Broj045 - sluzbenilist.ba

Година XXII

Уторак, 3. јула 2018. годинe

Број/Broj

45

Godina XXII

Utorak, 3. jula/srpnja 2018. godine

ISSN 1512-7508 - српски језик ISSN 1512-7486 - босански језик ISSN 1512-7494 - хрватски језик

ПРЕДСЈЕДНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

632 На основу члана 17. став (3) Закона о Буџету

институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2018. годину ("Службени гласник БиХ", број 8/18) и члана 4. став (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за 2018. годину, број 01-50-1-541-8/18 од 15. фебруара 2018. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2018. годину, у износу од 2.000,00 КМ, Вијећу бошњачке националне мањине Града Загреба као подршка и помоћ за организацију VII ултрамаратона Вуковар (Овчара) - Сребреница (Поточари).

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине, у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро-рачун Вијећа бошњачке националне мањине Града Загреба.

Члан 3. (Извјештај о намјенском утрошку средстава)

Обавезује се Вијеће бошњачке националне мањине Града Загреба да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.

Члан 4. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу даном доношења, и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 02-02-2-634-60/18 13. јунa 2018. године

СарајевоЧлан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, с. р.

Na osnovu člana 17. stav (3) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i člana 4. stav (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2018. godinu, broj 01-50-1-541-8/18 od 15. februara 2018. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE REZERVE

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Vijeću bošnjačke nacionalne manjine Grada Zagreba kao podrška i pomoć za organizaciju VII ultramaratona na relaciji Vukovar (Ovčara) - Srebrenica (Potočari).

Број 45 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, 3. 7. 2018.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realizovanje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro-račun Vijeća bošnjačke nacionalne manjine Grada Zagreba.

Član 3. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava)

Obavezuje se Vijeće bošnjačke nacionalne manjine Grada Zagreba da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Član 4. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 02-02-2-634-60/18 13. juna 2018. godine

Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, s. r.

Na temelju članka 17. stavka (3) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i članka 4. stavka (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2018. godinu, broj 01-50-1-541-8/18 od 15. veljače 2018. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRIČUVE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Vijeću bošnjačke nacionalne manjine Grada Zagreba kao potpora i pomoć za organizaciju VII. ultramaratona Vukovar (Ovčara) - Srebrenica (Potočari).

Članak 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro-račun Vijeća bošnjačke nacionalne manjine Grada Zagreba.

Članak 3. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava)

Obvezuje se Vijeće bošnjačke nacionalne manjine Grada Zagreba da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Članak 4. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 02-02-2-634-60/18 13. lipnja 2018. godine

Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, v. r.

633 На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету

институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2018. годину ("Службени гласник БиХ", број 8/18) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о

додјели средстава интервентне текуће резерве за 2018. годину, број 01-50-1-541-8/18 од 15. фебруара 2018. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2018. годину, у износу од 500,00 КМ, Планинарско спортском друштву "Патрија" Градишка као подршка и помоћ за планиране активности друштва.

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро-рачун Планинарско спортског друштва "Патрија" Градишка.

Члан 3. (Извјештај о намјенском утрошку средстава)

Обавезује се Планинарско спортско друштво "Патрија" Градишка да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.

Члан 4. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 04-02-2-634-61/18 14. јуна 2018. године

СарајевоЧлан Предсједништва БиХ Др Младен Иванић, с. р.

Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2018. godinu, broj 01-50-1-541-8/18 od 15. februara 2018. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE REZERVE

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korišćenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu, u iznosu od 500,00 KM, Planinarsko sportskom društvu "Patrija" Gradiška kao podrška i pomoć za planirane aktivnosti društva.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realizovanje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro-račun Planinarsko sportskog društva "Patrija" Gradiška.

Уторак, 3. 7. 2018. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 45 - Страна 3

Član 3. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava)

Obavezuje se Planinarsko sportsko društvo "Patrija" Gradiška da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Član 4. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 04-02-2-634-61/18 14. juna 2018. godine

Sarajevo Član Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, s. r.

Temeljem članka 17. stavak (3) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2018. godinu, broj 01-50-1-541-8/18, od 15. veljače 2018. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRIČUVE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2018. godinu, u iznosu od 500,00 KM, Planinarsko sportskom društvu "Patrija" Gradiška kao potpora i pomoć za planirane aktivnosti društva.

Članak 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro-račun Planinarsko sportskog društva "Patrija" Gradiška.

Članak 3. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava)

Obvezuje se Planinarsko sportsko društvo "Patrija" Gradiška da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Članak 4. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 04-02-2-634-61/18 14. lipnja 2018. godine

Sarajevo Član Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, v. r.

КАНЦЕЛАРИЈА ЗА РЕВИЗИЈУ ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КООРДИНАЦИОНИ ОДБОР ВРХОВНИХ

ИНСТИТУЦИЈА ЗА РЕВИЗИЈУ

634 На основу члана 46. Закона о ревизији институција

Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 12/06), а у вези с чланом 10. Закона о ревизији институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 12/06), чланом 10. Закона о ревизији институција у Федерацији Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", број 22/06), чланом 15. Закона о ревизији јавног сектора Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске",

бр. 98/05 и 20/14), Координациони одбор врховних институција за ревизију, на својој 91. сједници, одржаној 25.4.2018. године, доноси

ОДЛУКУ О ПРЕУЗИМАЊУ И ОБЈАВЉИВАЊУ ПРЕВОДА

ОКВИРА МЕЂУНАРОДНИХ СТАНДАРДА ВРХОВНИХ РЕВИЗИОНИХ ИНСТИТУЦИЈА

Члан 1. Овом Одлуком Координациони одбор врховних

институција за ревизију преузима Оквир међународних стандарда врховних ревизионих институција - ISSAI оквир (у даљем тексту: ISSAI оквир).

Члан 2. (1) ISSAI оквир састоји се од принципа, професионалних

стандарда и смјерница за ревизоре у јавном сектору који су званично одобрени и усвојени од стране Међународне организације врховних ревизионих институција (INTOSAI).

(2) ISSAI оквир састоји се од двије врсте докумената који регулишу рад врховних ревизионих институција: - Међународни стандарди врховних ревизионих

институција (ISSAI стандарди) који наводе основне претпоставке за правилно функционисање и професионално понашање врховних ревизионих институција и основне принципе за ревизију јавних субјеката.

- INTOSAI смјернице за добро управљање (INTOSAI GOV) које пружају смјернице институцијама јавног сектора о правилном управљању јавним средствима.

(3) ISSAI оквир организован је у четири нивоа и INTOSAI GOV.

(4) ISSAI оквир из става (3) чине: Први ниво - Основни принципи ISSAI 1 Лимска декларација Други ниво - Предуслови за рад врховних ревизионих

институција ISSАI 10 Мексичка декларација о независности

врховних ревизионих институција ISSАI 11 Смјернице и добре праксе у погледу

независности врховних ревизионих институција ISSAI 12 Вриједност и користи од врховних ревизионих

институција - покретање промјена у животу грађана ISSАI 20 Принципи транспарентности и одговорности ISSAI 21 Принципи транспарентности - принципи и

добре праксе ISSАI 30 Етички кодекс ISSАI 40 Контрола квалитета за врховне ревизионе

институције Трећи ниво - Основни ревизиони принципи ISSAI 100 Основни принципи ревизије јавног сектора ISSAI 200 Основни принципи финансијске ревизије ISSAI 300 Основни принципи ревизије учинка ISSAI 400 Основни принципи ревизије усклађености Четврти ниво - Ревизионе смјернице Опште смјернице ISSAI 1000 - 2999 Смјернице за финансијску ревизију ISSAI 3000 - 3999 Смјернице за ревизију учинка ISSAI 4000 - 4999 Стандард и смјернице за ревизију

усклађености Посебне смјернице ISSAI 5000 - 5099 Ревизија међународних институција -

смјернице за врховне ревизионе институције ISSAI 5100 - 5199 Смјернице за ревизију околине


ISSAI 5200 -5299 Смјернице за ревизију приватизације, јавно/приватних финансија, концесија, економске регулације и јавно-приватног партнерства

ISSAI 5300 - 5399 Смјернице за ИТ ревизију ISSAI 5400 - 5499 Смјернице за ревизију јавног дуга ISSAI 5500 - 5599 Смјернице за ревизију новчаних

помоћи за случајеве катастрофа ISSAI 5600 - 5699 Смјернице за колегијалне прегледе ISSAI 5700 - 5799 Смјернице за ревизију превенције

корупције ISSAI 5800 - 5899 Смјернице за заједничке ревизије

врховних ревизионих институција INTOSAI GOV - INTOSAI смјернице за добро управљање (5) INTOSAI објављује и редовно ажурира ISSAI оквир

на својој web-страници www.issai.org.

Члан 3. Канцеларија за ревизију институција Босне и

Херцеговине, Уред за ревизију институција у Федерацији Босне и Херцеговине, Главна служба за ревизију јавног сектора Републике Српске и Уред за ревизију јавне управе и институција у Брчко дистрикту БиХ објављују на својим web-страницама превод дијелова ISSAI оквира из члана 2. Одлуке који утврђује основне принципе, предуслове за рад врховних ревизионих институција и основне ревизионе принципе:

Први ниво - Основни принципи ISSAI 1 Лимска декларација Други ниво - Предуслови за рад врховних ревизионих

институција ISSAI 10 Мексичка декларација о независности

врховних ревизионих институција ISSAI 11 Смјернице и добре праксе у погледу

независности врховних ревизионих институција ISSAI 12 Вриједност и користи од врховних

ревизионих институција - покретање промјена у животу грађана

ISSAI 20 Начела транспарентности - начела и добре праксе

ISSAI 21 Начела и добре праксе у погледу транспарентности и одговорности

ISSAI 30 Етички кодекс ISSAI 40 Контрола квалитета за врховне ревизионе

институције Трећи ниво - Основни ревизиони принципи ISSAI 100 Основни принципи ревизије јавног сектора ISSAI 200 Основни принципи финансијске ревизије ISSAI 300 Основни принципи ревизије учинка ISSAI 400 Основни принципи ревизије усклађености.

Члан 4. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објавиће се у "Службеном гласнику БиХ", "Службеним новинама Федерације БиХ" и "Службеном гласнику Републике Српске".

Члан 5. Канцеларија за ревизију институција Босне и

Херцеговине, Уред за ревизију институција у Федерацији Босне и Херцеговине и Главна служба за ревизију јавног сектора Републике Српске, у складу са односним законима, доносе појединачне одлуке о примјени Одлуке и исте објављују у својим службеним гласилима.

Члан 6. Даном почетка примјене одлука из члана 5. престају да

важе: Одлука о преузимању оквира међународних стандарда врховних ревизионих институција - ISSAI оквир у БиХ ("Службени гласник БиХ", бр. 38/11 и 48/14, "Службене новине Федерације БиХ", бр. 30/11 и 62/14, "Службени гласник РС", бр. 55/11 и 49/14) и ISSAI 30 - Етички кодекс за ревизију у јавном сектору ("Службени гласник БиХ", број 12/01).

Број 06-50-1-7-4/18 25. априла 2018. године

ПредсједавајућиКоординационог одбора ВРИ и главни ревизор

ВРИБиХ Драган Вранкић

Члан Координационог одбора ВРИ

и генерални ревизор ВРИФБиХ

Џевад Некић Члан Координационог

одбора ВРИ и главни ревизор ВРИРС

Јово Радукић

Na osnovu člana 46. Zakona o reviziji institucija Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06), a u vezi s članom 10. Zakona o reviziji institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 12/06), članom 10. Zakona o reviziji institucija u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 22/06), članom 15. Zakona o reviziji javnog sektora Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 98/05 i 20/14), Koordinacioni odbor vrhovnih institucija za reviziju, na svojoj 91. sjednici održanoj 25. 4. 2018. godine, donosi

ODLUKU O PREUZIMANJU I OBJAVI PRIJEVODA OKVIRA

MEĐUNARODNIH STANDARDA VRHOVNIH REVIZIONIH INSTITUCIJA

Član 1. Ovom Odlukom Koordinacioni odbor vrhovnih institucija za

reviziju preuzima Okvir međunarodnih standarda vrhovnih revizionih institucija - ISSAI okvir (u daljem tekstu: ISSAI okvir).

Član 2. (1) ISSAI okvir sastoji se od principa, profesionalnih standarda i

smjernica za revizore u javnom sektoru koji su zvanično odobreni i usvojeni od strane Međunarodne organizacije vrhovnih revizionih institucija (INTOSAI).

(2) ISSAI okvir sastoji se od dvije vrste dokumenata koji regulišu rad vrhovnih revizionih institucija: - Međunarodni standardi vrhovnih revizionih institucija

(ISSAI standardi) koji navode osnovne pretpostavke za pravilno funkcionisanje i profesionalno ponašanje vrhovnih revizionih institucija i osnovne principe za reviziju javnih subjekata.

- INTOSAI smjernice za dobro upravljanje (INTOSAI GOV) koje pružaju smjernice institucijama javnog sektora o pravilnom upravljanju javnim sredstvima.

(3) ISSAI okvir organiziran je u četiri nivoa i INTOSAI GOV. (4) ISSAI okvir iz stava (3) čine:

Prvi nivo - Osnovni principi ISSAI 1 Limska deklaracija Drugi nivo - Preduslovi za rad vrhovnih revizionih institucija


ISSAI 10 Meksička deklaracija o neovisnosti vrhovnih revizionih institucija

ISSAI 11 Smjernice i dobre prakse u pogledu neovisnosti vrhovnih revizionih institucija

ISSAI 12 Vrijednost i koristi od vrhovnih revizionih institucija - pokretanje promjena u životu građana

ISSAI 20 Principi transparentnosti i odgovornosti ISSAI 21 Principi transparentnosti - principi i dobre prakse ISSAI 30 Etički kodeks ISSAI 40 Kontrola kvaliteta za vrhovne revizione institucije Treći nivo - Osnovni revizioni principi ISSAI 100 Osnovni principi revizije javnog sektora ISSAI 200 Osnovni principi finansijske revizije ISSAI 300 Osnovni principi revizije učinka ISSAI 400 Osnovni principi revizije usklađenosti Četvrti nivo - Revizione smjernice Opće smjernice ISSAI 1000 - 2999 Smjernice za finansijsku reviziju ISSAI 3000 - 3999 Smjernice za reviziju učinka ISSAI 4000 - 4999 Standard i smjernice za reviziju

usklađenosti Posebne smjernice ISSAI 5000 - 5099 Revizija međunarodnih institucija -

smjernice za vrhovne revizione institucije ISSAI 5100 - 5199 Smjernice za reviziju okoliša ISSAI 5200 - 5299 Smjernice za reviziju privatizacije,

javno/privatnih finansija, koncesija, ekonomske regulacije i javno-privatnog partnerstva

ISSAI 5300 - 5399 Smjernice za IT reviziju ISSAI 5400 - 5499 Smjernice za reviziju javnog duga ISSAI 5500 - 5599 Smjernice za reviziju novčanih pomoći

za slučajeve katastrofa ISSAI 5600 - 5699 Smjernice za kolegijalne preglede ISSAI 5700 - 5799 Smjernice za reviziju prevencije

korupcije ISSAI 5800 - 5899 Smjernice za zajedničke revizije

vrhovnih revizionih institucija INTOSAI GOV - INTOSAI smjernice za dobro upravljanje

(5) INTOSAI objavljuje i redovno ažurira ISSAI okvir na svojoj web-stranici www.issai.org.

Član 3. Ured za reviziju institucija Bosne i Hercegovine, Ured za

reviziju institucija u Federaciji Bosne i Hercegovine, Glavna služba za reviziju javnog sektora Republike Srpske i Ured za reviziju javne uprave i institucija u Brčko distriktu BiH objavljuju na svojim web-stranicama prijevod dijelova ISSAI okvira iz člana 2. Odluke koji utvrđuje osnovne principe, preduslove za rad vrhovnih revizionih institucija i osnovne revizione principe:

Prvi nivo - Osnovni principi ISSAI 1 Limska deklaracija Drugi nivo - Preduslovi za rad vrhovnih revizionih institucija ISSAI 10 Meksička deklaracija o neovisnosti vrhovnih

revizionih institucija ISSAI 11 Smjernice i dobre prakse u pogledu neovisnosti

vrhovnih revizionih institucija ISSAI 12 Vrijednost i koristi od vrhovnih revizionih

institucija - pokretanje promjena u životu građana ISSAI 20 Načela transparentnosti - načela i dobre prakse ISSAI 21 Načela i dobre prakse u pogledu transparentnosti i

odgovornosti ISSAI 30 Etički kodeks ISSAI 40 Kontrola kvaliteta za vrhovne revizione institucije Treći nivo - Osnovni revizioni principi ISSAI 100 Osnovni principi revizije javnog sektora ISSAI 200 Osnovni principi finansijske revizije ISSAI 300 Osnovni principi revizije učinka

ISSAI 400 Osnovni principi revizije usklađenosti.

Član 4. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se

u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH" i "Službenom glasniku Republike Srpske".

Član 5. Ured za reviziju institucija Bosne i Hercegovine, Ured za

reviziju institucija u Federaciji Bosne i Hercegovine i Glavna služba za reviziju javnog sektora Republike Srpske, u skladu sa odnosnim zakonima, donose pojedinačne odluke o primjeni Odluke i iste objavljuju u svojim službenim glasilima.

Član 6. Danom početka primjene odluka iz člana 5. prestaju da važe:

Odluka o preuzimanju okvira međunarodnih standarda vrhovnih revizionih institucija - ISSAI okvir u BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 38/11 i 48/14, "Službene novine Federacije BiH", br. 30/11 i 62/14, "Službeni glasnik RS", br. 55/11 i 49/14) i ISSAI 30 - Etički kodeks za reviziju u javnom sektoru ("Službeni glasnik BiH", broj 12/01).

Broj 06-50-1-7-4/18 25. aprila 2018. godine

PredsjedavajućiKoordinacionog odbora

VRI i glavni revizor VRIBiH Dragan Vrankić

Član Koordinacionog odbora VRI i generalni revizor

VRIFBiH Dževad Nekić

Član Koordinacionog odbora VRI i glavni revizor VRIRS

Jovo Radukić

Na temelju članka 46. Zakona o reviziji institucija Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06), a u svezi s člankom 10. Zakona o reviziji institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06), člankom 10. Zakona o reviziji institucija u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 22/06), člankom 15. Zakona o reviziji javnog sektora Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 98/05 i 20/14), Koordinacijski odbor vrhovnih institucija za reviziju, na svojoj 91. sjednici, održanoj 25.4.2018. godine, donosi

ODLUKU O PREUZIMANJU I OBJAVI PRIJEVODA OKVIRA

MEĐUNARODNIH STANDARDA VRHOVNIH REVIZIJSKIH INSTITUCIJA

Članak 1. Ovom Odlukom Koordinacijski odbor vrhovnih institucija

za reviziju preuzima Okvir međunarodnih standarda vrhovnih revizijskih institucija - ISSAI okvir (u daljnjem tekstu: ISSAI okvir).

Članak 2. (1) ISSAI okvir sastoji se od načela, profesionalnih standarda i

smjernica za revizore u javnom sektoru koji su zvanično odobreni i usvojeni od strane Međunarodne organizacije vrhovnih revizijskih institucija (INTOSAI).

(2) ISSAI okvir sastoji se od dvije vrste dokumenata koji reguliraju rad vrhovnih revizijskih institucija: - Međunarodni standardi vrhovnih revizijskih institucija

(ISSAI standardi) koji navode temeljne pretpostavke za pravilno funkcioniranje i profesionalno ponašanje vrhovnih revizijskih institucija i temeljna načela za reviziju javnih subjekata.


- INTOSAI smjernice za dobro upravljanje (INTOSAI GOV) koje pružaju smjernice institucijama javnog sektora o pravilnom upravljanju javnim sredstvima.

(3) ISSAI okvir organiziran je u četiri razine i INTOSAI GOV. (4) ISSAI okvir iz stavka (3) čine:

Prva razina - Temeljna načela ISSAI 1 Limska deklaracija Druga razina - Preduvjeti za rad vrhovnih revizijskih

institucija ISSAI 10 Meksička deklaracija o neovisnosti vrhovnih

revizijskih institucija ISSAI 11 Smjernice i dobre prakse u pogledu neovisnosti

vrhovnih revizijskih institucija ISSAI 12 Vrijednost i koristi od vrhovnih revizijskih

institucija - pokretanje promjena u životu građana ISSAI 20 Načela transparentnosti i odgovornosti ISSAI 21 Načela transparentnosti - načela i dobre prakse ISSAI 30 Etički kodeks ISSAI 40 Kontrola kvalitete za vrhovne revizijske institucije Treća razina - Temeljna revizijska načela ISSAI 100 Temeljna načela revizije javnog sektora ISSAI 200 Temeljna načela financijske revizije ISSAI 300 Temeljna načela revizije učinka ISSAI 400 Temeljna načela revizije usklađenosti Četvrta razina - Revizijske smjernice Opće smjernice ISSAI 1000 - 2999 Smjernice za financijsku reviziju ISSAI 3000 - 3999 Smjernice za reviziju učinka ISSAI 4000 - 4999 Standard i smjernice za reviziju

usklađenosti Posebne smjernice ISSAI 5000 - 5099 Revizija međunarodnih institucija -

smjernice za vrhovne revizijske institucije ISSAI 5100 - 5199 Smjernice za reviziju okoliša ISSAI 5200-5299 Smjernice za reviziju privatizacije,

javno/privatnih financija, koncesija, ekonomske regulacije i javno-privatnog partnerstva

ISSAI 5300 - 5399 Smjernice za IT reviziju ISSAI 5400 - 5499 Smjernice za reviziju javnog duga ISSAI 5500 - 5599 Smjernice za reviziju novčanih pomoći

za slučajeve katastrofa ISSAI 5600 - 5699 Smjernice za kolegijalne preglede ISSAI 5700 - 5799 Smjernice za reviziju prevencije

korupcije ISSAI 5800 - 5899 Smjernice za zajedničke revizije

vrhovnih revizijskih institucija INTOSAI GOV - INTOSAI smjernice za dobro upravljanje

(5) INTOSAI objavljuje i redovno ažurira ISSAI okvir na svojoj web-stranici www.issai.org.

Članak 3. Ured za reviziju institucija Bosne i Hercegovine, Ured za

reviziju institucija u Federaciji Bosne i Hercegovine, Glavna služba za reviziju javnog sektora Republike Srpske i Ured za reviziju javne uprave i institucija u Brčko distriktu BiH objavljuju na svojim web-stranicama prijevod dijelova ISSAI okvira iz članka 2. Odluke koji utvrđuje temeljna načela, preduvjete za rad vrhovnih revizijskih institucija i temeljna revizijska načela:

Prva razina - Temeljna načela ISSAI 1 Limska deklaracija Druga razina - Preduvjeti za rad vrhovnih revizijskih

institucija ISSAI 10 Meksička deklaracija o neovisnosti vrhovnih

revizijskih institucija ISSAI 11 Smjernice i dobre prakse u pogledu neovisnosti

vrhovnih revizijskih institucija

ISSAI 12 Vrijednost i koristi od vrhovnih revizijskih institucija - pokretanje promjena u životu građana

ISSAI 20 Načela transparentnosti - načela i dobre prakse ISSAI 21 Načela i dobre prakse u pogledu transparentnosti i

odgovornosti ISSAI 30 Etički kodeks ISSAI 40 Kontrola kvalitete za vrhovne revizijske institucije Treća razina - Temeljna revizijska načela ISSAI 100 Temeljna načela revizije javnog sektora ISSAI 200 Temeljna načela financijske revizije ISSAI 300 Temeljna načela revizije učinka ISSAI 400 Temeljna načela revizije usklađenosti.

Članak 4. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se

u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH" i "Službenom glasniku Republike Srpske".

Članak 5. Ured za reviziju institucija Bosne i Hercegovine, Ured za

reviziju institucija u Federaciji Bosne i Hercegovine i Glavna služba za reviziju javnog sektora Republike Srpske, sukladno odnosnim zakonima, donose pojedinačne odluke o primjeni Odluke i iste objavljuju u svojim službenim glasilima.

Članak 6. Danom početka primjene odluka iz članka 5. prestaju da

važe: Odluka o preuzimanju okvira međunarodnih standarda vrhovnih revizijskih institucija - ISSAI okvir u BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 38/11 i 48/14, "Službene novine Federacije BiH", br. 30/11 i 62/14, "Službeni glasnik RS", br. 55/11 i 49/14) i ISSAI 30 - Etički kodeks za reviziju u javnom sektoru ("Službeni glasnik BiH", broj 12/01).

Broj 06-50-1-7-4/18 25. travnja 2018. godine

PredsjedateljKoordinacijskog odbora

VRI i glavni revizor VRIBiH Dragan Vrankić

Član Koordinacijskog odbora VRI i generalni revizor

VRIFBiH Dževad Nekić

Član Koordinacijskog odbora VRI i glavni revizor VRIRS

Jovo Radukić(Sl-748/18-G)

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

635 Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 461/16, рјешавајући апелацију Неформалног удружења грађана Ре:акција – Грађанска иницијатива за Бању Луку, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник БиХ" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 6. јуна 2018. године донио је


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Одбија се као неоснована апелација Неформалног удружења грађана Ре:акција - Грађанска иницијатива за Бању Луку поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 0009611 14 Увп од 5. новембра 2015. године и Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 11 0 У 0009611 12 У од 20. новембра 2013. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Неформално удружење грађана Ре:акција - Грађанска иницијатива за Бању Луку (у даљњем тексту: апелант) из Бање Луке, које заступа Марко Вујић, адвокат из Бање Луке, поднијело је 27. јануара 2016. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 11 0 У 0009611 14 Увп од 5. новембра 2015. године и Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 11 0 У 0009611 12 У од 20. новембра 2013. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 ст. (2) и (3) Правила Уставног суда, од Врховног и Окружног суда, те од Града Бања Лука затражено је 22. јануара 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је доставио одговор 25. јануара, а Окружни суд 26. јануара 2018. године. Град Бања Лука није доставио одговор на апелацију.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Апелант се 12. фебруара 2012. године обратио Кабинету градоначелника захтјевом за приступ информацијама које се односе на: 1) списак чланова Комисије која је вршила избор идејног рјешења за ревитализацију и ремоделацију тврђаве Кастел (у даљњем тексту: идејно рјешење), 2) записнике са одржаних састанака Комисије, 3) позив на конкурс за израду идејног рјешења, 4) информације које је Одјељење за просторно уређење било обавезно доставити Скупштини Града Бања Лука на основу закључка Скупштине од 20. септембра 2007. године, 5) фотокопију уговора са Европском унијом на основу којег је Граду Бања Лука путем фондова IPA одобрено 2,5 милиона евра за реализацију идејног пројекта и 6) информацију на који начин су грађани били укључени у избор идејног рјешења, да ли је била спроведена јавна расправа и, ако јесте, на који начин је спроведена.

6. Градоначелник је дописом од 28. фебруара 2012. године одговорио апеланту како слиједи: 1) да је у односу на списак чланова Комисије за избор идејног рјешења и записнике са одржаних састанака утврдио изузетак на основу члана 6 тачка в) Закона о слободи приступа информацијама (у даљњем тексту: ЗОСПИ) са циљем заштите процеса доношења одлука јавног органа у давању мишљења, савјета или препорука јавног органа, запосленог лица у јавном органу или сваког лица које врши активности за или у име јавног органа, а не обухвата чињеничне, статистичке, научне или техничке информације, 2) да је конкурс за израду идејног рјешења из 2006. године објављен у "Службеном гласнику

БиХ" број 60 од 7. августа 2006. године, 3) да је закључак Скупштине Града Бања Лука реализовало Одјељење за просторно уређење на 54. сједници Скупштине, која је одржана 5. фебруара 2008. године, када је презентована коначна верзија идејног пројекта, те након што је идејни пројекат верификован, достављен је као "програмски елеменат носиоцу израде Регулационог плана за уређење обале Врбаса", 3) да за достављање уговора са Европском унијом апелант треба да се обрати Министарству цивилних послова БиХ и 4) да је, након изложбе приспјелих радова у Музеју савремене умјетности, која је била отворена за заинтересовану јавност од 13. до 23. марта 2007. године, о резултатима конкурса "организована дебата у виду округлог стола о теми 'Принципи и могућности ремоделације и ревитализације тврђаве Кастел' у Бањој Луци у Музеју савремене умјетности 23.3.2008. године, на коју је позвана сва стручна и друга јавност путем дневних новина 'Независне новине' од 20.2.2007. године".

7. Апелант је, након овога, захтијевао да се донесе управни акт, наводећи да му је ускраћена слобода приступа информацијама, односно да су прекршене одредбе чл. 9, 13, 14 и 25 ЗОСПИ. Градоначелник је тај захтјев прихватио као жалбу, зато што допис који је апеланту достављен није садржавао поуку о правном лијеку. Сходно томе, градоначелник је донио Рјешење број 12-Г-746/2012 од 7. маја 2012. године којим је одбио апелантову жалбу као неосновану уз исто образложење које је апелант већ добио у ранијем допису. Нарочито је наглашено да је изузетак од слободног приступа информацијама предвиђен законом због чега "и није било потребе да се тај изузетак образлаже", те да је "јавност у потпуности упозната са избором идејног рјешења [...] о чему је [апелант] обавијештен спорним дописом, као и процедуром избора идејног рјешења, расписаним конкурсом, те јасно дефинисаним правилима, током и начином избора комисије као стручног тијела, то подаци о члановима комисије и записници са састанака не могу представљати никако чињеничне, статистичке, научне или техничке информације", те да би "упознавање са ставовима и мишљењима појединаца, израженим у процесу доношења одуке избора идејног рјешења, представљало повреду процеса доношења одлуке, коју штити Закон".

8. Против овог акта апелант је поднио тужбу коју је Окружни суд оспореном Пресудом број 11 0 У 0009611 12 У од 20. новембра 2013. године одбио као неосновану. У образложењу првостепене пресуде, између осталог, наведено је да није основана апелантова тврдња да је требало да добије списак чланова Комисије за избор идејног рјешења и записнике са састанака те комисије. Наиме, како је Окружни суд образложио, у члану 6 ЗОСПИ су прописани изузеци од права на приступ информацијама. У тачки (в) наведеног члана је прописано да надлежни јавни орган може да утврди изузетак у случајевима када се откривањем информације основано може очекивати изазивање значајне штете по легитимне циљеве јавних органа у сврху заштите процеса доношења одлуке, када се даје мишљење, савјет или препорука запослених лица у јавном органу или сваког лица које врши активности за или у име јавног органа, али се не ради о чињеницама, статистичким подацима, научним или техничким информацијама. Окружни суд је навео да ово посљедње није заштићено и не служи легитимним циљевима Републике Српске, али да је за давање мишљења, савјета и препорука утврђен изузетак који има легитиман циљ. Даље, Окружни суд је навео да је чланом 9 ЗОСПИ предвиђен и изузетак од утврђеног изузетка, па је прописано да се може објавити тражена информација и без обзира на утврђени изузетак ако је то оправдано јавним интересом у којем


случају се "узима у обзир свака корист и свака штета која може проистећи из тога". У конкретном случају, како је даље образложено, "апсолутно није јасно зашто би јавност имала интереса да зна ко су чланови комисије и због чега би требало да се упозна са садржајем датих мишљења, а [апелант] ту оправданост интереса није ни доказивао". Стога је Окружни суд закључио да је правилно утврђен изузетак у заштити процеса доношења одлуке јавног органа у давању мишљења, савјета или препоруке, "док су сви остали подаци транспарентни". Како је даље навео Окружни суд, "[с]амо онда када јавни орган објављује тражену информацију за коју је утврђен изузетак, мора утврђивати оправданост јавним интересом, којом приликом разматра сваку корист и сваку штету које могу проистећи из тога". У конкретном случају, како је закључио Окружни суд, тужени орган је закључио да се подаци у вези са члановима Комисије и записницима односе на изузетке из члана 6 тачка (в) ЗОСПИ, па те податке није доставио апеланту, при чему се "правилно позвао на пропис, а остале информације је доставио".

9. Врховни суд је, одлучујући о захтјеву за ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда, донио оспорену Пресуду број 11 0 У 0009611 14 Увп од 5. новембра 2015. године којом је тај захтјев одбио. У образложењу одлуке Врховни суд је, између осталог, навео да је правилно утврђено да информације о члановима Комисије и записници са састанака те комисије представљају изузетак предвиђен чланом 6в) ЗОСПИ, будући "да се ради о ставовима и мишљењима појединаца израженим у процесу доношења одлуке о избору идејног рјешења, чије објављивање би представљало повреду процеса доношења одлуке која је заштићена законом и која не укључује јавност". Врховни суд је, такође, навео да "јавност није укључена ни у процес доношења неке друге одлуке јавног органа, осим ако то није посебно прописано" због чега су супротни апелантови наводи неосновани. Осим тога, како је даље навео Врховни суд, јавност је "у потпуности упозната са избором идејног рјешења [...], о чему је и [апелант] обавијештен", а да апелант ни у захтјеву, а ни током поступка "не наводи разлоге због којих би јавност имала интереса да има сазнање о именима чланова те комисије и због чега би требало да се упозна са садржајем датих мишљења". У складу са наведеним, Врховни суд је закључио да није прекршен члан 9 ЗОСПИ, "јер је испитивање оправданости јавним интересом потребно онда када јавни орган објављује тражену информацију за коју је утврђен изузетак, а не у сваком случају", како је то тврдио апелант. Осим тога, није прекршен ни члан 13 ЗОСПИ "у смислу навода [апеланта] да је тужени имао обавезу да његов захтјев у односу на информацију у вези са уговором који је закључен са ЕУ прослиједи Министарству цивилних послова, јер уговор не постоји, а ради се о средствима прве компоненте, како је тужени навео у образложењу оспореног акта".

IV. Апелација a) Наводи из апелације

10. Апелант сматра да му је оспореним одлукама прекршено право из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). У образложењу ових навода апелант наводи да су информације које му нису достављене у односу на списак чланова Комисије за избор идејног рјешења и записнике са састанака те комисије погрешно проглашене изузетком "због наводне заштите процеса доношења одлука пред надлежним органом, јер се не ради о заштити поступка доношења одлука у јавном органу онако како то предвиђа члан 6 став в) Закона с

обзиром на то да је поступак окончан и донесена је одлука по његовом окончању". Апелант сматра да наведена одредба штити само поступак до доношења одлуке, а не и након што је поступак окончан. Осим тога, апелант сматра да "није тачно схватање из побијане пресуде да је испитивање јавног интереса потребно само онда када јавни орган објављује информацију за коју је утврђен изузетак", већ да се "тест јавног интереса спроводи у свим случајевима када се информација проглашава изузетком, било да се она објављује, а нарочито када се она не објављује". Апелант се у том смислу позива на одредбу члана 5 ЗОСПИ и наводи да та одредба "кумулативно наводи да се изузетак од објављивања тражене информације утврђује само у случајевима када надлежни јавни орган утврди изузетак у смислу чл. 6, 7 или 8 за цијелу или дио информације и одреди, након обављеног испитивања јавног интереса у смислу члана 9, да објављивање информације није од јавног интереса". Дакле, како апелант наводи, јавни орган мора у сваком случају, прије него што одреди изузетак од објављивања, спровести тест јавног интереса у складу са чланом 9 ЗОСПИ. У вези с тим, апелант се позвао на предмет Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) Társaság и Szabadságjogokért против Маџарске.

11. Апелант сматра да у прилог овоме иде и одредба члана 14 став 3 тачка а) ЗОСПИ којом је прописано да "јавни орган који донесе допис којим одбија захтјев за приступ информацијама, у цијелости или дјелимично, у допису, између осталог, мора да наведе законски основ за статус изузећа информације уз наводе чланова овог закона на које се позива, као и сва материјална питања која су важна за одлуку, што укључује и узимање у обзир фактора јавног интереса". Апелант, такође, сматра да овај "случај представља примјер непружања помоћи јавног органа у смислу члана 18 ЗОСПИ" којим је прописано "да јавни орган предузима све потребне мјере помоћи сваком физичком или правном лицу које тражи да оствари било које право у смислу овог закона". Стога је, како наводи, јавни орган "имао обавезу да помогне апеланту да оствари своје право на приступ копији уговора са Европском унијом и то тако да његов захтјев прослиједи надлежном министарству, умјесто да апеланта упути да сâм тражи уговор од министарства, а у коначници да тврди да уговор са ЕУ не постоји". Апелант, такође, сматра да је погрешно становиште суда да је он требало да наведе разлоге "због којих би јавност имала интереса да има сазнања о именима чланова Комисије и због чега би требало да се упозна са садржајем датих мишљења". С тим у вези, апелант наводи да је у члану 11 став 2 ЗОСПИ наведено да "јавни орган неће испитивати, нити захтијевати разлоге оправданости захтјева", па се у вези с тим позива на становиште Европског суда у предмету Иницијатива младих за људска права против Републике Србије у којем је Европски суд, између осталог, навео да би терет "требало да буде на државном органу који настоји да негира приступ да покаже да та информација спада у опсег система изузетака".

б) Одговори на апелацију

12. Врховни и Окружни суд су у одговорима оспорили апелационе наводе и истакли да одлуке садрже детаљна образложења којима су се руководили одлучујући о апелантовом тужбеном захтјеву, те да остају при разлозима које су дали у оспореним одлукама.

V. Релевантни прописи

13. У Закону о слободи приступа информацијама Републике Српске ("Службени гласник РС" број 20/01) релевантне одредбе гласе:


Циљ Члан 1.

Циљ овог закона је: (а) да се установи да информације под контролом

јавног органа представљају јавно добро од вредности и да јавни приступ овим информацијама промовише већу транспарентност и одговорност тих јавних органа, те да су ове информације неопходне за демократски процес;

(б) да се установи да свако лице има право приступа овим информацијама у највећој могућој мери у складу са јавним интересом, те да јавни органи имају одговарајућу обавезу да објаве информације; [...]

Утврђивање изузетка Члан 5.

Изузетак од објављивања тражене информације се утврђује само у случајевима када надлежни јавни орган:

(а) утврди изузетак у смислу чл. 6, 7. или 8. за целу информацију или део информације, и

(б) одреди, након обављеног испитивања јавног интереса у смислу члана 9., да објављивање информације није од јавног интереса.

Изузеци код функција јавних органа Члан 6.

Надлежни јавни орган може да утврди изузетак, у случајевима када се откривањем информације основано може очекивати изазивање значајне штете по легитимне циљеве следећих категорија у Републици Српској:

(а) интереси одбране и сигурности, као и заштита јавне безбедности;

(б) спречавање криминала и свако откривање криминала;

(в) заштита процеса доношења одлуке од стране јавног органа у давању мишљења, савета или препорука од стране јавног органа, запосленог лица у јавном органу, или сваког лица које врши активности за или у име јавног органа, а не обухвата чињеничне, статистичке, научне или техничке информације.

Изузетак код поверљивих комерцијалних информација Члан 7.

Када надлежни јавни орган оправдано утврди да захтев за приступ информацијама укључује поверљиве комерцијалне интересе треће стране, надлежни јавни орган ће дописом, по хитном поступку, обавестити трећу страну о поједино-стима захтева.

Дописом се трећа страна информише о непосредном објављивању информација, осим ако трећа страна, у року од 15 дана од пријема овог дописа, не одговори у писаној форми да такве информације сматра поверљивим и наведе разлоге за штету која би проистекла из објављивања информација. Након пријема таквог одговора, надлежни јавни орган ће утврдити изузетак.

Изузетак код заштите приватности Члан 8.

Надлежни јавни орган ће утврдити изузетак када оправдано утврди да тражене информације укључују личне интересе које се односе на приватност трећег лица.

Испитивање јавног интереса Члан 9.

(1) Надлежни јавни орган ће објавити тражену информацију, без обзира на утврђени изузетак, ако је то оправдано јавним интересом и узети у обзир сваку корист и сваку штету које могу проистећи из тога.

(2) У доношењу одлуке да ли је објављивање информација оправдано јавним интересом, надлежни јавни

орган ће размотрити околности као што су (али нису ограничене на), свако непоштовање законске обавезе, постојање било каквог преступа, судску погрешку, злоупотребу власти или немар у обављању службене дужности, неовлашћено коришћење јавних фондова, или опасност по здравље или безбедност појединца, јавности или околине.

Подношење захтева Члан 11.

(1) Захтеви за приступ информацијама се подносе оном јавном органу за којег подносилац захтева сматра да је надлежан.

(2) Јавни орган неће испитивати нити захтевати разлоге оправданости захтева. [...]

Одређивање надлежног јавног органа Члан 13.

(1) Ако јавни орган који прими захтев није надлежан, он ће, у року од 15 дана од дана пријема захтева, проследити захтев надлежном јавном органу и дописом о томе обавестити подносиоца захтева. Захтев се не прослеђује ако се у наведеном временском периоду утврди да је тражена информација под контролом јавног органа који је примио захтев, а надлежни јавни орган, након што је обавештен о појединостима овог захтева, нема приговора да јавни орган који је примио захтев обради такав захтев. Јавни орган који је примио захтев сматра се надлежним јавним органом и обрађује захтев у смислу члана 14. овог закона. [...]

Поступање надлежног јавног органа по пријему захтева Члан 14.

[...] (3) Ако се одбије приступ информацији, било делимичној

или целој информацији, надлежни јавни орган дописом о томе обавештава подносиоца захтева. Допис треба да:

(а) садржи законски основ за статус изузећа информације, уз наводе чланова овог закона на које се позива, као и сва материјална питања која су важна за одлуку, што укључује и узимање у обзир фактора јавног интереса; [...]

Обавеза помагања Члан 18.

Јавни орган предузима све редовне мере помоћи сваком физичком или правном лицу које тражи да оствари било које право у смислу овог закона.

VI. Допустивост

14. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

15. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

16. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 11 0 У 0009611 14 Увп од 5. новембра 2015. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Оспорену одлуку апелант је примио 2. децембра 2015. године, а апелација је поднесена 27. јануара 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не


постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

VII. Меритум

17. Апелант сматра да му је оспореним одлукама прекршено право из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и право из члана 10 Европске конвенције, будући да му је ускраћен приступ одређеним информацијама зато што их је надлежни јавни орган прогласио изузетком од објављивања.

18. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају то укључује:

х) Слободу изражавања. 19. Члан 10 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право

обухвата слободу сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мијешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтијевају дозволе за рад радио, телевизијских и кинематографских предузећа.

2. Пошто остваривање ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбједности, територијалног интегритета или јавне безбједности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања информација добијених у повјерењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

20. Прво питање на које треба дати одговор при анализи члана 10 Европске конвенције јесте да ли и у којој мјери право на приступ информацијама под контролом јавне власти улази, у конкретном случају, у оквир "слободе изражавања" из члана 10 Европске конвенције, те ако улази, постоји ли мијешање у то апелантово право. Ако се закључи да постоји мијешање, онда треба одговорити и на питање да ли је то мијешање оправдано, односно да ли је било у складу са законом, да ли је имало неки легитиман циљ и да ли је било "неопходно у демократском друштву".

21. За оцјену наведених питања Уставни суд ће најприје размотрити релевантну праксу Европског суда у сличним случајевима.

Релевантни стандарди Европског суда

22. Европски суд је разматрао слично питање у предмету Magyar Helsinki Bizottsag против Маџарске (Маџарски Хелсиншки комитет, у даљњем тексту: MHB, пресуда Европског суда од 8. новембра 2016. године, захтјев број 18030/11). Одлучујући о том захтјеву, Европски суд је навео да је "кључно питање у том предмету било да ли се члан 10 Европске конвенције може тумачити тако да гарантује невладиним организацијама право приступа информацијама које су под контролом јавне власти", те да ли је одбијање захтјева подносиоца за приступ информацијама у наведеном предмету, у околностима тог случаја, резултирало мијешањем у његово право да прима и дијели информације у смислу члана 10 Европске конвенције (idem, тачка 71).

23. Разматрајући то питање, Европски суд је најприје изнио врло детаљну општу анализу одредбе члана 10 Европске конвенције (idem, тач. 118-125), након чега је детаљно изнио своју праксу у вези са општим питањем да ли и у којој мјери право на приступ информацијама под контролом јавне власти улази у оквир "слободе изражавања" из члана 10 Европске конвенције упркос чињеници да такво

право није експлицитно наведено у тексту те одредбе. То питање је, како је навео Европски суд, током низа година постепено разјашњавано, а судска пракса показује "уочљиву еволуцију у корист признавања, под одређеним условима, права на слободу приступа информацијама као саставног дијела слободе да се примају и дијеле информације из члана 10 Конвенције". Након навођења предмета који су се тицали права на приступ информацијама које су биле релевантне за приватни живот појединца, те предмета који су се тицали прикупљања информација као кључног припремног корака у новинарству, "што представља инхерентан заштићен дио слободе штампе", Европски суд је указао и на новији развој праксе поводом овог питања у предметима у којима је Европски суд утврдио да је постојало мијешање у право из члана 10 Европске конвенције у ситуацијама у којима је подносиоцима захтјева право на приступ информацијама било признато домаћим законом или чак и судском пресудом, али су домаће власти пропустиле да те законе примијене. Утврђујући да у таквим случајевима постоји мијешање, Европски суд је указао да је "приступ спорним информацијама суштински елеменат права на подносиочево право на слободу изражавања, односно да чини дио легитимног прикупљања информација од јавног интереса са намјером да се те информације подијеле јавности и да се на тај начин допринесе јавној дебати" (idem, тач. 126-131 са даљњим референцама на поједине предмете).

24. Даље, Европски суд је навео да се, упоредо са наведеном праксом, појавио и повезан приступ изнесен у предмету Társaság и Szabadságjogokért против Маџарске (види, Европски суд, пресуда од 14. априла 2009. године, апликација број 37374/05, у даљњем тексту: пресуда Társaság) на који се и апелант позвао. У том случају подносилац захтјева је била невладина организација чији је прокламовани циљ био да промовише основна права и да јача цивилно друштво и владавину права у Маџарској и која је била активна на пољу политике у области наркоманије. У том предмету подносиоцу је био одбијен захтјев да изврши увид у уставну жалбу у којој се тражила оцјена уставности амандманā на кривични закон који су се тицали кривичних дјела у вези са наркоманијом, који је Уставном суду поднио један посланик у законодавном органу. Европски суд је најприје указао да "досљедно стоји на становишту да јавност има право да прими информације од општег интереса", те да "с обзиром на интересе које штити члан 10, закон не може допустити арбитрарна ограничења која могу представљати један облик индиректне цензуре уколико власти креирају препреке за прикупљање информација" (idem, тачка 26). Такође, Европски суд је нагласио "подносиочеву улогу друштвеног 'контролора власти' [wachdog]" и његову укљученост "у легитимно прикупљање информација од јавног значаја", па је истакао да је намјера подносиоца била да јавности пренесе информације које је прикупио из уставне жалбе и да на тај начин допринесе дебати која се тицала кривичних дјела у вези са наркоманијом, те да је стога јасно да је подносиочево право да пренесе информације било нарушено (idem, тач. 27-28). Слично томе, у предмету Иницијатива младих за људска права Европски суд је, позивом на пресуду Társaság, навео да, када је невладина организација умијешана у питања од јавног интереса, она има улогу "друштвеног контролора власти", па активности те организације "захтијевају сличну заштиту према Конвенцији као што је она која се пружа штампи" (види, Европски суд, Иницијатива младих за људска права против Републике Србије, пресуда од 25. јуна 2013. године, апликација број 48135/06, тачка 20 са даљњим референцама).


25. Анализирајући даље то питање, Европски суд је у пресуди MHB, након исцрпне анализе међународних стандарда, докумената и своје праксе (loc. cit., пресуда MHB, тач. 133-155), навео да остаје при својим становиштима изнесеним у дотадашњој пракси која се тиче права на приступ информацијама, али да је "дошло вријеме да се класични принципи разјасне". У вези с тим, Европски суд је нагласио, између осталог, и то да "члан 10 не преноси на појединца право на приступ информацијама које су под контролом јавне власти, нити ствара обавезу за државу да такве информације пружи појединцу". Међутим, како је нагласио даље Европски суд, таква обавеза може да произађе у два случаја: прво, када је "откривање информација наложио суд" и, друго, у околностима када је "приступ информацијама инструменталан за уживање у праву на слободу изражавања, нарочито на 'слободу да се примају и преносе информације' и када одбијање представља мијешање у то право" (loc. cit., пресуда MHB, тачка 156).

26. Европски суд је, даље, навео да питање да ли и у којој мјери одбијање приступа информацијама у случају какав је разматран у предмету MHB представља мијешање у право подносиоца на слободу изражавања, мора бити размотрено у сваком појединачном случају "у свјетлу нарочитих околности". У вези с тим, Европски суд је навео да "скорија пракса поводом тог питања нуди драгоцјену илустрацију критеријума" који се морају узети као релевантни при оцјени да ли има мијешања у право на слободу изражавања, односно право на приступ информацијама као дио тог права. Ти критеријуми су: а) сврха захтјева за приступ информацијама, б) природа информације која се тражи, ц) улога подносиоца и д) постојање и доступност информација (loc. cit., пресуда MHB, тач. 158-170). Примијенивши ове критеријуме на конкретан случај, Европски суд је навео да је подносилац, као позната и етаблирана невладина организација за заштиту људских права, тражио од надлежног јавног органа информацију о именима адвоката који су били одређени за одбрану по службеној дужности. Даље, суд је указао да су подносиоцу те информације биле неопходне за довршавање истраживања о функционисању система одбране по службеној дужности, те да је подносилац на тај начин желио допринијети дискусији која је несумњиво представљала јавни интерес. Одбијајући приступ таквим информацијама, које су постојале и биле доступне, домаће власти су нарушиле право подносиоца да прими и пренесе информације, и то на начин који је "ударио у саму суштину његових права из члана 10" (idem, тач. 171-180). Стога је суд закључио да је, у околностима тог случаја, постојало мијешање у право подносиоца из члана 10 Европске конвенције, па је размотрио остала битна питања (да ли је мијешање било у складу са законом, да ли је имало легитиман циљ и да ли је било неопходно у демократском друштву).

Примјена релевантних принципа у конкретном случају

27. У конкретном случају апелант је невладина организација којој је одбијен приступ дијелу тражених информација и то: списку чланова Комисије за избор идејног рјешења и записницима са састанака те комисије.

Питање примјене члана 10 Европске конвенције

28. У односу на питање да ли и у којој мјери право на приступ информацијама под контролом јавне власти у конкретном случају улази у оквир "слободе изражавања" из члана 10Европске конвенције, Уставни суд најприје указује да је у неколико предмета који су се тицали права на слободу приступа информацијама усвајао становиште да "поступак у којем је утврђивано постојање законских претпоставки за

приступ информацијама не покреће питања и не ужива заштиту апелантовог права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције, па је такве апелације прогласио ratione materiae недопустивим (види, Уставни суд, одлуке о допустивости број АП 1062/14 од 24. априла 2014. године, тачка 11, и број АП 2527/17 од 18. јула 2017. године, тачка 12, обје доступне на www.ustavnisud.ba). Међутим, имајући у виду наведену праксу Европског суда (види тач. 22-25 ове одлуке), као и то да је апелант у конкретном случају, такође, невладина организација која би могла имати улогу "друштвеног контролора власти", што ће даље у одлуци бити предмет разматрања, Уставни суд сматра да право на слободу приступа информацијама у околностима конкретног случаја улази у оквир члана 10 Европске конвенције.

Да ли постоји мијешање у апелантово право?

29. У конкретном случају се, слично као у пресуди MHB, као кључно поставља питање да ли одбијање приступа спорним информацијама представља мијешање у апелантово право из члана 10 Европске конвенције. Тек ако је одговор на то питање позитиван, онда се може даље разматрати да ли је то мијешање било оправдано. У одговору на то питање Уставни суд ће примијенити критеријуме које је Европски суд систематизовао у пресуди MHB (види тачку 26 ове одлуке).

30. У односу на први критеријум, сврху тражених информација, Уставни суд запажа да ни из апелације, нити из докумената која је апелант приложио уз апелацију, па ни из тужбе коју је поднио суду није видљиво која је била сврха тражења спорних информација које му је надлежни орган одбио дати. У вези с тим, Уставни суд истиче да је тачан апелантов навод да је чланом 11 став 2 ЗОСПИ прописано да "јавни орган неће испитивати нити захтевати разлоге оправданости захтева". Међутим, када се апелант позива на кршење људског права из члана 10 Европске конвенције и када се обрати Уставном суду тражећи заштиту тог права, онда се не примјењује наведена законска одредба, већ се морају пружити аргументи из којих ће се моћи утврдити која је била сврха захтјева за приступ информацијама, како би се могло испитати да ли је тражење спорних информација имало неки јавни интерес, или је апелант само желио добити тражену информацију. Наиме, како је већ наведено, "члан 10 не преноси на појединца право на приступ информацијама које су у посједу јавне власти, нити ствара обавезу за државу да такве информације пружи појединцу", али таква обавеза може проистећи, између осталог, у околностима када је "приступ информацијама инструменталан за уживање у праву на слободу изражавања, нарочито на 'слободу да се примају и преносе информације'" (види тачку 25 ове одлуке). Апелант ни у поступку пред судовима, нити у апелацији није навео нити аргументовао да је тражењем спорних информација желио на било који начин допринијети некој дебати од јавног интереса, па чак ни да ли је имао намјеру те информације подијелити даље заинтересованој јавности, као ни да га је недобијање таквих информација онемогућило да учествује у јавној дебати о неком питању од јавног интереса, односно да га је спријечило да обавља улогу "друштвеног контролора власти", што је значајна разлика у односу на предмет Társaság и на предмет MHB (види тач. 24 и 26 ове одлуке).

31. У вези са овим, апелант наводи и да надлежни орган и судови нису спровели "тест јавног интереса", те да су погрешно закључили да се такав тест, на основу члана 9 ЗОСПИ, спроводи само у случајевима када јавни орган објављује информацију за коју је утврђен изузетак. Апелант сматра да се тест јавног интереса мора спровести у сваком


случају када се утврђује изузетак у смислу члана 6 ЗОСПИ. То је питање које би се, по логици ствари, морало испитивати тек када се дође до питања да ли је мијешање било "неопходно у демократском друштву", односно да ли је било пропорционално легитимном циљу. Међутим, Уставни суд сматра да је потребно, већ у дијелу испитивања да ли уопште има мијешања у апелантово право, указати на то да ЗОСПИ у члану 1 тачка а) прописује да су информације под контролом јавног органа "јавно добро од вредности", а у тачки б) да "свако лице има право приступа овим информацијама у највећој могућој мери у складу са јавним интересом". Осим тога, ЗОСПИ прописује врло ограничен број изузетака од објављивања информација, тако што у члану 5 прописује да се изузетак утврђује само у два случаја: када јавни орган утврди изузетак у смислу чл. 6, 7 и 8 за цијелу или за дио информације (члан 5 тачка (а)) и када одреди, након обављеног испитивања јавног интереса у смислу члана 9, да објављивање информације није од јавног интереса (члан 5 тачка (б)). Дакле, ЗОСПИ прописује потребу испитивања јавног интереса увијек када се тражи приступ некој информацији, јер се само на такав начин може прихватити или одбити захтјев за приступ информацијама. Међутим, законодавац је утврдио и неке случајеве за које је већ у закону прописао могућност утврђивања изузетака због одређених околности, што је као циљ имало заштиту неких других интереса који су прецизно дефинисани у одредбама чл. 6, 7 и 8 ЗОСПИ (одбрана и безбједност, заштита јавне безбједности, спречавање и откривање криминала, заштита процеса доношења одлука у јавном органу, повјерљиве комерцијалне информације и личне интересе и приватност трећих лица). У случајевима када одлучи да одређене информације жели изузети од објављивања у смислу чл. 6, 7 или 8, јавни орган неће испитивати јавни интерес, већ постојање интереса које је закон прописао као заштићене. С друге стране, ако и утврди изузетак, јавни орган, ипак, може одлучити да ће објавити тражену информацију, "ако је то оправдано јавним интересом и узети у обзир сваку корист и сваку штету које могу проистећи из тога", како то предвиђа одредба члана 9 ЗОСПИ.

32. У конкретном случају се ради о ситуацији предвиђеној у члану 5 тачка (а), односно о томе да је надлежни орган утврдио изузетак од објављивања информације у складу са чланом 6 тачка (в) ЗОСПИ. Ово даље води испитивању другог критеријума, природе спорних информација. Уставни суд запажа да је надлежни орган одбио да дâ апеланту приступ спорним информацијама зато што је у односу на те информације утврдио изузетак због заштите процеса одлучивања, како је то прописано чланом 6 тачка (в) ЗОСПИ. Судови су у оспореним пресудама пажљиво размотрили ово питање и закључили да је надлежни орган правилно одлучио да информације о именима чланова Комисије и записници са њихових састанака представљају изузетак у смислу наведене одредбе и о томе су дали јасне разлоге (види тач. 8-9 ове одлуке). Нарочито је истакнуто да изражавање мишљења чланова Комисије за избор идејног рјешења није по својој природи чињеничног карактера, већ да се ради о становиштима и мишљењима појединаца који су изражени у процесу доношења одлуке избора идејног рјешења, због чега је и утврђен изузетак на начин како је то учињено. Дакле, природа тражених информација је таква да је већ законом утврђено да оне могу бити изузете од објављивања ради заштите процеса доношења одлука у јавном органу, а апелант није ни покушао показати да постоји неки јавни интерес због чега би такве информације, ипак, требало да буду објављене. Осим тога, судови су пажљиво

размотрили то питање и о томе су дали јасне разлоге који се не могу оцијенити као произвољни.

33. У односу на апелантову улогу као невладине организације, Уставни суд најприје указује да је Европски суд у пресуди MHB истакао да је у својој пракси прихватио да невладине организације које скрећу пажњу на питања од јавног интереса обављају улогу "друштвеног контролора" (public watchdog), што је улога слична оној коју имају и медији, те да, стога, уживају и сличну заштиту. Начин на који ти "друштвени контролори" обављају своје активности може имати значајног утицаја на правилно функционисање демократског друштва, па је у интересу тог друштва да омогући медијима и невладиним организацијама да обављају ту улогу. Будући да је тачна информација средство за обављање те улоге "друштвених контролора", како је даље истакао Европски суд, "често је потребно лицима или организацијама које обављају улогу друштвеног контролора омогућити приступ информацијама како би могли обављати своју улогу и извјештавати о питањима од јавног интереса", због чега је веома важно размотрити да ли онај ко тражи приступ одређеним информацијама то тражи са циљем да обавља ту своју улогу. То се, како је даље навео Европски суд, не односи само на медије и невладине организације, већ се "висок ниво заштите" протеже и на академске истраживаче и ауторе који пишу о питањима од јавног интереса (loc. cit., пресуда MHB, тач. 166-167 са даљњим референцама). Имајући ово у виду, Европски суд је, разматрајући улогу подносиоца у предмету MHB, навео да је међу странама у поступку неспорно да се ради о "добро познатој организацији која је посвећена преношењу информација о питањима заштите људских права и владавине права", као и да "професионални ставови те организације о питањима којима се бави и њен досег до шире публике нису доведени у питање". Даље, Европски суд је навео да "нема разлога да сумња" да је подносилац покренуо истраживање о ефикасности система одбране по службеној дужности, због којег је тражио одређене информације, што је уско повезано с правом на правично суђење, које представља право од посебне важности (idem, тачка 171).

34. Враћајући се на конкретан случај, Уставни суд запажа да ни у поступку пред надлежним органом и судовима, па чак ни у апелацији апелант није навео које су области његовог дјеловања као невладине организације, нити који су му циљеви дјеловања. Такође, није навео ни да се спорне информације тичу неких конкретних активности које води и које се тичу неког питања од интереса за јавност, нити, како је већ речено, да те информације уопште и жели пренијети јавности. Стога се у конкретном случају и не може испитати апелантова улога у смислу критеријума који је поставио Европски суд у пресуди MHB.

35. Имајући у виду све наведене критеријуме, Уставни суд сматра да се не може закључити да су спорне информације које је апелант тражио биле неопходне за неке његове активности као невладине организације, које би допринијеле некој дебати од очигледног јавног интереса. Стога, Уставни суд сматра да одбијањем да се апеланту омогући приступ спорним информацијама надлежни орган и судови нису на било који начин наштетили апелантовом праву на слободу приступа информацијама, због чега није било мијешања у његово право из члана 10 Европске конвенције.

36. Поред тога, Уставни суд сматра да апелантови наводи о томе да му је право на приступ информацијама прекршено и зато што надлежни орган његов захтјев у односу на уговор са Европском унијом није прослиједио надлежном министарству, већ га је упутио да то уради сâм, такође не


представљају мијешање у апелантово право, јер ни тиме апелантово право није на било који начин умањено. То што надлежни орган није поступио тако да апеланту олакша приступ траженој информацији на начин како је то прописано у члану 13 став 1 и члану 18 ЗОСПИ, не покреће per se питање апелантовог права на приступ траженој информацији. Чак и ако надлежни орган то није урадио, апелант није навео да је било икаквих запрека да такав захтјев сâм поднесе Министарству.

37. С обзиром на закључак да нема мијешања у апелантово право из члана 10 Европске конвенције, нема ни могућности да се испитују питања која се тичу оправданости мијешања.

38. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о кршењу његовог права из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције неосновани.

VIII. Закључак

39. Уставни суд закључује да нема кршења права на приступ информацијама као дијела права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је апеланту ускраћен приступ дијелу тражених информација зато што је надлежни орган те информације изузео од објављивања у складу са чланом 6 тачка (в) ЗОСПИ, а такво одбијање, с обзиром на релевантне критеријуме, не представља мијешање у апелантово право из члана 10 Европске конвенције.

40. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

41. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Златко М. Кнежевић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 461/16, rješavajući apelaciju Neformalnog udruženja građana Re:akcija – Građanska inicijativa za Banju Luku, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 6. juna 2018. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Neformalnog

udruženja građana Re:akcija - Građanska inicijativa za Banju Luku podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. novembra 2015. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 11 0 U 0009611 12 U od 20. novembra 2013. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Neformalno udruženje građana Re:akcija - Građanska inicijativa za Banju Luku (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banje Luke, koje zastupa Marko Vujić, advokat iz Banje Luke, podnijelo je 27. januara 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. novembra 2015. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 U 0009611 12 U od 20. novembra 2013. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Okružnog suda, te od Grada Banja Luka zatraženo je 22. januara 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor 25. januara, a Okružni sud 26. januara 2018. godine. Grad Banja Luka nije dostavio odgovor na apelaciju.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Apelant se 12. februara 2012. godine obratio Kabinetu gradonačelnika zahtjevom za pristup informacijama koje se odnose na: 1) spisak članova Komisije koja je vršila izbor idejnog rješenja za revitalizaciju i remodelaciju tvrđave Kastel (u daljnjem tekstu: idejno rješenje), 2) zapisnike sa održanih sastanaka Komisije, 3) poziv na konkurs za izradu idejnog rješenja, 4) informacije koje je Odjeljenje za prostorno uređenje bilo obavezno dostaviti Skupštini Grada Banja Luka na osnovu zaključka Skupštine od 20. septembra 2007. godine, 5) fotokopiju ugovora sa Evropskom unijom na osnovu kojeg je Gradu Banja Luka putem fondova IPA odobreno 2,5 miliona eura za realizaciju idejnog projekta i 6) informaciju na koji način su građani bili uključeni u izbor idejnog rješenja, da li je bila provedena javna rasprava i, ako jeste, na koji način je provedena.

6. Gradonačelnik je dopisom od 28. februara 2012. godine odgovorio apelantu kako slijedi: 1) da je u odnosu na spisak članova Komisije za izbor idejnog rješenja i zapisnike sa održanih sastanaka utvrdio izuzetak na osnovu člana 6. tačka v) Zakona o slobodi pristupa informacijama (u daljnjem tekstu: ZOSPI) sa ciljem zaštite procesa donošenja odluka javnog organa u davanju mišljenja, savjeta ili preporuka javnog organa, zaposlenog lica u javnom organu ili svakog lica koje vrši aktivnosti za ili u ime javnog organa, a ne obuhvata činjenične, statističke, naučne ili tehničke informacije, 2) da je konkurs za izradu idejnog rješenja iz 2006. godine objavljen u "Službenom glasniku BiH" broj 60 od 7. augusta 2006. godine, 3) da je zaključak Skupštine Grada Banja Luka realiziralo Odjeljenje za prostorno uređenje na 54. sjednici Skupštine, koja je održana 5. februara 2008. godine, kada je prezentirana konačna verzija idejnog projekta, te nakon što je idejni projekt verificiran, dostavljen je kao "programski element nosiocu izrade Regulacionog plana za uređenje obale Vrbasa", 3) da za dostavljanje ugovora sa Evropskom unijom apelant treba da se obrati Ministarstvu civilnih poslova BiH i 4) da je, nakon izložbe prispjelih radova u Muzeju savremene umjetnosti, koja je bila otvorena za zainteresiranu javnost od 13. do 23. marta 2007. godine, o rezultatima konkursa "organizirana debata u vidu okruglog stola o temi 'Principi i mogućnosti remodelacije i revitalizacije tvrđave Kastel' u Banjoj Luci u Muzeju savremene umjetnosti 23.3.2008. godine, na koju je pozvana sva stručna i druga javnost putem dnevnih novina 'Nezavisne novine' od 20.2.2007. godine".


7. Apelant je, nakon ovoga, zahtijevao da se donese upravni akt, navodeći da mu je uskraćena sloboda pristupa informacijama, odnosno da su prekršene odredbe čl. 9, 13, 14. i 25. ZOSPI. Gradonačelnik je taj zahtjev prihvatio kao žalbu, zato što dopis koji je apelantu dostavljen nije sadržavao pouku o pravnom lijeku. Shodno tome, gradonačelnik je donio Rješenje broj 12-G-746/2012 od 7. maja 2012. godine kojim je odbio apelantovu žalbu kao neosnovanu uz isto obrazloženje koje je apelant već dobio u ranijem dopisu. Naročito je naglašeno da je izuzetak od slobodnog pristupa informacijama predviđen zakonom zbog čega "i nije bilo potrebe da se taj izuzetak obrazlaže", te da je "javnost u potpunosti upoznata sa izborom idejnog rješenja [...] o čemu je [apelant] obaviješten spornim dopisom, kao i procedurom izbora idejnog rješenja, raspisanim konkursom, te jasno definisanim pravilima, tokom i načinom izbora komisije kao stručnog tijela, to podaci o članovima komisije i zapisnici sa sastanaka ne mogu predstavljati nikako činjenične, statističke, naučne ili tehničke informacije", te da bi "upoznavanje sa stavovima i mišljenjima pojedinaca, izraženim u procesu donošenja oduke izbora idejnog rješenja, predstavljalo povredu procesa donošenja odluke, koju štiti Zakon".

8. Protiv ovog akta apelant je podnio tužbu koju je Okružni sud osporenom Presudom broj 11 0 U 0009611 12 U od 20. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju prvostepene presude, između ostalog, navedeno je da nije osnovana apelantova tvrdnja da je trebalo da dobije spisak članova Komisije za izbor idejnog rješenja i zapisnike sa sastanaka te komisije. Naime, kako je Okružni sud obrazložio, u članu 6. ZOSPI su propisani izuzeci od prava na pristup informacijama. U tački (v) navedenog člana je propisano da nadležni javni organ može utvrditi izuzetak u slučajevima kada se otkrivanjem informacije osnovano može očekivati izazivanje značajne štete po legitimne ciljeve javnih organa u svrhu zaštite procesa donošenja odluke, kada se daje mišljenje, savjet ili preporuka zaposlenih lica u javnom organu ili svakog lica koje vrši aktivnosti za ili u ime javnog organa, ali se ne radi o činjenicama, statističkim podacima, naučnim ili tehničkim informacijama. Okružni sud je naveo da ovo posljednje nije zaštićeno i ne služi legitimnim ciljevima Republike Srpske, ali da je za davanje mišljenja, savjeta i preporuka utvrđen izuzetak koji ima legitiman cilj. Dalje, Okružni sud je naveo da je članom 9. ZOSPI predviđen i izuzetak od utvrđenog izuzetka, pa je propisano da se može objaviti tražena informacija i bez obzira na utvrđeni izuzetak ako je to opravdano javnim interesom u kojem slučaju se "uzima u obzir svaka korist i svaka šteta koja može proisteći iz toga". U konkretnom slučaju, kako je dalje obrazloženo, "apsolutno nije jasno zašto bi javnost imala interesa da zna ko su članovi komisije i zbog čega bi trebalo da se upozna sa sadržajem datih mišljenja, a [apelant] tu opravdanost interesa nije ni dokazivao". Stoga je Okružni sud zaključio da je pravilno utvrđen izuzetak u zaštiti procesa donošenja odluke javnog organa u davanju mišljenja, savjeta ili preporuke, "dok su svi ostali podaci transparentni". Kako je dalje naveo Okružni sud, "[s]amo onda kada javni organ objavljuje traženu informaciju za koju je utvrđen izuzetak, mora utvrđivati opravdanost javnim interesom, kojom prilikom razmatra svaku korist i svaku štetu koje mogu proisteći iz toga". U konkretnom slučaju, kako je zaključio Okružni sud, tuženi organ je zaključio da se podaci u vezi sa članovima Komisije i zapisnicima odnose na izuzetke iz člana 6. tačka (v) ZOSPI, pa te podatke nije dostavio apelantu, pri čemu se "pravilno pozvao na propis, a ostale informacije je dostavio".

9. Vrhovni sud je, odlučujući o zahtjevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda, donio osporenu Presudu broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. novembra 2015. godine kojom je taj zahtjev odbio. U obrazloženju odluke Vrhovni sud je, između ostalog, naveo da je pravilno utvrđeno da informacije o

članovima Komisije i zapisnici sa sastanaka te komisije predstavljaju izuzetak predviđen članom 6. v) ZOSPI, budući "da se radi o stavovima i mišljenjima pojedinaca izraženim u procesu donošenja odluke o izboru idejnog rješenja, čije objavljivanje bi predstavljalo povredu procesa donošenja odluke koja je zaštićena zakonom i koja ne uključuje javnost". Vrhovni sud je, također, naveo da "javnost nije uključena ni u proces donošenja neke druge odluke javnog organa, osim ako to nije posebno propisano" zbog čega su suprotni apelantovi navodi neosnovani. Osim toga, kako je dalje naveo Vrhovni sud, javnost je "u potpunosti upoznata sa izborom idejnog rješenja [...], o čemu je i [apelant] obaviješten", a da apelant ni u zahtjevu, a ni tokom postupka "ne navodi razloge zbog kojih bi javnost imala interesa da ima saznanje o imenima članova te komisije i zbog čega bi trebalo da se upozna sa sadržajem datih mišljenja". U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je zaključio da nije prekršen član 9. ZOSPI, "jer je ispitivanje opravdanosti javnim interesom potrebno onda kada javni organ objavljuje traženu informaciju za koju je utvrđen izuzetak, a ne u svakom slučaju", kako je to tvrdio apelant. Osim toga, nije prekršen ni član 13. ZOSPI "u smislu navoda [apelanta] da je tuženi imao obavezu da njegov zahtjev u odnosu na informaciju u vezi sa ugovorom koji je zaključen sa EU proslijedi Ministarstvu civilnih poslova, jer ugovor ne postoji, a radi se o sredstvima prve komponente, kako je tuženi naveo u obrazloženju osporenog akta".

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

10. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo iz člana II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). U obrazloženju ovih navoda apelant navodi da su informacije koje mu nisu dostavljene u odnosu na spisak članova Komisije za izbor idejnog rješenja i zapisnike sa sastanaka te komisije pogrešno proglašene izuzetkom "zbog navodne zaštite procesa donošenja odluka pred nadležnim organom, jer se ne radi o zaštiti postupka donošenja odluka u javnom organu onako kako to predviđa član 6. stav v) Zakona s obzirom na to da je postupak okončan i donesena je odluka po njegovom okončanju". Apelant smatra da navedena odredba štiti samo postupak do donošenja odluke, a ne i nakon što je postupak okončan. Osim toga, apelant smatra da "nije tačno shvatanje iz pobijane presude da je ispitivanje javnog interesa potrebno samo onda kada javni organ objavljuje informaciju za koju je utvrđen izuzetak", već da se "test javnog interesa provodi u svim slučajevima kada se informacija proglašava izuzetkom, bilo da se ona objavljuje, a naročito kada se ona ne objavljuje". Apelant se u tom smislu poziva na odredbu člana 5. ZOSPI i navodi da ta odredba "kumulativno navodi da se izuzetak od objavljivanja tražene informacije utvrđuje samo u slučajevima kada nadležni javni organ utvrdi izuzetak u smislu čl. 6, 7. ili 8. za cijelu ili dio informacije i odredi, nakon obavljenog ispitivanja javnog interesa u smislu člana 9, da objavljivanje informacije nije od javnog interesa". Dakle, kako apelant navodi, javni organ mora u svakom slučaju, prije nego što odredi izuzetak od objavljivanja, provesti test javnog interesa u skladu sa članom 9. ZOSPI. U vezi s tim, apelant se pozvao na predmet Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) Társaság i Szabadságjogokért protiv Mađarske.

11. Apelant smatra da u prilog ovome ide i odredba člana 14. stav 3. tačka a) ZOSPI kojom je propisano da "javni organ koji donese dopis kojim odbija zahtjev za pristup informacijama, u cijelosti ili djelimično, u dopisu, između ostalog, mora da navede zakonski osnov za status izuzeća informacije uz navode članova ovog zakona na koje se poziva, kao i sva materijalna pitanja koja su važna za odluku, što uključuje i uzimanje u obzir faktora


javnog interesa". Apelant, također, smatra da ovaj "slučaj predstavlja primjer nepružanja pomoći javnog organa u smislu člana 18. ZOSPI" kojim je propisano "da javni organ preduzima sve potrebne mjere pomoći svakom fizičkom ili pravnom licu koje traži da ostvari bilo koje pravo u smislu ovog zakona". Stoga je, kako navodi, javni organ "imao obavezu da pomogne apelantu da ostvari svoje pravo na pristup kopiji ugovora sa Evropskom unijom i to tako da njegov zahtjev proslijedi nadležnom ministarstvu, umjesto da apelanta uputi da sâm traži ugovor od ministarstva, a u konačnici da tvrdi da ugovor sa EU ne postoji". Apelant, također, smatra da je pogrešan stav suda da je on trebalo da navede razloge "zbog kojih bi javnost imala interesa da ima saznanja o imenima članova Komisije i zbog čega bi trebalo da se upozna sa sadržajem datih mišljenja". S tim u vezi, apelant navodi da je u članu 11. stav 2. ZOSPI navedeno da "javni organ neće ispitivati, niti zahtijevati razloge opravdanosti zahtjeva", pa se u vezi s tim poziva na stav Evropskog suda u predmetu Inicijativa mladih za ljudska prava protiv Republike Srbije u kojem je Evropski sud, između ostalog, naveo da bi teret "trebalo da bude na državnom organu koji nastoji da negira pristup da pokaže da ta informacija spada u opseg sistema izuzetaka".

b) Odgovori na apelaciju

12. Vrhovni i Okružni sud su u odgovorima osporili apelacione navode i istakli da odluke sadrže detaljna obrazloženja kojima su se rukovodili odlučujući o apelantovom tužbenom zahtjevu, te da ostaju pri razlozima koje su dali u osporenim odlukama.

V. Relevantni propisi

13. U Zakonu o slobodi pristupa informacijama Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" broj 20/01) relevantne odredbe glase:

Cilj Član 1.

Cilj ovog zakona je: (a) da se ustanovi da informacije pod kontrolom javnog

organa predstavljaju javno dobro od vrednosti i da javni pristup ovim informacijama promoviše veću transparentnost i odgovornost tih javnih organa, te da su ove informacije neophodne za demokratski proces;

(b) da se ustanovi da svako lice ima pravo pristupa ovim informacijama u najvećoj mogućoj meri u skladu sa javnim interesom, te da javni organi imaju odgovarajuću obavezu da objave informacije; [...]

Utvrđivanje izuzetka Član 5.

Izuzetak od objavljivanja tražene informacije se utvrđuje samo u slučajevima kada nadležni javni organ:

(a) utvrdi izuzetak u smislu čl. 6, 7. ili 8. za celu informaciju ili deo informacije, i

(b) odredi, nakon obavljenog ispitivanja javnog interesa u smislu člana 9., da objavljivanje informacije nije od javnog interesa.

Izuzeci kod funkcija javnih organa Član 6.

Nadležni javni organ može da utvrdi izuzetak, u slučajevima kada se otkrivanjem informacije osnovano može očekivati izazivanje značajne štete po legitimne ciljeve sledećih kategorija u Republici Srpskoj:

(a) interesi odbrane i sigurnosti, kao i zaštita javne bezbednosti;

(b) sprečavanje kriminala i svako otkrivanje kriminala; (v) zaštita procesa donošenja odluke od strane javnog

organa u davanju mišljenja, saveta ili preporuka od strane javnog organa, zaposlenog lica u javnom organu, ili svakog lica koje vrši

aktivnosti za ili u ime javnog organa, a ne obuhvata činjenične, statističke, naučne ili tehničke informacije.

Izuzetak kod poverljivih komercijalnih informacija Član 7.

Kada nadležni javni organ opravdano utvrdi da zahtev za pristup informacijama uključuje poverljive komercijalne interese treće strane, nadležni javni organ će

dopisom, po hitnom postupku, obavestiti treću stranu o pojedinostima zahteva.

Dopisom se treća strana informiše o neposrednom objavljivanju informacija, osim ako treća strana, u roku od 15 dana od prijema ovog dopisa, ne odgovori u pisanoj formi da takve informacije smatra poverljivim i navede razloge za štetu koja bi proistekla iz objavljivanja informacija. Nakon prijema takvog odgovora, nadležni javni organ će utvrditi izuzetak.

Izuzetak kod zaštite privatnosti Član 8.

Nadležni javni organ će utvrditi izuzetak kada opravdano utvrdi da tražene informacije uključuju lične interese koje se odnose na privatnost trećeg lica.

Ispitivanje javnog interesa Član 9.

(1) Nadležni javni organ će objaviti traženu informaciju, bez obzira na utvrđeni izuzetak, ako je to opravdano javnim interesom i uzeti u obzir svaku korist i svaku štetu koje mogu proisteći iz toga.

(2) U donošenju odluke da li je objavljivanje informacija opravdano javnim interesom, nadležni javni organ će razmotriti okolnosti kao što su (ali nisu ograničene na), svako nepoštovanje zakonske obaveze, postojanje bilo kakvog prestupa, sudsku pogrešku, zloupotrebu vlasti ili nemar u obavljanju službene dužnosti, neovlašćeno korišćenje javnih fondova, ili opasnost po zdravlje ili bezbednost pojedinca, javnosti ili okoline.

Podnošenje zahteva Član 11.

(1) Zahtevi za pristup informacijama se podnose onom javnom organu za kojeg podnosilac zahteva smatra da je nadležan.

(2) Javni organ neće ispitivati niti zahtevati razloge opravdanosti zahteva. [...]

Određivanje nadležnog javnog organa Član 13.

(1) Ako javni organ koji primi zahtev nije nadležan, on će, u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, proslediti zahtev nadležnom javnom organu i dopisom o tome obavestiti podnosioca zahteva. Zahtev se ne prosleđuje ako se u navedenom vremenskom periodu utvrdi da je tražena informacija pod kontrolom javnog organa koji je primio zahtev, a nadležni javni organ, nakon što je obavešten o pojedinostima ovog zahteva, nema prigovora da javni organ koji je primio zahtev obradi takav zahtev. Javni organ koji je primio zahtev smatra se nadležnim javnim organom i obrađuje zahtev u smislu člana 14. ovog zakona. [...]

Postupanje nadležnog javnog organa po prijemu zahteva Član 14.

[...] (3) Ako se odbije pristup informaciji, bilo delimičnoj ili celoj

informaciji, nadležni javni organ dopisom o tome obaveštava podnosioca zahteva. Dopis treba da:

(a) sadrži zakonski osnov za status izuzeća informacije, uz navode članova ovog zakona na koje se poziva, kao i sva materijalna pitanja koja su važna za odluku, što uključuje i uzimanje u obzir faktora javnog interesa; [...]


Obaveza pomaganja Član 18.

Javni organ preduzima sve redovne mere pomoći svakom fizičkom ili pravnom licu koje traži da ostvari bilo koje pravo u smislu ovog zakona.

VI. Dopustivost

14. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

15. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

16. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. novembra 2015. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Osporenu odluku apelant je primio 2. decembra 2015. godine, a apelacija je podnesena 27. januara 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

VII. Meritum

17. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo iz člana II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo iz člana 10. Evropske konvencije, budući da mu je uskraćen pristup određenim informacijama zato što ih je nadležni javni organ proglasio izuzetkom od objavljivanja.

18. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

h) Slobodu izražavanja. 19. Član 10. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo

obuhvaća slobodu vlastitog mišljenja, primanja i saopćavanja informacija i ideja bez miješanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtijevaju dozvole za rad radio, televizijskih i kinematografskih preduzeća.

2. Pošto ostvarivanje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uvjetima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja informacija dobivenih u povjerenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

20. Prvo pitanje na koje treba dati odgovor pri analizi člana 10. Evropske konvencije jeste da li i u kojoj mjeri pravo na pristup informacijama pod kontrolom javne vlasti ulazi, u konkretnom slučaju, u okvir "slobode izražavanja" iz člana 10. Evropske konvencije, te ako ulazi, postoji li miješanje u to apelantovo pravo. Ako se zaključi da postoji miješanje, onda treba odgovoriti i na pitanje da li je to miješanje opravdano, odnosno da li je bilo u skladu sa zakonom, da li je imalo neki legitiman cilj i da li je bilo "neophodno u demokratskom društvu".

21. Za ocjenu navedenih pitanja Ustavni sud će najprije razmotriti relevantnu praksu Evropskog suda u sličnim slučajevima.

Relevantni standardi Evropskog suda

22. Evropski sud je razmatrao slično pitanje u predmetu Magyar Helsinki Bizottsag protiv Mađarske (Mađarski Helsinški komitet, u daljnjem tekstu: MHB, presuda Evropskog suda od 8. novembra 2016. godine, zahtjev broj 18030/11). Odlučujući o tom zahtjevu, Evropski sud je naveo da je "ključno pitanje u tom predmetu bilo da li se član 10. Evropske konvencije može tumačiti tako da garantira nevladinim organizacijama pravo pristupa informacijama koje su pod kontrolom javne vlasti", te da li je odbijanje zahtjeva podnosioca za pristup informacijama u navedenom predmetu, u okolnostima tog slučaja, rezultiralo miješanjem u njegovo pravo da prima i dijeli informacije u smislu člana 10. Evropske konvencije (idem, tačka 71).

23. Razmatrajući to pitanje, Evropski sud je najprije iznio vrlo detaljnu opću analizu odredbe člana 10. Evropske konvencije (idem, tač. 118-125), nakon čega je detaljno iznio svoju praksu u vezi sa općim pitanjem da li i u kojoj mjeri pravo na pristup informacijama pod kontrolom javne vlasti ulazi u okvir "slobode izražavanja" iz člana 10. Evropske konvencije uprkos činjenici da takvo pravo nije eksplicitno navedeno u tekstu te odredbe. To pitanje je, kako je naveo Evropski sud, tokom niza godina postepeno razjašnjavano, a sudska praksa pokazuje "uočljivu evoluciju u korist priznavanja, pod određenim uvjetima, prava na slobodu pristupa informacijama kao sastavnog dijela slobode da se primaju i dijele informacije iz člana 10. Konvencije". Nakon navođenja predmeta koji su se ticali prava na pristup informacijama koje su bile relevantne za privatni život pojedinca, te predmeta koji su se ticali prikupljanja informacija kao ključnog pripremnog koraka u novinarstvu, "što predstavlja inherentan zaštićen dio slobode štampe", Evropski sud je ukazao i na noviji razvoj prakse povodom ovog pitanja u predmetima u kojima je Evropski sud utvrdio da je postojalo miješanje u pravo iz člana 10. Evropske konvencije u situacijama u kojima je podnosiocima zahtjeva pravo na pristup informacijama bilo priznato domaćim zakonom ili čak i sudskom presudom, ali su domaće vlasti propustile da te zakone primijene. Utvrđujući da u takvim slučajevima postoji miješanje, Evropski sud je ukazao da je "pristup spornim informacijama suštinski element prava na podnositeljevo pravo na slobodu izražavanja, odnosno da čini dio legitimnog prikupljanja informacija od javnog interesa sa namjerom da se te informacije podijele javnosti i da se na taj način doprinese javnoj debati" (idem, tač. 126-131. sa daljnjim referencama na pojedine predmete).

24. Dalje, Evropski sud je naveo da se, uporedo sa navedenom praksom, pojavio i povezan pristup iznesen u predmetu Társaság i Szabadságjogokért protiv Mađarske (vidi, Evropski sud, presuda od 14. aprila 2009. godine, aplikacija broj 37374/05, u daljnjem tekstu: presuda Társaság) na koji se i apelant pozvao. U tom slučaju podnosilac zahtjeva je bila nevladina organizacija čiji je proklamirani cilj bio da promovira osnovna prava i da jača civilno društvo i vladavinu prava u Mađarskoj i koja je bila aktivna na polju politike u oblasti narkomanije. U tom predmetu podnosiocu je bio odbijen zahtjev da izvrši uvid u ustavnu žalbu u kojoj se tražila ocjena ustavnosti amandmanā na krivični zakon koji su se ticali krivičnih djela u vezi sa narkomanijom, koji je Ustavnom sudu podnio jedan poslanik u zakonodavnom organu. Evropski sud je najprije ukazao da "dosljedno stoji na stanovištu da javnost ima pravo da primi informacije od općeg interesa", te da "s obzirom na interese koje štiti član 10, zakon ne može dopustiti arbitrarna ograničenja koja mogu predstavljati jedan oblik indirektne cenzure ukoliko vlasti kreiraju prepreke za prikupljanje informacija" (idem, tačka 26).


Također, Evropski sud je naglasio "podnositeljevu ulogu društvenog 'kontrolora vlasti' [wachdog]" i njegovu uključenost "u legitimno prikupljanje informacija od javnog značaja", pa je istakao da je namjera podnosioca bila da javnosti prenese informacije koje je prikupio iz ustavne žalbe i da na taj način doprinese debati koja se ticala krivičnih djela u vezi sa narkomanijom, te da je stoga jasno da je podnositeljevo pravo da prenese informacije bilo narušeno (idem, tač. 27-28). Slično tome, u predmetu Inicijativa mladih za ljudska prava Evropski sud je, pozivom na presudu Társaság, naveo da, kada je nevladina organizacija umiješana u pitanja od javnog interesa, ona ima ulogu "društvenog kontrolora vlasti", pa aktivnosti te organizacije "zahtijevaju sličnu zaštitu prema Konvenciji kao što je ona koja se pruža štampi" (vidi, Evropski sud, Inicijativa mladih za ljudska prava protiv Republike Srbije, presuda od 25. juna 2013. godine, aplikacija broj 48135/06, tačka 20. sa daljnjim referencama).

25. Analizirajući dalje to pitanje, Evropski sud je u presudi MHB, nakon iscrpne analize međunarodnih standarda, dokumenata i svoje prakse (loc. cit., presuda MHB, tač. 133-155), naveo da ostaje pri svojim stavovima iznesenim u dotadašnjoj praksi koja se tiče prava na pristup informacijama, ali da je "došlo vrijeme da se klasični principi razjasne". U vezi s tim, Evropski sud je naglasio, između ostalog, i to da "član 10. ne prenosi na pojedinca pravo na pristup informacijama koje su pod kontrolom javne vlasti, niti stvara obavezu za državu da takve informacije pruži pojedincu". Međutim, kako je naglasio dalje Evropski sud, takva obaveza može proizaći u dva slučaja: prvo, kada je "otkrivanje informacija naložio sud" i, drugo, u okolnostima kada je "pristup informacijama instrumentalan za uživanje u pravu na slobodu izražavanja, naročito na 'slobodu da se primaju i prenose informacije' i kada odbijanje predstavlja miješanje u to pravo" (loc. cit., presuda MHB, tačka 156).

26. Evropski sud je, dalje, naveo da pitanje da li i u kojoj mjeri odbijanje pristupa informacijama u slučaju kakav je razmatran u predmetu MHB predstavlja miješanje u pravo podnosioca na slobodu izražavanja, mora biti razmotreno u svakom pojedinačnom slučaju "u svjetlu naročitih okolnosti". U vezi s tim, Evropski sud je naveo da "skorija praksa povodom tog pitanja nudi dragocjenu ilustraciju kriterija" koji se moraju uzeti kao relevantni pri ocjeni da li ima miješanja u pravo na slobodu izražavanja, odnosno pravo na pristup informacijama kao dio tog prava. Ti kriteriji su: a) svrha zahtjeva za pristup informacijama, b) priroda informacije koja se traži, c) uloga podnosioca i d) postojanje i dostupnost informacija (loc. cit., presuda MHB, tač. 158-170). Primijenivši ove kriterije na konkretan slučaj, Evropski sud je naveo da je podnosilac, kao poznata i etablirana nevladina organizacija za zaštitu ljudskih prava, tražio od nadležnog javnog organa informaciju o imenima advokata koji su bili određeni za odbranu po službenoj dužnosti. Dalje, sud je ukazao da su podnositelju te informacije bile neophodne za dovršavanje istraživanja o funkcioniranju sistema odbrane po službenoj dužnosti, te da je podnosilac na taj način želio doprinijeti diskusiji koja je nesumnjivo predstavljala javni interes. Odbijajući pristup takvim informacijama, koje su postojale i bile dostupne, domaće vlasti su narušile pravo podnosioca da primi i prenese informacije, i to na način koji je "udario u samu suštinu njegovih prava iz člana 10" (idem, tač. 171-180). Stoga je sud zaključio da je, u okolnostima tog slučaja, postojalo miješanje u pravo podnosioca iz člana 10. Evropske konvencije, pa je razmotrio ostala bitna pitanja (da li je miješanje bilo u skladu sa zakonom, da li je imalo legitiman cilj i da li je bilo neophodno u demokratskom društvu).

Primjena relevantnih principa u konkretnom slučaju

27. U konkretnom slučaju apelant je nevladina organizacija kojoj je odbijen pristup dijelu traženih informacija i to: spisku

članova Komisije za izbor idejnog rješenja i zapisnicima sa sastanaka te komisije.

Pitanje primjene člana 10. Evropske konvencije

28. U odnosu na pitanje da li i u kojoj mjeri pravo na pristup informacijama pod kontrolom javne vlasti u konkretnom slučaju ulazi u okvir "slobode izražavanja" iz člana 10. Evropske konvencije, Ustavni sud najprije ukazuje da je u nekoliko predmeta koji su se ticali prava na slobodu pristupa informacijama usvajao stav da "postupak u kojem je utvrđivano postojanje zakonskih pretpostavki za pristup informacijama ne pokreće pitanja i ne uživa zaštitu apelantovog prava na slobodu izražavanja iz člana II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije, pa je takve apelacije proglasio ratione materiae nedopustivim (vidi, Ustavni sud, odluke o dopustivosti broj AP 1062/14 od 24. aprila 2014. godine, tačka 11, i broj AP 2527/17 od 18. jula 2017. godine, tačka 12, obje dostupne na www.ustavnisud.ba). Međutim, imajući u vidu navedenu praksu Evropskog suda (vidi tač. 22-25. ove odluke), kao i to da je apelant u konkretnom slučaju, također, nevladina organizacija koja bi mogla imati ulogu "društvenog kontrolora vlasti", što će dalje u odluci biti predmet razmatranja, Ustavni sud smatra da pravo na slobodu pristupa informacijama u okolnostima konkretnog slučaja ulazi u okvir člana 10. Evropske konvencije.

Da li postoji miješanje u apelantovo pravo?

29. U konkretnom slučaju se, slično kao u presudi MHB, kao ključno postavlja pitanje da li odbijanje pristupa spornim informacijama predstavlja miješanje u apelantovo pravo iz člana 10. Evropske konvencije. Tek ako je odgovor na to pitanje pozitivan, onda se može dalje razmatrati da li je to miješanje bilo opravdano. U odgovoru na to pitanje Ustavni sud će primijeniti kriterije koje je Evropski sud sistematizirao u presudi MHB (vidi tačku 26. ove odluke).

30. U odnosu na prvi kriterij, svrhu traženih informacija, Ustavni sud zapaža da ni iz apelacije, niti iz dokumenata koje je apelant priložio uz apelaciju, pa ni iz tužbe koju je podnio sudu nije vidljivo koja je bila svrha traženja spornih informacija koje mu je nadležni organ odbio dati. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da je tačan apelantov navod da je članom 11. stav 2. ZOSPI propisano da "javni organ neće ispitivati niti zahtevati razloge opravdanosti zahteva". Međutim, kada se apelant poziva na kršenje ljudskog prava iz člana 10. Evropske konvencije i kada se obrati Ustavnom sudu tražeći zaštitu tog prava, onda se ne primjenjuje navedena zakonska odredba, već se moraju pružiti argumenti iz kojih će se moći utvrditi koja je bila svrha zahtjeva za pristup informacijama, kako bi se moglo ispitati da li je traženje spornih informacija imalo neki javni interes, ili je apelant samo želio dobiti traženu informaciju. Naime, kako je već navedeno, "član 10. ne prenosi na pojedinca pravo na pristup informacijama koje su u posjedu javne vlasti, niti stvara obavezu za državu da takve informacije pruži pojedincu", ali takva obaveza može proisteći, između ostalog, u okolnostima kada je "pristup informacijama instrumentalan za uživanje u pravu na slobodu izražavanja, naročito na 'slobodu da se primaju i prenose informacije'" (vidi tačku 25. ove odluke). Apelant ni u postupku pred sudovima, niti u apelaciji nije naveo niti argumentirao da je traženjem spornih informacija želio na bilo koji način doprinijeti nekoj debati od javnog interesa, pa čak ni da li je imao namjeru te informacije podijeliti dalje zainteresiranoj javnosti, kao ni da ga je nedobijanje takvih informacija onemogućilo da učestvuje u javnoj debati o nekom pitanju od javnog interesa, odnosno da ga je spriječilo da obavlja ulogu "društvenog kontrolora vlasti", što je značajna razlika u odnosu na predmet Társaság i na predmet MHB (vidi tač. 24. i 26. ove odluke).

31. U vezi sa ovim, apelant navodi i da nadležni organ i sudovi nisu proveli "test javnog interesa", te da su pogrešno


zaključili da se takav test, na osnovu člana 9. ZOSPI, provodi samo u slučajevima kada javni organ objavljuje informaciju za koju je utvrđen izuzetak. Apelant smatra da se test javnog interesa mora provesti u svakom slučaju kada se utvrđuje izuzetak u smislu člana 6. ZOSPI. To je pitanje koje bi se, po logici stvari, moralo ispitivati tek kada se dođe do pitanja da li je miješanje bilo "neophodno u demokratskom društvu", odnosno da li je bilo proporcionalno legitimnom cilju. Međutim, Ustavni sud smatra da je potrebno, već u dijelu ispitivanja da li uopće ima miješanja u apelantovo pravo, ukazati na to da ZOSPI u članu 1. tačka a) propisuje da su informacije pod kontrolom javnog organa "javno dobro od vrednosti", a u tački b) da "svako lice ima pravo pristupa ovim informacijama u najvećoj mogućoj meri u skladu sa javnim interesom". Osim toga, ZOSPI propisuje vrlo ograničen broj izuzetaka od objavljivanja informacija, tako što u članu 5. propisuje da se izuzetak utvrđuje samo u dva slučaja: kada javni organ utvrdi izuzetak u smislu čl. 6, 7. i 8. za cijelu ili za dio informacije (član 5. tačka (a)) i kada odredi, nakon obavljenog ispitivanja javnog interesa u smislu člana 9, da objavljivanje informacije nije od javnog interesa (član 5. tačka (b)). Dakle, ZOSPI propisuje potrebu ispitivanja javnog interesa uvijek kada se traži pristup nekoj informaciji, jer se samo na takav način može prihvatiti ili odbiti zahtjev za pristup informacijama. Međutim, zakonodavac je utvrdio i neke slučajeve za koje je već u zakonu propisao mogućnost utvrđivanja izuzetaka zbog određenih okolnosti, što je kao cilj imalo zaštitu nekih drugih interesa koji su precizno definirani u odredbama čl. 6, 7. i 8. ZOSPI (odbrana i sigurnost, zaštita javne sigurnosti, sprečavanje i otkrivanje kriminala, zaštita procesa donošenja odluka u javnom organu, povjerljive komercijalne informacije i lične interese i privatnost trećih lica). U slučajevima kada odluči da određene informacije želi izuzeti od objavljivanja u smislu čl. 6, 7. ili 8, javni organ neće ispitivati javni interes, već postojanje interesa koje je zakon propisao kao zaštićene. S druge strane, ako i utvrdi izuzetak, javni organ, ipak, može odlučiti da će objaviti traženu informaciju, "ako je to opravdano javnim interesom i uzeti u obzir svaku korist i svaku štetu koje mogu proisteći iz toga", kako to predviđa odredba člana 9. ZOSPI.

32. U konkretnom slučaju se radi o situaciji predviđenoj u članu 5. tačka (a), odnosno o tome da je nadležni organ utvrdio izuzetak od objavljivanja informacije u skladu sa članom 6. tačka (v) ZOSPI. Ovo dalje vodi ispitivanju drugog kriterija, prirode spornih informacija. Ustavni sud zapaža da je nadležni organ odbio da dâ apelantu pristup spornim informacijama zato što je u odnosu na te informacije utvrdio izuzetak zbog zaštite procesa odlučivanja, kako je to propisano članom 6. tačka (v) ZOSPI. Sudovi su u osporenim presudama pažljivo razmotrili ovo pitanje i zaključili da je nadležni organ pravilno odlučio da informacije o imenima članova Komisije i zapisnici sa njihovih sastanaka predstavljaju izuzetak u smislu navedene odredbe i o tome su dali jasne razloge (vidi tač. 8-9. ove odluke). Naročito je istaknuto da izražavanje mišljenja članova Komisije za izbor idejnog rješenja nije po svojoj prirodi činjeničnog karaktera, već da se radi o stavovima i mišljenjima pojedinaca koji su izraženi u procesu donošenja odluke izbora idejnog rješenja, zbog čega je i utvrđen izuzetak na način kako je to učinjeno. Dakle, priroda traženih informacija je takva da je već zakonom utvrđeno da one mogu biti izuzete od objavljivanja radi zaštite procesa donošenja odluka u javnom organu, a apelant nije ni pokušao pokazati da postoji neki javni interes zbog čega bi takve informacije, ipak, trebalo da budu objavljene. Osim toga, sudovi su pažljivo razmotrili to pitanje i o tome su dali jasne razloge koji se ne mogu ocijeniti kao proizvoljni.

33. U odnosu na apelantovu ulogu kao nevladine organizacije, Ustavni sud najprije ukazuje da je Evropski sud u presudi MHB istakao da je u svojoj praksi prihvatio da nevladine

organizacije koje skreću pažnju na pitanja od javnog interesa obavljaju ulogu "društvenog kontrolora" (public watchdog), što je uloga slična onoj koju imaju i mediji, te da, stoga, uživaju i sličnu zaštitu. Način na koji ti "društveni kontrolori" obavljaju svoje aktivnosti može imati značajnog utjecaja na pravilno funkcioniranje demokratskog društva, pa je u interesu tog društva da omogući medijima i nevladinim organizacijama da obavljaju tu ulogu. Budući da je tačna informacija sredstvo za obavljanje te uloge "društvenih kontrolora", kako je dalje istakao Evropski sud, "često je potrebno licima ili organizacijama koje obavljaju ulogu društvenog kontrolora omogućiti pristup informacijama kako bi mogli obavljati svoju ulogu i izvještavati o pitanjima od javnog interesa", zbog čega je veoma važno razmotriti da li onaj ko traži pristup određenim informacijama to traži sa ciljem da obavlja tu svoju ulogu. To se, kako je dalje naveo Evropski sud, ne odnosi samo na medije i nevladine organizacije, već se "visok nivo zaštite" proteže i na akademske istraživače i autore koji pišu o pitanjima od javnog interesa (loc. cit., presuda MHB, tač. 166-167. sa daljnjim referencama). Imajući ovo u vidu, Evropski sud je, razmatrajući ulogu podnosioca u predmetu MHB, naveo da je među stranama u postupku nesporno da se radi o "dobro poznatoj organizaciji koja je posvećena prenošenju informacija o pitanjima zaštite ljudskih prava i vladavine prava", kao i da "profesionalni stavovi te organizacije o pitanjima kojima se bavi i njen doseg do šire publike nisu dovedeni u pitanje". Dalje, Evropski sud je naveo da "nema razloga da sumnja" da je podnosilac pokrenuo istraživanje o efikasnosti sistema odbrane po službenoj dužnosti, zbog kojeg je tražio određene informacije, što je usko povezano s pravom na pravično suđenje, koje predstavlja pravo od posebne važnosti (idem, tačka 171).

34. Vraćajući se na konkretan slučaj, Ustavni sud zapaža da ni u postupku pred nadležnim organom i sudovima, pa čak ni u apelaciji apelant nije naveo koje su oblasti njegovog djelovanja kao nevladine organizacije, niti koji su mu ciljevi djelovanja. Također, nije naveo ni da se sporne informacije tiču nekih konkretnih aktivnosti koje vodi i koje se tiču nekog pitanja od interesa za javnost, niti, kako je već rečeno, da te informacije uopće i želi prenijeti javnosti. Stoga se u konkretnom slučaju i ne može ispitati apelantova uloga u smislu kriterija koji je postavio Evropski sud u presudi MHB.

35. Imajući u vidu sve navedene kriterije, Ustavni sud smatra da se ne može zaključiti da su sporne informacije koje je apelant tražio bile neophodne za neke njegove aktivnosti kao nevladine organizacije, koje bi doprinijele nekoj debati od očiglednog javnog interesa. Stoga, Ustavni sud smatra da odbijanjem da se apelantu omogući pristup spornim informacijama nadležni organ i sudovi nisu na bilo koji način naštetili apelantovom pravu na slobodu pristupa informacijama, zbog čega nije bilo miješanja u njegovo pravo iz člana 10. Evropske konvencije.

36. Pored toga, Ustavni sud smatra da apelantovi navodi o tome da mu je pravo na pristup informacijama prekršeno i zato što nadležni organ njegov zahtjev u odnosu na ugovor sa Evropskom unijom nije proslijedio nadležnom ministarstvu, već ga je uputio da to uradi sâm, također ne predstavljaju miješanje u apelantovo pravo, jer ni time apelantovo pravo nije na bilo koji način umanjeno. To što nadležni organ nije postupio tako da apelantu olakša pristup traženoj informaciji na način kako je to propisano u članu 13. stav 1. i članu 18. ZOSPI, ne pokreće per se pitanje apelantovog prava na pristup traženoj informaciji. Čak i ako nadležni organ to nije uradio, apelant nije naveo da je bilo ikakvih zapreka da takav zahtjev sâm podnese Ministarstvu.

37. S obzirom na zaključak da nema miješanja u apelantovo pravo iz člana 10. Evropske konvencije, nema ni mogućnosti da se ispituju pitanja koja se tiču opravdanosti miješanja.


38. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju njegovog prava iz člana II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije neosnovani.

VIII. Zaključak

39. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pristup informacijama kao dijela prava na slobodu izražavanja iz člana II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije kada je apelantu uskraćen pristup dijelu traženih informacija zato što je nadležni organ te informacije izuzeo od objavljivanja u skladu sa članom 6. tačka (v) ZOSPI, a takvo odbijanje, s obzirom na relevantne kriterije, ne predstavlja miješanje u apelantovo pravo iz člana 10. Evropske konvencije.

40. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

41. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Zlatko M. Knežević, s. r.


predmetu broj AP 461/16, rješavajući apelaciju Neformalnog udruženja građana Re:akcija – Građanska inicijativa za Banjaluku, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 6. lipnja 2018. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Neformalnog

udruženja građana Re:akcija - Građanska inicijativa za Banjaluku podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. studenog 2015. godine i Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 11 0 U 0009611 12 U od 20. studenog 2013. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Neformalno udruženje građana Re:akcija - Građanska inicijativa za Banjaluku (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banjaluke, koje zastupa Marko Vujić, odvjetnik iz Banjaluke, podnijelo je 27. siječnja 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. studenog 2015. godine i Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 U 0009611 12 U od 20. studenog 2013. godine.


2. Na temelju članka 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Okružnog suda, te od Grada Banjaluka zatraženo je 22. siječnja 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor 25. siječnja, a Okružni sud 26. siječnja 2018. godine. Grad Banjaluka nije dostavio odgovor na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Apelant se 12. veljače 2012. godine obratio Kabinetu gradonačelnika zahtjevom za pristup informacijama koje se odnose na: 1) spisak članova Povjerenstva koje je vršilo izbor idejnog rješenja za revitalizaciju i remodelaciju tvrđave Kastel (u daljnjem tekstu: idejno rješenje), 2) zapisnike sa održanih sastanaka Povjerenstva, 3) poziv na natječaj za izradu idejnog rješenja, 4) informacije koje je Odjel za prostorno uređenje bio obvezan dostaviti Skupštini Grada Banjaluka na temelju zaključka Skupštine od 20. rujna 2007. godine, 5) fotokopiju ugovora sa Europskom unijom na temelju kojeg je Gradu Banjaluka putem fondova IPA odobreno 2,5 milijuna eura za realizaciju idejnog projekta i 6) informaciju na koji način su građani bili uključeni u izbor idejnog rješenja, je li bila provedena javna rasprava i, ako jeste, na koji način je provedena.

6. Gradonačelnik je dopisom od 28. veljače 2012. godine odgovorio apelantu kako slijedi: 1) da je u odnosu na spisak članova Povjerenstva za izbor idejnog rješenja i zapisnike sa održanih sastanaka utvrdio iznimku na temelju članka 6. točka v) Zakona o slobodi pristupa informacijama (u daljnjem tekstu: ZOSPI) sa ciljem zaštite procesa donošenja odluka javnog tijela u davanju mišljenja, savjeta ili preporuka javnog tijela, uposlene osobe u javnom tijelu ili svake osobe koja vrši aktivnosti za ili u ime javnog tijela, a ne obuhvaća činjenične, statističke, znanstvene ili tehničke informacije, 2) da je natječaj za izradu idejnog rješenja iz 2006. godine objavljen u "Službenom glasniku BiH" broj 60 od 7. kolovoza 2006. godine, 3) da je zaključak Skupštine Grada Banjaluka realizirao Odjel za prostorno uređenje na 54. sjednici Skupštine, koja je održana 5. veljače 2008. godine, kada je prezentirana konačna verzija idejnog projekta, te nakon što je idejni projekt verificiran, dostavljen je kao "programski element nosiocu izrade Regulacionog plana za uređenje obale Vrbasa", 3) da se za dostavu ugovora sa Europskom unijom apelant treba obratiti Ministarstvu civilnih poslova BiH i 4) da je, nakon izložbe prispjelih radova u Muzeju savremene umjetnosti, koja je bila otvorena za zainteresiranu javnost od 13. do 23. ožujka 2007. godine, o rezultatima natječaja "organizovana debata u vidu okruglog stola o temi 'Principi i mogućnosti remodelacije i revitalizacije tvrđave Kastel' u Banjaluci u Muzeju savremene umjetnosti 23.3.2008. godine, na koju je pozvana sva stručna i druga javnost putem dnevnih novina 'Nezavisne novine' od 20.2.2007. godine".

7. Apelant je, nakon ovoga, zahtijevao da se donese upravni akt, navodeći da mu je uskraćena sloboda pristupa informacijama, odnosno da su prekršene odredbe čl. 9, 13, 14. i 25. ZOSPI. Gradonačelnik je taj zahtjev prihvatio kao priziv, zato što dopis koji je apelantu dostavljen nije sadržavao pouku o pravnom lijeku. Sukladno tome, gradonačelnik je donio Rješenje broj 12-G-746/2012 od 7. svibnja 2012. godine kojim je odbio apelantov priziv kao neutemeljen uz isto obrazloženje koje je apelant već dobio u ranijem dopisu. Naročito je naglašeno da je iznimka od slobodnog pristupa informacijama predviđena zakonom zbog čega "i nije bilo potrebe da se taj izuzetak obrazlaže", te da je "javnost u potpunosti upoznata sa izborom idejnog rješenja [...] o čemu je [apelant] obaviješten spornim dopisom, kao i procedurom izbora idejnog rješenja, raspisanim konkursom, te jasno definisanim pravilima, tokom i načinom izbora komisije kao stručnog tijela, to podaci o članovima komisije i zapisnici sa sastanaka ne mogu predstavljati nikako činjenične, statističke, naučne ili tehničke


informacije", te da bi "upoznavanje sa stavovima i mišljenjima pojedinaca, izraženim u procesu donošenja oduke izbora idejnog rješenja, predstavljalo povredu procesa donošenja odluke, koju štiti Zakon".

8. Protiv ovog akta apelant je podnio tužbu koju je Okružni sud osporenom Presudom broj 11 0 U 0009611 12 U od 20. studenog 2013. godine odbio kao neutemeljenu. U obrazloženju prvostupanjske presude, između ostalog, navedeno je da nije utemeljena apelantova tvrdnja da je trebao dobiti spisak članova Povjerenstva za izbor idejnog rješenja i zapisnike sa sastanaka tog povjerenstva. Naime, kako je Okružni sud obrazložio, u članku 6. ZOSPI su propisane iznimke od prava na pristup informacijama. U točki (v) navedenog članka je propisano da nadležno javno tijelo može utvrditi iznimku u slučajevima kada se otkrivanjem informacije utemeljeno može očekivati izazivanje značajne štete po legitimne ciljeve javnih tijela u svrhu zaštite procesa donošenja odluke, kada se daje mišljenje, savjet ili preporuka uposlenih osoba u javnom tijelu ili svake osobe koja vrši aktivnosti za ili u ime javnog tijela, ali se ne radi o činjenicama, statističkim podacima, znanstvenim ili tehničkim informacijama. Okružni sud je naveo da ovo posljednje nije zaštićeno i ne služi legitimnim ciljevima Republike Srpske, ali da je za davanje mišljenja, savjeta i preporuka utvrđena iznimka koja ima legitiman cilj. Dalje, Okružni sud je naveo da je člankom 9. ZOSPI predviđena i iznimka od utvrđene iznimke, pa je propisano da se može objaviti tražena informacija i bez obzira na utvrđenu iznimku ako je to opravdano javnim interesom u kojem slučaju se "uzima u obzir svaka korist i svaka šteta koja može proisteći iz toga". U konkretnom slučaju, kako je dalje obrazloženo, "apsolutno nije jasno zašto bi javnost imala interesa da zna ko su članovi komisije i zbog čega bi trebalo da se upozna sa sadržajem datih mišljenja, a [apelant] tu opravdanost interesa nije ni dokazivao". Stoga je Okružni sud zaključio da je pravilno utvrđena iznimka u zaštiti procesa donošenja odluke javnog tijela u davanju mišljenja, savjeta ili preporuke, "dok su svi ostali podaci transparentni". Kako je dalje naveo Okružni sud, "[s]amo onda kada javni organ objavljuje traženu informaciju za koju je utvrđen izuzetak, mora utvrđivati opravdanost javnim interesom, kojom prilikom razmatra svaku korist i svaku štetu koje mogu proisteći iz toga". U konkretnom slučaju, kako je zaključio Okružni sud, tuženo tijelo je zaključilo da se podaci u svezi sa članovima Povjerenstva i zapisnicima odnose na iznimke iz članka 6. točka (v) ZOSPI, pa te podatke nije dostavilo apelantu, pri čemu se "pravilno pozvao na propis, a ostale informacije je dostavio".

9. Vrhovni sud je, odlučujući o zahtjevu za izvanredno preispitivanje presude Okružnog suda, donio osporenu Presudu broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. studenog 2015. godine kojom je taj zahtjev odbio. U obrazloženju odluke Vrhovni sud je, između ostalog, naveo da je pravilno utvrđeno da informacije o članovima Povjerenstva i zapisnici sa sastanaka tog povjerenstva predstavljaju iznimku predviđenu člankom 6. v) ZOSPI, budući "da se radi o stavovima i mišljenjima pojedinaca izraženim u procesu donošenja odluke o izboru idejnog rješenja, čije objavljivanje bi predstavljalo povredu procesa donošenja odluke koja je zaštićena zakonom i koja ne uključuje javnost". Vrhovni sud je, također, naveo da "javnost nije uključena ni u proces donošenja neke druge odluke javnog organa, osim ako to nije posebno propisano" zbog čega su protivni apelantovi navodi neutemeljeni. Osim toga, kako je dalje naveo Vrhovni sud, javnost je "u potpunosti upoznata sa izborom idejnog rješenja [...], o čemu je i [apelant] obaviješten", a da apelant ni u zahtjevu, a ni tijekom postupka "ne navodi razloge zbog kojih bi javnost imala interesa da ima saznanje o imenima članova te komisije i zbog čega bi trebalo da se upozna sa sadržajem datih mišljenja". Sukladno navedenom, Vrhovni sud je zaključio da nije prekršen članak 9. ZOSPI, "jer je ispitivanje opravdanosti javnim interesom potrebno

onda kada javni organ objavljuje traženu informaciju za koju je utvrđen izuzetak, a ne u svakom slučaju", kako je to tvrdio apelant. Osim toga, nije prekršen ni članak 13. ZOSPI "u smislu navoda [apelanta] da je tuženi imao obavezu da njegov zahtjev u odnosu na informaciju u vezi sa ugovorom koji je zaključen sa EU proslijedi Ministarstvu civilnih poslova, jer ugovor ne postoji, a radi se o sredstvima prve komponente, kako je tuženi naveo u obrazloženju osporenog akta".


10. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo iz članka II/3.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). U obrazloženju ovih navoda apelant navodi da su informacije koje mu nisu dostavljene u odnosu na spisak članova Povjerenstva za izbor idejnog rješenja i zapisnike sa sastanaka tog povjerenstva pogrešno proglašene iznimkom "zbog navodne zaštite procesa donošenja odluka pred nadležnim organom, jer se ne radi o zaštiti postupka donošenja odluka u javnom organu onako kako to predviđa član 6. stav v) Zakona s obzirom na to da je postupak okončan i donesena je odluka po njegovom okončanju". Apelant smatra da navedena odredba štiti samo postupak do donošenja odluke, a ne i nakon što je postupak okončan. Osim toga, apelant smatra da "nije tačno shvatanje iz pobijane presude da je ispitivanje javnog interesa potrebno samo onda kada javni organ objavljuje informaciju za koju je utvrđen izuzetak", već da se "test javnog interesa provodi u svim slučajevima kada se informacija proglašava izuzetkom, bilo da se ona objavljuje, a naročito kada se ona ne objavljuje". Apelant se u tom smislu poziva na odredbu članka 5. ZOSPI i navodi da ta odredba "kumulativno navodi da se izuzetak od objavljivanja tražene informacije utvrđuje samo u slučajevima kada nadležni javni organ utvrdi izuzetak u smislu čl. 6, 7. ili 8. za cijelu ili dio informacije i odredi, nakon obavljenog ispitivanja javnog interesa u smislu člana 9, da objavljivanje informacije nije od javnog interesa". Dakle, kako apelant navodi, javno tijelo mora u svakom slučaju, prije nego što odredi iznimku od objavljivanja, provesti test javnog interesa sukladno članku 9. ZOSPI. U svezi s tim, apelant se pozvao na predmet Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) Társaság i Szabadságjogokért protiv Mađarske.

11. Apelant smatra da u prilog ovome ide i odredba članka 14. stavak 3. točka a) ZOSPI kojom je propisano da "javni organ koji donese dopis kojim odbija zahtjev za pristup informacijama, u cijelosti ili djelimično, u dopisu, između ostalog, mora da navede zakonski osnov za status izuzeća informacije uz navode članova ovog zakona na koje se poziva, kao i sva materijalna pitanja koja su važna za odluku, što uključuje i uzimanje u obzir faktora javnog interesa". Apelant, također, smatra da ovaj "slučaj predstavlja primjer nepružanja pomoći javnog organa u smislu člana 18. ZOSPI" kojim je propisano "da javni organ preduzima sve potrebne mjere pomoći svakom fizičkom ili pravnom licu koje traži da ostvari bilo koje pravo u smislu ovog zakona". Stoga je, kako navodi, javno tijelo "imalo obavezu da pomogne apelantu da ostvari svoje pravo na pristup kopiji ugovora sa Evropskom unijom i to tako da njegov zahtjev proslijedi nadležnom ministarstvu, umjesto da apelanta uputi da sâm traži ugovor od ministarstva, a u konačnici da tvrdi da ugovor sa EU ne postoji". Apelant, također, smatra da je pogrešno stajalište suda da je on trebao navesti razloge "zbog kojih bi javnost imala interesa da ima saznanja o imenima članova Komisije i zbog čega bi trebalo da se upozna sa sadržajem datih mišljenja". S tim u svezi, apelant navodi da je u članku 11. stavak 2. ZOSPI navedeno da "javni organ neće ispitivati, niti zahtijevati razloge opravdanosti zahtjeva", pa se u svezi s tim poziva na stajalište Europskog suda


u predmetu Inicijativa mladih za ljudska prava protiv Republike Srbije u kojem je Europski sud, između ostalog, naveo da bi teret "trebalo da bude na državnom organu koji nastoji da negira pristup da pokaže da ta informacija spada u opseg sistema izuzetaka".

b) Odgovori na apelaciju

12. Vrhovni i Okružni sud su u odgovorima osporili apelacijske navode i istaknuli da odluke sadrže detaljna obrazloženja kojima su se rukovodili odlučujući o apelantovom tužbenom zahtjevu, te da ostaju pri razlozima koje su dali u osporenim odlukama.


13. U Zakonu o slobodi pristupa informacijama Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" broj 20/01) relevantne odredbe glase:

Cilj Član 1.

Cilj ovog zakona je: (a) da se ustanovi da informacije pod kontrolom javnog

organa predstavljaju javno dobro od vrednosti i da javni pristup ovim informacijama promoviše veću transparentnost i odgovornost tih javnih organa, te da su ove informacije neophodne za demokratski proces;

(b) da se ustanovi da svako lice ima pravo pristupa ovim informacijama u najvećoj mogućoj meri u skladu sa javnim interesom, te da javni organi imaju odgovarajuću obavezu da objave informacije; [...]

Utvrđivanje izuzetka Član 5.

Izuzetak od objavljivanja tražene informacije se utvrđuje samo u slučajevima kada nadležni javni organ:

(a) utvrdi izuzetak u smislu čl. 6, 7. ili 8. za celu informaciju ili deo informacije, i

(b) odredi, nakon obavljenog ispitivanja javnog interesa u smislu člana 9., da objavljivanje informacije nije od javnog interesa.

Izuzeci kod funkcija javnih organa Član 6.

Nadležni javni organ može da utvrdi izuzetak, u slučajevima kada se otkrivanjem informacije osnovano može očekivati izazivanje značajne štete po legitimne ciljeve sledećih kategorija u Republici Srpskoj:

(a) interesi odbrane i sigurnosti, kao i zaštita javne bezbednosti;

(b) sprečavanje kriminala i svako otkrivanje kriminala; (v) zaštita procesa donošenja odluke od strane javnog

organa u davanju mišljenja, saveta ili preporuka od strane javnog organa, zaposlenog lica u javnom organu, ili svakog lica koje vrši aktivnosti za ili u ime javnog organa, a ne obuhvata činjenične, statističke, naučne ili tehničke informacije.

Izuzetak kod poverljivih komercijalnih informacija Član 7.

Kada nadležni javni organ opravdano utvrdi da zahtev za pristup informacijama uključuje poverljive komercijalne interese treće strane, nadležni javni organ će

dopisom, po hitnom postupku, obavestiti treću stranu o pojedinostima zahteva.

Dopisom se treća strana informiše o neposrednom objavljivanju informacija, osim ako treća strana, u roku od 15 dana od prijema ovog dopisa, ne odgovori u pisanoj formi da takve informacije smatra poverljivim i navede razloge za štetu koja bi proistekla iz objavljivanja informacija. Nakon prijema takvog odgovora, nadležni javni organ će utvrditi izuzetak.

Izuzetak kod zaštite privatnosti Član 8.

Nadležni javni organ će utvrditi izuzetak kada opravdano utvrdi da tražene informacije uključuju lične interese koje se odnose na privatnost trećeg lica.

Ispitivanje javnog interesa Član 9.

(1) Nadležni javni organ će objaviti traženu informaciju, bez obzira na utvrđeni izuzetak, ako je to opravdano javnim interesom i uzeti u obzir svaku korist i svaku štetu koje mogu proisteći iz toga.

(2) U donošenju odluke da li je objavljivanje informacija opravdano javnim interesom, nadležni javni organ će razmotriti okolnosti kao što su (ali nisu ograničene na), svako nepoštovanje zakonske obaveze, postojanje bilo kakvog prestupa, sudsku pogrešku, zloupotrebu vlasti ili nemar u obavljanju službene dužnosti, neovlašćeno korišćenje javnih fondova, ili opasnost po zdravlje ili bezbednost pojedinca, javnosti ili okoline.

Podnošenje zahteva Član 11.

(1) Zahtevi za pristup informacijama se podnose onom javnom organu za kojeg podnosilac zahteva smatra da je nadležan.

(2) Javni organ neće ispitivati niti zahtevati razloge opravdanosti zahteva. [...]

Određivanje nadležnog javnog organa Član 13.

(1) Ako javni organ koji primi zahtev nije nadležan, on će, u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, proslediti zahtev nadležnom javnom organu i dopisom o tome obavestiti podnosioca zahteva. Zahtev se ne prosleđuje ako se u navedenom vremenskom periodu utvrdi da je tražena informacija pod kontrolom javnog organa koji je primio zahtev, a nadležni javni organ, nakon što je obavešten o pojedinostima ovog zahteva, nema prigovora da javni organ koji je primio zahtev obradi takav zahtev. Javni organ koji je primio zahtev smatra se nadležnim javnim organom i obrađuje zahtev u smislu člana 14. ovog zakona. [...]

Postupanje nadležnog javnog organa po prijemu zahteva

Član 14. [...] (3) Ako se odbije pristup informaciji, bilo delimičnoj ili celoj

informaciji, nadležni javni organ dopisom o tome obaveštava podnosioca zahteva. Dopis treba da:

(a) sadrži zakonski osnov za status izuzeća informacije, uz navode članova ovog zakona na koje se poziva, kao i sva materijalna pitanja koja su važna za odluku, što uključuje i uzimanje u obzir faktora javnog interesa; [...]

Obaveza pomaganja Član 18.

Javni organ preduzima sve redovne mere pomoći svakom fizičkom ili pravnom licu koje traži da ostvari bilo koje pravo u smislu ovog zakona.

VI. Dopustivost

14. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

15. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.


16. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 11 0 U 0009611 14 Uvp od 5. studenog 2015. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Osporenu odluku apelant je primio 2. prosinca 2015. godine, a apelacija je podnesena 27. siječnja 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

VII. Meritum

17. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo iz članka II/3.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo iz članka 10. Europske konvencije, budući da mu je uskraćen pristup određenim informacijama zato što ih je nadležno javno tijelo proglasilo iznimkom od objavljivanja.

18. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje:

h) Slobodu izražavanja. 19. Članak 10. Europske konvencije glasi: 1. Svatko ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo

obuhvaća slobodu vlastitog mišljenja, primanja i priopćavanja informacija i ideja bez miješanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj članak ne sprječava države da zahtijevaju dozvole za rad radio, televizijskih i kinematografskih poduzeća.

2. Pošto ostvarivanje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uvjetima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti, radi sprječavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprječavanja otkrivanja informacija dobivenih u povjerenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristranosti sudstva.

20. Prvo pitanje na koje treba dati odgovor pri analizi članka 10. Europske konvencije jeste ulazi li i u kojoj mjeri pravo na pristup informacijama pod kontrolom javne vlasti, u konkretnom slučaju, u okvir "slobode izražavanja" iz članka 10. Europske konvencije, te ako ulazi, postoji li miješanje u to apelantovo pravo. Ako se zaključi da postoji miješanje, onda treba odgovoriti i na pitanje je li to miješanje opravdano, odnosno je li bilo sukladno zakonu, je li imalo neki legitiman cilj i je li bilo "neophodno u demokratskom društvu".

21. Za ocjenu navedenih pitanja Ustavni sud će najprije razmotriti relevantnu praksu Europskog suda u sličnim slučajevima.

Relevantni standardi Europskog suda

22. Europski sud je razmatrao slično pitanje u predmetu Magyar Helsinki Bizottsag protiv Mađarske (Mađarski Helsinški komitet, u daljnjem tekstu: MHB, presuda Europskog suda od 8. studenog 2016. godine, zahtjev broj 18030/11). Odlučujući o tom zahtjevu, Europski sud je naveo da je "ključno pitanje u tom predmetu bilo može li se članak 10. Europske konvencije tumačiti tako da garantira nevladinim organizacijama pravo pristupa informacijama koje su pod kontrolom javne vlasti", te je li odbijanje zahtjeva podnositelja za pristup informacijama u navedenom predmetu, u okolnostima tog slučaja, rezultiralo miješanjem u njegovo pravo da prima i dijeli informacije u smislu članka 10. Europske konvencije (idem, točka 71).

23. Razmatrajući to pitanje, Europski sud je najprije iznio vrlo detaljnu opću analizu odredbe članka 10. Europske konvencije (idem, toč. 118-125), nakon čega je detaljno iznio

svoju praksu u svezi sa općim pitanjem ulazi li i u kojoj mjeri pravo na pristup informacijama pod kontrolom javne vlasti u okvir "slobode izražavanja" iz članka 10. Europske konvencije usprkos činjenici da takvo pravo nije eksplicitno navedeno u tekstu te odredbe. To pitanje je, kako je naveo Europski sud, tijekom niza godina postupno razjašnjavano, a sudska praksa pokazuje "uočljivu evoluciju u korist priznavanja, pod određenim uvjetima, prava na slobodu pristupa informacijama kao sastavnog dijela slobode da se primaju i dijele informacije iz članka 10. Konvencije". Nakon navođenja predmeta koji su se ticali prava na pristup informacijama koje su bile relevantne za privatni život pojedinca, te predmeta koji su se ticali prikupljanja informacija kao ključnog pripremnog koraka u novinarstvu, "što predstavlja inherentan zaštićen dio slobode tiska", Europski sud je ukazao i na noviji razvoj prakse povodom ovog pitanja u predmetima u kojima je Europski sud utvrdio da je postojalo miješanje u pravo iz članka 10. Europske konvencije u situacijama u kojima je podnositeljima zahtjeva pravo na pristup informacijama bilo priznato domaćim zakonom ili čak i sudskom presudom, ali su domaće vlasti propustile te zakone primijeniti. Utvrđujući da u takvim slučajevima postoji miješanje, Europski sud je ukazao da je "pristup spornim informacijama suštinski element prava na podnositeljevo pravo na slobodu izražavanja, odnosno da čini dio legitimnog prikupljanja informacija od javnog interesa sa namjerom da se te informacije podijele javnosti i da se na taj način doprinese javnoj debati" (idem, toč. 126-131 sa daljnjim referencama na pojedine predmete).

24. Dalje, Europski sud je naveo da se, usporedo sa navedenom praksom, pojavio i povezan pristup iznesen u predmetu Társaság i Szabadságjogokért protiv Mađarske (vidi, Europski sud, presuda od 14. travnja 2009. godine, aplikacija broj 37374/05, u daljnjem tekstu: presuda Társaság) na koji se i apelant pozvao. U tom slučaju podnositelj zahtjeva je bila nevladina organizacija čiji je proklamirani cilj bio promovirati temeljna prava i jačati civilno društvo i vladavinu prava u Mađarskoj i koja je bila aktivna na polju politike u oblasti narkomanije. U tom predmetu podnositelju je bio odbijen zahtjev da izvrši uvid u ustavni priziv u kojem se tražila ocjena ustavnosti amandmanā na kazneni zakon koji su se ticali kaznenih djela u svezi sa narkomanijom, koji je Ustavnom sudu podnio jedan poslanik u zakonodavnom tijelu. Europski sud je najprije ukazao da "dosljedno stoji na stajalištu da javnost ima pravo primiti informacije od općeg interesa", te da "obzirom na interese koje štiti članak 10, zakon ne može dopustiti arbitrarna ograničenja koja mogu predstavljati jedan oblik neizravne cenzure ukoliko vlasti kreiraju prepreke za prikupljanje informacija" (idem, točka 26). Također, Europski sud je naglasio "podnositeljevu ulogu društvenog 'kontrolora vlasti' [wachdog]" i njegovu uključenost "u legitimno prikupljanje informacija od javnog značaja", pa je istaknuo da je namjera podnositelja bila da javnosti prenese informacije koje je prikupio iz ustavnog priziva i da na taj način doprinese debati koja se ticala kaznenih djela u svezi sa narkomanijom, te da je stoga jasno da je podnositeljevo pravo da prenese informacije bilo narušeno (idem, toč. 27-28). Slično tome, u predmetu Inicijativa mladih za ljudska prava Europski sud je, pozivom na presudu Társaság, naveo da, kada je nevladina organizacija umiješana u pitanja od javnog interesa, ona ima ulogu "društvenog kontrolora vlasti", pa aktivnosti te organizacije "zahtijevaju sličnu zaštitu prema Konvenciji kao što je ona koja se pruža tisku" (vidi, Europski sud, Inicijativa mladih za ljudska prava protiv Republike Srbije, presuda od 25. lipnja 2013. godine, aplikacija broj 48135/06, točka 20. sa daljnjim referencama).

25. Analizirajući dalje to pitanje, Europski sud je u presudi MHB, nakon iscrpne analize međunarodnih standarda, dokumenata i svoje prakse (loc. cit., presuda MHB, toč. 133-155), naveo da ostaje pri svojim stajalištima iznesenim u dotadašnjoj


praksi koja se tiče prava na pristup informacijama, ali da je "došlo vrijeme da se klasična načela razjasne". U svezi s tim, Europski sud je naglasio, između ostalog, i to da "članak 10. ne prenosi na pojedinca pravo na pristup informacijama koje su pod kontrolom javne vlasti, niti stvara obvezu za državu da takve informacije pruži pojedincu". Međutim, kako je naglasio dalje Europski sud, takva obveza može proizaći u dva slučaja: prvo, kada je "otkrivanje informacija naložio sud" i, drugo, u okolnostima kada je "pristup informacijama instrumentalan za uživanje u pravu na slobodu izražavanja, osobito na 'slobodu da se primaju i prenose informacije' i kada odbijanje predstavlja miješanje u to pravo" (loc. cit., presuda MHB, točka 156).

26. Europski sud je, dalje, naveo da pitanje predstavlja li i u kojoj mjeri odbijanje pristupa informacijama u slučaju kakav je razmatran u predmetu MHB miješanje u pravo podnositelja na slobodu izražavanja, mora biti razmotreno u svakom pojedinačnom slučaju "u svjetlu osobitih okolnosti". U svezi s tim, Europski sud je naveo da "skorija praksa povodom tog pitanja nudi dragocjenu ilustraciju kriterija" koji se moraju uzeti kao relevantni pri ocjeni ima li miješanja u pravo na slobodu izražavanja, odnosno pravo na pristup informacijama kao dio tog prava. Ti kriteriji su: a) svrha zahtjeva za pristup informacijama, b) narav informacije koja se traži, c) uloga podnositelja i d) postojanje i dostupnost informacija (loc. cit., presuda MHB, toč. 158-170). Primijenivši ove kriterije na konkretan slučaj, Europski sud je naveo da je podnositelj, kao poznata i etablirana nevladina organizacija za zaštitu ljudskih prava, tražio od nadležnog javnog tijela informaciju o imenima odvjetnika koji su bili određeni za obranu po službenoj dužnosti. Dalje, sud je ukazao da su podnositelju te informacije bile neophodne za dovršavanje istraživanja o funkcioniranju sustava obrane po službenoj dužnosti, te da je podnositelj na taj način želio doprinijeti diskusiji koja je nedvojbeno predstavljala javni interes. Odbijajući pristup takvim informacijama, koje su postojale i bile dostupne, domaće vlasti su narušile pravo podnositelja da primi i prenese informacije, i to na način koji je "udario u samu suštinu njegovih prava iz članka 10" (idem, toč. 171-180). Stoga je sud zaključio da je, u okolnostima tog slučaja, postojalo miješanje u pravo podnositelja iz članka 10. Europske konvencije, pa je razmotrio ostala bitna pitanja (je li miješanje bilo sukladno zakonu, je li imalo legitiman cilj i je li bilo neophodno u demokratskom društvu).

Primjena relevantnih načela u konkretnom slučaju

27. U konkretnom slučaju apelant je nevladina organizacija kojoj je odbijen pristup dijelu traženih informacija i to: spisku članova Povjerenstva za izbor idejnog rješenja i zapisnicima sa sastanaka tog povjerenstva.

Pitanje primjene članka 10. Europske konvencije

28. U odnosu na pitanje ulazi li i u kojoj mjeri pravo na pristup informacijama pod kontrolom javne vlasti u konkretnom slučaju u okvir "slobode izražavanja" iz članka 10. Europske konvencije, Ustavni sud najprije ukazuje da je u nekoliko predmeta koji su se ticali prava na slobodu pristupa informacijama usvajao stajalište da "postupak u kojem je utvrđivano postojanje zakonskih pretpostavki za pristup informacijama ne pokreće pitanja i ne uživa zaštitu apelantovog prava na slobodu izražavanja iz članka II/3.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije, pa je takve apelacije proglasio ratione materiae nedopustivim (vidi, Ustavni sud, odluke o dopustivosti broj AP 1062/14 od 24. travnja 2014. godine, točka 11, i broj AP 2527/17 od 18. srpnja 2017. godine, točka 12, obje dostupne na www.ustavnisud.ba). Međutim, imajući u vidu navedenu praksu Europskog suda (vidi toč. 22-25. ove odluke), kao i to da je apelant u konkretnom slučaju, također, nevladina organizacija koja bi mogla imati ulogu "društvenog kontrolora vlasti", što će

dalje u odluci biti predmetom razmatranja, Ustavni sud smatra da pravo na slobodu pristupa informacijama u okolnostima konkretnog slučaja ulazi u okvir članka 10. Europske konvencije.

Postoji li miješanje u apelantovo pravo?

29. U konkretnom slučaju se, slično kao u presudi MHB, kao ključno postavlja pitanje predstavlja li odbijanje pristupa spornim informacijama miješanje u apelantovo pravo iz članka 10. Europske konvencije. Tek ako je odgovor na to pitanje pozitivan, onda se može dalje razmatrati je li to miješanje bilo opravdano. U odgovoru na to pitanje Ustavni sud će primijeniti kriterije koje je Europski sud sistematizirao u presudi MHB (vidi točku 26. ove odluke).

30. U odnosu na prvi kriterij, svrhu traženih informacija, Ustavni sud zapaža da ni iz apelacije, niti iz dokumenata koje je apelant priložio uz apelaciju, pa ni iz tužbe koju je podnio sudu nije vidljivo koja je bila svrha traženja spornih informacija koje mu je nadležno tijelo odbilo dati. U svezi s tim, Ustavni sud ističe da je točan apelantov navod da je člankom 11. stavak 2. ZOSPI propisano da "javni organ neće ispitivati niti zahtevati razloge opravdanosti zahteva". Međutim, kada se apelant poziva na kršenje ljudskog prava iz članka 10. Europske konvencije i kada se obrati Ustavnom sudu tražeći zaštitu tog prava, onda se ne primjenjuje navedena zakonska odredba, već se moraju pružiti argumenti iz kojih će se moći utvrditi koja je bila svrha zahtjeva za pristup informacijama, kako bi se moglo ispitati je li traženje spornih informacija imalo neki javni interes, ili je apelant samo želio dobiti traženu informaciju. Naime, kako je već navedeno, "članak 10. ne prenosi na pojedinca pravo na pristup informacijama koje su u posjedu javne vlasti, niti stvara obvezu za državu da takve informacije pruži pojedincu", ali takva obveza može proisteći, između ostalog, u okolnostima kada je "pristup informacijama instrumentalan za uživanje u pravu na slobodu izražavanja, osobito na 'slobodu da se primaju i prenose informacije'" (vidi točku 25. ove odluke). Apelant ni u postupku pred sudovima, niti u apelaciji nije naveo niti argumentirao da je traženjem spornih informacija želio na bilo koji način doprinijeti nekoj debati od javnog interesa, pa čak ni je li imao namjeru te informacije podijeliti dalje zainteresiranoj javnosti, kao ni da ga je nedobivanje takvih informacija onemogućilo da sudjeluje u javnoj debati o nekom pitanju od javnog interesa, odnosno da ga je spriječilo da obavlja ulogu "društvenog kontrolora vlasti", što je značajna razlika u odnosu na predmet Társaság i na predmet MHB (vidi toč. 24. i 26. ove odluke).

31. U svezi sa ovim, apelant navodi i da nadležno tijelo i sudovi nisu proveli "test javnog interesa", te da su pogrešno zaključili da se takav test, na temelju članka 9. ZOSPI, provodi samo u slučajevima kada javno tijelo objavljuje informaciju za koju je utvrđena iznimka. Apelant smatra da se test javnog interesa mora provesti u svakom slučaju kada se utvrđuje iznimka u smislu članka 6. ZOSPI. To je pitanje koje bi se, po logici stvari, moralo ispitivati tek kada se dođe do pitanja je li miješanje bilo "neophodno u demokratskom društvu", odnosno je li bilo proporcionalno legitimnom cilju. Međutim, Ustavni sud smatra da je potrebno, već u dijelu ispitivanja ima li uopće miješanja u apelantovo pravo, ukazati na to da ZOSPI u članku 1. točka a) propisuje da su informacije pod kontrolom javnog tijela "javno dobro od vrednosti", a u točki b) da "svako lice ima pravo pristupa ovim informacijama u najvećoj mogućoj meri u skladu sa javnim interesom". Osim toga, ZOSPI propisuje vrlo ograničen broj iznimaka od objavljivanja informacija, tako što u članku 5. propisuje da se iznimka utvrđuje samo u dva slučaja: kada javno tijelo utvrdi iznimku u smislu čl. 6, 7. i 8. za cijelu ili za dio informacije (članak 5. točka (a)) i kada odredi, nakon obavljenog ispitivanja javnog interesa u smislu članka 9, da objavljivanje informacije nije od javnog interesa (članak 5. točka (b)). Dakle,


ZOSPI propisuje potrebu ispitivanja javnog interesa uvijek kada se traži pristup nekoj informaciji, jer se samo na takav način može prihvatiti ili odbiti zahtjev za pristup informacijama. Međutim, zakonodavac je utvrdio i neke slučajeve za koje je već u zakonu propisao mogućnost utvrđivanja iznimaka zbog određenih okolnosti, što je kao cilj imalo zaštitu nekih drugih interesa koji su precizno definirani u odredbama čl. 6, 7. i 8. ZOSPI (obrana i sigurnost, zaštita javne sigurnosti, sprečavanje i otkrivanje kriminala, zaštita procesa donošenja odluka u javnom tijelu, povjerljive komercijalne informacije i osobne interese i privatnost trećih osoba). U slučajevima kada odluči da određene informacije želi izuzeti od objavljivanja u smislu čl. 6, 7. ili 8, javno tijelo neće ispitivati javni interes, već postojanje interesa koje je zakon propisao kao zaštićene. S druge strane, ako i utvrdi iznimku, javno tijelo, ipak, može odlučiti da će objaviti traženu informaciju, "ako je to opravdano javnim interesom i uzeti u obzir svaku korist i svaku štetu koje mogu proisteći iz toga", kako to predviđa odredba članka 9. ZOSPI.

32. U konkretnom slučaju se radi o situaciji predviđenoj u članku 5. točka (a), odnosno o tome da je nadležno tijelo utvrdilo iznimku od objavljivanja informacije sukladno članku 6. točka (v) ZOSPI. Ovo dalje vodi ispitivanju drugog kriterija, naravi spornih informacija. Ustavni sud zapaža da je nadležno tijelo odbilo dati apelantu pristup spornim informacijama zato što je u odnosu na te informacije utvrdilo iznimku zbog zaštite procesa odlučivanja, kako je to propisano člankom 6. točka (v) ZOSPI. Sudovi su u osporenim presudama pažljivo razmotrili ovo pitanje i zaključili da je nadležno tijelo pravilno odlučilo da informacije o imenima članova Povjerenstva i zapisnici sa njihovih sastanaka predstavljaju iznimku u smislu navedene odredbe i o tome su dali jasne razloge (vidi toč. 8-9. ove odluke). Naročito je istaknuto da izražavanje mišljenja članova Povjerenstva za izbor idejnog rješenja nije po svojoj naravi činjeničnog karaktera, već da se radi o stajalištima i mišljenjima pojedinaca koji su izraženi u procesu donošenja odluke izbora idejnog rješenja, zbog čega je i utvrđena iznimka na način kako je to učinjeno. Dakle, narav traženih informacija je takva da je već zakonom utvrđeno da one mogu biti izuzete od objavljivanja radi zaštite procesa donošenja odluka u javnom tijelu, a apelant nije ni pokušao pokazati da postoji neki javni interes zbog čega bi takve informacije, ipak, trebale biti objavljene. Osim toga, sudovi su pozorno razmotrili to pitanje i o tome su dali jasne razloge koji se ne mogu ocijeniti kao proizvoljni.

33. U odnosu na apelantovu ulogu kao nevladine organizacije, Ustavni sud najprije ukazuje da je Europski sud u presudi MHB istaknuo da je u svojoj praksi prihvatio da nevladine organizacije koje skreću pozornost na pitanja od javnog interesa obavljaju ulogu "društvenog kontrolora" (public watchdog), što je uloga slična onoj koju imaju i mediji, te da, stoga, uživaju i sličnu zaštitu. Način na koji ti "društveni kontrolori" obavljaju svoje aktivnosti može imati značajnog utjecaja na pravilno funkcioniranje demokratskog društva, pa je u interesu tog društva da omogući medijima i nevladinim organizacijama da obavljaju tu ulogu. Budući da je točna informacija sredstvo za obavljanje te uloge "društvenih kontrolora", kako je dalje istaknuo Europski sud, "često je potrebno osobama ili organizacijama koje obavljaju ulogu društvenog kontrolora omogućiti pristup informacijama kako bi mogli obavljati svoju ulogu i izvješćivati o pitanjima od javnog interesa", zbog čega je veoma važno razmotriti da li onaj tko traži pristup određenim informacijama to traži sa ciljem da obavlja tu svoju ulogu. To se, kako je dalje naveo Europski sud, ne odnosi samo na medije i nevladine organizacije, već se "visoka razina zaštite" proteže i na akademske istraživače i autore koji pišu o pitanjima od javnog interesa (loc. cit., presuda MHB, toč. 166-167. sa daljnjim referencama). Imajući ovo u vidu, Europski sud je, razmatrajući ulogu podnositelja u predmetu MHB, naveo da je

među stranama u postupku nepobitno da se radi o "dobro poznatoj organizaciji koja je posvećena prenošenju informacija o pitanjima zaštite ljudskih prava i vladavine prava", kao i da "profesionalna stajališta te organizacije o pitanjima kojima se bavi i njezin doseg do šire publike nisu dovedeni u pitanje". Dalje, Europski sud je naveo da "nema razloga sumnjati" da je podnositelj pokrenuo istraživanje o efikasnosti sustava obrane po službenoj dužnosti, zbog kojeg je tražio određene informacije, što je usko povezano s pravom na pravično suđenje, koje predstavlja pravo od posebne važnosti (idem, točka 171).

34. Vraćajući se na konkretan slučaj, Ustavni sud zapaža da ni u postupku pred nadležnim tijelom i sudovima, pa čak ni u apelaciji apelant nije naveo koje su oblasti njegovog djelovanja kao nevladine organizacije, niti koji su mu ciljevi djelovanja. Također, nije naveo ni da se sporne informacije tiču nekih konkretnih aktivnosti koje vodi i koje se tiču nekog pitanja od interesa za javnost, niti, kako je već rečeno, da te informacije uopće i želi prenijeti javnosti. Stoga se u konkretnom slučaju i ne može ispitati apelantova uloga u smislu kriterija koji je postavio Europski sud u presudi MHB.

35. Imajući u vidu sve navedene kriterije, Ustavni sud smatra da se ne može zaključiti da su sporne informacije koje je apelant tražio bile neophodne za neke njegove aktivnosti kao nevladine organizacije, koje bi doprinijele nekoj debati od očiglednog javnog interesa. Stoga, Ustavni sud smatra da odbijanjem da se apelantu omogući pristup spornim informacijama nadležno tijelo i sudovi nisu na bilo koji način naštetili apelantovom pravu na slobodu pristupa informacijama, zbog čega nije bilo miješanja u njegovo pravo iz članka 10. Europske konvencije.

36. Pored toga, Ustavni sud smatra da apelantovi navodi o tome da mu je pravo na pristup informacijama prekršeno i zato što nadležno tijelo njegov zahtjev u odnosu na ugovor sa Europskom unijom nije proslijedilo nadležnom ministarstvu, već ga je uputilo da to uradi sâm, također ne predstavljaju miješanje u apelantovo pravo, jer ni time apelantovo pravo nije na bilo koji način umanjeno. To što nadležno tijelo nije postupilo tako da apelantu olakša pristup traženoj informaciji na način kako je to propisano u članku 13. stavak 1. i članku 18. ZOSPI, ne pokreće per se pitanje apelantovog prava na pristup traženoj informaciji. Čak i ako nadležno tijelo to nije uradilo, apelant nije naveo da je bilo ikakvih zapreka da takav zahtjev sâm podnese Ministarstvu.

37. Obzirom na zaključak da nema miješanja u apelantovo pravo iz članka 10. Europske konvencije, nema ni mogućnosti da se ispituju pitanja koja se tiču opravdanosti miješanja.

38. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju njegovog prava iz članka II/3.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije neutemeljeni.

VIII. Zaključak

39. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pristup informacijama kao dijela prava na slobodu izražavanja iz članka II/3.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije kada je apelantu uskraćen pristup dijelu traženih informacija zato što je nadležno tijelo te informacije izuzelo od objavljivanja sukladno članku 6. točka (v) ZOSPI, a takvo odbijanje, obzirom na relevantne kriterije, ne predstavlja miješanje u apelantovo pravo iz članka 10. Europske konvencije.

40. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

41. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Zlatko M. Knežević, v. r.



предмету број АП 759/16, рјешавајући апелације Маринка Катића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усвајају се апелације Маринка Катића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укидају се рјешења Кантоналног суда у Мостару број 07 0 Дн 011760 15 Гж од 10. децембра 2015. године и број 07 0 Дн 011761 15 Гж од 10. децембра 2015. године.

Предмети се враћају Кантоналном суду у Мостару који је дужан да по хитном поступку донесе нове одлуке у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Кантоналном суду у Мостару да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Маринко Катић (у даљњем тексту: апелант) из Чапљине, којег заступа Младен Шимић, адвокат из Љубушког, поднио је 15. фебруара 2016. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против рјешења Кантоналног суда у Мостару (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 07 0 Дн 011760 15 Гж од 10. децембра 2015. године. Апелација је заведена под бројем АП 759/16.

2. Апелант је посредством истог адвоката 15. фебруара 2016. године поднио још једну апелацију против Рјешења Кантоналног суда број 07 0 Дн 011761 15 Гж од 10. децембра 2015. године. Предметна апелација је заведена под бројем АП 760/16.


3. С обзиром на то да су Уставном суду достављене двије апелације из његове надлежности које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу са чланом 32 став (1) Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању предмета АП 759/16 и АП 760/16, у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 759/16.

4. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Општинског суда у Чапљини (у даљњем тексту: Општински суд) затражено је 22. јануара 2018. године да доставе одговор на апелацију број АП 759/16, а 5. марта 2018. године затражено је од Кантоналног и Општинског суда да доставе одговор на апелацију број АП 760/16.

5. Општински суд је 5. фебруара 2018. године доставио одговор на апелацију број АП 759/16, а Кантонални суд 14. марта 2018. године. Одговор на апелацију број АП 760/16 Општински суд је доставио 16. марта 2018. године. Кантонални суд није доставио одговор на наведену апелацију.


6. Чињенице предмета које произлазе из апелационих навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

У односу на предмет број АП 759/16

7. Општински суд, Земљишнокњижна канцеларија (у даљњем тексту: ЗК канцеларија), поступајући по службеној дужности у земљишнокњижном предмету за успостављање земљишнокњижног улошка, примјеном чл. 65 и 88 став 2 Закона о земљишним књигама Федерације БиХ (у даљњем тексту: ЗЗК), донио је Рјешење број 053-0-ДН-10-002 496 од 11. септембра 2012. године о успостављању земљишнокњижног улошка број 1269 у катастарској општини Чапљина (у даљњем тексту: зк. ул. 1269), којим се допушта: на основу пријавног листа Катастарске канцеларије Чапљина број 1195/2010 упис у А листу земљишнокњижног улошка број као у изреци рјешења, катастарске честице број 752 Кућиште, коју у нарави чини кућа и зграда површине 50 м² и двориште површине 244 м², и катастарске честице број 753 Башча, коју чини њива 4. класе, површине 104 м² (тачка 1 изреке рјешења). Тачком 2 наведеног рјешења утврђено је да се на основу члана 69 став 1 ЗЗК допушта укњижба права својине на катастарским честицама бр. 752 и 753 (у даљњем тексту: предметне непокретности) уписаним у зк. ул. 1269 у корист државне својине са дијелом 1/1, а на непокретностима уписаним у А листу укњижба права коришћења у апелантову корист с дијелом 1/1.

8. У образложењу рјешења је наведено да је 28. априла 2011. године Општински суд на огласној табли суда те службеним гласилима по службеној дужности објавио најаву успостављања земљишнокњижног улошка у складу са чл. 63 и 67 ЗЗК и чл. 13 и 16 Правилника о поступању у земљишнокњижним стварима. Надаље је наведено да је апелант 28. јула 2011. године поднио захтјев ЗК канцеларији за успостављање земљишнокњижног улошка за предметне непокретности, да је уз захтјев приложио посједовни лист, уговор о доживотном издржавању од 9. децембра 2002. године, извод из матичне књиге умрлих од 11. јула 2011. године и рјешење о доградњи од 27. априла 1978. године. Како је даље наведено у рјешењу, ЗК референт је затим по службеној дужности упутио позив Служби за геодетске и имовинскоправне послове (у даљњем тексту: Служба) захтјевом "о правном [основу] уписа посједника" у прецизираном ПЛ, па је обавијештен да је "Ивица Катић Перин уписан на основу рјешења о додјели број […] од 07. 05. 1980. год.". Наведено је да је ЗК канцеларија, након протека законских рокова, а на основу доказа приложених уз захтјев, те примјеном члана 69 став 1 ЗЗК, допустила упис права коришћења на предметним непокретностима у апелантову корист.

9. Рјешењем Кантоналног суда број 07 0 Дн 010793 12 Гж од 1. октобра 2014. године уважена је жалба Мелите Шетке као заинтересованог лица, првостепено рјешење је


укинуто и предмет је враћен том суду на поновни поступак и одлучивање.

10. Кантонални суд је указао да заинтересовано лице основано жалбом истиче да се укњижба апеланта на предметним непокретностима није могла допустити на основу уговора о доживотном издржавању закљученог између апеланта као даваоца издржавања и примаоца издржавања (апелантовог оца Ивана Катића), јер је уговор овјерио суд у Републици Хрватској (у даљњем тексту: РХ), а предмет тог уговора су непокретности које се налазе на подручју општине Чапљина у Босни и Херцеговини (у даљњем тексту: БиХ). У вези с тим, Кантонални суд сматра да је такво рјешење ништаво у смислу члана 21 Закона о рјешавању сукоба Закона с прописима других земаља у одређеним односима. Према томе, Кантонални суд је закључио да уговор о доживотном издржавању овјерен у суду у РХ није могао бити основ за укњижбу апелантовог права коришћења на предметним непокретностима са дијелом 1/1, односно да би био подобан да се ради о уговору нотарски обрађеном од нотара у БиХ, па је примјеном одредбе члана 235 тачка 3 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП) одлучио као у изреци рјешења.

11. Поступајући у поновном поступку, ЗК уред је Рјешењем број 053-0-ДН-10-002 496 од 19. новембра 2014. године, а на основу наведеног рјешења Кантоналног суда од 1. октобра 2014. године, извршио брисање уписа у Ц листу права коришћења на предметним непокретностима уписаним у апелантову корист на основу рјешења од 11. септембра 2012. године. Одлучено је да се успоставља зк. ул. 1269, који се састоји од к. ч. 752 и к. ч. 753, те је на основу члана 69 став 1 ЗЗК на предметним к. ч. допуштена укњижба државне својине са 1/1 дијела, а на "непокретностима у А листу укњижује се право коришћења у корист: Катића Ивана сина Пере" (дакле апелантовог оца) са 1/1 дијела.

12. Рјешењем Кантоналног суда број 07 0 Дн 011760 15 Гж од 10. децембра 2015. године апелантова жалба је одбијена као неоснована и потврђено рјешење првостепеног органа.

13. У образложењу рјешења је првенствено наведено да је апелант поднио жалбу истичући да се ради о правно ваљаном уговору, без обзира на то што се ради о укњижби непокретности која се налази на подручју Босне и Херцеговине, а чија се укњижба тражи на основу уговора о доживотном издржавању закљученог у Општинском суду у Плочама – Република Хрватска. Затим је наведено да је оспораваним рјешењем брисан упис у Ц листу – право коришћења у апелантову корист, које је уписано на основу рјешења истог суда од 11. септембра 2012. године, па је на спорној непокретности укњижено право коришћења у корист Ивана Катића с дијелом 1/1. Кантонални суд је надаље у образложењу рјешења истакао да сматра, супротно наводима апелантове жалбе, да првостепени суд није погријешио доносећи оспоравано рјешење јер се укњижба не може допустити на основу уговора који је овјерио суд у РХ, с обзиром на то да се уговор о доживотном издржавању односи на непокретности које се налазе на подручју КО Чапљина, односно на подручју БиХ. У вези с тим, Кантонални суд је указао да је одредбом члана 21 Закона о рјешавању сукоба Закона с прописима других земаља у одређеним односима (у даљњем тексту: Закон о рјешавању сукоба Закона) прописано да је за уговоре који се односе на непокретности искључиво мјеродавно право државе на чијој се територији те непокретности налазе. Према томе, тај суд је закључио да је првостепени суд правилно оцијенио да такав "уговор овјерен у суду у Републици Хрватској није могао бити основ за укњижбу права коришћења [апеланта] са 1/1 дијела", тј., како

је навео Кантонални суд, "он није био подобан за укњижбу, односно да би био подобан да се ради о уговору нотарски обрађеном од нотара у БиХ", па је примјеном члана 235 тачка 3 ЗПП одлучио као у изреци рјешења.

У односу на предмет број АП 760/16

14. Поступајући по службеној дужности у земљишнокњижном предмету за успостављање земљишнокњижног улошка, ЗК канцеларија је донијела Рјешење број 053-0-ДН-10-003 752 од 11. септембра 2012. године о успостављању земљишнокњижног улошка број 2527 у катастарској општини Чапљина (у даљњем тексту: зк. ул. 2527), па је на основу прецизираног пријавног листа Катастарске канцеларије Чапљина допустио упис у А листу зк. ул. 2527 к. ч. број 5491/5 Забрдаље, коју у нарави чини неплодно земљиште површине 19 м² (у даљњем тексту: предметна к. ч.), те је на основу члана 69 став 1 ЗЗК допустио укњижбу права својине на тој к. ч. у корист државне својине са 1/1 дијела, а на непокретностима уписаним у А листу укњижбу права коришћења у апелантову корист са 1/1 дијела.

15. Рјешењем Кантоналног суда број 07 0 Дн 007584 12 Гж од 11. децембра 2013. године жалба Мелите Шетке као заинтересованог лица је уважена, првостепено рјешење је укинуто и предмет је враћен том суду на поновни поступак и одлучивање.

16. Поступајући у поновном поступку, ЗК канцеларија је Рјешењем број 053-0-ДН-10-003 752 од 19. новембра 2014. године извршила брисање уписа у Ц листу права коришћења на предметној к. ч. уписаним у апелантову корист на основу рјешења од 11. септембра 2012. године. Одлучено је да се успоставља зк. ул. 2527, који се састоји од предметне к. ч., те је на основу члана 69 став 1 ЗЗК на предметним к. ч. допуштена укњижба државне својине са 1/1 дијела, а на "непокретностима у А листу укњижује се право коришћења у корист: Катића Ивана сина Пере" (дакле апелантовог оца) са 1/1 дијела.

17. Рјешењем Кантоналног суда број 07 0 Дн 011761 15 Гж од 10. децембра 2015. године апелантова жалба је одбијена као неоснована и потврђено рјешење првостепеног органа.

18. Редовни судови су одлуке у овом поступку засновали на идентичним разлозима као у одлукама оспореним апелацијом евидентираном као АП 759/16.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

19. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант повреду наведених права види у погрешној примјени материјалног права, одредбе члана 21 Закона о рјешавању сукоба Закона. У вези с тим тврди да уговор о доживотном издржавању који је закључио са својим оцем у РХ као примаоцем издржавања испуњава све услове кумулативно прописане одредбом члана 120 Закона о насљеђивању БиХ. Апелант такође сматра погрешним став кантоналних судова "да је потребан нотарски обрађен уговор о доживотном издржавању јер је неспорна чињеница да у вријеме закључивања наведеног уговора 9. децембра 2002. године није била уопште успостављена нотарска служба у БиХ, већ је уговор овјерен пред судом".


б) Одговор на апелацију

20. Кантонални суд у одговору на апелацију број АП 759/16 наводи да нема повреде права на која апелант указује у апелацији из разлога наведених о образложењу рјешења тог суда.

21. Општински суд такође у одговору на апелацију број АП 759/16 истиче да нису повријеђена апелантова права на која се позива у апелацији јер сматра да апелант не пружа никакве доказе о томе, осим што није задовољан исходом предметног поступка. Стога предлаже да се апелација одбије као неоснована.

22. Општински суд је у одговору на апелацију број АП 760/16 навео да нису повријеђена апелантова права на која се позива у апелацији јер апелант није пружио никакве доказе о томе, осим што није задовољан исходом предметног поступка.


23. Закон о рјешавању сукоба Закона са прописима других земаља у одређеним односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 43/82 и 72/82 и "Службени лист РБиХ" бр. 2/92 и 13/94) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. став 1. Овај закон садржи правила о одређивању мјеродавног

права за статусне, породичне и имовинске односно друге материјалноправне односе с међународним елементом.

Члан 2. Ако у овом закону нема одредбе о праву мјеродавном за

неки однос из члана 1. става 1. овог закона, одговарајуће се примјењују одредбе и начела овог закона, начела правног поретка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и начела међународнога приватног права.

Члан 21. За уговоре који се односе на некретнине искључиво је

мјеродавно право државе на чијем се територију налази некретнина.

24. Закон о нотарима ("Службене новине ФБиХ" број 45/02 од 20. септембра 2002. године) у релевантном дијелу гласи:

Члан 73. став 1. Правни послови за које је обавезна нотарска обрада исправа

Правни послови који за своју правну ваљаност захтијевају нотарску обраду исправа односе се на:

1. правне послове о регулисању имовинских односа између брачних другова, као и између лица која живе у ванбрачној животној заједници,

2. располагање имовином малољетних и пословно неспособних лица,

3. правне послове којима се обећава нека чинидба као поклон с тим што се недостатак нотарске форме, у овом случају, надомјешта извршењем обећане чинидбе,

4. правне послове, чији је предмет пренос или стицање власништва или других стварних права на некретнинама,

5. оснивачка акта привредних друштава и утврђивање њихових статута, као и свака промјена статута.

Члан 135. Ступање на снагу

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ", а почет ће се примјењивати након протека рока од 18 мјесеци од дана ступања на снагу овог закона.

25. Закон о земљишним књигама ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 19/03 и 54/04 од 15. априла 2014. године) у релевантном дијелу гласи:

Члан 65. Надлежност

Ново успостављање и замјену, као и провођење поступка успостављања земљишних књига, врши мјесно надлежни суд.

Члан 69. став 1. Уписи у поступку успостављања

(1) У земљишну књигу ће се као власник, односно носилац неког другог права, уписати:

1) особа која је од стране земљишнокњижног референта утврђена као власник, односно носилац неког другог права на некретнини у складу са одредбама овог закона,

2) особа чије власништво, односно друго право према стању ствари земљишнокњижном уреду изгледа највјероватнијим.

Члан 70. Предмет жалбе у поступку успостављања

У жалбеном поступку заинтересиране особе могу само захтијевати да се земљишнокњижном уреду наложи да изврши забиљежбу против тачности земљишне књиге или да подузме брисање.

26. Закон о насљеђивању ("Службени лист СРБиХ" бр. 7/80 и 15/80) у релевантном дијелу гласи:

Члан 120. Уговор којим се један уговарач обавезује да издржава

доживотно другог уговарача, или неко треће лице, а у коме други уговарач изјављује да му оставља сву своју имовину или један њен дио у насљеђе није уговор о насљеђивању. То је уговор о отуђивању уз накнаду цијеле или дијела имовине која припада примаоцу издржавања у вријеме закључења уговора, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања (уговор о доживотном издржавању).

Уговор о доживотном издржавању мора бити састављен у писменом облику и овјерен од судије.

Приликом овјере судија ће прочитати уговор и упозорити уговараче на посљедице уговора.

Као уговори о доживотном издржавању сматрају се и уговори којим је уз обећање насљедства послије смрти уговорена заједница живота или заједница имања, или обавеза једног уговарача да ће чувати, пазити другог обрађивати његово имање и послије смрти га сахранити или учинити нешто друго у истом циљу.

Овај уговор могу међусобно закључити лица која су по закону обавезна да се међусобно издржавају.

27. Закон о насљеђивању у Федерацији БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 80/14 од 1. октобра 2014. године) у релевантном дијелу гласи:

Члан 147. (1) Уговор о доживотном издржавању мора бити

закључен у форми нотарски обрађене исправе. (2) Обавеза је нотара да странке поучи о

насљедноправним посљедицама уговора о доживотном издржавању и у исправи назначи да је тако поступљено.

Члан 270. став 2. До дана примјене овог закона ваљаност уговора о

уступању и расподјели имовине за живота, уговора о доживотном уздржавању, уговора о одрицању од насљедства и уговора о пријеносу насљедног дијела прије диобе примјењиваће се одредбе Закона о насљеђивању ("Службени лист СР БиХ", бр. 7/80 и 15/80).


Члан 275. (1) Даном почетка примјене овог закона престаје

важити Закон о насљеђивању ("Службени лист СР БиХ", бр. 7/80 и 15/80).

(2) Посебни прописи о насљеђивању остају на снази уколико нису у супротности с одредбама овог закона.

Члан 277. Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ", а почеће се примјењивати након три мјесеца од дана ступања на снагу.



29. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

30. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом број АП 759/16 је Рјешење Кантоналног суда број 07 0 Дн 011760 15 Гж од 10. децембра 2015. године, а предмет оспоравања апелацијом број АП 760/16 је Рјешење Кантоналног суда број 07 0 Дн 011761 15 Гж од 10. децембра 2015. године, против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорена рјешења апелант је примио 17. децембра 2015. године, а апелације су поднесене 15. фебруара 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелације испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелације нису допустиве, нити су очигледно (prima facie) неосноване.

31. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметне апелације испуњавају услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

32. Апелант оспорава рјешења Кантоналног суда тврдећи да су му тим рјешењем повријеђена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење


Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

34. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом.

35. У конкретном случају поступак из којег су произашле оспорене одлуке односи се на поступак уписа

апелантовог права на предметним непокретностима, дакле, ради се о предмету грађанскоправне природе, па стога апелант у предметном поступку ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Према томе, Уставни суд мора испитати да ли је поступак пред редовним судовима био правичан онако како то захтијевају наведене одредбе.

36. Из навода апелације произлази да апелант повреду права на правично суђење суштински види у произвољној примјени материјалног права у оквиру Кантоналног суда, што је, у коначници, према апелантовој оцјени, резултирало доношењем оспорених одлука.

37. У вези с апелантовим приговорима који се односе на произвољну примјену материјалног права, Уставни суд подсјећа на то да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног и процесног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

38. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе, када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25. и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која се постављају, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољној примјени материјалног права.

39. Уставни суд примјећује да је у конкретним поступцима, који су у смислу одредби ЗЗК вођени по службеној дужности ради успостављања земљишнокњижног улошка, апелант поднио захтјев ЗК канцеларији ради укњижбе права на предметним непокретностима, које се налазе у БиХ, тј. у Чапљини, стеченим на основу уговора о доживотном издржавању који је закључио са својим оцем 2002. године као примаоцем издржавања, који је овјерен у суду у РХ. Поступајући по службеној дужности, ЗК канцеларија је првобитно допустила упис апелантовог права коришћења на предметним непокретностима са дијелом 1/1, након чега је Кантонални суд усвојио жалбе заинтересованог лица примјеном одредбе члана 21 Закона о рјешавању сукоба, укинуо првостепена рјешења и предмете вратио на поновни поступак. Том одредбом је прописано да је за уговоре који се односе на непокретности искључиво мјеродавно право


државе на чијој се територији налази непокретност. Поступајући у поновном поступку, ЗК канцеларија је примјеном цитиране одредбе закона извршила брисање уписа у Ц листу апелантовог права коришћења на предметним непокретностима допуштено на основу првостепених рјешења и на предметним к. ч. као у изреци рјешења допустила укњижбу државне својине са 1/1 дијела, а на "непокретностима у А листу укњижбу права коришћења у корист: Катић Ивана сина Пере" (дакле апелантовог оца) са 1/1 дијела. Из образложења наведених рјешења Уставни суд запажа да је тај суд закључио да наведени уговор о доживотном издржавању, у смислу одредбе члана 21 Закона о рјешавању сукоба, није могао бити основ за укњижбу апелантовог права на наведеним непокретностима и земљишним књигама БиХ, јер је уговор овјерен у суду у РХ, те због тога што су предмет тог уговора биле непокретности које се налазе на подручју БиХ, односно да би био подобан да се ради о уговору нотарски обрађеном од нотара у БиХ према одредбама Закона о нотарима. Надаље, Уставни суд запажа да су предметни поступци окончани оспореним рјешењима Кантоналног суда од 10. децембра 2015. године, којим су апелантове жалбе одбијене као неосноване и првостепена рјешења потврђена.

40. У вези с наведеним, Уставни суд првенствено констатује да је у оспореним рјешењима Кантоналног суда у коначници апелантов захтјев за укњижбу одбијен позивом на члан 21 Закона о рјешавању сукоба који прописује да је за уговоре који се односе на непокретности искључиво мјеродавно право државе на чијој се територији налази непокретност. Међутим, код неспорне чињенице да је предметни уговор закључен 2002. године и да се предметне непокретности налазе у Чапљини, из образложења оспорених одлука није јасно које се то право Босне и Херцеговине, државе на чијој се територији налазе предметне непокретности, примјењује у конкретном случају, односно на којој одредби материјалног или процесног закона је заснован став суда да би предметни уговор "био подобан да се ради о уговору нотарски обрађеном од нотара у БиХ".

41. У вези с тим, Уставни суд првенствено указује да је уговор о доживотном издржавању био регулисан (старим) Законом о насљеђивању ("Службени лист СРБиХ" бр. 7/80 и 15/80), који је у члану 120 став 2 прописивао: "Уговор о доживотном издржавању мора бити састављен у писменом облику и овјерен од судије", а да из чињеница предмета неспорним произлази да је апелант приједлог за укњижбу засновао на судски овјереном уговору о доживотном издржавању. Надаље, Уставни суд указује да је у вријеме трајања предметних поступака (који су вођени од 2011. године, а окончани оспореним рјешењима од децембра 2015. године) у Федерацији БиХ 8. октобра 2014. године ступио на снагу (нови) Закон о насљеђивању ("Службене новине ФБиХ" број 80/14) који се почео примјењивати 8. јануара 2015. године, који у члану 147 прописује да уговор о доживотном издржавању мора бити закључен у форми нотарски обрађене исправе. Међутим, Уставни суд указује да наведени закон у одредби члана 270 став 2 експлицитно прописује да ће се до дана примјене тог закона (дакле у вријеме кад су започети и вођени предметни поступци и донесена првостепена рјешења) "ваљаност […] уговора о доживотном уздржавању […] примјењиваће се одредбе Закона о насљеђивању ("Службени лист СРБиХ" бр. 7/80 и 15/80)".

42. С друге стране, Уставни суд запажа да је у Федерацији БиХ 28. септембра 2002. године ступио на снагу Закон о нотарима који се, како произлази из члана 135 тог закона, почео примјењивати 28. марта 2004. године. У члану 73 наведеног закона побројани су правни послови који за

своју правну ваљаност захтијевају нотарску обраду исправа. Међутим, Уставни суд запажа да из садржаја наведене одредбе не произлази да је њоме третиран и уговор о доживотном издржавању.

43. У вези с тим, Уставни суд запажа да је апелант у жалби коју је поднио против првостепеног рјешења тврдио да се ради о правно ваљаном уговору, али из образложења оспорених одлука не произлази да је Кантонални суд суштински размотрио те апелантове наводе, већ је, како је то напријед речено, своје одлучење искључиво заснивао на наводу да би уговор био подобан да се ради о уговору нотарски обрађеном од нотара у БиХ, без позивања на било коју одредбу домаћег материјалног права. Имајући у виду да Кантонални суд уопште није навео одредбе материјалног права на којим је засновао своје одлучење, те околност да, како то апелант наводи, у вријеме закључивања наведеног уговора 9. децембра 2002. године није била уопште успостављена нотарска служба у БиХ, Уставни суд сматра да је због таквог поступања редовног суда, односно недостатка образложења у вези с примјеном материјалног права, остало крајње нејасно из којих разлога и на основу којих одредби материјалног или процесног права је заправо одбијен апелантов захтјев за укњижбу права својине на предметним непокретностима.

44. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима Кантоналног суда повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

45. С обзиром на утврђену повреду права на правично суђење, Уставни суд сматра беспредметним испитивање апелационих навода о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


46. Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због недостатка образложења у вези с примјеном материјалног права јер је остало крајње нејасно из којих разлога и на основу којих одредби материјалног или процесног права је заправо одбијен апелантов захтјев за укњижбу права својине на предметним непокретностима.

47. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 759/16, rješavajući apelacije Marinka Katića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja


na sjednici održanoj 6. juna 2018. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije Marinka Katića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukidaju se rješenja Kantonalnog suda u Mostaru broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. decembra 2015. godine i broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. decembra 2015. godine.

Predmeti se vraćaju Kantonalnom sudu u Mostaru koji je dužan da po hitnom postupku donese nove odluke u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Mostaru da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Marinko Katić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Čapljine, kojeg zastupa Mladen Šimić, advokat iz Ljubuškog, podnio je 15. februara 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenja Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. decembra 2015. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 759/16.

2. Apelant je posredstvom istog advokata 15. februara 2016. godine podnio još jednu apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. decembra 2015. godine. Predmetna apelacija je zavedena pod brojem AP 760/16.


3. S obzirom na to da su Ustavnom sudu dostavljene dvije apelacije iz njegove nadležnosti koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov, Ustavni sud je, u skladu sa članom 32. stav (1) Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta AP 759/16 i AP 760/16, u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 759/16.

4. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Općinskog suda u Čapljini (u daljnjem tekstu: Općinski sud) zatraženo je 22. januara 2018. godine da dostave odgovor na apelaciju broj AP 759/16, a 5. marta 2018. godine zatraženo je od Kantonalnog i Općinskog suda da dostave odgovor na apelaciju broj AP 760/16.

5. Općinski sud je 5. februara 2018. godine dostavio odgovor na apelaciju broj AP 759/16, a Kantonalni sud 14. marta 2018. godine. Odgovor na apelaciju broj AP 760/16 Općinski sud je dostavio 16. marta 2018. godine. Kantonalni sud nije dostavio odgovor na navedenu apelaciju.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelacionih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

U odnosu na predmet broj AP 759/16

7. Općinski sud, Zemljišnoknjižni ured (u daljnjem tekstu: ZK ured), postupajući po službenoj dužnosti u zemljišnoknjižnom predmetu za uspostavljanje zemljišnoknjižnog uloška, primjenom čl. 65. i 88. stav 2. Zakona o zemljišnim knjigama Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZZK), donio je Rješenje broj 053-0-DN-10-

002 496 od 11. septembra 2012. godine o uspostavljanju zemljišnoknjižnog uloška broj 1269 u katastarskoj općini Čapljina (u daljnjem tekstu: zk. ul. 1269), kojim se dopušta: na osnovu prijavnog lista Katastarskog ureda Čapljina broj 1195/2010 upis u A listu zemljišnoknjižnog uloška broj kao u izreci rješenja, katastarske čestice broj 752 Kućište, koju u naravi čini kuća i zgrada površine 50 m² i dvorište površine 244 m², i katastarske čestice broj 753 Bašča, koju čini njiva 4. klase, površine 104 m² (tačka 1. izreke rješenja). Tačkom 2. navedenog rješenja utvrđeno je da se na osnovu člana 69. stav 1. ZZK dopušta uknjižba prava vlasništva na katastarskim česticama br. 752 i 753 (u daljnjem tekstu: predmetne nekretnine) upisanim u zk. ul. 1269 u korist državnog vlasništva sa dijelom 1/1, a na nekretninama upisanim u A listu uknjižba prava korištenja u apelantovu korist s dijelom 1/1.

8. U obrazloženju rješenja je navedeno da je 28. aprila 2011. godine Općinski sud na oglasnoj ploči suda te službenim glasilima po službenoj dužnosti objavio najavu uspostavljanja zemljišnoknjižnog uloška u skladu sa čl. 63. i 67. ZZK i čl. 13. i 16. Pravilnika o postupanju u zemljišnoknjižnim stvarima. Nadalje je navedeno da je apelant 28. jula 2011. godine podnio zahtjev ZK uredu za uspostavljanje zemljišnoknjižnog uloška za predmetne nekretnine, da je uz zahtjev priložio posjedovni list, ugovor o doživotnom izdržavanju od 9. decembra 2002. godine, izvod iz matične knjige umrlih od 11. jula 2011. godine i rješenje o dogradnji od 27. aprila 1978. godine. Kako je dalje navedeno u rješenju, ZK referent je zatim po službenoj dužnosti uputio poziv Službi za geodetske i imovinskopravne poslove (u daljnjem tekstu: Služba) zahtjevom "o pravnom [osnovu] upisa posjednika" u preciziranom PL, pa je obaviješten da je "Ivica Katić Perin upisan na osnovu rješenja o dodjeli broj […] od 07. 05. 1980. god.". Navedeno je da je ZK ured, nakon proteka zakonskih rokova, a na osnovu dokaza priloženih uz zahtjev, te primjenom člana 69. stav 1. ZZK, dopustio upis prava korištenja na predmetnim nekretninama u apelantovu korist.

9. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 010793 12 Gž od 1. oktobra 2014. godine uvažena je žalba Melite Šetke kao zainteresiranog lica, prvostepeno rješenje je ukinuto i predmet je vraćen tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

10. Kantonalni sud je ukazao da zainteresirano lice osnovano žalbom ističe da se uknjižba apelanta na predmetnim nekretninama nije mogla dopustiti na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između apelanta kao davatelja izdržavanja i primatelja izdržavanja (apelantovog oca Ivana Katića), jer je ugovor ovjerio sud u Republici Hrvatskoj (u daljnjem tekstu: RH), a predmet tog ugovora su nekretnine koje se nalaze na području općine Čapljina u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: BiH). U vezi s tim, Kantonalni sud smatra da je takvo rješenje ništavo u smislu člana 21. Zakona o rješavanju sukoba Zakona s propisima drugih zemalja u određenim odnosima. Prema tome, Kantonalni sud je zaključio da ugovor o doživotnom izdržavanju ovjeren u sudu u RH nije mogao biti osnov za uknjižbu apelantovog prava korištenja na predmetnim nekretninama sa dijelom 1/1, odnosno da bi bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH, pa je primjenom odredbe člana 235. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) odlučio kao u izreci rješenja.

11. Postupajući u ponovnom postupku, ZK ured je Rješenjem broj 053-0-DN-10-002 496 od 19. novembra 2014. godine, a na osnovu navedenog rješenja Kantonalnog suda od 1. oktobra 2014. godine, izvršio brisanje upisa u C listu prava korištenja na predmetnim nekretninama upisanim u apelantovu korist na osnovu rješenja od 11. septembra 2012. godine. Odlučeno je da se uspostavlja zk. ul. 1269, koji se sastoji od k. č. 752 i k. č. 753, te je na osnovu člana 69. stav 1. ZZK na predmetnim k. č. dopuštena uknjižba državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na "nekretninama u A listu uknjižuje se pravo korištenja u


korist: Katića Ivana sina Pere" (dakle apelantovog oca) sa 1/1 dijela.

12. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. decembra 2015. godine apelantova žalba je odbijena kao neosnovana i potvrđeno rješenje prvostepenog organa.

13. U obrazloženju rješenja je prvenstveno navedeno da je apelant podnio žalbu ističući da se radi o pravno valjanom ugovoru, bez obzira na to što se radi o uknjižbi nekretnine koja se nalazi na području Bosne i Hercegovine, a čija se uknjižba traži na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog u Općinskom sudu u Pločama – Republika Hrvatska. Zatim je navedeno da je osporavanim rješenjem brisan upis u C listu – pravo korištenja u apelantovu korist, koje je upisano na osnovu rješenja istog suda od 11. septembra 2012. godine, pa je na spornoj nekretnini uknjiženo pravo korištenja u korist Ivana Katića s dijelom 1/1. Kantonalni sud je nadalje u obrazloženju rješenja istakao da smatra, suprotno navodima apelantove žalbe, da prvostepeni sud nije pogriješio donoseći osporavano rješenje jer se uknjižba ne može dopustiti na osnovu ugovora koji je ovjerio sud u RH, s obzirom na to da se ugovor o doživotnom izdržavanju odnosi na nekretnine koje se nalaze na području KO Čapljina, odnosno na području BiH. U vezi s tim, Kantonalni sud je ukazao da je odredbom člana 21. Zakona o rješavanju sukoba Zakona s propisima drugih zemalja u određenim odnosima (u daljnjem tekstu: Zakon o rješavanju sukoba Zakona) propisano da je za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo mjerodavno pravo države na čijoj se teritoriji te nekretnine nalaze. Prema tome, taj sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno ocijenio da takav "ugovor ovjeren u sudu u Republici Hrvatskoj nije mogao biti osnov za uknjižbu prava korištenja [apelanta] sa 1/1 dijela", tj., kako je naveo Kantonalni sud, "on nije bio podoban za uknjižbu, odnosno da bi bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH", pa je primjenom člana 235. tačka 3. ZPP odlučio kao u izreci rješenja.

14. Postupajući po službenoj dužnosti u zemljišnoknjižnom predmetu za uspostavljanje zemljišnoknjižnog uloška, ZK ured je donio Rješenje broj 053-0-DN-10-003 752 od 11. septembra 2012. godine o uspostavljanju zemljišnoknjižnog uloška broj 2527 u katastarskoj općini Čapljina (u daljnjem tekstu: zk. ul. 2527), pa je na osnovu preciziranog prijavnog lista Katastarskog ureda Čapljina dopustio upis u A listu zk. ul. 2527 k. č. broj 5491/5 Zabrdalje, koju u naravi čini neplodno zemljište površine 19 m² (u daljnjem tekstu: predmetna k. č.), te je na osnovu člana 69. stav 1. ZZK dopustio uknjižbu prava vlasništva na toj k. č. u korist državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na nekretninama upisanim u A listu uknjižbu prava korištenja u apelantovu korist sa 1/1 dijela.

15. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 007584 12 Gž od 11. decembra 2013. godine žalba Melite Šetke kao zainteresiranog lica je uvažena, prvostepeno rješenje je ukinuto i predmet je vraćen tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

16. Postupajući u ponovnom postupku, ZK ured je Rješenjem broj 053-0-DN-10-003 752 od 19. novembra 2014. godine izvršio brisanje upisa u C listu prava korištenja na predmetnoj k. č. upisanim u apelantovu korist na osnovu rješenja od 11. septembra 2012. godine. Odlučeno je da se uspostavlja zk. ul. 2527, koji se sastoji od predmetne k. č., te je na osnovu člana 69. stav 1. ZZK na predmetnim k. č. dopuštena uknjižba državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na "nekretninama u A listu uknjižuje se pravo korištenja u korist: Katića Ivana sina Pere" (dakle apelantovog oca) sa 1/1 dijela.

17. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. decembra 2015. godine apelantova žalba je odbijena kao neosnovana i potvrđeno rješenje prvostepenog organa.

18. Redovni sudovi su odluke u ovom postupku zasnovali na identičnim razlozima kao u odlukama osporenim apelacijom evidentiranom kao AP 759/16.


19. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant povredu navedenih prava vidi u pogrešnoj primjeni materijalnog prava, odredbe člana 21. Zakona o rješavanju sukoba Zakona. U vezi s tim tvrdi da ugovor o doživotnom izdržavanju koji je zaključio sa svojim ocem u RH kao primateljem izdržavanja ispunjava sve uvjete kumulativno propisane odredbom člana 120. Zakona o nasljeđivanju BiH. Apelant također smatra pogrešnim stav kantonalnih sudova "da je potreban notarski obrađen ugovor o doživotnom izdržavanju jer je nesporna činjenica da u vrijeme zaključivanja navedenog ugovora 9. decembra 2002. godine nije bila uopće uspostavljena notarska služba u BiH, već je ugovor ovjeren pred sudom".

b) Odgovor na apelaciju

20. Kantonalni sud u odgovoru na apelaciju broj AP 759/16 navodi da nema povrede prava na koja apelant ukazuje u apelaciji iz razloga navedenih o obrazloženju rješenja tog suda.

21. Općinski sud također u odgovoru na apelaciju broj AP 759/16 ističe da nisu povrijeđena apelantova prava na koja se poziva u apelaciji jer smatra da apelant ne pruža nikakve dokaze o tome, osim što nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka. Stoga predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana.

22. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju broj AP 760/16 naveo da nisu povrijeđena apelantova prava na koja se poziva u apelaciji jer apelant nije pružio nikakve dokaze o tome, osim što nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka.


23. Zakon o rješavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 43/82 i 72/82 i "Službeni list RBiH" br. 2/92 i 13/94) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. stav 1. Ovaj zakon sadrži pravila o određivanju mjerodavnog prava

za statusne, porodične i imovinske odnosno druge materijalnopravne odnose s međunarodnim elementom.

Član 2. Ako u ovom zakonu nema odredbe o pravu mjerodavnom za

neki odnos iz člana 1. stava 1. ovog zakona, odgovarajuće se primjenjuju odredbe i načela ovog zakona, načela pravnog poretka Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i načela međunarodnoga privatnog prava.

Član 21. Za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo je

mjerodavno pravo države na čijem se teritoriju nalazi nekretnina. 24. Zakon o notarima ("Službene novine FBiH" broj 45/02

od 20. septembra 2002. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Član 73. stav 1. Pravni poslovi za koje je obavezna notarska obrada isprava

Pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost zahtijevaju notarsku obradu isprava odnose se na:

1. pravne poslove o regulisanju imovinskih odnosa između bračnih drugova, kao i između lica koja žive u vanbračnoj životnoj zajednici,

2. raspolaganje imovinom maloljetnih i poslovno nesposobnih lica,


3. pravne poslove kojima se obećava neka činidba kao poklon s tim što se nedostatak notarske forme, u ovom slučaju, nadomješta izvršenjem obećane činidbe,

4. pravne poslove, čiji je predmet prenos ili sticanje vlasništva ili drugih stvarnih prava na nekretninama,

5. osnivačka akta privrednih društava i utvrđivanje njihovih statuta, kao i svaka promjena statuta.

Član 135. Stupanje na snagu

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH", a počet će se primjenjivati nakon proteka roka od 18 mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

25. Zakon o zemljišnim knjigama FBiH ("Službene novine FBiH" br. 19/03 i 54/04 od 15. aprila 2014. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Član 65. Nadležnost

Novo uspostavljanje i zamjenu, kao i provođenje postupka uspostavljanja zemljišnih knjiga, vrši mjesno nadležni sud.

Član 69. stav 1. Upisi u postupku uspostavljanja

(1) U zemljišnu knjigu će se kao vlasnik, odnosno nosilac nekog drugog prava, upisati:

1) osoba koja je od strane zemljišnoknjižnog referenta utvrđena kao vlasnik, odnosno nosilac nekog drugog prava na nekretnini u skladu sa odredbama ovog zakona,

2) osoba čije vlasništvo, odnosno drugo pravo prema stanju stvari zemljišnoknjižnom uredu izgleda najvjerovatnijim.

Član 70. Predmet žalbe u postupku uspostavljanja

U žalbenom postupku zainteresirane osobe mogu samo zahtijevati da se zemljišnoknjižnom uredu naloži da izvrši zabilježbu protiv tačnosti zemljišne knjige ili da poduzme brisanje.

26. Zakon o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" br. 7/80 i 15/80) u relevantnom dijelu glasi:

Član 120. Ugovor kojim se jedan ugovarač obavezuje da izdržava

doživotno drugog ugovarača, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovarač izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen dio u nasljeđe nije ugovor o nasljeđivanju. To je ugovor o otuđivanju uz naknadu cijele ili dijela imovine koja pripada primaocu izdržavanja u vrijeme zaključenja ugovora, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja (ugovor o doživotnom izdržavanju).

Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i ovjeren od sudije.

Prilikom ovjere sudija će pročitati ugovor i upozoriti ugovarače na posljedice ugovora.

Kao ugovori o doživotnom izdržavanju smatraju se i ugovori kojim je uz obećanje nasljedstva poslije smrti ugovorena zajednica života ili zajednica imanja, ili obaveza jednog ugovarača da će čuvati, paziti drugog obrađivati njegovo imanje i poslije smrti ga sahraniti ili učiniti nešto drugo u istom cilju.

Ovaj ugovor mogu međusobno zaključiti lica koja su po zakonu obavezna da se međusobno izdržavaju.

27. Zakon o nasljeđivanju u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH" broj 80/14 od 1. oktobra 2014. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Član 147. (1) Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u

formi notarski obrađene isprave.

(2) Obaveza je notara da stranke pouči o nasljednopravnim posljedicama ugovora o doživotnom izdržavanju i u ispravi naznači da je tako postupljeno.

Član 270. stav 2. Do dana primjene ovog zakona valjanost ugovora o

ustupanju i raspodjeli imovine za života, ugovora o doživotnom uzdržavanju, ugovora o odricanju od naslijeđa i ugovora o prijenosu nasljednog dijela prije diobe primjenjivat će se odredbe Zakona o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH", br. 7/80 i 15/80).

Član 275. (1) Danom početka primjene ovog zakona prestaje važiti

Zakon o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH", br. 7/80 i 15/80). (2) Posebni propisi o nasljeđivanju ostaju na snazi ukoliko

nisu u suprotnosti s odredbama ovog zakona.

Član 277. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH", a počet će se primjenjivati nakon tri mjeseca od dana stupanja na snagu.

VI. Dopustivost


29. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom broj AP 759/16 je Rješenje Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. decembra 2015. godine, a predmet osporavanja apelacijom broj AP 760/16 je Rješenje Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. decembra 2015. godine, protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporena rješenja apelant je primio 17. decembra 2015. godine, a apelacije su podnesene 15. februara 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neosnovane.

31. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

32. Apelant osporava rješenja Kantonalnog suda tvrdeći da su mu tim rješenjem povrijeđena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje



e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

34. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:


1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom.

35. U konkretnom slučaju postupak iz kojeg su proizašle osporene odluke odnosi se na postupak upisa apelantovog prava na predmetnim nekretninama, dakle, radi se o predmetu građanskopravne prirode, pa stoga apelant u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Prema tome, Ustavni sud mora ispitati da li je postupak pred redovnim sudovima bio pravičan onako kako to zahtijevaju navedene odredbe.

36. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant povredu prava na pravično suđenje suštinski vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava u okviru Kantonalnog suda, što je, u konačnici, prema apelantovoj ocjeni, rezultiralo donošenjem osporenih odluka.

37. U vezi s apelantovim prigovorima koji se odnose na proizvoljnu primjenu materijalnog prava, Ustavni sud podsjeća na to da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

38. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise, kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

39. Ustavni sud primjećuje da je u konkretnim postupcima, koji su u smislu odredbi ZZK vođeni po službenoj dužnosti radi uspostavljanja zemljišnoknjižnog uloška, apelant podnio zahtjev ZK uredu radi uknjižbe prava na predmetnim nekretninama, koje se nalaze u BiH, tj. u Čapljini, stečenim na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključio sa svojim ocem 2002. godine kao primateljem izdržavanja, koji je ovjeren u sudu u RH. Postupajući po službenoj dužnosti, ZK ured je prvobitno dopustio upis apelantovog prava korištenja na predmetnim nekretninama sa dijelom 1/1, nakon čega je Kantonalni sud usvojio žalbe zainteresiranog lica primjenom odredbe člana 21. Zakona o rješavanju sukoba, ukinuo prvostepena rješenja i predmete vratio na ponovni postupak. Tom odredbom je propisano da je za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo mjerodavno pravo

države na čijoj se teritoriji nalazi nekretnina. Postupajući u ponovnom postupku, ZK ured je primjenom citirane odredbe zakona izvršio brisanje upisa u C listu apelantovog prava korištenja na predmetnim nekretninama dopušteno na osnovu prvostepenih rješenja i na predmetnim k. č. kao u izreci rješenja dopustio uknjižbu državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na "nekretninama u A listu uknjižbu prava korištenja u korist: Katić Ivana sina Pere" (dakle apelantovog oca) sa 1/1 dijela. Iz obrazloženja navedenih rješenja Ustavni sud zapaža da je taj sud zaključio da navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju, u smislu odredbe člana 21. Zakona o rješavanju sukoba, nije mogao biti osnov za uknjižbu apelantovog prava na navedenim nekretninama i zemljišnim knjigama BiH, jer je ugovor ovjeren u sudu u RH, te zbog toga što su predmet tog ugovora bile nekretnine koje se nalaze na području BiH, odnosno da bi bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH prema odredbama Zakona o notarima. Nadalje, Ustavni sud zapaža da su predmetni postupci okončani osporenim rješenjima Kantonalnog suda od 10. decembra 2015. godine, kojim su apelantove žalbe odbijene kao neosnovane i prvostepena rješenja potvrđena.

40. U vezi s navedenim, Ustavni sud prvenstveno konstatira da je u osporenim rješenjima Kantonalnog suda u konačnici apelantov zahtjev za uknjižbu odbijen pozivom na član 21. Zakona o rješavanju sukoba koji propisuje da je za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo mjerodavno pravo države na čijoj se teritoriji nalazi nekretnina. Međutim, kod nesporne činjenice da je predmetni ugovor zaključen 2002. godine i da se predmetne nekretnine nalaze u Čapljini, iz obrazloženja osporenih odluka nije jasno koje se to pravo Bosne i Hercegovine, države na čijoj se teritoriji nalaze predmetne nekretnine, primjenjuje u konkretnom slučaju, odnosno na kojoj odredbi materijalnog ili procesnog zakona je zasnovan stav suda da bi predmetni ugovor "bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH".

41. U vezi s tim, Ustavni sud prvenstveno ukazuje da je ugovor o doživotnom izdržavanju bio reguliran (starim) Zakonom o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" br. 7/80 i 15/80), koji je u članu 120. stav 2. propisivao: "Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i ovjeren od sudije", a da iz činjenica predmeta nespornim proizlazi da je apelant prijedlog za uknjižbu zasnovao na sudski ovjerenom ugovoru o doživotnom izdržavanju. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je u vrijeme trajanja predmetnih postupaka (koji su vođeni od 2011. godine, a okončani osporenim rješenjima od decembra 2015. godine) u Federaciji BiH 8. oktobra 2014. godine stupio na snagu (novi) Zakon o nasljeđivanju ("Službene novine FBiH" broj 80/14) koji se počeo primjenjivati 8. januara 2015. godine, koji u članu 147. propisuje da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u formi notarski obrađene isprave. Međutim, Ustavni sud ukazuje da navedeni zakon u odredbi člana 270. stav 2. eksplicitno propisuje da će se do dana primjene tog zakona (dakle u vrijeme kad su započeti i vođeni predmetni postupci i donesena prvostepena rješenja) "valjanost […] ugovora o doživotnom uzdržavanju […] primjenjivat će se odredbe Zakona o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" br. 7/80 i 15/80)".

42. S druge strane, Ustavni sud zapaža da je u Federaciji BiH 28. septembra 2002. godine stupio na snagu Zakon o notarima koji se, kako proizlazi iz člana 135. tog zakona, počeo primjenjivati 28. marta 2004. godine. U članu 73. navedenog zakona pobrojani su pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost zahtijevaju notarsku obradu isprava. Međutim, Ustavni sud zapaža da iz sadržaja navedene odredbe ne proizlazi da je njome tretiran i ugovor o doživotnom izdržavanju.

43. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je apelant u žalbi koju je podnio protiv prvostepenog rješenja tvrdio da se radi o pravno valjanom ugovoru, ali iz obrazloženja osporenih odluka ne


proizlazi da je Kantonalni sud suštinski razmotrio te apelantove navode, već je, kako je to naprijed rečeno, svoje odlučenje isključivo zasnivao na navodu da bi ugovor bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH, bez pozivanja na bilo koju odredbu domaćeg materijalnog prava. Imajući u vidu da Kantonalni sud uopće nije naveo odredbe materijalnog prava na kojim je zasnovao svoje odlučenje, te okolnost da, kako to apelant navodi, u vrijeme zaključivanja navedenog ugovora 9. decembra 2002. godine nije bila uopće uspostavljena notarska služba u BiH, Ustavni sud smatra da je zbog takvog postupanja redovnog suda, odnosno nedostatka obrazloženja u vezi s primjenom materijalnog prava, ostalo krajnje nejasno iz kojih razloga i na osnovu kojih odredbi materijalnog ili procesnog prava je zapravo odbijen apelantov zahtjev za uknjižbu prava vlasništva na predmetnim nekretninama.

44. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima Kantonalnog suda povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

45. S obzirom na utvrđenu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra bespredmetnim ispitivanje apelacionih navoda o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

46. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog nedostatka obrazloženja u vezi s primjenom materijalnog prava jer je ostalo krajnje nejasno iz kojih razloga i na osnovu kojih odredbi materijalnog ili procesnog prava je zapravo odbijen apelantov zahtjev za uknjižbu prava vlasništva na predmetnim nekretninama.

47. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 759/16, rješavajući apelacije Marinka Katića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije Marinka Katića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukidaju se rješenja Kantonalnog suda u Mostaru broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine i broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine.

Predmeti se vraćaju Kantonalnom sudu u Mostaru koji je dužan po hitnom postupku donijeti nove odluke u skladu sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Mostaru da, u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Marinko Katić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Čapljine, kojeg zastupa Mladen Šimić, odvjetnik iz Ljubuškog, podnio je 15. veljače 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenja Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 759/16.

2. Apelant je posredstvom istog odvjetnika 15. veljače 2016. godine podnio još jednu apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine. Predmetna apelacija je zavedena pod brojem AP 760/16.


3. S obzirom na to da su Ustavnom sudu dostavljene dvije apelacije iz njegove nadležnosti koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, u skladu sa člankom 32. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta AP 759/16 i AP 760/16, u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 759/16.

4. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Općinskog suda u Čapljini (u daljnjem tekstu: Općinski sud) zatraženo je 22. siječnja 2018. godine da dostave odgovor na apelaciju broj AP 759/16, a 5. ožujka 2018. godine zatraženo je od Kantonalnog i Općinskog suda da dostave odgovor na apelaciju broj AP 760/16.

5. Općinski sud je 5. veljače 2018. godine dostavio odgovor na apelaciju broj AP 759/16, a Kantonalni sud 14. ožujka 2018. godine. Odgovor na apelaciju broj AP 760/16 Općinski sud je dostavio 16. ožujka 2018. godine. Kantonalni sud nije dostavio odgovor na navedenu apelaciju.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelacijskih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.


7. Općinski sud, Zemljišnoknjižni ured (u daljnjem tekstu: ZK ured), postupajući po službenoj dužnosti u zemljišnoknjižnom predmetu za uspostavu zemljišnoknjižnog uloška, primjenom čl. 65. i 88. stavak 2. Zakona o zemljišnim knjigama Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZZK), donio je Rješenje broj 053-0-DN-10-002 496 od 11. rujna 2012. godine o uspostavi zemljišnoknjižnog uloška broj 1269 u katastarskoj općini Čapljina (u daljnjem tekstu: zk. ul. 1269), kojim se dopušta: temeljem prijavnog lista Katastarskog ureda Čapljina broj 1195/2010 upis u A listu zemljišnoknjižnog uloška broj kao u izreci rješenja, katastarske čestice broj 752 Kućište, koju u naravi čini kuća i zgrada površine 50 m² i dvorište površine 244 m², i katastarske čestice broj 753 Bašča, koju čini njiva 4. klase, površine 104 m² (točka 1. izreke rješenja). Točkom 2. navedenog rješenja utvrđeno je da se na


temelju članka 69. stavak 1. ZZK dopušta uknjižba prava vlasništva na katastarskim česticama br. 752 i 753 (u daljnjem tekstu: predmetne nekretnine) upisanim u zk. ul. 1269 u korist državnog vlasništva sa dijelom 1/1, a na nekretninama upisanim u A listu uknjižba prava korištenja u apelantovu korist s dijelom 1/1.

8. U obrazloženju rješenja je navedeno da je 28. travnja 2011. godine Općinski sud na oglasnoj ploči suda te službenim glasilima po službenoj dužnosti objavio najavu uspostave zemljišnoknjižnog uloška u skladu sa čl. 63. i 67. ZZK i čl. 13. i 16. Pravilnika o postupanju u zemljišnoknjižnim stvarima. Nadalje je navedeno da je apelant 28. srpnja 2011. godine podnio zahtjev ZK uredu za uspostavu zemljišnoknjižnog uloška za predmetne nekretnine, da je uz zahtjev priložio posjedovni list, ugovor o doživotnom izdržavanju od 9. prosinca 2002. godine, izvod iz matične knjige umrlih od 11. srpnja 2011. godine i rješenje o dogradnji od 27. travnja 1978. godine. Kako je dalje navedeno u rješenju, ZK referent je zatim po službenoj dužnosti uputio poziv Službi za geodetske i imovinskopravne poslove (u daljnjem tekstu: Služba) zahtjevom "o pravnoj [osnovi] upisa posjednika" u preciziranom PL, pa je obaviješten da je "Ivica Katić Perin upisan na temelju rješenja o dodjeli broj […] od 07. 05. 1980. god.". Navedeno je da je ZK ured, nakon proteka zakonskih rokova, a na temelju dokaza priloženih uz zahtjev, te primjenom članka 69. stavak 1. ZZK, dopustio upis prava korištenja na predmetnim nekretninama u apelantovu korist.

9. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 010793 12 Gž od 1. listopada 2014. godine uvažena je žalba Melite Šetke kao zainteresirane osobe, prvostupanjsko rješenje je ukinuto i predmet je vraćen tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

10. Kantonalni sud je ukazao da zainteresirana osoba utemeljeno žalbom ističe da se uknjižba apelanta na predmetnim nekretninama nije mogla dopustiti na temelju ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između apelanta kao davatelja izdržavanja i primatelja izdržavanja (apelantovog oca Ivana Katića), jer je ugovor ovjerio sud u Republici Hrvatskoj (u daljnjem tekstu: RH), a predmet tog ugovora su nekretnine koje se nalaze na području općine Čapljina u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: BiH). U svezi s tim, Kantonalni sud smatra da je takvo rješenje ništavo u smislu članka 21. Zakona o rješavanju sukoba Zakona s propisima drugih zemalja u određenim odnosima. Prema tome, Kantonalni sud je zaključio da ugovor o doživotnom izdržavanju ovjeren u sudu u RH nije mogao biti osnova za uknjižbu apelantovog prava korištenja na predmetnim nekretninama sa dijelom 1/1, odnosno da bi bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH, pa je primjenom odredbe članka 235. točka 3. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) odlučio kao u izreci rješenja.

11. Postupajući u ponovnom postupku, ZK ured je Rješenjem broj 053-0-DN-10-002 496 od 19. studenog 2014. godine, a na temelju navedenog rješenja Kantonalnog suda od 1. listopada 2014. godine, izvršio brisanje upisa u C listu prava korištenja na predmetnim nekretninama upisanim u apelantovu korist na temelju rješenja od 11. rujna 2012. godine. Odlučeno je da se uspostavlja zk. ul. 1269, koji se sastoji od k. č. 752 i k. č. 753, te je na temelju članka 69. stavak 1. ZZK na predmetnim k. č. dopuštena uknjižba državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na "nekretninama u A listu uknjižuje se pravo korištenja u korist: Katića Ivana sina Pere" (dakle apelantovog oca) sa 1/1 dijela.

12. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine apelantova žalba je odbijena kao neutemeljena i potvrđeno rješenje prvostupanjskog organa.

13. U obrazloženju rješenja je prvenstveno navedeno da je apelant podnio žalbu ističući da se radi o pravno valjanom ugovoru, bez obzira na to što se radi o uknjižbi nekretnine koja se nalazi na području Bosne i Hercegovine, a čija se uknjižba traži na temelju ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog u

Općinskom sudu u Pločama – Republika Hrvatska. Zatim je navedeno da je pobijanim rješenjem brisan upis u C listu – pravo korištenja u apelantovu korist, koje je upisano na temelju rješenja istog suda od 11. rujna 2012. godine, pa je na spornoj nekretnini uknjiženo pravo korištenja u korist Ivana Katića s dijelom 1/1. Kantonalni sud je nadalje u obrazloženju rješenja istaknuo da smatra, suprotno navodima apelantove žalbe, da prvostupanjski sud nije pogriješio donoseći pobijano rješenje jer se uknjižba ne može dopustiti na temelju ugovora koji je ovjerio sud u RH, s obzirom na to da se ugovor o doživotnom izdržavanju odnosi na nekretnine koje se nalaze na području KO Čapljina, odnosno na području BiH. U svezi s tim, Kantonalni sud je ukazao da je odredbom članka 21. Zakona o rješavanju sukoba Zakona s propisima drugih zemalja u određenim odnosima (u daljnjem tekstu: Zakon o rješavanju sukoba Zakona) propisano da je za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo mjerodavno pravo države na čijem se teritoriju te nekretnine nalaze. Prema tome, taj sud je zaključio da je prvostupanjski sud pravilno ocijenio da takav "ugovor ovjeren u sudu u Republici Hrvatskoj nije mogao biti osnova za uknjižbu prava korištenja [apelanta] sa 1/1 dijela", tj., kako je naveo Kantonalni sud, "on nije bio podoban za uknjižbu, odnosno da bi bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH", pa je primjenom članka 235. točka 3. ZPP odlučio kao u izreci rješenja.


14. Postupajući po službenoj dužnosti u zemljišnoknjižnom predmetu za uspostavu zemljišnoknjižnog uloška, ZK ured je donio Rješenje broj 053-0-DN-10-003 752 od 11. rujna 2012. godine o uspostavi zemljišnoknjižnog uloška broj 2527 u katastarskoj općini Čapljina (u daljnjem tekstu: zk. ul. 2527), pa je na temelju preciziranog prijavnog lista Katastarskog ureda Čapljina dopustio upis u A listu zk. ul. 2527 k. č. broj 5491/5 Zabrdalje, koju u naravi čini neplodno zemljište površine 19 m² (u daljnjem tekstu: predmetna k. č.), te je na temelju članka 69. stavak 1. ZZK dopustio uknjižbu prava vlasništva na toj k. č. u korist državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na nekretninama upisanim u A listu uknjižbu prava korištenja u apelantovu korist sa 1/1 dijela.

15. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 007584 12 Gž od 11. prosinca 2013. godine žalba Melite Šetke kao zainteresirane osobe je uvažena, prvostupanjsko rješenje je ukinuto i predmet je vraćen tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

16. Postupajući u ponovnom postupku, ZK ured je Rješenjem broj 053-0-DN-10-003 752 od 19. studenog 2014. godine izvršio brisanje upisa u C listu prava korištenja na predmetnoj k. č. upisanim u apelantovu korist na temelju rješenja od 11. rujna 2012. godine. Odlučeno je da se uspostavlja zk. ul. 2527, koji se sastoji od predmetne k. č., te je na temelju članka 69. stavak 1. ZZK na predmetnim k. č. dopuštena uknjižba državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na "nekretninama u A listu uknjižuje se pravo korištenja u korist: Katića Ivana sina Pere" (dakle apelantovog oca) sa 1/1 dijela.

17. Rješenjem Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine apelantova žalba je odbijena kao neutemeljena i potvrđeno rješenje prvostupanjskog organa.

18. Redovni sudovi su odluke u ovom postupku utemeljili na identičnim razlozima kao u odlukama pobijanim apelacijom evidentiranom kao AP 759/16.


19. Apelant smatra da mu je pobijanim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i


članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant povredu navedenih prava vidi u pogrešnoj primjeni materijalnog prava, odredbe članka 21. Zakona o rješavanju sukoba Zakona. U svezi s tim tvrdi da ugovor o doživotnom izdržavanju koji je zaključio sa svojim ocem u RH kao primateljem izdržavanja ispunjava sve uvjete kumulativno propisane odredbom članka 120. Zakona o nasljeđivanju BiH. Apelant također smatra pogrešnim stav kantonalnih sudova "da je potreban notarski obrađen ugovor o doživotnom izdržavanju jer je nesporna činjenica da u vrijeme zaključivanja navedenog ugovora 9. prosinca 2002. godine nije bila uopće uspostavljena notarska služba u BiH, već je ugovor ovjeren pred sudom".


20. Kantonalni sud u odgovoru na apelaciju broj AP 759/16 navodi da nema povrede prava na koja apelant ukazuje u apelaciji iz razloga navedenih o obrazloženju rješenja tog suda.

21. Općinski sud također u odgovoru na apelaciju broj AP 759/16 ističe da nisu povrijeđena apelantova prava na koja se poziva u apelaciji jer smatra da apelant ne pruža nikakve dokaze o tome, osim što nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka. Stoga predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena.

22. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju broj AP 760/16 naveo da nisu povrijeđena apelantova prava na koja se poziva u apelaciji jer apelant nije pružio nikakve dokaze o tome, osim što nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka.


23. Zakon o rješavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 43/82 i 72/82 i "Službeni list RBiH" br. 2/92 i 13/94) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. stav 1. Ovaj zakon sadrži pravila o određivanju mjerodavnog prava

za statusne, porodične i imovinske odnosno druge materijalnopravne odnose s međunarodnim elementom.

Član 2. Ako u ovom zakonu nema odredbe o pravu mjerodavnom za

neki odnos iz člana 1. stava 1. ovog zakona, odgovarajuće se primjenjuju odredbe i načela ovog zakona, načela pravnog poretka Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i načela međunarodnoga privatnog prava.

Član 21. Za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo je

mjerodavno pravo države na čijem se teritoriju nalazi nekretnina. 24. Zakon o notarima ("Službene novine FBiH" broj 45/02

od 20. rujna 2002. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 73. stavak 1. Pravni poslovi za koje je obvezna notarska obrada isprava

Pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost zahtijevaju notarsku obradu isprava odnose se na:

1. pravne poslove o reguliranju imovinskih odnosa između bračnih drugova, kao i između osoba koje žive u vanbračnoj životnoj zajednici,

2. raspolaganja imovinom malodobnih i poslovno nesposobnih osoba,

3. pravne poslove kojima se obećava neka činidba kao poklon s tim što se nedostatak notarske forme, u ovom slučaju, nadomješta izvršenjem obećane činidbe,

4. pravne poslove, čiji je predmet prijenos ili stjecanje vlasništva ili drugih stvarnih prava na nekretninama,

5. osnivačka akta gospodarskih društava i utvrđivanje njihovih statuta, kao i svaka promjena statuta.

Članak 135. Stupanje na snagu

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH", a počet će se primjenjivati nakon proteka roka od 18 mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

25. Zakon o zemljišnim knjigama FBiH ("Službene novine FBiH" br. 19/03 i 54/04 od 15. travnja 2014. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 65. Nadležnost

Novo uspostavljanje i zamjenu kao i provođenje postupka uspostavljanja zemljišnih knjiga vrši mjesno nadležni sud.

Članak 69. stavak 1. Upisi u postupku uspostavljanja

(1) U zemljišnu knjigu će se kao vlasnik odnosno nositelj nekog drugog prava upisati:

1) osoba koja je od strane zemljišnoknjižnog referenta utvrđena kao vlasnik odnosno nositelj nekog drugog prava na nekretnini sukladno odredbama ovog zakona,

2) osoba čije vlasništvo odnosno drugo pravo prema stanju stvari zemljišnoknjižnom uredu izgleda najvjerojatnijim.

Članak 70. Predmet žalbe u postupku uspostavljanja

U žalbenom postupku zainteresirane osobe mogu samo zahtijevati da se zemljišnoknjižnom uredu naloži da izvrši zabilježbu protiv točnosti zemljišne knjige ili da poduzme brisanje.

26. Zakon o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" br. 7/80 i 15/80) u relevantnom dijelu glasi:

Član 120. Ugovor kojim se jedan ugovarač obavezuje da izdržava

doživotno drugog ugovarača, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovarač izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen dio u nasljeđe nije ugovor o nasljeđivanju. To je ugovor o otuđivanju uz naknadu cijele ili dijela imovine koja pripada primaocu izdržavanja u vrijeme zaključenja ugovora, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja (ugovor o doživotnom izdržavanju).

Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i ovjeren od sudije.

Prilikom ovjere sudija će pročitati ugovor i upozoriti ugovarače na posljedice ugovora.

Kao ugovori o doživotnom izdržavanju smatraju se i ugovori kojim je uz obećanje nasljedstva poslije smrti ugovorena zajednica života ili zajednica imanja, ili obaveza jednog ugovarača da će čuvati, paziti drugog obrađivati njegovo imanje i poslije smrti ga sahraniti ili učiniti nešto drugo u istom cilju.

Ovaj ugovor mogu međusobno zaključiti lica koja su po zakonu obavezna da se međusobno izdržavaju.

27. Zakon o nasljeđivanju u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH" broj 80/14 od 1. listopada 2014. godine) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 147. (1) Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u

formi notarski obrađene isprave. (2) Obveza je notara da stranke pouči o nasljednopravnim

posljedicama ugovora o doživotnom izdržavanju i u ispravi naznači da je tako postupljeno.

Članak 270. stavak 2. Do dana primjene ovoga zakona valjanost ugovora o

ustupanju i raspodjeli imovine za života, ugovora o doživotnom uzdržavanju, ugovora o odricanju od nasljeđa i ugovora o prijenosu nasljednog dijela prije diobe primjenjivat će se odredbe Zakona o nasljeđivanju ("Službeni list SR BiH", br. 7/80 i 15/80).


Članak 275. (1) Danom početka primjene ovoga zakona prestaje važiti

Zakon o nasljeđivanju ("Službeni list SR BiH", br. 7/80 i 15/80). (2) Posebni propisi o nasljeđivanju ostaju na snazi ukoliko

nisu u suprotnosti s odredbama ovoga zakona.

Članak 277. Ovaj zakon stupa na snagu osmoga dana od dana objave u

"Službenim novinama Federacije BiH", a počet će se primjenjivati nakon tri mjeseca od dana stupanja na snagu.

VI. Dopustivost

28. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

29. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

30. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom broj AP 759/16 je Rješenje Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011760 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine, a predmet pobijanja apelacijom broj AP 760/16 je Rješenje Kantonalnog suda broj 07 0 Dn 011761 15 Gž od 10. prosinca 2015. godine, protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijana rješenja apelant je primio 17. prosinca 2015. godine, a apelacije su podnesene 15. veljače 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očito (prima facie) neutemeljene.

31. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

32. Apelant pobija rješenja Kantonalnog suda tvrdeći da su mu tim rješenjem povrijeđena prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

34. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom.

35. U konkretnom slučaju postupak iz kojeg su proizašle pobijane odluke odnosi se na postupak upisa apelantovog prava na predmetnim nekretninama, dakle, radi se o predmetu građanskopravne prirode, pa stoga apelant u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Prema tome, Ustavni sud mora ispitati je li postupak

pred redovnim sudovima bio pravičan onako kako to zahtijevaju navedene odredbe.

36. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant povredu prava na pravično suđenje suštinski vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava u okviru Kantonalnog suda, što je, u konačnici, prema apelantovoj ocjeni, rezultiralo donošenjem pobijanih odluka.

37. U svezi s apelantovim prigovorima koji se odnose na proizvoljnu primjenu materijalnog prava, Ustavni sud podsjeća na to da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

38. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise, kada je očito da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istaknuo da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

39. Ustavni sud primjećuje da je u konkretnim postupcima, koji su u smislu odredbi ZZK vođeni po službenoj dužnosti radi uspostave zemljišnoknjižnog uloška, apelant podnio zahtjev ZK uredu radi uknjižbe prava na predmetnim nekretninama, koje se nalaze u BiH, tj. u Čapljini, stečenim na temelju ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključio sa svojim ocem 2002. godine kao primateljem izdržavanja, koji je ovjeren u sudu u RH. Postupajući po službenoj dužnosti, ZK ured je prvobitno dopustio upis apelantovog prava korištenja na predmetnim nekretninama sa dijelom 1/1, nakon čega je Kantonalni sud usvojio žalbe zainteresirane osobe primjenom odredbe članka 21. Zakona o rješavanju sukoba, ukinuo prvostupanjska rješenja i predmete vratio na ponovni postupak. Tom odredbom je propisano da je za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo mjerodavno pravo države na čijem se teritoriju nalazi nekretnina. Postupajući u ponovnom postupku, ZK ured je primjenom citirane odredbe zakona izvršio brisanje upisa u C listu apelantovog prava korištenja na predmetnim nekretninama dopušteno na temelju prvostupanjskih rješenja i na predmetnim k. č. kao u izreci rješenja dopustio uknjižbu državnog vlasništva sa 1/1 dijela, a na "nekretninama u A listu uknjižbu prava korištenja u korist: Katić Ivana sina Pere" (dakle apelantovog oca) sa 1/1 dijela. Iz obrazloženja navedenih rješenja Ustavni sud zapaža da je taj sud zaključio da navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju, u smislu odredbe članka 21. Zakona o rješavanju sukoba, nije mogao biti


osnova za uknjižbu apelantovog prava na navedenim nekretninama i zemljišnim knjigama BiH, jer je ugovor ovjeren u sudu u RH, te zbog toga što su predmet tog ugovora bile nekretnine koje se nalaze na području BiH, odnosno da bi bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH prema odredbama Zakona o notarima. Nadalje, Ustavni sud zapaža da su predmetni postupci okončani pobijanim rješenjima Kantonalnog suda od 10. prosinca 2015. godine, kojim su apelantove žalbe odbijene kao neutemeljene i prvostupanjska rješenja potvrđena.

40. U svezi s navedenim, Ustavni sud prvenstveno konstatira da je u pobijanim rješenjima Kantonalnog suda u konačnici apelantov zahtjev za uknjižbu odbijen pozivom na članak 21. Zakona o rješavanju sukoba koji propisuje da je za ugovore koji se odnose na nekretnine isključivo mjerodavno pravo države na čijem se teritoriju nalazi nekretnina. Međutim, kod nesporne činjenice da je predmetni ugovor zaključen 2002. godine i da se predmetne nekretnine nalaze u Čapljini, iz obrazloženja pobijanih odluka nije jasno koje se to pravo Bosne i Hercegovine, države na čijem se teritoriju nalaze predmetne nekretnine, primjenjuje u konkretnom slučaju, odnosno na kojoj odredbi materijalnog ili procesnog zakona je utemeljio stav suda da bi predmetni ugovor "bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH".

41. U svezi s tim, Ustavni sud prvenstveno ukazuje da je ugovor o doživotnom izdržavanju bio reguliran (starim) Zakonom o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" br. 7/80 i 15/80), koji je u članku 120. stavak 2. propisivao: "Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i ovjeren od sudije", a da iz činjenica predmeta nespornim proizlazi da je apelant prijedlog za uknjižbu utemeljio na sudski ovjerenom ugovoru o doživotnom izdržavanju. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je u vrijeme trajanja predmetnih postupaka (koji su vođeni od 2011. godine, a okončani pobijanim rješenjima od prosinca 2015. godine) u Federaciji BiH 8. listopada 2014. godine stupio na snagu (novi) Zakon o nasljeđivanju ("Službene novine FBiH" broj 80/14) koji se počeo primjenjivati 8. siječnja 2015. godine, koji u članku 147. propisuje da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u formi notarski obrađene isprave. Međutim, Ustavni sud ukazuje da navedeni zakon u odredbi članka 270. stavak 2. eksplicitno propisuje da će se do dana primjene tog zakona (dakle u vrijeme kad su započeti i vođeni predmetni postupci i donesena prvostupanjska rješenja) "valjanost […] ugovora o doživotnom uzdržavanju […] primjenjivat će se odredbe Zakona o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" br. 7/80 i 15/80)".

42. S druge strane, Ustavni sud zapaža da je u Federaciji BiH 28. rujna 2002. godine stupio na snagu Zakon o notarima koji se, kako proizlazi iz članka 135. tog Zakona, počeo primjenjivati 28. ožujka 2004. godine. U članku 73. navedenog Zakona pobrojani su pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost zahtijevaju notarsku obradu isprava. Međutim, Ustavni sud zapaža da iz sadržaja navedene odredbe ne proizlazi da je njome tretiran i ugovor o doživotnom izdržavanju.

43. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da je apelant u žalbi koju je podnio protiv prvostupanjskog rješenja tvrdio da se radi o pravno valjanom ugovoru, ali iz obrazloženja pobijanih odluka ne proizlazi da je Kantonalni sud suštinski razmotrio te apelantove navode, već je, kako je to naprijed rečeno, svoje odlučenje isključivo temeljio na navodu da bi ugovor bio podoban da se radi o ugovoru notarski obrađenom od notara u BiH, bez pozivanja na bilo koju odredbu domaćeg materijalnog prava. Imajući u vidu da Kantonalni sud uopće nije naveo odredbe materijalnog prava na kojim je utemeljio svoje odlučenje, te okolnost da, kako to apelant navodi, u vrijeme zaključivanja navedenog ugovora 9. prosinca 2002. godine nije bila uopće uspostavljena notarska služba u BiH,

Ustavni sud smatra da je zbog takvog postupanja redovnog suda, odnosno nedostatka obrazloženja u svezi s primjenom materijalnog prava, ostalo krajnje nejasno iz kojih razloga i na temelju kojih odredbi materijalnog ili procesnog prava je zapravo odbijen apelantov zahtjev za uknjižbu prava vlasništva na predmetnim nekretninama.

44. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je pobijanim rješenjima Kantonalnog suda povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

45. S obzirom na utvrđenu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra bespredmetnim ispitivanje apelacijskih navoda o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

46. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog nedostatka obrazloženja u svezi s primjenom materijalnog prava jer je ostalo krajnje nejasno iz kojih razloga i na temelju kojih odredbi materijalnog ili procesnog prava je zapravo odbijen apelantov zahtjev za uknjižbu prava vlasništva na predmetnim nekretninama.

47. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.



Zlatko M. Knežević, v. r


предмету број АП 1102/16, рјешавајући апелацију Јасмине Лончарић и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Јасмине

Лончарић, Исмета Спахића, Мирсада Чаушевића, Хасана Хусеиновића, Изета Мулаосмановића, Расеме Меховић, Заима Демира, Абдуле Ћеман, Енеса Крајиновића, Фахре Мерџанић, Ахмеда Локванчића, Иве Барњак, Сеада Меднолучанина, Елмаза Гуџевића, Зехре Цоцалић, Рамиза Гојака, Адема Керле, Невзете Балић, Илхане Фелах, Сулејмана Локванчића, Илхана Дедића, Едина Хасаја, Зијада Дурмишевића, Есминке Фако, Харуна Сејдовића, Нусрете Сејдовић, Индире Стамболић, Изета Чонге, Анеса Жељковића, Фатиме Локванчић, Мехе Мусића, Фатиме Брбовић, Селвера Дркића, Мустафе Неретљака, Амира Зекића, Семира Гаџе, Сеада Чорбе, Шаћира Куртовића, Османа Шахата, Фадила Подруга,


Шефика Ајановића, Асима Рамовића, Фуада Синаније, Сенада Синаније, Касима Нукића, Таиба Локванчића, Ибрахима Кириџића, Ахмета Дркића, Абида Башића, Сенада Зукановића, Шаћира Миздрака, Џевада Локванчића, Неџада Локванчића, Вејсила Грануле, Јакуба Рибице, Хасана Бабића, Рифета Дрињаковића, Сабита Адровића, Нермине Музур, Девле Хаџиахметовић, Мује Муминовића, Суаде Дрињаковић, Хамеда Бостанџије, Нихада Сејтарије, Нихада Музура, Лутве Авдића и Мемсуда Факе поднесена против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 65 0 Рс 050195 15 Рев од 18. децембра 2015. године, Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 Рс 050195 14 Рсж од 19. фебруара 2015. године и Рјешења Општинског суда у Сарајеву број 65 0 Рс 050195 10 РС од 17. октобра 2013. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Јасмина Лончарић, Исмет Спахић, Мирсад Чаушевић, Хасан Хусеиновић, Изет Мулаосмановић, Расема Меховић, Заим Демир, Абдула Ћеман, Енес Крајиновић, Фахра Мерџанић, Ахмед Локванчић, Иво Барњак, Сеад Меднолучанин, Елмаз Гуџевић, Зехра Цоцалић, Рамиз Гојак, Адем Керла, Невзета Балић, Илхана Фелах, Сулејман Локванчић, Илхан Дедић, Един Хасај, Зијад Дурмишевић, Есминка Фако, Харун Сејдовић, Нусрета Сејдовић, Индира Стамболић, Изет Чонго, Анес Жељковић, Фатима Локванчић, Мехо Мусић, Фатима Брбовић, Селвер Дркић, Мустафа Неретљак, Амир Зекић, Семир Гаџо, Сеад Чорбо, Шаћир Куртовић, Осман Шахат, Фадил Подруг, Шефик Ајановић, Асим Рамовић, Фуад Синанија, Сенад Синанија, Касим Нукић, Таиб Локванчић, Ибрахим Кириџић, Ахмет Дркић, Абид Башић, Сенад Зукановић, Шаћир Миздрак, Џевад Локванчић, Неџад Локванчић, Вејсил Гранула, Јакуб Рибица, Хасан Бабић, Рифет Дрињаковић, Сабит Адровић, Нермина Музур, Девла Хаџиахметовић, Мујо Муминовић, Суада Дрињаковић, Хамед Бостанџија, Нихад Сејтарија, Нихад Музур, Лутво Авдић и Мемсуд Фако (у даљњем тексту: апеланти) које заступа Мирсад Сиповић, адвокат из Сарајева, поднијели су 14. марта 2016. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 65 0 Рс 050195 15 Рев од 18. децембра 2015. године, Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 65 0 Рс 050195 14 Рсж од 19. фебруара 2015. године и Рјешења Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 65 0 Рс 050195 10 РС од 17. октобра 2013. године.


2. На основу члана 22 став (1) Правила Уставног суда, од Мирсада Сиповића, адвоката из Сарајева, затражено је 4. априла 2018. године да допуни апелацију тако што ће доставити посебну пуномоћ за заступање апеланата пред Уставним судом.

3. Адвокат Мирсад Сиповић је 16. и 23. априла 2018. године доставио Уставном суду пуномоћ уз попратне дописе.

4. На основу члана 23 ст. (2) и (3) Правила Уставног суда, од Врховног, Кантоналног и Општинског суда, те Фамос Холдинг Сарајево (у даљњем тексту: тужени)

затражено је 22. марта 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

5. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 27. марта 2018. године, Кантонални суд 30. марта 2018. године, Општински суд 3. априла 2018. године, а тужени 12. априла 2018. године.


6. Чињенице предмета које произлазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Пресудом Општинског суда број Пр-666/03 од 22. априла 2005. године тужени је обавезан да апелантима као ранијим запосленицима исплати накнаду на име отпремнине, док су апелантима одбијени захтјеви за исплату накнаде на име плате за вријеме за које нису радили, а тужба је одбачена у дијелу захтјева да тужени за апеланте изврши уплату неисплаћених доприноса за пензијско-инвалидско осигурање код надлежног фонда закључно са 23. августом 2000. године. Одлучујући о захтјеву за накнаду трошкова парничног поступка, Општински суд је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка, када су у питању трошкови заступања по пуномоћницима, док је за поједине апеланте наложио туженом да им накнади трошкове вјештачења у износима од по 35,00 КМ.

8. Одлучујући о жалбама, Кантонални суд је Пресудом број Гж-1522/05 од 11. децембра 2007. године жалбу апеланта Исмета Спахића дјелимично уважио и првостепену пресуду преиначио тако што је наложио туженом да апеланту на име отпремнине исплати износ од 1.285,26 КМ. Ставом II изреке пресуде дјелимично је уважена жалба туженог и првостепена пресуда преиначена тако што је одбијен захтјев одређених апеланата за исплату накнаде за вријеме чекања и за трошкове вјештачења од по 35,00 КМ. Ставом III изреке укинута је првостепена пресуда у дијелу којим је тужба одбачена у погледу захтјева за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и предмет у том дијелу враћен на поновно суђење, док су у преосталом дијелу жалбе странака одбијене и првостепена пресуда потврђена.

9. У поновном поступку пред Општинским судом одлучивало се само о захтјеву за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, те је утврђено да су за све апеланте до закључења главне расправе (27. септембар 2013. године) достављени подаци о уплаћеним доприносима, након чега је пуномоћник апеланата повукао тужбени захтјев за уплату доприноса, а остао при захтјеву за накнаду трошкова поступка.

10. Општински суд је Рјешењем број 65 0 Рс 050195 10 Рс од 17. октобра 2013. године примио на знање повлачење тужбе за уплату свих неуплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за апеланте од 1 до 67. Ставом II диспозитива рјешења наложено је туженом да апелантима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 14.259,00 КМ уплатом на банковни рачун пуномоћника Мирсада Сиповића, адвоката из Сарајева, у року од 15 дана под пријетњом принудног извршења.

11. У образложењу рјешења које се односи на трошкове поступка, Општински суд је констатовао да је пресудом Кантоналног суда од 11. децембра 2007. године жалба уважена и првостепена пресуда у дијелу који се односи на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за апеланте укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. С обзиром на то да је првостепена пресуда од 22. априла 2005. године постала правоснажна у односу на трошкове који се односе на исплату отпремнине и накнаде на име плата за вријеме за које апеланти нису радили, не својом


кривицом, то је одлучено о трошковима поступка у складу са чланом 386 Закона о парничном поступку Федерације БиХ (у даљњем тексту: ЗПП) тако што су апелантима досуђени трошкови поступка од подношења тужбе у укупном износу од 14.259,00 КМ.

12. Одлучујући о жалбама, Кантонални суд је Рјешењем број 65 0 Рс 050195 14 Рсж од 19. фебруара 2015. године жалбу апеланата одбио као неосновану, док је жалбу туженог дјелимично уважио и обавезао туженог да апелантима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 3.636,03 КМ уплатом на банковни рачун пуномоћника Мирсада Сиповића у року од 15 дана, под пријетњом принудног извршења, док се у преосталом дијелу жалба туженог као неоснована одбија и првостепено рјешење потврђује.

13. У образложењу рјешења је истакнуто да је одредбом члана 386 став 2 ЗПП (на основу које је првостепени суд донио одлуку о трошковима поступка) одређен начин одлучивања о трошковима поступка када се спор оконча дјелимичним усвајањем тужбеног захтјева. У конкретном случају, другостепени суд је оцијенио да је првостепеном пресудом број Пр-666/03 од 22. априла 2005. године суд одлучио на начин да је у дијелу трошкова заступања по пуномоћницима одлучио да свака страна сноси своје трошкове поступка и да је свим апелантима који су дјелимично успјели у спору признао размјеран удио у трошковима вјештачења које је износило 1.650,00 КМ. Даље је оцијенио да је Кантонални суд Пресудом број Гж-1522/05 од 11. децембра 2007. године у дијелу одлуке о трошковима поступка заступања по пуномоћницима потврдио одлуку првостепеног суда да свака странка сноси своје трошкове поступка и да је таква одлука правоснажна са 11. децембром 2007. године. На основу наведеног, другостепени суд је одлучио да апелантима припада накнада на име трошкова заступања за предузете парничне радње од дана правоснажности првостепене пресуде (11. децембар 2007. године), те је дјеломичним усвајањем жалбе туженог преиначио одлуку о трошковима на начин да је апелантима досуђен износ од 3.636,03 КМ на име трошкова поступка, а ти трошкови се односе на трошкове приступа на рочишта у поновном поступку пред Општинским судом, и то: за приступ рочишту од 3. октобра 2011. године износ од 819,89 КМ, 29. новембра 2011. године и 22. марта 2012. године износ од по 204,41 КМ, 10. септембра 2012. године износ од 209,03 КМ, 26. августа 2013. године и 17. септембра 2013. године износ од 208,75 КМ, 27. септембра 2013. године износ од 417,50 КМ, за заступање више тужилаца износ од 835,00 КМ, те трошкови ПДВ-а од 17% у износу од 528,31 КМ, што укупно износи 3.636,03 КМ.

14. Одлучујући о ревизији апеланата, Врховни суд је Рјешењем број 65 0 Рс 050195 15 Рев од 18. децембра 2015. године одбио ревизију.

15. У образложењу рјешења, а у вези с наводима апеланата да другостепени суд није одржао расправу, Врховни суд је истакао да је другостепени суд дужан донијети одлуку на основу одржане расправе само под условима прописаним одредбом члана 217 став 2 ЗПП, који у конкретном случају нису остварени. Поред наведеног, тај суд се осврнуо и на приједлог апеланата да се пред Врховним судом одржи расправа, нагласивши да је наведени приједлог супротан одредби члана 246 ЗПП.

16. Образлажући рјешење, тај суд је истакао да се као кључно поставља питање да ли апелантима припада накнада трошкова насталих до доношења другостепене пресуде од 11. децембра 2007. године, како сматра првостепени суд, или само накнада трошкова парничног поступка насталих након

те одлуке. Како произлази из садржаја списа, пуномоћник апеланата је 10. фебруара 2005. године поставио писмени захтјев за накнаду трошкова у укупном износу од 111.349,20 КМ, означавајући вриједност спора на 1.000.000,00 КМ. У настављеном поступку, како даље образлаже суд, а након укидања одлуке првостепеног суда о захтјеву за уплату доприноса, трошковником од 22. децембра 2009. године пуномоћник апеланата је поднио захтјев за накнаду трошкова поступка у износу од 40.622,40 КМ, означавајући вриједност спора на износ од 250.000,00 КМ, којим је обухватио и накнаду за предузете радње до доношења укидне одлуке из другостепене пресуде од 11. децембра 2007. године.

17. Врховни суд даље појашњава да неспорно странка која је до закључења главне расправе поднијела захтјев за накнаду трошкова поступка и суд о њему одлучио да може захтјев за накнаду тих трошкова поднијети у наставку поступка након што је првостепена пресуда поводом жалбе у цјелини или дјелимично укинута. Међутим, тај захтјев може основано поставити само уколико је у укидној одлуци укинута одлука првостепеног суда о трошковима поступка. У конкретном случају, како је даље истакнуто, одлука првостепеног суда о трошковима поступка садржана у првостепеној пресуди број Пр-666/03 од 22. априла 2005. године није укинута другостепеном пресудом број Гж-1522/05 од 11. децембра 2007. године (па ни у погледу дијела одлуке о трошковима поступка поводом захтјева за уплату доприноса), тако да је о захтјеву за накнаду трошкова парничног поступка насталих до доношења одлуке другостепеног суда од 11. децембра 2007. године правоснажно одлучено. Евентуалну неправилност и незаконитост одлуке другостепеног суда о трошковима поступка апеланти нису отклонили ванредним правним лијеком, тако да је другостепени суд правилно поступио када је преиначио првостепено рјешење о трошковима поступка и апелантима досудио трошкове настале након 11. децембра 2007. године.


18. Апеланти истичу повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Осим тога, апеланти се позивају и на кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције и права на ефикасан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Апеланти су такође указали на повреду права из члана 2 тачка 3) а), б) и ц), члана 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те чл. 7 и 17 Опште декларације о људским правима УН-а, као и на Протокол број 12 уз Европску конвенцију.

19. Апеланти су се у наводима апелације прво осврнули на садржај пуномоћи коју су цитирали, а коју су дали адвокату Мирсаду Сиповићу 1. октобра 2003. године, те истичу да се из њеног садржаја види да адвокат има овлашћење за подношење апелације Уставном суду. Према одредбама члана 305 ЗПП, како даље наводе, пуномоћник Мирсад Сиповић је овлашћен да у име апеланата – тужилаца предузима све правне радње у заступању њихових интереса, међу којима је и подношење правних лијекова како редовних тако и ванредних, у које спада и подношење апелације Уставном суду. Правилним тумачењем наведене одредбе, како истичу апеланти, намеће се логичан правни закључак да пуномоћник апеланата адвокат Мирсад Сиповић не мора


имати изричиту пуномоћ да може подносити апелацију Уставном суду, већ се подразумијева да је на то овлашћен на основу генералне пуномоћи у којој стоји да је он овлашћен да заступа апеланте пред надлежним органима Босне и Херцеговине, а у које спада и Уставни суд, те сматрају да Уставни суд неће захтијевати достављање посебне пуномоћи за подношење апелације јер се то искључиво треба односити на пуномоћнике који немају статус адвоката.

20. Даље, апеланти у веома опширној апелацији излажу ток поступка пред редовним судовима и сматрају да су редовни судови оспореним одлукама погрешно утврдили чињенично стање, те погрешно одлучили о трошковима поступка и на тај начин произвољном и погрешном примјеном процесног и материјалног закона повриједили право на правично суђење. Апеланти сматрају паушалним наводе ревизионог суда да у конкретном случају наводно није било потребно обезбиједити јавност суђења путем заказивања јавне расправе пред другостепеним судом, као и да другостепено рјешење садржи разлоге о одлучним чињеницама који су суду послужили као правни основ за доношење одлуке. Апеланти сматрају погрешном одлуку којом им је досуђен износ од 3.636,03 КМ, који је 12 пута мањи од постављеног захтјева за накнаду трошкова поступка (40.622,40 КМ), те погрешан правни закључак другостепеног и ревизионог суда да им не припадају трошкови парничног поступка од подношења тужбе (5. новембар 2003. године) јер наводно ранијом пресудом другостепеног суда од 11. децембра 2007. године није укинута претходно донесена пресуда првостепеног суда од 22. априла 2005. године којом је одлучено да свака парнична странка сноси своје трошкове поступка. Пуномоћник апеланата у даљњем опширном излагању набраја поступке пред редовним судовима, наводи имена судија који су били задужени тим предметима, а у којима су те странке, како наводи, "такође апсолутно дискриминисане на исти начин". Оспорена рјешења, како се даље наводи, "не одишу објективношћу и логичношћу и у највећем дијелу су у контрадикцији са заузетим правним становиштима судске праксе". Апеланти сматрају да редовни судови арбитрарно, погрешно и произвољно тумаче и примјењују одредбе материјалног закона, у конкретном случају ЗПП и Закона о адвокатури. Због неодржавања јавне расправе у жалбеном поступку пред другостепеним судом сматрају да им је било онемогућено да на јасан и прецизан начин укажу да се води поновни поступак за накнаду доприноса и да је тужени био дужан да накнади парничне трошкове пуномоћнику, а што је имало за посљедицу погрешан закључак да је првостепени суд пресудом од 22. априла 2005. године одлучио о парничним трошковима и да имају право само на трошкове који се односе на заступање у поновном поступку, и то од 11. децембра 2007. године умјесто од подношења тужбе (5. новембра 2003. године), и то у "апсолутно симболичном износу од свега 3.636,03 КМ". Предлажу да се оспорена рјешења укину и предмет врати на поновно одлучивање.


21. У одговору на апелацију Врховни суд је истакао да, супротно наводима апеланата, при доношењу оспорене одлуке није дошло до повреде права наведених у апелацији.

22. Кантонални и Општински суд у одговору на апелацију истичу да у цијелости остају при разлозима наведеним у образложењу рјешења сматрајући да није дошло до повреде права наведених у апелацији.

23. У одговору на апелацију тужени наводи да су оспорене одлуке законите и правичне, те је очигледно да је досуђеним трошковима једино незадовољан пуномоћник

апеланата који је поставио несразмјерне трошкове у односу на успјех у поступку и који се у апелацији представља као апелант и покушава остварити права која му не припадају приказујући се као заштитник радника. Даље наводи да је адвокат паушално одређивао вриједност спора, па на основу тога и своје трошкове, међутим, апеланти су успјели с незнатним дијелом тужбеног захтјева који им нису ни оспоравали. На крају предлаже да се апелација одбије као неоснована јер оспореним одлукама није дошло до кршења било каквих права апеланата.


24. У Правилима Уставног суда – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14) релевантне одредбе гласе:

Члан 21. став (2) (Садржина захтјева/апелације)

(2) Апелација из члана VI/3б) Устава треба да садржи: a) одлуку суда у Босни и Херцеговини која се оспорава; б) одредбе Устава и/или међународних докумената о

људским правима које се примјењују у Босни и Херцеговини за које апелант сматра да су повријеђене;

ц) наводе, чињенице и доказе на којима се заснива апелација;

д) у недостатку оспорене одлуке, разлоге за подношење апелације;

е) потпис подносиоца апелације, односно овлашћеног пуномоћника;

ф) посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника.

Члан 22. (Допуна захтјева/апелације)

(1) Када је захтјев/апелација упућен Уставном суду непотпун у смислу члана 21 ових правила, или не садржи податке неопходне за вођење поступка, Уставни суд ће затражити од подносиоца захтјева, односно апеланта, да у одређеном року, а најдуже у року од 15 дана од дана пријема позива за допуну, те недостатке отклони.

(2) Ако подносилац у року из става (1) овог члана не отклони недостатке, захтјев/апелација ће се одбацити.

(3) Апелација/захтјев без захтјева Уставног суда не може да се допуњава ван рока из члана 18 став (1) ових правила.

25. У Закону о парничном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) релевантне одредбе гласе:

Члан 217. ст. 1. и 2. (1) Другостепени суд одлучује о жалби на сједници

вијећа или на основу одржане расправе. (2) Другостепени суд ће заказати расправу када оцијени

да је ради правилног утврђивања чињеничног стања потребно пред другостепеним судом утврдити нове чињенице или извести нове доказе или поново извести већ изведене доказе, као и када оцијени да је због повреде одредаба парничног поступка у првостепеном поступку потребно одржати расправу пред другостепеним судом.

Члан 305. Ако је странка издала адвокату пуномоћје за вођење

парнице, а није ближе одредила овлаштења у пуномоћју, адвокат је на основу таквог пуномоћја овлаштен:

1) да врши све радње у поступку, а нарочито да поднесе тужбу, да је повуче, да да одговор на тужбу, да призна тужбени захтјев или да се одрекне тужбеног захтјева, да закључи поравнање, да поднесе правни лијек и да се одрекне


или одустане од њега, као и да захтијева издавање мјера обезбјеђења;

2) да ставља захтјев за извршење или обезбјеђење и да предузима потребне радње у поступку, поводом таквог захтјева;

3) да од противне странке прими досуђене трошкове; 4) да писмено овласти другог адвоката на предузимање

само појединих радњи у поступку, осим заступања на главној расправи.

Члан 386. (1) Странка која у цјелини изгуби парницу дужна је да

противној странци надокнади трошкове. (2) Ако странка дјелимично успије у парници, суд може

са обзиром на постигнути успјех, одредити да свака странка подмирује своје трошкове или да једна странка надокнади другој сразмјеран дио трошкова.

(3) Суд може одлучити да једна странка накнади све трошкове које је друга странка имала, ако противна странка није успјела само у сразмјерно незнатном дијелу свог захтјева, а због тога дијела нису настали посебни трошкови.

(4) Према резултату доказивања суд ће одлучити хоће ли трошкове из члана 385. став 4. овог закона, сносити једна или обје странке или ће ти трошкови пасти на терет трошкова суда.

Члан 390. (1) Тужилац који повуче тужбу дужан је да противној

странци надокнади парничне трошкове, осим ако је повлачење тужбе услиједило послије испуњења захтјева од стране туженог.

(2) Странка која одустане од правног лијека дужна је да противној странци надокнади трошкове настале поводом правног лијека.



27. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

28. Чланом 18 став (3) Правила Уставног суда, прописани су случајеви када апелација није допустива, а чланом 21 став (2) Правила прописано је шта све треба да садржи апелација, па је, између осталог, тачком ф) прописано да је потребно доставити посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника.

29. У предметном случају апеланти су апелацију Уставном суду поднијели 14. марта 2016. године посредством адвоката Мирсада Сиповића. У прилогу апелације доставили су пуномоћ коју су потписали 1. октобра 2003. године и којом овлашћују Мирсада Сиповића, адвоката из Сарајева, "да у наше име као тужитеље сачини тужбу против туженог Фамос Холдинг д.д. Сарајево, ради наплате потраживања из и у вези са радним односом, исту тужбу поднесе Опћинском суду II у Сарајеву, и по истој заступа, као и у вези тога подузима све потребне правне радње пред другим судовима и надлежним органима Федерације БиХ, надлежним органима државе БиХ, као и међународним институцијама све у циљу заштите права из радног односа по члану 143. Закона о раду. Такођер ми доле потписани овлашћујемо Сиповић Мирсада да нас

заступа у поступку извршења и наплате свих потраживања, а након правомоћно окончаног напријед означеног поступка".

30. С обзиром на то да предметна апелација није садржавала посебну пуномоћ апеланата за заступање пред Уставним судом, а како је то прописано чланом 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда, адвокат Мирсад Сиповић је дописом од 4. априла 2018. године позван да, у складу са чланом 22 став (1) Правила Уставног суда, отклони наведени недостатак у року од осам дана уз упозорење да ће се у противном у смислу члана 22 став (2) Правила Уставног суда апелација одбацити.

31. Адвокат Мирсад Сиповић је Уставном суду 16. и 23. априла 2018. године доставио дописе и идентичне пуномоћи као што је доставио уз апелацију, дакле није поступио по налогу Уставног суда, односно није доставио посебну пуномоћ за заступање, како је то прописано чланом 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда. Дописима које је доставио Уставном суду адвокат Мирсад Сиповић предлаже да Уставни суд достављену пуномоћ прихвати као правно ваљану за заступање апеланата пред Уставним судом по поднесеној апелацији. Истиче да је према одредби члана 305 ЗПП овлашћен да у име апеланата – тужилаца предузима све правне радње у заступању њихових интереса, међу којима је и подношење правних лијекова како редовних тако и ванредних, у које спада и подношење апелације Уставном суду, који према одредби члана VI Устава Босне и Херцеговине представља задњу правосудну инстанцу у држави Босни и Херцеговини, која испитује да ли су судови и надлежни државни органи и институције повриједили загарантована основна људска права и слободе грађана и правних субјеката. Даље је истакао: "(...) правилним тумачењем садржине поменуте цитиране одредбе члана 305. ЗПП, намеће се логичан правни закључак да издата предња наведена пуномоћ представља правно ваљану пуномоћ за подношење апелације Уставном суду у име Јасмине Лончарић и 66 апеланата-тужитеља и њихово заступање у поступку па чак и подношење апелације Европском суду". У предметној пуномоћи, како је даље навео адвокат Мирсад Сиповић, "стоји да је исти овлаштен да заступа тужитеље пред надлежним органима Босне и Херцеговине а у које спада и Уставни суд. (...). Свако другачије тумачење, па чак и Уставног суда, представљало би крајње арбитрарно, произвољно и погрешно поступање (...)."

32. Имајући у виду наведено у вези с одредбом члана 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда, указала се потреба да Уставни суд појасни смисао и значење наведене одредбе Правила Уставног суда којом је прописано да апелација из члана VI/3б) Устава треба да садржи посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника.

33. Уставни суд, прије свега, подсјећа да је институција Уставног суда основана чланом VI Устава Босне и Херцеговине као независан чувар Устава Босне и Херцеговине и као институционални гарант за заштиту људских права и основних слобода установљених Уставом Босне и Херцеговине и инструментима Анекса I Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд није дио ни законодавне, ни извршне, ни редовне судске власти, него је Уставом Босне и Херцеговине позициониран као посебна самостална и независна власт која, на основу тог Устава, дјелује као корективни фактор за остала три сегмента власти. Уставни суд такође подсјећа на улогу коју има у Уставу Босне и Херцеговине, а који намеће обавезу обезбјеђења његове независности, укључујући пуну финансијску и управну независност и самосталност, те да Уставни суд мора бити у стању потпуно независно одлучивати о сопственој


организацији и функционисању и да само Уставни суд може доносити прописе и опште акте који се тичу његовог рада и његове улоге утврђене Уставом Босне и Херцеговине.

34. Према овлашћењу из члана VI/2б) Устава Босне и Херцеговине, Правила Уставног суда доноси сам Уставни суд и поред Устава Босне и Херцеговине то је једини правни акт којим су регулисана питања поступка пред Уставним судом и његове организације. Важећа Правила Уставног суда донесена су на пленарној сједници и објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" и службеним гласницима ентитета и Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине, а пречишћени текст Правила објављен је у "Службеном гласнику БиХ" број 94/14 од 8. децембра 2014. године.

35. У члану 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда прописано је да апелација поднесена Уставном суду треба да садржи посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника. Дакле, ова одредба експлицитно прописује обавезу достављања уз апелацију посебне пуномоћи за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника. Из наведеног произлази да није прихватљиво позивање на одредбе члана 305 ЗПП који регулише овлашћење адвоката ако је странка издала адвокату пуномоћ за вођење парнице, а није поближе одредила овлашћења у пуномоћи. Уставни суд подсјећа на члан 1 ЗПП – Основна начела, којим је прописано: "Овим законом се одређују правила поступка на основу којих општински судови, кантонални судови и Врховни суд расправљају и одлучују о грађанскоправним споровима ако посебним законом није друкчије одређено". Уставни суд поново наглашава да Уставни суд не спада у редовну судску власт да би у том контексту биле примјенљиве одредбе ЗПП које се тичу пуномоћника и пуномоћи.

36. Дакле, уколико апелација не садржи све што је прописано чланом 21 став (2) Правила Уставног суда, па тако између осталог и посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника, Уставни суд ће, у смислу члана 22 став (1) Правила Уставног суда, затражити да се у одређеном року, а најдуже 15 дана од дана пријема позива за допуну, недостаци отклоне, а уколико се ти недостаци не отклоне апелација ће бити одбачена у смислу члана 22 став (2) Правила Уставног суда.

37. У конкретном случају, имајући у виду да у вријеме подношења апелације заступнику апеланата није био јасан став у вези с примјеном одредбе члана 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда, Уставни суд ће направити изузетак и прихватити пуномоћ коју су апеланти дали Мирсаду Сиповићу, адвокату из Сарајева, као да се ради о посебној пуномоћи за заступање пред Уставним судом.

38. Даље, разматрајући допустивост апелације, Уставни суд запажа да је у конкретном случају предмет оспоравања апелацијом Рјешење Врховног суда број 65 0 Рс 050195 15 Рев од 18. децембра 2015. године, против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апеланти су примили 14. јануара 2016. године, а апелација је поднесена 14. марта 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

39. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

40. Апеланти оспоравају наведена рјешења тврдећи да су тим рјешењима повријеђена њихова права из чл. II/3е) и к) и II/4 Устава Босне и Херцеговине, чл. 6, 13 и 14 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланти су такође указали на повреду права из члана 2 тачка 3) а), б) и ц) и члана 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те чл. 7 и 17 Опште декларације о људским правима УН-а, као и на Протокол број 12 уз Европску конвенцију.


41. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:



Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. (…).

43. Уставни суд првенствено запажа да се у предметном парничном поступку окончаном оспореним рјешењима одлучивало о правима апеланата из радног односа, па произлази да се предметни поступак тицао утврђивања грађанских права апеланата, а стога и гаранција права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

44. Повреду наведеног права апеланти виде у погрешно утврђеним чињеницама које се односе на трошкове парничног поступка, те у произвољној и погрешној примјени процесног и материјалног закона. У вези с тим, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда за људска права и Уставног суда, задатак ових судова није преиспитивање закључака редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

45. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis,


Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Сходно наведеном, Уставни суд ће испитати да ли је чињенично стање погрешно утврђено, односно да ли је приликом одлучења дошло до произвољне примјене процесног и материјалног права.

46. Доводећи у везу наведене ставове са чињеницама конкретног предмета, Уставни суд запажа да је у предметном поступку у коначници првостепени суд рјешењем примио на знање повлачење тужбе за уплату свих неуплаћених доприноса за пензијско-инвалидско и здравствено осигурање за апеланте и да је наложио туженом да апелантима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 14.259,00 КМ. Одлучујући о жалбама, другостепени суд је, а што је потврдио и ревизиони, дјелимично удовољио жалби туженог и обавезао га да апелантима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 3.636,03 КМ. Уставни суд запажа да су судови дали детаљне, јасне и прецизне разлоге за своје одлуке, па се не може закључити да је примјена релевантних законских одредаба у било којем дијелу била произвољна, нити да је примјена процесних закона и гаранција била на штету апеланата. Редовни судови су детаљно образложили разлоге и законске прописе на основу којих су донијели своје одлуке, а апеланти те разлоге нису ничим довели у питање с аспекта заштите уставних права. Уставни суд нарочито запажа да су Врховни и Кантонални суд дали релевантне и довољне разлоге о томе да апелантима, према релевантним прописима који се примјењују, не припада право на накнаду трошкова од дана подношења тужбе него од 11. децембра 2007. године када је Кантонални суд донио пресуду којом је вратио на поновни поступак одлучивање о тужбеном захтјеву за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Редовни судови су образложили да је неспорно да странка која је до закључења главне расправе поднијела захтјев за накнаду парничних трошкова и суд о њима одлучио може захтјев за накнаду тих трошкова поднијети у наставку поступка након што је првостепена пресуда поводом жалбе у цјелини или дјелимично укинута. Међутим, тај захтјев може основано поставити само уколико је у укидној одлуци укинута одлука првостепеног суда о трошковима поступка. Редовни судови су јасно истакли да у конкретном случају одлука првостепеног суда о трошковима поступка садржана у првостепеној пресуди број Пр-666/03 од 22. априла 2005. године, којом је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка, није укинута другостепеном пресудом број Гж-1522/05 од 11. децембра 2007. године, већ је укинута само првостепена пресуда у дијелу којим је тужба одбачена у погледу захтјева за уплату доприноса и предмет у том дијелу враћен на поновни поступак, док су у преосталом дијелу жалбе апеланата и туженог одбијене и првостепена пресуда потврђена. О захтјеву за накнаду трошкова парничног поступка насталих од подношења тужбе до доношења одлуке другостепеног суда број Гж-1522/05 од 11. децембра 2007. године правоснажно је одлучено (свака странка сноси своје трошкове поступка), те је оспореним другостепеним и ревизионим рјешењем апелантима досуђена накнада на име трошкова заступања за предузете парничне радње од дана правоснажности првостепене пресуде (11. децембар 2007. године) у износу од 3.636,03 КМ. Уставни суд такође запажа да је у оспореној одлуци Врховни суд јасно указао да евентуалну неправилност и незаконитост пресуде другостепеног суда број Гж-1522/05 од 11. децембра 2007. године, која се односи на трошкове поступка, апеланти нису отклонили ванредним правним лијеком.

47. У вези с наводима апеланата да им је неодржавањем јавне расправе у жалбеном поступку пред другостепеним

судом било онемогућено да на јасан и прецизан начин укажу да се води поновни поступак за накнаду доприноса и да је тужени био дужан да накнади парничне трошкове пуномоћнику, Уставни суд указује да је и те наводе апеланата разматрао ревизиони суд истакавши да је одредбом члана 217 став 2 ЗПП јасно прописано у којим ситуацијама другостепени суд заказује расправу те нагласио да у конкретном случају другостепени суд није оцијенио да постоје разлози због којих је требао заказати расправу. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да се не могу прихватити наводи апеланата о произвољној и погрешној примјени процесног и материјалног закона, посебно зато што апеланти за такву своју тврдњу, осим понављања ревизионих навода које је суд испитао у оспореној одлуци и дао разлоге зашто они не могу довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари, нису понудили било какву другу аргументацију. Имајући у виду ставове Европског суда и Уставног суда наведене у овој одлуци, Уставни суд сматра да су наводи апеланата о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани.

Право на имовину

48. Апеланти сматрају да им је оспореним одлукама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд запажа да се наводи о кршењу права на имовину заснивају на истим аргументима као и наводи о кршењу права на правично суђење, а што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су и наводи апеланата о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију неосновани.

Право на дјелотворан правни лијек

49. У вези с наводима апеланата о кршењу права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, Уставни суд указује на то да ова одредба има супсидијарни карактер и да се примјењује само у вези с другим правом заштићеним Европском конвенцијом. Иако апеланти нису експлицитно навели у односу на које право им је наводно ускраћено право на дјелотворан правни лијек, произлази да се ти наводи односе на право на правично суђење. У вези с тим, Уставни суд запажа да су апеланти имали и користили могућност законом прописаних правних лијекова у предметном парничном поступку (подношење жалбе и изјављивање ревизије). Чињеница да ти правни лијекови нису резултирали одлукама у потпуности у корист апеланата ни на који начин не доводи у питање њихову доступност или ефикасност, нити на било који начин покреће питања по члану 13 Европске конвенције.

Забрана дискриминације

50. Апеланти сматрају да им је прекршено право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Такође, апеланти се жале на дискриминацију из члана 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд примјећује да се апеланти нису изјаснили у вези с којим правом сматрају да су дискриминисани, али да из навода апелације произлази да сматрају да су дискриминисани у односу на право на правично суђење и право на имовину. Међутим, с обзиром на закључке Уставног суда у вези с правом на правично суђење и правом на имовину, те имајући у виду да апеланти осим паушалних навода нису понудили аргументе ни доказе који би указивали на вјероватноћу да су


дискриминисани, Уставни суд сматра да су неосновани наводи апеланата о кршењу члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење и правом на имовину. На исти закључак упућују и апелантови наводи о дискриминацији из члана 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију. Због наведеног, наводе о дискриминацији Уставни суд сматра неоснованим.

Остали наводи

51. На крају, Уставни суд запажа да апеланти указују и на кршење права из члана 2 тачка 3) а), б) и ц) и члана 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те чл. 7 и 17 Опште декларације о људским правима УН-а. Међутим, Уставни суд запажа да апеланти наводе о кршењу тих права, такође, везују за кршење права на правично суђење односно произвољну примјену материјалног и процесног права. С обзиром на то да произлази, као што је већ наведено у претходним тачкама ове одлуке, да у конкретном случају материјално и процесно право није произвољно примијењено на штету апеланата, као и да апеланти нису били дискриминисани у предметном поступку, Уставни суд и те наводе апеланата сматра неоснованим.


52. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови дали аргументоване разлоге за доношење оспорених рјешења на начин који не оставља утисак произвољне или погрешне примјене.

53. Уставни суд закључује да нема повреде члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у односу на наводе о повреди права на имовину, који су идентични наводима о повреди права на правично суђење и који се односе на произвољност у примјени процесног и материјалног права, а Уставни суд је већ закључио да није било произвољности у том погледу.

54. Уставни суд закључује да нема повреде права на ефикасан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење јер су апеланти имали и користили законом прописане правне лијекове у предметном парничном поступку (подношење жалбе и ревизије), а чињеница да ти правни лијекови нису резултирали одлукама у корист апеланата не доводи ни на који начин у питање њихову доступност или ефикасност.

55. Уставни суд закључује да нема повреде права на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са чланом 6 став 1 Европске конвенције, те из члана 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију јер своје наводе о повреди наведених права апеланти нису ни образложили ни доказали, нити је Уставни суд установио било шта у спису што указује да је повреда тих права могућа.

56. Уставни суд закључује да нема повреде права из члана 2 тачка 3) а), б) и ц) и члана 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те чл. 7 и 17 Опште декларације о људским правима УН-а када апеланти кршење тих права везују за произвољну примјену материјалног и процесног права, а Уставни суд је закључио да није било произвољности у том погледу.

57. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 1102/16, rješavajući apelaciju Jasmine Lončarić i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Jasmine Lončarić,

Ismeta Spahića, Mirsada Čauševića, Hasana Huseinovića, Izeta Mulaosmanovića, Raseme Mehović, Zaima Demira, Abdule Ćeman, Enesa Krajinovića, Fahre Merdžanić, Ahmeda Lokvančića, Ive Barnjak, Seada Mednolučanina, Elmaza Gudževića, Zehre Cocalić, Ramiza Gojaka, Adema Kerle, Nevzete Balić, Ilhane Felah, Sulejmana Lokvančića, Ilhana Dedića, Edina Hasaja, Zijada Durmiševića, Esminke Fako, Haruna Sejdovića, Nusrete Sejdović, Indire Stambolić, Izeta Čonge, Anesa Željkovića, Fatime Lokvančić, Mehe Musića, Fatime Brbović, Selvera Drkića, Mustafe Neretljaka, Amira Zekića, Semira Gadže, Seada Čorbe, Šaćira Kurtovića, Osmana Šahata, Fadila Podruga, Šefika Ajanovića, Asima Ramovića, Fuada Sinanije, Senada Sinanije, Kasima Nukića, Taiba Lokvančića, Ibrahima Kiridžića, Ahmeta Drkića, Abida Bašića, Senada Zukanovića, Šaćira Mizdraka, Dževada Lokvančića, Nedžada Lokvančića, Vejsila Granule, Jakuba Ribice, Hasana Babića, Rifeta Drinjakovića, Sabita Adrovića, Nermine Muzur, Devle Hadžiahmetović, Muje Muminovića, Suade Drinjaković, Hameda Bostandžije, Nihada Sejtarije, Nihada Muzura, Lutve Avdića i Memsuda Fake podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. decembra 2015. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Rs 050195 14 Rsž od 19. februara 2015. godine i Rješenja Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 Rs 050195 10 RS od 17. oktobra 2013. godine.



1. Jasmina Lončarić, Ismet Spahić, Mirsad Čaušević, Hasan Huseinović, Izet Mulaosmanović, Rasema Mehović, Zaim Demir, Abdula Ćeman, Enes Krajinović, Fahra Merdžanić, Ahmed Lokvančić, Ivo Barnjak, Sead Mednolučanin, Elmaz Gudžević, Zehra Cocalić, Ramiz Gojak, Adem Kerla, Nevzeta Balić, Ilhana Felah, Sulejman Lokvančić, Ilhan Dedić, Edin Hasaj, Zijad Durmišević, Esminka Fako, Harun Sejdović, Nusreta Sejdović, Indira Stambolić, Izet Čongo, Anes Željković, Fatima Lokvančić, Meho Musić, Fatima Brbović, Selver Drkić, Mustafa Neretljak, Amir Zekić, Semir Gadžo, Sead Čorbo, Šaćir Kurtović, Osman Šahat, Fadil Podrug, Šefik Ajanović, Asim Ramović, Fuad Sinanija, Senad Sinanija, Kasim Nukić, Taib Lokvančić, Ibrahim Kiridžić, Ahmet Drkić, Abid Bašić, Senad Zukanović, Šaćir Mizdrak, Dževad Lokvančić, Nedžad Lokvančić, Vejsil Granula, Jakub Ribica, Hasan Babić, Rifet Drinjaković, Sabit Adrović, Nermina Muzur, Devla Hadžiahmetović, Mujo Muminović, Suada Drinjaković, Hamed Bostandžija, Nihad Sejtarija, Nihad Muzur,


Lutvo Avdić i Memsud Fako (u daljnjem tekstu: apelanti) koje zastupa Mirsad Sipović, advokat iz Sarajeva, podnijeli su 14. marta 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. decembra 2015. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 Rs 050195 14 Rsž od 19. februara 2015. godine i Rješenja Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 Rs 050195 10 RS od 17. oktobra 2013. godine.


2. Na osnovu člana 22. stav (1) Pravila Ustavnog suda, od Mirsada Sipovića, advokata iz Sarajeva, zatraženo je 4. aprila 2018. godine da dopuni apelaciju tako što će dostaviti posebnu punomoć za zastupanje apelanata pred Ustavnim sudom.

3. Advokat Mirsad Sipović je 16. i 23. aprila 2018. godine dostavio Ustavnom sudu punomoć uz popratne dopise.

4. Na osnovu člana 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, te Famos Holding Sarajevo (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 22. marta 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

5. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 27. marta 2018. godine, Kantonalni sud 30. marta 2018. godine, Općinski sud 3. aprila 2018. godine, a tuženi 12. aprila 2018. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Općinskog suda broj Pr-666/03 od 22. aprila 2005. godine tuženi je obavezan da apelantima kao ranijim zaposlenicima isplati naknadu na ime otpremnine, dok su apelantima odbijeni zahtjevi za isplatu naknade na ime plaće za vrijeme za koje nisu radili, a tužba je odbačena u dijelu zahtjeva da tuženi za apelante izvrši uplatu neisplaćenih doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje kod nadležnog fonda zaključno sa 23. augustom 2000. godine. Odlučujući o zahtjevu za naknadu troškova parničnog postupka, Općinski sud je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, kada su u pitanju troškovi zastupanja po punomoćnicima, dok je za pojedine apelante naložio tuženom da im naknadi troškove vještačenja u iznosima od po 35,00 KM.

8. Odlučujući o žalbama, Kantonalni sud je Presudom broj Gž-1522/05 od 11. decembra 2007. godine žalbu apelanta Ismeta Spahića djelimično uvažio i prvostepenu presudu preinačio tako što je naložio tuženom da apelantu na ime otpremnine isplati iznos od 1.285,26 KM. Stavom II izreke presude djelimično je uvažena žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen zahtjev određenih apelanata za isplatu naknade za vrijeme čekanja i za troškove vještačenja od po 35,00 KM. Stavom III izreke ukinuta je prvostepena presuda u dijelu kojim je tužba odbačena u pogledu zahtjeva za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i predmet u tom dijelu vraćen na ponovno suđenje, dok su u preostalom dijelu žalbe stranaka odbijene i prvostepena presuda potvrđena.

9. U ponovnom postupku pred Općinskim sudom odlučivalo se samo o zahtjevu za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, te je utvrđeno da su za sve apelante do zaključenja glavne rasprave (27. septembar 2013. godine) dostavljeni podaci o uplaćenim doprinosima, nakon čega je punomoćnik apelanata povukao tužbeni zahtjev za uplatu doprinosa, a ostao pri zahtjevu za naknadu troškova postupka.

10. Općinski sud je Rješenjem broj 65 0 Rs 050195 10 Rs od 17. oktobra 2013. godine primio na znanje povlačenje tužbe za uplatu svih neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko

osiguranje za apelante od 1 do 67. Stavom II dispozitiva rješenja naloženo je tuženom da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 14.259,00 KM uplatom na bankovni račun punomoćnika Mirsada Sipovića, advokata iz Sarajeva, u roku od 15 dana pod prijetnjom prinudnog izvršenja.

11. U obrazloženju rješenja koje se odnosi na troškove postupka, Općinski sud je konstatirao da je presudom Kantonalnog suda od 11. decembra 2007. godine žalba uvažena i prvostepena presuda u dijelu koji se odnosi na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za apelante ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S obzirom na to da je prvostepena presuda od 22. aprila 2005. godine postala pravosnažna u odnosu na troškove koji se odnose na isplatu otpremnine i naknade na ime plaća za vrijeme za koje apelanti nisu radili, ne svojom krivicom, to je odlučeno o troškovima postupka u skladu sa članom 386. Zakona o parničnom postupku Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZPP) tako što su apelantima dosuđeni troškovi postupka od podnošenja tužbe u ukupnom iznosu od 14.259,00 KM.

12. Odlučujući o žalbama, Kantonalni sud je Rješenjem broj 65 0 Rs 050195 14 Rsž od 19. februara 2015. godine žalbu apelanata odbio kao neosnovanu, dok je žalbu tuženog djelimično uvažio i obavezao tuženog da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.636,03 KM uplatom na bankovni račun punomoćnika Mirsada Sipovića u roku od 15 dana, pod prijetnjom prinudnog izvršenja, dok se u preostalom dijelu žalba tuženog kao neosnovana odbija i prvostepeno rješenje potvrđuje.

13. U obrazloženju rješenja je istaknuto da je odredbom člana 386. stav 2. ZPP (na osnovu koje je prvostepeni sud donio odluku o troškovima postupka) određen način odlučivanja o troškovima postupka kada se spor okonča djelimičnim usvajanjem tužbenog zahtjeva. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je ocijenio da je prvostepenom presudom broj Pr-666/03 od 22. aprila 2005. godine sud odlučio na način da je u dijelu troškova zastupanja po punomoćnicima odlučio da svaka strana snosi svoje troškove postupka i da je svim apelantima koji su djelimično uspjeli u sporu priznao razmjeran udio u troškovima vještačenja koje je iznosilo 1.650,00 KM. Dalje je ocijenio da je Kantonalni sud Presudom broj Gž-1522/05 od 11. decembra 2007. godine u dijelu odluke o troškovima postupka zastupanja po punomoćnicima potvrdio odluku prvostepenog suda da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i da je takva odluka pravosnažna sa 11. decembrom 2007. godine. Na osnovu navedenog, drugostepeni sud je odlučio da apelantima pripada naknada na ime troškova zastupanja za preduzete parnične radnje od dana pravosnažnosti prvostepene presude (11. decembar 2007. godine), te je djelomičnim usvajanjem žalbe tuženog preinačio odluku o troškovima na način da je apelantima dosuđen iznos od 3.636,03 KM na ime troškova postupka, a ti troškovi se odnose na troškove pristupa na ročišta u ponovnom postupku pred Općinskim sudom, i to: za pristup ročištu od 3. oktobra 2011. godine iznos od 819,89 KM, 29. novembra 2011. godine i 22. marta 2012. godine iznos od po 204,41 KM, 10. septembra 2012. godine iznos od 209,03 KM, 26. augusta 2013. godine i 17. septembra 2013. godine iznos od 208,75 KM, 27. septembra 2013. godine iznos od 417,50 KM, za zastupanje više tužilaca iznos od 835,00 KM, te troškovi PDV-a od 17% u iznosu od 528,31 KM, što ukupno iznosi 3.636,03 KM.

14. Odlučujući o reviziji apelanata, Vrhovni sud je Rješenjem broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. decembra 2015. godine odbio reviziju.

15. U obrazloženju rješenja, a u vezi s navodima apelanata da drugostepeni sud nije održao raspravu, Vrhovni sud je istakao da je drugostepeni sud dužan donijeti odluku na osnovu održane rasprave samo pod uvjetima propisanim odredbom člana 217. stav


2. ZPP, koji u konkretnom slučaju nisu ostvareni. Pored navedenog, taj sud se osvrnuo i na prijedlog apelanata da se pred Vrhovnim sudom održi rasprava, naglasivši da je navedeni prijedlog suprotan odredbi člana 246. ZPP.

16. Obrazlažući rješenje, taj sud je istakao da se kao ključno postavlja pitanje da li apelantima pripada naknada troškova nastalih do donošenja drugostepene presude od 11. decembra 2007. godine, kako smatra prvostepeni sud, ili samo naknada troškova parničnog postupka nastalih nakon te odluke. Kako proizlazi iz sadržaja spisa, punomoćnik apelanata je 10. februara 2005. godine postavio pismeni zahtjev za naknadu troškova u ukupnom iznosu od 111.349,20 KM, označavajući vrijednost spora na 1.000.000,00 KM. U nastavljenom postupku, kako dalje obrazlaže sud, a nakon ukidanja odluke prvostepenog suda o zahtjevu za uplatu doprinosa, troškovnikom od 22. decembra 2009. godine punomoćnik apelanata je podnio zahtjev za naknadu troškova postupka u iznosu od 40.622,40 KM, označavajući vrijednost spora na iznos od 250.000,00 KM, kojim je obuhvatio i naknadu za preduzete radnje do donošenja ukidne odluke iz drugostepene presude od 11. decembra 2007. godine.

17. Vrhovni sud dalje pojašnjava da nesporno stranka koja je do zaključenja glavne rasprave podnijela zahtjev za naknadu troškova postupka i sud o njemu odlučio da može zahtjev za naknadu tih troškova podnijeti u nastavku postupka nakon što je prvostepena presuda povodom žalbe u cjelini ili djelimično ukinuta. Međutim, taj zahtjev može osnovano postaviti samo ukoliko je u ukidnoj odluci ukinuta odluka prvostepenog suda o troškovima postupka. U konkretnom slučaju, kako je dalje istaknuto, odluka prvostepenog suda o troškovima postupka sadržana u prvostepenoj presudi broj Pr-666/03 od 22. aprila 2005. godine nije ukinuta drugostepenom presudom broj Gž-1522/05 od 11. decembra 2007. godine (pa ni u pogledu dijela odluke o troškovima postupka povodom zahtjeva za uplatu doprinosa), tako da je o zahtjevu za naknadu troškova parničnog postupka nastalih do donošenja odluke drugostepenog suda od 11. decembra 2007. godine pravosnažno odlučeno. Eventualnu nepravilnost i nezakonitost odluke drugostepenog suda o troškovima postupka apelanti nisu otklonili vanrednim pravnim lijekom, tako da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je preinačio prvostepeno rješenje o troškovima postupka i apelantima dosudio troškove nastale nakon 11. decembra 2007. godine.


18. Apelanti ističu povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Osim toga, apelanti se pozivaju i na kršenje prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije i prava na efikasan pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Apelanti su također ukazali na povredu prava iz člana 2. tačka 3) a), b) i c), člana 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a, kao i na Protokol broj 12 uz Evropsku konvenciju.

19. Apelanti su se u navodima apelacije prvo osvrnuli na sadržaj punomoći koju su citirali, a koju su dali advokatu Mirsadu Sipoviću 1. oktobra 2003. godine, te ističu da se iz njenog sadržaja vidi da advokat ima ovlaštenje za podnošenje apelacije Ustavnom sudu. Prema odredbama člana 305. ZPP, kako dalje navode, punomoćnik Mirsad Sipović je ovlašten da u ime apelanata – tužilaca preduzima sve pravne radnje u zastupanju njihovih interesa, među kojima je i podnošenje pravnih lijekova kako redovnih tako i vanrednih, u koje spada i podnošenje apelacije

Ustavnom sudu. Pravilnim tumačenjem navedene odredbe, kako ističu apelanti, nameće se logičan pravni zaključak da punomoćnik apelanata advokat Mirsad Sipović ne mora imati izričitu punomoć da može podnositi apelaciju Ustavnom sudu, već se podrazumijeva da je na to ovlašten na osnovu generalne punomoći u kojoj stoji da je on ovlašten da zastupa apelante pred nadležnim organima Bosne i Hercegovine, a u koje spada i Ustavni sud, te smatraju da Ustavni sud neće zahtijevati dostavljanje posebne punomoći za podnošenje apelacije jer se to isključivo treba odnositi na punomoćnike koji nemaju status advokata.

20. Dalje, apelanti u veoma opširnoj apelaciji izlažu tok postupka pred redovnim sudovima i smatraju da su redovni sudovi osporenim odlukama pogrešno utvrdili činjenično stanje, te pogrešno odlučili o troškovima postupka i na taj način proizvoljnom i pogrešnom primjenom procesnog i materijalnog zakona povrijedili pravo na pravično suđenje. Apelanti smatraju paušalnim navode revizionog suda da u konkretnom slučaju navodno nije bilo potrebno osigurati javnost suđenja putem zakazivanja javne rasprave pred drugostepenim sudom, kao i da drugostepeno rješenje sadrži razloge o odlučnim činjenicama koji su sudu poslužili kao pravni osnov za donošenje odluke. Apelanti smatraju pogrešnom odluku kojom im je dosuđen iznos od 3.636,03 KM, koji je 12 puta manji od postavljenog zahtjeva za naknadu troškova postupka (40.622,40 KM), te pogrešan pravni zaključak drugostepenog i revizionog suda da im ne pripadaju troškovi parničnog postupka od podnošenja tužbe (5. novembar 2003. godine) jer navodno ranijom presudom drugostepenog suda od 11. decembra 2007. godine nije ukinuta prethodno donesena presuda prvostepenog suda od 22. aprila 2005. godine kojom je odlučeno da svaka parnična stranka snosi svoje troškove postupka. Punomoćnik apelanata u daljnjem opširnom izlaganju nabraja postupke pred redovnim sudovima, navodi imena sudija koji su bili zaduženi tim predmetima, a u kojima su te stranke, kako navodi, "također apsolutno diskriminirane na isti način". Osporena rješenja, kako se dalje navodi, "ne odišu objektivnošću i logičnošću i u najvećem dijelu su u kontradikciji sa zauzetim pravnim stanovištima sudske prakse". Apelanti smatraju da redovni sudovi arbitrarno, pogrešno i proizvoljno tumače i primjenjuju odredbe materijalnog zakona, u konkretnom slučaju ZPP i Zakona o advokaturi. Zbog neodržavanja javne rasprave u žalbenom postupku pred drugostepenim sudom smatraju da im je bilo onemogućeno da na jasan i precizan način ukažu da se vodi ponovni postupak za naknadu doprinosa i da je tuženi bio dužan da naknadi parnične troškove punomoćniku, a što je imalo za posljedicu pogrešan zaključak da je prvostepeni sud presudom od 22. aprila 2005. godine odlučio o parničnim troškovima i da imaju pravo samo na troškove koji se odnose na zastupanje u ponovnom postupku, i to od 11. decembra 2007. godine umjesto od podnošenja tužbe (5. novembra 2003. godine), i to u "apsolutno simboličnom iznosu od svega 3.636,03 KM". Predlažu da se osporena rješenja ukinu i predmet vrati na ponovno odlučivanje.


21. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je istakao da, suprotno navodima apelanata, pri donošenju osporene odluke nije došlo do povrede prava navedenih u apelaciji.

22. Kantonalni i Općinski sud u odgovoru na apelaciju ističu da u cijelosti ostaju pri razlozima navedenim u obrazloženju rješenja smatrajući da nije došlo do povrede prava navedenih u apelaciji.

23. U odgovoru na apelaciju tuženi navodi da su osporene odluke zakonite i pravične, te je očigledno da je dosuđenim troškovima jedino nezadovoljan punomoćnik apelanata koji je postavio nerazmjerne troškove u odnosu na uspjeh u postupku i koji se u apelaciji predstavlja kao apelant i pokušava ostvariti prava koja mu ne pripadaju prikazujući se kao zaštitnik radnika.


Dalje navodi da je advokat paušalno određivao vrijednost spora, pa na osnovu toga i svoje troškove, međutim, apelanti su uspjeli s neznatnim dijelom tužbenog zahtjeva koji im nisu ni osporavali. Na kraju predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana jer osporenim odlukama nije došlo do kršenja bilo kakvih prava apelanata.


24. U Pravilima Ustavnog suda – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14) relevantne odredbe glase:

Član 21. stav (2) (Sadržaj zahtjeva/apelacije)

(2) Apelacija iz člana VI/3.b) Ustava treba sadržavati: a) odluku suda u Bosni i Hercegovini koja se osporava; b) odredbe Ustava i/ili međunarodnih dokumenata o

ljudskim pravima koje se primjenjuju u Bosni i Hercegovini za koje apelant smatra da su povrijeđene;

c) navode, činjenice i dokaze na kojima se apelacija zasniva; d) u nedostatku osporene odluke, razloge za podnošenje

apelacije; e) potpis podnositelja apelacije, odnosno ovlaštenog

opunomoćenika; f) posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom

ako podnositelj apelacije ima zastupnika.

Član 22. (Dopuna zahtjeva/apelacije)

(1) Kada je zahtjev/apelacija upućen Ustavnom sudu nepotpun, u smislu člana 21. ovih pravila, ili ne sadrži podatke neophodne za vođenje postupka, Ustavni sud će zatražiti od podnositelja zahtjeva, odnosno apelanta, da u određenom roku, a najduže u roku od 15 dana od dana prijema poziva za dopunu, te nedostatke otkloni.

(2) Ako podnositelj u roku iz stava (1) ovog člana ne otkloni nedostatke, zahtjev/apelacija će se odbaciti.

(3) Apelacija/zahtjev se bez zahtjeva Ustavnog suda ne može dopunjavati van roka iz člana 18. stav (1) ovih pravila.

25. U Zakonu o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15) relevantne odredbe glase:

Član 217. st. 1. i 2. (1) Drugostepeni sud odlučuje o žalbi u sjednici vijeća ili na

osnovu održane rasprave. (2) Drugostepeni sud će zakazati raspravu kada ocijeni da je

radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno pred drugostepenim sudom utvrditi nove činjenice ili izvesti nove dokaze ili ponovo izvesti već izvedene dokaze, kao i kada ocijeni da je zbog povrede odredaba parničnog postupka u prvostepenom postupku potrebno održati raspravu pred drugostepenim sudom.

Član 305. Ako je stranka izdala advokatu punomoć za vođenje parnice,

a nije pobliže odredila ovlaštenja u punomoći, advokat je ovlašten na temelju takve punomoći:

1) obavljati sve radnje u postupku, a osobito podnijeti tužbu, povući je, dati odgovor na tužbu, priznati tužbeni zahtjev ili se odreći tužbenog zahtjeva, zaključiti nagodbu, podnijeti pravni lijek i odreći se ili odustati od njega, te zahtijevati izdavanje mjera osiguranja;

2) stavljati zahtjev za izvršenje ili osiguranje i poduzimati potrebne radnje u postupku, u povodu takvog zahtjeva;

3) od protivne stranke primiti dosuđene troškove; 4) pismeno ovlastiti drugog advokata na poduzimanje samo

pojedinih radnji u postupku, osim zastupanja na glavnoj raspravi.

Član 386. (1) Stranka koja u cijelosti izgubi parnicu dužna je protivnoj

stranci nadoknaditi troškove. (2) Ako stranka djelimično uspije u parnici, sud može s

obzirom na postignuti uspjeh, odrediti da svaka stranka podmiruje svoje troškove ili da jedna stranka nadoknadi drugoj razmjeran dio troškova.

(3) Sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je druga stranka imala, ako protivna stranka nije uspjela samo u razmjerno neznatnom dijelu svog zahtjeva, a zbog toga dijela nisu nastali posebni troškovi.

(4) Prema rezultatu dokazivanja sud će odlučiti hoće li troškove iz člana 385. stav 4. ovog zakona, podmiriti jedna ili obadvije stranke ili će ti troškovi pasti na teret troškova suda.

Član 390. (1) Tužilac koji povuče tužbu dužan je protivnoj stranci

nadoknaditi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe uslijedilo nakon udovoljenja zahtjevu od tuženog.

(2) Stranka koja odustane od pravnog lijeka dužna je protivnoj stranci nadoknaditi troškove nastale u povodu pravnog lijeka.

VI. Dopustivost


27. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

28. Članom 18. stav (3) Pravila Ustavnog suda, propisani su slučajevi kada apelacija nije dopustiva, a članom 21. stav (2) Pravila propisano je šta sve treba da sadrži apelacija, pa je, između ostalog, tačkom f) propisano da je potrebno dostaviti posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnosilac apelacije ima zastupnika.

29. U predmetnom slučaju apelanti su apelaciju Ustavnom sudu podnijeli 14. marta 2016. godine posredstvom advokata Mirsada Sipovića. U prilogu apelacije dostavili su punomoć koju su potpisali 1. oktobra 2003. godine i kojom ovlašćuju Mirsada Sipovića, advokata iz Sarajeva, "da u naše ime kao tužitelje sačini tužbu protiv tuženog Famos Holding d.d. Sarajevo, radi naplate potraživanja iz i u vezi sa radnim odnosom, istu tužbu podnese Općinskom sudu II u Sarajevu, i po istoj zastupa, kao i u vezi toga poduzima sve potrebne pravne radnje pred drugim sudovima i nadležnim organima Federacije BiH, nadležnim organima države BiH, kao i međunarodnim institucijama sve u cilju zaštite prava iz radnog odnosa po članu 143. Zakona o radu. Također mi dole potpisani ovlašćujemo Sipović Mirsada da nas zastupa u postupku izvršenja i naplate svih potraživanja, a nakon pravomoćno okončanog naprijed označenog postupka".

30. S obzirom na to da predmetna apelacija nije sadržavala posebnu punomoć apelanata za zastupanje pred Ustavnim sudom, a kako je to propisano članom 21. stav (2) tačka f) Pravila Ustavnog suda, advokat Mirsad Sipović je dopisom od 4. aprila 2018. godine pozvan da, u skladu sa članom 22. stav (1) Pravila Ustavnog suda, otkloni navedeni nedostatak u roku od osam dana uz upozorenje da će se u protivnom u smislu člana 22. stav (2) Pravila Ustavnog suda apelacija odbaciti.

31. Advokat Mirsad Sipović je Ustavnom sudu 16. i 23. aprila 2018. godine dostavio dopise i identične punomoći kao što


je dostavio uz apelaciju, dakle nije postupio po nalogu Ustavnog suda, odnosno nije dostavio posebnu punomoć za zastupanje, kako je to propisano članom 21. stav (2) tačka f) Pravila Ustavnog suda. Dopisima koje je dostavio Ustavnom sudu advokat Mirsad Sipović predlaže da Ustavni sud dostavljenu punomoć prihvati kao pravno valjanu za zastupanje apelanata pred Ustavnim sudom po podnesenoj apelaciji. Ističe da je prema odredbi člana 305. ZPP ovlašten da u ime apelanata – tužilaca preduzima sve pravne radnje u zastupanju njihovih interesa, među kojima je i podnošenje pravnih lijekova kako redovnih tako i vanrednih, u koje spada i podnošenje apelacije Ustavnom sudu, koji prema odredbi člana VI Ustava Bosne i Hercegovine predstavlja zadnju pravosudnu instancu u državi Bosni i Hercegovini, koja ispituje da li su sudovi i nadležni državni organi i institucije povrijedili zagarantirana osnovna ljudska prava i slobode građana i pravnih subjekata. Dalje je istakao: "(...) pravilnim tumačenjem sadržine pomenute citirane odredbe člana 305. ZPP, nameće se logičan pravni zaključak da izdata prednja navedena punomoć predstavlja pravno valjanu punomoć za podnošenje apelacije Ustavnom sudu u ime Jasmine Lončarić i 66 apelanata-tužitelja i njihovo zastupanje u postupku pa čak i podnošenje apelacije Evropskom sudu". U predmetnoj punomoći, kako je dalje naveo advokat Mirsad Sipović, "stoji da je isti ovlašten da zastupa tužitelje pred nadležnim organima Bosne i Hercegovine a u koje spada i Ustavni sud. (...). Svako drugačije tumačenje, pa čak i Ustavnog suda, predstavljalo bi krajnje arbitrarno, proizvoljno i pogrešno postupanje (...)."

32. Imajući u vidu navedeno u vezi s odredbom člana 21. stav (2) tačka f) Pravila Ustavnog suda, ukazala se potreba da Ustavni sud pojasni smisao i značenje navedene odredbe Pravila Ustavnog suda kojom je propisano da apelacija iz člana VI/3.b) Ustava treba da sadrži posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnosilac apelacije ima zastupnika.

33. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je institucija Ustavnog suda osnovana članom VI Ustava Bosne i Hercegovine kao nezavisan čuvar Ustava Bosne i Hercegovine i kao institucionalni garant za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ustanovljenih Ustavom Bosne i Hercegovine i instrumentima Aneksa I Ustava Bosne i Hercegovine. Ustavni sud nije dio ni zakonodavne, ni izvršne, ni redovne sudske vlasti, nego je Ustavom Bosne i Hercegovine pozicioniran kao posebna samostalna i nezavisna vlast koja, na osnovu tog Ustava, djeluje kao korektivni faktor za ostala tri segmenta vlasti. Ustavni sud također podsjeća na ulogu koju ima u Ustavu Bosne i Hercegovine, a koji nameće obavezu osiguranja njegove nezavisnosti, uključujući punu finansijsku i upravnu nezavisnost i samostalnost, te da Ustavni sud mora biti u stanju potpuno nezavisno odlučivati o vlastitoj organizaciji i funkcioniranju i da samo Ustavni sud može donositi propise i opće akte koji se tiču njegovog rada i njegove uloge utvrđene Ustavom Bosne i Hercegovine.

34. Prema ovlaštenju iz člana VI/2.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Pravila Ustavnog suda donosi sam Ustavni sud i pored Ustava Bosne i Hercegovine to je jedini pravni akt kojim su regulirana pitanja postupka pred Ustavnim sudom i njegove organizacije. Važeća Pravila Ustavnog suda donesena su na plenarnoj sjednici i objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" i službenim glasnicima entiteta i Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine, a prečišćeni tekst Pravila objavljen je u "Službenom glasniku BiH" broj 94/14 od 8. decembra 2014. godine.

35. U članu 21. stav (2) tačka f) Pravila Ustavnog suda propisano je da apelacija podnesena Ustavnom sudu treba da sadrži posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnosilac apelacije ima zastupnika. Dakle, ova odredba eksplicitno propisuje obavezu dostavljanja uz apelaciju posebne punomoći za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnosilac

apelacije ima zastupnika. Iz navedenog proizlazi da nije prihvatljivo pozivanje na odredbe člana 305. ZPP koji regulira ovlaštenje advokata ako je stranka izdala advokatu punomoć za vođenje parnice, a nije pobliže odredila ovlaštenja u punomoći. Ustavni sud podsjeća na član 1. ZPP – Osnovna načela, kojim je propisano: "Ovim zakonom se određuju pravila postupka na osnovu kojih općinski sudovi, kantonalni sudovi i Vrhovni sud raspravljaju i odlučuju o građanskopravnim sporovima ako posebnim zakonom nije drukčije određeno". Ustavni sud ponovo naglašava da Ustavni sud ne spada u redovnu sudsku vlast da bi u tom kontekstu bile primjenljive odredbe ZPP koje se tiču punomoćnika i punomoći.

36. Dakle, ukoliko apelacija ne sadrži sve što je propisano članom 21. stav (2) Pravila Ustavnog suda, pa tako između ostalog i posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnosilac apelacije ima zastupnika, Ustavni sud će, u smislu člana 22. stav (1) Pravila Ustavnog suda, zatražiti da se u određenom roku, a najduže 15 dana od dana prijema poziva za dopunu, nedostaci otklone, a ukoliko se ti nedostaci ne otklone apelacija će biti odbačena u smislu člana 22. stav (2) Pravila Ustavnog suda.

37. U konkretnom slučaju, imajući u vidu da u vrijeme podnošenja apelacije zastupniku apelanata nije bio jasan stav u vezi s primjenom odredbe člana 21. stav (2) tačka f) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud će napraviti izuzetak i prihvatiti punomoć koju su apelanti dali Mirsadu Sipoviću, advokatu iz Sarajeva, kao da se radi o posebnoj punomoći za zastupanje pred Ustavnim sudom.

38. Dalje, razmatrajući dopustivost apelacije, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom Rješenje Vrhovnog suda broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. decembra 2015. godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelanti su primili 14. januara 2016. godine, a apelacija je podnesena 14. marta 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

39. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

40. Apelanti osporavaju navedena rješenja tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njihova prava iz čl. II/3.e) i k) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelanti su također ukazali na povredu prava iz člana 2. tačka 3) a), b) i c) i člana 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a, kao i na Protokol broj 12 uz Evropsku konvenciju.


41. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 42. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku


pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. (…).

43. Ustavni sud prvenstveno zapaža da se u predmetnom parničnom postupku okončanom osporenim rješenjima odlučivalo o pravima apelanata iz radnog odnosa, pa proizlazi da se predmetni postupak ticao utvrđivanja građanskih prava apelanata, a stoga i garancija prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

44. Povredu navedenog prava apelanti vide u pogrešno utvrđenim činjenicama koje se odnose na troškove parničnog postupka, te u proizvoljnoj i pogrešnoj primjeni procesnog i materijalnog zakona. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona.

45. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Shodno navedenom, Ustavni sud će ispitati da li je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, odnosno da li je prilikom odlučenja došlo do proizvoljne primjene procesnog i materijalnog prava.

46. Dovodeći u vezu navedene stavove sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku u konačnici prvostepeni sud rješenjem primio na znanje povlačenje tužbe za uplatu svih neuplaćenih doprinosa za penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje za apelante i da je naložio tuženom da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 14.259,00 KM. Odlučujući o žalbama, drugostepeni sud je, a što je potvrdio i revizioni, djelimično udovoljio žalbi tuženog i obavezao ga da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.636,03 KM. Ustavni sud zapaža da su sudovi dali detaljne, jasne i precizne razloge za svoje odluke, pa se ne može zaključiti da je primjena relevantnih zakonskih odredaba u bilo kojem dijelu bila proizvoljna, niti da je primjena procesnih zakona i garancija bila na štetu apelanata. Redovni sudovi su detaljno obrazložili razloge i zakonske propise na osnovu kojih su donijeli svoje odluke, a apelanti te razloge nisu ničim doveli u pitanje s aspekta zaštite ustavnih prava. Ustavni sud naročito zapaža da su Vrhovni i Kantonalni sud dali relevantne i dovoljne razloge o tome da apelantima, prema relevantnim propisima koji se primjenjuju, ne pripada pravo na naknadu troškova od dana podnošenja tužbe nego od 11. decembra 2007. godine kada je Kantonalni sud donio presudu kojom je vratio na ponovni postupak odlučivanje o tužbenom zahtjevu za uplatu

doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Redovni sudovi su obrazložili da je nesporno da stranka koja je do zaključenja glavne rasprave podnijela zahtjev za naknadu parničnih troškova i sud o njima odlučio može zahtjev za naknadu tih troškova podnijeti u nastavku postupka nakon što je prvostepena presuda povodom žalbe u cjelini ili djelimično ukinuta. Međutim, taj zahtjev može osnovano postaviti samo ukoliko je u ukidnoj odluci ukinuta odluka prvostepenog suda o troškovima postupka. Redovni sudovi su jasno istakli da u konkretnom slučaju odluka prvostepenog suda o troškovima postupka sadržana u prvostepenoj presudi broj Pr-666/03 od 22. aprila 2005. godine, kojom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, nije ukinuta drugostepenom presudom broj Gž-1522/05 od 11. decembra 2007. godine, već je ukinuta samo prvostepena presuda u dijelu kojim je tužba odbačena u pogledu zahtjeva za uplatu doprinosa i predmet u tom dijelu vraćen na ponovni postupak, dok su u preostalom dijelu žalbe apelanata i tuženog odbijene i prvostepena presuda potvrđena. O zahtjevu za naknadu troškova parničnog postupka nastalih od podnošenja tužbe do donošenja odluke drugostepenog suda broj Gž-1522/05 od 11. decembra 2007. godine pravosnažno je odlučeno (svaka stranka snosi svoje troškove postupka), te je osporenim drugostepenim i revizionim rješenjem apelantima dosuđena naknada na ime troškova zastupanja za preduzete parnične radnje od dana pravosnažnosti prvostepene presude (11. decembar 2007. godine) u iznosu od 3.636,03 KM. Ustavni sud također zapaža da je u osporenoj odluci Vrhovni sud jasno ukazao da eventualnu nepravilnost i nezakonitost presude drugostepenog suda broj Gž-1522/05 od 11. decembra 2007. godine, koja se odnosi na troškove postupka, apelanti nisu otklonili vanrednim pravnim lijekom.

47. U vezi s navodima apelanata da im je neodržavanjem javne rasprave u žalbenom postupku pred drugostepenim sudom bilo onemogućeno da na jasan i precizan način ukažu da se vodi ponovni postupak za naknadu doprinosa i da je tuženi bio dužan da naknadi parnične troškove punomoćniku, Ustavni sud ukazuje da je i te navode apelanata razmatrao revizioni sud istakavši da je odredbom člana 217. stav 2. ZPP jasno propisano u kojim situacijama drugostepeni sud zakazuje raspravu te naglasio da u konkretnom slučaju drugostepeni sud nije ocijenio da postoje razlozi zbog kojih je trebao zakazati raspravu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da se ne mogu prihvatiti navodi apelanata o proizvoljnoj i pogrešnoj primjeni procesnog i materijalnog zakona, posebno zato što apelanti za takvu svoju tvrdnju, osim ponavljanja revizionih navoda koje je sud ispitao u osporenoj odluci i dao razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, nisu ponudili bilo kakvu drugu argumentaciju. Imajući u vidu stavove Evropskog suda i Ustavnog suda navedene u ovoj odluci, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani.

Pravo na imovinu

48. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da se navodi o kršenju prava na imovinu zasnivaju na istim argumentima kao i navodi o kršenju prava na pravično suđenje, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i navodi apelanata o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju neosnovani.

Pravo na djelotvoran pravni lijek

49. U vezi s navodima apelanata o kršenju prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni


sud ukazuje na to da ova odredba ima supsidijarni karakter i da se primjenjuje samo u vezi s drugim pravom zaštićenim Evropskom konvencijom. Iako apelanti nisu eksplicitno naveli u odnosu na koje pravo im je navodno uskraćeno pravo na djelotvoran pravni lijek, proizlazi da se ti navodi odnose na pravo na pravično suđenje. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da su apelanti imali i koristili mogućnost zakonom propisanih pravnih lijekova u predmetnom parničnom postupku (podnošenje žalbe i izjavljivanje revizije). Činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali odlukama u potpunosti u korist apelanata ni na koji način ne dovodi u pitanje njihovu dostupnost ili efikasnost, niti na bilo koji način pokreće pitanja po članu 13. Evropske konvencije.

Zabrana diskriminacije

50. Apelanti smatraju da im je prekršeno pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Također, apelanti se žale na diskriminaciju iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud primjećuje da se apelanti nisu izjasnili u vezi s kojim pravom smatraju da su diskriminirani, ali da iz navoda apelacije proizlazi da smatraju da su diskriminirani u odnosu na pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Međutim, s obzirom na zaključke Ustavnog suda u vezi s pravom na pravično suđenje i pravom na imovinu, te imajući u vidu da apelanti osim paušalnih navoda nisu ponudili argumente ni dokaze koji bi ukazivali na vjerovatnoću da su diskriminirani, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi apelanata o kršenju člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na pravično suđenje i pravom na imovinu. Na isti zaključak upućuju i apelantovi navodi o diskriminaciji iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. Zbog navedenog, navode o diskriminaciji Ustavni sud smatra neosnovanim.

Ostali navodi

51. Na kraju, Ustavni sud zapaža da apelanti ukazuju i na kršenje prava iz člana 2. tačka 3) a), b) i c) i člana 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a. Međutim, Ustavni sud zapaža da apelanti navode o kršenju tih prava, također, vezuju za kršenje prava na pravično suđenje odnosno proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava. S obzirom na to da proizlazi, kao što je već navedeno u prethodnim tačkama ove odluke, da u konkretnom slučaju materijalno i procesno pravo nije proizvoljno primijenjeno na štetu apelanata, kao i da apelanti nisu bili diskriminirani u predmetnom postupku, Ustavni sud i te navode apelanata smatra neosnovanim.

VIII. Zaključak

52. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi dali argumentirane razloge za donošenje osporenih rješenja na način koji ne ostavlja utisak proizvoljne ili pogrešne primjene.

53. Ustavni sud zaključuje da nema povrede člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u odnosu na navode o povredi prava na imovinu, koji su identični navodima o povredi prava na pravično suđenje i koji se odnose na proizvoljnost u primjeni procesnog i materijalnog prava, a Ustavni sud je već zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

54. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na efikasan pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na pravično suđenje jer su apelanti imali i koristili zakonom propisane pravne lijekove u predmetnom parničnom postupku (podnošenje žalbe i revizije), a činjenica da ti pravni

lijekovi nisu rezultirali odlukama u korist apelanata ne dovodi ni na koji način u pitanje njihovu dostupnost ili efikasnost.

55. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa članom 6. stav 1. Evropske konvencije, te iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju jer svoje navode o povredi navedenih prava apelanti nisu ni obrazložili ni dokazali, niti je Ustavni sud ustanovio bilo šta u spisu što ukazuje da je povreda tih prava moguća.

56. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava iz člana 2. tačka 3) a), b) i c) i člana 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a kada apelanti kršenje tih prava vezuju za proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

57. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 1102/16, rješavajući apelaciju Jasmine Lončarić i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Jasmine Lončarić,

Ismeta Spahića, Mirsada Čauševića, Hasana Huseinovića, Izeta Mulaosmanovića, Raseme Mehović, Zaima Demira, Abdule Ćeman, Enesa Krajinovića, Fahre Merdžanić, Ahmeda Lokvančića, Ive Barnjak, Seada Mednolučanina, Elmaza Gudževića, Zehre Cocalić, Ramiza Gojaka, Adema Kerle, Nevzete Balić, Ilhane Felah, Sulejmana Lokvančića, Ilhana Dedića, Edina Hasaja, Zijada Durmiševića, Esminke Fako, Haruna Sejdovića, Nusrete Sejdović, Indire Stambolić, Izeta Čonge, Anesa Željkovića, Fatime Lokvančić, Mehe Musića, Fatime Brbović, Selvera Drkića, Mustafe Neretljaka, Amira Zekića, Semira Gadže, Seada Čorbe, Šaćira Kurtovića, Osmana Šahata, Fadila Podruga, Šefika Ajanovića, Asima Ramovića, Fuada Sinanije, Senada Sinanije, Kasima Nukića, Taiba Lokvančića, Ibrahima Kiridžića, Ahmeta Drkića, Abida Bašića, Senada Zukanovića, Šaćira Mizdraka, Dževada Lokvančića, Nedžada Lokvančića, Vejsila Granule, Jakuba Ribice, Hasana Babića, Rifeta Drinjakovića, Sabita Adrovića, Nermine Muzur, Devle Hadžiahmetović, Muje Muminovića, Suade Drinjaković, Hameda Bostandžije, Nihada Sejtarije, Nihada Muzura, Lutve Avdića i Memsuda Fake podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. prosinca 2015. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Rs 050195 14 Rsž od 19. veljače 2015. godine i Rješenja Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 Rs 050195 10 RS od 17. listopada 2013. godine.




1. Jasmina Lončarić, Ismet Spahić, Mirsad Čaušević, Hasan Huseinović, Izet Mulaosmanović, Rasema Mehović, Zaim Demir, Abdula Ćeman, Enes Krajinović, Fahra Merdžanić, Ahmed Lokvančić, Ivo Barnjak, Sead Mednolučanin, Elmaz Gudžević, Zehra Cocalić, Ramiz Gojak, Adem Kerla, Nevzeta Balić, Ilhana Felah, Sulejman Lokvančić, Ilhan Dedić, Edin Hasaj, Zijad Durmišević, Esminka Fako, Harun Sejdović, Nusreta Sejdović, Indira Stambolić, Izet Čongo, Anes Željković, Fatima Lokvančić, Meho Musić, Fatima Brbović, Selver Drkić, Mustafa Neretljak, Amir Zekić, Semir Gadžo, Sead Čorbo, Šaćir Kurtović, Osman Šahat, Fadil Podrug, Šefik Ajanović, Asim Ramović, Fuad Sinanija, Senad Sinanija, Kasim Nukić, Taib Lokvančić, Ibrahim Kiridžić, Ahmet Drkić, Abid Bašić, Senad Zukanović, Šaćir Mizdrak, Dževad Lokvančić, Nedžad Lokvančić, Vejsil Granula, Jakub Ribica, Hasan Babić, Rifet Drinjaković, Sabit Adrović, Nermina Muzur, Devla Hadžiahmetović, Mujo Muminović, Suada Drinjaković, Hamed Bostandžija, Nihad Sejtarija, Nihad Muzur, Lutvo Avdić i Memsud Fako (u daljnjem tekstu: apelanti) koje zastupa Mirsad Sipović, odvjetnik iz Sarajeva, podnijeli su 14. ožujka 2016. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. prosinca 2015. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 Rs 050195 14 Rsž od 19. veljače 2015. godine i Rješenja Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 Rs 050195 10 RS od 17. listopada 2013. godine.


2. Na temelju članka 22. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, od Mirsada Sipovića, odvjetnika iz Sarajeva, zatraženo je 4. travnja 2018. godine da dopuni apelaciju tako što će dostaviti posebnu punomoć za zastupanje apelanata pred Ustavnim sudom.

3. Odvjetnik Mirsad Sipović je 16. i 23. travnja 2018. godine dostavio Ustavnom sudu punomoć uz popratne dopise.

4. Na temelju članka 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, te Famos Holding Sarajevo (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 22. ožujka 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

5. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 27. ožujka 2018. godine, Kantonalni sud 30. ožujka 2018. godine, Općinski sud 3. travnja 2018. godine, a tuženi 12. travnja 2018. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Općinskog suda broj Pr-666/03 od 22. travnja 2005. godine tuženi je obvezan apelantima kao ranijim uposlenicima isplatiti naknadu na ime otpremnine, dok su apelantima odbijeni zahtjevi za isplatu naknade na ime plaće za vrijeme za koje nisu radili, a tužba je odbačena u dijelu zahtjeva da tuženi za apelante izvrši uplatu neisplaćenih doprinosa za mirovinsko-invalidsko osiguranje kod nadležnog fonda zaključno sa 23. kolovozom 2000. godine. Odlučujući o zahtjevu za naknadu troškova parničnog postupka, Općinski sud je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, kada su u pitanju troškovi zastupanja po punomoćnicima, dok je za pojedine apelante naložio

tuženom da im naknadi troškove vještačenja u iznosima od po 35,00 KM.

8. Odlučujući o žalbama, Kantonalni sud je Presudom broj Gž-1522/05 od 11. prosinca 2007. godine žalbu apelanta Ismeta Spahića djelomično uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio tako što je naložio tuženom da apelantu na ime otpremnine isplati iznos od 1.285,26 KM. Stavkom II. izreke presude djelomično je uvažena žalba tuženog i prvostupanjska presuda preinačena tako što je odbijen zahtjev određenih apelanata za isplatu naknade za vrijeme čekanja i za troškove vještačenja od po 35,00 KM. Stavkom III. izreke ukinuta je prvostupanjska presuda u dijelu kojim je tužba odbačena u pogledu zahtjeva za uplatu doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje i predmet u tom dijelu vraćen na ponovno suđenje, dok su u preostalom dijelu žalbe stranaka odbijene i prvostupanjska presuda potvrđena.

9. U ponovnom postupku pred Općinskim sudom odlučivalo se samo o zahtjevu za uplatu doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje, te je utvrđeno da su za sve apelante do zaključenja glavne rasprave (27. rujna 2013. godine) dostavljeni podaci o uplaćenim doprinosima, nakon čega je punomoćnik apelanata povukao tužbeni zahtjev za uplatu doprinosa, a ostao pri zahtjevu za naknadu troškova postupka.

10. Općinski sud je Rješenjem broj 65 0 Rs 050195 10 Rs od 17. listopada 2013. godine primio na znanje povlačenje tužbe za uplatu svih neuplaćenih doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje za apelante od 1 do 67. Stavkom II. dispozitiva rješenja naloženo je tuženom da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 14.259,00 KM uplatom na bankovni račun punomoćnika Mirsada Sipovića, odvjetnika iz Sarajeva, u roku od 15 dana pod prijetnjom prinudnog izvršenja.

11. U obrazloženju rješenja koje se odnosi na troškove postupka, Općinski sud je konstatirao da je presudom Kantonalnog suda od 11. prosinca 2007. godine žalba uvažena i prvostupanjska presuda u dijelu koji se odnosi na uplatu doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje za apelante ukinuta i predmet vraćen prvostupanjskom sudu na ponovno suđenje. S obzirom na to da je prvostupanjska presuda od 22. travnja 2005. godine postala pravomoćna u odnosu na troškove koji se odnose na isplatu otpremnine i naknade na ime plaća za vrijeme za koje apelanti nisu radili, ne svojom krivicom, to je odlučeno o troškovima postupka u skladu sa člankom 386. Zakona o parničnom postupku Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZPP) tako što su apelantima dosuđeni troškovi postupka od podnošenja tužbe u ukupnom iznosu od 14.259,00 KM.

12. Odlučujući o žalbama, Kantonalni sud je Rješenjem broj 65 0 Rs 050195 14 Rsž od 19. veljače 2015. godine žalbu apelanata odbio kao neutemeljenu, dok je žalbu tuženog djelomično uvažio i obvezao tuženog da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.636,03 KM uplatom na bankovni račun punomoćnika Mirsada Sipovića u roku od 15 dana, pod prijetnjom prinudnog izvršenja, dok se u preostalom dijelu žalba tuženog kao neutemeljena odbija i prvostupanjsko rješenje potvrđuje.

13. U obrazloženju rješenja je istaknuto da je odredbom članka 386. stavak 2. ZPP (na temelju koje je prvostupanjski sud donio odluku o troškovima postupka) određen način odlučivanja o troškovima postupka kada se spor okonča djelomičnim usvajanjem tužbenog zahtjeva. U konkretnom slučaju, drugostupanjski sud je ocijenio da je prvostupanjskom presudom broj Pr-666/03 od 22. travnja 2005. godine sud odlučio na način da je u dijelu troškova zastupanja po punomoćnicima odlučio da svaka strana snosi svoje troškove postupka i da je svim apelantima koji su djelomično uspjeli u sporu priznao razmjeran udio u troškovima vještačenja koje je iznosilo 1.650,00 KM. Dalje je ocijenio da je Kantonalni sud Presudom broj Gž-1522/05 od 11. prosinca 2007. godine u dijelu odluke o troškovima postupka


zastupanja po punomoćnicima potvrdio odluku prvostupanjskog suda da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i da je takva odluka pravomoćna sa 11. prosincem 2007. godine. Na temelju navedenog, drugostupanjski sud je odlučio da apelantima pripada naknada na ime troškova zastupanja za poduzete parnične radnje od dana pravomoćnosti prvostupanjske presude (11. prosinca 2007. godine), te je djelomičnim usvajanjem žalbe tuženog preinačio odluku o troškovima na način da je apelantima dosuđen iznos od 3.636,03 KM na ime troškova postupka, a ti troškovi se odnose na troškove pristupa na ročišta u ponovnom postupku pred Općinskim sudom, i to: za pristup ročištu od 3. listopada 2011. godine iznos od 819,89 KM, 29. studenog 2011. godine i 22. ožujka 2012. godine iznos od po 204,41 KM, 10. rujna 2012. godine iznos od 209,03 KM, 26. kolovoza 2013. godine i 17. rujna 2013. godine iznos od 208,75 KM, 27. rujna 2013. godine iznos od 417,50 KM, za zastupanje više tužitelja iznos od 835,00 KM, te troškovi PDV-a od 17% u iznosu od 528,31 KM, što ukupno iznosi 3.636,03 KM.

14. Odlučujući o reviziji apelanata, Vrhovni sud je Rješenjem broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. prosinca 2015. godine odbio reviziju.

15. U obrazloženju rješenja, a u svezi s navodima apelanata da drugostupanjski sud nije održao raspravu, Vrhovni sud je istaknuo da je drugostupanjski sud dužan donijeti odluku na temelju održane rasprave samo pod uvjetima propisanim odredbom članka 217. stavak 2. ZPP, koji u konkretnom slučaju nisu ostvareni. Pored navedenog, taj sud se osvrnuo i na prijedlog apelanata da se pred Vrhovnim sudom održi rasprava, naglasivši da je navedeni prijedlog suprotan odredbi članka 246. ZPP.

16. Obrazlažući rješenje, taj sud je istaknuo da se kao ključno postavlja pitanje pripada li apelantima naknada troškova nastalih do donošenja drugostupanjske presude od 11. prosinca 2007. godine, kako smatra prvostupanjski sud, ili samo naknada troškova parničnog postupka nastalih nakon te odluke. Kako proizlazi iz sadržaja spisa, punomoćnik apelanata je 10. veljače 2005. godine postavio pismeni zahtjev za naknadu troškova u ukupnom iznosu od 111.349,20 KM, označavajući vrijednost spora na 1.000.000,00 KM. U nastavljenom postupku, kako dalje obrazlaže sud, a nakon ukidanja odluke prvostupanjskog suda o zahtjevu za uplatu doprinosa, troškovnikom od 22. prosinca 2009. godine punomoćnik apelanata je podnio zahtjev za naknadu troškova postupka u iznosu od 40.622,40 KM, označavajući vrijednost spora na iznos od 250.000,00 KM, kojim je obuhvatio i naknadu za poduzete radnje do donošenja ukidne odluke iz drugostupanjske presude od 11. prosinca 2007. godine.

17. Vrhovni sud dalje pojašnjava da nesporno stranka koja je do zaključenja glavne rasprave podnijela zahtjev za naknadu troškova postupka i sud o njemu odlučio da može zahtjev za naknadu tih troškova podnijeti u nastavku postupka nakon što je prvostupanjska presuda povodom žalbe u cjelini ili djelomično ukinuta. Međutim, taj zahtjev može utemeljeno postaviti samo ukoliko je u ukidnoj odluci ukinuta odluka prvostupanjskog suda o troškovima postupka. U konkretnom slučaju, kako je dalje istaknuto, odluka prvostupanjskog suda o troškovima postupka sadržana u prvostupanjskoj presudi broj Pr-666/03 od 22. travnja 2005. godine nije ukinuta drugostupanjskom presudom broj Gž-1522/05 od 11. prosinca 2007. godine (pa ni u pogledu dijela odluke o troškovima postupka povodom zahtjeva za uplatu doprinosa), tako da je o zahtjevu za naknadu troškova parničnog postupka nastalih do donošenja odluke drugostupanjskog suda od 11. prosinca 2007. godine pravomoćno odlučeno. Eventualnu nepravilnost i nezakonitost odluke drugostupanjskog suda o troškovima postupka apelanti nisu otklonili izvanrednim pravnim lijekom, tako da je drugostupanjski sud pravilno postupio kada je preinačio prvostupanjsko rješenje o troškovima postupka i

apelantima dosudio troškove nastale nakon 11. prosinca 2007. godine.


18. Apelanti ističu povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Osim toga, apelanti se pozivaju i na kršenje prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije i prava na efikasan pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Apelanti su također ukazali na povredu prava iz članka 2. točka 3) a), b) i c), članka 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a, kao i na Protokol broj 12 uz Europsku konvenciju.

19. Apelanti su se u navodima apelacije prvo osvrnuli na sadržaj punomoći koju su citirali, a koju su dali odvjetniku Mirsadu Sipoviću 1. listopada 2003. godine, te ističu da se iz njezinog sadržaja vidi da odvjetnik ima ovlast za podnošenje apelacije Ustavnom sudu. Prema odredbama članka 305. ZPP, kako dalje navode, punomoćnik Mirsad Sipović je ovlašten u ime apelanata – tužitelja poduzimati sve pravne radnje u zastupanju njihovih interesa, među kojima je i podnošenje pravnih lijekova kako redovnih tako i izvanrednih, u koje spada i podnošenje apelacije Ustavnom sudu. Pravilnim tumačenjem navedene odredbe, kako ističu apelanti, nameće se logičan pravni zaključak da punomoćnik apelanata odvjetnik Mirsad Sipović ne mora imati izričitu punomoć da može podnositi apelaciju Ustavnom sudu, već se podrazumijeva da je na to ovlašten na temelju generalne punomoći u kojoj stoji da je on ovlašten zastupati apelante pred nadležnim organima Bosne i Hercegovine, a u koje spada i Ustavni sud, te smatraju da Ustavni sud neće zahtijevati dostavu posebne punomoći za podnošenje apelacije jer se to isključivo treba odnositi na punomoćnike koji nemaju status odvjetnika.

20. Dalje, apelanti u veoma opširnoj apelaciji izlažu tijek postupka pred redovnim sudovima i smatraju da su redovni sudovi pobijanim odlukama pogrešno utvrdili činjenično stanje, te pogrešno odlučili o troškovima postupka i na taj način proizvoljnom i pogrešnom primjenom procesnog i materijalnog zakona povrijedili pravo na pravično suđenje. Apelanti smatraju paušalnim navode revizijskog suda da u konkretnom slučaju navodno nije bilo potrebno osigurati javnost suđenja putem zakazivanja javne rasprave pred drugostupanjskim sudom, kao i da drugostupanjsko rješenje sadrži razloge o odlučnim činjenicama koji su sudu poslužili kao pravna osnova za donošenje odluke. Apelanti smatraju pogrešnom odluku kojom im je dosuđen iznos od 3.636,03 KM, koji je 12 puta manji od postavljenog zahtjeva za naknadu troškova postupka (40.622,40 KM), te pogrešan pravni zaključak drugostupanjskog i revizijskog suda da im ne pripadaju troškovi parničnog postupka od podnošenja tužbe (5. studenog 2003. godine) jer navodno ranijom presudom drugostupanjskog suda od 11. prosinca 2007. godine nije ukinuta prethodno donesena presuda prvostupanjskog suda od 22. travnja 2005. godine kojom je odlučeno da svaka parnična stranka snosi svoje troškove postupka. Punomoćnik apelanata u daljnjem opširnom izlaganju nabraja postupke pred redovnim sudovima, navodi imena sudaca koji su bili zaduženi tim predmetima, a u kojima su te stranke, kako navodi, "također apsolutno diskriminirane na isti način". Pobijana rješenja, kako se dalje navodi, "ne odišu objektivnošću i logičnošću i u najvećem dijelu su u kontradikciji sa zauzetim pravnim stajalištima sudske prakse". Apelanti smatraju da redovni sudovi arbitrarno, pogrešno i proizvoljno tumače i primjenjuju odredbe materijalnog zakona, u


konkretnom slučaju ZPP i Zakona o odvjetništvu. Zbog neodržavanja javne rasprave u žalbenom postupku pred drugostupanjskim sudom smatraju da im je bilo onemogućeno da na jasan i precizan način ukažu da se vodi ponovni postupak za naknadu doprinosa i da je tuženi bio dužan naknaditi parnične troškove punomoćniku, a što je imalo za posljedicu pogrešan zaključak da je prvostupanjski sud presudom od 22. travnja 2005. godine odlučio o parničnim troškovima i da imaju pravo samo na troškove koji se odnose na zastupanje u ponovnom postupku, i to od 11. prosinca 2007. godine umjesto od podnošenja tužbe (5. studenog 2003. godine), i to u "apsolutno simboličnom iznosu od svega 3.636,03 KM". Predlažu da se pobijana rješenja ukinu i predmet vrati na ponovno odlučivanje.


21. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je istaknuo da, suprotno navodima apelanata, pri donošenju pobijane odluke nije došlo do povrede prava navedenih u apelaciji.

22. Kantonalni i Općinski sud u odgovoru na apelaciju ističu da u cijelosti ostaju pri razlozima navedenim u obrazloženju rješenja smatrajući da nije došlo do povrede prava navedenih u apelaciji.

23. U odgovoru na apelaciju tuženi navodi da su pobijane odluke zakonite i pravične, te je očito da je dosuđenim troškovima jedino nezadovoljan punomoćnik apelanata koji je postavio nerazmjerne troškove u odnosu na uspjeh u postupku i koji se u apelaciji predstavlja kao apelant i pokušava ostvariti prava koja mu ne pripadaju prikazujući se kao zaštitnik radnika. Dalje navodi da je odvjetnik paušalno određivao vrijednost spora, pa na temelju toga i svoje troškove, međutim, apelanti su uspjeli s neznatnim dijelom tužbenog zahtjeva koji im nisu ni pobijali. Na kraju predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena jer pobijanim odlukama nije došlo do kršenja bilo kakvih prava apelanata.


24. U Pravilima Ustavnog suda – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14) relevantne odredbe glase:

Članak 21. stavak (2) (Sadržaj zahtjeva/apelacije)

(2) Apelacija iz članka VI/3.(b) Ustava treba sadržavati: a) odluku suda u Bosni i Hercegovini koja se pobija; b) odredbe Ustava i/ili međunarodnih dokumenata o

ljudskim pravima koje se primjenjuju u Bosni i Hercegovini za koje apelant smatra da su povrijeđene;

c) navode, činjenice i dokaze na kojima se temelji apelacija; d) u nedostatku pobijane odluke, razloge za podnošenje

apelacije; e) potpis podnositelja apelacije, odnosno ovlaštenoga

opunomoćenika; f) posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom

ako podnositelj apelacije ima zastupnika.

Članak 22. (Dopuna zahtjeva/apelacije)

(1) Kada je zahtjev/apelacija upućen Ustavnome sudu nepotpun u smislu članka 21. ovih pravila, ili ne sadrži podatke neophodne za vođenje postupka, Ustavni sud će zatražiti od podnositelja zahtjeva, odnosno apelanta, da u određenome roku, a najdulje u roku od 15 dana od dana primitka poziva za dopunu, te nedostatke otkloni.

(2) Ako podnositelj u roku iz stavka (1) ovoga članka ne otkloni nedostatke, zahtjev/apelacija će se odbaciti.

(3) Apelacija/zahtjev bez zahtjeva Ustavnoga suda ne može se dopunjavati izvan roka iz članka 18. stavak (1) ovih pravila.

25. U Zakonu o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15) relevantne odredbe glase:

Članak 217. st. 1. i 2. (1) Drugostupanjski sud odlučuje o žalbi u sjednici vijeća ili

na temelju održane rasprave. (2) Drugostupanjski će sud zakazati raspravu kada ocijeni

da je radi pravilnog ustanovljenja činjeničnog stanja potrebito pred drugostupanjskim sudom ustanoviti nove činjenice ili izvesti nove dokaze ili ponovo izvesti već izvedene dokaze, kao i kada ocijeni da je zbog povrede odredaba parničnoga postupka u prvostupanjskom postupku potrebito održati raspravu pred drugostupanjskim sudom.

Članak 305. Ako je stranka izdala odvjetniku punomoć za vođenje

parnice, a nije pobliže odredila ovlasti u punomoći, odvjetnik je na temelju takve punomoći ovlašten:


2) stavljati zahtjev za ovrhu ili osiguranje i poduzimati potrebite radnje u postupku, u povodu takovoga zahtjeva;

3) od protivne stranke primiti dosuđene troškove; 4) pismeno ovlastiti drugog odvjetnika na poduzimanje samo


Članak 386. (1) Stranka koja u cijelosti izgubi parnicu dužna je protivnoj

stranci naknaditi troškove. (2) Ako stranka djelomice uspije u parnici, sud može, s

obzirom na postignuti uspjeh, odrediti da svaka stranka podmiruje svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj razmjeran dio troškova.

(3) Sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je druga stranka imala, ako protivna stranka nije uspjela samo u razmjerno neznatnom dijelu svoga zahtjeva, a zbog toga dijela nisu nastali posebni troškovi.

(4) Prema rezultatu dokazivanja sud će odlučiti hoće li troškove iz članka 385. stavak 4. ovoga zakona, podmiriti jedna ili obje stranke ili će ti troškovi pasti na teret troškova suda.

Članak 390. (1) Tužitelj koji povuče tužbu dužan je protivnoj stranci

naknaditi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe uslijedilo nakon udovoljenja zahtjevu od tuženika.

(2) Stranka koja odustane od pravnog lijeka dužna je protivnoj stranci naknaditi troškove nastale u povodu pravnoga lijeka.

VI. Dopustivost

26. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

27. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

28. Člankom 18. stavak (3) Pravila Ustavnog suda, propisani su slučajevi kada apelacija nije dopustiva, a člankom 21. stavak (2) Pravila propisano je šta sve treba sadržavati apelacija, pa je,


između ostalog, točkom f) propisano da je potrebno dostaviti posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnositelj apelacije ima zastupnika.

29. U predmetnom slučaju apelanti su apelaciju Ustavnom sudu podnijeli 14. ožujka 2016. godine posredstvom odvjetnika Mirsada Sipovića. U prilogu apelacije dostavili su punomoć koju su potpisali 1. listopada 2003. godine i kojom ovlašćuju Mirsada Sipovića, odvjetnika iz Sarajeva, "da u naše ime kao tužitelje sačini tužbu protiv tuženog Famos Holding d.d. Sarajevo, radi naplate potraživanja iz i u vezi sa radnim odnosom, istu tužbu podnese Općinskom sudu II u Sarajevu, i po istoj zastupa, kao i u vezi toga poduzima sve potrebne pravne radnje pred drugim sudovima i nadležnim organima Federacije BiH, nadležnim organima države BiH, kao i međunarodnim institucijama sve u cilju zaštite prava iz radnog odnosa po članu 143. Zakona o radu. Također mi dole potpisani ovlašćujemo Sipović Mirsada da nas zastupa u postupku izvršenja i naplate svih potraživanja, a nakon pravomoćno okončanog naprijed označenog postupka".

30. S obzirom na to da predmetna apelacija nije sadržavala posebnu punomoć apelanata za zastupanje pred Ustavnim sudom, a kako je to propisano člankom 21. stavak (2) točka f) Pravila Ustavnog suda, odvjetnik Mirsad Sipović je dopisom od 4. travnja 2018. godine pozvan da, u skladu sa člankom 22. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, otkloni navedeni nedostatak u roku od osam dana uz upozorenje da će se u protivnom u smislu članka 22. stavak (2) Pravila Ustavnog suda apelacija odbaciti.

31. Odvjetnik Mirsad Sipović je Ustavnom sudu 16. i 23. travnja 2018. godine dostavio dopise i identične punomoći kao što je dostavio uz apelaciju, dakle nije postupio po nalogu Ustavnog suda, odnosno nije dostavio posebnu punomoć za zastupanje, kako je to propisano člankom 21. stavak (2) točka f) Pravila Ustavnog suda. Dopisima koje je dostavio Ustavnom sudu odvjetnik Mirsad Sipović predlaže da Ustavni sud dostavljenu punomoć prihvati kao pravno valjanu za zastupanje apelanata pred Ustavnim sudom po podnesenoj apelaciji. Ističe da je prema odredbi članka 305. ZPP ovlašten u ime apelanata – tužitelja poduzimati sve pravne radnje u zastupanju njihovih interesa, među kojima je i podnošenje pravnih lijekova kako redovnih tako i izvanrednih, u koje spada i podnošenje apelacije Ustavnom sudu, koji prema odredbi članka VI. Ustava Bosne i Hercegovine predstavlja zadnju pravosudnu instancu u državi Bosni i Hercegovini, koja ispituje jesu li sudovi i nadležni državni organi i institucije povrijedili zagarantirana temeljna ljudska prava i slobode građana i pravnih subjekata. Dalje je istaknuo: "(...) pravilnim tumačenjem sadržine pomenute citirane odredbe člana 305. ZPP, nameće se logičan pravni zaključak da izdata prednja navedena punomoć predstavlja pravno valjanu punomoć za podnošenje apelacije Ustavnom sudu u ime Jasmine Lončarić i 66 apelanata-tužitelja i njihovo zastupanje u postupku pa čak i podnošenje apelacije Europskom sudu". U predmetnoj punomoći, kako je dalje naveo odvjetnik Mirsad Sipović, "stoji da je isti ovlašten da zastupa tužitelje pred nadležnim organima Bosne i Hercegovine a u koje spada i Ustavni sud. (...). Svako drugačije tumačenje, pa čak i Ustavnog suda, predstavljalo bi krajnje arbitrarno, proizvoljno i pogrešno postupanje (...)."

32. Imajući u vidu navedeno u svezi s odredbom članka 21. stavak (2) točka f) Pravila Ustavnog suda, ukazala se potreba da Ustavni sud pojasni smisao i značenje navedene odredbe Pravila Ustavnog suda kojom je propisano da apelacija iz članka VI/3.(b) Ustava treba sadržavati posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnositelj apelacije ima zastupnika.

33. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je institucija Ustavnog suda utemeljena člankom VI. Ustava Bosne i Hercegovine kao neovisan čuvar Ustava Bosne i Hercegovine i kao institucionalni garant za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda ustanovljenih Ustavom Bosne i Hercegovine i

instrumentima Aneksa I. Ustava Bosne i Hercegovine. Ustavni sud nije dio ni zakonodavne, ni izvršne, ni redovne sudske vlasti, nego je Ustavom Bosne i Hercegovine pozicioniran kao posebna samostalna i neovisna vlast koja, na temelju tog Ustava, djeluje kao korektivni faktor za ostala tri segmenta vlasti. Ustavni sud također podsjeća na ulogu koju ima u Ustavu Bosne i Hercegovine, a koji nameće obvezu osiguranja njegove neovisnosti, uključujući punu financijsku i upravnu neovisnost i samostalnost, te da Ustavni sud mora biti u stanju potpuno neovisno odlučivati o vlastitoj organizaciji i funkcioniranju i da samo Ustavni sud može donositi propise i opće akte koji se tiču njegovog rada i njegove uloge utvrđene Ustavom Bosne i Hercegovine.

34. Prema ovlasti iz članka VI/2.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Pravila Ustavnog suda donosi sam Ustavni sud i pored Ustava Bosne i Hercegovine to je jedini pravni akt kojim su regulirana pitanja postupka pred Ustavnim sudom i njegove organizacije. Važeća Pravila Ustavnog suda donesena su na plenarnoj sjednici i objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" i službenim glasnicima entiteta i Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine, a prečišćeni tekst Pravila objavljen je u "Službenom glasniku BiH" broj 94/14 od 8. prosinca 2014. godine.

35. U članku 21. stavak (2) točka f) Pravila Ustavnog suda propisano je da apelacija podnesena Ustavnom sudu treba sadržavati posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnositelj apelacije ima zastupnika. Dakle, ova odredba eksplicitno propisuje obvezu dostave uz apelaciju posebne punomoći za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnositelj apelacije ima zastupnika. Iz navedenog proizlazi da nije prihvatljivo pozivanje na odredbe članka 305. ZPP koji regulira ovlasti odvjetnika ako je stranka izdala odvjetniku punomoć za vođenje parnice, a nije pobliže odredila ovlasti u punomoći. Ustavni sud podsjeća na članak 1. ZPP – Osnovna načela, kojim je propisano: "Ovim zakonom se određuju pravila postupka na temelju kojih općinski sudovi, kantonalni sudovi i Vrhovni sud raspravljaju i odlučuju o građanskopravnim sporovima ako posebnim zakonom nije drukčije određeno". Ustavni sud ponovno naglašava da Ustavni sud ne spada u redovnu sudsku vlast da bi u tom kontekstu bile primjenljive odredbe ZPP koje se tiču punomoćnika i punomoći.

36. Dakle, ukoliko apelacija ne sadrži sve što je propisano člankom 21. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, pa tako između ostalog i posebnu punomoć za zastupanje pred Ustavnim sudom ako podnositelj apelacije ima zastupnika, Ustavni sud će, u smislu članka 22. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, zatražiti da se u određenom roku, a najdulje 15 dana od dana prijema poziva za dopunu, nedostaci otklone, a ukoliko se ti nedostaci ne otklone apelacija će biti odbačena u smislu članka 22. stavak (2) Pravila Ustavnog suda.

37. U konkretnom slučaju, imajući u vidu da u vrijeme podnošenja apelacije zastupniku apelanata nije bio jasan stav u svezi s primjenom odredbe članka 21. stavak (2) točka f) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud će napraviti izuzetak i prihvatiti punomoć koju su apelanti dali Mirsadu Sipoviću, odvjetniku iz Sarajeva, kao da se radi o posebnoj punomoći za zastupanje pred Ustavnim sudom.

38. Dalje, razmatrajući dopustivost apelacije, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom Rješenje Vrhovnog suda broj 65 0 Rs 050195 15 Rev od 18. prosinca 2015. godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijano rješenje apelanti su primili 14. siječnja 2016. godine, a apelacija je podnesena 14. ožujka 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4)


Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

39. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

40. Apelanti pobijaju navedena rješenja tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njihova prava iz čl. II/3.(e) i (k) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 6., 13. i 14. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelanti su također ukazali na povredu prava iz članka 2. točka 3) a), b) i c) i članka 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a, kao i na Protokol broj 12 uz Europsku konvenciju.


41. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 42. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili

kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. (…).

43. Ustavni sud prvenstveno zapaža da se u predmetnom parničnom postupku okončanom pobijanim rješenjima odlučivalo o pravima apelanata iz radnog odnosa, pa proizlazi da se predmetni postupak ticao utvrđivanja građanskih prava apelanata, a stoga i garancija prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

44. Povredu navedenog prava apelanti vide u pogrešno utvrđenim činjenicama koje se odnose na troškove parničnog postupka, te u proizvoljnoj i pogrešnoj primjeni procesnog i materijalnog zakona. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

45. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očito da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković

protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24). Shodno navedenom, Ustavni sud će ispitati je li činjenično stanje pogrešno utvrđeno, odnosno je li prilikom odlučenja došlo do proizvoljne primjene procesnog i materijalnog prava.

46. Dovodeći u vezu navedene stavove sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku u konačnici prvostupanjski sud rješenjem primio na znanje povlačenje tužbe za uplatu svih neuplaćenih doprinosa za mirovinsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje za apelante i da je naložio tuženom da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 14.259,00 KM. Odlučujući o žalbama, drugostupanjski sud je, a što je potvrdio i revizijski, djelomično udovoljio žalbi tuženog i obvezao ga da apelantima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.636,03 KM. Ustavni sud zapaža da su sudovi dali detaljne, jasne i precizne razloge za svoje odluke, pa se ne može zaključiti da je primjena relevantnih zakonskih odredaba u bilo kojem dijelu bila proizvoljna, niti da je primjena procesnih zakona i garancija bila na štetu apelanata. Redovni sudovi su detaljno obrazložili razloge i zakonske propise na temelju kojih su donijeli svoje odluke, a apelanti te razloge nisu ničim doveli u pitanje s aspekta zaštite ustavnih prava. Ustavni sud naročito zapaža da su Vrhovni i Kantonalni sud dali relevantne i dovoljne razloge o tome da apelantima, prema relevantnim propisima koji se primjenjuju, ne pripada pravo na naknadu troškova od dana podnošenja tužbe nego od 11. prosinca 2007. godine kada je Kantonalni sud donio presudu kojom je vratio na ponovni postupak odlučivanje o tužbenom zahtjevu za uplatu doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje. Redovni sudovi su obrazložili da je nesporno da stranka koja je do zaključenja glavne rasprave podnijela zahtjev za naknadu parničnih troškova i sud o njima odlučio može zahtjev za naknadu tih troškova podnijeti u nastavku postupka nakon što je prvostupanjska presuda povodom žalbe u cjelini ili djelomično ukinuta. Međutim, taj zahtjev može utemeljeno postaviti samo ukoliko je u ukidnoj odluci ukinuta odluka prvostupanjskog suda o troškovima postupka. Redovni sudovi su jasno istaknuli da u konkretnom slučaju odluka prvostupanjskog suda o troškovima postupka sadržana u prvostupanjskoj presudi broj Pr-666/03 od 22. travnja 2005. godine, kojom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, nije ukinuta drugostupanjskom presudom broj Gž-1522/05 od 11. prosinca 2007. godine, već je ukinuta samo prvostupanjska presuda u dijelu kojim je tužba odbačena u pogledu zahtjeva za uplatu doprinosa i predmet u tom dijelu vraćen na ponovni postupak, dok su u preostalom dijelu žalbe apelanata i tuženog odbijene i prvostupanjska presuda potvrđena. O zahtjevu za naknadu troškova parničnog postupka nastalih od podnošenja tužbe do donošenja odluke drugostupanjskog suda broj Gž-1522/05 od 11. prosinca 2007. godine pravomoćno je odlučeno (svaka stranka snosi svoje troškove postupka), te je pobijanim drugostupanjskim i revizijskim rješenjem apelantima dosuđena naknada na ime troškova zastupanja za poduzete parnične radnje od dana pravomoćnosti prvostupanjske presude (11. prosinca 2007. godine) u iznosu od 3.636,03 KM. Ustavni sud također zapaža da je u pobijanoj odluci Vrhovni sud jasno ukazao da eventualnu nepravilnost i nezakonitost presude drugostupanjskog suda broj Gž-1522/05 od 11. prosinca 2007. godine, koja se odnosi na troškove postupka, apelanti nisu otklonili izvanrednim pravnim lijekom.

47. U svezi s navodima apelanata da im je neodržavanjem javne rasprave u žalbenom postupku pred drugostupanjskim sudom bilo onemogućeno da na jasan i precizan način ukažu da se vodi ponovni postupak za naknadu doprinosa i da je tuženi bio dužan naknaditi parnične troškove punomoćniku, Ustavni sud ukazuje da je i te navode apelanata razmatrao revizijski sud istaknuvši da je odredbom članka 217. stavak 2. ZPP jasno propisano u kojim situacijama drugostupanjski sud zakazuje


raspravu te naglasio da u konkretnom slučaju drugostupanjski sud nije ocijenio da postoje razlozi zbog kojih je trebao zakazati raspravu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da se ne mogu prihvatiti navodi apelanata o proizvoljnoj i pogrešnoj primjeni procesnog i materijalnog zakona, posebno zato što apelanti za takvu svoju tvrdnju, osim ponavljanja revizijskih navoda koje je sud ispitao u pobijanoj odluci i dao razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, nisu ponudili bilo kakvu drugu argumentaciju. Imajući u vidu stavove Europskog suda i Ustavnog suda navedene u ovoj odluci, Ustavni sud smatra da su navodi apelanata o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni.

Pravo na imovinu

48. Apelanti smatraju da im je pobijanim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da se navodi o kršenju prava na imovinu temelje na istim argumentima kao i navodi o kršenju prava na pravično suđenje, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i navodi apelanata o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju neutemeljeni.

Pravo na djelotvoran pravni lijek

49. U svezi s navodima apelanata o kršenju prava na djelotvoran pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje na to da ova odredba ima supsidijarni karakter i da se primjenjuje samo u svezi s drugim pravom zaštićenim Europskom konvencijom. Iako apelanti nisu eksplicitno naveli u odnosu na koje pravo im je navodno uskraćeno pravo na djelotvoran pravni lijek, proizlazi da se ti navodi odnose na pravo na pravično suđenje. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da su apelanti imali i koristili mogućnost zakonom propisanih pravnih lijekova u predmetnom parničnom postupku (podnošenje žalbe i izjavljivanje revizije). Činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali odlukama u potpunosti u korist apelanata ni na koji način ne dovodi u pitanje njihovu dostupnost ili efikasnost, niti na bilo koji način pokreće pitanja po članku 13. Europske konvencije.

Zabrana diskriminacije

50. Apelanti smatraju da im je prekršeno pravo na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Također, apelanti se žale na diskriminaciju iz članka 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud primjećuje da se apelanti nisu izjasnili u svezi s kojim pravom smatraju da su diskriminirani, ali da iz navoda apelacije proizlazi da smatraju da su diskriminirani u odnosu na pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Međutim, s obzirom na zaključke Ustavnog suda u svezi s pravom na pravično suđenje i pravom na imovinu, te imajući u vidu da apelanti osim paušalnih navoda nisu ponudili argumente ni dokaze koji bi ukazivali na vjerojatnoću da su diskriminirani, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni navodi apelanata o kršenju članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje i pravom na imovinu. Na isti zaključak upućuju i apelantovi navodi o diskriminaciji iz članka 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju. Zbog navedenog, navode o diskriminaciji Ustavni sud smatra neutemeljenim.

Ostali navodi

51. Na kraju, Ustavni sud zapaža da apelanti ukazuju i na kršenje prava iz članka 2. točka 3) a), b) i c) i članka 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i

17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a. Međutim, Ustavni sud zapaža da apelanti navode o kršenju tih prava, također, vezuju za kršenje prava na pravično suđenje odnosno proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava. S obzirom na to da proizlazi, kao što je već navedeno u prethodnim točkama ove odluke, da u konkretnom slučaju materijalno i procesno pravo nije proizvoljno primijenjeno na štetu apelanata, kao i da apelanti nisu bili diskriminirani u predmetnom postupku, Ustavni sud i te navode apelanata smatra neutemeljenim.

VIII. Zaključak

52. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su redovni sudovi dali argumentirane razloge za donošenje pobijanih rješenja na način koji ne ostavlja utisak proizvoljne ili pogrešne primjene.

53. Ustavni sud zaključuje da nema povrede članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u odnosu na navode o povredi prava na imovinu, koji su identični navodima o povredi prava na pravično suđenje i koji se odnose na proizvoljnost u primjeni procesnog i materijalnog prava, a Ustavni sud je već zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

54. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na efikasan pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje jer su apelanti imali i koristili zakonom propisane pravne lijekove u predmetnom parničnom postupku (podnošenje žalbe i revizije), a činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali odlukama u korist apelanata ne dovodi ni na koji način u pitanje njihovu dostupnost ili efikasnost.

55. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, te iz članka 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju jer svoje navode o povredi navedenih prava apelanti nisu ni obrazložili ni dokazali, niti je Ustavni sud ustanovio bilo što u spisu što ukazuje da je povreda tih prava moguća.

56. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava iz članka 2. točka 3) a), b) i c) i članka 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te čl. 7. i 17. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a kada apelanti kršenje tih prava vezuju za proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

57. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 2344/18, рјешавајући апелацију Аднана Ђулабића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2), члана 62 став (1) и члана 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија


на сједници одржаној 6. јуна 2018. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Аднана Ђулабића. Утврђује са повреда права из члана II/3е) Устава Босне и

Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Рјешење Кантоналног суда у Новом Травнику број 51 0 Рс 068532 18 Рсжи од 27. фебруара 2018. године.

Предмет се враћа Кантоналном суду у Новом Травнику који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

На основу члана 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, налаже се Влади Средњобосанског кантона да апеланту Аднану Ђулабићу исплати износ од 900,00 КМ на име накнаде нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року, и то у року од три мјесеца од достављања ове одлуке, уз обавезу да након истека овог рока плати законску затезну камату на евентуално неисплаћени износ или дио износа накнаде одређене овом одлуком.

Налаже се Кантоналном суду у Новом Травнику, Влади Средњобосанског кантона и предсједнику Кантоналног суда Нови Травник да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијесте Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Аднан Ђулабић (у даљњем тексту: апелант), којег заступа Адил Лозо, адвокат из Травника, поднио је 16. априла 2018. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Новом Травнику (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 51 0 Рс 068532 18 Рсжи 61 од 27. фебруара 2018. године и Рјешења Општинског суда у Травнику (у даљњем тексту: Општински суд) број 51 0 Рс 068532 15 И 35 од 31. октобра 2016. године.


2. На основу члана 23 ст. (2) и (3) Правила Уставног суда од Кантоналног суда, Општинског суда и "БНТ – Творнице машина и хидраулике" д.д. Нови Травник (у даљњем тексту: извршеник) затражено је 16. маја 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Учесници у поступку су доставили одговоре на апелацију у периоду од 28. маја до 1. јуна 2018. године.


4. Чињенице предмета које произлазе из навода апелације и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Пресудом Општинског суда број 51 0 Рс 068532 12 Рс од 24. новембра 2014. године обавезан је извршеник у својству туженог да апеланту исплати потраживања из радног односа за одређени временски период и у одређеном износу.

6. Апелант је ради извршења наплате новчаног потраживања покренуо извршни поступак 27. фебруара 2015. године.

7. Општински суд је, одлучујући о апелантовом приједлогу за извршење пресуде, донио Рјешење о извршењу број 51 0 Рс 068532 15 И 35 од 26. маја 2015. године којим је против извршеника одређено извршење ради наплате апелантовог новчаног потраживања на основу извршне исправе – пресуде Општинског суда од 24. новембра 2014. године, правоснажне са даном 19. децембар 2014. године. Наведено извршење је одређено запљеном новчаних средстава које извршеник посједује на рачунима банака (рачуни ближе наведени у изреци рјешења) на начин да се апелантов главни дуг са законском затезном каматом пренесе на рачун или подрачун апелантовог пуномоћника. У образложењу рјешења је наведено да приједлог за извршење садржи све потребне елементе прописане одредбом члана 36 Закона о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП) и да је рјешење о извршењу донесено на основу члана 39 ЗИП-а.

8. Против рјешења о извршењу извршеник је благовремено изјавио приговор, позивајући се на одредбу члана 47 став 9 ЗИП-а и разлоге који спречавају извршење пресуде, истичући да је као привредно друштво званично покренуо поступак финансијске консолидације и да ће се кроз Закон о финансијској консолидацији извршити намирење апеланта као тражиоца извршења.

9. Општински суд је Рјешењем број 51 0 Рс 068532 15 И 35 од 31. октобра 2016. године усвојио приговор извршеника и укинуо Рјешење о извршењу број 51 0 Рс 068532 15 И 35 од 26. маја 2015. године, те је апеланту као тражиоцу извршења наложено да у року од 15 дана уреди приједлог за извршење на начин да га усклади у погледу преноса новчаног потраживања на свој трансакцијски рачун, а не рачун свог пуномоћника будући да приједлог не одговара извршној исправи (неуредан) и да нема истовјетности између приједлога и рјешења о извршењу. У образложењу рјешења је наведено да је извршеник у приговору указао на разлоге из члана 47 став 9 ЗИП-а који спречавају извршење рјешења о извршењу и да се апелантов пуномоћник, цијенећи да су наводи из приговора неосновани, позвао на одредбе чл. 31 и 32 Закона о адвокатури ФБиХ. Општински суд је првостепено рјешење о извршењу испитао у границама разлога наведених у приговору и по службеној дужности, те је извршеников приговор усвојио уз сљедеће разлоге. Наиме, Општински суд је у том правцу истакао да из списа предмета произлази да је апелант 27. фебруара 2015. године доставио суду приједлог за извршење против означеног извршеника на основу извршне исправе (пресуде Општинског суда од 24. новембра 2014. године) ради наплате утврђених новчаних потраживања; да је као предмет и средство извршења предложена пљенидба новчаних средстава на рачунима извршеника код назначених банака, и то тако да се главни дуг пренесе на подрачун апелантовог пуномоћника; да је одредбом члана 36 став 1 ЗИП-а прописано да приједлог за извршење мора да садржи правилно означење тражиоца извршења (апеланта) и извршеника, затим потраживање чије се остварење тражи, тачан назив, број и датум извршне исправе, те предмет и средство извршења. У смислу одредбе члана 39 став 1 ЗИП-а, како је даље образложено, исте елементе мора да садржи и рјешење о извршењу. Прихватајући основаним извршеников приговор, Општински суд је нагласио да из релевантних, напријед наведених одредби ЗИП-а произлази да рјешење о извршењу мора бити идентично извршној исправи, па се сходно томе одређује да извршеник своју обавезу изврши само према тражиоцу извршења (апеланту) означеном у тој исправи, а не према његовом пуномоћнику. Разматрајући наводе у погледу супсидијарне примјене одредаба Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП) које се у смислу члана 21


ЗИП-а примјењују у извршном поступку, Општински суд је истакао да пресуда Општинског суда од 24. новембра 2014. године у смислу члана 23 став 1 тачка 1 ЗИП-а представља извршну исправу у конкретном извршном предмету којом су главни дуг, камате и трошкови поступка досуђени апеланту (тражиоцу извршења), а не његовом пуномоћнику. Осим тога, Општински суд је навео да постоји изузетак од правила идентитета извршне исправе и приједлога за извршење, односно изузетак да име дужника (извршеника) из извршног наслова (пресуде или другог акта из члана 23 ЗИП-а) мора бити идентично имену извршеника у приједлогу за извршење и да је тај изузетак прописан одредбом члана 30 ЗИП-а под насловом "Прелаз потраживања или обавезе". Наведеним одредбама је прописано да се у поступку извршења могу појавити и лица која нису означена у извршној исправи. Међутим, како је даље образложено, такво лице мора доказати (јавном или овјереном приватном исправом) да је на њега прешло потраживање односно обавеза, што није случај у конкретном предмету. У вези с тим је појашњено да је приједлогом за извршење предложено да се главни дуг (који се односи на апелантове неисплаћене плате), камате, трошкови парничног поступка и трошкови извршног поступка уплате на рачун апелантовог пуномоћника, што је супротно извршној исправи. У таквој ситуацији је у смислу одредби из чл. 66 и 336 став 1 ЗПП приједлог за извршење апеланту враћен на уређење уз правни став да је приједлог неуредан јер не одговара извршној исправи, те да нема истовјетности између приједлога и рјешења о извршењу, због чега је извршеников приговор усвојен и укинуто рјешење о извршењу које било претходно донесено, уз позивање на материјалне одредбе и праксу Кантоналног суда у сличним предметима.

10. Кантонални суд је, одлучујући у жалбеном поступку, донио Рјешење број 51 0 Рс 068532 18 Рсжи 61 од 27. фебруара 2018. године којим је апелантова жалба одбијена и потврђено рјешење Општинског суда којим је извршеников приговор усвојен. Кантонални суд је поновио чињенице које произлазе из стања списа и које се тичу хронологије извршног поступка од подношења приједлога за извршење па надаље, те је цијенећи неоснованост апелантове жалбе навео да је првостепени суд за своју одлуку дао потпуне, јасне и логичне разлоге које је у цјелини прихватио као своје, а који нису доведени у сумњу апелантовом жалбом. У вези с тим је указано на супсидијарну примјену ЗПП у извршном поступку, у ком смислу суд по службеној дужности испитује рјешење о извршењу у погледу правилне примјене материјалног права, што подразумијева, између осталог, повреде извршног поступка. Затим је поновљен садржај одредбе члана 36 став 1 ЗИП-а који у релевантном дијелу прописује елементе приједлога за извршење и које у смислу одредбе члана 9 став 1 ЗИП-а мора да буде идентично извршној исправи, па сходно томе и одређење да извршеник своју обавезу може извршити само према тражиоцу извршења (конкретно апеланту) означеном у тој исправи, а не према његовом пуномоћнику, како је апелант у жалби погрешно навео. Приложена пуномоћ из предметног списа којом је апелант дао специјално овлашћење свом адвокату да се пренос новчаних средстава изврши путем његовог (пуномоћниковог) подрачуна је без утицаја на другачију одлуку суда јер правоснажном пресудом којом је апелант издејствовао своје потраживање према извршенику није створена обавеза на страни извршеника да њу измири према апелантовом пуномоћнику, већ према апеланту, па се апелантов пуномоћник као повјерилац из извршне исправе не може легитимисати као лице коме се у извршном поступку може исплатити потраживање умјесто повјериоцу, на коју

легитимацију суд пази по службеној дужности, а нити је тако нешто предвиђено одредбама ЗИП-а. Напротив, како је даље образложено, када је у питању извршење на потраживањима која извршеник посједује на рачунима код банке, одредба члана 166 став 4 ЗИП-а је сасвим јасна и прописује да се у рјешењу о извршењу из ст. 2 и 3 овог члана мора обавезно одредити број рачуна извршеника с којег треба обавити исплату, те број рачуна тражиоца извршења на који исплату треба обавити или други начин исплате. Из наведене одредбе произлази, како је закључио Кантонални суд, да се исплата из извршног наслова извршава према тражиоцу извршења (апеланту), а не према његовом пуномоћнику. Осим тога, Кантонални суд је напоменуо да се овлашћење пуномоћнику да прими испуњење обавезе извршеника односи на добровољно, али не и на принудно испуњење обавезе, подсјећајући да се у извршном поступку не може мијењати основни принцип да извршеник као дужник своју обавезу може испунити само у односу на тражиоца извршења који је означен у извршној исправи, односно у приједлогу за извршење. Како је одредбом члана 39 став 1 ЗИП-а предвиђено да у рјешењу о извршењу морају да се означе тражилац извршења и извршеник, извршна исправа, обавеза извршеника, предмет и други подаци који су потребни за спровођење извршења, а да у конкретном случају апелантов пуномоћник нема овлашћење да тражи да се новчана средства на име дугованог по извршној исправи пренесу на његов рачун (јер он није тражилац извршења), то одлука првостепеног суда којом је укинуто рјешење о извршењу, те апеланту као тражиоцу извршења наложено да уреди приједлог, према мишљењу Кантоналног суда, не представља произвољно тумачење примијењених одредби материјалног права. Такав став првостепеног суда је, како је даље образложено, у складу с Одлуком Уставног суда БиХ број АП 892/15 од 11. октобра 2017. године, као и са Одлуком Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 65 0 И 640970 18 Спп 2 од 12. фебруара 2018. године која гласи: "Пуномоћник тражитеља извршења (адвокат или адвокатско друштво) не може у извршном поступку наплатити новчано потраживање тражитеља извршења (главни дуг, камате и трошкове парничног и извршног поступка) путем свог жиро рачуна, иако је тражитељ извршења дао изричито и посебно овлаштење пуномоћнику за такву наплату, сходно одредбама чл. 304. и 305. ЗПП-а."


11. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима Кантоналног и Општинског суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Повреду наведених права апелант образлаже произвољном примјеном одредби ЗИП-а, ЗПП, Закона о облигационим односима и Закона о адвокатури. Осим тога, указује на недостатак образложења у односу на жалбене наводе које судови нису цијенили на адекватан начин јер је, према његовом мишљењу, потпуно неприхватљив став да се конкретним приједлогом за извршење тражило измирење обавезе према његовом пуномоћнику, а не према њему као тражиоцу извршења. Апелант је такође указао да је Врховни суд Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд ФБиХ), расправљајући о идентичном правном питању, заузео два потпуно различита схватања. Прво је донесено поводом захтјева Општинског суда у Сарајеву 20.


децембра 2017. године којим је "допуштено да се потраживање из извршне исправе чија се наплата тражи у извршном поступку пренесе на рачун пуномоћника тражиоца извршења када је приједлог за извршење поднесен на темељу пуномоћи у којој је тражилац извршења дао изричито и посебно овлаштење пуномоћнику да у извршном поступку може наплатити новчано потраживање и трошкове поступка путем свог рачуна". Друго мишљење (правни став) којим је промијењено претходно услиједило је 12. фебруара 2018. године, након што је Уставни суд БиХ донио Одлуку број АП 892/15 од 11. октобра 2017. године. У том правном мишљењу Врховни суд је изразио став да "пуномоћник тражиоца извршења (адвокат или адвокатско друштво) не може у извршном поступку наплатити новчано потраживање тражиоца извршења путем свог жиро рачуна иако је тражилац извршења дао изричито и посебно овлаштење пуномоћнику за такву наплату сходно одредбама чл. 304. и 305. ЗПП-а". У вези с напријед наведеним, апелант је указао да је Уставни суд у предмету на који се позвао Врховни суд бавио појединачном апелацијом и није заузимао никакав правни став о наведеном правном питању, па да стога није било потребе да Врховни суд мијења свој раније заузети став о томе.

12. У околностима конкретног случаја апелант је указао да су оспорена рјешења у супротности с одредбама ЗИП-а, ЗПП и Закона о адвокатури, те је с тог аспекта нагласио значај принципа независности адвоката у њиховом раду. На начин како су одлучили судови у побијаним рјешењима, према апелантовом мишљењу, адвокатима се онемогућава да обављају своју дјелатност и да користе новчана средства странке коју заступају, а њему као заступаној странци се ускраћује право да сам одреди начин на који ће се према њему извршити већ успостављена обавеза. У вези с тим наглашава да ни у релевантној одредби ЗИП-а коју су судови примијенили у конкретној ситуацији (члан 36) није одређен начин извршења, већ само предмет и средство извршења, из чега произлази да као тражилац извршења у потпуности може диспонирати тим својим правом.

13. Осим наведеног, апелант сматра да му је у околностима конкретног случаја због произвољних одлука судова ускраћено и право на правично суђење у разумном року будући да на извршење правоснажне судске одлуке чека пуне три године и неизвјесно је до када, због чега је предложио да му се на име нематеријалне штете која је тиме проузрокована исплати износ од 1.000,00 КМ. Предложио је да му се уз тај износ исплате и трошкови поступка пред Уставним судом.

14. Апелант, такође, указује да му је оспореним одлукама повријеђено и право на имовину јер мијешање јавне власти у мирно уживање нечије својине (имовине) треба бити законито. У конкретном случају поступање редовних судова је супротно одредбама ЗИП-а, ЗОО, ЗПП и Закона о адвокатури, што значи да мијешање јавне власти није било законито, да је било без разумног и објективног оправдања, да није било у општем интересу и да је на тај начин апелант неосновано лишен своје имовине, односно наплате правоснажно досуђеног потраживања усвајањем произвољног и паушалног става да изричита пуномоћ овлашћеном пуномоћнику за наплату потраживања представља разлог који спречава извршење пресуде.


15. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао да у цијелости остаје при правном ставу из своје одлуке у којој су изнијети и детаљно образложени ставови поводом апелантових приговора о начину извршења. Сматра да

оспореном одлуком нису повријеђена апелантова права на која је апелацијом указао, па је предложено да се она одбије као неоснована.

16. Општински суд је у опширном одговору оспорио наводе из апелације уз позивање на одредбе из чл. 36 и 39 ЗИП-а.

17. Извршеник сматра да је апелација неоснована и стога коначна одлука суда, којом је рјешење о извршењу стављено ван снаге, правилна и законита. Сматра да апелант погрешно тумачи релевантне одредбе ЗИП-а, ЗПП и Закона о адвокатури, па је предложено да се апелација одбије као неоснована.


18. Закон о извршном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 и 35/12) у релевантном дијелу гласи:

Члан 9. Поднесци, рочишта и списи

(1) У извршном поступку суд поступа на основу поднесака и других писмена.

[...]

Члан 21. Примјена одредаба других закона

(1) У извршном поступку на одговарајући начин примјењују се одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.

[...] (3) На материјално-правне претпоставке и посљедице

провођења извршног поступка на одговарајући начин примјењују се одредбе закона којима се одређују стварна права, односно облигациони односи.

Члан 23. Извршни документ

(1) Извршни документи су: 1) извршна одлука судова и извршно судско поравнање;

[...]

Члан 30. Прелаз потраживања или обавезе

(1) Извршење се одређује и на приједлог и у корист лица које у извршном документу није означено као тражилац извршења, ако оно јавним или овјереним приватним документом докаже да је потраживање на њега пренешено или да је на њега на други начин прешло. Ако се пренос не може доказати на тај начин, странке своја права, везана за пренос потраживања, могу доказивати само у парничном поступку.

(2) Извршење се одређује и против трећег лица које у извршном документу није означено као извршеник ако тражилац извршења јавним или према закону овјереним приватним документом докаже да је то лице на законит начин преузело дуг из извршног документа или је тај дуг према закону обавезно да измири. Ако се обавеза трећег лица на испуњење дуга оспори, странке прије извршења то питање морају да разријеше у парничном поступку.

Члан 36. Приједлог за извршење

(1) Приједлог за извршење мора садржавати захтјев за извршење у којем ће бити назначен извршни или вјеродостојни документ на основу којег се тражи извршење, тражилац извршења и извршеник, потраживање чије се остварење тражи, средство којим извршење треба провести, предмет извршења ако је познат, као и друге податке који су потребни за провођење извршења.

[...]


(3) Приједлог за извршење на основу вјеродостојног документа мора садржавати:

1) извршни захтјев из става 1. овог члана; 2) захтјев да суд обавеже извршеника да у року од осам

дана, а у мјеничним и чековним споровима у року од три дана по достављању рјешења, намири потраживања заједно са одмјереним трошковима.

[...]

Члан 39. Рјешење о извршењу

(1) У рјешењу о извршењу морају бити назначени извршни, односно вјеродостојни документ на основу којег се извршење одређује, тражилац извршења и извршеник, потраживање које се остварује, средство и предмет извршења, те други подаци потребни за провођење извршења. [...]

Члан 47. Разлози за приговор

Приговор против рјешења о извршењу може се поднијети из разлога који спречавају извршење, а нарочито ако

[...] 9) је на основу чињенице која је настала у вријеме кад је

дужник није више могао истаћи у поступку из којег потиче одлука, односно ако је на основу чињенице која је настала након закључења судског или управног поравнања, трајно или за одређено вријеме, одгођено, забрањено, измијењено или на други начин онемогућено испуњење потраживања;

[...]

Члан 166. Принудно извршење

(1) Извршење ради остварења новчаног потраживања према извршенику може да се проведе над свим средствима на његовим рачунима у банци, осим ако законом није друкчије одређено.

(2) Рјешењем о извршењу над новчаним средствима која се воде на трансакцијском рачуну извршеника налаже се банци да новчани износ за који је извршење одређено пренесе са трансакцијског рачуна извршеника на трансакцијски рачун тражиоца извршења, а за потраживања за која није прописана наплата преко жирорачуна у банци да исплати тај износ тражиоцу извршења у готовом новцу.

(3) Извршење над новчаним потраживањем које по штедном улогу, текућем или жирорачуну, девизном и другим рачунима у банци, изузев трансакцијског рачуна, припада извршенику одређује се тако што се рјешењем о извршењу налаже банци да новчани износ за који је одређено извршење исплати тражиоцу извршења након извршности рјешења о извршењу. То рјешење има дјеловање рјешења о извршењу којим су одређени запљена новчаног потраживања и пренос ради наплате.

(4) У рјешењу о извршењу из ст. 2. и 3. овог члана одредиће се број рачуна извршеника са којег треба обавити исплату и број рачуна тражиоца извршења на који исплату треба обавити или други начин обављања исплате.

19. Закон о парничном поступку ("Службене новине ФБиХ", бр. 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) у релевантном дијелу гласи:

Члан 10. (1) Странка има право да суд одлучи о њеним

захтјевима и приједлозима у разумном року. (2) Суд је дужан да спроведе поступак без

одуговлачења и са што мање трошкова, те да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

Члан 66. Кад утврди да је тужба неразумљива или да не садржи

елементе прописане одредбом члана 53. овог закона (непотпуна тужба), или да постоје недостаци који се тичу способности тужиоца или туженог да буду странке у парници, или недостаци у погледу законског заступања странке, или недостаци који се односе на овлаштење заступника да покрене парницу кад је такво овлаштење потребно, суд ће ради отклањања ових недостатака предузети потребне радње предвиђене одредбама чл. 295. и 336. овог закона.

Члан 304. Странка може овластити пуномоћника да предузима

само одређене радње или да предузима све радње у поступку.

Члан 305. Ако је странка издала адвокату пуномоћје за вођење

парнице, а није ближе одредила овлаштења у пуномоћју, адвокат је на основу таквог пуномоћја овлаштен:

1) да врши све радње у поступку, а нарочито да поднесе тужбу, да је повуче, да да одговор на тужбу, да призна тужбени захтјев или да се одрекне тужбеног захтјева, да закључи поравнање, да поднесе правни лијек и да се одрекне или одустане од њега, као и да захтијева издавање мјера обезбјеђења;

2) да ставља захтјев за извршење или обезбјеђење и да предузима потребне радње у поступку, поводом таквог захтјева;

3) да од противне странке прими досуђене трошкове; 4) да писмено овласти другог адвоката на предузимање

само појединих радњи у поступку, осим заступања на главној расправи.

Члан 336. Ако је поднесак неразумљив или не садржи све што је

потребно да би се по њему могло поступити, суд ће подносиоцу вратити поднесак ради исправке или допуне, уз наводе шта треба исправити или допунити и одредиће рок за исправку или допуну поднеска, који не може бити дужи од осам дана.

Ако поднесак везан за рок буде исправљен односно допуњен и предат суду у року одређеном за допуну или исправку, сматраће се да је поднијет суду оног дана кад је први пут био поднијет. [...]

20. У Закону о адвокатури ("Службене новине ФБиХ" бр. 25/02, 40/02, 29/03, 18/05, 68/05 и 42/11) релевантне одредбе гласе:

Члан 32. Новчана средства заступане странке адвокат може

користити само у складу са упутствима странке или уз њено изричито одобрење.

Адвокати су обавезни водити посебно рачуноводство за новчана средства странке.

Накнаду за пружену правну помоћ, као и трошкове настале у поступку, адвокат може наплатити из готовине коју је заступана странка положила код њега или из готовине коју је за заступану странку примио, у складу са опћим актима Федералне адвокатске коморе.

На новчаним средствима које прими у име заступане странке, адвокат има право залога ради осигурања наплате накнаде и издатака за заступање.


21. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када


она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

22. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

23. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 51 0 Рс 068532 18 Рсжи 61 од 27. фебруара 2018. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 21. марта 2018. године, а апелација је поднесена 16. априла 2018. године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апелант указује да му је оспореним рјешењима повријеђено право из чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.



Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:



1) Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

28. Према устаљеној пракси Уставног суда, извршење одлуке коју донесе било који суд мора бити посматрано као интегрални дио суђења у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције (види одлуке Уставног суда, Одлука број АП 288/03 од 17. децембра 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 8/05; Одлука број АП 464/04 од 17. фебруара 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 40/05). У конкретном случају се ради о праву које је утврђено у парничном поступку чије је извршење апелант затражио у извршном поступку, па апелант ужива све гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

29. Из навода апелације произлази да апелант повреду права на правично суђење суштински образлаже произвољном примјеном одредби ЗИП-а, ЗПП, ЗОО и Закона о адвокатури у поступку извршења правоснажне судске пресуде. У вези с тим, апелант истиче да су редовни судови у околностима конкретног случаја, у извршном поступку, погрешно протумачили релевантне одредбе о пуномоћи и

овлашћењима пуномоћника у ситуацији када је свог пуномоћника (адвоката) изричито овластио да потраживање утврђено у парничном поступку наплати од извршеника путем свог подрачуна, указујући да на основу релевантних одредби свих напријед наведених закона може у потпуности диспонирати својим правом, па стога и овлашћењем да његов пуномоћник умјесто њега преузме захтијевано новчано потраживање од извршеника.

30. Имајући у виду апелационе наводе о кршењу права на правично суђење који се односе на произвољну примјену права, Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитује закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, Одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која се постављају, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољној примјени права.

31. Уставни суд прије анализе околности конкретног случаја напомиње да је циљ извршног поступка хитно и ефикасно принудно намирење потраживања тражиоца извршења и да је стога постојање извршне исправе нужна претпоставка за одређивање извршења у поступку у којем се поступа према јасним и утврђеним принципима, међу којима су, између осталих, најважнији: принцип диспозиције, принцип формалног легалитета и принцип заштите интереса странака у поступку (тражиоца извршења и извршеника). С тог аспекта, Уставни суд подсјећа да принцип формалног легалитета заузима централно мјесто и подразумијева немогућност да се у извршном поступку извршна исправа донесена у парничном или неком другом поступку преиспитује, мијења или прилагођава. Стога је неопходно наведени поступак и његове принципе установљене релевантним одредбама ЗИП-а сагледати кроз анализу тих одредби и оних које се супсидијарно примјењују, у конкретном случају одредби ЗПП.

32. У том смислу, Уставни суд запажа да су редовни судови у оспореним рјешењима, усвајајући приговор извршеника на начин да је претходно донесено рјешење о извршењу укинуто у цјелини и апеланту наложено да у одређеном року уреди приједлог за извршење, афирмисали став да апелантов пуномоћник не може у извршном поступку да наплати апелантово новчано потраживање из извршне исправе путем свог подрачуна, без обзира што је апелант за ту правну радњу свом пуномоћнику дао изричито овлашћење. При томе су судови у оспореним рјешењима заузели став да се апелантов пуномоћник у извршном поступку не може легитимисати као лице коме се може исплатити потраживање и да се обавеза из извршног наслова може извршити само према апеланту, а не његовом пуномоћнику, те да је супсидијарна примјена одредби ЗПП о овлашћењима пуномоћника могућа само у ситуацији добровољног, а не и принудног испуњења обавезе. Наведени став је, како произлази из образложења оспорених рјешења, осим напријед наведеног, заснован на Одлуци Врховног суда


ФБиХ од 12. фебруара 2018. године и Одлуци Уставног суда број АП 892/15 од 11. октобра 2017. године.

33. Имајући то у виду, Уставни суд подсјећа да је предмет анализе у предмету број АП 892/15 од 11. октобра 2017. године (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 892/15 од 11. октобра 2017. године, доступна на www.ustavnisud.ba) било рјешење Окружног суда којим је након одлучивања о приговору (извршеника) рјешење о извршењу остало на снази (обавеза извршеника према тражиоцу извршења из извршне исправе), а измјена поводом приговора је услиједила (у односу на првостепено рјешење) само у дијелу који се односио на начин извршења одлуке, конкретно наплате трошкова парничног и извршног поступка, и то на начин да се споменути трошкови исплате апелантима (тражиоцима извршења) умјесто на рачун њиховог пуномоћника. Уставни суд је, имајући у виду апелационе наводе у том предмету којима је суштински указано на погрешну примјену одредбе из члана 305 ЗППРС у вези с овлашћењем пуномоћника у извршном поступку, те јасна и аргументована образложења из оспорених рјешења према којима апелантима није ускраћено право на извршење судске одлуке (рјешење о извршењу остало на снази), нити је дато овлашћење пуномоћнику при оцјени извршениковог приговора било разлог који би спријечио извршење правоснажног и извршног наслова у цјелини, већ је измијењен само начин исплате трошкова поступка, закључио да у околностима тог конкретног случаја није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Осим тога, Уставни суд је у наведеној одлуци подсјетио на Одлуку број АП 1433/06 (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 1433/06 од 13. септембра 2007. године, доступна на www.ustavnisud.ba), у којој је предмет анализе, између осталог, био и обим овлашћења пуномоћника у парничном поступку у ситуацији када странка која је издала пуномоћ није ближе одредила његова овлашћења. У вези с тим, Уставни суд је у предмету број АП 892/15 (види тачку 29) указао на разлоге непримјењивости става из Одлуке број АП 1433/06 према којем је адвокат на основу изричите пуномоћи овлашћен у парничном поступку наплатити и трошкове поступка за странку коју заступа будући да се ради о два различита поступка (парнични односно извршни), при чему Уставни суд поновно подсјећа на став који је произашао из околности конкретног случаја (оспореним рјешењима није спријечено извршење пресуде) и навода конкретне апелације.

34. Враћајући се на конкретни предмет који се разматра у овој одлуци и суштину апелационих навода којима је указано на произвољну примјену материјалног права због погрешног тумачења релевантних одредби ЗИП-а и ЗПП које се односе на овлашћења пуномоћника у извршном поступку, Уставни суд запажа да су судови у оспореним рјешењима, након оцјене навода из приговора којима је указано на разлоге који спречавају извршење пресуде, заузели став да су наводи из приговора основани. При томе је закључено да неусклађивање трансакцијског рачуна с циљем преноса новчане тражбине на апеланта, а не на његовог пуномоћника представља разлог који спречава извршење правоснажне пресуде, због чега је претходно донесено рјешење о извршењу у цијелости укинуто и апеланту наложено да свој приједлог за извршење, који је због тога оквалификован као неуредан, уреди и усклади на начин да у потпуности одговара извршној исправи (истовјетност приједлога и рјешења о извршењу).

35. У вези с тим, Уставни суд сматра да се у околностима конкретног случаја као суштинско поставља

питање да ли изричито апелантово овлашћење у извршном поступку дато пуномоћнику да (путем свог подрачуна) прими његово потраживање представља разлог који спречава извршење правоснажне судске пресуде, те да ли су судови приликом доношења оспорених одлука (рјешења) поступили у смислу свих релевантних одредби ЗИП-а и ЗПП који се супсидијарно примјењује. У том контексту, Уставни суд поновно подсјећа на основне принципе извршног поступка, и то на: принцип диспозиције, принцип формалног легалитета и принцип заштите интереса странака у извршном поступку (апеланта као тражиоца извршења и извршеника), те у вези с тим подсјећа да је циљ извршног поступка хитно и ефикасно намирење потраживања тражиоца извршења (апеланта) уз постојање нужне претпоставке за покретање поступка извршења, дакле извршне исправе која у околностима конкретног случаја није била доведена у питање. Ако се то има у виду, као и да у битном аспекту принцип формалног легалитета подразумијева немогућност да се у извршном поступку извршна исправа (донесена у парничном или неком другом поступку) преиспитује, мијења или прилагођава у суштинском смислу, остаје отворено питање да ли начин извршења (који није дефинисан у одредби члана 36 ЗИП-а) може представљати разлог који би апсолутно спријечио извршење правоснажне и извршне пресуде. Ово питање свакако треба сагледати кроз садржај и циљ осталих принципа извршног поступка, прије свега принципа диспозиције и принципа заштите интереса странака у поступку, у конкретној ситуацији интересу апеланта као тражиоца извршења. У том контексту, Уставни суд подсјећа да релевантна одредба члана 36 ЗИП-а прописује основне елементе које мора имати приједлог за извршење, између осталог, извршни наслов, ознаке страна у поступку, предмет и средство извршења, али не и начин извршења, из чега, према оцјени Уставног суда, произлази да управо у том сегменту уз остале принципе долази до изражаја принцип диспозиције тражиоца извршења, конкретно апеланта. Осим тога, и одредбе ЗПП које се у извршном поступку супсидијарно примјењују указују да пуномоћник (адвокат, адвокатско друштво) коме је дато овлашћење могу да предузимају одређене или све радње у поступку у зависности од садржаја овлашћења.

36. У том смислу, имајући у виду релевантне одредбе ЗИП-а и ЗПП, као и принципе извршног поступка, Уставни суд сматра да суштинско питање које се тиче изричитог овлашћења које је апелант дао свом пуномоћника у извршном поступку није, у околностима конкретног случаја, сагледано у свјетлу свих релевантних принципа извршног поступка о којима је раније било ријечи, нити принципа хитности и дјелотворности, те свих одредаба ЗИП-а и ЗПП. Наиме, правни став и закључак да апелантов пуномоћник путем свог подрачуна не може преузети његово (апелантово) потраживање које је правоснажно и извршно и да то представља разлог који спречава извршење проистекао је, како произлази из образложења оспорених рјешења, из правног схватања Врховног суда ФБиХ од 12. фебруара 2018. године и Одлуке Уставног суда број АП 892/15 од 11. октобра 2017. године. У том правцу, Уставни суд поновно подсјећа да је у предмету број АП 892/15 одлучивао у конкретним околностима тог случаја из којих произлази, за разлику од околности ове апелације, да је рјешење о извршењу поводом приговора остало на снази и да је оспореном одлуком измијењен само начин извршења тако што је извршеник обавезан да трошкове поступка умјесто пуномоћнику исплати на апелантов жиро рачун. У таквим се околностима заправо показује исправним апелантов навод из апелације, а у контексту правног става Врховног суда ФБиХ који је


услиједио након доношења Одлуке број АП 892/15, да се Уставни суд у том предмету бавио појединачном апелацијом и да није заузимао никакав правни став о овом правном питању, те да стога то није могао бити основ да Врховни суд мијења свој раније заузети став о томе (од 20. децембра 2017. године).

37. Имајући у виду садржај и смисао основних принципа извршног поступка, одредби ЗИП-а и одредби ЗПП који се у извршном поступку супсидијарно примјењују, па стога и одредбе о овлашћењима пуномоћника (адвоката) у извршном поступку, Уставни суд сматра да је арбитраран став и образложење Кантоналног и Општинског суда из ког произлази да изричито апелантово овлашћење свом пуномоћнику да умјесто њега путем свог подрачуна преузме потраживање од извршеника (које је утврђено у парничном поступку) представља разлог који спречава извршење у смислу члана 47 став 9 ЗИП-а. Наиме, из одредбе члана 36 став 1 ЗИП-а произлази да су битни елементи приједлога за извршење: извршни или вјеродостојни документ на основу којег се тражи извршење, тражилац извршења и извршеник, потраживање чије се остварење тражи, средство којим извршење треба спровести, предмет извршења ако је познат, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења. Имајући то у виду, као и околност да наведеном одредбом није прецизиран начин-модалитет извршења као битни елеменат приједлога за извршење, Уставни суд сматра да је у оспореним рјешењима наведена одредба погрешно доведена у контекст одредбе члана 47 став 9 ЗИП-а и разлога који спречавају извршење, а која гласи: "Ако је на основу чињенице која је настала у вријеме кад је дужник није више могао истаћи у поступку из којег потиче одлука, односно ако је на основу чињенице која је настала након закључења судског или управног поравнања, трајно или за одређено вријеме, одгођено, забрањено, измијењено или на други начин онемогућено испуњење потраживања." Произлази да су судови у оспореним рјешењима изричито овлашћење пуномоћнику за предузимање јасно одређених радњи оквалификовали као пропуст и недостатак због којег је апеланту онемогућено испуњење обавезе од стране извршеника. С тог аспекта, Уставни суд сматра да је таквим поступањем, осим принципа диспозиције, у потпуности занемарен принцип заштите интереса странака у извршном поступку, у конкретној ситуацији апеланта (при чему наведени модалитет извршења ни на који начин не доводи у питање заштиту интереса тражиоца извршења) и принцип ефикасности, све с циљем дјелотворног намирења његове тражбине утврђене извршним насловом. При томе, Уставни суд запажа да, у смислу принципа заштите интереса странака, наведени модалитет извршења ни на који начин не доводи у питање заштиту интереса извршеника који је неспорно извршним насловом обавезан на исплату новчаног износа који се потражује у предметном извршном поступку.

38. Стога, Уставни суд сматра да дата образложења не задовољавају захтјев права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и да су стога наводи апелације о кршењу права на правично суђење основани.

Анализа разумности трајања поступка

39. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о извршном поступку који је апелант као тражилац извршења покренуо против извршеника ради наплате потраживања из радног односа. Из наведеног произлази да се ради о поступку чија природа захтијева одређену хитност у поступању и према одредбама ЗИП-а и према одредбама ЗПП (радни

спор), а поступак није нарочито сложен у субјективном или објективном смислу.

40. Уставни суд примјећује да је извршни поступак покренут у фебруару 2015. године и завршен у фебруару 2018. године тако што је рјешење о извршењу укинуто и апеланту наложено да приједлог за извршење уреди према упутама суда (достави свој, а не пуномоћников трансакцијски рачун). Из наведеног произлази да апелант три године од подношења приједлога за извршење није реализовао своје потраживање (правоснажно и извршно) и да је и даље неизвјесно да ли ће оно бити уопште реализовано у извршном поступку.

41. У вези с тим, Уставни суд понавља да у извршном поступку, због саме његове природе, треба поступати хитно (види Европски суд, Comingersoll S. A. против Португалије, став 23, 2000. година), што је регулисано одредбом члана 5 ЗИП-а. Имајући у виду све напријед наведено, Уставни суд сматра да није нужно упуштати се у даљњу анализу разумности трајања поступка јер је очигледно да је због произвољног става и образложења Кантоналног и Општинског суда апелант спријечен да у периоду од три године наплати своје потраживање из радног односа које је утврђено у извршном наслову.

42. Имајући у виду наведено, те чињеницу да апелант својим понашањем није допринио дужини извршног поступка, Уставни суд закључује да предметни извршни поступак неоправдано дуго траје и да је прешао границе "разумног рока" у смислу права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције. У вези с тим, Уставни суд сматра да је повријеђено апелантово право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Питање накнаде нематеријалне штете

43. У смислу члана 74 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда, Уставни суд, изузетно, може одредити накнаду за нематеријалну штету на основу праведности, узимајући у обзир стандарде који произлазе из праксе Уставног суда. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да, за разлику од поступка пред редовним судовима, накнаду нематеријалне штете одређује у посебним случајевима кршења загарантованих људских права и основних слобода. Према утврђеном принципу, апелантима за сваку годину одгађања по њиховим захтјевима припада износ од 150,00 КМ, изузетно у хитним поступцима одређује се 300,00 КМ.

44. Будући да је у предметној апелацији утврђено кршење права на суђење у разумном року, Уставни суд сматра да апеланту припада право на накнаду нематеријалне штете коју је несумњиво претрпио због кршења права на суђење у разумном року. С обзиром на одлуку у овом предмету и водећи се принципима правичности, узимајући у обзир економске прилике у Босни и Херцеговини, просјечна примања и параметре животног стандарда грађана, Уставни суд сматра да апеланту треба на име накнаде нематеријалне штете исплатити износ од 900,00 КМ.

45. Ову накнаду је дужна платити Влада Средњобосанског кантона, с обзиром на сједиште суда пред којим се води предметни поступак, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, уз обавезу да након истека овог рока плати апеланту законску затезну камату на евентуално неисплаћени износ или дио износа накнаде одређене овом одлуком.

46. Ова одлука Уставног суда у дијелу који се односи на накнаду нематеријалне штете представља извршну исправу.

47. У погледу апелантовог захтјева да му се досуде трошкови настали подношењем апелације, Уставни суд


подсјећа да Правилима Уставног суда није прописано да апеланти имају право на трошкове састављања апелације, из чега произлази да трошкове у вези са састављањем апелација искључиво сносе апеланти.

Право на имовину

48. Имајући у виду утврђење у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да нема потребе испитивати да ли је у овом предмету дошло и до повреде права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


49. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су судови у оспореним одлукама свој правни закључак о немогућности извршења (постојању разлога који спречавају извршење) засновали на произвољној примјени релевантних одредаба ЗИП-а и ЗПП, занемарујући контекст и циљ принципа извршног поступка, и када је због тога апелант спријечен да своје досуђено потраживање из радног односа реализује у периоду дужем од три године, чиме је прекршено и његово право на правично суђење у разумном року.

50. На основу члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2), члана 62 став (1) и члана 74 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 2344/18, rješavajući apelaciju Adnana Đulabića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2), člana 62. stav (1) i člana 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Adnana Đulabića. Utvrđuje sa povreda prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži od 27. februara 2018. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Novom Travniku koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Na osnovu člana 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, nalaže se Vladi Srednjobosanskog kantona da apelantu Adnanu Đulabiću isplati iznos od 900,00 KM na ime naknade nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku, i to u roku od tri mjeseca od dostavljanja ove odluke, uz obavezu da nakon isteka ovog roka plati zakonsku

zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Novom Travniku, Vladi Srednjobosanskog kantona i predsjedniku Kantonalnog suda Novi Travnik da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Adnan Đulabić (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Adil Lozo, advokat iz Travnika, podnio je 16. aprila 2018. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži 61 od 27. februara 2018. godine i Rješenja Općinskog suda u Travniku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 31. oktobra 2016. godine.


2. Na osnovu člana 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda od Kantonalnog suda, Općinskog suda i "BNT – Tvornice mašina i hidraulike" d.d. Novi Travnik (u daljnjem tekstu: izvršenik) zatraženo je 16. maja 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Učesnici u postupku su dostavili odgovore na apelaciju u periodu od 28. maja do 1. juna 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelacije i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Općinskog suda broj 51 0 Rs 068532 12 Rs od 24. novembra 2014. godine obavezan je izvršenik u svojstvu tuženog da apelantu isplati potraživanja iz radnog odnosa za određeni vremenski period i u određenom iznosu.

6. Apelant je radi izvršenja naplate novčanog potraživanja pokrenuo izvršni postupak 27. februara 2015. godine.

7. Općinski sud je, odlučujući o apelantovom prijedlogu za izvršenje presude, donio Rješenje o izvršenju broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 26. maja 2015. godine kojim je protiv izvršenika određeno izvršenje radi naplate apelantovog novčanog potraživanja na osnovu izvršne isprave – presude Općinskog suda od 24. novembra 2014. godine, pravomoćne sa danom 19. decembar 2014. godine. Navedeno izvršenje je određeno zapljenom novčanih sredstava koje izvršenik posjeduje na računima banaka (računi bliže navedeni u izreci rješenja) na način da se apelantov glavni dug sa zakonskom zateznom kamatom prenese na račun ili podračun apelantovog punomoćnika. U obrazloženju rješenja je navedeno da prijedlog za izvršenje sadrži sve potrebne elemente propisane odredbom člana 36. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP) i da je rješenje o izvršenju doneseno na osnovu člana 39. ZIP-a.

8. Protiv rješenja o izvršenju izvršenik je blagovremeno izjavio prigovor, pozivajući se na odredbu člana 47. stav 9. ZIP-a i razloge koji sprečavaju izvršenje presude, ističući da je kao privredno društvo zvanično pokrenuo postupak finansijske konsolidacije i da će se kroz Zakon o finansijskoj konsolidaciji izvršiti namirenje apelanta kao tražioca izvršenja.

9. Općinski sud je Rješenjem broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 31. oktobra 2016. godine usvojio prigovor izvršenika i ukinuo Rješenje o izvršenju broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 26. maja


2015. godine, te je apelantu kao tražiocu izvršenja naloženo da u roku od 15 dana uredi prijedlog za izvršenje na način da ga uskladi u pogledu prenosa novčanog potraživanja na svoj transakcijski račun, a ne račun svog punomoćnika budući da prijedlog ne odgovara izvršnoj ispravi (neuredan) i da nema istovjetnosti između prijedloga i rješenja o izvršenju. U obrazloženju rješenja je navedeno da je izvršenik u prigovoru ukazao na razloge iz člana 47. stav 9. ZIP-a koji sprečavaju izvršenje rješenja o izvršenju i da se apelantov punomoćnik, cijeneći da su navodi iz prigovora neosnovani, pozvao na odredbe čl. 31. i 32. Zakona o advokaturi FBiH. Općinski sud je prvostepeno rješenje o izvršenju ispitao u granicama razloga navedenih u prigovoru i po službenoj dužnosti, te je izvršenikov prigovor usvojio uz sljedeće razloge. Naime, Općinski sud je u tom pravcu istakao da iz spisa predmeta proizlazi da je apelant 27. februara 2015. godine dostavio sudu prijedlog za izvršenje protiv označenog izvršenika na osnovu izvršne isprave (presude Općinskog suda od 24. novembra 2014. godine) radi naplate utvrđenih novčanih potraživanja; da je kao predmet i sredstvo izvršenja predložena pljenidba novčanih sredstava na računima izvršenika kod naznačenih banaka, i to tako da se glavni dug prenese na podračun apelantovog punomoćnika; da je odredbom člana 36. stav 1. ZIP-a propisano da prijedlog za izvršenje mora sadržavati pravilno označenje tražioca izvršenja (apelanta) i izvršenika, zatim potraživanje čije se ostvarenje traži, tačan naziv, broj i datum izvršne isprave, te predmet i sredstvo izvršenja. U smislu odredbe člana 39. stav 1. ZIP-a, kako je dalje obrazloženo, iste elemente mora sadržavati i rješenje o izvršenju. Prihvaćajući osnovanim izvršenikov prigovor, Općinski sud je naglasio da iz relevantnih, naprijed navedenih odredbi ZIP-a proizlazi da rješenje o izvršenju mora biti identično izvršnoj ispravi, pa se shodno tome određuje da izvršenik svoju obavezu izvrši samo prema tražiocu izvršenja (apelantu) označenom u toj ispravi, a ne prema njegovom punomoćniku. Razmatrajući navode u pogledu supsidijarne primjene odredaba Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) koje se u smislu člana 21. ZIP-a primjenjuju u izvršnom postupku, Općinski sud je istakao da presuda Općinskog suda od 24. novembra 2014. godine u smislu člana 23. stav 1. tačka 1. ZIP-a predstavlja izvršnu ispravu u konkretnom izvršnom predmetu kojom su glavni dug, kamate i troškovi postupka dosuđeni apelantu (tražiocu izvršenja), a ne njegovom punomoćniku. Osim toga, Općinski sud je naveo da postoji izuzetak od pravila identiteta izvršne isprave i prijedloga za izvršenje, odnosno izuzetak da ime dužnika (izvršenika) iz izvršnog naslova (presude ili drugog akta iz člana 23. ZIP-a) mora biti identično imenu izvršenika u prijedlogu za izvršenje i da je taj izuzetak propisan odredbom člana 30. ZIP-a pod naslovom "Prijelaz potraživanja ili obaveze". Navedenim odredbama je propisano da se u postupku izvršenja mogu pojaviti i lica koja nisu označena u izvršnoj ispravi. Međutim, kako je dalje obrazloženo, takvo lice mora dokazati (javnom ili ovjerenom privatnom ispravom) da je na njega prešlo potraživanje odnosno obaveza, što nije slučaj u konkretnom predmetu. U vezi s tim je pojašnjeno da je prijedlogom za izvršenje predloženo da se glavni dug (koji se odnosi na apelantove neisplaćene plaće), kamate, troškovi parničnog postupka i troškovi izvršnog postupka uplate na račun apelantovog punomoćnika, što je suprotno izvršnoj ispravi. U takvoj situaciji je u smislu odredbi iz čl. 66. i 336. stav 1. ZPP prijedlog za izvršenje apelantu vraćen na uređenje uz pravni stav da je prijedlog neuredan jer ne odgovara izvršnoj ispravi, te da nema istovjetnosti između prijedloga i rješenja o izvršenju, zbog čega je izvršenikov prigovor usvojen i ukinuto rješenje o izvršenju koje bilo prethodno doneseno, uz pozivanje na materijalne odredbe i praksu Kantonalnog suda u sličnim predmetima.

10. Kantonalni sud je, odlučujući u žalbenom postupku, donio Rješenje broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži 61 od 27. februara 2018. godine kojim je apelantova žalba odbijena i potvrđeno

rješenje Općinskog suda kojim je izvršenikov prigovor usvojen. Kantonalni sud je ponovio činjenice koje proizlaze iz stanja spisa i koje se tiču hronologije izvršnog postupka od podnošenja prijedloga za izvršenje pa nadalje, te je cijeneći neosnovanost apelantove žalbe naveo da je prvostepeni sud za svoju odluku dao potpune, jasne i logične razloge koje je u cjelini prihvatio kao svoje, a koji nisu dovedeni u sumnju apelantovom žalbom. U vezi s tim je ukazano na supsidijarnu primjenu ZPP u izvršnom postupku, u kom smislu sud po službenoj dužnosti ispituje rješenje o izvršenju u pogledu pravilne primjene materijalnog prava, što podrazumijeva, između ostalog, povrede izvršnog postupka. Zatim je ponovljen sadržaj odredbe člana 36. stav 1. ZIP-a koji u relevantnom dijelu propisuje elemente prijedloga za izvršenje i koje u smislu odredbe člana 9. stav 1. ZIP-a mora biti identično izvršnoj ispravi, pa shodno tome i određenje da izvršenik svoju obavezu može izvršiti samo prema tražiocu izvršenja (konkretno apelantu) označenom u toj ispravi, a ne prema njegovom punomoćniku, kako je apelant u žalbi pogrešno naveo. Priložena punomoć iz predmetnog spisa kojom je apelant dao specijalno ovlaštenje svom advokatu da se prenos novčanih sredstava izvrši putem njegovog (punomoćnikovog) podračuna je bez utjecaja na drugačiju odluku suda jer pravomoćnom presudom kojom je apelant izdejstvovao svoje potraživanje prema izvršeniku nije stvorena obaveza na strani izvršenika da nju izmiri prema apelantovom punomoćniku, već prema apelantu, pa se apelantov punomoćnik kao povjerilac iz izvršne isprave ne može legitimirati kao lice kome se u izvršnom postupku može isplatiti potraživanje umjesto povjeriocu, na koju legitimaciju sud pazi po službenoj dužnosti, a niti je tako nešto predviđeno odredbama ZIP-a. Naprotiv, kako je dalje obrazloženo, kada je u pitanju izvršenje na potraživanjima koja izvršenik posjeduje na računima kod banke, odredba člana 166. stav 4. ZIP-a je sasvim jasna i propisuje da se u rješenju o izvršenju iz st. 2. i 3. ovog člana mora obavezno odrediti broj računa izvršenika s kojeg treba obaviti isplatu, te broj računa tražioca izvršenja na koji isplatu treba obaviti ili drugi način isplate. Iz navedene odredbe proizlazi, kako je zaključio Kantonalni sud, da se isplata iz izvršnog naslova izvršava prema tražiocu izvršenja (apelantu), a ne prema njegovom punomoćniku. Osim toga, Kantonalni sud je napomenuo da se ovlaštenje punomoćniku da primi ispunjenje obaveze izvršenika odnosi na dobrovoljno, ali ne i na prinudno ispunjenje obaveze, podsjećajući da se u izvršnom postupku ne može mijenjati osnovno načelo da izvršenik kao dužnik svoju obavezu može ispuniti samo u odnosu na tražioca izvršenja koji je označen u izvršnoj ispravi, odnosno u prijedlogu za izvršenje. Kako je odredbom člana 39. stav 1. ZIP-a predviđeno da u rješenju o izvršenju moraju da se označe tražilac izvršenja i izvršenik, izvršna isprava, obaveza izvršenika, predmet i drugi podaci koji su potrebni za provođenje izvršenja, a da u konkretnom slučaju apelantov punomoćnik nema ovlaštenje da traži da se novčana sredstva na ime dugovanog po izvršnoj ispravi prenesu na njegov račun (jer on nije tražilac izvršenja), to odluka prvostepenog suda kojom je ukinuto rješenje o izvršenju, te apelantu kao tražiocu izvršenja naloženo da uredi prijedlog, prema mišljenju Kantonalnog suda, ne predstavlja proizvoljno tumačenje primijenjenih odredbi materijalnog prava. Takav stav prvostepenog suda je, kako je dalje obrazloženo, u skladu s Odlukom Ustavnog suda BiH broj AP 892/15 od 11. oktobra 2017. godine, kao i sa Odlukom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 I 640970 18 Spp 2 od 12. februara 2018. godine koja glasi: "Punomoćnik tražitelja izvršenja (advokat ili advokatsko društvo) ne može u izvršnom postupku naplatiti novčano potraživanje tražitelja izvršenja (glavni dug, kamate i troškove parničnog i izvršnog postupka) putem svog žiro računa, iako je tražitelj izvršenja dao izričito i posebno ovlaštenje punomoćniku za takvu naplatu, shodno odredbama čl. 304. i 305. ZPP-a."



11. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima Kantonalnog i Općinskog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Povredu navedenih prava apelant obrazlaže proizvoljnom primjenom odredbi ZIP-a, ZPP, Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o advokaturi. Osim toga, ukazuje na nedostatak obrazloženja u odnosu na žalbene navode koje sudovi nisu cijenili na adekvatan način jer je, prema njegovom mišljenju, potpuno neprihvatljiv stav da se konkretnim prijedlogom za izvršenje tražilo izmirenje obaveze prema njegovom punomoćniku, a ne prema njemu kao tražiocu izvršenja. Apelant je također ukazao da je Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud FBiH), raspravljajući o identičnom pravnom pitanju, zauzeo dva potpuno različita shvaćanja. Prvo je doneseno povodom zahtjeva Općinskog suda u Sarajevu 20. decembra 2017. godine kojim je "dopušteno da se potraživanje iz izvršne isprave čija se naplata traži u izvršnom postupku prenese na račun punomoćnika tražioca izvršenja kada je prijedlog za izvršenje podnesen na temelju punomoći u kojoj je tražilac izvršenja dao izričito i posebno ovlaštenje punomoćniku da u izvršnom postupku može naplatiti novčano potraživanje i troškove postupka putem svog računa". Drugo mišljenje (pravni stav) kojim je promijenjeno prethodno uslijedilo je 12. februara 2018. godine, nakon što je Ustavni sud BiH donio Odluku broj AP 892/15 od 11. oktobra 2017. godine. U tom pravnom mišljenju Vrhovni sud je izrazio stav da "punomoćnik tražioca izvršenja (advokat ili advokatsko društvo) ne može u izvršnom postupku naplatiti novčano potraživanje tražioca izvršenja putem svog žiro računa iako je tražilac izvršenja dao izričito i posebno ovlaštenje punomoćniku za takvu naplatu shodno odredbama čl. 304. i 305. ZPP-a". U vezi s naprijed navedenim, apelant je ukazao da je Ustavni sud u predmetu na koji se pozvao Vrhovni sud bavio pojedinačnom apelacijom i nije zauzimao nikakav pravni stav o navedenom pravnom pitanju, pa da stoga nije bilo potrebe da Vrhovni sud mijenja svoj ranije zauzeti stav o tome.

12. U okolnostima konkretnog slučaja apelant je ukazao da su osporena rješenja u suprotnosti s odredbama ZIP-a, ZPP i Zakona o advokaturi, te je s tog aspekta naglasio značaj načela nezavisnosti advokata u njihovom radu. Na način kako su odlučili sudovi u pobijanim rješenjima, prema apelantovom mišljenju, advokatima se onemogućava da obavljaju svoju djelatnost i da koriste novčana sredstva stranke koju zastupaju, a njemu kao zastupanoj stranci se uskraćuje pravo da sam odredi način na koji će se prema njemu izvršiti već uspostavljena obaveza. U vezi s tim naglašava da ni u relevantnoj odredbi ZIP-a koju su sudovi primijenili u konkretnoj situaciji (član 36) nije određen način izvršenja, već samo predmet i sredstvo izvršenja, iz čega proizlazi da kao tražilac izvršenja u potpunosti može disponirati tim svojim pravom.

13. Osim navedenog, apelant smatra da mu je u okolnostima konkretnog slučaja zbog proizvoljnih odluka sudova uskraćeno i pravo na pravično suđenje u razumnom roku budući da na izvršenje pravomoćne sudske odluke čeka pune tri godine i neizvjesno je do kada, zbog čega je predložio da mu se na ime nematerijalne štete koja je time prouzrokovana isplati iznos od 1.000,00 KM. Predložio je da mu se uz taj iznos isplate i troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

14. Apelant, također, ukazuje da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu jer miješanje javne vlasti u mirno uživanje nečijeg vlasništva (imovine) treba biti zakonito. U

konkretnom slučaju postupanje redovnih sudova je suprotno odredbama ZIP-a, ZOO, ZPP i Zakona o advokaturi, što znači da miješanje javne vlasti nije bilo zakonito, da je bilo bez razumnog i objektivnog opravdanja, da nije bilo u općem interesu i da je na taj način apelant neosnovano lišen svoje imovine, odnosno naplate pravomoćno dosuđenog potraživanja usvajanjem proizvoljnog i paušalnog stava da izričita punomoć ovlaštenom punomoćniku za naplatu potraživanja predstavlja razlog koji sprečava izvršenje presude.


15. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da u cijelosti ostaje pri pravnom stavu iz svoje odluke u kojoj su iznijeti i detaljno obrazloženi stavovi povodom apelantovih prigovora o načinu izvršenja. Smatra da osporenom odlukom nisu povrijeđena apelantova prava na koja je apelacijom ukazao, pa je predloženo da se ona odbije kao neosnovana.

16. Općinski sud je u opširnom odgovoru osporio navode iz apelacije uz pozivanje na odredbe iz čl. 36. i 39. ZIP-a.

17. Izvršenik smatra da je apelacija neosnovana i stoga konačna odluka suda, kojom je rješenje o izvršenju stavljeno van snage, pravilna i zakonita. Smatra da apelant pogrešno tumači relevantne odredbe ZIP-a, ZPP i Zakona o advokaturi, pa je predloženo da se apelacija odbije kao neosnovana.


18. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) u relevantnom dijelu glasi:

Član 9. Podnesci, ročišta i spisi

(1) U izvršnom postupku sud postupa na osnovu podnesaka i drugih pismena.

[...]

Član 21. Primjena odredaba drugih zakona

(1) U izvršnom postupku na odgovarajući način primjenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

[...] (3) Na materijalno-pravne pretpostavke i posljedice

provođenja izvršnog postupka na odgovarajući način primjenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju stvarna prava, odnosno obligacioni odnosi.

Član 23. Izvršni dokument

(1) Izvršne isprave su: 1) izvršna odluka sudova i izvršno sudsko poravnanje; [...]

Član 30. Prijelaz potraživanja ili obaveze

(1) Izvršenje se određuje i na prijedlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao tražilac izvršenja ako ono javnom ili ovjerenom privatnom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneseno ili da je na njega na drugi način prešlo. Ako se prijenos ne može dokazati na taj način, stranke svoja prava, vezana za prijenos potraživanja, mogu dokazivati samo u parničnom postupku.

(2) Izvršenje se određuje i protiv trećeg lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršenik ako tražilac izvršenja javnom ili prema zakonu ovjerenom privatnom ispravom dokaže da je to lice na zakonit način preuzelo dug iz izvršne isprave ili je taj dug prema zakonu obavezno da izmiri. Ako se obaveza trećeg lica na ispunjenje duga ospori, stranke prije izvršenja to pitanje moraju razriješiti u parničnom postupku.


Član 36. Prijedlog za izvršenje

(1) Prijedlog za izvršenje mora sadržavati zahtjev za izvršenje u kojem će biti naznačena izvršna ili vjerodostojna isprava na osnovu koje se traži izvršenje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat, kao i druge podatke koji su potrebni za provođenje izvršenja.

(3) Prijedlog za izvršenje na osnovu vjerodostojne isprave mora sadržavati:

1) izvršni zahtjev iz stava 1. ovog člana, 2) zahtjev da sud obaveže izvršenika da u roku od osam

dana, a u mjeničnim i čekovnim sporovima u roku od tri dana po dostavi rješenja, namiri potraživanja zajedno sa odmjerenim troškovima.

[...]

Član 39. Rješenje o izvršenju

(1) U rješenju o izvršenju moraju biti naznačeni izvršna odnosno vjerodostojna isprava na osnovu koje se izvršenje određuje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje koje se ostvaruje, sredstvo i predmet izvršenja, te drugi podaci potrebni za provođenje izvršenja. [...]

Član 47. Razlozi za prigovor

Prigovor protiv rješenja o izvršenju može se podnijeti iz razloga koji spriječavaju izvršenje, a naročito ako:

9) je na osnovu činjenice koja je nastala u vrijeme kad je dužnik nije više mogao istaći u postupku iz kojeg potiče odluka, odnosno ako je na osnovu činjenice koja je nastala nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na drugi način onemogućeno ispunjenje potraživanja;

[...]

Član 166. Prinudno izvršenje

(1) Izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja prema izvršeniku može se provesti na svim sredstvima na njegovim računima kod banke, osim ako zakonom nije drukčije određeno.

(2) Rješenjem o izvršenju na novčanim sredstvima koja se vode na transakcijskom računu izvršenika nalaže se banci da novčani iznos za koji je izvršenje određeno prenese s transakcijskog računa izvršenika na transakcijski račun tražioca izvršenja, a za potraživanja za koja nije propisana naplata preko žiroračuna kod banke da isplati taj iznos tražiocu izvršenja u gotovom novcu.

(3) Izvršenje na novčanom potraživanju koje po štednom ulogu, tekućem ili žiroračunu, deviznom i drugim računima kod banke, izuzev transakcijskog računa, pripada izvršeniku određuje se tako što se rješenjem o izvršenju nalaže banci da novčani iznos za koji je određeno izvršenje isplati tražiocu izvršenja nakon izvršnosti rješenja o izvršenju. To rješenje ima djelovanje rješenja o izvršenju kojim su određeni zaplijena novčanog potraživanja i prijenos radi naplate.

(4) U rješenju o izvršenju iz st. 2. i 3. ovog člana odredit će se broj računa izvršenika s kojeg treba obaviti isplatu i broj računa tražioca izvršenja na koji isplatu treba obaviti ili drugi način obavljanja isplate.

19. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH", br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15) u relevantnom dijelu glasi:

Član 10. (1) Stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtjevima i

prijedlozima u razumnom roku.

(2) Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Član 66. Kad utvrdi da je tužba nerazumljiva ili da ne sadrži elemente

propisane odredbom člana 53. ovog zakona (nepotpuna tužba), ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici, ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlaštenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlaštenje potrebno, sud će radi otklanjanja tih nedostataka poduzeti potrebne radnje predviđene odredbama čl. 295. i 336. ovog zakona.

Član 304. Stranka može ovlastiti punomoćnika da poduzima samo

određene radnje ili da poduzima sve radnje u postupku.

Član 305. Ako je stranka izdala advokatu punomoć za vođenje parnice,

a nije pobliže odredila ovlaštenja u punomoći, advokat je ovlašten na temelju takve punomoći:


2) stavljati zahtjev za izvršenje ili osiguranje i poduzimati potrebne radnje u postupku, u povodu takvog zahtjeva;

3) od protivne stranke primiti dosuđene troškove; 4) pismeno ovlastiti drugog advokata na poduzimanje samo


Član 336. Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno

da bi se po njemu moglo postupiti, sud će podnositelju vratiti podnesak radi ispravke ili dopune, uz navode šta treba ispraviti ili dopuniti i odredit će rok za ispravku ili dopunu podneska, koji ne može biti duži od osam dana.

Ako podnesak vezan za rok bude ispravljen odnosno dopunjen i predan sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatrat će se da je podnesen sudu onog dana kad je prvi put bio podnesen. [...]

20. U Zakonu o advokaturi ("Službene novine FBiH" br. 25/02, 40/02, 29/03, 18/05, 68/05 i 42/11) relevantne odredbe glase:

Član 32. Novčana sredstva zastupane stranke advokat može koristiti

samo u skladu sa uputstvima stranke ili uz njeno izričito odobrenje.

Advokati su obavezni voditi posebno računovodstvo za novčana sredstva stranke.

Naknadu za pruženu pravnu pomoć, kao i troškove nastale u postupku, advokat može naplatiti iz gotovine koju je zastupana stranka položila kod njega ili iz gotovine koju je za zastupanu stranku primio, u skladu sa općim aktima Federalne advokatske komore.

Na novčanim sredstvima koje primi u ime zastupane stranke, advokat ima pravo zaloga radi osiguranja naplate naknade i izdataka za zastupanje.

VI. Dopustivost


22. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv


presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži 61 od 27. februara 2018. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 21. marta 2018. godine, a apelacija je podnesena 16. aprila 2018. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelant ukazuje da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

28. Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, izvršenje odluke koju donese bilo koji sud mora biti posmatrano kao integralni dio suđenja u smislu člana II/3.е) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije (vidi odluke Ustavnog suda, Odluka broj AP 288/03 od 17. decembra 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 8/05; Odluka broj AP 464/04 od 17. februara 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 40/05). U konkretnom slučaju se radi o pravu koje je utvrđeno u parničnom postupku čije je izvršenje apelant zatražio u izvršnom postupku, pa apelant uživa sve garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.е) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

29. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže proizvoljnom primjenom odredbi ZIP-a, ZPP, ZOO i Zakona o advokaturi u postupku izvršenja pravomoćne sudske presude. U vezi s tim, apelant ističe da su redovni sudovi u okolnostima konkretnog slučaja, u izvršnom postupku, pogrešno protumačili relevantne odredbe o punomoći i ovlaštenjima punomoćnika u situaciji kada je svog punomoćnika (advokata) izričito ovlastio da potraživanje utvrđeno u parničnom postupku naplati od izvršenika putem svog podračuna, ukazujući da na osnovu relevantnih odredbi svih naprijed navedenih zakona može u potpunosti disponirati svojim pravom, pa stoga i ovlaštenjem da njegov punomoćnik umjesto njega preuzme zahtijevano novčano potraživanje od izvršenika.

30. Imajući u vidu apelacione navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se odnose na proizvoljnu primjenu prava,

Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivati zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni prava.

31. Ustavni sud prije analize okolnosti konkretnog slučaja napominje da je cilj izvršnog postupka hitno i efikasno prinudno namirenje potraživanja tražioca izvršenja i da je stoga postojanje izvršne isprave nužna pretpostavka za određivanje izvršenja u postupku u kojem se postupa prema jasnim i utvrđenim načelima, među kojima su, između ostalih, najvažniji: načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u postupku (tražioca izvršenja i izvršenika). S tog aspekta, Ustavni sud podsjeća da načelo formalnog legaliteta zauzima centralno mjesto i podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava donesena u parničnom ili nekom drugom postupku preispituje, mijenja ili prilagođava. Stoga je neophodno navedeni postupak i njegova načela ustanovljena relevantnim odredbama ZIP-a sagledati kroz analizu tih odredbi i onih koje se supsidijarno primjenjuju, u konkretnom slučaju odredbi ZPP.

32. U tom smislu, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u osporenim rješenjima, usvajajući prigovor izvršenika na način da je prethodno doneseno rješenje o izvršenju ukinuto u cjelini i apelantu naloženo da u određenom roku uredi prijedlog za izvršenje, afirmirali stav da apelantov punomoćnik ne može u izvršnom postupku naplatiti apelantovo novčano potraživanje iz izvršne isprave putem svog podračuna, bez obzira što je apelant za tu pravnu radnju svom punomoćniku dao izričito ovlaštenje. Pri tome su sudovi u osporenim rješenjima zauzeli stav da se apelantov punomoćnik u izvršnom postupku ne može legitimirati kao lice kome se može isplatiti potraživanje i da se obaveza iz izvršnog naslova može izvršiti samo prema apelantu, a ne njegovom punomoćniku, te da je supsidijarna primjena odredbi ZPP o ovlaštenjima punomoćnika moguća samo u situaciji dobrovoljnog, a ne i prinudnog ispunjenja obaveze. Navedeni stav je, kako proizlazi iz obrazloženja osporenih rješenja, osim naprijed navedenog, zasnovan na Odluci Vrhovnog suda FBiH od 12. februara 2018. godine i Odluci Ustavnog suda broj AP 892/15 od 11. oktobra 2017. godine.

33. Imajući to u vidu, Ustavni sud podsjeća da je predmet analize u predmetu broj AP 892/15 od 11. oktobra 2017. godine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 892/15 od 11. oktobra 2017. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba) bilo rješenje Okružnog suda kojim je nakon odlučivanja o prigovoru (izvršenika) rješenje o izvršenju ostalo na snazi (obaveza izvršenika prema tražiocu izvršenja iz izvršne isprave), a izmjena povodom prigovora je uslijedila (u odnosu na prvostepeno rješenje) samo u dijelu koji se odnosio na način izvršenja odluke, konkretno naplate troškova parničnog i izvršnog postupka, i to na način da se spomenuti troškovi isplate apelantima (tražiocima izvršenja) umjesto na račun njihovog punomoćnika. Ustavni sud je, imajući u vidu apelacione navode u tom predmetu kojima je suštinski ukazano na pogrešnu primjenu odredbe iz člana 305. ZPPRS u vezi s ovlaštenjem punomoćnika u izvršnom


postupku, te jasna i argumentirana obrazloženja iz osporenih rješenja prema kojima apelantima nije uskraćeno pravo na izvršenje sudske odluke (rješenje o izvršenju ostalo na snazi), niti je dato ovlaštenje punomoćniku pri ocjeni izvršenikovog prigovora bilo razlog koji bi spriječio izvršenje pravomoćnog i izvršnog naslova u cjelini, već je izmijenjen samo način isplate troškova postupka, zaključio da u okolnostima tog konkretnog slučaja nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Osim toga, Ustavni sud je u navedenoj odluci podsjetio na Odluku broj AP 1433/06 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1433/06 od 13. septembra 2007. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), u kojoj je predmet analize, između ostalog, bio i obim ovlaštenja punomoćnika u parničnom postupku u situaciji kada stranka koja je izdala punomoć nije bliže odredila njegova ovlaštenja. U vezi s tim, Ustavni sud je u predmetu broj AP 892/15 (vidi tačku 29) ukazao na razloge neprimjenjivosti stava iz Odluke broj AP 1433/06 prema kojem je advokat na osnovu izričite punomoći ovlašten u parničnom postupku naplatiti i troškove postupka za stranku koju zastupa budući da se radi o dva različita postupka (parnični odnosno izvršni), pri čemu Ustavni sud ponovno podsjeća na stav koji je proizašao iz okolnosti konkretnog slučaja (osporenim rješenjima nije spriječeno izvršenje presude) i navoda konkretne apelacije.

34. Vraćajući se na konkretni predmet koji se razmatra u ovoj odluci i suštinu apelacionih navoda kojima je ukazano na proizvoljnu primjenu materijalnog prava zbog pogrešnog tumačenja relevantnih odredbi ZIP-a i ZPP koje se odnose na ovlaštenja punomoćnika u izvršnom postupku, Ustavni sud zapaža da su sudovi u osporenim rješenjima, nakon ocjene navoda iz prigovora kojima je ukazano na razloge koji sprečavaju izvršenje presude, zauzeli stav da su navodi iz prigovora osnovani. Pri tome je zaključeno da neusklađivanje transakcijskog računa s ciljem prenosa novčane tražbine na apelanta, a ne na njegovog punomoćnika predstavlja razlog koji sprečava izvršenje pravomoćne presude, zbog čega je prethodno doneseno rješenje o izvršenju u cijelosti ukinuto i apelantu naloženo da svoj prijedlog za izvršenje, koji je zbog toga okvalificiran kao neuredan, uredi i uskladi na način da u potpunosti odgovara izvršnoj ispravi (istovjetnost prijedloga i rješenja o izvršenju).

35. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja kao suštinsko postavlja pitanje da li izričito apelantovo ovlaštenje u izvršnom postupku dato punomoćniku da (putem svog podračuna) primi njegovo potraživanje predstavlja razlog koji sprečava izvršenje pravomoćne sudske presude, te da li su sudovi prilikom donošenja osporenih odluka (rješenja) postupili u smislu svih relevantnih odredbi ZIP-a i ZPP koji se supsidijarno primjenjuje. U tom kontekstu, Ustavni sud ponovno podsjeća na osnovna načela izvršnog postupka, i to na: načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u izvršnom postupku (apelanta kao tražioca izvršenja i izvršenika), te u vezi s tim podsjeća da je cilj izvršnog postupka hitno i efikasno namirenje potraživanja tražioca izvršenja (apelanta) uz postojanje nužne pretpostavke za pokretanje postupka izvršenja, dakle izvršne isprave koja u okolnostima konkretnog slučaja nije bila dovedena u pitanje. Ako se to ima u vidu, kao i da u bitnom aspektu načelo formalnog legaliteta podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava (donesena u parničnom ili nekom drugom postupku) preispituje, mijenja ili prilagođava u suštinskom smislu, ostaje otvoreno pitanje da li način izvršenja (koji nije definiran u odredbi člana 36. ZIP-a) može predstavljati razlog koji bi apsolutno spriječio izvršenje pravomoćne i izvršne presude. Ovo pitanje svakako treba sagledati kroz sadržaj i cilj ostalih načela izvršnog postupka, prije svega načela dispozicije i načela zaštite interesa stranaka u postupku, u konkretnoj situaciji

interesu apelanta kao tražioca izvršenja. U tom kontekstu, Ustavni sud podsjeća da relevantna odredba člana 36. ZIP-a propisuje osnovne elemente koje mora imati prijedlog za izvršenje, između ostalog, izvršni naslov, oznake strana u postupku, predmet i sredstvo izvršenja, ali ne i način izvršenja, iz čega, prema ocjeni Ustavnog suda, proizlazi da upravo u tom segmentu uz ostala načela dolazi do izražaja načelo dispozicije tražioca izvršenja, konkretno apelanta. Osim toga, i odredbe ZPP koje se u izvršnom postupku supsidijarno primjenjuju ukazuju da punomoćnik (advokat, advokatsko društvo) kome je dato ovlaštenje mogu preduzimati određene ili sve radnje u postupku u zavisnosti od sadržaja ovlaštenja.

36. U tom smislu, imajući u vidu relevantne odredbe ZIP-a i ZPP, kao i načela izvršnog postupka, Ustavni sud smatra da suštinsko pitanje koje se tiče izričitog ovlaštenja koje je apelant dao svom punomoćnika u izvršnom postupku nije, u okolnostima konkretnog slučaja, sagledano u svjetlu svih relevantnih načela izvršnog postupka o kojima je ranije bilo riječi, niti načela hitnosti i djelotvornosti, te svih odredaba ZIP-a i ZPP. Naime, pravni stav i zaključak da apelantov punomoćnik putem svog podračuna ne može preuzeti njegovo (apelantovo) potraživanje koje je pravomoćno i izvršno i da to predstavlja razlog koji sprečava izvršenje proistekao je, kako proizlazi iz obrazloženja osporenih rješenja, iz pravnog shvaćanja Vrhovnog suda FBiH od 12. februara 2018. godine i Odluke Ustavnog suda broj AP 892/15 od 11. oktobra 2017. godine. U tom pravcu, Ustavni sud ponovno podsjeća da je u predmetu broj AP 892/15 odlučivao u konkretnim okolnostima tog slučaja iz kojih proizlazi, za razliku od okolnosti ove apelacije, da je rješenje o izvršenju povodom prigovora ostalo na snazi i da je osporenom odlukom izmijenjen samo način izvršenja tako što je izvršenik obavezan da troškove postupka umjesto punomoćniku isplati na apelantov žiroračun. U takvim se okolnostima zapravo pokazuje ispravnim apelantov navod iz apelacije, a u kontekstu pravnog stava Vrhovnog suda FBiH koji je uslijedio nakon donošenja Odluke broj AP 892/15, da se Ustavni sud u tom predmetu bavio pojedinačnom apelacijom i da nije zauzimao nikakav pravni stav o ovom pravnom pitanju, te da stoga to nije mogao biti osnov da Vrhovni sud mijenja svoj ranije zauzeti stav o tome (od 20. decembra 2017. godine).

37. Imajući u vidu sadržaj i smisao osnovnih načela izvršnog postupka, odredbi ZIP-a i odredbi ZPP koji se u izvršnom postupku supsidijarno primjenjuju, pa stoga i odredbe o ovlaštenjima punomoćnika (advokata) u izvršnom postupku, Ustavni sud smatra da je arbitraran stav i obrazloženje Kantonalnog i Općinskog suda iz kog proizlazi da izričito apelantovo ovlaštenje svom punomoćniku da umjesto njega putem svog podračuna preuzme potraživanje od izvršenika (koje je utvrđeno u parničnom postupku) predstavlja razlog koji sprečava izvršenje u smislu člana 47. stav 9. ZIP-a. Naime, iz odredbe člana 36. stav 1. ZIP-a proizlazi da su bitni elementi prijedloga za izvršenje: izvršni ili vjerodostojni dokument na osnovu kojeg se traži izvršenje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat, kao i drugi podaci koji su potrebni za provođenje izvršenja. Imajući to u vidu, kao i okolnost da navedenom odredbom nije preciziran način-modalitet izvršenja kao bitni element prijedloga za izvršenje, Ustavni sud smatra da je u osporenim rješenjima navedena odredba pogrešno dovedena u kontekst odredbe člana 47. stav 9. ZIP-a i razloga koji sprečavaju izvršenje, a koja glasi: "Ako je na osnovu činjenice koja je nastala u vrijeme kad je dužnik nije više mogao istaći u postupku iz kojeg potiče odluka, odnosno ako je na osnovu činjenice koja je nastala nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na drugi način onemogućeno ispunjenje potraživanja." Proizlazi da su sudovi u osporenim rješenjima izričito ovlaštenje punomoćniku za


preduzimanje jasno određenih radnji okvalificirali kao propust i nedostatak zbog kojeg je apelantu onemogućeno ispunjenje obaveze od strane izvršenika. S tog aspekta, Ustavni sud smatra da je takvim postupanjem, osim načela dispozicije, u potpunosti zanemareno načelo zaštite interesa stranaka u izvršnom postupku, u konkretnoj situaciji apelanta (pri čemu navedeni modalitet izvršenja ni na koji način ne dovodi u pitanje zaštitu interesa tražioca izvršenja) i načelo efikasnosti, sve s ciljem djelotvornog namirenja njegove tražbine utvrđene izvršnim naslovom. Pri tome, Ustavni sud zapaža da, u smislu načela zaštite interesa stranaka, navedeni modalitet izvršenja ni na koji način ne dovodi u pitanje zaštitu interesa izvršenika koji je nesporno izvršnim naslovom obavezan na isplatu novčanog iznosa koji se potražuje u predmetnom izvršnom postupku.

38. Stoga, Ustavni sud smatra da data obrazloženja ne zadovoljavaju zahtjev prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i da su stoga navodi apelacije o kršenju prava na pravično suđenje osnovani.

Analiza razumnosti trajanja postupka

39. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o izvršnom postupku koji je apelant kao tražilac izvršenja pokrenuo protiv izvršenika radi naplate potraživanja iz radnog odnosa. Iz navedenog proizlazi da se radi o postupku čija priroda zahtijeva određenu hitnost u postupanju i prema odredbama ZIP-a i prema odredbama ZPP (radni spor), a postupak nije naročito složen u subjektivnom ili objektivnom smislu.

40. Ustavni sud primjećuje da je izvršni postupak pokrenut u februaru 2015. godine i završen u februaru 2018. godine tako što je rješenje o izvršenju ukinuto i apelantu naloženo da prijedlog za izvršenje uredi prema uputama suda (dostavi svoj, a ne punomoćnikov transakcijski račun). Iz navedenog proizlazi da apelant tri godine od podnošenja prijedloga za izvršenje nije realizirao svoje potraživanje (pravomoćno i izvršno) i da je i dalje neizvjesno da li će ono biti uopće realizirano u izvršnom postupku.

41. U vezi s tim, Ustavni sud ponavlja da u izvršnom postupku, zbog same njegove prirode, treba postupati hitno (vidi Evropski sud, Comingersoll S. A. protiv Portugala, stav 23, 2000. godina), što je regulirano odredbom člana 5. ZIP-a. Imajući u vidu sve naprijed navedeno, Ustavni sud smatra da nije nužno upuštati se u daljnju analizu razumnosti trajanja postupka jer je očigledno da je zbog proizvoljnog stava i obrazloženja Kantonalnog i Općinskog suda apelant spriječen da u periodu od tri godine naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa koje je utvrđeno u izvršnom naslovu.

42. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da apelant svojim ponašanjem nije doprinio dužini izvršnog postupka, Ustavni sud zaključuje da predmetni izvršni postupak neopravdano dugo traje i da je prešao granice "razumnog roka" u smislu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je povrijeđeno apelantovo pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

43. U smislu člana 74. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud, izuzetno, može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu na osnovu pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovnim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prema utvrđenom načelu, apelantima za svaku godinu odgađanja po njihovim zahtjevima pripada iznos od 150,00 KM, izuzetno u hitnim postupcima određuje se 300,00 KM.

44. Budući da je u predmetnoj apelaciji utvrđeno kršenje prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud smatra da apelantu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je nesumnjivo pretrpio zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na odluku u ovom predmetu i vodeći se načelima pravičnosti, uzimajući u obzir ekonomske prilike u Bosni i Hercegovini, prosječna primanja i parametre životnog standarda građana, Ustavni sud smatra da apelantu treba na ime naknade nematerijalne štete isplatiti iznos od 900,00 KM.

45. Ovu naknadu je dužna platiti Vlada Srednjobosanskog kantona, s obzirom na sjedište suda pred kojim se vodi predmetni postupak, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, uz obavezu da nakon isteka ovog roka plati apelantu zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

46. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

47. U pogledu apelantovog zahtjeva da mu se dosude troškovi nastali podnošenjem apelacije, Ustavni sud podsjeća da Pravilima Ustavnog suda nije propisano da apelanti imaju pravo na troškove sastavljanja apelacije, iz čega proizlazi da troškove u vezi sa sastavljanjem apelacija isključivo snose apelanti.

Pravo na imovinu

48. Imajući u vidu utvrđenje u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nema potrebe ispitivati da li je u ovom predmetu došlo i do povrede prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

49. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su sudovi u osporenim odlukama svoj pravni zaključak o nemogućnosti izvršenja (postojanju razloga koji sprečavaju izvršenje) zasnovali na proizvoljnoj primjeni relevantnih odredaba ZIP-a i ZPP, zanemarujući kontekst i cilj načela izvršnog postupka, i kada je zbog toga apelant spriječen da svoje dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa realizira u periodu dužem od tri godine, čime je prekršeno i njegovo pravo na pravično suđenje u razumnom roku.

50. Na osnovu člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2), člana 62. stav (1) i člana 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 2344/18, rješavajući apelaciju Adnana Đulabića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (2), članka 62. stavak (1) i članka 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:



ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Adnana Đulabića. Utvrđuje sa povreda prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži od 27. veljače 2018. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Novom Travniku koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Na temelju članka 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, nalaže se Vladi Srednjobosanskog kantona da apelantu Adnanu Đulabiću isplati iznos od 900,00 KM na ime naknade nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku, i to u roku od tri mjeseca od dostave ove odluke, uz obvezu da nakon isteka ovog roka plati zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Novom Travniku, Vladi Srednjobosanskog kantona i predsjedniku Kantonalnog suda Novi Travnik da, u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Adnan Đulabić (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Adil Lozo, odvjetnik iz Travnika, podnio je 16. travnja 2018. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži 61 od 27. veljače 2018. godine i Rješenja Općinskog suda u Travniku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 31. listopada 2016. godine.


2. Na temelju članka 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda od Kantonalnog suda, Općinskog suda i "BNT – Tvornice mašina i hidraulike" d.d. Novi Travnik (u daljnjem tekstu: izvršenik) zatraženo je 16. svibnja 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sudionici u postupku su dostavili odgovore na apelaciju u razdoblju od 28. svibnja do 1. lipnja 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelacije i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Općinskog suda broj 51 0 Rs 068532 12 Rs od 24. studenog 2014. godine obvezan je izvršenik u svojstvu tuženog da apelantu isplati potraživanja iz radnog odnosa za određeno vremensko razdoblje i u određenom iznosu.

6. Apelant je radi izvršenja naplate novčanog potraživanja pokrenuo izvršni postupak 27. veljače 2015. godine.

7. Općinski sud je, odlučujući o apelantovom prijedlogu za izvršenje presude, donio Rješenje o izvršenju broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 26. svibnja 2015. godine kojim je protiv izvršenika određeno izvršenje radi naplate apelantovog novčanog potraživanja na temelju izvršne isprave – presude Općinskog suda od 24. studenog 2014. godine, pravomoćne sa danom 19. prosinca

2014. godine. Navedeno izvršenje je određeno zapljenom novčanih sredstava koje izvršenik posjeduje na računima banaka (računi bliže navedeni u izreci rješenja) na način da se apelantov glavni dug sa zakonskom zateznom kamatom prenese na račun ili podračun apelantovog punomoćnika. U obrazloženju rješenja je navedeno da prijedlog za izvršenje sadrži sve potrebne elemente propisane odredbom članka 36. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP) i da je rješenje o izvršenju doneseno na temelju članka 39. ZIP-a.

8. Protiv rješenja o izvršenju izvršenik je pravodobno izjavio prigovor, pozivajući se na odredbu članka 47. stavak 9. ZIP-a i razloge koji sprječavaju izvršenje presude, ističući da je kao gospodarsko društvo zvanično pokrenuo postupak financijske konsolidacije i da će se kroz Zakon o financijskoj konsolidaciji izvršiti namirenje apelanta kao tražitelja izvršenja.

9. Općinski sud je Rješenjem broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 31. listopada 2016. godine usvojio prigovor izvršenika i ukinuo Rješenje o izvršenju broj 51 0 Rs 068532 15 I 35 od 26. svibnja 2015. godine, te je apelantu kao tražitelju izvršenja naloženo u roku od 15 dana urediti prijedlog za izvršenje na način da ga uskladi glede prijenosa novčanog potraživanja na svoj transakcijski račun, a ne račun svog punomoćnika budući da prijedlog ne odgovara izvršnoj ispravi (neuredan) i da nema istovjetnosti između prijedloga i rješenja o izvršenju. U obrazloženju rješenja je navedeno da je izvršenik u prigovoru ukazao na razloge iz članka 47. stavak 9. ZIP-a koji sprječavaju izvršenje rješenja o izvršenju i da se apelantov punomoćnik, cijeneći da su navodi iz prigovora neutemeljeni, pozvao na odredbe čl. 31. i 32. Zakona o odvjetništvu FBiH. Općinski sud je prvostupanjsko rješenje o izvršenju ispitao u granicama razloga navedenih u prigovoru i po službenoj dužnosti, te je izvršenikov prigovor usvojio uz sljedeće razloge. Naime, Općinski sud je u tom pravcu istaknuo da iz spisa predmeta proizlazi da je apelant 27. veljače 2015. godine dostavio sudu prijedlog za izvršenje protiv označenog izvršenika na temelju izvršne isprave (presude Općinskog suda od 24. studenog 2014. godine) radi naplate utvrđenih novčanih potraživanja; da je kao predmet i sredstvo izvršenja predložena pljenidba novčanih sredstava na računima izvršenika kod naznačenih banaka, i to tako da se glavni dug prenese na podračun apelantovog punomoćnika; da je odredbom članka 36. stavak 1. ZIP-a propisano da prijedlog za izvršenje mora sadržavati pravilno označenje tražitelja izvršenja (apelanta) i izvršenika, potom potraživanje čije se ostvarenje traži, točan naziv, broj i datum izvršne isprave, te predmet i sredstvo izvršenja. U smislu odredbe članka 39. stavak 1. ZIP-a, kako je dalje obrazloženo, iste elemente mora sadržavati i rješenje o izvršenju. Prihvaćajući utemeljenim izvršenikov prigovor, Općinski sud je naglasio da iz relevantnih, naprijed navedenih odredbi ZIP-a proizlazi da rješenje o izvršenju mora biti identično izvršnoj ispravi, pa se shodno tome određuje da izvršenik svoju obvezu izvrši samo prema tražitelju izvršenja (apelantu) označenom u toj ispravi, a ne prema njegovom punomoćniku. Razmatrajući navode glede supsidijarne primjene odredaba Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) koje se u smislu članka 21. ZIP-a primjenjuju u izvršnom postupku, Općinski sud je istaknuo da presuda Općinskog suda od 24. studenog 2014. godine u smislu članka 23. stavak 1. točka 1. ZIP-a predstavlja izvršnu ispravu u konkretnom izvršnom predmetu kojom su glavni dug, kamate i troškovi postupka dosuđeni apelantu (tražitelju izvršenja), a ne njegovom punomoćniku. Osim toga, Općinski sud je naveo da postoji iznimka od pravila identiteta izvršne isprave i prijedloga za izvršenje, odnosno iznimka da ime dužnika (izvršenika) iz izvršnog naslova (presude ili drugog akta iz članka 23. ZIP-a) mora biti identično imenu izvršenika u prijedlogu za izvršenje i da je ta iznimka propisana odredbom članka 30. ZIP-a pod naslovom "Prijelaz tražbine ili obveze". Navedenim odredbama je propisano


da se u postupku izvršenja mogu pojaviti i osobe koje nisu označene u izvršnoj ispravi. Međutim, kako je dalje obrazloženo, takva osoba mora dokazati (javnom ili ovjerenom privatnom ispravom) da je na nju prešlo potraživanje odnosno obveza, što nije slučaj u konkretnom predmetu. U svezi s tim je pojašnjeno da je prijedlogom za izvršenje predloženo da se glavni dug (koji se odnosi na apelantove neisplaćene plaće), kamate, troškovi parničnog postupka i troškovi izvršnog postupka uplate na račun apelantovog punomoćnika, što je suprotno izvršnoj ispravi. U takvoj situaciji je u smislu odredbi iz čl. 66. i 336. stavak 1. ZPP prijedlog za izvršenje apelantu vraćen na uređenje uz pravno stajalište da je prijedlog neuredan jer ne odgovara izvršnoj ispravi, te da nema istovjetnosti između prijedloga i rješenja o izvršenju, zbog čega je izvršenikov prigovor usvojen i ukinuto rješenje o izvršenju koje bilo prethodno doneseno, uz pozivanje na materijalne odredbe i praksu Kantonalnog suda u sličnim predmetima.

10. Kantonalni sud je, odlučujući u žalbenom postupku, donio Rješenje broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži 61 od 27. veljače 2018. godine kojim je apelantova žalba odbijena i potvrđeno rješenje Općinskog suda kojim je izvršenikov prigovor usvojen. Kantonalni sud je ponovio činjenice koje proizlaze iz stanja spisa i koje se tiču kronologije izvršnog postupka od podnošenja prijedloga za izvršenje pa nadalje, te je cijeneći neutemeljenost apelantove žalbe naveo da je prvostupanjski sud za svoju odluku dao potpune, jasne i logične razloge koje je u cjelini prihvatio kao svoje, a koji nisu dovedeni u sumnju apelantovom žalbom. U svezi s tim je ukazano na supsidijarnu primjenu ZPP u izvršnom postupku, u kom smislu sud po službenoj dužnosti ispituje rješenje o izvršenju glede pravilne primjene materijalnog prava, što podrazumijeva, između ostalog, povrede izvršnog postupka. Potom je ponovljen sadržaj odredbe članka 36. stavak 1. ZIP-a koji u relevantnom dijelu propisuje elemente prijedloga za izvršenje i koje u smislu odredbe članka 9. stavak 1. ZIP-a mora biti identično izvršnoj ispravi, pa shodno tome i određenje da izvršenik svoju obvezu može izvršiti samo prema tražitelju izvršenja (konkretno apelantu) označenom u toj ispravi, a ne prema njegovom punomoćniku, kako je apelant u žalbi pogrešno naveo. Priložena punomoć iz predmetnog spisa kojom je apelant dao specijalno ovlaštenje svom odvjetniku da se prijenos novčanih sredstava izvrši putem njegovog (punomoćnikovog) podračuna je bez utjecaja na drugačiju odluku suda jer pravomoćnom presudom kojom je apelant izdejstvovao svoje potraživanje prema izvršeniku nije stvorena obveza na strani izvršenika da nju izmiri prema apelantovom punomoćniku, već prema apelantu, pa se apelantov punomoćnik kao vjerovnik iz izvršne isprave ne može legitimirati kao osoba kojoj se u izvršnom postupku može isplatiti potraživanje umjesto vjerovniku, na koju legitimaciju sud pazi po službenoj dužnosti, a niti je tako nešto predviđeno odredbama ZIP-a. Naprotiv, kako je dalje obrazloženo, kada je u pitanju izvršenje na potraživanjima koja izvršenik posjeduje na računima kod banke, odredba članka 166. stavak 4. ZIP-a je sasvim jasna i propisuje da se u rješenju o izvršenju iz st. 2. i 3. ovog članka mora obvezno odrediti broj računa izvršenika s kojeg treba obaviti isplatu, te broj računa tražitelja izvršenja na koji isplatu treba obaviti ili drugi način isplate. Iz navedene odredbe proizlazi, kako je zaključio Kantonalni sud, da se isplata iz izvršnog naslova izvršava prema tražitelju izvršenja (apelantu), a ne prema njegovom punomoćniku. Osim toga, Kantonalni sud je napomenuo da se ovlaštenje punomoćniku da primi ispunjenje obveze izvršenika odnosi na dobrovoljno, ali ne i na prinudno ispunjenje obveze, podsjećajući da se u izvršnom postupku ne može mijenjati temeljno načelo da izvršenik kao dužnik svoju obvezu može ispuniti samo u odnosu na tražitelja izvršenja koji je označen u izvršnoj ispravi, odnosno u prijedlogu za izvršenje. Kako je odredbom članka 39. stavak 1. ZIP-a predviđeno da u

rješenju o izvršenju moraju da se označe tražitelj izvršenja i izvršenik, izvršna isprava, obveza izvršenika, predmet i drugi podaci koji su potrebni za provođenje izvršenja, a da u konkretnom slučaju apelantov punomoćnik nema ovlaštenje tražiti da se novčana sredstva na ime dugovanog po izvršnoj ispravi prenesu na njegov račun (jer on nije tražitelj izvršenja), to odluka prvostupanjskog suda kojom je ukinuto rješenje o izvršenju, te apelantu kao tražitelju izvršenja naloženo urediti prijedlog, prema mišljenju Kantonalnog suda, ne predstavlja proizvoljno tumačenje primijenjenih odredbi materijalnog prava. Takvo stajalište prvostupanjskog suda je, kako je dalje obrazloženo, u skladu s Odlukom Ustavnog suda BiH broj AP 892/15 od 11. listopada 2017. godine, kao i sa Odlukom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 I 640970 18 Spp 2 od 12. veljače 2018. godine koja glasi: "Punomoćnik tražitelja izvršenja (advokat ili advokatsko društvo) ne može u izvršnom postupku naplatiti novčano potraživanje tražitelja izvršenja (glavni dug, kamate i troškove parničnog i izvršnog postupka) putem svog žiro računa, iako je tražitelj izvršenja dao izričito i posebno ovlaštenje punomoćniku za takvu naplatu, shodno odredbama čl. 304. i 305. ZPP-a."


11. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima Kantonalnog i Općinskog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Povredu navedenih prava apelant obrazlaže proizvoljnom primjenom odredbi ZIP-a, ZPP, Zakona o obligacijskim odnosima i Zakona o odvjetništvu. Osim toga, ukazuje na nedostatak obrazloženja u odnosu na žalbene navode koje sudovi nisu cijenili na adekvatan način jer je, prema njegovom mišljenju, potpuno neprihvatljivo stajalište da se konkretnim prijedlogom za izvršenje tražilo izmirenje obveze prema njegovom punomoćniku, a ne prema njemu kao tražitelju izvršenja. Apelant je također ukazao da je Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud FBiH), raspravljajući o identičnom pravnom pitanju, zauzeo dva potpuno različita shvaćanja. Prvo je doneseno u povodu zahtjeva Općinskog suda u Sarajevu 20. prosinca 2017. godine kojim je "dopušteno da se potraživanje iz izvršne isprave čija se naplata traži u izvršnom postupku prenese na račun punomoćnika tražioca izvršenja kada je prijedlog za izvršenje podnesen na temelju punomoći u kojoj je tražilac izvršenja dao izričito i posebno ovlaštenje punomoćniku da u izvršnom postupku može naplatiti novčano potraživanje i troškove postupka putem svog računa". Drugo mišljenje (pravno stajalište) kojim je promijenjeno prethodno uslijedilo je 12. veljače 2018. godine, nakon što je Ustavni sud BiH donio Odluku broj AP 892/15 od 11. listopada 2017. godine. U tom pravnom mišljenju Vrhovni sud je izrazio stajalište da "punomoćnik tražioca izvršenja (advokat ili advokatsko društvo) ne može u izvršnom postupku naplatiti novčano potraživanje tražioca izvršenja putem svog žiro računa iako je tražilac izvršenja dao izričito i posebno ovlaštenje punomoćniku za takvu naplatu shodno odredbama čl. 304. i 305. ZPP-a". U svezi s naprijed navedenim, apelant je ukazao da je Ustavni sud u predmetu na koji se pozvao Vrhovni sud bavio pojedinačnom apelacijom i nije zauzimao nikakvo pravno stajalište o navedenom pravnom pitanju, pa da stoga nije bilo potrebe da Vrhovni sud mijenja svoje ranije zauzeto stajalište o tome.

12. U okolnostima konkretnog slučaja apelant je ukazao da su osporena rješenja u suprotnosti s odredbama ZIP-a, ZPP i


Zakona o odvjetništvu, te je s tog aspekta naglasio značaj načela neovisnosti odvjetnika u njihovom radu. Na način kako su odlučili sudovi u pobijanim rješenjima, prema apelantovom mišljenju, odvjetnicima se onemogućava obavljati svoju djelatnost i koristiti novčana sredstva stranke koju zastupaju, a njemu kao zastupanoj stranci se uskraćuje pravo da sam odredi način na koji će se prema njemu izvršiti već uspostavljena obveza. U svezi s tim naglašava da ni u relevantnoj odredbi ZIP-a koju su sudovi primijenili u konkretnoj situaciji (članak 36.) nije određen način izvršenja, već samo predmet i sredstvo izvršenja, iz čega proizlazi da kao tražitelj izvršenja u potpunosti može disponirati tim svojim pravom.

13. Osim navedenog, apelant smatra da mu je u okolnostima konkretnog slučaja zbog proizvoljnih odluka sudova uskraćeno i pravo na pravično suđenje u razumnom roku budući da na izvršenje pravomoćne sudske odluke čeka pune tri godine i neizvjesno je do kada, zbog čega je predložio da mu se na ime nematerijalne štete koja je time prouzročena isplati iznos od 1.000,00 KM. Predložio je da mu se uz taj iznos isplate i troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

14. Apelant, također, ukazuje da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu jer miješanje javne vlasti u mirno uživanje nečijeg vlasništva (imovine) treba biti zakonito. U konkretnom slučaju postupanje redovnih sudova je suprotno odredbama ZIP-a, ZOO, ZPP i Zakona o odvjetništvu, što znači da miješanje javne vlasti nije bilo zakonito, da je bilo bez razumnog i objektivnog opravdanja, da nije bilo u općem interesu i da je na taj način apelant neutemeljeno lišen svoje imovine, odnosno naplate pravomoćno dosuđenog potraživanja usvajanjem proizvoljnog i paušalnog stajališta da izričita punomoć ovlaštenom punomoćniku za naplatu potraživanja predstavlja razlog koji sprječava izvršenje presude.


15. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da u cijelosti ostaje pri pravnom stajalištu iz svoje odluke u kojoj su iznijeta i detaljno obrazložena stajališta u povodu apelantovih prigovora o načinu izvršenja. Smatra da osporenom odlukom nisu povrijeđena apelantova prava na koja je apelacijom ukazao, pa je predloženo da se ona odbije kao neutemeljena.

16. Općinski sud je u opsežnom odgovoru osporio navode iz apelacije uz pozivanje na odredbe iz čl. 36. i 39. ZIP-a.

17. Izvršenik smatra da je apelacija neutemeljena i stoga konačna odluka suda, kojom je rješenje o izvršenju stavljeno izvan snage, pravilna i zakonita. Smatra da apelant pogrešno tumači relevantne odredbe ZIP-a, ZPP i Zakona o odvjetništvu, pa je predloženo da se apelacija odbije kao neutemeljena.


18. Zakon o ovršnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 9. Podnesci, ročišta i spisi

(1) U ovršnom postupku sud postupa na temelju podnesaka i drugih pismena.

[...]

Članak 21. Primjena odredaba drugih zakona

(1) U ovršnom postupku na odgovarajući se način primjenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno.

[...] (3) Na materijalno-pravne pretpostavke i posljedice

provedbe ovršnog postupka na odgovarajući se način primjenjuju

odredbe zakona kojima se uređuju stvarna prava, odnosno obligacijski odnosi.

Članak 23. Ovršna isprava

(1) Ovršne isprave su: 1) ovršna odluka sudova i ovršno sudsko poravnanje [...]

Članak 30. Prijelaz tražbine ili obveze

(1) Ovrha se određuje i na prijedlog i u korist osobe koja u ovršnoj ispravi nije označena kao tražitelj ovrhe ako ona javnom ili ovjerovljenom privatnom ispravom dokaže da je tražbina na nju prenesena ili je na nju drugim načinom prešlo. Ako se prijenos ne može dokazati na taj način, stranke svoja prava vezana za prijenos tražbine mogu dokazivati samo u parničnom postupku.

(2) Ovrha se određuje i protiv treće osobe koja u ovršnoj ispravi nije označena kao ovršenik, ako tražitelj ovrhe javnom ili po zakonu ovjerovljenom privatnom ispravom dokaže da je ta osoba na zakonit način preuzela dug iz ovršne isprave ili je taj dug po zakonu obvezna izmiriti. Ako se obveza treće osobe na ispunjenje duga ospori, stranke prije ovrhe to pitanje moraju razriješiti u parničnom postupku.

Članak 36. Prijedlog za ovrhu

(1) Prijedlog za ovrhu mora sadržavati zahtjev za ovrhu u kojem će biti naznačena ovršna ili vjerodostojna isprava na temelju koje se traži ovrha, tražitelj ovrhe i ovršenik, tražbina čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim ovrhu treba provesti, predmet ovrhe ako je poznat, kao i druge podatke koji su potrebni za provedbu ovrhe.

(3) Prijedlog za ovrhu na temelju vjerodostojne isprave mora sadržavati:

1) ovršni zahtjev iz stavka 1. ovoga članka, 2) zahtjev da sud obveže ovršenika da u roku od osam dana,

a u mjeničnim i čekovnim sporovima u roku od tri dana po dostavi rješenja, namiri tražbinu, zajedno s odmjerenim troškovima.

[...]

Članak 39. Rješenje o ovrsi

(1) U rješenju o ovrsi moraju biti naznačeni ovršna, odnosno vjerodostojna isprava na temelju koje se ovrha određuje, tražitelj ovrhe i ovršenik, tražbina koja se ostvaruje, sredstvo i predmet ovrhe te drugi podaci potrebni za provedbu ovrhe. [...]

Članak 47. Razlozi za prigovor

Prigovor protiv rješenja o ovrsi može se podnijeti iz razloga koji sprječavaju ovrhu, a osobito ako:

9) je na temelju činjenice nastale u vremenu kada ju dužnik više nije mogao istaknuti u postupku iz kojega potječe odluka, odnosno ako je na temelju činjenice nastale nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na drugi način onemogućeno ispunjenje tražbine;

[...]

Članak 166. Prinudna ovrha

(1) Ovrha radi ostvarenja novčane tražbine prema ovršeniku može se sprovesti nad svim sredstvima na njegovim računima u banci, osim ako zakonom nije drugačije određeno.

(2) Rješenjem o ovrsi nad novčanim sredstvima koja se vode na transakcijskom računu ovršenika nalaže se banci da novčani iznos za koji je ovrha određena prenese s transakcijskog računa ovršenika na transakcijski račun tražitelja ovrhe, a za tražbine za koje nije propisana naplata preko žiro-računa u banci, isplati taj iznos tražitelju ovrhe u gotovu novcu.


(3) Ovrha nad novčanom tražbinom, koja po štednom ulogu, tekućem ili žiro- računu, deviznom i drugim računima u banci, izuzev transakcijskog računa, pripada ovršeniku određuje se tako što se rješenjem o ovrsi nalaže banci da novčani iznos za koji je određena ovrha isplati tražitelju ovrhe nakon ovršnosti rješenja o ovrsi. To rješenje ima dejstvo rješenja o ovrsi kojim su određeni zapljena novčane tražbine i prijenos radi naplate.

(4) U rješenju o ovrsi iz st. 2. i 3. ovoga članka, odredit će se broj računa ovršenika s kojega treba obaviti isplatu i broj računa tražitelja ovrhe na koji isplatu treba obaviti ili drugi način obavljanja isplate.

19. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine FBiH", br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 10. (1) Stranka ima pravo da sud odluči o njezinim zahtjevima i

prijedlozima u razumnom roku. (2) Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa

što manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članak 66. Kad ustanovi da je tužba nerazumljiva ili da ne sadrži

elemente propisane odredbom članka 53. ovoga zakona (nepotpuna tužba), ili da postoje nedostaci glede sposobnosti tužitelja ili tuženika da budu stranke u parnici, ili nedostaci glede zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlasti zastupnika da pokrene parnicu kad je takva ovlast potrebita, sud će radi otklanjanja tih nedostataka poduzeti potrebite radnje predviđene odredbama čl. 295. i 336. ovoga zakona.

Članak 304. Stranka može ovlastiti punomoćnika da poduzima samo

određene radnje ili da poduzima sve radnje u postupku.

Članak 305. Ako je stranka izdala odvjetniku punomoć za vođenje

parnice, a nije pobliže odredila ovlasti u punomoći, odvjetnik je na temelju takve punomoći ovlašten:


2) stavljati zahtjev za ovrhu ili osiguranje i poduzimati potrebite radnje u postupku, u povodu takovoga zahtjeva;

3) od protivne stranke primiti dosuđene troškove; 4) pismeno ovlastiti drugog odvjetnika na poduzimanje samo


Članak 336. Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebito

da bi se po njemu moglo postupiti, sud će podnositelju vratiti podnesak radi ispravke ili dopune, uz navode što treba ispraviti ili dopuniti i odredit će rok za ispravku ili dopunu podneska, koji ne može biti duži od osam dana.

Ako podnesak vezan za rok bude ispravljen odnosno dopunjen i predan sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatrat će se da je podnesen sudu onoga dana kad je prvi put bio podnesen. [...]

20. U Zakonu o odvjetništvu ("Službene novine FBiH" br. 25/02, 40/02, 29/03, 18/05, 68/05 i 42/11) relevantne odredbe glase:

Članak 32. Novčana sredstva zastupane stranke odvjetnik može koristiti

samo sukladno uputstvima stranke ili uz njeno izričito odobrenje. Odvjetnici su obvezni voditi posebno računovodstvo za

novčana sredstva stranke.

Naknadu za pruženu pravnu pomoć, kao i troškove nastale u postupku, odvjetnik može naplatiti iz gotovine koju je zastupana stranka položila kod njega ili iz gotovine koju je za zastupanu stranku primio, sukladno općim aktima Federalne odvjetničke komore.

Na novčanim sredstvima koje primi u ime zastupane stranke, odvjetnik ima pravo zaloga radi osiguranja naplate naknade i izdataka za zastupanje.

VI. Dopustivost

21. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 51 0 Rs 068532 18 Rsži 61 od 27. veljače 2018. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje apelant je primio 21. ožujka 2018. godine, a apelacija je podnesena 16. travnja 2018. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelant ukazuje da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz stavka 2. ovog članka, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

28. Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, izvršenje odluke koju donese bilo koji sud mora biti promatrano kao integralni dio suđenja u smislu članka II/3.(е) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije (vidi odluke Ustavnog suda, Odluka broj AP 288/03 od 17. prosinca 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 8/05; Odluka broj AP 464/04 od 17. veljače 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 40/05). U konkretnom slučaju se radi o pravu koje je utvrđeno u parničnom postupku čije je izvršenje apelant zatražio u izvršnom postupku, pa apelant uživa sve garancije prava na pravično


suđenje iz članka II/3.(е) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

29. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže proizvoljnom primjenom odredbi ZIP-a, ZPP, ZOO i Zakona o odvjetništvu u postupku izvršenja pravomoćne sudske presude. U svezi s tim, apelant ističe da su redovni sudovi u okolnostima konkretnog slučaja, u izvršnom postupku, pogrešno protumačili relevantne odredbe o punomoći i ovlaštenjima punomoćnika u situaciji kada je svog punomoćnika (odvjetnika) izričito ovlastio da potraživanje utvrđeno u parničnom postupku naplati od izvršenika putem svog podračuna, ukazujući da na temelju relevantnih odredbi svih naprijed navedenih zakona može u potpunosti disponirati svojim pravom, pa stoga i ovlaštenjem da njegov punomoćnik umjesto njega preuzme zahtijevano novčano potraživanje od izvršenika.

30. Imajući u vidu apelacijske navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se odnose na proizvoljnu primjenu prava, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivati zaključke redovnih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati jesu li osporene odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni prava.

31. Ustavni sud prije analize okolnosti konkretnog slučaja napominje da je cilj izvršnog postupka žurno i efikasno prinudno namirenje potraživanja tražitelja izvršenja i da je stoga postojanje izvršne isprave nužna pretpostavka za određivanje izvršenja u postupku u kojem se postupa prema jasnim i utvrđenim načelima, među kojima su, između ostalih, najvažniji: načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u postupku (tražitelja izvršenja i izvršenika). S tog aspekta, Ustavni sud podsjeća da načelo formalnog legaliteta zauzima središnje mjesto i podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava donesena u parničnom ili nekom drugom postupku preispituje, mijenja ili prilagođava. Stoga je neophodno navedeni postupak i njegova načela ustanovljena relevantnim odredbama ZIP-a sagledati kroz analizu tih odredbi i onih koje se supsidijarno primjenjuju, u konkretnom slučaju odredbi ZPP.

32. U tom smislu, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u osporenim rješenjima, usvajajući prigovor izvršenika na način da je prethodno doneseno rješenje o izvršenju ukinuto u cjelini i apelantu naloženo da u određenom roku uredi prijedlog za izvršenje, afirmirali stajalište da apelantov punomoćnik ne može u izvršnom postupku naplatiti apelantovo novčano potraživanje iz izvršne isprave putem svog podračuna, bez obzira što je apelant za tu pravnu radnju svom punomoćniku dao izričito ovlaštenje. Pri tome su sudovi u osporenim rješenjima zauzeli stajalište da se apelantov punomoćnik u izvršnom postupku ne može legitimirati kao osoba kojoj se može isplatiti potraživanje i da se obveza iz izvršnog naslova može izvršiti samo prema apelantu, a ne njegovom punomoćniku, te da je supsidijarna primjena odredbi ZPP o ovlaštenjima punomoćnika moguća samo u situaciji dobrovoljnog, a ne i prinudnog ispunjenja obveze. Navedeno stajalište je, kako proizlazi iz obrazloženja osporenih rješenja, osim naprijed navedenog, utemeljeno na Odluci Vrhovnog suda

FBiH od 12. veljače 2018. godine i Odluci Ustavnog suda broj AP 892/15 od 11. listopada 2017. godine.

33. Imajući to u vidu, Ustavni sud podsjeća da je predmet analize u predmetu broj AP 892/15 od 11. listopada 2017. godine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 892/15 od 11. listopada 2017. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba) bilo rješenje Okružnog suda kojim je nakon odlučivanja o prigovoru (izvršenika) rješenje o izvršenju ostalo na snazi (obveza izvršenika prema tražitelju izvršenja iz izvršne isprave), a izmjena povodom prigovora je uslijedila (u odnosu na prvostupanjsko rješenje) samo u dijelu koji se odnosio na način izvršenja odluke, konkretno naplate troškova parničnog i izvršnog postupka, i to na način da se spomenuti troškovi isplate apelantima (tražiteljima izvršenja) umjesto na račun njihovog punomoćnika. Ustavni sud je, imajući u vidu apelacijske navode u tom predmetu kojima je suštinski ukazano na pogrešnu primjenu odredbe iz članka 305. ZPPRS u svezi s ovlaštenjima punomoćnika u izvršnom postupku, te jasna i argumentirana obrazloženja iz osporenih rješenja prema kojima apelantima nije uskraćeno pravo na izvršenje sudske odluke (rješenje o izvršenju ostalo na snazi), niti je dano ovlaštenje punomoćniku pri ocjeni izvršenikovog prigovora bila razlog koji bi spriječio izvršenje pravomoćnog i izvršnog naslova u cjelini, već je izmijenjen samo način isplate troškova postupka, zaključio da u okolnostima tog konkretnog slučaja nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Osim toga, Ustavni sud je u navedenoj odluci podsjetio na Odluku broj AP 1433/06 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1433/06 od 13. rujna 2007. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), u kojoj je predmet analize, između ostalog, bio i opseg ovlaštenja punomoćnika u parničnom postupku u situaciji kada stranka koja je izdala punomoć nije bliže odredila njegova ovlaštenja. U svezi s tim, Ustavni sud je u predmetu broj AP 892/15 (vidi točku 29.) ukazao na razloge neprimjenjivosti stajališta iz Odluke broj AP 1433/06 prema kojem je odvjetnik na temelju izričite punomoći ovlašten u parničnom postupku naplatiti i troškove postupka za stranku koju zastupa budući da se radi o dva različita postupka (parnični odnosno izvršni), pri čemu Ustavni sud ponovno podsjeća na stajalište koje je proizašlo iz okolnosti konkretnog slučaja (osporenim rješenjima nije spriječeno izvršenje presude) i navoda konkretne apelacije.

34. Vraćajući se na konkretni predmet koji se razmatra u ovoj odluci i suštinu apelacijskih navoda kojima je ukazano na proizvoljnu primjenu materijalnog prava zbog pogrešnog tumačenja relevantnih odredbi ZIP-a i ZPP koje se odnose na ovlaštenja punomoćnika u izvršnom postupku, Ustavni sud zapaža da su sudovi u osporenim rješenjima, nakon ocjene navoda iz prigovora kojima je ukazano na razloge koji sprječavaju izvršenje presude, zauzeli stajalište da su navodi iz prigovora utemeljeni. Pri tome je zaključeno da neusklađivanje transakcijskog računa s ciljem prijenosa novčane tražbine na apelanta, a ne na njegovog punomoćnika predstavlja razlog koji sprječava izvršenje pravomoćne presude, zbog čega je prethodno doneseno rješenje o izvršenju u cijelosti ukinuto i apelantu naloženo da svoj prijedlog za izvršenje, koji je zbog toga okvalificiran kao neuredan, uredi i uskladi na način da u potpunosti odgovara izvršnoj ispravi (istovjetnost prijedloga i rješenja o izvršenju).

35. U svezi s tim, Ustavni sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja kao suštinsko postavlja pitanje predstavlja li izričito apelantovo ovlaštenje u izvršnom postupku dano punomoćniku da (putem svog podračuna) primi njegovo potraživanje razlog koji sprječava izvršenje pravomoćne sudske presude, te jesu li sudovi prilikom donošenja osporenih odluka (rješenja) postupili u smislu svih relevantnih odredbi ZIP-a i ZPP koji se supsidijarno primjenjuje. U tom kontekstu, Ustavni sud


ponovno podsjeća na temeljna načela izvršnog postupka, i to na: načelo dispozicije, načelo formalnog legaliteta i načelo zaštite interesa stranaka u izvršnom postupku (apelanta kao tražitelja izvršenja i izvršenika), te u svezi s tim podsjeća da je cilj izvršnog postupka žurno i efikasno namirenje potraživanja tražitelja izvršenja (apelanta) uz postojanje nužne pretpostavke za pokretanje postupka izvršenja, dakle izvršne isprave koja u okolnostima konkretnog slučaja nije bila dovedena u pitanje. Ako se to ima u vidu, kao i da u bitnom aspektu načelo formalnog legaliteta podrazumijeva nemogućnost da se u izvršnom postupku izvršna isprava (donesena u parničnom ili nekom drugom postupku) preispituje, mijenja ili prilagođava u suštinskom smislu, ostaje otvoreno pitanje može li način izvršenja (koji nije definiran u odredbi članka 36. ZIP-a) predstavljati razlog koji bi apsolutno spriječio izvršenje pravomoćne i izvršne presude. Ovo pitanje svakako treba sagledati kroz sadržaj i cilj ostalih načela izvršnog postupka, prije svega načela dispozicije i načela zaštite interesa stranaka u postupku, u konkretnoj situaciji interesu apelanta kao tražitelja izvršenja. U tom kontekstu, Ustavni sud podsjeća da relevantna odredba članka 36. ZIP-a propisuje temeljne elemente koje mora imati prijedlog za izvršenje, između ostalog, izvršni naslov, oznake strana u postupku, predmet i sredstvo izvršenja, ali ne i način izvršenja, iz čega, prema ocjeni Ustavnog suda, proizlazi da upravo u tom segmentu uz ostala načela dolazi do izražaja načelo dispozicije tražitelja izvršenja, konkretno apelanta. Osim toga, i odredbe ZPP koje se u izvršnom postupku supsidijarno primjenjuju ukazuju da punomoćnik (odvjetnik, odvjetničko društvo) kome je dano ovlaštenje mogu poduzimati određene ili sve radnje u postupku ovisno o sadržaju ovlaštenja.

36. U tom smislu, imajući u vidu relevantne odredbe ZIP-a i ZPP, kao i načela izvršnog postupka, Ustavni sud smatra da suštinsko pitanje koje se tiče izričitog ovlaštenja koje je apelant dao svom punomoćnika u izvršnom postupku nije, u okolnostima konkretnog slučaja, sagledano u svjetlu svih relevantnih načela izvršnog postupka o kojima je ranije bilo riječi, niti načela žurnosti i učinkovitosti, te svih odredaba ZIP-a i ZPP. Naime, pravno stajalište i zaključak da apelantov punomoćnik putem svog podračuna ne može preuzeti njegovo (apelantovo) potraživanje koje je pravomoćno i izvršno i da to predstavlja razlog koji sprječava izvršenje proistekao je, kako proizlazi iz obrazloženja osporenih rješenja, iz pravnog shvaćanja Vrhovnog suda FBiH od 12. veljače 2018. godine i Odluke Ustavnog suda broj AP 892/15 od 11. listopada 2017. godine. U tom pravcu, Ustavni sud ponovno podsjeća da je u predmetu broj AP 892/15 odlučivao u konkretnim okolnostima tog slučaja iz kojih proizlazi, za razliku od okolnosti ove apelacije, da je rješenje o izvršenju povodom prigovora ostalo na snazi i da je osporenom odlukom izmijenjen samo način izvršenja tako što je izvršenik obvezan troškove postupka umjesto punomoćniku isplatiti na apelantov žiro-račun. U takvim se okolnostima zapravo pokazuje ispravnim apelantov navod iz apelacije, a u kontekstu pravnog stajališta Vrhovnog suda FBiH koje je uslijedilo nakon donošenja Odluke broj AP 892/15, da se Ustavni sud u tom predmetu bavio pojedinačnom apelacijom i da nije zauzimao nikakvo pravno stajalište o ovom pravnom pitanju, te da stoga to nije mogla biti osnova da Vrhovni sud mijenja svoje ranije zauzeto stajalište o tome (od 20. prosinca 2017. godine).

37. Imajući u vidu sadržaj i smisao temeljnih načela izvršnog postupka, odredbi ZIP-a i odredbi ZPP koji se u izvršnom postupku supsidijarno primjenjuju, pa stoga i odredbe o ovlaštenjima punomoćnika (advokata) u izvršnom postupku, Ustavni sud smatra da je arbitrarno stajalište i obrazloženje Kantonalnog i Općinskog suda iz kog proizlazi da izričito apelantovo ovlaštenje svom punomoćniku da umjesto njega putem svog podračuna preuzme potraživanje od izvršenika (koje je utvrđeno u parničnom postupku) predstavlja razlog koji sprječava

izvršenje u smislu članka 47. stavak 9. ZIP-a. Naime, iz odredbe članka 36. stavak 1. ZIP-a proizlazi da su bitni elementi prijedloga za izvršenje: izvršni ili vjerodostojni dokument na temelju kojeg se traži izvršenje, tražitelj izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat, kao i drugi podaci koji su potrebni za provođenje izvršenja. Imajući to u vidu, kao i okolnost da navedenom odredbom nije preciziran način-modalitet izvršenja kao bitni element prijedloga za izvršenje, Ustavni sud smatra da je u osporenim rješenjima navedena odredba pogrešno dovedena u kontekst odredbe članka 47. stavak 9. ZIP-a i razloga koji sprječavaju izvršenje, a koja glasi: "Ako je na temelju činjenice nastale u vremenu kada ju dužnik više nije mogao istaknuti u postupku iz kojega potječe odluka, odnosno ako je na temelju činjenice nastale nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na drugi način onemogućeno ispunjenje tražbine." Proizlazi da su sudovi u osporenim rješenjima izričito ovlaštenje punomoćniku za poduzimanje jasno određenih radnji okvalificirali kao propust i nedostatak zbog kojeg je apelantu onemogućeno ispunjenje obveze od strane izvršenika. S tog aspekta, Ustavni sud smatra da je takvim postupanjem, osim načela dispozicije, u potpunosti zanemareno načelo zaštite interesa stranaka u izvršnom postupku, u konkretnoj situaciji apelanta (pri čemu navedeni modalitet izvršenja ni na koji način ne dovodi u pitanje zaštitu interesa tražitelja izvršenja) i načelo efikasnosti, sve s ciljem učinkovitog namirenja njegove tražbine utvrđene izvršnim naslovom. Pri tome, Ustavni sud zapaža da, u smislu načela zaštite interesa stranaka, navedeni modalitet izvršenja ni na koji način ne dovodi u pitanje zaštitu interesa izvršenika koji je nesporno izvršnim naslovom obvezan na isplatu novčanog iznosa koji se potražuje u predmetnom izvršnom postupku.

38. Stoga, Ustavni sud smatra da dana obrazloženja ne zadovoljavaju zahtjev prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i da su stoga navodi apelacije o kršenju prava na pravično suđenje utemeljeni.

Analiza razumnosti trajanja postupka

39. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o izvršnom postupku koji je apelant kao tražitelj izvršenja pokrenuo protiv izvršenika radi naplate potraživanja iz radnog odnosa. Iz navedenog proizlazi da se radi o postupku čija priroda zahtijeva određenu žurnost u postupanju i prema odredbama ZIP-a i prema odredbama ZPP (radni spor), a postupak nije naročito složen u subjektivnom ili objektivnom smislu.

40. Ustavni sud primjećuje da je izvršni postupak pokrenut u veljači 2015. godine i završen u veljači 2018. godine tako što je rješenje o izvršenju ukinuto i apelantu naloženo da prijedlog za izvršenje uredi prema uputama suda (dostavi svoj, a ne punomoćnikov transakcijski račun). Iz navedenog proizlazi da apelant tri godine od podnošenja prijedloga za izvršenje nije realizirao svoje potraživanje (pravomoćno i izvršno) i da je i dalje neizvjesno hoće li ono biti uopće realizirano u izvršnom postupku.

41. U svezi s tim, Ustavni sud ponavlja da u izvršnom postupku, zbog same njegove prirode, treba postupati žurno (vidi Europski sud, Comingersoll S. A. protiv Portugala, stavak 23., 2000. godina), što je regulirano odredbom članka 5. ZIP-a. Imajući u vidu sve naprijed navedeno, Ustavni sud smatra da nije nužno upuštati se u daljnju analizu razumnosti trajanja postupka jer je očigledno da je zbog proizvoljnog stajališta i obrazloženja Kantonalnog i Općinskog suda apelant spriječen da u razdoblju od tri godine naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa koje je utvrđeno u izvršnom naslovu.

42. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da apelant svojim ponašanjem nije doprinio duljini izvršnog postupka, Ustavni sud


zaključuje da predmetni izvršni postupak neopravdano dugo traje i da je prešao granice "razumnog roka" u smislu prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. U svezi s tim, Ustavni sud smatra da je povrijeđeno apelantovo pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

43. U smislu članka 74. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud, iznimno, može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu na temelju pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovnim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i temeljnih sloboda. Prema utvrđenom načelu, apelantima za svaku godinu odgađanja po njihovim zahtjevima pripada iznos od 150,00 KM, iznimno u žurnim postupcima određuje se 300,00 KM.

44. Budući da je u predmetnoj apelaciji utvrđeno kršenje prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud smatra da apelantu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je nesumnjivo pretrpio zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na odluku u ovom predmetu i vodeći se načelima pravičnosti, uzimajući u obzir gospodarske prilike u Bosni i Hercegovini, prosječna primanja i parametre životnog standarda građana, Ustavni sud smatra da apelantu treba na ime naknade nematerijalne štete isplatiti iznos od 900,00 KM.

45. Ovu naknadu je dužna platiti Vlada Srednjobosanskog kantona, s obzirom na sjedište suda pred kojim se vodi predmetni postupak, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, uz obvezu da nakon isteka ovog roka plati apelantu zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

46. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

47. U pogledu apelantovog zahtjeva da mu se dosude troškovi nastali podnošenjem apelacije, Ustavni sud podsjeća da Pravilima Ustavnog suda nije propisano da apelanti imaju pravo na troškove sastavljanja apelacije, iz čega proizlazi da troškove u svezi sa sastavljanjem apelacija isključivo snose apelanti.

Pravo na imovinu

48. Imajući u vidu utvrđenje u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nema potrebe ispitivati je li u ovom predmetu došlo i do povrede prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

49. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su sudovi u osporenim odlukama svoj pravni zaključak o nemogućnosti izvršenja (postojanju razloga koji sprječavaju izvršenje) utemeljili na proizvoljnoj primjeni relevantnih odredaba ZIP-a i ZPP, zanemarujući kontekst i cilj načela izvršnog postupka, i kada je zbog toga apelant spriječen da svoje dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa realizira u razdoblju duljem od tri godine, čime je prekršeno i njegovo pravo na pravično suđenje u razumnom roku.

50. Na temelju članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2), članka 62. stavak (1) i članka 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





С А Д Р Ж А Ј

ПРЕДСЈЕДНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

632 Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 1

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 1

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 2

633 Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 2

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 2

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 3

КАНЦЕЛАРИЈА ЗА РЕВИЗИЈУ ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КООРДИНАЦИОНИ ОДБОР ВРХОВНИХ ИНСТИТУЦИЈА ЗА РЕВИЗИЈУ

634 Одлука о преузимању и објављивању превода Oквира међународних стандарда врховних ревизионих институција (српски језик) 3

Odluka o preuzimanju i objavi prijevoda Okvira međunarodnih standarda vrhovnih revizionih institucija (bosanski jezik) 4Odluka o preuzimanju i objavi prijevoda Okvira međunarodnih standarda vrhovnih revizijskih institucija (hrvatski jezik) 5

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

635 Одлука број АП 461/16 (српски језик) 6Odluka broj AP 461/16 (bosanski jezik) 13Odluka broj AP 461/16 (hrvatski jezik) 19





Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народаПарламентарне скупштине Босне и Херцеговине Бојан Нинковић - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III -Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: 722-030 - Директор: 722-061 - Претплата: 722-054, факс: 722-071 - Огласни одјел: 722-049, 722-050, факс:722-074 - Служба за правне и опште послове: 722-051 - Рачуноводство: 722-044, 722-046 - Комерцијала: 722-042 - Претплата се утврђује полугодишње, ауплата се врши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д. 338-320-22000052-11, ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево 160-200-00005746-51,HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево 161-000- 00071700-57 - Штампа:"Унионинвестпластика" д. д. Сарајево - За штампарију: Јасмин Муминовић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I -2168/97 од 10.07.1997. године. - Идентификацијски број 4200226120002. - Порезни број 01071019. - ПДВ број 200226120002. Молимо претплатнике даобавезно доставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за II полугодиште 2018. за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре"120,00 КМ, "Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: http://www.sluzbenilist.ba - годишња претплата 240,00 КМ

Documents

Broj045 - sluzbenilist.ba