Naslov originala:

Jorge Luis Borges

El libro de arena

© Maria Codama and Emecé Editores

Izdavač PAIDEIA, Beograd

Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ

Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ

© 2009, PAIDEIA, za ovo izdanje

HORHE Luis BORHES

PEŠČANA KNJIGA

PREVEO SA ŠPANSKOG

D A L I B O R S O L D A T I Ć

PAIDEIA BEOGRAD, 2009.

Dvojnik

DVOJNIK

Događaj se odigrao meseca februara 1969. godine, severno

od Bostona, u Kembridžu. Nisam ga odmah zabeležio jer mi pr­

vobitna namera bese da ga zaboravim, kako ne bih izgubio ra­

zum. Sada, 1972. godine, mislim da će ga drugi čitati kao

pripovetku, ako ga zapišem, a, sa godinama, možda će to isto biti

i za mene.

Znam da je bio skoro grozan dok se odigravao i još više

tokom besanih noći koje su usledile. To ne znači da bi priča mogla

uzbuditi nekog trećeg.

Bilo oko deset sati izjutra. Sedeo sam oslonjen na klupi,

preko puta reke Čarls. Na nekih petsto metara desno od mene

nalazila se neka visoka zgrada, čije ime nikada nisam saznao. Siva

je voda nosila velike gromade leda. Reka me je neodoljivo navela

da pomislim na vreme. Hiljadugodišnja slika Heraklita. Dobro

sam spavao; moj čas prethodnog popodneva uspeo je da zain-

teresuje studente. Nije bilo ni duše na vidiku.

Iznenada stekoh utisak (koji prema psiholozima odgovara

stanju zamora) da sam već bio doživeo taj trenutak. Neko je seo

na drugi kraj moje klupe. Više bih voleo da sam ostao sam. Ali

nisam hteo da ustajem odmah, kako ne bih ispao nekulturan.

Drugi je počeo da zviždi. Tada mi pade na pamet prvi od brojnih

5

H. L. Borhes Peščana knjiga

poteza tog jutra. Zviždao je, a to što je pokušavao da zviždi (ni­

kada nisam imao mnogo sluha), bila je La tapera Elijasa Regule-

sa u kreolskom stilu. Vratio me je u sećanje na jedno dvorište,

koje je nestalo, i Alvaru Melijanu Lafinuru, koji je preminuo pre

toliko godina. Zatim uslediše reči. One behu iz deseterca sa po­

četka. Glas nije bio Alvarov, ali hteo je da bude nalik na Alvarov.

Prepoznah ga sa užasom.

Prišao sam mu i rekao:

- Gospodine, da li ste vi Urugvajac ili Argentinac?

- Argentinac, ali od četrnaeste godine živim u Zenevi -

glasio je odgovor.

Usledilo je dugo čutanje. Upitah ga:

- U broju sedamnaest Malagnou, preko puta ruske crkve?

Odgovori mi potvrdno.

- U tom slučaju - rekoh mu odlučno - vi se zovete Horhe

Luis Borhes. Ja sam, takođe, Horhe Luis Borhes. Ovo je 1969.

godina, u gradu Kembridžu.

- Ne - odgovori mi mojim sopstvenim, malo udaljenim

glasom.

Posle izvesnog vremena insistirao je:

- Ovde sam, u Ženevi, na jednoj klupi, na nekoliko koraka

od Rone. Ono što je čudno jeste činjenica da ličimo, ali vi ste

mnogo stariji, sede kose.

Odgovorili mu:

- Mogu ti dokazati da ne lažem. Reči ću ti stvari koje ne

može znati neko nepoznat. U kući ima srebrna posuda za mate

6

Dvojnik

sa zmijskim nožicama koju je naš pradeda doneo iz Perua.

Takođe ima srebrni lavor koji je visio o drvenu kuku. U ormanu

u tvojoj sobi postoje dva reda knjiga. Tri toma Hiljadu ijedne

noći Lejna sa gravurama u čeliku i beleškama štampanim ma­

njim slovima između dva poglavlja, Kišeratov rečnik latinskog,

Tacitova Germania na latinskom i u Gordonovom prevodu i Don

Kihotu izdanju kuće Garnije, Krvave daske Rivere Indartea, sa

autorovom posvetom, Sartor Resartus Karlajla, biografija Ami-

jela i, sakrivena iza ostalih, jedna knjiga u tvrdom povezu o sek­

sualnim običajima balkanskih naroda. Nisam zaboravio ni jedno

poslepodne na prvom spratu na trgu Diburg.

- Difur - ispravio me je.

- U redu. Difur. Je li to dovoljno?

- Ne - odgovorio je. - Ti dokazi ništa ne dokazuju. Ako to

ja sanjam, prirodno je da znate ono što znam. Vaš obimni katalog

je u potpunosti uzaludan.

Primedba je bila na mestu. Odgovorih mu:

- Ako su ovo jutro i ovaj susret snovi, svako od nas mora

da misli kako je on taj koji sanja. Možda prestanemo da sanja­

mo, a možda ne. Naša očigledna obaveza, u međuvremenu, jeste

da prihvatimo san, kao što smo prihvatili univerzum, da smo bi­

li začeti i da gledamo očima i da dišemo.

- Hoće li ovaj san trajati? - upita on nespokojno.

Da bi ga umirio i da bi smirio sebe, glumio sam opuštenost

koju, svakako, nisam osećao. Rekoh mu:

- Moj san je trajao već sedamdeset godina. Na kraju kraje-

7

H. L. Borhes Peščana knjiga

va, kada se seća, nema osobe koja se ne susreće sa samom sobom.

To je to što nam se dešava u ovom času, sem što smo dvojica.

- Želiš li da znaš nešto o mojoj prošlosti, koja je ujedno i

budućnost koja te očekuje?

Prihvatio je bez reči. Ja nastavih, pomalo izgubljen:

- Majka je zdrava i dobro je u svojoj kući na Čarkasu i

Majpu, u Buenos Ajresu, ali je otac umro pre nekih trideset go­

dina. Umro je od srca. Dokrajčila ga je hemipleksija: leva ruka

preko desne ruke bila je kao ruka deteta na ruci džina. Umro je sa

nestrpljenjem da umre, bez reči. Naša je baka umrla u istoj kući.

Nekoliko dana pred kraj, sve nas je pozvala i rekla nam: „Znam

da sam veoma stara žena, koja umire veoma sporo. Neka se niko

ne uznemiri zbog jedne tako obične i uobičajene stvari". Nora,

tvoja sestra, udala se i ima dvoje dece. Kad smo kod toga, kod

kuće, kako su?

- Dobro. Otac uvek sa njegovim šalama protiv vere. Sinoć

je rekao da je Isus kao gauči koji ne žele da se angažuju i da je

zbog toga propovedao u parabolama.

Oklevao je i upitao me:

- A vi?

- Nije mi poznat broj knjiga koje ćeš napisati, ali,znam da

ih je previše. Pisaćeš pesme koje će ti pružiti neuzvraćeno zado­

voljstvo i pripovetke fantastične vrste. Predavaćeš kao i tvoj otac

i kao toliki drugi iz naše porodice.

Dopadalo mi se to što me nije pitao ništa o neuspehu ili us-

pehu knjiga. Promenio sam ton i nastavio:

8

Dvojnik

- Što se istorije tiče... Bio je drugi rat, skoro među istim

protivnicima. Francuska je brzo kapitulirala; Engleska i Amerika

su vodile cikličnu bitku kod Vaterloa protiv jednog nemačkog

diktatora koji se zvao Hitler,. Buenos Ajres, oko hiljadu devetsto

četrdeset i šeste, stvorio je drugog rosasa, dosta nalik na našeg

rođaka. Pedeset i pete spasila nas je provincija Kordoba, kao

ranije Entre Rios. Sada stvari loše stoje. Rusija preuzima u svoje

ruke planetu; Amerika se, sputana praznoverjem demokratije, ne

odlučuje da bude imperija. Svakim danom što prolazi naša zemlja

postaje sve više provincijalna. Dakle, sve više provincijalna i sve

više nadmena, kao da zatvara oči. Ne bi me iznenadilo da se

umesto latinskog uči jezik guarani.

Primetih da mi je jedva poklanjao pažnju. Plašio ga je os­

novni strah od nemogućega, međutim, istinitog. Ja, koji nisam bio

otac, osetih izliv ljubavi prema tom jadnom momku, koji mi je

bio bliži od rođenog deteta. Video sam kako steže u rukama neku

knjigu. Upitah ga koja je.

- Opsednuti ili, kako verujem, Demoni Fjodora Dostojev-

skog - odgovorio mi je pomalo gordo.

- Zametnula mi se u sećanju. Kakva je? - Kako ga izrekoh,

osetio sam da je pitanje već samo po sebi pogrdno.

- Ruski majstor - ocenio je - ušao je više od svih ostalih u

lavirinte slavenske duše.

Taj retorički pokušaj učini mi se kao dokaz da se smirio.

Upitah ga koje je druge knjige majstora iščitao.

Nabrojao je dve ili tri, među njima i Dvojnika. Upitah ga da

9

H. L. Borhes Peščana knjiga

li prilikom čitanja razlikuje dobre likove, kao u slučaju Jozefa

Konrada, i da li namerava da nastavi izučavanje celokupnog delà.

- Uistinu, ne - odgovorio mi je pomalo iznenađen. Upitah ga šta piše. Reče mi da sprema knjigu pesama pod

naslovom Crvene himne. Takođe je razmišljao o Crvenim rit­

movima.

- Zašto da ne? - rekoh -. Moći ćeš da navedeš dobre pret­hodnike. Plavi stih Rubena Darija i Verlenovu sivu pesmu.

Ne obraćajući pažnju na mene, objasnio mi j eda će njego­va knjiga pevati o bratstvu među svim ljudima. Pesnik našeg vre­mena ne može okrenuti leđa svojm dobu.

Razmišljao sam i upitah ga da li se doista oseća bratom svih. Na primer: svih grobara, svih poštara, svih ronilaca, svih koji žive na strani parnih brojeva ulice, svih onih bez glasa itd. Reče mi da se njegova knjiga odnosi na veliku masu potlačenih i parija.

- Tvoja masa potlačenih i parija - odgovorio sam mu -puka je apstrakcija. Postoje samo pojedinci, ako neko uopšte po­stoji. Jučerašnji čovek nije današnji čovek, izrekao je neki Grk. Nas dvojica, na ovoj klupi u Ženevi ili Kembridžu, možda smo dokaz.

Izuzev na strogim stranicama istorije, značajni događaji li-šeni su značajnih rečenica koje se pamte. Covek na samrti hoće da se seti grafike, viđene uzgred u detinjstvu; vojnici pred stupanje u boj razgovaraju o blatu ili o naredniku. Naša je situacija bila jedinstvena i, da budem iskren, nismo bili spremni. Razgovarali smo, neizbežno, o književnosti; bojim se da nisam rekao ništa

10

Dvojnik

11

drugo od onog što obično kažem novinarima. Moj alter ego je

verovao u izmišljanje ili otkrivanje novih metafora; ja u one koje

odgovaraju intimnim i poznatim sklonostima i koje je naša mašta

već prihvatila. Starost ljudi i suton, snovi i život, proticanje vre­

mena i vode. Izložio sam mu ovo mišljenje, koje ću, zatim, izložiti

u jednoj knjizi nekoliko godina kasnije.

Skoro i da me nije slušao. Iznenada reče:

- Ako ste vi bili ja, kako objasniti da ste zaboravili vaš su­

sret sa jednim starijim gospodinom koji vam je 1918. godine re­

kao da je on takođe Borhes.

Nisam razmišljao o toj poteškoći. Odgovorih mu neube-

dljivo:

- Možda je taj događaj bio tako čudan da sam pokušao da

ga zaboravim.

Stidljivo se usudio da pita:

- Kako stojite sa pamćenjem?

Shvatio sam da je za momka koji još nije napunio dvadeset

godina čovek sa više od šezdeset godina skoro mrtvac. Odgovorih

mu:

- Obično je nalik na zaborav, ali još uvek pronalazi ono što

mu traže. Studiram anglosaksonski i nisam poslednji u klasi.

Naš razgovor je već dovoljno trajao da bi pripadao snovi­

ma. Iznenada mi pade na pamet ideja.

- Mogu ti odmah dokazati - rekoh mu - da me ne sanjaš.

Slušaj pažljivo ovaj stih koji, koliko se sećam, nikada nisi čitao.

Lagano odrecitovah čuveni redak:

H. L. Borhes Peščana knjiga

L'hydre - univers tordant son corps écaillé d'astres.

Osetio sam njegovo skoro bojažljivo zaprepaštenje. Pono­

vio ga je tiho, uživajući u svakoj blistavoj reči.

- Istina je - promucao je - ja nikada neću moći da napi­

šem redak kao taj.

Ugo nas je spojio.

Pre toga, sada se sećam, sa žarom je ponavljao, onaj kratki

odlomak u kom se Volt Vitmen seća jedne noći koju je proveo

udvoje pred morem i u kojoj je doista bio srećan.

- Ako ju je Vitmen ispevao - primetih - to je zato što je

doista želeo, a nije se desilo. Pesma dobija na vrednosti ako po­

godimo da je ispoljavanje jedne težnje, a ne istorija jednog do­

gađaja. Posmatrao me je.

- Vi ga ne poznajete! - uzviknuo je. - Vitmen nije u stanju

da laže.

Pola veka ne prolazi uzalud. Iz našeg razgovora osoba raz­

novrsne lektire i različitog ukusa, shvatio sam da se ne možemo

razumeti. Bili smo odviše različiti i isuviše slični. Nismo mogli da

se varamo, što otežava dijalog. Svaki od dvojice bio je karikatu-

ralna replika onog drugog. Situacija je bila isuviše abnormalna da

bi mogla duže da traje. Savetovati ili raspravljati bilo je uzaludno

jer je njegova neizbežna sudbina bila da bude ono što sam ja.

Odjednom se prisetih jedne Kolridžove maštarije. Neko

sanja da prolazi kroz raj i da mu kao dokaz toga daju cvet. Kada

se probudio, cvet je bio tu.

Pade mi na pamet istovetan postupak.

12

Dvojnik

13

- Slušaj - rekoh mu - imaš li nešto para?

- Da - odgovori mi. - Imam oko dvadeset franaka. Večeras

sam pozvao Simona Hičlinskog u Krokodil.

- Kaži Simonu da će se baviti medicinom u Karužu i da će

učiniti mnogo dobra... sada mi daj jedan od tvojih novčića.

Izvadio je tri srebrna eskuda i nešto sitnine. Bez razume-

vanja, pružio mi je jedan od prvih.

Ja mu pružih jednu od onih nepromišljenih američkih nov­

čanica koje su različite vrednosti, a iste veličine. Posmatrao ju je

pohlepno.

- Nije moguće - uzviknuo je. - Na njoj je datum hiljadu

devetsto sedamdeset četvrta.

(Nekoliko meseci kasnije neko mi je rekao da novčanice

nemaju datum).

- Sve je to čudno - uspio je da izgovori - a ono što je ču­

dno uliva strah. Svedoci Lazarovog uskrsnuća mora da su ostali

užasnuti.

Ništa se nismo promenili, pomislih. I dalje knjiške refe­

rence.

Rasparao je novčanicu i zadržao novčić.

Odlučih da ga bacim u reku. Luk srebrnog, grba koji se gubi

u srebrnoj reci, dao bi mojoj priči živopisnu sliku, ali sudbina nije

tako htela.

Odgovorih da natprirodno, ako se događa dva puta, presta­

je da zastrašuje. Predložih mu da se nađemo narednog dana, od te

iste klupe koja se nalazi u dva vremena i na dva mesta.

H. L. Borhes Peščana knjiga

Prihvatio je odmah i rekao mi, ne gledajući na sat da mu je

kasno. Obojica smo lagali i svako je od nas znao da ga sago-

vornik laže. Rekoh mu da dolaze po mene.

- Po vas? - upita me.

- Da. Kada dođeš u moje godine skoro ćeš potpuno izgu­

biti vid. Videćeš žutu boju i senke i svetlost. Ne brini. Postepeno

slepilo nije tragično. To je kao sporo letnje predvečerje.

Pozdravismo se bez dodira. Narednog dana nisam otišao.

Ni onaj drugi, verovatno, nije došao.

Razmišljao sam mnogo o tom susretu, koji nikome nisam

ispričao. Mislim da sam otkrio ključ. Susret je bio stvaran, ali je

drugi razgovarao samnom u snu i tako je mogao da me zaboravi;

ja sam sa njim razgovarao na javi i još uvek me uznemirava

sećanje.

Drugi me je sanja, ali me nije dosledno sanjao. Sanjao je,

sada to shvatam, nemoguć datum na dolaru.

14

Ulrika

ULRIKA

Hann tekr sverthit Gram ok

leggr i methal theira bert

Volsunga Saga, 27

Moja će priča verno odraziti stvarnost ili, u svakom sluča­

ju, moje lično sećanje na stvarnost, što je isto. Događaji su se odi­

grali skoro, ali znam, da je u književnosti običaj takođe, da se

ubacuju nebitne pojedinosti i da se naglase akcenti. Želim da

ispričam moj susret sa Ulrikom (nisam saznao njeno prezime i

možda ga nikada ni neću saznati) u gradu Njujorku. Hronika će

pokriti jednu noć i jedno jutro.

Ništa me ne bi koštalo da izvestim kako sam je prvi put vi­

deo pored Pet sestara iz Jorka, onih čistih vitraža što prikazuju

čitavu figuru koje su poštovali Kromvelovi ikonoborci, ali je či­

njenica da smo se upoznali u maloj sali gostionice Northern Inn,

koja se nalazi sa druge strane zidina. Bilo nas je nekolicina i ona

je stajala okrenuta leđima. Neko joj je ponudio piće, a ona ga je

odbila.

- Ja sam feministkinja - rekla je. - Ne želim da ispravljam

muškarce. Ne dopadaju mi se njihov duvan i njihov alkohol.

Rečenica je htela da bude oštroumna, a naslutio sam da je

15

H. L. Borhes Peščana knjiga

nije izgovarala po prvi put. Kasnije sam saznao da joj nije bila

svojstvena, ali ono što kažemo ne dolikuje nam uvek.

Rekla je da je stigla sa zakašnjenjem u muzej, ali da su joj

dozvolili da uđe kad su saznali da je Norvežanka.

Jedan od prisutnih je prokomentarisao:

- Nije to prvi put da Norvežani ulaze u Njujork.

- Tako je - reče ona. - Engleska je bila naša pa smo je izgu­

bili, ako se uopšte može imati nešto ili se nešto može izgubiti.

Tad je pogledah. Jedan redak Vilijama Blejka govori o de-

vojkama nežnog srebra ili silovitog zlata. Bila je lagana i visoka,

oštrih crta i sivih očiju. Manje od lica, na mene je ostavio utisak

njen stav mirne tajanstvenosti. Bila je obučena u crno, što je

retkost u severnim zemljama. One obično pokušavaju da uvesele

bojama zagašenost sredine.

Govorila je engleski čisto i precizno i pri tom naglašavala

lagano glas r. Nisam od onih što sve primete; te sam stvari otkri­

vao postepeno.

Predstavili su nas. Rekoh joj da sam profesor na Univerzi­

tetu u Andima, u Bogoti. Objasnio sam da sam Kolumbijac.

Upitala me je zamišljeno:

- Šta znači biti Kolumbijac?

- Ne znam - odgovorih joj. - To je autodafé.

- Kao biti Norvežanka - potvrdila je.

Ne mogu se setiti ničeg više od onog što je izgovorila te

noći. Sledećeg dana sišao sam rano u trpezariju. Kroz prozore

sam video da je pao sneg. Pustara se gubila kroz jutro. Nije bilo

16

Ulrika

nikoga više. Ulrika me pozvala za svoj sto. Rekla mi je da izađe

u šetnju sama.

Setih se jedne Šopenhauerove šale i odgovorih:

-1 ja. Možemo izaći zajedno.

Udaljismo se od kuće, po svežem snegu. Na poljima nije

bilo žive duše. Predložio sam joj da odemo do Torgejta, koji se

nalazi na nekoliko milja niz reku. Znam da sam već bio zalju­

bljen u Ulriku; ne bih poželeo pored sebe nijednu drugu osobu.

Iznenada čuh u daljini zavijanje vuka. Nikada nisam čuo

vučje zavijanje, ali znam da je u pitanju bio vuk. Ulrika se nije

pomerila.

Posle izvesnog vremena reče kao da glasno razmišlja:

- Malobrojne i jadne sablje koje sam videla juče u kate­

drali u Jorku uzbudile su me više od velikih brodova iz Muzeja u

Oslu.

Naši su se putevi ukrštali. Ulrika je tog popodneva trebalo

da nastavi put za London; ja za Edimburg.

- U Oksford Stritu - reče mi - ponoviću kretanje De Kvi-

sinija, koji je tragao za svojom Anom izgubljenoj u gužvi u Lon­

donu.

- De Kvinsi je - odgovorih - prestao da je traži. Ja, tokom

vremena, tražim je i dalje.

- Možda si je našao - reče mi tihim glasom.

Shvatih da mi nešto neočekivano nije zabranjeno i polju­

bili joj usta i oči. Odgurnula me nežnom odlučnošću, a zatim iz­

javila:

17

H. L. Borhes Peščana knjiga

- Biću tvoja u gostionici u Torgejtu. U međuvremenu tra­

žim od tebe da me ne dodiruješ. Bolje je da tako i bude.

Za samca koji je zašao u godine ponuđena ljubav je dar koji

se ne očekuje. Čudo ima pravo da nameće uslove. Pomislih na

svoje detinjstvo u Popajanu i na devojku iz Teksasa, svetlu i vitku

kao Ulrika, koja je odbila moju ljubav.

Nisam upao u grešku daje pitam da li me voli. Shvatio sam

da nisam prvi i da neću biti poslednji. Ta će avantura, meni možda

i poslednja, ovoj sjajnoj i odlučnoj Ibzenovoj sledbenici, biti jedna

od mnogih .

Produžili smo dalje držeći se za ruke.

- Sve je ovo kao san - rekoh - a ja nikada ne sanjam.

- Kao onaj kralj - odgovori Ulrika - koji nije sanjao sve

dok ga nije uspavao jedan vrač u nekoj izbi.

Zatim je dodala:

- Poslušaj dobro. Jedna će ptica upravo zapevati.

Malo kasnije čuli smo pesmu.

- U ovim krajevima - rekoh - misle da onaj koji treba da

umre predviđa budućnost.

- A ja ću uskoro umreti - reče ona.

Pogledao sam je zabezeknuto.

- Presecimo put kroz šumu - ubedih je. - Stići ćemo pre u

Torgejt.

- Suma je opasna - uzvrati ona.

Nastavili smo kroz pustaru.

- Hteo bih da ovaj trenutak traje zauvek - prošaptah.

18

Ulrika

- Zauvek je reč koja nije dozvoljena ljudima - tvrdila je Ul­

rika i, da bi ublažila preterivanje u tonu, tražila od mene da joj

ponovim ime koje nije dobro čula.

- Havier Otarola - rekoh.

Htela je da ga ponovi, ali nije uspela. Ja sam, takođe, bio

neuspešan sa imenom Ulrike.

- Zvaču te Sigurd - izjavila je sa osmehom.

- Ako sam ja Sigurd - uzvratih - ti ćeš biti Brunhilda.

Usporila je korak.

- Poznaješ sagu? - upitah je.

- Naravno - reče ona. - Tragična priča koju su Nemci up­

ropastili sa svojim okasnelim Nibelunzima.

Nisam hteo da raspravljam i odgovorih joj: '

- Brunhilda, hodaš kao da želiš da između nas dvoje stoji

mač u ležaju.

Iznenada se nađosmo ispred konačišta. Nije me iznenadilo

to što se zvalo, kao i drugo, Northern Inn.

Sa vrha stepeništa Ulrika mi je uzviknula:

- Je si li čuo vuka? Nema više vukova u Engleskoj. Požuri!

Kada se popeh na gornji sprat, primetih da su zidovi pre­

kriveni tapetima u stilu Vilijama Morisa, žarko crvene boje, sa is­

prepletenim voćem i pticama. Ulrika je ušla prva. Mračna prostorija

bila je niska, sa stropom na dve vode. Očekivani ležaj udvostručio

se u mutnom ogledalu, a zatamnjeni mahagoni podsetio me na

Sveto pismo. Ulrika se već svukla. Dozvala me je pravim imenom,

Havier. Osetih da sneg oštrije pada. Nije više bilo ni nameštaja ni

19

H. L. Borhes Peščana knjiga

20

ogledala. Nije bilo mačka između nas dvoje. Kao pesak oticalo je

vreme. Vekovna u tmini, potkela je ljubav, i po prvi i poslednji put

imao sam lik Ulrike.

KONGRES

Kongres

Ils s'acheminèrent vers un château

immense, au frontispice duquel on lisait:

„Je n'appartiens à personne et j'appartiens

à tout le monde. Vous y étiez

avant que d'y entrer, et vous y serez encore

quand vous en sortirez """

Diderot: Jacques le Fataliste et son Maître (1769)

Zovem se Alehandro Feri. Ima u tom imenu ratničkih odjeka, ali ni trube slave ni velika senka Makedonca - rečenica pripada autoru Mermera, čijim sam prijateljstvom bio počastvo-van, ne priliče skromnom sivom čoveku koji plete ove redove, na gornjem spratu hotela, u ulici Santijago del Esteri, na jugu koji više nije jug. Za koji trenutak napuniču sedamdeset i nešto godi­na; i dalje držim časove engleskog nekolicini učenika. Nisam se ženio zbog neodlučnosti ili nemara ili iz nekog drugog razloga i sada sam sâm. Ne boli me usamljenost; dovoljno je napora potrebno da čovek trpi samog sebe sa svojim hirovima. Pri-mećujem da starim; pouzdan simptom jeste činjenica da me ne zanimaju ili iznenađuju novosti, možda zato što primećujem da u njima nema ništa suštinski novog i da nisu ništa više od stidljivih

21

H. L. Borhes Peščana knjiga

varijacija. Dok sam bio mlad, privlačila su me predvečerja, pe­

riferija i nevolje; sada jutra u centru grada i mir. Više ne izigra­

vam Hamleta. Učlanio sam se u konzervativnu partiju i u jedan

šahovski klub, u koji obično idem u svojstvu posmatrača, ponekad

rastresen. Neko znatiželjan može iskopati sa neke mračne police

Nacionalne biblioteke u ulici Mehiko primerak moje knjige

Kratko razmatranje analitičkog jezika Džona Vilkinsa, delo koje

bi zahtevalo drugo izdanje, ako ništa onda barem da se isprave ili

ublaže njene brojne greške. Novi upravnik biblioteke je, kako mi

kažu, književnik koji se posvetio izučavanju klasičnih jezika, kao

da moderni nisu dovoljno rudimentni, i demagoškom veličanju

imaginarnog Buenos Ajresa ubica. Nikada nisam hteo da ga upo­

znam. Ja sam u ovaj grad stigao 1899. godine i samo me je jed­

nom slučajnost suočila sa jednim ubicom ili likom koga je bio

takav glas. Kasnije ću, ako se pruži prilika, ispričati tu epizodu.

Već sam rekao da sam sam; prošlih dana, neko iz susedne

sobe, koji beše čuo kako govorim o Ferminu Egurenu, reče mi da

je ovaj preminuo u Punti del Este.

Smrt tog čoveka, koji, svakako, nikada nije bio moj prija­

telj, zaintačila se da me rastuži. Znam da sam sam; na zemlji sam

jedini čuvar tog događaja - Kongresa, uspomene koju neću moći

da delim. Sada sam poslednji učesnik Kongresa. Istina je da su

svi ljudi članovi Kongresa, da ne postoji biće na planeti koje to

nije, ali ja sam to na drugačiji način. Znam da jesam; to me čini

različitim u odnosu na moje bezbrojne kolege, sadašnje i buduće.

Istina je da smo se dana 7. februara 1904. godine zakleli u naj-

22

Kongres

23

svetije - postoji li na zemlji nešto sveto ili nešto što to nije? - da

nećemo otkriti istoriju Kongresa. Ali nije ni manje tačno daje

činjenica da sam sada krivokletnik, takođe deo Kongresa. Ova je

izjava nejasna, a ipak može da pobudi znatiželju mojih eventual­

nih čitalaca.

U svakom slučaju, zadatak koji sam sebi nametnuo nije lak.

Nikada nisam pokušao, čak ni u epistolarnoj vrsti, da pristupim

pripovedačkom žanru, a što je, bez sumnje, mnogo ozbiljnije,

priča koju ću zabeležiti je neverovatna. Pero Hosea Fernandes

Irale, nezasluženo zaboravljenog pesnika Mermera (Los Mâr-

moles), bilo je predodređeno za ovaj poduhvat, ali kasno. Neću

namerno iskriviti činjenice, ali predosećam da će me lenjost i ne­

spretnost primorati još jednom na grešku.

Nisu važni tačni datumi. Setimo se da sam iz Santa Fea,

moje rodne provincije, stigao 1899. godine. Nikada se nisam vra­

tio; privikao sam se na Buenos Ajres, grad koji me ne privlači,

kao što se neko privikne na svoje telo ili na neku staru bolest.

Predviđam, bez većeg zanimanja, da ću uskoro morati da umrem;

moram, prema tome, da obuzdam svoje sklonosti ka digresiji i da

malo izložim priču.

Godine ne menjaju našu suštinu, ako je uopšte imamo;

poriv koji će me jedne noći odvesti na Kongres sveta bio je isti

onaj koji me je na početku doveo u redakciju lista Poslednji čas

(Ultima Hora). Za siromašnog momka iz provincije biti novinar

može značiti romantičnu budućnost, kao što neki siromašni mla­

dić iz prestonice može zamisliti da je romantična sudbina jednog

H. L. Borhes Peščana knjiga

gauča ili seoskog nadničara. Ne stidim se što sam hteo da budem

novinar, rutina koja mi se danas čini trivijalnom. Sečam se da sam

čuo Fernandesa Iralu, mog kolegu, kako priča da novinar piše za

zaborav, a daje njegova težnja bila da piše za secanje i za vreme.

Već je iscizelirao (glagol je bio u opštoj upotrebi) neke od onih

savršenih soneta koji će se kasnije pojaviti, sa po nekom laganom

ispravkom, na stranicama Mermera.

Ne mogu utvrditi tačno kada sam prvi put čuo za Kongres.

Možda je to bilo onog popodenva kada mi je računovođa isplatio

mesečnu platu, a ja, da bih proslavio taj dokaz da me Buenos

Ajres prihvatio, predložih Irali da ručamo zajedno. Ovaj se izvi-

nio, navodeći da ne može da izostane sa Kongresa. Odmah sam

shvatio da ne govori o gordoj zgradi sa kupolom, koja se nalazi na

kraju bulevara koji nastanjuju Španci, već o nečem tajnovitijem i

značajnijem. Ljudi su govorili o Kongresu, neki otvoreno po­

drugljivo, drugi utišavši glas, treći uzbuđeno ili sa znatiželjom;

mislim da su svi govorili o njemu sa neznanjem. Posle nekoliko

subota Irala me pozvao da ga pratim. Već je bio obavio, poverio

mi je, neophodnu proceduru.

Bilo je negde oko devet ili deset sati uveče. U tramvaju mi

reče da se preliminarni sastanci održavaju subotom i da je don

Alehandro Glenkou, možda podstaknut mojim imenom, već dao

svoj potpis. Ušli smo u poslastičarnicu Gas. Kongresisti, kojih je

bilo petnaestak ili dvadesetak, sedeli su za jednim dugačkim sto­

lom. Ne znam da li je bilo podijuma ili ga secanje dodaje. Prepo­

znao sam odmah predsednika koga nikada ranije nisam video.

24

Kongres

Don Alehandro beše gospodin dostojanstvenog držanja, u godi­

nama, visoka čela, sivih očiju i crvenkaste prosede brade. Uvek

sam ga video u tamnom žaketu; obično je oslanjao ukrštene ruke

na štap. Bio je snažan i visok. Levo od njega nalazio se mnogo

mlađi čovek, također riđe kose; njegova jarka boja sugerisala je

vatru a boja brade gospodina Glenkoa jesenje lišće. Desno od

njega sedeo je neki momak izdužena lica i neobično visokog če­

la, obučen kao dendi. Svi su naručili kafu, a poneko pelinkovac.

Prva stvar koja je privukla moju pažnju bilo je prisustvo jedne

žene, same među tolikim muškarcima. Sa druge strane stola na­

lazio se dečak od deset godina, obučen u mornarsko odelo, koji je

ubrzo zaspao. Bili su među njima i jedan protestantski pastor, dva

nesumnjiva Jevrejina i jedan crnac sa svilenom maramicom i pri­

pijenom odećom, u stilu kicoša se ćoška. Pred crncem i dečakom

stajale su dve šolje čokolade. Ne sećam se ćoška. Pred crncem i

dečakom stajale su dve šolje čokolade. Ne sećam se drugih, sem

gospodina Marsela del Mase, čoveka veoma ljubaznog i rafinira­

nog u razgovoru, koga nisam video više nikada. Sačuvao sam

mutnu i lošu fotografiju sa jednog od sastanaka, koju neću ob­

javiti, jer bi odeća tog vremena, frizure i brkovi, dali jedan smešan

i čak siromašan izgled, koji bi iskrivio prizor. Sve grupe teže

stvaranju svog dijalekta i svojih rituala. Kongres koji je za mene

uvek imao nešto od sna, kao da je hteo da učesnici bez žurbe

otkrivaju cilj koji traži čak i imena i prezimena ostalih kolega.

Ubrzo sam shvatio da moja obaveza nije bila da postavljam pi­

tanja i uzdržao sam se da pitam Fernandesa Iralu, koji ništa nije

25

H. L. Borhes Peščana knjiga

ni rekao. Nisam izostao ni jedne subote, ali je prošlo mesec ili

dva dana pre nego što sam to shvatio. Moj sused je od drugog sas­

tanka bio Donald Vren, inženjer Južne Zeleznice, koji će mi kas­

nije držati časove engleskog.

Don Alehandro je govorio malo; drugi mu se nisu obraća­

li, ali osetio sam da govore za njega i da traže njegovo odobrava­

nje. Dovoljan je bio pokret spore ruke da bi se promenila tema

rasprave. Polako sam otkrivao da se riđokosi čovek sa levé stra­

ne čudno zove Tvirl. Sećam se njegovog krhkog izgleda, svoj­

stvenog izvesnim veoma visokim osoba, kao da im visina izaziva

vrtoglavicu, te ih navodi da se pogrbe. Sećam se: njegove ruke su

se, obično, igrale bakrenom busolom koju je povremeno osta­

vljao na stolu. Krajem 1914. godine umro je kao vojnik pešadi-

nac u irskom puku. Onaj koji je uvek zauzimao desnu stranu bio

je mladić visoka čela, Fermin Eguren, predsednikov rođak. Ne

verujem u metode realizma, veštačkog roda ako i postoji; više

volim da odednom otkrivam ono što sam postepeno shvatao.

Prethodno bih hteo da podsetim čitaoca na svoju tadašnju situ­

aciju: bio sam siromašan momak iz Kasilde, seljačko dete, koje je

stiglo u Buenos Ajres i koje se iznenada našlo, osećao sam, u in­

timnom središtu Buenos Ajresa i, možda, ko li to zna, sveta. Pola

je veka proteklo, a ja i dalje osećam onu prvobitnu zaslepljenost

koja, svakako, nije bila i poslednja.

Evo činjenica, ispričaću ih ukratko. Don Alehandro Glen-

kou, predsednik, bio je zemljoposednik sa Istoka, vlasnik seo­

skog imanja koje se graničilo sa Brazilom. Njegov otac, poreklom

26

Kongres

iz Aberdina, nastanio se na ovom kontinentu sredinom prošlog

veka. Doneo je sa sobom nekih stotinak knjiga, jedine, usuđujem

se da tvrdim, koje je don Alehandro pročitao u svom životu.

(Govorim o tim raznovrsnim knjigama, koje sam držao u rukama,

jer se u jednoj od njih nalazi osnova moje priče). Kada je prvi

Glenkou umro, ostavio je za sobom kćerku i sina, koji če kasnije

postati naš predsednik. Kćerka se udala za jednog Egurena i bila

je Ferminova majka. Don Alehandro je nekoć tražio da postane

poslanik, ali su mu političke vođe zatvorile vrata Kongresa Urug­

vaja. Čovek se zainatio i odlučio da osnuje drugi Kongres mnogo

širih dometa. Setio se da je na jednoj od vulkanskih stranica Kar-

lajla čitao o sudbini onog Anaharsisa Klutsa, pobornika boginje

Razuma, koji je u ime trideset i šest stranaca govorio kao „go­

vornik ljudske vrste" pred nekom skupštinom u Parizu. Pod-

staknut njegovim primerom, Don Alehandro je namerio da

organizuje Kongres sveta, koji bi predstavljao sve ljude iz svih

nacija. Središte prethodnih sastanaka bila je poslastičarnica Gas;

svečanost otvaranja, za koju je bio predviđen rok od četiri godine,

odvijala bi se na imanju don Alehandra. On, kao i toliki ljudi iz

istočne provincije, nije bio pristalica Artigasa, hteo je Buenos

Ajres, ali je odlučio da se Kongres okupi u njegovoj domovini.

Zanimljivo je da je prvobitni rok ispoštovan skoro čarobnom

tačnošću.

U početku smo naplaćivali dnevnice, koje nisu bile za pot-

cenjivanje. Međutim, žar koji nas je sve obuzimao učinio je da se

Fernandes Irala, koji je bio siromašan kao i ja, odrekne svojih pa

27

H. L. Borhes Peščana knjiga

smo na isti način postupili. Ta je mera bila korisna jer je poslužila

da se odvoji žito od kukolja. Broj kongresista se smanjio i samo

smo ostali mi verni. Jedina plaćena funkcija bila je mesto sekre­

tarice Nore Erfjord, koja nije imala drugih sredstava za život.

Njen posao bio je obiman. Organizovati instituciju koja pokriva

planetu nije tričav poduhvat. Pisma su dolazila i odlazila, kao i

telegrami. Stizale su pristupnice iz Perua, iz Danske i iz Indus-

tana. Jedan je Bolivijac ukazao na to da njegova zemlja uopšte

nema pristup moru i da bi taj žalosni nedostatak trebalo da bude

tema jedne od prvih rasprava.

Tvirl, čija je inteligencija bila blistava, primetio je da Kon­

gres pretpostavlja problem filozofske prirode. Planirati skup koji

će predstavljati sve ljude bilo je ravno utvrđivanju tačnog broja

platonskih arhetipova, zagonetke koja je vekovima zaokupljala i

zbunjivala mislilace. Predložio je da bi bez daljeg razmišljanja

Don Alehandro Glenkou mogao da zastupa sve zemljoposednike,

ali i Urugvajce, i velike pretke, i riđobrade ljude, i one koji sede

u foteljama. Nora Erfjord bila je Norvežanka. Da li će ona zastu­

pati sekretarice ili Norvežanke ili, jednostavno, sve lepe žene?

Dovoljan je bio jedan inženjer da zastupa sve inženjere, uklju­

čujući one iz Novog Zelanda?

Mislim da je tada intervenisao Fermin.

- Feri ovde zastupa strance - rekao je uz grohotan smeh.

Don Alehandro ga je strogo pogledao i polako rekao:

- Gospodin Feri ovde predstavlja emigraciju, čiji rad po­

diže ovu zemlju.

28

Kongres

29

Fermin Eguren nikada nije mogao ni da me vidi. Bio je tašt

na više stvari: na to što je Urugvajac, što je kreolac, što je pri­

vlačan za žene, što je odabrao skupog krojača, i, nikada neću sa­

znati zašto, na svoju baksijsku rasu, na svet po strani istorije koji

nikada nije uradio ništa drugo sem što je muzao krave.

Naše neprijateljstvo je zapečaćeno potpuno trivijalnim in­

cidentom. Posle jedne sednice Eguren predloži da odemo do ulice

Hunin. Predlog mi nije delovao privlačno, ali prihvatih, kako ne

bih bio izložen njegovom ruganju. Otišli smo sa Fernandesom

Iralom. Izašavši iz kuće, naiđosmo na nekog povisokog čoveka.

Eguren, koji je bio pripit, gurnu ga. Ovaj, pak, zatvori nam put i

reče:

- Onaj koji bude hteo da izađe, moraće da prođe preko ovog

noža.

Sećam se bljeska čelika u tami kapije. Eguren ustuknu,

uplašen. Ja nisam bio sasvim sabran, ali moja mržnja je bila jača

od straha. Krenuo sam rukom ka džepu kao da ću izvući oružje i

rekao odlučnim glasom:

- Ovo ćemo srediti na ulici.

Nepoznati mi odgovori, sada već sasvim različitim glasom:

- Takve muškarce volim. Hteo sam da vas stavim na ispit,

prijatelji.

Sada se već smejao ljubazno.

- To o prijateljima, to kažete Vi - odgovorih mu i izađo-

smo.

Čovek s nožem uđe, zatim, u javnu kuću. Rekli su mi posle

H. L. Borhes Peščana knjiga

da se zvao Tapia ili Paredes ili nešto tako i da ga je bio glas kav-.

gadžije. Kada smo već bili na putu, Irala, koji je ostao pribran,

potapša me i reče glasno:

- Među trojicom bio je jedan musketar, Salve D'Artanjan.

Fermin Eguren mi nikada nije oprostio to što sam bio sve-

dok njegovog kukavičluka.

Osećam da sada, tek sada, počinje priča. Već napisane

stranice samo su zabeležile uslove koje su slučajnost ili sudbina

postavljali da bi se desio neverovatan, možda jedinstven slučaj u

čitavom mom životu. Don Alehandro Glenkou je uvek bio jedino

središte zapleta, ali smo postepeno osetili, ne bez čuđenja i zabri­

nutosti, da je pravi predsednik bio Tvirl. Ova čudna osoba bli­

stavih brkova laskala je Glenkou pa čak i Ferminu Egurenu, ali na

tako preteran način da je moglo da prođe kao šala, a pri tom nije

dovođeno u pitanje njegovo dostojanstvo. Glenkou je bio tašt na

svoje ogromno bogatstvo; a Tvirl je shvatio da je bila dovoljna

sugestija da su troškovi preterano visoki da bi mu se nametnuo

neki projekat. Na početku Kongres nije bio ništa više do, pret­

postavljam, jedan neodređen naziv. Tvirl je predlagao stalna

proširenja, koja je Don Alehandro rado prihvatao. Bilo je to kao

da se nalazite usred rastućeg kruga, koji se beskrajno uvećava,

udaljujući se. Izjavio je, na primer, da Kongres ne može bez bibli­

oteke sa priručnicima. Nirenštajn, koji je radio u jednoj knjižari,

polako nam je nabavio atlase Justusa Perta, kao i razne i obimne

enciklopedije, od Plinijeve Historia Naturalis i Boveovog Specu­

lum do prijatnih lavirinta (čitam ponovo te reči sa glasom Fer-

30

Kongres

nandesa Irale) čuvenih francuskih enciklopedista, Britanike Piera

Larusa, Brokhausa, Larsena i Montanera i Simona. Sećam se da

sam uz strahopoštovanje milovao svilenkaste tomove izvesne ki­

neske enciklopedije, čija su mi se slova, kičicom dobro nacrtana,

činila još tajanstvenijim od mrlja na krznu leoparda. Neću još reći

kako su završile, što ne žalim ni malo.

Don Alehandro nas je zavoleo, Fernandesa Iralu i mene,

možda zato što smo bili jedini koji nisu pokušavali da mu se ula­

guju. Pozvao nas je da provedemo nekoliko dana na imanju La

Kaledonija, gde su već radili zidari.

Posle duže plovidbe uzvodno rekom i pošto smo je prešli

splavom, u zoru smo nogom kročili na drugu obalu. Zatim smo

morali da provedemo noći u sirotinjskim krčmama i da otvara­

mo i zatvaramo mnoga vrata na ogradama u predelu Kučilje

Negre. Putovali smo dvokolicom; polja su mi se činila većim i

samotnijim od imanja na kojem sam se rodio.

Još uvek čuvam u sećanju dve slike imanja: onu koju sam

predvideo i onu koju su ugledale moje oči na kraju. Apsurdno sam

zamislio, kao u nekom snu, nemoguću kombinaciju ravnice Santa

Fea i Palate u Aguas Korientes; Kaledonija beše široka kuća, od

cigala, sa tremom i slamnatim krovom na dve vode. Učinilo mi se

da je izgrađena za oštru zimu i da dugo traje. Grubi zidovi bili su

skoro lakat debeli a vrata uzana. Nikome nije palo na pamet da za­

sadi drvo. Prvi i poslednji zraci sunca podjednako su je udarali.

Obori su sagrađeni od kamena; bilo je dosta mršave i rogate stoke,

a ispleteni repovi konja dosezali su do tla. Prvi put sam osetio ukus

31

H. L. Borhes Peščana knjiga

tek zaklane životinje. Doneli su kese s dvopekom. Nadzornik mi

je, nekoliko dana kasnije, rekao, da nije probao hieb u životu svom.

Irala upita gde se nalazi kupatilo; don Alejandro širokim pokre­

tom pokaza na kontinent. Noć beše osvetljena mesečinom; izašao

sam da napravim jedan krug i iznenada ga spazih dok je pored

njega bdeo jedan njandu (američki noj).

Vrućina, koju noć nije ublažila, bila je neizdrživa tako da su

svi priželjkivali osveženje. Bilo je mnogo soba sa niskim stopom,

ali su mi se činile zapuštenim: dali su nam jednu koja je gledala

na jug, u kojoj su se nalazila dva poljska kreveta i jedna komoda

sa lavorom i krčagom od srebra. Pod je bio zemljani.

Sledećeg dana sam naišao na biblioteku i Karlajlove knji­

ge. Potražih stranice posvećene glasogovorniku ljudske vrste,

Anaharsisu Klutsu, koji me je doveo do tog jutra i do te usamlje­

nosti. Posle doručka, istovetnog sa ručkom, Don Alehandro nam

pokaza građevinske radove. Prešli smo milju između polja na

konju. Irala čija je jahačka veština bila zastrašujuća, doživeo je

nezgodu! Nadzornik je primetio bez osmeha:

- Ovaj iz Buenos Ajresa ume da sjaše veoma dobro.

Iz daljine smo ugledali građevinu. Nekih dvadesetak ljudi

podiglo je neku vrstu raskomadanog amfiteatra. Sećam se neka­

kvih skela i tribina kroz koje su se nazirali nebeski prostori.

U više navrata pokušao sam da razgovaram sa gaučima, ali

su moji pokušaji bili uzaludni. Na neki način znali su da su

različiti. Za međusobno sporazumevanje koristili su škrto znanje

nekakvog unjkavog španskog pod brazilskim uticajem. Nema

32

Kongres

sumnje da su u njihovim žilama tekle indijanska i crnačka krv.

Bili su snažni i niskog rasta; u Kaledoniji sam ja bio visok čo­

vek, tako nešto mi se nije ranije desilo. Skoro svi su koristili

kožne navlake za jahanje, a poneki i široke pantalone. Imali su

malo ili ništa zajedničkog sa bolnim likovima Ernandesa ili Ra-

faela Obligada. Pod uticajem alkohola subotom su lako postajali

nasilni. Nije bilo nijedne žene i nikada gitare.

Više negoli ljudi iz granične zone, zanimala me potpuna

promena koju je doživeo don Alehandro. U Buenos Ajresu bio je

to ljubazan i odmeren čovek; u Kaledoniji, strogi vođa klana, kao

njegovi stariji. Nedeljom izjutra čitao je Sveto pismo radnicima

koji nisu shvatali ni jednu reč. Jedne večeri nadzornik, momak

koji je taj položaj nasledio od oca, obavestio nas je da su se neki

nadničar i radnik zakačili noževima. Don Alehandro ustade bez

žurbe. Stigao je do kruga, skinuo pištolj koji je obično nosio, dao

ga nadzorniku koji mi je delovao uplašeno i prokrčio sebi put

između sečiva. Odmah sam čuo zapovest:

- Ostavite nož, momci.

Istim mirnim glasom dodao je:

- Sada pružite jedan drugom ruku i dobro se vladajte. Ovde

neću gužvu.

Obojica poslušaše. Sledečeg dana saznao sam da je Don

Alehandro otpustio nadzornika.

Osetio sam da me pritiska usamljenost. Uplašio sam se da

se nikada neću vratiti u Buenos Ajres. Ne znam da li je i Fernan-

des Irala delio taj strah, ali smo mnogo razgovarali o Argentini i

33

H. L. Borhes Peščana knjiga

o tome šta ćemo raditi po povratku. Čeznuo sam za lavovima na kapiji ulice Huhuj, blizu trga Once, ili svetlom izvesne radnje neo­dređene topografije, a ne za uobičajenim mestima. Uvek sam bio dobar jahač; navikao sam da odlazim u šetnje na konju i da prelazim velike razdaljine. Još uvek se sećam onog vranca kojeg bih, obično, osedlao i koji je, verovatno već uginuo. Možda sam nekog popodneva ili neke večeri bio u Brazilu jer granica nije bila ništa drugo do linija zacrtana graničnim kamenjem.

Već sam naučio da ne brojim dana kada nas na kraju je­dnog dana, kao i svi drugi, don Alehandro upozori:

- Sada idemo na spavanje. Sutra krećemo u prvim jutar­njim satima.

Kada smo već bili odmakli nizvodno osetio sam se tako srećnim te sam mogao da s ljubavlju mislim na Kaledoniju.

Obnovili smo subotnje sastanke. Na prvom je Tvirl zatra­žio reč. Rekao je, sa uobičajenim retoričkim figurama, da biblio­teka Kongresa sveta ne može da se ograniči na priručnike i da su klasična delà svih nacija i jezika pravo svedočanstvo koje nismo smeli zanemariti bez opasnosti. Izlaganje je usvojeno u isti mah: Fernandes Irala i doktor Krus, profesor latinskog, prihvatiše se zadatka da odaberu potrebne tekstove. Tviril je o tome već bio razgovarao sa Nirenštajnom.

U to vreme nije bilo ni jednog Argentinca čija Utopija nije bio grad Pariz. Možda je najnestrpljiviji među nama bio Fermin Eguren; sledio je za njim Fernandes Irala, iz sasvim različitih ra­zloga. Za pesnika Mermera, Pariz je bio Verlen i Lekont d Lil; za

34

Kongres

Egurena poboljšani nastavak ulice Hunin. Sumnjam da se bio do­

govorio sa Tvirlom. Ovaj je na drugom sastanku raspravljao o

jeziku koji će koristiti učesnici kongresa i o potrebi da dva de­

legata odu u London i Pariz, da prikupe dokumenaciju. Da bi se

pravio nepristrasan, predložio je prvo moje ime, a zatim, posle

laganog oklevanja, ime svog prijatelja Egurena. Don Alehandro

je, kao i uvek, pristao.

Mislim da sam već napisao da me je Vren u zamenu za ča­

sove italijanskog uputio u učenje beskrajnog engleskog jezika.

Koliko je bilo moguće, izostavio je gramatiku i rečenice sklop­

ljene za učenje i ušli smo neposredno u poeziju, čije forme za-

htevaju kratkoću. Moj prvi dodir sa jezikom, koji će nastaniti moj

život, beše hrabri Stivensonov Requiem; posle su usledile balade

koje je Persi otkrio kićenom osamnaestom veku. Neposredno pred

polazak za Pariz upoznao sam blistavost Svinberna, koji me je

doveo do sumnje, kao neko ko je nešto skrivio, u uzvišenost

Iralinih aleksandrinaca.

U London sam pristigao početkom januara hiljadu devesto

druge: sećam se milovanja snega, koji nikada ranije nisam video

i na čemu sam bio zahvalan. Srećom, nije mi dopalo da putujem

sa Egurenom. Smestio sam se u skromnom pansionu iza Britan­

skog muzeja, u čiju sam biblioteku odlazio svakog jutra i popo-

dneva u potrazi za jezikom dostojnim Kongresa sveta. Nisam

zanemario svetske jezike; privirio sam i esperanto - koji je Sen­

timentalni kalendar smatrao „ujednačenim, jednostavnim i

ekonomičnim" - i u Volapuk, koji želi da istraži sve jezičke

35

H. L. Borhes Peščana knjiga

mogućnosti sa deklinacijama glagola i konjugacijama imenica.

Razmotrio sam argumente pro i contra da se vaskrsne latinski, za

kojim nije tokom vekova prestala da opstaje nostalgija. Zadržao

sam se isto tako na razmatranju analitičkog jezika Džona Vil-

kinsa, u kom se definicija svake reči nalazi u slovima koja je čine.

Pod visokim svodom te dvorane upoznao sam Beatris.

Ovo je opšta istorija Kongresa sveta, a ne Alehandra Feri-

ja, moja sopstvena. Prva sadrži drugu, kao i sve ostale. Beatris je

bila visoka, vitka, čistih crta, riđe kose, mogla je da me podseti,

mada nikada nije, na kosu pogurenog Tvirla. Nije još bila na­

punila dvadeset godina. Napustila je jednu od severnih grofovija

da bi studirala književnost na univerzitetu. Bila je, kao i ja,

skromnog porekla. Biti italijanske loze u Buenos Ajresu bilo je

sramota; u Londonu sam otkrio da je za mnoge čak romantičan

atribut. Trebalo nam je nekoliko popodneva da postanemo lju­

bavnici; tražio sam da se uda za mene, ali Beatris Frost, kao No­

ra Erfjord, bila je sledbenica vere koju je propovedao Ibzen i nije

želela da se vezuje ni za koga. Iz njenih se ustija rodila reč koju

se ja nisam usuđivao da izgovorim. O noči, o podeljena i mlaka

tmino, o ljubavi što teče u senci kao tajanstvena reka, o trenutku

sreće u kom je svako oboje, o nevinosti i bezazlenosti sreće, o

vezo u kojoj smo se gubili da bi se zatim izgubili u snu, o prve

svetlosti dana i ja koji je posmatram!

Na surovoj granici sa Brazilom pritiskala me nostalgija; nije

bilo tako u crvenom lavirintu Londona, koji mi je pružio tolike

stvari. Uprkos izgovorima koje sam smislio da bi odložio odlazak,

36

Kongres

morao sam da se vratim krajem godine; zajedno smo proslavili

Božić. Obećao sam joj da će je Don Alehandro pozvati da bude

član Kongresa; odgovorila mi je na neodređen način da bi je za­

nimalo da poseti južnu poluloptu i da se jedan njen rođak, zubar,

nastanio u Tasmaniji. Beatris nije htela da gleda brod; oproštaj

je, po njenom shvatanju, predstavljao izveštačenu svečanost, nera­

zumno slavljenje nesreće, a ona je mrzila izveštačene svečanosti.

Oprostili smo se u biblioteci gde smo se upoznali prethodne zime.

Ja sam kukavica nisam joj ostavio adresu, da bih izbegao teskobu

iščekivanja pisama.

Primetio sam da putovanja na povratku traju manje od onih

na odlasku, ali prelazak Atlantika, opterećen uspomenama i opa­

snostima, učini mi se veoma dugačkim. Ništa me nije bolelo to­

liko koliko da mislim, o tome kako će uporedo sa mojim životom,

Beatris živeti svoj. Minut po minut i noć za noć. Napisao sam

pismo od mnogo stranica, koje sam iscepao kada smo isplovili iz

Montevidea. Stigao sam u domovinu jednog četvrtka; Irala me

čekao u pristaništu. Vratio sam se u moj stari smeštaj u ulici Čile;

taj i naredni dan proveli smo razgovarajući i hodajući. Želeo sam

da povratim Buenos Ajres. Sa olakšanjem sam saznao da je Fer-

min Eguren i dalje u Parizu; činjenica da sam se vratio pre njega

ublažiće na izvestan način moje dugo odsustvo.

Irala je bio obeshrabren. Fermin je u Evropi nemilice trošio

goleme svote novca i u više navrata se oglušio o naređenje da se

smesta vrati. To se moglo predvideti. Više su me uznemirile druge

vesti; Tvirl se, uprkos protivljenju Irale i Krusa, pozvao na Plini-

37

H. L. Borhes Peščana knjiga

ja Mlađeg, po kom nema tako loše knjige koja ne sadrži nešto

dobro i predložio da se kupe bez biranja zbirke La Prensa, tri hi­

ljade četiri stotine primeraka Don Kihota različitog formata,

Balmesova prepiska, univerzitetske teze, računi, bilteni i po-

zorišni programi. Sve je svedočanstvo, rekao je. Nirenštajn ga je

podržao; don Alehandro je „nakon tri zvučne subote", odobrio

predlog. Nora Erfjord je dala ostavku na svoj položaj sekretarice;

zamenio ju je novi član, Karlinski, koji je bio Tvirlovo oruđe.

Ogromni paketi gomilali su se u sobama u dnu kuće i podrumu

kućerine don Alehandra, sada, bez kataloga, bez kartoteke. Po­

četkom jula Irala je proveo nedelju dana u Kaledoniji; zidari su

prekinuli posao. Nadzornik je na pitanje odgovorio da je tako

odlučio gazda i da, što se vremena tiče, ima dana na pretek.

Ja sam u Londonu napisao izveštaj, ali sada nije trenutak

da podsećam na njega; u petak sam otišao da pozdravim don Ale­

handra i da mu predam moj tekst. Pratio me Fernades Irala. Bilo

je poslepodne i u kuću je prodirao vetar sa pampe. Ispred kapije

u ulici Alsina čekala je kočija sa tri konja. Sećam se pogurenih

ljudi koji su iskrcavali pakete u stražnje dvorište; Tvirl im je za-

povednički izdavao naređenje. Tamo su se nalazili, kao da nešto

predosećaju Nora Efjordi Nirenštajn i Krus i Donald Vren i još

jedan ili dvoje kongresista. Nora me zagrlila i poljubila i taj za­

grljaj i taj poljubac me podsetiše na druge. Crnac, dobričina i sre­

tan, poljubio mi je ruku.

U jednoj od soba nalazila su se četvrtasta vrata za podrum;

nekoliko grubih stepenika gubilo se u mraku.

38

Kongres

39

Odjednom začusmo korake. Pre nego što sam ga ugledao,

znao sam da ulazi don Alehandro. Stigao je kao daje skoro trčao.

Glas mu je bio različit; nije to bio glas odmerenog gospo­

dina koji je predsedavao našim subotnjim sastancima, ni feuda­

lnog veleposednika koji zabranjuje dvoboj noževima i koji

propoveda svojim gaučima Božju reč, mada je više ličio na ovog

drugog.

Ne pogledavši nikoga, naredio je:

- Vadite sve što je nagomilano dole. Da ne ostane u po­

drumu nijedna knjiga.

Posao je trajao skoro sat vremena. Nagomilali smo u dvo­

rištu gomilu višu od najviših. Svi smo dolazili i odlazili; jedini

koji se nije pomerio bio je don Alehandro.

Zatim je usledio nalog:

- Sada zapalite sve ove pakete.

Tvirl je bio veoma bled. Nirenštajn je uspeo da promrmlja:

- Kongres sveta ne može bez tih vrednih pomagala koje

sam odabrao sa toliko ljubavi.

- Kongres sveta? - upita don Alehandro. Smejao se ironi­

čno, a ja ga nikada nisam čuo da se smeje.

Postoji neko tajanstveno zadovoljstvo u uništavanju; pla­

menovi su pucketali u blesku, a ljudi su se povukli do zidova ili

u sobe. Noć, pepeo i miris na izgorelo ostadoše u dvorištu. Se­

ćam se izgubljenih stranica koje se spasiše, belih na tlu. Nora Er­

fjord, koja je prema Don Alehandru gajila ljubav koju mlade žene

obično osećaju za starije ljude, rekla je nerazumno:

H. L. Borhes Peščana knjiga

- Don Alehandro zna šta radi.

Irala, veran književnosti, pokušao je da izusti rečenicu:

- Periodično, svakih nekoliko vekova treba spaljivati Alek-

sandrijsku biblioteku.

Zatim nam stiže otkrovenje:

- Četiri godine mi je trebalo da shvatim ono što vam sada

kažem. Poduhvat kojeg smo se latili je tako velik da obuhvata -

sada to znam - ceo svet. Nisje u pitanju nekoliko šarlatana koji

zadivljuju pod nadstrešnicama nekog izgubljenog imanja. Kon­

gres sveta započeo je sa prvim trenutkom nastanka sveta i nasta-

viče kada mi budemo prah. Nema mesta na kom se ne nalazi.

Kongres su knjige koje smo spalili. Kongres su Keldoncijci koji

su porazili cezarske legije. Kongres je Jov na đubrištu i Hristos na

krstu. Kongres je onaj beskorisni momak koji traci moje imanje

sa droljama.

Nisam mogao da se uzdržim i prekinuh ga:

- Don Alehandro, ja sam, takođe, krivac. Završio sam

izveštaj koji vam donosim, a produžio sam boravak u Engleskoj

i trošio vaš novac zbog ljubavi jedne žene.

Don Alehandro nastavi:

- To sam i pretpostavio, Feri. Kongres su moji bikovi. Kon­

gres su bikovi koje sam prodao i milje polja koje nisu moje.

Neki zaprepašćeni glas se uzdigao; bio je to Tvirl.

- Nećete nam reći da ste prodali Kaledoniju?

Don Alehandro odgovori bez žurbe:

- Da, prodao sam je. Nije mi više ostao ni pedalj zemlje,

40

Kongres

41

ali me ne boli moja propast jer sada to shvatam. Možda se više ne­

ćemo videti, jer nismo potrebni kongresu, ali ove poslednje ve­

čeri ćemo izaći svi da posmatramo Kongres.

Bio je opijen pobedom. Preplavili su nas njegova čvrsti-na

i vera.

Niko nije pomislio ni za tren da je lud.

Na trgu smo zaustavili otvorenu kočiju. Ja sam se smestio

na prednjem sedištu, pored kočijaša i don Alehandro naredi:

- Majstori, obići ćemo grad. Vozite nas kud hoćete.

Crnac, uzdignut u papučici, neprestano se smejao. Nikada

neću saznati da li je nešto shvatio.

Reči su simboli koji zahtevaju zajedničko secanje. Ono što

sada želim da ispričam je samo moje; oni koji su ga sa mnom

delili su umrli. Mistici prizivaju ružu, poljubac, pticu koja pred­

stavlja sve ptice, sunce koje predstavlja sve zvezde i sunce, kr­

čag vina, vrt ili seksualni čin. Nijedna od tih metafora mi ne služi

za tu dugu noć slavlja koja nas je ostavila, umorne i srećne, u osvit

zore. Skoro da i nismo pričali dok su točkovi i kopita odzvanjali

po kamenu. Pre zore, blizu neke tamne i jadne vode, koja možda

beše Maldonado ili čak Rijačuelo, visoki glas Nore Erfjord zape-

vao je baladu Patrika Spensa i don Alehandro je tiho pevušio

poneki stih, van tona. Engleske reči donese mi sliku Beatris. Iza

mojih leđe Tvirl je mrmljao:

- Hteo sam da činim zlo, a činim dobro.

Nešto od onog što smo usput videli još uvek stoji - cr­

venkasti zid Rekolete, žuta zidina zatvora, par ljudi koji igraju na

H. L. Borhes Peščana knjiga

jednom okrnjenom ćošku, atrijum podeljen rešetkom na kocke,

pragovi železničke pruge, moja kuća, tržnica, neprobojna i vlažna

noć, ali nijedna od tih nepostojanih stvari, koje su možda bile

drugačije, ne znači ništa. Znači to da smo osetili da je naš plan,

kom smo se u više navrata rugali, stvarno i tajno postojao i da je

bio univerzum i mi. Bez veće nade, tražio sam tokom godina ukus

te noći; ponekad sam mislio da sam je povratio kroz muziku, kroz

ljubav, kroz neodređeno osećanje, ali se nije vratila, izuzev jednog

jedinog jutra, u snu. Kada smo se zakleli da nećemo nikome ništa

reći, već je bilo subotnje jutro.

Nikada ih više nisam video, izuzev Irale. Nikada nismo ko-

mentarisali priču; bilo koja naša reč predstavljala bi skrnavljenje.

Don Alehandro Glenkou umro je 1914. godine i sahranjen je u

Montevideu. Irala je umrla prethodne godine.

Sa Nirenštajnom sam se mimoišao na ulici Lima jednom i

pravili smo se da se nismo videli.

42

There Are More Things

THERE ARE MORE THINGS

U znak sećanja na Hauarda P. Lovkrafta

Uoči polaganja poslednjeg ispita na Univerzitetu u Teksa-

su, u Ostinu, saznao sam da je moj stric Edvin Arnet umro od

aneurizme, na udaljenom kraju kontinenta. Osetio sam ono što

osečamo kada neko umre: već beskorisnu tugu da nas ništa ne bi

koštalo da smo bili bolji. Čovek zaboravlja daje mrtvac koji raz­

govara sa mrtvima. Predmet koji sam slušao bila je filozofija;

setio sam se da mi je moj stric, bez da je naveo jedno jedino lič­

no ime, otkrio svoje lepe dileme, tamo u Crvenoj kući, blizu Lo-

masa. Jedna od pomorandži iz deserta bila je njegovo oruđe da

me uvede u Berklijev idealizam; šahovska tabla mu je bila do­

voljna za elejske paradokse. Nekoliko godina kasnije pozajmio

je Hintonove traktate, koji žele da dokažu stvarnost jedne četvr­

te dimenzije svemira. Čitalac je može naslutiti putem složenih

vežbi sa kockama u boji. Neću zaboraviti prizme i piramide slo­

žene na podu kancelarije.

Moj stric je bio inženjer. Pre nego što se penzionisao iz

službe na železnici, odlučio je da se nastani u Turderi, koja mu je

pružala prednosti osame, kao u divljini i blizini Buenos Ajresa.

43

H. L. Borhes Peščana knjiga

Ništa nije predvidljivije do činjenice da mu je arhitekta bio nje­

gov intimni prijatelj Aleksander Muir. Ovaj strogi čovek zago­

varao je kruto Knoksovo učenje; moj, stric, u maniru skoro sve

gospode tog doba, bio je slobodni mislilac ili, bolje rečeno, ag­

nostik, ali se zanimao za teologiju, kao što su ga zanimale var­

ljive Hintonove kocke ili dobro usaglašene mere mladog Velsa.

Voleo je pse; imao je jednog velikog ovčara kome je dao nadi­

mak Samjuela Džonsona u znak sećanja na Ličfild, svoje daleko

rodno selo.

Crvena kuća nalazila se na uzvišenju, ograđenom na Zapa­

du močvarnim zemljištem. Sa druge strane ograde araukarije joj

nisu ublažavale težak izgled. Umesto terasa imala je krovove od

škriljaca na dve vode i četvrtasti toranj sa satom, koji kao da su

pritiskali zidove i škrte prozore. Kao dete, prihvatao sam i ru-

žnoću, kao što se prihvataju neusaglašene stvari koje sam iz či­

njenice da koegzistiraju nose ime univerzuma.

U domovinu sam se vratio 1921. godine. Da bi izbegli

sporove, prodali su kuću na licitaciji; kupio je neki stranac Maks

Pretorijus, koji je uplatio dvostruki iznos od najbolje ponude.

Kada su potpisani papiri, pojavio se predveče sa dva pomoćnika

i bacili su na đubrište, nedaleko od Vojnog druma, sav nameštaj,

sve knjige i sve kućne potrepštine. (Sa tugom sam se setio dija­

grama iz Hintonovih knjiga i velikog globusa). Drugog dana,

otišao je na razgovor sa Muijrom i predložio mu izvesne pre-

pravke, koje je ovaj odbio sa ogorčenjem. Stolari iz kraja su odbili

da iznova prave nameštaj za kuću; izvesni Marijani, iz Glua, pri-

44

There Are More Things

45

hvatio je, na kraju uslove koje mu je nametnuo Pretorius. Tokom dve nedelje morao je da radi noc'u, iza zatvorenih vrata. Isto tako se jedne noći uselio u Crvenu kuc'u novi stanar. Prozori se nisu otvorili, ali su se u tami nazirale pukotine svetla. Mlekadžija je nabasao jednog jutra na uginulog ovčara na pločniku, bez glave i osakaćenog. U toku zime su isekli araukarije. Niko nije više video Pretorijusa, koji je, kako izgleda, ubrzo napustio zemlju.

Takve su me vesti, kako se može pretpostaviti, uznemirile. Znam da mi je najočiglednija osobina radoznalost i da me je jed­nom dovela do veze sa ženom koja mi beše strana u svakom pogledu, samo da bih saznao ko je i kakva je, da pribegavam upotrebi (bez ishoda koji bi se mogao ceniti) laudanuma, da istražujem beskonačne brojeve i da me je pokrenula u groznu pus­tolovinu koju ču izložiti. Nesrećno sam odlučio da istražim stvar.

Prvi potez bio je da odem da posetim Aleksandera Muira. Sećam ga se uspravnog držanja, tamne kose, mršavosti koja nije isključivala snagu; sada su ga godine bile pogrbile, a crna brada bila je siva. Primio me u svojoj kući u Temperliju, koja je, kao što se i moglo pretpostaviti, ličila na stričevu, pošto su obe odgova­rale solidnim normama dobrog pesnika i lošeg graditelja Vilijema Morisa.

Dijalog je bio škrt; nije slučajno simbol Škotske stričak. Naslutio sam, međutim, da su jak cejlonski čaj i izjednačena zdela za kiflice (koje je moj domaćin lomio na dva delà i mazao

maslacem, kao da sam ja još uvek dete) predstavljali, u stvari,

skromnu kalvinističku gozbu, posvećenu rođaku njegovog prija-

H. L. Borhes Peščana knjiga

telja. Njegove teološke razmirice sa mojim stricem bile su jedna

duga partija šaha, koja je zahtevala od svakog igrača saradnju pro­

tivnika.

Proticalo je vreme, a ja se nisam približavao svojoj temi.

Došlo je do neudobne tišine i Muir mi se obratio:

- Mladiću (Young man) - reče - niste dolazili dovde da

bismo razgovarali o Edvinu ili o Sjedinjenim Državama, zemlji

koja me ne zanima. Vama san oduzima prodaja Crvene kuće i taj

čudni kupac. Meni takođe. Iskreno, priča mi se ne dopada, ali ću

vam reći šta mogu. Nema mnogo toga.

Zatim je nastavio bez žurbe:

- Pre nego što je Edvin umro, pozvao me je u svoju kance­

lariju gradonačelnik. Bio je tamo sa parohijskim popom. Predlo­

žili su mi da izradim nacrte za jednu katoličku kapelu. Dobro bi

nagradili moj rad. Odgovorio sam im odmah da ne pristajem. Ja

sam sluga Božji i ne mogu da počinim svetogrđe izgradnjom ol­

tara za idole.

Tu je zastao.

- Je li to sve? - usudio sam se da pitam.

- Ne. Jevrejin Pretorijus hteo je da uništim svoje delo i da

umesto toga skiciram nešto čudovišno. Grozota ima razne oblike.

Izgovorio je te reči ozbiljno i ustao.

Kada sam zašao iza ćoška, približio mi se Danijel Ibera.

Poznavali smo se kao što se ljudi poznaju po selima. Predložio

mi je da se vratimo peške. Nikada me nisu zanimali zlobnici i

predvideo sam čitav niz gnusnih priča iz prodavnice, manje više

46

There Are More Things

47

apokrifnih i brutalnih, ali sam se pomirio i prihvatio. Skoro je bila

noć. Kada je ugledao na daljini od nekoliko blokova Crvenu kuću

na uzvišici, Ibera je skrenuo. Pitao sam ga zašto. Njegov odgovor

bio je neočekivan.

- Ja sam desna ruka don Felipea. Niko mi nije rekao da sam

lenj. Sećaš li se onog momka Urgoitija koji je došao da me traži

iz Merloa i kako se proveo. Pazi. Pre neku noć, vraćao sam se sa

neke lumperajke. Na nekih stotinak metara od vile, videh nešto.

Šarac mi se uplašio i da mu nisam pritegao uzde i skrenuo

uličicom, možda nè bih sada pričao ovu priču. Ono što sam

ugledao više nego opravdava tako nešto.

Veoma ljut, dodao je psovku.

Te noći nisam spavao. U zoru sam sanjao gravuru u stilu

Piranezija, koju nikada nisam video ili koju sam video i zabora­

vio, a koja je predstavljala lavirint. Bio je to amfiteatar od kame­

na, oivičen čempresima i viši od krošnji čempresa. Nije imao ni

vrata ni prozore, ali jeste jedan beskrajni red okomitih i uskih

pukotina. Uz pomoć stakla koje uvećava pokušavao sam da vi­

dim minotaura. Na kraju ga ugledah. Bio je čudovište nad čudo­

vištima; ličio je manje na bika, a više na bizona i ispruženo

ljudsko telo na zemlji, izgledalo je kao da spava i nešto sanja.

Tog poslepodneva prošao sam pored Kuće. Rešetkasta

kapija bila je zatvorena, a neke šipke bejahu iskrivljene. Ono što

nekada beše vrt sada je bilo šipražje. Na desno se nalazio plitak

jarak sa izgaženim ivicama.

Ostao mi je još samo jedan potez, koji sam odlagao dani-

H. L. Borhes Peščana knjiga

ma, ne samo zato što sam ga smatrao u potpunosti uzaludnim, već

što bi me odvukao do neizbežnog, do poslednjeg.

Bez veće nade otišao sam u Glu. Marijani, stolar, beše je­

dan debeli rumeni Italijan, zašao u godine, prost i srdačan. Do­

voljno mi je bilo da ga vidim pa da odbacim sve lukavštine koje

sam smislio prethodne večeri. Uručio sam mu svoju vizitkartu,

koju je pompezno glasno sricao, sa izvesnim zastajkivanjem iz

poštovanja kada je došao do doktor. Rekoh mu da me zanima

nameštaj koji je on napravio za imanje koje je pripadalo mom

stricu, u Turderi. On je govorio i govorio. Neću pokušati da pre­

nesem njegove brojne i gestikulisane reči, ali mi je izjavio da je

njegov moto zadovoljiti sve zahteve mušterije, ma koliko eks­

travagantni oni bili i da je on svoj posao obavio doslovce. Pošto

je prekopao razne ladice, pokazao mi je neke papire koje nisam

razumeo, potpisane od strane neuhvatljivog Pretorijusa. (Nema

sumnje da me je smatrao advokatom). Kada smo se pozdravljali,

poverio mi je da za svo zlato ovog sveta ne bi više kročio u Tur-

deru, a još manje u kuću. Dodao je da mušterija jeste svetinja, ali

daje, po njegovom skromnom mišljenju, gospodin Pretorijus lud.

Zatim je zaćutao, kajući se. Ništa više nisam mogao da mu

izvučem.

Bio sam predvideo takav neuspeh, ali jedno je predvideti

nešto, a drugo da se to stvarno i dogodi.

U više navrata rekoh samom sebi da nema druge zagonetke

od vremena, tog beskonačnog spleta sačinjenog od juče, danas,

budućnosti, uvek i nikada. Ta misaona razmišljanja ispala su

48

There Are More Things

49

beskorisna kada sam posvetio jedno popodne izučavanju Šopen-

hauera ili Rojsa, ja sam obilazio, iz noći u noć, zemljanim pute-

vima koji je okružuju, Crvenu kuću. U više navrata uočio sam

gore neko veoma belo svetio; drugih mi se učinilo da čujem je­

canje. Tako sve do devetnaestog januara.

Beše jedan od onih dana u Buenos Ajresu kada se čovek

oseća ne samo izmrcvaren i naružen letom, već i ponižen. Bilo je

oko jedanaest uveče kada se sručila oluja. Prvo južni vetark, a

zatim pljusak. Lutao sam tražeći neko drvo. Pod naglim svetlom

munje našao sam se na nekoliko koraka od ograde. Ne znam da

li sa strahom ili nadom, probao sam da otvorim kapiju. Neočeki­

vano, popustila je. Ušao sam teran olujom. Nebo i zemlja su mi

pretili. A kućna vrata su bila odškrinuta. Nalet kiše mi zapljusnu

lice i uđoh.

Unutra su skinuli pločice i gazio sam po čupav oj travi. Ne­

kakav sladunjavi miris koji je izazivao mučninu ulazio je u kuću.

Na levo ili na desno, ne znam dobro, naišao sam na kamenu kos­

inu. Žurno sam se peo. Skoro nenamerno okrenuh prekidač za

svetio.

Trpezarija i biblioteka mojih sećanja sada su činili, kada je

srušen zid koji ih je razdvajao, jednu jedinu veliku neuređenu

prostoriju, sa po nekim komadom nameštaja. Neću pokušati da

ih opišem, jer nisam siguran da sam ih video, uprkos nemilosrd­

nom belom svetlu. Objasniću. Da bi se nešto videlo treba shvatiti.

Fotelja pretpostavlja ljudsko telo, njegove zglobove i delove;

makaze, čin presecanja. Šta reći o nekoj lampi ili vozilu? Divljak

Sekta tridesetorice

SEKTA TRIDESETORICE

Originalni rukopis može se pogledati u biblioteci Univer­

ziteta u Lajdenu; pisan je na latinskom, ali po nekim helenizam

opravdava sumnju da je preveden sa grčkog. Prema Lajsgangu iz

četvrtog je veka naše ere. Gibon ga pominje, u prolazu, u jednoj

od beležaka petnaestog poglavlja njegovog Decline and Fall.

Anonimni autor piše:

„... Sekta nikada nije bila brojna i sada su njeni sledbenici

retki. Desetkovani mačem i ognjem spavaju pored drumova ili u

ruševinama što im je rat oprostio, pošto im je zabranjeno da gra­

de naseobine. Obično idu goli. Događaji, koje je zabeležilo moje

pero, svima su poznati; moja je sadašnja namera da ostavim za­

pisano ono što sam mogao da otkrijem o njihovom učenju i nji­

hovim običajima. Dugo sam raspravljao sa njihovim učiteljima i

nisam uspeo da ih preobrazim u veru Gospoda.

„Prvo što je privuklo moju pažnju bila je raznovrsnost nji­

hovih stavova po pitanju mrtvih. Najmanje učeni shvataju da su

duhovi onih koji su napustili ovaj život dužni da ih sahrane; dru­

gi, koji se ne pridržavaju doslovno, izjavljuju da Isusovo upozo­

renje: Prepusti mrtvima da sahrane svoje mrtve, osuđuje kičenu

ispraznost naših pogrebnih obreda.

53

H. L. Borhes Peščana knjiga

„Svi slede strogo savet da se proda ono što se ima i da se da

siromašnima; prvi korisnici predaju drugima, a ovi trećima. To

objašnjenje je dovoljno za njihovo siromaštvo i golotinju, koje ih

približava, takođe, rajskom stanju. Sa žarom ponavljaju reči:

pogledajte gavranove, koji niti seju niti žanju, koji nemaju ni am-

bare ni silose a Bog ih hrani. Koliko ste vredniji poštovanja vi od

ptica?Tekst zabranjuje štednju. Ako Bog tako oblači travu, koja

je danas u polju, a sutra je bačena u peć, zar neće rađe vas, malo-

verne ljude? Vi se, dakle, nemojte truditi da imate šta da jedete,

ili da imate šta da pijete; niti budite u nespokojnoj zbunjenosti.

„Sud Ko posmatra ženu požudno, već je izvršio preljubu sa

njom u srcu svom predstavlja pouzdan savet čistote. Međutim,

brojni su sektaši koji podučavaju da smo svi počinili preljubu,

ako pod nebesima nema muškarca koji nije požudno gledao jednu

ženu. Pošto želja nije manje grešna od samog čina, pravedni se

mogu prepustiti bez bojazni najrazuzdanijoj pohoti.

„Sekta izbegava crkve; njeni učitelji propovedaju pod ve­

drim nebom, sa brežuljka ili zida ili, ponekad, sa čamca na obali.

„Ime sekte izazvalo je uporna nagađanja. Neki kažu daje to

broj na koji su svedeni vernici, stoje smešno, mada proročanski,

jer je Sekta, s obzirom na svoje izopačeno učenje, predodređena

na smrt. Drugi ga izvode iz visine kovčega, koja je iznosila

trideset lakata; treči koji iskrivljuju astronomiju, iz broja noći,

koje su zbir svakog lunarnog meseca; drugi, iz krštenja Spasite­

lja; drugi, iz Adamovih godina, kada je iskrsao iz crvene prašine.

Sva su podjednako lažna. Nije manje lažan ni katalog trideset

54

Sekta tri desetorice

božanstava ili prestola, od kojih je jedno Abraksas, predstavljen

sa petlovom glavom, rukama i trupom muškarca sa sklupčanom

zmijom iznad.

„Znam istinu, ali ne mogu da osmišljam istinu. Neproce-

njiv dar saopštavanja Istine mi nije dat. Neka drugi, srecniji od

mene, spašavaju sektaše recima ili ognjem. Bolje je biti pogu­

bljen nego ubiti sam sebe. Ograničiću se na izlaganje odurnog

krivoverja.

„Reč se učini telom da bi postala čovek među ljudima, ko­

ji će ga razapeti na krstu i biti iskupljeni od Njega. Rodio se iz

utrobe jedne žene, iz odabranog naroda, ne samo da bi propove-

dao Ljubav, već da bi trpeo mučeništvo.

„Bilo je potrebno da stvari budu nezaboravne. Nije bila do­

voljna smrt jednog ljudskog bića mačem ili kukutom da bi se

povredila ljudska mašta do poslednjeg dana. Gospod je raspore­

dio događaje na patetičan način. To je objašnjenje poslednje ve­

čere, Isusovih reči koje nagoveštavaju izdaju, ponovljenog znaka

jednom od učenika, blagosiljanja hleba i vina, Petrovih zakletvi,

usamljenog bdenja u Getsemaniju, sna dvanaestorice, ljudske

molitve Sina, znoja kao krvi, mačeva, poljupca koji izdaje, Pilata

koji pere ruke, bičevanja, ruganja, trnja, purpure i žezla od trske,

sirćeta sa žuči, Krsta na vrhu brežuljka, obećanja dobrom lopovu,

zemlje koja se trese i tmine.

„Božansko milosrđe, kom dugujem tolike milosti, omogu­

ćilo mi je da otkrijem pravi i tajni razlog imena Sekte. U Kerio-

tu, gde se verovatno rodio, održao se manastir koji se zove

55

H. L. Borhes Peščana knjiga

Trideset Dinara. To je ime prvobitno i daje nam ključ. U tragediji

Krsta - pišem sa dužnim poštovanjem - bilo je svesnih i nesve-

snih učesnika, svi neophodni, svi kobni. Nesvesni behu svešte-

nici koji su predali srebrnjake, nesvestan je bio narod koji je

odabrao Barabasa, nesvestan beše namesnik Judeje, nesvesni

behu Rimljani koji podigoše Krst Njegovog mučeništva i zaku-

caše klinove i kockaše se. Svesna su bila samo dvojica: Otkupi­

telj i Juda. Ovaj je bacio trideset novčića koji su predstavljali cenu

spasenja duša i odmah se obesio. Imao je tada trideset i tri go­

dine, kao i Čovekov Sin. Sekta ih obožava podjednako i oprašta

grehe ostalima.

„Ne postoji samo jedan krivac; nema ko nije, svesno ili ne,

izvršilac plana koji je zacrtala Mudrost. Svi dele sada Slavu.

„Moja ruka pruža otpor pisanju druge gnusobe. Prosvećeni

se, kada napune naznačene godine starosti, izlažu poruzi i daju

da ih razapnu na krst na vrh brda, da bi sledili primer svojih

učitelja. Ovo zločinačko krštenje pete zapovesti mora se spreča­

vati strogošću koju su uvek zahtevali zakoni ljudski i božanski.

Neka prokletstva Nebesa, neka mržnja anđela..."

Završetak rukopisa nije pronađen.

56

Noć darova

NOĆ DAROVA

Priču smo čuli u staroj poslastičarnici Orao, u ulici Florida,

u visini ulice Piedad.

Raspravljalo se o problemu spoznaje. Neko je pomenuo pla­

tonsku tezu da smo već sve videli u prethodnom svetu, tako daje

spoznaja prepoznavanje; moj otac je, mislim, rekao daje Bejkon

napisao: ako je učenje secanje, onda je neznanje, u stvari, zabo­

rav. Drugi sagovornik, gospodin u godinama, koji mora daje bio

malo izgubljen u toj metafizici, odlučio je da uzme reč. Reče sa

sporom sigurnošću:

- Nikako da shvatim do kraja to o platonovskim arhetipo­

vima. Niko se ne seća kada je prvi put video žuto ili crno, ili pr­

vog puta kada mu se svidelo neko voće, možda zato što je bio

mali i nije mogao da zna da započinje veoma dugačak niz. Nara­

vno, postoje i drugi „prvi put" koje niko ne zaboravlja. Mogao

bih vam ispričati ono što mi ostavi izvesna noć koju nosim u se-

ćanju, tridesetog aprila 74. godine.

Leta su ranije bila duža, ali ne znam zašto smo ostali do tog

datuma u lokalu naših rođaka, Dornaovih, na nekoliko milja od

Lobosa. U to doba, jedan od radnika, Rufino, učio me je seoskim

poslovima. Ja sam skoro napunio trinaest godina; on je bio dosta

stariji i bio ga je glas da je odlučan. Bio je veoma vest; kada su se

igrale igre, pobeđen je uvek bio onaj drugi. Jednog petka mi

5 7

H. L. Borhes Peščana knjiga

predloži da u subotu uveče odemo do sela na zabavu. Naravno,

prihvatio sam, ne znajući sasvim dobro o čemu se radi. Upozorio

sam ga da ne umem da plešem. Odgovorio mi je da se ples lako

uči. Posle večere, oko pola osam, krenusmo. Rufino se bio doterao

kao da ide na zabavu i poneo je srebrni nož; ja sam krenuo bez

mog noža, bojeći se šala. Ubrzo smo ugledali prve kuće. Nikada

niste bili u Lobosu? Svejedno; nema sela u provinciji koje ne liči

na drugo, čak i po tome da se smatra različitim. Iste zemljane

ulice, iste rupe, iste niske kuće, kao da je cilj da konjanik dobije

na značaju. Na nekom ćošku sjahasmo pred kućom nebeski plave

ili roza boje, sa natpisom Zvezda. Za drvenu ogradu behu vezani

neki konji sa dobrom opremom. Kroz poluodškrinuta vrata koja

gledaju na ulicu, ugledah sam zračak svetlosti. Na kraju trema

nalazila se velika prostorija sa klupama od daske po stranama, a

među klupama, tamna vrata koja su vodila ko zna gde. Neko pse-

tance žute dlake izašlo je lajući da mi se obraduje. Bilo je dosta

sveta; dolazilo je i odlazilo pet-šest žena u dugim haljinama sa

svetlim šarama. Neka uvažena gospođa, sva u crnini, izgledala

mi je kao vlasnica kuće. Rufino je pozdravi i reče:

- Evo vam dovodim novog prijatelja koji nije mnogo vi­

čan.

- Već će naučiti, ne brinite - odgovorila je gospođa.

Bilo me je sramota. Da bi ih zavarao ili da vide da sam mali,

počeo sam da se igram sa psom na kraju jedne klupe. Na kuhinj­

skom stolu gorele su svece lojanice u bocama i sećam se, takođe,

male peći u ćošku u dnu. Na belom zidu ispred nalazila se slika

58

Noć darova

Milosrdne Device. Nekoje između dve šale, naštimovao je gitaru

koja ga je dosta mučila. Samo zbog stidljivosti nisam odbio ra­

kiju od borovnice koja mi ostavi usta kao žar. Među ženama be­

se jedna koja mi se činila različitom od ostalih. Zvali su je

Zatočenica. Primetio sam kod nje nešto indijanskog, ali crte be-

jahu crtež, a oči veoma tužne. Pletenica joj je dosezala do pojasa.

Rufino, koji je primetio da je posmatram, reče joj:

- Pričaj još jednom o prepadu Indijanaca da osvežiš pam­

ćenje.

Devojka je govorila kao daje sama i na neki način osetih da

ne može da misli ni na šta drugo i da je ta stvar jedina koja joj se

desila u životu. Ovako nam je kazivala:

- „Kada su me doveli iz Katamarke bila sam veoma mala.

Šta sam mogla znati o napadima Indijanaca. Na imanju ih od

straha i nisu pominjali. Kao tajnu, saznala sam da Indijanci mo­

gu da se sruče kao nekakav oblak i da pobiju svet i pokradu živo­

tinje. Žene su odvodili sa sobom u unutrašnjost i svašta im činili.

Uradila sam sve što sam mogla da ne verujem. Lukas, moj brat,

koga su kasnije izboli kopljem, kleo se da su sve to laži, ali kada

je jedna stvar istinita, dovoljno je da je neko kaže jednom pri­

likom da bi se znalo da je tačno. Vlada im deli poroke i travu za

čaj da bi bili mirni, ali oni imaju veoma oprezne vračeve koji ih

savetuju. Na zapovest poglavice ništa ih ne košta da poharaju

između tvrđavica koje su raspršene. Od silnog razmišljanja sko­

ro da sam želela da dođu i umela sam da posmatram u pravcu za­

pada. No, znam da merim vreme, ali bilo je mrazeva i leta i

59

H. L. Borhes Peščana knjiga

žigosanja stoke i smrt nadzornikovog sina pre invazije. Bilo je to

kao da ih je doneo vetar sa pampe. Videla sam stričkov cvet u

rovu i sanjala sam Indijance. U zoru se to i desilo. Životinje su

saznale pre hrišćana, kao kod zemljotresa. Imanje je bilo spo­

kojno, a na nebu su tamo-amo letele ptice. Potrčali smo da po­

gledamo na strani na kojoj sam ja uvek gledala.

- Ko vas je upozorio? - upitao je neko.

I dalje kao daje veoma daleko, devojka je ponovila posled-

nju rečenicu.

Potrčali smo da pogledamo na stranu na koju sam uvek

gledala. Bilo je to kao da se celokupna pustinja stavila u pokret.

Na rešetkama gvozdene ograde ugledali smo oblak prašine pre

negoli Indijance. Dolazili su na prepad. Udarali su se po ustima i

ispuštali krike. U Santa Ireni bilo je dugih cevi koje nisu poslu­

žile ni za šta drugo već da zagluše i da sakupe više besa.

Zatočenica je govorila kao neko ko izgovara molitvu, na­

pamet, ali sam na ulici čuo Indijance iz pustinje i krike. Neko me

gurnu i oni su bili u dvorani, kao da su ušli na konju, u delićima

nekog sna. Behu pijani došljaci. Sada, u sećanju, vidim ih veoma

visoke. Predvodnik udari laktom Rufina, koji se nalazio u blizini

vrata. Ovaj se prestravio i sklonio u stranu. Gospođa koja se nije

pomerila sa svog mesta ustade i reče nam:

- To je Huan Moreijra.

Pošto je proteklo toliko vremena, ne znam više da li se

sećam čoveka te večeri ili onog kojeg ću toliko puta kasnije vi­

deti na jahalištu. Mislim na dugu kosu i na crnu bradu Podeste, ali,

60

Noć darova

61

takođe, na crveno, boginjavo lice. Štene je istrčalo da mu se

veseli. Jednim udarcem biča Moreijra ga obori na tlo. Palo je na

leđa i uginulo, trzajući šapama. Tu, zaista, započinje priča.

Nečujno sam se domogao jednih vrata koja su gledala na

nekakav uzani hodnik i stepenište. Gore se sakrih u nekakvoj

mračnoj sobi. Sem kreveta, koji je bio nizak, ne znam kakvog je

nameštaja bilo. Drhtao sam. Dole svirka nije prestajala i razbilo

se nešto od stakla. Čuh neke ženske korake i ugledah trenutni

zračak svetla. Posle me je glas Zatočenice pozvao šapatom.

- Ovde sam da služim, ali miroljubivom svetu. Priđi, neću

ti učiniti ništa nažao.

Već je bila skinula kućnu haljinu. Ispružio sam se pored nje

i potražio joj lice rukama. Ne znam koliko je vremena proteklo.

Nije bilo ni jedne reči ni jednog poljupca. Raspleo sam joj ple­

tenicu i igrao se sa kosom koja je bila ravna, a posle sa njom.

Nikada se više nismo videli i nikada nisam saznao njeno ime.

Jedan hitac nas je zaglušio. Zatočenica mi reče:

- Možeš izaći drugim stepeništem.

Tako sam i uradio i našao se na zemljanoj ulici. Mesec je

osvetljavao noć. Policijski narednik, sa puškom i nataknutim ba-

jonetom, stražario je nad zemljanim zidom. Nasmeja se i reče:

- Koliko vidim, od onih si što rano rane.

Mora da sam nešto odgovorio, ali nije obratio pažnju na

mene. Preko zida se spuštao neki čovek. Jednim skokom, nare­

dnik ga ubode bajonetom. Čovek pade na zemlju, gde je ostao

ispružen, na leđima, stenjući i krvareći. Setio sam se psa. Da bi ga

H. L. Borhes Peščana knjiga

dokrajčio već jednom narednik mu je ponovo zabo bajonet.

Nekom vrstom radosti reče mu:

- Moreijra, kako stvari stoje, danas ti pucnjava ništa nije

pomogla.

Sa svih strana stigoše ljudi u uniformi koji behu opkolili

kuću, a kasnije i susedi. Andres Čirino morao je da mu silom

iščupa oružje. Svi su hteli da se rukuju sa njim. Rufino reče sme-

jući se:

- Ovom je druškanu završena zabava.

Ja sam išao od grupe do grupe, pričajući šta sam video. Iz­

nenada osetih umor; možda sam imao groznicu. Izvukao sam se,

potražio sam Rufina i vratismo se. S konja, ugledali smo belo

svetio svitanja. Više negoli umoran, osećao sam se obamrlo, usled

tolikog niza događaja.

- Zbog visoke reke te noći - rekao je moj otac.

Drugi potvrdi.

- Tako je. U toku samo nekoliko sati upoznao sam ljubav i

gledao sam smrt. Svim se ljudima otkrivaju sve stvari, ili barem,

sve one stvari što se čoveku daju na upoznavanje, ali meni, preko

noći, behu otkrivene te dve suštinske stvari. Godine prolaze i to­

liko sam puta ispričao priču da više ne znam da li je doista pam­

tim ili se samo sećam reči kojima je pripovedam. Možda se isto

desilo Zatočenici sa njenim prepadom. A sada je zaista svejedno

da li sam to bio ja ili je neko drugi video kada su ubili Moreijru.

62

Ogledalo i maska

OGLEDALO I MASKA

Pošto je završena bitka kod Klontarfa, u kojoj je poražen

Norvežanin, Uzvišeni Kralj razgovarao je sa pesnikom i rekao mu:

- Najslavniji poduhvati gube sjaj ako se ne izliju u reči.

Želim da ispevam moju pobedu i moju pohvalu. Ja ču biti Eneja;

ti ćeš biti moj Vergilije. Da li si sposoban da se latim takvog po­

duhvata koji će nas obojicu učiniti besmrtnim?

- Da, Kralju - reče pesnik. - ja sam Oljan. Tokom dvana­

est zima učio sam discipline metrike. Znam napamet tri stotine

šezdeset legendi koje čine osnovu prave poezije. Ciklusi Alstera

i Minstera nalaze se u žicama moje harfe. Zakoni mi odobravaju

da se razmećem najstarijim rečima jezika i najsloženijim meta­

forama. Vladam tajnim pismom koje brani našu umetnost od ne­

smotrenog ispitivanja puka. Mogu da slavim ljubavi, krađu stoke,

plovidbe, ratove. Poznajem mitološko poreklo svih kraljevskih

kuća Irske. Poznajem vrline trava, astrologiju, matematiku i

kanonsko pravo. Porazio sam svoje takmace u javnom nadme­

tanju. Izveštio sam se u satiri, koja prouzrokuje kožne bolesti,

uključujući i lepru. Umem da baratam mačem, kao što sam do­

kazao u tvojoj bici. Samo jednu stvar ne znam: zahvaliti na daru

koji mi činiš.

Kralj, koji se lako umarao dugim i tuđim govorima, odgo­

vori mu sa olakšanjem:

63

H. L. Borhes Peščana knjiga

- Veoma dobro su mi poznate te stvari. Upravo su mi sao-

pštili da je slavuj vec zapevao u Engleskoj. Kada prođu kiše i sne-

govi, kada se vrati slavuj iz svojih južnih krajeva, recitovaćeš

svoju pohvalu pred dvorom i pred Kolegijumom Pesnika. Dajem

ti čitavu jednu godinu. Uglačačeš svako slovo i svaku reč.

Nagrada, kao što ti je poznato, neće biti nedostojna mog kraljev­

skog običaja ni tvojih nadahnutih bdenja.

- Kralju, najbolja nagrada je videti tvoje lice - reče pesnik,

koji je, takođe, bio dvorjanin.

Poklonio se i otišao, naziruci vec poneki stih.

Pošto je istekao rok, prepun zaraza i pobuna, predstavio je

panegirik. Izrecitovao ga je sporom sigurnošću, i ni jednom nije

pogledao rukopis. Kralj je povlađivao glavom. Svi su podraža­

vali njegov pokret, čak i oni koji, nagomilani na vratima, nisu

razaznali ni jednu reč. Konačno, kralj progovori.

- Prihvatam tvoje delo. To je druga pobeda. Svakoj si reči

pripisao njeno iskonsko značenje i svakoj imenici epitet koji su

mu dali prvi pesnici. U celoj pohvali nema jedne slike koju već

nisu upotrebili klasici. Rat je lepo čovekovo tkanje, a voda mača

je krv. More ima svog boga, a oblaci predskazuju budućnost.

Vesto si baratao rimom, aliteracijom, asonancom, dužinama, maj­

storijama učene retorike, mudrim smenjivanjem sloga. Kada bi

se izgubila celokupna književnost Irske - omen absit - mogla bi

se tvojom klasičnom odom rekonstruisati bez gubitaka. Trideset

pisara će je prepisati po dva puta. Usledila je tišina, a zatim je

nastavio:

64

Ogledalo i maska

- Sve je dobro, a ipak, ništa se nije desilo. U damaru ne te­

če brže krv. Ruke nisu potražile lukove. Niko nije prebledeo. Niko

nije ispustio borbeni poklič, niko nije suprotstavio grudi Vikin­

zima. Kroz godinu dana, tapšaćemo drugoj pohvali, pesnice. U

znak našeg odobravanja, uzmi ovo ogledalo od srebra.

- Zahvaljujem i razumem - uzvrati pesnik.

Zvezde sa neba ponovo krenuše svojim jasnim pravcem.

Ponovo je pevao slavuj iz saksonskih šuma, a pesnik se vratio sa

svojim kodeksom, kraćim od prethodnog. Nije ga ponovio napamet;

čitao gaje sa očiglednom nesigurnošću, izostavljajući pojedine de-

love, kao da ih on sam uopšte ne razume ili ne želi da ih oskrnavi.

Stranica je bila čunda. Nije predstavljala opis bitke: to je bila bitka.

U svom ratnom neredu komešao se Bog koji je Trojstvo i Jedan,

paganska božanstva iz Irske i oni koji će ratovati, stotinama godina

kasnije, na početku Stare Ede. Forma nije bila manje čudna. Imenica

u jednini mogla je tražiti glagol u množini. Predloži su bili van

uobičajenih pravila. Oštrina se smenjivala sa nežnošću. Metafore

su bile proizvoljne ili su ostavljale takav utisak .

Kralj je razmenio nešto malo reči sa ljudima od pera koji su

ga okruživali i govorio je na ovaj način:

- Za tvoju prvu pohvalu mogao sam tvrditi daje srećan sa­

žetak svega što su u Irskoj ispevali. Ova prevazilazi sve pretho­

dno, a takođe ga uništava. Zaustavlja, začuđuje i zasenjuje. Neće

je zaslužiti neznalice, ali hoće učeni ljudi, kojih je manje. Kovčeg

od slonovače čuvaće jedini primerak. Od pera koje je stvorilo tako

istaknuto delo možemo očekivati još uzvišenije dostignuće.

65

H. L. Borhes Peščana knjiga

Dodao je sa osmehom:

- Mi smo likovi iz legende i valja se podsetiti da u legen­

dama prednjači broj tri.

Pesnik se usudio da promrmlja:

- Tri dara čarobnjaka, trijade i nesumnjivo Trojstvo.

Kralj nastavi:

U zalog našeg odobravanja uzmi ovu masku od zlata.

- Zahvaljujem i shvatio sam - reče pesnik.

Godišnjica se ponovila. Stražari na dvoru primetili su da

pesnik ne nosi rukopis. Ne bez zaprepaštenja Kralj ga je zapre-

pašćeno pogledao; skoro daje bio drugi čovek. Nešto, što ne beše

vreme, izbrazdalo je i promenilo njegove crte. Oči su tupo zurile

u daljinu ili su bile slepe. Pesnik gaje zamolio da progovori neko­

liko reči sa njim. Robovi napustiše salu.

- Nisi izveo odu? - upita Kralj.

- Da - odgovori tužno pesnik. Daj Bože da mi je Hristos,

naš gospodar, zabranio.

- Možeš li da je ponoviš?

- Ne usuđujem se.

- Ja ti dajem hrabrost koja ti nedostaje - podstakao je Kralj.

Pesnik reče pesmu. Imala je samo jedan redak.

Ne usudivši se da je izgovore glasno, pesnik i njegov Kralj

su se sladili, kao da je tajna molitva ili psovka. Kralj nije bio

manje zadivljen niti se osećao manje neprijatno od drugog. Obo­

je se pogledaše, bledi.

- U mladosti - nastavi Kralj - plovio sam ka zapadu. Na

66

Ogledalo i maska

nekom ostrvu video sam srebrne hrtove kako ubijaju zlatne div­

lje svinje. Na drugom smo se hranili miomirisom čarobnih jabu­

ka. Na trećem sam video zidine od vatre. Na najudaljenijem od

svih, viseća reka sa svodom brazdala je nebom, a njenim vodama

plivale su ribe i plovile lađe. To su čudesa, ali neuporediva sa tvo­

jom pesmom, koja ih na neki način zatvara. Koja li ti je vradžbina

to dala?

- U zoru - reče pesnik - setio sam se izgovarajući neke re­

či koje u početku nisam shvatio. Te reči su pesma. Osetih da sam

zgrešio, možda sam počinio greh koji Duh ne prašta.

- Koji sada delimo obojica - procedio je Kralj. Greh da smo

upoznali Lepotu, što je dar zabranjen ljudima. Sada ga moramo

ispaštati. Dao sam ti ogledalo i zlatnu masku; evo ti treći poklon,

koji će biti poslednji.

Stavio mu je u desnicu bodež.

O pesniku znamo da se ubio pošto je izašao sa dvora, o

Kralju, da kao prosjak obilazi puteve Irske, koji behu njegovo

kraljevstvo, i da nikada nije ponovio pesmu.

6 7

Undr

UNDR

Moram upozoriti čitaoca da će se stranice koje prenosim

uzalud tražiti u knjizi Libellus (1615) Adama iz Bremena, koji

se, kao što je poznato, rodio i umro u jedanaestom veku. Lapen-

berg ih je pronašao u rukopisu Bodlejane iz Oksforda i procenio

ih je, s obzirom na prikupljanje nebitnih detalja, kasnijim umet­

kom, ali ih je objavio, kao zanimljivost, u svojim Analecta Ger­

manica (Lajpcig, 1894). Mišljenje pukog argentinskog amatera

malo vredi; neka ih proceni čitalac kako bude hteo. Moj prevod

na španski nije doslovan, ali je verodostojan.

Piše Adam iz Bremena:

„Od naroda koji se graniče sa pustinjom koja se prostire

na drugoj obali Zaliva, dalje od zemlje na kojoj se koti divlji

konj, najdostojniji pomena su Urni. Neizvesna ili izmišljena

obaveštenja trgovaca, opasnosti na tim stranama kao i pljačke

nomada, nikada mi nisu dozvolili da stignem do njihove teri­

torije. Međutim, poznato mi je da se njihova neizvesna i uda­

ljena sela nalaze u nizinama Visle. Za razliku od Šveđana, Urni

propovedaju iskonsku veru Isusovu, koja nije okaljana ari-

janizmom, ni krvavim obožavanjem demona, od kojih vode

poreklo kraljevske kuće Engleske i drugih sverenih zemalja.

Oni su pastiri, lađari, vračevi, kovači mačeva i pletači. Usled

surovosti ratova skoro da ne obrađuju zemlju. Ravnica i ple-

69

H. L. Borhes Peščana knjiga

mena koja njom krstare učinili su ih veštim u rukovanju ko­

pljem i lukom. Čovek na kraju završi ličeći na svoje nepri­

jatelje. Koplja su duža od naših jer su konjička, a ne pešadijska.

Ne poznaju, kao što se može pretpostaviti, upotrebu pera,

roga za mastilo i pergamenta. Urezuju svoja slova kao naši preci

rune koje im je otkrio Odin, pošto je visio na jasenu Odin žrtvo­

van Odinu, tokom devet noći.

„Ovim opštim podacima dodaću priču o svom razgovoru sa

Islanđaninom Ulfom Sigurdarsonom, čovekom ozbiljnih i odmerenih

reči. Sreli smo se u Upsali, u blizini hrama. Drva su gorela i vatra se

najednom ugasila; kroz neujednačene pukotine u zidu prodirali su

hladnoća i zora. Napolju će u snegu ostaviti svoj oprezan trag sivi

vukovi što proždiru meso pagana namenjenih trojici bogova. Naš je

razgovor započeo na latinskom, kao što je običaj među učenim

ljudima, ali smo ubrzo prešli na jezik sa Severa, koji se širi od Posled-

nje Tule do tržnica Azije. Čovek reče:

- Od roda sam Skalda; dovoljno mi je bilo znati da se poe­

zija Urna sastoji od jedne reči da bih shvatio njihovo traganje i put

koji će me dovesti do njihove zemlje. Stigao sam za godinu dana,

ne bez napora i muke. Bila je noć. Primetio sam da me ljudi sa ko­

jima se susrećem na putu gledaju znatiželjno, a udarila me je i po

neka kamenica. Videh sjaj u nekoj kovačnici i uđoh.

Kovač mi ponudi konačiše za tu noć. Zvao se Orm. Nje­

gov jezik manje više beše naš. Razmenili smo poneku reč. Iz nje­

govih usta čuh po prvi put ime kralja, koji se zvao Gunlaug.

Saznah da vodi poslednji rat, da je sa nepoverenjem gledao na

70

Undr

strance i da ih je, obično, razapinjao na krst. Da bi izbegao tu su­

dbinu, manje primerenu čoveku a više Bogu, započeo sam pisa­

nje jedne drape ili kompozicije u pohvalu, koja slavi pobede,

slavu i milostivost kralja. Tek što sam je naučio napamet, dođo­

še po mene dva čoveka. Nisam hteo da im predam mač, ali sam

pustio da me vode.

U zoru je još bilo zvezda na nebu. Prešli smo deo zemljišta

među kolibama. Govorili su mi o piramidama; ono što sam

ugledao na prvom trgu beče stub od žutog drveta. Na njegovom

vrhu sam razaznao crnu figuru ribe. Orm, koji nas je pratio, mi

reče da je ta riba Reč. Na narednom trgu videh crveni stub sa

prstenom. Orm mi ponovi da je to Reč. Zatražih od njega da mi

je kaže. Reče mi da je on običan zanatlija i da je ne zna.

Na trećem trgu, koji beše i poslednji, videh stub obojen u

crno, sa crtežom koji sam zaboravio. U dnu beše dugačak uspra­

van zid, čije krajeve nisam video. Utvrdio sam kasnije daje išao

u krug, prekriven krovom od vlata, bez unutrašnjih vrata i da je

išao oko grada. Konji vezani za ogradu behu niski i duge dlake.

Kovaču nisu dopustili da uđe. Unutra je bilo naoružanog sveta, svi

su stajali. Gunlaug, kralj, bio je bolestan, ležao je poluzatvorenih

očiju na nekoj vrsti postolja na kamiljim kožama. Beše to istrošen

i žućkast čovek, sveta i skoro zaboravljena stvar; stari i dugački

ožiljci išli su mu preko grudi. Jedan od vojnika mi otvori prolaz.

Neko je doneo harfu. Klečeći, zapevao sam tiho drapu. Nije ne­

dostajalo retoričkih figura, aliteracija i naglasaka koje ta vrsta za-

hteva. Ne znam da li je Kralj razumeo, ali mi dade srebrni prsten

71

H. L. Borhes Peščana knjiga

koji još uvek čuvam. Pod jastukom sam uspeo da vidim oštricu

bodeža. Desno od njega nalazila se šahovska tabla, sa stotinak

polja i nešto malo razbacanih figura.

Straža me odgurnula u dno dvorane. Jedan čovek je zau­

zeo moje mesto, stojeći. Dodirnuo je žice kao da ih zglašava i

ponovi tiho reč koju sam hteo da saznam a nisam uspeo. Neko

reče s poštovanjem: Sada neće da kaže ništa.

Videh poneku suzu. Čovek je podizao ili udaljavao glas dok

su skoro jednaki akordi bili monotoni ili, još bolje, beskonačni.

Voleo bih da se pevanje nastavilo zauvek i bilo moj život. Odjed­

nom je prestalo. Čuh šum harfe kada ju je pevač, bez sumnje is­

crpljen, bacio na pod. Izašli smo u neredu. Bio sam jedan od

poslednjih. Videh, iznenađen, da svetlost jenjava.

Učinio sam nekoliko koraka. Ruka na ramenu me zaustavi.

Reče mi:

- Kraljev prsten bio je tvoj talisman, ali uskoro ćeš umreti

jer si čuo Reč. Ja, Bjarni Torkelson, spasiću te. Ja sam od roda

skalda. U tvom si ditirambu nazvao vodom mačka krv i bitkom

ljudi bitku. Sećam se da sam te figure čuo od oca mog oca. Ti i ja

smo pesnici: spasiću te. Sada ne određujemo svaki događaj koji

pobuđuje našu pesmu; šifriramo je u jednu jedinu reč koja je Reč.

Odgovorih mu:

- Nisam uspeo da je čujem. Molim te da mi kažeš koja je.

Oklevao je nekoliko trenutaka i odgovorio:

- Zakleo sam se daje neću otkriti. Osim toga, niko ništa ne

može da pokaže. Moraš sam daje tražiš. Požurimo jer ti je život

72

Undr

u opasnosti. Sakriću te u svojoj kući, gde se neće usuditi da te

traže. Ako je vetar povoljan, plovićeš sutra ka jugu.

Tako je započela pustolovina koja će trajati nekoliko zima.

Neću izvestiti o njenim nevoljama niti ću pokušati da se setim

tačnog redosleda njenih nepostojanosti. Bio sam veslač, trgovac

robljem, rob, drvoseča, razbojnik koji napada karavane, pevač,

degustator dubokih voda i metala. Pretrpeo sam zarobljeništvo

tokom jedne godine u rudnicima žive, koja oslabi zube. Vojevao

sam sa ljudima iz Švedske u gardi Mikligartra (Carigrada). Na

obalama Azova volela me je žena koju neću zaboraviti; napustio

sam je ili me je ostavila, što je isto. Bio sam izdat i izdao sam. U

više navrata sudbina me naterala da ubijam. Jedan grčki vojnik

me izazvao i prepustio mi izbor dva mača. Jedan je za čitav pe­

dalj bio duži od drugog. Shvatio sam da pokušava da me zaplaši

i izabrao sam kraći. Upitao me je zašto. Odgovorih mu da je od

moje šake do njegovog srca jednaka razdaljina. Na obali Crnog

mora nalazi se ruski epitaf koji sam uklesao za svog druga Lajfa

Arnarsna. Borio sam se sa Plavim ljudima iz Serklanda protiv

Saracena. Tokom vremena bio sam mnogi, ali taj vihor je bio

dugačak san. Suština beše reč. Ponekad sam prestao da verujem

u nju. Ponavljao sam daje besmisleno odustati od lepe igre kom-

binovanja lepih reči i da nema razloga da se traga za jednom,

možda prividnom. Razmišljanje beše uzaludno. Jedan misionar

mi predloži reč Bog, što sam odbacio. Jedne zore na obalama

jedne reke, koja se rasplinjava u nekom moru, pomislih da sam

došao do otkrovenja.

73

H. L. Borhes Peščana knjiga

Vratio sam se u zemlju Urna i koštalo me truda da prona­

đem kuću pevača.

Uđoh i rekoh svoje ime. Već je bila pala noć. Torkelson mi,

sa poda, reče da upalim veliku svecu u bronzanom svećnjaku.

Lice mu je toliko bilo ostarilo da nisam mogao da prestanem da

mislim kako sam i ja star. Kao što je običaj, upitah ga za nje­

govog kralja. Odgovori mi:

- Ne zove se više Gunlaug. Sada nosi drugo ime. Pričaj mi

o svojim putovanjima.

To sam uradio sa najboljim redom uz obilje detalja koje

izostavljam. Pred kraj me upitao:

- Da li si često pevao po tim zemljama?

Pitanje me zateklo.

- Na početku - rekoh mu - pevao sam da bih zarađivao za

život. Posle me neki strah, koji ne razumem, udaljio od pevanja i

harfe.

- Dobro je - potvrdio je. - Možeš da nastaviš svoju priču.

Poslušah naređenje. Nakon toga usledilo je dugotrajno ću-

tanje.

- Šta ti je dala prva žena koju si imao? - upita me.

- Sve - odgovorih mu.

- Meni je, takođe, život sve dao. Svima život daje sve, ali

najveći broj to ne zna. Moj je glas umoran, a moji prsti slabi. Ipak,

slušaj me.

Reče reč Undr, koja znači čudo.

Osetih da me nosi pesma čoveka na samrti, ali u njegovom

74

Undr

pevanju i akordu videh svoje sopstvene radove, robinju koja mi je

dala prvu ljubav, ljude koje sam ubio, hladne zore, svitanje na

vodi, vesla. Uzeo sam harfu i zapevao različitom rečju.

- Dobro je - reče drugi i morao sam da se približim da bih

ga čuo. - Razumeo si me.

75

Utopija čoveka koji je umoran

UTOPIJA ČOVEKA KOJI JE UMORAN

Nazvao je Utopija, grčkom rečju čije

značenje nema takvog mesta.

Kevedo

Ne postoje dva jednaka brda, ali je na svakom mestu na

zemlji ravnica jedna i ista. Išao sam putem po ravnici. Pitao sam

se bez previše radoznalosti da li se nalazim u Oklahomi ili Te-

ksasu ili u kraju koji pisci nazivaju pampa. Ni desno ni levo ni­

sam video žičanu ogradu. Kao i ranije, ponovio sam polako ove

redove Emilija Oribea:

Usred zastrašujuće beskonačne ravnice

I blizu Brazila

koji rastu i uvećavaju se.

Put je bio neravan. Počela je da pada kiša. Na otprilike

dvesta ili trista metara ugledah svetio iz neke kuće. Bila je niska

i pravougaona, ograđena drvećem. Vrata mi je otvorio toliko vi­

sok čovek da sam se skoro uplašio. Bio je obučen u sivo. Osetio

sam da očekuje nekog. Na vratima nije bilo brave.

Uđosmo u prostranu sobu čiji su zidovi drveni. Sa stropa je

visila lampa žućkaste svetlosti. Sto me je iz nekog razloga začudio.

Na stolu se nalazio nekakav vodeni časovnik, prvi koji sam video,

van neke gravure u čeliku. Čovek mi pokaza jednu od stolica.

77

H. L. Borhes Peščana knjiga

Pokušao sam sporazumevanje na raznim jezicima i nismo

se razumeli. Kada je on govorio, to je činio na latinskom. Prizvao

sam već daleka sećanja iz škole i pripremio se za dijalog.

- Po odeći - reče mi - vidim da stižeš iz drugog veka. Ra­

znovrsnost jezika pogodovala je raznovrsnosti naroda pa čak i ra­

tova: zemlja se vratila latinskom jeziku. Ima ko se boji da bi opet

mogao da se izrodi u francuski, u limuzinski ili papijamento, ali

opasnost nije neposredna. Što se tiče ostalog, ne zanima me ni šta

je bilo ni šta će biti.

- Ne rekoh ništa, a on dodade:

- Ako ti nije neprijatno da gledaš drugog kako jede, hoćeš

li da me pratiš?

Shvatio sam da je primetio moju uznemirenost i rekoh da

hoću.

Prošli smo jedan hodnik sa bočnim vratima, koji je izlazio

na malu kuhinju u kojoj je sve bilo od metala. Vratili smo se no­

seći večeru na poslužavniku; zdelama sa kukuruznim pahuljica­

ma, grozdom grožđa, nepoznatim voćem čiji me ukus podsećao

na smokvu i velikim vrčem vode. Mislim da nije bilo hleba. Crte

mog domaćina behu oštre. Imao je nešto čudno u očima. Neću

zaboraviti to strogo i bledo lice koje više neću videti. Nije gesti-

kulisao pri govoru.

Smetala mi je obaveza latinskog, ali konačno mu rekoh:

- Zar te ne čudi moja iznenadna pojava?

- Ne - odgovori mi on - takve nam se posete dešavaju iz

veka u vek. Ne traju dugo; najkasnije sutra ćeš biti kod kuće.

78

Utopija čoveka koji je umoran

79

Uverljivost njegovog glasa bila mi je dovoljna. Procenio

sam da bi bilo mudro da se predstavim:

- Ja sam Eduardo Asevedo. Rodio sam se 1897. godine u

gradu Buenos Ajresu. Napustio sam sedamdeset godina. Profe­

sor sam engleskoj jezika i engleske i američke književnosti i pi­

sac fantastičnih pripovedaka.

- Sećam se da sam čitao bez negodovanja - odgovori mi -

dve fantastične priče: Putovanja Kapetana Lemjuela Gulivera,

koje mnogi smatraju istinitim i Suma Teologica. Ali da ne govo­

rimo o činjenicama. Nikome više nisu važne činjenice. To su puke

polazne tačke za izmišljanje i razmišljanje. U školama nas uče

sumnji i umeću zaboravljanja. Pre svega, zaboravljanja ličnog i

lokalnost. Živimo u vremenu koje sledi, ali pokušavamo da ži­

vimo sub specie aeternitatis. Od prošlosti nam ostadoše neka

imena, koja jezik teži da zaboravi. Izbegavamo beskorisne pre­

ciznosti. Nema hronologije ni istorije. Nema ni statistike. Rekao

si mi da se zoveš Eudoro; ja ne mogu da ti kažem kako se zovem

jer me zovu: neko.

- A kako ti se zvao otac?

- Nije se zvao.

Na jednom od zidova ugledah neku policu. Otvorio sam

jednu knjigu nasumce; slova su bila jasna i neodgonetljiva, ispi­

sana rukom. Njihova uglasta slova podsetila su me na runsku

abecedu koja se, međutim, koristila samo za epigrafsko pismo.

Pomislio sam da su ljudi budućnosti ne samo viši rastom, već i

veštiji Instinktivno pogleda izdužene i tanke prste čovekove.

H. L. Borhes Peščana knjiga

Ovaj mi reče:

- Sada ćeš videti nešto što nikada nisi video.

Pružio mi je pažljivo primerak Morove Utopije, štampan u

Bazelu godine 1518., na kom su nedostajali listovi i gravure.

Odgovorih uzvišeno:

- To je štampana knjiga. Kod kuće će ih biti više od dve

hiljade, iako nisu tako stare ni tako vredne.

Pročitah glasno naslov.

Drugi se nasmeja.

- Niko ne može pročitati dve hiljade knjiga. U toku četiri

veka, koliko živim, nisam prešao više od pola tuceta. Pored toga,

nije ni važno čitati, već čitati iznova. Štamparija, sad ukinuta, bila

je jedno od najvećih ljudskih zala pošto je išla za tim da vrtoglavo

umnoži nepotrebne tekstove.

- U mojoj čudnoj prošlosti - odgovorih - prevladavalo je

praznoverje da se između svakog poslepodneva i jutra dešavaju

događaji koje je sramota ne znati. Planeta je bila nastanjena ko­

lektivnim utvarama, Kanada, Brazil, Švajcarski Kongo i Zaje­

dničko Tržište. Skoro niko nije poznavao prethodnu istoriju tih

platonskih bića, ali su i te kako znali najmanje detalje poslednjeg

kongresa pedagoga, neizbežni prekid odnosa i poruke što su ih

slali predsednici, a koje je razradio sekretarev sekretar, uz opreznu

neodređenost svojstvenu toj vrsti.

- Sve se to čitalo za zaborav jer bi posle nekoliko sati to

izbrisale druge tričarije. Od svih poslova, političarev je, bez su­

mnje, bio najjavniji. Jedan ambasador ili ministar bio je jedna vrsta

80

Utopija čoveka koji je umoran

81

invalida koji se morao prevoziti dugim i bučnim vozilima, okružen

motocilistima i grenadirima, očekivan od strane uznemirenih fo­

tografa. Izgledalo je kao da su im odsekli noge, govorila je obično

moja majka. Slike i štampano slovo bile su stvarnije od stvari. Samo

je ono stoje objavljeno bilo istinito. Esse est percipi (postojati jeste

biti slikan) bilo je načelo, sredstvo i cilj našeg neobičnog poimanja

sveta. U prošlosti, koja mije dopala, ljudi su bili naivni; verovali su

da je neka roba dobra zato što je tako tvrdio i ponavljao njen

proizvođač. Krađe su, takođe, bile učestale, iako su svi znali da

posedovanje novca ne pruža veču sreću ni veći spokoj.

- Novac? - ponovio je on. - Niko više ne pati od siroma­

štva, koje mora daje bilo neizdrživo, niti od bogatstva, koje mora

da je bilo najneugodniji oblik vulgarnosti. Svako obavlja svoj

posao.

- Poput rabina - rekoh mu.

- Izgledalo je kao da nije razumeo i nastavio je.

Nema ni gradova. Sudeći po ruševinama Baija Blanke, ko­

je sam istražio iz znatiželje, nije se izgubilo mnogo. Pošto nema

imanja, nema ni nasledstva. Kada čovek sazri u stotoj godini,

spreman je da se suoči sa samim sobom i svojom samoćom. Već

je začeo jedno dete.

- Jedno dete? - upitah.

- Da. Jedno jedino. Nije preporučljivo unapređivati ljud­

ski rod. Ima ko misli da je oruđe božanstvo kako bi imao svest o

univerzumu, ali niko ne zna sa sigurnošću da li postoji takvo

božanstvo. Mislim da se sada raspravljaju prednosti ili nedostaci

H. L. Borhes Peščana knjiga

postepenog ili istovremenog samoubistva svih ljudi na svetu. Ali

vratimo se na naše.

- Klimnuo sam.

- Kada napuni sto godina, pojedinac može da se liši ljuba­

vi i prijateljstva. Ne prête mu bolesti ili neželjena smrt. Bavi se

nekom od umetnosti, filozofijom, matematikom ili igra šah sam

sa sobom. Kada hoće, ubije se. Pošto je čovek gospodar svog života, gospoda je i svoje smrti.

- Da li je u pitanju neki citat? - upitah ga.

- Svakako, ne ostaje nam ništa više negoli navodi. Jezik je sistem navoda.

- A velika pustolovina mog doba, svemirska putovanja? -rekoh mu.

- Pre nekoliko vekova odustali smo od tih krstarenja koja su, bez sumnje, bila dostojna divljenja. Nikada nismo mogli po-beći od jednog ovde i jednog sad.

Sa osmehom je dodao:

- Pored toga, svako je putovanje svemirsko. Ići sa jedne planete na drugu je kao ići na imanje preko puta. Kada ste ušli u ovu sobu, izvodili ste svemirsko putovanje.

- Tako je - odgovorih. - Govorilo se, takođe, o hemijskim supstancama i zoološkim životinjama.

Čovek mi je sada okrenuo leđa i gledao kroz prozore. Napolju je ravnica bila bela od tihog snega i meseca.

Usudio sam se da pitam:

- Da li još postoje muzeji i biblioteke?

82

Utopija čoveka koji je umoran

83

- Ne. Hoćemo da zaboravimo prošlost, sem za kompono-

vanje elegija. Nema komemoracija, ni stogodišnjica, ni likova

mrtvih ljudi. Svako mora za svoj račun da stvara nauke i ume-

tnosti koje su mu potrebne.

- U tom slučaju, svako mora biti svoj sopstveni Bernard

Šou, svoj sopstveni Isus Hristos i svoj sopstveni Arhimed.

- Potvrdio je bez reči. Upitao sam:

- Šta se desilo sa vladama?

- Prema tradiciji postepeno su izlazile iz funkcije. Pozivale su

na izbore, objavljivale ratove, nametale tarife, oduzimale bogatstva,

naređivale hapšenja i nameravale nametnuti cenzuru, a niko ih na

zemlji nije slušao. Štampa je prestala da objavljuje njihove priloge

i njihove likove. Političari su morali da potraže poštena zanimanja;

neki su bili dobri komičari, neki, dobri nadrilekari. Stvarnost je, bez

sumnje, bila složenija od ovog rezimea.

Promenio je ton i rekao.

- Izgradio sam ovu kuću koja je ista kao sve druge. Napra­

vio sam ovaj nameštaj i ove kućne potrepštine. Radio sam u po­

lju, koje će neko drugi, čije lice nisam video, obrađivati bolje od

mene. Mogu ti pokazati neke stvari.

Sledio sam ga u susednu prostoriju. Upalio je lampu ko-ja

je, takođe, visila o ravnoj tavanici. U jednom ćošku ugledah harfu

sa malo žica. Na zidovima su visila pravougaona platna na ko­

jima su preovladavali tonovi žute boje. Izgledalo je da ne potiču

od iste ruke.

- Ovo je moje delo - izjavio je.

H. L. Borhes Peščana knjiga

84

Pogledao sam platna i zaustavio se pred najmanjim, koje je

prikazivalo ili sugerisalo zalazak sunca i sadržalo nešto be­

skonačno.

- Ako ti se sviđa, možeš ga poneti kao secanje na budućeg

prijatelja - reče mirnim glasom.

Zahvalio sam mu se, ali me druga platna zabrinuše. Neću

reći da su bila bela, ali su bila skoro bela.

- Naslikana su bojama koje tvoje drevne oči ne mogu vi-

deti.

Nežne ruke dotakoše žice harfe i jedva sam čuo poneki

zvuk.

Tada se začuše udarci.

Jedna visoka žena i tri ili četiri muškarca uđoše u kuću.

Reklo bi se da su bili braća ili da ih je izjednačilo vreme. Moj

domaćin je prvo razgovarao sa ženom.

- Znao sam da večeras nećeš izostati. Da li si videla Nilsa?

- Ponekog poslepodneva. I dalje je posvećen slikarstvu.

- Nadajmo se sa više sreće od svog oca.

- Rukopisi, slike, nameštaj, potrepštine; ništa nismo osta­

vili u kući.

Žena je radila zajedno sa muškarcima. Postideo sam se

svoje slabosti koja mi skoro nije dopuštala da im pomognem.

Niko nije zatvorio vrata i izašli smo, natovareni stvarima. Pri­

metio sam da je krov na dve vode.

Posle petnaest minuta hoda, skrenuli smo u levo. U dnu sam

nazreo neku vrstu tornja, krunisanog kupolom.

Utopija čoveka koji je umoran

85

- To je krematorijum - reče neko. - Unutra je komora smrti.

Kažu da je izmislio izvesni filantrop čije je ime, mislim, bilo

Adolf Hitler.

Čuvar, čija me visina nije iznenadila, otvorio nam je ogradu.

Moj domaćin promrmlja neke reči. Pre nego što smo ušli u

zgradu oprostio se, mahnuvši.

- Sneg će nastaviti - najavila je žena.

Na svom pisaćem stolu u ulici Meksiko čuvam platno koje

će neko naslikati, kroz hiljadu godina, materijalima danas rasutim

po planeti.

Lukavstvo

LUKAVSTVO

Priča koju prenosim odnosi se na dva čoveka ili, bolje re­

čeno, na epizodu u kojoj učestvuju dva čoveka. Sam događaj, ni­

malo neobičan ni fantastičan, manje je važan od karaktera

njegovih učesnika. Obojica zgrešiše zbog taštine, ali na jedan veo­

ma različit način i sa različitim ishodom. Anegdota (u stvari nije

mnogo više od toga) desila se pre malo vremena u jednoj od

američkih država. Mislim da se nije mogla desiti na drugom

mestu.

Krajem 1961. godine, na Univerzitetu u Teksasu, u Osti-

nu, imao sam priliku da dugo razgovaram sa jednim od dvojice,

doktorom Ezrom Vintropom. Bio je profesor starog engleskog

jezika (nije odobravao upotrebu reči anglosaksonski, koja suge-

riše tvorevinu sačinjenu iz dva delà). Sećam se daje ispravio moje

brojne greške i neoprezne pretpostavke, a da mi nijednom nije

protivrečio. Rekoše mi da je na ispitima više voleo da ne postavi

ni jedno jedino pitanje; pozvao bi učenika da govori o toj ili onoj

temi, prepuštajući njegovom izboru pravi odgovor. Starog puri­

tanskog porekla, rođen u Bostonu, dosta mu je trebalo da se

navikne na običaje i predrasude Juga. Nedostajao mu je sneg, ali

sam primetio da ljude sa severa uče kako da se zaštite od hla­

dnoće, kao što nas uče tome kako da se zaštitimo od vrućine. Os­

tala mi je u sećanju pomalo izbledela slika njegovog kolege

87

H. L. Borhes Peščana knjiga

Herberta Lokea, koji mi je dao jedan primerak svoje knjige To­

ward a History of the Kenning, u kojoj se čita da su Saksonci

ubrzo napustili te pomalo mehaničke metafore (put kitova ume-

sto mora, bojni soko umesto orao), dok su ih skandinavski pes­

nici kombinovali i isprepletali do nerazrešivosti. Pomenuo sam

Herberta Lokea jer je sastavni deo moje priče.

Stižem sada do Islanđanina Erika Einarsona, možda pravog

protagoniste. Nikada ga nisam video. Došao je u Teksas 1969. go­

dine, kada sam se ja nalazio u Kembridžu, ali su me pisma za­

jedničkog prijatelja, Ramona Martines Lopesa, ostavila u uverenju

da ga intimno poznajem. Znam da je bio plah, energičan i hladan;

visok i u zemlji visokih ljudi. Zbog njegove riđe kose bilo je

neizbežno da mu studenti daju nadimak Erik riđokosi. Smatrao je

da je korišćenje slenga svakako pogrešno, čini od stranca uljeza i

nikada se nije spustio na O. K. Kao dobrom istraživaču nordijskih

jezika, engleskog, latinskog i - mada to nije priznavao - nemačkog,

nije mu trebalo mnogo truda da sebi otvori vrata američkih uni­

verziteta. Njegov prvi rad bila je jedna monografija o četiri članka

koje je De Kvinsi posvetio uticaju danskog na jezersko područje

Vestmorlenda. Sledila je druga monografija o dijalektu seljaka

Jorkšira. Obe su studije dobro primljene, ali je Einarson pomislio

da mu je za karijeru neophodan element iznenađenja. Na Jejlu je

objavio 1970. godine obimno kritičko izdanje Maldonove balade.

Beleške su, neosporno, ukazivale na scholarship, ali izvesne hi­

poteze iz uvoda izazvale su poneku debatu u skoro tajnim akadem­

skim krugovima. Einarson je tvrdio, na primer, da je stil balade

88

Lukavstvo

srodan, makar na dalek način, junačkom odlomku Finnsburha, a

ne odmerenoj retorici Beovulfa i da njeno rukovanje potrestnim

usputnim crtama nagoveštava čudnovate metode kojima se s pra­

vom divimo u islandskim sagama. Isto tako je ispravio nekoliko

lekcija iz Elfinstonovog teksta. Već je 1969. godine imenovan za

profesora na Univerzitetu u Teksasu. Kako ide glas, na američkim

univerzitetima su uobičajeni kongresi germanista. Doktoru Vin-

tropu je dopala sreća u prethodnom mandatu, na 1st Lensingu. Up­

ravnik Odseka, koji se pripremao za svoju sabatnu godinu, zamolio

gaje da razmisli o jednom kandidatu za narednu godinu u Viskon-

sinu. Uostalom, nije ni bilo više od dva kandidata. Herbert Loke ili

Erik Einarson.

Vintrop se, kao i Karlajl, odrekao puritanske vere svojih

predaka, ali ne i osećanja za etiku. Nije odustao od toga da dâ

savet; njegov je zadatak bio jasan. Herbert Loke nije mu od 1954.

godine, uskratio pomoć za izvesno kritički izdanje Junačkog

speva o Beovulfu koji je, u određenim akademskim institucijama,

zamenilo korišćenje Kleberove; sada je sastavljao delo od velike

koristi za germanistiku: rečnik englesko-anglosaksonski, koji će

uštedeti čitaocima, često beskorisno, konsultovanje etimoloških

rečnika. Einarson je bio daleko mlađi; njegova uobraženost

donosila mu je opštu odbojnost, uključujući i Vintropovu. Kritički

gledano, izdanje Finserha prilično je doprinelo da mu se razglasi

ime. Lako se upuštao u polemike; na Kongresu bi obavio svoju

ulogu bolje od ćutljivog i stidljivog Lokea. U tim je razmišljanji­

ma bio Vintrop kada se desio događaj.

89

H. L. Borhes Peščana knjiga

Na Jejlu se pojavio obiman članak o univerzitetskoj nasta­

vi književnosti i jezika Anglosaksonaca. Na dnu poslednje stra­

nice čitali su se jasno inicijali E. E. I, kao da rasprši i poslednju

sumnju, ime Teksas. Članak, napisan na korektnom engleskom

jeziku jednog stranca, nije sebi dozvolio ni najmanje nevaspita-

nje, ali je sadržao izvesnu silovitost. Tvrdio je da započeti te stu­

dije Junačkim spevom o Beovulfu, delom arhaičnog datuma, ali

pseudo vergilijevskog i retoričkog stila, isto je toliko proizvoljno

kao započeti studije engleskog komplikovanim stihovima Mil-

tona. Savetovao je inverziju hronološkog reda: započeti Grobni­

com iz jedanaestog veka u kojoj se može nazreti sadašnji jezik, a

zatim se vratiti do porekla. Za ono čime se bavi Beovulf dovoljan

je poneki odlomak izvučen iz dosadnog skupa od tri hiljade re­

dova; na primer, pogrebni ritual Skilda koji se vraća moru, a

došao je iz mora. Nije se pominjalo nijednom ime Vintropa, ali se

ovaj osetio neprestano napadnutim. Ta je okolnost bila manje

značajna od činjenice da mu je osporen pedagoški metod.

Preostalo je još malo dana. Vintrop je hteo da bude prave­

dan, a nije mogao da dozvoli da ono što je Einarson napisao,

pročitano i komentarisano u više navrata od strane mnogih, utiče

na njegovu odluku. Ona mu je zadala dosta posla. Jednog jutra,

Vintrop je razgovarao sa svojim upravnikom; tog istog poslepo-

dneva Einarson je dobio službeni nalog da putuje u Viskonsin.

Uoči devetnaestog marta, dana kada je polazio na put,

Einarson se pojavio u kancelariji Ezre Vintropa. Došao je da se

pozdravi i da mu se zahvali. Jedan od prozora gledao je na strmu

90

Lukavstvo

ulicu drvoreda. Okruživale su ih police sa knjigama; Eintarson je

odmah prepoznao prvo izdanje Edda Islandorum, ukoričeno u

pergamentu. Vintrop odgovori da je znao da će on dobro obaviti

svoj zadatak i da nema na čemu da se zahvali. Dijalog je, ako se

ne varam, bio dug.

- Budimo iskreni - reče Einarson. - Svaki pas na Univer­

zitetu zna da, ako mi je doktor Li Rozental, naš upravnik, uka­

zao čast zaduživanjem da nas predstavljam, to radi po vašem

savetu. Pokušaću da vas ne izneverim. Ja sam dobar germanista;

jezik mog detinjstva je jezik saga i izgovaram anglosaksonski

bolje od mojih britanskih kolega. Moji studenti kažu cyning, ne

cunning. Takođe znaju da im je apsolutno zabranjeno pušenje u

učionici i da se ne mogu pojaviti preobučeni u hipike. Sto se tiče

mog frustriranog suparnika, bilo bi veoma neukusno da ga ja kri-

tikujem; na knjizi Kenning pokazuje, ne samo da je proučio ori­

ginalne izvore, već i meritorne radove Majsnera i Markarta.

Ostavimo se tih tričarija. Ja Vam dugujem, doktore Vintrop, jedno

lično objašnjenje. Kada se neko odluči da emigrira u udaljenu

zemlju, neumitno nameće sebi obavezu da napreduje u toj zemlji.

Moja dva početna rada, strogo filološke prirode, nisu odgovarala

drugom cilju do da dokažu moju sposobnost. To, očigledno, nije

bilo dovoljno. Oduvek me zanimala Maldonova balada koju

mogu ponoviti napamet, sa po nekom prazninom. Uspeo sam da

vlasti sa Jejla objave moje kritičko izdanje. Balada beleži, kao što

znate, jednu skandinavsku pobedu, ali što se tiče teze da je uticala

na kasnije sage sa Islanda, smatram da je neprihvatljiva i ap-

91

H. L. Borhes Peščana knjiga

92

surdna. Uključio sam je da bih laskao čitaocima sa engleskog go­

vornog područja.

- Sada dolazim do suštine: moja polemička beleška iz Yale

Monthly. Kao što snate, u njoj se opravdava, želi da opravda, moj

sistem, ali namerno prenaglašavaju nedostaci vašeg sistema koji

studentima, u zamenu za nametanje dosade od tri hiljade uzastopno

teških stihova koji pripovedaju jednu zamršenu priču, pruža obi­

man rečnik koji će im omogućiti da uživaju, pod uslovom da ne na­

puste studije, u korpusu anglosaksonske književnosti. Moj pravi

cilj bio je da idem u Viskonsin. Vi i ja, dragi moj prijatelju, znamo

da su kongresi gluposti koje stvaraju nepotrebne troškove, ali koji

mogu odgovarati za jedan curriculum.

Vintrop ga je iznenađeno pogledao. Bio je pametan, ali bio

je sklon da sve stvari gleda ozbiljno, uključujući kongrese i uni­

verzum, koji, ipak, može biti kosmička škola. Einarson je na­

stavio:

- Setićete se, možda, našeg prvog razgovora. Ja sam stigao

iz Njujorka. Bila je nedelja; univerzitetska trpezarija bila je za­

tvorena i otišli smo na ručak u Najthouk. Tada sam naučio mno­

ge stvari. Kao dobar Evropljanin, uvek sam pretpostavljao da je

Građanski rat bio krstaški pohod protiv pristalica ropstva; vi ste

izložili argument da je Jug imao pravo da se izdvoji od Unije i da

zadrži svoje institucije. Da biste osnažili svoju tvrdnju, rekli ste

mi da ste sa Severa i da se jedan od vaših predaka borio u re­

dovima Henrija Haleka. Isticali ste, pored toga, hrabrost pristali­

ca Konfederacije. Za razliku od drugih, ja skoro uvek znam ko je

Lukavstvo

onaj drugi. Dovoljno mije bilo ovo jutro. Shvatio sam, dragi Vin-

trope, da vama upravlja čudna američka strast za nepristrasnošću.

Želite, pre svega, da budete fair minded. Upravo zato što ste

čovek sa Severa, pokušali ste da shvatite i opravdate stvar Juga.

Čim sam saznao da moje putovanje u Viskonsin zavisi od neko­

liko vaših reči Rozentalu, odlučio sam da iskoristim svoje malo

otkriće. Shvatio sam da je osporavanje metodologije, koje se vi

uvek držite na katedri, najdelotvornije sredstvo da se dobije vaš

glas. Običaj časopisa Monthly naterao me je na upotrebu inici­

jala, ali sam uradio sve što je bilo moguće da ne ostane ni naj­

manja sumnja o identitetu autora. Čak sam to i priznao mnogim

kolegama.

Usledilo je duže ćutanje. Vintrop ga je prvi prekinuo.

- Sada shvatam - reče. - Ja sam stari Herbertov prijatelj,

koji ceni njegov rad; vi ste me napali, neposredno ili posredno. Da

sam vam ukratio svoj glas, bila bi to neka vrsta odmazde. Suočio

sam zasluge obojice i ishod vam je već poznat.

- Dodao je kao da razmišlja glasno:

- Možda sam popustio pred taštinom, da ne ispadnem os­

vetoljubiv. Kao što vidite, vaše lukavstvo nije bilo pogrešno.

- Lukavstvo je prava reč - odgovori Einarson - ali se ne

kajem za ono što sam uradio. Radiću na najbolji način za našu školu.

Sto se ostalog tiče, već sam bio odlučio da idem u Viskonsin.

- Moj prvi viking - reče Vintrop i pogleda ga u oči.

- Drugo romantičarsko praznoverje. Nije dovoljno biti

Skandinavac da bi se vodilo poreklo od Vikinga. Moji su rodite-

93

H. L. Borhes Peščana knjiga

lji bili dobri pastiri iz evangelističke crkve; na početku desetog

stoleća moji su preci bili, možda, dobri sveštenici Tora. U mojoj

porodici, koliko ja znam, nije bilo moreplovaca.

- U mojoj ih je bilo mnogo - odgovori Vintrop. - Među­

tim, nismo toliko različiti. Spaja nas jedan greh: taština. Vi ste

me posetili da biste se pohvalili za svoje oštroumno lukavstvo; ja

sam vas podržao da bi se mogao pohvaliti kako sam ispravan

čovek.

Druga stvar nas spaja - odgovori Einarson. - Nacionalnost.

Ja sam američki državljanin. Moja je sudbina ovde, a ne u Posled-

njoj Tule. Vi ćete reći da jedan pasoš ne menja čovekovu prirodu.

Rukovaše se i pozdraviše.

94

Avelino Aredondo

AVELINO AREDONDO

Događaj se odigrao u Montevideu 1897. godine.

Svake subote prijatelji su zauzimali isti sto sa strane u ka-

fani Globo, na način siromašnih, pristojnih, ljudi koji znaju da ne

mogu pokazati svoju kuću ili koji beže iz svoje sredine. Svi su

oni bili iz Montevidea; na početku im je bilo teško da se spri­

jatelje sa Aredondom, čovekom iz unutrašnjosti, koji nije dozvo­

ljavao sebi ni ispovesti niti je postavljao pitanja. Imao je nešto

više od dvadeset godina; bio je mršav i tamnoput, pre bi se reklo

niskog rasta i možda pomalo nespretan. Lice bi skoro bilo ano­

nimno da ga nisu spašavale oči, istovremeno uspavane i ener­

gične. Kao trgovački pomoćnik u radnji sa koncima, dugmadima

i ostalim sitnicama u ulici Buenos Ajres, studirao je prava u

izgubljenim trenucima. Kada su drugi osuđivali rat koji je harao

zemljom, a po opštem mišljenju, predsednik ga produžavao iz ne­

dostojnih razloga, Aredondo je ćutao. Takođe je ćutao kada bi mu

se rugali zbog škrtosti.

Nešto posle bitke kod Seros Blankos, Aredondo reče dru­

govima da ga neće vićati izvesno vreme jer mora da ode u Mer-

sedes. Vest nije nikoga zabrinula. Neko mu reče da bude pažljiv

sa gaučima Aparisija Saravije; Aredondo odgovori sa osmehom

da se ne boji belih. Drugi, koji se bio učlanio u partiju ne reče ništa.

Teže mu je bilo oprostiti se od Klare, svoje devojke. Učinio

95

H. L. Borhes Peščana knjiga

je to skoro istim recima. Upozorio ju je da ne očekuje pisma jer

će biti veoma zaposlen. Klara, koja nije imala naviku da piše, pri­

hvatila je sve to bez prigovora. Oboje su se mnogo voleli.

Aredondo je živeo u predgrađu. Služila ga je jedna mulat-

kinja koja je imala isto prezime kao on jer su njeni preci bili

robovi porodice u doba velikog rata. Bila je žena od punog pove-

renja; naredio joj je da svakome ko ga bude tražio kaže da se

nalazi na selu. Već je bio naplatio svoju poslednju platu u radnji.

Preselio se u jednu prostoriju u dnu, koja je gledala na ze­

mljano dvorište. Mera je bila neopotrebna, ali mu je pomagala da

započne povlačenje u samoću, koju mu je nametala njegova sop-

stvena volja.

Sa tesnog gvozdenog kreveta, u kojem je povratio naviku

popodnevnog odmora, posmatrao je sa nekakvom tugom jednu

praznu policu. Rasprodao je sve svoje knjige, uključujući i one

koje sadrže uvod u Prava. Samo mu je preostala Biblija, koju ni­

kada nije čitao i koju nije završio.

Proučio je stranicu po stranicu, ponekad sa zanimanjem, a

ponekad sa dosadom i nametnuo je sebi dužnost da nauči napa­

met jedno poglavlje iz Egzodusa i kraj Propovednika. Nije po­

kušavao da shvati ono što je čitao. Bio je slobodni mislilac, ali

nije propuštao ni jedno veče da ponovi očenaš, kako je obećao

majci kada je došao u Montevideo. Izneveriti to obećanje sina

majci moglo bi mu doneti lošu sreću.

Znao je da mu je cilj jutro dana dvadeset i petog avgusta.

Znao je tačan broj dana koje je morao da prođe. Kada bude dosti-

96

Avelino Aredondo

gao cilj, vreme ce prestati ili, bolje rečeno, ništa nije bilo važno

šta će se desiti posle. Iščekivao je datum kao neko ko očekuje

sreću ili oslobađanje. Zaustavio je sat da ga ne bi stalno gledao,

ali bi svake večeri, kada bi čuo dvanaest mračnih otkucaja zvona,

otkidao jedan list iz almanaha i pomislio jedan dan manje.

Na početku je hteo da izgradi neku rutinu. Piti čaj, pušiti

cigarete crnog duvana koji je motao, čitati i preći određeni broj

stranica, pokušati zapodenuti razgovor sa Klementom kada bi mu

ova donosila jelo na poslužavniku, ponoviti i ukrasiti određeni

govor pre nego što bi ugasio svecu. Razgovarati sa Klementinom,

ženom u godinama,nije bilo lako, jer je njeno secanje ostalo na

selu i u svakodnevnim seoskim poslovima. Imao je na raspola­

ganju i šahovsku tablu na kojoj je igrao neuredne partije koje nije

dovodio do kraja. Nedostajala mu je jedna kula koju je obično za-

menjivao jednom čaurom ili dvadeseticom.

Da bi ispunio vreme, Aredondo je svakog jutra sređivao

sobu krpom i metlom i jurio paukove. Mulatkinji se nije sviđalo

da se on spušta na te poslove, koji six predstavljali njenu nadle­

žnost i koje, uostalom, on nije umeo da obavlja.

Više bi voleo da se probudi kada je sunce visoko, ali navika

da to čini kada sviće bila je jača od njegove volje. Mnogo su mu

nedostajali njegovi prijatelji, a znao je bez gorčine da on njima ne

nedostaje, imajući u vidu njegovu nesavladivu povučenost.

Jednog popodneva pitao je za njega jedan od njih, ali su ga ot­

premili sa kapije. Mulatkinja ga nije poznavala; Aredondo nikada

nije saznao ko je to bio. Kao strastan čitalac novina, teško mu je

97

H. L. Borhes Peščana knjiga

bilo da se odrekne tih muzeja prolaznih detalja. Nije bio čovek

od razmišljanja ili promišljanja. Njegovi dani i noći behu isti, alu

su teže padale nedelje. Polovinom jula procenio je da je počinio

grešku podelivši vreme, koje nas bez obzira nosi. Tada je pustio

svoju maštu da luta prostranom urugvajskom zemljom, danas okr­

vavljenom, neravnim poljima Santa Irene, gde je nekada puštao

zmajeve, jednim šarenim konjićem, koji je verovatno već uginuo,

prašinom koju podiže zemlja, kada goniči teraju stoku, umornom

kočijom koja je svakog meseca dolazila iz Fraj Bentosa sa svojim

tovarom tričarija, zali vom La Agrasijada, gde su se iskrcali na

kopno Trideset i trojica, Erviderom, planinskim stenama, plani­

nama i rekama, Brdom na koje se uspinjao do svetionika, misleći

da mu na obema obalama reke La Plata nema premca. Sa brega

nad zalivom prešao je jednom na breg koji se nalazi na državnom

grbu i tamo zaspao.

Svake mu je večeri vetar donosio svežinu, pogodnu za san.

Nikada nije ostao budan.

Voleo je svoju devojku u potpunosti, ali je sebi rekao da

muškarac ne treba da misli na žene, posebno kada mu nedostaju.

Selo gaje naviklo na čednost. Sto se drugog pitanja tiče... trudio

se da misli što je manje moguće na čoveka kojeg je mrzeo.

Pratio ga je šum kiše po krovu.

Za zatvorenika ili slepca vreme teče nizvodno, kao po la­

ganoj nizbrdici.

Kada je došao do polovine svog povlačenja u izolaciju, Are­

dondo je dostigao, u više navrata, to vreme skoro bez vremena. U

9H

Avelino Aredondo

prvom dvorištu nalazila se cisterna sa žabom na dnu; nikada mu

nije palo na pamet da pomisli da je vreme žabe, koje se graniči s

večnošću, bilo to za kojim traga.

Kada datum više nije bio tako dalek, ponovo se javilo nestr­

pljenje. Jedne noči nije mogao da izdrži više i izašao je na ulicu.

Sve mu se činilo različitim i većim. Kada je zašao za ugao,

video je neko svetio i ušao u radnju. Da bi opravdao svoje prisu­

stvo, tražio je gorku rakiju. Naslonjeni na drveni šank razgovara­

li su neki vojnici. Jedan od njih reče:

- Vi znate da je formalno zabranjeno davati vesti o bitka­

ma. Juče poslepodne desilo nam se nešto što će vas zabaviti.

Nekoliko drugova iz kasarne i ja prošli smo ispred redakcije La

Razon. Čuli smo napolju jedan glas koji je kršio naredbu. Ne če­

kajući, ušli smo. Redakcija je bila mračna kao vučja jazbina, ali

smo mecima spržili onog koji je i dalje govorio. Kada je ućutao,

tražili smo ga da izvučemo za noge, ali smo videli samo jednu

mašinu koju zovu fonograf i koja sama govori.

Svi su se smejali.

Aredondo je slušao. Vojnik mu reče:

- Kako ti se čini omaška, drugar?

Aredondo je ćutao. Tip u uniformi mu se unese u lice i reče:

- Usklikni odmah: Ziveo predsednik države Huan Idijarte

Borda!

Aredondo nije bio neposlušan. Usred podrugljivih aplauza

dokopao se vrata. Kada je već bio na ulici, stigla ga je poslednja

uvreda.

99

H. L. Borhes Peščana knjiga

- Strah nije glup niti skuplja bes.

Poneo se kao kukavica, ali je znao da to nije. Polako se vra­

tio kući.

Dana dvadeset i petog avgusta Avelino Aredondo setio se

kada je već prošlo devet sati. Pomislio je prvo na Klaru, a tek

posle na datum. Rekao je u sebi sa olakšanjem: Zbogom poslu

čekanja. Došao je dan.

Obrijao se bez žurbe, u ogledalu se suočio sa licem od uvek.

Izabrao je crvenu kravatu i svoju najbolju odeću. Kasno je ručao.

Sivo nebo pretilo je kišicom; uvek gaje zamišljao obasjano. Kada

je napustio zauvek vlažnu sobu, obuzelo ga je osećanje gorčine.

Na tremu se susreo sa mulatkinjom i dao joj preostale pezose. Na

natpisu iznad željezare video je šarene rombove i pomislio kako

tokom više od dva meseca nije razmišljao o njima. Krenuo je u

pravcu ulice Sarandi. Bio je praznični dan i malo se sveta kretalo

po ulici.

Tek su otkucala tri sata kada je stigao na Trg Matris. Te

Deum je već bio završen; jedna grupa gospode, vojnika i svešte-

nih lica, sporo je silazila stepenicima hrama. Na prvi pogled, uni­

forme, širiti, oružje i mantije, mogli su stvoriti iluziju da ih je bilo

mnogo; u stvari, nisu prelazili tridesetak. Aredondo, koji nije

osećao strah, oseti neku vrstu poštovanja. Pitao je koji je od njih

predsednik. Odgovoriše mu:

- Onaj koji ide pored nadbiskupa s mitrom i biskupskim

štapom.

Izvadio je pištolj i otvorio vatru.

100

Avelino Aredondo

Idijarte Borda je načinio nekoliko koraka, sručio se i rekao

jasno: Mrtav sam.

Aredondo se predao vlastima. Kasnije će izjaviti:

„Ja sam Crveni i to kažem s punim ponosom. Ubio sam

Predsednika koji je izdao i umrljao našu partiju. Prekinuo sam sa

prijateljima i devojkom, da ih ne bih umešao u ovo; nisam gledao

novine da niko ne bi mogao da kaže kako su me podstrekavali.

Ovaj čin pravde mi pripada. Sada mi sudite."

Tako su se, verovatno, odigrali događaji, iako na složeniji

način; tako mogu da sanjam da su se odigrali.

101

Ploča

PLOČA

Ja sam drvoseča. Ime nije važno. Koliba u kojoj sam se rodio

i u kojoj ću uskoro umreti nalazi se na kraju šume. Za šumu kažu da

se prostire do mora koje okružuje čitavu zemlju i po kojem se kreću

drvene kuće jednake mojoj. Ne znam; nikada to nisam video. Niti

sam video drugu stranu šume. Moj stariji brat, kada smo bili mali,

naterao me je da se zakunem da ćemo nas dvojica iseći celu šumu

dok ne ostane ni jedno jedino drvo. Moj brat je umro i sada tražim

nešto drugo i nastaviću da tražim. Ka zapadu teče jedna rečica u

kojoj umem da pecam rukom. U šumi ima vukova, ali vukovi me ne

plaše a moja sekira mi nikada nije bila nevema. Nisam vodio računa

o svojim godinama. Znam da ih je mnogo. Moje oči više ne vide. U

selu, u koje više ne idem jer bih se izgubio, bio me glas da sam škrt,

ali, šta je mogao da prikupi jedan drvoseča iz šume?

Zatvaram vrata od kuće kamenom da ne bi ulazio sneg. Je­

dnog popodneva čuo sam teške korake, a zatim jedan udarac.

Otvorih i uđe neko nepoznati. Bio je visok i star čovek, ogrnut

izlizanim gunjem. Preko lica mu se protezao ožiljak. Godine kao

da su dale više odlučnosti negoli slabosti, ali primetih da mu je

teško da hoda bez štapa. Razmenismo nekoliko reči kojih se ne

sećam. Na kraju reče:

- Nemam doma i spavam gde mogu. Prešao sam celu Sa-

ksoniju.

103

H. L. Borhes Peščana knjiga

Te su reči odgovarale njegovoj starosti. Moj otac mi je uvek

govorio o Saksoniji; sada svet kaže Engleska.

Imao sam hleba i ribe. Tokom jela nismo razgovarali. Po­

čela je da pada kiša. Od koža mu složih ležaj na zemljanom po­

du, gde je umro moj brat. Kada je pala noć, zaspali smo.

Razdaljivalo je kada izađosmo iz kuće. Kiša je prestala, a

zemlja je bila prekrivena svežim snegom. Pade mu štap i naredi

mi da mu ga podignem.

- Zašto bih te poslušao? - upitah.

- Zato što sam kralj - odgovori.

Pomislio sam da je lud. Podigoh štap i dadoh mu ga.

Progovorio je različitim glasom.

- Ja sam kralj Secgensa. Mnogo sam ih puta vodio do po-

bede u teškoj bici, ali u sudbonosnom času izgubih kraljevstvo.

Moje je ime Isern i od Odinovog sam soja.

- Ja ne obožavam - Odina - uzvratih. - ja obožavam Hrista.

- Kao da me nije čuo prosledio je:

- Idem putevima izgnanstva ali sam još uvek kralj zato što

imam ploču. Hoćeš li da je vidiš?

- Otvori koštunjavu šaku. U ruci nije bilo ničega. Bila je

prazna.

Tek tada primetih da ju je stalno držao zatvorenu.

Gledajući me netremice, reče:

- Možeš je dodirnuti.

Sa izvesnim oprezom dodirnuh vrhom prstiju njegov dlan.

Osetih nešto hladno i spazih nekakav sjaj. Šaka se odjednom

104

Ploča

zatvori. Ništa nisam rekao. On nastavi strpljivo kao da se obraća

detetu:

- To je Odinova ploča. Ima samo jednu stranu. Na zemlji ne

postoji ništa drugo što bi imalo samo jednu stranu. Dok se bude

nalazila u mojoj ruci, biće kralj.

- Da li je zlatna? - rekoh mu.

- Ne znam. To je Odinova ploča i ima samo jednu stranu.

Tada sam osetio gramzivost da postanem vlasnik ploče. Da

je moja, mogao bih je prodati za zlatnu polugu i postao bih kralj.

Rekoh skitnici kojeg još uvek mrzim:

- U kolibi imam sakrivenu škrinju novca. Od zlata je i sija

kao sekira. Ako mi daš Odinovu ploču, daću ti škrinju.

Uzvratio je tvrdoglavo:

- Neću.

- Tada - rekoh - možeš da nastaviš svojim putem.

Okrenuo mi je leđa. Udarac sekirom u potiljak bio je više

nego dovoljan da zatetura i padne, ali u padu je otvorio šaku i u

vazduhu videh odsjaj. Dobro sam obeležio mesto sekirom i

odvukao mrtvaca do potoka koji beše nabujao. Tamo sam ga bacio.

Kada sam se vratio kući, potražih pločicu. Nisam je prona­

šao. Tražim je već godinama.

105

PEŠČANA KNJIGA

Peščana knjiga

...thy rope of sands...

George Herbert (1593-1623)

Prava se sastoji od beskonačnog broja tačaka; ravan od

beskonačnog broja prava; obim od beskonačnog broja ravni; hi-

perobim od beskonačnog broja obima... Ne, to doista nije, more

geometrico, najbolji način da započnem moju priču. Tvrditi daje

istinita, sada je uobičajeno u svakoj fantastičnoj priči; moja,

međutim, jeste istinita.

Živim sam, na četvrtom spratu u ulici Belgrano. Jednog

poslepodneva, pre nekoliko meseci, začuh kucanje na vratima.

Otvorio sam i ušao je neki neznanac. Bio je visok čovek nera-

zgovetnih crta lica. Možda ga je moja kratkovidost tako videla.

Sve je u njegovom izgledu odavalo pristojno siromaštvo. Bio je

obučen u sivo i nosio je sivi kofer u ruci. Odmah sam osetio daje

stranac. Na početku sam verovao da je star; kasnije primetih da

me je prevarila njegova retka plava kosa, skoro bela, na skandi­

navski način. Tokom našeg razgovora, koji nije trajao više od

jedan sat, saznao sam daje poreklom sa Orknejskih ostrva.

Pokazah mu stolicu. Čoveku je trebalo nešto vremena da

progovori. Odisao je setom, kao ja sada.

- Prodajem Biblije - reče mi.

707

H. L. Borhes Peščana knjiga

Uzvratih mu pomalo sitničavo:

- U ovoj kući ima nekoliko engleskih Biblija, uključujući

prvu, Džon Viklifovu. Imamo, takođe, i Bibliju Siprijana Valere,

Luetovu, koja je sa stanovišta književnosti najgora i latinski

primerak Vulgate. Kao što vidite, nešto mi ne nedostaju Biblije.

Posle izvesnog ćutanja odgovorio mi je.

- Ne prodajem samo Biblije. Mogu vam pokazati jednu

svetu knjigu koja će vas možda zanimati. Nabavio sam je na gra­

nicama Bikanira.

- Otvorio je kofer i ostavio je na sto. Bila je to knjiga for­

mata osmine, sa platnenim povezom. Nema sumnje da je prošla

kroz mnoge ruke. Pregledao sam je; iznenadila me njena neobič­

na težina. Na koricama je pisalo Holy Writ, a ispod toga Bom­

bay.

- Verovatno je iz devetnaestog veka - primetih.

- Ne znam. Nikada nisam saznao - glasio je odgovor.

Otvorih je nasumice. Slova su mi bila strana. Stranice, koje

su mi se činile istrošene i siromašne tipografije, bile su odštam­

pane u dva stupca na način biblije. Tekst je bio zgusnut i ras­

poređen po stihovima. U gornjem uglu stranica nalazile su se

arapske brojke. Pažnju mi je privuklo to što je parna stranica no­

sila broj (recimo) 40.514, a neparna, naredna, 999. Okrenuh je;

poleđina je bila numerisana sa osam brojki. Imala je malu ilu­

straciju, kao što se koristi u rečnicima: sidro nacrtano perom, kao

neveštom rukom nekog deteta.

Tada mi nepoznati reče:

108

Peščana knjiga

109

- Pogledajte je dobro. Nikada je više nećete videti.

U tvrdnji se osećala nekakva pretnja, ali ne i u glasu.

Zagledah se u to mesto pa zatvorih knjigu. Odmah zatim

sam je otvorio. Uzalud sam tražio crtež sidra, stranicu za strani­

com. Kako bih prikrio svoju zbunjenost, rekoh mu:

- Radi se o nekoj verziji Svetog Pisma na nekom hindu-

stanskom jeziku, zar ne?

- Ne - uzvratio mi je.

Zatim je utišao glas kao da mi saopštava tajnu:

- Nabavio sam je u jednom selu u ravnici za nekoliko ru-

pija i Bibliju. Njen vlasnik nije znao da čita. Sumnjam da je u

knjizi nad knjigama video nekakvu amajliju. Bio je iz najniže

kaste; ljudi nisu mogli da gaze njegovu senku a da se ne zaraze.

Reče mi da se njegova knjiga zove Peščana knjiga, jer ni knjiga

ni pesak nemaju ni početak ni kraj.

Zamolio me da potražim prvu stranicu.

Levu sam ruku oslonio na naslovnu stranu i otvorio palcem

skoro slepljenim sa kažiprstom. Sve je bilo uzalud: uvek se po­

javljivalo nekoliko stranica između naslovne strane i ruke. Kao

da su navirale iz knjige.

- Sada potražite kraj.

Bio sam, takođe, neuspešan; jedva sam uspeo da promu-

cam glasom koji nije bio moj:

- Ovo je nemoguće.

I dalje tihim glasom prodavač Biblija mi reče:

- Nije moguće, ali jeste. Broj stranica ove knjige je upravo

H. L. Borhes Peščana knjiga

beskonačan. Nijedna nije prva; nijedna nije poslednja. Ne znam

zašto su numerisane na taj proizvoljan način. Možda da bi dale do

znanja da članovi beskonačnog niza dopuštaju bilo koji broj.

Zatim, kao da glasno razmišlja:

- Ako je svemir beskonačan, nalazimo se na bilo kojoj tački

svemira. Ako je vreme beskonačno, nalazimo se na bilo kojoj

tački vremena.

Njegova su mi razmišljanja zasmetala. Upitah ga:

- Vi ste, bez sumnje, religiozni?

- Da, ja sam prezbiterijanac. Moja je savest čista. Siguran

sam da nisam prevario domoroca kada sam mu dao Reč Gospod­

nju u zamenu za njegovu knjigu đavola.

Uverih ga da nema šta sebi da prebaci i upitah ga, usput, da

li je u prolazu kroz ove krajeve. Odgovori mi da namerava da se

vrati u domovinu kroz nekoliko dana. Tada sam saznao da je

Škotlanđanin sa Orknejskih ostrva. Rekoh mu da Škotsku lično

volim zbog ljubavi prema Stivensonu i Hjumu.

- I Robiju Bernsu - ispravi me on.

Dok smo razgovarali, ja sam i dalje istraživao beskonačnu

knjigu. S lažnom ravnodušnošću, upitah ga:

- Nameravate da ovaj čudan primerak ponudite Britan­

skom muzeju?

- Ne. Nudim ga vama - odgovori mi postavi visoku cenu.

Odgovorio sam, sasvim iskreno, daje taj iznos zà mene ne­

dostižan i ostadoh razmišljajući. Posle nekoliko minuta smislio

sam plan.

110

Peščana knjiga

111

- Predlažem vam razmenu - rekoh mu. - Vi ste dobili ovu

knjigu za nekoliko rupija i za Sveto Pismo; ja vam nudim iznos

moje penzije, koju sam upravo naplatio, i Vajklifovu Bibliju

odštampanu goticom. Nasledio sam je od mojih roditelja.

- A black letter Wiclif ! - promrmljao je.

Otišao sam do spavaće sobe i doneo mu pare i knjigu. Pre­

listao je i proučio naslovnu stranu strašću bibliofila.

- Dogovorili smo se - reče mi.

Iznenadilo me je to što se nije cenjkao. Tek ću kasnije shva­

titi da je on ušao u kuću odlučivši da proda knjigu. Nije brojao

novčanice i spremio ih je.

Razgovarali smo o Indiji, o Orknejskim ostrvima i o nor­

veškim jarls koji su njima vladali. Bila je već noć kada je čovek

otišao. Nisam ga ponovo video, niti znam njegovo ime.

Mislio sam da čuvam Peščanu knjigu u praznini koju je os­

tavio Viklif, ali sam se na kraju odlučio da je sakrijem iza neko­

liko tomova nepotpunih Hiljadu ijedne noći.

Legao sam i nisam spavao. Oko tri ili četiri izjutra upalih

svetio. Potražio sam nemoguću knjiga i prelistao stranice. Na je­

dnoj od njih ugledah nacrtanu masku. Ugao je imao brojku, ne

znam koju, podignutu na devetu potenciju.

Nikome nisam pokazao svoje blago. Sreći što je posedu-

jem pridodao se strah da mi je ne ukradu, a posle i sumnja da

možda i nije doista beskonačna. Te dve brige pogoršaše moju

staru mizantropiju. Ostalo mi je bilo nekoliko prijatelja; prestao

sam da ih viđam. Zarobljenik Knjige, skoro da se nisam ni po-

H. L. Borhes Peščana knjiga

maljao na ulicu. Ispitao sam lupom istrošen hrbat i korice i odba­

cio mogućnost nekakve prevare. Utvrdio sam da su sitne ilus­

tracije udaljene dve hiljade stranica jedna od druge. Beležio sam

ih u jednoj svesci po azbučnom redu, a uskoro je popunio. Nikada

se nisu ponovile. Noću, u retkim intervalima koje mi je pružala

nesanica, sanjao sam knjigu.

Leto je odmicalo i ja sam shvatio da je knjiga čudovišna.

Ništa mi nije vredelo to što sam smatrao da ni ja nisam ništa ma­

nje čudovišan, koji je gledam očima i dodirujem sa noktimasa

deset prstiju. Osetio sam da je u pitanju predmet more, nešto

bestidno što sramoti i truje stvarnost.

Pomislio sam na vatru, ali sam se uplašio da bi spaljivanje

jedne beskonačne knjige moglo biti podjednako beskonačno i da

bi ugušilo u dimu planetu.

Setih se da sam čitao kako je šum najbolje mesto da se

sakrije jedan list. Pre penzionisanja ja sam radio u Nacionalnoj

Biblioteci, koja je čuvala devetsto hiljada knjiga; znam da se de­

sno od hodnika jedno krivudavo stepenište utapa u podrum, gde

se nalaze novine i mape. Iskoristio sam nepažnju zaposlenih da

izgubim Peščanu knjigu na jednoj od vlažnih polica. Potrudio sam

se da ne obratim pažnju ni na kojoj je visini ni na kojoj uda­

ljenosti od vrata.

Osećam malo olakšanje, ali ne želim ni da prođem ulicom

Meksiko.

112

EPILOG

Epilog

Pogovor za pripovetke koje nisu pročitane skoro je nemo­

guć zadatak, s obzirom da zahteva analizu zapleta koji ne bi tre­

balo izložiti unapred. Prema tome, više volim epilog.

Početna pripovetka preuzima staru temu dvojnika, koja je

pokretala toliko puta uvek uspešno pero Stivensona. U Engleskoj

je njegov naziv fetch, ili na književniji način, wraith of living; u

Nemačkoj Doppelgaenger. Sumnjam da je jedan od njegovih

prvih nadimaka bio alter ego. Ova utvarna pojava možda je prois­

tekla iz ogledala od metala ili vode, ili jednostavno iz sećanja,

koje svakoga čini posmatračem ili protagonistom. Moj zadatak

sastojao se u tome da pribavim sagovornike koji će biti dovoljno

različiti da budu dvoje i dovoljno slični da bude jedan. Da li je

vredno izjaviti da sam koncipirao priču na obalama reke Carls i

Novoj Engleskoj, čiji me je hladan tok podsetio na daleki tok

Rone?

Tema ljubavi veoma je česta u mojim stihovima; to nije

slučaj sa prozom, koja nema drugog primera sem Ulrike. Čitaoci

će zapaziti bliskost sa Dvojnikom. Kongres je možda najambici­

oznija od svih pripovedaka u ovoj knjizi; tema je tako širok podu­

hvat da se brka na kraju sa kosmosom i sa zbirom dana. Mutan

početak želi da podražava Kafkine maštarije; kraj želi da se uz-

113

H. L. Borhes Peščana knjiga

digne, bez sumnje uzaludno, do ekstaze Čestertona ili Dona Bu-

nijana. Nikada nisam zaslužio takvo otkrovenje, ali sam pokušao

da ga sanjam. U njen sam tok utkao, kako običavam, autobi­

ografske crte.

Sudbina, koja je nedokučiva, kako se govori, nije me osta­

vila na miru dok nisam ostvario jednu posthumnu pripovetku

Lovkrafta, pisca koga sam oduvek smatrao nenamernim parodi-

stom Poa. Na kraju sam popustio; žalosni plod zove se There Are

More Things.

Sekta Tridesetorice izvlači, bez ni najmanjeg oslanjanja na

dokumenta, priču o mogućoj jeresi.

Noć darova je možda i najbezazlenija pripovetka, sa najvi­

še nasilja i egzaltacije koje sadrži ova knjiga.

Vavilonska biblioteka (1941) zamišlja beskonačan broj

knjiga; Undr i Ogledalo i maska, vekovne književnosti koje se

sastoje iz jedne jedine reči.

Utopija za umornog čoveka je, po mom mišljenju, najčas-

nije i najsetnije delo iz niza.

Uvek me je iznenadila etička opsesija severnoamerikana-

ca. Lukavstvo želi da odrazi tu crtu.

Uprkos Donu Feltonu, Sarloti Kordej, poznatom mišljenju

Rivere Indartea („Sveto je delo ubiti Rosasa") i urugvajskoj na­

cionalnoj himni (Ako tirani, Brutov bodež) ne odobravam politi­

čko ubistvo. Bilo kako bilo, čitaoci usamljenog zločina Aredonda

želeće da znaju kraj. Luis Melijan Lafinur tražio je njegovo

oslobađanje, ali su ga sudije Karlos Fein i Kristobal Salvanjak

114

Epilog

osudili na mesec dana zatvora u samici i pet godina zatvora.

Jedna od ulica u Montevideu nosi sada njegovo ime.

Dva oprečna i nepojmljiva predmeta građa su za dve po-

slednje pripovetke. Ploča je Euklidov krug, koji dozvoljava samo

jednu stranu; Peščana knjiga, knjiga sa bezbrojnim stranicama.

Nadam se da užurbane stranice koje sam upravo izdiktirao

neće iscrpsti ovu knjigu i da će njeni snovi nastaviti da se grana­

ju u gostoljubivoj mašti onih koji je sada zatvaraju.

J. L. B.

Buenos Ajres, 3. februara 1975.

115

S A D R Ž A J

DVOJNIK 5

ULRIKA 15

KONGRES 21

THERE ARE MORE THINGS 43

SEKTA TRIDESETORICE 53

NOĆ DAROVA 57

OGLEDALO I MASKA 63

UNDR 69

UTOPIJA ČOVEKA KOJI JE UMORAN 77

LUKAVSTVO 87

AVELINO AREDONDO 95

PLOČA 103

PEŠČANA KNJIGA 107

EPILOG 113

117

Lektura

TATJANA BIŽIĆ

Kompjuterska obrada

PAIDEIA IMAGE STUDIO

Štampa

TOPALOVIĆ, Valjevo

CIP - КАТАЛОГИЗАЦИЈА У ПУБЛИКАЦИЈИ

НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ, БЕОГРАД

821 .134 .2 (82)-32

Б О Р Х Е С , ХОРХЕ ЛУИС, 1899-1986

Peščana knjiga / Horhe Luis Borhes ; preveo sa španskog Dalibor Soldatić. - 2. izd. -Beograd : Paideia, 2009 (Valjevo : Topalović). - 117 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Maštarije / [Paideia])

Prevod delà : El libro de arena / Jorge Luis

Borges. - Tiraž 1.000.

ISBN 978-86-7448-486-9

COBISS.SR-ID 171684876