BORGES HORHE Luis -UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA

5/14/2018 BORGES HORHE Luis -UNIVERZALNA ISTORIJA BE A A - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/borges-horhe-luis-univerzalna-istorija-bescasca 1





Naslov originala:

Jorge Luis Borges

Historia universal de la infamia

© Maria Codama and Emecć Editores

IzdavačPAIDEIA, Beograd

Generalni direktor

PETAR ŽIVADINOVIĆ

Glavni i odgovorni urednik

VESNA JANJIĆ

© 2009, PAIDEIA, za ovo izdanje



H O R H E Luis B O R H E S

UNIVERZALNA

ISTORIJA BEŠČAŠĆA

PREVELA SA ŠPANSKOG

L J I L J A N A P O P O V I Ć - A N Đ I Ć

PAIDEIA BEOGRAD, 2009.



Predgovor

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Pripovedačke vežbe koje čine ovu knjigu nastale suu periodu od 1933. do 1934. Mislim da proističu iz mog

ponovnog iščitavanja Stivensona i Čestertona, još od pr

vih filmova Fon Šternberga i, možda, izvesne biografije

Evarista Karijega. Zloupotrebljavaju neke postupke: ra

zna nabrajanja, naglo narušavanje kontinuiteta, svođenje

čitavog života nekog čoveka na dve-tri scene. (Ta vizualna namera je na snazi i u priči „Čovek sa ružičastog

ugla".) Nisu, niti pokušavaju da budu psihološke.

Sto se tiče primera magije koji zaključuju knjigu,

nemam na njih drugih prava, izuzev onih koji pripadaju

prevodiocu i čitaocu. Ponekad mislim da su dobri čitaoci

još mračniji i izuzetniji bardovi nego dobri autori. Niko mi

neče osporiti da dela koja je Valeri pripisao svom plu-

skvamperfekatskom Edmondu Testu vrede znatno manje

nego ona od njegove supruge i prijatelja.

Čitanje je, pritom, aktivnost koja dolazi posle pisa

nja: ona je popustljivija, učtivija i intelektualnija.

H. L. B.

Buenos Ajres, 27. maja 1935.

5



Predgovor

PREDGOVOR IZDANJU IZ 1954.

Rekao bih da je barok stil koji namerno iscrpljuje (iliželi da iscrpi) svoje mogućnosti i graniči se sa sopstvenom

karikaturom. Uzalud je Endrju Lang, hiljadu osamsto osam

deset i neke, hteo da imitira Poupovu Odiseju; delo je već

bilo sopstvena parodija i parodičar nije mogao da preu

veliča njenu napetost. Barok (Baroco) je naziv jedne vr

ste silogizma; 18. vek ga je upotrebio da označi određena

preterivanja u arhitekturi i slikarstvu 17. veka; ja bih re

kao da je barok završna faza svake umetnosti kada ona iz

laže i rasipa svoja sredstva. Baroknost je intelektualna, a

Bernard Šo je izjavio da je svaki intelektualni rad humo

rističan. Taj humor je nenameran u delu Baltasara Grasi- jana, nameran ili svesno dopušten u delu Džona Dona.

I sam neumereni naslov ovih stranica obznanjuje nji

hovu baroknu prirodu. Ublažiti ih bilo bi isto što i uništiti

ih; zbog toga se ovoga puta radije pozivam na izreku quod

scripsi, scripsi (Jovan, 19, 22) i nakon dvadeset godina

štampam ih ponovo onakve kakve jesu. One su neodgo-

7



H. L. Borhes Univerzalna istorija beščašća

vorna igra jednog stidljivog čoveka koji se nije usudio da

piše svoje priče i zabavljao se falsifikujući i izvrćući tuđe,(ponekad bez ikakvog estetskog opravdanja). Sa tih dvo

smislenih vežbi prešao je na naporno sastavljanje jedne

prave priče - „Čovek sa ružičastog ugla" - koju je potpi

sao imenom jednog dede svojih dedova, Fransisko Bustos,

i koja je postigla neobičan i pomalo tajnovit uspeh.

U tom tekstu, koji ima prizvuk predgrađa, primeti-

će se da sam ubacio neke učene reči: utroba, preobraćanje

itd. To sam učinio zato što kompadre1 teži ka uglađenosti,

ili (ovaj razlog isključuje drugi, ali je možda pravi) zato

što su kompadresi individue i ne govore uvek kao Kom

padre, koji je platonska figura.Majstori Velikih Kola uče da je suština univerzuma

- praznina. Potpuno su u pravu kada je reč o sićušnom de

lu univerzuma koji čini ova knjiga. Ispunjavaju je strati -

šta i gusari, u naslovu grmi reč beščašće, ali iza buke

nema ničega. To je samo privid, od slika sačinjena povr

šina; možda upravo zbog toga može da se dopadne. Čovek

' U argentinskom žargonu, poreklom iz prigradskih naselja i tanga, kompadre(compadre, bukvalno: kum, ponekad u značenju „ortak") je tip muškarčine izpredgrađa, mačo, razmetljivac, koji, pre svega, brani čast, vesto barata nožemi uvek je spreman na kavgu; . Kompadrito (compadrito, deminutiv od com

padre) je njegova loša imitacija, on je kicoš, fićfirić, prepotentan; obično sekroz njega predstavlja tipičan igrač tanga (u početku su tango, prokaženu igru,

plesali samo muškarci). (Prim, prev.)

8



Predgovor

koji ju je napravio bio je obilato nesrecan, ali se zabavljao

dok je pisao; nadam se da će neki odblesak tog zadovoljstva stići do čitalaca.

U odeljak I tako dalje uvrstio sam tri nova teksta.

H. L. B.

9



I inscribe this book to S. D. : English, innumerable and an Angel.

Also: I offer her that kernel of myself that I have saved, some-

how - the central heart that deals not in words, traffics not with

dreams and is untouched by time, by joy, by adversities.



UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA



Surovi iskupitelj Lazarus Morel

SUROVI ISKUPITELJ

LAZARUS MOREL

DALEKI RAZLOG

Godine 1517. otac Bartolome de las Kasaš se veo

ma sažalio na Indijance koji su se iscrpljivali u mučnom

paklu antilskih rudnika zlata i predložio je caru Karlu V

uvoz crnaca koji će se iscrpljivati u mučnom paklu antil

skih rudnika zlata. Toj neobičnoj rokadi jednog filantro

pa dugujemo bezbroj stvari: Hendijeve bluzeve, uspeh

koji je u Parizu postigao urugvajski slikar, doktor Pedro

Figari, dobru prozu o odbeglom robiju takođe Urugvaj

ca, Visentea Rosija, mitološku veličinu Abrahama Lin-

kolna, petsto hiljada mrtvih u Secesionističkom ratu, tri

milijarde trista miliona potrošenih na vojne penzije, kip

imaginarnog Faluča2, uključivanje glagola „linčovati" u

trinaesto izdanje Akademijinog Rečnika, žestokog filma

2 „Falučo", Antonio Ruis, bio je crnac, argentinski vojnik u ratu za nezavisnost, streljan 1824. zato što nije hteo da položi oružje. (Prim, prev.)

15




„Aleluja"3, siloviti Solerov juriš na bajonet kada je kod

Serita predvodio svoje Mrke i Crne

4

, ljupkost izvesne gospođice, crnca koga je ubio Martin Fjero5, otužnu rumbu

Prodavač kikirikija, uhapšeni i utamničeni napoleonizam

Tusena Luvertura6, krst i zmiju na Haitiju, krv koza pre-

klanih mačetama papaloa7, habaneru, majku tanga, kan-

dombe*.

Osim toga: grešno i veličanstveno postojanje suro

vog iskupioca Lazarusa Morela.

MESTO

Otac Voda, Misisipi, najduža reka na svetu, bio je

dostojno poprište ove neuporedive hulje. (Otkrio gaje Al-

vares de Pineda, a prvi ga je istraživao kapetan Ernando

'„Aleluja", film iz 1929. god. američkog režisera Kinga Vidora, sa crnačkim

glumcima. (Prim, prev.)4MigeI Estanislao Soler (1783-1849), argentinski vojskovođa u ratu za neza visnost je u bici kod brda Serito, blizu Montevidea, 1812. god. vodio trupepopunjene crncima i melezima. (Prim, prev.)

5 Martin Fjero - nacionalni argentinski ep autora Hosea Ernandesa (1834-1866), napisan jezikom gauča. (Prim, prev.)

6Fransoa Dominik Tusen-Luvertur (1743-1805), haićanski političar i gene-ral,vođa borbe protiv kolonizatora. (Prim, prev.)

7 papaloa - sveštenik afričkog kulta na Haitiju (Prim, prev.)H habanera - vrsta španske muzike i plesa, afrokubanskog porekla, uticala na

razvoj tanga; kandombe - ritam afričkog porekla karakterističan za muzikuUrugvaja. (Prim, prev.)

16




LJUDI

Početkom XIX veka (doba koje nas interesuje) crn

ci su od jutra do mraka obrađivali prostrane plantaže pa

muka na obalama. Spavali su u drvenim kolibama, na

zemljanom podu. Izuzev odnosa majka - dete rodbinske

17

de Soto, stari osvajač Perua, koji je olakšao mesece za

tvora Inki Ataualpi učeći ga da igra šah. Umro je i za grobsu mu izabrali njegove vode).

Misisipi je reka širokih grudi; to je beskrajna i mrač

na sestra Parane, Urugvaja, Amazona i Orinoka. To je re

ka meleskih voda; ona godišnje istovaruje više od četiristo

miliona tona blata koje vređaju Meksički zaliv. Toliko sta

rog đubreta vrednog poštovanja napravilo je deltu, gde

ogromni močvarni čempresi rastu iz otpadaka jednog kon

tinenta u neprekidnom raspadu gde lavirinti od blata, mr

tvih riba i trske šire granice i mir svog smradnog carstva.

A i tamo gore, u visini Arkanzasa i Ohaja pružaju se ni-

zije. Nastanjene su nekim žućkastim sojem mlitavih ljudi, sklonih groznici, koji pohlepno gledaju na kamenje i

gvožđe, jer među njima nema drugog do peska, drveta i

mutne vode.




veze su bile uslovne i mutne. Imali su ime, ali su mogli

bez prezimena. Nisu umeli da čitaju. Njihov umekšani falset pevušio je jedan od engleskih sporih vokala. Radili su

u redovima, pogrbljeni pod bičem predradnika. Bežali bi

i muškarci zarasli u brade, skakali bi na prelepe konje i

za njima bi tragali snažni lovački psi.

Talogu bestijalnih nada i afričkih strahova doda

li su reči Svetog pisma: vera im je usled toga bila Hri-

stova. Pevali su duboko i u masi: Go down Moses.

Misisipi im je služio kao veličanstvena slika prljavog

Jordana.

Vlasnici te trudbeničke zemlje i te crnačke mase

bila su dokona i lakoma gospoda duge kose koja su stanovala u dugim kučerinama sa pogledom na reku -

uvek sa pseudogrčkim tremom od belog bora. Dobar

rob ih je koštao hiljadu dolara, a nije dugo trajao. Ne

ki su se nezahvalno razboljevali i umirali. Valjalo je od

tih nesigurnih bića izvući najveći učinak. Zbog toga suih od ranog jutra do mrklog mraka držali u poljima;

zbog toga su od imanja tražili godišnju žetvu pamuka,

duvana ili šećera. Zemlja, ispošćena i izrabljena tim ne

strpljivim obrađivanjem za nekoliko godina bivala je

iscrpljena: bezoblična i blatnjava pustinja umetala bi

se u plantaže. Na napuštenim rančevima, u predgrađi-

18




ČOVEK

Dagerotipije Morela koje obično objavljuju američ

ki časopisi nisu autentične. Taj nedostatak pravih slika to

liko znamenitog i čuvenog čoveka, sigurno nije slučajan.Opravdano je pretpostaviti da je Morel odbio sjajnu foto

grafsku ploču, prvenstveno kako ne bi ostavljao bespo

trebne tragove i, uzgred, da pothrani svoju tajnovitost...

Znamo, međutim, da kao mlad nije bio privlačan i da mu

suviše zbijene oči i tanke usne nisu išle u prilog. Godine

su mu, zatim, dale onu posebnu uzvišenost koju imaju

osedele hulje, srecni i nekažnjeni kriminalci. Uprkos bed-

nom detinjstvu i nečasnom životu, bio je stari gospodin

sa Juga. Poznavao je Sveto pismo i propovedao je sa iz

razitim ubeđenjem. „Ja sam video Lazarusa Morela za

propovedaonicom - zapisao je vlasnik jedne kockarnice u

19

ma, u zbijenim trščacima i u ogavnim blatištima, živeo

je beli šljam, poor whites. To su bili ribari, lovci-luta-lice, kradljivci konja. Često bi od crnaca kamčili malo

ukradene hrane, a u svom poniženju čuvali su ponos:

krv bez čađi, bez mešavine. Lazarus Morel je bio jedan

od njih.




Baton Ružu u Lujzijani - i slušao sam njegove poučne re

ci i video kako mu suze naviru na oči. Znao sam da je biopreljubnik, kradljivac crnaca i ubica pred licem Božjim,

ali su i moje oči plakale."

Drugo dobro svedočanstvo o ovim pobožnim iz-

livima da je sam Morel. „Otvorio sam Bibliju nasumi-

ce, našao odgovarajući odlomak poslanice Svetog

Pavla i propovedao sat i dvadeset minuta. Ni Krenšou

ni ortaci nisu proćerdali to vreme jer su pokupili sve

konje od prisutnih. Prodali smo ih u državi Arkanzas,

osim jednog živahnog riđana kojeg sam zadržao za se

be. I Krenšou gaje zapazio, ali ja sam ga ubedio da ni

je za njega".

METOD

Konji pokradeni u jednoj državi i prodati u drugoj, bili su samo digresija u Morelovoj zločinačkoj karijeri,

ali su predočili metod koji mu sada obezbeđuje dobro

mesto u Univerzalnoj istoriji beščašća. To je jedinstven

metod, ne samo zbog okolnosti sui generis koje su ga

uslovile, već i zbog niskosti koju podrazumeva, zbog

svog fatalnog manipulisanja nadom i zbog svog postup-

20




21

nog razvoja nalik na okrutnu evoluciju more. Al Kapone

i Bags Moran operišu moćnim kapitalom i uslužnim mitraljezima u velikom gradu, ali njihov posao je vulgaran.

Bore se za monopol, to je sve... Sto se broja ljudi tiče,

Morel je došao do toga da pod svojom komandom ima

hiljadu ljudi, sve pod zakletvom. Njih dvesta je činilo Vi

soki Savet; on je izdavao naređenja koja su preostalih os-

amsto izvršavali. Riziku su se izlagali podređeni. U

slučaju pobune, predavali su ih pravdi ili su ih bacali u vi-

rovitu reku teških voda sa sigurnim kamenom oko nogu.

Često su bili melezi. Njihov opaki zadatak sastojao se u

sledećem:

Obilazili su - uz poneki trenutni bljesak prstena, tek da pobude poštovanje - prostrane plantaže Juga. Odabra

li bi nekog nesrećnog crnca i nudili mu slobodu. Nagova

rali bi ga da pobegne od gazde da bi ga oni ponovo prodali

na nekom udaljenom imanju. Daće mu, kao, procenat od

prodajne cene i pomoći će mu da ponovo pobegne. Odve-

šće ga, zatim, u neku slobodnu državu. Novac i sloboda.

Zveckanje srebrnih dolara i sloboda, kakvo su veće isku

šenje mogli da mu ponude? Rob se odlučivao na svoje pr

vo bekstvo.

Prirodni put je bila reka. Kanu, potpalublje nekog

parobroda, dereglija, neki splav velik kao nebo sa kući-




com na špicu ili sa šatorima od cirade; nije bilo važno me-

sto nego svest o kretanju, o sigurnosti na neumornoj reci...Prodavali bi ga na drugoj plantaži. Opet bi bežao u tršča-

ke ili jaruge. Onda bi strašni dobrotvori (u koje je već po

činjao da gubi poverenje) navodili neke mračne troškove

i izjavljivali da moraju da ga prodaju još jedan, poslednji

put. Po povratku će mu dati procenat od dve prodaje i slo

bodu. Čovek bi puštao da ga prodaju, neko vreme bi radio

i u poslednjem bekstvu bi se izlagao opasnosti od lovač

kih pasa i bičeva. Vraćao bi se u krvi, znoju, očajanju i sa

željom da spava.

KONAČNA SLOBODA

Treba imati u vidu i pravni aspekt ovih događaja.

Morelovi plaćenici ne bi prodavali crnca sve dok prvo

bitni vlasnik ne bi obznanio njegovo bekstvo i ponudionagradu onome ko ga pronađe. Onda je svako mogao da

ga uhvati, tako da je njegova poslednja prodaja bila zlou

potreba poverenja, a ne krađa. Pribeći građanskom pravu

predstavljalo je uzaludan trošak, jer šteta nikada nije bila

isplaćena.

22




23

Sve to je bilo vrlo umirujuće, ali ne zauvek. Crnac

je mogao da progovori; crnac je, iz čiste zahvalnosti ilinesreće, bio u stanju da progovori. Nekoliko čaša viski

ja od raži u bordelu „Kairo", u Ilionisu, gde bi bednik

rođen kao rob išao da proćerda te krupne pare koje oni

nisu morali da mu daju i tajna bi mu izletela. Tih godi

na je Abolicionistička stranka uzburkavala Sever, jedna

rulja opasnih luđaka koji su osporavali svojinu i propo-

vedali oslobađanje crnaca i podsticali ih da beže. Morel

je pazio da ga ne pobrkaju sa tim anarhistima. On nije

bio jenki, on je bio belac sa Juga, sin i unuk belaca, i na

dao se da će se povući iz poslova, biti gospodin i imati

svoje kilometarske plantaže pamuka i svoje pognute kolone robova.

Begunac je čekao slobodu. Onda bi mračni melezi

Lazarusa Morela prenosili jedan drugome naređenje koje

je moglo biti tek neki znak i oslobađali bi ga vida, sluha,

dodira, dana, beščašća, vremena, dobrotvora, samilosti,

vazduha, pasa, svemira, nade, znoja i njega samog. Jedan

metak, nizak ubod ili udarac, i kornjače i mrene Misisipi-

ja dobijale su poslednje obaveštenje.




KATASTROFA

Sa ljudima od poverenja u službi posao je morao da

procveta. Početkom 1834. Morel je več „emancipovao"

jedno sedamdeset crnaca, a drugi su se pripremali da po

đu za svojim srećnim prethodnicima. Zona operacija se

povećala i bilo je neophodno primiti nove članove. Me

đu onima koji su položili zakletvu bio je jedan momak, Virdžil Stuart, iz Arkanzasa, koji se veoma brzo istakao

svojom svirepošću. Taj momak je bio sestrić jednog go

spodina koji je izgubio mnogo robova. U avgustu 1834.

prekršio je svoju zakletvu i izdao Morela i ostale. Polici

ja je opkolila Morelovu kuću u Nju Orleansu. Morel je,zahvaljujući nečijoj neopreznosti ili mitu, uspeo da po

begne.

Prošla su tri dana. Morel se za to vreme krio u jed

noj staroj kući s dvorištem punim puzavica i kipova, u uli

ci Tuluz. Izgleda da se vrlo slabo hranio i da je često bos

obilazio velike mračne sobe zamišljeno pušeći cigare. Po

jednom robu iz kuće poslao je dva pisma, jedno u grad

Načez, a drugo u Red River. Četvrtog dana u kuću su ušla

tri čoveka i do zore su sa njim raspravljala. Petog dana,

Morel je ustao kad se smrkavalo, zatražio britvu i oprezno

obrijao bradu. Obukao se i izišao. Polako i spokojno je

24




25

prošao kroz severna predgrađa. Kada se našao na otvore

nom polju, na obali niske zemlje Misisipija, koračao jelakše.

Njegov plan je bio pijano hrabar. Plan da iskoristi

poslednje ljude koji su mu još ukazivali poštovanje: uslu

žne crnce sa Juga. Oni su videli svoje drugove kako beže,

ali ne i njihov povratak. Zato su verovali u njihovu slobo

du. Morelov plan bio je opšta pobuna crnaca, zauzimanje

i pljačkanje Nju Orleansa i okupiranje njegove teritorije.

Slomljen i gotovo uništen izdajom, Morel je smišljao od

govor kontinentalnih razmera: odgovor u kojem se zloči-

naštvo uzvisivalo sve do iskupljenja i do istorije. Sa tim

ciljem je pošao u Načez gde je njegova snaga imala najdublje korene. Prepisujem njegovu priču o tom putova

nju:

„Hodao sam četiri dana dok nisam nabavio konja.

Petog dana sam se zaustavio kod jedne rečice da se snab-

dem vodom i odpočinem. Sedeo sam na jednom panju i

gledao u put koji sam tih sati prevalio, kada ugledah ka

ko mi se približava jahač na jednom lepom vrancu. Čim

sam ga spazio, resio sam da mu uzmem konja. Ustao sam,

uperio u njega jedan predivni pištolj buretar i naredio mu

da sjaše. On je poslušao i ja sam levom rukom uhvatio

uzde, pokazao mu na rečicu i naredio mu da ide ispred




mene. Koračao je jedno dvesta lakata i stao. Naredih mu

da se skine. Rekao mi je: „Kad ste već resili da me ubijete, pustite me da se pomolim pre nego što umrem". Odgo-

vorih mu da nemam vremena da slušam njegove molitve.

Pao je na kolena i ja mu ispalih metak u potiljak. Jednim

rezom mu rasporih stomak, iščupah mu utrobu i potopih

ga u reku. Zatim pretražih džepove i pronađoh četiristo

dolara i trideset sedam centi i izvesnu količinu papira na

koju nisam hteo da gubim vreme. Čizme su mu bile nove,

sjajne i dobro su mi stajale. Moje, vrlo iznošene, bacih u

reku.

„Tako sam dobio konja koji mi je bio potreban da

uđem u Načez".

PREKID

Morel predvodi crne mase koje su sanjale da ga

obese, Morela obesile crne trupe koje je sanjao da pred

vodi - boli me da priznam da istorija Misisipija nije is

koristila ove raskošne mogućnosti. Suprotno svakoj

pesničkoj pravdi (ili pesničkoj simetriji) ni reka njego

vih zločina nije bila njegov grob. Drugog januara 1835.

Lazarus Morel je preminuo od izliva krvi u pluća u bol-

26




nici u Načezu, gde se smestio pod imenom Sajlas Ba-

kli. Prepoznao ga je jedan bolesnik iz zajedničke sobe.Drugog i četvrtog, robovi na nekim plantažama poku

šali su da se pobune, ali su te pobune ugušene bez ve

ćeg krvoprolića.

2 7



Neverovatna varalica Tom Kastro

NEVEROVATNA VARALICA

TOM KASTRO

Nazivam ga tako zato što su ga pod tim imenom

znali na ulicama i u kućama Talkauana, Santjaga de Či

le i Valparajsa, negde oko 1850. i pravedno je da ga pre

uzme ponovo sada kada se vraća na te zemlje - makar i

u svojstvu pukog duha i subotnje zabave9. U matičnoj knji

zi rođenih u Vapingu zaveden je kao Artur Orton 7. juna1834. Znamo da je sin mesara, da mu je detinjstvo upo

znalo bljutavu bedu sirotinjskih četvrti Londona i da je

osetio zov mora. To nije nečuven događaj. Run away to

sea, pobeći na more je tradicionalni engleski način da se

sruši autoritet roditelja, herojska inicijacija. Geografija

ga preporučuje, pa čak i Sveto pismo (Psalmi, 107): „Ko

ji plove po moru na korabljima, i rade na velikim voda

ma, oni su viđeli dela Gospodnja, i čudesa njegova u

dubini". Orton je pobegao iz svog bednog prljavo-roze

9 Ova metafora i služi da podsetim čitaoca da su se ove nečasne biografije po javile u subotnjem dodatku jednog večernjeg lista. (Prim. Borhesa)

29




predgrađa, otisnuo se na more i posmatrao je sa uobiča

jenim razočarenjem Južni Krst i dezertirao u luci Valpa-rajso. Bio je osoba puna nekog staloženog idiotizma.

Mogao je (i trebalo je), logično, da umre od gladi, ali je

svojom zbunjenom vedrinom, svojim stalnim osmehom

i beskrajnom krotkošču pridobio naklonost izvesne po

rodice Kastro, čije je ime usvojio. Ova južnoamerička

epizoda nije ostavila tragove, ali njegova zahvalnost ni

je nestala, jer se 1861. ponovo pojavljuje u Australiji sa

istim imenom: Tom Kastro. U Sidneju je upoznao izve-

snog Bogla, crnog slugu. Iako nije bio lep, Bogi je imao

onaj spokojan i monumentalni izgled, onu čvrstinu gra

đevine kakvu ima crni čovek odmaklih godina, kilograma i autoriteta. Imao je i drugu karakteristiku, koju su

određeni udžbenici etnografije osporili njegovoj rasi: ge

nijalnu dovitljivost. Potom ćemo videti i dokaz. To je bio

uzdržan i pristojan muškarac, sa starim afričkim apetiti

ma koje je veoma popravila upotreba i zloupotreba kal-

vinizma. Izuzev božjih poseta (što ćemo opisati kasnije),

bio je sasvim normalan, bez druge nepravilnosti, sem sti

dljivog i dugog straha koji bi ga zadržavao na raskrsni

cama i terao da podozrivo gleda na Istok, Zapad, Jug i

Sever, strepeći od silovitog vozila koje će okončati nje

gove dane.

30




31

Orton gaje video u sumrak najednom zapuštenom

uglu u Sidneju dok je donosio odluku o tome kako da iz- begne zamišljenu smrt. Dugo ga je gledao, a zatim mu je

ponudio ruku i obojica su, u čudu, prešli bezopasnu ulicu.

Od tog trenutka, jednog već pokojnog sumraka, usposta

vljen je zaštitnički odnos: nesigurnog i monumentalnog

crnca prema debelom tupavku iz Vapinga. U septembru

1865. njih dvojica su u lokalnim novinama pročitali je

dan ucveljeni oglas.

OBOŽAVANI MRTVI ČOVEK

Poslednjih dana aprila 1854. (dok je Orton budio iz-

live čileanskog gostoprimstva, širokog kao i čileanska

dvorišta) u vodama Atlantika je, na putu iz Rio de Žanej-

ra u Liverpul, doživeo brodolom parobrod „Mermejd".

Među preminulima nalazio se i Rodžer Čarls Tičborn, engleski vojnik odrastao u Francuskoj, prvenac jedne od

glavnih katoličkih porodica u Engleskoj. Izgleda nevero-

vatno, ali smrt tog pofrancuženog mladića, koji je govo

rio engleski sa najfinijim pariškim akcentom i budio onu

neponovljivu zlobu koju izazivaju samo inteligencija,

francuska uglađenost i pedanterija, bila je dalekosežan do-




gađaj u Ortonovoj sudbini, mada on Tičborna nikada ni

je video. Lejdi Tičborn, užasnuta Rodžerova majka, odbila je da poveruje u njegovu smrt i objavila je neutešne

oglase u najtiražnijim novinama. Jedan od tih oglasa do-

speo je u meke pogrebne ruke crnog Bogla, koji je smislio

genijalan plan.

VRLINE NEJEDNAKOSTI

Tičborn je bio vitak, uzdržan gospodin oštrih crta li

ca, tamnoput, crne i ravne kose, živih očiju i reči precizne

do te mere da gotovo vređa; Orton je bio naprašiti prostak,obimnog trbuha, beskrajno neodređenih crta lica, ten mu

je bio nekako pegav, imao je kovrdžavu smeđu kosu, po

spane oči, a govorio je nesuvislo i odsutno. Bogl je smis

lio da Orton mora da se ukrca na prvi parobrod za Evropu

i da zadovolji nade Lejdi Tičborn, izjavljujući da je njen

sin. Plan je bio bezumno domišljat. Potražiću jednostavan

primer. Daje 1914. neka varalica naumila da se predstavi

kao nemački car, prvo što bi falsifikovao bili bi uzdignuti

brkovi, oduzeta ruka, stroge veđe, sivi ogrtač, ugledne od

likovane grudi i visoki šlem. Bogl je bio još pronicljiviji:

predstavio bijednog čosavog kajzera, bez vojnih atributa i

32




33

časnih orlova i sa nesumnjivo zdravom levom rukom. Ni

je nam potrebna metafora; znamo da je predstavio jednogdežmekastog Tičborna, sa ljubaznim osmehom imbecila,

smeđom kosom i nepopravljivim neznanjem francuskog

jezika. Bogl je znao da je nemoguće naći savršenu kopiju

željenog Rodžera Čarlsa Tičborna. Znao je, takođe, da će

sve postignute sličnosti samo podvući neke neizbežne ra

zlike. Odustao je stoga od bilo kakve sličnosti. Naslutio je

da će neizmerna nepriličnost te pretenzije biti ubedljiv do

kaz da nije reč o prevari, jer jedna prevara nikada ne bi ta

ko očigledno pokazivala one crte koje najlakše ubede. Ne

treba zaboraviti ni na svemoćnu saradnju vremena: četrna

est godina južne hemisfere i poigravanja sudbine mogu dapromene čoveka.

Drugi suštinski razlog: ponovljeni i nerazumni ogla

si Lejdi Tičborn pokazivali su njenu potpunu ubeđenost da

Rodžer Čarls nije mrtav i njenu volju da ga prepozna.

SUSRET

Tom Kastro, uvek uslužan, pisao je Lejdi Tičborn.

Kako bi dokazao svoj identitet, pozvao se na verodosto-

jan dokaz dva mladeža na levoj sisi i na onaj događaj iz




svog detinjstva, tako žalostan, ali istovremeno tako neza

boravan, kad gaje napao roj pčela. Saopštenje je bilo kratko, i kao i Tom Kastro i Bogl, bilo je lišeno pravopisnih

skrupula. U veličanstvenoj samoći jednog pariškog hote

la dama ga je uz suze radosnice čitala bezbroj puta i za

nekoliko dana pronašla sećanja koja je njen sin tražio.

Rodžer Čarls Tičborn se 16. januara 1867. pojavio

u tom hotelu. Ispred njega je išao njegov učtivi sluga Ebe-

nezer Bogl. U tom zimskom danu bilo je mnogo sunca;

umorne oči Lejdi Tičborn bile su zastrte velom plača. Cr

nac je širom otvorio prozore. Svetlost je poslužila kao ma

ska: majka je prepoznala bludnog sina i ponudila mu svoj

zagrljaj. Sada kad gaje uistinu imala, mogla je i bez dnevnika i bez pisama koje joj je poslao iz Brazila, pukih obo

žavanih odblesaka kojima se hranila u samoći četrnaest

žalosnih godina. Ponosno mu ih je vratila: nijedno nije

nedostajalo.

Bogl se krajnje diskretno osmehnuo: spokojni duhRodžera Carlsa već je imao čime da se osvedoči.

34




AD MAJOREM DEI GLORIAM

To srećno prepoznavanje - koje kao da sledi tra

diciju klasičnih tragedija - trebalo je da kruniše ovu pri

ču osiguranom ili bar verovatnom trostrukom serćom:

sercom prave majke, serćom apokrifnog i krotkog sina

i serćom zaverenika nagrađenog čudesnom apoteozom

svog dela. Sudbina (takvo je ime koje dajemo beskraj

noj neprekidnoj operaciji hiljada izukrštanih slučajeva)

nije tako presudila: Lejdi Tičborn je umrla 1870. i rođa

ci su poveli parnicu protiv Artura Ortona zbog uzurpa

cije porodičnog stanja. Lišeni suza i samoće, ali ne i

gramzivosti, nikada nisu poverovali u gojaznog i goto vo nepismenog bludnog sina koji je tako, u nevreme,

vaskrsao iz Australije. Orton je imao podršku bezbroj

nih poverilaca koji su resili da on jeste Tičborn kako bi

mogao da im plati.

Isto tako je mogao da računa na prijateljstvo poro

dičnog advokata Edvarda Hopkinsa kao i antikvara Fran-

sisa Dž. Bejgenta. Uprkos svemu to nije bilo dovoljno.

Bogl je mislio da je za pobedu bila neophodna podrška

javnog mnjenja. Zatražio je cilindar i pristojan kišobran

i otišao da potraži inspiraciju na otmenim londonskim

ulicama. Bio je sumrak; Bogl je lutao sve dok se mesec

35




boje meda nije udvostručio u pravougaonoj vodi fonta

na. Bog mu se javio. Bogl pozva fijaker i doveze se dostana antikvara Bejgenta. Ovaj je poslao Tajmsu jedno

dugačko pismo koje je tvrdilo da je navodni Tičborn

bezočna varalica. Potpisao gaje otac Gudron, iz Isusov-

skog Društva. Usledile su mu druge jednako papističke

optužbe. Rezultat se nije dugo čekao: dobri ljudi su na

slućivali da je ser Rodžer Čarls meta gnusne jezuitske

zavere.

FIJAKER

Sto devedeset dana je trajao proces. Oko sto sve-

doka je potvrdilo da optuženi jeste Tičborn - među nji

ma četiri druga po oružju iz šestog dragonskog puka.

Njegove pristalice nisu prestajale da ponavljaju da on

nije varalica, jer bi, da jeste, pokušao da falsifikuje mla-dićke portrete svog modela. Osim toga, Lejdi Tičborn

ga je prepoznala, a zna se da se majka nikad ne vara.

Sve je išlo dobro ili više - manje dobro sve dok se pred

sudom nije pojavila kao svedok jedna bivša Ortonova

draga. Bogl se nije uznemirio zbog ovog perfidnog po

teza „rodbine"; zatražio je šešir i kišobran i otišao da

36




37

moli za treće nadahnuće na otmenim londonskim ulica

ma. Nikada nećemo saznati da li ga je našao. Nešto prenego što je stigao do Primrouz Hila sustiglo ga je stra

šno vozilo koje gaje svih tih godina progonilo. Bogl ga

je ugledao, vrisnuo je, ali nije bilo spasa. Silovito je od

bačen na kaldrmu. Uskovitlana konjska kopita razbila

su mu lobanju.

SABLAST

Tom Kastro bio je Tičbornov duh, ali jadni duh u

koji se uselio Boglov um. Kada su mu rekli da je ovaj stradao, bio je skrhan. Nastavio je da laže, ali sa nevelikim

žarom i besmislenim protivrečnostima. Bilo je lako na

slutiti kraj.

Artur Orton (alijas) Tom Kastro osuđen je 27. feb

ruara 1874. na četrnaest godina prinudnog rada. U zatvo

ru su ga zavoleli; to mu je bio posao. Primerno ponašanje

donelo mu je smanjenje kazne za četiri godine. Kada je

došao kraj ovom poslednjem - zatvorskom - gostoprim

stvu, obišao je sela i gradove Ujedinjenog Kraljevstva dr

žeći male govore u kojima se proglašavao nevinim ili je

potvrđivao svoju krivicu. Njegova skromnost i žudnja da




se dopadne bili su toliko postojani da je mnogih noći po

činjao odbranom, a završavao priznanjem, uvek u službiraspoloženja publike.

Umro je 2. aprila 1898. godine.

3<S



Udovica Čing, gusarka

UDOVICA ČING, GUSARKA

Postoji opasnost da reč gusarke probudi pomalo

neprijatno sećanje: na jednu već izbledelu zarzuelu10,

sa teorijama očigledno kućnih pomoćnica koje su u ko

reografijama glumile gusarke na morima od upadljivog

kartona. Pa ipak, gusarke su postojale: žene vične mor

narskom poslu, upravljanju divljim posadama, proga

njanju i pljačkama velikih brodova. Jedna od njih bila je Meri Rid, koja je jednom izjavila da gusarska pro

fesija nije za svakoga i da je, da bi se dostojno oba

vljala, potrebno biti hrabar čovek kao ona. U grubim

počecima njene karijere, dok još nije bila kapetan, jed

nog od njenih ljubavnika uvredio je neki siledžija s bro

da. Meri ga je izazvala na dvoboj i borila se protiv

njega sa obe ruke, po starom običaju sa ostrva Karip-

skog mora: nesigurna kubura u levoj ruci i verna sablja

u desnoj. Kubura je promašila, ali mač se dobro po-

neo... Negde oko 1720. opasnu karijeru Meri Rid pre-

1,1 zarzuelu - vrsta španske operete (Prim.prev.)

39




kinula su španska vešala u Santjagu de la Vegi (Jamaj

ka).Druga gusarka na tim morima bila je En Boni, jed

na blistava Irkinja, visokih grudi i vatrene kose, koja je u

napadu na brodove mnogo puta svoje telo izložila opasno

sti. Bila je sa Meri Rid drug po oružju, a na kraju i po om

či. I njen ljubavnik, kapetan Džon Rakam, imao je svoj

klizajući čvor u istoj predstavi. En je prezrivo izrekla ovu

grubu varijantu Ajšinog prekora Boabdilu: „Da si se bo

rio kao čovek, ne bi te obesili kao psa"11.

Srecnija i dugovečnija bila je gusarka koja je operi-

sala u vodama Azije, od Žutog Mora do reka na granici

Anama. Pričam o prekaljenoj Čingovoj udovici.

GODINE UČENJA

Negde oko 1797. akcionari mnogih gusarskih eska-

dri tog mora osnovali su konzorcijum i za admirala iza

brali izvesnog Cinga, pravednog i iskušanog čoveka. On

je bio toliko strog i primeran u pljačkanju obala da su uža

snuti stanovnici darovima i suzama molili za carsku po-

" Ajšin prekor Boabdilu - Boabdil je poslednji mavarski kralj Granadę

(Muhamed XI) kome je majka Ajša, navodno, izrekla ovaj prekor zato što jepredao Granadu katoličkim kraljevima 1492. (Prim, prev.)

40




moć. Njihov žalostivi zahtev nije ostao neuslišen: dobili

su naređenje da spale svoja sela, da zaborave na svoje ri barske poslove, da se presele na kontinent i nauče nepo

znatu nauku zvanu poljoprivreda. Tako su i učinili, te su

osujećeni napadači zatekli samo puste obale. Morali su,

usled toga, da se posvete napadima na brodove: otimači

ni još štetnijoj od prethodne, jer je ozbiljno ometala trgo

vinu. Carska vlada nije oklevala i bivšim ribarima je

naredila da napuste plug i jaram i da se vrate veslima i

mrežama. Verni starom strahu, ovi su se pobunili i vlasti

se odlučiše na nešto drugo: da admirala Činga imenuju

za šefa Carskih Štala. Ovaj se spremao da prihvati mito.

Akcionari su to na vreme saznali i njihovo vrlo gnušanjeispoljilo se u tanjim otrovanih gusenica, skuvanih sa pi-

rinčem. Poslastica je bila fatalna: bivši admiral i novi šef

Carskih Štala predao je svoju dušu božanstvima mora. Iz

bezumljena od dvostruke izdaje, udovica je okupila gusa

re, razotkrila im taj zamršeni slučaj i pozvala ih da odbiju varljivu milosr Cara kao i nezahvalnu službu kod akcio-

nara sa trovačkim sklonostima. Predložila im je da napa

daju za svoj račun i da izaberu novog admirala. Izabrali

su nju. Bila je jedna kvrgava žena, pospanih očiju i os-

meha sa trulim zubima. Crna i masna kosa blistala je vi

še od očiju.

41




Po njenim mirnim naređenjima brodovi su se otisnu

li u opasnost i na pučinu.

KOMANDA

Usledilo je trinaest godina sistematskih pustolovi

na. Flotu je činilo šest cskadrila pod zastavama različitih

boja: crvenom, žutom, zelenom, crnom, ljubičastom i bo

je zmije sa kapetanovog broda. Šefovi su se zvali Ptica i

Kamen, Kazna jutarnje vode, Dragulj posade, Talas sa

mnogo riba i Visoko sunce. Pravilnik koji je sastavila lič

no udovica Cing bio je neumoljivo strog i njegov pravičani lakonski stil lišen uvelog retoričkog cveća koje da je go

tovo smešnu veličanstvenost kineskom zvaničnom mani

ru, čijih čemo nekoliko strašnih primera kasnije navesti.

Prepisujem neke članove pravilnika:

,,Sva dobra prebačena sa neprijateljskih brodova

odložiće se u skladište i tamo će se popisati. Petina ono

ga što je doneo svaki gusar kasnije će mu biti uručena;

ostatak će se čuvati u skladištu. Prekršaj ove odredbe do

nosi smrt.

42



Udovica Čing. gusarka

12 fantan - kineska hazardna igra (Prim, prev.)

43

„Kazna za gusara koji napusti svoje mesto bez po

sebne dozvole biće javno bušenje njegovih ušiju. Ponavljanje ovog prekršaja donosi smrt.

„Trgovina ženama, otetim u naseljima, zabranjena

je na palubi; moraće da se ograniči na spremište i nikad

bez dozvole nadležnog oficira. Prekršaj ove odredbe do

nosi smrt."

Informacije dobijene od zatvorenika uveravaju da

se obrok ovih gusara sastojao uglavnom od dvopeka, de

belih tovljenih pacova i kuvanog pirinča i da su u danima

bitaka, obično, mešali barut sa alkoholom. Obeležene kar

te i kockice, čaša i pravougaonik fantana12, vidovita lulasa opijumom i lampion gutali su sate. Omiljeno oružje su

bile dve sablje koje se istovremeno koriste. Pre napada bi

prskali jagodice i telo nekim rastvorom od belog luka - si

gurnom amajlijom protiv artiljerije.

Posada je putovala sa svojim ženama, a kapetan sasvojim haremom od pet-šest žena, koji se, obično, obna

vljao pobedama.




PRIČA KIJA-KING, MLADI CAR

Sredinom 1809. objavljenje carski proglas čiji pr

vi i poslednji deo prenosim. Mnogi su kritikovali njegov

stil:

„Bedni i štetni ljudi, ljudi koji gaze hleb, ljudi koji

se oglušuju o poziv skupljača poreza i siročadi, ljudi u či

jem se rublju nalaze feniks i zmaj, ljudi koji poriču istinu

odštampanih knjiga, ljudi koji dopuštaju da im liju suze

dok gledaju u Sever, narušavaju sreću naših reka i negda

šnju pouzdanost naših mora. U oštećenim i lomnim bro

dovima noću i danju se suočavaju sa olujom. Njihov cilj

nije dobronameran: oni nisu niti su ikada bili pravi prijatelji moreplovca. Daleko od toga da mu pruže pomoć, svi

repo ga napadaju i vode ga u propast, sakatost ili u smrt.

Tako ruše prirodne zakone Univerzuma, te se reke izliva-

ju, obale se plave, sinovi se okreću protiv očeva i načela

vlažnosti i suše se menjaju...

„...Usled toga ti poveravam kaznu, Admirale Kvo-

Lang. Ne prepuštaj zaboravu da je milost carska odlika i

da je pokušaj podređenog da je preuzme znak umišljeno-

sti. Budi okrutan, budi pravedan, budi slušan, budipobe-

donosan".

44




Usputni osvrt na oštećene brodove bio je, naravno,

netačan. Cilj mu je bio da ulije hrabrost Kvo-Langovojekspediciji. Devedeset dana kasnije snage udovice Čing

sukobile su se sa snagama Centralnog Carstva. Gotovo

hiljadu brodova borilo se od jutra do mraka. Akciju je pra

tio mešani hor zvona, doboša, topova, kletvi, gongova i

proročanstava. Snage Carstva bile su uništene. Nije bilo

prilike ni za zabranjeni oproštaj ni za preporučenu okrut

nost. Kvo-Lang je izvršio obred koji naši potučeni gene

rali rađe izostavljaju: samoubistvo.

UŽASNUTE OBALE

Onda je šesto ratnih džunki i četrdeset hiljada pobe-

donosnih gusara ohole udovice stiglo do ušća Sikjanga,

sejući na sve strane požare, užasne proslave i siročad. Či

tava sela su sravnjena sa zemljom. Samo u jednom od njih broj zarobljenih premašio je hiljadu. Sto dvadeset žena

koje su potražile nesigurno utočište u trsci i pirinčanim

poljima izdao je nezadrživi plač jednog deteta, a potom

su prodate u Makauu. Iako daleke, jadne suze i žalost tog

pustošenja stigle su kao vest do Kija-Kinga, Nebeskog Si

na. Neki istoričari smatraju da su ga zabolele manje nego

45




katastrofa njegove kaznene ekspedicije. Izvesno je, me

đutim, da je organizovao drugu, sa strašnim zastavama,mornarima, vojnicima, zalihama municije i namirnica,

vračevima i astrolozima. Komanda je ovoga puta zapala

Tinga-Kveja. To teško mnoštvo brodova stiglo je do del

te Sikjanga i zatvorilo prolaz gusarskoj eskadri. Udovica

se pripremila za bitku. Znala je da će biti teška, vrlo teška,gotovo očajnička; od tolikih noči i mescci pljačke i doko

lice njeni ljudi su omlitaveli. Bitka nikako nije počinjala.

Sunce se bez žurbe dizalo i spuštalo na uzdrhtalu trsku.

Ljudi i oružje su bdeli. Podneva su bila moćnija, sjeste

beskrajne.

ZMAJ I LISICA

Pa ipak, visoka lenja jata lakih zmajeva pomaljala su

se svake večeri sa brodova carske eskadrę i meko se spu

štala na vodu i na neprijateljske palube. To su bili vazdu-

šasti objekti od papira i trske, u obliku komete, i njihova

srebrnasta ili crvena površina ponavljala je identična slo

va. Udovica je sa teskobom proučavala te redovne mete

ore i na njima pročitala sporu i zbrkanu basnu o zmaju

koji je uvek štitio lisicu uprkos njenoj dugotrajnoj neza-

46




47

hvalnosti i neprestanim zlodelima. Mesec na nebu se ista

njio, a figure od papira i trske donosile su svako veče istupriču sa gotovo neprimetnim varijacijama. Udovica je,

snuždena, razmišljala. Kada se mesec na nebu i crvenka

stoj vodi popunio, priča kao da je dotakla svoj kraj. Niko

nije mogao da predvidi da li će se beskrajni oproštaj ili

beskrajna kazna obrušiti na lisicu, ali neumitni kraj se pri

bližavao. Udovica je shvatila. Bacila je svoja dva mača ureku, kleknula u čamac i naredila da je odvedu do broda

carske komande.

Bio je sumrak: nebo je bilo puno zmajeva, ovoga

puta žutih. Udovica je mrmljala rečenicu kada se popela

na brod:"Lisica traži zmajevo krilo".

APOTEOZA

Hroničari kažu da je lisica dobila oproštaj i da je

svoju sporu starost posvetila krijumčarenju opijuma. Prestala je da bude Udovica: uzela je ime čiji je prevod Sjaj

istinske pouke.

„Od tog dana (piše jedan istoričar) brodovima se

vratio mir. Četiri mora i bezbrojne reke postali su sigurni

i srećni putevi.




Ratari su mogli da prodaju mačeve i da kupe volo

ve za oranje svojih njiva. Prineli su žrtve, očitali molitvena vrhovima planina, a preko dana su se radovalipevaju-

ći iza paravana."

48



Isporučilac zločina Monk Istman

ISPORUCILAC ZLOČINA MONK ISTMAN

ONI IZ OVE AMERIKE

Jasno odslikani na podlozi nebesko-plavih zidova

ili visokog neba, umetnuti u ozbiljnu crnu odecu, dva

kompadrita13 plešu u ženskim cipelama jedan vrlo oz

biljan ples, ples jednakih noževa, sve dok sa jednog uhane spadne karanfil, jer je nož ušao u čoveka, što njego

vom horizontalnom smrću okončava ples bez muzike.

Drugi rezignirano namešta šešir i posvećuje svoju sta

rost prepričavanju tog toliko čistog dvoboja. To je po

drobna i potpuna priča o našim zlikovcima. Ona onjujorškim kavgadžijama je mnogo vrtoglavija i nez

grapni] a.

n kompadrito - vidi fusnotu 1. (Prim, prev.)

49




50

ONI IZ DRUGE

Priča o njujorškim bandama (koju je 1928. Herbert

Asberi ispričao u jednom finom izdanju od četiristo stra

na u osminskom formatu, sadrži pometnju i okrutnost

varvarskih kosmogonija i mnogo njihove beskrajne ne-

prikladnosti: podrume starih pivara, adaptirane u siro

tinjska crnačka konačišta, rahitični trospratni Njujork,

bande razbojnika kao što su Močvarni anđeli (Swamp

Angels) koji su harali po lavirintima kloaka, bande raz

bojnika kao Daybreak Boys (Momci svitanja) koji su re-

grutovali napredne ubice od deset i jedanaest godina,

usamljene i bezočne divove kao što su Grozni cilindraši(Plug Uglies) koji su izazivali neverovatan smeh bližnjih

svojim čvrstim cilindrima ispunjenim vunom i širokim

krajevima košulja koji su lepršali na vetru predgrađa, ali

sa batinom u desnoj ruci i dugim pištoljem; bande raz

bojnika kao što su Mrtvi zečevi (Dead Rabbits) koji su

išli u bitku pod stegom mrtvog zeca na štapu; ljudi kao

Džon Dolan zvani Dendi, poznat po nauljenoj kovrdži na

čelu, po štapovima sa glavom majmuna i po finoj bakre

noj spravici koju bi navlačio na palac da izbije oči pro

tivniku; ljudi kao Kit Barns, koji je mogao da iz prve

odgrize glavu živom pacovu; ljudi kao Slepi Deni La-




jons, plavi momak neizmernih mrtvih očiju, svodnik tri

prostitutke koje su za njega ponosno hodale ulicama; nizovi kuća sa crvenim fenjerom kao one koje je vodilo se

dam sestara iz Nove Engleske, koje su novac zarađen na

Badnje veče izdvajale u dobrotvorne svrhe; borilišta iz-

gladnelih pacova i pasa, kineske kockarnice, žene kao vi

šestruka udovica Crvena Nora, koju su volele i o nju se

otimale sve vođe bande Gophers; žene kao Golubica

Lizi, koja se zavila u crno kada su pogubili Denija La-

jonsa, a umrla je tako što ju je zaklala Nežna Megi ospo

ravajući joj staru strast mrtvog i slepog čoveka; pobune

nalik na onu koja se odigrala jedne divlje nedelje 1863.

kada su zapalili sto zgrada i umalo zaposeli grad; ulične bitke u kojima se čovek gubio kao u moru jer su ga gazi

li do smrti; kradljivci i trovači konja kao Crnja Joske14 -

pletu ovu haotičnu priču. Njen najpoznatiji junak je Ed-

vard Dilejni, alijas Vilijem Dilejni, alijas Džozef Mervin,

alijas Džozef Moris, alijas Monk Istman, vođa hiljadu dve-

sta ljudi.

14

nadimke iz ovog pasusa - Slepi, Crvena, Golubica, Nežna i Crnja, Borhes jenapisao na engleskom (Prim, prev.)

51




JUNAK

Taj niz trikova (mučnih kao igra sa maskama gde se

ne zna ko je ko) izostavlja njegovo pravo ime - ukoliko se

usudimo na pomisao da na svetu tako nešto postoji. Izve-

sno je da u Matičnoj knjizi rođenih Vilijamsburga, u Bru-

klinu, stoji ime Edvard Osterman, kasnije amerikanizovano

u Istman. Začudo, ovaj plahoviti zlikovac bio je Jevrejin.

Bio je sin vlasnika jednog od onih restorana koji nude ko-

šer hranu, gde muškarci sa rabinskim bradama bez opas

nosti mogu da jedu meso teladi zaklane po propisima, tri

puta oprano i bez krvi. Sa devetnaest godina, negde oko

1892. godine, uz očevu pomoć, otvorio je prodavnicu ptica. Strast da posmatra životinje, njihove male odluke i nji

hovu nedokučivu nevinost, pratila gaje do samog kraja. U

kasnijim blistavim epohama kada je sa prezirom odbijao

cigare od pegavih sachems, glavešina Tamanija15 ili kada je

odlazio u najbolje javne kuće u onim prvim automobilima

nalik na vanbračno dete gondole, otvorio je drugu, lažnu

radnju sa sto finih mačaka i više od četiristo golubova - ko-

15 Društvo Tamani (Tammany Society) (ili po njihovoj zgradi - Tamani Hol) je organizacija Demokratske stranke koja je dominirala Njujorkom odtridesetih godina 19. veka do tridesetih godina 20. veka i bila poznata poizbornim aferama. Umesto reči „glavešine", Borhes ovde koristi termin

„sachems", prvobitno naziv za indijanskog poglavicu, koji je potom označavaolidere Tamani Hola. (Prim, prev.)

52




53

je nije prodavao bilo kome. Voleo ih je sve ponaosob i če

sto je šetao po kraju sa nekom srećnom mačkom na ruci, adruge su ga čežnjivo pratile.

Bio je neugledan i monumentalan čovek. Imao je

kratak vrat kao bik, nepobedive grudi, svađalačke i duge

ruke, polomljeni nos, lice, iako izbrazdano ožiljcima, ma

nje upečatljivo od tela, krive noge kao kod jahača ili mor

nara. Mogao je bez košulje, pa i bez sakoa, ali ne bez

kusastog šeširića na kiklopskoj glavi. Ljudi čuvaju seća-

nje na njega. U fizičkom pogledu, tipični filmski revol-

veraš je njegova loša imitacija, a ne imitacija bespolnog i

mlohavog Kaponea. Kažu da su Volhajmu dali posao u

Holivudu jer su njegove crte lica veoma podsećale na kukavnog Monka Istmana... Odlazio bi u obilazak svog raz

bojničkog carstva sa golubom plavog perja na ramenu,

kao bik sa ptičicom na leđima.

Negde oko 1894. godine u Njujorku je bilo mnogo

dvorana za ples. Istman je u jednoj od njih bio zadužen

za održavanje reda. Legenda kaže da vlasnik nije hteo da

ga primi i da je Monk pokazao svoje sposobnosti načisto

rasturivši dva džina koji su taj posao smatrali svojim.

Obavljao gaje do 1899. opasan i sam.

Svaki put kada bi smirio nekog kavgadžiju, napra

vio bi nožem rez na strašnoj batini. Jedne noći mu je pa-




žnju privukla neka sjajna ćela pognuta nad kriglom piva;

jednim udarcem ju je onesvestio. „Nedostajao mi je jedanrez do pedeset!", uzviknuo je potom.

KOMANDA

Od 1899. Istman nije bio samo čuven. Bio je izbor

ni poverenik jedne važne zone i skupljao je značajne pri

loge od kuća sa crvenim fenjerom, kockarnica, od uličarki

i lopova tog prljavog feuda. Odbori su se, isto kao i poje

dinci, sa njim savetovali kada bi organizovali mračne rad

nje. Honorari su mu bili ovakvi: 15 dolara otkinuto uvo,19 polomljena noga, 25 metak u nogu, 25 ubod, 100 kom

pletan posao. Da ne iziđe iz forme, Istman je ponekad lič

no izvršavao zadatak.

Pitanje granica (osetljivo i neprijatno kao i druga

koja odlaže međunarodno pravo) suočilo ga je sa PolomKelijem, čuvenim vođom druge bande. Hici i okršaji pa

trola postavili su granicu. Istman ju je jednog jutra prešao

i napala su ga petorica. Svojim munjevitim majmunskim

rukama i pendrekom oborio je trojicu, ali su mu ispalili

dva metka u stomak i ostavili ga misleći da je mrtav. Ist

man je vrelu ranu stegao palcem i kažiprstom i pijanim

54




55

korakom krenuo u bolnicu. Život, visoka temperatura i

smrt otimali su se o njega nekoliko nedelja, ali njegoveusne se nisu srozale do izdaje. Kada je izišao, rat je bio ne-

izbežan i rasplamsavao se u stalnim pucnjavama sve do

devetnaestog avgusta devetsto treće.

RPVINGTONSKA BITKA

Jedno sto heroja, tek neznatno drukčijih od fotogra

fija koje sigurno blede u dosijeima, jedno sto heroja ispo-

šćenih duvanskim dimom i alkoholom, jedno sto heroja u

slamnatim šeširima sa trakama u boji, jedno sto heroja ko ji više ili manje pate od sramnih bolesti, od karijesa, od

bolesti disajnih organa ili od bubrega, jedno sto heroja isto

toliko beznačajnih ili sjajnih kao oni iz Troje ili Hunina,

bili su protagonisti ovog crnog oružanog sukoba u senci

lukova železničkog mosta. Razlog je bio namet koji su

Kelijevi revolveraši tražili od vlasnika jedne kockarnice,

ortaka Monka Istmana. Jedan od revolveraša je poginuo i

pucnjava koja je usledila narasla je do bitke bezbroj re

volvera. Iza zaklona od visokih stubova ljudi obrijanih

brada ćutke su pucali i bili su središte jednog užasnog ho

rizonta iznajmljenih kola krcatih nestrpljivim pojačanjem




sa „kolt"- artiljerijom u šakama. Šta su osetili protagoni

sti te bitke? Prvo (mislim) surovo uverenje da će ih nerazumna grmljavina stotinu revolvera odmah istrebiti; drugo

(mislim) ne manje pogrešna sigurnost da su, ako ih nije

oborila prva vatra - neranjivi. Izvesno je da su se tukli sa

žarom, pod okriljem gvožđa i noći. Dva puta se umešala

policija i dva puta su je odbili. Sa prvim zracima zore bor

ba je zamrla, kao da je bila sramna ili sablasna. Ispod ve

likih lukova gvozdene konstrukcije ostalo je sedam teško

ranjenih, četiri leša i jedan mrtav golub.

KRAH

Lokalni političari u čijoj je službi bio Monk Istman

uvek su javno poricali postojanje tih bandi ili su objašnja

vali da je reč o običnim rekreativnim klubovima. Nepro

mišljena bitka u Rivingtonu ih je uzbunila. Pozvali su

dvojicu vođa da im saopšte kako je primirje neophodno.

Keli je (znajući dobro da su političari sposobniji od svih

„kolt" revolvera da ometu policijsku akciju) odmah pris

tao; Istman je (sa ohološću svog velikog grubog tela) žud-

no hteo još pucanja i još okršaja. Prvo je odbijao i morali

su da mu zaprete zatvorom. Na kraju su se dva čuvena zli-

56




ISTMAN PROTIV NEMAČKE

Kada je Monk, još zbunjen, izišao iz Sing-Singa, hi

ljadu dvesta gangstera iz njegove bande raspršilo se na

sve strane. Nije mogao da ih okupi i pomirio se činjeni

com da radi za svoj račun. Osmog septembra 1917. naru

šio je javni red. Devetog je resio da učestvuje u drugom

neredu i prijavio se u pešadijski puk.

Znamo razne detalje iz njegovog vojevanja. Znamo

da se žučno usprotivio držanju zatvorenika i da je jednom

57

kovca sastala u jednoj kafani, svako sa cigarom u ustima,

s desnom rukom na revolveru, a oko njih mnoštvo gangstera koji ih čuvaju. Došli su do vrlo američkog zaključka:

poveriti sukob jednom boks-meču. Keli je bio veoma vest

bokser. Meč je održan u jednom magacinu i bio je krajnje

sulud. Videlo ga je sto četrdeset gledalaca, uključujući

„kompadrese" sa naherenim šeširima i žene sa krhkim mo

numentalnim frizurama. Trajao je dva sata i završio se pot

punom iscrpljenošću. Nedelju dana kasnije rasplamsala se

pucnjava. Monk je po ko zna koji put uhapšen. Zaštitnici

su sa olakšanjem prestali da misle na njega; sudija mu je,

sasvim ispravno, predvideo deset godina zatvora.




(samo kundakom puške) sprečio tu žalosnu praksu. Zna

mo da je uspeo da pobegne iz bolnice i da se vrati u rovo ve. Znamo da se istakao u borbama kod Monfokona.

Znamo da je posle govorio da su mnoge igranke u Bove-

riju bile opasnije od evropskog rata.

TAJANSTVEN, LOGIČAN KRAJ

Dvadeset petog decembra 1920. telo Monka Istma-

na osvanulo je u jednoj od glavnih njujorških ulica. Do

bio je pet metaka. Kao srecna neznalica po pitanju smrti,

jedan najobičniji mačak je pomalo zbunjeno kružio okonjega.

58



Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan

NEKORISTOLJUBIVI UBICA BIL HARIGAN

Slika predela Arizonę, pre bilo koje druge slike: sli

ka predela Arizonę i Novog Meksika, predela sa značaj

nom podlogom zlata i srebra, vrtoglavih i prozračnih

predela, predela monumentalne visoravni i istančanih bo

ja, predela sa belim sjajem kostura koji su očerupale pti

ce. Na tim predelima druga slika - slika Bilija Kida: jahača sraslog sa konjem, mladica oštrih hitaca koji za-

glušuju pustinju, odašiljača nevidljivih metaka koji ubija

ju na daljini, kao magija.

Pustinja prošarana metalima, jalova i blistava. Go

tovo dečak koji je, u trenutku smrti, u dvadeset prvoj godini, ljudskoj pravdi dugovao smrt dvadeset jednog čoveka

- „ne računajući Meksikance".

59




U STANJU LARVE

Negde oko 1859. čovek koji će na užas i divljenje

biti Bili Kid, rodio se u jednoj podzemnoj njujorškoj ja

zbini. Kažu da ga je porodila umorna irska utroba, ali je

porastao među crncima. U tom haosu smrada i kovrdža

uživao je prednost koju su mu davale pege i riđa kosa. Di

čio se time stoje beo. Bio je rahitičan, divalj i podao. Kada je imao dvanaest godina, bio je član bande Swamp

Angels (Močvarni anđeli), božanstava koja su operisala

po kloakama. U noćima sa mirisom spaljene magle po

maljali bi se iz tog smradnog lavirinta, sledili bi put nekog

nemačkog mornara, obarali bi ga jednim udarcem po gla vi, pljačkali ga do gole kože, a potom bi se vraćali u đu-

brište. Vođa im je bio sedi crnac Gas Hauzer Džonas,

poznat i kao trovač konja.

Ponekad bi iz potkrovlja neke pogrbljene kuće blizu

vode neka žena prosipala na glavu prolaznika kofu pepela.

Čovek bi se otresao i gušio. Močvarni anđeli bi se obrušili

na njega, odvukli ga kroz otvor nekog podruma i pljačkali.

Takve su bile šegrtske godine Bilija Harigana, budu

ćeg Bilija Kida. Nije potcenjivao pozorišna dela; voleo je

(možda bez ikakvog predosećaja da su to simboli i slovo

sudbine) da gleda kaubojske melodrame.

60




61

GO WEST!

Ako su u prepučenim pozorištima Boverija (čiji su

posetioci na najmanje zakašnjenje zavese uzvikivali ,,Di-

žite krpu!") te melodrame obilovale jahačima i mecima,

najjednostavniji razlog za to je što je Amerikance tada pri

vlačio Zapad. Iza zapadnog horizonta je bilo zlato Neva-

de i Kalifornije. Iza zapadnog horizonta je bila sekira koja

obara kedrove, ogromna vavilonska njuška bizona, cilin

dar i prepučena postelja Brigama Janga16, obredi i bes

crvenog čoveka, čist pustinjski vazduh, divlja prerija, su

štinska zemlja od čije blizine srce zakuca brže kao od bli

zine mora. Zapad je pozivao. Jedan neprestani ujednačenižamor je prožimao te godine: žamor hiljada Amerikana

ca koji su zauzimali Zapad. U tom nadiranju, negde oko

1872. uvek sklupčan kao zvečarka, bio je i Bil Harigan u

bekstvu od pravougaone ćelije.

UNIŠTAVANJE JEDNOG MEKSIKANCA

Istorija (koja se kao neki filmski režiser služi nepo

vezanim slikama) sada predlaže sliku jedne opasne krčme

, 6Brigam Jang (1801-1877) - lider Mormona. (Prim, prev.)




koja se nalazi u svemoćnoj pustinji, kao na pučini. Vreme:

jedna neprijatna noć 1873; tačno mesto: Ljano Estakado(Novi Meksiko). Zemlja je gotovo neprirodno glatka, ali

nebo sa neravnomernim oblacima, sa procepima od oluje

i meseca, puno je napuklih bunara i planina. Na zemlji, kra

vlja lobanja, zavijanje i oči kojota u senci, fini konji i iz

duženo svetio krčme. Unutra, nalakćeni na jedini šank,

umorni i krupni ljudi piju ratoborni alkohol i razmeću se

velikim srebrnjacima sa zmijom i orlom. Jedan pijanac rav

nodušno peva. Neki pričaju na jeziku u kojem se stalno ču

je slovo ,,s"; to mora da je španski, jer one koji ga govore

preziru. Bil Harigan, riđi pacov iz udžerice nalazi se među

onima što piju. Iskapio je par rakija i razmišlja da naruči još jednu, možda zato što više nema ni centa. Ubijaju ga u po

jam ljudi iz te pustinje. Smatra da su strašni, nagli, srećni,

nepodnošljivo mudri sa divljom stokom i visokim konji

ma. Odjednom vlada potpuna tišina koju ignoriše samo be

smisleni glas pijanca. Ušao je neki Meksikanac, grmalj sa

licem stare Indijanke. Dominiraju ogroman šešir i dva pi

štolja na bokovima. Na tvrdom engleskom želi dobro ve-

če svim protuvama od gringosa koji piju. Niko ne prihvata

izazov. Bil pita ko je to i bojažljivo mu došaptavaju da je

Dago - Dijego - Belisario Viljagran iz Čiuaue. Odmah za

tim odjekuje prasak. Zaklonjen zidom visokih ljudi Bil je

62




63

pucao na uljeza. Iz Viljagranove ruke pada čaša; zatim ceo

čovek. Čoveku nije potreban drugi metak. Ne udostojivšise ni da pogleda raskošnog mrtvaca, Bil nastavlja razgo

vor. „Ma nemoj?", kaže17. „E, a ja sam Bil Harigan iz Nju-

jorka". Pijanac i dalje peva, tako beznačajan.

Već se naslućuje apoteoza. Bil se rukuje i prihvata

laskanja, klicanja i viskije. Neko primećuje da na njego

vom revolveru nema oznaka i predlaže mu da ureze jed

nu za Viljagranovu smrt. Bili Kid zadržava nož tog nekog,

ali kaže da „ne vredi beležiti Meksikance". To, kanda, ni

je dovoljno. Bil te noći prostire ćebe pored leša i razme

tljivo spava do zore.

SMRTI, A ŠTO DA NE?

Tim srećnim pucnjem (u četrnaestoj godini života)

rođenje Heroj Bili Kid i umro je neprimetni Bil Harigan.

Momčić iz kloake što razbija glave, uznapredovao je do

čoveka sa granice. Postao je konjanik, naučio je da se dr

ži uspravno na konju kao u Vajomingu ili Teksasu, a ne

zabačen unazad kao u Oregonu i Kaliforniji. Nikada nije

sasvim ličio na legendu o sebi, ali joj se približavao. U

17 Is that so?, he drowled. (Prim. Borhesa)




kauboju se zadržalo nešto od njujorškog „kompadrita";

mržnju koju su mu ranije budili crnci prebacio je naMeksikance, ali poslednje reči koje je izgovorio bile su

(pogrdne) reči na španskom. Naučio je lutalačku veštinu

kravara. Naučio je i drugu, težu, da komanduje ljudima;

obe su mu pomogle da bude dobar kradljivac stoke. Pone

kad su ga privlačile gitare i bordeli Meksika.

Sa okrutnom lucidnošču nesanice, organizovao je

mnogoljudne orgije koje su trajale po četiri dana i četiri

noći. Na kraju bi, zgađen, račun plaćao mecima. Dok ga

prst na obaraču nije izneverio, bio je najstrašniji (a mo

žda i najništavniji i najusamljeniji) čovek na toj granici.

Njegov prijatelj Geret, šerif koji ga je kasnije ubio, jednom mu je rekao: „Ja sam mnogo vežbao pucanje tako što

sam ubijao bufale". „Ja sam vežbao više, ubijajući ljude",

odgovorio je blago. Pojedinosti su zauvek izgubljene, ali

znamo da je na duši imao čak dvadeset jednu smrt - „ne

računajući Meksikance". Tokom sedam vrlo opasnih godina upražnjavao je taj luksuz: hrabrost.

U noći 25. jula 1880. Bili Kid je na svom šarcu u

galopu prešao glavnu ili jedinu ulicu u Fort Samneru.

Vrućina je pritiskala, lampe nisu upalili; Šerif Geret je se-

deo u stolici za ljuljanje, izvadio je revolver i ispalio mu

metak u stomak. Šarac je nastavio, jahač se srušio na pra-

64



Nekoristoljubivi ubica Bil Hańgan

65

šnjavu ulicu. Geret mu je nabio drugi metak. Svi u gradu

su (znajući da je ranjeni čovek Bili Kid) zatarabili prozore. Agonija je bila duga i bogohulna. Kada je sunce već bi

lo visoko, počeli su da mu prilaze i razoružali su ga; čovek

je bio mrtav. Primetili su na njemu onaj bezvezni izgled

kakav imaju pokojnici.

Obrijali su ga, navukli na njega gotovu odeću i izlo

žili ga užasavanju i poruzi u izlogu najbolje radnje.

Ljudi su na konju ili u kočijama dolazili sa svih stra

na. Trećeg dana su morali da ga našminkaju. Četvrtog da

na su ga, likujući, sahranili.



Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke

NEUČTIVI CEREMONIJAL-MAJSTOR

KOTSUKE NO SUKE

Nečasni lik ovog poglavlja je neučtivi ceremoni

jal-majstor Kotsuke no Suke, zlokobni činovnik koji je

prouzrokovao propast i smrt gospodara Kule Ako i kada

mu je zapretila zaslužena osveta, nije hteo da viteški sebi

oduzme život. To je čovek koji zaslužuje zahvalnost svih

ljudi zato što je probudio dragocenu odanost i bio mračani nužni povod za jedan besmrtni poduhvat. Stotinu roma

na, monografija, doktorskih teza i opera obeležavaju taj

događaj - da ne pričamo o prikazima od porcelana, pro

šaranog lazura i laka. Služi mu čak i pokretni celuloid, s

obzirom da je Poučna priča o četrdeset sedam ratnika -

takvo joj je ime - najčešća inspiracija japanske kinema

tografije. Minuciozna slava koju ti vatreni omaži potvr

đuju, više je nego opravdana: odmah je pravedna za sve.

Sledim priču A.B. Mitforda koji izostavlja stalna

odstupanja karakteristična za lokalnu boju i rade se usred-

sređuje na razvoj čuvenog događaja. Usled tog izuzetnog

67




nedostatka „orijentalizma" podozreva se da je reč o direk

tnoj verziji sa japanskog.

ODVEZANA TRAKA

U sada već izbledelo proleće 1702. ugledni gospo

dar Kule Ako trebalo je da primi i ugosti carskog posla

nika. Dve hiljade trista godina ljubaznosti (neke od njih

mitološke) neprijatno su iskomplikovale ceremoniju pri

jema. Poslanik je predstavljao cara, ali kao aluzija ili sim

bol: nijansa koju nije bilo manje neprilično ni naglasiti ni

ublažiti. Kako bi se sprečile greške koje su sasvim lakomogle postati fatalne, jedan činovnik sa dvora u Jedu18

prethodio mu je u svojstvu ceremonijal-majstora. Daleko

od dvorske udobnosti i osuđen na villegiature u planina

ma, što mu je sigurno izgledalo kao izgnanstvo, Kira Kot-

suke no Suke je neljubazno delio instrukcije. Ponekad jeučiteljski ton dovodio do drskosti. Njegov učenik, gospo

dar Kule, nastojao je da pređe preko tih poruga. Nije umeo

da odgovori, a disciplina mu nije dopuštala bilo kakvo na

silje. Jednog jutra se, međutim, traka učiteljeve cipele od-

vezala i ovaj mu je zatražio da je veže. Gospodin je to

18 Jedo - staro ime Tokija (Prim, prev.)

68



Neučtivi ceremonijal-mąjstor Kotsuke no Suke

pokorno učinio, ali je u sebi negodovao. Neučtivi cere-

monijal-majstor mu je rekao da je zaista nepopravljiv i dasamo prostak može da smamulja tako trapav čvor. Gospo

dar Kule je isukao mač i zamahnuo na njega. Ovaj je po-

begao, a čelo mu je obeležio tanki mlaz krvi. Nekoliko

dana kasnije vojni sud je većao i osudio napadača na sa-

moubistvo. U glavnom dvorištu Kule Ako podigli su plat

formu pokrivenu crvenom čojom i na njoj se pojavio

osuđenik, dali su mu bodež od zlata i dragog kamenja,

javno je priznao svoju krivicu, svukao se do pojasa, sa dva

obredna poteza rasporio sebi trbuh i umro kao samuraj, a

najudaljeniji gledaoci nisu videli krv zato što je čoja bila

crvene boje. Jedan sedi obazrivi čovek mu je mačem odrubio glavu: savetnik Kuranosuke, njegov kum.

SIMULANT BEŠČAŠĆA

Kula Takumija no Kamija bila je konfiskovana; nje

govi ratnici rastureni, njegova porodica upropašćena i pro-

kažena, njegovo ime prokleto. Glasine kažu da je iste noći

kada se ubio četrdeset sedam njegovih ratnika većalo na

vrhu jednog brda i precizno isplaniralo ono što se dogo

dilo godinu dana kasnije. Izvesno je da su morali da delu-

69




ju sa opravdanim zastojima i da neki od njihovih skupo

va nisu održani na nepristupačnom vrhu neke planine nego u jednoj šumskoj kapeli, u neuglednoj baraci od belog

drveta, bez drugog ukrasa sem pravougaone kutije sa

ogledalom. Žudeli su za osvetom, a osveta im je sigurno

izgledala nedostižno.

Kira Kotsuke no Suke, omraženi ceremonijal-maj-

stor, utvrdio je svoju kuću i mnoštvo strelaca i mačevala-

ca čuvalo je njegovu nosiljku. Imao je na raspolaganju

nepodmitljive, precizne i tajne špijune. Nikoga nisu tako

čuvali i nadzirali kao navodnog vođu osvetnika: savetni-

ka Kuranosukea. Ovaj je to slučajno primetio i na tom po

datku je zasnovao svoj osvetnički plan.Preselio se u Kjoto, grad neprevaziđen u celom car

stvu po boji svojih jeseni. Prepustio se dražima javnih ku

ća, kockarnica i krčmi. Uprkos svojim sedinama, okružio

se prostitutkama, pesnicima i još gorim ljudima. Jednom

su ga izbacili iz krčme i osvanuo je ležeći na pragu, gla ve zaronjene u izbljuvak.

Jedan čovek iz Satsume ga je prepoznao i tužno i

besno rekao: Da nije ovo slučajno onaj savetnik Asana

Takumija no Kamija koji mu je pomogao da umre i ume-

sto da osveti svog gospodara prepušta se nasladi i sramo

ti? Oh, ti, čoveče, nedostojni imena samuraja!

70




71

Zgazio mu je usnulo lice i pljunuo ga. Kada su mu

žbiri dojavili za ovu pasivnost, Kotsuke no Suke je osetio veliko olakšanje.

Nije se na tome završilo. Savetnik je oterao svoju

ženu i najmlađeg sina, kupio sebi dragu u javnoj kuci, ta

sramota se pročula i obradovala je srca neprijatelja i osla

bila njegovu zastrašujuću opreznost. On je na kraju otpu

stio polovinu svojih čuvara.

Jedne od okrutnih zimskih noći 1703. četrdeset se

dam ratnika sastalo se u zapuštenom vrtu u okolini Jeda,

blizu mosta i fabrike karata. Nosili su zastave svoga go

spodara. Pre nego što su započeli akciju, upozorili su su-

sede da nije reč o napadu već o izrazito pravednoj vojnojoperaciji.

OŽUJAK

Dve grupe su napale palatu Kire Kotsuke no Sukea.

Savetnik je komandovao prvom koja je napala glavnu ka

piju; drugom - njegov najstariji sin koji je te noći umro ne

napunivši šesnaest godina. Istorija zna za razne pojedino

sti ovog neizmerno jasnog košmara: opasno spuštanje niz

viseće merdevine od kanapa, zvuk doboša kao znak za na-




pad, jurnjava branilaca, strelci postavljeni na krovu, strele

koje lete pravo u vitalne organe ljudi, porcelan oskrnavljenkrvlju, vrela smrt koja potom postaje ledena, bestidnost i

haos smrti. Devet ratnika je poginulo; branioci nisu bili

manje hrabri i nisu hteli da se predaju. Nešto posle pono

ći prestao je svaki otpor.

Kira Kotsuke no Suke, sramni razlog ovakve odano

sti, nije se pojavljivao. Tražili su ga po svim ćoškvima te

uzdrmane palate i već ih je obuzelo očajanje kada je savet

nik primetio da su čaršavi njegove postelje još topli. Na

stavili su potragu i otkrili jedan uzan prozor zaklonjen

bronzanim ogledalom. Odozdo, iz malog mračnog dvori

šta, posmatrao ih je jedan čovek u belom. U desnoj rucimu je bio drhtavi mač. Kada su sišli, čovek se predao bez

borbe. Na čelu mu je bio ožiljak: stari crtež čelika Tuku-

mija no Kamija.

Zatim su se krvavi ratnici bacili pred noge omraže

nog i rekli mu da su bili oficiri gospodara Kule za čiju jepropast i kraj on kriv i molili su ga da se ubije kao što pri

liči samuraju.

Uzalud su nudili taj gest poštovanja njegovoj lakej-

skoj duši. Bio je muškarac do koga čast nije dopirala; u

zoru su morali da ga zakolju.

72




73

SVEDOČANSTVO

Kada su zadovoljili svoju osvetu (ali bez besa, bez

uznemirenosti, bez žalosti) ratnici su se uputili u hram gde

se čuvaju posmrtni ostaci njihovog gospodara.

U jednom kotlu nose neverovatnu glavu Kire Kotsu-

kea no Sukea i čuvaju je na smenu. Prolaze kroz polja i po

krajine po iskrnoj dnevnoj svetlosti. Ljudi ih blagosiljaju iplaču. Princ od Sendaja im nudi gostoprimstvo, ali odgova

raju da ih njihov gospodar očekuje več dve godine. Dolaze

do mračnog groba i kao žrtvu prinose glavu neprijatelja.

Vrhovni Sud izriče presudu. Onu koju očekuju: da

ta im je povlastica da izvrše samoubistvo. Svi ga izvrša vaju, neki sa užarenim spokojstvom i počivaju pored svog

gospodara. Muškarci i deca dolaze da se mole na grobu

ovih tako odanih ljudi.

ČOVEK IZ SATSUME

Među hodočasnicima nalazi se jedan prašnjav i

umoran mladić koji je, sigurno, došao izdaleka. Pada na

kolena pred spomenik savetniku Oišiju Kuranosukeu i

glasno govori: Video sam te kako ležiš na vratima javne




kuće u Kjotu i nisam pomislio da razmišljaš o osveti go

spodara, verovao sam da si vojnik bez vere i pljunuo samti u lice. Došao sam da ti ponudim zadovoljštinu. Rekao

je to i izvršio harakiri.

Sveštenika je dirnula njegova hrabrost i sahranio ga

je na mestu gde počivaju ratnici.

Ovo je kraj priče o četrdeset sedam odanih ljudi -

mada ona nema kraja, jer čemo mi, drugi ljudi, koji mo

žda nismo odani, ali nikada nećemo potpuno izgubiti na

du da takvi jednom budemo, nastaviti da im odajemo

poštu recima.

74



Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

MASKIRANI BOJADŽIJA

HAKIM IZ MERVA

Za Anheliku Okampo

Ako se ne varam, originalni izvori informacija o Al

Mokani, Proroku Pod Velom (ili tačnije, Maskiranom) iz Ho-

rasana, mogu se svesti na četiri: a) odlomci iz Istorije halifa

koje je sačuvao Baladhuri; b) Priručnik o džinu ili Knjiga preciznosti i revizije zvaničnog istoričara Abasida, Ibn Abi Ta-

ir Tarfura; c) arapski kodeks pod naslovom Uništenje ruže

gde se osporavaju gnusne jeresi iz Tamne ruže ili Skrivene

ruže koja je bila Prorokova kanonska knjiga; d) nekoliko nov

čića bez lika koje je prilikom krčenja terena za Transkaspij-

sku železnicu iskopao inženjer Andrusov. Ti novčići su

predati Numizmatičkom zavodu u Teheranu i sadrže persij-

ske distihe koji sažimaju ili popravljaju izvesne odlomke iz

Uništenja. Originalna Ruža je izgubljena, pošto su rukopis,

pronađen 1899. i prilično olako objavljen u Morgenlendišes

Arhivu, Horn i ser Persi Sajks proglasili za apokrifan.

75




Prorokova slava na zapadu proističe iz jedne Muro-

ve blagoglagoljive pesme, pune sete i uzdaha irskog za-

verenika.

SKERLETNI PURPUR

Godine 120. od Hedžre i 736. od Krsta, u Turkme

nistanu se rodio čovek Hakim, koga če ljudi tog vremena

i prostora nazvati Pod velom. Njegova domovina bio je

stari grad Merv, čiji vrtovi, vinogradi i livade tužno gle

daju u pustinju. Podne je belo i blještavo kada ga ne za

mrače oblaci prašine koji guše ljude i ostavljaju beličastisloj na crnim grozdovima.

Hakim je porastao u tom umornom gradu. Znamo

da ga je jedan stric naučio bojadžijskom zanatu: veštini

nevernika, varalica i nepostojanih ljudi koja je izazvala

prve anateme njegove plodne karijere. Moje lice je od zla

ta (izjavljuje na jednoj čuvenoj stranici Uništenja), ali sam

namočio purpur, druge noći sam potopio nečešljanu vunu,

a treće češljanu i carevi sa ostrvlja još se otimaju o to kr

vavo ruho. Tako sam zgrešio u godinama mladosti i is-

premeštao prave boje raznih bića. Anđeo mi je govorio

da ovnovi nisu boje tigrova, Satana mije govorio da Sve-

76




77

moćni želi da tako bude i služio se mojom dosetljivošću i

mojim purpurom. Sada znam da ni Anđeo ni Satana nisurekli istinu i da je svaka boja prezira dostojna.

Godine 146. od Hedžre, Hakim je nestao iz svoje

domovine. Pronašli su uništene kotlove i kofe, kao i sablju

iz Širaza i bronzano ogledalo.

BIK

Na kraju meseca šabana 158. godine, pustinjski va-

zduh bio je vrlo jasan i ljudi su gledali na zapad u potra

zi za mesecom ramadanom, koji donosi askezu i post. Tosu bili robovi, prosjaci, trgovci konjima, kradljivci kami

la i kasapi. Ozbiljno su sedeli na zemlji i čekali znak sa

kapije jednog svratišta za karavane na putu za Merv. Gle

dali su zalazak sunca, a boja zalaska bila je boje peska.

Iz dubine vrtoglave pustinje (čije sunce donosi groznicu i čiji mesec donosi grč) videli su kako se primiču tri

figure, koje su im izgledale veoma visoke. Sve tri figure

bile su ljudske, a onaj u sredini imao je glavu bika. Kada

su se približili, videli su da taj u sredini nosi masku, a da

su ostala dvojica slepi.




Neko je (kao u pričama iz 1001 noći) pitao za raz

loge ovog čuda. Slepi su, izjavio je čovek pod maskom, zato što su videli moje lice.

LEOPARD

Hroničar Abasida saopštava da im je čovek iz pu

stinje (čiji je glas bio neobično milozvučan ili im se ta

ko učinilo zato što je odudarao od okrutnosti njegove

maske) rekao da oni iščekuju znak meseca pokore, ali

da on propoveda bolji znak: znak doživotne pokore i

sramne smrti. Rekao im je da je on Hakim, Osmanovsin i da je 146. godine od Iseljenja jedan čovek prova

lio u njegovu kuću i nakon što se očistio i pomolio, ma

čem mu je odsekao glavu i odneo je na nebo. Na desnoj

ruci tog čoveka (koji je bio anđeo Gavrilo) njegova gla

va našla se pred Gospodom koji mu je dao zadatak da

proriče i ulio mu je reči toliko stare da je njihovo pona

vljanje spaljivalo usta i podario mu takav veličanstven

sjaj koji smrtne oči nisu mogle da podnesu. Takvo je bi

lo opravdanje za Masku. Kada svi ljudi na zemlji budu

ispovedali novi zakon, Lice će im biti otkriveno i moći

će da ga obožavaju bez opasnosti - kao što su ga anđe-

78




79

li već obožavali. Kada je obznanio svoju misiju, Hakim

ih je podstakao na sveti rat - džihad - i žrtvovanje ko je mu priliči.

Robovi, prosjaci, trgovci konjima, kradljivci kami

la i kasapi odbili su njegovu veru: jedan glas je povikao

veštac, a drugi varalica.

Neko je doveo leoparda - možda primerak one vit

ke i krvoločne rase koju gaje persijski lovci. U svakom

slučaju, otrgao se i oslobodio. Izuzev maskiranog proro

ka i dvojice njegovih pratilaca, ljudi su gazili jedni druge

da pobegnu. Kad su se vratili, zver je bila oslepljena. Pred

svetlim i mrtvim očima ljudi počeše da obožavaju Haki-

ma i priznaše njegove natprirodne moći.

PROROK POD VELOM

Zvanični istoričar Abasida bez većeg žara prepričava napredovanje Hakima Pod Velom u Horasanu. Ta

provincija - vrlo potresena nesrećom i raspećem svog na

jpoznatijeg poglavara, sa očajničkim zanosom je prigrli

la doktrinu Blistavog Lica i ponudila mu svoju krv i svoje

zlato. (Hakim je tada već zamenio svoj surovi lik četvo-

rostrukim velom od bele svile izvezene dragim kame-




njem. Crno je bila simbolična boja Banu Abasa19; Hakim

je izabrao belu boju - najoprečniju - za Zaštitni Veo, zastave i turbane) Kampanja je počela dobro. Istina je da su

u Knjizi preciznosti zastave halifa svuda pobedonosne, ali

kako je najčešći rezultat tih pobeda bila smena generala i

napuštanje neosvojivih zamkova, oprezan čitalac zna u

šta da veruje. Krajem meseca redžeba godine 161. čuve

ni grad Nišapur otvorio je svoja metalna vrata Maskira

nom; početkom 162. to je učinio Astarabad. Hakimovo

vojevanje (kao i vojevanje onog drugog, srećnijeg Proro

ka) svodilo se na molitvu u tenoru, koju je u uzbuđenom

srcu bitaka nudio Božanstvu sa slabina riđe kamile. Oko

njega su fijukale strele koje ga nikada nisu ranile. Izgledalo je kao da traži opasnost: u noći kada su omraženi le-

prozni bolesnici opkolili njegovu palatu, naredio je da ih

dovedu, izljubio ih je i dao im srebro i zlato.

Breme vlasti je poverio šestorici-sedmorici sledbe-

nika. Proučavao je meditaciju i mir: harem od 114 slepihžena nastojao je da zadovolji potrebe njegovog božanskog

tela.

Banu Abas - na arapskom: sinovi Abasa (Prim, prev.)

80




81

ODVRATNA OGLEDALA

Islam dopušta pojavu božjih poverenika, ma koliko

da nepromišljeni ili opasni bili, pod uslovom da njihove

reči ne pobijaju ortodoksno verovanje. Prorok možda ne

bi potcenio prednosti takvog nipodaštavanja, ali njegovi

sledbenici, njegove pobede i javni bes halifa - to je bio

Mohamed Al Mahdi - naterali su ga na jeres. Taj rascepga je uništio, ali ga je prethodno naterao da definiše po

stavke jedne lične religije, mada su vidljivi uticaji pret-

hodecih gnostičara. ,

Na početku Hakimove kosmogonije nalazi se jedan

spektralni Bog. To božanstvo je na veličanstven način lišeno porekla, kao i imena i lica. To je nepromenljiv Bog,

ali njegova slika je bacala devet senki koje su, pristale da

pređu na delo, popunile prvo nebo i njime upravljale. Iz

tog prvog demijurškog kruga proistekao je drugi, takođe

sa anđelima, vlastima i tronovima i oni su osnovali drugo

nebo, još niže, koje je bilo simetrični duplikat početnog.

Ova druga konklava se ponovila u trećoj, ova u novoj, ni

žoj i tako do 999. Gospodar najnižeg neba je onaj koji vla

da - senka drugih senki - i njegov deo božanstva teži ka

nuli.




Zemlja na kojoj živimo je greška, nekompetentna

parodija. Ogledala i očinstvo su odvratni jer je umnoža vaju i potvrđuju. Odvratnost je osnovna vrlina. Dve dis

cipline (čiji je izbor prorok ostavljao slobodnim) mogu da

nas dovedu do nje: apstinencija i nekontrolisanost, upra-

žnjavanje telesnosti ili telesna čistota.

Hakimov raj i pakao nisu bili manje očajni. Onima

koji osporavaju Reč, onima koji osporavaju Draguljima

Ukrašeni Veo i Lice (kaže jedna kletva koja se čuva u Sa

krivenoj Ruži) obećavam čudesni Pakao, jer će svako od

njih vladati u 999 ognjenih carstava, a u svakom carstvu

će biti 999 ognjenih planina, a na svakoj planini 999 og

njenih kula, a u svakoj kuli 999 ognjenih spratova, a na svakom spratu 999 ognjenih postelja, a u svakoj postelji

biće on i 999 ognjenih oblika (koji će imati njegovo lice

i njegov glas) zauvek će ga mučiti. Na drugom mestu tvr

di: ovde u životu trpite u jednom telu; u smrti i Naknadi

- u bezbroj. Raj je manje konkretan: Uvek je noć, ima kamenih fontana i sreća tog raja je posebna, sreća rastanaka,

odricanja i onih koji znaju da spavaju.

82




83

LICE

Godine 163. od Iseljenja i pete Blistavog Lica, Haki-

ma je u Sanamu opkolila halifova vojska. Bilo je napretek i

zaliha i mučenika i očekivala se brza pomoć mnoštva anđe

la svetlosti. Tako je bilo kada se jedan užasan glas proneo po

zamku. Pričalo se da je jedna preljubnica u Haremu, dok su

je evnusi davili, uzviknula da prorokovoj desnoj ruci nedostaje domali prst i da na drugima nema nokte. Glas se pro

neo među njegovim vernicima. Na suncu, na uzdignutoj

terasi, Hakim je od porodičnog božanstva tražio pobedu ili

znak. Pognutih, servilnih glava - kao da trče spram kiše -

dva kapetana mu strgoše Veo izvezen dragim kamenjem.Prvo su uzdrhtali. Obećano lice Apostola, lice koje

je bilo na nebima, zapravo je bilo belo, ali to je bila ona

posebna belina pegave lepre. Beše tako otečeno ili neve-

rovatno da im je izgledalo kao maska. Nije imalo obrve;

donji kapak desnog oka visio je nad senilnim obrazom;

jedan težak grozd čvorova mu je izjedao usne; neljudski

zaravnjen nos bio je kao kod lava.

Hakimov glas je pokušavao konačnu obmanu. Vaš

odvratni greh vas sprečava da primetite moj sjaj... počeo

je da govori.

Nisu ga slušali i proboli su ga kopljima.



Čovek sa ružičastog ugla

ČOVEK SA RUŽIČASTOG UGLA

Za Enrikea Amorima

Pa gde meni nađoše da pričaju o pokojnom Fransi-

sku Realu. Ja sam ga upoznao i pritom ovo nisu bili nje

govi krajevi, on se muvao tamo gore, na severu, tamo de

su laguna Gvadalupe i Baterija. Pričo sam s njim jedno

triput najviše i to sve iste noći, al tu noč nikad neću da za boravim, jer posle je Luhanera, iz čista mira, došla u moj

kućerak da spava, a Rosendo Huares je otišo iz Potoka da

se više ne vrati. Znam ja, nemate vi tog ikskustva da pre

poznate ime, al Rosendo Huares, zvani Ubod, bio je je

dan od glavnih tipova u Vilji Santa Rosa. Momak je bio

čuven po nožu, jedan od ljudi dona Nikolasa Paredesa, a

ovaj je, opet, bio jedan od Morelovih ljudi. Znao je da do

đe u kupleraj sav ulickan, na vrancu, sa ukrasima od sre

bra; i ljudi i psi su ga poštovali, a i cure bogami; svi su

znali da ima na duši dva mrtvaka, nosio je visok šešir

uskog oboda na masnoj kosi; htela ga sreća, štono kažu.

85




Mi, momci iz Vilje, imitirali smo ga čak i kako pljuje. Pa,

ipak, jedno veče nam je pokazalo Rosendovo pravo lice.Zvuči neverovatno, al' priča o toj strašno čudnoj no

ći počela je drskom kočijom crvenih točkova, krcatom lju

dima, koja se sva tresla kroz te ulice od stvrdnutog blata,

između ciglana i pustih terena, a dvojica u crnom, udri u

gitaru, da ogluviš, onaj sa kočijaškog mesta šiba raspu

štene pse koji se ispreče ispred vranca, a u sredini jedan

čutljivi u ponču, to je bio onaj Stočar o kojem se toliko

priča, krenuo čovek da se bije i ubije. Noć je bila sveza,

prava milina; dvojica su sedela na spuštenom krovu k'o da

su na korz'u, a ne u toj pustari. To je bilo prvo od svega

što se desilo, al' mi smo to tek posle saznali. Mi, momci,rano smo otišli u Hulijin salon, jedan plekani magacin iz

među puta za Gaunu i Maldonada. Taj lokal se vid'o iz

daljine zbog svetla koje je bacao sramni fenjer, a i zbog

gužve. Huliji koža jeste bila tamna, al' je ona bila jako

svesna i formalna, pa su tamo bili i muzikanti, i dobro pi

će, i izdržljivo žensko društvo za igranku. Ali Luhanera,

ona je bila Rosendova žena, nadaleko ih je sve prešišala.

Umrla je, gospodine, i jeste da ima godina da i ne pomi

slim na nju, ali valjalo ju je videti u njeno vreme, s onim

očima. Nisi mogao da spavaš kad je vidiš.

86




Rakija, milonga, ženske, neka dobroćudna psovka

iz Rosendovih usta, potapše me po ramenu k'o sve ostale, al' sam ja hteo to da osećam k'o prijateljstvo: nisam

mog'o da budem srećniji. Igr'o sam s jednom curom ko

ja me je pratila k'o da mi čita misli. Tango nam je radio

staje 'teo: i nosio nas, i gubio nas, i usmeravao nas, i opet

nas nalazio. Tako su se muškarci zabavljali, k'o u nekom

snu, kad mi se odjednom učinilo da je muzika postala ja

ča, a to se, u stvari, sa njom mešala ona od gitarista sa ko

čije, sve bliža. Posle je vetar što je donosio dunuo na

drugu stranu, pa sam se vratio svom telu i telu partnerkę

i razgovorima uz igru. Malo posle, neko je autoritativno

zalupao na vrata, čuo se udarac pa glas. Odmah zatim op-šta tišina, snažan udarac prsima u vrata i čovek je bio unu

tra. Ličio je na svoj glas.

Za nas to još nije bio Fransisko Real, ali jeste jedan

visok, krupan tip, skroz obučen u crno, sa nekim šalom,

'nako smeđim, prebačenim preko ramena. Sećam se da je

imao indijanske, oštre crte lica.

Udarilo me jedno krilo od vrata kad su se otvori

la. Sav ošamučen, krenuh na njega i zamahnuh levicom

na njegovu facu dok sam desnom vadio oštar nož koji

sam nosio u brusni prsluka, pored leve miške. Nije mi

dugo potrajao napad. Čovek je, da se održi na nogama,

87




ispružio ruke i odmak'o me u stranu, k'o da sklanja ne

što što mu smeta. Ostao sam presamićen iza njega, jošuvek sa rukom na beskorisnom oružju ispod sakoa. Pro

dužio je k'o da ništa nije bilo. Produžio je, uvek malo

viši od bilo koga od ljudi koje je sklanjao u stranu, stal

no k'o da nikog ne vidi. Oni prvi - sve sami žabari, zi-

nuli pa gledaju - brzo se otvoriše k'o lepeza. Stvar nije

potrajala. U sledećoj gomili već ga je čekao Englez i

spremno ga raspalio nožem, onako pljoštimice, pre ne

go što je na ramenu osetio strančevu ruku. A čim su vi

deli kako gaje raspalio, svi su se o'ma' bacili na njega.

Lokal je iš'o mnogo metara u dubinu i gonili su ga k'o

pseto, gotovo s kraja na kraj, gurali grudima, zviždali,pljuvali. Prvo su ga udarali šakama, a posle, kad su vi

deli da se i ne brani od udaraca, samo su ga šamarali što

dlanovima što bezopasnim resama šalova, kao da mu se

rugaju. I kao da ga čuvaju za Rosenda, koji se nije ni

pomerio od zida u dnu 'de je naslonjen leđima ćutao.

Vukao je brze dimove cigarete, k'o da već shvata ono

što smo i mi posle jasno videli. Stočara su gurnuli pre

ma njemu, čvrstog i krvavog, sa onim vetrom od podru

gljive svetine iza njega. Izviždan, istučen, ispljuvan,

progovorio je tek kada se suočio sa Rosendom. Onda

88




89

ga je pogledao, prešao je podlakticom preko lica i re

kao ovo:- Ja sam Fransisko Real, čovek sa severa. Ja sam

Fransisko Real koga zovu Stočar.

Pustio sam ove nesrećnike da na mene dignu ruku

jer tražim pravog čoveka. Neka laparala pričaju da u

ovoj zabiti ima jedan što kao dobro barata nožem i kao

gadan je tip, a zovu ga Ubod. 'Ocu da ga nađem da me

ni, koji nisam niko i ništa, pokaže šta je hrabar i naočit

čovek.

Rekao je to i nije skidao oka sa njega. Sada mu je u

desnoj ruci blistao veliki nož koji je sto posto nosio u ru

kavu. Oni okolo što su ga gurali sad su se udaljavali i svismo u velikoj tišini gledali u njih dvojicu. Čak je i faca

slepog meleza koji je svirao violinu bila okrenuta na tu

stranu.

Tada sam čuo neko muvanje i u dovratku video šest-

-sedam ljudi koji su sigurno bili Stočareva banda. Najsta

riji među njima, što je izgledo k'o seljak, preplanuo,

prosedih brkova, krenuo je napred, a onda stao k'o da ga

je zaślepiło toliko ženskih i toliko svetla i s poštovanjem

je skinuo šešir. Oni drugi su osmatrali, spremni da uniđu

da seku, ako igra bude prljava.




Sta je u međuvremenu bilo Rosendu kad nije izgazio

tog pauna? I dalje je cutao i nije podizao pogled. Ne znamda 1' je cigaru ispljunuo il mu se sama odvojila od lica. Naj

zad je uspeo da izgovori par reči, al' tako tiho da do nas, u

drugom kraju sale, to sto je rekao nije došlo. Fransisko Real

ga je ponovo izazvao, on opet ništa. Onda je najmlađi od

pridošlica zviznuo. Luhanera ga je prezrivo pogledala i sa

pramenom kose na leđima progurala se između muškaraca

i cura, otišla do svog čoveka, stavila mu ruku u grudi, izva

dila mu goli nož i dala mu ga uz ove reči:

- Rosendo, mislim da će ti biti potreban.

Blizu tavanice bio je neki izduženi prozor koji je

gledao na potok. Rosendo je obema rukama primio nož igledao ga kao da ga ne prepoznaje. Odjednom je zamah

nuo, bacio nož pravo kroz prozor i ovaj se izgubio napo

lju, u Maldonadu. Ja sam osetio neku hladnu jezu.

- Samo iz odvratnosti neću da te isečem - rekao je

ovaj drugi i podigao ruku da ga kazni. Onda se Luhanera

privila uz njega, stavila mu ruke oko vrata, pogledala ga

onim svojim očima i besno mu rekla:

- Ma, pusti ovog što se pravio da je muško.

Fransisko Real je načas ostao zbunjen, a onda je

zagrlio kao da je grli zauvek i doviknuo muzičarima da

krenu sa tangom i milongom, a nama, okupljenima, da

90




91

igramo. Milonga se k'o požar raširila s kraja na kraj sa

le. Real je igrao vrlo ozbiljno, ali ju je pribio tesno uza se be, sad kada je stvar bila u njegovim rukama. Stigli su do

vrata i on povika:

-Prolaz gospodo, prispavalo joj se!

To je rekao i izišli su obraz uz obraz, kao u zanosu

tanga, kao da ih je tango odneo.

Mora da sam pocrveneo od stida. Napravio sam par

krugova sa nekom ženom i naglo je ostavio. Slagao sam

da je zbog vrućine i gužve i probijao sam se duž zida sve

dok nisam izišao. Lepa noć, samo za koga? Za uglom je

bila kočija sa dve uspravne gitare na sedištu, k'o da su lju

di. Iznervir'o sam se što su ih tek tako ostavili, k'o da nismo ni gitari dorasli. Pobesneo sam od ideje da nismo

niko i ništa. Zgrabio sam karanfil iza uveta, bacio ga u ba

ru i ostao tako da ga gledam i ni na šta više da ne mislim.

Hteo sam da već jednom bude sutra, da iziđem iz ove no

ći. Neko me tada munu laktom i to mije skoro došlo k'o

olakšanje. To je bio Rosendo koji se sam šunjao odlazeći

iz kraja.

- Ti stalno moraš da smetaš, budalo jedna - brec-

nuo se u prolazu, ne znam da 1' da sebi da oduška il' tek

onako. Pošao je u najmračniju stranu, prema Maldonadu;

nisam ga nikada više video.




Ja sam ost'o da gledam sve ono što gledam celog

života - nebo do besvesti, potok koji se zainatio tamo dole, uspavani konj, zemljane ulice, ciglane - i pomislio sam

da sam samo još jedna biljka na ovim obalama, porast'o

između korova i kostiju. Šta je moglo da iziđe iz ovog đu

breta nego mi, galamdžije, ali mekani kad zagusti, puka

priča i koškanje i ništa više. Onda sam osetio da nije ta

ko, da što je kraj izmučeniji, važnije je biti pravo muško

đubre? Milonga da te izludi, po kućama haos, a vetar je

donosio miris cveta kozje krvi. Lepa noć, al' džabe. Zve-

zda je bilo toliko da ti se zavrti u glavi kad ih gledaš, sve

jedne preko drugih. Ja sam se ubeđiv'o da ta stvar sa

mnom nema nikakve veze, ali Rosendov kukavičluk istrančeva nepodnošljiva hrabrost nisu mi izlazili iz glave.

Taj visoki čovek je uspeo i ženu da nabavi za ovu noć. Za

ovu i za mnoge druge, pomislio sam, a možda i za sve, jer

Luhanera nije bilo ko. Sam Bog zna 'de su otišli. Nisu

mogli mnogo daleko da budu. Možda su se već bacili naposao u nekom jarku.

Kad sam uspeo da se vratim, igranka je i dalje tra

jala k'o da ništa nije bilo.

Sav skupljen, k'o da me nema, kroz gužvu sam ne

jasno video da su neki od naših zbrisali i da su severnjaci

igrali tango ko svi ostali. Nije bilo ni guranja laktovima ni

92




93

sukoba, ali su vladali podozrivost i pristojnost. Muzika

k'o da je uspavljivala, žene koje su igrale tango sa tim se- vernjacima nisu progovarale ni reči.

Ja sam nešto očekivao, ali ne i ono što se desilo.

Čuli smo da neka žena napolju plače, a zatim glas

koji smo poznavali, ali miran, skoro suviše miran, k'o da

više nije ničiji. Govorio joj je:

- Uđi, ćero - a onda novi plač. Posle toga glas, kao

da je na ivici strpljenja.

- Otvaraj kad ti kažem, otvaraj bednice, otvaraj kuč

ko! - Tad se drhtava vrata otvoriše i uđe Luhanera, sama.

Ušla je poslušno, k'o da je neko gurnuo.

- To je šalje neki duh - rekao je Englez.- Mrtvac, prijatelju - rekao je onda Stočar. Lice mu

je bilo k'o da je pijan. Uš'o je, svi smo mu, kao i ranije, na

pravili prolaz, a on se, onako visok, nikog ne videvši, po

sle par nesigurnih koraka, odjednom sruši na zemlju kao

proštac. Jedan od onih što su došli s njim polegao ga je na

leđa i podmetnuo mu pončo pod glavu. Na rukama mu je

ostala krv. Onda smo videli da je imo veliku ranu na gru

dima; krv mu je liptala i u crno bojila crvenu maramu ko

ju ranije nisam vid'o jer ju je sakrivao šal. Neka žena k'o

prvu pomoć donese rakiju i par vrelih krpa. On nije bio u

stanju da bilo šta objašnjava. Luhanera ga je gledala kao




izgubljena, ruke su joj visile. Svi su se zgledali i ona je, naj

zad, progovorila. Rekla je da su ona i Stočar, kad su izišli,krenuli u polje i da je tu naišao neki nepoznat čovek i kao

pomahnitao ga zvao da se biju i ovako ga ubo i da se kune

da ne zna ko je to bio i da nije Rosendo. Ko da joj veruje?

Čovek pred našim nogama je umirao. Pomislio sam

da onome koji gaje sredio ruka nije zadrhtala. Ali čovek

je bio tvrd. Kad je pao, Hulija je baš dolivala vodu u ma

te i mate je napravio ceo krug20 i vratio se u moju ruku

pre nego što je on umro. Kada više nije mogao, polako je

rekao. „Pokrijte mi lice". Ostao mu je samo ponos i nije

hteo da dozvoli da radoznalci posmatraju njegovu agoni

ju. Neko mu je stavio na lice visoki šešir. Umro je podnjim, bez žalbe. Kada su poległe grudi prestale da se po

dižu i spuštaju, usudili su se da ga otkriju. Imao je onaj

umorni izraz pokojnika; to je bio čovek koji je u to vreme

imao najviše hrabrosti, od Baterije pa sve do Juga.; čim

sam vid'o da je mrtav i nem, prest'o sam da ga mrzim.- Da bi umro, treba samo da si živ - rekla je neka

žena iz mase, a druga zamišljeno kaza:

- Kol'ko je čovek ohol, a služi samo da skuplja muve.

20

mate - vrsta južnoameričkog čaja koji se pije posebnom cevčicom iz izdubljene tikve (ili nekog lončeta), stalno se doliva topla voda i tikva kružimeđu prisutnima. (Prim, prev.)

94




95

Onda su severnjaci počeli da se sašaptavaju, a za

tim dvojica glasno ponoviše:- Ubila ga je žena.

Jedan joj se unese u lice i izdra se pitajući da li je to

bila ona i svi je opkoliše. Ja sam zaboravio da treba da bu

dem oprezan i brzinom svetlosti stadoh ispred njih. Koli

ko sam blesav, samo što nisam izvuk'o nož. Oseć'o sam

kako me mnogi gledaju, da ne kažem svi. Nekako pod-

smešljivo rekoh:

- Pogledajte ruke ove žene. Otkud njoj hrabrost i sr

čanost da zarije bodež?

Onda sam dodao prezrivo, onako frajerski:

- Ko je mogao da zamisli da će pokojnik, koji je,što kažu, bio gadan u svom kraju, da svrši tako ružno i još

najednom skroz mrtvom mestu k'o što j'ovo 'de se ništa

živo ne dešava, sem kad naleti neko spolja da se malo za

bavimo, pa posle ima na šta da se pljune?

Niko nije pokazao želju da dobije po njušci.

Tad se iz pustoši čuo topot konja; bio je sve glasni

ji. To je bila policija. Neko više, neko manje, tek svi su

imali razloga da izbegnu ovaj susret, pa su resili da je naj

bolje da se mrtvac prenese u potok. Sigurno se sećate

onog duguljastog prozora kroz koji je sevnuo nož. Kroz

njega je, zatim, prošao čovek u crnom. Podiglo ga je mno-




go njih i te ruke su ga olakšale do poslednje pare i do po-

slednje sitnice koju je imao, a neko mu je sekirom odse-kao prst da mu mazne prsten. Lešinari, gospodine, tako

da navale na jednog bespomoćnog pokojnika pošto ga je

sredio drugi, veći muškarac.

Jedan zamah i odnela ga je nabujala i napaćena

voda. Ne znam jesu li mu izvadili utrobu da ne ispliva,

nisam hteo da gledam. Onaj sa sivim brkovima nije

skidao oka s mene. Luhanera je iskoristila gužvu da

ode.

Kad je policija došla da vidi šta se dešava, ples je

ponovo bio u jeku. Slepi violinista je znao da iskopa ne

ke habanerę koje više nigde ne mogu da se čuju. Napolju je počinjalo da sviće. Na jednom brežuljku stubovi od

njandubaja21 kao da su bili onako slučajno raštrkani, tako

rano se nije videla tanka žica između njih.

Ja sam polako otiš'o kući, tri ulice dalje. U prozoru

je gorelo neko slabo svetio koje se odmah ugasilo. Kunem se da sam ubrz'o korak čim sam to vid'o. Onda sam,

Borhese, opet izvadio kratki oštri nož koji sam nekad no

sio ovde u prsluku, kraj leve miške, i ponovo ga polako

pregledao; bio je k'o nov, nevin i na njemu nije bilo ni

traga krvi.

21 njandubaj - vrsta tvrdog drveta. (Prim, prev.)

96



I tako dalje

I TAKO DALJE

Za Nestora Ibaru

TEOLOG U SMRTI

Anđeli su mi saopštili da je Melanhtonu, kada je

umro, na drugom svetu data kuca prividno ista kao ona

koju je imao na zemlji. (Skoro svima koji su tek došli u večnost dešava se isto i zbog toga veruju da nisu umrli).

Stvari u kući su bile iste: sto, radni sto sa fijokama, bibli

oteka. Čim se probudio u toj kući, Melanhton je obnovio

svoju književnu delatnost, kao da nije leš i nekoliko dana

je pisao o opravdanju verom. Po svom običaju, nije rekao

ni reči o milosrđu. Anđeli su primetili taj propust i posla

li neke osobe da ga ispitaju. Melanhton im je rekao:"Neo-

sporno sam dokazao da duša može bez milosrđa i da je za

dolazak na nebo dovoljna vera". To im je govorio oholo

i nije znao da je već mrtav i da njegovo mesto nije nebo.

Kada su anđeli čuli ove reči, napustili su ga.

9 7




Nekoliko nedelja kasnije nameštaj je počeo da ble-

di sve dok nije postao nevidljiv, izuzev fotelje, stola, papira i mastionice. Osim toga, na zidovima odaje pojavile

su se mrlje od kreča, a na podu neki žuti lak. Njegova

sopstvena odeca več je bila mnogo običnija. Pa, ipak, i

dalje je pisao, ali kako je uporno pobijao milosrđe, pre

bacili su ga u jednu podzemnu radionicu, gde je bilo dru

gih teologa kao što je on. Tamo je bio u zatvoru nekoliko

dana, počeo je da sumnja u svoju tezu i dozvolili su mu

da se vrati. Odeća mu je bila od neštavljene kože, ali je

pokušao sebe da ubedi kako je sve prethodno bila puka

halucinacija i nastavio je da uzdiže veru i ocrnjuje milo

srđe. Jedne večeri oseti da mu je hladno. Onda obiđe kuću i utvrdi da ostale odaje više ne odgovaraju onima u

njegovom zemaljskom domu. Jedna je bila puna nepo

znatih instrumenata; druga se smanjila toliko da je bilo

nemoguće ući; treća se nije promenila, ali su njeni pro

zori i vrata gledali na velike dine. Soba u dnu je bila puna ljudi koji su ga obožavali i ponavljali mu da nijedan

teolog nije tako mudar kao on. To obožavanje mu je pri

jalo, ali kako neke od tih osoba nisu imale lice, a druge

su izgledale kao mrtve, na kraju ih je prezreo i prestao da

im veruje. Onda je odlučio da napiše pohvalu milosrđu,

ali bi stranice ispisane danas do sledećeg dana izblede-

98



I tako dalje

99

le. To mu se događalo zato što ih je sastavljao bez uve-

renja.Primao je mnogo poseta od ljudi koji su nedavno

umrli, ali bilo ga je sramota da se pokaže u tako ogavnom

stanu. Kako bi ih ubedio da je na nebu, dogovorio se sa

jednim vešcem iz sobe u dnu da ih ovaj prevari lažnim

sjajem i spokojem. Čim bi posete otišle, a ponekad i ma

lo ranije, ponovo bi se pojavili siromaštvo i kreč.

Poslednje vesti o Melanhtonu kažu da su ga čarob

njak ijedan od ljudi bez lica odveli do dina i da je sada ne

što kao sluga demonima.

(Iz knjige Arcana caelestia Emanuela Svedenborga)

SOBA SA KIPOVIMA

U prvo vreme je u kraljevstvu Andalužana posto

jao grad u kojem su živeli njegovi kraljevi i nosio je ime

Lebtit ili Seuta ili Haen. U tom gradu je bio utvrđen za-

mak čija dvokrilna kapija nije služila ni da se uđe ni da

se iziđe, nego da se drži zatvorena. Svaki put kada bi ne

ki kralj umirao i drugi kralj bi nasledio njegov visoki

tron, ovaj bi svojom rukom kapiji dodavao po jednu bra-




vu sve dok nije bilo 24 brave, po jedna za svakog kralja.

Onda se jedan zao čovek, koji nije bio iz kraljevske kuce, dokopao vlasti i umesto da doda jednu bravu, hteo je

da se prethodne dvadeset četiri otvore kako bi video šta

ima u zamku. Vezir i emiri su ga preklinjali da to ne či

ni, sakrili su mu gvozdenu alku sa ključevima i rekli da

je lakše dodati jednu bravu nego obiti dvadeset četiri, ali

on je sa čudesnom visprenošću ponavljao: „Ja hoću da

istražim šta ima u tom zamku". Onda su mu ponudili sve

bogatstvo koje su mogli da prikupe - stoku, hrišćanske

idole, srebro i zlato, ali on nije hteo da odustane i otvo

rio je vrata svojom desnom rukom (koja će večno gore-

ti). Unutra su bile metalne i drvene figure Arapa nasvojim brzim kamilama i ždrebadi, sa turbanima koji le

pršaju na leđima, jataganima obešenim o remenje i us-

pravljenim kopljem u desnoj ruci. Sve te figure bile su

kipovi i bacale su senke na pod, čak i slepac je mogao da

ih prepozna na sam dodir, a prednje noge konja niti sudoticale tle niti su mu težile, već kao da su se propinja-

le. Kralja obuze veliki strah od tih izuzetnih figura, a još

više od reda i izuzetne tišine koji su se u njima primeći-

vali, jer su sve gledale na istu stranu, na zapad, i nisu se

čuli nikakav glas i nikakva truba. To je bilo u prvoj pro

storiji zamka. U drugoj je bio sto Sulejmana, sina Dau-

100



I tako dalje

dovog22 - neka obojica budu spašena! - isklesan od sa

mo jednog smaragda koji je, kao što je poznato, zelene boje i čija su skrivena svojstva neopisiva i autentična,

zato što smiruje oluje, čuva čistotu onoga ko ga nosi, od

bija srdobolju i zle duhove, povoljno razrešava sporove

i od velike je pomoći prilikom porođaja.

U trećoj su pronašli dve knjige: jedna je bila crna i

podučavala je vrlinama metala, amajlija i dana, kao i pri

premanju otrova i protivotrova; druga je bila bela i nije se

moglo rastumačiti čemu je podučavala, iako je tekst bio

jasan. U četvrtoj su pronašli mapu sveta gde su bila kra

ljevstva, gradovi, mora, zamkovi i opasnosti, svako sa

svojim pravim imenom i tačnim obličjem.U petoj su pronašli ogledalo kružnog oblika, delo

Sulejmana, sina Daudovog - neka obojica budu spašena!

- izuzetno vredno, jer je bilo napravljeno od raznih meta

la i onaj ko se u njemu ogledao video je lica svojih rodi

telja i svoje dece, od prvog Adama do onih koji će čuti

Trubu. Šesta je bila puna eliksira čija je jedna kap mogla

da tri hiljade unci srebra pretvori u tri hiljade unci zlata.

Sedma im se učinila praznom i bila je toliko dugačka da

ni najveštiji strelac koji bi odapeo strelu sa vrata ne bi

uspeo da je dobaci do drugog kraja. Na poslednjem zidu

22 odnosno: Solomona, sina Davidovog (Prim, prev.)

101




videli su urezan užasan tekst. Kralj ga je proučio i razu-

meo. Glasio je:"Ako neka ruka otvori vrata ovog zamka,ratnici od mesa koji liče na ratnike od metala sa ulaza za-

gospodariće kraljevstvom".

Ove stvari dogodile su se 89. godine od hedžre. Pre

nego sto je istekla, Tarik je osvojio zamak, pobedio kralja,

prodao njegove žene i njegovu decu i poharao njegove ze

mlje. Tako su se Arapi širili andaluzijskim kraljevstvom

sa njegovim smokvama i navodnjenim livadama na koji

ma se ne trpi žeđ. Što se blaga tiče, priča se da gaje Tarik,

Zaidov sin, uručio svom gospodaru halifu koji gaje čuvao

u jednoj piramidi.

(Iz knjige 1001 noć, noć 272)

PRIČA O DVOJICI KOJI SU SANJALI

Arapski istoričar El Išaki prepričava ovaj događaj:

„Pričaju ljudi dostojni poverenja (ali samo je Alah

sveznajuć, moćan, milosrdan i ne spava) da je u Kairu

bio jedan čovek koji je bio vrlo bogat, ali toliko veliko

dušan i plemenit da je izgubio sve osim očeve kuće i da

102



I tako dalje

je bio primoran da zarađuje za hleb. Radio je toliko da

ga je jedne noći san savladao ispod smokve u njegovoj bašti, a u snu je video nekog potpuno mokrog čoveka

koji je iz usta izvadio zlatni novčić i rekao mu: „Tvoje

blago je u Persiji, u Isfahanu; idi po njega". Sledećeg

jutra se probudio i krenuo na dug put, suočio se sa opa

snostima pustinja, brodova, gusara, idolopoklonika, re-

ka, zveri i ljudi. Na kraju je stigao u Isfahan, ali ga je

unutar gradskih zidina zatekla noć i legao je da spava u

dvorištu jedne džamije. Pored džamije je bila neka ku

ća i po odluci Svemoćnog Boga, jedna banda lopova je

prošla kroz džamiju i ušla u kuću; ljudi koji su spavali

probudili su se od buke lopova i pozvali u pomoć. Su-sedi su, takođe, vikali sve dok kapetan stražara u toj če

tvrti nije došao sa svojim ljudima, a razbojnici nisu

pobegli preko krova. Kapetan je naredio da se džamija

pretraži, u njoj su našli čoveka iz Kaira i tako su ga iši-

bali bambusom da je bio na ivici smrti. Dva dana ka

snije došao je svesti u zatvoru. Kapetan je poslao po

njega i upitao: „Ko si ti i koja je tvoja domovina?" Ovaj

odgovori: „Ja sam iz čuvenog grada Kaira i moje ime

je Muhamed El Magrebi". Kapetan nastavi: „Sta te je

dovelo u Persiju?" Ovaj se odluči za istinu i reče mu:

„Jedan čovek mi je u snu naložio da odem u Isfahan jer

103




je tamo moje blago. Evo me u Isfahanu i vidim da je to

obećano blago sigurno ovo šibanje koje sam od vas tako velikodušno dobio."

„Na te reči kapetan se toliko smejao da su mu se vi

deli umnjaci i na kraju je rekao: „Nepromišljeni i lako-

verni čoveče, tri puta sam sanjao jednu kuću u gradu

Kairu, kuću koja u dnu ima baštu, a u bašti sunčani sat, a

iza sunčanog sata jednu smokvu, a iza smokve česmu , a

ispod česme blago. Ni najmanje nisam poverovao u tu laž.

A ti, potomak mule i demona, lutaš iz grada u grad, samo

sa verom u svoj san. Da te više nisam video u Isfahanu.

Uzmi ove pare i odlazi".

„Čovek ih je uzeo i vratio se u domovinu. Ispod če

sme u svojoj bašti (one iz kapetanovog sna) iskopao je

blago. Tako gaje Bog blagoslovio, nagradio i uzneo. Bog

je Velikodušan i Skriven".

(Iz knjige 1001 noć, Noć 351)

104



I tako dalje

105

ODLOŽENI ČAROBNJAK

U Santjagu je živeo jedan dekan23 koji je žudeo da

nauči umeće magije. Čuo je da don Iljan iz Toleda pozna

je magiju bolje nego iko i otišao je u Toledo da ga nađe.

Istog dana kada je došao, uputio se pravo u kuću don

Iljana i našao ga kako čita u jednoj izdvojenoj sobi. Ovaj

gaje primio dobroćudno i rekao mu da razlog svoje pose-

te odloži za posle jela. Smestio ga je u vrlo svezu prosto

riju i kazao mu da ga veoma raduje njegov dolazak. Posle

jela dekan mu je saopštio razlog svoje posete i zamolio

ga da ga uputi u nauku magije. Don Iljan mu je rekao da

pogađa da je on dekan, čovek sa dobrim položajem i do brom budućnošću i da se boji da će ga ovaj, potom, zabo

raviti. Dekan mu je obećao i uveravao ga da nikada neće

zaboraviti tu milost i da će mu uvek biti na usluzi. Kada

je stvar sređena, don Iljan je objasnio da se umeće magi

je može naučiti samo na izdvojenom mestu, uhvatio ga je

za ruku i odveo ga u susednu sobu gde je na podu bila ve

lika gvozdena alka. Pre toga je kuvarici rekao da za veče

ru pripremi jarebice, ali da ih ne peče pre nego što joj

kažu. Zajedno su podigli alku i sišli niz stepenice od do

bro obrađenog kamena, sve dok se dekanu nije učinilo da

23 dekan - svešteničko zvanje u katoličkoj crkvi. (Prim, prev.)




su se spustili toliko duboko da je korito reke Taho ostalo

iznad njih. U podnožju stepenica bila je jedna ćelija, a zatim biblioteka, a zatim neka vrsta kabineta sa magijskim

instrumentima. Pregledali su knjige i dok su to radili ušla

su dva čoveka sa pismom za dekana koje je napisao nje

gov stric, biskup, u kojem gaje obaveštavao da je vrlo bo

lestan i da požuri ako želi da ga zatekne u životu. Dekanasu ove novosti vrlo uznemirile, prvo zbog stričeve bolesti

i drugo, zato što je morao da prekine učenje. Odlučio se

da napiše izvinjenje i poslao gaje biskupu. Tri dana kas

nije došli su neki ljudi u crnini sa novim pismima za de

kana u kojima je pisalo da je biskup preminuo, da biraju

naslednika i nadaju se da će uz božju pomoć izabrati nje

ga. Rekli su mu, takođe, da se ne trudi da dolazi pošto se

čini da je mnogo bolje da bude izabran u odsustvu.

Deset dana kasnije došla su dva vrlo dobro obučena

izaslanika koja mu se baciše pred noge i pozdraviše ga

kao biskupa. Kada je don Iljan to video, obratio se novomprelatu sa mnogo radosti i rekao mu da zahvaljuje Gospo

du što su tako dobre vesti došle u njegovu kuću. Zatim

mu je upražnjeno mesto dekana zatražio za jednog od svo

jih sinova. Biskup mu je saopštio da je mesto dekana re-

zervisao za svog brata, ali da je odlučio da mu iziđe ususret i rekao mu da zajedno pođu u Santjago.

106



I tako dalje

Sva trojica su otišla u Santjago, gde su ih dočekali

s počastima. Šest meseci kasnije biskup je primio izaslanike Pape, koji mu je nudio mesto nadbiskupa u Tolosi,

prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kada je čuo

za to, don Iljan ga je podsetio na staro obećanje i tražio mu

to zvanje za svog sina. Nadbiskup mu je saopštio da je

mesto biskupa rezervisao za svog strica, brata svog oca,

ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da zajed

no pođu u Tolosu. Don Iljan nije imao druge nego da pri

stane.

Sva trojica su otišla u Tolosu, gde su ih dočekali sa

počastima i misama. Dve godine kasnije nadbiskup je pri

mio izaslanike Pape koji mu je nudio zvanje kardinala,prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kada je čuo

za to, don Iljan gaje podsetio na staro obećanje i tražio mu

to zvanje za svog sina. Kardinal mu je saopštio da je me

sto nadbiskupa rezervisao za svoj ujaka, brata svoje maj

ke, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da

zajedno pođu u Rim. Don Iljan nije imao druge nego da

pristane. Sva trojica su otišla u Rim gde su ih dočekali sa

počastima, misama i procesijama. Četiri godine kasnije

umro je Papa i našeg kardinala su svi ostali izabrali za nje

govog naslednika. Kada je čuo za to, don Iljan je poljubio

stopala Njegovoj Svetosti, podsetio ga na staro obećanje

107




i tražio mu mesto kardinala za svog sina. Papa mu je za-

pretio zatvorom i rekao mu da dobro zna da on nije ništadrugo do veštac i da je u Toledu bio profesor magijskih

veština. Bedni don Iljan mu reče da će se vratiti u Spani-

ju i zatraži mu nešto što bi mogao da pojede na putu. Pa

pa je odbio. Onda je don Iljan (čije se lice na neobičan

način podmladilo) rekao glasom koji nije uzdrhtao.

- Onda ću morati da pojedem jarebice koje sam na

ručio za večeras.

Pojavila se služavka i don Iljan joj naloži da ih ispe

če. Na te reči Papa se našao u podzemnoj ćeliji u Toledu,

sada samo dekan iz Santjaga, toliko posramljen svojom

nezahvalnošću da se nije setio ni da se izvini. Don Iljan je

rekao da je ta proba bila dovoljna, uskratio mu njegov deo

jarebica i ispratio ga do ulice gde mu je poželeo srećan

put i vrlo ljubazno se od njega oprostio.

(Iz Knjige o Patroniju infanta don Huana Manuela*koji je preuzeo priču iz jedne arapske knjige:

Četrdeset jutara i četrdeset noći)

108



I tako dalje

109

OGLEDALO OD MASTILA

Istoriji je poznato da je najokrutniji vladar Sudana

bio Jakub Bolni, koji je svoju zemlju prepustio zlodelima

egipatskih haračlija i umro u jednoj sobi palate, četrnae

stog dana meseca barmadžata, godine 1842. Priča se da

gaje čarobnjak Abderahmen El Masmudi (čije se ime mo

že prevesti kao Sluga Milosrdnog) dokrajčio bodežom, aliimajući u vidu da su ga zvali Bolni, prirodna smrt je ve-

rodostojnija. Pa, ipak, kapetan Ričard Frensis Barton je

1853. godine razgovarao sa tim čarobnjakom i kaže da

mu je ovaj ispričao ono što navodim:

„Istina je da sam bio zatočen u kuli Jakuba Bolnogusled zavere koju je skovao moj brat Ibrahim, uz vero-

lomnu i jalovu pomoć crnih poglavara iz Kordofana koji

su ga odali. Moj brat je poginuo od mača, na krvavoj ko

ži pravde, ali ja sam se bacio pred omražene noge Bolnog

i rekao mu da sam čarobnjak i da ću mu, ako mi pokloni

život, pokazati figure i prizore još čudesnije od onih iz fa-

nus hajalija (laterna magika). Tiranin mi je tražio da to

odmah dokažem. Zatražio sam pero od trske, makaze, ve

liki list venecijanskog papira, rog sa mastilom, mangal,

nekoliko semenki korijandra i uncu tamjana. Isekao sam

papir na šest traka, napisao amajlije i invokacije na pet




prvih, a na poslednjoj sledeće reči koje se nalaze u uzvi

šenom Kuranu: „Sklonili smo tvoj veo i pogled tvojih oči ju je prodoran". Zatim sam na Jakubovom desnom dlanu

nacrtao magični kvadrat, zamolio ga da napravi udublje-

nje i ulio mu u sredinu krug mastila. Pitao sam ga da li u

krugu jasno vidi svoj odraz i odgovorio mi je da vidi. Re

kao sam mu da ne podiže pogled. Upalio sam tamjan i ko-

rijandar i spalio invokacije u mangalu. Tražio sam da mi

kaže kakvu figuru želi da vidi. Razmislio je i rekao mi da

želi divljeg konja, najlepšeg konja koji pase na livadama

oko pustinje. Pogledao je i video zeleno, mirno polje, a

zatim konja koji se približava, gibak kao leopard, sa be

lom zvezdom na čelu. Tražio mi je krdo konja, isto takosavršenih kao što je prvi i na horizontu je video izduženi

oblik prašine, a zatim krdo. Shvatio sam da mi je život

bio osiguran.

„Čim bi počeli da se probijaju prvi zraci dnevne

svetlosti, dva vojnika bi ulazila u moju ćeliju i odvodilame kod Bolnog, gde bi me već čekali tamjan, mangal i

mastilo. I tako je on tražio, a ja sam mu pokazivao sve

prizore sveta. Taj mrtvi čovek, koga se gadim, u svojoj

ruci je držao sve što su mrtvi ljudi videli i sve što vide oni

koji su živi: gradove, klime i kraljevstva na koje se ze

mlja deli, skrivena blaga u središtu, brodove koji plove

110



I tako dalje

preko mora, instrumente za rat, muziku i hirurgiju, ljup

ke žene, nepomične zvezde i planete, boje koje neverni-

ci koriste za svoje gadne slike, minerale i biljke sa

tajnama i vrlinama koje kriju, srebrne anđele koji se hra

ne hvalom i opravdanjem Gospoda, podelu nagrada u

školama, statue ptica i kraljeva koje se nalaze u srcu pi

ramida, senku što bacaju bik koji drži zemlju i riba ispod

bika, pustinje Milosrdnog Boga. Video je stvari koje jenemoguće opisati, kao što su ulice osvetljene gasom ili

kit koji umire čuvši ljudski krik. Jednom mi je naredio

da mu pokažem grad koji se zove Evropa. Pokazao sam

mu njegovu glavnu ulicu i mislim da je u toj nabujaloj

reci ljudi, gde su svi bili svečano obučeni u crno, a mnogi su nosili naočari, prvi put video Maskiranog.

„Od tada je ta figura, ponekad u sudanskoj odeći,

ponekad u uniformi, ali uvek sa nekom tkaninom preko li

ca, stalno prodirala u vizije. Bio je uvek prisutan i mi ni

smo nagađali ko je. U svakom slučaju, slike u ogledalu

od mastila, u početku trenutne ili nepomične, sada su bi

le složenije; bez odlaganja su izvršavale moja naređenja i

tiranin ih je jasno pratio. Istina je da smo obojica, uglav

nom, ostajali iscrpljeni. Surovost scena bila je drugi uzrok

umora. Sve su to bile samo kazne, konopci, sakaćenja, ve

selje dželata i krvnika.

111




„Tako smo stigli do svitanja četrnaestog dana mese-

ca barmadžata. Na ruci mu je bio krug od mastila, tamjanu mangalu, invokacije spaljene. Bili smo sami nas dvoji

ca. Bolni mi je rekao da mu pokažem neku neopozivu i

pravednu kaznu, jer je njegovo srce tog dana želelo da vi

di neku smrt. Pokazao sam mu vojnike sa dobošima, za

tegnutu juneću kožu, ljude srećne što gledaju, dželata sa

mačem pravde. Začudio se kada je to video i rekao mije:

To je Abu Kir, onaj koji je pogubio tvog brata Ibrahima,

onaj koji će okončati tvoju sudbinu kada budem upućen u

moć da ove figure prizovem bez tvoje pomoći. Tražio mi

je da dovedu osuđenog. Kad su ga doveli, izraz lica mu se

promenio, jer je to bio tajanstveni čovek sa belom maramom. Naredio mi je da mu, pre no što ga ubiju, skinu ma

sku. Ja mu se tu bacih pred noge i rekoh: Oh, kralju

vremena i suštine, zbiru veka, ova figura nije kao ostale,

jer ne znamo njeno ime, niti ime njegovih roditelja, niti

grada koji mu je domovina, te se ja ne usuđujem da ga

dodirnem, da ne navučem krivicu za koju ću morati da

odgovaram. Bolni se nasmejao i na kraju se zakleo da će

on preuzeti krivicu, ako krivice bude. Zakleo se u mač i

Kuran. Onda sam naredio da svuku osuđenog, da ga pri-

biju uz zategnutu kožu i da mu strgnu masku. To je i uči

njeno. Jakubove oči najzad su mogle da vide to lice -

112



I tako dalje

113

njegovo sopstveno. Spopali su ga strah i ludilo. Njegovu

drhtavu desnicu uhvatih svojom čvrstom rukom i naredihmu da i dalje posmatra obred svoje smrti. Bio je opčinjen

ogledalom: nije ni pokušao da podigne pogled ili prospe

mastilo. Kada se u viziji mač obrušio na grešnu glavu, jek-

nuo je glasom koji me nije umilostivio i skotrljao se na

zemlju, mrtav.

„Slava Onome koji ne umire i drži u svojoj ruci dva

ključa Neograničenog Oproštaja i Bezgranične Kazne".

(Iz knjige The Lake Regions of Equatorial Africa

R. F. Bartona)

MUHAMEDOV DVOJNIK

Pošto su u svesti muslimana ideje o Muhamedu i ve

ri neraskidivo povezane, Gospod je naredio da im na Ne

bu uvek predsedava duh koji igra ulogu Muhameda. To

nije uvek isti izabranik. Jednom je tu dužnost obavljao ne

ki građanih Saksonije, koga su za života zarobili Alžirci i

preobratio se u Islam. Kako je pre toga bio hrišcanin, go

vorio im je o Isusu i rekao da on nije bio Josifov sin, već

sin Božji; bilo je pogodnije zameniti ga. Položaj te pred-




stave Muhameda označava jedna baklja koju vide samo

muslimani.Pravog Muhameda koji je sastavio Kuran njegovi

sledbenici više ne vide. Rekli su mi da im je u početku

predsedavao, ali da je nameravao da njima zavlada, te je

prognan na Jug. Jednu zajednicu muslimana demoni su

podstakli da priznaju Muhameda za Boga. Da bi se zau

stavili nemiri, Muhameda su doveli iz pakla i pokazali ga.

Tom prilikom sam ga video. Ličio je na otelotvorene du

hove koji nemaju unutrašnju percepciju i lice mu je bilo

vrlo tamno. Uspeo je da izgovori reči: „Ja sam vaš Muha

med" i odmah zatim nestade u dubini.

(Iz Vera Christiana Religio (1771)

Emanuela Svedenborga)

114



Izvori:


Life on the Mississippi, by Mark Twain, New York, 1883.

Mark Twain's America, by Bernard Devoto, Boston,

1932.


The Encyclopaedia Britannica. Eleventh Edition. Cam

bridge, 1911.

Udovica Čing, gusarkaThe History of Piracy, by Philip Gosse, London, 1932.


The Gangs od New York, by Herbert Asbury. New York,

1927.


A Century of Gunmen, by Frederick Watson. London,

1931.

The Saga of Billy the Kid, by Walter Noble Burns. New

York, 1925.

115




Tales of Old Japan, by A. B. Mitford. London, 1912.


A History of Persia, by Sir Percy Sykes. London, 1915.

Die Vemichtung der Rose. Nach dem arabischen Urtext

ubertragen von Alexander Schulz. Leipzig, 1927.

116



S A D R Ž A J

Predgovor prvom izdanju 5

Predgovor izdanju iz 1954 7

Surovi iskupitelj Lazarus Morel 15

Neverovatna varalica Tom Kastro 29

Udovica Čing, gusarka 39

Isporučilac zločina Monk Istman 49

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan 59

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke 67

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva 75

Čovek sa ružičastog ugla 85I tako dalje 97

Izvori 115

117



Lektura

MILENA DORIĆ

Kompjuterska obrada

PAIDEIA IMAGE STUDIO

Štampa

TOPALOVIĆ, Valjevo

COBISS.SR-ID 171684108

Documents

BORGES HORHE Luis -UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA