Biljana J

Žene iz Mocartove

Biljana J

Žene iz Mocartove

Majčice, neće svanuti dan bez tebe u mojim mislima

6

O rukopisu Žene iz Mocartove

Bio je jasan dan kad je prvo lice ovog rukopisa (devojka, naratorka) stupila u Mocartovu ulicu u Zemunu, u ulicu otvorenih prozora i otvorenih duša, u potrazi za Fridom Novičić, glavnom junakinjom ovih priča, složenih u roman Mocartove ulice, Žene iz Mocartove, koja dreši i rizniči sudbine žena ove neduge ulice, a time i njihovih porodica.

Ta jasnoća dana preneta je i u atmosferu i u stil ove knjige, pune duševne svetlosti, u kojoj je zaista sve jasno kao dan. Kristalna jasnost bije sa stranica ovog rukopisa.

Žene Mocartove ulice, prema ovom rukopisu, imaju svoje obične i po tom značajne živote i svoje ljudske sudbine, koje su u čestim nesaglasjima i koje donose svojevrsna iskušenja, što se često čine nerazrešivim, pa i kobno pretećim nesrećama, koje ipak prevazilaze zahvaljujući Fridinoj jednostavnoj čudotvornosti.

Frida Novičić, dobri duh Mocartove ulice, ima nenadanu i bogomdanu duševnu veštinu za pojam i težinu tuđeg tereta. Nju su sopstvene nesreće, sa kojima se srodila, naučile da razume nesrećne i da im se u pravom času, u bezizlazu, na pravi način

nađe i uputi ih - tako da nesreće odlaze iz ove ulice kao da u nju nisu ni zašle.

Nesreća oblikuje čoveka i prisiljava ga da up-ozna samog sebe. Onaj ko upozna sebe - može sa svima. To je Fridina čudotvorna tajna.

Frida deluje kao neko iz prvih dana stvaranja sveta i razume sve prauzroke. Sposobna da vlas-tite mane podnese kod drugih, Frida kao kakva alhemičarka duše kojoj se sve žene Mocartove ulice poveravaju, ima razumevanja za sve. A iz razumevanja proizlaze razrešenja. Ona im daje hrabrost da se suoče sa sobom, svojim manama, svojim greškama, i da se oslone na najbliže. I mane su lepe, ako se pojme sa posledicama i ako se dobro nose. Tajna kojom ona iskupljuje je jednostavna: Iskreno priznaj sve sebi. Slabići ne mogu biti iskreni. Iskrenost je kao san, iz koga se vraća životna snaga. Ona je pročišćenje, katarza u ljudskoj drami. Ona je nauk kako postići saglasnost sa sudbinom, jer je teže onom ko je sa njom u nesporazumu.

Pred nama je jedna stilski veoma jednostavna i lepa knjiga. Možda suviše jednostavna, i možda zato lepa. Čita se sa verovanjem da smo junakinje već sreli. Ima toplinu naive u najpozitivnijem smislu reči.

Spisateljica ovog rukopisa se jednostavno nije ni potpisala, što odgovara karakteru ove knjige, u kojoj se mire razum i osećaji.

Svesrdno je preporučujem za objavljivanje i čitanje.

Milovan Vitezović

Žene iz Mocartove

11

ugi nepregledni bulevari. Reke automobila. U taksiju udobno i ušuškano.

Na radiju neki Di-džej miks.Uvlačim dim duboko u sebe,

nervozna sam. Taksista me gleda u retrovizoru

i smeši se. Pravim se da ne vidim.Prelazimo Brankov most i opet

novobeogradski bulevari. Ponekad mi se učini da je Beograd veliki, nepregledan.

Lagano uplovljavamo u Zemun i sve se menja. Kao da smo ušli u neku drugu vremensku zonu. Sve je drugačije.

Automobil staje, gospodin mi pokazuje rukom ćošak Mocartove ulice.

Izlazim polako iz kola i u trenutku kada moja noga stupa na kamenom popločanu ulicu, kao da hodam tunelima vremena, davnog vremena, gde se dodiruju moja prošlost i sadašnji trenutak.

D

12 13

U srcu ponovo osećam ono zrno pripadanja koje sam nekada davno izgubila u gužvi, negde usput.

Ne verujem da je slučajnost. Možda iskušenje. Ponajpre će biti ironija sudbine.Kročih u Mocartovu i bi to ljubav na

prvi pogled.

Kuće u nizu, drvoredi, kaldrma. Lišće šušti od blagog jutarnjeg povetarca, vazduh je pun

mirisa. Trotoar starinski, neko je nacrtao „školice“, to mi

izmami osmeh.Kao da svaka kuća ima svoj zvuk. Neko sluša radio,

neko svira tiho na klaviru, neko sprema doručak, miriše hleb, pržena kafa.

Deca se grleno smeju.Zvone zvona u daljini, znam, to je crkva Svete Trojice.

Poziva vernike na jutarnju molitvu. Prođe jedna žena i brzo se prekrsti. Pogleda me i klimnu glavom.

Čuje se lavež pasa. Ne mogu da verujem, ali čujem i petla.

Kuće kao naslikane iz nečijeg sna, kao akvarel. Preklapaju se boje, oblici, kapije, ograde.

Prozori otvoreni, kapije skoro sve otškrinute.Ovde žive ljudi koji veruju drugima, ovde žive ljudi van

vremena. Odjednom osetih žestoku želju, kao bol, da im pripadam, da budem deo njih.

Mocartova

14 15

Skoro sam zaboravila zašto sam došla. Ulica me dočekala nespremnu. Zavela me bezobzirno.Idu mi školarci u susret, na leđima nose školske torbe.

Jedna devojčica s kikicama i velikim belim mašnama priđe mi, požele dobro jutro i procvrkuta:

– Vi sigurno tražite Fridu, to je ona, ona kuća tamo, na broju osam – pokaza je rukom i smeši se. Nasmejah se glasno i pomilovah je po glavi. Ne znam da li zbog toga što me podseti na detinjstvo s mašnama u kosi, da li zbog toga što zna gde nepoznata osoba ide.

– Hvala – prošaputah – Hvala, mlada damo!Isprati me sramežljivi dečji kikot.Idem polako. Zagledam dvorišta, bašte, tremove, terase,

cveće. Sve je umiveno i okupano suncem. – Ma ne, ovo ja sanjam – prođe mi kroz glavu.Odmahnuh, kao da hoću da se probudim i vidim da nisu

snovi. Zaista ovakva ulica postoji i to u Zemunu, nekoliko autobuskih stanica od centra Beograda.

Radoznalo zagledam u prozore. Vidim heklane zavese, saksije ljubičica koje veselo stoje poređane. Zvončići koji zvone na promaji.

Na momenat se ukočih, nisam verovala svojim očima. Na jednom odžaku gnezdo i roda u njemu.

Trgnu me muzika iz jedne kuće. Ukućani slušaju džez. To me vrati u stvarnost. Shvatih da narušavam mir ove ulice, da sam svojom energijom i svojim mislima uznemirila spokoj i tišinu ovih trotoara. Učini mi se da sam razbila ravnotežu mirisa, boja i zvukova ove neverovatne oaze.

Trgnuh se i požurih prema broju osam.

Sa zebnjom sam ušla u dvorište.Moja drugarica Ana mi je pričala o Fridi. Rekla je da sve zna. Zato sam i došla. Trebala mi je

njena pomoć.U dvorištu su sedele žene u tišini i nekoliko muškaraca.

Poželela sam im dobro jutro i sela na slobodnu stolicu. Vrata su se otvorila i na njima se pojavila niska, punačka

ženica, godina – nešto preko šezdeset. Sa očima srne i nasmejanim licem, gledala je svakoga od nas. Podigla je ruku, pokazala na mene, i rekla:

– Ti, mala, ti, ulazi! Žene, ne ljutite se, ona je zakazala još prošle nedelje, došla je izdaleka!

Tišina, niko ne prigovara. Ustadoh. Polako, nesigurnim korakom, krenuh ka njoj.Spustila je ruku na moje rame i šapnula:– Uđi, mila, ne boj se ništa! Ušla sam u malu sobu, koja mi je izgledala kao da

je van vremena. Ne znam kako da objasnim. Sve je bilo kako treba, ali je atmosfera bila za mene još ne doživljena. Valjda sam očekivala ženu sa urokljivim očima, turbanom na glavi, crnom mačkom na krevetu, koja se lenjo proteže,

Frida Novičić

(Mocartova br. 8)

16

Žene iz Mocartove

17

miris indijskih štapića, kristalnu kuglu nasred stola i tihu orijentalnu muziku. Baš sam pustila mašti na volju.

Dočekala me žena, koju sam, posle pet sekundi, prisvojila kao da se znamo sto godina. U sobi sve udobno i mekano, ušuškano. S ukusom namešteno i puno knjiga i raznih sitnica. Ili ih skuplja ili su pokloni. Na stolu šoljica za kafu, telefon, blok i olovka, cigarete i lekovi.

– Sedi, što si zblanuta? – nasmeja se.– Gospođo Frido... – počeh.– Samo Frido, molim te, naše smo, zar ne? – reče.– Da, da, znamo se, naravno, došla sam da vas nešto

molim – pričala sam zbunjeno, bez veze.– Probaj, zamoli – podsmevala mi se.– Vidite, ja pišem knjigu... a moja drugarica Ana je

bila kod vas i kaže da vi sve znate... Meni trebaju priče... životne, stvarne... Mislim, ne znam kako da objasnim... – zamuckivala sam.

– Čekaj, smiri se, polako, ti hoćeš da ti ispričam neke priče iz života, koje ćeš ti iskoristiti za knjigu, je li tako? – pogleda me u oči.

– Da – odgovorih.– Dobro, sada smo se razumele. Mogu da ti ispričam

o ovim mojim komšinicama i sebi, pa ti promeni imena i iskoristi, ako ti se sviđa. Samo, moraćeš da dolaziš kod mene neko vreme. Pričaću ti, ali zavisi od posla, koliko ću koji dan imati vremena. Meni ne smetaš, hoću da se družim s tobom, imaš dobre oči – završi.

– Hvala – postideh se – odgovara mi, kako god vi kažete.

– ’Ajde, dođi sutra, u dvanaest sati, do tada ću završiti sve, a sada, ako hoćeš, skuvaj sebi kafu i sedi na kauč. Zapali cigaretu, grickaj te kolačiće, mleko ti je u frižideru,

kuhinja ti je tu, iza ovih vrata, ako hoćeš da čuješ i vidiš šta i kako radim. Ako žuriš, ništa, vidimo se sutra – izruči bujicu toplih, bliskih reči.

– Ne žurim, ostala bih, hvala, da, da, baš me interesuje – dalje sam mucala, a ne znam zašto i ljutila sam se na sebe.

– Ako u kuhinji naletiš na nekog čoveka, ne brini, to je moj muž, Đura, ako je ljut, ćutaće, ćuti i ti, a ako nije, popričaj i sa njim. A sada, da radimo – veselo je pljesnula rukama.

Uradila sam sve kako je rekla i udobno sam se smestila na ogroman softani kauč, prepun malih, šarenih jastučića.

Ulazile su žene, jedna, po jedna, svaka sa svojom mukom, svaka u beznađu, ćorsokaku, bez izgleda da može pronaći izlaz. Zato su bile tu. Verovale su Fridi. Sve su došle po preporuci. I Frida je znala, znala je šta ih muči i kakvo je rešenje problema, kako će biti posle. Neke su vadile slike, neke su plakale, neke puno pričale, a neke ćutale. Frida je prema svima bila topla i nežna. Fascinantno je bilo slušati njene reči i gledati zabezeknuta lica, preko puta nje, najčešće su govorile:

– Da, tako je, otkud znate? – ili su samo nemo klimale glavom.

Sve su žene otišle zadovoljne. Retko da je nekome rekla da mora doći još nekoliko puta, obično je na pitanje:

– Da li treba da dođem ponovo? – odgovarala – Kako hoćeš, po potrebi, sama proceni!

Muškarci su dolazili poplašeni, stegnuti u grču. Prema njima je bila posebno pažljiva. Svi su otišli opušteni, sa smeškom na usnama.

Kada je završila, toga dana, ja sam bila umorna, a mogu misliti kako je njoj bilo. Nije se žalila, nego je prionula da kuva ručak.

18

Žene iz Mocartove

19

– Ostani da ručaš sa mnom, Đura je otišao kod rođaka u Suboticu, sama sam, pravi mi društvo. Hoćeš? – pitala je.

– Naravno, sa zadovoljstvom, dajte meni nešto da radim – odgovorih.

– Evo, ljušti krompir, i naseci, za salatu, paradajza i luka, ja ću meso brzo da završim i te krompiriće – dodade mi nož i činiju.

Dok sam se okrenula, na terasi je postavila sto, završila ručak i kada smo jele, iznela je jagode sa šlagom, sok od zove i kafu. Uživale smo u popodnevnom miru i suncu. Oko nogu nam se motao pas, koga je zvala „Ribica“ i koji je stalno prosio hranu, tužnih očiju. Nikada mu nije bilo dosta.

Uz kafu i cigaretu, počela je da mi priča o sebi:– Rođena sam ovde, u ovoj kući. Ništa se nije mnogo

promenilo od tada. Velika Mama i Papa su imali samo mene.

Papa je umro od tuberkuloze, kada sam imala deset godina. Bio je divan otac. Igrao se sa mnom, pričao mi divne priče, kupovao lutke od kaučuka i porcelana, u prelepim haljinama, sa puno čipke, i sve su imale šešire. Oh, bila sam glavna u ulici. Veruj mi.

Papa ode na nebo, ubrzo posle bake Nine, i Velika Mama i ja ostadosmo same. Mama je bila borac, hrabra žena koja je večito bila u klinču sa životom, ali je meni obezbedila sve, i guvernantu, i školu za devojke, a ja sam htela samo da se udam. Velika Mama je bila očajna. Želela je da izučim velike škole. Ja nisam htela. Htela sam da ostanem u kući, da budem savršena domaćica, da umem da šijem, da znam sve domaćinske poslove.

Volela sam da pevam, ali samo kada smo mama i ja same.

Po rođenju sam imala tri maternja jezika. Mama Magdalena je bila Nemica, pa sam samim tim i naučila nemački. Papa Mišel je bio Francuz, pa onda i francuski, i na kraju ovaj naš jezik, jer smo tu svi rođeni, generacijama. Samo su papu Mišela doneli vetrovi rata. Majka Magdalena je rođena u Zemunu, kao i deset–jedanaest kolena iza nje.

Mama Magdalena je postala Velika Mama zato što je bila krupna, visoka žena, širokog osmeha i jakog zagrljaja. Ja sam je tako prozvala, a posle su je i svi u ulici tako zvali.

I tako ostadoh domaćica, sa jednom mišlju, udati se i imati decu. Znaš, postoje žene kao ja, koje zovem „glupa udavača“. Zato što nam je udaja jedini san. Nemamo velike ambicije u životu, osim ove. To nas ispunjava, u tome smo najbolje i samo tako smo sretne. I dan-danas postoje takve devojke. Pa šta, mislim da je to pošteno. Ti nisi udavača, ti si knjiški moljac, večiti učenik i učitelj, ti samo ispituješ, zapisuješ, praviš radove. Ne razmišljaš o porodici. Za to ti je uvek rano. Neka, samo ti meni uči, daleko ćeš dogurati i tek tada ćeš biti srećna.

Dodiruje me nežno po ramenima i kao da me teši što nisam i ja „udavača“. To me jako zabavlja i grleno se smejem. Frida se pridružuje.

I udala sam se rano, prvi put. Bio je iz Beograda i nije hteo da živimo u Zemunu. Imao je stan u centru i mnogo se ponosio što je Beograđanin. Voleli smo se mnogo i brzo smo dobili ćerčicu. Malu, sitnu, lepu devojčicu. Dali smo joj ime Anja. Moj muž David Hajm je bio inženjer i radio je kao konstruktor aviona, na starom aerodromu. Upoznali smo se na avijatičarskom balu. Živeli smo lepo, i pošto je David dobro zarađivao, mogli smo da sebi priuštimo

20

Žene iz Mocartove

21

bankete, čajanke kod nas u kući, izlaske, izlete, i letovanja u Rovinju. Zimi bismo išli u banje.

Onda ti moj David poginu. Da, na poslu se desila nesreća i nije se više vratio.

Stade ukočeno, uprtog pogleda u mene. I videh bol, tugu, videh sve kao da se fi lm odvijao preda mnom, a bol na njenom licu je pokazivao njihovo stradanje kao da je juče bilo.

Ja sam, posle dugog tugovanja, prodala stan i vratila se sa Anjom kod Velike Mame.

Posle nekoliko godina, upoznala sam ofi cira JNA, Žarka Novičića, na nekom rođendanu, tu, u ulici. Bio je dečiji rođendan Verici ili Mihajlu, iz broja sedam, ne sećam se tačno kome od njih dvoje. Odvela sam malu Anju da se igra sa decom, a i da Velika Mama više ne zvoca:

– Izađi iz kuće, šta sediš tu, k’o baba. Trgni se malo!Žarko mi je prišao, seo pored mene. U priču smo ušli

kurtoazno, da bismo ubrzo razgovarali, kao da se oduvek znamo. On udovac, bez dece, ja udovica sa malim detetom, još on radi tu, u kasarni, u Zemunu, pa gde ćeš bolju kombinaciju. Za dva meseca smo se venčali, bez velikog slavlja, sa skromnim društvom, u našoj bašti. Kumovi, nekoliko prijatelja i sve beše brzo gotovo. Uselio se Žarko i useli se s njim malo radosti i života. Anja je bila bolešljivo dete, a Žarko mi je puno pomogao oko nje.

Rodila sam još jednu devojčicu, dadosmo joj ime Vanja. Sestra joj se mnogo obradovala. Zimi je Velika Mama sedela u stolici za ljuljanje, kraj kaljave peći, držeći u naručju obe devojčice, i lagano se njišući, pevala im je uspavanke, ja sam uvek nešto vezla, štrikala, heklala ili šila. Bilo nas je

puno u kući, a decu treba obući. Žarko bi čitao novine ili neku knjigu, i naši dani su lagano klizili preko kalendara. Dođoše do 1957. godine. Navali na nas azijski grip. Teška boleština.

Ja ti, dete moje, doživeh strašnu tragediju, izgubih moju Anju i moga Žarka. Upokojiše se oboje u Zemunskoj bolnici.

Sede u fotelju, krši ruke, ljubi medaljon na lančiću. Meni je neprijatno i teško videti nekoga ko toliko pati a ne moći ništa učiniti. Frida nervozno sređuje fi gurice, pepeljare i sveće na stočiću kraj fotelje.

Nisam ustala iz kreveta, od bola, tri meseca. Da nije bilo Velike Mame, ne znam šta bi bilo od Vanje i mene. Poludela bih sigurno od užasa i bola. Vanja beše mala, ništa nije razumela.

Nastavi moj život, nekako lagano, da se vuče, dan za danom, mesec za mesecom. Komšije mi pomagale, dolazili, vukli me kod njih, mnogo dobrih prijateljica imam tu, u ulici. Vanja rasla, rasla, pa porasla.

Krenula je u srednju školu, kada ja upoznah obućara Aleksu Todorovića. Otvorila se radnja kod nas u blizini. Stalno sam nosila obuću na popravke ili pendžetiranje, i tako se Aleksa i ja upoznasmo. Posle dve godine se venčasmo, dole u opštini, samo sa kumovima. Nisam ni Vanju povela.

I ponovo malo digoh glavu. Možda ovaj put bude normalno. Volela sam i Aleksu,

koliko i Žarka i Davida. Lepo beše živeti sa mojim Aleksom. Veseo čovek, dobar

otac Vanji, dobar zet, poštovao mnogo Veliku Mamu. A muž

22

Žene iz Mocartove

23

– nemam reči. Koliko mi je samo cipela napravio, neke još nosim. Života mi! Veliki majstor, taj moj brkati muž. Nije imao familiju, izginuli su u ratu, pa se privio uz nas, k’o napušteno mače.

Ali k’o za inat, ne da meni nešto da budem sretna. Aleksa dobi srčani udar u radionici i umre, odjednom. Nisam mogla da verujem. Prosto sam otupela.

Nastade tajac, ona nema od sećanja, ja od sramote što je svojom radoznalošću naterah da ponovo sve proživljava.Ona skoči na noge, donese foto-album i sve mi ih pokazuje na slikama, objašnjavajući ko je ko i vidi se da nikada nikoga od njih nije prestala da voli.

Tada su počele prve vizije. Mogla sam da vidim slike ljudi iz prošlosti i budućnosti.

Ubrzo sam počela da primam neke žene, da im pomažem, a glas o meni daleko se čuo, dolaze mi ljudi čak iz inostranstva. Ne bih ti o tome, ako ne moram. Hvala, dete.

Vanja mi ode u Italiju, tamo se udala, zaposlila i ostala da živi. Zet dobar, unuke sam dobila. Retko ih viđam. Nemaju vremena da dođu. Jedino se često čujemo telefonom.

Kada je Vanja otišla u Modenu, zbog Todora, zemunskog slikara, Velika Mama i ja smo tugovale, pa onda počele da životarimo. Jedna drugu da bodrimo. Pretvorismo se u dve starice.

Onda stiže Đura Pavlović. E, njega nisam nikada volela, zato sam se i udala. Samo da imamo muškarca u kući, i ništa više.

Posle nekoliko godina ispratismo i Veliku Mamu. Srce

moje još tuguje za njom. Nek’ mi je Vanja sa porodicom živa i zdrava.

Prekrsti se i zaplaka. Duša ne izdrža, zaplakah i ja. Oh, kako život zna da bude okrutan. Brišući suze, donosi iz kuhinje kafu i keks. Smeška se ali ja vidim da joj je teško. Skačem na noge da pomognem i u neznanju, šta učiniti, ljubim je a ona sklopi oči, uhvati me za ruku i reče:„Hvala Ti Bože, pa mi posla ovo plemenito dete, melem za dušu. Znaš, sine, retko sam u situaciji da ja pričam, na prvom mestu ja slušam i rešavam tuđe tuge i probleme. Ti si prva koju interesujem ja.“Smestih je u fotelju i stavih pred nju cigarete i kafu.

Nemam na šta da ti se žalim. Živim dobro. Moje ljute rane me bole, ali tako je moralo biti. Bila sam voljena žena i volela sam. Putovala sam,

dobijala poklone, mazili me kao dete i skoro razmazili. Ničega nisam željna, sve su mi se želje ispunile, i one najmanje.

Samo da su moji najmiliji sa mnom, ej, gde bi mi kraj bio.

Ali moramo prihvatiti život onakvim kakav jeste, inače češ da poludiš.

Uzdiše, boja glasa se menja, nema više melodike, doduše tužne, a ni pesme i ljubavi u glasu. To je sada jedan svakodnevni glas, bez previše emocija.

24 25

Živimo ti Đura i ja k’o pas i mačka. Dušu mi moju pojede. Namrgođen je stalno, cicija, zavidljivac, ali ima i dobre trenutke, tada ga poštujem. Zato sam sa njim. Pomogne u kući, i to je to što mi treba. Imam moje ženice i moj komšiluk. Sa svima lepo živim. Neko mi dolazi kad hoće, neko krišom, a neki ne dolaze ili su bili samo jednom, stid ih, da neko ne kaže da idu kod vračare.

Baš me briga šta ko priča, ja znam da pomažem ljudima, to mi je velika sreća i satisfakcija, ostalo me ne interesuje.

Kako god! Ne znam šta bih ti još ispričala. Mislim da je to sve

zasad, ostalo ćeš zapisati vremenom, jer ćeš kod mene često dolaziti.

Gleda me i klimnu glavom:Dobro došla u moj život, dete moje, ostaćemo dugo zajedno nas dve.

Je l’ ti se drema, ispruži samo noge na otoman. Tako sine, samo da te pokrijem. Nunaj ti meni, pa ćemo

posle piti toplu čokoladu i grickati saher tortu. Nunaj, mila, odmori se.

umrak se tiho šunja u Fridinu sobu.Sene igraju po zidovima.Čuje se kucanje sata.Sedimo, ćutimo, svaka zagledana u

svoje misli.Frida polako ustaje, pali sveću, krsti

se.Plamen veselo zaigra po plafonu. Kadi kucu i nešto tiho priča sebi u bradu. Znam, to je Oče naš i ja joj se pridružujem, ali ni sama se ne sećam kada sam se zadnji put molila.

Moja Frida u meni budi samo lepe emocije.

Volim je što je mila, krotka,nežna, što joj je srce veliko, što je puno razumevanja. Volim je što pomaže ljudima,iako mnogi brzo zaborave, ona prašta. Smeši se plišano.nežno, a njen baršunasti pogled utoli žeđ svačije duše. Dodir joj je kao lahor, da ne uznemiri, samo da pomazi.

To je moja Frida.

S

26 27

Ponekad joj sevnu žeravice iz očiju, ali samo kada u ljutnji nešto priča.

Često pevuši, uspavanke, na mnogo jezika.

Nataliju Manojlović sam upoznala jedne noći, kada je zakucala na moj prozor i sva u suzama me zamolila da je pustim unutra.

Pre osam godina se udala za Darka. Stanuju u broju jedan. Imaju dva divna dečaka, mali su, 4, 5 i 6 godina. Zovu se Damjan i Petar.

Natalija ima 38 godina, izrazito je lepa, zgodna, pametna, šarmantna, šta poželi stvori, čudo jedno. Znaš, onako plava i niska, sa plavim očima, ma ko bombona.

Ona ti je završila onu istoriju umetnosti, ako se tako kaže, i radi već dugo na privatnoj televiziji, kako se ono zove… nekako „Studio art plus“, tamo ti je ona umetnički direktor. Veliko zvanje, zar ne? Poznaje ti ona sve te velike ljude, pisce, glumce, muzičare, slikare, pevače, i ko zna koga sve ne.

Natalijin muž je veoma uspešan čovek. Ima privatnu fi rmu i mnogo zarađuje. Toliko, da

Natalija radi iz zadovoljstva. Pružio joj je veoma udoban život, ispunjava joj svaku želju. Putuju stalno, decu čuvaju njegovi i njeni. Idu u elitne privatne školice.

Ona se oblači po inostranstvu, a on uživa u njenoj lepoti i pameti i voli je, voli da ne poveruješ.

Natalija (Mocartova br. 8)

28

Žene iz Mocartove

29

Širi ruke kao malo dete i pokazuje veličinu ljubavi. Smejemo se obe i ja uzdahnuh. „Ne uzdiši i tebe će tako muž voleti“ – ubaci i šeretski se nasmeja.

Pitaš zašto je došla kod mene, kada je sve tako idealno.Pa kako da ti kažem, iskomplikovala je sebi život bez

potrebe! Zaljubila se! Zamisli, zaljubila se ozbiljna žena! Smešno, ali dobro, šta je – tu je.

Ma pusti, saleteo je onaj glumac, Zoran Gavrilović. Jeste, slažem se da je zgodan, ali nije ona neka devojčura, pa da dopusti sebi da tako odlepi za njim. Saletao je, saletao, te ona popusti i predade se. Jadna joj majka!

Trajalo to godinu dana. Svima lepo. Ona srećna, vesela, za sve ima vremena, srećni i njih dvojica. Pa muž, i Gavrilović, ko drugi? Svi primetili da je sve lepša i mlađa. Tada kod mene nije dolazila.

Ima ona najbolju drugaricu, neku Nišlijku Vesnu. Sposobna žena, razvedena, ima jedno dete. Gura kroz život vrlo uspešno. Upoznale su se kao devojke na kursu za pravljenje keramike. Od tada su nerazdvojne.

Jedino je Vesna primetila, da kod Natalije nije nešto normalno, i pitala je. Natalija ti sede pa joj sve ispriča. I ko je u pitanju i kako joj je sa njim, i da je srećna, a ova je samo gledala i na kraju reče:

– Neka ti je Bog u pomoći!Pametno joj kaza i još dodade: – Znaš ono, preko ’leba pogače, vodi računa Natalija,

nemoj neki belaj da navučeš. I to joj dobro reče, ali ova ni da čuje. Samo se nasmejala

i rekla:– Meni je lepo!

Frida zavrte glavom i namršti se. Zanjiha se, skupi ruke na grudima i zagleda se u mene raširenih očiju. Ljuta!

E, moja ti, kako lepo. Kratko je trajalo. Jednog meseca njoj izostane perioda i ode ti ona kod nekog doktora koji se stalno slikao na televiziji. On joj reče:

– Hormonalni poremećaj usled stresa. Biće u redu, samo što treba da se odmorite i pijete ove tablete.

Kada posle još četiri meseca nije dobila, reši da ode kod drugog doktora koji joj saopšti divnu vest da će dobiti treće dete i da je sa plodom sve u redu.

Isprva nije znala da li da se smeje ili da plače. Muža je volela, ali je ludovala za ovim drugim. Razvela

bi se i ne bi. Htela je dete, ali je sumnjala da je psihički spremna za još jedan porođaj.

Sa Zoranom je rešila da razgovara pa će videti šta će. Njih dvoje sedoše u baštu nekog restorana da ručaju. On

poče da priča koliko je voli i koliko je srećan što su zajedno, samo ga malo razdire to što uveče leže sa drugim, a on želi da se budi pored njega! I sve tako! Pokvarenjak jedan!

Onako raznežena, Natalija mu reče da je blagoslovena. On ti pobele, zagrcnu se i zaneme. To je zbunilo. Čekala je da se nasmeši, da nešto kaže, a kako se to nije desilo, sve joj odjednom postade jasno. Ustade bez reči i ode, da se više ne vrati.

Kiseli osmeh prekri joj lice. Ustade, pa mešajući ručak, nastavi:

Otrčala je kući da legne u krevet, da umre. Ali, nećeš, ne umire se tako lako.

30

Žene iz Mocartove

31

Javila se na posao da je bolesna. I ukućanima je rekla da je bolesna i da je niko ne uznemirava. Svi su bili preplašeni, jer se ovo desilo prvi put, šaputali su i išli na prstima da je ne uznemire.

Tri dana i tri noći je plakala, ništa nije jela, ležala je onako i pitala se po hiljaditi put kako je mogla sebi da dozvoli da ispadne ovako glupa.

Četvrti dan je rešila da ne plače više, da se sredi i da odluči kako dalje.

I pale su neke odluke. Nije dolazilo u obzir da mužu podmetne dete, jer

nije pošteno. Na abortus nije mogla, veliko je, može se iskomplikovati, pa bi svi saznali. Sobzirom da se ništa nije videlo, a već je ušla u šesti mesec, reši da sakrije stomak, pa pozove Vesnu i dogovori se s njom da negde u Nišu rodi ovo dete i da ga nekome, i da se vrati svojoj kući.

Dok je pričala nameštala je zavese i ubijala muve, zagledala u šerpu da nešto ne zagori i više sebi u bradu mrmljala.

Vesna je odmah dotrčala. Izbezumljena, saslušala je njenu priču i pristala da joj pomogne. Poznavala je mnogo ljudi u Nišu i mogla je sve da izvede, da niko ne posumnja, niti sazna šta se desilo. Skovale su plan kada će otići u Niš, koga će angažovati za porođaj i kako će bebu dati na usvajanje.

Posle nekoliko dana Natalija je malo živnula, ali to više nije bila ista osoba. Deca su bila tiha, a Darko nije mogao da prodre do nje i sazna šta se dešava.

Sede i sipa obema po čašu soka od zove. „Pi’ ovo, zdravo je za pluća, znaš!“– strogo naredi.

Posle tri meseca njih dve su se spakovale i svima rekle da idu na more. Nakon tri sata vožnje obrele su se u Vesninom stanu, u Nišu. Vesna je odmah okrenula sve telefone ljudi sa kojima je imala dogovor. Doktor, babica, i na kraju socijalni radnik koji je saopštio da je pronađena porodica kojoj je odobreno da usvoji dete.

Ubrzo, jednog jutra krenule su u bolnicu. Doktor ih je sačekao i odmah Nataliju odveo u salu za porođaj. Sve je bilo brzo i porođaj i bebin plač.

Bebu su odneli, a da je nije ni videla, tako je tražila. Potpisala je i papire da nikada neće tražiti to dete, da se odriče svih prava kao biološka majka.

Nije ni suzu pustila. Ležala je nemo u bolničkom krevetu tri dana, a onda još

pet dana u Vesninom stanu. Malo je pričala i bila je bleda. Devetog dana rekla je drugarici da je spremna da se vrati kući.

Vidim da joj je žao, ali neće da pokaže. Pravi se ravnodušna.

Dočekali su je radosnom dečjom vriskom i njegovim osmehom. Bacila mu se u naručje i zaplakala.

– Šta je mila, šta se desilo ? – pitao je. – Ništa, srećna sam što sam kod kuće i što si ti tu, i deca.

Nedostajali ste mi – odgovori.I tako oni nastaviše da žive kao da se ništa nije desilo.

Onaj gad je zvao na mobilni, nije htela da se javi. Nije imala šta da mu kaže.

32

Žene iz Mocartove

33

Isključi šporet, srknu sa varjače da proba je li gotovo, pa nastavi:

A onda iznenada počeše neka gušenja, kao da gubi svest, ne oseća ni ruke ni noge, ne vidi dobro, niti čuje. I strah. Strah od smrti, od gušenja, od ljudi, od života, strah od svega. Došli su lekari, snimili srce, pritisak, puls – sve je bilo u redu.

– Gospođo, popijte nešto za smirenje! – rekoše.Mislila je, eto desilo se, neće više. De neće, čedo moje,

to nju poče da ’vata svaki dan, po nekoliko puta.Raspitala se kod kog psihijatra da ode. Preporučiše joj

jednog mladog, kažu najboljeg, svi viđeniji u gradu idu isključivo kod njega.

U prvom trenutku joj je pomogao, prepis’o neke lekove. Puno je spavala i što je najvažnije, malo se smirila. Nije trajalo dugo, počelo je ponovo. Užasnuta požalila se svom doktoru rekavši da joj je loše, a on ništa nije rekao osim:

– Sve će biti u redu.Ubrzo je shvatila da on nju ne leči, već zavodi i gleda

kako da je odvuče u krevet. Od muke to nije shvatila odmah.

Odmahnu rukom i napravi grimasu kao da se gadi. „Bila bi dobra glumica“, pomislih.

I tako je jedne večeri zakucala na moj prozor. Provele smo mnogo noći zajedno, uradila sam sve što

sam znala. Natalija me je slušala i sve činila kako joj kažem. Stisla je muka. Za mesec dana smo stvari stavile na svoje mesto.

Porodica Manojlović ponovo živi kao nekada. Bog ih čuva.

Dolazi ona redovno da pijemo kafu i stalno me pita:– Jesi li sigurna da je devojčica? Reci mi gde živi i kako?

Da li će biti sretna? Da li ću je sresti?Na sva pitanja odgovaram:– Zaboravi.

35

oli da sedi u stolici za ljuljanje i gleda, kroz prozor, u daljinu.

Tada je ne diram. Znam da korača ulicama samo njoj

znanim. Ne prekidam je jer su tamo sve njene emocije i drage osobe, i one žive, i one usnule. Tada joj često padne poneka suza u krilo, ali je brzo obriše, da ne vidim. Obično, u takvim situacijama odem u kuhinju da nešto operem ili skuvam, ili odem do dvorišta, zapalim cigaretu i udišem spokoj Fridine bašte.

V

37

Kuću Jankovića znam koliko i sebe. To su ti starosedeoci, dete. Nažalost nije im se posrećilo – samo jedno dete i to žensko, tako da se loza gasi. Šta ćeš?

Frida uzdahnu, odmahnu rukom i, popravljajući stolnjak gladeći ga rukama, nežno kao dete, nastavi:

Tatjana, sada Stefanović, рodila se pre četrdeset i tri godine. Bila je preslatko dete, lepo vaspitano. Svi smo je voleli, a i sada je dobra, izrasla u fi nu ženu. Prvo smo je zvali Tanjuška, pa od toga osta Njuša, pa do danas.

Naša Njuša је uvek bila dobar đak, ali ko je šta radio, ona je crtala. Dan i noć, slobodno vreme trošila je na crtanje i naravno, kada za to dođe vreme, naša devojčica upisa Akademiju za slikare. I završi, bogami, završi sve sa deset. Ponos i dika naše ulice.

Majka i otac presrećni i ponosni. I treba, kad imaju zašto. Nije što je naša, nego stvarno, pametna i lepa.

Mnogo momaka je prolazilo našom ulicom samo da je vide. Ona onako mala kao porcelanska lutka, crne kose i očiju, a put bela–aristokratska. Uvek nasmejana, sa svima

Njuša (Mocartova br. 2)

38

Žene iz Mocartove

39

popriča, sa svima se našali. Kod mene dođe svaki dan da popijemo kafi cu. Stalno sam joj govorila:

– Njušo, srce, samo nemoj da se zaljubiš u budalu, biće belaja. Otvori dete četvore oči!

Nešto me je upozoravalo, a ona uvek ima isti odgovor: – To meni ne može da se desi, za budale imam nos. Ne

brini Fridice, pametna sam ja glava. I pokloni mi uvek takav osmeh, da joj ne možeš odoleti.

Svaki put sam pomislila:– Dobro, Alfrida, i ti možeš da pogrešiš. Daj bože da je

tako.

Brzo se prekrsti i sklopi ruke na grudima kao da se moli.

Godine su prolazile, Njuša postala poznata slikarka, čuvam sve novine u kojima je izašla. Često je gostovala po svim televizijama. Lepa, lepa bre, i pametna.

Ponosno se podiže od stola, zakuva kafu i dok je polako sipala u porcelanske šolje i gurala prema meni posudu sa šećerom u kockama, srebrnu kašičicu i posudicu sa mlekom, na kojima su bili nasmešeni anđelčići, bucmasti i beli, zaverenički, skoro šapatom reče:

Jedno jutro, ja taman pristavila ručak i oprala sudove od doručka, Đura morao rano da jede, kaže gladan je, idiot – kažem ti, kad čujem cvrkut moje grlice – devojčice:

– Fridice, stavi kafu.– ’Ajde, ’ajde, pile moje, odma’ ću je pristaviti –

odgovorih.

Sele smo tu u bašti. Vidim blista, smeje se vragolasto.– Ti si se, Njušo, zaljubila – rekoh.– Nije moguće da se vidi – cvrkutnu.– Dete, pričaj, koji je? – navalih.I poče dete da priča. Zove se Stojan Stefanović. Ima

četrdeset i devet godina. Pozorišni reditelj, uspešan, radi, dobro zarađuje, kavaljer, ženio se već, ima dete, dobra duša, nežan, veseo, duhovit, zna da zabavlja celu kafanu. Zaprosio je, i ona je pristala. Da! Ona je pristala! Zaljubila se prvi put.

Ja se sledih, ne miriše mi na dobro, ali šta činiti. Ne bi slušala, sigurna sam, zato neću ni pokušati. Pomoći ću joj kada bude tražila, sada ne traži.

Skoči od stola i poče hodati kroz sobu. Nemirna, usplahirena, kao da se to sada dešava.

Počnem da se molim za nju svake noći, da se ne desi zlo koje vidim da će se desiti.

Svadba je bila lepa, i mene pozvali. U bašti je bilo pedeset ljudi. Svi se obukli u belo, tako

je ona želela. Bašta puna hladovine i cveća. Njena majka Ljubica i ja pravile smo đakonije. Sve što smo znale najlepše. Sve hladno posluženje, onaj švedski sto, to želeo mladoženja.

Ceo dan sam ga gledala ispod oka ne bi li videla šta ne valja. I naslutih šta je! Čaša, sine, čaša. Mnogo je pio. Jeste on bio veseo i duhovit i sve je zabavljao, pevao i svirao sa onim muzičarima, ali ja sam znala da će čaša da pokvari sve.

40

Žene iz Mocartove

41

Tresnu besno praznom čašom o sto. Samo što je nije razbila. Ljuta. Besna. Prepuna bola.

Prođe nekoliko meseci, a moja ti Njuša prestade da cvrkuće. Nekako zgasla, na silu vesela. Zapita me:

– Fridice, da li ću ja imati dece?Smrzla sam se:– Iju, dete, bog s tobom, kakvo glupo pitanje. Naravno

da ćeš imati. Samo još malo. –I ona malo smirena prhnu niz ulicu ka svojoj kući.

Osmeh se vrati na Fridino lice i ona se, pričajući, zagleda kroz prozor niz ulicu.

Vrlo brzo smo saznali da Stojan više ne radi nego što radi. Da ga malo poštuju kao umetnika. Kažu da je treća klasa, što bi deca rekla „šklj“! Da pare nema od njega, pije sve više, sve češće, nezadovoljan i ljubomoran jer Tatjani dobro ide. I zemunske i beogradske galerije samo traže njene slike i ikone. Izdržava ona celu kuću.

Dok priča, drži visoko podignut prst i kao da diriguje.

Posle dve godine, krene Njuša po lekarima. Svi joj kažu da je sve u redu, ali od deteta ni traga. Umislila ona da zbog toga Stojan pije. Poče da ga moli da usvoje dete, on ti uvek odgovara da on ima ćerku i da mu ne treba više. I ona je previše, mora da plaća alimentaciju, ono u stvari to moja Njuša plaćala.

Umiljavala se i molila:– Mili Stojane, molim te, samo jedno dete. Molim te da

budem majka.

On ti pristade na jedvite jade.

Frida uzdahnu, pa spusti glavu i ruke prekrsti na krilo.

Tatjana se baci u traženje. Prijatelji joj pomogoše da prikupi sve papire, da pronađe

sve kancelarije, da odnese poklone i znaš, one, koverte. Sve kako treba i mora se. Negde pred leto rekoše da imaju dete za nju. Rodiće se u Nišu, majka će potpisati papire o potpunom odricanju. Beba će biti tri dana u bolnici, da lekari sve provere a onda može da je vodi u Zemun. Dobiće i krštenicu u kojoj će pisati i njeno i Stojanovo ime. Pozvaće je na mobilni kad bude trebala da dođe u Niš.

Na Fridinom licu emocije se menjaju kao godišnja doba. Zaiskri joj suza u oku.

Procveta moja bela ruža. Zacvrkuta ponovo moja ptičica. I mi sretni.

Odoše oni u Niš, posle poziva, činilo mi se da bi moje dete peške otišlo da je trebalo, i vratiše se sa prelepom devojčicom. Dadoše joj ime Tara. To ti je sada moderno ime. Imala je čak i pletenu kolevku u bašti, i ljuljašku na kojoj se odmah ljuljala sa majkom, a ova joj pevala uspavanke.

Njihala se i Frida sama.

Stojan opet počeo da gunđa. Detence plače noću, ne može on da spava. Kao ide na posao, koji crni posao.

A Njuša danju oko deteta, noću slika. Mora se živeti. Sve češće je plakala dok radi, jer Stojan postaje sve teži. Poče i da je udara, a ona krije od nas.

42

Žene iz Mocartove

43

Dođe s Tarom jedno predveče, oslabila, s podočnjacima, u nekoj staroj haljini.

– Šta je, čedo, šta je bilo? – zavapih da mi kaže.– Vidi, Fridice, on je alkoholičar, zao je, i ne voli me

– zaplaka se moje dete i nastavi – nije mi za mene, moja Tara trpi njegovo vikanje, razbijanje po kući, histerije. Dete plače, a onda je on još gori. Kaže dosta mu i mene i deteta. Razvela bih se, ali se bojim uzeće mi dete.

Zaplakah se i ja kako da joj kažem:– Jesam li ti rekla – nije kriva, a i to bi je dotuklo. Počnem da je tešim, te ona ode kući da uspava bebu.

Izvuče maramicu iz džepa kecelje, pa briše suze.

Vuklo se tako isto stanje u kući dok jednog dana meni nije rekla da je trudna. Ni sama ne zna kako, kada je tako malo bila sa Stojanom, ali eto desilo se, zatrudne. Sretna ona, imaće još dece. Raspitala se, neće joj uzeti Taru.

Kada je rekla Stojanu, nastade haos. Napio se skot pa krenuo da vređa, tera je da abortira, ne pada mu na pamet još dece i diže ruku na nju. Ona pade, a Stojan izbezumljen od besa i alkohola, diže stolicu i udari je pravo u stomak. Kada je vrisnula, on se poplaši, pobeže u sobu i zaključa se.

Ona je te noći izgubila bebu i sve joj povadili. Jadna moja devojčica.

On je još tri dana proveo u kući, i dok je ona bila u bolnici, spakovao se i otišao. Odneo i neke njene slike. Otišao da se više nikada ne vrati. Razveli su se brzo, a on se posle toga brzo i oženi.

Dok završava priču, sklanja šoljice sa stola i donosi iz kuhinje kolače. Nudi me.

Moja Njuša odahnu i prolista, propupi ponovo. Divna je majka. Divna je kći. Uspešna i slavna. Od kuće napravila raj. Stalno joj dolaze prijatelji. Vazda puna kuća ljudi. Vole je svi.

Na moje pitanje, za koje sam jedva skupila hrabrost da postavim, odgovori:

Šta si me pitala? Kako su se obe bebe rodile u Nišu? Slučajnost, sine, slučajnost!

45

esto mi priča o muškom srcu. Kaže:– Da bi bolje razumela, moraš da

poznaješ muško srce! Muškarac kada voli, voli. Muška ljubav na vrata kuca samo jednom. I tada može sve: da skine zvezde, pomeri planine, premesti mora. Tada je njegova ljubav jača od svega i žena može spokojno da se sklupča na njegovom dlanu i pokrije plaštom njegovih emocija i sanja šarene snove pune smeha, radosti i boja. Ako toga nema, nema ničega. Sve drugo što ljudi zovu ljubav, nije to. Ima strasti, ima požude, ima svega, ali nije ljubav.

Žena koja ume da prepozna da je voljena, mora da upije svog čoveka u sebe i utihne. Zašto? Zlato moje, zato što više ne mora da brine. Ni o čemu zlato, to je olakšanje. Zato su neke žene srećne, a neke ne. Srećne su one koje umeju da prepoznaju. Prosto, takva se rodiš. To je

Č

46 47

stvar starih znanja, vekovnih, to se ne uči. Nažalost.

A muškarci? Oni isključe sramotu u svom srcu i otvore ga samo za nju, nju jednu. Čekaju mirno ili dobro skrivaju nemir. Mogu da čekaju dugo. Čekaju da žena prepozna, da se prepusti i da voli. Ništa im drugo nije potrebno. O, Bože, kada bi muškarci i žene znali koliko je to jednostavno. Žao mi je što se samo mali broj razume.

– Frido, Fridice, hoću li ga ja prepoznati? – šapućem.

– Tu sam ja, dete, ne brini – smeši se i mazi me po ruci.

Sećam se kako je, pre puno godina, Brana Stevčić iz broja 3 doveo Milevu iz sela Jakova, staru jedva 16 godina i oženio je. Ona je bežala iz sela u grad, a on je tražio pomoć u kući. Domaćinstvo bogato i veliko, on jedinac, a majka više nije mogla sama da brine o kravama, svinjama, kokoškama, bašti i još na njivu da ide. Trebala je kući mlada i jaka snaja.

Dok priča sunce uđe u sobu. Ona skoči i navuče roletnu. „Ne volim, sine, vrućinu, škodi mi“ – objasni.

Milevu su pronašli preko provodadžije. Znaš li ti dete šta je provodadžija? Da, vidi zna, a mlada! Tako ona dođe u Mocartovu. Pobegla od posla, mislila u gradu to ne može da se desi. Radovala se dolasku u Zemun, tako da mladoženju nije dobro ni videla.

– Nije važno kakav je, gori od ovih seljaka ne može biti – razmišljala je.

Tu se Frida glasno nasmeja i zaverenički nastavi:

E, kako se grdno prevarila!

Mileva Branina

(Mocartova br. 3)

48

Žene iz Mocartove

49

Samo da je znala gde dolazi, bežala bi glavom bez obzira. Veruj mi.

Svekar i svekrva grozni ljudi, ali vredni. Rade od jutra do mraka. Žive na starinski način i poštuju običaje. Zna se ko je gazda u kući. I tačka!

Smejuljeći se ode do kredenca i izvadi činijice, te iz frižidera donese šne nokle. Zamirisa vanila.

Bila fi na svadba, ali kada su Milevu iz crkve uveli u kuću i kada je ona videla kotobanju, svinjac i štalu, plakala je ceo dan. Svatovi mislili od sreće, a ona jadna od muke ne zna šta bi.

Tu zastade, ogreba kašičicom dno činijice, oliza kašičicu, mljacnu, pa će dalje:

Bi šta bi. Poče njihov zajednički život. Mileva je vredna i poštena,

radi po ceo dan. Prvog sina Predraga rodila je u njivi, a dve godine posle i Nenada u štali. Do bolnice nije stigla.

Uozbilji se, skupi prljave sudove i ode u kuhinju da ih opere. Nastavi priču glasno, da nadjača zvuk vode i sudova.

Prvo umre svekrva. Sahraniše je po običajima, te snaja preuze domaćinstvo. Mileva ti krene u večernju školu.

Deca poodrasla. Na njivu više nije htela da ide. Svekar nezadovoljan, ali mora da ćuti. I njega stigle

godine.

Prvo je prodala krave, pa svinje. Pare na knjižicu. Promenila frizuru, kupila varoške haljine i svilene čarape. Završila školu, zaposlila se u Zemunskoj bolnici kao bolničarka, decu dala u obdanište.

Kada je rasprodala sve piliće, kokoške i dve bašte, svekar se razbole od tuge i umre. Sahranila ga je po svim običajima. Dovela je tri popa, da svi vide koliko je poštovala svekra.

Posle četrdeset dana, kada dadoše pomen, sede ispred muža i reče:

– Brano, da prodamo one tri njive kod Batajnice, a ove na Altini da čuvamo, skočiće im cena, u gradu su. I da prodamo ona dva placa u Šilerovoj. Da zidamo novu kuću. Ovo sve da rušimo, dotrajalo je, da kupimo nameštaj i šporet na struju, frižider i veš mašinu. Propadoh perući na ruke. Da, zaboravih da ti kažem, našla sam ti posao u „Insi“, radićeš na sklapanju vodomera. Dobra je plata, a imaćeš i socijalno i penziono. Šta kažeš? Je l’ se slažeš?

Brana je dugo gledao u nju, očiju punih suza, ali ni jedna ne pade. Kršio je težačke ruke i kroz glavu mu prođoše slike iz detinjstva, kako je sve cvetalo ovde u dvorištu.

– Da – reče i sagnu glavu – slažem se, uradi kako misliš da je najbolje.

Slatko zapali cigaretu i sede na svoju stolicu sa jastučićima. „Kako volim posle jela cigaretu, no nije to važno, da nastavimo.“

Stvari su se odvijale kako je Mileva zamislila. Nikla je nova kuća i dvorište sa pomoćnom zgradom. Smislila da je izdaje, svaki dinar je dobrodošao. Prodala je sve što je zamislila, a ostalo dala u napola, i to će doneti nešto.

50

Žene iz Mocartove

51

Brana počeo da radi. Novajliji dali da radi najprljavije poslove. Tako su svi počeli. Dolazio je kući sav smožden i svakog dana sve nesretniji. Samo što to Mileva nije primećivala. Nije imala vremena. Kupila je sve nove stvari i belu tehniku. Zvala nas je da vidimo, pravila useljenje.

Brana je sedeo kraj mene. Tiho smo pričali, tešila sam ga koliko sam mogla. Pričala sam mu da će lepše živeti, lagodnije, ali me plašilo to što su mu zgasle oči. Kad ona u jednom trenutku pred svima reče da nije više Mileva, nego Mila, on me čvrsto uhvati za ruku ispod stola i prošaputa:

– Kuku meni, teta Frida, u kakvog đavola ona izraste!Ostala sam bez reči, samo sam ga pogledala. Bi mi ga

žao.

Šake stisnu u pesnice, pa gledajući u njih, malo zaćuta, ruke pobeleše od siline stiska, uzdahnu kao da nema dovoljno vazduha, te nastavi priču.

Brana poče piti, i to mnogo. Prvo ređe, pa onda svaki dan. Prvo samo posle posla, a onda i na poslu. U fabrici je imao problema, pa poče psovati Tita i partiju, to ti je u ono vreme bilo strašno, i milicija ga poče sve češće voditi u sud, pa u Padinsku skelu. Kad god bi se vratio iz zatvora, posle tri – četiri dana, počeo bi iz početka.

Nije se na tome zadržalo, počeo je i Milevu da tuče, da je izbacuje iz kuće u spavaćici usred noći, bosu, i leti i zimi, sa decom u naručju. Išla je po komšiluku da sačeka da zaspi, pa su se vraćali kući. Dolazila često i kod mene. Šta ću, kad ih vidim onako male, žao mi, pa ih primim. On sazna ko ih je primio u kuću, pa pijan dođe i razbije prozor, preti, samo kod mene nije smeo. Uskoro više niko u ulici nije hteo da je primi. Samo ja. Nismo pričale. Pile bismo čaj

sa medom, ložile vatru i gledale usnulu decu. Ona uplakana, ja zabrinuta, jer sam videla da belaj u tu kuću tek dolazi.

Prekri oči rukom. Ne prekidajući priču, nadlakti se na sto.

Porasla deca, pravi momčići. Povuče ih loše društvo i desi se ono najgore, pokradoše

neke radnje, pa ih pohapsiše. Maloletnički zatvori, suđenja i hapšenja postadoše njihova svakodnevica. Mileva je plakala, dugo i tužno je cvilela kod mene u onoj sobi, pa suze presahoše.

Jednoga dana je sela i rezimirala svoj život. Želela je da svima bude dobro. Da žive lepo i sretno.

Brana pije i nasilno se ponaša. Deca padoše u ponor zla. Ona radi najgore poslove u bolnici, pere i presvlači nepokretne bolesnike. Kod kuće joj niko ne pomaže, a i njoj nešto nije dobro.

Prođe još neko vreme, Brana prestade da je tuče, jer su sinovi uzeli majku u zaštitu. Nije smeo, dobio je lepe batine od njih dvojice.

Fridino lice se smrači, oči dobiše tamnu boju, a u uglu zasja suza. Vidim da joj je mnogo teško.

Mileva jednog dana pade u nesvest u bolnici. Odnesoše je lekarima, a oni je zadržaše. Ispitivali su je petnaest dana i onda su joj saopštili: „Tumor na mozgu„. Ne znaju koliko ima još vremena, veliki je, nisu sigurni da bi operacija nešto pomogla. Da ode kući i da dolazi na zračenja, možda će to pomoći.

52

Žene iz Mocartove

53

Stigla je kući jednog jutra i zatekla svu trojicu. Saopštila im je da umire i da ne zna koliko joj je vremena ostalo.

Sva trojica zaplakaše. Ispričala im je da je pravila životni rezime i da je

negde pogrešila, ali ne zna gde. Zamolila ih je da bar ovo malo vremena koje će provesti zajedno, bude provedeno u miru i ljubavi, a kada sklopi oči, nada se da će nastaviti sa normalnim životom, a ako ne, bar ona to neće gledati.

Poskoči od stola i nervozno poče šetati kroz sobu kršeći ruke.

Brana nastavi da pije još više. Sinovi se trgoše. Oženiše se obojica u kratkom roku.

Napraviše dva stana u dvorištu i dovedoše mlade.Mileva je, jadna, išla na zračenje. Opala joj kosa, oslabila

grdno, ali je napravila svečani ručak za oba sina. Svi smo joj pomagali. Šta ćeš.

Reče mi u jednom trenutku:– Draga moja teta Frido, ovo je sretan dan za mene, ali

i oproštaj od svih vas.

„Tada sam zaplakala. Ne možeš ostati miran kad vidiš koliko neko može da pati.“

Jednog dana, prošle godine, negde pred zoru, ispusti Mileva svoju napaćenu dušu.

Sedeo je Brana celu noć pored nje. Trezan, bled i nem. Posle mnogo godina držao je za ruku. Shvatio je da je grešio, da je ona želela sve najbolje, da je on sve pogrešno video, ali bi kasno. Htede nešto da joj kaže, ona blago stisnu njegovu ruku i ode. Ode u bolje krajeve.

Tek tada je Brana počeo da pije. Vraćao se uveče prljav od blata. Često razbijene glave, ali sada nem. Teturajući se prema kući, samo je gledao ispred sebe. Jednom je Lazaru u prolazu rekao:

– Čuvaj ženu, one su blago, samo to kasno shvatiš. Lazar je ćuteći gledao za njim.

„Kako znamo da zakasnimo u mnogo čemu, a posle nema, sine, popravni. Gotovo zauvek. Ostane kajanje. Ne vredi.„

Predrag i Nenad su postali domaćini. Dve jetrve, Stojanka i Veselinka, su potpuno različite.

Predragova žena Stojanka je umiljata i krotka, dobra i vredna, ostala je odmah trudna, ali je gledala i svekra i devera sve dok Nenadu nije stigla žena za stalno.

Nenadova je Veselinka stigla iz sela Medveđa, blizu Leskovca. Stigla u veliki grad i odmah počela da komanduje. Ponela veliki miraz, pa traži da se renovira njihov deo, da se kupi nov nameštaj, bela tehnika i auto. Da se sazida garaža i da se proda onaj jedan plac na Altini, pa da te pare podele.

Predrag prek, pije, zna da udari trudnu Stojanku, a ona ni glasa ne pušta, dok Nenad k’o devojka, krši ruke i pristaje na sve što traži Veselinka.

Sluš’o to Brana i video. Gledajući njih, gledao je svoj život. Upalio kandilo,

pomolio se svom svetom Nikoli, legao u krevet i umro. Našli su ga tek dva dana kasnije. Nikome nije nedostajao.

Obrisa suze i završi priču.

Sahranismo ga prošli mesec. Eto tako ti to bi. Sada tamo imaš dve žene, biće svašta, videćeš!

55

a Fridinom prozoru procvetalo cveće. Sve šareno i mirisno. Ona peva cvetićima i zaliva ih. Sklanja zavesice sa prozora da uđe sunce u sobu.

– Ovo ti je dete priča o ljubavi, pevušiš, zalivaš i puštaš puno sunca u muškarčevu dušu. I ne možeš da pogrešiš. Znam da to nije uvek lako, ali ti se pravi da jeste i videćeš, kao nekim čarobnim štapićem, sve će biti kako treba. Jesi li me razumela?

Seda, kao posle teškog rada i tiho reče:– Nije mi dobro. Moram malo da

sednem. De donesi mi vode.Uplaših se, potrčah u kuhinju,

nespretno, drhtavom rukom prosipam vodu iz čaše, a ona će:

– Ne sekiraj se, zlato, nije došlo moje vreme za putovanje. Obećavam, neću te iznenaditi.

Sedoh pored nje i počeh plakati. Ljuljala me nežno i šaputala:

–De, de, smiri se, tu sam, srce moje.

N

57

Najlepša kuća u Mocartovoj ti je kuća Kovačevića.

Frida ustade, razmaknu zavese, pa mi rukom pokaza njihovu kuću. „Zar nije lepa?“ – ozari se kao da mi pokazuje nešto svoje, pa sede.

Gospodin Lazar je kuću svog dede renovirao kada se oženio, napravio sprat i od dvorišta napravio rajske vrtove. Dolazili su tu ar’itekte raznih struka. Sve ih je dovodio kod mene na kafu jer na gradilištu nije bilo uslova. Tako sam ti ja čula kako će sve biti i radovala sam se kako će kuća i okućnica izgledati.

I bi tako. Usput mi je pričao kako se oženio, ima veliku kćer. Lepa

i pametna. Kako je ponosan i na suprugu i na ćerku.Sa njima će živeti tašta Milena i svastika Anita, a moraju

naći i poslugu, jer Danijela (to ti je njegova žena) neće moći sve sama. Radi u onoj velikoj modnoj kuci „Sonja“. Generalni je direktor, završila Ekonomski fakultet, kao i on. Tamo su se i upoznali. Mladalačka ljubav.

GospođaDanijela (Mocartova br. 4)

58

Žene iz Mocartove

59

Dok mi priča, stavlja kuglof da se peče, podešava temperaturu. Okrenu se prema meni, zagleda se negde u daljinu, pa nastavi.

Gledala sam ga ushićenog, ponosnog i sretnog, i setila sam se davnih dana kada sam bila devojka, a on je kao dečkić dolazio kod bake i deke. Dete za primer. Uvek bio odličan đak , i postao doktor ekonomskih nauka. Ej, znaš li ti koliko je to rada? Sada predaje na Ekonomskom fakultetu i piše knjige. Deca od njega uče. Tako ti je to u životu, teče vreme, brzo, prebrzo, čini mi se. A, lep naš Lazar, lep k’o slika. Naočit, pravi muškarac.

Zakuvava kafu, i dok mi priča, podigne prsa pa se sva pravi važna. Iz osmeha joj sija sunce, a onda napravi pauzu, unese mi se u lice kao da priča neku bajku i nastavi značajno:

Jednog dana, kada više nije bilo kamiona i radnika, kada je sve oprano, umiveno i sa puno nameštaja useljeno, stiže neki veliki auto. Izađoše četiri zene. Majka Milena, ćerke Danijela i Anita, i unuka Lidija. Sve lepe, visoke, vitke ko jele, ne znaš koja je od koje šta nasledila, jer puno liče. Samo ih godine dele. Sve četiri dame, idu dignute glave, i obučene, ne mogu ti opisati. Elegantno i skupo. Zinula sam. Useliše se one tako. I krenu život.

Srknu kafu i dosu mleka, pruži mi tanjir s bajaderama i mahnu glavom da uzmem kolače.

Brzo sam upoznala Milenu i Anitu. Dobre žene. Brižne i odane porodici. Iznad svega posvećene Lidiji. Sestre

su se dogovorile, kada se Lidija rodila, da Danijela radi i donosi novac u kuću, a Anita da se kao pedagog (jer je te škole svršila), posveti detetu, vaspitava je, uči i pazi, da baka Milena vodi kuću i brine o svemu, ali da joj zaposle kuvaricu i spremačicu. Ona da se posveti kuhinji, nadzire zaposlene i brine o bašti.

Izruči na kristalni tanjir ispečeni kuglof i posipajući ga prah šećerom ne prekida priču.

Tako i bi. Anita je podizala Lidiju kako je znala i umela, ali je brzo shvatila da je dete svojeglavo i drsko. Ni sama nije znala odakle to, a onda je videla da ona malu vaspitava po svim pravilima, ali da Danijela i Lazar kvare dete. Kupuju stalno poklone, dozvoljavaju i ono što ne treba. Može uveče dugo da ostane budna, da jede kada hoće, da obuče samo ono što ona hoće, da dira stvari koje ne bi trebalo (televizor, šporet, telefon i ostalo), i tako redom.

Mala Lidija je tetki često govorila: – Reći ću te mami! Kazaću tati da me maltretiraš – i

slično. Bila je dobar đak, uredna i lepa, ali je izrasla u tvrdoglavu

devojku, fi nih manira, ali otrovnog jezika, do nevaspitanja. Nas dve se nismo volele. Ja nisam tolerisala bezobrazluke, a ona pridike. Baka je bila na njenoj strani. Anita je često svraćala kod

mene da se požali. Uvek sam joj govorila: – Ti pošteno radiš svoj posao, za sve su oni krivi. Za

Lazara je ona princeza, a za Danijelu najbolja ćerka.Vodili su je po prijemima, tatinim predavanjima,

salonskim čajankama. I sami su priređivali prijeme u određenim situacijama, prikazivali su ponosno svoje dete.

60

Žene iz Mocartove

61

Lidija je imala lepe manire, pametne primedbe. Brzo su je svi zapazili i u tim krugovima se pričalo o njoj, što je roditeljima donelo puno radosti. Samo je Anita gledajući sve sa strane znala da će biti belaja kad-tad.

Znala sam i ja. Volela sam Lazara, zavolela sam i Anitu, ali nije moje da se mešam, a da me niko ništa nije pitao.

Slegnu ramenima, skupi veđe, a nad glavom kao da se nadvio crni oblak.

Danijela je često ručavala u gradu sa poslovnim partnerima. Volela je onaj restoran „Vila“ u centru grada. Italijanski specijaliteti. Imali su baštu baš po njenom ukusu. Volela je udobno, moderno, elegantno i ukusno. Sve su njene zahteve ispunjavali, zato što je često išla kod njih.

Toga dana su je čekali neki stranci iz Firence. Morali su da se dogovore oko preuzimanja materijala za njenu fi rmu. Utrčala je u restoran i zamolila konobara da je odvede do rezervisanog stola. Kada je sela, skinula je naočare za sunce, zapalila cigaretu i bacila pogled po bašti, da nije tu neko poznat.

Sledila se. Nedaleko od nje sedela je njena kći i njen drug iz gimnazije, Goran, koji ima 50 godina, koliko i ona. Nije mogla da veruje svojim očima. Oni su se držali za ruke i ljubili. Lidija se glasno smejala i sva blistala, a Goran je ponosno ljubio da svi vide da je njegova.

Danijeli zazvoni telefon. Gosti iz Firence su je zamolili da se ipak nađu u kancelariji jer žure u Sloveniju. Odahnula je i pobegla iz restorana. Ceo dan joj se vraćala slika ćerke u zagrljaju sa čovekom koji može otac da joj bude.

Razumela je ona današnje devojke, nemaju novca, ni garderobe, niti imaju mogućnosti da se zabave, putuju

i slično, ali njena ćerka koja ima sve što poželi, sve, baš sve što zamisli, ona se ljubi sa Goranom, koji je pun para i stariji od nje više od 20 godina. Koji je već ostario i smešno izgleda. Zašto sa njim?

Dok se vozila kući tog dana suze su joj padale u krilo, toliko su joj oblile lice da u nekim trenucima nije znala kuda da vozi. Stala je na jedan parking da se sredi.

Iznervirana ustade i poče da namešta jastučiće na kauču, sređujući i sto, a pepeljarom besno udari o kantu za đubre.

Ušavši u kuću, prvo je potražila muža. U radnom kabinetu sedeo je njen Lazar i nešto kucao za kompjuterom.

– Lazare, moramo nešto da popričamo – reče.– Slušam, brzo pričaj, izgleda da je važno. Što si plakala?

– zabrinu se on.Danijela izli svu muku, i sav teret s duše baci pred

Lazara. Njegove tamne oči se još više smračiše. Ostade bez reči,

a kroz glavu mu je prolazilo:– Nije moguće, nije moguće…– Da li si sigurna da si dobro videla? – zapita.– Kakvo je to pitanje, pa naravno! – brecnu se

Danijela.– Izvini – tiho izusti Lazar i utonu u svoje misli.Šta raditi? Gde su pogrešili? Dokle je to s tim čovekom

otišlo? Da li je oženjen? Koliko su dugo zajedno? Još million pitanja mu je prošlo kroz glavu, a svako je bolelo kao rana.

– Slušaj Danijela, da ti odeš kod Fride, ona će znati šta da činimo i šta se dešava. Mnogo je ona pomogla baki i mami. Uvek je sve znala – prošaputa Lazar.– Ti znaš Lazare, da

62

Žene iz Mocartove

63

ja ne verujem u te stvari, da sam se uvek bunila što moja majka i sestra idu kod nje, ali sada ću ići i na kraj sveta, ako treba, samo da saznam o čemu se radi i šta nam je činiti – reče Danijela kroz suze.

– Hvala ti draga, mene je sramota da idem zbog toga, iako je toliko dugo poznajem.

Danijela ode kod Anite u sobu, sede kod nje na krevet i rasplaka se opet. Sve je ispričala sestri i zamolila je da je dovede kod mene.

To popodne sam prvi put ugostila Danijelu.Pošto me je zamolila za pomoć, ja je prvo upitah da li

smem sve da ispričam što vidim.– Da, da, molim vas, sve! – zavapi žena i meni je bilo

mnogo žao.I ispričah joj sve, o svim muškarcima, pijanim noćima,

vikendima punim razvrata, o uzetim parama, poklonima, ekstravagantnim kupovinama po inostranstvu.

– Ali zašto, zašto, kada ima sve? – vrisnu žena.– Pa baš zato što je uvek imala sve i previše, zato što joj

nikada ništa niste odbili, zato što ni za jedan prekršaj nije kažnjena. Eto, zato. Iz obesti! Iz lude glave, iz pomućene svesti, a da znate i sa drogom je imala više susreta. No, što nam je činiti.

Ja ću sa svoje strane učiniti sve što je do mene. Dovedi je na kafu kod mene Anita, da joj dam neke vode da se napije. A vi Danijela unajmite detektiva, neka je prati i sve slika. Jedino tako možete da se suočite sa njom. Morate imati dokaz, sve će poreći, tako da ćete i vi posumnjati u mene, a i Lazar. A to najmanje želim. Kada budete imali fotografi je pričaćemo dalje.

Tako one odoše. Odoše dve očajne žene.Sve se brzo odigralo. Stigle fotografi je, izveštaj

detektiva, oni je suočiše sa tim i nije imala kud. Priznala je sve i ono što nisu znali. Svi su plakali, pala su obećanja da neće više, da će sve promeniti, a na pitanje:

– Zašto?Odgovorila je:– Ne znam.Znala sam je i rekla sam im da je smeste u neki težak

internat – fakultet u inostranstvu, gde nikoga ne poznaje i da Anita ide sa njom. Da će onda biti dobro. A kada se vrati za dve godine kući, zaposliće se, udati i smiriti. Imaće divnog čoveka, a u njihovoj kući vladaće sloga i mir.

I, da, rekoh im da moraju da slave svoju slavu kao što je deda radio i biće sve kako treba.

Poslušaše ljudi i stvarno bi kao što rekoh.Lazar kroz ulicu vozi u kolicima svog prvog unuka.

Ponosno. Ozareno. Prođe pored mog dvorišta i samo mahne uz osmeh. Znam šta misli. Dragi Lazar! Danijela ima opet koga da razmazi, ali neće dati Lidija, videćeš!

65

esi hleb. Gledam je i smejem se. Brašno joj i na

čelu, kako sklanja kosu sa lica, tako ostaje trag brašna. Uzima brašno u ruku i baca po meni. Zaigrasmo se kao dve devojčice.

– Dok mesiš hleb, moraš da razgovaraš sa njim. Tako će biti bolji i lepši. Postoje, pile moje, razni hlebovi. Zavetni, molitveni, za zdravlje, sreću i napredak. Sve to kažeš dok mesiš i moliš se bogu, a onda izjutra odneseš hleb u crkvu da ti sveštenik seče kolač u to ime, pa ga onda ukućani pojedu. Čudno me gledaš, istina, zlato, istina je to. Mnogima je pomoglo. A ovaj običan hleb kad praviš, mazi ga, tepaj mu, stavi sve što treba i on će da naraste velik i lep. Mirisaće do druge kuće, a oni koji ga jedu uživaće i samo će da cokću. Kažem ti. Inače, to ti važi za sve što kuvaš. Kuvaj iz srca, ne samo da bi skuvala. Kuvaj s ljubavlju i vratiće ti se s ljubavlju i oduševljenjem.

M

66 67

Ako si namrgođena, ljuta, besna, tužna, a suze, ne daj bože, padaju u hranu, nikome neće prijati i bićeš i ti nezadovoljna, jer niko ti hranu neće pohvaliti. Duša i telo su ti, dete, jedno dok ne dođe sudnji dan. Do tada, kakva je duša reagovaće telo, kakvo ti je telo, duša je ista takva. Razumeš li me, ako si loša po duši nećeš dobro biti i dugo zdrava biti, ili uništiš li svoje telo nebrigom i duša će patiti i mučiti te dok si živa.

E, sada si me razumela. Sedi sad i jedi ovaj hleb s kajmakom. A, šta kažeš? Je l’ Frida priča gluposti?

Dete moje, ovaj rat je unesrećio mnogo ljudi. Propatio ovaj narod mnogo. Ej, kakve sam sve priče čula. Sudbine teške. Da plačeš tri dana, ne bi isplakala muku koju su naši ljudi doživeli.

Zamišljena Frida gleda u vitrinu s porcelanom i kristalom, pa skoči, otvori vratanca i popravi milje na kome su se pravile važne šoljice za kafu davno donete iz Beča.

Božici Popović iz Mocartove br. 5. se posrećilo.Posle onoga što je doživela s porodicom u Vukovaru,

stigla je do Zemuna. Kod neke familije. Malo vremena prošlo, a ona dobila posao na zemunskoj pijaci, na jednoj tezgi. Prodavala kozmetiku. Gazda zadovoljan, ona pričljiva, vesela, ume da proda.

Pali cigaretu, dunu u zapaljeno drvce šibice i baci ga u pepeljaru.

Božica iz porodi ce Popović (Mocartova br. 5)

68

Žene iz Mocartove

69

Milan Popović iz broja pet često kupovao kod nje. U početku, jer mu trebali sapuni i šamponi, a posle zbog nje. Svidela mu se, i eto ti njega sve češće, samo dođe do njene tezge, kao nešto mu treba za pranje ruku. Ima automehaničarsku radnju u dvorištu, pa se troši puno.

Jednoga dana se odvažio i upita Božicu da izađu u bioskop. Ona prihvati. Posle odoše na večeru. Pa, kako to veče, počeše da se viđaju svako veče. Šetaju pored Dunava, drže se za ruke. Milan se zaljubio, srce moje, k’o devojka. Božica se samo smeška i umiljava, tepa mu:

– Pile moje, sunce moje, srećo, šećeru ... – i šta sve ne. On se, mučenik, izbezumi od miline, a ona razmišlja: – Slušaj Božice, ima kuću u Zemunu, živi sam, nema

nikoga, automehaničarska radnja, razrađena, kupuje ti sve što ti treba, svuda te vodi, a dobar mu i auto. Moraš da ga voliš, budi pametna.

I bi tako.

Kiselo se osmehnu dok je imitirala Božicu iskrivljenim, piskavim glasom i smešnom grimasom, ja ne izdržah već prasnuh u smeh.

Kada je pitao da se uda za njega, ona vrisnu od sreće: – Da, da, hoću, mislila sam da nikada nećeš pitati, srećo

moja! Hvala Bogu! Hoću, hoću, jedva čekam!Njemu se zamuti u glavi od sreće.

Vidim Fridi nije smešno, pa se brže-bolje uozbiljih.

Sve se svršilo brzo. I svatovi, zvao je celu ulicu. Mi smo mu pomogli, otac i majka mu umrli rano. On sam. Našli smo se detetu. Nikada nije bio za velike škole, od malena je hteo da nauči zanat kao njegov tata. Završio zanat kao najbolji

đak. Fin, kulturan, voli ga cela ulica. Svi popravljaju auto kod njega, dobar majstor i pošten. Šta ćeš više.

Došla i njena familija. Neću da pričam ništa. Samo da ti kažem, čudni ljudi. Pusti to.

Najveselija mlada. Smejali se svi gosti. Samo sam ja bila ozbiljna.

Pita me Natalija Manojlović: – Frido, što ste tako ozbiljni? Nešto ne valja? – zna ona

mene. – Ništa dete, ništa, samo sam umorna, puno sam radila

noćas – slagah.

Ponovo sve preživljava i žao mi je i nje i Milana, iako ga ne poznajem. Frida gasi cigaretu i pali odmah drugu. Uznemireno sklanja pepeo sa stolnjaka.

U početku je sve bilo lepo. Ona dala otkaz gazdi i postala gazdarica. Dao joj je

novca da sredi kuću po svom ukusu. Kupovala je sve što joj se svidelo: posuđe, tepihe, tanjire, čaše i mnogo toga još. Uživala, radovala se, pozivala nas da vidimo, pravila kolače, torte, ugađala Milanu.

On sretan, ona pevuši ceo dan. Uveče ga čeka topla večera, spremna topla kupka, udobna fotelja kraj televizora. Idila! Moj ti Milan lebdi, ne hoda.

S komšijama Božica uspostavila divne odnose. Zove na kafu, kolače, razmenjuje recepte, meni se posebno dodvorava. Znam i zašto, Milan joj pričao o meni. Nikako nisam mogla da je prihvatim, a trudila sam se. Časna reč! Ne ide. Jače od mene. Ne sviđa mi se, pa to ti je.

Krivo joj, sleže ramenima, krši ruke.

70

Žene iz Mocartove

71

Prolazile godine. Počeo Milan sve češće da dolazi kod mene. Sve bi da

me pita nešto. Krene, pa stane. Ćutim i čekam. Neću ništa da mu kažem dok ne pita.

I jednoga dana izusti: – Teta Frido, molim te, reci mi hoćemo li mi, mislim

moja žena i ja, hoćemo li imati dece?– Hoćete sine, kad za to dođe vreme – odgovorih, i brzo

pređoh na drugu temu. Naizgled, sve je bilo u redu, ali onaj ko dobro poznaje

Milana, mogao je da vidi da je idila prošla. Ništa se nije promenilo u njenom ponašanju, u odnosu prema njemu ili kući, ali niko nije znao da je često molio noću:

– Rodi mi dete, skinuću ti zvezde sa neba! – – Hoću, golube, hoću, samo još malo – mazila se.

Sevaju varnice iz očiju teta Fride, munje i gromovi kao da su u sobi, nestade sunca i napravi se neki mrak. Odjednom sam se skupila kao da je hladno u sobi.

U kuću im najčešće dolazio onaj Stojan, muž one moje Njuše. Voleo da dođe jer je uvek bilo da se popije i nešto uz to pregrize. Milan nije mogao da sedi s njim ceo dan ili celu noć, mora da se radi. Ostavljao Božicu s njim i bilo mu žao:

– Jadna moja žena, šta sve trpi da mene zameni. –’’Jadna ona’’ mučila se tako danima i noćima i jednog

jutra joj bi muka. Pa i sledećeg, i sledećeg. Ode ona do Doma zdravlja i doktor je uputi ginekologu. Pitala je zašto, ona misli da je sve u redu. Sve je i bilo u redu, samo što je ostala u drugom stanju. Božica se iznenadi toliko da je pitala doktora da li je siguran. On klimnu glavom i reče:

– Siguran sam, vi ste u devetoj nedelji trudnoće. Kako niste i sami znali da ste trudni?

– Pa, šta ja znam, mislila sam da je neki poremećaj, dešavalo se to i ranije, pa se sredi samo od sebe.

Pošla je kući i nije znala šta joj je činiti. Dete je Stojanovo, sigurna je u to, zna tačno i kad se desilo, samo je mislila da će biti sve u redu. Šta reći Milanu? Da li da abortira?

Obuzeta mislima, stiže kući, spusti torbu u predsoblju i poče da sprema ručak. Bila je rasejana celog dana, tako da kada je Milan došao da ruča, toliko je utonula u svoje misli, da nije čula kada je Milan zapita:

– Imaš li negde upaljač, moj se pokvario?Pošto nije odgovorila, zavuče ruku u njenu torbu i vide

lekarski izveštaj. Presek’o se. Drhtale su mu ruke dok je čitao. Odjednom, svet se okrenu oko njega, počeo je da viče, otrčao je u kuhinju, uzeo je u naručje i okretao se sa njom. Smejući se i ljubeći je. Viknuo je od sreće:

– Ljubavi moja, ti si najdivnija žena na svetu!U trenutku je shvatila o čemu se radi. Mozak je ubrzano

radio, ali ništa pametno joj nije prošlo kroz glavu. Zato je ćutala i smešila se, pustila je da se stvari odvijaju same od sebe.

Spustio ju je na krevet i zapitao: – Pa, dobro, kada bi mi rekla? – Večeras, srećo, htela sam da spremim nešto vrlo

posebno, da ohladim vino i upalim sveće, jer znam koliko to želiš!

Odjednom se smiri i sipa nam liker da se kucnemo. „Živela ti meni“ – reče pa nastavi.

72

Žene iz Mocartove

73

Devet meseci brzo prođe. Božica je rodila sina. Milan htede da mu da ime Božidar, ali Božica ne da:

– Zvaće se Jovan, po tvom ocu.Milan se razneži i kupi joj prsten, da ja to nisam videla

do tada, sve sa onim kamenjem. I ogrlicu takvu, i narukvicu, i sat, sve to s tim kamenčićima.

Nesretno moje dete.Onaj bedni Stojan prestade da dolazi kod njih, čim mu

je rekla da je trudna, a ubrzo nestade i iz naše ulice. Hvala Bogu!

Prekrsti se, skoči na noge pa upali kandilo i poljubi ikonu.

Raslo dete. Krete u vrtić. Otac lud za njim, i on oca obožava. Po ceo dan zajedno. Kad se vrati iz vrtića, majstoriše s tatom. Komšije gledaju i dive se njihovoj idili.

Vidim da je iscrpljena. Treba da pođem.

Božica poče da se menja. Snuždila se, nije više onako vesela. Radi po kući, ali to više nije onako kako je bilo. Gleda njih dvojicu kako su sretni kada su zajedno. Sluša glasni smeh svog deteta, i krišom briše suze. Suze izdajice. Poče da je muči savest. Šta raditi? Učinila je zlo. Da li mu reći? Šta će onda ona i dete? Gde da odu? Da li može da sazna, ako se pojavi onaj ludi Stojan?

Dotrča do mene i zapita: – Možemo li da popričamo?– Sedi – rekoh. Krenuše joj suze:– Vi znate zašto sam ja došla? – zavapi.

– Da znam – odgovorih.– Pa šta da radim, recite mi, molim vas? – zacvile.– Idi kući, kuvaj ručak i ćuti. Ćuti ženo, ne prizivaj zlo!

Vidi kako su sretni. Hoćeš da uništiš toliko života. Ne boj se, Stojan više nikada neće kročiti u ovu ulicu. ’Ajde briši kući! – rekoh.

Ona skoči, poljubi mi ruku i prošaputa: – Hvala majko, hvala!Tada sam shvatila da će se kajati do kraja života i da će

biti dobra žena.

Pozdravimo se na vratima, ali ona pođe da me isprati do ulice. Mahnule smo jedna drugoj. Toplo mi oko srca kao da sam bila kod svojih. Dogodine je rodila još dva sina. Blizance. Naravno,

Milanova deca. Iz tog dvorišta se čuje samo smeh i cika dece.

Ali mali Jovan liči na Stojana, samo se molim bogu da niko ne primeti.

75

ošla sam tog dana pravo sa puta do nje. Telefonom mi nije zvučala dobro, iako je

sve negirala.Uleteh sa koferima u kuću. Nisam ni

kucala. Zalaje Ribica, ali me prepozna. Neka od komšinica je bila u kuhinji i spremala čaj. Moja teta je ležala u krevetu i drhtala. Priđem joj i stavim ruku na čelo. Gori. Usne suve. Hladno joj, a dobro pokrivena. Zbacih sve sa nje, digoh je iz kreveta. Temperatura preko 40. Odnesoh je do kupatila, skinuh sve sa nje i stavih je u kadu. Dobro sam je istuširala mlakom vodom, frotirom istrljala, promenila posteljinu. Podigla je na visoke jastuke, prekrila samo frotirom a na noge stavila obloge od alkohola i vode. I onda joj dadoh lekove za skidanje temperature koje uvek nosim sa sobom i topao čaj sa puno meda i limuna, to me je naučila drugarica Goga koja ima mnogo dece. Kada sam sve to uradila, izmerih joj temperaturu, 37,5.

D

76 77

Super. I ona je živnula. Smeši se i kaže:– Šta sve nećeš naučiti od ovih mladih.

Donosim joj toplu pileću supu. Posle jela zamračujem sobu, puštam joj tiho muziku sa radija i naređujem da spava. Ja se bacam na sređivanje kuće. Naravno, Đure nema. Dolaze komšinice, donose voće, sokove, kolače. Ne dozvoljavam da je neko uznemiri. Neka dođu sutra kada bude bolje. Ne ljute se na mene, vole što Frida nije sama. Mnoge me znaju i ljube me. I meni su postale drage. Spremaju joj laganu večeru. Sluša me kao mala devojčica. Te večeri i noći imali smo još dve uzbune ali posle svih intervencija i lekova koje je popila, sutradan je već mogla da sedi. Vraćala sam žene i govorila da dođu za 2 do 3 dana. Nisu se ljutile, samo im bilo žao. Posle tri dana moja Fridica je bila zdrava, radila je kao da se ništa nije dogodilo, a mene je u šali zvala „doktorka“.

Bar malo sam uspela da uzvratim ljubav koju ona meni pruža.

Divno je kada imaš nekoga koga voliš i možeš da brineš o njemu.

Vrata mi je otvorila vesela i nasmejana. „Upadaj, sada sam završila sa ženama za danas. Nisu me umorile. Sedaj. Pijemo kafu? Evo krofne, jutros sam ih rano podmesila i ispržila. Vidi kakve su. Jedi dete, sada će kafa. Hoćeš odmah da počnemo? Dobro, ’ajde.“

Pravo da ti kažem, o njima mi se i ne priča.U svađi smo otkad su se doselili.Čudni neki ljudi. Kupili tu kuću, pa se od prvog dana ponašaju kao da

su ovde sto godina. Odmah smo se sporečkali oko ograde, kao ja sam ušla u njihov plac. Izveli geometra, kad ono nisu u pravu. Od tada ne pričamo. Svima su se zamerili, zovu miliciju, te buka iz ove kuće, te pesak i šljunak ispred one kuće, te će im otpadnim vodama zapušiti kanalizaciju, i tako redom. Pravo da ti kažem, nisam usamljena, mnogi ih ne vole. U kuću im niko ne dolazi.

Ma, kakvi su to ljudi, sačuvaj bože.

Dok priča sprema sobu i kuhinju, izlazi-ulazi, nemirna je danas. Već sam shvatila da voli red. Svaka stvar u njenoj kući ima svoje mesto.

Alma, zovu je Dragana (Mocartova br. 6)

78

Žene iz Mocartove

79

No, dobro, ’ajde i o njima nešto. Milorad i Bisa, penzioneri, kupiše kuću, kada su prodali

stan u Prvomajskoj, u onim soliterima. Imaju sina jedinca, Nikolu, napaćenog i muža i sina.

Namučen, jer ne znaš ko ga više maltretira, ludi roditelji ili još luđa žena Alma. Da, da, muslimanka, ali je svekar i svekrva zovu Dragana. Stanojevići su insistirali da je tako zovu i izvršili toliki pritisak da su morali s tim da se pomire i Alma i Nikola. Snahi to beše mučno, nije nikako mogla da shvati o čemu se radi, jedino ako su je se stideli. Rastao je bes u njoj:

– Zapamtićete dan, kada sam vam ja ušla u ovu kuću – stalno su joj te misli prolazile kroz glavu.

– A i ti Nikola, i ti ćeš videti kako ćeš proći.Imaju oni dve devojčice, Slađanu i Sofi ju. Dok su bile male, bile slatke. Išle su svuda po komšiluku,

trčale od kapije do kapije, samo repići poskakuju na vrh glave. Dve male smeđe glavice nikako nisu mogle da se skrase u kući, jer tamo nije bilo ničeg lepog. Alma se svađala sa babom i dedom, pa kad dođe tata, prvo oni viču na tatu, pa tata tuče mamu. Po ceo dan vriska u kući, zato su one radije bile u komšiluku. Nikola je Almu toliko tukao, da je ponekad bila primorana da uzme bolovanje, jer modrice na licu nije mogla da sakrije.

I tako, danju vriska, noću mukla tišina. Kao da ležu u osam.

Čudna kuća. Mnogo čudna. Alma luda, zdepasta, crna, oštrih crta lica, crnih očiju

(prava bula), trudila se da bude moderna žena, ali joj to nikako nije pošlo za rukom.

Nikola, sitni muškarčić, s bradom i brkovima, užurbanog hoda, voli da ostavi utisak zaposlenog čoveka. Zaposlenog

i opasnog, zato ponekad pištolj nosi u ruci, do kola, da ceo komšiluk vidi. Valjda treba da se poplašimo. Ne znam. Mrzi oca, ali ga se još više plaši. Njih dvoje, kao junaci iz crtanog fi lma.

Bisa može Milorada u zubima da nosi. Kada je oženio bila je mala, dete, pa porasla, a on nije. I eto ti belaja.

Devojčice slatke, lepuškaste, ali rasle bez ljubavi, i bez normalnog stanja u kući, pa izrasle u devojke slobodnih shvatanja.

Slađana je počela rano da pije, još u osnovnoj školi. Njoj niko ništa nije smeo da kaže jer jednom kada su je grdili, pobegla je od kuće. Vratila se posle nedelju dana, i od tada, kad god joj nešto prebace, ona kaže:

– Ja ću opet da odem!I oni ćute. Opasna mala. Zaposlila se odmah posle

srednje škole, pokupila stvari i otišla da živi sa dečkom u Beograd.

Sofi ja je završila onu školu za lepotu, sredilo se dete, zaposlilo, krenulo u život. Provodi, neprospavane noći, momci..., marihuanu je mnogo volela. Svako veče je drugi auto dovozio kući. Čim je uštedela neki dinar, iznajmila je stan u centru Zemuna, pod izgovorom da je bliže poslu.

Pljesnu rukama i pokaza put ka centru. Zlurado se isceri, pa tišim glasom nastavi.

Ono četvoro, kada odoše deca, još više su se klali, tukli i vrištali, i ko zna šta sve ne.

Nikola je radio isključivo noću. Taksisti tada najviše zarađuju. Samo sam ja rekla da tu nešto nije u redu. Kako možeš da živiš od taksija ako radiš samo dva sata noću.

– Taj nešto diluje – rekla sam jednom.

80

Žene iz Mocartove

81

– ’Ajde, bre Frido, svi su tebi dileri – brecnu se na mene moj Đura.

Jedno popodne dođoše dva mladića u belom stojadinu, vezaše ovog lisicama na leđa, i odvedoše.

Slika mu izašla u novinama. Dilovao marihuanu, osuđen na godinu dana. Ne znam koliko su našli kod njega. Smejala sam se Đuri u brk:

– A, šta kažeš, Frida lupeta. Ha! Jesam ti rekla da je diler!

– Renovirali kuću, uveli grejanje i još svašta uradili. Od čega, kad ona radi u Galenici, a već dve godine je na prinudnom, baba nema penziju, deda sto evra, a Nikola radi svega dva do tri sata noću. Gde je logika! Našao čovek honorarni posao, od čega se očigledno lepo živelo.

Ponosna na sebe, teatralno izađe iz sobe i vrati se u istom stilu.„Slušaj, dušo, znam ti ja sve. Veruj mi. Sada će doći Đura da ruča, ti se ne uznemiravaj, brzo će on, pa ćemo nas dve nastaviti.“ Bi mi neprijatno. Moj prvi susret sa Đurom. Uđe čovek u sobu i ne pogleda me kada sam mu se javila. Ode u kuhinju, na brzinu ogreba tanjir i pogureno kako je ušao tako i izađe.Frida me gleda pa će: „Šta je, neprijatno ti je. Ma, pusti, bre, to je kreten Đura, nije te briga. ’Ajmo sine, na posao.

Molila majka devojke da se vrate kući, bar dok se tata ne vrati. Obe su odbile majku.

Alma se svađala sa Miloradom i Bisom, plakala, radila po kući, kuvala, ribala tepihe na dvorištu, a za koga? Deca

odselila, Nikola u zatvoru, ova dva bizgova imaju svoju specijalnu hranu. Ponovo je plakala.

Mužu išla u posete, posećivala i decu, samo što je primetila da sve troje čekaju da ona ode.

Lepo se vidi da ne voli te komšije, ne sakriva, ali ne krije ni kada voli.

Jednog dana ona reši da pokuša da sredi odnose sa svekrom i svekrvom.

U početku je bilo teško. Nisu hteli da pričaju sa njom. Kada videše da se trudi, da stalno ide u posete njihovom sinu i unukama, da kuva, sprema i pritom se ne svađa sa njima, ni jednu ružnu reč nisu čuli od nje, oni se polako počeše prilagođavati novoj situaciji i počeše da govore sa njom na početku službeno, pa onda i normalno.

Pere sudove od ručka i čisti pod u kuhinji. Kada je to završila, sede i zapali cigaretu.

Kada se sin vratio kući, našao je novo stanje. U kući mir i sloga. Došlo mu da se uštine, mislio da sanja. Alma i prema njemu drukčija, tiha, smirena i ljubazna. Posmatrao je danima, i video drugu ženu. Propala, izgubila zube, ruke ogrubele, kosa nekako pala, nekako slepljena uz glavu.

–To nije moja žena – pomisli.Starija ćerka se ubrzo udade, pa bio je i red, toliko se

dugo zabavljala sa tim mladićem sa kojim je živela. Nije htela svadbu, ni rodbinu nije htela toga dana, samo sestru.

Ljutili se baba i deda, roditelji tužni, ali šta je tu je. Pomiriše se.

Druga ćerka, Sofi ja, neće ni da čuje za njih. Kada je majka pozove i moli je da dođe, odgovara:

82 83

– Ma beži bre, u tu cigansku kuću neću da uđem, vi ste divljaci i primitivci. Ceo život sam vas slušala, ne moram to više da trpim. Ostavite me na miru !

Ipak joj na kraju smekša glas. Priča laganije i kao da joj je žao. Ima dobru dušu, to svako odmah može da vidi.

Žive ti oni tako, u tišini, nemi, k’o četiri panja. Ne čuje se ništa iz te kuće. Plaćaju danak svom ponašanju

i odnosu prema deci. Nisam zlurada. Nisam, časna reč. Da su došli kod mene pomogla bih i njima, ali moraju

da traže pomoć. Ko zna, možda jednog dana i dođu.

an se vukao nekako traljavo. Teški, sumorni oblaci valjaju se nebom, kao da mi je stena na leđima. Teško mi je da se pomerim. Jedva pomeram ruku dok zapisujem priče koje sam čula. Mačak mi leži u krilu i zadovoljno prede. Neka je bar neko zadovoljan.

Žene ulaze i izlaze od Fride. Neke se smeše, neke brišu oči, neke čekaju jedna drugu, neke sednu, zapale cigaru i gledaju u daljinu, a neke kao metak izlete napolje.

Muškarci su sramežljivi kao da su došli na neko zabranjeno mesto. Šunjaju se, nestrpljivo čekaju i kao duh nestanu kad izađu iz sobe.

Bože, koliko očaja na jednom mestu. Niko ovde nije došao zato što ne zna šta će sa sobom, što im je dosadno. Dok čekaju, prozbore po neku reč, uglavnom ćute. Ćute, utonuli u misli, zabrinuti. Žao mi ljudi i nadam se da će svi na kraju naći svoju

D

84 85

sreću. Kuvam im kafu i dodajem pepeljare. Trudim se da bude uredno. Bar toliko mogu Fridi da pomognem. Đure nikada nema kod kuće. Lepše je kada ga nema, neka mi Bog oprosti.

Završavam zadnju priču koju sam čula i lenjo, protežući se, idem da zalijem baštu, bez veze, ionako će pasti kiša. Frida mi se smeje kroz prozor. Odustajem, vičem da je u pravu, iako reč nije rekla, bacam crevo i idem u kuhinju da skuvam nešto za nas dve. Iz sobe se čuje:

– Ta ti je dobra!

Verica i Mihajlo Sretenović su brat i sestra. Zive od rođenja u kući broj sedam koju su podigli njihovi roditelji. Stara kuća je bila lepa, ali nije imala temelje i sve ono što je bilo potrebno za dobru i čvrstu kuću. Zidali su dugo i teško, prostoriju po prostoriju, jer je samo otac radio, a majka je rađala decu i brinula o porodici. Nije imala neke škole, te se zarekla da će njena ćerka Verica završiti sve škole i biti samostalna.

Dok priča, telefon stalno zvoni. Zovu ljudi da pitaju kada da dođu. Postiže ona i da popriča sa njima i da priča sa mnom. Lice umorno, ali ozareno i veselo. Kako je lepa. Oči joj mlade. Rečima leči ljude i pre nego što dođu do nje. Uspe već u telefonskom razgovoru, da stavi „lek na ranu“. Svakim danom mi je sve jasnije zašto je toliko vole i što dolaze u tolikom broju.

Majka k’o majka, sve je činila da se to ispuni. Nikada nije negde izašla, nisu gosti dolazili, osim familije, garderoba se nije često obnavljala, letovanje je bilo misaona imenica. Ali

Verica nesre tnica (Mocartova br. 7)

86

Žene iz Mocartove

87

za Vericu je moralo biti sve. Po celu noć joj je šila haljine, suknje, bluze, plela džempere i prepravljala tuđe kapute, samo da Verica bude jednaka sa drugom decom u školi.

Mihajlu nije toliko poklanjala pažnju. Smatrala je da se muškarac lako snađe i kada ima zanat. Devojka mora mnogo više.

Kada su završili kuću, sve pare su išle na štednju. Trebaće za Vericu. Kada je završila osnovnu školu i Zemunsku gimnaziju, sa prosekom pet nula i brojnim nagradama iz srpskog, matematike, stranih jezika i ostalog, majka je ubedila oca da je pošalju u inostranstvo na studije. Skupila je one pare. Suprug pristade i Verica se vrlo brzo našla u Americi. Položila je sve kvalifi kacione ispite i posle prve godine dobila i stipendiju.

Godine su prolazile, a samo su pisma putovala preko okeana, za drugo se nije imalo.

Mihajlo izuči zanat i zaposli se u „Teleoptiku“. Majka ga je terala, kada se vratio iz armije, da se ženi, a on se samo kiselo smejao i odgovarao:

– Hoću mama, evo sad, u četvrtak! Majka se ljutila, ali više ništa drugo nije mogla. Amerika se odužila, posle studija su krenule postdiplom-

ske studije i tako do doktorata.

Napravi pauzu. Zamisli se. Skoči na noge, ode u kuhinju. Počeše da zveckaju tanjiri i pribor. „Dođi da ručamo, mala“ – reče. „Ne mogu sama da jedem, pravi mi društvo“ – a taman sam pomislila da joj se zahvalim i kažem da nisam gladna. Znala je šta ću reći. Opasnica. Sedosmo za sto i ona nastavi.

Jedne jeseni, stade taksi ispred njihove kuće, kad eto ti Verice. Ni majka je nije odmah prepoznala. Otišla devojka, vratila se prelepa mlada žena. Cika i vriska nastade u njihovoj kući, ceo dan su se ljubili i grlili. Brat izveo sestru to veče u grad. Da joj pokaže šta se sve promenilo za to vreme dok nije bila tu. Oduševljena Verica držala je Mihajla ispod ruke, i tako su prošli sve ulice njihovog detinjstva.

Sutradan je došla da me pozdravi. Pitala sam je:– Reci dete, šta si ti sad po zvanju i kakvi su ti planovi? – Pa, ja sam ti, Frida, sada doktor nauka za menadžment.

To zanimanje kod nas još ne postoji, ja sam među prvima. Ima još naših ljudi koji to završavaju svuda u svetu. Planiram da otvorim svoju fi rmu, agenciju za menadžment i reklamu, da okupim pravu ekipu školovanih ljudi i da se obogatim. Hoću da sredim ovu našu staru kuću, napravim lepe kancelarije, kupim kola i da lepo živim. To su mi namere. Šta kažeš, hoću li uspeti?

– Hoćeš sine, samo napred! – nasmejah se. Otišla sretna.

Oprasmo tanjire, rasklonismo po kuhinji pa sedosmo na trem i zapalismo po cigaretu, ona duboko uzdahnu.

Ne prođe dugo, umre im otac.Majka u panici, kako će sada živeti bez njega, bez para.

Verica je umirila istom onom pričom. I nije ostalo samo na priči. Otvori agenciju, uze lepe prostorije i opremi ih. Raspisa konkurs i prijavi se mnogo ljudi. Odabrala je najbolje. Dođoše i njena dva druga koja su s njom studirala, pa joj se pridružiše. Posao krenuo odmah, sve bilo kako treba.

Ona prelepa, zgođušna, našminkana, obučena po poslednjoj modi, trag parfema ostavlja za sobom, svakoga

88

Žene iz Mocartove

89

jutra seda u svoj „Volvo“ i ide na posao. Vraća se uvek kasno. Radi po ceo dan, jer ima svoj cilj.

Mihajlo gledao taj auto, ormane prepune garderobe, letovanja samo u najskupljim hotelima, na još skupljim destinacijama, masere, kozmetičare, frizere, butike odeće i obuće, službena putovanja: Cirih, Beč, Pariz, London, Rim... I uvek pregršt poklona za njega i mamu.

Jedne noći dok su pili čaj na terasi iza kuće, osmeli se i zapita je:

– Seko, da li bi mi pomogla da otvorim radionicu za farbanje kola. Znaš Milana Popovića, on ima servis za popravku, kada bih ja otvorio za farbanje, slali bismo jedan drugom mušterije i bilo bi super – pogleda je u oči i zadrhta – Šta li će mi sada reći?

– Vidi, bato – poče Verica – nemam ništa protiv, daću ti pare, samo ne može ovde u kući, jer ću od kuće da napravim raj na zemlji, to ćeš videti. Imaćemo i bazen, i teniski teren, i jedan sprat tebi, jedan mami, jedan meni, kuću za goste i još mnogo toga. Nađi negde lokal, pa ćemo otvoriti radnju za tebe. I ne brini za mušterije, napraviće ti sestra reklamnu kampanju kakvu i ne sanjaš. Samo se strpi malo. –

– Hvala, Verice – reče Mihajlo.

Dok priča imitira malo brata, malo sestru. Bila bi dobra glumica. Vrlo lako ti dočara lik o kome govori. Šeret je, veliki šeret.

Dve godine su prošle, i Verica napravi od kuće ono što je nameravala. Ceo se komšiluk divio. Otvori bratu servis koji postade poznat ne samo u Zemunu, nego i širom Beograda. Reklama nije silazila sa svih televizija, a mušterije sa svih strana, čak i iz drugih gradova.

Mihajlo sposoban, otvori pored i servis za popravke, pa za tehnički pregled, pa agenciju za registraciju vozila, pa salon za zastupništvo i prodaju „Volvoa“, i na kraju kafi ć (za mušterije, dok čekaju da im se popravi, opere, ili registruje auto).

Velike pare napraviše brat i sestra. Majka ponosna ide po komšiluku i samo priča o Verici, o Mihajlu manje. Smatrala je da on bez nje ne bi ništa uspeo.

Uze pletivo, stavi naočare na vrh nosa, plete i priča.

Kao grom iz vedra neba, udari ih majčina bolest. Iznenada se razbole i ode za dva meseca. Pokušali su sve, ruku na srce, plaćali najbolje lekare, najskuplje lekove iz inostranstva, medicinske sestre su se utrkivale u brizi oko nje, ali ništa ne pomože.

Ispusti svoju napaćenu dušu u trenutku kada ni jedno dete ne bi uz nju. Tako ti je to u životu. Kada ostadoše sami, počeše da očajavaju. Pusta kuća, nema ko da ih dočeka i isprati.

Ubrzo u majčin stan useliše bračni par, koji će brinuti o kući i njima. Čovek je održavao kuću, dvorište, baštu i bazen, a žena je spremala kuću i kuvala za njih četvoro.

Sve je to bilo lepo, ali mama je nedostajala, i njeni kolači, sarme, brižne reči i osmesi.

Oboje su tako dobro razvili i organizovali posao da nisu više morali da provode vreme u fi rmama. To slobodno vreme nije donelo ništa dobro.

Mihajlo je dugo stajao na ulici i gledao kada neko negde ide, i ko dolazi, šta nosi, a Verica je krenula od kuće do kuće, i prenosila šta se u komšiluku dešava.

Pretvarali su se u dve čudne osobe i ljudi počeše da ih izbegavaju. Prvo su se ljutili i smatrali su da imaju puno

90 91

pravo na to, a onda su došli na kafu kod mene. Gledala sam to dvoje odraslih ljudi, već u srednjim godinama, koji su prazni, očajni i usamljeni.

Na pitanje šta im se dešava rekla sam:– Zbog mnogo posla i jurnjave za novcem, zaboravili ste

da zasnujete porodice. Aha, iznenadili ste se. Bolje bi vam bilo da gledate svoja posla i da radite nešto svrsishodno! Ne traćite život!

Odoše pognutih glava, ali sam brzo videla da su razmišljali.

Verica Mihajlu nađe ženu, dosta mlađu. Snežana dođe zbog novca, oni su to znali, ali im je trebala njena mladost. Ona rodi dečaka Andreja, pa devojčicu Saru. Verica je brinula o svima njima. Sebi je kupila kuče o kome brine kao o detetu. Rade oboje još uvek i to uspešno, a komšiluk im ponovo govori:

– Dobar dan. Volim kad čujem smeh iz tog dvorišta.

Spusti pletivo u krilo i toplo se nasmeja.

osmatram staru vitrinu čak iz 18. veka. Prelepa, raskošna, pravi se važna i koketira sa svakim ko je vidi. Sva u staklu, a ono malo drveta, eh, kakvog drveta, ružinog, onog najkvalitetnijeg. Savija se i uvija i pravi jedan božanstven oblik.

U vitrini kristal i porcelan. Verovatno svaki komad ima priču, istoriju koju samo Frida zna.

Vidi se da je živela raskošno, udobno i s ukusom. Vidi se da je moda u ovoj kući uvek bila bitna i da se uživalo u malim stvarima. Za velike stvari je bilo samo ako se moglo.

Pokloni, kutijice, mali ramovi sa starim požutelim slikama i u vitrini i oko nje. Svećnjaci, činije za slatko, fi gurice od porcelana, male zlatne kašičice za kafu i slatko. Pepeljare svih oblika i veličina, činije za voće, tacne za kolače. Mogu ovo sve da posmatram hiljadu puta i da mi nikada ne dosadi. Najviše volim kada brišem prašinu. Tada ih dodirujem

P

92 93

i osluškujem jeku prošlosti, čavrljanje uz davne ručkove, kikotanje uz kafu i mljackanje divnih Fridinih kolača.

Da li narušavam ravnotežu njene prošlosti?

Najteže mi je da ti pričam, dete moje, o Suzani.

Kako to reče, tako se uznemiri, poče da krši prste, ja se poplaših, a onda se umirih da njoj ne smetam . Znatiželjno sam gledala u te drage, tople oči.

Pre četrdeset i pet godina rodila se tu, preko puta. Roditelji joj se mnogo obradovali. Dadoše joj ime Suzana, zato što je mnogo plakala kada se rodila. Bila je potpuno bela, i providna kao penica, sa more plavim očima i one lokne... Pravi mali anđeo. Da je neko tada prošao našom ulicom i slikao je, bila bi na razglednici.

Puna ulica dece. Po ceo dan jure i igraju se, pa dotrče do mene da im dam vode. Kažu, moja voda najlepša. Svi piju vode, a moja Suzana pita:

– Fridice, imaš neki kolačić?Mnogo je volela kolače. Eh, kako su to bila lepa

vremena.Prvo su je deca zvala Kolačić, a kada su počeli da uče

engleski, prozvaše je Kuki. I ostade tako do dana današnjeg. Završila Kuki mašinsku školu „Nada Dimić“, svi su se pitali

Kuki–Suza moja suza (Mocartova br. 9)

94

Žene iz Mocartove

95

zašto je to odabrala, a samo smo Njuša i ja znale zašto. Zbog Dragoslava Kecmana–Luleta. Bili su u osnovnoj i srednjoj školi zajedno, voleli su se, čini mi se, od sedme godine. Lule je živeo u ulici do naše. Po ceo dan u školi zajedno, pa posle škole opet.

Volela se deca godinama. Prvo krili, a posle ozvaničili. Napravio komšija Sveta veliku svadbu. Udaje se njegova jedinica – mezimica.

Pokušava da priči doda veselu notu, ali danas joj to ne ide od ruke.

Kuki je bila divna mlada, sva u belom i zlatnom. Sama je sašila svoju venčanicu. Materijal kupila u Italiji, pa šila mesec dana. Takvu haljinu niko nije video. Veo je bio posebna priča. Svi su uzdahnuli kada se pojavila na vratima kuće. Lule sav ozaren uze ruku svoje mlade. Komšinica Slavka krišom je brisala suze. Molila je Kuki da ne plače, pa je morala da se krije. Pomešale se suze radosnice i suze tuge. Mislila je da će se bolje udati, da će neke škole završiti, ali kada je videla kako joj je dete sretno, pomislila je:

– Šta ćeš! Prvo odoše do opštine, dole u Zemunu, pa onda u našu

crkvu svete trojice. Tu su im svi bili kršteni, i venčani, i sahranjeni. Oboje iz starih zemunskih porodica. Luletovi roditelji, gurali kroz život kako se moglo. Otac bio mu šuster celog života. Držao je radnju u Gornjogradskoj ulici, a majka bedinovala po kućama bogatih Zemunaca. Izrodili četvoro dece. Lule najmlađi.

Odluka pade da žive s njenima, te tu i svadbu napraviše. Prijatelji se lepo složiše, pa znaju se odavno, od malih nogu. Ko bi rekao da će deca da se zaljube, da postanu familija.

Sede za sto, nadlakti se i zagledavši se kroz prozor, nastavi priču kao deklamaciju.

Oboje se zaposliše u „Geomašini“. To ti je tamo na kraj Zemuna.

U početku bilo dobro, lepe plate...Prvo se rodi sin Svetozar, a posle tri godine i ćerkica

Marta.Živeli su lepo. Svako popodne šetali su svoju dečicu,

vodili ih u luna park, dole na keju, u cirkus kada dođe, na kolače i limunadu, leti išli na more, zimi na skijanje. Kuća puna svega. Četiri plate, e hej, da živiš kako hoćeš.

Trajalo to, a onda poče kriza. Suzanini roditelji se penzionisaše, država poče da propada, krete infl acija, plate u „Geomašini“ nestadoše, kažu nema para.

Uhvati se Kuki za glavu. Šta sad? Prvo je šila za ceo komšiluk i njene prijateljice, ali i one smanjiše modiranje. Nema se. Razmišljala moja devojčica šta joj je činiti. Svetozaru trebaju patike i jakna za zimu, Marti sve omalelo, a o njoj i Luletu da ne priča. U frižideru sve više praznog mesta.

Čudno mi je što se po prvi put dešava da priča jednu sasvim normalnu priču, vidim da voli sve ljude iz priče, a opet je tužna i nekako odsutna.

I setila se. Pozajmiće pare, i krenuće u inostranstvo po robu, pa ovde prodavati. Biće švercerka! Pa šta! Ako joj to donese novac, šta je briga. Na početku se Lule bunio. Šta ako joj sve uzmu na granicu? Šta ako ne može robu da proda, a pare pozajmila? Kako vratiti dugove? I još hiljadu „šta“ i „kako“.

96

Žene iz Mocartove

97

Ona se smeškala, ljubila ga u čelo, i govorila:– Ne brini, milka, sve je o kej, videćeš, napraviću

rusvaj! Prvo Mađarska, pa Turska i Grčka, na kraju i Kina.Napravilo moje dete odličan posao. Prvo je išla po fi rmama i prodavala robu. Onda zakupila

tezgu na zemunskoj pijaci, a kako se posao širio imala je tezge i na buvljaku, pa Sajam, pa Depo, pa Sremska. Širila posao, pa kupila i dva butika. Jedan u tržnom centru „Banjica“, a drugi u „Piramidi“. Na kraju kupi lokal u „Milenijumu“.

Lule se uključio u posao. Dali otkaze u fi rmi i samo im cvetale ruže. Brinuli o roditeljima, davali im i šakom i kapom, a oni ponosni na svoju decu. I treba, danas je malo dece koja gledaju svoje roditelje. Otuđilo se to sve. Samo gledaju sebe. Sramota jedna. No, dobro, da se vratimo na priču.

Ljuta je naglašeno, što ne liči na nju. Sva mi je strana.

Često su Kuki i Lule bili na putu, deca s babama i dedama, ali zato svako leto gde ti srce hoće: Dominikana, Kuba, Mauricijus, ja ti i ne znam gde je to tačno. Samo mi donesu slike ili me zovu da vidim kasete sa letovanja. Nova godina u Egiptu, Rimu, Barseloni. . . Skijanje u Austriji. Obučena deca k’o lučići. Svako im odelo paradno.

Ispred kuće dvoja kola. Kaže Kuki:– Moram, Fridice, da imam dva auta. Treba obići sve

te butike, uzeti pazare, ići u SDK–a. Tako smo podelili Lule i ja posao, pa sve stigneš. Hvala dragom Bogu što nas pogledao i sve nam ovo dao! – smešila se i srknula kafu.

– Hoćeš li, mila, neki kolačić? – pitam.

– Ne, hvala, neću teto, vidi koliko sam se ugojila. Prvi porođaj, pa drugi, pa stalno na putu jedeš hranu bez veze, a kada dođeš kući, svega si željan, pa navališ. Sve što deca neće da pojedu, ja pojedem, greota, da se ne baci. I vidi na šta sam se napravila. Ni na ogledalo ne smem da se pogledam. K’o mečka sam. Očajna sam ti teto, kako izgledam, ali to je jače od mene, jedem k’o ala. Ne znam šta ću! –

Meni ona i dalje lepa, slatka. Ona je moja, pa mi ništa ne smeta. Ono jeste, mnogo se ugojila, ali ume ona to da nosi. Nekako sa lakoćom.

Tiha je, tiha, jedva čujem, skoro ne dišem da razaznam reči.

I tako prolazile godine, i ništa se nije menjalo. Sve dobro. Hvala Bogu.

Deca, dobri đaci, krenuše na fakultete, ove privatne. Oboje pre roka, polagali one diferencijalne ispite i preskočili, Svetozar jednu godinu, a Marta dve. Dobra, dobra deca.

Kako odmičemo u priči, tako je Frida sve sivlja u licu. Poplaših se da joj nije dobro. Ona samo uzdahnu i odmahnu rukom: „Dobro sam, de!“

Kuki je sve ređe svraćala do mene, kaže „doći će“, kaže „moram na put“, ja samo slegnem ramenima.

Jedno jutro, zimsko, mračno i tmurno, bi šest sati, još mrak, neko kuca na prozor. Otvorih, ono moja Kuki:

– Teto, videla sam svetlo, pa ko velim, može li kafa, ne mogu da spavam?

– Ulazi dete, smrznućeš se, samo polako da Đuru ne probudimo. Samo mi on fali. Kad bi spavao večno, ja bih bila sretna – rekoh.

98

Žene iz Mocartove

99

Sedimo u tišini, uzela slatko i vodu, srkuće kafu i gricka galete, što sam pravila juče. Ćutimo, samo pucketa vatra u šporetu. Kuca sat. Ja prva prekinuh tišinu:

– Hoćeš li guknuti, ili da ti reči kleštima izvlačim?– Teto, znam da znaš sve, a opet me sramota. Ja sam,

teto, grešnica velika, ja sam, teto, najgora na svetu. Ja sam ti se zaljubila! – pade jedna suza na sto.

– Dragi Bog će me kazniti, ja nisam smela to da dozvolim. On je lep i mlad. Mlađi od mene petnaest godina. Putujemo zajedno po robu u Kinu. Znaš da tamo moram uvek da provedem petnaest dana, takve su ture. Kupimo robu za dva do tri dana, spakujemo i onda ostalo vreme provedemo zajedno. Šetamo, idemo na Kineski zid, u Zabranjeni grad, u restorane ili u hotelu igramo karte, jamb. Šalimo se, pričamo o svemu. Ja o svom životu, on o svom. Želi da ima porodicu kao ja, al’ ne može da nađe devojku za brak. Priča tako, kako bi voleo nekoga kao ja, da mu rodi decu kao moju, da kuva kao ja, da bude vredna kao ja, a meni sve milo. Te kako sam ja lepa žena, nežna, pažljiva, kako ga jedina razumem, kako mu je lepo sa mnom. Jedva čeka grupu za Kinu, jer zna da ću i ja biti tu, da ćemo biti zajedno. Njegove reči miluju moju dušu i ja se zaljubih u njega kao šiparica. Lule ne zna, ubio bi me. Ni deca, ni roditelji. Niko ne zna, ni on. Zove se Miloš Lukić i živi na Dorćolu. Lep je teto, lep, visok, krupan, zgodan, crne kose k’o zift, oči zelene. Joj, teto, da mu vidiš ruke. Muške, a negovane. Elegantan, vredan i sladak k’o šećer. Osmeh mu je da se istopiš – uzdahnu ona, pa zapali cigaretu.

– Šta kažeš teto, šta će biti? – zavapi moje dete.– Neće biti ništa, samo te zavodi, nisi njegov tip. Ako

mi ne poveruješ, biće belaja. Dete moje, trgni se. Kao da si začarana. Ima on sto devojaka, svakoj brak obećava i svakoj

sličnu priču priča kao tebi. Tebe zavodi, jer mu je tamo u Pekingu dosadno. Ti mu dođeš ko vežba. Sine, molim te, otrezni se – skupila sam snagu i rekla joj istinu.

Naljuti se Kuki, ne reče ništa, ali ja sam znala da se naljutila. Popi brzo kafu i ode. Više mi nikada u kuću nije ušla. Kuku meni! Možda da joj nisam to rekla, možda se tragedija ne bi desila. Nikada neću saznati.

Krupne suze krenuše da joj kaplju u krilo. Nije pokušala da ih obriše. Kao da ih ne primećuje.

Moja ti Kuki uze gomilu para, ode na neku kliniku za plastičnu hirurgiju i dogovori s njima operaciju, čim se vrati iz Kine.

Ode na put i skupi hrabrost. Progovori Kuki. Rekla mu je šta oseća prema njemu, da bi sve ostavila samo ako je on hoće, zvezde bi mu s neba skinula. Život bi dala za jedan njegov poljubac. Rodila bi mu decu. Tako sve redom. Sve gore i sve crnje se ponižavala moja mala, jer onaj ološ od čoveka, ono đubre, samo je gledao, nije ni trepnuo. Rekao je:

– Bože, gospođo Suzana, kako ste mogli to da pomislite, da sam zaljubljen u vas. Ja vas poštujem kao divnu suprugu i majku. Divim se vašim vrlinama, ali sam vas uvek gledao kao majku. Pa vi ste mnogo stariji od mene, ja nikada ne bih bio sa ženom kao vi. Uz dužno poštovanje, vaš izgled nije nimalo privlačan. Oprostite što ovo govorim, ali vi ste me iznenadili. Žao mi je što ste sve pogrešno shvatili. Sad prijatno. Vidimo se sutra – odlaja pas jedan i ode.

Kuki je još dugo sedela u baru i zurila u jednu tačku. Trgla se kada su tražili da plati, jer se zatvara.

Otrčala je u svoju hotelsku sobu i nije ustala iz kreveta dok nisu krenuli kući.

100

Žene iz Mocartove

101

U avionu, onaj je zapita:– Pa gde ste vi Suzana, da se možda niste naljutili na

mene. Nisam imao lošu nameru. Nadam se da ćemo sledeći put nastaviti druženje gde smo stali – odmeketa skot.

– Naravno, naravno – rasejano reče moja devojčica i pobeže u avion da on ne sedne pored nje. Dok je prolazio pored njenog sedišta, samo se kiselo nasmejao i rekao joj:

– Ipak ste vi ljuti! Sve je vrištalo u njoj, ali ovaj put ona oćuta.

Lice joj besno, očajno, ne znam ni sama da objasnim, smenjuju se osećanja takvom brzinom da to u životu nisam videla.

Nesretna i slomljena došla je kući. Reče da ide ponovo na put, sada u Grčku, spakova nešto malo stvari, ono što su joj lekari, na onoj klinici rekli, sede u kola, poljubivši decu, i ode.

Lule je gledao za njom. Nije se nasmejala od kako je došla iz Kine, malo je i pričala, a sada ponovo ode. Imao je loš predosećaj. Zavrte glavom da odagna misli i uvede decu u kuću.

Napravi pauzu. Izvadi maramicu iz kecelje, obrisa se i zapali cigaretu.

Klinika je bila kao vasionski brod, čista, uglancana, sve skupoceno i ekstravagantno. Smestili su je u apartman i rekli da se skine, da će doći doktor. Dođe i on. Poče da popunjava neki papir i zatraži od nje da potpiše da je sve na njenu odgovornost.

Ona zavapi: – Doktore, molim vas, izvadite koliko god možete.

Izvadite sve ako može, meni života nema ovakvoj!

– Ne brinite, gospođo Kecman, uradićemo sve što je moguće – potapša je po ramenu doktor.

Bi operacija, kukala im majka, dođe do one masne embolije, ako se tako kaže, i moja ti se Kuki više nije probudila.

Joj meni, sine, kakva tragedija.U crno zavi i roditelje, i decu, i muža.

Tu poče da plače tako snažno da ja skočih na noge i donesoh joj šećera i vode.

U torbi su našli koverat, na kome je pisalo:– U slučaju da se meni nešto desi, dati mome mužu. Šta je pisalo? Sad ću ti reći:

Mili moj Lule,nemoj plakati, nemoj me žaliti,nisam bila dobra žena.Čuvaj decu i ljubi ih svako veče i za mene.

Luletu je pozlilo kada je pročitao. Ni danas ne sumnja u vernost svoje žene. Neka tako i ostane.

Moje srce će večno patiti za njom. S njom je otišao i deo moje duše.

Ne, ne mogu više da pričam o tome.Boli me glava, nije mi dobro.Ne, ne brini ništa, samo dođi sutra, molim te.

103

edimo u voćnjaku, miriše zemlja.Ispod senice pijemo čaj od jasmina.

Nozdrve mi se šire pune slatkog nektara. Ptica sleće na sto i ne plaši se. Začuđeno je gledam i ne dišem. Frida joj polako prilazi rukom i mazi je:

– To je moja prijateljica Mimi. Dugo se družimo. Ja nju hranim, ona meni peva. Vidiš, prijatelji su svuda.

Pokušavam i ja da joj priđem rukom ali ona u dva skoka odleprša.

– Upoznaće ona i tebe. Videćeš – Frida će.Mir u njenoj kući nisam srela nigde.

Puno ljudi svakog dana prođe, ali se spokoj ne naruši.

Na stolu mušema, na mušemi naslikano voće. Povlačim prstima po mušemi i razmišljam kako joj to uspeva. I pored svega.

Kao da mi pročita misli, reče:– Dete moje, svako živ može da zna

meditaciju. Nije to stvar sekti, vere, bilo

S

104 105

čega. Svi meditiraju. Najjednostavnija ti je meditacija da uveče kada se moliš, razmišljaš o onome što očekuješ, šta želiš da se promeni i na prvom mestu da iz tebe i tvojih ukućana izađe sva negativna energija. Upališ tamjan, okadiš kuću, ili mirišljave štapiće, imaš zvončiće tamo gde je promaja da stalno prave neki lepi zvuk. Puštaš muziku koja smiruje. To ti je najjednostavnije. Onda imaš delove tela gde se nalaze čakre, to su nam ključna mesta na telu. One moraju uvek da budu čiste i zdrave. Ja kažem „prohodne za dobru energiju“, i to ću te naučiti.

Neko zvoni na kapiji. Frida skoči, otvori vrata. Na vratima neka uplakana žena. Frida je grli i u tišini ulaze u kuću.

Ostajem u voćnjaku i pišem. Pišem da nešto ne zaboravim. Stalno mislim na uplakanu ženu, ali sam mirna jer znam da će joj moja Frida pomoći. Pomaziće je kao onu ptičicu i žena će lakog koraka odlepršati kući. Videla sam to već sto puta.

Kuću Jakovljevića sam uvek gledala kao plemićku kuću. Ne šalim se, stvarno ti kažem.

Matija i Seka su ti sa nekim veoma poznatim lozama, on poreklom iz Hrvatske , ona odavde. Njena baka je bila dvorska dama u vreme Karađorđevića. Kuća je bila prelepa, puna uspomena, divnih slika starih majstora, sve ulja na platnu, fotografi je predaka, unikatni komadi nameštaja – ručno rađeni, biljurna ogledala, šlifovano staklo na vratima, kristalni lusteri, a posuđe, pamet da ti stane – sve porcelan i kristal.

U kući se živi kao u stara vremena, sobarica, kuvarica, batler. Zna se kada je obed, i gde se jede kada su sami, a gde kada imaju goste. Gde ko sedi i šta se služi. Gospođa Seka pravi jelovnik sa kuvaricom za celu nedelju i samo nadgleda da li je sve u redu. Gospodina Matiju, visokog sedog čoveka, dostojanstvenog držanja, nikada nisam videla bez odela. Deo svog velikog nasledstva, a priča se da je bilo ogromno, uložio je u nekretnine u Beogradu. I oni ti sada, dete moje, imaju preko dvadeset stambenih jedinica u ovom gradu. Najviše u centru Beograda. Pametan čovek. Nikada ništa nije radio, jer mu se moglo.

Anastazija plemkinja (Mocartova br. 10)

106

Žene iz Mocartove

107

Danas je ponovo vesela. Brzo priča, s osmehom. Drago mi je što je opet ona stara.

Nasledstvo gospođe Seke, pravo ime joj je Simonida, prepušteno je, osim ove kuće, sinu jedincu Andriji. Nešto je zadržao, ostalo prodao, a pare odneo u Švajcarsku i oročio ih na mnogo godina. Verovatno su bile lepe pare u pitanju, kada niko od njih ne radi, a žive gospodski.

Užurbano zapisuje imena ljudi koji se najavljuju telefonom. Srče kafu i pali cigaretu. Može ona i deset stvari odjednom da radi. Čudo jedno.

Mlada gospođa Anastazija je stigla iz Beča, opet veza preko našeg dvora, ruskog porekla, pomešanog sa srpskim, i da vidiš kakva je. Dama lepih manira, strogog držanja, elegantna, ali umerena, tiho priča i vodi računa šta priča. Da ne poveruješ da živi u našoj ulici. Svira klavir, prosto me uveseljava kada je leto, ja sedim u bašti, otvoreni prozori, i satima slušam Šopena, Baha, Mocarta, valcere, i šta sve ne. Uživanje.

Ponekad odem kod njih, ali samo kad me pozovu. Nekako se ne ustručavam da sama odem. Ne znam da li me razumeš? Pozovu me na čaj popodne, kada sam slobodna. Gospođa Seka me uvažava, i ja nju. Gospoda nam se pridruže. Pričamo o Beču (i ja sam tamo jedno vreme živela, kratko), o muzici, o starim vremenima, razmenjujemo recepte, a ono čime se ja bavim nikada nije tema.

U kući slave oba Božića, i oba Uskrsa, i sve praznike, i sa jedne i sa druge strane. To je lepo.

Sviđa mi se kako su oni napravili ravnotežu i poštuju i jednu i drugu veru.

Okrete se prema svojoj slavskoj ikoni i brzo se prekrsti.

Gospodin Andrija često putuje u Švajcarsku, te nije bio kod kuće ni kada mu se rodila ćerka. Dadoše joj ime Anita.

Dete su vaspitavale i majka i baka od samog početka, tako da nisam bila iznenađena kada je izrasla u jednu fi nu, mladu, damu.

Igrala se s decom iz ulice, ali je često morala da prekine igru zbog časova klavira, francuskog, engleskog, tenisa, jahanja, kompjutera, baleta i šta sve ne.

U kuću su dolazile probrane profesorke i podučavale dete, na ostale časove je majka vozila nekim lepim kolima, čiji naziv nikako da upamtim.

Tako je bilo celu osnovnu školu. Naravno, upisala se u privatnu gimnaziju i tada su zaposlili vozača, da se gospođa Anastazija ne premara.

Svekrva, snaja i unuka su se lepo slagale, bilo je milina videti ih kako pričaju, smeju se i ljube, a opet sve umereno i na nivou, kako da ti kažem, prave dame.

Dok priča, imitira damske pokrete, ali ne sa podsmehom, nego da mi dočara Jakovljeviće.

Pred kraj gimnazije počela je rasprava u kući na koji koledž da ode Anita i šta će studirati. Majka i baka su bile za Beč. Imaju dobre škole, a tamo su joj i baka i deda po majci, i ujak sa porodicom. Dete ne bi bilo u internatu, branile su svoj stav žene Jakovljević.

Gospoda su insistirala na Velikoj Britaniji i to, ni manje ni više, nego najpoznatiji koledž. Nije važno koliko košta, iznajmiće joj stan tamo i poslati guvernantu s njom, da joj pravi društvo i brine o svemu, a ona samo da uči.

108

Žene iz Mocartove

109

Anita je slušala njihove razgovore i jednog momenta, kada su svi bili na okupu, udahnu duboko i zapita:

– Da li imate nešto protiv da pitam nešto, molim?– Reci, dušo – osmehnu se majka.– Dragi moji, htela bih da vam kažem šta bih ja volela.

Ne ljutite se na mene, ali ja sanjam o Konzervatorijumu u Parizu. Želim da studiram klavir. Nemam ništa protiv guvernante. Pariz me je uvek privlačio i kada god smo boravili tamo osećala sam se kao kod kuće. Volim i Vienu i London, ali Pariz mi je bliži srcu. Molim vas, ne ljutite se na mene što sam se drznula i iznela svoje mišljenje, jer znam da mi vi želite samo najbolje.

Zavlada tišina u salonu, samo su zveckale srebrne kašičice po porcelanskim šoljama, dok su mešali čaj s mlekom.

Prvi poče gospodin Andrija: – Vidite, to nam nije palo na pamet, a nije loše kao ideja.

Klavir je uvek vrlo dobro svirala, na kraju krajeva i tolike je nagrade osvojila. Što da ne, ja se slažem!

Ostali su samo klimnuli glavom u znak odobravanja.Kliknu devojče:– Hvala, hvala, svi ste divni! – poče da ih ljubi i nasta

smeh u kući Jakovljević.

Neko pozvoni na vrata. Frida skoči, uvede ljude u radnu sobu, meni samo pokaza očima da sedim i prošaputa: „Izdaleka su stigli. Čak iz Nemačke. Ne mogu da ih teram da čekaju sutra. Stigla ih muka. Sada ću ja. Ne brini.“Uzeh novine i kafi cu pa izađoh na trem. Posle pola sata, ponovo smo bile same. Frida je znala tačno gde je stala.

Prvo je gospodin Andrija iz Švajcarske otputovao u Francusku, sredio sve stvari oko upisa i administracije, zakupio stan na obali Sene u kome je bio i klavir, soba za gospođicu Anitu, soba za poslugu i veliki salon za primanje, gde je gospođica mogla i da svira i sprema ispite.

Vratio se zadovoljan s puta, prepun poklona za svoje dame.

Te jeseni otac i majka su otputovali sa svojim čedom u Pariz. Smestili su je u prelepi mali stan i preko jedne pariske agencije angažovali guvernantu. Insistirali su da bude Francuskinja jer će Anita, pored učenja na fakultetu, stalno usavršavati i svoj francuski.

Gospođa Klodet je bila tipična francuska guvernanta, sa pregršt sjajnih preporuka i celog života se bavila brigom o deci.

Anastazija i njen suprug su se zadovoljni vratili u Zemun.

Napravi malu pauzu, pogleda me u oči, pa nastavi priču drugačijim tonom.

Tišina koja se odjednom pojavila u njihovoj kući iznenadi Anastaziju. Baveći se ćerkom, potpuno je zapostavila supruga, i nije se više sećala kako su to njih dvoje funkcionisali pre Anite.

Tek sada je videla da Andrija puno vremena provodi van kuće, a da ona nije znala gde, a kada je kod kuće, zatvoren je u kabinetu i tamo čita, piše pisma prijateljima iz inostranstva, a sada i ćerki. Sluša muziku, ali više ne kao nekada dok je ona svirala, nego sluša ove kompakt diskove, je l’ se tako zovu ta čuda? Već dugo, jako dugo nisu nigde izašli, ni u pozorište, ni u operu, ni na balet, koncert ili večeru.

110

Žene iz Mocartove

111

Pokušavala je da povrati odnos na prethodno stanje, ali vide tihi otpor svoga muža. Vrlo kulturno je izbegavao sve njene predloge. Najviše se potresla kada je shvatila da nije vodila ljubav sa svojim mužem pune dve godine. Ej, da li je to normalno?

Nije imala kud, i kada je njen suprug otputovao u Beč pa u Pariz, u posetu Aniti, zamoli svekrvu za razgovor. Sele su u biblioteku i Anastazija otvori srce svojoj svekrvi. Sve joj ispriča, kao da joj je majka.

Gospođa Seka se prvo ukočila od straha. Ni po koju cenu nije želela razvod u svojoj kući. Pogotovo što je jako volela svoju snaju i smatrala je da je ona prava supruga za njenog sina.

– Ovaj brak se mora spasavati – nešto vrisnu u njoj, pa reče – Slušaj dete, najbolje bi bilo da se ti sada spakuješ i otputuješ u Pariz, znaš gde Andrija odseda, i da ga iznenadiš, pa da tamo polako izgladite odnose.

Ne žurite se s vraćanjem, uživajte i odmorite se. Još je dobro što je Anita tamo, pa će Andriji prijati porodica na okupu. Hajde dete, idi kupi novu garderobu, promeni nešto na sebi i požuri u Pariz – potapša snaju po ruci, kao da hoće da joj kaže da ne brine.

Po njenoj mimici shvatila sam da dalji tok priče ima ozbiljniji ton i da nešto nije kako treba.

Anastazija posluša. Ode kod frizera i promeni i frizuru, i boju kose. Učini se mlađa. Kupila je i moderniju garderobu, ne klasično njeno oblačenje, i to je još podmladi. Sredivši vizu, sede na prvi avion i potrča u zagrljaj svom voljenom. Nije mu se javila, trebalo je to da bude iznenađenje.

Stigla je u Pariz u jutarnjim časovima, i prvo je htela u hotel da iznenadi Andriju. Žarko je želela da ga zagrli, još

toplog od sna, i možda posle vođenja ljubavi, odu u stan njihove Anite.

Na recepciji su je prepoznali, udelili mnoštvo komlimenata i rekli da je njen suprug u sobi 204 i da još nije napustio hotel. Ustrčala je uz stepenice s nestrpljenjem i iznenadila samu sebe. Ona je uvek bila odmerena, sada su joj emocije uzburkane. Svideo joj se taj novi osećaj.

Nije kucala, ušla je tiho na prstima. U sobi je bio mrak. Prišla je prozoru i polako razmakla teške draperije.

Tog momenta se ukočila. U krevetu su se videle dve glave. Osobe su ležale u strasnom zagrljaju, i spavale. Prvo se trgao njen muž i širom otvorio oči od iznenađenja:

– Anastazija, otkud ti? Šta se desilo?Onda se osoba kraj njega probudi, protrlja oči i podiže

glavu. Samo što se nije srušila. Pored Andrije je spavao

muškarac!

Krstila se, uzdisala i ponavljala: „I ju, ju . Sačuvaj bože.“ Iskrena da budem meni sve ovo beše smešno, ali nisam se usudila da je uvredim. Izašla je bez glasa i satima šetala po gradu. Nije ništa

videla, ni čula. Samo je u njenoj glavi bio haos. Svet se rušio. Kao da je umirala. Prošlo je puno sati dok se nije pribrala. Otišla je do nekog hotela, prespavala, sela na avion i vratila se kući.

Svekrvi je nešto slagala, nije tačno ni znala šta priča i jedva je dočekala da padne noć. Iskrala se iz kuće i pozvonila na moja vrata. Otvorio je Đura. Jedino je u ulici poštovao kuću Jakovljevića. Ušeprtljio se, zbunio, uleteo u sobu i počeo da zamuckuje:

112

Žene iz Mocartove

113

– Brzo, brzo, traži te gospođa Anastazija, požuri bre, ženo!

– Šta ti je stari, šta se treseš? Evo idem – nasmejah mu se u lice.

Gospođa Anastazija je uplakana sedela pored prozora.– Bože moj, koliko ću još videti ovako uplakanih žena?

– pomislih.– Gospođo moja, šta se desilo? – zapitah. – Gospođa Frida, izvinite što vam ovako dolazim u

kuću, ali naterali su me teški problemi – tiho reče. – Sve je u redu, samo vi meni polako recite šta vas muči

– obodrih je.– Moj muž je homoseksualac. Šta da radim? – zajeca

jadna žena.– Polako, idemo od početka – iznenađena, tražila sam

malo vremena da se sredim.Polako mi je sve ispričala, tiho, skoro šapatom, i sve

vreme brišući suze belom čipkanom maramicom.– Moramo prvo da znamo šta vi želite. Razvod, da

ostane onako kako je ili da vam se vrati vaš čovek, kakav je nekad bio? – upitah.

– Ne, ne želim razvod. Anita to ne bi preživela, pa ni njegovi roditelji, a mene bi to ubilo. Ja sam se udala za njega da provedemo ceo život zajedno. Ja ga volim. Da li može da mu se pomogne? Da li može da se izleči? To je bolesno! On je bolestan! Gospođo Frida, ima li pomoći? – u jednom dahu reče.

– Mogu, mogu da vam pomognem, ali on ne sme ništa da zna, niti iko u kući, šta nas dve radimo. A vi morate da me slušate i sve da radite kako kažem. Dugo će trajati, morate biti strpljivi – okuražih je.

– Sve će biti kako vi kažete, samo mi pomozite – zacvile žena.

Otpratila sam je do kuće, i čini mi se da sam je malo utešila.

Vidim da joj je žao i da toj porodici želi sve najlepše.Iznosi krofne i princez krofne: „Uzmi, srećo, uzmi šta više voliš!“Koliko joj je velika duša. Ko god joj kroči u kuću nudi hranu, kafu, sokove i ostalo. Ljubim je i uzimam i jedno i drugo.

Gospodin Andrija se vratio kući, i kada je shvatio da Anastazija nikome ništa nije rekla, odahnu i bi joj neizmerno zahvalan.

Postepeno, kako smo nas dve išle u crkvu i kod mene u sobi provodile sate, tako su njih dvoje počeli da pričaju, pa da se ponovo zbližavaju, da bi na kraju gospodin Andrija tiho rekao:

– Oprosti mi Anastazija, ne znam šta mi je bilo!Oprostila je sve, i jako se privila uz njega.Ponovo su proživeli medeni mesec, putovali zajedno,

izlazili, kovali planove za budućnost.Anastazija mi je poklonila divan lančić sa priveskom na

kome je bila Sveta Petka. Tada sam je prvi put poljubila.

Pokazuje privezak koji joj je na lančiću oko vrata. Ljubi privezak i smeši se.

Sve bi dobro dok se jednog dana Andrija nije razboleo. I to puno razboleo. Čak je u bolnicu dospeo.

114 115

Ponovo suze.– Šta je bilo, dete, ne plači, nego reci! – uzviknuh.– Gospođa Frida, moj Andrija je HIV pozitivan. Da li će

dobiti SIDU? – neutešno je jecala.– Neće dete, imate para za lekove. Vodi ga u inostranstvo

da dobije pravu terapiju i ne brini. Nikome ne pričaj. Niko ne treba da zna, jer niko nije ugrožen. Neguj ga i pazi, i živeće on sa tim virusom dugo. Veruj mi – zagrlih je.

Vidiš, sine, to znamo samo nas dve, a sada i ti, ne pričaj nikome, poznati su oni ljudi u ovom gradu.

Sklopi ruke kao da moli i pogleda me. „Ne brinite, kao da ništa ne znam, časna reč!“ izbacih kao iz topa.

Gledam kroz prozor, kako ga pažljivo stavlja u kola i vozi kuda sve ne. Ostali misle da je bolestan na plućima.

I to je to, šta još da ti kažem. Jadna Anastazija, jadni Andrija. Sve je to teško, preteško, sine.

an presvete Vladičice naše Bogorodice koji je usnila u gradu Vitlejemu.

Presveta Bogorodica usnila je jedne noći strašan san u judejskom gradu Vitlejemu. Kad se probudila sva je drhtala i počela plakati.

Isus Hristos pristupi joj i ona mu ovako govoraše:

– Mili Sine, Moj Isuse! Ja sam ove noći usnila nešto strašno i sada još drhtim od straha i ne mogu da dođem k sebi. I plakala sam i jecala, kada sam se probudila. Pomolila sam se Gospodu Bogu, Tvorcu neba i zemlje, da me uteši, jer mi je srce još jednako nemirno, sva trnem i zebem.

Usnila sam da ti stojiš u masi naroda i držiš jedan list ispisan božanskim zapovestima Starog zaveta, a nad njime dve zapovesti krupno ispisane:LJUBI GOSPODA BOGA SVOGA SVIM SRCEM SVOJIM, SVOM DUŠOM SVOJOM I SVOM MIŠLJU SVOJOM.

S

116 117

LJUBI BLIŽNJEG SVOGA KAO SEBE SAMOGA.

Odjedanput te neki oružani ljudi uhvatiše, a onaj narod razbeže se. Posle te izvedoše pred sud, kad tamo, a tebi krv iz glave udarila i božansko telo tvoje oblila.

Hristot Spasitelj joj na to uzvrati:– Presveta i preblagoslovena majko

moja, istina je to što si usnila. Zbiće se sve to meni. Ako ko pribeleži taj tvoj san, zabelešku nosi svugde uza se, drži u kući svojoj i nauči one zapovesti što si videla na onoj listini, i počne da živi po njima, ljubi Gospoda Boga Tvorca i bližnje svoje, i čini svako dobro, biće blažen. Neće mu u duši nečisti duh obitavati; pa bude li do smrtnoga časa izvršavao sve zapovesti i nosio časni krst uza se, narediću, anđeli će mu dušu primiti i useliti je u carstvo nebesko.

Čula sam mnoge molitve, ali ovu prvi put čuh od Fride. Dirnule su me reči, reči koje izražavaju strah svake majke da ne izgubi svoje čedo.

Moja Frida je imala mnogo molitvi i još jedna mi se ureza u pamćenje. Kao da sam je posle dugog traženja sama našla:

– Sveta crkvice u Svetoj gori građena, mirom kađena, ljubavlju zlaćena, u njoj sedi Hrista Boga majka. Suze roni, crnu zemlju ljubi. Pitaju je deset anđela i dvanaest apostola:

– Šta je tebi Hrista Boga majko?– Prođite me se deset anđela i dvanaest

apostola. Imala sam sina jedinca, ljudi mi ga oteše, pod nokte mu čavle zakucaše, ispod nokata krvca udari, na kamen pade, kamen se raspade, iz kamena ruže procvetaše. Anđeli s neba silaziše i ruže braše, te u vence pletoše, na nebesa nosaše. Nebesa zamirisaše lepše od izmirne i tamjana, anđeli u horu zapevaše:

– Slava Bogu na visini a na zemlji mir među ljudima dobre volje. Srećna neka bude ona žena koja postane majka i koja sa svojih grudi othrani svoje čedo. Aliluja, Gospodi pomiluj.

Frida mi je pričala kako joj je ova druga molitva pomogla da dobije svoje dete koje su ona i muž dugo želeli.

Kaže da se samo molila iz srca i iz duše i da je Bog to čuo.

Sada se svake večeri moli za svoje bližnje, prijatelje, žene koje je pohode i svoje mrtve.

I mene je naučila. Od kada se molim u životu sve mi lakše ide od ruke, sve se rešava kao nekim čudom, samo zato što molim iz duše i znam da me On čuje.

119

Ta kuća je dugo bila napuštena. Nasledio je Dragutin Dakić od svojih roditelja, ali nikada tu nije živeo, i pre dosta godina odselio se u Francusku. Jedino je bio u kontaktu sa Andrijom Jakovljevićem, a i to je bilo retko.

Nešto je danas užurbana, sprema kuću, briše prašinu, čisti, pravi novi razmeštaj u sobici gde radi. Vesela je pa malo priča, malo pevuši.

Devedeset devete je nazvao Andriju i rekao mu da će se u kuću doseliti njegov brat od strica sa Kosova. Dole života više nije bilo. Da ih dočeka i da im ključeve.

Tako stigoše Dakići. Bože moj, koliko ih je bilo. Otac Uglješa, majka Vukica,

i devetoro dece. Da li je moguće da žene još uvek toliko rađaju? Svaka joj čast.

Deca! Filip 25 godina, Ana 23, Stojanka 21, Veljko 19, Ljiljana i Sava – blizanci 17, Dimitrije 15, i još jedni blizanci, Vuk i Vesna 13 godina. Lepo ih videti, a i tužno.

Stigli su svi pokunjeni i tužni. Nije lako izgubiti kuću i sve što si stekao. Na prikolici ostaci njihovog života.

Vukica iz Dragine kuće (Mocartova br. 11)

120

Žene iz Mocartove

121

Prvo su dugo sedeli u dvorištu i nemo gledali oko sebe. Andrija je doneo ključeve, tanjir sa sendvičima i fl ašu koka-kole:

– Da se okrepite, ako vam treba nešto slobodno dođite, ja sam tu preko puta. Nemojte se ustručavati – procedi komšija i pobeže od njihove tuge.

Jeli su u tišini, a onda otac reče:– Idemo! Žene u kuću, spremanje, ribanje, momci stariji

istovarujte prikolicu, gepek i kombi, a vi mlađi pogledajte šta sve ima u kući, pa da pravimo raspored.

Bez pogovora svi se dadoše na posao.S obzirom da godinama niko nije živeo u kući, Uglješa

je prvo pregledao struju, vodu, kanalizaciju, toalet, šporet, frižider i sve ostalo. Sve je bilo ispravno, samo je kuća puna prašine i paučine. Odahnuo je. Bilo je dovoljno i nameštaja.

Pet soba, kuhinja, trpezarija, dnevni boravak, kupatilo posebno, toalet, velika ostava, podrum u kom je bila letnja kuhinja sa šporetom na drva, a na tavanu je Dragutin napravio svojevremeno atelje, i to se moglo iskoristiti. Česma u dvorištu, senica, roštilj, videlo se da je tu bila velika bašta. Do kraja dana kuća je bila oprana, očišćena, stvari pospremljene, sve istreseno i kada su uveče okačili osušene zavese, a večera mirisala iz kuhinje činilo se da tu žive već godinama. Sedoše za sto da jedu.

Vukica reče: – Uglješa, sutra sa momcima sredi tavan i podrum, a

ja ću sa devojkama odmah da prekopam baštu, počupaću korov, ti oreži drveće kad stigneš – duboko uzdahnu i stavi zalogaj u usta.

– Momci će sami sređivati ono što treba, ja ću sutra u Beograd da vidim šta nam je činiti, gde da se prijavimo, sada

smo izbeglice, i da vidim ima li kakvog posla. Ćuti ženo, Bog nas je pogledao, vidi kakvu smo kuću dobili. Hvala mom burazeru, bolja je od one iz koje smo došli. Sada imaš i telefon i mašinu za veš, mikser, dva televizora i ko zna šta još. Živećeš u velikoj varoši, zato ne kukaj, spasili smo glave i dobro se smestili. Nikada se neću moći odužiti mom Drakčetu. ’Ajde svi sada na spavanje, bio je ovo dug dan, a čeka nas još mnogo posla.

Kao po komandi ustadoše svi i odmah nastade svađa. Orila se cela ulica. Širom otvorili vrata i prozore i deru se k’o ludi. Ko će gde da spava i sa kim, ko će prvi u kupatilo, ko u toalet. Skoči Uglješa i viknu:

– Dosta! Sram vas bilo, nije vam ovo naše brdo, ovo je grad! Komšije spavaju! Brukate me već prvog dana! Tišina, da vas nisam čuo! Filipe, preuzmi komandu, sve ih rasporedi, a vi da slušate, je l’ jasno?

– Jasno – tiho se čulo iz svih devet usta.Vukica je spremala kuhinju i brisala posle večere, i tiho

je molila Boga:– Oče naš, koji si na nebesima, i koji sve čuješ i sve

vidiš, molim te, pomozi nam da se snađemo u ovom velikom gradu, da mi deca budu zdrava, da se Uglješa zaposli i da se vratimo jednoga dana kući. Hvala ti na svemu što si učinio za nas, ali ovo je sve tuđe. Oče naš, nek’ se sveti ime tvoje. Amin.

Posmatrao je Uglješa ispod oka. Znao je da se moli da se vrate kući. Kako da joj kaže da se plaši da od povratka nema ništa.

Tako prođe prva noć. Vukica nije trenula, a i on se vrteo sve vreme. Začuše se petlovi. Ona prošaputa:

– Čuješ, petlovi! Je li moguće u gradu, pa da li ću i ja moći da držim živinu? Šta misliš?

122

Žene iz Mocartove

123

– Videćemo – reče on i okrenu se na drugu stranu.

Sede, zapali cigaretu, otrese nevidljivu prašinu sa kolena, pa srknu kafi cu i zadovoljno cokćući, nastavi.

Vrlo brzo sam ih sve upoznala. Dragi su mi svi, samo malo drugačiji, ne znam kako da ti objasnim, drugi običaji, drugačiji pogledi na život i naravno, drugačiji način života. Šta da ti kažem. Njima je najteže.

Moj se Đura s njima mnogo zbližio. Nisam mogla da verujem, stalno kod njih. Pomagao oko bašte, dao farbu za kapiju, pozajmljuje alatke, čak im i poklonio jedno naše kuče i napravio kućicu za njega. Deca radosna, ljube ga, a on se istopio, ne mogu da ga prepoznam. Neka, nek’ i on malo s nekim lepo živi.

Vukici sam rekla da slobodno koristi moju zimnicu. Svega ima, a samo nas dvoje. Ne možeš potrošiti, a grehota je baciti. Ona mi, u znak zahvalnosti, poče da kuva. Mnogo mi je značilo. Radim s ljudima po ceo dan. Ona kad kuva za jedanaestoro ima i za nas dvoje. Otvorila sam joj i frižider i zamrzivač da koristi. Lepo njoj, lepo i meni.

Kada su mi se izlegli pilići dala sam joj i živinu. Bila je presrećna.

Upisasmo Vuka, Vesnu i Dimitrija u školu. Ljiljanu dadosmo na frizerski zanat kod Danice Nikolić

iz broja 13. Ona drži salon za žene i primila je Ljilju rado. Savu dadosmo na zanat kod Milana Popovića iz broja 5.

Nek’ nauči da popravlja automobile. Šta mu fali, a Milan je dobar čovek.

Veljka zaposlismo kod Savkovića u kafani. Oni su ti u broju 21.

Stojanka i Ana odmah krenule da bedinuju po kućama u

ulici i da pomažu majci oko kuće. Gledaću lepo da ih udam. Dobra deca.

Filip se ubrzo zaposlio kod Sretenovića u salonu automobila i postao odličan prodavac, a Uglješu su zaposlili kao Vericinog vozača. Znaš, to su ti oni iz broja 7.

Pokazale se moje komšije kao dobri ljudi. Jakovljevići dali devojkama i Vukici divnu garderobu, mnogi su doneli šta je ko mogao i imao viška.

Došla Vukica kod mene pa me ljubi, smeje se i plače:– Znam majko, da si ti sve ovo uradila. Hvala ti, neka ti

dragi Bog podari zdravlja i sreće, da mi živiš sto godina!Ja se pravim luda, kao ne znam o čemu priča. Kao što ti rekoh, pomagali mi u kući, Vukica kuvala,

ulete Ana i Stojanka, operu prozore i sve ostalo, Veljko okopa baštu, nahrani koke, skupi jaja, Ljiljana sređuje cveće, a Sava sve lepo zalije predveče.

Puna kuća. I pored toga što se puno razlikujemo, lepo smo se složili i zavoleli.

Oni mališani Vuk, Vesna i Dimitrije dotrče do prozora i cvrkuću :

– Bako imaš li kolača?– Ima, ima, pilići moji, sada će baka, samo uđite.

Dok to priča, u sobu uđe lepa devojka duge crne kose, noseći kese u rukama: „Evo teto, sve sam ti donela iz radnje.“Brzo poljubi Fridu, spusti kese na kuhinjski sto i brzo izađe iz kuće. Frida prošapta: „To ti je Ana, je l’ da da je lepotica?“

Posle dva-tri meseca, niko nije, ko dođe sa strane, mogao pretpostaviti da su izbeglice. Oni to više nisu ni bili. Deca

124 125

izgubiše onaj akcenat, znaš onaj prepoznatljivi s Kosova. Kuću okrečili, sredili, bašta zelena, kokošinjac pun, a našlo se mesta i za jedno prase. Kažu, na zimu biće velika svinja. Pravo domaćinstvo.

Eto nama novih Zemunaca. Radujem se uvek prinovama.

’Ajde dete, uzmi slatko!

anas kuvamo slatko od belih trešanja.– Kuvam ovo slatko otkad znam za sebe,

a sada ne postoji ni jedan razlog, a ipak ga kuvam, ne znam ni kome. Što ti je navika.

Čistimo trešnje, bacamo trule, peteljke na drugu stranu. Tegle smo oprale još juče, čekaju samo vruće slatko.

Frida priča o prošlosti. Oči joj cakle, osmeh ne silazi s usana. Jedna obrva podignuta, to znači priča nešto njoj vrlo važno, a zna da ja uživam u tome.

Priča mi o bečkim koncertima na kojima je bila, o balskim haljinama na našem dvoru, o svom prvom balu, o saher torti koju je jela u Beču i nikada joj nije tako uspela a pravila je sto puta. Opisivala haljine koje je kupovala u Budimu i Pešti, o čipkama i satenskim trakama koje je posle šila za podsuknje, stolnjake, posteljinu, kod jedne poznate krojačice u Gornjoj varoši

D

126 127

u Zemunu. Pričala mi o letovanjima na Jadranu, o šopinzima u Italiji, kakve je samo suncobrane i šešire kupila tamo. A tek cipele. Sve je sačuvala. Ona ništa ne baca. Iako ničemu ne služe, to su uspomene i to lepe, a to se ne baca.

Tako skuvasmo slatko, sipasmo u tegle, stavismo celofan, pa vezene miljeje za tegle, pa gumice. Zalepismo nalepnice na kojima je pisalo šta je u tegli i poređasmo u špajz.

Moram priznati, kod Fride sve je zanimljivo čak i spremanje zimnice koje ja lično ne podnosim i tek sad shvatam svrhu pravljenja jer sve ima da se kupi u radnji.

Zbog uspomena, zbog uspomena se pravi zimnica.

U broju dvanaest niko ne živi od četrdeset pete. Posle oslobođenja, Štefi ca Hartman, pošto je sahranila

muža, koga su partizani streljali kao saradnika okupatora, odselila se u Nemačku kod rođaka svog muža i nikome se ne javlja.

Kuća tako propada sve ove godine. Lagano trule prozori i vrata, otpadaju delovi fasade,

crepovi se lome što od snega, što od starosti. Čini mi se da sa svih strana u tu kuću voda ulazi, i da je sve trulo.

Pretpostavljam da pokušava da proda kuću, jer dolazi neki muškarac u odelu, sa bračnim parovima i razgledaju je. Neki se vrate, već, sa kapije. A kako i ne bi? Vidiš i sama na šta kuća liči.

I stvarno, zagledah se preko dva dvorišta, vidi se kuća koja je u jadnom stanju. Blago rečeno, jadnom. Kako je pre nisam videla?– Bože svašta, a je l’ gazdarica živa? – pogledah u Fridu.

Hartman kuća duhova (Mocartova br. 12)

128

Žene iz Mocartove

129

Da, živa je Štefi ca još. Mlada je odlepršala u Nemačku. Imala je tek dvadeset godina. On, Ditrih, bio je mator već u ono vreme. Nju je majka udala za njega. Znaš, roditelji su joj bili Nemci – Folksdojčeri, pa su insistirali da se uda za Nemca. Nije se smela buniti što je mator. Bio je bogat. Dece nisu imali, i kada se zaratilo on se jednog jutra pojavio u uniformi nemačke vojske. Aha, sve sa dizanjem ruke u vis i ono „hajl Hitler“. Svi smo psovali u potaji i plašili smo ga se. I ja sam se plašila, i moji, iako smo iste fele, mislim Švabe, ali nismo bili za Hitlera.

Zavali se Frida u fotelju, stavi naočare na vrh nosa i uze pletivo. Osmehnuh se, a ona će:– Ma, mani me, štrikam ovo već dva veka, oteglo se k’o gladna godina, nego gde ono stadoh, da, da, setila sam se.

Mnogo Zemunaca je pobio taj Ditrih . Kad on obeleži, samo upadnu u kuću i odvedu ljude. Pamtio je taj sve šta je ko pričao protiv Hitlera, još od trideset treće, kada je taj mufl juz došao na vlast. Pamtio Ditrih, i onda se svetio, kada je došlo njegovih pet minuta.

Pravili njih dvoje zabave za SS vojnike i ofi cire. Dolazile tu razne naše devojčure. Bančilo se po celu noć. Njihova muzika treštala, oni vikali, cerekali se, lumpovali. Misliš da je neko smeo da se žali. Tako ti je to bilo.

Onda stigoše Rusi i sa partizanima oslobodiše Beograd, pa Zemun. Dete sam bila, ali svega se sećam kao da je juče bilo.

Nedeljno jutro, a u Beogradu rusvaj. Prvi put sam čula kaćuše. Pronela se priča da Nemci beže iz Konjičke škole i da su sve ostavili. Trčali smo u grupama i uzimali

šta stignemo: mast, brašno, pekmez, konzerve... Glad bila, dušo moja.

Ditrih nije uspeo da pobegne. Skinuo uniformu i pritajio se, kao neće primetiti. Ne da su primetili, nego treći dan po oslobođenju Zemuna, dođoše neki vojnici s petokrakama na glavama, uhapsiše Ditriha i odvedoše ga na suđenje. Tako rekoše. Suđenje očigledno nije dugo trajalo, jer je stigla depeša Štefi ci da dođe po telo svoga muža, jer je po presudi proglašen krivim i streljan. Ukoliko ne dođe, sahraniće ga u zajedničku grobnicu kod Ribarića.

Ode Štefi ca i doveze ga na kolima koja je vukao konj, a jedan seljak prist’o za prsten da ga donesu kući.

Spremila Štefi ca sve kako treba, okupala ga poslednji put, obukla jedva (već se ukočio), i čekala da neko svrati. Niko od komšiluka nije svratio, a ne videsmo da je i ovako nešto puno ljudi došlo. Par rođaka i to ti je to.

Ode Ditrih, kao da nikada nije ni bio. Ne znam da li ga je i Štefi ca žalila. Bojala se i ona njega. Veruj mi.

Skupi pletivo i baci ga u pletenu korpu, čvrknu mačka po glavi koji je lenjo ležao uz njenu nogu. Skoči i otrča u kuhinju. Ne bi je neko vreme, ja sam pušila lenjo i gledala kroz prozor. Pokušala sam da zamislim vreme o kome mi Frida priča. Videh u mislima tog strašnog Hartmana i sva se zadubih u misli, kad uskoči Frida kao da joj je dvanaest godina i vrisnu:– Aha, uplašila sam te! Cerekale smo se kao dve devojčice. Ona sva zadihana sede pored mene, nadlakti se na sto i nastavi.

Posle nekog vremena, počeli su i nju da uznemiravaju. Noću pretežno, kad narod spava. Više puta joj razbili

130

Žene iz Mocartove

131

prozore, otrovali kuče, pisali masnom farbom po ogradi svašta i Štefi ca više nije mogla da izdrži. Spakova kofere, stavi crni šešir sa necom i ode daleko. Valjda je mislila da se vrati malo kasnije, Boga pitaj zašto nije, a i šta bi sama ovde. Njeni pomrli, dece nije imala, a ni neke prijatelje, šta bi ona ovde?

Dok mi priča posmatram je kako je lepa. Iza nje, na zidu, njene slike iz detinjstva, pa slike iz mladosti, fotografi je s decom. Lepa žena i dobra. Plemenita. Koliko kod nje dolazim, nikoga nije odbila. Svakoga je primila, utešila i pomogla. Velika duša. Dobra duša.Kao da zna, pomilova me po ruci, pogleda me nežno i priča, ne zaustavlja se.

Preko pedeset godina ječi prazna kuća. Deca pričaju da noću ima duhova. Da se čuju glasovi i

muzika, kad priđeš ulaznim vratima. Čuju se i haljine kako šušte, kako gospoda pričaju, neki plešu, čuje se ženski kikot i zveckanje čaša.

Ne znam šta bi ti rekla, možda je i istina, ja sam jedne noći vraćajući se kući, videla svetlo unutra. Ubedila sam sebe da je neki beskućnik.

Đavo bi ga znao šta je istina. Samo znam da niko iz naše ulice tamo ne ulazi. Verovao, ne verovao, bolje je biti na distanci. Stvarno ne znam kome će oni to prodati. Samo čekamo ko ima para, pa da sruši do temelja i ponovo zida, i obavezno da pozove sveštenika.

Bilo bi lepo da imamo još dece u ulici. Ja volim decu. Dođu oni i pričaju mi strašne priče o kući Hartman, a najviše se plaše, sami, svojih priča.

Milina ih slušati kako brbljaju i mljackaju dok jedu moje kolače.

Joj, što ih volim!

Smeška se moja lepotica i skršta ruke na grudima kao da grli svu dečicu.Ustade, priđe ikoni, prekrsti se, upali žižak i jednu sveću. Ne moram da je pitam. Znam, za duše Hartmanovih. To je moja Frida.

133

edeljno jutro.Vučem se po kući u spavaćici, vučem

patofne po podu, kao da mrzim da hodam. Mutim nes kafu, sipam toplo mleko i tumaram po kući. Frida otišla na pijacu, nije htela da me budi.

Posmatram slike po zidovima. Stare požutele i nove, što sa raznih proslava i svadbi, tu u kraju, prepoznajem ljude, što iz Italije, Vanja i njene devojčice, dva plava čuperka, Sara i Marija. Ramovi, brižljivo birani i s ljubavlju poređani.

Stadoh kod police sa knjigama. Kako to da nisam nikada pogledala šta se tu nalazi, kada u svakoj kući najviše volim biblioteke. Bulgakov „Majstor i Margarita“, Hese „Demijan“, Remark, Dostojevski, Andrić, Tolstoj, razne zbirke poezije, što naše, što strane, Domanović, Nušić, Kastaneda. Mnogo toga još ima. Knjige su stare, požutele. Vidi se da su puno puta čitane.

N

134 135

Moje se srce razneži, i u književnosti smo sličnog ukusa. Moja Frida je sva vražija. Ko bi rekao da stiže i da čita. Baš sam bezobrazna i stidim se. Zar ja tako da mislim o njoj. U tom trenutku ona ulazi u kuću sa zembiljima, ja pritrčavam, uzimam iz ruku torbe i kese, kao neko ko je mnogo skrivio. Vidi ona i čeka da progovorim. Meni teško i ne izdržah, i sve joj rekoh.

Ona će:–Pa šta, i normalno je, nisam ti ja, dete,

završila neke škole. To su ti knjige mojih milih muževa, bog da im dušu prosti, pa sam i ja čitala i dosta naučila. Vidiš dole ima i ploča. Slušam ti ja na mom starom gramofonu Šuberta, Mocarta, Čajkovskog, Betovena i još mnogo toga. Ta muzika je dar od boga. Ali volim ti ja i ovu našu muziku, šlagere i tako. Ne boj se dete, nisam ja ljuta. Normalno je tako misliti. Hvala ti, što si iskrena. Bože, dete, koliko ja tebe volim. No, hajde sada da ovo s pijace rasporedimo, popijemo kafu, pa pristavimo ručak.

Danica Nikolić se vratila u svoju kuću, ovde u broj trinaest, pre nekoliko godina.

Njen muž Bora je bio vojno lice i mnogo su se selili. Najduže su se zadržali u Zadru, gde je i ona napokon počela da radi. Otvorila je kozmetički salon za žene i lepo je razvila posao, kad poče onaj prokleti rat. Sreća što je bila sposobna i preduzimljiva, te je uspela da proda sve što su stekli tamo, i stan, i vikendicu na nekom ostrvu, i salon. Sve, zamisli, kolika je to hrabrost bila i koliko je bog čuvao.

S gomilom para vratiše se u njenu rodnu kuću.Brat je ostao u Splitu. Oženio Hrvaticu, te morao da

ostane, jer ona nije htela ovamo, a imaju i decu. Kako da ostavi porodicu? I brat je bio vojno lice, tako je Boru i upoznala.

Bora je rodom s Čubure. Sin jedinac, ljubi ga majka. Ona mu samo i ostala. Dacini roditelji više su živeli u Beškoj, u vikendici. Samo zimi dođu. Provedu tri meseca i beže nazad. Tamo im lepo, uživaju, bar meni tako kažu.

Napravi neku facu i ja shvatih da im ne veruje. Donese iz kuhinje pirinač i dok priča prebira po zrnima.

Daca (Mocartova br. 13)

136

Žene iz Mocartove

137

Spretno, mehanički. Sva se zanela dok priča. Volim je takvu, kada joj se pomešaju emocije. Kada je i nežna i ljuta, volim kada imitira ljude o kojima priča. Tako mi dočarava likove i u jedno sam sigurna, bila bi sjajna glumica.

Deca se tako useliše. Malo su renovirali kuću, dozidali dve sobe, da im mališani imaju svako svoju sobu. Da, imaju troje dečice. Bože zakloni, lepi, pametni, a nemirni, tako nešto nisi videla.

Daca je odmah u Donjoj varoši kupila lokal preko puta robne kuće, u centru, i posao krenuo istog trenutka. Naše žene vole da se sređuju, masiraju, i ostalo. Brzo se pročulo da je Daca dobra i cene nisu velike, pa su žene navalile.

Bora ne zna šta bi. Probao svašta. Bio je čuvar u nekoj fi rmi, pa odustao jer ne može da radi noću. Onda je radio kao menadžer na jednom brod-restoranu na Dunavu. I to mu naporno bilo. Onda video od komšija kako prodaju robu na tezgama, i to mu bilo teško. Ušao u neki ortački odnos sa kumovima, ispade belaj, ko više radi, ko je koliko para dao za materijal, pa puče i to. Daca mu je našla još tri-četiri posla. Ništa mu nije odgovaralo.

Namrštena! Ljuta! Biju gromovi iz njenih očiju. Ustaje da, kako kaže „pristavi pilav“. Cedi limun za limunadu. Okrenuta meni leđima, grmi iz kuhinje. Odjednom se okrenu s visoko podignutim kažiprstom desne ruke i kao da nešto podvlači, nastavi.

Jednoga dana dođe na „fenomenalnu“ ideju, pa izađe na taksi.

Kupiše kola koja je on hteo. Neka besna, velika kola, i

to je Daca organizovala. Stigla su iz Austrije. Radost trajala tri dana. Odmah im je našao manu. Morala je da mu završi i upis i polaganje za taksi dozvolu. Sve je ona sredila, a on večito umoran.

Na kraju dobi taksi dozvolu sa svim onim oznakama i šta ti ja znam šta sve treba. Mislila Daca da će odahnuti, da se malo više posveti deci. Pa znaš, krenuli problemi u školi. Živojin i Zoran, jedan trinaest, drugi deset godina, nemirni, pa rekla sam ti već. Tuku se, prave budalaštine, ne uče dovoljno, samo ova mala Ružica, ima sedam godina, dobra i mirna. Majčina uteha. Tako mala, a zna kada mama uveče dođe kući da je umorna, pa joj donese papuče, kuva kafu, podgreje večeru. Milina je videti kako pomaže majci u kući u svim poslovima.

Ne zna Daca gde joj je glava. Sreća ima neki mali auto, pa stigne sve. A da radi, mnogo radi. Vredna k’o pčelica. Pravo da ti kažem i kao mala je bila takva. Ružica je na nju. Ova dva sapanđila su na Boru. Komšiluk kuka i na Žiku i na Zoku. Upadaju u dvorišta, prave rusvaj, kradu jaja, beru cveće, tuku mlađu decu i šta sve ne. Kod mene ne smeju ništa, jer im je majka, da me zaštiti, rekla da ću ih pretvoriti u žabe, ako ne budu dobri. I, čudo jedno, poverovali!

Ružica mi često dođe, pa pije sokić od zove, poručka neku voćku ili kolačić, posedi malo, lepo se ispričamo, pa ode da uči. Milina jedna od deteta.

Podiže stolnjak na stolu, izvuče fi oku i pokazuje mi slike mališana. Zoran i Žika, vragolani, vidi se i na slici, a Ružica lepa kao sa reklame.Vrati slike, zatvori fi oku i nagnu se prema meni kao da ne želi da nas neko čuje.

138

Žene iz Mocartove

139

Sve je tako u njihovim životima funkcionisalo dok Borivoje ne poče sa napadima ljubomore. Te Danica ga vara, nije stalno na poslu, nego kod ljubavnika. Te rekli mu ljudi, pa je i on nešto video. Promenila je frizuru, kupuje stalno neki nakit i parfeme, svaku je novu bluzu oplakala. Neće da taksira, nego će da je prati, da joj dokaže.

Zoran i Žika postaše još strašniji. Pa svađa u kući svaki dan, podivljali od straha, mala plače s majkom. Iz početka Danica pokušavala da mu objasni, da bi shvatila da nema svrhe.

Dođe do mene jedne nedelje, jer samo tim danom ne radi.

– Frida, poludeću, ako već nisam. Onaj moj umobolnik me ubeđuje da ga varam. Imamo karambol u kući svako veče. Deca zbunjena, poludela i ona – zakuka s vrata.

– ’Ajde Daco, da se poslužiš, sada sam ispekla kuglof. Vidi kako je lep. Da stavim kafi cu? – pokušah da je smirim.

– Ne mogu, Frida, sedi, pričaj sa mnom, obesiću se, časna reč – zavapi.

– Znaš Daco, on ti je veliki neradnik, zamajava te malo, da ne primetiš da ne radi puno, da ga ne grdiš. Ali ima i nešto gore, dete, da li smem da ti kažem? – pogledah je upitno.

– Naravno, samo napred, sve mi reci! – skoro vrisnu.– Pa, kako da ti kažem, viđa se sa nekom drocom s

Majmunskog ostrva. I to traje dugo, i pre taksija, a sada se svaki dan viđaju. Ona hoće da se uda za njega i on će otići, ali će se i brzo vratiti. Ne brini. Ako ga primiš nazad, to moraš sama da odlučiš, moraš sve da promeniš i da budeš pametna. To će biti šansa za još jedan početak. Izvini, pile moje, što ti nanosim bol!

– Ništa, znala sam ja da nešto stoji iza svega, zato sam i došla do tebe. Što se ne udadoh za Luku Dragojevića, (to ti je komšija iz broja 20, posle ću ti o njemu pričati), gde bi mi kraj bio. Kako me je voleo. A ne, ja hoću ofi cira i eto mi. Crk’o da Bog da! Nek ide, samo što pre, samo da mi se duša smiri. Hvala tebi, ne brini, nisi me povredila, nego oslobodila! – poljubi me i brzo otrča do svoje kuće.

Duboko je uzdahnula, kao da želi da bol duše izbaci iz sebe, pa se nasloni na stolicu i zapali cigaretu, meni gura kutiju da zapalim i ja. Prazni pepeljaru i pere je. Baci je na sto. Te nastavi smirenije.

Tog dana u njenoj kući nije bilo svađe. Smislila je priču kako je saznala za tu ženu, i da zna da dugo traje, i da neće više da trpi, i što se nje tiče može odmah da ide. Deca se skamenila i pobegoše u svoje sobe. Mirni i oni, i tužni, ne mogu da veruju da je istina, ali Bora pritisnut priznade.

Sedeo je celo posle podne i gledao televiziju, bez reči. Nije ni ručao.

Ona decu odvede u bioskop i kada su se vratili, Bore više nije bio kod kuće. Samo je duboko uzdahnula i rekla deci :

– Večera, kupanje, spavanje, neću ni muvu da čujem!

Pogleda me pravo u oči i kao da očekuje moje slaganje. Klimnuh glavom, a ona me poljubi u čelo i pogleda kroz prozor. Neko je na kapiji.– Idi sine, pazi ručak, samo da primim ovog čoveka, stisla ga muka, pa ćemo nastaviti. Okej? – Ma naravno – prošaputah.Kada je čovek otišao, ja postavih sto i dok smo jele ona nastavi tačno tamo gde je stala.

140

Žene iz Mocartove

141

Kako bi to veče tako se i nastavi. Ne možeš da prepoznaš Zorana i Žiku. Postadoše tihi i fi ni. Ona je sela s njima za sto i rekla :

– Živojine, ti si najstariji muškarac u kući, ti si, sine, sada glava porodice. Moraš da misliš o svemu. Ti Zorane, moraš da mu pomažeš. Da radite po kući s Ružicom. Pravićemo raspored kada je ko za šta zadužen. Ja ću kuvati i raditi teže poslove, vi sve ostalo. Jesmo li se razumeli? U školi ne sme da škripi ništa, neću više da crvenim zbog vas. Ukoliko se ne budete držali našeg ugovora, grdno ste nadrljali, poslaću vas ocu, pa da vidite. Je l’ jasno?! – viknu.

– Jasno! – graknuše sve troje.Zamisli, ona stvarno napravila ugovore – kao njihove

obaveze, pa njene, pa kazne i nagrade. Potpisaše svi, pa se rukovaše i izljubiše. Smešno jeste, ali je upalilo.

Da, shvatila deca ozbiljno i slušaju majku. Uđe mir i red i u njihovu kuću. Daca, žena se preporodila. Ne videh sretniju ženu od nje kada je ostavi muž. Sve kukaju, ona ne. Pa, ionako je sve zavisilo od nje. Sabrana, nasmejana, počela da se druži sa svojim drugaricama iz ulice. Počela da se viđa i sa Lukom, ali samo prijateljski, nije bila spremna ni na kakve obaveze. Sa decom išla u Tunis. Proveli se fenomenalno. Dođoše puni priče.

Zadovoljno mljacka i liže prste, voli da jede prstima. Uzima parče hleba i čisti ostatke jela s tanjira. Brzo pokupi posuđe i opra ga dok trepneš. Donese veš i poče da pegla. Pomažem joj, kvasim veš koji se presušio i slažem ispeglano.

Posle godinu dana, poče Bora da zove telefonom, da pita za decu. Ona odmah da njima slušalicu.

Onda poče da je zove na mobilni, kada zna da je na poslu. Kao izvinjava se, ali nema para da pošalje deci. Ona se uvek smejala na to i govorila mu da nema problema, nego kada će kod advokata da srede to oko razvoda. Kao javiće se, nema problema.

Tako ga je držala neko vreme, da je ne uznemirava.Onda poče da kuka za decom.– Dođi pa ih vodi sa sobom. Vrati ih kad hoćeš, blizu

smo, nije problem – spusti mu ona. Opet se neko vreme nije javljao. Smešno i tužno.

Veš smo ispeglale, uključile smo novu turu za pranje, dok ona briše prašinu ja usisavam. Kada smo završile sedosmo u baštu i srčemo kafu iz kobaltnih šoljica, iz Češke. Umačemo keks u kafu i radujemo se. Ona to zove:– Slavimo život.Potom nastavi.

Tog leta, dođe on jedno veče, i poče da moli da se vrati. Prvo ga je odbila i zamolila da ode. Tako nekoliko puta, kad na kraju, ker jedan, kleknuo, sklopio ruke i zavapio:

– Molim te, mila Daco, molim te k’o boga! Pogrešio sam i kajem se, ljubavi moja, samo tebe volim! To je sve bila glupost! Ti i deca ste mi sve. Nema meni života bez vas. Primi me nazad, biću kako treba i neću te više maltretirati – kukao on tako naglas sat vremena.

Pustila ga Daca da vidi dokle može, pa kad vide da se on pripremio da izdrži do sutra, prekide ga:

– Dobro, ali imam neke uslove – reče.– Reci, ljubljena, samo reci, sve prihvatam, samo pričaj

– kao briše suze.

142

Žene iz Mocartove

143

– Prvo – moraš da radiš svaki dan toliko da donosiš sedam, pa naviše, hiljada dinara kući. Nedeljom možeš da odmaraš,

drugo – ti vodiš računa kakva su deca u školi,treće – spremaš sa mnom kuću,četvrto – spremaš sa mnom salon,peto – brineš i o mojim kolima,šesto – ti sređuješ baštu i dvorište,sedmo – ako i jednom počneš da vičeš, svađaš se, ili

nešto slično, odmah se iseljavaš, bez prava da se ikad vratiš,osmo – ako se ponovo zaljubiš, sam se pakuj, (kad nije

pukla od smeha), i sve ostalo možeš da pročitaš ovde u ugovoru – završi ozbiljno.

On pročita onaj ugovor, pa kada je video da sada potpisuje i saglasnost za razvod, kada god ona to poželi, zapita je:

– Je l’ ti ovo ozbiljno?– Nikada ozbiljnija nisam bila – procedi kroz zube i

namršti se.– Dobro, srećo, ako je tebi ovo važno i meni je. Nema

problema – umiljavao se.– Uozbilji se i potpisuj il’ ’vataj kvaku s druge strane,

momče! – drznu se Daca.Potpisa on k’o „bela lala“, a deca mu se okačiše oko

vrata.– I mi smo, tata, potpisali ugovor i divno živimo – reče

Žika.Borivoje je pogleda preko ramena i nasmeja se. Sve mu

je bilo jasno, da njemu stvarno nije bilo života bez nje. Sve je shvatio kada je krenuo da živi s Julkom. Sve

je zavisilo od njegovog rada, ona nije htela ni prstom da mrdne. Kuća prljava, hrana zagorela, ona više musava nego

čista. Brzo mu se smučilo, ali nije odmah znao šta da radi. Skovao je plan. Nije išlo sve po planu, ali je bio uporan i isplatilo se.

Pogledah na sat koji samo što nije odzvonio sedam puta. Veče je. Htedoh da se spremim kući, kada ona reče:– Spavaj kod mene, opet sam sama, a i ti si, bar ćemo se noćas napričati.Naravno da ću ostati. Volim da spavam u njenom velikom krevetu sa ogromnim jastucima koji imaju bele, rišelje, uštirkane navlake. I ogromni jorgani isto obučeni. Miriše na čisto, miriše bosiljak, tamjan i škilji žižak u čiraku. Volim noć kod Fride.Završi priču i nasmeja se na kraju.

Počeli su da žive kao da se ništa nije desilo.Jedino ga je malo držala u kazni za vođenje ljubavi, pa

kada je dokazao da se drži dogovora, nagradila ga je. Mudra moja Daca. Čedo moje lepo. Zaslužila je da bude

malo i srećna.

145

olim da uđem u njenu baštu sa toliko različitog cveća, neko prvi put vidim, ali većinu znam. Frida je sve to posadila nekim svojim redom, a na stazice od cigle, napravljene između leja, stavila je saksije u kojima su druge vrste i zimi ih drži u hodniku ili podrumu.

Mešaju se mirisi cveća, začinskog bilja i trava. Bokori ruzmarina, čitave leje bosiljka, žbunovi lavande i još koječega.

Objašnjava mi čemu služe sveži listovi nane, kako je uspela da odgaji veliko drvo limuna, šta su oleanderi. Kaže da kadgod je svadba, kod nje dođu po ruzmarin. I ona voli da daje, ne samo to, već sve što joj traže.

– Dobro je dati da se i drugima prima, pa ako tebi nešto uvene, imaš gde pozajmiti – smeška se.

Božuri k’o krv crveni, hortenzije, i roze i plave boje, lepi čovek i lepa Kata, dan i noć, zevalice, a na stazicama između cigli

V

146 147

iznikao prkos u svim bojama. Svakoga dana ona ulazi u svoju baštu, čeprka nešto, dodiruje cvetove, skida uvele, zaliva i pevuši.

Posmatram je dok to radi i, sve to zimzeleno žbunje raznih oblika i, ne mogu da dokučim dubinu i lepotu njene duše. Kako je Bog stvori ovakvu? Svakome je uteha, utočište, lek, beg od problema. A šta je sa njom? Gde da ona pobegne, gde dušu da otvori i odmori? Kako da nađe utehu, jer znam da je život nije mazio?

Toga dana sam rešila da ja budem njena uteha i utočište. Ja ću se brinuti o njoj i zaceljivati njene rane i sve ono što ona čini meni i drugima, ja ću za nju. Celoga života sam želela da imam nekog kao što je Frida i sada, kada sam je našla, neću je se odreći ni po koju cenu.

Skočih, gurnuh je u pletenu fotelju, sipah joj kisele vode s ledom, dodah lekove i izlomih čokoladu na tanjirić i uskočih u baštu da nastavim gde je ona stala. Frida se smeje, glasno, grleno, i podigavši noge na hoklicu viče:

– Pevaj, luče, pevaj, inače te neće voleti!– Bojim se, tako loše pevam, da se bojim

da će uvenuti!– Tako se smejemo obe i dok zalivam

svaki cvet, sunce polako zalazi i pravi crvene odsjaje na nebu.

Moju Fridicu ne dam nikome.

Na tom broju nalazi se obdanište. To ti je opštinska zgrada. Prvo je bilo državno, pa kada je centrala napustila neke objekte kao ovaj, njihova bivša radnica, Vesna Sredojević, nekako je sredila da tu otvori privatni vrtić.

Tu je već nekoliko godina. Vidim da joj dolazi mnogo dece. Morala je da zaposli još vaspitačica. Tačno pet: Mima, Ceca, Nena, Kika i Tina. Koliko sam čula, imaju oko pedesetoro dece. Pet grupa po deset. Rade od osam do pet posle podne. Često se desi da neko dete ostane i posle.

Vesna je sve preuredila za decu, a jedan deo za sebe, da tu živi, pa deca mogu ostati duže ili čak prespavati kod nje. Devojke su uvek nasmejane i vesele, pa deca vole da dolaze u vrtić. Sve je u toj kući i dvorištu prilagođeno njima. Ljuljaške, klackalice, tobogan, bazen s peskom, travnjak... Sve šareno i lepo. Unutra prepuno cveća, lutaka, igračaka, crteža, dečijih postera, izložbi njihovih radova, krevetića, malih stolova i stolica. Kao u kući sedam patuljaka. I tako svako jutro more patuljaka dođe u svoje obdanište, a šest Snežana ih čeka raširenih ruku. Igraju se, crtaju, plešu, uče engleski, pevaju, idu u razne posete ili u šetnje. Divota jedna. Čovek bi rekao – raj na zemlji.

Vesna vaspitačica (Mocartova br. 14)

148

Žene iz Mocartove

149

Učiteljice sve lepša od lepše, a najlepša Vesna. Posle posla često ostanu da se druže, jadaju jedna drugoj, pričaju o momcima, o modi, o tome šta je koja kupila ili će kupiti, o problemima s roditeljima i slično. Vremenom postadoše dobre i nerazdvojne dugarice.

Frida razmešta krevete. Daje mi spavaćicu i peškir. Pravi sendviče i miriše kakao. Sama peče lepinjice, miriše testo. Puni ih kajmakom i šunkom. A posle večere puding sa šlagom.Pogasila Frida svetla i upalila sveće:– Ovako je lepše.Pušimo u tišini te ona nastavi.

Kako je vreme prolazilo, sve su, jedna po jedna, došle kod mene.

Mimu je interesovalo da li će je njen dečko Steva oženiti i ništa više. Pokušala sam da joj objasnim da to nije sve u životu. Uzalud. Rekoh joj:

– Oženiće te, ali nećeš smeti da radiš, jer je ljubomoran i mnogo briga će ti zbog toga napraviti!

– Nema veze, to znači da me voli, a i pun je para, pa ne moram da radim! – srećno reče.

Samo sam slegla ramenima i ućutala.

Uključi radio, upališe se lampice u pomrčini, prosuše se zvuci klasične muzike po sobi, i opet me je iznenadila, nisam znala koju muziku sluša. Ona me pogleda, sleže ramenima šeretski, pa reče:

Sutradan stiže Ceca.

– Gospođo Novičić, došla sam da mi pomognete, majka mi je bolesna – tužno reče.

– Ja sam teta Frida, Ceco. Tvoja majka će uskoro biti dobro, jer će vas napustiti otac zbog neke žene. Posle toga, tvoja majka će biti dugo živa i zdrava. Ne brini. Nije ona stvarno bolesna, ona se samo tako brani od tvog oca koji je mnogo tukao i nju, i vas decu. Zato su svi pobegli od kuće čim su mogli, samo si ti ostala zbog majke. Tvoj tata nikada neće prestati da pije, zato nemoj biti tužna kada ode, to je za vas dve spas. Videćeš. Udaćeš se za tri godine za momka iz komšiluka, koga voliš tajno već pet godina. Gleda i on tebe. Ubrzo će ti prići.

– Joj, odakle sve to znate? Jeste sve je istina! – zagrcnu se devojka.

Ja joj dodadoh sok.– To mi je posao, dete! Hajde sad, ima još ljudi koji

čekaju. Doćićeš ti opet.– Da znate da hoću. Hvala, baš ste me utešili!Tako Ceca prosu priču o meni, pa ostale navališe.Slatke, mlade, ljupke, lepo vaspitane.

Po prvi put mi priča detaljno o onome šta radi i kako pomaže ljudima.Vidim svetlo na njenom licu, sretna je i ume da voli. Voli ljude. Ninu je mučio fakultet. Posle škole za vaspitačice,

nastavila je da studira književnost i da radi, dok odjednom nije sve stalo. Jedan profesor počeo je da proganja Ninu da spava sa njim. Pošto nije htela, oborio ju je na ispitu i posle toga nju je bilo strah da ode na fakultet.

Samo je raširila okice i rekla:– Da, tako je. Šta da radim?

150

Žene iz Mocartove

151

– Ništa, ja ću da radim što treba. Napiši mi njegovo ime i prezime ovde, i ostaviće te na miru, veruj mi. Ti samo uči i prijavljuj ispite, pa i taj ispit – rekoh.

Posle deset dana, utrčala je u dvorište i zagrlila me:– Hvala, položila sam njegov predmet, ponašao se kao

da nikada ništa nije bilo! – srećno je rekla.– To smo i hteli – osmehnuh se.

Pokazuje kako je to uradila i kikoće se. Sklanja sudove od večere i čisti sto.Ponovo postavlja stolnjak i svoje drangulije raspoređuje po stolu.

Mala Kika, sitno devojče kao zrnce, vragolastih očiju, došla je kod mene iz radoznalosti.

– Sine, ne dolazi se na ovakva mesta iz radoznalosti. Tebi je u životu sve potaman. Ne iskušavaj sreću – prosto je izgurah iz kuće, a ona se smejala – Jeste, sve je u redu kod mene, izvinite – i ode niz ulicu.

Odjednom skupi veđe i pređe joj preko lica neka senka, spusti glas i nastavi.

Tina, visoka i vitka devojka, tamne puti i očiju, sede preko puta mene i reče:

– Ja ne verujem da vi možete da vidite bilo šta, nego ste dobar psiholog i onda pogađate. Došla sam jer su me naterale, neću da se svađam s njima. Je l’ da, da sam ja u pravu? To je samo sujeverje i glupost. Razumem ja vas, svako mora od nečega da živi. Evo, ja ću da vam ostavim neki dinar – izbaci iz sebe devojka.

– Ne, bože sačuvaj, nisi mi ništa dužna, jer ti nisam ni

gledala, nego sam ja dužna tebi, jer si ti gledala meni, a sad pođi, puno je dvorište onih što žele da im gledam.

Malo me je naljutila zbog onih para, pa kada smo se pozdravile i ona uhvati kvaku, ja rekoh:

– Ne veruješ više ni u šta, ni u Boga ne veruješ, jer ti je otac ubio majku kada si bila mala, na tvoje oči, i zatvoren je doživotno, a tebe je othranila majčina majka.

Ukočila se, okrenula i prosiktala:– Ko vam je rekao, to niko u vrtiću ne zna, kako vi

znate? – Pogađam, dete, pogađam. Sad zbogom. Mir u duši

– nasmeših se.

Ljuta moja Frida, ljuta, a ne zamera. Oprašta. To je njena veličina.Dok se igra kutijom od lekova teče priča.

Posle su slale neke mame, bake i tetke kod mene na razgovor, a ja sam njima slala roditelje koji nisu imali gde da ostave decu na čuvanje. Uzajamno smo se pomagale. Samo Vesna nije dolazila. Trebalo je. Baš sam Đuri rekla:

– Doći će kad bude kasno, ali šta da se radi, ne smem da je prisiljavam da dođe.

Skoči sa stolice pa sređuje sobu za sutrašnji rad. Ustaje ona rano, pre svitanja. Moli se Bogu. Pali sveće. Prima ljude čim se pojave, već od šest izjutra. Ali neće da legne dok ne završi celu priču.

Vesna je bila posvećena poslu, volela je decu i maštala o svojoj porodici, koju nije imala. Ostavljena je kao beba u Zvečanskoj ulici. Odrasla je u hraniteljskim porodicama

152

Žene iz Mocartove

153

gde nije uvek bilo bajno. Napatila se, ali i osamostalila i zaradila svoje parče hleba. Nju je školovala država, tako da nije dozvolila da tu pomoć izgubi. Sve je u roku završila.

Nije volela da se seća prošlosti, jer je bilo gorkih uspomena. I batina, kazni, gladovanja, hladnoće, loše garderobe i još mnogo toga. Htela je da gleda samo napred.

Imala je samo jednu manu i to veliku. Znala je da to ne valja, ali je bilo jače od nje.

Volela je oženjene muškarce. Već je imala mnogo tužnih veza iza sebe. Na početku

puno obećanja, sreće i ljubavi, na kraju suze i ono obično:– Izvini, ne mogu zbog dece da odem.Uvek se tako završavalo. Na rastanku su svi imali isti

tekst, kao da su ga u školi učili. Ona je terala ponovo, kao da joj nikad nije bilo dosta. Radila je to i u vrtiću. Možeš da pogodiš sa kojim tatom je bila u vezi, kada njegovo dete prestane da dolazi u obdanište. Prestravljeni očevi, po završetku ljubavne afere, odmah ispisuju decu da ne bi Vesna nešto guknula.

Ima još nešto gore.Sa svakim je, k’o namerno, ostajala u drugom stanju.

Nije vredelo što je doktor opominjao i pričao koliko su abortusi pogubni za ženu. Ona je klimala glavom u znak odobravanja i govorila:

– Da, znam, znam...Ništa nije preduzela. Kao da je svakim abortusom

kažnjavala sebe. Dok jednom nije dobila spontani pobačaj i dok, zbog

velikog krvarenja i slabe materice, nije izgubila sve što bi je jednog dana moglo učiniti majkom.

Posle te operacije, kada je pomislila da se ubije, jer

nikada nije prestala da mašta o sopstvenoj porodici i kada ju je u bolnici druga bolesnica spasila, i skinula je sa ograde terase, dobila je napad plača i odlučila da ipak pokuša sa puno nade da živi.

Frida tužno sedi u fotelji i pilji u kandilo. Kao da je otišla negde daleko, jako daleko. Za trenutak zaćuta, ja pomislih da neće dalje biti priče, kada ona uzdahnu i:

Tada je stigao onaj pravi. Ujak jednog mališana je, uz osmeh, zapitao Vesnu:– Učiteljice, ja znam da vi ne primećujete ujake, ali da

li biste izašli sa mnom na piće, da popričamo o mom dečku Vladici? – pokaza dva reda belih zuba i usne razvuče u osmeh.

Prvi put je primetila da je lep, čaroban, a hiljadu puta je bio u vrtiću.

– Da, možemo se naći, mali je stvarno „problematičan“ – reče u šali.

Tog dana je došla kod mene.– I šta sad? – zapita.– Ništa, udaj se za njega, on je „gospodin pravi“ i ti to

znaš, čim ti je zalupalo srce. Decu ćete usvojiti. Ti si puna ljubavi, naročito za napuštenu decu – odgovorih joj.

Posle godinu dana su se venčali.„Vladimir veliki“ kako ga je zvala, jer je mali po ujaku

dobio ime, razumeo je celu njenu životnu priču. Nije htela ništa da ga slaže i on joj je pružio punu podršku u traženju deteta.

Uzeli su dva dečačića – blizance od 2 godine, niko ih nije hteo jer su Romi. Vesni i Vladi to nije smetalo, tako da Maki i Beli rastu sa puno dece u kući i puno ljubavi od mame i tate.

154 155

Ostale vaspitačice se utrkuju koja će biti bolja tetka mališanima, a oni tako mali ali srećni što odjednom imaju onako veliku porodicu.

Radosno se sprema na počinak. Dok završava svoju priču pokriva me i odlazi u drugu sobu. Znam, ide da se moli.

Često, dođe Vesna kod mene da mi donese neku sliku ili poklončić od onoga što deca naprave. Uvek me razveseli.

Ja joj mesim kolače za decu.Moje krofne su nadaleko poznate. Nisi ih jela? Sutra ću ih napraviti! Videćeš kako su slasne!

edimo zavaljene u pletenim stolicama u bašti. Na stolu velika pepeljara i dve ogromne šolje kafe sa šlagom, u jednoj činiji voće, u čašama limunada s ledom. Prava gozba.

Pušimo. Tišina svuda oko nas. Čuje se samo Frida koja mi priča jednu od svojih priča, a ja hvatam beleške.

Volim je kad priča, sva se unese. Teatralna je i puna mimike i raznih pokreta rukom. Ponekad poskoči, pa stoji i priča, potom sedne, a na njenom licu se menjaju godišnja doba, sve vrste emocija.

Najsimpatičnija je kada nekoga imitira. Ne smem da se smejem da je ne uvredim ali nekada ne uspem i prasnem u smeh. Tada i ona počne da se smeje. Cerekamo se dugo i glasno i čuju nas do ćoška, ali nas baš briga. Tada ona sedne i nastavi priču kao da nije bilo ništa, a ja palim cigaretu na cigaretu, svuda oko mene potrošene olovke,

S

156 157

ispunjeni papiri i uspevam, iako pišem, da uvek u svakoj priči vidim slike kao fi lm, toliko je ona detaljna, rečita i slikovita. Da je htela da se školuje, mogla je biti šta hoće. Talentovana je za sve. Kada joj to kažem ona mahne rukom i kaže, onako u prolazu:

– Ma idi, bre, nemoj to da mi pričaš. Baš me briga. Ja sam imala sve što sam htela. Žao mi je samo što sam neke ljubavi izgubila, drugo mi ništa nije žao.

Tada skočim na nju i ljubim je, ljubim, tepam joj, golicam i štipam, a ona se pravi da se brani.

Marija Stojadinovic je moja drugarica još iz detinjstva, i njen Nedeljko mi je drug. Odrasli smo zajedno, išli u školu zajedno, a oni se posle zavoleli i uzeli.

Marija je živela u Gospodskoj ulici, dole u Zemunu, ali je više bila ovde, u Cara Dušana, kod bake, zbog škole. Venčali su se, skoro, odmah posle osnovne škole i započeli bračni život.

Uz jutarnju kafu, još u spavaćicama, tek umivene i istuširane, otvorismo sve prozore i vrata, te sedosmo ispod strehe i ona započe novu priču.

Nedeljko je bio i ostao paor. Celog života na zemlji i sa stokom. Žito, kukuruz, bašte. Zemunci su ti poznati kao odlični piljari, ej, kakav je to paradajz bio, pa boranija, kupus, zelena salata i šta sve ne. Držali su oni krave, svinje, živinu. Lepo se živelo od toga, samo teško, dete moje. Ustaje se pre zore i radi ceo dan. Posle večere, odmah na spavanje, nemaš ni snage više.

Moja Marija rodi Jelenu i Dragana. Rasla deca po njivama i baštama, ali im ništa nije falilo. Izrasli u predivnu devojku i momka.

Marija moja Mara (Mocartova br. 15)

158

Žene iz Mocartove

159

Družile smo se najviše zimi, jer zima ti je godišnji odmor za seljaka. Marija podmiri stoku, skuva ručak i onda nešto šije, veze, hekla . . . Ni tada nije imala mira. Razmenjivale smo mustre i recepte, i jadale se jedna drugoj. Đura je uvek pomagao Nedeljku, a u kući ni da mrdne, otac ga njegov! Šalim se, nije mi krivo, volim ih oboje.

Za slavu pomažemo jedna drugoj. Njima je Sveti Đurđic, to ti je 16. novembra, a moja i Đurina 14. novembra, Sveti Vrači – Kozma i Damjan. Da, uzela sam da slavim Đurinu slavu. Volim pravoslavne običaje. Moj Božić i Uskrs obeležimo. Kada su slave, lepo se provodimo, veselimo se i pevamo duboko u noć. Finu hranu spremimo, imamo puno gostiju, pa dođu tamburaši . . . Ehej, do jutra slavimo. Kako mi, tako i Stojadinovići.

Vidim da uživa da mi priča. Gleda u sunce i smeši se. Žmirka na jedno oko i ljubi devojčicu koja joj donosi svež hleb i pecivo.– Čudo, jutros rano, nema ljudi. Doći će posle – priča kao za sebe.

Marija je celog života zabrinuta za decu. Jesu li zdravi? Hoće li biti sretni? Šta će raditi u životu? Da li će imati svoje porodice?

Uvek sam joj govorila:– Ma, smiri se, Maro, ne boj se toliko, nemaš razloga.

Vidi ih kakvi su, k’o lutke. Ćuti Maro, da ne čuje zlo! – i tako je ućutkam na neko vreme, pa onda nanovo.

Prvo su završili škole, Jelena medicinsku, a Dragan saobraćajnu. Ona se zaposli u Šilerovoj, u Domu zdravlja, a on u „Zmaju“.

Prvo se udala Jelena, za fi zioterapeuta iz Doma zdravlja,

nekog Mikicu, dobrog čoveka. Ne zadugo, oženi se i Dragan sa Senkom, daktilografkinjom iz suda. Onog suda na Novom Beogradu.

Počeše da se rađaju deca. Unuci kao bombončići, ali Mara nesretna. Ona i Nedeljko sami, decu viđaju samo nedeljom, ako dođu, a ona nema vremena da ide u posete, i pati.

Pati i Nedeljko. Očekivao je da bar neko ostane uz njih, da pomogne, a i unučiće retko viđaju.

Što su sazidali toliku kuću? Kako su se deca rađala, tako je Nedeljko zidao stanove. Uvek je govorio da mora da bude spreman kad stignu zet, snaja i unuci. A oni mali tri i pet godina.

Tada smo se smejali, a sada neka gorčina svima nama. Šta je to sa decom, zar ne vide da su im roditelji stari i da je sve teže raditi.

Dođe Mara i kaže da su za to krivi zet i snaja, ne daju deci ni da svrate.

Uvek je smirujem:– Ćuti Maro, nije u životu uvek onako kako želimo, nego

kako je stvarno. Strpi se i videćeš. Istina će te iznenaditi.

Brzo namešta sobu, ja za njom trčkam, ona brža i spretnija od mene. Trudim se da joj nešto pomognem jer ona meni toliko daje.Namešta zavesicu koja je pala dok je otvarala prozor.Pušta sunce da uđe u kuću.

I, iznenadi ih oboje.Pade Nedeljko u postelju i skupiše se deca. Većaju,

ozbiljni, pa i poplašeni. Jelena će:– Ne bojte se, neće tati ništa biti, samo teška upala pluća.

160

Žene iz Mocartove

161

Lekovi, nega, ležanje i jaka hrana brzo će ga staviti na noge. Pričala sam ja sa dva doktora.

Dragan nastavi:– Daj Bože da je tako, ali kako će on pregurati ovaj

period. Mi svi radimo, majka sama ostaje s njim. –Sedi Mara pored Nedeljka, svoga muža, drži ga za ruku,

pa kaže:– Slušaj Neđo, oči moje, deca lepo razgovaraju. Da

čujemo šta će dogovoriti – prošaputa.Posle Dragana, Senka reče:– Dugo već razmišljam, zašto mi i vi toliko para dajemo

tuđim ljudima za stanove, a ovde imamo naše stanove i to veće i lepše. Zašto deca moraju da hodaju na prstima da ne smetaju gazdama, a ovde ovoliko dvorište i komšiluk pun dece. Hajde da se preselimo ovamo. Drugo, predložila bih da Jelena i ja damo otkaze u fi rmama i da ostanemo kući da gledamo decu, ali i baku i deku. Da im se nađemo, da ih negujemo i pomognemo. Moji su roditelji daleko, u Kanadi, pa mi uz Mariju i Nedeljka lepo. Često mi moji nedostaju. Odrasla sam bez njih, pa ne želim da se i ti Dragane od svojih otuđiš.

Mara čvrsto stisnu ruku Neđi.Na to će Mikica:– Što samo vas dve da ostanete kući? I mi Dragane da

otkačimo fi rme ionako nikad nema plate. Daj da uzmemo od dede zemlju i stoku, i da radimo. To je siguran posao; narod mora da jede – svi se nasmejaše.

Zadovoljno pljesnu rukama, skoči, odlete u kuhinju i čuje se po zveckanju da već stavlja ručak.

Za mesec dana uradili su onako kako su se dogovorili. Otkazali gazdama, uselili se u kuću, pa jedno po jedno dali otkaze i krenuli u nov posao. I Mikica je došao sa zemlje, iz Banovaca, pa je znao da radi kao i Dragan.

Senka i Jelena preuzeše kuću, pa Neđa brzo ozdravi. Nisu više dali Mari i Neđi da rade. Tako su oni otišli u zasluženu penziju. Neđa se igrao sa unucima, šetao ih, dolazio kod nas, ili u kafanicu, dole kod „Šarana“, na rakijicu.

Mara je plela džempere za sve njih, heklala stolnjake da obraduje kćer i snaju, šila im zavese ili posteljinu. Dolazila je kod mene često i nema više pitanja, samo ponekad, sa osmehom, uzdahne i kaže:

– Boga ti Frido, jesam li ja tebi bila puno dosadna s onim pitanjima?

– Nisi Maro, pa ti znaš da sam ja navikla na pitanja. Svi dolaze da bi nešto pitali.

Gura mi čokoladu u ruku i neku knjigu.– De, čitaj malo, evo ljudi dolaze. Brzo ću – uz te reči završava priču o Stojadinovićima.

Volim da ti ispričam i nečiji lep život, a to je retko da je baš sve u redu.

Život je težak, ali moramo naučiti da plivamo, da nas reka života ne odnese na pogrešnu stranu. Počela sam i da fi lozofi ram. Čuj ti mene kako pametujem.

Hajde da vidimo ko je sledeći. A da, broj 16. To su Momčilovići. Jadni ljudi. Sad ću ti pričati, samo da promešam pasulj.

163

anas je iznenada, samo na par sati, doletela Fridina ćerka Vanja iz Italije. Posle podne ide dalje, poslovno u Rusiju.

Donela je pregršt poklona, divno upakovanih i sele smo u dnevnu sobu.

Vanja gricka kolače svoje mame koje dugo nije jela i pije sok od zove. Uzdiše, smeje se, plače, grli majku, postavlja hiljadu pitanja.

Frida otvara poklone, polako kao da su od zlata.

Pažljivo odvija divne hartije i mašne da nešto ne pocepa.

U jednoj kutiji marama, velika, svilena, divnih boja, trouglasta:

– Da se ogrneš leti kad zahladi.– To ti je poslala Todorova mama

– priča Vanja punih usta.Drugi paket je četvrtast i veliki, unutra

je servis – porcelanski, za kolače sa naslikanim anđelima:

D

164 165

– E, to ti je kupio Todor – Vanja će.Duguljastu kutiju otvori i uzdahnu od

oduševljenja – unutra je bila divna kućna haljina od kašmira boje ćilibara:

– To, to sam ti kupila ja, mamice.Na red stiže jedan mali paketić i

otvorivši ga, ugleda pa se skameni, lančić sa medaljonom u kome su slike njenih unučica. Poljubi slike i zaplaka.

– De, mama, nemoj, to ti je poslao Todorov tata, kaže da budu kraj tvoga srca stalno, kada se slabo viđamo.

Sledeći paket je bio uvijen u papir sa slončićima i balonima. Pretpostavili smo od koga je. To su unuke baki poslale tople zimske patofne na kojima su izvezena njihova imena i tople zimske čarape.

Frida krišom briše suze da ne sekira Vanju. Na kraju Vanja donese iz hodnika jednu veliku sliku na kojoj su sve četvoro i Frida u sredini.

– Ovo ti je naslikao Todor. Neki Italijan navalio da je kupi, jedva smo mu objasnili da je to porodični album.

Preplaviše me emocije i sama sam bila ganuta. Shvatila sam da imaju tako malo vremena, a tako mnogo da kažu jedna drugoj. Krišom sam se spremila i iskrala iz kuće. Moraju biti same. Ja sam samo uljez u ovome času.

Te noći, kada sam već spavala, zazvoni telefon, znala sam da je ona:

– Nisi morala da odeš, moraš da shvatiš da te volim, volim kao da sam te rodila i da si u mojoj kući kao kod kuće. Zapamti to, mila moja bebice.

Poljubih je u slušalicu i rekoh:– Ne brini, evo mene koliko ujutru,

mislila sam samo da vam treba trenutak tišine. Volim te. Laku noć, Fridice.

167

Momčilovići su stigli iz Karlovčića. Rajko je dobio posao u Zemunu, u TIZ-u, te su rešili da

prodaju svoju kuću u selu i kupe drugu u Mocartovoj. Bivša vlasnica kuće tek što je umrla, a naslednici se posvađaše (srpska posla), te Momčilovići dobro prođoše. Za male pare kupiše veliku i lepu kuću sa okućnicom.

Dovedoše i sina jedinca, malog Slobodana, koga su zvali Boda.

Tih i miran dečak od deset godina, retko kad se igrao s ostalom decom, ne zato što su mu branili, nego što se stideo. Najčešće je bivao na kapiji, gledajući ostale kako trče i zabavljaju se. Kada su ga zvali da se igra s njima, on im uvek, crveneći, odgovori:

– Neka sada, sutra ću.Dadoše mu ime Maza i ono mu ostade do današnjeg

dana.Roditelji su ga pazili kao oči svoje. Fini ljudi. Tihi i

neprimetni. Kao da nisu ni bili tu. Kada komšije pozivaju na neko slavlje, u prvom trenutku, skoro svi, zaborave na njih. Uvek su imali kulturan izgovor zašto ne mogu da dođu, ali su uvek slali poklone. Prihvatili smo ih takve, šta ćeš. Samo

Radojka kuferašica (Mocartova br. 16)

168

Žene iz Mocartove

169

su radili, stvarali i brinuli o Mazi. On je dobro učio, i izučio neke škole. Pravo da ti kažem, ne znam tačno šta, ali bi sve po redu: škola, fakultet, posao, ženidba, i naravno, sin naslednik.

Kako nađoše sebi sličnu devojku, ni danas mi nije jasno.

Ista oni, kao da je odrasla u toj kući. Dušica se brzo uklopila u njihov način života. Onako tiha i mirna, ne pade joj teško.

Rodi se mali Stefan, te on malo uzburka kuću Momčilovića. Živahno detence, sjajnog osmeha i grlenog glasa. Jurcao je po ceo dan po ulici. Znao je svakog komšiju, i mladog, i starog, i sa svima je pričao, dovikivao se i smejao.

Bi mi drago da i u tu kuću uđe malo života.Njih četvoro su pokušavali da smire Stefana, ali su brzo

shvatili da je to uzaludan posao i ostaviše ga na miru.Njegove vragolije pratili su uz osmehe, i činilo se da i

njima prija Stefanova neukrotiva energija.

Uz osmeh na licu, dok priča, čisti kuću i kadi je tamjanom. Izvodi me u dvorište i stavlja me da odmaram u ležaljci, te donosi hladan čaj sa puno limuna, divnog mirisa. Pomilova me po obrazu, uzima metlu u ruke i nastavlja.

Kada je stigla kriza u naš sokak, a i šire, ne predadoše se Momčilovići, već izvadiše ušteđevinu, koja ne beše mala, jer su godinama vredno radili, i otvoriše pržionicu kafe.

Zamirisa pržena kafa našom ulicom, bude ti milina. Meni je to jedan od najlepših mirisa.

Neke ljubomorne komšije počeše da se bune, hoće

peticiju. Kada su videli da nemaju uporište u ostalima, odustaše, tako da su ljudi mogli da odahnu.

Često su mnogima u ulici poklanjali kafu. Divni ljudi, ko, bre, u ovo vreme nekome nešto poklanja. Zamisli, ona Alma reče na ulici, u prolazu, ženama:

– Mora da im je loša kafa, čim je poklanjaju.Fuj, ne mogu da verujem dokle može ljudska zloba da

ide.– Pa, što si uzela! – viknu za njom Vukica Dakić.Ona ti samo odmahnu rukom, a žene je ispratiše smehom.

Tako joj i treba.

Ostavi metlu i đubrovnik, opra ruke na česmi i uđe u ružičnjak da sredi cveće. Na licu joj neki mir i spokoj. Orezuje ruže i baci mi jedan beli, prelepi pupoljak, praveći se da nisam tu. Napravi buket, sipa vode u vazu, te stavi na sto ispod nastrešnice. Miriše ruže, zaronila u buket, pa se trže i nastavi.

Nisam puno kontaktirala s Momčilovićima, ali mi behu dragi. Nije čovek morao mnogo da ih upozna, a da ne vidi koliko su to dobri ljudi, pošteni i vredni. Dobro, malo povučeni, ali svi mi imamo neku bubu. Zar je nemaš i ti? ’Ajde priznaj! Njihova mana, ako je moram tako nazvati, je bila bezazlena. Nikoga nisu povredili.

Sedi za stolom, ušiva neku jastučnicu, kidajući konac zubima. Skida naočari, pali cigaretu i zamišljeno gledajući u daljinu nešto šapuće, kao da neko sluša.

Šta da ti kažem, nedavno zakuca muka i na njihova vrata.

170

Žene iz Mocartove

171

Prvo smo primetili da se uopšte ne vide. Čak ni kada utovaraju kafu i slično.

Pomislili smo da odoše na odmor, ali to se nikada nije desilo, da svi odu, a kuća prazna.

Prvo videsmo Rajka, ali on samo promrmlja „dobar dan“ i ubrza korak, sagnute glave.

– Ljudi, nešto nije u redu, kad vam kažem – rekoh ženama.

Gledam je i osećam toplinu u duši. Volim je, kao nikoga do sada. Ona me pogleda i kao da pročita moje misli, klimnu glavom, ali joj smešak s lica nestade. Stavlja šiće u krilo i gleda u nebo.

Ne prođe dugo, kad evo ti Radojke kod mene.Sede, prihvati kafu i poče da priča, izgubljena i

utučena:– Komšinice, Dušica nam se razbolela. Odjednom,

ne znam ni sama šta se i kada desilo. Malo se žalila da je boli ovo ili ono, da ima temperaturu i groznicu. Ja je lečila aspirinima i čajevima, a ona sve gore. Jednog jutra zove me Boda i kaže:

– Mama, Dušica ne može na noge! – Kuku, sine, kako ne može, daj da vidim – uletela sam

u njihovu sobu. Ona je ležala nepomično, a suze su joj se slivale niz lice.

– Nemoj Dudo plakati, sad će majka da ti pomogne – pokušah da je utešim. Izmasirala sam je celu alkoholom i ona polako ustade, uz jake bolove. Rekoh sinu:

– Zovi doktora, nije dobro, nek’ dođe brzo!Dođoše brzo, pregledaše je i odvedoše u Urgentni

centar. Ceo dan smo čekali da se Boda vrati. Nisam smela

da zovem, ne znam šta se dešava, da ne smetam. Sve kršim ruke, molim se Bogu. Palim kandilo i krstim se pred ikonom, kad viknu Rajko:

– Smiri se ženo, sad će oni! Moj Rajko viče, ne mogu da poverujem, ali znam da je

i njemu teško.Eto ti stiže Boda, plače k’o kiša:– Zadržaše je u bolnici. Kažu da sumnjaju na multipleks

sklerozu, napada ljude u našim godinama. Potvrdiće za koji dan, kada svi rezultati budu gotovi. Majko, očajan sam ti, majko, samo da je ne izgubim, šta ćemo Stefan i ja bez nje? – zagrli me kao kada je bio mali.

Plakali smo svi.Uđe, komšinice, tuga u moj dom i u naša srca.Dijagnozu su potvrdili, pustili je kući, dali neke lekove.

Boda kontaktirao mnogo lekara, sedeo na internetu noćima. Hteli smo da je vodimo u inostranstvo, ali svi isto pričaju. Komšinice, pomagaj, ti si mi jedina nada, ima li leka? – zari lice u šake i ostade tako.

– Ima leka, ali moraš da mi veruješ i da to uradiš od srca i čiste vere. Ja ću joj spremati čajeve i meleme. Dugo će to trajati, samo morate da me slušate, da budete strpljivi i da joj sve dajete.

– Ne brini, sve će biti kako kažeš, samo pomozi – zadrhta Radojka – šta ja treba da uradim?

– Ti, lepa moja, umesi jednu pogaču. Prvo pročitaj, dok mesiš, pet puta Oče naš, zatim se zavetuj svom kućnom svecu (a to sve na sedam dana pred slavu, da možeš da postiš pre mešenja), to moraš sama da smisliš, a da ti svetac pomogne da ti Dušica ozdravi. Do kraja života moraš da se držiš zaveta, da postiš tu nedelju pred slavu i da se svaki put pričestiš.

172

Žene iz Mocartove

173

Pitaš me šta je to zavet. Evo, reći ću ti, na primer: neko se zavetuje da će, do kraja života, postiti petkom i da će darovati crkvu s nečim i slično. To moraš sama da smisliš, tu ti ne mogu pomoći, a i posavetuj se sa svojim sveštenikom, da ti pomogne ako zatreba, da čita molitve za ozdravljenje i da, kad dođe vreme, preseče kolač. A ti, kada dođeš iz crkve, toga dana kada se zavetuješ, sredinu od pogače, gde ima najviše crnog vina, podaj Dušici da pojede, a ostalo pojedite vi. Nemoj nešto slučajno da ostane ili, ne daj bože, da baciš – izdeklamovah joj, sve u jednom dahu.

Suza joj krenu u krilo. Brzo je obrisa, kao da ne želi da je neko vidi, skoči na noge i motikicom poče da okopava leje u svom povrtnjaku. Svaka lejadrugo povrće. Okopava kao da ih mazi.

Sve su me poslušali. Radojka se zavetovala na Mitrovdan, a ja sam stalno pravila moje čajeve i meleme, da ojačamo jadnu ženu, i pravo da ti kažem, bolest smo zaustavili, što je najvažnije. Teramo dalje do krajnjeg cilja – da je dignemo na noge. Uspećemo jer je njihova vera velika, a pomaže i otac Gavrilo i prota Milan, i komšije: Njuša, Anastazija, Jelisaveta i mnoge druge žene. Kupamo je u raznim travama, mažemo mojim kremama, a svekrva je samo ljubi i kaže:

– Golubice moja, bićeš ti dobro! Prestali smo da plačemo, sada iščekujemo pobedu nad

bolešću.Maza počeo ponovo da radi i ima osmeh na licu, a što je

najvažnije, Stefan opet izađe na ulicu, pa viče:– Gde si ti Luka, nema te sto godina?Komšija mu odgovara:– Tu sam delijo, a gde si ti, mislio sam da si se oženio!

– Nisam, da jesam svi bi znali, zvao bih te na svadbu! – viče mališa.

Svi iz ulice koju su čuli, smeju se.

Dok govori, ponovo joj zasijaše oči i poče da peva neku pesmu na nemačkom. Uspavanka. Slušam i tonem u san. Samo sam još osetila kada me je pokrila i zaspah.

Ja čekam i dočekaću.Ponovo će Dušica šetati sa svojim sinom.

175

ežim u velikom bračnom krevetu. Svuda oko mene beli jastuci i perjani jorgani. Utonula, ne vidim se. Osećem se kao devojčica. Uključen je radio, govore vodostaj, ot kad to nisam čula. Fridine papuče tapkaju levo-desno, iz kuhinje mirišu kifl e i toplo mleko. Kafa mi je u nozdrvama, miris džema je svuda oko mene.

E, da je sreće da je Frida moja majka. Oterah tužne misli i počeh da pevam neku dečiju pesmicu. Frida proviri u sobu i reče:

– Ustaj spavalice, čeka nas naporan dan, a i mora se doručkovati. Posle peremo veliki veš, ti kuvaš ručak, a ja ću sa ženama da posvršavam šta imam. Sad će one. Brzo, brzo, mili zeko!

L

177

Toga dana sam došla, nešto, kasnije nego obično. Pozvala me je na nekoliko dana kod sebe jer joj je muž otišao kod rodbine. Ne voli da bude sama, a ja uživam kada sam s njom. Tako stiže sa mnom i moja torba. Kupila sam joj neke sitnice jer znam da ih voli. Obradova se i poče da ih ređa po vitrinama. Ljubi te sitnice pa mene. Volim kada se raduje.Gura me u stolicu za ljuljanje, donosi toplu čokoladu i njene veličanstvene kolačiće s cimetom. Seda i gleda me dok jedem, i poče.

Ljiljana Simeunović je dobrodržeća ženica, pedesetih godina, koja se davnih dana udala za našeg „ličnog“ pekara iz ulice, Bojana, deca ga zovu Buhtla.

Kod njih ti u dvorištu povazdan mirišu hleb, kifl e, bureci, perece, đevreci, ostala peciva, slana i slatka, i naravno, buhtle. Imaju i kolače, one takozvane „sitne“, a prodaju i kore i rezance za supu.

Nama milo što sve imamo u ulici, ne moraš da štrapaciraš, a i njima dobro.

U vreme slava i ostalih praznika, pečemo kod njih prasiće i jaganjce. Praktično je, a oni pošteno rade svoj posao.

Lola Buhtlina (Mocartova br. 17)

178

Žene iz Mocartove

179

Prave divne slavske kolače, a posebna su im umetnost korpe od testa pune zemički i kifl i. Kad ih izneseš pred goste, svi se oduševe, a nisam čula da to još neko radi osim njih.

Živesmo lepo sa našim pekarima iz broja 17.

Dok sklanja posuđe i čisti mrvice sa stola, žuri u kuhinju jer je u rerni gibanica koja divno miriše. Plaši se da ne zagori. Nastavlja priču dok radi, priča glasno da mogu da je čujem. Volim kada je bučna.

Zvuči, sine moj, zvuči idilično, ali nažalost nije.Dobiše oni odmah prelepu devojčicu, belu kao sneg, a

crne kose kao ugalj. Ljilja srećna, a Buhtla presrećan.Sretosmo se na ulici, baš kada se mala Lola rodila. Ljubim

mog školskog druga i čestitam mu, a njemu skliznuše dve suze niz lice:

– Veruj mi, želeo sam devojčicu i dragi Bog mi usliši želju – prošapta.

Potapšah ga po ramenu i osmehnuh se:– Devojčice su radost i uteha. Neka ti je živa i zdrava.Učiniše sve da mala Lola živi u izobilju, okružena

ljubavlju.Izrasla je u prelepu devojku. Pametna, fi na. Vesela,

znatiželjna. Uvek spremna na druženje. Svi njeni vršnjaci u ulici joj prijatelji, a i oni mlađi i stariji. Sa svima lepo živi. Ume. Zvala sam je Crna, svi Lola, ja Crna. Fascinantna je bila ta njena kosa kao gavranovo krilo, a sija. Bože me sačuvaj, kao da je pravio neki Indijanac. A ten beo, beo, aristokratski. Učila škole i to uspešno. Osnovna – sve petice. Diplome razne. Zemunska gimnazija – sve petice, nagrade, učenik generacije. Upisa studije. Hemija. Nikome ne bi

jasno zašto baš hemija, ali dobro. Neka bude. Već na prvoj godini upozna ona Tadišu Bakića. Došao iz Crne Gore da studira mašinstvo. Kada su se upoznali ona brucoš on na drugoj godini. Divno ih videti, on veliki, veliki i lep, ona visoka, tanka, vitka, lepa k’o najlepši dan. Svaki dan mu ona nosi razne đakonije iz pekare. Smeška se Buhtla:

– Nosi kćeri, neka jede balavander, to nema tamo odakle je on. Nosi i neku buhtlu.

Lola se smeje, grleno, zvonko:– Tatice, tatice, pa baš svaki dan i buhtla. De, de dobro,

poneću. Veliko nam društvo, poješće se.Poljubi oca u glavu i otrča na autobus.Ljilja izmoli muža da Loli kupe auto. Makar fi ću. Da

se dete ne maltretira po autobusima i noću da se ne vraća samo. Kada ima auto sam je svoj gazda, a i sigurno je od huligana. Pristade Buhtla, a kako i ne bi jedinica-mezimica, a i skromna je. Ne traži ništa, a hoće da pomogne i u kući i u pekari. I onaj njen Tadiša, pomaže i on. Sve češće prespava kod njih. Prvo se Buhtla ljutio:

– Šta će reći svet? – kaže.Ljilja se mršti i sikće:– Ćuti, more, šta me briga šta će svet reći. Važno je da

je moje dete sretno!– I to što kažeš – sleže ramenima Buhtlica.

Postavlja sto. Kao da je praznik iznosi zeleno-beli porcelan, srebrni pribor i kristalne čaše. Samo za nas dve. Iznosi hranu kao za vojsku. Piletina sa susamom, gibanica, šarena salata s maslinama i sirom. U čaše sipa ohlađen šampanjac. Donosi pečurke i šunku u želeu. Već ližem prste. Cokćem, uživam, a ona nastavlja.

180

Žene iz Mocartove

181

Godine prolaze, deca zaljubljena, veza kao da gledaš neki holivudski fi lm. Uče, daju ispite, izlaze, imaju veliko društvo, putuju na more, kod njega na Cetinje. Dočekuju našu Lolu kao princezu. Ona umiljata, vredna, ne libi se nijednog posla, lepo vaspitana. Što da je ne vole! Sina im čuvaju, hrane, paze, maze. Tadiša diplomira na vreme, kako treba, sa super ocenama, Crna upisala četvrtu godinu.

Jedne večeri u nekom restoranu, uz sveće i tamburaše, momak izvadi prsten i reče:

– Želim da budeš moja verenica. Završio sam školu. Otišao bih u JNA, pa kada se vratim da se uzmemo. Hoćeš li primiti prsten od mene?

– Biću tvoja – prošaputa Lola i preplavi je neka sreća da je mislila da će se onesvestiti.

Ode Tadiša u vojsku...Služio je u Kraljevu. Naša curica malo, malo, na autobus,

a Ljilja i Buhtla pakuju hranu:– Neka jede vojska. Mladi su, mogu da pojedu! Ljubav na sve strane.Kada je došao na vikend kući, sretoh ga na ulici.– Ljubim ruke, gospa Frido – reče.– Zdravo momčino. De, de, daj da ti oči vidim – uhvatih

ga na brzinu.I skamenih se. Čudo videh, a kako reći. Ne bi mi

verovali, a i naljutili bi se na mene. Ništa me nisu ni pitali a i tako bi se sve desilo.

I ostade još mesec dana do njegovog povratka. Lola poče da se sprema, šije more stvari, obilazi butike s drugaricama, kupuje šminku, parfeme, obuću, tašne ...

Pa sprema: posteljina, peškiri, stolnjaci. Ljilja veze, hekla, unajmljuje žene. Kupuju se jorgani, ćebad, servisi za ručavanje, za kolače, srebrni escajzi, svećnjaci, kristalne

čaše i razni kućni aparati. Rešili Simeunovići da kupe sve što treba, da se ne obrukaju. Kupiće im stan, pa da imaju sve. Lolica bira slike, ogledala, vaze, porcelanske i kristalne činije. Biće njihova kuća kao apoteka. Dobiće posao i on i ona. Biće sve u redu. Njeni će pomoći, a i njegovi.

Dolaze joj drugarice, uz kafi cu pričaju o venčanici, svadbi, biće deveruše, pitaju se kakvi su momci ti njegovi prijatelji i braća. Kakva će biti muzika? Kikoću se. Procvetala bašta od cveća i lepih devojka. Svaka je sretna zbog Lolice, a u potaji priželjkuje takvu sreću za sebe.

Dođe i taj dan, javio se sinoć, stiže sutra oko dva posle podne.

Spremila je kuću. Ljilja skuvala najlepši ručak. Buhtla umesio svakakva peciva.

Naša se Lola lepo obukla, namestila frizuru, doterala se, sela na balkon da čeka svog čoveka. Da ga vidi kako ulazi u ulicu i hoda prema njoj. Želi da joj zastane dah kad ga ugleda.

Prođe dva, pa pet, dovuče se do sedam.Lola sedi i dalje, a u kući Ljilja skamenjena, tiho je ne

čuje se ni disanje. Legao neki težak strah na kuću.

Sklanjam ostatke od ručka. Prebacujem hranu u manje posude i ređam u frižider. Dok perem sudove ona iznosi tiramisu i profi terole na sto. Uzdišem i navaljujem na kolače, a ona pali cigaretu i pije neskafu koju je i meni umutila. Uživam kao nikada. Ona se smrači kao da je ljuta na trenutak, pa onda tužna.

Svakoga božijeg dana, narednih šest meseci, sređivala se Naša Lola i u dva sedala na terasu i čekala. Jedva je jela i pričala.

182

Žene iz Mocartove

183

Ljilja je prvo tugovala, posle je bila ljuta. Ljuta toliko da je mislila da može da ga ubije, a onda je uhvati strah. Strah za dete. Šta činiti? Kako joj pomoći? Zašto se sve ovo dešava.

Dolazila je i kod mene ali ne uspeh da je utešim. Ništa dobro nisam mogla da joj kažem, pa sam ćutala. Kršila je stalno ruke, ruke koje su svakoga dana sve više podrhtavale. Gledala je kćer koja kopni, nestaje. Ljubila je svoje čedo i molila da krene dalje.

Lola nije nikome protivurečila, ali je samo ćutala i čekala.

To joj ubi majku.Jednog popodneva se nije probudila. U snu je otišla.

Legla da odmori. I ode.Lola, samo, obuče crninu i nastavi da čeka.Buhtla naš dragi, osede preko noći i postade kao sena.

Utehu je našao u radu.Posle šest meseci pojavi se dilber na početku ulice i

dođe do njihove kuće, kao da ništa nije bilo. Klekao je pred nju, obgrlio njene noge i krenuo s pričom:

– Mila moja, oprosti mi, znam da sam zgrešio. Poludeo sam kad izađoh iz vojske. Ponese me život neproživljeni. Ponese me ludilo. Izgubih razum. Uradio sam mnogo ludosti, gluposti. Roditelji me podržaše. Kažu, ništa nisi proživeo sine, uživaj u životu, brak može i da sačeka. Srećo moja, kao da sam bio omađijan. Primi me nazad. Ti si moja sreća jedina, sve je ostalo ništa. Samo tebe volim.

Oprosti mi, nikada te više neću ostaviti – pođe i neka suza.

Lola ga je saslušala. Nije ni trepnula. Gledala ga je pravo u oči. Oči koje mole. Oči koje je obožavala.

– Idi i ne vraćaj se više. Ti ne postojiš – prozbori hladno,

tako hladno da Tadiša zaneme. Još malo je ljubio njena kolena i ruke u krilu i samo u jednom trenutku shvati da je to njena konačna odluka. Ustade i ode.

Svi smo mislili da će se trgnuti i posle nekoliko dana krenuti za njim.

To se ne desi.

Pere ostatke sudova, čisti kuhinju i priprema se da mesi tortu s višnjama i šlagom. Dok muti jaja u vangli, skonsentrisana na posao, ipak nastavlja priču.

Ode uskoro i naš Buhtla. Ne izdrža prazninu bez Ljilje i tugu svoje Lole.

Nažalost Lola postade Crna. Diplomira na fakultetu. Mislili smo krenuće. Ne, to je

bio početak kraja.Pekaru izdade u zakup. Poče da puši travu. Svakoga

dana postajala je sve starija i pogurenija. Kao da joj je sto godina. S trave pređe na nešto što se uvlači u nos. Poče da rasprodaje stvari, nije joj dovoljno bilo što je dobijala od izdavanja pekare. Uveče bi odlazila od kuće, a vraćala se u cik zore. U tim noćnim tumaranjima, po zemuskim birtijama srete nekog Stojana Ćuluma, Bosanca iz Zemuna. Velike glave i velikog vrata. Velik k’o medeved, bože oprosti! Antipatičan i pijan. Maltretirao je Crnu, ali njoj to nije bilo važno. Puštala ga je da radi šta hoće i trpela. Nikada nije plakala niti se žalila, samo je starila kao da je dan godina. Rodi mu ona i jedno detence, maloga Veselina. Tad on prestade da je bije, ali navika da je maltretira bar verbalno, nikada ne presta. Njoj to nije bilo važno. Čuvala je dete kada je pri sebi, a inače nije ga čula ni kada plače. Dete je zaostalo u rastu, ma, u svemu. Tužno je bilo videti

184

Žene iz Mocartove

185

ga tako malog i nesretnog. Dolazila mi je noću, ugasla. Pile smo kafu, pušile i ćutale. Gledala je u moje kandilo noćima, nema. Ništa joj nisam rekla, a srce me bolelo.

Jedne noći reče:– Frido, dolaze mi noću Ljilja i Buhtla i plaču, i mole

me, mole. Ne mogu da im ispunim želje. Frido, molim te, reci im da ne mogu, ne mogu drugačije. Ovo je moj život. Frido, neka ne plaču, samo oni neka ne plaču!

– Dobro, sine moj – odgovorih suvo.Prolazile su tako godine, ona se malo trgla. Nije više

bila drogirana svake noći, poče i jadnog Veselina da gleda, a i muža. Posta malo toplije u njihovoj kući.

Kad jedne zime, dok je sneg bio veliki, ko zna kako je, stigao u njeno dvorište kršni Crnogorac i zazvonio na vrata. Ona mu je otvorila i skamenila se. Reči potekoše:

– Volim te još uvek. Ne mogu da te zaboravim, a pokušao sam, hteo sam da ne patim, ne vredi. Pođi sa mnom. Vrati mi se!

Iza njenih leđa pojavi se Veselin i zagrli majku oko struka, samo mu glavica izviruje. Stoje tako na vratima njih troje i gledaju se. Napolju minus, a oni kao da je leto.

Drži visoko u ruci varjaču, kao da diriguje. Podvlači priču pokretima. Napravi pauzu, pa će dalje:

Poče sneg da promiče. Veselin progovori: – Mama? Tadiša raširi oči i pojavi mu se iznenađenje u očima.Ona i dalje mirna i hladna reče:– Idi! – i zatvori vrata.

To je bilo poslednji put. Nije stigao da joj kaže da je uspeo u životu – ali samo poslovno. Da se nikada ženio nije, niti ozbiljnu vezu imao. Samo posao i misli o njoj. Nije stigao, a druge prilike neće biti, znao je to.

Nastavi život Crna kao da se ništa ne desi.Poraslo dete. Momak je Veselin. Oterala i onog svog

muža. Sami njih dvoje. Dobro je kako je bilo. Kod mene dođe na slavu. Sedi, ćuti. Drugarice su joj se poudavale. Pitaju je, hoće da razgovaraju s njom. Ona samo sleže ramenima i ćuti. Tužna priča, šta ćeš!

I to je život. Život takav – kakav je.

187

kupana, uvijena u bade mantil i peškire, još vrela od tople vode i namirisana od losiona za telo, uvlačim se u krevet, uzimam sa noćnog stočića kremu za lice i dok se mažem, shvatam da ja već dugo živim, u stvari, kod Fride. Đura ode i na nekoliko meseci kod rođaka, ja tada uopše ne idem kući.

Pogledam šta ona radi. Na televiziji lep ljubavni fi lm „Dok si ti spavao“ sa Sandrom Bulok, malo gleda, malo uzdiše, malo piše pismo. Znam, piše Vanji, Todoru i deci. Kada je zalepila koverat, uzima jednu veliku svesku i poče da piše.

Ustadoh, spustih roletne i upalih joj lampu na stočiću kraj nje. Krajičkom oka pogledah veliku, debelu svesku i shvatih, ona piše dnevnik.

Lagano, legoh u krevet i udubih se u fi lm. Gledam ga, po ko zna koji put, ali

O

188 189

nema veze, uvek me raduje. Kada začuh da je zalupila tešku svesku i stavila je u fi oku, pogledah je upitno.

– Radoznalo moje mače, da, pišem ali ne dnevnik, pišem jednoj mojoj drugarici iz detinjstva, tu, par kuća od mene, s kojom sam odrasla. Ona je napustila svoju kuću, porodicu i mene davno. Ne znam ni gde je, ni šta radi. Znam da je živa i da će se vratiti jednoga dana i da ću sve morati da joj ispričam, pa pišem da ne zaboravim.

Prsnu u smeh:– Prevarila sam te, a, poverovala si.

Nisam ni senilna, ni šiparica u godinama. Pišem, sine, svoja zapažanja iz posla. Pišem recepte. Pišem molitve, koje su za šta, jer svaka molitva ima snagu za nešto drugo. Pišem kako se pomaže ljudima koje ometa zla energija ljudi ili viših sila. Ali da te ne ometam, gledaj fi lm, sada će topli kakao, pa da spavamo.

Pogasi sva svetla, upali kandilo, donese dve šolje, leže pored mene. Cmoknu me u čelo. Srčemo topli napitak, a ja ću stidljivo:

– Frido, ja sam se uselila kod tebe bez pitanja.

– Baš me briga, meni paše, a tebi?Osmehnuh se i zagrlih je.– Laku noć, bebice.– Laku noć, majka.

Mocartova broj 18 – lepa kuća, a pusta. U njoj živi Simonida Ante – bivša balerina, bivši

koreograf, bivša žena, bivša majka.Znam da glupo zvuči, ali čućeš, sve je istina.

Rano jutro. Još nije svanulo. Ustala sam i ja. Da spremimo kuću pre nego stignu ljudi. Živahna je od jutros. Mesi krofne. Mirišu fenomenalno. Testo naraslo, modlicom ga vadi i peče. Vrelo mleko, džem od kajsija i krofne.Jedem kao da nisam danima jela.Ona ubrzava priču, jer ljudi polako dolaze. Kuvam kafu svima. Gledaju me zahvalno. Dok se sprema za početak rada, nastavlja.

Taj Vico Ante, poreklom Dalmatinac, rođen tu, u ulici, pre više od 25 godina dovede u kuću prelepu balerinu Simonidu. Završila je konzervatorijum u Moskvi, karijera je bila pred njom. Pozivali je na solo gostovanja, a putovala je i sa ansamblom. Pisale novine o njoj, bila na televiziji. Svi smo bili ponosni na našu novu komšinicu.

Simonida žena sena (Mocartova br. 18)

190

Žene iz Mocartove

191

Pravio se važan i Vice. Bila mu je privržena od prvog dana i sve pare koje bi zaradila, njemu je davala, da otvori prodavnicu za kućne ljubimce. Ne prođe dugo on otvori prvu, na zemunskoj pijaci, a potom i na ostalim beogradskim pijacama. Prodavao je sitne kućne ljubimce: ribice, ptice, kornjače, a uz to i kompletnu opremu i hranu. Prvi je uvezao hranu za pse i mačke, pa onaj pesak za mačke, nisam ni znala da to postoji.

Rekao bi čovek da lepo žive, ništa im ne fali. Prvo se rodio Ivica, a odmah za njim i Tonči. Retko koja balerina, ako radi, rodi više od jednog deteta. Ova je ispunjavala mužu sve želje, pa i ovu. Trpela je karijera zbog odsustva, ali se ona nije bunila. Obaveze oko dece, muža i kuće, ovu tananu, skoro providnu ženicu, vrlo brzo udaljiše od igranja. Prešla je u koreografe i nije se bunila. Tako mora biti.

Dok je gledaš kako ide niz ulicu prema autobuskoj stanici, čini ti se da lebdi ili pleše, da ne hoda. Svi su je zavoleli, a kako i ne bi kad je umiljata, fi na i nežna, za svakoga ima lepu reč, a divna i majka, i supruga. Čudo jedno od žene. Mene je uvek podsećala na porcelansku lutku.

Godinama su lepo živeli, uređivali kuću, putovali, igrali se sa svojom decom. Bilo je uživanje gledati ih. Simonida se družila sa ženama iz ulice. Učila da kuva i naučila odlično. Sve joj od ruke išlo. Šila je svojim dečacima one pozorišne lutke, što staviš na ruku, a ubrzo i svoj deci iz ulice, pa su često leti, kod njih u bašti, za nas odrasle pravili pozorišne predstave.

Sve male devojčice su dolazile kod Simonide na časove plesa, tako da ona ubrzo otvori u kući i prvu privatnu školu plesa. Počeše da stižu male devojčice iz svih krajeva Zemuna. Divota gledati tolike repiće i kikice, i slušati kikot i klavir u prolećne dane, kada se otvaraju prozori školice.

Čuje se i Simonida koja nežno broji:– Idemo, i jedan, i dva, i tri ... Ne valja, ponovo! – pljesne

rukama i nastavi brojanje.

Pokazuje kao da igra i smeje se sebi. Liči na devojčicu.

Vice je uspešno širio posao i vremenom je sve više putovao, zato što je povećavao asortiman u svojim radnjama, a kada je u zemlji, vreme je provodio, kako bi on rekao:

– Na terenu!Simonida nije ni primetila da kući dolazi samo da

prespava. Dočekivala ga je sa osmehom:– Mili moj, tako su ti oči umorne, hajde se istuširaj,

večeraj, pa lezi. Ti jedva stojiš na nogama! On bi samo klimao glavom.

Stavlja papire za rad na sto i svaki čas gleda u dvorište. Sve je više ljudi.

Dečaci, kao iz vode, porastoše i obojica krenuše u srednje škole. Sve je manje imala obaveza oko njih. Bila je tu da sluša prve žalopojke zbog ljubavi, da pomogne oko nekog predmeta u školi, da ode na roditeljski, da skupi pare za letovanje i zimovanje, a ubrzo i da plati auto-školu, da da pare za novu garderobu i obojici kupi po jedan auto.

Sve to sama, tata nije imao vremena i uvek je govorio:– Stvarno nemam kad, ti ćeš to bolje. Evo ti novac, pa

reguliši, molim te oslobodi me toga, znaš i sama koliko sam angažovan.

Ona bi ga ljubila i mazila se:– Jadni moj, mili moj, ne brini, sve ću ja!Jednom prilikom sam joj skrenula pažnju, ona odmahnu

glavom i reče:

192

Žene iz Mocartove

193

– Neka, mnogo je umoran, ja manje radim. U pozorištu je sve manje posla, u baletskoj školi ću raditi sa još jednom balerinom, u kući mi pomažu dečaci. Sve je u redu, ne brinite.

– Dobro, sine – uvek sam joj odgovarala.

– Izvini, sada ćemo napraviti pauzu, mnogo ih je.Ljubi me i izlazi na vrata.– ’Ajde, neka uđe prva žena. Znam, zlato, da si ti, de uđi, sedi ovde. Da čujem...

Jedino mi se u toj kući nije svidela ta balerina, Katarina, koja je puno vremena provodila kod njih, a sve češće i spavala, dok se nije preselila, jer joj je gazda bio „grozan“, kako reče. Simonida se sažalila, pa pored plate ona dobi i smeštaj i hranu.

Ne zadugo, poče ona po kući i komšiluku da vrcka, skoro polu gola, da se sa svima smeje i to na glas, onako izveštačeno. Vidim ja da muškarcima oči ispadaju kada je vide. Rekoh to Simonidi, a ona će meni:

– Nemojte teta Frida, ona je tako dobra i jadna. Nema nikoga, samo nas. –

I ja opet:– Dobro, sine.

– Po podne je. Radila je ceo dan. Umor joj se vidi na licu. Spremila sam ručak i sada ja trčim oko nje. Zaslužila je. Svi odoše mirni i spokojni. Ona iscrpljena ali sretna. Nije zaboravila da smo stale s pričom i ne mrzi je da nastavlja.

Ne lezi vraže, Vice poče da dolazi kući ranije, a vremenom je sve ređe bio i u radnji, kao „nema potrebe“,

i sve manje na putu, kao „platio je da ga neko zameni“. Simonida presretna. Svi ponovo na okupu.

Posle godinu dana dečaci upisaše fakultete. Ivica ekonomski, a Tonči arhitekturu.

Pijemo čaj, ja s limunom, ona sa mlekom. Pali mirišljave štapiće. Miris preplavi sobu. Miris voća i svežina.

Jednog dana, dođe Katarina kući sva usplahirena. Šta je bilo? Dobila je posao u Americi. Zvali je na probu. Igrala bi na Brodveju, a ako zadovolji, dobiće stalni angažman. Tu priliku ne sme da propusti. Njen brat je nosio njene snimke i fotografi je kod raznih menadžera i evo, desilo se. Živeće kod njega.

Otkud to da odjednom ima brata? Slučajno je zaboravila da ga spomene. Putuje već sutra. Kartu je dobila juče. Nije rekla, jer je bila zbunjena. Hvala im na svemu. Biće u kontaktu, pa da dođu kod nje na letovanje.

I tako. Ode. Simonida iznenađena. Vice, kao da ga nije briga, ni jednu ne reče. Samo se umudri i poče da prati sve političke emisije na televiziji, a u kući mora da bude tišina i da ga niko ne dira.

Dečaci veseli, ići će u Ameriku. Posle šest meseci, spremi se Vice da ide na put. Na

pitanje kada se vraća, reče za petnaest dana, ide na neki sajam akvaristike u Amsterdam.

Spremila ga Simonida. Kada je otputovao, slučajno je primetila da u ormanima nema, skoro uopšte, njegove garderobe. Pre nego što je krenuo, pitala ga je za ostali prtljag, jer je nosio više kofera nego inače, a on je rekao da je to reklamni materijal. Pa gde je, onda, garderoba.

194

Žene iz Mocartove

195

Sačekaće da se Vice vrati, da joj objasni. Jedne noći, oko tri ujutro, zazvoni telefon. Preseče je nešto. Šta se desilo? Zadrhta i podiže slušalicu:– Halo! – Halo, Simonida, ja sam.– O, mili moj, gde si, je li sve u redu?– Jeste, samo da ti kažem, ja sam u Americi. Znaš Katarina

i ja smo već godinu dana u šemi. Ne mogu bez nje. Ostaću ovde. Pozdravi decu. Javiću se. Uradi sa radnjama šta hoćeš. Svi su papiri kod našeg advokata. Tamo je i sporazumni raskid braka. Nadam se da nećeš praviti probleme. Ostavio sam ti sve, i radnju, i kuću, i novac. Počeću ovde od nule, pa kako bude. Izvini što sam te probudio. U zdravlje, mala, čujemo se! – izdeklamova Vice i prekinu vezu.

Osta ti ona nema sa slušalicom u ruci, skamenjena. U jednom trenutku trgnu je ono „tu, tu“ iz slušalice. Ode do dvorišta. Tamo na terasi, sedeli su njeni sinovi,

koji su tek stigli kući.– Majko, šta se desilo, što si tako bleda? – zabrinu sa

Iva.– Sedi mama, hoćeš vode i šećera? – zapita Toni.– Hoću cigaretu i jedan viski – reče jadnica.– Šta se desilo, ti mama niti pušiš, niti piješ? – skočiše

obojica.– Dajte mi šta rekoh – zamoli.Dadoše joj šta je tražila. Vrati joj se boja u obraze, ona

kao da se trže i ispriča momcima telefonski razgovor s njihovim ocem.

Slušali su nemo, nisu je nijednom prekinuli, slušali su u golemoj tišini.

Kada je završila, obojica sipaše sebi po jedan viski i tako

sedeše na terasi, bez reči, dok nije svanulo. Onda odoše na spavanje i spavali su ceo dan.

Rečenice pune tuge teku s Fridinih usana. Mazi svog mačora, a kao da nije tu. Spusti mačka na pod pa zapali jednu cigaretu i duboko povuče dim u pluća.

Simonida je dugo tugovala, ali nije dozvolila da se primeti. Komšije su je, ne hoteći, stalno pitali za njenog muža. Prvo je lagala, pa je shvatila da jednom mora reći, te im kaza istinu.

Prostruja našom ulicom zemunski duh. Svi su ga osudili, i oni koji ga znaju od rođenja. Više nije mogla da živi od njihove pažnje i poseta. Pomislila da će joj sve to smetati, ali je brzo uvidela da joj pomažu razne sedeljke, roštilji, izlasci, terevenke, igranje karata i jamba. Vreme je brže prolazilo i manje je razmišljala o svojoj situaciji.

Opet nije primetila da Vice momke stalno zove na njihove mobilne telefone, a ne na kućni. Razvod je brzo završen, radnje je sve prodala. Samo je kuću zadržala, zbog dece, zbog komšiluka i zato što je i sama zavolela tu kuću.

Jedne nedelje, za ručkom, kada su došle i devojke njenih sinova, Iva poče:

– Znate, devojke naše, mi imamo nešto da vam kažemo. Ovog leta, kada završimo godine, idemo kod tate u Ameriku, da završimo studije, pa se brzo vraćamo kući!

Simonidi se sruši svet, kao kugla od stakla prsnu na hiljade komadića. slomi se i njeno srce.

Stoički je ona, sine, sve to podnela.Lepo ih spakovala i napravila ispraćaj. Ispratila ih

hrabro, nije suzu pustila, poljubila ih nasmejana. Kada odoše, Simonida, te noći, završi u bolnici. Zamalo da ode od tuge.

196 197

Dok govori stoji na prozoru, zaliva ljubičice. Čisti dasku na prozoru. Promolila glavu kroz heklane zavesice i gleda niz ulicu kao da nekoga očekuje.

Kada je došla kod mene, nismo mnogo pričale. Odmah sam se dala na posao da je povratim. Uspela sam, za tri meseca, da bude ponovo stabilna i vedra žena. Vratio joj se elan, radost, životna energija. Radila je puno i družila se sa prijateljima.

Sada živi s jednim čovekom. Fin je, bivši baletan. Zajedno vode školu. Deca joj se javljaju, o povratku ne pričaju, a ona ne pita. Pomirila se sa sudbinom.

Eh, tugo moja.

anas pravimo veliko spremanje.Sve iznosimo napolje, i tepihe, i

posteljinu, krpare, skidamo zavese, uključujemo mašinu za mašinom, širimo veš, ribamo podove, vrata, prozore, poliramo nameštaj, trljamo pločice, nasapunjale smo kupatilo pa se čini da je unutra samo pena i ništa više. Usisavamo fotelje i sve krevete. Osećam da mi krv u venama veselo teče. Telo uživa što se kreće. Ovako se nikada nisam osećala kod svoje kuće. Samo smo dva puta popile kafu i popušile po dve cigarete. Bile smo zadovoljne kada je sve bilo na svom mestu, umiveno, izribano, čisto da se cakli.

Uzeh makaze i u ružičnjaku nabrah ruže svih boja, koje sam rasporedila po vazama i stavila u svaku prostoriju u kući.

Frida upali kandilo, brzo se prekrsti, poljubi krst na lančiću i zadovoljno reče:

– Golubice moja, nikada mi nije bilo lakše, nego danas. To je zato što si ti tu. Reći ću ti nešto, dete moje, ali ću te moliti da mi veruješ. Volim te, toliko te volim da

D

198 199

mislim da te volim više od moje Vanje, ne da mislim, znam. I volela bih da smo stalno zajedno, vidi kako sam sebična. Samo zapamti, volim te mnogo.

Meni su suze tekle niz lice. Tople suze sreće, jer prvi put čuh reči ljubavi upućene meni, a moja duša procveta kao najlepša ruža. Nema, sedela sam nekoliko trenutaka, a onda sam joj poljubila ruku:

– Hvala, majko, hvala na tim rečima, i ja tebe volim, volim do neba i nazad!

Tako zagrljene zateče nas Đura:– Hoće li biti ručka danas, ili ćete se

grliti ceo dan?Nas dve prasnusmo u smeh i na naše

čuđenje i on poče da se smeje.– Sada će, Đuro, sada će, ne brini,

nećeš umreti od gladi, alo božija – uštinu ga za obraz dok je prolazila kraj njega i ušla u kuhinju, a on je pocrvenevši pobegao u dvorište.

Sine moj, na tom broju dvadeset bilo je puno žena, ali nijedna se nije zadržala duže od nekoliko meseci. Luka Dragojevic nijednu nije oženio, nije ni sa jednom bio u ozbiljnoj vezi.

Dok odmaramo, leškarimo, posmatram njenu sobu. Puna je uspomena. Fotografi je, žute od starosti, mnogo slika Zemuna: Gardoša, Dunava, kafane „Šaran“, Glavne ulice, Karamatine kuće. Na jednom zidu okačen ručno tkan ćilim, živih boja. Na drugom porcelanske lutke, police s knjigama, kuća joj je puna knjiga. Posmatram kuću polako, detaljno, i slušam nju.

Ni sama ne znam da ti kažem šta se s tim dečkom dešava.

Ništa mu ne fali. Lep je, visok, zgodan, nasmejan, duhovit, ima lepe manire. Znaš, veliki je on zafrkant, ona plava kosa kad mu padne na čelo i kada se šeretski nasmeje i kaže:

– Fri-Fri, kako si mi, šta ima, lutko? – ja znam da neku prevaru sprema, ili na nekom poslu, ili sa nekom novom ženom.

Luka vuk samotnjak (Mocartova br. 20)

200

Žene iz Mocartove

201

I, što je najgore, sve ga one vole. Neke sam i upoznala, šta neke, skoro sve, i sve su htele da se udaju za njega. Boga mi, bilo je svakakvih: manekenki, glumica, uličarki, radnica, intelektualki, visokih, niskih, mršavih i punačkih, udatih, razvedenih, premladih, ili opet starijih od njega, s decom, i nerotkinja svih fela. Kao da pravi zbirku.

On sam, nije od škole ništa značajno završio, ali za posao – trgovinu imao je nos. Znao je kako i gde treba ulagati, šta treba, a šta ne treba uraditi.

Uvek uspešan i pun para. Mašala!

Pljesnu rukama, radosno. Voli ga, vidi se. Ustaje i pravi red među knjigama. Mesto je ne drži. Slaže ih na samo njoj znan redosled.

Luka ti je cirkus živi.Nekad se obuče kao seoski džambas: košulja otkopčana

dopola, i zlatan lanac (fuj!) i neke pantalone, budi bog s nama, a nekada se obuče kao da je sišao sa stranica žurnala. Kako god da se obuče, uvek neka žena s njim.

Bilo je tu mnogo dragih žena, ali šta ćeš, on brzo izgubi interesovanje. Mislila sam često, šta li se s njim dešava? Lepo je jednom gospođa Anastasija rekla, da on pati od sindroma Petra Pana. U pravu je skroz, vidim da hoće da bude večno mlad.

Vozi džip i nosi sve što ide uz to: dva mobilna, pejdžer, lap top... Muzika iz džipa čuje se do druge ulice, a ta muzika, koju sluša, ti je ona što je deca sada slušaju, kažu da je elektronska, kakva li?

U kući mu je sve na dugme, k’o vasionski brod! Preteruje u svemu.

S komšijama je divan, lepo vaspitan, spreman da pomogne, i šta ćeš, ne možeš se nikako na njega ljutiti, kad

je umiljat. Uđe u džip, uključi muziku do daske, zastane kod mog dvorišta i vikne:

– Fri-Fri, ’ajde da se provozamo! – Beži, bre, od moje kuće, ja sam udata žena! –

viknem.Smejemo se svi, i tako stalno.

Smeje se, glasno, zvonko, kao da je upravo zastao ispred njene kuće. Smejem se i ja. Zarazna je njena veselost i vedrina.Odosmo u dnevnu sobu da pijemo sok, a ona, ne bi joj teško, poče da peče palačinke. One tanke, tanane, pa rupičaste kao da su od čipke. Malo s eurokremom, malo s džemom od ljuštenih šljiva.Dok jedemo čuju se ptice iz dvorišta. U sobu je ušla muva, pa je Frida lovi i nervira se.

Jednom su mi trebale pare na zajam, pa skoknuh do njega, nekako mi najlakše da njega zamolim.

Uđoh na kapiju, on sedi u dvorištu, namršten, tmuran, zagledan u daljinu.

– Luka, ehej, gde si otputovao, sine? – ’Ajde, Fri-Fri, sedi, dobro si došla, večeras mi je

teško!– Šta se desilo, ne plaši me dete! – Nije ništa, samo sam večeras napravio glupost, osvrnuo

sam se iza sebe i videh da u životu nisam ništa pravo stekao, za ove četrdeset i tri godine. Nemam ni kučeta, ni mačeta. Sam sam, Frido, sam – spusti pogled i zapali cigaretu, a ruka zadrhta.

– Stani, polako, nisu sve lađe potonule. Za svaki problem postoji rešenje. Treba ti, nesrećo, žena, pa će svega biti, i dece, i pune kuće, i ehej, šta sve ne!

202 203

– Koga da ženim, koga, sve gledaju samo moj novac, auto, kuću, radnje, nijedna ne gleda mene. Da nemam to što imam, ni jedna me ne bi pogledala.

– Ne lupaj, dete, i ti si kriv, ni jednoj nisi dopustio da ti pokaže da te voli. Dva-tri puta je dovedeš kući i dobiješ amneziju, zaboraviš je!

– Pa, bolje da ja njih ostavim, a ne one mene, to boli, toga se plašim. Imaš li ti

neku za mene? – nasmeja se prvi put.Malo sam se zamislila, pa rekoh:– Imam, ali ne smeš se s njom igrati. Dobro je dete, ne

smeš je povrediti, ni nju, ni njenu porodicu – rekoh.– Koja je, koja, brzo pričaj? – Najstarija Dokićeva kćer. Onih sa Kosova, jesi li je

video? – Kako nisam, lepa, lepa, da lepša ne može biti, al’ me

ne gleda uopšte. Digne onaj svoj nosić i samo prođe pored mene. –

– Tako je, sine, vaspitana. Takva ti treba, a što je lepo, imaćeš odmah i veliku porodicu. Nećeš nikada biti sam. Hoćeš da popričam s njom i njenim roditeljima? –

– Hoću, budi moja majka, sredi mi to i biću ti dužnik do kraja života!

I tako je sve to počelo.Pregovori još traju, ali će biti sve u redu, mala već gleda

žurnale s venčanicama.Luka se promenio, prodao džip i kupio neki drugi auto.

Kaže – porodičan. Tiši je i mirniji, nekako drugačiji. Lep, vedar. Čini mi se, najzad sretan.

Neka im bog podari svu sreću, ljubav, zdravlje, slogu i tuce dece.

vake prve subote u mesecu Fridi, u pet popodne, dolaze drugarice na kafu, čaj, kolače i razgovor.

Zanimljivo je gledati te vremešne dame, sređene, u čipkanim rukavicama, svilenim košuljama ili haljinama, raznim ogrtačima, malim šeširićima i predratnim tašnicama. Sve se ljube, glasno pričaju i smeju se i dok ih posmatraš, učini ti se da vreme nije prošlo, da sve imaju školske kecelje, mašne u kosi i đačke torbe.

Upadaju jedna drugoj u reč, zadirkuju se, pričaju o deci i muževima, a onda dolazi na red priča o gornjevarošanima. Ko se razveo, ko udao, oženio, ko je dete dobio, ko otkaz, ko posao, ko se s kim posvađao, ko odselio, ko umro. Ko gleda svoje roditelje, a ko ne. Ko živi sam i nema nikoga.

S

204 205

I tako:– red trača– red kafe– red trača– red kolača– red trača– red čajapa nadalje, malo torte, malo priče, malo

soka, malo tuđih života.U osam sati kao da zvoni zvono za kraj

časa. Sve ustaju užurbane. Kod kuće ih čekaju, treba se večera spremiti. Navlače rukavice i stavljaju šeširiće i s tašnicama u rukama brzo nestaju niz i uz ulicu. Idu brzo, sitnim koracima, po dve, po tri i nestaju u večeri.

Raspremam stočiće i komode na kojima stoje kolači, torta, voće, prljave šoljice od kafe i čaja, med, žuti šećer, mleko i slatko, sokovi i kuglof.

Lepo mi je, volim kada se ljudi dugo poznaju i druže.

Frida sedi, pali cigaretu i mrmlja:– Sve ih volim i sve mi idu na nerve

sa svojim pričama, ali moj život ne bi bio ispunjen bez njih, baš takvih kakve su. Uvek se radujem kada dođu, naročito večeras jer ti raspremaš, a ja sedim, ali jedva čekam sledeći mesec da se okupimo. Možemo samo kod mene, one ne mogu iz hiljadu razloga. A i udobnije mi je kad su kod mene, ne štrapaciram se. Razumeš me?

Cmoknuh je glasno u obraz i rekoh joj da ja uživam u tim starim pričama, kada se nije vodila ljubav, nego se unterhaltovalo, gde ostava nije ostava, nego verštat, gde je prozor kibicfenster i tako. Kako je gospoda pozdravljala mlade dame. Kako je bilo na korzou, igranci, balu, dvoru, u kućama. Volela bih da sam živela u tim vremenima.

Pokazuje mi album s fotografi jama sa svih venčanja o kojima mi je pričala, i na svim slikama ona sa mladencima. Mocartova ulica voli Fridu.

A ti, mala, hoćeš li se ti udavati? To ćemo još da vidimo.Udaće tebe Fri-Fri!Kad ti kažem!

207

U toj kući su živele tri žene. Šuvakovići.Bojana je bila svekrva Maji, a Maja majka Marijani.Tu su bila i tri muškarca. Momčilo – deda, Stefan – tata

i Ivan – sin.Kod njih je vladao zakon žene, to jest’, Bojana je svima

mrsila račune, Maja je levitirala između svih, a Marijanu je bilo baš briga za sve.

Problem je što Bojana nije volela Maju, a svi ostali jesu.

Dok priča o Šuvakovićima, farbamo ogradu. Obe smo uprljane od farbe, a kuče nam ne da mira. Frida frkće na njega, ali ono ne sluša.

Maja i Stefan su se upoznali sa osamnaest godina. Vršnjaci su. Zavoleše se deca i sve je bilo lepo dok Stefan ne dovede Maju kući, da je upozna s roditeljima.

Bojani pade mrak na oči.Vide mladu, lepu, sitnu devojčicu, s nežnim osmehom,

divnim zelenim očima, koja, kao srna, bojažljivo uđe u njihovu kuću.

Tri žene jedna kuća (Mocartova br. 21)

208

Žene iz Mocartove

209

Bojana okrenu očima i pomisli:– Bože me sačuvaj, da mi ovo bude snaja! Ona ne zna

ništa raditi, vidi joj ruke i nokte, ta nikada ništa nije ni skuvala, ni oprala. Vidi kako je sitna, ni cvrčka neće moći roditi, a kamoli decu. Vidi ti koliko troši na garderobu, pa se i farba i šminka, ko će to izdržavati? Ma, neće moj Stefan, pametan je on. Nek’ se malo poigra, pa mirna Bačka!

No, nije bilo kako je ona htela.Momčilo reče svima da je Maja dobro dete i Stefan kupi

verenički prsten.Kada je roditeljima saopštio da je verio Maju i da se

sprema proslava veridbe, Bojana kad se nije srušila. Pitala je sina da nije rano, još su mladi, ali Stefan beše kategoričan.

Završavamo farbanje i peremo se, kad na kapiji banu žena. Uplakana. Nesrećna. Frida je bez reči uvede u sobu.Kada su završile, ženica brišući oči, poljubi Fridu i ode.U međuvremenu sam skuvala kafu i nastavljamo priču.

Bi veridba, svi se vesele, sem Bojane. Svi pevaju, ona plače u kuhinji. Pitaju je rođake i komšinice, koje su joj pomagale, što plače. Kaže od sreće, eto sada će pored sina imati i ćerku. Kakvo licemerje!

Posle veridbe, Stefan reče roditeljima da će Maja odmah doći da živi kod njih, a svadba za mesec dana, jer je trudna i neće da čekaju da se vidi stomak.

– Aha, uhvatila ga na trudnoću, znala sam da je neka čepa, faćkalica, pokazaću ja njoj, jadni moj Stefan, ali tu sam ja – mrmljala je sebi u bradu Bojana.

Ne bude joj teško, ode kod neke žene, u neko selo u unutrašnjosti, i vrati se sa nekim smotuljcima i fl ašom.

Doseli se Maja, donese svoje stvari i poče da upoznaje svoje nove rođake. Želela je da se lepo slažu, da sve bude kako treba, konačno, brzo će i beba.

– Majka mu je malo mrgudna, ali otac je kul. Ne treba da brinem, biće sve u redu – mislila je jadnica.

Veze stolnjak i pijucka kafu s puno mleka. Tako voli, a i doktor joj je zabranio puno kafe.

Ne bi baš tako.Bojana poče da zagorčava život deci.Prvo je Maja našla neki svežanj u krevetu. Pomislila je

da je to tu odranije, pa ga baci u đubre.Potom je našla, dok je brisala pod, neke konce, i ko zna

šta još, ispod praga njihove sobe, pa i to baci, misleći da je đubre, ali kada je našla nepoznatu maramicu, vezanu u neke čvorove, u njihovom vešu, i zarđali katanac, otišla je kod svoje majke.

Ispričala je majci šta je sve našla, kad žena zakuka:– Joj, srećo mamina, svekrva te ne voli, želi ti zlo, ide

kod vračara!– Nije moguće, majko, tako je fi na prema meni! – začudi

se Maja.– Jeste, kćeri, sigurna sam, i sama sam se borila protiv

toga kad se udadoh za tvog oca. Tvoja baba me nije volela. I ja nisam verovala, dok se

tvoj otac ne promeni prema meni i krenuše svađe. Skoro je došlo do razvoda, kada se umešala moja baba i sve sredila. Pokoj joj duši. Spasi sve nas. Ne brini, sve ću ja srediti, samo ću ti češće dolaziti u kuću. Ići ću kod Ciganke Ljubice, ona će pomoći. Pomogla je hiljadama žena, pa će i nama.

Maja pristade, razmišljajući da majka ne može ništa da pokvari, samo će pomoći, ako je to sve istina.

210

Žene iz Mocartove

211

Poverovala je u majčine reči, kada se posle nekoliko dana iskomplikova njena trudnoća, i ona završi u bolnici s dijagnozom „preteći pobačaj“.

Kako to odjednom! Pa, bila je na kontroli pre dve nedelje.

Doktor nije želeo da priča o izlasku, ne može da predvidi koliko će to sve trajati, važno je sada da miruje. Morali su da odlože svadbu. Nije ih to toliko brinulo, koliko je bio veliki strah za bebu. Samo da sve bude u redu.

Od straha, Maja se skupi k’o miš. Samo je ćutala i spavala.

Vreme je prolazilo, doktor je bio zadovoljan, ali joj nije dao da ide kući, tako da je Stefan doveo matičara i kumove u bolnicu, i oni se venčaše.

Svekrva joj u posetu nije dolazila, sve pod izgovorom da ima puno posla. Maja je sve više verovala majci.

Uzima konce raznih boja, gleda u neku šemu na papiru.– Ovo ću u gostinsku sobu na sto. Neka bude veselo. Volim kada imam goste. Ti nisi više gost. Ti si moje dete. Znaš?Toplina i ljubav zrače iz nje.

Prvo se rodila Marijana, pa započeše život njih troje i Momčilo s Bojanom. Deda ponosan, a baba nezadovoljna.

– Ćerka nije ništa. Sin se jedino važi, muško je naslednik. Svako može da rodi žensko – pričala je svima.

Maja odluči da ponovo rodi, ali da ništa ne priča, sve dok ne bude morala da kaže.

Kuću nikako da srede. Maji je sve bilo teško. Više nije želela da živi u njoj.

Kada je ušla u sedmi mesec, svekrva je upita:– Je l’ snajko, što ti tako iskoči stomak? Jesi l’ trudna? – Ne, ugojila sam se, mama, malo se krećem, a puno

jedem – odgovori.– Pa, smanji, snajče, neće Stefan da te voli ako se još

ugojiš. Ko voli debele? Niko, snajka, niko! – zlurado se nasmeja Bojana.

Tada se Maja izvuče.

Na dasci mesi rezance, sama ih razvlači i seče. Stavila lonac s vodom da ih kuva i skuvane ih posipa šećerom, orasima i vanilom. Uživamo dok jedemo. Tanjiri, oni veliki, italijanski za testeninu i ogromne viljuške.

Prođoše i ta dva meseca. Maja se spakovala da ide u bolnicu, Marijanu odvela kod majke, a Bojana će radoznalo:

– Gde putuješ, snajče? – Nigde, mama, idem u bolnicu da se porodim, da ti

rodim naslednika – podsmehnu se Maja.– Ama, što si ćutala, snajke? – na to će Bojana

iznenađeno.– Htela sam da te obradujem, da se ne sekiraš kao prošli

put – nasmeja se Maja i izađe iz kuće.Te noći je rodila Ivana, malog kovrdžavog dečkića. Maja i Stefan najsretniji. Bojana očajna. Svakim danom taj se brak učvršćivao, a

ona to nije želela.

U sobu utrča dečkić s tanjirom prekrivenim salvetom.– Poslala ti baka salčiće, kaže da te pozdravim!

212

Žene iz Mocartove

213

Frida ga ljubi u glavu i nudi ga rezancima. On hoće da ide, te mu ona u korpicu stavi jabuke.– Na, pojedi kad hoćeš. Hvala ti sinko, pozdravi svoje.Dete ode. To je mali Ivan Momčilović.

Marijana i Stefan su rasli u divnom okruženju, sa puno ljubavi od mame i tate, dekin ponos su bili, samo je Bojana bila hladna i daleka. Stalno se pravila da je bolesna. Više nije mogla da krije svoju mržnju prema Maji, i kad god je bila u prilici (kada nema Stefana), govorila joj je da nije dobra majka, ni supruga njenom sinu, da sve što uradi ne valja, i tako mesecima.

Vidim da se sekira. Voli Maju i Stefana. Lepo je imati takav komšiluk. Slažu se, uvažavaju i pomažu jedni drugima. Prazni pepeljare. I one su kristalne. Bože, koliko lepote u ovoj kući ima. Sačuvala Frida posuđe i majčino i bakino i prabakino. Da čovek ne poveruje koliko su te stvari stare.

Stefan i Maja otvoriše brod – restoran na zemunskom keju.

Po ceo dan su bili na poslu, tako da je Maja malo predahnula od svekrve.

Momčilo je molio Bojanu da prekine, da Maju ostavi na miru, da se deca vole, kako joj nije greota da je maltretira. Da deca sve slušaju i da će jednog dana biti belaja u kući.

Ne prođe dugo, a Stefan dođe kući ranije i u hodniku, dok se izuvao, začu glas svoje majke kako grdi Maju da je loša majka i supruga, kako se njen sin pati i trpi zbog dece, inače bi je ostavio.

Stefan uđe u sobu preneražen, i još ne verujući svojim ušima, reče:

– Majko, šta to pričaš? Da li je moguće da ti to govoriš? Majo, koliko ovo traje?

– Od samog početka – jedva izusti Maja.– Zašto mi ništa nisi rekla? – iznenadi se Stefan.– Nisam htela da te sekiram, to je tvoja majka, a i plašila

sam se da mi ne bi verovao – promrsi ona.– U pravu si, ne bih ti verovao, ko bi poverovao u ove

bljuvotine? – poče da viče, i vikao je još satima, a onda se smirio. Pitao je oca i decu, da li su oni znali, i kada je dobio potvrdan odgovor, odmah je počeo da traži stan.

Našao ga je brzo. Preselio je svoju porodicu, i od tada nije kročio u rodnu kuću.

Žive oni napokon sretni. Razvili su posao, pa su uskoro kupili svoj stan. Maja ga je sredila kao bombonu. Pomogli su i njeni, i novčano, i na svaki drugi način. Stefan se jako vezao za Majine roditelje. Sa svojim ocem se viđao samo kad Momčilo dođe u restoran. Sedeli bi satima i ćutali, a starcu su se samo slivale suze.

Izašle smo na verandu, duva vetrić i pada sitna kiša. Volim miris kiše. Frida rukama ljušti orahe koji stoje na stolu ko zna kada pokupljeni i dok završava priču, gura mi orahe u ruke.

Na prečac se Bojana razbole i umre.Momčilo nije znao da li da tuguje ili da se raduje. Bože

oprosti, ali vratila mu se deca, vratila se radost u njihovu kuću.

Stan izdali, kafana radi, žive složno.Jedino Maja na svake zadušnice upali Bojani sveću.

214 215

Nikada nije prežalila što sve nije bilo drugačije. Zašto je moralo ovako? Stefan i Momčilo, Bojanu više nikada nisu spomenuli.

Tužno je to, moje dete, što kada se žene bave glupostima, niko im ne kaže šta ih čeka, i onda ih belaj iznenadi.

I to je život!

oć je bila divna. Nebo puno zvezda. Mesec veliki, okrugao, sija kao fenjer, svetlo ti nebo...

Sedimo uz sveće postavljene svuda po bašti. Cveće miriše, vazduh svež posle zalivanja. Večerale smo i sada polako pijemo koka-kolu i častile smo sebe kutijom cigareta „Sobranje“. Svaka cigareta druge boje. Kako damski.

Oko nogu nam se vrti Ribica i hoće u krilo čas jednoj, čas drugoj.

Zaškripa drvena kapija. Dođe Njuša. Sede, zapali i ona. Sipasmo joj koka-kolu. Ubrzo ulete Anastazija. Ponovismo postupak. Ne prođe dugo, Danica, isto joj dadosmo, i najzad uđe Dragana i opet isto.

Sedele smo u tišini, pijuckale i popušile celu kutiju. Trajalo je satima. Ponekad se pogledamo i osmehnemo jedna drugoj, ali je uglavnom svaka utonula u svoje misli. Ribica mirno spava kraj mojih nogu.

N

216 217

Posle nekog vremena, jedna po jedna, skoro u istim razmacima, žene odoše kući i na kraju nas dve ostadosmo same. Počistile smo sto i pogasile sveće. Oprasmo pepeljare i čaše i legosmo da spavamo. Ne progovorismo ni reč.

Čudno veče. Nikada ovo nisam doživela. Osećala sam se divno.

Bože, kako je lepo kada imaš s kim da ćutiš.

Mrsko mi je da ti pričam o njemu.Ne volim ga uopšte. Pravi je ženomrzac. Skot jedan!Znaš ga, onaj poznati pisac, Kuburić. Da, taj, ja ga

zovem „dramoser“.Idiot je unesrećio tri žene!

Nakostrešila se, namrštila, munje joj sevaju iz očiju. Vidim da ga ne voli.Secka povrće za supu i sprema meso za ručak.Vredna moja Fridica.

Prvo je oženio Enu, divnu, mladu ženicu. Doktorka po zanimanju, sa sjajnom karijerom, ali je sve podredila toj budali. Maltretirao je, zlostavljao, što verbalno, što fi zički. Vrlo brzo je isterao iz kuće, uz objašnjenje da je nerotkinja i da on voli drugu.

Neposredno posle razvoda, oženio se drugi put. Nešto starija, ali od njega mnogo mlađa, Hristina, doktor

nauka, završila fi lozofi ju. Upoznali su se na letovanju. Zaveo je lepim pričama i svojim imenom. Učinilo joj se da će divno biti u braku sa tako velikim intelektualcem i

Svetislav Kuburić (Mocartova br. 22)

218

Žene iz Mocartove

219

književnikom. Putovali su po svetu. Knjige su mu prevodili na razne jezike. Gostovao je u svim većim evropskim gradovima. Podsticao je Hristinu da se bavi pisanjem u svojoj struci.

Posle godinu dana se promenio, kao da mu je svraka popila mozak. Počeo je da je kritikuje, omalovažava, da je grdi za sve što uradi. Ustajao je nervozan, legao besan, ona je sve češće plakala po celu noć. Na putovanja je više nije vodio. Sve češće je produžavao boravak, vraćao se sa punim koferima nove garderobe i sitnicama za sebe, njoj ništa nije kupovao.

Shvatila je da više voli kada je on na putu, nego kod kuće i odmah je te noći spakovala svoje stvari i knjige, sve potrpala u svoja kola, i otišla bez pozdrava. Odmah je angažovala advokata i skot se nije bunio. Istog dana, kada mu je stigao poštom, potpisao je sporazumni razvod. Veselilo ga je što je sve bilo bez problema i neke buke.

A treća žrtva se već upecala.Irina je bila pesnikinja iz Moskve. Govorila je naš

jezik skoro perfektno. Brzo se sprijateljila sa ženama iz komšiluka. Nekim komšijama je curila voda iz usta kada Ira prođe ulicom. Znaš, kada je Ruskinja lepa, onda je lepa. Činilo se da će ona budala da se primiri, jer nije bilo dreke iz kuće. Čula se muzika, ruska, spremala se i njihova jela. Mnogo smo naučili od nje i ona od nas. Lepo nam je s njom bilo. Divno je pevala i svirala onu njihovu balalajku. Uživali smo.

On se s nama nije mešao. Mi smo za njega svi bili primitivci. Znali smo šta o nama misli, pa smo ga jednostavno ignorisali. Nismo o njemu ni pričali. Kao da ne postoji. Pitali smo se samo, koliko će se Irina zadržati u toj kući.

Naravno, krenula je njegova poznata dreka i urlanje, bez obzira koje je vreme i da li nekoga uznemirava. Ira je prvo ćutala, pa prestala da putuje sa njim. Poznat scenario. Nismo imali srca da joj kažemo da znamo kako će sve da bude na dalje. No, iznenadila nas je kada je došla da se pozdravi s nama, i rekla nam da se više neće vraćati, a njemu je ispričala da joj je majka bolesna i da joj ide u posetu. Plašila se da joj ne uzme pasoš ili da ne napravi još neku glupost. I dok je on bio u Londonu, na promociji novog romana prevedenog na engleski, ona je „Aerofl ot“–om odletela kući, da više nikada ne dođe.

Zove nas telefonom, ali za njega ne pita. Udala se i rodila dete.

Kaže:– Nisam jalova, on je! – smejala se.

Dogovorile smo se da danas, kada završimo sa Kuburićem, sastavimo jelovnik za njen rođendan. Pomagaću joj da sve pripremi, a i doći će neke ženice iz komšiluka.Slaviće rođendan i pozvaće sve komšije i prijatelje. Tako ću upoznati sve o kojima je pričala. Skoro sve. Neće više biti priče za mene, nego pravi ljudi, novi prijatelji. Nadam se.Izvadile smo slavsko posuđe da operemo. Escajg. Čaše. Stolnjak ćemo štirkati. Rišelje vez samo uštirkan lepo stoji. Poslužavnici moraju da se poliraju. Tanjiri za torte i kolače. Biće veliko veselje. Hajde da završimo sa Svetislavom.

Tako ti on sada živi sam, kao pustinjak. Nije više toliko popularan, počeo je da se bavi politikom, piše neke gluposti,

220 221

koje više niko ne čita. Ostario, neće ga više mlade žene, a i novca nema kao nekada. U kući mu mukla tišina, samo se u vreme odmora, kada je svuda mir, čuje udaranje prstiju po pisaćoj mašini. Piše, gad, nada se novom uspehu. A neće ga biti. On je bivši, njegovo je prošlo, a i kažnjava ga nešto, i zaslužio je, mnoge je maltretirao, vređao, onim divnim ženama pokušao da uništi živote. Sreća, nije uspeo.

Nemoj pogrešno da me razumeš, ja nikoga ne mrzim, pa ni njega, ali loš čovek je loš čovek i ti tu ništa ne možeš. Ne volim ga jer je tako negativan i agresivan. Da vidiš kad krene da se dere na decu, kada trče ulicom. Smetaju mu deca, smetaju mu automobili, muzika, žene kod mene u dvorištu, koje čekaju na red. S gađenjem ih pogleda, kada prođe pored moje kuće. Ma, ko je on, bre? Kako se usuđuje da toliko digne nos, a ne vidi da ga niko ne voli. Zamisli, i njegov pas je pobegao od njega. Sam je k’o panj, i tako će biti do kraja njegovog života.

Nije njemu lako. Verujem.Iznenadila sam te. Šta da radim, to je istina o velikom

književniku Svetislavu Kuburiću.Nemoj to pisati. Pusti budalu, ko zna šta može da ti

napravi.

utros smo rano izašle u dvorište da pijemo kafu, sunce već greje, žene samo što nisu stigle. Neko preko, ograde zove, Fridu.

– Uđi Sreto, tu sam– Imam mladog sira, kako ti voliš.– Odvadi mi dve kile.– Hoćeš kajmak?– Ne smem, a hoću, daj pola kile, samo

da zamirišem jelo. Evo ti novci Sreto.– Hvala Frido, a ova jaja ti šalje moja

žena, sve je bilo kako si mi rekla. Sada smo mirni, zadovoljni. Sin nam je ponovo svoj čovek i ne pije više.

– Nek’ je živ i zdrav, i vi sa njim. Da ga ženite što pre.

– Hvala, seko moja, hvala.– Bog s tobom, sine, i svi anđeli.Samo što smo smestile hranu u frižider,

preko ograde ženski glas zove:– Fridice, kući si?– Jesam, Jelo, jesam, uđi.

J

222 223

– Imam sveže piliće i nešto povrća, tu mi je u kolima.

– Daj mi pet pilića, dve kile krompira, jedno kilo paradajza i krastavaca. Evo novci. Jelo, ovo nešto nije poskupelo?

– Nije, dušo, nije. Evo ti ovo sve na stolu, a ova guska ti je od moje sestre, udala se kako si rekla. Med i orase ti šalje moja ćerka, muž je prestao da se kocka, puno ti se zahvaljuje i pozdravlja te. A ova štrudla ti je od mene, sele, spasavaš mi porodicu.

– Nije trebalo, Jelo, to je od boga, nije od mene. Nemojte ljudi da se trošite, ne treba.

Fridi neprijatno, a ja ponosna. Sklanjam stvari u kuću i rastem od ponosa. Zaslužila je moja Frida mnogo više, ali skromna je. Njoj nikada ništa ne treba, ali kada joj donesem engleski čaj, sir „Bri“, neku lepu porcelansku fi guricu ili nekakvu sitnicu, raduje se kao malo dete, kao da je dobila kilogram zlata. A ja uživam u njenoj radosti.

Ulete neko dete sa šerpom u kuću i viknu:

– Teta Frido, mama ti poslala mleka, sada pomuzla, ćao! – i odlete poput vetra.

Začuđeno je pogledah:– Pomuzla?– Da, ima tu jedna ženica, ulica odavde,

drži krave i stalno mi šalje mleko zato što sam joj izlečila bebu melemima i čajevima. Sramota me, dete, ne radim ovo zbog toga, ali ne možeš da im dokažeš, i šta ću, znam da je od srca, ne mogu da se ljutim, samo me sramota.

– Ma, čega te sramota, ti spasavaš ljude, hoće bar malo da ti zahvale. Ponosna sam na tebe. Ti si anđeo čuvar.

– ’Ajde mala, nemoj me terati da sada crvenim. Moram da idem, dođoše ženice. Posle mi skuvaj još jednu kafu, može nes?

– Može, može, stiže, stiže – šaljivo je ispratih.

225

Svetlana Dragutinović je pošla za Miodraga, a da nije ni srednju svršila.

Mladenka od šesnaest leta, a on već prevejani mangup.Prvo je svirao harmoniku u Kulturno–umetničkom

društvu „Branko Radičević“, ali kad vide da to donosi novac, poče da se sviranjem bavi profesionalno.

U početku je sve bilo u redu, on je imao tezge, donosio novac, i Svetlana za dve godine otvori butik u centru Beograda. Kada je razradila posao, reši da rodi, i dobiše kći Jelisavetu.

Čim sam stigla kod nje odmah je krenula da priča jer smo morale da idemo u kupovinu namirnice za slavlje. Rekla mi je da sednem, popijem kafu i čim završi idemo. Zato je ubrzala priču.

Rasla mala i izrasla u razmaženu primadonu. Tatina princeza, zato joj to ime dao. Svetlana osetljiva i popustljiva. Vidi ona da to ne vodi ničemu dobrom, ali ne može da im se suprotstavi.

Proredile se tezge, Miodrag nervozan. Nedostaju mu

Svetl ana Misina (Mocartova br. 23)

226

Žene iz Mocartove

227

pijanke, terevenke i švaleracija. Muči jadnu Svetlanu. Nema para kao što je navikao. Butik slabo radi. Jelisaveta razmažena kao tata, stalno nešto traži, pa plače kad ne dobije. Kada se naljuti zna da ne razgovara s majkom danima.

Svetlana dođe na ideju da promeni robu u butiku. Otputovala je u Beč, Rim i Budimpeštu. Donela je hiljadu sitnica za poklone i radnju nazvala „Gift–šop“. Šta da ti kažem, bila je prva u Beogradu: fi gure od kristala, muzičke kutije, kugle sa snegom, šolje u obliku životinja, čajnik u obliku slona, ramovi za slike urađeni od drveta, svile, mesinga, divni svećnjaci i sveće u boji, mirišljavi štapići i držači za njih, mali zlatni satovi, eterična ulja, fi gurice od raznih materijala za razne prilike, znaci zodijaka u raznim oblicima, porcelanske lutke, stolnjaci neobičnih šara, i još mnogo toga.

Isplatilo se. Prodaja je krenula, i uskoro je ceo grad pričao o njenoj radnji. Ona, mučenica, po ceo dan je trčala: u radnju, iz radnje, kući da spremi, opere, skuva. I to ne jedan ručak, nego tri. S obzirom da je ona posle porođaja dobila hormonalni poremećaj, jako se ugojila i stalno je jela dijetalno, Miodrag je jeo nešto drugo, a Jelisaveta treće. Nije joj bilo teško, nego je bolelo što niko ni prstom da mrdne. Doduše, Jelisaveta je radila u radnji, što je Svetlani mnogo olakšalo.

Kada je mala zaposlila i svog dečka, počeli su da uzimaju pare, što nije bilo dobro, ali Svetlana je ćutala, radi mira u kući. Ćerka je uskoro uselila i svog dečka u kuću. Marko je bio kulturan i fi n momak, ali i on je bio razmažen, brzo se pokazalo. Svetlana je zapadala u sve veći očaj.

Miodrag je ponovo krenuo na tezge, ali ovaj put više nije imao obzira. Pijan je, noću, dovodio razne žene sa sobom, i pravio kupleraj od kuće, dok je Svetlana ležala u

krevetu, slušajući šta se dešava u dnevnoj sobi i molila se samo da deca već spavaju. Počela je da čita razne romane i da svoj život živi kroz glavne junakinje. Samo je tada bila na trenutak sretna, ali kada to prođe, očaj je bio još veći.

Otvorila je i proizvodnju raznih predmeta od gline, za svoju radnju. Pravila je šolje, pepeljare, anđelčiće, Deda Mrazove i šta sve ne, da poveća zaradu. Svi su bili zadovoljni, samo je ona zapadala u sve veću depresiju.

Noću je svodila životne račune. Kuća je velika, lepo sređena i puna svega što je

potrebno. Pored proizvodnje, koju je napravila u pomoćnoj zgradi

u dvorištu, gde je bilo zaposleno petoro majstora, i radnje u centru, imala je još jednu radnju blizu Knez Mihajlove i jednu u novom trgovačkom centru u Zemunu. Sve tri su dobro radile.

Miodrag je ponovo bio zadovoljan, jer je vodio svoj život kako mu se sviđa. Jelisaveta je sretna sa svojim Markom i zna da vodi radnje.

Sve je bilo kako treba, tako da je ona jedne noći, dok Miodrag još nije stigao, a deca otišla na spavanje, uzela iz radionice debeo kanap i obesila se u dvorištu.

Da, da, draga moja, obesila se. Bio je to šok za sve. Samo ja nisam bila iznenađena, bila

sam tužna što je ta žena morala tako da završi. Nastala je zbrka i lelek u dvorištu. Miodrag se odmah

istreznio, trčao je po dvorištu i kukao. Jelisaveta i Marko su se prvo skamenili, a onda pokušali da je skinu s konopca i probaju sa reanimacijom. Ništa.

Neko je pozvao hitnu pomoć, i oni su probali. Ništa. Stigla je i milicija. Te noći smo svi bili na nogama, mnogo sirena i

228

Žene iz Mocartove

229

rotirajućih sijalica, ali naše Svetlane više bilo nije. Lice joj je bilo spokojno.

Dok je pričala krila je oči. Znala sam da plače. Kao spremala se za polazak. Oblačila je haljinu „za izlazak“. Tako je zvala omiljenu haljinu. Tanki beli džemper od konca. Torbe i kese koje treba poneti.Videla sam da ne žuri zbog kupovine, nego zbog Svetlane. Teško joj je. Kao da ne želi da se seća.

Sedela sam u njihovom dvorištu i pokušavala da utešim Jelisavetu, koju je počela da grize savest. Očigledno da je bila svesna svega, samo što nije htela da išta menja.

Pitala me:– Teta Frido, da li je mama bila nesrećna s nama?– Jeste, dušo, izvini što to moram da ti kažem –

prošaptah.– Da li me je mrzela, zbog svega što smo radili? –

zaplaka se.– Nije, volela te je više od svog života, ovo je uradila

tek kada je bila sigurna da ćeš ti u životu biti samostalna i uspešna – pokušah da je utešim.

– Da li je tata bio surov prema mami? – zavapi.– Znaš to i sama, nemoj sada da pričamo o tome –

prekinuh je.– Da li ti se mama poveravala, teta Frido? – opet će

mala.– Jeste, sine, sve sam znala, ali važno je, da si ti bila njen

ponos i njena ljubav. Zbog tebe je sve i trpela – slagah.– Teto, da li je moja mama sada mirna i srećna, gde god

da je? – zacvile devojče.– Naravno, tvoja majka je još za života bila anđeo, tako

da je sada sasvim sam sigurna, na nekom divnom mestu, spokojna, mirna i sretna. Možda samo malo brine za tebe. Zato pokušaj da ne plačeš puno, da je ne uznemiravaš, pokušaj da je sada svi skupa ostavite na miru. To je bar zaslužila – pomilovah je po glavi.

Tada sam otišla kući.

Uzdahnu i sede, stavi bombonu u usta i nastavi da priča kao da je pokušala da izbegne, pa kada nije uspela, prepustila se. Ispričaće je do kraja. Hrabra, moja Frida.

Začudo, Jelisaveta me poslušala. Nije više plakala, a to nije dozvolila ni ocu. Posle sahrane, svi smo došli na kafu. Mala je svima dala neki poklon iz radnje.

– To je sitnica, da vas podseća na moju majku, koja je bila divan čovek i najbolja majka. Sada to znam. I nemojte plakati zbog nje, ona se napokon odmara.

Bože, zar mora da se desi nešto tako strašno, da se neko prizove k svesti i postane normalan.

Samo je Miodrag nastavio po starom. Vrlo brzo se oženio i otišao da živi sa novom ženom, negde na jug Srbije, gde ima mnogo kafana, i svadbi, i veselja, a samim tim, i mnogo tezgi. Nova supruga je bila pevačica tako da su brzo napravili porodični biznis.

Gospode, što ranije nije našao tu „umetnicu“. Možda bi Svetlana uspela da proživi malo života bez problema, ali očigledno je da je sudbina ovako htela.

Razveseli se odjednom. Kao kada iza oblaka sine sunce. Osećam da kraj nije sasvim nesrećan, da postoji tračak lepih događaja. Odustala je od kupovine.

230 231

Kaže:– Kasno je, sutra ćemo ranije. Skide se odjednom i ulete u kuhinju. Priču završi s nogu.

Jelisaveta je prošli mesec rodila devojčicu. Dala joj je ime Svetlana. Rekla mi je da joj je dala ime po baki, da bar jedna Svetlana u njihovoj kući bude sretna, jedino joj je žao što je baka neće nikada videti.

Šta da radiš, tako ti je to!’Ajde sine da ručamo, kasno je, ceo dan nismo ništa

jele. Moraš, vidi kakva si, k’o grana!Nijedne više!

„Ružo moja, mladost sam ti dala, svojomsam te suzom zalivala...“

Peva moja Frida i na svojoj staroj „Singer“ mašini nešto šije. Čuje se ravnomerno pomeranje pedale i igle koja sa koncem prošiva tkaninu.

Čitam, spuštam knjigu u krilo, posmatram je i ne mogu da dokučim koliko je velika njena ljubav i dobrota. Nisam srela osobu kao što je ona. Nikoga nisam volela kao nju.

Ulazi jedna žena, mislim da je iz kuće Momčilovića. Frida ustaje, grli je jer je uplakana i pita šta se dešava.

– Frido, nije joj dobro, ima bolove – žena skoro rida.

Moja Frida pali kandilo, tamjan i sveću, postavlja ikonu Svetih Vrača i zajedno sa ženom kleče ispred. Pozva i mene:

– Dođi, sine, treba nam svako jake vere i dobrote, a ti je imaš.

– Šta da radim? – šapućem.

232 233

– Samo klekni i ponavljaj za mnom:– Oče naš koji si na nebesima, da se

sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji, hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kako i mi opraštamo dužnicima svojim i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zla.

To smo ponovile pet puta, sve vreme se krsteći:

– Amin, Bože daj. Tada Frida poče novu molitvu:– U ime Oca i Sina i Svetog duha, Sveti

vračevi Kozma i Damjane budite na pomoći Božijoj sluškinji Dušici. Sveti Martenije uze sekiru i pođe u šumu krst da izdelje. Skoči iver i udari ga u oko, i pođe mu krv i nahod. To ču Sveta Bogorodica i uze tri zlatna pruta u ruku. Jedan uze protivu nahoda, drugi protivu krvi, a treći baci na dno mora. I reče Sveta Bogorodica:

Kao što se rastvara so u proključaloj vodi, tako neka se rastopi i ova krv i namet od sluškinje Dušice. Sveti vračevi, Kozmo i Damjane, podajte zdravlje sluškinji Božjoj Dušici. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Govorismo molitvu, čini mi se, satima i samo u jednom trenutku Frida reče:

– Sada je u redu. Hvala ti bože.Brzo se prekrstismo i ustadosmo. Uze

neku teglu s travama i fl ašu s nekom žutom tečnošću, pa će:

– U ovim travama je držite u toploj vodi tri puta dnevno, po petnaest minuta, a ovu tečnost neka pije tri puta dnevno po kafenu šoljicu. Kada ti ponestane dođi po još. ’Ajde sad, idi njoj i javi mi kako je.

Žena je steže u zagrljaj i izlete na vrata.– Sada si prvi put osetila snagu iskrene,

jake i prave molitve. Datira još iz 14. veka. Tada je zapisana, a koliko je tačno stara, ko to zna? Tako su tada lečili, a zašto ne bi i sada ako pomaže.

Još sam pod utiskom i odlazim da se tuširam. Čujem da zvoni telefon i da Frida s nekim priča. Kada sam ušla u sobu, sedela je za mašinom i šila. Pevuši.

– Frido?– Da, da, to je bila Momčilovićka, snaha

je dobro, nema bolove, malo je jela, okupali su je i spava. Gospod je veliki, bebice. To nikad ne zaboravi.

Uzeh knjigu da nastavim sa čitanjem, ali moje misli su se stalno vraćale na današnji događaj.

Počinjem sve da gledam drugim očima.

235

Tamo na kraj naše ulice, u onoj kući na ćošku, što izlazi na Cara Dušana, ima mali supermarket. Radi dvadeset četiri sata. Zovu ga „dragstor“.

Tu žive i rade Dojčinovići.

Pokazuje rukom kao da se vidi kroz zidove. Znam o kome priča, tamo smo išle u nabavku.

Stamenija i Vasa su tu kuću dobili od Stamenijinog rođenog brata, kada se ona udala za Vasu. Tako joj je dao miraz i isplatio je za nasledstvo. Brat je ostao da živi u porodičnoj kući, na Muharu. Bogata familija. Dobila je Stamenija i nameštaj: trpezariju, spavaću sobu i, kako mi to kažemo, kombinovanu sobu za dnevni boravak. Velika ogledala i divan porcelan. Kristalne čaše i i srebrni escajg.

A Vasa nije imao ništa, ali je bio vredan k’o pčela. Vredan Vasa, vredna Stamenija, pa su lepo živeli i

sticali. Rodio se Saša. Sin naslednik. Njemu su sve pružili

i bio je kao i svi jedinci. Stamenija, dobra žena, uvek je volela svoga Vasu i svoga Sašu, ali je volela i svu decu iz

Slobodanka Boba (Mocartova br. 24)

236

Žene iz Mocartove

237

komšiluka. Kod nje je večito puno dvorište. Bude krofni i sendviča. Nekad hleba, masti i aleve paprike. Jedu i oni, koji to nikada ne bi pipnuli kod kuće. Vasa se uvek vraćao umoran sa smene u FOB–u.

Okači kecelju oko vrata i veza je na leđima. Poče da vadi posuđe i bacismo se na posao. Danas smo rešile da pravimo salate i pečenje, piletinu i još mnogo toga.

Prošle godine, Saša stasao u lepog i kršnog momka, na diku ocu i majci. Završio je ekonomsku školu, dole u Zemunu. Nikako da se zaposli. Lupali glavu roditelji, šta da rade s njim. Neće da studira, a to im je bila velika želja. Kaže, neće da gubi vreme na školu, hoće nešto da radi. Kada su ga pitali šta bi, on reče da bi voleo u prizemlju kuće da otvori prodavnicu. Misli da se to isplati. Da je unosno. Razmišljali Stamenija i Vasa kako da mu ispune želju, i tako zamišljene ih zateče Stamenijin brat Nedeljko. Na pitanje, što su tako snuždeni, oni mu ispričaše muku.

Na to će Nedeljko:– Ako je tako, ujka će njemu dati pare, samo je važno da

on hoće da radi! Drago mi je što je vredan! Zahvalno ga ispratiše, a onda su se ljubili od sreće. Stamenija će:– Stari, danas si mi tako sladak, ljubila bih te do sutra!– Ćuti, neko ćete čuti, matora! – nasmeja se Vasa.Jedva su dočekali da dođe Saša. Kada su mu sve ispričali,

on je vikao od radosti. Puna kuća veselja! Ali ima još nešto da im kaže.

– Reci, sine! – graknuše oboje, skoro u glas.– Mama, tata, ja ću da se ženim sa Slobodankom. Trudna

je, bićete baba i deda! – ispali kao iz puške.

– Sine, to su divne vesti! – reče otac, a majka ga je poljubila i blagoslovila.

Veselo mi priča i secka, meša, peče, kuva. Snalazim se koliko znam i umem. Pune se staklene činije i porcelanski tanjiri raznim đakonijama. Frida to tako lepo dekoriše.

Bobu su dočekali raširenih ruku i odmah se dali na posao.

Prvo, svadba u hotelu „Jugoslavija“. Da se zna kada Vasa ženi jedinca. Nastaviše kod kuće, do zore.

Ubrzo se baciše na preuređenje kuće. Na spratu su namestili za život, a u prizemlju izbiše zidove, napraviše izloge, postaviše rafove i police, veliku vitrinu za delikates, malu za mlečne proizvode, frižidere za sokove i sandučare za smrznutu hranu. Stigoše gajbe s pićima, a onda i ostala roba: hleb, peciva, voće i povrće, hemija, ostala prehrana i još svakakvih stvari, sve do cigareta i slatkiša. Prava prodavnica. Svima nam bilo drago, a i vrlo ti je komforno kad u ulici imaš i radnju – samoposlugu i pekaru. Divota jedna.

Boba sela za kasu i radi po ceo dan. Ništa joj nije teško. Vuče gajbe, razmešta robu, stavlja cene. Nema je na daleko. Svekrva se pravi važna, kakvu snaju ima, i kako je vredna, a trudna. Kaže, današnje cure se prenemažu, a ova njihova, jedinica, a ne libi se nijednog posla.

Ognjen se rodio, čini mi se, između dve isporuke hleba, a Boba se brzo vratila na svoje mesto za kasom. Veli da će baba čuvati dete.

Saša leti, glavni je dobavljač, priča s mušterijama, šta vole, šta ne vole, pa im ugađa i nabavlja robu po njihovoj

238

Žene iz Mocartove

239

volji. Vasa otišao u penziju, pa i on po ceo dan u radnji, da se nađe deci. Posao dobro išao, oni zadovoljni.

Ognjen napredna beba, kad Boba objavi da će biti još jedna. Samo da bude devojčica! Dobiše Slavku, preslatku ptičicu – devojčicu, i njihovoj sreći nema kraja.

Vadi iz rerne slane pogačice i perece. Štapiće. Stavlja meso preliveno raznim uljima i začinima. Neka jela vidim prvi put. Kaže da su starinska, učila je još baka. Priča da su svi njeni gosti zavoleli ta jela i očekuju ih, jer samo kod nje mogu to da jedu. Jedva čekam da probam. Frida kao da zna, od svega mi daje da probam. Uživam u ukusu i mirisu.

Ali, zašto uvek bude „ali“? Ali, Saša utonuo u pare i lagodan život, poče da se druži

sa nekim zemunskim probisvetima. Sve je više vremena provodio sa njima. Trošile se pare nemilice. Mora i on da bude faca, da se pokaže. Poče i da se kocka. Boba molila, ali ništa. On hoće, pa hoće. Da još bude gora stvar, spanđao se sa udovicom nekog mangupa, koji je poginuo na auto-putu, ubili ga pajtosi, znaš, čitala si u novinama ko je to. Poče pare da daje i toj devojčuri i njenoj deci. Ne možeš doveka da imaš za sve, ako se ne ponašaš domaćinski, i Saša poče da se zadužuje. To niko nije znao, samo je Boba sumnjala da se dešava nešto strašno.

Kada je stiglo vreme naplate, Saša nije bio spreman. Dojučerašnji njegovi prijatelji, sada postadoše progonitelji. Šta će, kud će, on napravi glupost, pa pređe u drugi mafi jaški klan. Morao je da otkuca ove, da bi mu novi pružili zaštitu i dali novac koji duguje. Laknulo mu je, a nije shvatao da tone sve više. Ljubavnica stisnula sa jedne strane, novi

prijatelji s druge, a jadna Boba samo gleda sa očima srne, i ne pita ništa.

Kada ga sateraše u ćošak zbog dugova, a ljubavnica mu saopšti da će roditi njegovo dete, kad se nije ubio. Sedeo je cele noći ispod njihovog duda i duboko se zamislio.

Uzeo je papir i olovku i napisao:

Jedina moja Bobo,ni sam ne znam kada sam počeo da pravim gluposti, i

da ugrožavam i svoj, i vaše živote, ali sam to uradio. Sada ne znam šta da radim. Dužan sam Ćori trista hiljada evra, sve to zbog kocke, a ne znam kako da vratim.

Jedina, ja moram da bežim, da me ne ubiju. Idem kod Drakčeta, u Dominikanu. Kada se tamo sredim, javiću ti, da dođeš sa decom.

Izvini zbog ovoga. Kriv sam, i ništa ne može da me opravda.

Ljubim te, milice moja!

Frida se smrknu, pa poče ljuitto da secka luk. Lupa o dasku kao da udara Sašu.

Da je ne poznajem, uplašila bih se.

Njegov auto je milicija našla na aerodromu, ali nisu ušli u trag gde je otputovao. Mora da je imao lažni pasoš.

Otac i majka su prijavili sinov nestanak, i kada su im oni rekli za auto na aerodromu, majka se raplaka, a otac smrači. Samo je Boba ćutala. Znala je sve i ćutala. Zaklela se da će ona otplatiti Sašin dug.

Frida cokće i odmahuje glavom. Razliva pihtije. Iznosi ih na verandu da se hlade. Briše ruke o kecelju i vadi pečenje, preliva ga sokom iz pleha, vraća i smanjuje temperaturu.

240 241

I evo, već tri godine, ona vraća njegov dug, to je sad pri kraju. I ona i deca se svega odriču, a Saše nema da se javi. Oseća ona da je on dobro, zna, da nije tako, saznala bi . Teši njegove roditelje, teši decu, a ona, ko nju pita kako je? Niko! Samo da vrati taj dug za šest meseci, pravo će otići u tu Dominikanu da mu pokaže kakav je idiot, i tada će sve ispričati i deci, i njegovim roditeljima.

Nekako tako je i bilo. Posle pola godine, sve je ispričala Stameniji i Vasi, a onda svima zajedno, Ognjenu i Slavki. Nisu joj dozvolili da putuje kod Saše, da se ne maltretira. Nije zaslužio. Rekli su joj da je ona njihova, da je vole i da neće dozvoliti da se njoj išta desi.

Nastavili su tamo gde su stali.Žive skromno i mirno, kao mnoge porodice u Zemunu. Samo ja znam da će se Saša vratiti, i da će ga oni primiti,

kao da ništa nije bilo. To je snaga i veličina te porodice. Umeju da praštaju.

Dobri ljudi, ti Dojčinovići.

uno je vremena prošlo otkako sam prvi put ušla u Mocartovu.

Očaranost tom ulicom nikad nije prošla, samo sam sada znala ko u njoj živi i kako, i time mi je sve bilo draže.

Mnogi su i mene upoznali. Znali su me kao Fridinu rođaku i javljali su mi se kao svojoj. A ja sam ponovo, kao nekada, imala komšiluk koji samo ne klima glavom, komšiluk koji te prigrli svaki put kada te sretne. Ljudi koje iskreno interesuje kako si i kako su oni koje voliš. Osmesi, topli stisak ruke i pozivi na sedeljku, rođendan, kafu, kolače...

Iskreno volim te ljude. Naravno i Fridine priče su mi ih približile toliko kao da sam član svake porodice. Saosećam s njima, radujem se i tugujem.

Mocartova je, naizgled, obična zemunska, gornjovarošanska ulica. Posle sam otkrila još takvih, ali ova je meni

P

242 243

najdraža. Zato što tu živi moja Frida i svi ostali, sada već mnogi moji prijatelji.

Mocartova je moje pribežište.Mocartova je moje sklonište.Mocartova je moj dom.Kada odem kući, kao da sam u hotelu,

privremeno, na jedan dan. Zvuci uzavrelog Beograda u meni više ne bude emocije. Ne radujem se vrevi, uzvicima, tramvajima koji zvone. Sada me ljute sirene, škripa kočnica, vika i galama. Promenilo se nešto u meni, kao da sam neko drugi. Šta god. Ovako mi se više sviđa. Zato sve poslove završim brzo, obiđem prijatelje i poslovne partnere i bežim u moj topli dom u Mocartovoj.

Već dugo razmišljam da, prodajom stana, priuštim sebi neku kućicu u blizini Fride. Da i ja postanem gornjovarošanka. Frida mi kaže da je to moguće.

Volela bih da mi se ispuni ta želja.

– Eto, sine, dođosmo do kraja! Sve ti ispričah, svaku smo kuću pretresli od temelja do krova – reče Frida.

– Čekaj, Frido, zar nismo jedan broj preskočili, mislim da je devetnaest?! – upitah je.

– Da, jesmo, preskočili smo! – nasmeši se.– Zašto? – uozbiljih se.– Zato što mi nisi rekla istinu, zašto si došla kod mene.

Kada mi budeš rekla, ispričaću ti i zadnju priču – šeretski reče Frida.

– Pa, dobro, vidim da te ne mogu prevariti. Znaš, došla sam da tražim majku. Otac mi je samo rekao da živi u ovoj ulici, i ništa više nije hteo da mi kaže. Ostavila me je kada sam bila mala, toliko mala da je se i ne sećam. Iz tvojih priča nisam prepoznala nijednu, koja bi mogla da bude moja mama – skrušeno izdeklamovah.

– I nijedna nije tvoja majka. Pogodila si, živi u broju devetnaest. Zove se Bela Sabo.

– Pričaj mi o njoj – zamolih.

Obe smo, ipak, zbunjene, nespretne. Sedamo za sto i gledamo se. Ona se osmehnu, pa odmah uozbilji, nudi mi cigaretu, odbijam, a ona će:

BelaSabo otkrivanje moje tajne (Mocartova br. 19)

244

Žene iz Mocartove

245

– Bela je nešto mlađa od mene. Rođena je u ovoj ulici, kao i ja. Odrasle smo zajedno. Majke su nam bile prijateljice.

Tetka Gita, Belina majka, podizala je dete sama, jer joj je muž poginuo na Sremskom frontu. Moja majka i tetka Gita su pomagale jedna drugoj, i poštovale su se puno. Obe su imale, samo, po jedno žensko dete. Mene i Belu. Nas dve smo okusile šta znači imati, pa imati manje, do nemati. Sve smo prošle u životu.

Kada smo se zadevojčile, ja sam jedino želela da se udam i živim mirno, a Belu je oduvek hvatao neki nemir. Stalno je maštala o daljinama, da ode tamo gde nije bila, ali daleko, da sretne nove ljude, da postane slavna, da bude neko. Želela je da uči škole, ali njena majka nije imala para za to. Bela se ljutila. Osuđivala je majku što se ne trudi više da joj udovolji. Gita je bila vredna žena, ali bolešljiva i nije mogla puno da radi, često je bila u krevetu.

Živele su od boračke penzije, pokojnog, čika Pište. Tetka Gita se stalno jadala mojoj majci, a ova je tešila da će se Bela smiriti i dozvati pameti. Ja sam to slušala i znala sam da do toga neće doći još dugo.

Dok priča drži me za ruke. Dlanovi mi se znoje, a ona ih briše i nežno prelazi svojom rukom preko mojih.

Bela ode u svet. Spakova svoj kartonski kofer, izljubi se sa mnom, reče da je majci ostavila pismo, i odskakuta niz ulicu. Rekla mi je na rastanku:

– Vratiću se slavna i bogata!Gita je teško podnela njen odlazak, pala je u krevet i nije

više ozdravila.Sahranismo je kako dolikuje, ali Belu nismo našli,

nikada nije javila gde je.Kuću je moja majka spremala jednom mesečno, a cveće

stalno zalivala i održavala, i sve držala kao da će Bela sutra doći. Često je sedela u njihovom dvorištu i plakala za svojom najboljom drugaricom.

Kako je i moja majka otišla, naravno da sam ja nastavila da brinem o kući. Penzije su sada stizale na Belino ime, ja sam ih sve čuvala. Posle puno godina i one su prestale da stižu.

Od Bele ni traga, ni glasa.Često sam joj u mislima zamerala zbog ponašanja,

načina na koji je otišla, a onda sam joj sve opraštala, jer ko sam ja da sudim, a i volela sam je jako.

Nudi mi da jedem. Stavlja tanjiriće i kolače, ali ja sam suviše nervozna i nestrpljiva i nisam gladna. Samo odmahujem glavom.

Godine su prolazile. Ja sam se već, uveliko, bavila ovim poslom i bila

sredovečna žena. Jedno jutro dok sam stajala na prozoru i gledala niz

ulicu, videh poznatu fi guru. Odmahnuh glavom i povukoh se iza zavese. Prođe žena pored mog prozora i ja shvatih da se Bela vratila. Shvatila je i ona da mora do mene, jer je kuća zaključana. Tiho je ušla, skoro na prstima i snažno smo se zagrlile. Toliko snažno da sam se poplašila da ću je slomiti, tako je tanana bila.

Držeći me za obe ruke, gledala me u oči dugo, s tužnim osmehom:

– Evo me – reče.– Vidim.–– Gde su Gita i Velika Mama?– Znaš gde su.– Mora da su opet zajedno?

246

Žene iz Mocartove

247

– Valjda.– Voliš li me? – – Da.– Možeš li mi bar ti oprostiti? –– Odavno sam ti oprostila. – Ali, ja sam najgora!– Nisi, samo si brzopleta. – Jesam, jesam, napravila sam još gorih stvari. – Znam. – Kako znaš?.– Vidim, gledam u tvojim očima. – Rodila sam devojčicu! – Ja dve! – Ja sam svoju ostavila!– Moja je jedna umrla. – Mrziš li me?– Ne.– Ima li mi spokoja i oprosta od Boga?. – Nije problem u tome, Bog prašta, problem je što ti

nikada nećeš sebi oprostiti.– Daj mi ključ da se uselim.– Dođi šta god ti treba. I tako se Bela useli u svoju kuću. Danima smo jedna drugoj pričale o svojim životima.

Ispričala mi je kako je upala u loše društvo. Obećavali su joj da će od nje napraviti glumicu, samo da još malo sačeka, da spava s ovim, pa sa onim, jer je to dobro zbog uloge. Spavala ona s mnogima, a od glume ni slova. Kada se okrenula unazad, vide samo golu prostituciju, alkohol, ponekad i malo marihuane, a od slave ništa.

Trgla se kada je shvatila da je trudna. Sreća, znala je ko je otac. Poznati fi lmski reditelj, slavan u celoj zemlji. Prihvati

on i nju, i njenu trudnoću. Mlada i lepa, nije imao ništa protiv da je oženi. Pomisli ona da možda to i nije loše.

Kuća na Senjaku, automobil, dovoljno novca, pa šta ako ona nije postala poznata, bar će dete biti zbrinuto.

Lepo su živeli, rodila se devojčica. Mnogo cveća u sobi, mnogo poznatih ljudi je došlo da čestita i donese poklone.

Život je krenuo svojim tokom. On je puno radio, često putovao, ona je bila sama sa detetom. Bila je razdražljiva, nervozna, besna, iživljavala se na detetu. Kada je on pitao što mala ima masnice, odgovarala je da je pala ili da se udarila. Nije joj priča prošla dugo. On, čovek, nije glup. Shvatio je o čemu se radi. Počele su svađe.

Jedne noći, sanjala je čoveka sa dugom bradom, čudno obučenog, koji joj je rekao:

– Grešna si, Bela, grešna mnogo. Ako hoćeš da sačuvaš svoj i tuđe živote, ostavi ovo dete, inače ćeš joj nauditi. Idi kući, posveti se Bogu i smiri se, napokon!

Trgla se sva preplašena, drhtala je, ono je bilo više kao priviđenje, nego kao san. Znala je da je istina što čovek reče. Znala je da je ona loš čovek. Ostavila je majku bez reči, vodila je razbludan život, a sada maltretira svoju rođenu kćer, koja nije kriva ni za šta. Mora da je spase od same sebe.

Napisala je mužu pismo, spakovala nešto malo stvari, i došla kući.

Suze mi cure niz obraze. Brzo je otišla u sobu i vratila se sa maramicama. Poljubi me u kosu i potapša nežno po ramenu. Krišom briše suze.

Kuću je vremenom pretvorila u nešto kao crkvu. Na svim zidovima su ikone koje je sama naslikala, pravi brojanice i razne sitnice za crkvu i od toga živi. Oblači se u široke, crne

248 249

haljine, do zemlje. Nosi maramu na glavi. Svaki dan, dva puta, ide u crkvu, ostalo vreme provodi u kući, ili pravi te sitnice, ili je u molitvi. Nema ni televizor, ni radio. U kući, stalno, gore sveće i čuje se njen tihi šapat, kandila su na sve strane.

Sa mnom se viđa, samo, kad ja odem kod nje, ona ne dolazi, jer je kod mene uvek neki svet. Više, sada, ćutimo i pijemo čaj, nego što pričamo. Samo retko, retko me pogleda u oči, i zapita:

– Da li je ona dobro?– Da, dobro je – uvek odgovorim.Ona klimne glavom i prekrsti se.To je tvoja majka, sine.

Spustila sam glavu na sto i gorko zajecala. Ipak, u mojoj duši je bio mir. Ona praznina koja me je pratila ceo život, više nije postojala. Shvatih da je nije popunila priča o mojoj majci već Frida, svojom ljubavju.

– Ljubi te Frida, nemoj plakati. Znam da ti je teško, ali probaj da razumeš. Čudna je tvoja majka, drugačija, neki bi rekli luda, neki bezobrazna, a ja ti kažem, drugačija –

– Hoćemo li se nas dve ikada sresti? – zapitah.– Kako hoćeš. Odluči sama. Sada znaš sve. Ako odeš do

nje, čeka te jedna smirena starija žena, ali hladna, i nećeš dobiti ono za čim čezneš. Toplinu majčinog zagrljaja. To nećeš dobiti nikada. A, ako ne odeš, možeš da dozvoliš svojoj mašti na volju, da susret sa majkom zamišljaš kako ti želiš, pa da ti bar tih nekoliko trenutaka bude lepo. Odluči sama. Razmisli. Nigde ne žuri!

ikada je više nisam slagala.Družile smo se još dugo. Postala mi je

i majka, i sestra, i drugarica, i baka, tetka, strina, ujna... Sve ono što nikada nisam imala.

Zagrlila me je svojom ljubavlju i pažnjom, tako nežno i brižno, da sam se, prvi put u životu, osetila srećnom i sigurnom.

Učila me je da kuvam, da heklam i štrikam, da šijem, naučila me je da mesim hleb i rezance, da razvlačim kore za pitu, učila me je kako se postavlja sto za goste, kako se slavi slava, šta treba za Božić, a šta za Uskrs.

Učila me je da idem u crkvu, da se molim, učila me je da se odmaram, da učim, da se veselim, da brbljam i ćutim.

Učila me je magiji i kako do zvezda. Učila me je da volim, i da praštam, da

zaboravljam, i darujem.

N

250 251

Naučila me je što niko nije, i napravila od mene ženu.

Napokon sam počela da živim u realnosti, da volim sebe i druge.

Porasla sam, ali uspela da zadržim komadić dečije radosti i smeha.

Puštala me je da pričam, dugo, ponekad naporno, i sve vreme me je gledala toplim somotskim očima, nasmešena i bliska.

Uvek je imala vremena za mene. Ako bih došla kod nje, a dvorište bude puno žena, ona me ušuška u krevet, da se odmorim, dok ona završi posao, ili mi skuva toplu čokoladu, i iznese keks, da sačekam dok ona spremi ručak.

Ili je nazovem noću i počnem sa svojim poznatim žalopojkama i kukanjem. Uvek je imala vremena za mene.

Kao da je živela samo za mene, a znam da je još mnogima bila oslonac u životu, kao i meni.

Svakome, ko je pokucao na njena vrata umela je da stvori utisak sigurnosti i topline oko srca.

Znala je da bude vesela, vragolasta i nasmejana.

Volela je da psuje i da peva kada smo same.

Volela je da priča o prošlim vremenima. O ljudima koji su tada živeli, o starom Zemunu, o Pešti, Budimu i Beču.

Volela je da pije čaj i čokoladu iz

porcelanskih šolja, koje joj je ostavila baka, a sok smo pile iz kristalnih čaša, koje joj je poklonila Velika Mama.

Skupljala je stare stvari i uživala u njima. Rekla mi je da joj svaki detalj priča priču.

Volela je životinje i imala neki poseban odnos s njima.

Uživala je u ljubavi. Udavala se više puta, i nije joj bilo žao, nikada. Sve ih je volela.

U mladosti su je zvali Veverica i to ime je još uvek išlo uz nju.

253

Jutro je svanulo sunčano. Frida pljesnu rukama i viknu:– Hvala ti, Bože, biće divan dan. Možemo se skupiti u

dvorištu. Slavićemo ceo dan i noć! Biće savršeno. Ljudi počeše da pristižu. Pogledah Fridu upitno.– Ne brini, ja ću da radim, a doći će žene i sve će ti

pomoći. Ne brini, lutko! potapša me brižno.I stvarno.Samo, u jednom trenutku krenuše žene da dolaze. Stigoše Dokići. Svi.Počeše da iznose stolove i da donose iz drugih kuća.

Zatim stolice.Devojke prostreše stolnjake, bele kao sneg. Postavljaju

se tanjiri, escajg, čaše.Muškarci donose gajbe s pićem. Raspoređuju šta je za

hlađenje.Stiže pečenje iz pekare, hleb i brdo peciva. Vruće, mirisi

se šire dvorištem.Svi su veseli, ali tiho pričaju, zadirkuju se, užurbani su.

Vode računa jer znaju da Frida radi.Opet me je zatekla njihova ljubav i poštovanje.Na šporetu, u letnjoj kuhinji, čorba već vri.

Rođendan

254

Žene iz Mocartove

255

Žene donose razne đakonije koje su napravile. Svaka, ono najlepše, što zna.

Iznosi se sve što smo nas dve napravile i odjednom je tolika količina hrane na stolovima da to nikada nisam videla.

Postavljeno je za oko osamdeset ljudi.Na stolovima puno vaza sa cvećem koje su joj doneli na

poklon.Ne verujem, ali sam ushićena.Frida završava sa radom i izlazi u dvorište.Nasta vika, cika dece, aplauz, smeh. Svi je ljube, daruju.

Grli ih sve do jednog. Decu ljubi u čelo i nešto mrmlja sebi u bradu dok ih dodiruje. Znam da ih blagosilja. Zahvaljuje se na pomoći i poklonima. Kaže:

– Nisam, deco, baš toliko zaslužila – skrušeno.Svi se smeju, muškarci zvižde, a deca tapšu ručicama.Poziva ih da sednu za sto.Starija deca vuku mlađu i brinu se o njima, svi sedaju

na kraj stola. Stariji sedaju od čela, gde je Frida, pa nadalje. Dva mesta s njene desne strane su prazna. Pogleda me, namignu mi i pozva me da sednem do nje, tapšući sedište stolice.

Sedoh očarana i gledam šta se dalje dešava.Jedni iznose čorbu. Svi sipaju svima. Nude jedni

druge i paze se. Deca ručaju, pa sve cokću. Odrasla deca hrane mlađu i uče ih kako da jedu sami. Neki su smešni u nastojanju da oponašaju odrasle.

Pogledam u Fridu, ona zadovoljna, puši cigaretu dok se tanjir čorbe ispred nje puši.

– E, mila moja, sedi kraj mene. Ove ljude već sve znaš iz mojih priča. Sada ću te upoznati sa njima.

Sipaju joj piće i ona se zahvaljuje svima što su došli,

zahvaljuje se na poklonima koji stoje na jednom stolu sa strane. Gomila paketa praznično uvijena sa divnim mašnama, ukrasima i porukama. Govori da će ih kasnije otvoriti, kada odu, da može na miru da ih ogovara. Nastade smeh i ovacije. Onda se uozbiljila i reče im koliko joj znače i koliko ih voli. Svakoga ponaosob je spomenula, a spomenuta osoba bi ustala i uputila joj par reči. Te reči su bile pune topline i ljubavi da sam ja od silnih emocija zaplakala, te sam prozvana od gostiju da i ja nešto kažem.

Kada se sve završilo, Frida sede i poče da jede čorbu. Uz jelo mi govori:

– Ovi preko puta tebe su Verica i Mihajlo Sretenović. Sećaš se, brat i sestra sa broja sedam. Pored njih je njegova žena Snežana, a tamo dole sin Andrej i ćerkica Sara. Vidi kako slatko ručkaju. –

Dok posmatram Sretenoviće, cela mi priča o njima prolazi kroz glavu. Veseli su, čavrljaju sa ostalima, a Verica često skače na noge da nešto pomogne. Mihajlo stalno nešto dobacuje Fridi, ona se smeje, a i ostali, i sipa joj piće čim se čaša isprazni. Simpatični ljudi.

– Do njih su ti, kćeri, Jakovljevići. Gospodin Matija i gospođa Seka, zatim mlada gospođa Anastazija i njen muž Andrija. Pored njega je njihova kći Anita, oni su ti sa broja deset. Sećaš se?

– Sećam se, sećam – tiho odgovaram i posmatram porodicu koja je hermetički zatvorena za ceo svet. Komuniciraju oni sa ostalima, ali sve je to nekako sa previše distance i za moj ukus previše rezerve. Ipak ne mogu reći da nisu ljubazni. Svi su toliko lepi da prosto ne možeš oko skinuti sa njih. Žene su negovane, doterane po poslednjoj modi. Mirisi njihovih parfema šire se po bašti.

Pokreti su sofi sticirani i odmereni. Jedu polako po svim

256

Žene iz Mocartove

257

bontonima ovoga sveta. Gospoda brinu o svim damama oko njih i krajnje džentlmenski poslužuju i dodaju hranu i piće sa stola.

Frida se smeši, znam da zna šta mislim.– Idemo dalje, lepoto moja. Odmah pored njih su ti one

moje vaspitačice iz broja 14. Vesna i Vladimir su glavni, sećaš se oni su muž i žena, a onda su ti posedale: Ceca, Kika, Nena, Tina i Mima. Vidiš kako brinu o ona dva balavca, Makija i Belog. Vidiš da samo prelaze iz ruku u ruke. Mali su k’o miševi, a živahni k’o čigre. –

Vidim buket devojaka i tri sretna momka. Bebice su toliko razmažene, a opet slatke da bih ih i ja uzela iz ruku. Jedna devojka hrani jednog, druga drugog, treća ih briše, četvrta daje sokove, peta svlači i oblači, a otac i majka uživaju u njima i u tome što su jedno pored drugog. Vidi se da je ljubav velika. Lepa slika.

– Zatim pored njih sede Natalija Manojlović s mužem Darkom. Sinovi Damjan i Petar nisu došli. Možda navrate kasnije.

Posmatram Manojloviće i prisećam se njene tuge i nesreće. Suprug je jako pažljiv, drži je za ruku sve vreme i samo njoj nešto priča. Ona ga malo sluša, malo odluta u mislima, pa se zagleda u decu koja se igraju u vrtu. Kao da traži neko dete, posebno. Vidi se da nije prebolela.

Frida me trže iz misli i nastavi s pričom:– Pored njih su Kovačevići. Danijela, Lazar, tašta Milena,

svastika Anita, njihova ćerka Lidija nije u zemlji, inače bi i ona došla. Vidi kako se šepuri moj Lazar sa svojim ženama, a ima i zašto, zar ne?

Da, ima zašto, sve su lepe bez obzira na godine. Fine i nežne i vole ga, vole mnogo. Sklad i harmonija zrače iz ovih ljudi. Vole Fridu, s vremena na vreme neka od njih priđe joj

i ljubi je. Toalete su im čarobne, baš za baštensku zabavu, haljine za popodne od laganih materijala koje se vijore za njima dok hodaju. Šalovi od svile, ogrtači od muslina i divni slameni šeširi. Dok ih posmatram, odmaram oči.

– Oni su iz broja četiri. je l’ da? – upitah Fridicu, ona klimnu glavom u znak odobravanja.

– Pametnice moja, kako ti pamtiš! Pored njih su Danica i Bora Nikolić. Deca su tamo u dnu stola, Zoka i Žika, prepoznaješ ona dva vragolana i mala Ružica, cvetić moj lepi. Oni su sa broja 13.

Sede tako Danica i Bora. Puše, pijuckaju, razgovaraju sa svima. Danica skokne do kuhinje ili da odnese nešto ili da donese.

Nudi ljude, pa opet seda na mesto. S vremena na vreme on je poljubi u glavu, a ona se nasmeši i pomazi ga po ruci. Nije bez veze što kažu:

– Sve je dobro što se dobro svrši.Oni se vole i to je najbitnije.– Kao što vidiš nema Kecmanovih i Momčilovića. Nije

im zameriti. Imaju svoje muke i žalosti. Ono tamo su ti Stojadinovići, Marija i Nedeljko, moji

drugovi iz detinjstva. Njihova deca, Jelena i Dragan, zet Mikica i snaja Senka. Deca su u bašti. Vidi kako skaču, milina ih gledati. Oni su sa broja petnaest.

Vidi se da su složna porodica, patrijarhalnih pogleda, ali veseli i vredni. Sve četvoro mlađih skaču na noge, pomažu oko stola, služe starije. Svakome se lepo obrate, pitaju za zdravlje, posao, decu. Obučeni su sportski i skromno. Vode računa da se ne razbacuju, a opet da bude prikladno. Simpatični su i jako duhoviti. Svi se smeju njihovim šalama.

– Tamo su seli, pri kraju i preko puta, Šuvakovići sa

258

Žene iz Mocartove

259

broja dvadeset jedan. Dragutinovići sa broja dvadeset tri. i Dojčinovići sa broja dvadeset ćetiri. Inače se puno druže, pa su tako i seli da budu blizu jedni drugima.

Znam da je mlada Jelisaveta u crnini zbog majke, a pored nje je njen momak Marko. Tihi su, ali lica su im blaga i mirna. Bože, zar stvarno mora da se desi nesreća, da bi neko video svoje greške?

Maja gleda svekra Momčila i supruga Stojana kao da su deca, nutka ih stalno, ali i ostale komšije. Maja je divna. Malo, malo, odleti u baštu, ljubi svoju decu Marijanu i Ivana, ali i komšijsku kao svoju. Vole je i vešaju joj se oko vrata.

Boba Dojčinović sedi sa Stamenijom i Vasom. To je jedna zgodna mlada žena, sa velikom tugom u očima. Svi joj poklanjaju pažnju, ali i poštuju njenu muku, pa je niko ne opterećuje. Njena deca, Slavko i Ognjen, stalno dotrčavaju do nje i mole je da jede. Ona to čini, na silu, ali da oni ne budu zabrinuti.

– Ne brini, sine, sa njima svima će biti sve u redu. Kada ti ja kažem.

Onda da nastavimo, pored njih Stevčići. Sinovi Nenad i Predrag su sa svojim porodicama. Oni su sa broja...

– Tri! – uskočih, a Frida se nasmeja. Dosta su stegnuti. Ukočeno gledaju ispred sebe i mehanički jedu, piju i pričaju. Čini se da su došli reda radi i da bi već otišli da deca ne insistiraju da ostanu još. Pristaju, da ne privlače pažnju.

– E, sada su ti tu moja Njuša sa broja jedan, Simonida sa broja osamnaest, Luka sa broja dvadeset i Lola sa broja sedamnaest. Njen Tadiša tamo pored nje. Onaj visoki, mršavi momčić, to ti je on.

Njuša je tako lepa. Lepa i vesela. Obučena kao devojčica u farmerkama i prelepoj košulji, sa džemperom vezanim

oko struka. Stalno deci nosi hranu. Zadirkuje Luku i malo, malo ljubi Lolu i Simonidu.

Simonida, posle svega što je doživela divno izgleda. Uvek bih pogodila da je balerina. Duga kosa podignuta u punđu. Dug, graciozan vrat, a telo uspravno i tanano u haljini uz telo, na bretele, izgleda kao da je upravo sišla s pozornice. Smeška se i stalno Loli nešto šapuće na uvo.

Luka je momak za sve, stvarno je divan i pažljiv, i drug i komšija. Sa svima je dobar i svi ga vole. Lep i naočit muškarac. Pristojno se ponaša, ali malo, malo ubaci neki vic i svi se smeju i diraju ga. On jedva dočeka da nastavi, a krišom, ispod oka, gleda jednu devojku koja sve vreme služi. Prelepa devojka je sigurno Ana Dokić, koja mu se ponekad samo sramežljivo osmehne.

– Na broju pet. su Popovići, Božica i Milan i njihova tri sina.

Kao da me trže iz sna. Frida je pričala o Popovićima, ali sam ja priču već znala. Ma, desilo se šta se desilo, važno je da su oni sretni. Vidi se da su jako složni i bliski, a da su im deca sve na svetu. Oni su jedna složna porodica. Neka tako i ostane.

– Ma, naravno, to i ja kažem – produži Frida.– Ostali su samo ovi moji Dokići iz broja 11. Vukica

i Uglješa, pa onda ovih devetoro cvetova. Ono su ti Filip, Nedeljko, Sava, Dimitrije, Vuk i Vesna, pa onda Ana, Stojanka, Ljiljana. Ne znaš ko je lepši od koga. Vidi kako su vredni. Svi rade kao jedno. Milina ih gledati. Volim što su se doselili kod nas.

Posmatram ove kršne Kosovare i lepe devojke. Kao pčele zuje oko stolova, stalno nešto donose i odnose. Na licima im osmeh i ne vidi se umor, iako su od jutros na nogama.

260

Žene iz Mocartove

261

Uz priču smo stigli do kafe i kolača. Iznosi se torta na tri sprata s puno svećica. Frida se

šali kako su stavili previše sveća, da su se zabrojali, ali je pomislila želju i dunula jako. Začu se aplauz, a onda svi digoše čaše i zapevaše rođendansku pesmu.

Opet su se svi ljubili s njom, a onda počeše da iznose kolače, kremove, sladolede i ostale đakonije. Deca su se sladila kao da je otvorena nova poslastičarnica, i odrasli su morali od svega da probaju.

Lepo ih je gledati kako brinu jedni o drugima.Fridin Đura sedi sa gostima i uživa. Danas je prijatan i

veseo.U jednom trenutku uđe jedna mala, sitna ženica u dugoj

crnoj haljini, prođe pored svih i sede pored Fride i mene.Odmah je moja duša znala ko je. Zastade mi dah, zavrte

se u glavi.Posmatrala sam tu malu ženu, skupljenu ispod velike,

štrikane crne šal-marame. Kosa skupljena, proseda. Sedela je i ćutala. Samo je poljubila Fridu i spustila joj u ruke brojanice, napravljene od crvenog kanapa. Frida joj stisnu ruku i pogledaše jedna drugu. Za mene kao da stade vreme. Videla sam da ljudi veselo čavrljaju, jedu, pevaju, ali ja sam sve to videla usporeno i izgubio mi se ton. Kao da sam lebdela negde iznad stolova. Želela sam da nešto kažem Beli i dok sam pokušavala da otvorim usta, glasa nije bilo. Šta da joj kažem? Kako? Da li je mrzim? Zašto ne mogu da prepoznam osećanja? Zašto mi se plače i smeje u istom trenutku? Da li zna ko sam ja? Je li ovo poslednji put da je vidim? Hoće li mi nešto reći? Zašto me nije ni pogledala?

Osećanja su se menjala svake sekunde i odjednom mi krenuše suze. Ona ustade i lagano i nečujno ode, kao kada je došla. Okamenih se i kao da mi se srušio ceo svet!

– Mila – trže me Frida – mila moja, ne tuguj. Ona je došla samo tebe da vidi. Niko joj drugi nije važan. Ne plači, rekla sam ti da je čudna. Ne očekuješ valjda da se sada odjednom promeni. Dozvoli da vreme učini svoje. Neka ovo bude početak. De, nasmeši se, rođena moja.

Obrisah suze i nasmejah se. Nisam ni primetila da je pala noć. Upaljeno je desetinu sveća, gorele su kao svici u noći. Luka je doneo gitaru. Sveće su mirisale. Pilo se i pevalo. Neki su plesali, a ja sam sedela, držala Fridu za ruku i stalno joj govorila:

– Hvala ti, volim te majčice! Ona je pevušila, srkala kafu i povremeno me nežno

dodirivala.Slavlje je trajalo dugo u noć.Fridin rođendan nikada neću zaboraviti. Nikada nisam

bila na ovakvoj proslavi. Toliko ljubavi i poštovanja na jednom mestu, da li je moguće u današnje vreme da i to još postoji? Ne, nisam sanjala, stalno ponavljam sebi. Ovaj dan mi je vratio veru u ljude koju sam negde usput u zivotu zagubila.

263

ežim u krevetu i skoro ne dišem. Pored mene krevet je prazan. Svuda u kući mrak. Samo se čuje neki zvuk koji ne prepoznajem. Neke reči koje ne razumem, tonovi čas duboki, jednolični, čas visoki, ali tihi. Neko mrmlja nešto sebi u bradu. Ne prepoznajem ko je. Strah mi ohladi noge i ukočih se. Htedoh da vrisnem, ali glas ne izlazi. Odjednom neko pali sveće, miris tamjana, čujem Fridu kako peva Oče naš i ostale molitve. Pade mi kamen sa srca, ali se probudi radoznalost.

Čekala sam je dugo dok se nije vratila u krevet.

– Ne spavaš?– Ne, uplašila si me.– Zašto, dete?– Nisam te odmah prepoznala. Šta si

radila?– Pa, sine, pomažem ljudima, neki dođu

preko dana, vidimo šta je problem, a to se rešava noću, u samoći, kada je gluvo doba.

L

264 265

– Fridice, hoćeš li mene da naučiš da pomažem ljudima?

– Hm, ne uči se to sine na klasičan način, ali ne brini tebe sam odredila za naslednika svoga znanja i to ću ti preneti pre nego umrem.

Zadovoljna?– Neću da pričaš o smrti. Samo da ti

meni živiš sto godina pa makar ja ništa ne znala.

– E, pile moje, kada bi moglo tako. Sada spavaj. Uskoro sviće novi dan, pa ćeš neispavana kunjati ceo dan.

Razmišljam o tome kako ona radi ceo dan i noć i sve stiže s osmehom, a nije više tako mlada i bolesna je. U tome me uhvati san i odleteh na neki novi astral.

ride više nema. Iznenadila me je svojim odlaskom. Te noći smo pričale telefonom. Ni sama

ne znam zašto, ali sam joj stalno ponavljala da je volim, a ona je uzdisala i govorila:

– I ja tebe, dete!Sutradan je više nije bilo. Nikada nisam zaplakala, a teško mi je i

danas. Znam da mi ona ne dozvoljava. Nedostaje mi toliko da osećam fi zičku

bol zbog toga. Izgubila sam sve odjednom, a opet u

trenucima tuge, osećam je. Ponekad zamiriše šipka vanile iz njenog

šećera. Vetar donese miris tamjana i sveća iz njene sobe. Često, dok se vozim kolima, i ispred sebe vidim debeljuškasti beli oblak na plavom, sunčanom nebu, ja mahnem mojoj Fridi, jer znam da se gore smeje.

Laku noć moja Veverice, nikada nećeš zaspati u mom sećanju, i hvala ti.

HVALA FRIDO.

F

266 267

268