УВОД

Дидактика је међу првима конституисана као целовит систем научних

сазнања и зато заузима централно место у систему педагошких научних

дисциплина.

Термин дидактика је грчког порекла и изворно значи проучавање, а

данашњи назив ''дидактика'' изведен је касније из латинског језика. У

лексикону у педагошку терминологију први пут је увео Волфганг Ратке и

касније Јан Амос Каменски у XVII веку, мада се проучавање као педагошка

функција јавља са појавом човека, тј. од почетка јављања учења и наставе као

организованог васпитно-образовног деловања људи.

Као и код других научних дисциплина и у дидактици се у почецима

њеног развоја срећу појмовне неодређености и недовољно јасна разграни-

ченост њеног поља проучавања. Прецизније дефинисање појма дидактика

налазимо код Каменског у његовом делу Дидактика магна (Велика дидактика).

У савременој дидактичкој литератури се најчешће истиче да је предмет

дидактике настава у њеној теоријској и практичној проблемској сједињености.

Дидактика проучава наставу као друштвену појаву и својеврстан дидактички

процес. Она узима за свој предмет наставу схваћену као јединство васпитања и

образовања, као процес њиховог симултног остваривања.

1

1. ПРЕДМЕТ, ЗАДАЦИ И МЕСТО ДИДАКТИКЕ У СИСТЕМУ НАУКЕ

Предмет проучавања дидактике представљају издиференциране области

наставног рада које су заједничке свакој настави, односно које се остварују у

свакој настави.

Заједничка питања сваке наставе која су предмет изучавања дидактике

су:1

шта је суштина наставног процеса,

који су садржаји и задаци наставе,

којих се принципа и метода треба придржавати у извођењу наставе,

који су облици организације рада најадекватнији за остваривање

васпитно-образовних задатака наставе и друго.

Из овог се види да се дидактика као педагошка дисциплина бави

васпитно-образовним процесом који се врши у настави. На основу овога

можемо закључити да је дидактика педагошка дисциплина која проучава

опште законитости наставе као јединственог васпитно-образовног процеса.

Она је релативно самостална научна дисциплина која осветљава и утврђује

опште законитости и категорије васпитно-образовног процеса у оквиру

наставе.

Са становишта интердисциплинарних односа дидактика има своје

централно место које изражава њену самосталност. Она стоји у ужем кругу

научних дисциплина које проучавају васпитање и образовање младих и

одраслих људи и тако је најуже повезана са свим педагошким дисциплинама.

Посебно су повезане дидактика и методике, јер су из дидактике као опште

1 Круљ С. Раденко, Качапор Саит, Кулић Радивоје, ’’Педагогија’’, Свет књиге, Београд, 2003, стр. 156

2

теорије о целокупној настави временом настале методике наставних

предмета.2

У систему наука дидактика је нарочито повезана са филозофијом,

психологијом, социологијом, биологијом и другим наукама. Ова повезаност и

узајамност односа има увек мултидисциплинарни карактер који на најбољи

начин омогућује остваривање задатака дидактике.

Повезаност дидактике са другим наукама важна је и због тога што она

црпи и одабира садржаје образовања за своју програмску основу.

Као што су педагошка теорија и педагошка пракса узајамно повезане,

тако се и наставна пракса и дидактичка теорија ослањају једна на другу и једна

другу условљавају. Свака наставна пракса се заснива на одређеној дидактичкој

теорији, али наставна пракса служи и као извор дидактичких сазнања. С друге

стране, дидактичка теорија усмерава наставну праксу и омогућава да дође до

најефикаснијих резултата у наставном раду.

Међутим, не може свака наставна пракса да служи као извор дидакти-

чких сазнања, већ само она која је заснована на сазнатим законитостима

наставног рада, тј. највреднија квалитетна пракса. Дидактичка теорија се не

може ограничити само на постојеће наставне праксе, већ треба да тражи

одговоре и решења оних питања која не постоје у наставној пракси, тако што

се уносе новине у постојећу праксу, а самим тим и постиче мењање постојеће

праксе, односно њено иновирање.

2 Вилотијевић Младен, ’’Дидактика 1, 2, 3’’, Научна књига, Учитељски факултет, Београд, 2000, стр. 11

3

2. ПРИСТУПИ ДЕФИНИСАЊУ ПРЕДМЕТА ДИДАКТИКЕ

У историјском развоју постоји различито дефинисање предмета

дидактике.

Марјан Колетић и други дидактику дефинишу као теорију проучавања.

По овој дефиницији у предмет дидактике улази разматрање сваког

проучавања без обзира да ли се ради о предшколском или школском узрасту,

да ли је проучавање појединачно или групно, да ли је у школи, у родитељском

дому или неком другом месту. Ова дефиниција је у извесном смислу

проширила предмет дидактике јер указује на сваки вид поучавања. Али, она

истовремено и ограничава предмет дидактике јер се односи само на рад

наставника, односно само на лице које обучава, а рад онога који учи је изван

оквира предмета дидактике.

Нешто измењена дефиниција је када се дидактика одређује као теорија

поучавања и учења. Она има скоро сва обележја предходне дефиниције, с тим

што укључује и процес учења односно проучава делатност онога који учи.3

Данас је доста распрострањено становиште да је дидактика самостална

теорија образовања. (Ото Вилшан, Георг Кершенштајнер). Овом дефиницијом

у односу на предходне предмет дидактике се проширује, односно сужава у

зависности од схватања образовања. С обзиром на то да по овом схватању

дидактика проучава само образовне процесе, а запоставља васпитне, оваква

дефиниција дидактике није прихватљива. Шира дефиниција узима да је

дидактика теорија наставе, јер проучава оба њена вида - образовни и

3 Трнавац Недељко, Ђорђевић Јован, ’’Педагогија’’, Научна књига, Београд, 1998, стр. 201

4

васпитни. Овом дефиницијом се отклања недостатак свих дефиниција које за

предмет дидактике узимају само образовање.

Да би се на савременији начин дефинисао предмет дидактике

неопходно је имати у виду следеће:4

1. дефиниција предмета једне научне дисциплине одређана је

развијеношћу те дисциплине и зависи од објективности и тачности

достигнутих сазнања;

2. мора се водити рачуна о ширем подручју њеног истраживања, односно

сагледати све педагошке појаве које су предмет изучавања других

педагошких дисциплина.

Зато су неприхватљива мишљења која сужавају, али и она која

прешироко одређују предмет дидактике.

Према Т. Т. Продановићу, предмет дидактике настава у њеној теоријској

и практичној сједињености. Она узима за свој предмет наставу схваћену као

јединство васпитања и образовања, као процес њиховог симулатаног

остваривања. Према томе, дидактика је педагошка наука са релативном

самосталношћу која има свој предмет и методе проучавања и која се бави

посебном облашћу – наставом. С обзиром на то да је настава најсистема-

тичнија форма образовања, природно је да је то симултант процес образовања

и васпитања. Зато дидактика подразумева наставу као јединствен васпитно-

образовни процес.

4 Круљ С. Раденко, Качапор Саит, Кулић Радивоје, ’’Педагогија’’, Свет књиге, Београд, 2003, стр. 158 - 159

5

3. ЗАДАЦИ ДИДАКТИКЕ

У проучавању свог предмета дидактика има следеће задатке:5

Да открива узрочно-последичне односе, законитости које владају у

области наставног рада. У реализацији овог задатка дидактика проучава

целокупну феноменологију, која се карактерише варијабилношћу,

комплексношћу и динамиком.

Дидактика има задатак да описује наставне и образовне феномене, тј. да

даје опис разних форми, метода средстава итд.

Дидактика сређује искуства у наставном раду, систематизује га и

анализира битне особености тога рада.

Откривајући узрочно-последичне везе и користећи научна сазнања и

достигнућа сродних дисциплина, дидактика дубље открива законитости

у наставном процесу и на основу њих формира опште захтеве у форми

закона, принципа, правила, норми и др.

У дидактичкој теорији постоје и два издиференцирана гледишта на

карактер и значај дидактике:

1. Закони у правила имају карактер норми и прописа који до појединости

регулишу рад наставника и ученика (нормативни карактер);

2. Општа дидактичка правила имају само оријентациони карактер.

Без обзира на опште дидактичке поставке – принципе, правила и норме,

они представљају општу сигурност у настави, рационалну основу, јасну орије-

нтацију, као и максимум слободе и иницијативе наставника и ученика.

5 Круљ С. Раденко, Качапор Саит, Кулић Радивоје, ’’Педагогија’’, Свет књиге, Београд, 2003, стр. 159

6

4. ОДНОС ДИДАКТИКЕ ПРЕМА ДРУГИМ НАУКАМА

Свакодневни развој и напредак науке и технике обогатио је постојеће,

али и развио и формирао нове научне дисциплине у свим областима па и у

педагогији, тако да дидактику и друге науке треба посматрати тројако:6

1. однос дидактике и других педагошких дисциплина;

2. однос дидактике и других са њом додирних дисциплина и

3. однос дидактике и других наука.

4.1. Однос дидактике и других педагошких дисциплина

Дидактика је у најближем односу са свим наукама које подразумевају

васпитање и образовање. То су, пре свега, све педагошке и андрагошке

дисциплине. Дидактика је у чврстој и узајамној вези са општом педагогијом,

историјом педагогије, методологијом педагошког истраживања, специјалном

педагогијом и са методиком.

Дидактика открива опште законитости, што је могуће успешно остварити

само ако се ослања на податке и сазнања посебних методика.

4.2. Однос дидактике и других са њом додирних дисциплина

У проучавању свог предмета дидактика је нарочито упућена на

коришћење резултата психолошких дисциплина, посебно развојне и

педагошке психологије. Однос између дидактике и психологије заснива се на

6 Круљ С. Раденко, Качапор Саит, Кулић Радивоје, ’’Педагогија’’, Свет књиге, Београд, 2003, стр. 161

7

фактору да настава поред своје гноселошке, логичке, организационо-техничке

стране има и своју психолошку страну. Та страна наставе огледа се у чињеници

да се процес сазнања у настави ослања на одређене психолошке законитости

изражене у процесу сазнања уопште. Овде треба поменути да су за наставу

значајни мотиви и интереси за учење, изграђивање ученичких схватања,

мишљења и способности, посебно менталних способности. Процес наставе је у

својој основи и процес учења, а учењем се баве општа и педагошка

психологија.

Дидактика је тесно повезана са социологијом, логиком и са новим

дисциплинама које су у развоју као технологијом и техником наставе. Ту је јача

и веза између дидактике и екологије.

4.3. Однос дидактике и других наука

Дидактика је чврсто повезана са филозофијом, историјом, биологијом,

анатомијом, физиологијом, медицином, математиком, статистиком, киберне-

тиком и другим наукама.

Дидактика у последње време учвршћује везе и са ергологијом јер она

изучава људски рад па дидактици помаже да сагледа место наставе у систему

људског рада.

8

5. БИТНЕ ИСТОРИЈСКЕ ФАЗЕ У РАЗВОЈУ ДИДАКТИЧКЕ МИСЛИ И ТЕОРИЈЕ

Дидактичка теорија се јавља са појавом школа као васпитно-образовних

установа и наставе.

Најранији зачеци дидактичке мисли везани су за античку епоху у којој

централно место заузимају двојица великана из тог времена - Платон и

Аристотел. Платон у својој Држави, пре свих педагошких мислилаца, даје

образовну периодизацију човековог живота као и психолошку, одређујући при

томе начине, путеве као и начела којих се треба придржавати у реализацији

васпитно-образовног процеса. И за Платоновог ученика Аристотела се може

рећи да је посебно значајан у области педагошке и праксе, јер је у Атини

основао филозофску школу под називом Лицеј. Аристотел је први у историји

педагогије покушао да дефинише узрасну периодизацију у развоју детета и то:

до седам година, од седам година до полног сазревања и од пубертета до

двадесетпрве године.

Дидактичка схватања у виду система, тј. схватања у којима се шире,

потпуније и темељније излажу питања наставе јављају се у XII веку, а њихов

почетак везује се за Јана Амоса Коменског.

Коменски је у свом делу Велика дидактика разрадио целовит систем

садржаја, принципа, метода и организације наставе према узрсату и

психофизичким особинама деце. Посебна заслуга припада Коменском што је

први разрадио предметни систем и разредно-часовну организацију насатве,

структуру школске године, планирање наставе, као и понављање, утврђивање

и вежбање у насатви.

9

За дидактичку теорију и наставну праксу значајну улогу одиграла је епоха

савремених достигнућа и експерименталних подухвата којом је научно

утемељена дидактичка мисао и започео процес конституисања дидактике као

наставног система. Од представника ове епохе, значајних за дидактичку мисао,

истичу се Песталоци, Хербарт и Ушински. Песталоци се залаже да се процес

стицања знања заснива на посматрању и искуству. Хербарт разрађује нови

правац у дидактици који битно одступа од педагошких погледа Коменског,

Русоа и Песталоција. Његов заокрет у развоју дидактичке мисли и теорије

односи се на целокупну организацију школе, циљ и задатке који су били

окренути потребама овдашњег друштва. Хербарт је унео у педагогију, а самим

тим и у дидактику нова схватања о практичном педагошком раду и теоријским

концепцијама организације наставе. Ушински је посебну пажњу поклања

развоју способности ученика (способност посматрања, пажње, памћења,

мишљења).

Крај XIX и почетак XX века означава раздобље убрзаног развоја

педагошке и дидактичке мисли и теорије. Јавља се велики број педагошких и

дидактичких теорија и праваца, која су одраз противуречних интерса разних

земаља и веома јаког утицаја Хербарта на многе будуће теоретичаре. Хербарт

је први прецизно одредио садржај дидактике и њено место у систему

педагошких наука темељећи је на психологији.

Под утицајем хербартизма и социјалних и културних прилика крајем XIX

и почетком XX века, у многим земљама се појављују разни реформистички

покрети познати као покрети ''нових школа''.

Дидактички правци, односно покрет ''нове школе'' на почетку XX века

био је потпуно антитеза старој школи у свим њеним дидактичким поставкама. 10

ЗАКЉУЧАК

Дидактика је релативно самосатлна научна дисциплина, која се бави

васпитно-образовним процесом који се врши у насатави.

Повезаност дидактике са другим наукама важно је зато што она црпи и

одабира садржаје образовања за своју образовну основу.

Да би се на савременији начин дефинисао предмет дидактике

неопходно је имати у виду следеће:

Дефиниција предмета једне научне дисциплине одређена је

развијеношћу те дисциплине и зависи од објективности и тачности

достигнутих сазнања;

Мора се водити рачуна о ширем подручју њеног истраживања, односно

сагледати све педагошке појаве које су предмет изучавања других

педагопких дисциплина:

У проучавању свог предмета дидатика има следеће задатке: да открива

узрочно-последичне односе, законитости које владају у области наставног

рада; да описује наставне и образовне феномене; да сређује искуство у

наставном раду, систематизује га и анализира битне особености тога рада; да

дубље открива законитости у наставном процесу и на основу њих формира

опште захтеве у форми закона, принципа, правила, норми и др.

Педагогија је уско везана за психологију бавећи се изучавањем

психолошких аспеката образовних и васпитних процеса, користи теоријске

моделе који су развијени у филозофији, психологији и социологији, као и

различите педагошке теорије и поставке, посебно теоријске моделе

подучавања и учења.

11

ЛИТЕРАТУРА

[1] Вилотијевић Младен, ’’Дидактика 1, 2, 3’’, Научна књига, Учитељски

факултет, Београд, 2000.

[2] Круљ С. Раденко, Качапор Саит, Кулић Радивоје, ’’Педагогија’’, Свет

књиге, Београд, 2003.

[3] Пешић Весна, ’’Књига мудрости’’, Ниш, 2001.

[4] Трнавац Недељко, Ђорђевић Јован, ’’Педагогија’’, Научна књига, Београд,

1998.

[5] Шимлеша Петар, Часопис ’’Педагогија’’ бр.2, 1963.

12

САДРЖАЈ

Увод............................................................................................................................1

1. Предмет, задаци и место дидактике у систему науке...................................2

2. Приступи дефинисању предмета дидактике..................................................4

3. Задаци дидактике................................................................................................6

4. Однос дидактике према другим наукама..........................................................7

4.1. Однос дидактике и других педагошких дисциплина..................................7

4.2. Однос дидактике и других са њом додирних дисциплина.........................7

4.3. Однос дидактике и других наука..................................................................8

5. Битне историјске фазе у развоју дидактичке мисли и теорије.....................9

Закључак..................................................................................................................11

Литература............................................................................................................12

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ – КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ ПРИЗРЕН – ЛЕПОСАВИЋ

ДИДАКТИКА КАО ЦЕНТРАЛНА ПЕДАГОШКА

ДИСЦИПЛИНА

Семинарски рад из дидактике

Ментор: Студент:

Проф. др Петар Рајчевић Бојана Миловановић

Лепосавић, новембар 2010.