HORHE LUIS BORHES

Univerzalna istorija beščašća

bojana888

www.crowarez.org

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Pripovedačke vežbe koje čine ovu knjigu nastale su u periodu od 1933.

do 1934. Mislim da proističu iz mog ponovnog iščitavanja Stivensona i

Čestertona, još od prvih filmova Fon Šternberga i, možda, izvesne biografije

Evarista Karijega. Zloupotrebljavaju neke postupke: razna nabrajanja, naglo

narušavanje kontinuiteta, svođenje čitavog života nekog čoveka na dve-tri

scene. (Ta vizualna namera je na snazi i u priči „Čovek sa ružičastog ugla”.)

Nisu, niti pokušavaju da budu psihološke.

Što se tiče primera magije koji zaključuju knjigu, nemam na njih drugih

prava, izuzev onih koji pripadaju prevodiocu i čitaocu. Ponekad mislim da su

dobri čitaoci još mračniji i izuzetniji bardovi nego dobri autori. Niko mi neće

osporiti da dela koja je Valeri pripisao svom pluskvamperfekatskom Edmondu

Testu vrede znatno manje nego ona od njegove supruge i prijatelja.

Čitanje je, pritom, aktivnost koja dolazi posle pisanja: ona je

popustljivija, učtivija i intelektualnija.

H. L. B.

Buenos Ajres, 27. maja 1935.

www.crowarez.org

PREDGOVOR IZDANJU IZ 1954.

Rekao bih da je barok stil koji namerno iscrpljuje (ili želi da iscrpi) svoje

mogućnosti i graniči se sa sopstvenom karikaturom. Uzalud je Endrju Lang,

hiljadu osamsto osamdeset i neke, hteo da imitira Poupovu Odiseju; delo je već

bilo sopstvena parodija i parodičar nije mogao da preuveliča njenu napetost.

Barok (Baroco) je naziv jedne vrste silogizma; 18. vek ga je upotrebio da označi

određena preterivanja u arhitekturi i slikarstvu 17. veka; ja bih rekao da je barok

završna faza svake umetnosti kada ona izlaže i rasipa svoja sredstva. Baroknost

je intelektualna, a Bernard Šo je izjavio da je svaki intelektualni rad

humorističan. Taj humor je nenameran u delu Baltasara Grasijana, nameran ili

svesno dopušten u delu Džona Dona.

I sam neumereni naslov ovih stranica obznanjuje njihovu baroknu

prirodu. Ublažiti ih bilo bi isto što i uništiti ih; zbog toga se ovoga puta radije

pozivam na izreku quod scripsi, scripsi (Jovan, 19, 22) i nakon dvadeset godina

štampam ih ponovo onakve kakve jesu. One su neodgovorna igra jednog

stidljivog čoveka koji se nije usudio da piše svoje priče i zabavljao se

falsifikujući i izvrćući tuđe (ponekad bez ikakvog estetskog opravdanja). Sa tih

dvosmislenih vežbi prešao je na naporno sastavljanje jedne prave priče -

„Čovek sa ružičastog ugla” - koju je potpisao imenom jednog dede svojih

dedova, Fransisko Bustos, i koja je postigla neobičan i pomalo tajnovit uspeh.

U tom tekstu, koji ima prizvuk predgrađa, primetiće se da sam ubacio

neke učene reči: utroba, preobraćanje itd. To sam učinio zato što kompadre1 teži

1 U argentinskom žargonu, poreklom iz prigradskih naselja i tanga, kompadre (compadre, bukvalno: kum,ponekad u značenju ortak) je tip muškarčine iz predgrađa, mačo, razmetljivac, koji, pre svega, brani čast,vešto barata nožem i uvek je spreman na kavgu. Kompadrito (compadrito, deminutiv od compadre) je

www.crowarez.org

ka uglađenosti, ili (ovaj razlog isključuje drugi, ali je možda pravi) zato što su

kompadresi individue i ne govore uvek kao Kompadre, koji je platonska figura.

Majstori Velikih Kola uče da je suština univerzuma - praznina. Potpuno

su u pravu kada je reč o sićušnom delu univerzuma koji čini ova knjiga.

Ispunjavaju je stratišta i gusari, u naslovu grmi reč beščašće, ali iza buke nema

ničega. To je samo privid, od slika sačinjena površina; možda upravo zbog toga

može da se dopadne. Čovek koji ju je napravio bio je obilato nesrećan, ali se

zabavljao dok je pisao; nadam se da će neki odblesak tog zadovoljstva stići do

čitalaca.

U odeljak I tako dalje uvrstio sam tri nova teksta.

H. L. B.

njegova loša imitacija, on je kicoš, fićfirić, prepotentan; obično se kroz njega predstavlja tipičan igrač tanga(u početku su tango, prokaženu igru, plesali samo muškarci). (Prim. prev.)

www.crowarez.org

I inscribe this book to S. D.: English, innumerable and an Angel.

Also: I offer her that kernel of myself that I have saved, some-how

- the central heart that deals not in words, traffics not with

dreams and is untouched by time, by joy, by adversities.

www.crowarez.org

UNIVERZALNA

ISTORIJA BEŠČAŠĆA

www.crowarez.org

SUROVI ISKUPITELJ

LAZARUS MOREL

DALEKI RAZLOG

Godine 1517. otac Bartolome de las Kasaš se veoma sažalio na Indijance

koji su se iscrpljivali u mučnom paklu antilskih rudnika zlata i predložio je caru

Karlu V uvoz crnaca koji će se iscrpljivati u mučnom paklu antilskih rudnika

zlata. Toj neobičnoj rokadi jednog filantropa dugujemo bezbroj stvari:

Hendijeve bluzeve, uspeh koji je u Parizu postigao urugvajski slikar, doktor

Pedro Figari, dobru prozu o odbeglom robiju takođe Urugvajca, Visentea

Rosija, mitološku veličinu Abrahama Linkolna, petsto hiljada mrtvih u

Secesionističkom ratu, tri milijarde trista miliona potrošenih na vojne penzije,

kip imaginarnog Faluča2, uključivanje glagola „linčovati” u trinaesto izdanje

Akademijinog Rečnika, žestokog filma „Aleluja”3, siloviti Solerov juriš na

bajonet kada je kod Serita predvodio svoje Mrke i Crne4, ljupkost izvesne

gospođice, crnca koga je ubio Martin Fjero5, otužnu rumbu Prodavač kikirikija,

uhapšeni i utamničeni napoleonizam Tusena Luvertura6, krst i zmiju na Haitiju,

krv koza preklanih mačetama papaloa7, habaneru, majku tanga, kandombe.8

2 „Falučo”, Antonio Ruis, bio je crnac, argentinski vojnik u ratu za nezavisnost, streljan 1824. zato što nijehteo da položi oružje. (Prim. prev.)

3 „Aleluja”, film iz 1929. god. američkog režisera Kinga Vidora, sa crnačkim glumcima. (Prim. prev.)4 Migel Estanislao Soler (1783-1849), argentinski vojskovođa u ratu za nezavisnost je u bici kod brda Serito,

blizu Montevidea, 1812. god. vodio trupe popunjene crncima i melezima. (Prim. prev.)5 Martin Fjero - nacionalni argentinski ep autora Hosea Ernandesa (1834-1866), napisan jezikom gauča.

(Prim. prev.)6 Fransoa Dominik Tusen-Luvertur (1743-1805), haićanski političar i general, vođa borbe protiv kolonizatora.

(Prim. prev.)7 Papaloa - sveštenik afričkog kulta na Haitiju (Prim. prev.)8 Habanera - vrsta španske muzike i plesa, afrokubanskog porekla, uticala na razvoj tanga; kandombe - ritam

www.crowarez.org

Osim toga: grešno i veličanstveno postojanje surovog iskupioca Lazarusa

Morela.

MESTO

Otac Voda, Misisipi, najduža reka na svetu, bio je dostojno poprište ove

neuporedive hulje. (Otkrio ga je Alvares de Pineda, a prvi ga je istraživao

kapetan Ernando de Soto, stari osvajač Perua, koji je olakšao mesece zatvora

Inki Ataualpi učeći ga da igra šah. Umro je i za grob su mu izabrali njegove

vode).

Misisipi je reka širokih grudi; to je beskrajna i mračna sestra Parane,

Urugvaja, Amazona i Orinoka. To je reka meleskih voda; ona godišnje

istovaruje više od četiristo miliona tona blata koje vređaju Meksički zaliv.

Toliko starog đubreta vrednog poštovanja napravilo je deltu, gde ogromni

močvarni čempresi rastu iz otpadaka jednog kontinenta u neprekidnom raspadu

gde lavirinti od blata, mrtvih riba i trske šire granice i mir svog smradnog

carstva. A i tamo gore, u visini Arkanzasa i Ohaja pružaju se nizije. Nastanjene

su nekim žućkastim sojem mlitavih ljudi, sklonih groznici, koji pohlepno

gledaju na kamenje i gvožđe, jer među njima nema drugog do peska, drveta i

mutne vode.

LJUDI

Početkom XIX veka (doba koje nas interesuje) crnci su od jutra do mraka

obrađivali prostrane plantaže pamuka na obalama. Spavali su u drvenim

kolibama, na zemljanom podu. Izuzev odnosa majka - dete rodbinske veze su

bile uslovne i mutne. Imali su ime, ali su mogli bez prezimena. Nisu umeli da

čitaju. Njihov umekšani falset pevušio je jedan od engleskih sporih vokala.

afričkog porekla karakterističan za muziku Urugvaja. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

Radili su u redovima, pogrbljeni pod bičem predradnika. Bežali bi i muškarci

zarasli u brade, skakali bi na prelepe konje i za njima bi tragali snažni lovački

psi.

Talogu bestijalnih nada i afričkih strahova dodali su reči Svetog pisma:

vera im je usled toga bila Hristova. Pevali su duboko i u masi: Go down Moses.

Misisipi im je služio kao veličanstvena slika prljavog Jordana.

Vlasnici te trudbeničke zemlje i te crnačke mase bila su dokona i lakoma

gospoda duge kose koja su stanovala u dugim kućerinama sa pogledom na reku

- uvek sa pseudogrčkim tremom od belog bora. Dobar rob ih je koštao hiljadu

dolara, a nije dugo trajao. Neki su se nezahvalno razbolevali i umirali. Valjalo

je od tih nesigurnih bića izvući najveći učinak. Zbog toga su ih od ranog jutra

do mrklog mraka držali u poljima; zbog toga su od imanja tražili godišnju žetvu

pamuka, duvana ili šećera. Zemlja, ispošćena i izrabljena tim nestrpljivim

obrađivanjem za nekoliko godina bivala je iscrpljena: bezoblična i blatnjava

pustinja umetala bi se u plantaže. Na napuštenim rančevima, u predgrađima, u

zbijenim trščacima i u ogavnim blatištima, živeo je beli šljam, poor whites. To

su bili ribari, lovci-lutalice, kradljivci konja. Često bi od crnaca kamčili malo

ukradene hrane, a u svom poniženju čuvali su ponos: krv bez čađi, bez

mešavine. Lazarus Morel je bio jedan od njih.

ČOVEK

Dagerotipije Morela koje obično objavljuju američki časopisi nisu

autentične. Taj nedostatak pravih slika toliko znamenitog i čuvenog čoveka,

sigurno nije slučajan. Opravdano je pretpostaviti da je Morel odbio sjajnu

fotografsku ploču, prvenstveno kako ne bi ostavljao bespotrebne tragove i,

uzgred, da pothrani svoju tajnovitost... Znamo, međutim, da kao mlad nije bio

privlačan i da mu suviše zbijene oči i tanke usne nisu išle u prilog. Godine su

mu, zatim, dale onu posebnu uzvišenost koju imaju osedele hulje, srećni i

www.crowarez.org

nekažnjeni kriminalci. Uprkos bednom detinjstvu i nečasnom životu, bio je stari

gospodin sa Juga. Poznavao je Sveto pismo i propovedao je sa izrazitim

ubeđenjem. „Ja sam video Lazarusa Morela za propovedaonicom - zapisao je

vlasnik jedne kockarnice u Baton Ružu u Lujzijani - i slušao sam njegove

poučne reči i video kako mu suze naviru na oči. Znao sam da je bio preljubnik,

kradljivac crnaca i ubica pred licem Božjim, ali su i moje oči plakale.”

Drugo dobro svedočanstvo o ovim pobožnim izlivima da je sam Morel.

„Otvorio sam Bibliju nasumice, našao odgovarajući odlomak poslanice Svetog

Pavla i propovedao sat i dvadeset minuta. Ni Krenšou ni ortaci nisu proćerdali

to vreme jer su pokupili sve konje od prisutnih. Prodali smo ih u državi

Arkanzas, osim jednog živahnog riđana kojeg sam zadržao za sebe. I Krenšou

ga je zapazio, ali ja sam ga ubedio da nije za njega”.

METOD

Konji pokradeni u jednoj državi i prodati u drugoj, bili su samo digresija

u Morelovoj zločinačkoj karijeri, ali su predočili metod koji mu sada

obezbeđuje dobro mesto u Univerzalnoj istoriji beščašća. To je jedinstven

metod, ne samo zbog okolnosti sui generis koje su ga uslovile, već i zbog

niskosti koju podrazumeva, zbog svog fatalnog manipulisanja nadom i zbog

svog postupnog razvoja nalik na okrutnu evoluciju more. Al Kapone i Bags

Moran operišu moćnim kapitalom i uslužnim mitraljezima u velikom gradu, ali

njihov posao je vulgaran. Bore se za monopol, to je sve... Što se broja ljudi tiče,

Morel je došao do toga da pod svojom komandom ima hiljadu ljudi, sve pod

zakletvom. Njih dvesta je činilo Visoki Savet; on je izdavao naređenja koja su

preostalih osamsto izvršavali. Riziku su se izlagali podređeni. U slučaju

pobune, predavali su ih pravdi ili su ih bacali u virovitu reku teških voda sa

sigurnim kamenom oko nogu. Često su bili melezi. Njihov opaki zadatak

sastojao se u sledećem:

www.crowarez.org

Obilazili su - uz poneki trenutni blesak prstena, tek da pobude poštovanje

- prostrane plantaže Juga. Odabrali bi nekog nesrećnog crnca i nudili mu

slobodu. Nagovarali bi ga da pobegne od gazde da bi ga oni ponovo prodali na

nekom udaljenom imanju. Daće mu, kao, procenat od prodajne cene i pomoći

će mu da ponovo pobegne. Odvešće ga, zatim, u neku slobodnu državu. Novac i

sloboda. Zveckanje srebrnih dolara i sloboda, kakvo su veće iskušenje mogli da

mu ponude? Rob se odlučivao na svoje prvo bekstvo.

Prirodni put je bila reka. Kanu, potpalublje nekog parobroda, dereglija,

neki splav velik kao nebo sa kućicom na špicu ili sa šatorima od cirade; nije

bilo važno mesto nego svest o kretanju, o sigurnosti na neumornoj reci...

Prodavali bi ga na drugoj plantaži. Opet bi bežao u trščake ili jaruge. Onda bi

strašni dobrotvori (u koje je već počinjao da gubi poverenje) navodili neke

mračne troškove i izjavljivali da moraju da ga prodaju još jedan, poslednji put.

Po povratku će mu dati procenat od dve prodaje i slobodu. Čovek bi puštao da

ga prodaju, neko vreme bi radio i u poslednjem bekstvu bi se izlagao opasnosti

od lovačkih pasa i bičeva. Vraćao bi se u krvi, znoju, očajanju i sa željom da

spava.

KONAČNA SLOBODA

Treba imati u vidu i pravni aspekt ovih događaja. Morelovi plaćenici ne

bi prodavali crnca sve dok prvobitni vlasnik ne bi obznanio njegovo bekstvo i

ponudio nagradu onome ko ga pronađe. Onda je svako mogao da ga uhvati,

tako da je njegova poslednja prodaja bila zloupotreba poverenja, a ne krađa.

Pribeći građanskom pravu predstavljalo je uzaludan trošak, jer šteta nikada nije

bila isplaćena.

Sve to je bilo vrlo umirujuće, ali ne zauvek. Crnac je mogao da

progovori; crnac je, iz čiste zahvalnosti ili nesreće, bio u stanju da progovori.

Nekoliko čaša viskija od raži u bordelu „Kairo”, u Ilionisu, gde bi bednik rođen

www.crowarez.org

kao rob išao da proćerda te krupne pare koje oni nisu morali da mu daju i tajna

bi mu izletela. Tih godina je Abolicionistička stranka uzburkavala Sever, jedna

rulja opasnih ludaka koji su osporavali svojinu i propovedali oslobađanje crnaca

i podsticali ih da beže. Morel je pazio da ga ne pobrkaju sa tim anarhistima. On

nije bio jenki, on je bio belac sa Juga, sin i unuk belaca, i nadao se da će se

povući iz poslova, biti gospodin i imati svoje kilometarske plantaže pamuka i

svoje pognute kolone robova.

Begunac je čekao slobodu. Onda bi mračni melezi Lazarusa Morela

prenosili jedan drugome naređenje koje je moglo biti tek neki znak i oslobađali

bi ga vida, sluha, dodira, dana, beščašća, vremena, dobrotvora, samilosti,

vazduha, pasa, svemira, nade, znoja i njega samog. Jedan metak, nizak ubod ili

udarac, i kornjače i mrene Misisipija dobijale su poslednje obaveštenje.

KATASTROFA

Sa ljudima od poverenja u službi posao je morao da procveta. Početkom

1834. Morel je već „emancipovao” jedno sedamdeset crnaca, a drugi su se

pripremali da pođu za svojim srećnim prethodnicima. Zona operacija se

povećala i bilo je neophodno primiti nove članove. Među onima koji su položili

zakletvu bio je jedan momak, Virdžil Stuart, iz Arkanzasa, koji se veoma brzo

istakao svojom svirepošću. Taj momak je bio sestrić jednog gospodina koji je

izgubio mnogo robova. U avgustu 1834. prekršio je svoju zakletvu i izdao

Morela i ostale. Policija je opkolila Morelovu kuću u Nju Orleansu. Morel je,

zahvaljujući nečijoj neopreznosti ili mitu, uspeo da pobegne.

Prošla su tri dana. Morel se za to vreme krio u jednoj staroj kući s

dvorištem punim puzavica i kipova, u ulici Tuluz. Izgleda da se vrlo slabo

hranio i da je često bos obilazio velike mračne sobe zamišljeno pušeći cigare.

Po jednom robu iz kuće poslao je dva pisma, jedno u grad Načez, a drugo u Red

River. Četvrtog dana u kuću su ušla tri čoveka i do zore su sa njim raspravljala.

www.crowarez.org

Petog dana, Morel je ustao kad se smrkavalo, zatražio britvu i oprezno obrijao

bradu. Obukao se i izišao. Polako i spokojno je prošao kroz severna predgrađa.

Kada se našao na otvorenom polju, na obali niske zemlje Misisipija, koračao je

lakše.

Njegov plan je bio pijano hrabar. Plan da iskoristi poslednje ljude koji su

mu još ukazivali poštovanje: uslužne crnce sa Juga. Oni su videli svoje drugove

kako beže, ali ne i njihov povratak. Zato su verovali u njihovu slobodu.

Morelov plan bio je opšta pobuna crnaca, zauzimanje i pljačkanje Nju Orleansa

i okupiranje njegove teritorije. Slomljen i gotovo uništen izdajom, Morel je

smišljao odgovor kontinentalnih razmera: odgovor u kojem se zločinaštvo

uzvisivalo sve do iskupljenja i do istorije. Sa tim ciljem je pošao u Načez gde je

njegova snaga imala najdublje korene. Prepisujem njegovu priču o tom

putovanju:

„Hodao sam četiri dana dok nisam nabavio konja. Petog dana sam se

zaustavio kod jedne rečice da se snabdem vodom i odpočinem. Sedeo sam na

jednom panju i gledao u put koji sam tih sati prevalio, kada ugledah kako mi se

približava jahač na jednom lepom vrancu. Čim sam ga spazio, rešio sam da mu

uzmem konja. Ustao sam, uperio u njega jedan predivni pištolj buretar i naredio

mu da sjaše. On je poslušao i ja sam levom rukom uhvatio uzde, pokazao mu na

rečicu i naredio mu da ide ispred mene. Koračao je jedno dvesta lakata i stao.

Naredih mu da se skine. Rekao mi je: „Kad ste već rešili da me ubijete, pustite

me da se pomolim pre nego što umrem”. Odgovorih mu da nemam vremena da

slušam njegove molitve. Pao je na kolena i ja mu ispalih metak u potiljak.

Jednim rezom mu rasporih stomak, iščupah mu utrobu i potopih ga u reku.

Zatim pretražih džepove i pronađoh četiristo dolara i trideset sedam centi i

izvesnu količinu papira na koju nisam hteo da gubim vreme. Čizme su mu bile

nove, sjajne i dobro su mi stajale. Moje, vrlo iznošene, bacih u reku.

„Tako sam dobio konja koji mi je bio potreban da uđem u Načez”.

www.crowarez.org

PREKID

Morel predvodi crne mase koje su sanjale da ga obese, Morela obesile

crne trupe koje je sanjao da predvodi - boli me da priznam da istorija Misisipija

nije iskoristila ove raskošne mogućnosti. Suprotno svakoj pesničkoj pravdi (ili

pesničkoj simetriji) ni reka njegovih zločina nije bila njegov grob. Drugog

januara 1835. Lazarus Morel je preminuo od izliva krvi u pluća u bolnici u

Načezu, gde se smestio pod imenom Sajlas Bakli. Prepoznao ga je jedan

bolesnik iz zajedničke sobe. Drugog i četvrtog, robovi na nekim plantažama

pokušali su da se pobune, ali su te pobune ugušene bez većeg krvoprolića.

www.crowarez.org

NEVEROVATNA VARALICA

TOM KASTRO

Nazivam ga tako zato što su ga pod tim imenom znali na ulicama i u

kućama Talkauana, Santjaga de Čile i Valparajsa, negde oko 1850. i pravedno

je da ga preuzme ponovo sada kada se vraća na te zemlje - makar i u svojstvu

pukog duha i subotnje zabave9. U matičnoj knjizi rođenih u Vapingu zaveden je

kao Artur Orton 7. juna 1834. Znamo da je sin mesara, da mu je detinjstvo

upoznalo bljutavu bedu sirotinjskih četvrti Londona i da je osetio zov mora. To

nije nečuven događaj. Run away to sea, pobeći na more je tradicionalni engleski

način da se sruši autoritet roditelja, herojska inicijacija. Geografija ga

preporučuje, pa čak i Sveto pismo (Psalmi, 107): „Koji plove po moru na

korabljima, i rade na velikim vodama, oni su videli dela Gospodnja, i čudesa

njegova u dubini”. Orton je pobegao iz svog bednog prljavo-roze predgrađa,

otisnuo se na more i posmatrao je sa uobičajenim razočarenjem Južni Krst i

dezertirao u luci Valparajso. Bio je osoba puna nekog staloženog idiotizma.

Mogao je (i trebalo je), logično, da umre od gladi, ali je svojom zbunjenom

vedrinom, svojim stalnim osmehom i beskrajnom krotkošću pridobio naklonost

izvesne porodice Kastro, čije je ime usvojio. Ova južnoamerička epizoda nije

ostavila tragove, ali njegova zahvalnost nije nestala, jer se 1861. ponovo

pojavljuje u Australiji sa istim imenom: Tom Kastro. U Sidneju je upoznao

izvesnog Bogla, crnog slugu. Iako nije bio lep, Bogi je imao onaj spokojan i

monumentalni izgled, onu čvrstinu građevine kakvu ima crni čovek odmaklih

godina, kilograma i autoriteta. Imao je i drugu karakteristiku, koju su određeni

udžbenici etnografije osporili njegovoj rasi: genijalnu dovitljivost. Potom ćemo

9 Ova metafora i služi da podsetim čitaoca da su se ove nečasne biografije pojavile u subotnjem dodatkujednog večernjeg lista. (Prim. Borhesa)

www.crowarez.org

videti i dokaz. To je bio uzdržan i pristojan muškarac, sa starim afričkim

apetitima koje je veoma popravila upotreba i zloupotreba kalvinizma. Izuzev

božjih poseta (što ćemo opisati kasnije), bio je sasvim normalan, bez druge

nepravilnosti, sem stidljivog i dugog straha koji bi ga zadržavao na

raskrsnicama i terao da podozrivo gleda na Istok, Zapad, Jug i Sever, strepeći

od silovitog vozila koje će okončati njegove dane.

Orton ga je video u sumrak na jednom zapuštenom uglu u Sidneju dok je

donosio odluku o tome kako da izbegne zamišljenu smrt. Dugo ga je gledao, a

zatim mu je ponudio ruku i obojica su, u čudu, prešli bezopasnu ulicu. Od tog

trenutka, jednog već pokojnog sumraka, uspostavljen je zaštitnički odnos:

nesigurnog i monumentalnog crnca prema debelom tupavku iz Vapinga. U

septembru 1865. njih dvojica su u lokalnim novinama pročitali jedan ucveljeni

oglas.

OBOŽAVANI MRTVI ČOVEK

Poslednjih dana aprila 1854. (dok je Orton budio izlive čileanskog

gostoprimstva, širokog kao i čileanska dvorišta) u vodama Atlantika je, na putu

iz Rio de Žanejra u Liverpul, doživeo brodolom parobrod „Mermejd”. Među

preminulima nalazio se i Rodžer Čarls Tičborn, engleski vojnik odrastao u

Francuskoj, prvenac jedne od glavnih katoličkih porodica u Engleskoj. Izgleda

neverovatno, ali smrt tog pofrancuženog mladića, koji je govorio engleski sa

najfinijim pariskim akcentom i budio onu neponovljivu zlobu koju izazivaju

samo inteligencija, francuska uglađenost i pedanterija, bila je dalekosežan

događaj u Ortonovoj sudbini, mada on Tičborna nikada nije video. Lejdi

Tičborn, užasnuta Rodžerova majka, odbila je da poveruje u njegovu smrt i

objavila je neutešne oglase u najtiražnijim novinama. Jedan od tih oglasa

dospeo je u meke pogrebne ruke crnog Bogla, koji je smislio genijalan plan.

www.crowarez.org

VRLINE NEJEDNAKOSTI

Tičborn je bio vitak, uzdržan gospodin oštrih crta lica, tamnoput, crne i

ravne kose, živih očiju i reči precizne do te mere da gotovo vređa; Orton je bio

naprasiti prostak, obimnog trbuha, beskrajno neodređenih crta lica, ten mu je

bio nekako pegav, imao je kovrdžavu smeđu kosu, pospane oči, a govorio je

nesuvislo i odsutno. Bogl je smislio da Orton mora da se ukrca na prvi parobrod

za Evropu i da zadovolji nade Lejdi Tičborn, izjavljujući da je njen sin. Plan je

bio bezumno domišljat. Potražiću jednostavan primer. Da je 1914. neka varalica

naumila da se predstavi kao nemački car, prvo što bi falsifikovao bili bi

uzdignuti brkovi, oduzeta ruka, stroge veđe, sivi ogrtač, ugledne odlikovane

grudi i visoki šlem. Bogl je bio još pronicljiviji: predstavio bijednog čosavog

kajzera, bez vojnih atributa i časnih orlova i sa nesumnjivo zdravom levom

rukom. Nije nam potrebna metafora; znamo da je predstavio jednog

dežmekastog Tičborna, sa ljubaznim osmehom imbecila, smeđom kosom i

nepopravljivim neznanjem francuskog jezika. Bogl je znao da je nemoguće naći

savršenu kopiju željenog Rodžera Čarlsa Tičborna. Znao je, takođe, da će sve

postignute sličnosti samo podvući neke neizbežne razlike. Odustao je stoga od

bilo kakve sličnosti. Naslutio je da će neizmerna nepriličnost te pretenzije biti

ubedljiv dokaz da nije reč o prevari, jer jedna prevara nikada ne bi tako

očigledno pokazivala one crte koje najlakše ubede. Ne treba zaboraviti ni na

svemoćnu saradnju vremena: četrnaest godina južne hemisfere i poigravanja

sudbine mogu da promene čoveka.

Drugi suštinski razlog: ponovljeni i nerazumni oglasi Lejdi Tičborn

pokazivali su njenu potpunu ubeđenost da Rodžer Čarls nije mrtav i njenu volju

da ga prepozna.

www.crowarez.org

SUSRET

Tom Kastro, uvek uslužan, pisao je Lejdi Tičborn. Kako bi dokazao svoj

identitet, pozvao se na verodostojan dokaz dva mladeža na levoj sisi i na onaj

događaj iz svog detinjstva, tako žalostan, ali istovremeno tako nezaboravan, kad

ga je napao roj pčela. Saopštenje je bilo kratko, i kao i Tom Kastro i Bogl, bilo

je lišeno pravopisnih skrupula. U veličanstvenoj samoći jednog pariskog hotela

dama ga je uz suze radosnice čitala bezbroj puta i za nekoliko dana pronašla

sećanja koja je njen sin tražio.

Rodžer Čarls Tičborn se 16. januara 1867. pojavio u tom hotelu. Ispred

njega je išao njegov učtivi sluga Ebenezer Bogl. U tom zimskom danu bilo je

mnogo sunca; umorne oči Lejdi Tičborn bile su zastrte velom plača. Crnac je

širom otvorio prozore. Svetlost je poslužila kao maska: majka je prepoznala

bludnog sina i ponudila mu svoj zagrljaj. Sada kad ga je uistinu imala, mogla je

i bez dnevnika i bez pisama koje joj je poslao iz Brazila, pukih obožavanih

odblesaka kojima se hranila u samoći četrnaest žalosnih godina. Ponosno mu ih

je vratila: nijedno nije nedostajalo.

Bogl se krajnje diskretno osmehnuo: spokojni duh Rodžera Čarlsa već je

imao čime da se osvedoči.

AD MAJOREM DEIGLORIAM

To srećno prepoznavanje - koje kao da sledi tradiciju klasičnih tragedija -

trebalo je da kruniše ovu priču osiguranom ili bar verovatnom trostrukom

srećom: srećom prave majke, srećom apokrifnog i krotkog sina i srećom

zaverenika nagrađenog čudesnom apoteozom svog dela. Sudbina (takvo je ime

koje dajemo beskrajnoj neprekidnoj operaciji hiljada izukrštanih slučajeva) nije

tako presudila: Lejdi Tičborn je umrla 1870. i rođaci su poveli parnicu protiv

www.crowarez.org

Artura Ortona zbog uzurpacije porodičnog stanja. Lišeni suza i samoće, ali ne i

gramzivosti, nikada nisu poverovali u gojaznog i gotovo nepismenog bludnog

sina koji je tako, u nevreme, vaskrsao iz Australije. Orton je imao podršku

bezbrojnih poverilaca koji su rešili da on jeste Tičborn kako bi mogao da im

plati.

Isto tako je mogao da računa na prijateljstvo porodičnog advokata

Edvarda Hopkinsa kao i antikvara Fransisa Dž. Bejgenta. Uprkos svemu to nije

bilo dovoljno. Bogl je mislio da je za pobedu bila neophodna podrška javnog

mnjenja. Zatražio je cilindar i pristojan kišobran i otišao da potraži inspiraciju

na otmenim londonskim ulicama. Bio je sumrak; Bogl je lutao sve dok se mesec

boje meda nije udvostručio u pravougaonoj vodi fontana. Bog mu se javio. Bogl

pozva fijaker i doveze se do stana antikvara Bejgenta. Ovaj je poslao Tajmsu

jedno dugačko pismo koje je tvrdilo da je navodni Tičborn bezočna varalica.

Potpisao ga je otac Gudron, iz Isusovskog Društva. Usledile su mu druge

jednako papističke optužbe. Rezultat se nije dugo čekao: dobri ljudi su

naslućivali da je ser Rodžer Čarls meta gnusne jezuitske zavere.

FIJAKER

Sto devedeset dana je trajao proces. Oko sto svedoka je potvrdilo da

optuženi jeste Tičborn - među njima četiri druga po oružju iz šestog dragonskog

puka. Njegove pristalice nisu prestajale da ponavljaju da on nije varalica, jer bi,

da jeste, pokušao da falsifikuje mladićke portrete svog modela. Osim toga,

Lejdi Tičborn ga je prepoznala, a zna se da se majka nikad ne vara. Sve je išlo

dobro ili više-manje dobro sve dok se pred sudom nije pojavila kao svedok

jedna bivša Ortonova draga. Bogl se nije uznemirio zbog ovog perfidnog poteza

„rodbine”; zatražio je šešir i kišobran i otišao da moli za treće nadahnuće na

otmenim londonskim ulicama. Nikada nećemo saznati da li ga je našao. Nešto

pre nego što je stigao do Primrouz Hila sustiglo ga je strašno vozilo koje ga je

www.crowarez.org

svih tih godina progonilo. Bogl ga je ugledao, vrisnuo je, ali nije bilo spasa.

Silovito je odbačen na kaldrmu. Uskovitlana konjska kopita razbila su mu

lobanju.

SABLAST

Tom Kastro bio je Tičbornov duh, ali jadni duh u koji se uselio Boglov

um. Kada su mu rekli da je ovaj stradao, bio je skrhan. Nastavio je da laže, ali

sa nevelikim žarom i besmislenim protivrečnostima. Bilo je lako naslutiti kraj.

Artur Orton (alijas) Tom Kastro osuđen je 27. februara 1874. na četrnaest

godina prinudnog rada. U zatvoru su ga zavoleli; to mu je bio posao. Primerno

ponašanje donelo mu je smanjenje kazne za četiri godine. Kada je došao kraj

ovom poslednjem - zatvorskom - gostoprimstvu, obišao je sela i gradove

Ujedinjenog Kraljevstva držeći male govore u kojima se proglašavao nevinim

ili je potvrđivao svoju krivicu. Njegova skromnost i žudnja da se dopadne bili

su toliko postojani da je mnogih noći počinjao odbranom, a završavao

priznanjem, uvek u službi raspoloženja publike.

Umro je 2. aprila 1898. godine.

www.crowarez.org

UDOVICA ČING, GUSARKA

Postoji opasnost da reč gusarke probudi pomalo neprijatno sećanje: na

jednu već izbledelu zarzuelu,10 sa teorijama očigledno kućnih pomoćnica koje

su u koreografijama glumile gusarke na morima od upadljivog kartona. Pa ipak,

gusarke su postojale: žene vične mornarskom poslu, upravljanju divljim

posadama, proganjanju i pljačkama velikih brodova. Jedna od njih bila je Meri

Rid, koja je jednom izjavila da gusarska profesija nije za svakoga i da je, da bi

se dostojno obavljala, potrebno biti hrabar čovek kao ona. U grubim počecima

njene karijere, dok još nije bila kapetan, jednog od njenih ljubavnika uvredio je

neki siledžija s broda. Meri ga je izazvala na dvoboj i borila se protiv njega sa

obe ruke, po starom običaju sa ostrva Karipskog mora: nesigurna kubura u levoj

ruci i verna sablja u desnoj. Kubura je promašila, ali mač se dobro poneo...

Negde oko 1720. opasnu karijeru Meri Rid prekinula su španska vešala u

Santjagu de la Vegi (Jamajka).

Druga gusarka na tim morima bila je En Boni, jedna blistava Irkinja,

visokih grudi i vatrene kose, koja je u napadu na brodove mnogo puta svoje telo

izložila opasnosti. Bila je sa Meri Rid drug po oružju, a na kraju i po omči. I

njen ljubavnik, kapetan Džon Rakam, imao je svoj klizajući čvor u istoj

predstavi. En je prezrivo izrekla ovu grubu varijantu Ajšinog prekora Boabdilu:

„Da si se borio kao čovek, ne bi te obesili kao psa.”11

Srecnija i dugovečnija bila je gusarka koja je operisala u vodama Azije,

od Žutog mora do reka na granici Anama. Pričam o prekaljenoj Čingovoj

udovici.

10 Zarzuelu - vrsta španske operete (Prim. prev.)11Ajšin prekor Boabdilu - Boabdil je poslednji mavarski kralj Granade (Muhamed XI) kome je majka Ajša,

navodno, izrekla ovaj prekor zato što je predao Granadu katoličkim kraljevima 1492. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

GODINE UČENJA

Negde oko 1797. akcionari mnogih gusarskih eskadri tog mora osnovali

su konzorcijum i za admirala izabrali izvesnog Činga, pravednog i iskušanog

čoveka. On je bio toliko strog i primeran u pljačkanju obala da su užasnuti

stanovnici darovima i suzama molili za carsku pomoć. Njihov žalostivi zahtev

nije ostao neuslišen: dobili su naređenje da spale svoja sela, da zaborave na

svoje ribarske poslove, da se presele na kontinent i nauče nepoznatu nauku

zvanu poljoprivreda. Tako su i učinili, te su osujećeni napadači zatekli samo

puste obale. Morali su, usled toga, da se posvete napadima na brodove:

otimačini još štetnijoj od prethodne, jer je ozbiljno ometala trgovinu. Carska

vlada nije oklevala i bivšim ribarima je naredila da napuste plug i jaram i da se

vrate veslima i mrežama. Verni starom strahu, ovi su se pobunili i vlasti se

odlučiše na nešto drugo: da admirala Činga imenuju za šefa Carskih štala. Ovaj

se spremao da prihvati mito. Akcionari su to na vreme saznali i njihovo vrlo

gnušanje ispoljilo se u tanjiru otrovanih gusenica, skuvanih sa pirinčem.

Poslastica je bila fatalna: bivši admiral i novi šef Carskih štala predao je svoju

dušu božanstvima mora. Izbezumljena od dvostruke izdaje, udovica je okupila

gusare, razotkrila im taj zamršeni slučaj i pozvala ih da odbiju varljivu milost

cara kao i nezahvalnu službu kod akcionara sa trovačkim sklonostima.

Predložila im je da napadaju za svoj račun i da izaberu novog admirala. Izabrali

su nju. Bila je jedna kvrgava žena, pospanih očiju i osmeha sa trulim zubima.

Crna i masna kosa blistala je više od očiju.

Po njenim mirnim naređenjima brodovi su se otisnuli u opasnost i na

pučinu.

www.crowarez.org

KOMANDA

Usledilo je trinaest godina sistematskih pustolovina. Flotu je činilo šest

eskadrila pod zastavama različitih boja: crvenom, žutom, zelenom, crnom,

ljubičastom i boje zmije sa kapetanovog broda. Šefovi su se zvali Ptica i

Kamen, Kazna jutarnje vode, Dragulj posade, Talas sa mnogo riba i Visoko

sunce. Pravilnik koji je sastavila lično udovica Čing bio je neumoljivo strog i

njegov pravičan i lakonski stil lišen uvelog retoričkog cveća koje daje gotovo

smešnu veličanstvenost kineskom zvaničnom maniru, čijih ćemo nekoliko

strašnih primera kasnije navesti. Prepisujem neke članove pravilnika:

„Sva dobra prebačena sa neprijateljskih brodova odložiće se u skladište

i tamo će se popisati. Petina onoga što je doneo svaki gusar kasnije će mu biti

uručena; ostatak će se čuvati u skladištu. Prekršaj ove odredbe donosi smrt.”

„Kazna za gusara koji napusti svoje mesto bez posebne dozvole biće

javno bušenje njegovih ušiju. Ponavljanje ovog prekršaja donosi smrt.”

„Trgovina ženama, otetim u naseljima, zabranjena je na palubi; moraće

da se ograniči na spremište i nikad bez dozvole nadležnog oficira. Prekršaj ove

odredbe donosi smrt.”

Informacije dobijene od zatvorenika uveravaju da se obrok ovih gusara

sastojao uglavnom od dvopeka, debelih tovljenih pacova i kuvanog pirinča i da

su u danima bitaka, obično, mešali barut sa alkoholom. Obeležene karte i

kockice, čaša i pravougaonik fantana12, vidovita lula sa opijumom i lampion

gutali su sate. Omiljeno oružje su bile dve sablje koje se istovremeno koriste.

12 Fantan - kineska hazardna igra (Prim. prev.)

www.crowarez.org

Pre napada bi prskali jagodice i telo nekim rastvorom od belog luka - sigurnom

amajlijom protiv artiljerije.

Posada je putovala sa svojim ženama, a kapetan sa svojim haremom od

pet-šest žena, koji se, obično, obnavljao pobedama.

PRIČA KIJA-KING, MLADI CAR

Sredinom 1809. objavljen je carski proglas čiji prvi i poslednji deo

prenosim. Mnogi su kritikovali njegov stil:

„Bedni i štetni ljudi, ljudi koji gaze hleb, ljudi koji se oglušuju o poziv

skupljača poreza i siročadi, ljudi u čijem se rublju nalaze feniks i zmaj, ljudi

koji poriču istinu odštampanih knjiga, ljudi koji dopuštaju da im liju suze dok

gledaju u Sever, narušavaju sreću naših reka i negdašnju pouzdanost naših

mora. U oštećenim i lomnim brodovima noću i danju se suočavaju sa olujom.

Njihov cilj nije dobronameran: oni nisu niti su ikada bili pravi prijatelji

moreplovca. Daleko od toga da mu pruže pomoć, svirepo ga napadaju i vode

ga u propast, sakatost ili u smrt. Tako ruše prirodne zakone Univerzuma, te se

reke izlivaju, obale se plave, sinovi se okreću protiv očeva i načela vlažnosti i

suše se menjaju...”

„...Usled toga ti poveravam kaznu, Admirale Kvo-Lang. Ne prepuštaj

zaboravu da je milost carska odlika i da je pokušaj podređenog da je preuzme

znak umišljenosti. Budi okrutan, budi pravedan, budi slušan, budi

pobedonosan.”

Usputni osvrt na oštećene brodove bio je, naravno, netačan. Cilj mu je

bio da ulije hrabrost Kvo-Langovoj ekspediciji. Devedeset dana kasnije snage

udovice Čing sukobile su se sa snagama Centralnog carstva. Gotovo hiljadu

brodova borilo se od jutra do mraka. Akciju je pratio mešani hor zvona, doboša,

topova, kletvi, gongova i proročanstava. Snage Carstva bile su uništene. Nije

www.crowarez.org

bilo prilike ni za zabranjeni oproštaj ni za preporučenu okrutnost. Kvo-Lang je

izvršio obred koji naši potučeni generali rađe izostavljaju: samoubistvo.

UŽASNUTE OBALE

Onda je šesto ratnih džunki i četrdeset hiljada pobedonosnih gusara ohole

udovice stiglo do ušća Sikjanga, sejući na sve strane požare, užasne proslave i

siročad. Čitava sela su sravnjena sa zemljom. Samo u jednom od njih broj

zarobljenih premašio je hiljadu. Sto dvadeset žena koje su potražile nesigurno

utočište u trsci i pirinčanim poljima izdao je nezadrživi plač jednog deteta, a

potom su prodate u Makauu. Iako daleke, jadne suze i žalost tog pustošenja

stigle su kao vest do Kija-Kinga, Nebeskog Sina. Neki istoričari smatraju da su

ga zabolele manje nego katastrofa njegove kaznene ekspedicije. Izvesno je,

međutim, da je organizovao drugu, sa strašnim zastavama, mornarima,

vojnicima, zalihama municije i namirnica, vračevima i astrolozima. Komanda je

ovoga puta zapala Tinga-Kveja. To teško mnoštvo brodova stiglo je do delte

Sikjanga i zatvorilo prolaz gusarskoj eskadri. Udovica se pripremila za bitku.

Znala je da će biti teška, vrlo teška, gotovo očajnička; od tolikih noći i meseci

pljačke i dokolice njeni ljudi su omlitaveli. Bitka nikako nije počinjala. Sunce

se bez žurbe dizalo i spuštalo na uzdrhtalu trsku. Ljudi i oružje su bdeli.

Podneva su bila moćnija, sjeste beskrajne.

ZMAJ I LISICA

Pa ipak, visoka lenja jata lakih zmajeva pomaljala su se svake večeri sa

brodova carske eskadre i meko se spuštala na vodu i na neprijateljske palube.

To su bili vazdušasti objekti od papira i trske, u obliku komete, i njihova

srebrnasta ili crvena površina ponavljala je identična slova. Udovica je sa

teskobom proučavala te redovne meteore i na njima pročitala sporu i zbrkanu

www.crowarez.org

basnu o zmaju koji je uvek štitio lisicu uprkos njenoj dugotrajnoj nezahvalnosti

i neprestanim zlodelima. Mesec na nebu se istanjio, a figure od papira i trske

donosile su svako veče istu priču sa gotovo neprimetnim varijacijama. Udovica

je, snuždena, razmišljala. Kada se mesec na nebu i crvenkastoj vodi popunio,

priča kao da je dotakla svoj kraj. Niko nije mogao da predvidi da li će se

beskrajni oproštaj ili beskrajna kazna obrušiti na lisicu, ali neumitni kraj se

približavao. Udovica je shvatila. Bacila je svoja dva mača u reku, kleknula u

čamac i naredila da je odvedu do broda carske komande.

Bio je sumrak: nebo je bilo puno zmajeva, ovoga puta žutih. Udovica je

mrmljala rečenicu kada se popela na brod: „Lisica traži zmajevo krilo”.

APOTEOZA

Hroničari kažu da je lisica dobila oproštaj i da je svoju sporu starost

posvetila krijumčarenju opijuma. Prestala je da bude Udovica: uzela je ime čiji

je prevod Sjaj istinske pouke.

„Od tog dana (piše jedan istoričar) brodovima se vratio mir. Četiri mora

i bezbrojne reke postali su sigurni i srećni putevi.

Ratari su mogli da prodaju mačeve i da kupe volove za oranje svojih

njiva. Prineli su žrtve, očitali molitve na vrhovima planina, a preko dana su se

radovali pevajući iza paravana.”

www.crowarez.org

ISPORUČILAC ZLOČINA

MONK ISTMAN

ONI IZ OVE AMERIKE

Jasno oslikani na podlozi nebesko-plavih zidova ili visokog neba,

umetnuti u ozbiljnu crnu odeću, dva kompadrita13 plešu u ženskim cipelama

jedan vrlo ozbiljan ples, ples jednakih noževa, sve dok sa jednog uha ne spadne

karanfil, jer je nož ušao u čoveka, što njegovom horizontalnom smrću okončava

ples bez muzike. Drugi rezignirano namešta šešir i posvećuje svoju starost

prepričavanju tog toliko čistog dvoboja. To je podrobna i potpuna priča o našim

zlikovcima. Ona o njujorškim kavgadžijama je mnogo vrtoglavija i nezgrapnija.

ONI IZ DRUGE

Priča o njujorškim bandama (koju je 1928. Herbert Asberi ispričao u

jednom finom izdanju od četiristo strana u osminskom formatu), sadrži

pometnju i okrutnost varvarskih kosmogonija i mnogo njihove beskrajne

neprikladnosti: podrume starih pivara, adaptirane u sirotinjska crnačka

konačišta, rahitični trospratni Njujork, bande razbojnika kao što su Močvarni

anđeli (Swamp Angels) koji su harali po lavirintima kloaka, bande razbojnika

kao Daybreak Boys (Momci svitanja) koji su regrutovali napredne ubice od

deset i jedanaest godina, usamljene i bezočne divove kao što su Grozni

cilindraši (Plug Uglies) koji su izazivali neverovatan smeh bližnjih svojim

čvrstim cilindrima ispunjenim vunom i širokim krajevima košulja koji su

13Kompadrito - vidi fusnotu 1. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

lepršali na vetru predgrađa, ali sa batinom u desnoj ruci i dugim pištoljem;

bande razbojnika kao što su Mrtvi zečevi (Dead Rabbits) koji su išli u bitku pod

stegom mrtvog zeca na štapu; ljudi kao Džon Dolan zvani Dendi, poznat po

nauljenoj kovrdži na čelu, po štapovima sa glavom majmuna i po finoj bakrenoj

spravici koju bi navlačio na palac da izbije oči protivniku; ljudi kao Kit Barns,

koji je mogao da iz prve odgrize glavu živom pacovu; ljudi kao Slepi Deni

Lajons, plavi momak neizmernih mrtvih očiju, svodnik tri prostitutke koje su za

njega ponosno hodale ulicama; nizovi kuća sa crvenim fenjerom kao one koje je

vodilo sedam sestara iz Nove Engleske, koje su novac zarađen na Badnje veče

izdvajale u dobrotvorne svrhe; borilišta izgladnelih pacova i pasa, kineske

kockarnice, žene kao višestruka udovica Crvena Nora, koju su volele i o nju se

otimale sve vođe bande Gophers; žene kao Golubica Lizi, koja se zavila u crno

kada su pogubili Denija Lajonsa, a umrla je tako što ju je zaklala Nežna Megi

osporavajući joj staru strast mrtvog i slepog čoveka; pobune nalik na onu koja

se odigrala jedne divlje nedelje 1863. kada su zapalili sto zgrada i umalo

zaposeli grad; ulične bitke u kojima se čovek gubio kao u moru jer su ga gazili

do smrti; kradljivci i trovači konja kao Crnja Joske14 - pletu ovu haotičnu priču.

Njen najpoznatiji junak je Edvard Dilejni, alijas Vilijem Dilejni, alijas Džozef

Mervin, alijas Džozef Moris, alijas Monk Istman, vođa hiljadu dvesta ljudi.

JUNAK

Taj niz trikova (mučnih kao igra sa maskama gde se ne zna ko je ko)

izostavlja njegovo pravo ime - ukoliko se usudimo na pomisao da na svetu tako

nešto postoji. Izvesno je da u Matičnoj knjizi rođenih Vilijamsburga, u

Bruklinu, stoji ime Edvard Osterman, kasnije amerikanizovano u Istman.

Začudo, ovaj plahoviti zlikovac bio je Jevrejin. Bio je sin vlasnika jednog od

onih restorana koji nude košer hranu, gde muškarci sa rabinskim bradama bez

14Nadimke iz ovog pasusa - Slepi, Crvena, Golubica, Nežna i Crnja, Borhes je napisao na engleskom (Prim.prev.)

www.crowarez.org

opasnosti mogu da jedu meso teladi zaklane po propisima, tri puta oprano i bez

krvi. Sa devetnaest godina, negde oko 1892. godine, uz očevu pomoć, otvorio je

prodavnicu ptica. Strast da posmatra životinje, njihove male odluke i njihovu

nedokučivu nevinost, pratila ga je do samog kraja. U kasnijim blistavim

epohama kada je sa prezirom odbijao cigare od pegavih sachems, glavešina

Tamanija15 ili kada je odlazio u najbolje javne kuće u onim prvim automobilima

nalik na vanbračno dete gondole, otvorio je drugu, lažnu radnju sa sto finih

mačaka i više od četiristo golubova - koje nije prodavao bilo kome. Voleo ih je

sve ponaosob i često je šetao po kraju sa nekom srećnom mačkom na ruci, a

druge su ga čežnjivo pratile.

Bio je neugledan i monumentalan čovek. Imao je kratak vrat kao bik,

nepobedive grudi, svađalačke i duge ruke, polomljeni nos, lice, iako izbrazdano

ožiljcima, manje upečatljivo od tela, krive noge kao kod jahača ili mornara.

Mogao je bez košulje, pa i bez sakoa, ali ne bez kusastog šeširića na kiklopskoj

glavi. Ljudi čuvaju sećanje na njega. U fizičkom pogledu, tipični filmski

revolveraš je njegova loša imitacija, a ne imitacija bespolnog i mlohavog

Kaponea. Kažu da su Volhajmu dali posao u Holivudu jer su njegove crte lica

veoma podsećale na kukavnog Monka Istmana... Odlazio bi u obilazak svog

razbojničkog carstva sa golubom plavog perja na ramenu, kao bik sa ptičicom

na leđima.

Negde oko 1894. godine u Njujorku je bilo mnogo dvorana za ples.

Istman je u jednoj od njih bio zadužen za održavanje reda. Legenda kaže da

vlasnik nije hteo da ga primi i da je Monk pokazao svoje sposobnosti načisto

rasturivši dva džina koji su taj posao smatrali svojim. Obavljao ga je do 1899.

opasan i sam.

Svaki put kada bi smirio nekog kavgadžiju, napravio bi nožem rez na

strašnoj batini. Jedne noći mu je pažnju privukla neka sjajna ćela pognuta nad15Društvo Tamani (Tammany Society) (ili po njihovoj zgradi - Tamani Hol) je organizacija Demokratske

stranke koja je dominirala Njujorkom od tridesetih godina 19. veka do tridesetih godina 20. veka i bilapoznata po izbornim aferama. Umesto reči „glavešine”, Borhes ovde koristi termin „sachems”, prvobitnonaziv za indijanskog poglavicu, koji je potom označavao lidere Tamani Hola. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

kriglom piva; jednim udarcem ju je onesvestio. „Nedostajao mi je jedan rez do

pedeset!”, uzviknuo je potom.

KOMANDA

Od 1899. Istman nije bio samo čuven. Bio je izborni poverenik jedne

važne zone i skupljao je značajne priloge od kuća sa crvenim fenjerom,

kockarnica, od uličarki i lopova tog prljavog feuda. Odbori su se, isto kao i

pojedinci, sa njim savetovali kada bi organizovali mračne radnje. Honorari su

mu bili ovakvi: 15 dolara otkinuto uvo, 19 polomljena noga, 25 metak u nogu,

25 ubod, 100 kompletan posao. Da ne iziđe iz forme, Istman je ponekad lično

izvršavao zadatak.

Pitanje granica (osetljivo i neprijatno kao i druga koja odlaže

međunarodno pravo) suočilo ga je sa Polom Kelijem, čuvenim vođom druge

bande. Hici i okršaji patrola postavili su granicu. Istman ju je jednog jutra

prešao i napala su ga petorica. Svojim munjevitim majmunskim rukama i

pendrekom oborio je trojicu, ali su mu ispalili dva metka u stomak i ostavili ga

misleći da je mrtav. Istman je vrelu ranu stegao palcem i kažiprstom i pijanim

korakom krenuo u bolnicu. Život, visoka temperatura i smrt otimali su se o

njega nekoliko nedelja, ali njegove usne se nisu srozale do izdaje. Kada je

izišao, rat je bio neizbežan i rasplamsavao se u stalnim pucnjavama sve do

devetnaestog avgusta devetsto treće.

RIVINGTONSKA BITKA

Jedno sto heroja, tek neznatno drukčijih od fotografija koje sigurno blede

u dosijeima, jedno sto heroja ispošćenih duvanskim dimom i alkoholom, jedno

sto heroja u slamnatim šeširima sa trakama u boji, jedno sto heroja koji više ili

manje pate od sramnih bolesti, od karijesa, od bolesti disajnih organa ili od

www.crowarez.org

bubrega, jedno sto heroja isto toliko beznačajnih ili sjajnih kao oni iz Troje ili

Hunina, bili su protagonisti ovog crnog oružanog sukoba u senci lukova

železničkog mosta. Razlog je bio namet koji su Kelijevi revolveraši tražili od

vlasnika jedne kockarnice, ortaka Monka Istmana. Jedan od revolveraša je

poginuo i pucnjava koja je usledila narasla je do bitke bezbroj revolvera. Iza

zaklona od visokih stubova ljudi obrijanih brada ćutke su pucali i bili su

središte jednog užasnog horizonta iznajmljenih kola krcatih nestrpljivim

pojačanjem sa „kolt”- artiljerijom u šakama. Šta su osetili protagonisti te bitke?

Prvo (mislim) surovo uverenje da će ih nerazumna grmljavina stotinu revolvera

odmah istrebiti; drugo (mislim) ne manje pogrešna sigurnost da su, ako ih nije

oborila prva vatra - neranjivi. Izvesno je da su se tukli sa žarom, pod okriljem

gvožđa i noći. Dva puta se umešala policija i dva puta su je odbili. Sa prvim

zracima zore borba je zamrla, kao da je bila sramna ili sablasna. Ispod velikih

lukova gvozdene konstrukcije ostalo je sedam teško ranjenih, četiri leša i jedan

mrtav golub.

KRAH

Lokalni političari u čijoj je službi bio Monk Istman uvek su javno

poricali postojanje tih bandi ili su objašnjavali da je reč o običnim rekreativnim

klubovima. Nepromišljena bitka u Rivingtonu ih je uzbunila. Pozvali su dvojicu

vođa da im saopšte kako je primirje neophodno. Keli je (znajući dobro da su

političari sposobniji od svih „kolt” revolvera da ometu policijsku akciju) odmah

pristao; Istman je (sa ohološću svog velikog grubog tela) žudno hteo još

pucanja i još okršaja. Prvo je odbijao i morali su da mu zaprete zatvorom. Na

kraju su se dva čuvena zlikovca sastala u jednoj kafani, svako sa cigarom u

ustima, s desnom rukom na revolveru, a oko njih mnoštvo gangstera koji ih

čuvaju. Došli su do vrlo američkog zaključka: poveriti sukob jednom boks-

meču. Keli je bio veoma vešt bokser. Meč je održan u jednom magacinu i bio je

www.crowarez.org

krajnje sulud. Videlo ga je sto četrdeset gledalaca, uključujući „kompadrese” sa

naherenim šeširima i žene sa krhkim monumentalnim frizurama. Trajao je dva

sata i završio se potpunom iscrpljenošću. Nedelju dana kasnije rasplamsala se

pucnjava. Monk je po ko zna koji put uhapšen. Zaštitnici su sa olakšanjem

prestali da misle na njega; sudija mu je, sasvim ispravno, predvideo deset

godina zatvora.

ISTMAN PROTIV NEMAČKE

Kada je Monk, još zbunjen, izišao iz Sing-Singa, hiljadu dvesta gangstera

iz njegove bande raspršilo se na sve strane. Nije mogao da ih okupi i pomirio se

sa činjenicom da radi za svoj račun. Osmog septembra 1917. narušio je javni

red. Devetog je rešio da učestvuje u drugom neredu i prijavio se u pešadijski

puk.

Znamo razne detalje iz njegovog vojevanja. Znamo da se žučno

usprotivio držanju zatvorenika i da je jednom (samo kundakom puške) sprečio

tu žalosnu praksu. Znamo da je uspeo da pobegne iz bolnice i da se vrati u

rovove. Znamo da se istakao u borbama kod Monfokona. Znamo da je posle

govorio da su mnoge igranke u Boveriju bile opasnije od evropskog rata.

TAJANSTVEN, LOGIČAN KRAJ

Dvadeset petog decembra 1920. telo Monka Istmana osvanulo je u jednoj

od glavnih njujorških ulica. Dobio je pet metaka. Kao srećna neznalica po

pitanju smrti, jedan najobičniji mačak je pomalo zbunjeno kružio oko njega.

www.crowarez.org

NEKORISTOLJUBIVI UBICA

BIL HARIGAN

Slika predela Arizone, pre bilo koje druge slike: slika predela Arizone i

Novog Meksika, predela sa značajnom podlogom zlata i srebra, vrtoglavih i

prozračnih predela, predela monumentalne visoravni i istančanih boja, predela

sa belim sjajem kostura koji su očerupale ptice. Na tim predelima druga slika -

slika Bilija Kida: jahača sraslog sa konjem, mladića oštrih hitaca koji zaglušuju

pustinju, odašiljača nevidljivih metaka koji ubijaju na daljini, kao magija.

Pustinja prošarana metalima, jalova i blistava. Gotovo dečak koji je, u

trenutku smrti, u dvadeset prvoj godini, ljudskoj pravdi dugovao smrt dvadeset

jednog čoveka - „ne računajući Meksikance”.

U STANJU LARVE

Negde oko 1859. čovek koji će na užas i divljenje biti Bili Kid, rodio se u

jednoj podzemnoj njujorškoj jazbini. Kažu da ga je porodila umorna irska

utroba, ali je porastao među crncima. U tom haosu smrada i kovrdža uživao je

prednost koju su mu davale pege i riđa kosa. Dičio se time što je beo. Bio je

rahitičan, divalj i podao. Kada je imao dvanaest godina, bio je član bande

Swamp Angels (Močvarni anđeli), božanstava koja su operisala po kloakama. U

noćima sa mirisom spaljene magle pomaljali bi se iz tog smradnog lavirinta,

sledili bi put nekog nemačkog mornara, obarali bi ga jednim udarcem po glavi,

pljačkali ga do gole kože, a potom bi se vraćali u đubrište. Vođa im je bio sedi

crnac Gas Hauzer Džonas, poznat i kao trovač konja.

Ponekad bi iz potkrovlja neke pogrbljene kuće blizu vode neka žena

www.crowarez.org

prosipala na glavu prolaznika kofu pepela. Čovek bi se otresao i gušio.

Močvarni anđeli bi se obrušili na njega, odvukli ga kroz otvor nekog podruma i

pljačkali.

Takve su bile šegrtske godine Bilija Harigana, budućeg Bilija Kida. Nije

potcenjivao pozorišna dela; voleo je (možda bez ikakvog predosećaja da su to

simboli i slovo sudbine) da gleda kaubojske melodrame.

GO WEST!

Ako su u prepučenim pozorištima Boverija (čiji su posetioci na najmanje

zakašnjenje zavese uzvikivali ,,Dižite krpu!”) te melodrame obilovale jahačima

i mecima, najjednostavniji razlog za to je što je Amerikance tada privlačio

Zapad. Iza zapadnog horizonta je bilo zlato Nevade i Kalifornije. Iza zapadnog

horizonta je bila sekira koja obara kedrove, ogromna vavilonska njuška bizona,

cilindar i prepučena postelja Brigama Janga,16 obredi i bes crvenog čoveka, čist

pustinjski vazduh, divlja prerija, suštinska zemlja od čije blizine srce zakuca

brže kao od blizine mora. Zapad je pozivao. Jedan neprestani ujednačeni žamor

je prožimao te godine: žamor hiljada Amerikanaca koji su zauzimali Zapad. U

tom nadiranju, negde oko 1872. uvek sklupčan kao zvečarka, bio je i Bil

Harigan u bekstvu od pravougaone ćelije.

UNIŠTAVANJE JEDNOG MEKSIKANCA

Istorija (koja se kao neki filmski režiser služi nepovezanim slikama) sada

predlaže sliku jedne opasne krčme koja se nalazi u svemoćnoj pustinji, kao na

pučini. Vreme: jedna neprijatna noć 1873; tačno mesto: Ljano Estakado (Novi

Meksiko). Zemlja je gotovo neprirodno glatka, ali nebo sa neravnomernim

oblacima, sa procepima od oluje i meseca, puno je napuklih bunara i planina.

16 Brigam Jang (1801-1877) - lider mormona. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

Na zemlji, kravlja lobanja, zavijanje i oči kojota u senci, fini konji i izduženo

svetlo krčme. Unutra, nalakćeni na jedini šank, umorni i krupni ljudi piju

ratoborni alkohol i razmeću se velikim srebrnjacima sa zmijom i orlom. Jedan

pijanac ravnodušno peva. Neki pričaju na jeziku u kojem se stalno čuje slovo

,,s”; to mora da je španski, jer one koji ga govore preziru. Bil Harigan, riđi

pacov iz udžerice nalazi se među onima što piju. Iskapio je par rakija i razmišlja

da naruči još jednu, možda zato što više nema ni centa. Ubijaju ga u pojam ljudi

iz te pustinje. Smatra da su strašni, nagli, srećni, nepodnošljivo mudri sa

divljom stokom i visokim konjima. Odjednom vlada potpuna tišina koju

ignoriše samo besmisleni glas pijanca. Ušao je neki Meksikanac, grmalj sa

licem stare Indijanke. Dominiraju ogroman šešir i dva pištolja na bokovima. Na

tvrdom engleskom želi dobro veče svim protuvama od gringosa koji piju. Niko

ne prihvata izazov. Bil pita ko je to i bojažljivo mu došaptavaju da je Dago -

Dijego - Belisario Viljagran iz Čiuaue. Odmah zatim odjekuje prasak.

Zaklonjen zidom visokih ljudi Bil je pucao na uljeza. Iz Viljagranove ruke pada

čaša; zatim ceo čovek. Čoveku nije potreban drugi metak. Ne udostojivši se ni

da pogleda raskošnog mrtvaca, Bil nastavlja razgovor. „Ma nemoj?”, kaže.17 „E,

a ja sam Bil Harigan iz Njujorka”. Pijanac i dalje peva, tako beznačajan.

Već se naslućuje apoteoza. Bil se rukuje i prihvata laskanja, klicanja i

viskije. Neko primećuje da na njegovom revolveru nema oznaka i predlaže mu

da ureže jednu za Viljagranovu smrt. Bili Kid zadržava nož tog nekog, ali kaže

da „ne vredi beležiti Meksikance”. To, kanda, nije dovoljno. Bil te noći prostire

ćebe pored leša i razmetljivo spava do zore.

17 Is that so?, he drowled. (Prim. Borhesa)

www.crowarez.org

SMRTI, A ŠTO DA NE?

Tim srećnim pucnjem (u četrnaestoj godini života) rođen je Heroj Bili

Kid i umro je neprimetni Bil Harigan. Momčić iz kloake što razbija glave,

uznapredovao je do čoveka sa granice. Postao je konjanik, naučio je da se drži

uspravno na konju kao u Vajomingu ili Teksasu, a ne zabačen unazad kao u

Oregonu i Kaliforniji. Nikada nije sasvim ličio na legendu o sebi, ali joj se

približavao. U kauboju se zadržalo nešto od njujorškog „kompadrita”; mržnju

koju su mu ranije budili crnci prebacio je na Meksikance, ali poslednje reči koje

je izgovorio bile su (pogrdne) reči na španskom. Naučio je lutalačku veštinu

kravara. Naučio je i drugu, težu, da komanduje ljudima; obe su mu pomogle da

bude dobar kradljivac stoke. Ponekad su ga privlačile gitare i bordeli Meksika.

Sa okrutnom lucidnošču nesanice, organizovao je mnogoljudne orgije

koje su trajale po četiri dana i četiri noći. Na kraju bi, zgađen, račun plaćao

mecima. Dok ga prst na obaraču nije izneverio, bio je najstrašniji (a možda i

najništavniji i najusamljeniji) čovek na toj granici. Njegov prijatelj Geret, šerif

koji ga je kasnije ubio, jednom mu je rekao: „Ja sam mnogo vežbao pucanje

tako što sam ubijao bufale”. „Ja sam vežbao više, ubijajući ljude”, odgovorio je

blago. Pojedinosti su zauvek izgubljene, ali znamo da je na duši imao čak

dvadeset jednu smrt - „ne računajući Meksikance”. Tokom sedam vrlo opasnih

godina upražnjavao je taj luksuz: hrabrost.

U noći 25. jula 1880. Bili Kid je na svom šarcu u galopu prešao glavnu ili

jedinu ulicu u Fort Samneru. Vrućina je pritiskala, lampe nisu upalili; Šerif

Geret je sedeo u stolici za ljuljanje, izvadio je revolver i ispalio mu metak u

stomak. Šarac je nastavio, jahač se srušio na prašnjavu ulicu. Geret mu je nabio

drugi metak. Svi u gradu su (znajući da je ranjeni čovek Bili Kid) zatarabili

prozore. Agonija je bila duga i bogohulna. Kada je sunce već bilo visoko, počeli

www.crowarez.org

su da mu prilaze i razoružali su ga; čovek je bio mrtav. Primetili su na njemu

onaj bezvezni izgled kakav imaju pokojnici.

Obrijali su ga, navukli na njega gotovu odeću i izložili ga užasavanju i

poruzi u izlogu najbolje radnje.

Ljudi su na konju ili u kočijama dolazili sa svih strana. Trećeg dana su

morali da ga našminkaju. Četvrtog dana su ga, likujući, sahranili.

NEUČTIVI CEREMONIJAL-MAJSTOR KOTSUKE NO SUKE

Nečasni lik ovog poglavlja je neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no

Suke, zlokobni činovnik koji je prouzrokovao propast i smrt gospodara Kule

Ako i kada mu je zapretila zaslužena osveta, nije hteo da viteški sebi oduzme

život. To je čovek koji zaslužuje zahvalnost svih ljudi zato što je probudio

dragocenu odanost i bio mračan i nužni povod za jedan besmrtni poduhvat.

Stotinu romana, monografija, doktorskih teza i opera obeležavaju taj događaj -

da ne pričamo o prikazima od porcelana, prošaranog lazura i laka. Služi mu čak

i pokretni celuloid, s obzirom da je Poučna priča o četrdeset sedam ratnika -

takvo joj je ime - najčešća inspiracija japanske kinematografije. Minuciozna

slava koju ti vatreni omaži potvrđuju, više je nego opravdana: odmah je

pravedna za sve.

Sledim priču A. B. Mitforda koji izostavlja stalna odstupanja

karakteristična za lokalnu boju i rađe se usredsređuje na razvoj čuvenog

događaja. Usled tog izuzetnog nedostatka „orijentalizma” podozreva se da je

reč o direktnoj verziji sa japanskog.

ODVEZANA TRAKA

U sada već izbledelo proleće 1702. ugledni gospodar Kule Ako trebalo je

da primi i ugosti carskog poslanika. Dve hiljade trista godina ljubaznosti (neke

www.crowarez.org

od njih mitološke) neprijatno su iskomplikovale ceremoniju prijema. Poslanik

je predstavljao cara, ali kao aluzija ili simbol: nijansa koju nije bilo manje

neprilično ni naglasiti ni ublažiti. Kako bi se sprečile greške koje su sasvim lako

mogle postati fatalne, jedan činovnik sa dvora u Jedu18 prethodio mu je u

svojstvu ceremonijal-majstora. Daleko od dvorske udobnosti i osuđen na

villegiature u planinama, što mu je sigurno izgledalo kao izgnanstvo, Kira

Kotsuke no Suke je neljubazno delio instrukcije. Ponekad je učiteljski ton

dovodio do drskosti. Njegov učenik, gospodar Kule, nastojao je da pređe preko

tih poruga. Nije umeo da odgovori, a disciplina mu nije dopuštala bilo kakvo

nasilje. Jednog jutra se, međutim, traka učiteljeve cipele odvezala i ovaj mu je

zatražio da je veže. Gospodin je to pokorno učinio, ali je u sebi negodovao.

Neučtivi ceremonijal-majstor mu je rekao da je zaista nepopravljiv i da samo

prostak može da smamulja tako trapav čvor. Gospodar Kule je isukao mač i

zamahnuo na njega. Ovaj je pobegao, a čelo mu je obeležio tanki mlaz krvi.

Nekoliko dana kasnije vojni sud je većao i osudio napadača na samoubistvo. U

glavnom dvorištu Kule Ako podigli su platformu pokrivenu crvenom čojom i

na njoj se pojavio osuđenik, dali su mu bodež od zlata i dragog kamenja, javno

je priznao svoju krivicu, svukao se do pojasa, sa dva obredna poteza rasporio

sebi trbuh i umro kao samuraj, a najudaljeniji gledaoci nisu videli krv zato što

je čoja bila crvene boje. Jedan sedi obazrivi čovek mu je mačem odrubio glavu:

savetnik Kuranosuke, njegov kum.

SIMULANT BEŠČAŠĆA

Kula Takumija no Kamija bila je konfiskovana; njegovi ratnici rastureni,

njegova porodica upropašćena i prokažena, njegovo ime prokleto. Glasine kažu

da je iste noći kada se ubio četrdeset sedam njegovih ratnika većalo na vrhu

jednog brda i precizno isplaniralo ono što se dogodilo godinu dana kasnije.

18 Jedo - staro ime Tokija (Prim. prev.)

www.crowarez.org

Izvesno je da su morali da deluju sa opravdanim zastojima i da neki od njihovih

skupova nisu održani na nepristupačnom vrhu neke planine nego u jednoj

šumskoj kapeli, u neuglednoj baraci od belog drveta, bez drugog ukrasa sem

pravougaone kutije sa ogledalom. Žudeli su za osvetom, a osveta im je sigurno

izgledala nedostižno.

Kira Kotsuke no Suke, omraženi ceremonijal-majstor, utvrdio je svoju

kuću i mnoštvo strelaca i mačevalaca čuvalo je njegovu nosiljku. Imao je na

raspolaganju nepodmitljive, precizne i tajne špijune. Nikoga nisu tako čuvali i

nadzirali kao navodnog vođu osvetnika: savetnika Kuranosukea. Ovaj je to

slučajno primetio i na tom podatku je zasnovao svoj osvetnički plan.

Preselio se u Kjoto, grad neprevaziđen u celom carstvu po boji svojih

jeseni. Prepustio se dražima javnih kuća, kockarnica i krčmi. Uprkos svojim

sedinama, okružio se prostitutkama, pesnicima i još gorim ljudima. Jednom su

ga izbacili iz krčme i osvanuo je ležeći na pragu, glave zaronjene u izbljuvak.

Jedan čovek iz Satsume ga je prepoznao i tužno i besno rekao: Da nije

ovo slučajno onaj savetnik Asana Takumija no Kamija koji mu je pomogao da

umre i umesto da osveti svog gospodara prepušta se nasladi i sramoti? Oh, ti,

čoveče, nedostojni imena samuraja!

Zgazio mu je usnulo lice i pljunuo ga. Kada su mu žbiri dojavili za ovu

pasivnost, Kotsuke no Suke je osetio veliko olakšanje.

Nije se na tome završilo. Savetnik je oterao svoju ženu i najmlađeg sina,

kupio sebi dragu u javnoj kuci, ta sramota se pročula i obradovala je srca

neprijatelja i oslabila njegovu zastrašujuću opreznost. On je na kraju otpustio

polovinu svojih čuvara.

Jedne od okrutnih zimskih noći 1703. četrdeset sedam ratnika sastalo se u

zapuštenom vrtu u okolini Jeda, blizu mosta i fabrike karata. Nosili su zastave

svoga gospodara. Pre nego što su započeli akciju, upozorili su susede da nije

reč o napadu već o izrazito pravednoj vojnoj operaciji.

www.crowarez.org

OŽUJAK

Dve grupe su napale palatu Kire Kotsuke no Sukea. Savetnik je

komandovao prvom koja je napala glavnu kapiju; drugom - njegov najstariji sin

koji je te noći umro ne napunivši šesnaest godina. Istorija zna za razne

pojedinosti ovog neizmerno jasnog košmara: opasno spuštanje niz viseće

merdevine od kanapa, zvuk doboša kao znak za napad, jurnjava branilaca,

strelci postavljeni na krovu, strele koje lete pravo u vitalne organe ljudi,

porcelan oskrnavljen krvlju, vrela smrt koja potom postaje ledena, bestidnost i

haos smrti. Devet ratnika je poginulo; branioci nisu bili manje hrabri i nisu hteli

da se predaju. Nešto posle ponoći prestao je svaki otpor.

Kira Kotsuke no Suke, sramni razlog ovakve odanosti, nije se

pojavljivao. Tražili su ga po svim ćoškvima te uzdrmane palate i već ih je

obuzelo očajanje kada je savetnik primetio da su čaršavi njegove postelje još

topli. Nastavili su potragu i otkrili jedan uzan prozor zaklonjen bronzanim

ogledalom. Odozdo, iz malog mračnog dvorišta, posmatrao ih je jedan čovek u

belom. U desnoj ruci mu je bio drhtavi mač. Kada su sišli, čovek se predao bez

borbe. Na čelu mu je bio ožiljak: stari crtež čelika Tukumija no Kamija.

Zatim su se krvavi ratnici bacili pred noge omraženog i rekli mu da su

bili oficiri gospodara Kule za čiju je propast i kraj on kriv i molili su ga da se

ubije kao što priliči samuraju.

Uzalud su nudili taj gest poštovanja njegovoj lakejskoj duši. Bio je

muškarac do koga čast nije dopirala; u zoru su morali da ga zakolju.

www.crowarez.org

SVEDOČANSTVO

Kada su zadovoljili svoju osvetu (ali bez besa, bez uznemirenosti, bez

žalosti) ratnici su se uputili u hram gde se čuvaju posmrtni ostaci njihovog

gospodara.

U jednom kotlu nose neverovatnu glavu Kire Kotsukea no Sukea i čuvaju

je na smenu. Prolaze kroz polja i pokrajine po dnevnoj svetlosti. Ljudi ih

blagosiljaju i plaču. Princ od Sendaja im nudi gostoprimstvo, ali odgovaraju da

ih njihov gospodar očekuje već dve godine. Dolaze do mračnog groba i kao

žrtvu prinose glavu neprijatelja.

Vrhovni Sud izriče presudu. Onu koju očekuju: data im je povlastica da

izvrše samoubistvo. Svi ga izvršavaju, neki sa užarenim spokojstvom i počivaju

pored svog gospodara. Muškarci i deca dolaze da se mole na grobu ovih tako

odanih ljudi.

ČOVEK IZ SATSUME

Među hodočasnicima nalazi se jedan prašnjav i umoran mladić koji je,

sigurno, došao izdaleka. Pada na kolena pred spomenik savetniku Oišiju

Kuranosukeu i glasno govori: Video sam te kako ležiš na vratima javne kuće u

Kjotu i nisam pomislio da razmišljaš o osveti gospodara, verovao sam da si

vojnik bez vere i pljunuo sam ti u lice. Došao sam da ti ponudim zadovoljštinu.

Rekao je to i izvršio harakiri.

Sveštenika je dirnula njegova hrabrost i sahranio ga je na mestu gde

počivaju ratnici.

Ovo je kraj priče o četrdeset sedam odanih ljudi - mada ona nema kraja,

jer ćemo mi, drugi ljudi, koji možda nismo odani, ali nikada nećemo potpuno

izgubiti nadu da takvi jednom budemo, nastaviti da im odajemo poštu rečima.

www.crowarez.org

MASKIRANI BOJADŽIJA

HAKIM IZ MERVA

Za Anheliku Okampo

Ako se ne varam, originalni izvori informacija o Al Mokani, Proroku Pod

Velom (ili tačnije, Maskiranom) iz Horasana, mogu se svesti na četiri: a)

odlomci iz Istorije halifa koje je sačuvao Baladhuri; b) Priručnik o džinu ili

Knjiga preciznosti i revizije zvaničnog istoričara Abasida, Ibn Abi Tair Tarfura;

c) arapski kodeks pod naslovom Uništenje ruže gde se osporavaju gnusne jeresi

iz Tamne ruže ili Skrivene ruže koja je bila Prorokova kanonska knjiga; d)

nekoliko novčića bez lika koje je prilikom krčenja terena za Transkaspijsku

železnicu iskopao inženjer Andrusov. Ti novčići su predati Numizmatičkom

zavodu u Teheranu i sadrže persijske distihe koji sažimaju ili popravljaju

izvesne odlomke iz Uništenja. Originalna Ruža je izgubljena, pošto su rukopis,

pronađen 1899. i prilično olako objavljen u Morgenlendišes Arhivu, Horn i ser

Persi Sajks proglasili za apokrifan.

Prorokova slava na zapadu proističe iz jedne Murove blagoglagoljive

pesme, pune sete i uzdaha irskog zaverenika.

SKERLETNI PURPUR

Godine 120. od Hedžre i 736. od Krsta, u Turkmenistanu se rodio čovek

Hakim, koga će ljudi tog vremena i prostora nazvati Pod velom. Njegova

domovina bio je stari grad Merv, čiji vrtovi, vinogradi i livade tužno gledaju u

pustinju. Podne je belo i bleštavo kada ga ne zamrače oblaci prašine koji guše

ljude i ostavljaju beličasti sloj na crnim grozdovima.

www.crowarez.org

Hakim je porastao u tom umornom gradu. Znamo da ga je jedan stric

naučio bojadžijskom zanatu: veštini nevernika, varalica i nepostojanih ljudi

koja je izazvala prve anateme njegove plodne karijere. Moje lice je od zlata

(izjavljuje na jednoj čuvenoj stranici Uništenja), ali sam namočio purpur, druge

noći sam potopio nečešljanu vunu, a treće češljanu i carevi sa ostrvlja još se

otimaju o to krvavo ruho. Tako sam zgrešio u godinama mladosti i ispremeštao

prave boje raznih bića. Anđeo mi je govorio da ovnovi nisu boje tigrova,

Satana mi je govorio da Svemoćni želi da tako bude i služio se mojom

dosetljivošću i mojim purpurom. Sada znam da ni Anđeo ni Satana nisu rekli

istinu i da je svaka boja prezira dostojna.

Godine 146. od Hedžre, Hakim je nestao iz svoje domovine. Pronašli su

uništene kotlove i kofe, kao i sablju iz Širaza i bronzano ogledalo.

BIK

Na kraju meseca šabana 158. godine, pustinjski vazduh bio je vrlo jasan i

ljudi su gledali na zapad u potrazi za mesecom ramadanom, koji donosi askezu i

post. To su bili robovi, prosjaci, trgovci konjima, kradljivci kamila i kasapi.

Ozbiljno su sedeli na zemlji i čekali znak sa kapije jednog svratišta za karavane

na putu za Merv. Gledali su zalazak sunca, a boja zalaska bila je boje peska.

Iz dubine vrtoglave pustinje (čije sunce donosi groznicu i čiji mesec

donosi grč) videli su kako se primiču tri figure, koje su im izgledale veoma

visoke. Sve tri figure bile su ljudske, a onaj u sredini imao je glavu bika. Kada

su se približili, videli su da taj u sredini nosi masku, a da su ostala dvojica slepi.

Neko je (kao u pričama iz 1001 noći) pitao za razloge ovog čuda. Slepi

su, izjavio je čovek pod maskom, zato što su videli moje lice.

www.crowarez.org

LEOPARD

Hroničar Abasida saopštava da im je čovek iz pustinje (čiji je glas bio

neobično milozvučan ili im se tako učinilo zato što je odudarao od okrutnosti

njegove maske) rekao da oni iščekuju znak meseca pokore, ali da on propoveda

bolji znak: znak doživotne pokore i sramne smrti. Rekao im je da je on Hakim,

Osmanov sin i da je 146. godine od Iseljenja jedan čovek provalio u njegovu

kuću i nakon što se očistio i pomolio, mačem mu je odsekao glavu i odneo je na

nebo. Na desnoj ruci tog čoveka (koji je bio anđeo Gavrilo) njegova glava našla

se pred Gospodom koji mu je dao zadatak da proriče i ulio mu je reči toliko

stare da je njihovo ponavljanje spaljivalo usta i podario mu takav veličanstven

sjaj koji smrtne oči nisu mogle da podnesu. Takvo je bilo opravdanje za Masku.

Kada svi ljudi na zemlji budu ispovedali novi zakon, Lice će im biti otkriveno i

moći će da ga obožavaju bez opasnosti - kao što su ga anđeli već obožavali.

Kada je obznanio svoju misiju, Hakim ih je podstakao na sveti rat - džihad - i

žrtvovanje koje mu priliči.

Robovi, prosjaci, trgovci konjima, kradljivci kamila i kasapi odbili su

njegovu veru: jedan glas je povikao veštac, a drugi varalica.

Neko je doveo leoparda - možda primerak one vitke i krvoločne rase koju

gaje persijski lovci. U svakom slučaju, otrgao se i oslobodio. Izuzev

maskiranog proroka i dvojice njegovih pratilaca, ljudi su gazili jedni druge da

pobegnu. Kad su se vratili, zver je bila oslepljena. Pred svetlim i mrtvim očima

ljudi počeše da obožavaju Hakima i priznaše njegove natprirodne moći.

PROROK POD VELOM

Zvanični istoričar Abasida bez većeg žara prepričava napredovanje

Hakima Pod Velom u Horasanu. Ta provincija - vrlo potresena nesrećom i

www.crowarez.org

raspećem svog najpoznatijeg poglavara, sa očajničkim zanosom je prigrlila

doktrinu Blistavog Lica i ponudila mu svoju krv i svoje zlato. (Hakim je tada

već zamenio svoj surovi lik četvorostrukim velom od bele svile izvezene

dragim kamenjem. Crno je bila simbolična boja Banu Abasa19; Hakim je

izabrao belu boju - najoprečniju - za Zaštitni Veo, zastave i turbane.) Kampanja

je počela dobro. Istina je da su u Knjizi preciznosti zastave halifa svuda

pobedonosne, ali kako je najčešći rezultat tih pobeda bila smena generala i

napuštanje neosvojivih zamkova, oprezan čitalac zna u šta da veruje. Krajem

meseca redžeba godine 161. čuveni grad Nišapur otvorio je svoja metalna vrata

Maskiranom; početkom 162. to je učinio Astarabad. Hakimovo vojevanje (kao i

vojevanje onog drugog, srećnijeg Proroka) svodilo se na molitvu u tenoru, koju

je u uzbuđenom srcu bitaka nudio Božanstvu sa slabina riđe kamile. Oko njega

su fijukale strele koje ga nikada nisu ranile. Izgledalo je kao da traži opasnost: u

noći kada su omraženi leprozni bolesnici opkolili njegovu palatu, naredio je da

ih dovedu, izljubio ih je i dao im srebro i zlato.

Breme vlasti je poverio šestorici-sedmorici sledbenika. Proučavao je

meditaciju i mir: harem od 114 slepih žena nastojao je da zadovolji potrebe

njegovog božanskog tela.

ODVRATNA OGLEDALA

Islam dopušta pojavu božjih poverenika, ma koliko da nepromišljeni ili

opasni bili, pod uslovom da njihove reči ne pobijaju ortodoksno verovanje.

Prorok možda ne bi potcenio prednosti takvog nipodaštavanja, ali njegovi

sledbenici, njegove pobede i javni bes halifa - to je bio Mohamed Al Mahdi -

naterali su ga na jeres. Taj rascep ga je uništio, ali ga je prethodno naterao da

definiše postavke jedne lične religije, mada su vidljivi uticaji prethodećih

gnostičara.

19 Banu Abas - na arapskom: sinovi Abasa (Prim. prev.)

www.crowarez.org

Na početku Hakimove kosmogonije nalazi se jedan spektralni Bog. To

božanstvo je na veličanstven način lišeno porekla, kao i imena i lica. To je

nepromenljiv Bog, ali njegova slika je bacala devet senki koje su, pristale da

pređu na delo, popunile prvo nebo i njime upravljale. Iz tog prvog demijurškog

kruga proistekao je drugi, takođe sa anđelima, vlastima i tronovima i oni su

osnovali drugo nebo, još niže, koje je bilo simetrični duplikat početnog. Ova

druga konklava se ponovila u trećoj, ova u novoj, nižoj i tako do 999. Gospodar

najnižeg neba je onaj koji vlada - senka drugih senki - i njegov deo božanstva

teži ka nuli.

Zemlja na kojoj živimo je greška, nekompetentna parodija. Ogledala i

očinstvo su odvratni jer je umnožavaju i potvrđuju. Odvratnost je osnovna

vrlina. Dve discipline (čiji je izbor prorok ostavljao slobodnim) mogu da nas

dovedu do nje: apstinencija i nekontrolisanost, upražnjavanje telesnosti ili

telesna čistota.

Hakimov raj i pakao nisu bili manje očajni. Onima koji osporavaju Reč,

onima koji osporavaju Draguljima Ukrašeni Veo i Lice (kaže jedna kletva koja

se čuva u Sakrivenoj Ruži) obećavam čudesni Pakao, jer će svako od njih

vladati u 999 ognjenih carstava, a u svakom carstvu će biti 999 ognjenih

planina, a na svakoj planini 999 ognjenih kula, a u svakoj kuli 999 ognjenih

spratova, a na svakom spratu 999 ognjenih postelja, a u svakoj postelji biće on

i 999 ognjenih oblika (koji će imati njegovo lice i njegov glas) zauvek će ga

mučiti. Na drugom mestu tvrdi: ovde u životu trpite u jednom telu; u smrti i

Naknadi - u bezbroj. Raj je manje konkretan: Uvek je noć, ima kamenih

fontana i sreća tog raja je posebna, sreća rastanaka, odricanja i onih koji znaju

da spavaju.

www.crowarez.org

LICE

Godine 163. od Iseljenja i pete Blistavog Lica, Hakima je u Sanamu

opkolila halifova vojska. Bilo je napretek i zaliha i mučenika i očekivala se brza

pomoć mnoštva anđela svetlosti. Tako je bilo kada se jedan užasan glas proneo

po zamku. Pričalo se da je jedna preljubnica u Haremu, dok su je evnusi davili,

uzviknula da prorokovoj desnoj ruci nedostaje domali prst i da na drugima

nema nokte. Glas se proneo među njegovim vernicima. Na suncu, na uzdignutoj

terasi, Hakim je od porodičnog božanstva tražio pobedu ili znak. Pognutih,

servilnih glava - kao da trče spram kiše - dva kapetana mu strgoše Veo izvezen

dragim kamenjem.

Prvo su uzdrhtali. Obećano lice Apostola, lice koje je bilo na nebima,

zapravo je bilo belo, ali to je bila ona posebna belina pegave lepre. Beše tako

otečeno ili neverovatno da im je izgledalo kao maska. Nije imalo obrve; donji

kapak desnog oka visio je nad senilnim obrazom; jedan težak grozd čvorova mu

je izjedao usne; neljudski zaravnjen nos bio je kao kod lava.

Hakimov glas je pokušavao konačnu obmanu. Vaš odvratni greh vas

sprečava da primetite moj sjaj... počeo je da govori.

Nisu ga slušali i proboli su ga kopljima.

www.crowarez.org

ČOVEK SA RUŽIČASTOG UGLA

Za Enrikea Amorima

Pa gde meni nađoše da pričaju o pokojnom Fransisku Realu. Ja sam ga

upoznao i pritom ovo nisu bili njegovi krajevi, on se muvao tamo gore, na

severu, tamo de su laguna Gvadalupe i Baterija. Pričo sam s njim jedno triput

najviše i to sve iste noći, al tu noć nikad neću da zaboravim, jer posle je

Luhanera, iz čista mira, došla u moj kućerak da spava, a Rosendo Huares je

otišo iz Potoka da se više ne vrati. Znam ja, nemate vi tog iskustva da

prepoznate ime, al Rosendo Huares, zvani Ubod, bio je jedan od glavnih tipova

u Vilji Santa Rosa. Momak je bio čuven po nožu, jedan od ljudi dona Nikolasa

Paredesa, a ovaj je, opet, bio jedan od Morelovih ljudi. Znao je da dođe u

kupleraj sav ulickan, na vrancu, sa ukrasima od srebra; i ljudi i psi su ga

poštovali, a i cure bogami; svi su znali da ima na duši dva mrtvaka, nosio je

visok šešir uskog oboda na masnoj kosi; htela ga sreća, štono kažu.

Mi, momci iz Vilje, imitirali smo ga čak i kako pljuje. Pa, ipak, jedno

veče nam je pokazalo Rosendovo pravo lice.

Zvuči neverovatno, al’ priča o toj strašno čudnoj noći počela je drskom

kočijom crvenih točkova, krcatom ljudima, koja se sva tresla kroz te ulice od

stvrdnutog blata, između ciglana i pustih terena, a dvojica u crnom, udri u

gitaru, da ogluviš, onaj sa kočijaškog mesta šiba raspuštene pse koji se ispreče

ispred vranca, a u sredini jedan čutljivi u ponču, to je bio onaj Stočar o kojem se

toliko priča, krenuo čovek da se bije i ubije. Noć je bila sveža, prava milina;

dvojica su sedela na spuštenom krovu k’o da su na korzu, a ne u toj pustari. To

je bilo prvo od svega što se desilo, al’ mi smo to tek posle saznali. Mi, momci,

rano smo otišli u Hulijin salon, jedan plekani magacin između puta za Gaunu i

Maldonada. Taj lokal se vid’o iz daljine zbog svetla koje je bacao sramni fenjer,

www.crowarez.org

a i zbog gužve. Huliji koža jeste bila tamna, al’ je ona bila jako svesna i

formalna, pa su tamo bili i muzikanti, i dobro piće, i izdržljivo žensko društvo

za igranku. Ali Luhanera, ona je bila Rosendova žena, nadaleko ih je sve

prešišala. Umrla je, gospodine, i jeste da ima godina da i ne pomislim na nju, ali

valjalo ju je videti u njeno vreme, s onim očima. Nisi mogao da spavaš kad je

vidiš.

Rakija, milonga, ženske, neka dobroćudna psovka iz Rosendovih usta,

potapše me po ramenu k’o sve ostale, al’ sam ja hteo to da osećam k’o

prijateljstvo: nisam mog’o da budem srećniji. Igr’o sam s jednom curom koja

me je pratila k’o da mi čita misli. Tango nam je radio šta je ’teo: i nosio nas, i

gubio nas, i usmeravao nas, i opet nas nalazio. Tako su se muškarci zabavljali,

k’o u nekom snu, kad mi se odjednom učinilo da je muzika postala jača, a to se,

u stvari, sa njom mešala ona od gitarista sa kočije, sve bliža. Posle je vetar što

je donosio dunuo na drugu stranu, pa sam se vratio svom telu i telu partnerke i

razgovorima uz igru. Malo posle, neko je autoritativno zalupao na vrata, čuo se

udarac pa glas. Odmah zatim opšta tišina, snažan udarac prsima u vrata i čovek

je bio unutra. Ličio je na svoj glas.

Za nas to još nije bio Fransisko Real, ali jeste jedan visok, krupan tip,

skroz obučen u crno, sa nekim šalom, ’nako smeđim, prebačenim preko

ramena. Sećam se da je imao indijanske, oštre crte lica.

Udarilo me jedno krilo od vrata kad su se otvorila. Sav ošamućen, krenuh

na njega i zamahnuh levicom na njegovu facu dok sam desnom vadio oštar nož

koji sam nosio u brusni prsluka, pored leve miške. Nije mi dugo potrajao napad.

Čovek je, da se održi na nogama, ispružio ruke i odmak’o me u stranu, k’o da

sklanja nešto što mu smeta. Ostao sam presamićen iza njega, još uvek sa rukom

na beskorisnom oružju ispod sakoa. Produžio je k’o da ništa nije bilo. Produžio

je, uvek malo viši od bilo koga od ljudi koje je sklanjao u stranu, stalno k’o da

nikog ne vidi. Oni prvi - sve sami žabari, zinuli pa gledaju - brzo se otvoriše k’o

lepeza. Stvar nije potrajala. U sledećoj gomili već ga je čekao Englez i spremno

www.crowarez.org

ga raspalio nožem, onako pljoštimice, pre nego što je na ramenu osetio

strančevu ruku. A čim su videli kako ga je raspalio, svi su se o’ma’ bacili na

njega. Lokal je iš’o mnogo metara u dubinu i gonili su ga k’o pseto, gotovo s

kraja na kraj, gurali grudima, zviždali, pljuvali. Prvo su ga udarali šakama, a

posle, kad su videli da se i ne brani od udaraca, samo su ga šamarali što

dlanovima što bezopasnim resama šalova, kao da mu se rugaju. I kao da ga

čuvaju za Rosenda, koji se nije ni pomerio od zida u dnu ’de je naslonjen

leđima ćutao. Vukao je brze dimove cigarete, k’o da već shvata ono što smo i

mi posle jasno videli. Stočara su gurnuli prema njemu, čvrstog i krvavog, sa

onim vetrom od podrugljive svetine iza njega. Izviždan, istučen, ispljuvan,

progovorio je tek kada se suočio sa Rosendom. Onda ga je pogledao, prešao je

podlakticom preko lica i rekao ovo:

- Ja sam Fransisko Real, čovek sa severa. Ja sam Fransisko Real koga

zovu Stočar.

Pustio sam ove nesrećnike da na mene dignu ruku jer tražim pravog

čoveka. Neka laparala pričaju da u ovoj zabiti ima jedan što kao dobro barata

nožem i kao gadan je tip, a zovu ga Ubod. ’Oću da ga nađem da meni, koji

nisam niko i ništa, pokaže šta je hrabar i naočit čovek.

Rekao je to i nije skidao oka sa njega. Sada mu je u desnoj ruci blistao

veliki nož koji je sto posto nosio u rukavu. Oni okolo što su ga gurali sad su se

udaljavali i svi smo u velikoj tišini gledali u njih dvojicu. Čak je i faca slepog

meleza koji je svirao violinu bila okrenuta na tu stranu.

Tada sam čuo neko muvanje i u dovratku video šest-sedam ljudi koji su

sigurno bili Stočareva banda. Najstariji među njima, što je izgledo k’o seljak,

preplanuo, prosedih brkova, krenuo je napred, a onda stao k’o da ga je zaslepilo

toliko ženskih i toliko svetla i s poštovanjem je skinuo šešir. Oni drugi su

osmatrali, spremni da uniđu da seku, ako igra bude prljava.

Šta je u međuvremenu bilo Rosendu kad nije izgazio tog pauna? I dalje je

ćutao i nije podizao pogled. Ne znam da 1’ je cigaru ispljunuo il’ mu se sama

www.crowarez.org

odvojila od lica. Najzad je uspeo da izgovori par reči, al’ tako tiho da do nas, u

drugom kraju sale, to što je rekao nije došlo. Fransisko Real ga je ponovo

izazvao, on opet ništa. Onda je najmlađi od pridošlica zviznuo. Luhanera ga je

prezrivo pogledala i sa pramenom kose na leđima progurala se između

muškaraca i cura, otišla do svog čoveka, stavila mu ruku u grudi, izvadila mu

goli nož i dala mu ga uz ove reči:

- Rosendo, mislim da će ti biti potreban.

Blizu tavanice bio je neki izduženi prozor koji je gledao na potok.

Rosendo je obema rukama primio nož i gledao ga kao da ga ne prepoznaje.

Odjednom je zamahnuo, bacio nož pravo kroz prozor i ovaj se izgubio napolju,

u Maldonadu. Ja sam osetio neku hladnu jezu.

- Samo iz odvratnosti neću da te isečem - rekao je ovaj drugi i podigao

ruku da ga kazni. Onda se Luhanera privila uz njega, stavila mu ruke oko vrata,

pogledala ga onim svojim očima i besno mu rekla:

- Ma, pusti ovog što se pravio da je muško.

Fransisko Real je načas ostao zbunjen, a onda je zagrlio kao da je grli

zauvek i doviknuo muzičarima da krenu sa tangom i milongom, a nama,

okupljenima, da igramo. Milonga se k’o požar raširila s kraja na kraj sale. Real

je igrao vrlo ozbiljno, ali ju je pribio tesno uza sebe, sad kada je stvar bila u

njegovim rukama. Stigli su do vrata i on povika:

- Prolaz gospodo, prispavalo joj se!

To je rekao i izišli su obraz uz obraz, kao u zanosu tanga, kao da ih je

tango odneo.

Mora da sam pocrveneo od stida. Napravio sam par krugova sa nekom

ženom i naglo je ostavio. Slagao sam da je zbog vrućine i gužve i probijao sam

se duž zida sve dok nisam izišao. Lepa noć, samo za koga? Za uglom je bila

kočija sa dve uspravne gitare na sedištu, k’o da su ljudi. Iznervir’o sam se što su

ih tek tako ostavili, k’o da nismo ni gitari dorasli. Pobesneo sam od ideje da

nismo niko i ništa. Zgrabio sam karanfil iza uveta, bacio ga u baru i ostao tako

www.crowarez.org

da ga gledam i ni na šta više da ne mislim. Hteo sam da već jednom bude sutra,

da iziđem iz ove noći. Neko me tada munu laktom i to mi je skoro došlo k’o

olakšanje. To je bio Rosendo koji se sam šunjao odlazeći iz kraja.

- Ti stalno moraš da smetaš, budalo jedna - brecnuo se u prolazu, ne

znam da l’ da sebi da oduška il’ tek onako. Pošao je u najmračniju stranu,

prema Maldonadu; nisam ga nikada više video.

Ja sam ost’o da gledam sve ono što gledam celog života - nebo do

besvesti, potok koji se zainatio tamo dole, uspavani konj, zemljane ulice,

ciglane - i pomislio sam da sam samo još jedna biljka na ovim obalama,

porast’o između korova i kostiju. Šta je moglo da iziđe iz ovog đubreta nego

mi, galamdžije, ali mekani kad zagusti, puka priča i koškanje i ništa više. Onda

sam osetio da nije tako, da što je kraj izmučeniji, važnije je biti pravo muško

đubre? Milonga da te izludi, po kućama haos, a vetar je donosio miris cveta

kozje krvi. Lepa noć, al’ džabe. Zvezda je bilo toliko da ti se zavrti u glavi kad

ih gledaš, sve jedne preko drugih. Ja sam se ubeđiv’o da ta stvar sa mnom nema

nikakve veze, ali Rosendov kukavičluk i strančeva nepodnošljiva hrabrost nisu

mi izlazili iz glave. Taj visoki čovek je uspeo i ženu da nabavi za ovu noć. Za

ovu i za mnoge druge, pomislio sam, a možda i za sve, jer Luhanera nije bilo

ko. Sam Bog zna ’de su otišli. Nisu mogli mnogo daleko da budu. Možda su se

već bacili na posao u nekom jarku.

Kad sam uspeo da se vratim, igranka je i dalje trajala k’o da ništa nije

bilo.

Sav skupljen, k’o da me nema, kroz gužvu sam nejasno video da su neki

od naših zbrisali i da su severnjaci igrali tango ko svi ostali. Nije bilo ni guranja

laktovima ni sukoba, ali su vladali podozrivost i pristojnost. Muzika k’o da je

uspavljivala, žene koje su igrale tango sa tim severnjacima nisu progovarale ni

reči.

Ja sam nešto očekivao, ali ne i ono što se desilo.

Čuli smo da neka žena napolju plače, a zatim glas koji smo poznavali, ali

www.crowarez.org

miran, skoro suviše miran, k’o da više nije ničiji. Govorio joj je:

- Uđi, ćero - a onda novi plač. Posle toga glas, kao da je na ivici

strpljenja.

- Otvaraj kad ti kažem, otvaraj bednice, otvaraj kučko! - Tad se drhtava

vrata otvoriše i uđe Luhanera, sama. Ušla je poslušno, k’o da je neko gurnuo.

- To je šalje neki duh - rekao je Englez.

- Mrtvac, prijatelju - rekao je onda Stočar. Lice mu je bilo k’o da je pijan.

Uš’o je, svi smo mu, kao i ranije, napravili prolaz, a on se, onako visok, nikog

ne videvši, posle par nesigurnih koraka, odjednom sruši na zemlju kao proštac.

Jedan od onih što su došli s njim polegao ga je na leđa i podmetnuo mu pončo

pod glavu. Na rukama mu je ostala krv. Onda smo videli da je im’o veliku ranu

na grudima; krv mu je liptala i u crno bojila crvenu maramu koju ranije nisam

vid’o jer ju je sakrivao šal. Neka žena k’o prvu pomoć donese rakiju i par vrelih

krpa. On nije bio u stanju da bilo šta objašnjava. Luhanera ga je gledala kao

izgubljena, ruke su joj visile. Svi su se zgledali i ona je, najzad, progovorila.

Rekla je da su ona i Stočar, kad su izišli, krenuli u polje i da je tu naišao neki

nepoznat čovek i kao pomahnitao ga zvao da se biju i ovako ga ubo i da se kune

da ne zna ko je to bio i da nije Rosendo. Ko da joj veruje?

Čovek pred našim nogama je umirao. Pomislio sam da onome koji ga je

sredio ruka nije zadrhtala. Ali čovek je bio tvrd. Kad je pao, Hulija je baš

dolivala vodu u mate i mate je napravio ceo krug20 i vratio se u moju ruku pre

nego što je on umro. Kada više nije mogao, polako je rekao. „Pokrijte mi lice”.

Ostao mu je samo ponos i nije hteo da dozvoli da radoznalci posmatraju

njegovu agoniju. Neko mu je stavio na lice visoki šešir. Umro je pod njim, bez

žalbe. Kada su polegle grudi prestale da se podižu i spuštaju, usudili su se da ga

otkriju. Imao je onaj umorni izraz pokojnika; to je bio čovek koji je u to vreme

imao najviše hrabrosti, od Baterije pa sve do Juga; čim sam vid’o da je mrtav i

20Mate - vrsta južnoameričkog čaja koji se pije posebnom cevčicom iz izdubljene tikve (ili nekog lončeta),stalno se doliva topla voda i tikva kruži među prisutnima. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

nem, prest’o sam da ga mrzim.

- Da bi umro, treba samo da si živ - rekla je neka žena iz mase, a druga

zamišljeno kaza:

- Kol’ko je čovek ohol, a služi samo da skuplja muve.

Onda su severnjaci počeli da se sašaptavaju, a zatim dvojica glasno

ponoviše:

- Ubila ga je žena.

Jedan joj se unese u lice i izdra se pitajući da li je to bila ona i svi je

opkoliše. Ja sam zaboravio da treba da budem oprezan i brzinom svetlosti

stadoh ispred njih. Koliko sam blesav, samo što nisam izvuk’o nož. Oseć’o sam

kako me mnogi gledaju, da ne kažem svi. Nekako podsmešljivo rekoh:

- Pogledajte ruke ove žene. Otkud njoj hrabrost i srčanost da zarije

bodež?

Onda sam dodao prezrivo, onako frajerski:

- Ko je mogao da zamisli da će pokojnik, koji je, što kažu, bio gadan u

svom kraju, da svrši tako ružno i još najednom skroz mrtvom mestu k’o što je

ovo ’de se ništa živo ne dešava, sem kad naleti neko spolja da se malo

zabavimo, pa posle ima na šta da se pljune?

Niko nije pokazao želju da dobije po njušci.

Tad se iz pustoši čuo topot konja; bio je sve glasniji. To je bila policija.

Neko više, neko manje, tek svi su imali razloga da izbegnu ovaj susret, pa su

rešili da je najbolje da se mrtvac prenese u potok. Sigurno se sećate onog

duguljastog prozora kroz koji je sevnuo nož. Kroz njega je, zatim, prošao čovek

u crnom. Podiglo ga je mnogo njih i te ruke su ga olakšale do poslednje pare i

do poslednje sitnice koju je imao, a neko mu je sekirom odsekao prst da mu

mazne prsten. Lešinari, gospodine, tako da navale na jednog bespomoćnog

pokojnika pošto ga je sredio drugi, veći muškarac.

Jedan zamah i odnela ga je nabujala i napaćena voda. Ne znam jesu li mu

izvadili utrobu da ne ispliva, nisam hteo da gledam. Onaj sa sivim brkovima

www.crowarez.org

nije skidao oka s mene. Luhanera je iskoristila gužvu da ode.

Kad je policija došla da vidi šta se dešava, ples je ponovo bio u jeku.

Slepi violinista je znao da iskopa neke habanere koje više nigde ne mogu da se

čuju. Napolju je počinjalo da sviće. Na jednom brežuljku stubovi od

njandubaja21 kao da su bili onako slučajno raštrkani, tako rano se nije videla

tanka žica između njih.

Ja sam polako otiš’o kući, tri ulice dalje. U prozoru je gorelo neko slabo

svetlo koje se odmah ugasilo. Kunem se da sam ubrz’o korak čim sam to vid’o.

Onda sam, Borhese, opet izvadio kratki oštri nož koji sam nekad nosio ovde u

prsluku, kraj leve miške, i ponovo ga polako pregledao; bio je k’o nov, nevin i

na njemu nije bilo ni traga krvi.

21Njandubaj - vrsta tvrdog drveta. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

I TAKO DALJE

Za Nestora Ibaru

TEOLOG U SMRTI

Anđeli su mi saopštili da je Melanhtonu, kada je umro, na drugom svetu

data kuća prividno ista kao ona koju je imao na zemlji. (Skoro svima koji su tek

došli u večnost dešava se isto i zbog toga veruju da nisu umrli). Stvari u kući su

bile iste: sto, radni sto sa fijokama, biblioteka. Čim se probudio u toj kući,

Melanhton je obnovio svoju književnu delatnost, kao da nije leš i nekoliko dana

je pisao o opravdanju verom. Po svom običaju, nije rekao ni reči o milosrđu.

Anđeli su primetili taj propust i poslali neke osobe da ga ispitaju. Melanhton im

je rekao: „Neosporno sam dokazao da duša može bez milosrđa i da je za

dolazak na nebo dovoljna vera”. To im je govorio oholo i nije znao da je već

mrtav i da njegovo mesto nije nebo. Kada su anđeli čuli ove reči, napustili su

ga.

Nekoliko nedelja kasnije nameštaj je počeo da bledi sve dok nije postao

nevidljiv, izuzev fotelje, stola, papira i mastionice. Osim toga, na zidovima

odaje pojavile su se mrlje od kreča, a na podu neki žuti lak. Njegova sopstvena

odeća već je bila mnogo običnija. Pa, ipak, i dalje je pisao, ali kako je uporno

pobijao milosrđe, prebacili su ga u jednu podzemnu radionicu, gde je bilo

drugih teologa kao što je on. Tamo je bio u zatvoru nekoliko dana, počeo je da

sumnja u svoju tezu i dozvolili su mu da se vrati. Odeća mu je bila od

neštavljene kože, ali je pokušao sebe da ubedi kako je sve prethodno bila puka

halucinacija i nastavio je da uzdiže veru i ocrnjuje milosrđe. Jedne večeri oseti

da mu je hladno. Onda obiđe kuću i utvrdi da ostale odaje više ne odgovaraju

www.crowarez.org

onima u njegovom zemaljskom domu. Jedna je bila puna nepoznatih

instrumenata; druga se smanjila toliko da je bilo nemoguće ući; treća se nije

promenila, ali su njeni prozori i vrata gledali na velike dine. Soba u dnu je bila

puna ljudi koji su ga obožavali i ponavljali mu da nijedan teolog nije tako

mudar kao on. To obožavanje mu je prijalo, ali kako neke od tih osoba nisu

imale lice, a druge su izgledale kao mrtve, na kraju ih je prezreo i prestao da im

veruje. Onda je odlučio da napiše pohvalu milosrđu, ali bi stranice ispisane

danas do sledećeg dana izbledele. To mu se događalo zato što ih je sastavljao

bez uverenja.

Primao je mnogo poseta od ljudi koji su nedavno umrli, ali bilo ga je

sramota da se pokaže u tako ogavnom stanu. Kako bi ih ubedio da je na nebu,

dogovorio se sa jednim vešcem iz sobe u dnu da ih ovaj prevari lažnim sjajem i

spokojem. Čim bi posete otišle, a ponekad i malo ranije, ponovo bi se pojavili

siromaštvo i kreč.

Poslednje vesti o Melanhtonu kažu da su ga čarobnjak i jedan od ljudi

bez lica odveli do dina i da je sada nešto kao sluga demonima.

(Iz knjige Arcana caelestia Emanuela Svedenborga)

SOBA SA KIPOVIMA

U prvo vreme je u kraljevstvu Andalužana postojao grad u kojem su

živeli njegovi kraljevi i nosio je ime Lebtit ili Seuta ili Haen. U tom gradu je

bio utvrđen zamak čija dvokrilna kapija nije služila ni da se uđe ni da se iziđe,

nego da se drži zatvorena. Svaki put kada bi neki kralj umirao i drugi kralj bi

nasledio njegov visoki tron, ovaj bi svojom rukom kapiji dodavao po jednu

bravu sve dok nije bilo 24 brave, po jedna za svakog kralja. Onda se jedan zao

čovek, koji nije bio iz kraljevske kuće, dokopao vlasti i umesto da doda jednu

bravu, hteo je da se prethodne dvadeset četiri otvore kako bi video šta ima u

www.crowarez.org

zamku. Vezir i emiri su ga preklinjali da to ne čini, sakrili su mu gvozdenu alku

sa ključevima i rekli da je lakše dodati jednu bravu nego obiti dvadeset četiri,

ali on je sa čudesnom visprenošću ponavljao: „Ja hoću da istražim šta ima u

tom zamku”. Onda su mu ponudili sve bogatstvo koje su mogli da prikupe -

stoku, hrišćanske idole, srebro i zlato, ali on nije hteo da odustane i otvorio je

vrata svojom desnom rukom (koja će večno goreti). Unutra su bile metalne i

drvene figure Arapa na svojim brzim kamilama i ždrebadi, sa turbanima koji

lepršaju na leđima, jataganima obešenim o remenje i uspravljenim kopljem u

desnoj ruci. Sve te figure bile su kipovi i bacale su senke na pod, čak i slepac je

mogao da ih prepozna na sam dodir, a prednje noge konja niti su doticale tle niti

su mu težile, već kao da su se propinjale. Kralja obuze veliki strah od tih

izuzetnih figura, a još više od reda i izuzetne tišine koji su se u njima

primećivali, jer su sve gledale na istu stranu, na zapad, i nisu se čuli nikakav

glas i nikakva truba. To je bilo u prvoj prostoriji zamka. U drugoj je bio sto

Sulejmana, sina Daudovog22 - neka obojica budu spasena! - isklesan od samo

jednog smaragda koji je, kao što je poznato, zelene boje i čija su skrivena

svojstva neopisiva i autentična, zato što smiruje oluje, čuva čistotu onoga ko ga

nosi, odbija srdobolju i zle duhove, povoljno razrešava sporove i od velike je

pomoći prilikom porođaja.

U trećoj su pronašli dve knjige: jedna je bila crna i podučavala je

vrlinama metala, amajlija i dana, kao i pripremanju otrova i protivotrova; druga

je bila bela i nije se moglo rastumačiti čemu je podučavala, iako je tekst bio

jasan. U četvrtoj su pronašli mapu sveta gde su bila kraljevstva, gradovi, mora,

zamkovi i opasnosti, svako sa svojim pravim imenom i tačnim obličjem.

U petoj su pronašli ogledalo kružnog oblika, delo Sulejmana, sina

Daudovog - neka obojica budu spasena! - izuzetno vredno, jer je bilo

napravljeno od raznih metala i onaj ko se u njemu ogledao video je lica svojih

roditelja i svoje dece, od prvog Adama do onih koji će ćuti Trubu. Šesta je bila

22Odnosno: Solomona, sina Davidovog (Prim. prev.)

www.crowarez.org

puna eliksira čija je jedna kap mogla da tri hiljade unci srebra pretvori u tri

hiljade unci zlata. Sedma im se učinila praznom i bila je toliko dugačka da ni

najveštiji strelac koji bi odapeo strelu sa vrata ne bi uspeo da je dobaci do

drugog kraja. Na poslednjem zidu videli su urezan užasan tekst. Kralj ga je

proučio i razumeo. Glasio je: „Ako neka ruka otvori vrata ovog zamka, ratnici

od mesa koji liče na ratnike od metala sa ulaza zagospodariće kraljevstvom”.

Ove stvari dogodile su se 89. godine od hedžre. Pre nego što je istekla,

Tarik je osvojio zamak, pobedio kralja, prodao njegove žene i njegovu decu i

poharao njegove zemlje. Tako su se Arapi širili andaluzijskim kraljevstvom sa

njegovim smokvama i navodnjenim livadama na kojima se ne trpi žeđ. Što se

blaga tiče, priča se da ga je Tarik, Zaidov sin, uručio svom gospodaru halifu

koji ga je čuvao u jednoj piramidi.

(Iz knjige 1001 noć, noć 272)

PRIČA O DVOJICI KOJI SU SANJALI

Arapski istoričar El Išaki prepričava ovaj događaj:

„Pričaju ljudi dostojni poverenja (ali samo je Alah sveznajuć, moćan,

milosrdan i ne spava) da je u Kairu bio jedan čovek koji je bio vrlo bogat, ali

toliko velikodušan i plemenit da je izgubio sve osim očeve kuće i da je bio

primoran da zarađuje za hleb. Radio je toliko da ga je jedne noći san savladao

ispod smokve u njegovoj bašti, a u snu je video nekog potpuno mokrog čoveka

koji je iz usta izvadio zlatni novčić i rekao mu: „Tvoje blago je u Persiji, u

Isfahanu; idi po njega”. Sledećeg jutra se probudio i krenuo na dug put, suočio

se sa opasnostima pustinja, brodova, gusara, idolopoklonika, reka, zveri i ljudi.

Na kraju je stigao u Isfahan, ali ga je unutar gradskih zidina zatekla noć i legao

je da spava u dvorištu jedne džamije. Pored džamije je bila neka kuća i po

www.crowarez.org

odluci Svemoćnog Boga, jedna banda lopova je prošla kroz džamiju i ušla u

kuću; ljudi koji su spavali probudili su se od buke lopova i pozvali u pomoć.

Susedi su, takođe, vikali sve dok kapetan stražara u toj četvrti nije došao sa

svojim ljudima, a razbojnici nisu pobegli preko krova. Kapetan je naredio da se

džamija pretraži, u njoj su našli čoveka iz Kaira i tako su ga išibali bambusom

da je bio na ivici smrti. Dva dana kasnije došao je svesti u zatvoru. Kapetan je

poslao po njega i upitao: „Ko si ti i koja je tvoja domovina?” Ovaj odgovori:

„Ja sam iz čuvenog grada Kaira i moje ime je Muhamed El Magrebi”. Kapetan

nastavi: „Šta te je dovelo u Persiju?” Ovaj se odluči za istinu i reče mu: „Jedan

čovek mi je u snu naložio da odem u Isfahan jer je tamo moje blago. Evo me u

Isfahanu i vidim da je to obećano blago sigurno ovo šibanje koje sam od vas

tako velikodušno dobio.”

„Na te reči kapetan se toliko smejao da su mu se videli umnjaci i na kraju

je rekao: „Nepromišljeni i lakoverni čoveče, tri puta sam sanjao jednu kuću u

gradu Kairu, kuću koja u dnu ima baštu, a u bašti sunčani sat, a iza sunčanog

sata jednu smokvu, a iza smokve česmu, a ispod česme blago. Ni najmanje

nisam poverovao u tu laž. A ti, potomak mule i demona, lutaš iz grada u grad,

samo sa verom u svoj san. Da te više nisam video u Isfahanu. Uzmi ove pare i

odlazi”.

„Čovek ih je uzeo i vratio se u domovinu. Ispod česme u svojoj bašti (one

iz kapetanovog sna) iskopao je blago. Tako ga je Bog blagoslovio, nagradio i

uzneo. Bog je Velikodušan i Skriven”.

(Iz knjige 1001 noć, Noć 351)

www.crowarez.org

ODLOŽENI ČAROBNJAK

U Santjagu je živeo jedan dekan23 koji je žudeo da nauči umeće magije.

Čuo je da don Iljan iz Toleda poznaje magiju bolje nego iko i otišao je u Toledo

da ga nađe.

Istog dana kada je došao, uputio se pravo u kuću don Iljana i našao ga

kako čita u jednoj izdvojenoj sobi. Ovaj ga je primio dobroćudno i rekao mu da

razlog svoje posete odloži za posle jela. Smestio ga je u vrlo svežu prostoriju i

kazao mu da ga veoma raduje njegov dolazak. Posle jela dekan mu je saopštio

razlog svoje posete i zamolio ga da ga uputi u nauku magije. Don Iljan mu je

rekao da pogađa da je on dekan, čovek sa dobrim položajem i dobrom

budućnošću i da se boji da će ga ovaj, potom, zaboraviti. Dekan mu je obećao i

uveravao ga da nikada neće zaboraviti tu milost i da će mu uvek biti na usluzi.

Kada je stvar sređena, don Iljan je objasnio da se umeće magije može naučiti

samo na izdvojenom mestu, uhvatio ga je za ruku i odveo ga u susednu sobu

gde je na podu bila velika gvozdena alka. Pre toga je kuvarici rekao da za

večeru pripremi jarebice, ali da ih ne peče pre nego što joj kažu. Zajedno su

podigli alku i sišli niz stepenice od dobro obrađenog kamena, sve dok se dekanu

nije učinilo da su se spustili toliko duboko da je korito reke Taho ostalo iznad

njih. U podnožju stepenica bila je jedna ćelija, a zatim biblioteka, a zatim neka

vrsta kabineta sa magijskim instrumentima. Pregledali su knjige i dok su to

radili ušla su dva čoveka sa pismom za dekana koje je napisao njegov stric,

biskup, u kojem ga je obaveštavao da je vrlo bolestan i da požuri ako želi da ga

zatekne u životu. Dekana su ove novosti vrlo uznemirile, prvo zbog stričeve

bolesti i drugo, zato što je morao da prekine učenje. Odlučio se da napiše

izvinjenje i poslao ga je biskupu. Tri dana kasnije došli su neki ljudi u crnini sa

novim pismima za dekana u kojima je pisalo da je biskup preminuo, da biraju

23Dekan - svešteničko zvanje u katoličkoj crkvi. (Prim. prev.)

www.crowarez.org

naslednika i nadaju se da će uz božju pomoć izabrati njega. Rekli su mu,

takođe, da se ne trudi da dolazi pošto se čini da je mnogo bolje da bude izabran

u odsustvu.

Deset dana kasnije došla su dva vrlo dobro obučena izaslanika koja mu se

baciše pred noge i pozdraviše ga kao biskupa. Kada je don Iljan to video,

obratio se novom prelatu sa mnogo radosti i rekao mu da zahvaljuje Gospodu

što su tako dobre vesti došle u njegovu kuću. Zatim mu je upražnjeno mesto

dekana zatražio za jednog od svojih sinova. Biskup mu je saopštio da je mesto

dekana rezervisao za svog brata, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao

mu da zajedno pođu u Santjago.

Sva trojica su otišla u Santjago, gde su ih dočekali s počastima. Šest

meseci kasnije biskup je primio izaslanike Pape, koji mu je nudio mesto

nadbiskupa u Tolosi, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kada je čuo za

to, don Iljan ga je podsetio na staro obećanje i tražio mu to zvanje za svog sina.

Nadbiskup mu je saopštio da je mesto biskupa rezervisao za svog strica, brata

svog oca, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da zajedno pođu u

Tolosu. Don Iljan nije imao druge nego da pristane.

Sva trojica su otišla u Tolosu, gde su ih dočekali sa počastima i misama.

Dve godine kasnije nadbiskup je primio izaslanike Pape koji mu je nudio zvanje

kardinala, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kada je čuo za to, don

Iljan ga je podsetio na staro obećanje i tražio mu to zvanje za svog sina.

Kardinal mu je saopštio da je mesto nadbiskupa rezervisao za svoj ujaka, brata

svoje majke, ali da je odlučio da mu iziđe u susret i rekao mu da zajedno pođu u

Rim. Don Iljan nije imao druge nego da pristane. Sva trojica su otišla u Rim

gde su ih dočekali sa počastima, misama i procesijama. Četiri godine kasnije

umro je Papa i našeg kardinala su svi ostali izabrali za njegovog naslednika.

Kada je čuo za to, don Iljan je poljubio stopala Njegovoj Svetosti, podsetio ga

na staro obećanje i tražio mu mesto kardinala za svog sina. Papa mu je zapretio

zatvorom i rekao mu da dobro zna da on nije ništa drugo do veštac i da je u

www.crowarez.org

Toledu bio profesor magijskih veština. Bedni don Iljan mu reče da će se vratiti

u Španiju i zatraži mu nešto što bi mogao da pojede na putu. Papa je odbio.

Onda je don Iljan (čije se lice na neobičan način podmladilo) rekao glasom koji

nije uzdrhtao.

- Onda ću morati da pojedem jarebice koje sam naručio za večeras.

Pojavila se služavka i don Iljan joj naloži da ih ispeče. Na te reči Papa se

našao u podzemnoj ćeliji u Toledu, sada samo dekan iz Santjaga, toliko

posramljen svojom nezahvalnošću da se nije setio ni da se izvini. Don Iljan je

rekao da je ta proba bila dovoljna, uskratio mu njegov deo jarebica i ispratio ga

do ulice gde mu je poželeo srećan put i vrlo ljubazno se od njega oprostio.

(Iz Knjige o Patroniju infanta don Huana Manuela

koji je preuzeo priču iz jedne arapske knjige:

Četrdeset jutara i četrdeset noći)

OGLEDALO OD MASTILA

Istoriji je poznato da je najokrutniji vladar Sudana bio Jakub Bolni, koji

je svoju zemlju prepustio zlodelima egipatskih haračlija i umro u jednoj sobi

palate, četrnaestog dana meseca barmadžata, godine 1842. Priča se da ga je

čarobnjak Abderahmen El Masmudi (čije se ime može prevesti kao Sluga

Milosrdnog) dokrajčio bodežom, ali imajući u vidu da su ga zvali Bolni,

prirodna smrt je verodostojnija. Pa, ipak, kapetan Ričard Frensis Barton je

1853. godine razgovarao sa tim čarobnjakom i kaže da mu je ovaj ispričao ono

što navodim:

„Istina je da sam bio zatočen u kuli Jakuba Bolnog usled zavere koju je

skovao moj brat Ibrahim, uz verolomnu i jalovu pomoć crnih poglavara iz

Kordofana koji su ga odali. Moj brat je poginuo od mača, na krvavoj koži

pravde, ali ja sam se bacio pred omražene noge Bolnog i rekao mu da sam

www.crowarez.org

čarobnjak i da ću mu, ako mi pokloni život, pokazati figure i prizore još

čudesnije od onih iz fanus hajalija (laterna magika). Tiranin mi je tražio da to

odmah dokažem. Zatražio sam pero od trske, makaze, veliki list venecijanskog

papira, rog sa mastilom, mangal, nekoliko semenki korijandra i uncu tamjana.

Isekao sam papir na šest traka, napisao amajlije i invokacije na pet prvih, a na

poslednjoj sledeće reči koje se nalaze u uzvišenom Kuranu: „Sklonili smo tvoj

veo i pogled tvojih očiju je prodoran”. Zatim sam na Jakubovom desnom dlanu

nacrtao magični kvadrat, zamolio ga da napravi udubljenje i ulio mu u sredinu

krug mastila. Pitao sam ga da li u krugu jasno vidi svoj odraz i odgovorio mi je

da vidi. Rekao sam mu da ne podiže pogled. Upalio sam tamjan i korijandar i

spalio invokacije u mangalu. Tražio sam da mi kaže kakvu figuru želi da vidi.

Razmislio je i rekao mi da želi divljeg konja, najlepšeg konja koji pase na

livadama oko pustinje. Pogledao je i video zeleno, mirno polje, a zatim konja

koji se približava, gibak kao leopard, sa belom zvezdom na čelu. Tražio mi je

krdo konja, isto tako savršenih kao što je prvi i na horizontu je video izduženi

oblik prašine, a zatim krdo. Shvatio sam da mi je život bio osiguran.

„Čim bi počeli da se probijaju prvi zraci dnevne svetlosti, dva vojnika bi

ulazila u moju ćeliju i odvodila me kod Bolnog, gde bi me već čekali tamjan,

mangal i mastilo. I tako je on tražio, a ja sam mu pokazivao sve prizore sveta.

Taj mrtvi čovek, koga se gadim, u svojoj ruci je držao sve što su mrtvi ljudi

videli i sve što vide oni koji su živi: gradove, klime i kraljevstva na koje se

zemlja deli, skrivena blaga u središtu, brodove koji plove preko mora,

instrumente za rat, muziku i hirurgiju, ljupke žene, nepomične zvezde i planete,

boje koje nevernici koriste za svoje gadne slike, minerale i biljke sa tajnama i

vrlinama koje kriju, srebrne anđele koji se hrane hvalom i opravdanjem

Gospoda, podelu nagrada u školama, statue ptica i kraljeva koje se nalaze u srcu

piramida, senku što bacaju bik koji drži zemlju i riba ispod bika, pustinje

Milosrdnog Boga. Video je stvari koje je nemoguće opisati, kao što su ulice

osvetljene gasom ili kit koji umire čuvši ljudski krik. Jednom mi je naredio da

www.crowarez.org

mu pokažem grad koji se zove Evropa. Pokazao sam mu njegovu glavnu ulicu i

mislim da je u toj nabujaloj reci ljudi, gde su svi bili svečano obučeni u crno, a

mnogi su nosili naočari, prvi put video Maskiranog.

„Od tada je ta figura, ponekad u sudanskoj odeći, ponekad u uniformi, ali

uvek sa nekom tkaninom preko lica, stalno prodirala u vizije. Bio je uvek

prisutan i mi nismo nagađali ko je. U svakom slučaju, slike u ogledalu od

mastila, u početku trenutne ili nepomične, sada su bile složenije; bez odlaganja

su izvršavale moja naređenja i tiranin ih je jasno pratio. Istina je da smo

obojica, uglavnom, ostajali iscrpljeni. Surovost scena bila je drugi uzrok umora.

Sve su to bile samo kazne, konopci, sakaćenja, veselje dželata i krvnika.

„Tako smo stigli do svitanja četrnaestog dana meseca barmadžata. Na

ruci mu je bio krug od mastila, tamjan u mangalu, invokacije spaljene. Bili smo

sami nas dvojica. Bolni mi je rekao da mu pokažem neku neopozivu i pravednu

kaznu, jer je njegovo srce tog dana želelo da vidi neku smrt. Pokazao sam mu

vojnike sa dobošima, zategnutu juneću kožu, ljude srećne što gledaju, dželata sa

mačem pravde. Začudio se kada je to video i rekao mi je: To je Abu Kir, onaj

koji je pogubio tvog brata Ibrahima, onaj koji će okončati tvoju sudbinu kada

budem upućen u moć da ove figure prizovem bez tvoje pomoći. Tražio mi je da

dovedu osuđenog. Kad su ga doveli, izraz lica mu se promenio, jer je to bio

tajanstveni čovek sa belom maramom. Naredio mi je da mu, pre no što ga ubiju,

skinu masku. Ja mu se tu bacih pred noge i rekoh: Oh, kralju vremena i suštine,

zbiru veka, ova figura nije kao ostale, jer ne znamo njeno ime, niti ime njegovih

roditelja, niti grada koji mu je domovina, te se ja ne usuđujem da ga dodirnem,

da ne navučem krivicu za koju ću morati da odgovaram. Bolni se nasmejao i na

kraju se zakleo da će on preuzeti krivicu, ako krivice bude. Zakleo se u mač i

Kuran. Onda sam naredio da svuku osuđenog, da ga pribiju uz zategnutu kožu i

da mu strgnu masku. To je i učinjeno. Jakubove oči najzad su mogle da vide to

lice - njegovo sopstveno. Spopali su ga strah i ludilo. Njegovu drhtavu desnicu

uhvatih svojom čvrstom rukom i naredih mu da i dalje posmatra obred svoje

www.crowarez.org

smrti. Bio je opčinjen ogledalom: nije ni pokušao da podigne pogled ili prospe

mastilo. Kada se u viziji mač obrušio na grešnu glavu, jeknuo je glasom koji me

nije umilostivio i skotrljao se na zemlju, mrtav.

„Slava Onome koji ne umire i drži u svojoj ruci dva ključa

Neograničenog Oproštaja i Bezgranične Kazne”.

(Iz knjige The Lake Regions of Equatorial Africa R. F. Bartona)

MUHAMEDOV DVOJNIK

Pošto su u svesti muslimana ideje o Muhamedu i veri neraskidivo

povezane, Gospod je naredio da im na Nebu uvek predsedava duh koji igra

ulogu Muhameda. To nije uvek isti izabranik. Jednom je tu dužnost obavljao

neki građanih Saksonije, koga su za života zarobili Alžirci i preobratio se u

Islam. Kako je pre toga bio hrišćanin, govorio im je o Isusu i rekao da on nije

bio Josifov sin, već sin Božji; bilo je pogodnije zameniti ga. Položaj te

predstave Muhameda označava jedna baklja koju vide samo muslimani.

Pravog Muhameda koji je sastavio Kuran njegovi sledbenici više ne vide.

Rekli su mi da im je u početku predsedavao, ali da je nameravao da njima

zavlada, te je prognan na Jug. Jednu zajednicu muslimana demoni su podstakli

da priznaju Muhameda za Boga. Da bi se zaustavili nemiri, Muhameda su

doveli iz pakla i pokazali ga. Tom prilikom sam ga video. Ličio je na

otelotvorene duhove koji nemaju unutrašnju percepciju i lice mu je bilo vrlo

tamno. Uspeo je da izgovori reči: „Ja sam vaš Muhamed” i odmah zatim

nestade u dubini.

(Iz Vera Christiana Religio (1771) Emanuela Svedenborga)

www.crowarez.org

Izvori:

Surovi iskupitelj Lazarus Morel

Life on the Mississippi, by Mark Twain, New York, 1883.

Mark Twain's America, by Bernard Devoto, Boston, 1932.

Neverovatna varalica Tom Kastro

The Encyclopaedia Britannica. Eleventh Edition. Cambridge, 1911.

Udovica Čing, gusarka

The History of Piracy, by Philip Gosse, London, 1932.

Isporučilac zločina Monk Istman

The Gangs od New York, by Herbert Asbury. New York, 1927.

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan

A Century of Gunmen, by Frederick Watson. London, 1931.

The Saga of Billy the Kid, by Walter Noble Burns. New York, 1925.

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke

Tales of Old Japan, by A. B. Mitford. London, 1912.

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

A History of Persia, by Sir Percy Sykes. London, 1915.

Die Vemichtung der Rose. Nach dem arabischen Urtext ubertragen von

Alexander Schulz. Leipzig, 1927.

www.crowarez.org

S A D R Ž A J

Predgovor prvom izdanju

Predgovor izdanju iz 1954

Surovi iskupitelj Lazarus Morel

Neverovatna varalica Tom Kastro

Udovica Čing, gusarka

Isporučilac zločina Monk Istman

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan

Neučtivi ceremonijal-majstor Kotsuke no Suke

Maskirani bojadžija Hakim iz Merva

Čovek sa ružičastog ugla

I tako dalje

Izvori

www.crowarez.org