Ashton,Frederick Lun i Covek Iz Tame

8/13/2019 Ashton,Frederick Lun i Covek Iz Tame

http://slidepdf.com/reader/full/ashtonfrederick-lun-i-covek-iz-tame 1/175



I

Ro Hač je vozio. Hari Hof sedeo poreci njega i sa slušalicama naušima pratio emitovanje dva mikro primopredajnika naizmenično, aSamjuel Makferson se baškario na zadnjem sedištu automobila ipovremeno sočno psovao zbog nekog mimoilaženja, ili preticanja.Neupadljivi, ali moćni i brzi automobil nosio je oznake marine morisa,ali je stvarno bio dragster, odnosno tehnički monstrum koji dostižebrzinu do dvesta šezdeset kilometara na sat. To je Haču omogućavaloda se lakše probija kroz večernju saobraćajnu gužvu od zapadnogdela Londona do Sitija. Juper stritom stigoše u Islington i Hač brzonađe pogodno mesto za parkiranje u senci uličnog drvoreda na Lajtonrodu.

— Stigli smo čitavih pola sata pre ugovorenog vremena —

zaključi Hač sravnjujući tačnost svog ručnog časovnika i onogelektričnog na komandnoj tabli automobila.

— Imamo još čitavih sat i po do završetka pozorišne predstave...

—Ne shvatam kako takvog čoveka, kakav je Donald, i tako

pametnu devojku, kakva je Džejn, može da zanima nekakva



»avangardna« pozorišna igra u dvorani »Sedlers Uels«. Pa tamomogu da stradaju od dosade — gunđao je Samjuel Makferson.

—Hej, slušajte! — uzviknu Hari Hof i brzim pokretom uključizvučnike, jer do tog trenutka prijem je pratio pomoćuslušalica.

Iz zvučnika su se čuli oštri uzvici, a onda se jasno izdvoji glasisprekidan smehom.-

—Eto, vi šugavi psi, našao sam vas... Mislili ste da je mojultimatum običan blef, ili šala. .. Dok vas petorica budete

umirali jedan po jedan, ja ću već sređivati neke druge. Ove noćiumreće još četiri zla momka...

—Čekaj, čoveče! — čuo se drugi glas. — Mi nismo mogli... Nismoznali.. . i ne znamo. ..

—Sad ćete znati i osetiti — prekide ga prvi glas. — Čvrsto ste

vezani i imate vražje ogrlice oko vrata. Lepo sam vam ih zakopčao, apunjene su vodom u razmacima od po četvrt sata. Prah polako upijavodu i zateže kožne ogrlice sve dok ona ne udavi žrtvu. .. Ho-ho!Četvorica imaju priliku da vide kako se davi prvi, pa gledaju trojica. . .dvojica... jedan. . . Konačno, zadavljen, izdiše i taj jedan!

—To je užasno’ — uzviknu panično neko od vezanih. — Mimožemo da platimo... Daćemo sve što imamo! . .. Možemo dapopravimo greške, samo nam skinite ove proklete kolute.. . Mene većdavi!

—Onda recite gde je Viola!

—Niko od nas ne zna o toj vašoj Violi — upade glas, koji sesadaprvi put čuo. — Ali znamo mnogo šta drugo. Bolje je daostanemo živi.Govorićemo. ..



—Imaće ko da govori. Već ste suviše govorili, a niste mi

rekli ono što je trebalo. Zato smatrajte da imate smolu i da morateistrpeti tu malu paradu koja se zove smrt sporim davljenjem.

—Kakva parada?! Tako može da govori samo lud čovek! —prodera se neko od ugroženih i Hof smanji snagu zvučnika.

—Umesto laku noć, želim vam zadnju noć. Odlazite u pakao ižalim što neću imati prilike da gledam kako se kuvate ukatranusledećih nekoliko hiljada godina — smejući se zaključi onaj što jeimao situaciju u rukama.

—Sam ćeš se peći i kuvati u paklu! — doviknu neko od na smrtosuđenih.

Još neko vreme čuli su se pomešani krici užasa žrtava i smehubice, a onda se zalupiše neka teška vrata i odjeknuše koreći nabetonskom ili kamenom tlu. Potom se zalupiše još jedna vrata, što je

moglo da znači da je ubica izišao iz neke kuće. Tu pretpostavkupotvrdi zvuk paljenja i pokretanja automobila.

—To je Klint Breslin, tuce mu udavljenih gangstera! —

zaključi Samjuel Makferson.

—Toliko i sami znamo — primeti Ro Hač. — Ali trebalo bi da namkažeš nešto više, jer zadnje dve noći ti si bio sa Donaldom i Džejn.Oni su ti rekli da nas pronađeš i dovedeš

večeras ovamo. Zato pričaj dok čekamo da oni dođu i da Breslinudavi još četiri čoveka.

—Znam ja mnogo toga, milion mu trovača i sto puta tolikootrovanih — uzdahnu Makferson.



—Pa ispričaj nam to što znaš, čiča Same — reče Hari Hof popravljajući slušalicu na levom uhu i desno okrećući ka starom

mornaru.

—Ovako, momci... Znate da treba da sačekamo Donalda i Džejnkad iziđu iz Teatra »Sedlers Uels«, pa da ih obezbeđujemo dok se oninađu sa izvesnim Klintom Breslinom, čovekom koji je došao preko

Atlantika, pa eto sada davi zle momke po Londonu — počeMakferson.

—A njega je ozvučio reporter Artur Markinč prilikom dogovora osusretu s Lunom. Rasteraj malo magle skleroze iz te tvoje divneglave, tatice, pa se priseti da to vec znamo. Baš sada smo lepo čuli da

je Breslin osigurao davljenje pet ljudi. Petostruki ubica... — upade RoHač.

—Ili, možda, devetostruki, ako ostvari svoje obećanje —

primeti Hari Hof.

—Dakle, petostruki, ili devetostruki ubica treba da se ove noćinađe s Donaldom, a mi o njemu malo znamo — nastavi Hač. — Zato,dragi tata Same, objasni nam šta će Lun s tim čovekom.

—Dobro, momci, slušajte! Tu je taj čudni svat Klint

Breslin, o kome se zna da je plaćeni ubica američke federalnepolicije. Postoje agenti, obaveštajci, gangsteri teroristi, trovači i mnogidrugi — poče Makferson uzdržavajući se od psovki.

—Tu smo i mi — oglasi se Hari Hof.

—Zato što su u igri još Interpol, tajanstveni biro zaštite,

Intelidžens servis, Skotland jard i desetak drugih tajnih i



javnih policija, trovačka internacionala i, svakako, mafija sa malimslovom m, jer sada ne postoji samo jedna Mafija, koja je poreklom

italijanska, već ih u svetu radi preko sedam stotina na principu Mafijestvorenih bandi, ili bolje rečeno gangsterskih organizacija, milion muzlih momaka, eto i nas u svoj toj gužvi — u jednom dahu izrečeMakferson.

—Sad je sve jasno — nasmeja se Ro Hač.

Hari Hof klimnu glavom, krijući smeh od starog mornara,Makferson pruži obe ruke i po potiljcima čvrgnu momke, pa se zavalina sedište. Dok su se oni pipali po glavi, on sklopi oči i uskoro ječvrsto spavao,

—Nalazimo se u automobilu parkiranom pred zgradom brojtrideset i dva na Lajton rodu u Islingtonu — reče Hari Hof držećiuključen mikrofon primopredajnika.

—Primljeno! — začu se Lunov glas iz slušalice.

*

O njemu je svet znao sasvim malo, a bilo je mnogo onih koji

su verovali da je on izmišljena ličnost da se njome dopune mnogepriče o tajanstvenim zločinima i životu podzemlja. Neki američki

reporteri su tvrdili da je on Čovek iz Tame, a drugi da su Arčer 1,

Horibl2 i Ćovek iz Tame jedan isti dželat Federalne policijeSjedinjenih Država. Svi zvanični izvori tvrdili su da su to sve samoobične, senzacionalne legende.



Dakle, svet je o njemu znao malo, ali on je o svetu znao vrlomnogo, a naročito o svetu podzemlja. Njegovo pravo ime niko više

nije znao. Cak i u samom Federalnom istražnom birou ve- rovalo seda grob u Noridžu kod Čikaga, na kome piše ime Klint Breslin, skrivatajnu nestanka tajno, plaćenog agenta za ubistva. Sef sto prvogodeljenja Federalnog istražnog biroa Li Vidor je takode bio izmišljenaličnost, kao i samo sto prvo odelenje. Nigde u arhivama, kompjuterimai kartotekama FBI nije bilo ni traga o sto prvom odelje- nju, kao ni o LiVidorui Klintu Breslinu. Postojali su samo specijalni agenti bezimena,, označeni šifrom i javno nepriznati i odbačeni.

1. Archer — strelac

2. Horibl — strašni

Kada je Li Vidor, koji je stvarno postojao, ali čije postojanje jepotpuni skriveno u FBI, poginuo u Los Anđelesu, više niko nije znaoko je Arčer, a ko Horibl. Znalo se da kod Čikaga postoji grob simenom Klinta Breslina, ali i to da Čovek iz Tame postoji, jer često jena neki način javljao da je izvršio »uklanjanje« nekog gangstera, ilizločinca kome se zločin nije mogao dokazati, a po uverenju FBI je biokriv bez imalo sumnje. Sve je bilo obavijeno mnogim velovima tajne.Jedino se znalo kako da se »onom čoveku« dostavi naređenje. Znalose i to da niko ne sme sumnjati, niti istraživati oko »onog čoveka« kojibi se javio kao Sedmica Šon. Njegovim zahtevima se udovoljavalo.

A Klint Breslin je i te kako bio živ i sada je bio uLondonu, Istina, nes dokumentima na to ime »pokojnika«, već s pasošem i dokumentimana ime Normana Sandersa, trgovca umetničkim predmetima.

Eto, taj čudni svat koračao je te noći fiored Grand Unionkanalakod Hokstona. Sa Branč placa on pređe kanal i zađe u Baring strit.Zaustavi se pred malim italijanskim restoranom, pa naruči večeru.Kako je sedeo za stolom u čijoj blizini niko nije sedeo, Klint Breslin jemogao da govori prilično jasno, a da ga niko ne čuje. On se podboči



na levu šaku tako da njome skriva usta. Tako mu se zlatni roleksčasovnik nade blizu ustiju. On ga okrenu tako da bude’s unutrašnje

strane zapešća i okrenut ustima.—Dok čekam večeru, mogao bih da porazgovarao s onim ko me

sluša... Šteta što ovaj mikro otpremnik, koji mi je reporter Artur takovešto prikačio na moj časovnik dok ga je razgledao tvrdeći da nikadanije imao u rukama jedan roleks, nije spregnut s mikro prijemnikom,pa da poteče pravi razgovor... Znam da ste čuli sve što se dogodilopre pola sata. Tih pet zlih momaka su članovi bande koja je moju kći

Violu Breslin pretvorila u narkomanku. Odveli su je iz Njujorka uEvropu. To sam utvrdio. Znam da je ona u Londonu, ali niko neće dami kaže kako da je nađem,.. I ja ih ubijam. . . Mogao bih da vamkažem gde su njihovi leševi, ali neću, jer još svi nisu udavljeni. ..Oprostite, ali prekidam, jer stiže moja večera. Biću tamo gde jedogovoreno i tačno u određeni sat i minut-,

Zatim je pohvalio izgled paste a la milaneze« i razgledao nalepnicu

na maloj boci vina. Složi se sa kelnerom da pileće pečenje zameni jagnjećim, ali odbi kolač i kafu.

—Ne smem da opteretim stomak, a već ova ukusna testenina bilabi mi dovoljna i bez jagnjetine — zaključi smejući se.

Dok je jeo s vremena na vreme bi ubacio poneku reč. Tako jeobjasnio kako izgleda. Opisao je svoje visoko čelo, sede zaliske, široknos i uopšte izgled pedesetogodišnjaka koji se još dobro drži.

—Dakle, sve po dogovoru. Uostalom vi imate i jednu fotografiju,koju je Artur tajno snimio. . . Istina, ja ne izgledam uvek kao na njoj, alivečeras sam isti — nasmeja se on na kraju i podignutom rukom dadeznak kelneru da dođe i naplati večeru.

Kad iziđe na ulicu, Klint Bresin se osvrnu kao da neštotraži, papogleda na časovnik i onda brzim koracima pođe ka Nju Nort rodu. Na



širokoj saobraćajnici nađe stajalište taksija i uđe u jedan, pa zatraži daga vozač odveze do Klerkenvila i da ga ostavi na početku Sent Džon

strita, Već nakon desetak minuta bio je tamo gde je želeo, pa nastavida ide onim kratkim i zapletenim ulicama između Klerkenvil roda iRozeberi avenije.

Kad stiže u Stoksvud strit, Breslin potraži mali bar, čijiprilaz je biozamračen, jer lokal nije radio. Ali on se spusti niz tri stepenika i priđedo pod neosvetljeni natpis i zastade kao da mu je teško da ga pročita.(Friški boj) bar je stvarno bio neugledna jazbina, a u nepodesnoj ulici

nije ni mogao da uspešno radi u doba kad i mnogo posećeniji lokali jedva životare.

—Eh, »Friški boj«. . . Nestašni momak kao da je postao miran. . .

No da vidimo da kod nestaška nisu i neki zli momci — govorio jeBreslin prilazeći vratima.

On pritisnu dugme zvona, a onda dosta jako pokuca na vrata.Začu se krčanje na dovratku i iz prikrivenog zvučnika se začupromukli glas:

—Zar ne vidite da ne radimo?!

—Otvorite! Dolazim od Baka Lenoksa — zapovedničkim glasomreče Breslin.

—Nisam siguran da znam tog Baka Lenoksa. . . — začu seneodlučan glas.

— O, nesrećna budalo! — uzviknu Breslin. — Znam da me vidiš, aznam da ste tu vas četvorica. Zar se plašite?

Nastade ćutanje od jedne duge minuta, a onda se vrata otvoriše.

Iza njih je bilo mračno i nije se videlo ko ih je otvorio.



No Breslin uđe kao da je to sasvim obična stvar.

—Znam da me držiš na nišanu, ali ne znam da li ti je zlo od straha— smejući se reče Breslin.

Vrata se zalupiše i odmah blesnu svetlo.

—Ko si i zašto izazivaš? — ljutito reče krupan momak prilazećiBreslinu s revolverom u ruci.

— Niko meni ne sme reći da sam budala. . .

— Hajde, momče, da prvo obavimo posao, a posle možemo oviteškom shvatanju časti. Po onom što znam o vama iz ove jazbine, tisi Angos Frej. Jesu li tu Everet, Gor i Mordri? —s osmehom irazdraganim glasom reče Breslin.

U isto vreme radoznalo je iz malog hola s garderobnim pultomrazgledao nered u zapuštenom baru. Iza šanka se pojavi omalen i

ugojen čovek, a s desna i leva dođoše dva smrknuta tipa u džinsodeći.

— Dakle, pacovi su izmileli iz rupa — grohotom se smejaoKlintBreslin.

—Odalami ga Angos! — uzviknu ugojeni i iziđe iz svogmalopređašnjeg zaklona.

1. Frisky boy — nestašni momak.

—Lepo biste se proveli i on i ti, Everete. Već sutra bihnaredioLenoksu da vas podavi i baci u Temzu — reče Breslin.

—Možda ti se neće dati prilika — isceri se glomazni Angos

Frej i čvršće steže dršku revolvera.



—Lepu bandu saujetnih nesposobnjakovića sam ja dobio da

vodim — zavrte glavom Klint Breslin.On tada priđe jednom stolu i namesti sebi stolicu, pa sede.

Četiri čoveka ga okružiše, a u jednom trenutku gojazni mu se nađeiza leđa, pa začudo hitrim pokretom iznenada mu stavi oštar lovačkinož pod grlo.

—Nećeš biti prvi kome sam presekao jednjak i otvorio dušnik

— pretećim glasom reče Everet Hardi.

— Sad je dosta gluposti, momci! — oštro uzviknu Breslin — Trebada obavimo posao, a posle ćete već čuti šta mislim o vama.

—Ima nešto bez čega se ne možemo sporazumeti — primeti jedanod dva momka u izbledelim farmerkama i s prslucima od istog platna.

—Acid je nešto pravo. . .

No dovoljno je i to što sam rekao da dolazim od Baka Lenoksa —odgovori Breslin.

—Ali on se ne javlja, a očekivali smo — reče Angos.

— Neće se ni javljati. Ima pesma: »Ptice se sele u tople krajeve. . .

E, oni se sad sele. . . Skloni taj nož, čoveče. .. Biće zlo ako ne mognemo da se složimo. Ja nisam kao Bak

Lenoks, koji vam je dopuštao da radite i kako ne valja. Mislim da ćete ivi da se selite — govorio je Breslin glasom koji je otkrivao da mu jeveć dosadno.

Gojazni gangster skloni nož i sede za susedni sto, a onda reče:



—I mi imamo razloga da se žalimo. Ovde postaje opasno, a uzaludsmo objasnili šta nas muči. Nismo dobili ni deo novcaod onoga što je

obećano. Nije plaćen ni zakup za ovaj suteren.

—Već dvadeset dana oskudevamo u onome što se traži. Uličnimangupi nam prete. . . Sve počinje da ide kako ne valja — rečemomak koji do tada nije ništa govorio.

—Ti si Gor Lanton, zar ne? — upita Breslin.

—Da — potvrdi smrknuto ovaj i sede bliže ostalima.

—Tačno je, Lantone — nastavi Breslin. — Zato sam ja tu dasredimo sve kako valja. Doneo sam dosta praha, ali ovu jazbinunapuštate.

On iz džepa izvadi pet paketića i baci ih na sto, a onda odozgostavi svežanj novčanica, pa dodade:

—Podelite to, pa da se spremite za odlazak.Četiri gangstera okružiše sto i sagoše se nad njim osmehnuti i

ozarenih lica, jer već su videli da su novčanice krupne i da ih imadosta.

—Ostavite sad to i pogledajte ovamo — izmenjenim glasom rečeBreslin.

Držao je u ruci pištolj s prigušivačem. Licem mu se razli izrazzadovoljstva, koji je otkrivao sadizam i likovanje.

—Trebalo je da upotrebim nož — razočarano reče gojazni Hardi.

—Momci, svi ćete ostati živi ako neki od vas zna gde se nalaziViola Breslin — reče čovek s pištoljem pitajući zasvoju kći.



—Nikad čuo — reče Angos Frej i malo se pomeri.

No pokreti dva momka u izbledelim farmerkama bili su sumnjiviji iBreslin opali dva puta. Oba kuršuma napraviše ulazne rane na čelimadva nesrećna zločinca. Everet Hardi nehotično saže glavu i izazvaBreslina da ga munjevito uzme na nišan. Pogodi ga u teme spušteneglave i Hardi pade. Kao da očekuje dvoboj, Breslin je preneo pogledna Freja očekujući da će ljudeskara potegnuti svoj revolver. Ovaj to iučini i nebaš sporo, ali Breslin je preciznije gađao pravo u srceprotivnika, jer mu je jedna zidna lampa smetala da gađa u čelo

Angosa Freja.—O-o!. . . Prokleti. . . — jeknu Frej i ruka mu klonu. On ipak opali,

ali nije uspeo da dovoljno podigne svoj revolver.

Breslin je zurio iznenađen ispuštajući svoj pištolj dok je protivnikpokušavao da se održi, na ’ nogama ispustivši oružje. Čim on pade,sruši se i sam Breslin. Ležeći on okrenu svoj ručni sat k licu i polako,razgovetno izgovori:

—Eto, dogodila se nesreća. . . Trenutak nepažnje. . . Pogođensam, kao nekim čudom u obe noge kuršumima iz revolvera kalibračetrdeset i pet. Dugo neću moći da ustanem. . sam mogu dazaustavim krvarenje. . . Mogao bih i da pozovem pomoć, ali to neću. .. Ponoviću još jednom sve što sam rekao i adresu. Nalazim se uzatvorenom baru u Skotsvud stritu. To je između Finsberija iKlerkenvila. Najlakše je prići sa Farington roda.

. . Vrata bara »Friški boj« su zaključana. Bilo bi mi teško dadopužem do njih. . . Ponoviću sve što je važno. . . Breslin osmotriubijene, pa dohvati nož iz kanije pod Hardijevim pazuhom. Njimeodseče zavoje od svoje košulje i poče da zavija rane na nogama.Pokuša da se pomeri prema barskom pultu. Uspeo je da se dovučedo njega i da dohvati bocu viskija. On dobro potegnu i htede da se



udobnije namesti, ali ga trže zvonjenje telefona iznad njegove glave.On nešto opsova i s mukom dohvati slušalicu. Oslušnuo je ćuteći.

—Je li to telefon »Friški boj« bara? — upita neko.

—Vama na usluzi »Friški boj« bar — tobože vedro odgovori

Breslin.

—Jeste li vi to, gospodine Sanders?

—Da, ovde Norman Sanders. Slušam.—Jeste li u neprilici? — pitao je nepoznati.

—Zar me niste čuli? — upita Breslin.

— Jesmo. . . I nadamo se da se ne radi o zamci i podvali —odgovori nepoznati.

—Izveo sam mnogo podvala i uhvatio mnogo zlih momaka u svojezamke, ali ovoga puta sam s vama igrao pošteno, a mislim da samotako vredi. Nadam se da ste to vi, ponoćni viteže —dodade lažniSanders, a pravi Klint Breslin.

—Učinićemo šta možemo. Čekajte mirno — zaključi nepoznati,zakoga je Breslin verovao da je Lun, kralj ponoći.

IIOno što su čuli Makferson, Hač i Hof u automobilu, čuo je i Lun u

pozorišnoj dvorani, jer je pri kratkim proverama šta emituju njegoviprijatelji iz automobila, ili mikro odašiljač podmetnut Breslinu, otkrio daovaj zadnji čini ono što niko nije predvideo.

—Moramo izići ma koliko nam bilo neugodno zbog ostalih



gledalaca — šapnu on na uho Džejn Vitington.

Razvodnik kod vrata je nešto tiho progunđao, ali Lun i Džejnodmakoše zavesu i nađoše se iza nje, a onda nečujno iziđoše izdvorane. Desetak minuta kasnije bili su zajedno sa svoja tri druga naLajton rodu. Lun proveri da mu nije izmaklo kakvo zapažanje iz svegašto se čulo da emituje mikro odašiljač podmetnut Klintu Breslinu. Bilo

je očito da gradski releji za pojačavanje i prenos radio talasa od mikroodašiljača do onih koji treba da ih čuju dobro funkcionišu.

—Ispada da je Klint. Breslin od početka znao da mu jepodmetnuta

»stenica« — primeti Hari Hof.

—Može li se misliti da je taj momak izrežirao igru. tako damimislimo da je stvarno podavio pet gangstera na jednom mestu ipostreljao četiri na drugom? — upita Ro Hač.

—Sve je moguće, trista mu čuda! — upade Makferson. — Trebabiti oprezan s tim američkim mešancem, milion mu ukrštanja imanipulacija. On je sto-odsto ubica i toliko isto agent federalnepolicije, a dva puta više gangster i po sto puta...

—Ćekaj, tatica Same — prekide ga Ro Hač. — Nešto nedostaje tojtvojoj računici.

—Pre će biti da ima previše procenata — nasmeja se DžejnVitington.

—Bićemo oprezni, ali ne možemo ostaviti Breslina daiskrvari. Nijenam ni u interesu da ga se dočepa Skotland jard

— reče Donald Sikert.



— Onda je najbolje da ja odem tamo u taj »Friški boj« bar i dadovučem toga američkog petljanca ovamo, sto mu slomljenih nogu —

predloži Makferson.Nisu mogli dugo da raspravljaju o planu, pa Lun odredi kakoda

postupe. Pošto nije bilo daleko od mesta na kome su se nalazili dozatvorenog »Friški boj« bara, odlučiše da se odvezu do Skotsvudstrita i da izdaljeg osmotre prilaz, a onda da Makferson, zaštićenodećom od kevlara, prvi izvidi sve što može da bude opasno tamo uzatvorenom baru. Lun mu dade svoj univerzalni kalauz, kojim je stari

mornar odavno umeo dobro da se posluži. Ne čekajući da mu sekaže, Makferson je već svlačio odelo. Ro Hač iz prtljažnika donesekomotni kombinezonod kevlara, čudesne tkanine koju kuršumi neprobijaju. Iz džepova kombinezona virila je kapa od iste tkanine, kojase mogla navući preko glave i lica, a tu su bile i zaštitne rukavice.

—Možemo da krenemo — reče Makferson. — Bilo bi dobro da se ivi ugledate na mene, kao na jednog modernog viteza ok- lopnika.

— Stariji i pametniji se slušaju

— nasmeja se Hari Hof.

—Je li ti to govoriš s poštovanjem, ili se zavitlavaš s mojim taticomSamom? — sumnjičavo upita Ro Hač.

—Požurimo — prekide im Lun razgovor koji je mogao da se

pretvori i u pogrešnu šalu.Ro Hač je parkirao na svega stotinak koraka od bara, a Lun sa

svojim roverom pedesetak jardi dalje. Svi su gledali kakose starimornar gega ulicom prema baru nameštajući svoju pletenu kapu. Celovreme bio je uključen prijem i Makfersonovog primopredajnika iBreslinovog mikro predajnika.



Makferson je brzo otključao ulazna vrata i koju minutukasnijestajao je pred Klintom Breslinom motreći ga kroz proreze svoje

zaštitne »kape« od kevlara. Video je da je Breslinov pištolj sprigušivačem ostavljen na podu, ali na dohvatu njegove ruke, pa sesaže i uze ga, a onda zadiže zaštitni deo »kape« s lica i reče:

—Krv svud naokolo mi izgleda prava, pa i ta na tvojim zavojima zanoge. Leševi su, bez sumnje, pravi, kunem se s oba moja oka i tvojomglavom.

—Ti si Makferson, zar ne? — radoznalo iskrenu glavu Klint Breslin.—Pogađaš kao da si vidovit

— nasmeja se Makferson. — No umesto praznih priča da sesporazuinemo o važnim stvarima.

—To jedva čekam, jer rane počinju da me bole — složi se Breslin.

—Nekako mi je tvoja leva noga sumnjiva, kao da je slomljena —primeti Makferson.

— Ti se razumeš i u medicinu — osmehnu se ranjenik.

Makferson odmahnu rukom i oko barskog pulta potraži neštopogodno da učvrsti Breslinovu nogu. Izvadi kratku policu i rascepi jena dva dela, pa od zastora otkide zavoje. Brzo učvrsti ranjenikovunogu pričajući sve vreme o tome šta vidi i šta se događa, pa zaključi:

—Nema zasede, ni klopke. Priđite kolima, a ja ću doneti ovognespretnjakovića u naručju sto mu grehova,

—Neki misle da sam najspretniji čovek s one strane Atlantika —upade Breslin.

—Pa kako ti se dogodilo da ovako neoprezno upadaš među zle



momke? — upita Makferson.

Ne čekajući odgovor, stari mornar uze u naručje ranjenog Breslina, jer iz slušalice zadenute u uho čuo je da je Ro Hač dovezao kola predulaz.

Dok su smeštali ranjenika u kola, pored njih naiđoše dvamuškarca, a zatim dve žene. Svi nehotično zastadoše da vide koga tonose.

—Ovaj je ukokao četvoricu, ali i sam je malo stradao. Nosimo gada ga brzo okrpimo, a vi pozovite policiju ; javite da tamo ima mrtvih— pokaza Makferson glavom k otvorenim vratima »Friški boj« bara.— Ne zaboravite da zapišete i broj naših kola. I laku noć, mojedame... Laku noć, gospodo!

— Što si uglađen! Pravi džentlmeni — šalio se Ro Hač pomažućiMakfersonu da na zadnje sedište smesti ranjenika, pa da i samsedne.

Odmah zatim krenuše. Već iza prvog ugla Ro Hač pritisnu dugmeza izmenu broja i boje kola, pa to javi Lunu, čiji rover se pojavi iza njih.

—Vozi ka skrovištu broj tri, jer tamo imamo najpotpuniju hirurškuopremu. Ja i Džejn svratićemo u Hokston, gde imam prijatelja hirurga,koji neće odbiti da mi pomogne oko ranjenika — reče Lun i skrenulevo na Klerkenvil rod.

*

Još od ranog jutra Klint Breslin je pokušavao da zapodene raz-govor sa Hofom, koji se kao kakav bolničar brinuo o njemu, ali ovaj jeuglavnom ćutao. Doneo mu je doručak, popravio ležaj i pokrivače iobjasnio da treba izvoditi vežbe za ležeći položaj.

— Šta je s mojim nogama? — pitao je Breslin. — Je li me Lun



operisao? Znam da on i to ume...

—Ovde imate prekidač za radio prijemnik, ili ako više volitetelevizor — reče Hari Hof umesto odgovora na pitanja,

—Kad ću videti Luna? Ne podnosim neizvesnost u kojoj senalazim — opet je insistirao Breslin.

Trže ga glas iz zvučnika skrivenog iza uzglavlja:

—Čujem vas, gospodine Breslin. Kako se osećate i da li bivamteško pao naš razgovor?

—Dobro sam., izuzev što ne mogu da ustanem. No da govorimmogu koliko god hoćete. To će mi olakšati i bolove u nogama,koji nisubaš jaki, ali ih imam.

—Dok vi popijete kafu, ja ću već stići —- reče Lun.

—Pa vi me i vidite — primeti Breslin, jer baš tada jekrevetuprilazio Hari Hof noseći ibrik s kafom i šoljice.

On nali kafu i sebi, pa sede u stolicu s naslonom do stočića uzkrevet. Radoznalo, ali ćuteći je posmatrao Breslina.

—Zašto izbegavate razgovor sa mnom? — upita Breslin pošto otpimalo kafe.

—Samo zato da vas ne zamorim pre nego dođe onaj koji moževiše da vam kaže — odgovori Hari Hof.

—Bar da smo se predstavili jedan drugom — uzdahnu Breslin.

— Ja ne znam ni kome treba da sam zahvalan za negu i pažnju.

—Ja sam Hari — pruži ruku Hof.



-- Hari i još kako?... — upita Breslin prihvatajući pruženu ruku. —Ja sam Klint.

—Biće dovoljno vaše Klint i moje Hari — osmehnu se Hof.

—- A gde je Makferson? — upita Breslin.

Hof ne stiže da mu odgovori, jer iza jedne zavese pojavi se DonaldSikert. Zato Hof ustade i pomori stolicu da Lun sedne,a sam pokupišoljice i ibrik, pa nestade iza ona zavese.

Lun opipa puls ranjenika, pomoću slušalice oslušnu rad njegovogsrca i pogleda listu na ploči pored kreveta, pa tek onda, reče:

— Dobar dan, gospodine Breslin.

—Voleo bih da sam za vas samo Klint.

—Dobro, Klinte. I ja sam za tebe samo Donald — osmehnu seLun. — Tako je i lakše, jer moraćemo da se viđamo najmanje mesecdana i da razgovaramo o mnogo čemu.

—Da li je mesec dana potreban zbog mojih nogu, ili i zbogm nečegdrugog? — upita Breslin.

—Pre svega zbog nogu. Kuršum je slomio kost leve noge nisko dozgloba, a po sredini desne kolenice je komad kosti odvaljen. Bio je tokuršum kalibra četrdeset i pet iz metka s ojačanim punjenjem. Čak semože reći da ste imali sreću, jer dodirne površine kosti na levoj nozisu bile dovoljne da se ona dobro poveže. Obe noge biće čvrste i ufunkciji kao i pre ranjavanja — ispriča Lun.

— Jeste li me vi operisali i kad je to bilo?

— Ja sam asistirao jednom odličnom hirurgu. Operacija jepočelaveć desetak minuta pred ponoć prošle noći.



— Jesam li ja to sanjao, ili sam bio budan oko dva sata posleponoći?

—Niste sanjali. Bili ste budni što se tiče sredstva za anesteziju, ali jedno drugo narkotično sredstvo vam je olakšalo prve časove, doknismo bili sigurni da vas možemo pustiti da spavate — odgovori Lun.— No da završimo razgovor o tome. Ovde će vam Hari pomoći dauskoro počnete ustajati uz pomoć štaka i da koristite uređaje za vežbekako bi se očuvala kondicija.

—Koliko sam s onim zlim momcima imao nesreće, toliko imamsreću što ste me spasli. Nikako ne bi valjalo da sam morao zvatipomoć i tako pasti u ruke londonske policije — glasno jerazmišljaoKlint Breslin.

—Reci mi, Klinte, zašto si insistirao da se nađeš sa mnom? —upita Lun.

— To je malo duža priča — reče Breslin i lako uzdahnu.

—Ja sam spreman da je strpljivo saslušam — reče Lun.

— Bio bih radostan ako ona bude sasvim istinita.

— Ported toga što je moja priča duga, aha je i čudna, ali svaka rečkoju izgovorim biće istinita. Ti si jedini čovek na svetu koji će čutipravu istinu o Klintu Breslinu — odgovoriranjenik i senka tuge mu

prođe licem.— Unapred dajem reč da neću zloupotrebiti tvoje poverenje,što ne

znači da ću trpeti i podlost — reče Lun.

—Ja znam kako ti shvataš pravdu. Jedino što ja ne prihvatam tvojetvrdoglavo insistiranje da svakom zločincu, kojimora da umre zbog



svojih nedela, pružiš šansu za odbranu i spasenje. Ja nikome nedajem šansu, ako je zaslužio najtežu kaznu — odgovori Breslin.

—Ostavimo za sada da je to pitanje stila — osmehnu se Lun.

— Možda je moj stav u tome neka samoodbrana od moguće grižesavesti.

—Ima u tome nečega — takođe se nasmeja Breslin. — Ja nikadanisam imao savesti. Možda sam običan sadista na strani pravde, pame zato mnogi smatraju zločincem.

— O moralnim zakonima sada i ne vredi da govorimo, jer sadanam je važan samo zakon istine. A pravda i istina nisu jedno isto

— reče Lun i bolje se namesti u stolicu da čuje Breslinovu priču.

—Rekao sam da je priča duga, ali ja ću reći za sada samo ono što je važno — poče Breslin.

— Rođen sam pre nešto više od pedeset godina u Noridžu kodĆikaga. Roditelji su mi poginuliod gangsterske ruke, jer su smetali

jednoj moćnoj bandi. Ubili su mi oca, majku i brata. Ja sam slučajnobio u Evenstonu i ostao sam živ. Bilo mi je deset godina. Othranio me

je i školovao moj deda. Kad sam završio pravo, bio sam policajac.Imao sam divnu ženu i rodila nam se kći Viola. No, u jednom trenutku

ja nisam prihvatio mito gangsterske bande...

—Liči na, sve poznate priče — primeti Lun.

—Svestan sam toga — nastavi Breslin. — No, ipak, sve je istina.Posle hapšenja jedne grupe gangstera, za koje sam ja bio zaslužan,minirali su moj privatni automobil, jer trebalo je da se ujutru jaodvezem njime. No, dogodilo se da je u njega prva sela moja žena, jer

ja sam ostao da pričuvam Violu pošto sam bio određen zapopodnevno i noćno dežurstvo u stanici... Ipak pričam suviše opširno.



—Ja imam strpljenja i vremena da te slušam — ohrabri ga

Lun.—Verujem ti, ali nisam zadovoljan svojim pripovedačkimdarom —

osmehnu se Breslin.

— Pošto je moja žena poginula, ja sam prešao u Federalnupoliciju i preselio se u Njujork. Tamo sam dobio vrlo neugodanposao,ali sam ga prihvatio. Bio sam jedan od onih tajnih agenata kakav jebio Džozef Pistone, koji je šest godina bio član Mafije u gangsterskoj»porodici« Bonano.

— Čitao sam njegovu knjigu — reče Lun. — On se još uvekkrije sa ćelom porodicom pod drugim imenom.

—Ja nisam napisao knjigu i nikome se do sada nisam ispovedio —nastavi da govori Klint Breslin. — Pistone je u Mafiju stupio smireno ibez opterećenja. Ja sam bio željan osvete za roditelje i voljenu ženu.Počeo sam da ubijam tajno, bez naloga. ..

On zastade i poćuta brišući čelo po kome behu izbile prve kapljiceznoja.

— Možda da razgovor nastavimo drugom prilikom — reče Lun.

—O, nikako! — trže se Breslin. — Treba da znaš sve, jer za tridana je susret tajne grupe, kome treba da prisustvujem. Moramo sedogovoriti odmah.

— Ja mogu i hoću da te slušam — odgovori Lun.

— Stao sam kod početka priče o mom tajnom ubijanju zločinaca,dok sam se nalazio među njima. Moji šefovi su prvo naslutili istinu, aonda iskoristili sve to tako što su me uzeli za agenta dželata, nekuvrstu plaćenog ubice. To postoji i u drugim policijama, ali je uvek



obavijeno stostrukim velom tajne i nikada se ne priznaje — ispričaBreslin.

— Znam, a u nečemu i pogađam kako to ide — reče Lun.

—I u mom slučaju postupljeno je tako da su uništeni svi tragovi omojoj pripadnosti policiji. Jedan gangster, koga sam sam ubio, jer samznao da je učestvovao u ubistvu mojih roditelja, sahranjen je podmojim imenom. Ostala mi je samo šifra, koja mi je pomagala da sespasem od policijskih napada, kad bi mi pošlo kako ne valja, a i da

dobijem novac. U dosijeu pod šifrom Sedmica Šon pisalo je da čovekkoji se javi na tu šifru, može da dobije platu, nagrade, penziju, ili većšta mu zatreba. Pripisane su mi velike zasluge... A ja sam stvarno bioplaćeni ubica. Javljao sam se kao Sedmica Šon i dobijao sam nalogkoga da smaknem — pričao je Breslin.

—Pretpostavljam da su tako nastale legende o Čoveku iz Tame,kako su te neki nazvali, pa o Strelcu, Strašnom i druge —reče Lun.

—Da — potvrdi Breslin. — No, dok sam ja ubijao kao državniplaćeni ubica druge, gangsterske plaćene ubice i stostruke zločince,valjda se moj greh povećavao. Moja kći je rasla u izobilju, iako sam jeretko viđao. Plaćao sam za nju najbolje, jer često sam gangsterimaotimao plen, a i policija me jedobro plaćala i odobravala tajne fondovene štedeći nimalo...

I jednoga dana sam otkrio da Viola, koja je postala prava lepotica,zapada u rđavo društvo. Postala je i narkomanka. Pobegla je s nekimgangsterom...

—Prema onom što se čulo prošle noći, tražiš je ovde u Lon- donu— primeti Lun.

—Ona je tu negde — potvrdi Breslin. — Morao sam da na smrtizmučim tri gangstera u Njujorku, pa mi je tek četvrti priznao da je



Viola u Londonu. No, on nije znao tačno gde i pod kojim imenom živi.Javio sam šefovima da odlazim u London i da ne znam kad ću se

vratiti očekujući da će se suprotstavljati mojim ličnim planovima. No,oni su se prosto obradovali.

Zatrebao im je čovek, koji bi ih sasvim tajno predstavljaoovde uEvropi Rekli su mi da sam idealan tip agenta za to i dali su miuputstva.

— A ti si, kao kakav strastveni lovac, otkrio »divljač« izaneo se

lovom — primeti Lun.— Ono što sam saznao još dok sam bio u Njujorku želeo sam

odmah da iskoristim. Likvidirao sam izvesnog Baka Lenoksa i njegoveubice Pauzela, Portera, Grela i Bentona — nastavi da priča Breslin. —Znao sam i gde su ona četiri momka, od kojih me je jedan ranio... Itako sada ne mogu da tražim nesrećnu Violu.

—Dok ti ležiš i oporavljaš se, neki vešti ljudi će je tražiti i učiniti sveda je otmu od gangstera — reče Lun.

— Ja znam da je ona zagazila u poroke i da možda ne zaslužujeda živi, ali ja želim da pokušam. .. Ako ništa drugo, hoću da seosvetim trovačkoj internacionali sveta.

—Eh, osveta... Kako je često čovek zaželi, a kako ga ostvarenjerazočara — primeti Lun.

— Ti znaš, verujem, bar ponešto o tom zlu koje mnoginazivajutrovačkom internacionalom — reče Breslin.

— Znam — potvrdi Lun. — A ti si učinio sve da me uvučeš usukob s tom svetskom bandom.



—Ako sam uspeo, ne žalim što su mi noge polomljene — nasmejase Breslin. — Nadam se da vredi počupati bar poneki struk tog

otrovnog korova...— Iz tvojih dokumenata video sam da si doputovao pod imenom

Norman Sanders. Sada bih voleo da saznam s kim to treba da sesusretneš — reče Lun.

—Objašnjeno mi je da je pet velikih policijskih službi postiglodogovor koji je, naravno, još jedna tajna ovog sumornog sveta, dastvore nekakav »biro zaštite«. Znam samo da neko zna o meni to dasam spreman na sve što može da se učini protivu krijumčara droge injihovih pomagala. Znam i gde i kada će se grupa »eksperata« naći.To je već za tri dana, a ja neću ni za trideset moći da odem odavde

— zaključi Breslin.

—Verujem da će buduće kolege biti nezadovoljne tvojimpoduhvatima prošle noći — reče Lun.

— Sem tebe i tvojih ljudi, niko ne zna da sam ja umešan.

Uostalom, ni moji njujorški šefovi ne znaju ko sam ja stvarno. Onajmoj šef koji je to znao, već odavno nije živ. Postoje agent SedmicaSon, izvesni Norman Sanders, pa Mark Hanter i Stiv Bakli... Postoje

Arčer, Horibl i Čovek iz Tame. No niko i ne sluti da je to sve jedan,tobože pokojni Klint Breslin, Jedino ti znaš istinu, a ja verujem, znam,

siguran sam. u to da nikada i nikome nećeš otkriti moju tajnu, bar doksam ja živ — zaključi Breslin.

—Ostaje nam da razjasnimo neke detalje i da odlučimo šta dauradimo — reče Lun ne dajući nikakva obećanja o čuvanju Breslinovetajne.

Podrazumevalo se da je to suvišno.



IIISmejali su se napuštajući automobil parkiran u Gilford strituodmah

do »Rasel« hotela.

—Mislio sam da pored svih škola neću morati da učim i lopovskizanat — govorio je Hari Hof. — Ti ćeš me iskvarititako će se svetčuditi šta se to dogodilo s pristalim momkom Hofom. Nosim prazankofer i torbu ispunjene starom hartijom i opekama, lažne isprave,lažan izgled. ..

—Ostavi sad takve priče — osmehnu se Ro Hač i sam noseći jedan kofer i torbu. — Bolje mi reci zašto stranci vole baš ovaj kraj inajčešće opasni lupeži biraju neki od hotela u blizini Britanskogmuzeja.

—To nije zbog muzeja, već zato što se u krugu od par milja nalazisedam železničkih stanica — odgovori Hari Hof.

—To je bilo važno pre pola veka — nasmeja se Hač.

— Valjda im je to postalo navika — šalio se Hof.

Oni uđoše i pozvaše se na jutarnju rezervaciju soba, pa ih odmahdobiše. Pošto je Ro Hač znao u koju sobu se Klint Breslin bio smestiopo dolasku iz Njujorka, on od slobodnih soba izabra one koje su bilena istom spratu i blizu njegove.

Kad se smestiše u sobu, nađoše se u Hačovoj da se dogovore.

— Ja sam zato da obavimo posao što pre, pa da zbrišemo —

predloži Hof.



—Vidi se da si početnik u lopovskim poslovima — nasmeja se

Ro Hač. — U protekla dvadeset i četiri sata spavali smo jedva potri sata. Sad možemo da siđemo u hotelski restoran i večeramo, aonda da zakažemo buđenje oko pola noći. To je vreme za lepukrađu...

—Ti naređuješ, kapetane fregate! — ukruti se Hof na pozdrav.

—Tako, boj! Ja ću malo doterati svoj izgled da ličim na Breslina, ati ćeš me pratiti kao nosač kofera — zanovetao je Ro Hač.

—Jesam li ja dobro razumeo da sve ovo mi činimo zato daukrademo fotografiju Breslinove kćeri, koju je došao da tražiuLondonu? — upita Hari.

— To je jedan od razloga. Lun mu je obećao da će detektivi Ortoni Braun učiniti sve da pronađu devojku. Treba im nešto od čega bipočeli. A možda se i nas dva pozabavimo istim poslom, jer kad se

traži propala lepotica, uvek se u blizini nađe i neka još »prihvatljiva«— odgovori Ro.

Mnogo toga rečenog često u šali bilo je i te kako važno za Luna injegove prijatelje, pa su dva spretna momka i sada ovako jedandrugome podsticali razmišljanja i korisne poduhvate.

—Po koferima i torbama koje smo doneli, treba da odnesemo sve

što je Breslin, odnosno lažni Norman Sanders doneo iz Nju- jorka —glasno je razmišljao Hari Hof,

—Nikad se ne zna šta sve može da skriva Breslinov prtljag.

Nije bilo davno kad o njemu nismo znali skoro ništa, a ni sadanismo sigurni šta je istina od svega što je ispričao Donaldu — reče RoHač



U takvom razgovoru, ali uz punu opreznost da ih ko ne čuje,proveli su veče i vratili se u svoje sobe. Naviknuti da se kad to treba

brzo uspavaju, odmarali su se sve do posle ponoći, kada ih je momaksa portirnice probudio telefonskim pozivom. Već prilično vešt umaskiranju, Ro Hač je brzo postigao da na prvi pogled liči napedesetogodišnjeg Klinta Breslina.

—Pošto je ključ od sobe lažnog Normana Sandersa još uvek naportimici, ništa nam neće smetati da kalauzom otvorimo vrata i bezteškoća obavimo posao — zaključi Ro Hač kad je smatrao da je

spreman.Oni odmah ponesoše svoje kofere i torbe i nakon samo pet minuta

uđoše u Breslinovu sobu i za sobom zatvoriše vrata. Ro Hač upalisvetlo i odskoči brzo potežući pištolj, jer na krevetu je ležao čovekdugog lica i krupnih očiju, koje su okruživali upadljivi podočnjaci ipodbuli kapci. Preko fotelje blizu kreveta videla se sveštenička odeća.

—Samo se smirite, gospodine. . .Pretpostavljam da ste vi NormanSanders — reče nepoznati.

—Da, ali ne razumem vaše prisustvo ovde i u ovo doba —odgovori Ro Hač.

— Dugo sam vas tražio, a pošto vas nije bilo ni prošle noći, ni utoku dana, smestio sam se ovde da vas sačekam — odgovorisveštenik.

-- A kako ste ušli bez ključa?

— upita Hač.

— Imam svog čoveka u ovom hotelu, koji mi je omogućio da uđemi da se odmorim — objasni sveštenik. — No ja se još nisampredstavio. Jedno od imena mi je Džon Konif. Ono je najvažnije



i služim se njime u javnosti i kod najintimnijih prijatelja.Ro Hač sesmeškao da bi sakrio izraz zbunjenosti na licu, pa se zato okrenu ka

Hofu i reče:

—Rođače, ti možeš da se vratiš u svoju sobu. Ostani tamo dok japorazgovaram s gospodinom.

Hari Hof počeša uho, što je bio znak da će na mikroprimopredajniku pratiti taj najavljeni razgovor. Čim Hari iziđe, Hač uzes fotelje sveštenikovu odeću i oseti težinu revolvera, ali ga ne uze i

pažljivo sve ostavi preko stola, a sam se spusti u fotelju.—Slušam vas, presvetli.

— Došao je momak iz Njujorka i javio nam da vam budemo nausluzi — odgovori Džon Konif.

—Jeste li vi lažni sveštenik, gospodine Konif? — upita Ro

Hač.—Nikome to ne bih priznao, jer me sveštenički poziv štitina

najbolji mogući način — odgovori Konif.

— Vi znate zašto sam u Londonu, zar ne?

—Znam onoliko koliko smem da znam. Vi ste jedan od pozvanihčlanova i to je dovoljno za sve koji su pristupili sporazumu —odgovori Konif. — Moja dužnost je da vam pomognem koliko mogu,

jer ste na vrlo važnom poslu, koji će svima doprineti dalakše rade. ^

—Niste sasvim jasni — osmehnu se Ro Hač pomišljajući šta daučini s lažnim sveštenikom i kako da izbegne neki pogrešan korak.

—Znate li da se stvara neki policijski savez protivu nas? —



upita Konif.

—Dakle, vi slutite razlog mog dolaska. To me ne raduje, jer mojamisija u Evropi ne sme da propadne — neodređeno odgovori Ro Hač.

—Čuli ste za masakr naših ljudi u Falkirk stritu, zar ne?

— Ne, nisam.. .Novine nisu još ništa donele, a nisam bio ni u prilicida pratim televizijske i radio emisije — odgovori Hač.

—Niko nije ništa javio, ali ja znam sve. Poginula su ičetiri našamomka u »Friški boj« baru. Imamo čoveka u Skotland jardu.

—Pričajte mi o tome — uzdahnu Ro Hač, koji je znao sve opaklenim ogrlicama koje dave i revolveraškom obračunu u baru.

Lažni sveštenik je opisao užasne scene koje su zatekli policajcikada su dobili obaveštenje od građana o onom što su videli i čuli predzgradom u kojoj je bio »Friški boj« bar i u Falkirk stritu posle jednog

anonimnog obaveštenja, koje je dao sam Ro Hač.— Čujem nemile vesti, ali neću ništa da pitam, jer to se ne tiče

mojih obaveza — reče Ro Hač. — Meni je sada dovoljno tošto samuspostavio prvu vezu. Recite mi kako da je održavamo, pa da se jaspremim, jer napuštam hotel što pre mogu.

—Gde ćete se smestiti? — upita Džon Konif ustajući da navučegornji deo svoje crne svešteničke odeće.

—Ne sviđa mi se to pitanje — reče Ro Hač. — Dosta je da zna- teda sam u Londonu. U hotel sam odseo uz veliki rizik samo zato današim ljudima omogućim da me nađu, odnosno da ja nađem njih.

— Znam da se pitanja ne postavljaju, a učinio sam to samo zato daponudim pomoć oko smeštaja — tonom priznavanja



pogreške reče Konif. — Ja imam stan u Hem Hilu, odnosno naRolskut aveniji. To je pogodno mesto, jer blizu su Brikston sa dosta

Crnaca i drugih obojenih momaka i Dulvič s luksuznim naseljem. U jednom od njih u Dulviču nalazi se i kuća gospođe Tačer.

—Dobro, dragi prijatelju — osmehnu se Ro Hač. — Dajte i telefonna koji vas mogu naći, ili preko kojeg mogu ostavitiporuku, a uz to,ako hoćete i adresu stana.

—Svakako, gospodine Sanders!

—Možda smo mi Amerikanci malo primitivniji, ali smo ineposredniji. Voleo bih da me zovete jednostavno imenom, da za vasbudem samo Norman...

—A ja za vas samo Džon — s izrazom radosti na licu prihvati DžonKonif i kaza da stanuje na broju sto pet Rolskut avenije i izdiktira brojsvog telefona.

Objasni da je tamo skoro uvek njegova »domaćica«, ili će se javition sam, naročito tokom dana.

— Ja ću sada da spakujem svoje stvari — reče Hač.

—Moram da kažem da sam pogledao tvoj prtljag. Našao sam jednu fotografiju neke devojke, koja mi se učinila poznata —priznadeKonif.

—Ne bih mogao ni da pomislim da to nisi učinio, presvetli —nasmeja se Ro Hač — Ali reci mi da li si našao i još dva moja lažnapasoša?

—Njih nisam — iznenađeno reče Konif. — A mislio sam da mi seništa ne bi moglo sakriti...



Ro Hač uze jedan kofer, istrese stvari iz njega i raseče dno koferadžepnim nožićem, koji je bio zadenut uz pribor za brijanje. Iz proreza

izvuče dva pasoša i reče:—Ugrađeni su prilikom pravljenja kofera. Svaki drugi način je

nesiguran. Koža i dno kofera su izbrušeni tako da je pasošenemoguće otkriti.

Mahnu njima pred Konifovim licem i stavi ih u kofer koji je doneo.

— Zar nije šteta što si uništio skrovište? — upita. Konif.

—Imam svoje razloge za to. Zato sam doneo veći kofer i torbu dasve što imam odnesem u toku noći, pa da sutra mogu tražiti istragupolicije zbog toga što sam pokraden.

—To bi moglo da bude neprijatno za mene, a i nije baš dobro...

—Hotelski menadžer će tražiti da se to zataška, pa ću moći da

postavim neke uslove, jer želim da znam je li policija već njuškala okomene.

—Sve to nije potrebno — osmehnu se Konif. — Znam da jeagentskotland jarda bio u tvojoj sobi i dobro pretresao sve

što si doneo.

—Onda ću im ostaviti prazne kofere, a koristiću i drugi pasoš, kao iizgled — smejao se Ro Hač.

—Za takve šale s policijom treba imati dobre nerve — primeti DžonKonif. — Vi tamo u Sjedinjenim Državama ne ustručavate se mnogoda ubijete policajca, ili čak sudiju, dok mi ovde to skoro nikad nečinimo.



Baš u tom trenutku Ro Hač brzo poteže pištolj i uperi ga u lažnogsveštenika, pa tvrdim glasom reče:

—Kad smo već kod toga, napominjem da nikome nije nepoznatoda Federalna i druge policije ubacuju među nas mnoštvo agenata, kojinekad i godinama važe kao naši ljudi. Zato ih ubijamo, kad ihotkrijemo. Sada bi bilo dobro da znaš lozinku, koju očekujem.

—»Atlantik šou« je to što očekuješ — odgovori Konif sklapajućiruke kao na molitvu.

—A ti sada očekuješ da kažem- »Skraembel end siner«.

—Istina je da sam grešnik, ali i to da smo se nas dva većsporazumeli. Vreme je da se ja povučem, jer razumeo sam da tihoćeš da kreneš. Očekujem da se javiš — reče Konif popravljajućiodeću.

—Hteo bih još o onoj devojci. Želim da saznam gde je onasada. A

možeš nešto da učiniš.. kao da nije odlučan u zahtevu reče Ro Hačujedno razmišljajući je li u razgovoru s lukavim lažnim sveštenikomsve prošlo kako treba, jer ako nije, pošto on prvi odlazi, moglo bi sedogoditi da njega i Hofa dočekaju kuršumi još ovde u hotelu, ili dokstignu do svog automobila.

—Kako joj je ime? — upita Konif.

— Pravo ime joj je Viola Breslin, ali takve devojke menjaju imena, ačesto samo zato da bolje zvuče, kao kod filmskih diva

— odgovori Ro Hač.

I. Skrable and sinner — žurba i grešnik.

—Raspitaću se okolo, naravno kod ljudi kojima verujem, pa



ću ti reći kad se nađemo, ili čujemo — reče Konif.

Izlazeći kretao se kao senka.*

Pošto se vratiše u skrovište, Ro Hač ispriča Lunu šta se svedogodilo, a onda zaključi:

— Taj Breslin, ili Sanders, ili vrag zna kako se stvarno zoveveoma je čudan čovek. Sve što mi je rekao bilo je tačno, a ipak samsvo vreme strepeo da nije štogod zamutio...

— On jeste mutna ličnost. Među gangsterima je pravi gangster, aujedno je tajni agent policije i to ne samo uspešan, već i neobičan. On

je u neku ruku odmetnik od policijje... — govorio je Lun.

— Pa šta je on konačno? Gangster, ili policajac? — upita Ro

Hač.

— On je antigangster — nasmeja se Lun. — Klint Breslin jepolicijski plaćeni ubica, koji se pretvorio u samostalnog zločinca, kojiradi za svoj račun, ali uvek protivu onih koji su izvan zakona i protivupravde.

— Malo mu nedostaje pa da bude kao mi — primeti Hari Hof, koji je slušao razgovor.

— Ne, nije sličan nama — blago, ali i s izvesnim nezadovoljstvomzbog Hofovih reči odgovori Lun.

— On ubija iz osvete, pa čak i s uživanjem. Mi ubijamo samo ukrajnjoj nuždi i samo one koji su zaslužili smrt, a nema nade da će ihstići zakonska pravda...

— Ponekad čovek ima »rođake« koje prezire — okrenu Ro Hač



na šalu. — Mi preziremo plaćenog ubicu Breslina, ali ovogaputanam je dobro došao.

— To je tačno — složi se Lun. — Stvorena je međunarodna vezabandi krijumčara i prodavača narkotika, koju mnogi zovu trovačkominternacionalom. Trovači uvlače decu i mlade u svoje mreže, pa kadod njih stvore zavisne narkomane, pljačkajući ih basnoslovnimcenama za svak trip droge.

— I sad smo mi u toj igri, zar ne? — upita Hari Hof.

— Jesmo... Upravo ja ću biti i član bande i član Biroa zaštite, a vićete mi pomoći kad zatreba. Breslin bi ostao zatočen i da nije ranjen,

jer ja upadam na njegovo mesto — objasni Lun.

U tom trenutku uđe Džejn Vitington.

— Slušala sam sve što ste govorili, jer to si ti hteo da bih bila utoku događaja —- reče prisutnima. — Sada će doći i Sam, pa ću

ispričati svima ono što sam pričala tebi, Donalde.

— Ja treba da radim, ali ću uključiti uređaj za prenos odavde.

Moram uzeti Breslinove otiske da bih izradio nevidljive navlake zasvoje prste. Dosta rada treba i oko materijala za uspešno maskiranje.Dobro je što je Breslin visok skoro koliko i ja. Već preksutra ja trebada budem Norman Sanders — reče Lun i ode.

Džejn poče da priča kako je došlo do toga da čovek kakav je KimiBreslin dođe u London sa željom da se nađe s Lunom:

Postoji jedna čudesna pojava, bar tako shvatamo mi biolozi,plašeći se naučnih patenata na tu pojavu, Japanci su prvi obelodanilineka svoja istraživanja. No oni nisu postigli ništa više u svojim makroeksperimentima od mene i još nekih naučnika u Evropi..



Pošto su slični eksperimenti bili u toku i u Sjedinjenim Državama Amerike i u Rusiji, Džejn je našla način da bude u grupi engleskih

biologa, koja je posetila Sjedinjene Države, ali pod drugim imenom i sgarancijama da je niko neće ometati.

— Tamo sam videla da sam ja ipak ispred svih. Ta čudesnapojava me je zanela... — pričala je Džejn Vitington.

— Pa kaži već jednom, mila moja devojko, o kakvoj je pojavi reč,milijarde mu gena i hromozoma — upade Samjuel Makferson jedva

gušeći svoju radoznalost.-- Čuo si za pi- vodu, zar ne? — upita ga Hari Hof. — Već nam je

Džejn nedavno pričala o tome.

— Eh, te moderne veštice, koje vračaju oko biljaka i životinja

— progunđa Makferson.

— Zadovoljiću Samovu radoznalost, a vas dvojica oprostite akobudete slušali o onome o čemu već dosta znate — nastavi Džejn.

— To sve izgleda vrlo prosto...

— Uh!... O čema se radi, sve mu prosto i složeno na ovome svetu!O, oprosti, Džejn, ja sam se za- neo, pa psujem pred damom.

Džejn mu se osmehnu i svojom lepom rukom na trenutak pokrideonjegove kao lopata velike šačetine, pa nastavi:

— Otkriveno je da voda, u koju su dodate neke soli gvožđa dobijačudesna svojstva. To je nazvano pi-voda, koja stvara čuda. Onaskraćuje period sazrevanja zrnastih kultura na pola vremena. Biljepoprskano tom vodom ne trune i ne vene dok se transportujeupakovano i najlonske vrećice. Živina pojena pi- vodom brže raste, aribe dobijaju i u veličini i težini. Pi- voda poboljšava ukus vode za piće,



sprečava alergije... Ja sam se zanela pričom, a trebalo bi još mnogotoga da kažem, jer pi-voda za nekoliko puta povećava čvrstinu

betona, a samo to ima ogroman značaj u građevinarstvu. Industrija imedicina takođe mnogo očekuju od primene tog otkrića. Naravno,pravi sastav je tajna, jer postoji veliki broj vrsta i podvrsta pi- vode...

— Ali to nije bilo pametno što si išla preko Atlantika zbog takvihtajni —- primeti Ro Hač.

— Naučna radoznalost je bila jača ođ straha i opreznosti —

odgovori Džejn,Ona ispriča da su agenti američke Centralne obaveštajne agencije

otkrili ko se krije iza imena Izabele Doun, pa su pripremali otmicu uželji da na neki način od Džejn izvuku tajne mnogih njenih u Lunovihotkrića, a možda da tako, ucenom zgrabe i samog Donalda Sikerta.

— Jedne večeri, kad smo stigli u Vašington, jedan čovek mi je uruke gurnuo listić papira, na kome je pisalo-, »Pozovite ovaj broj izneke javne govornice... Bio je tu i taj broj.

Učinila sam kako je neznanac tražio. On mi je tada rekao da sesprema otmica i objasnio ko to čini i zašto... — pričala je dalje DžejnVitington.

Ona je poverovala nepoznatom, jer joj je rekao da je preispoljnabitanga, ali da poštuje nju i Luna i oduševljen je onim što oni čine.Molio je jedino da mu ona kaže kako da se nađe s Lunom. Rekla mu

je da bi to bilo moguće samo u Londonu.

— Doći ću u London pod imenom Norman Sanders, makar mi tobilo zadnje putovanje! — uzviknuo je neznanac.

Molio je samo to da ga Džejn posavetuje kako da se javi Lunu.

Ona mu je rekla da bi to moglo da se postigne preko novinara



Artura Markinča.

— No taj čudak nije mogao da odoli svom »lovačkom« nagonu ipred sam susret s Lunom napao je dve gangsterske grupe. Ubio jedevet ljudi, a sam zadobio teške rane — zaključi Džejn.

— On je, kako priča, pet njih zadavio nekakvim kožnim ogrlicama,koje se jezivo sužavaju daveći vezane ljude, ali o tome se ništa nečuje. Nema ništa ni u novinama, ni na televiziji — primeti Hari Hof.

— Već ima — odgovori Džejn. — Pre četvrt sata i preko radija ipreko televizije objavljeno je senzacionalno petostruko ubistvo.Spominju se i imena i neobični predmeti kojima su ti ljudi udavljeni.

— Izgleda da taj momak ništa nije slagao od trenutka kad smo s

njim u vezi — zaključi Ro Hač.

— Izgleda da mu je malo što ubija gangstere po Njujorku, nego

hoće da proširi »poslove«, a mi mu se činimo pogodnim za to,— Baš tako izgleda, ali Donald misli da ga ne treba oterati, jer

zločina je u svetu sve više, a trovači drogom su preterali na najpodlijinačin — odgovori Džejn Vitington.

U tom trenutku uđe Lun i sve ih pozva u radionicu za pripremetehničkih sredstava, oružja i maski. Trebalo je da svi upozna- juplanove i sredstva koja bi mogla da zatrebaju prema Lunovompredviđanju.

IV

Još u toku jutarnjeg razgovora sa Klintom Breslinom Lun je bioprimetio jednu protivurečnost, pa je bio rešen da upotrebitricijanoaminopropensku drogu, koja će izazvati potpunu ranjenikovuposlušnost. Morao je znati pravu istinu, iako je izgledalo da do sada



neobični Čovek iz Tame ništa ne skriva. Naime, Breslin je pričao daviše ne održava nikakve neposredne veze sa Federalnom policijom,

pa niko ne zna i ne sluti da je Klint Breslin živ i da je on čovek koji jeodgovoran za mnoga zagonetna ubistva poznatih i nepoznatihgangstera i zločinaca druge vrste. A eto, sada Breslin treba daučestvuje na skupu tajnog policijskog saveta od pet članova, od kojih

je jedan opunomoćen za još četiri zemlje. Tamo će se javiti lozinkom,ali domaćin skupa imaće fotografije učesnika i otiske njihovih prstiju,što ih je dobio još pre zakazivanja dana ovog svetskog dogovora.

Zbog svega toga Lun je spremao sve da izgleda kao tobožnji KlintBreslin i da se javi kao Norman Sanders, a uz to da zna ne samolozinku za početak razgovora, koju treba izreći u obliku početnogpozdravnog govora. Svaki učesnik imaće drugačiju lozinku, a domaćinće otvoreno da bi svi bili uvereni u bezbednost uzeti otiske prstijusvakog učesnika. Stručnjaci će ih proveriti pre početka rada tajnogskupa. Sve to znači da se dobro zna ko je američki predstavnik, a tomože da bude samo zakleti i poverljivi član glavne uprave Federalne

policije.S tim pitanjem u mislima Lun je drugog dana ušao u zatvorski

odeljak tajnog skrovišta uređen kao vrlo ugodan apartman sa svim što je potrebno za boravak i zdravog i bolesnog čoveka.

—Radujem se što vas po treći put vidim u tako dobrom zdravlju! —uzviknu Breslin da podseti Luna na lozinku, koja će Lunu osiguratipoverenje na početku zasedanja novog, tajnog Biroa zaštite sveta od

jednog od najvećih zala čovečanstva.

—Vidi se da i vama vreme teče unazad, pa postajete sve mlađi

— izreče Lun pravi odgovor na lozinku.

Klint Breslin ga je zadivljeno gledao, jer pred njim je



stajao potpuni njegov dvojnik. Čak su kravata, košulja i odelonaLunu bili sasvim slični odeći koju je Breslin imao na sebikad je ranjen.

— I sam sam vrlo vešt u maskiranju, ali nisam slutio da jemogućepostići takvo savršenstvo — ushićeno reče Breslin.

—I tvoje otiske prstiju sam uspešno izlio u prozirnom materijalu, paću proći kao pravi Norman Sanders — odgovori Lun.

—Promakao nam je jedan detalj u razgovoru, koji sada treba daobjasnimo — reče Breslin.

—Ne pogađam o čemu se radi — reče Lun, iako je pomislio daćemožda biti pošteđen upotrebe tricijanoaminopropena.

—Ne znam kako ti je promakla protivurečnost između činjenice dau Sedinjenim Državama i ćelom svetu, sem tebe i tvojihvernihprijatelja, ne zna ko je, ili ko su Arčer, Horibl i Čovek iz Tame ipriprema da tvoj izgled odgovara jednoj fotografiji i mojim otiscimaprstiju — polako i naglašavajući važna mesta rečenice izgovoriBreslin.

— To je zanimljiva i važna primedba — reče Lun. Breslin sesmeškao odmahujući glavom, pa reče:

—Ne verujem da ti to nisi primetio, pa si sada došao da pomoćutvoje slavne hipnoze, ili primanom droge svesti utvrdiš šta je istina.

Kutija, koju držiš pod rukom, kladio bih se u veliku svotu, sadržipreparate i špric sa injekcije.

— Pogodio si, Klint — odgovori Lun.

—Ne protivim se primeni bilo kog načina provere da ligovorimistinu, jer sve što se dogodilo moglo bi da bude deo vesto isplaniranemreže da se uhvati slavni Lun, kralj ponoći



— vedro reče Breslin. — No to bi značilo da sam ja budala, a danisu pametniji ni moji šefovi, ni ostali članovi tajnogBiroa zaštite.

— Tako sam i ja mislio. No nije nemoguće da se i na tobožnjojgrešci izgradi neki lukavo smišljeni plan — odgovori lun.

—Dolazeći u London samom sebi sam se zakleo da ću prvi put uživotu prema jednom čoveku biti pošten i iskren. Taj čovek si ti,Donalde. A sada te, zbog svega toga, molim da mi daš časnu reč daćeš mi ispuniti jednu želju, koja nikoga, sem mene neće ugroziti —

uzbuđenim glasom reče Breslin.—Dajem časnu reč — jednostavno i odmah prihvati Lun.

—Želim da iz ovog skrovišta ne iziđem živ, ako sam predtobomizrekao i najmanju laž — izreče Breslin svoj zahtev.

—Prihvaćeno. Ovde će uvek biti neko da održi moje obećanje

— odgovori Lun. A sada bi bilo dobro da mi objasniš kako su pretebe stigli u London tvoja fotografija i otisci prstiju.

— Moj uslov da prihvatim predlog FBI bio je to da mi se obezbedisigurnost. I u američkim laboratorijama postoje vesti tehničari, pa selažni otisci prstiju proizvode bez mnogo muke. Za svoju fotografijusam rekao da je samo jedan od mojih izgleda, a bio sam siguran dane postoji nikakav dosije u kome se nalazi moja fotografija, niti bilo

gde registrovani moji otisci prstiju. Zato sam poslao svoju fotografiju iprave otiske prstiju, jer tako mi je lakše da se snađem — objasni KlintBreslin.

—Sve to nije bilo bez rizika — primeti Lun.

—Već dugo živim na vrlo rizičan, ili bolje reći opasan način. To sepokazalo i pretprošle noći



— odgovori Breslin.

—Rizikovaću i ja — reče Lun.— Droga svesti ostavlja neke nemile posledice, pa ne želim da ja

budem kriv za slabljenje moći i veštine čoveka kakav si ti, Klinte.Znam da će se tvoji krvavi obračuni sa zločincima jednom završititvojom smrću, ako ne prestaneš s njima.

—Isto preti i tebi, a ipak smo obojica još živi — odgovori

Breslin glasno se smejući svojim recima.

Njihov razgovor prekide signal iz zvučnika. Ro Hač je pitao Lunamože li da dođe kod ranjenika, jer ima vesti o njegovoj kćerki. Ćujućito Breslin poče da krši ruke vidno uzbuđen i gledajući u Luna kao daod njega očekuje presudu od koje mu zavisi život.

—Dođi odmah — odgovori Lun, a onda sede na krevet kod

Breslina — Nećeš se protiviti da ti dam jednu zaista dobrupilulu zasmirenje.

—Daj mi što god hoćeš, ali i vest o Violi što pre — rečeBreslin.

—Ti zaista voliš svoju kći — reče Lun,

—Nije samo to u pitanju — odgovori Breslin. — Sada seukazalaprilika da je spasem. Možda si ti jedini čovek, koji može da je izleći odnarkomanije. I ti ćeš to učiniti svojom moćnom veštinom hipnoze ionim sredstvima o kojima se u svetu mnogo govori i čiju tajnu znašsamo ti. . .

Toga trenutka Breslina izdade glas i ramena mu se potresoše ukratkom grču plača. No on se brzo savlada i obrisa suze sa očiju, pareče:



—Nisam zaplakao od onih dana kad sam sahranio svoju ženu,

Violinu majku.Lun ga potapša po ruci i bez reči mu pruži pilulu za smirenje, pa

tek kad je Breslin proguta sa malo vode, Sikert reče-,

—Posle nekog vremena pilula će izazvati san koji će te okrepiti. Zato vreme mi ćemo učiniti sve da, kad se probudiš saznaš nešto više osvojoj Violi, ili čak i da je vidiš.

U tom trenutku uđe Ro Hač i odmah poče da priča, kako je počeonjegov i Hofov poduhvat u »Rasel« hotelu,

— Prvo reci šta znaš o devojci

— prekide ga Lun.

Ro Hač pogleda Breslina, sažaljivo mu se osmehnu i nastavi:

-- Shvatam... Dakle, malopre sam zvao mog novog. . . odnosnoSandersovog novog saučesnika... Eto, skoro bih opsovao kao taticaSam, jer lakše pričam sve po redu. Ja sam ipak samo mornar. . .

—Kaži šta si saznao! — ne skrivajući svoje nestrpljenje i znajućikoliko je tek Breslinovo reče Lun.

—Ona je u novom Najt klubu »Kristal d Pari«. Postoje još tri

jazbine s imenom Pariza u naslovu. To su strip klub »Kazino d Pari«,dansing hol »Kafe d Pari« i konačno »Pari Pulman« bioskop. . .

—Skrati malo — osmehnu se Lun. — Kaži ti nama kakve su šanseda ti Violu pronađeš i dovedeš odmah ovamo?

—Već sam se dogovorio s lažnim sveštenikom da tokom noćiposetimo »Krist&l d Pari«. Dovešću je, makar je doneo na leđima.



Na Breslinovom licu bio je izraz koji je teško opisati.

Mogao je da znači ganutost, ali i radost, spremnost za plač i izlivsvih osećanja. . . Toga trenutka Breslin htede nešto da keže, ali nijemogao, pa samo rukom dade znak neka Ro Hač idalje govori.

Tek sada Hač poče od odlaska u hotel da bi uzeo, ili bolje rećiukrao Breslinov prtljag, u kome je važna bila samo fotografija njegovekćeri. Ispričao je sve detalje, pa zaključi:

—I tako, naš ranjenik je došao ovde da se nađe i sa gangsterima isa policijom. Ja sam zapao u društvo gangstera, a ti češ postati tajnipolicajac.

On se pritom nasmeja gledajući Luna.

—Pripazi samo da sa devojkom bude kako treba, a s gangsterimakako moraš — nasmeja se i Lun. — Ja ću se već snaći i u ulozi članatajnog Biroa zaštite.

—A ja sam ovakav samo vama svima na teretu. Baš me nijeposlužila sreća, pa sam se prebrzo našao u gipsu. . . Ili sam moždaimao više sreće nego pameti, jer »uvalio« sam se među vas, paočekujem, s mnogo nade, da mi se ispuni najveća želja

— glasom koji je podrhtavao reče Breslin.

Bližilo se veče treće noći od njegovog ranjavanja, a već se tolikotoga dogodilo, pomisli on zato što je u izgledu bilo pronalaženjenjegove odbegle kćeri. Sklapale su mu se oči i on poželi da utone usan, pa kad se probudi da ugleda divnu, ali nesrećnu Violu.

Tada stiže Hari Hof, koji donese večeru za ranjenika.

—Poješću nešto, iako bih radije odmah spavao — reče



Breslin.

Malo kasnije Klint Breslin je spavao čvrstim snom, a na drugojstrani u neobičnom Lunovom skrovištu njih četvoro su večerali.Makferson je psovao zbog onoga što je pričao Hari Hof:

—Sto mu lenjih morževa, mi se tu muvamo, a niko da nekoganauči kako da postupa s gangsterima. Ro se s njima sprema da orgijau »Kristal d Pari«. . .

—Ovoga puta idete zajedno — reče Lun. — Ali ne tražitenepotrebne tuče, ako se može na lep način učiniti što treba. Važno jeodržati vezu s gangsterima, jer znate šta je sve ispričao Breslin.

— I bez toga znamo za sva ta zla — reče Džejn Vitington. —Nisam protivu toga da se zločini spreče gde god se to može, ali šta mimožemo kad nas je tako malo.

—Ali možemo tresnuti po fasadi neke velike gangsterske zverke, a

to nije nevažno, milion mu lupeža — upade Makferson.

— Ako bi svi pošteni ljudi činili sve što mogu s malo višehrabrosti,ovaj svet bi bio mnogo bolji

—Divim se logici mog tatice Samjuela. I ponosim se njime! —uzviknu Ro Hač.

Makferson htede da odgovori na Hačovu šalu, ali ga omete zvučnisignal sa trpezarijskog prijemnika. Džejn je bila najbliža i uključi vezu.Javljao se detektiv Kliv Braun. On je uz pomoć svog primopredajnika.,dobijenog od Luna, mogao da uspostavi vezu sa skrovištem, iako nijenikad saznao gde se ono nalazi, niti to da nije jedino u Londonu.

—Ni ja ni Orton nismo uspeli da naiđemo na neki trag devojke kojase zove Viola Breslin. Očekujemo fotografiju koju ste nam obećali —čulo se iz zvučnika da govori nekadašnji inspektor Skotland jarda.



Lun uključi mikrofon i javi se, pa zaključi:

— Za sada ne preduzimajte ništa više, jer smo mi sami uspeli danešto otkrijemo. Ako je trag lažan, poslaćemo kopijefotografije ipotrebna obaveštenja. I hvala na pomoći!

*

Ro Hač je bio pročitao sve što je bilo objavljeno o davljenju petgangstera. Mnogi su nagađali ko bi mogao biti čudni ubica, a glavnasenzacija bilo je saopštenje da su na isti način ubijani isključivo opasnizločinci u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Zato on sada sve to ispričaSamjuelu Makfersonu, jer stari mornar nije trošio mnogo vremena nina čitanje novina,ni na gledanje televizije i slušanje radio vesti. Ako ječitao, bile su to knjige i časopisi o pomorstvu i brodovima, ili, što jebilo čudno čak i Ro Haču i Lunu, koji su ga najbolje poznavali, knjigeiz filozofije.

—- Jesi li siguran da nećeš pomeriti pameću zbog svih tihmudrovanja? — pitao ga je ponekad Ro Hač.

—Ovo nije za svačiju pamet i ti tu ništa ne razumeš, dva muosnovna pravca u filozofiji — odgovarao je Makferson.

—A ja sam mislio da svaki filozof ima svoj pravac, kao štoga imasvaki brod — šalio se Ro Hač.

Sada, dok su se vozili ka Henri Hilu, Makferson je s vremena navreme gunđao svoje primedbe i psovke, ali je pažljivoslušao šta mupriča njegov usvojenik,koga je uvek zadirkivao, ali koga je voleo kaošto otac voli rođenog sina. Zato sada brižnim tonom u glasu reče:

—Možda gangsteri zbroje koliko su dva i dva, milijarde mumatematičkih kombinacija, pa zaključe: »Eto, došao je čovek iz

Amerike, gde su upotrebljavane smrtonosne pseće ogrlice, pa



već ima mrtvih iz naše bratije. . .«

—Ja sam Norman Sanders još samo noćas — odgovori Ro Hač.—

Posle toga ulogu preuzima Donald.

—To je još gore! — uzviknu Makferson. — Ti da pogineš bila bimanja šteta za sve nas.

—Znam — nasmeja se Ro Hač.

—Za tobom bi, možda, zaplakale samo uspaljene devojke i jedanusamljeni mornar, neka vragovi odnesu takve bitange, kao što si titako umiljat i nestašan — nasmeja se Makferson.

— Naši razgovori uvek odlutaju ka »filozofiji«, a treba da vidimokako ćemo večeras. Konif treba da nas vodi u »Kristal d Pari« i nadamse da nam nije pripremio zamku — reče Ro Hač.

— Mislim da se ne treba plašiti toga, jer razumeo sam da Breslinima i veliki ugled među gangsterima. Nije došao da se susreće snjima, a da se nije obezbedio. Pomisli samo kako je brzo našao onezle momke pre dve noći — sada bez obilaženja i psovki odgovoriMakferson.

—A kako da otmemo devojku? — upita Ro Hač.

-- Tebi se još po glavi motaju besmislice. Već smo se složili da jekupimo od Konifa, pa neka je on otme. Zato smo i poneli gomilu funtiu skrivenom pregratku kola — odgovori Makferson.

—Dakle, ti si sa mnom da me nadzireš, a ne da mi pomogneš

— primeti Ro Hač.



—Kad hoćeš da mi nije dosadno, ne treba da me zabavljašbesmislicama, milion mu neuspelih šala. Pričaj nešto pametno, ako se

to može zahtevati od tebe — odgovori Makferson.Konačno se složiše da lažnom svešteniku ponude novac za

»pošten posao«. Kad stigoše do ugla Rolskut avenije, ugledašečoveka u svešteničkoj odeći, koji ih je čekao na ugovorenom mestu.Oni zaustaviše kola i sačekaše da im priđe. On ne htede da uđe ukola, već preko spuštenog stakla na Hačovoj strani reče:

— Ovako sam obučen zato da me prepoznate, a sada treba da sepresvučem u obično odelo. Ipak bio bih suviše upadljiv ovakav unoćnom klubu. Da ne čekate u kolima, pođite sa mnom, jer moj stan jeblizu.

—To mi odgovara, jer želim i ja da malo izmenim svoj izgled, kojisam zadržao zato što ga ti znaš iz poruke ljudi iz Njujorka. Sad ti nećesmetati da izgledam malo bolje — vedro reče Ro Hač.

Za to vreme Konifov pogled je skretao ka Makfersonu, što nijepromaklo Ro Haču.

—A sad se upoznaj sa mudrim prijateljem, o kome možeš više dasaznaš od onih s kojima si govorio o meni. . . — govorio jeRo Hač.

—Opreznost — upade Konif.

— Pokazalo se da je to korisno, jer saznao sam da je s tobomFilipo Bruni. . .

—To ime više ne spominji, jer on je sada Filip Braun. I upozori ones kojima nas upoznaš da je starina preke naravi, a ako nekoga udarisamo jednom, tome će zatrebati još samo pravi sveštenik — toboževeselo reče Ro Hač.

Još jednom se pokazalo da je dragoceno sve ono što je pričao



Klint Breslin. On je rekao da postoji način da se proveravasvakagangsterska veza, pa je obezbedio sebi »svedoke« u Cikagu i

Njujorku. Tako je Ro Hač stigao da javi o tobožnjem Filipu Bruniju prenego je Konif proveravao onoga što će doći sa Ro Hačom, pošto suse dogovorili da posete Kristal d Pari.

Kad se nađoše u prostranom i luksuzno uređenom stanu lažnogsveštenika, Konif se brzo obuče i donese piće, a onda poče da govori:

—Sve londonske grupe su sada ujedinjene preko nekoliko šefova,

ali ja sam zadržao zavidnu samostalnost, jer svima mogu da koristim.. .

—Mene brinu događaji o kojima se javlja ovih dana — upadeMakferson. — Bauk Čoveka iz Tame naneo nam je dosta štete i tamo,a sada se javlja ovde.

—Zašto verujete da se radi o Čoveku iz Tame? — upita Konif.

—Oba napada otkrivaju njegov stil — upade Ro Hač.— Mi ovde u Londonu imamo drugog »čoveka iz tame«, koga zovu

Lun, kralj ponoći. On može da igra stil svakog čoveka, jer postiže iizgled bilo kojeg, čiji rast je približan njegovom. Lun je naneo mnogozla ćelom londonskom podzemlju i mnogo štete našim poslovima. Onzna kako radi Covek iz Tame i drugi luđaci zaneti planovima da unište»poslove« hrabrih i čvrstih— objasni Konif.

—Radi se na tome da i Lun nestane — reče Ro Hač. — Zatoostavimo sve to za drugi put i za bolju priliku, a sada popijte vasdvojica po čašicu, dok ja skinem ove sede zaliske i uloške, kojinagrđuju moju lepotu.

Kad se malo kasnije vratio iz kupatila, Džon Konif je zurio u njegakao u priviđenje.



—Kako?. . . Kako je to moguće?. . . Pa vi ste baš lep čovek.

. . — promuca on zbunjeno.— Treba da izgledam kako valja kad idemo u noćni klub, jer

možda mi se neka devojka dopadne do prave mere — nasmeja se RoHač. — A sada nam ostaje još da se dogovorimo o Violi Breslin.

—Ona se sada zove Dijana Garmes — primeti Konif.

—Koliko vredi? — upita Makferson.

—Ne razumem — odgovori Konif. — Ako pitate o lepoti, onda bi sepre moglo reći bila je čak preterano lepa. A sada lepota gubi svežinu,

jer je narkomanka. Vredi još uvek mnogo uposlovima okopripremanja mladih kupaca droge. A inače. . .

— Pitam koja je cena da nam je njen šef, ili vi samiustupite zastalno — objasni Makferson.

—Zar biste hteli takav posao?! — iznenađeno upita Konif.

— Za nas je bolji način da je kupimo, nego da je otimamo, iliizmolimo od nekoga — s osmehom primeti Ro Hač.

—To je tačno. . . — zastade Konif. — Verujem da će vam je jošvečeras predati za dve hiljade.

—Dajemo tebi još hiljadu pod uslovom da ostane tajna kome si jepredao — zaključi Ro Hač.

— Novac je već dole u našem automobilu. Daćemo ga unapredda isplatite odštetu onima kod kojih je sada.

—Novac unapred. . . Pa ja vam verujem — kao da se zastideoreče Konif.



—Pa i mi verujemo čoveku koji nas je primio u svoj dom —primetiMakferson.

—Dogovoreno! — zakljči Ro Hač. — Ja idem da donesem novac, jer ne treba da ga vučemo sa sobom, a ako ti Konife smatraš da trebaponeti, onda sam odluči.

Ro Hač je znao da se novcem najlakše odobrovolje svi oni kojiputem zločina dolaze do njega. Zato je i doneo novac siguran da ćega u nekoj prilici povratiti oduzimanjem od zločinaca.

— Ništa neću nositi, jer tamo se i ja pitam — zaključiKonif. —»Kristal d Pari« je ovde blizu, na Louden rodu.

On nekud iziđe da skloni novac, a onda svi krenuše.

V

Noćas ste moji gosti i prepustite da ja sam sve uredim — reče

Džon Konif kad se nađoše u odvojenom odeljku tobožnjeg noćnogkluba.

Pre toga pogledali su dvoranu s podijumom za striptiz igre inekuvrstu kabaretskog programa. Po prostoru za igru i galerijama videlo seda je ovo neka skalamerija od noćnog kluba, jer imao je i osobinedvorane za igru, bistroteke, diskoteke i strip kluba. Bilo je čudno da uLondonu, gde su jasno razgraničene vrste lokala, može da postoji

ovakav bastard. Tu, podaleko od Sitija, a ipak blizu onima koji traženešto »paprenije« za zabavu, mogle su se naći devojke kao u javnojkući, sve vrste narkomanskih uživanja, ali i dosta džez muzike,igračkog zanosa i svakovrsnih »sloboda«.

—Ovde je sve mladež — primeti Samjuel Makferson.

— I sve je dosta jeftino. Kada se tinejdžeri naviknu na sve to, poslemoraju da nađu i više novca — odgovori Džon Konif.



Makferson mu se osmehnu »s razumevanjem«, ali jedva se uzdržada već stegnutom pesnicom ne tresne gangstera po licu.

Ro Hač mu dade znak da ne zadržava Konifa, pa čim ovaj iziđe,on osloni lakat na sto, a glavu na dlan. Makferson odmah i sam sedetako, jer i on je imao minijaturnu slušalicu svog mikro primopredajnikaumetnutu u uho, a Hačov položaj mu je govorio da je Konif izišao sdobro postavljenom »stenicom« na novom i skupom odelu.

Malo kasnije čuli su Konifov glas kako se pozdravlja s nekimHarijem i kaže:

—Pošalji dve najlepše devojke u odeljak tri, jer tamo su dva mojaprijatelja. To su važni gosti.

—Srećom slobodne su Peri Kudvort i Doli Benet — odgovoričovekkoji je imao dovoljnu vlast da ovde određuje šta će koda uradi. —Sedi trenutak, dok ja odem i pošaljem kelnere i devojke. Ko plaća sveto?

—Ide na moj račun, Hari. Pored toga želim da znam ko može daodluči o Dijani Garmes — reče Konif.

Njegov sagovornik se trže i njegovo bledo i bolešljivo lice postade još bleđe. Konif je znao dosta o menadžeru ovog kluba.

Hari Majkelson je bio plemićkog porekla i imao je pravo na titulu

erla. Međutim, još od kad je završio srednju školu i počeo da studiraekonomiju, počeo je da posrče. Ostao je bez sredstava za život, ahteo je da bude londonski plejboj. Konačno se toliko izbrukao da sumu se sva vrata plemićkih i građanskih kuća zatvorila. Pokušao je dakrade, ali je kao običan džepa- roš uhvaćen dva puta i osuđen.Gubeći nadu, izgubio je kosu sve do pola temena, omršaveo i postaobednik bez izgleda da se uzdigne.

Jednoga dana poslužila ga je sreća, jer je sreo nekadašnjeg



poznanika, kome je kao dečaku poklanjao po koju funtu dok je jošvažio za plejboja među plemićima. Bio je to Roj Polard, vođa rok

sastava male popularnosti. On mu je ponudio »novi posao«.Majkeison je razumeo da je Roj Polard stvarni vlasniknovog lokala.Ovaj mu je otvoreno rekao-.

—Kad sam bio dečak, ti si mi nekoliko puta udelio po neku funtu, ato je za mene bilo nešto veliko. Sada mogu da vratim deo duga.Saznao sam da si u teškom položaju, a meni treba čovek koji imačuvene rođake i kome će policija gledati kroz prste.

—Nemam hrabrosti da skočim u Temzu — gorko je rekao HariMajkelson.

Roj Polard mu je objasnio da mu treba čovek koji će biti menadžer noćnog kluba, čiji gazda je on. Majkelson je otada postao poslušniizvršitelj zahteva jednog mladog i poletnog gangstera. Tako jeupoznao i Konifa i mnoge ljude podzemlja. No bio je odlučan u tomeda im bude veran, jer upoznao je i devojku izvanredne lepote, koja jedošla iz Sjedinjenih Država sa popularnim pevačem rok muzike DikomMorganom, koji je imaoumetničko ime Dik Dod, a obožavaoci su gaznali pod nadimkom

Di-Di. Bila je to Viola Breslin, koja je pokušavala da nastupa kaopevačica pod imenom Dijana Garmes. Mršavi uspesi još uSjedinjenim Državama su je naterali da sve češće uzima drogu.

Sada je bila »barska dama«, devojka koja je stvarala novenarkomane, a često zarađivala poslovima obične prostitutke.

Nesrećnik, kakav je bio Hari Majkelson, zaljubio se u propaludevojku. Koristio je njenu zavisnost od droge iiznuđivao njene»usluge« pateći zbog njenog načina života. Njihov život je bio pakaoiz koga nije bilo spasa. No neka čudna, manijačka ljubav prema tojdevojci pretvorila je Majkelsona u njenog roba. Lažna Dijana ga je



ponekad psovala i čak tukla, ali on je trpeo. Zadovoljavao se njomonako klonulom i izgubljenom u dimu i otrovu droge. A sada ovaj lažni

sveštenik pita ko odlučuje o njoj,o Dijani Garmes. Zato on poćuta dase smiri, pa upita-.

—Mogu li znati o čemu se radi? Kome treba takva devojka?

—Neko želi da je preuzme i dobro plati. Znaćemo gde je, pa jemožemo vratiti — odgovori Konif.

— Sve to ja mogu da obavim— reče Majkelson skidajući

naočare da mu ne smetaju dok velikom maramicom briše lice orošenouljastim znojem.

—Onda neka ona bude treća tamo za odeljak tri. Posle će oti- ći snama, a ti ćeš dobiti nadoknadu od dve hiljade funti — predloži Konif verujući da će Hari Majkelson poskočiti od zadovoljstva.

— Trenutno je ona zauzeta s dva momka, ali ja ću je pronaći idovesti — zaključi Majkelson.

—Voleo bih da imamo i gazdinu saglasnost. Ne želim da semešam u posao dok se Roj ne izjasni — primeti Konif.

—Možda je tako bolje. Ja ću ga brzo naći, pa neka sve odobri, ilisam dođe ovamo — zaključi Majkelson

*

Čuješ li ti ovo?! —. uzviknu Samjuel Makferson. — Sve mu viruse ibakterije, plesni i otrove, nama trpaju devojke iz narkomanske jazbine.Neću da završim život raspadajući se kao gubavac od nekakve novebolesti.

—Nadam se, tatice, da ćeš se uzdržavati, makar zato da ne kvarišsvog posinka — šalio se Ro Hač.



—O, propalice! Tako ti meni? Ja se u brizi pridružujem tebi izsolidarnosti i da te opomenem na lep način — branio se Samjuel

Makferson.

Njihov razgovor prekide dolazak Džona Konifa, a zatim dvedevojke i kelnerice u neobičnoj odeči sličnoj kupaćem kostimu,aliskrojenom i izrezanom tako da skoro ništa ne skriva.

Jedna od one dve devojke bila je nekako sva bela. Kosa platinasteboje, lice pokriveno slojem pudera i bela haljina širokih skutova i bela,

neosunčana koža stvarali su taj namerno stvoreni utisak o nekakvojnevinosti usred jazbine greha.

—Ja sam anđeo, koji se zove Peri Kudvort — reče ona i načinipiruetu, zbog koje se raširi skut njene haljine i otkri da na sebi nemadonjeg veša i da ima lepo građene, duge noge.

Ona zatim sede do Ro Hača i okrenu mu svoje lepo lice držećiusne kao da očekuje poljubac.

—Zaista si anđeo, ali su ti krila postavljena malo prenisko

— našali se Ro Hač.

Druga devojka je ušla ogrnuta poluprozirnom pelerinom, koja seotvorila kad se i ona, kao na modnoj reviji, okrenula predgostima.

—A ja sam kći Satane, prava veštica i čarobnica ljubavi —reče onai htede da sedne do Konifa, ali ovaj joj glavom dade znak da joj jeposao da zabavi glomaznog mornara.

Ona posluša, još više otvori onaj široki komad platna tako da seukaza neobični ukras od pozlaćene plastike na grudima i nešto višeslično širokom pojasu nego suknjici. Makferson je iskosa pogleda,osmehnu se i popravi joj skut odeće da makar nešto skriva, a ondareče:



—Kao što volim da sam oljuštim pomorandžu, ili bananu, takoželim i sam da otkrijem draži jedne pristale devojke.

Devojka je imala povelike grudi i široka bedra, ali sve je bilo uskladu s njenim punim usnama i zelenim očima tako da je erotskiizazov bio snažan.

— Zar vam se ne sviđa ono što ste videli? — upita devojka.

—Sviđa mi se, sviđa... Možda i suviše, dete moje — odgovoriMakferson i potisnu njenu ruku sa svog bedra, gde je ona već bešestavila u pokret prema dugmadima papitalona. — No prvo treba dapopijemo nešto dobro, pa tek onda da se dogovorimo. Mi smo pre zaiskrenu ljubav i brak, nego za prethodno isprobavane. Došli smo dapronađemo dobre devojke da se i mi jednom oženimo.

Svi se nasmejaše, a najduže su se smejale devojke. Devojkapored Makfersona iznenada opet opipa starog mornara i uzviknu:

—Bravo! To je pravi muškarac!Makferson je uhvati za ruku i šapnu joj-,

—Dobićeš pedeset funti, ako inicijativu prepustiš meni.

Pored toga želim da znam i kako ti je ime, ako se dogovorimo zabrak. Ja sam Filip Braun i mogao bih da te izdržavam kako želiš.

—Propustila sam da kažem ime, jer sam mislila da to nijevažno, jer inače sve devojke ovde kazuju izmišljena imena -- odgovoridevojka. — Ipak ću reći svoje pravo ime Dolores Benet, a svi mojipoznanici me zovu samo Doli, veštica Doli.. .

Prekide je dolazak menadžera Majkelsona, koji uđe sam.



— Našao sam onoga koga želite — obrati se on Konifu. — Ona jeu stanu koji je spojen posebnim prolazom s našim prostorijama,

očekuje celo društvo. Tamo imamo više soba i luksuzan salon, a iizlaz je lakši i nikad ga niko ne nadzire.

—Znači li to da si razgovarao i sa šefom? — upita Konif.

—Naravno — potvrdi Majkelson. — Obradovao se i biće mu miloda vas pozdravi, kad vi to budete želeli. Sada neka đevojke idu prve,pa neka nas dočekaju, jer mi možemo da ispijemo naručeno piće.

Kad devojke iziđoše, Konif upita:

—Zašto su one morale da idu prve?

—Imamo bolje i sigurno zdrave devojke. Ove dve odavna nisubilena kontroli kod lekara, a često su s narkomanima. Vi znate šta toznači — odgovori Majkelson obraćajući se svima.

— Ali malopre ste rekli da one idu ka Dijani — primeti Ro Hač.—Ni Dijana više nije bezopasna, ako se misli na bolest. Pošto ste

došli i da se zabavite, ja sam odgovoran da i dame budu kako valja.Imamo ih i lepše su od sve tri ove. Na kraju možete da odvedeteDijanu, koja naglo gubi vrednost — objasni propali Eri Majkelson. —Roj smatra da smo napravili dobar posao i sam će vam reći da ne želibilo na koji način da tebi, Džone, pričini štetu.

—Kupujem je takvu kakva je i ostanimo kod onoga što smo sedogovorili — zaključi Konif.

I Hač i Makferson osetiše električno bockanje signala svojihprimopredajnika, pa se pogledaše.

—Oprostite mi što ću vas ostaviti na časak — reče Ro Hač i iziđe.



—Pogledaću zna Ii gde je »ono mesto« — osmehnu se Majkelsoni proviri kroz vrata.

Video je da Ro Hač ide ka toaletu, pa se vrati i sede.

—Umoran sam..-, starim — požali se on Konifa i dohvati čašuspićem.

Za to vreme Ro Hač je uhvatio priliku da ga niko ne čuje iz su-sednih kabina toaleta.

—Slušam — reče tiho.

-• Budite oprezni, jer irnam utisak da taj menadžer nešto muti —čuo se Lunov glas.

—A šta misliš o Konifu? — upita Hač.

—Mislim da mu je stalo do američke veze i da se trudi da zadovoljitako značajnu ličnost, kakav si ti kao Sanders — odgovori Lim.

—Bićemo oprezni, a trudićemo se đa govorimo o tome šta sedogađa, kako bi ti sve čuo. Mislim da veće opasnosti nema — zaključiRo Hač,

*

Vodio ih je Hari Majkelson, onako malo pogrhljen, mršav i reklo bi

se uzdrhtao zbog nečega. Stigoše na dno stepeništa,koje je vodilo upodrum. Skrenu- še ka jednom zidu i putovođa gurnu prste izmeđudve cigle. Čitav pet koraka dugi zid se malo pomeri i tako se otvoriprolaz u levom uglu. Prvi uđe sam menadžer kluba i zastade pod

jakim svetlom jedne prostorije da propusti goste.

—Treba da zatvorim prolaz za nama — objasni on to što ih puštada ga mimoiđu.





Makferson. — Ne mogu da mislim o promaji ni dok izbrojiš dotri!

Ro Hač je znao šta to znači i odmah poče da, broji. Na tri pade nazemlju, što učini i Makferson. Bilo je prostoneverovatno videti kakodejstvuje munjevito taj glomazni čovek. Još u padu je potegao svojstarinski kolt i opalio samo dva puta. Oba gangstera samo sezaklatiše i padoše ne uspevajući da opale ni po jedan metak, jer pogoci u glavu su ih trenutno paralisali.

Ro Hač uhvati Majkeisona za noge i sruši ga na pod od golog i

grubog betona. Smotavajući ga k sebi prouzrokovao je povlačenjemenadžerovog lica po oštrim betonskim neravninama, zbog čega sepojaviše mnoge krvave ogrebotine. Majkelson je prosto skičao.

— Umukni, plemeniti štakore!

— uzviknu Džon Konif. — Potrudi se da objasniš napad na nastako da ti verujemo, inače ćeš umreti u mukama. To ti ja obećavam uzzakletvu.

— Ugrozili ste me na najgori način — odgovori Hari Majkelson.

— Mi tebe?! — iznenadi se Džon Konif i to je zvučalo iskreno.

Makferson i Hač su još uvek držali na oku lažnog sveštenika

zbog sumnje da ih je on doveo u zasedu.

—Da, vi ste ugrozili moju ljubav — odgovori Majkelson i sažeglavu.

Ramena mu se zatresoše i konačno se začu grčeviti plač. Hač gauhvati za podbradak i pogleda mu u suzne oči. On je plakao, u šta nijebilo sumnje. Takav plač nije mogao biti glumačka veština.

—Smiri se i objasni svoju ugroženu ljubav. Ja to ne shvatam



— dodade Konif.

Majkelson se osvrnu kao da traži gde bi seo, a onda reče:—Malo napred je opremljeno skrovište, gde imamo klupe istolove.

Mogli bismo da sednemo, jer izdaje me snaga.

Oni prihvatiše i iza prvog ugla nađoše vrata koja su vodila u usku,ali dugu sobu, čijom ivicom su bila poredana četiri ležaja. Blizu vratabile su dve klupe s naslonima oko jednog stola. Četiri stolice bile suporedane uz kraći zid sobe. Majkelson sede na jednu klupu, a prekoputa njega spusti se Džon Konif.

—Pazi na njih, a ja ću da dovučem mrtve i da osmotrim okolo

— šapnu Hač Makfersonu.

Ovaj je znao da će njegov posinak iskoristiti priliku da se javi Lunu,a možda je dobro i da se leševi sklone zbog nekog slučajnog

prolaznika.— Sačekaću s ispitivanjem dok se ti vratiš — reče Džon Konif.

—Ispituj ga, pa ćeš mi reći ako je nešto važno. Tu je eto i Bruni.Važno je da mu on veruje, jer on tako brzo poteže i tako tačno pogađa— nasmeja se Ro Hač, odnosno tobožnji Norman Samers.

—Govori, Hari! — reče Konif.

—Ne mogu odmah... Zlo mi je i pusti da prikupim snagu —jedvaodgovori Majkelson.

Hač brzo objasni Lunu šta se događa i opet zaključi da trenutneopasnosti nema. Brzo dovuče, jedan, a onda drugi leš i stavi ih naslobodne ležajeve.



—Polardovi ljudi? — upita Konif unoseći se u lice Majkel- scnu.

—Ne... Polard s tim nema ništa i on ne zna šta se događa...To su, istina, čuvari kluba, ali sam ih ja doveo i rade samo za

mene... Radili su —- dodade Majkelson pogledavši mrtve gangstere.

— Jesu li već i ubijali za tebe?

— upita Makferson.

— Više za druge, ali ja sam im nalazio »poslove«. Oni su,kad je totrebalo, bili plaćene ubice... Plašio sam se od njih i oni su to koristili —odgovori menadžer ne samo »Kristal d Pari«, već i menadžer plaćenihubica.

—Sada si hteo da ubiju nas, zar ne? — upita Ro Hač.

—Da... Hteo sam da nestanete, a da ona ostane — odgovorislomljenim glasom Hari Majkelson.

—Objasni to, kučkin sine! — uzviknu Konif. — Ovi ljudi, verujem, još ne shvataju u čemu je stvar, kao ni ja sam. Možda čak sumnjaju uto kakva je moja uloga u celoj igri.

—Ja sam oduvek nesrećan — poče da govori propali Eri

Vičerli, odnosno Hari Majkelson, kako se zvao od izlaska iz zatvora

i to po zahtevu za »opravdanu« zamenu prezimena.Dalje je pričao kako je postao glavni menadžer kluba i kako je

samo ponekad izneverio Polardovo poverenje kako bi došao do višenovca, jer plašio se da ga zbog malih sposobnosti ipak ne otpuste. Danjegova nesreća bude veća zaljubio se u Amerikanku.

—Dijana je to zloupotrebljavala mnogo puta, ali ja je volim i nemogu bez nje. Štitim je, a ona je sve gora. Sada leži drogirana i



neupotrebljiva, a ja to skrivam od Roja — zaključi on svoju sumornupripovest.

— I sad si hteo da nas poubijaš, kako ne bismo odveli tvoju drolju?!— čudio se Konif.

—Ne znam šta bih učinio... Sada sam hteo da vas sprečim da sevidite sa mojim gazdom — odgovori Majkelson.

— Bio si ubicama naredio da pucaju, ako se opiremo, zar ne? —upade Makferson.

— Jesam... Oni sami su rekli...

— I ubili bi nas, svo mu krvavo podzemlje Londona! — opsovaMakferson.

Na trenutak Konifove oči se raširiše i izraz velike iznenađenostipojavi mu se na licu. Ro Hač odmah shvati da je tog trenutka lažnom

svešteniku postalo jasno ko je to »što čudno psuje, nepogrešivo gađaiz starih koltova i ima ručerde od po pet funti u svakoj pesnici«. Dok seKonif trudio da sakrije svoje uzbuđenje i sačeka priliku da se spasava,Ro Hač mu je već bio iza leđa i zgrabi mu ruke, pa reče Makfersonuda ga veže čvrstim mornarskim čvorovima.

— Sad smo poremetili sve planove — poče Ro Hač da govorizbog toga da ga Lun čuje.

Imao je slušalicu u uhu i čuo je kako Lun kaže:

—Sada morate dovesti i devojku i Konifa, a ne znam šta bismodrugo učinili i sa tim bednim erlom. Već je prošla ponoć i treba dapožurite. Ja ću sa Harijem da krenem tamo i da vas sačekam predbarom.



—Ne treba — nasmeja se Ro Hač. Dosta nam je ovde jedan Hari,koji je i eri Vičerli.

—Čujem te, Ro! Razmisliću kako da ti to vratim — upade glasHarija Hofa.

—Šta nameravate da uradite? — upita Lun.

— Nateraćemo Majkelsona da nas odvede do devojke, pa ćemo jedovesti zajedno s njim i Konifom. Sveštenik mi je dužan tri hiljadefunti, a možda u njegovom skrivenom sefu ima još koja para —odgovori Ro Hač.

Konif je kolutao svojim krupnim, malo izbuljenim i mnogo podbulimočima. Lun još jednom pomenu opreznost, ali se složi s planom.

Za manje od pola sata sve petoro seđeli su u automobilu i vozili seprema stanu Džona Konifa. Ro Hač je naterao lažnog sveštenika,uplašenog za svoj život, da pokaže gde skriva novac. U dobro

prikrivenom sefu bilo je još hiljadu funti i nekakvih papira uz dvebeležnice. Hač sve pokupi u jednu torbu i sa zarobljenikom se vrati doautomobila.

*

Dok su doručkovali pre odlaska tamo gde će se Lun pojaviti uuloziameričkog specijalnog agenta Normana Sandersa, Makferson je

gunđao:— Sad ovde imamo čitavu gangstersku koloniju, odneo ih Sotona

iz londonskog podzemlja u sam pakao! Ko da ihposlužuje, zadavili sesvaki zalogajem koji im ja dodam.

—Sad će Klint Breslin da brine o svojoj kćeri. U odeljku za njihobezbeđeno je sve što im treba. A lažni sveštenik neka se pobrine opropalom erlu, ili obratno. Ako udave jedan drugog, biće manje posla



za nekog trećeg — reče Hari Hof. — Ja sam kao najmlađi preneodosta hrane i sve ostalo što može da im zatreba za nekoliko dana.

Smešteni su kao u najboljem hotelu.

— Baš si ti neka dobričina, momče — nasmeja se Makferson. —samo se pripazi od Ro Hača da te ne iskvari.

—Ja sam u životu najviše naučio od tebe, tatica Same — upade RoHač.

— Imamo još vremena da proverimo je li sve spremno — reče Lun.— Devojka je dobila injekcije i sada je smirena. Ona i njen otacnaizmenično, a nekad u isti čas plaču pričajući o sebi. Klintu samostavio pilule kalamelatropina, koje deluju kao antimorfijum, a ima idruga sredstva, već prema tome koje droge je Viola uzimala.

— To smo mi i lečilište za narkomane, milion mu uzaludnihpokušaja da se trulo pretvori u zdravo — opet je gunđao Makfersonodmičući praznu šolju.

— Dogodilo se da tako treba, Same — reče Lun. — Od dva novazarobljenika saznao sam mnogo toga što je sada važno. Otac Konif jevažna zverka u londonskom podzemlju. Zna da se priprema skuptvoraca delova trovačke internacionale. Neki su već u Londonu.Ponešto korisno je otkrio i Majkelson, iako ne zna pravo značenječinjenica.

—Pokazalo se da se može verovati samo Breslinu — primeti RoHač.

— Drugima verujem zato štosu govorili i pod hipnozom i poddejstvom droge svesti, a ponešto i bez toga, ali pod pritiskom strahakoji ih drži od trenutka kad su shvatili gde se nalaze — odgovori Lun.

— Nisam baš oduševljena što odlazite sva trojica — reče



Džejn Vitington.

— Znam da bi i ti htela s nama — reče Lun. — Pa ti si ovde više snama, nego da si uz nas. Ovde si ti glavna rezerva, ako nešto pođekako ne valja. Održavaj povremeno vezu sa Markinčom i obadetektiva. Tomas i Kliv su uvek spremni da požure upomoć i okupečitave grupe hrabrih ljudi. Uostalom, ti sasvimdobro znaš šta treba dauradiš i kako smo zamislili i ako se prilke promene.

-- Više bih volela da smo u glavnom skrovištu, jer tamo bih mogla i

da pratim događaje i da se bavim nekim istraživanjima— reče Džejn.

—Nadajmo se da sve neće potrajati tako dugo — reče Lun.

—Tome se nadamo već više godina, ali ja se ne žalim — odgovoriDžejn i pokuša da Luna zavodnički pogleda.

On je razumeo da je ona baš sada u grču da ne pusti suze nadsvim onim što se događa njima i svetu oko njih. Njenaplemenita dušapatila je zbog mnogo čega i ona bi klonula da nije bilo nauke i ljubavi sLunom. Ovako je njena lepota bilau procvatu, a naučničkasposobnost u punoj zrelosti.

VI

Vozeći se svaki u svojim kolima Lun, Makferson, Hač i Hof dostabrzo su pronašli Old Ford kraj i Kardigen rod u njemu. Znali su da setaj splet starih i isprepletanih uličica nalazi nedaleko od Viktorijaparka. Mnoštvo garaža u dvorištima i iza starih, ali dobro održavanihkuća, omogućavalo je da se ovde lako nađe parkiralište, pa su njihčetvorica javili jedan drugom gde se nalaze posle obilaska većeg delaOld Forda i samog Kardigen roda.

— Ništa sumnjivog, zar ne? — pitao je Lun.



Svi javiše da nisu primetili bilo šta važno da se spomene, sobzirom na razlog dolaska ovamo. Lun tada javi da odlazi u

neuglednu kuću, izabranu za susret predstavnika pet policajaca sraznih strana sveta.

—Ne mogu koristiti ni primopredajnike, ni bilo kakvosredstvo javljanja, izuzev radio telefona, što se ne može sakriti od ostalih —ponovi Lun ono o čemu je već bilo reći još tokom priprema.

Verovao je da će u prostorijama ovog policijskog susreta biti

postavljeni uređaji za otkrivanje i smetnje bilo kakvih uređaja zaprisluškivanje. Postoji tradicija britanskih tajnih službi i policija da sezaklanjaju iza izgleda zastarelih biroa, ili privatnih institucija. Cesto suvažni engleski tajni štabovi ličili na institucije iz prošlog veka Izgledada se i sada držalo do te tradicije, iako nije izostajala i najnovija, alidobro prikrivena tehnika.

Kad Lun pozvoni na vratima nevelike dvospratnice, otvori mu

čovek pedesetih godina, koji je sasvim ličio na jedinog slugu kakvogosiromašenog plemića, ’ili penzionisanog pukovnika.

— Zovem se Norman Sanders... — reče Lun, ali ne stiže da kažešta želi.

— Vaše ime već mi je preporučeno. Domaćin vas očekuje.

Izvolite — prekide ga vratar.

Hol je bio odavno neokrečen, stepenište staro i na golimnogostupima videlo se da možda već decenijama nije tu bilo prostirkeda zaštiti drvo od habanja nogama.

Vratar je išao napred držeći podignutu glavu kao čovek koji jecelog života batler. Lun stiže za njim do jednih vrata na spratu. Vratar,



odnosno jedini vidljivi čovek za obezbeđenje ovakvog skupa, otvorivrata i najavi:

—Gospodin Sanders!

Odmah zatim propusti Luna i za njim zatvori vrata. TobožnjiNorman Sanders zaista je bio potpuna slika i prilika Klinta Breslina,odnosno čoveka koga ovde očekuju kao Sandersa. Lun stiže da zapar sekundi zapazi skoro sve detalje ove siromašno namešteneprostorije duge oko deset, a široke najviše osam jardi. Tako se nijemoglo reći niti da je to soba, niti dvorana. Zidovi su bili belo okrečeni.Na jednom je bilo raspeće od tamnog, skoro crnog drveta, na drugomtri nosača s okomito postavljenim tablama, koje su se listale kaoknjige. Na ta tri nosača bilo je tridesetak ploča, od kojih je svaka imalavisinu od dva i širinu od jednog jarda. Samo jedna tabla je bilaotvorena i videlo se da je na njoj plan Londona. Na. sredini je bio staristo od hrastovine, s malo preostalog laka na sebi, što je otkrivalomnogogodišnju upotrebu ovako bez zastora. Oko stola bilo je

dvanaest takođe starih, ali čvrsto građenih stolica s naslonima zaruke, ali bez ikakvih obloga.

Na čelu stola sedeo je čovek neupadljive spoljašnosti, koji jemogao imati između pedeset i šezdeset godina. Kosa mu je bilaproređena i proseda, a osmehnulo lice imalo je nekoliko dubokih bora.ali je zračilo svežinom. On ustade i pode k Lunu.

—Ja sam Nol Tulend, domaćin u ovoj kući — predstavi se bezrukovanja i s otstojanja od najmanje tri koraka.

Lun ne reče ništa, jer je smatrao da je dovoljno predstavljenbatlerovom najavom.

—Priđite —, dodade Tulend vraćajući se stolu.Još u hodu on izdžepa izvadi jednu fotografiju i nekakvu kutijicu. Lun je mogao da vidida je to fotografija Klinta



Breslina, odnosno lažnog Normana Sandersa, čiju ulogu on sadamora da odigra bez greške.

Tulend stavi fotografiju tako da poleđina ostade gore, pa otvorikutijicu, u kojoj je bila boja za uzimanje otisaka. On pogleda Luna davidi shvata li ovaj šta se želi. Lun je video da su u gornjem delufotografije već poredani otisci svih pet prstiju desne ruke, pa sadasvaki svoj prst, posle dodira kutijice, otisnu na donji deo fotografije.

Domaćin opet iz džepa uze lupu i razgleda otiske, pa samo klimnu

glavom i zavuče ruku pod sto. Brzi dolazak batiera otkri da tamo morada je skriveno zvono za poziv obezbeđenja, Tulend bez reci pružifotografiju, kutijicu s bojom i lupu čoveku koji je dočekao Luna kaovratar. Ovaj sve uze i bez reči iziđe,

— Sednite ! neka ste dobro došli, gospodine Sanders — pokaza

Tulend stolicu sa strane, okrenutu prema dva velika, ali zastrtateškim zavesama prozora, zbog čega je u prostoriji gorela jedna jakasijalica u starinskom, jednostavnom lusteru.

— Ostali su već stigli, pa su u malom salonu da sačekaju i vašdolazak.

— Svoj časovnik sam brižljivo namestio na ovdašnje vreme imislim da nisam zakasnio ni minutu — reče Lun dobrim američkimnaglaskom.

—To je tačno. Ostali su imali raspored na po dve minute jedanizmeđu drugoga, a vama je dato osam posle dolaska svih zato daimamo vremena za provere, koje ste videli — objasni Tulend. —Poštoneće biti ceremonije predstavljanja, pogledajte podatke o meni iostalima, koji su učinili isto, pa već znaju ko ste.

Tulend mu pruži ispresavijani papir. Kad ga Lun otvori, zaključi da je to fotokopija jednog tabloa sa pet fotografija. Na prvoj je bio Nol



Tulend, pored čijeg imena je pisalo samo još SJ, što je moralo daznači Skotland jard. Drugi na fotografiji bio je Klint Breslin, pa je pored

imena Norman Sanders bila još samo oznaka FBI. Treće ime bilo jeKlod Viber s oznakom F. Sledili su Italo Pestaloci s oznakom I, a nakraju Leo Bilon s oznakom B, a u zagradi su bila još početna slovaGrčke, Nemačke, Španiie i Austrije.

—Ovo B kod Bilona, verujem označava Belgiju, ali ne razumemoznake u zagradi — reče Lun.

—Dva su centra. Jedan je ovde, a drugi u Briselu. Gospodin Bilonvodi centar koji povezuje predstavnike Grčke, Nemačke, Spanije i Austrije. Stvaraće se i novi centri, jer protivnik radi u još nekolikozemalja i širi svoje poslove — objasni Tulend.

U tom trenutku, kao da su čekali da se završi Lunov i Tulendovdijalog, uđoše tri čoveka. Oni bez reči zauzeše mesta. Po red Lunasede Francuz, a Belgijanac i Italijan nasuprot njih,Tako su svizauzimali malo više od trećine dugog stola. Ostalih sedam stolicaostade prazno.

—Ima li primedbi pre nego počnemo da radimo? — upitaTulend.

Ostali su ćutali, pa on nastavi:

—Radićemo brzo i efektno, jer svi ste vi eksperti, pa vamne trebagovoriti ništa od onog što znate...

Prekide ga kucanje na vratima. Uđe ukočeni batler i na sto predTulenda stavi listić papira i odmah ode.

—Nadam se da više neće biti razloga da nas čuvar prekida. Sada je doneo upozorenje da neko ovde među nama snima namagnetofonu — obavesti prisutne Nol Tulend.

Belgijanac Leo Bilon otkopča dugme košulje blizu pojasa i



izvadi minijaturni magnetofon, poslednju reč japanske mikrotehnike, pa ga spusti pred Tulenda, a onda tiho reče:

—Hteo sam zbog našeg centra. .. Radi iskustva.

Nol Tulend ga je gledao nekoliko dugih trenutaka, ali ništa ne reče.Razgleda magnetofon, proveri da li je uključen i ostavi ga da stoji svevreme tamo gde ga je Bilon spustio, a onda nastavi da govori:

—Osnivanjem trovačke internacionale, koja se oseća tolikomoćnom da se čak i reklamira, na primer majicama na kojima senalazi krug, u kome su dve tačke, koje označavaju oči i crta kao usmeh razvučena usta, a oko koga piše krupnim slovima ACID, štoznači kiselina. Sa strane je uz sam krug naslikan cvet sa šest latica...

—Svi znamo i za uzvike »Uživaj u putovanju«* i »Aciid!*.

Znamo o mnoštvu načina da se droga nametne mladima, ali neznamo kako da se spreči to zlo

— upade skoro svađalačkim glasom Klod Viber. — Kod nas uFrancuskoj ih jednostavno premlaćuju tamo gde se skupljaju, no to jeuzalud...

—Znam — podiže ruku Nol Tulend. — Svaki od vas, ako sesložimo u osnovnim pitanjima metoda borbe, dobiće knjigu poverljivihizveštaja o invaziji krijumčara droge širom sveta i njihovoj trovačkojinternacionali.

—Možda je trebalo odrediti redosled razgovora — upade ItaloPestaloci.

—Ovde se više želi da jedan drugome kažemo koje su odluke onihkoji nam otvaraju mogućnost obračuna — nastavi Nol Tulend. —Dakle, tajni izvori legalnih vlada obezbediće nam dovoljno novca. Čaki »Agencija smrti«, koja sada snabdeva sve vrste terorista potrebnim



oružjem i sredstvima za teror, jer se to ne može lako preneti. Ako taagencija snabdeva »crvene* i »crne«, a i sve šarene teroriste, što ne

bi snabdevala i nas? Tako naše vlade neće zapasti u neki diplomatski,međudržavni sukob.

— Mislim da niko neće biti protiv toga’da se bezobzirni, ap- solutnizločin suzbija bezobzirnim i apsolutnim sredstvima pravde i ako ihzakoni ne dozvoljavaju — reče Lun.

Svi su klimali glavama.

— Obezbeđeno je snabdevanje svih naših ljudi PGM i MPGMmunicijom, običnim i oružjem od plastike, koje se ne vidi pri kontroliprtljaga iks zracima. U svim zemljama biće na raspolaganju brziautomobili, otrovi od kojih se umire sa znacima srčanog udara, kakav

je sukostrin. Mnoge vrste vremenski i daljinski dirigovanih mina ieksploziva biće korišćeni kad god treba. Nećemo se odreći ni običnihotrova, pa sve do mikro robota, koji se utisnu u krvni sud čoveka, aubijaju posle određenog vremena, koje se reguliše pomoć mikroskopa— izlagao je Nol Tulend pazeći na utiske koje će njegove reči izazvati.

—Obećali ste da ne govorite o onome što svi znamo — primetiLun. — Koja od policija ne zna -da je PGM ono što se zove»inteligentna municija, a da je još »inteligentnija« PMGM. Svaki metakpogađa uz pomoć elektronike. Važno je da ga mi ne uputimo napogrešnu metu.

—Moje izlaganje bilo je samo malo »uvijena« ilustracija,kojom seističe permisivno pravo da su dozvoljena sva sredstva koja nisuizričito zabranjena. . zabranjenih neće biti — prvi put se osmehnuTulend. — A sad neka govori ko želi, pa da izložim još nešto veomavažno. Možda želite da postavite i neko pitanje. -



—Poslednje vesti govore o davljenju pet gangstera, za koje se znada su bili u stroju krijumčara droge, a zatim o smrti četiri gangstera u

»Friški boj« baruO čemu se tu radi? Ko ubija? - upita Leo Bilon.

—Nije samo to — reče Tulend. — U »Kristal d Pari«, novomnoćnom klubu, ubijena su dva zločinca, za kojima se tragalo zato štomi je glavni posao bio da ubijaju za novac. O tome je policijuobavestio vlasnik kluba Roj Polard. Nestao je i njegov menadžer,propali eri Hari Majkelson.

—Kakva je i otkad postoji taj »Kristal d Pari«? Znam u Londonu»Kafe d Pari«, »Kazino d Pari« i »Pari Pulman«bioskop. Moj grad ćeovde doći na zao glas — nasmeja se Klod Viber.

—Klub se nalazi na Louden rodu u Hem Hilu. To je većzloglasanlokal, ali na neki način uspeva da održi pravo da radi - odgovoriTulend.

Svima je bilo jasno da neko moćan štiti klub »Kristal dPari, ako tonije sama londonska policija, koja tako saznaje mnogo šta. Ali nikoviše ne reče ništa o tome.

—Mislim da smo svi složni u tome da su prethodne pripreme tamootkuda svaki od nas dolazi bile potpune. Ono što je već u toj fazipredloženo, ja bez rezerve prihvatam. Naglašavam da sam svestanda nas opravdavaju principi pravde i veće koristi za ljudski rod, a daćemo i mi i naše službe biti izvan zakona, isto kao Mafija, ili čak i višeod nje No ne odustajemo — reče Italo Peslajoci.

Mafija više nije samo jedna — reče Tobožnji američki agent., lažniNorman Sanders, uzdahnuvši. — Sada imamo moćnu kineskugangstersku organizaciju koja drži čitavu trećinu tržišta droge. Tu su

još Tajlanđani, Pakistanci, Iranci, Avganistanci, Inđusi, Nigerijci,



Albanci, Portorikanci . .. Policija ima muke da razume, recimo, afričkidijalekt tuivt kojim se sporazumevaju krijumčari iz Gane, ili neki od

kineskih manjih dijalekata.— Dobro ste to spomenuli, jer i nama će nedostajati znalci svih tih

jezika. Dopunićemo razmatranja o tome — reče Tulend.

Tada počeše pitanja o ulozi prostitucije u svemu, o međuna-rodnim vezama homoseksualaca, bolestima, terorizmu i tehničkimpitanjima. Tulend je najčešće sam odgovarao, ali o mnogim nejasnim

činjenicama govorio je »američki« agent. Gledali su ga s respektom ipomalo zavisti, jer osećali su da iza njega stoje moćne američkeslužbe.

On sam znao je da se borba protivu demona droge vodi spromenljivom srećom, ali da su krijumčari sve brojniji i jači.

Sada je izrastala jedna nova, tajna i neobična snaga za odbranuod do sada nepobedivog zla, kakvo su narkotici svih vrsta. Hoće liBiro zaštite postati dobra i korisna organizacija širom sveta, ili će sepretvoriti u novu vrstu terora bez koristi? Hoće li ona ostati političkineutralna? Ta i takva pitanja su se sada nametala njemu, a sigurno iostalima. No niko ne reče ništa o tome, jer već je bilo jasno da sviprihvataju savez ove vrste, koji vreba, da se proširuje bez obzira napolitičku boju neke zemlje, interpol je legalna svetska organizacija.Hoće li ova nova, tajna, i zaverenićka poslići neki uspeh. Na to nijeniko nalazio odgovor, pa nijeni postavljao glasno to pitanje.

Bilo je prošlo podne kad se odlučiše za odmor. Onaj jedini vidljiviTulendov čovek ponudi piće, sendviče i čaj. Sve je bilo suvišeskromno. Izlazili su u hol da popuše cigarete, ili odlazili da se osvežeu malom starinskom kupatilu. Zatim se, kao na zvono, vratiše svaki nasvoje mesto.

*



Niko od vas nije obavešten o tome da moji šefovi i ja želimo dagovorimo o svakome poznatom fenomenu poznatom kao Lun, kralj

ponoći. Prihvatate li da se naš »Biro zaštite« izjasni o tome? — počeNol Tulend.

—U kom to smislu? O Lunu kao savezniku, ili kao o protivniku? —upita tobožnji američki tajni agent sasvim smireno.

—Ima znakova da se on već umešao u sukobe sa trovačima. Onće se, plašimo se, umešati i u naše planove. To može samo da nam

smeta — odgovori Tulend.—Ja smatram da već jednom treba uhvatiti tog čudaka — reče Leo

Bilon. — Ili vi Britanci čekate da on sasvim ostari i nestane. Tolikoputa je ismejao ne samo Skotland jard, već i Intelidžens servis i drugevladine institucije!

—Govorimo o njemu zato što je bilo predloga, u toku priprema, dase i on uključi u naš savez i da mu se daju poštene garancije —nastavi Tulend.

—Garancije možemo da mu damo. Zar se sumnja u našeskrupule? — glasno se nasmeja Klod Viber.

— Treba svi da težimo da ga privučemo i u pogodnom trenutkuzgrabimo. Njegovi pronalasci, skrovišta i bogatstvo daće nam velikumoć u poslu koji počinjemo — predloži Leo Bilon.

—U prepodnevnom razgovoru spomenuli smo ubistva zločinaca,ali je razgovor skrenuo ka onome što je bilo pripremljeno. Sada bismomožda mogli da čujemo nešto više o tim nepredviđenim događajima.Jesu li to uradili vaši ljudi,



gospodine Tulend? — reče Lun. — Ili je možda umešan samDonald Sikert.

—Vi sami o tome treba da znate više nego ja — odgovori Tulend.— Pet zločinaca je udavljeno čudnim kožnim ogrlicama, koje sepolako stežu narastanjem materijala u koži zbog pri- đolaska vode.Sigurno znate da na istom principu dejstvuje nečujni »eksploziv«, kojirazbija stenje kao od šale.

—Pročitao sam vesti i novinarske pretpostavke da se radi o

čoveku iz Tame — odgovori Lun. — Ja znam da je to on, ali neznamkako izgleda i pod kojim imenom napada. Nikad nam nije uspelo dase on predstavi novim šefovima. Napominjem da je on bio i ostao tajniagent FBI. No nema više živih onih koji su znali ko je čovek iz Tame,odnosno Arčer, ili Horibl. Tako se plaćeni ubica, agent FBI, odmetnuo.On je kao i vaš Lun, ali bez Sikertovih viteških postupaka i moralnihprincipa.

— Otkud je Lun naš? On nikada nije bio u službi bilo kojenašepolicijske, ili obaveštajne službe — usprotivi se Tulend.

— Ja bih svojoj grupi rado priključio Arčera, samo kad bi mi touspelo. I vama bi koristilo da pridobijete Luna — nastavi lažniSanders, kao da Tulend ništa nije rekao. —

Apelujem na vas sve da mi se Arčer, odnosno Čovek iz Tamepreda, ako ga neko uhvati. On ne treba da pogine, ako se to možeizbeći.

—Dakle, vi verujete da je londonskih jedanaest gangstera ubio baštaj vaš Arčer? — upita Leo Bilon.

—Njegov je stil, a ogrlice su njegov specijalitet. Znači da je onpodavio pet gangstera. Za ostale u »Friški boj« baru i



»Kristal« noćnom klubu ne znam. Ne pada mi ni na pamet da neverujem vama, gospodine Tulend, ako kažete da vaši ljudi s tim

ubistvima nemaju veze ...—Izostavio sam, nehotično, jednu činjenicu — upade Tulend.

— Iz »Kristala« je nestala i jedna devojka koja je poreklom Amerikanka i zove se Dijana Garmes. Neko se pre tri noći raspitivao onjoj. Dakle, to upućuje na onog ko ie došao iz Sjedinjenih Država.

—I ja sam došao otuda — nasmeja se Lun. — I ja sam hteo daznam gde je devojka po imenu Viola Breslin, pa ne mora biti da je tuotetu devojku tražio neko drugi...

— Ali to je jedna ista devojka!

— uzviknu Tulend.

—Znači da me je Arčer pretekao. Znao sam da će je on potra žiti,

jer je to obećao izvesnom Klintu Breslinu, koji je takođe bio agent FBI.Majku te devojke ubili su gangsteri, a posle su samu Violu upropastilinačinivši od nje narkomanku i poslušnu prostitutku. Posle Breslinovesmrti nađen je zapis o tome, gde je pomenuto i Arčerovo obećanje daće pomoći da se osveta izvrši, a devojka nađe. Dakle, Čovek iz Tame

je negde tu u londonskoj tami — izloži Lun mirno.

—Neću da se mešam u vaše poslove — reče Tulend. — Svi smomi samostalni i obavezni samo u onome o čemu se dogovorimo. No javas upozoravam da se pričuvate od naše policije.

—Imaću to u vidu — odgovori Lun.

Tulend predloži lozinke i način povezivanja sa njim i svakim

drugim članom »Biroa zaštite« u njihovim zemljama, dadetelefonske brojeve i adrese na koje se mogu za njega poslati poruke i



naglasi da će ovde, u ovoj kući uvek biti njegov»batler«, koji će moćida im pomogne u uspostavljanju veze. Na kraju zaključi:

—Znate da je predloženo da obračuni budu nemilosrdni i okrutni.Pokušaćemo da uništimo trovačku internacionalu i stvorimodobrovoljačku, moćnu zaštitu od zla zvanog droga!

—Mi, ili oni! — uzviknu Leo Bilon.

Lun je razmišljao o tome kako su mnoge tajne družine krozvekove, ako nisu prihvaćene od mnoštva stanovnika i ako nisu postale

javne i demokratske postajale terorističke, a zatim i zločinačke. Znao je mnoštvo primera. Takva je bila Mafija od njenog osnivanja dodanašnje potpuno gangsterske organizacije. Tako se dogodilo i sapolicijskim tajnim eskadronima smrti, stvorenim da ubijaju zločincebez javnih presuda, a onda petvorenim u oružje u prljavim političkim iigrama najnazadnijih političara ... Njegovo razmišljanje prekideustajanje Nola Tulenda, koji reče:

— Nadam se da ćete ovako izgledati pri sledećem susretu i da ćeteimati ista imena. To kažem zato što pomišljam na to da su vam vašišefovi možda dali nova imena, a omogućiće vam da ih menjate i da semaskirate drugim izgledom.

—Na nama je odgovornost i, ako izmaknemo vama, nećemoizmaći svojim šefovima koji su se na neki način već obezbedilida nasdrže na uzdi — reče Klod Viber.

— Nije kod svih tako — upade Lun. — Ja sam samostalan i FBI mi je dao odrešene ruke, pa i ako počnem da grešim. No nadam se daće nas prilike naterati da radimo kako valja.

—Verujem da je vaš zadatak nešto drugačiji od našeg, jer mimoramo dati prednost prostom fizičkom uništenju protivnika. To će



početi surovi obračuni. Biće to nešto novo, teror nad zločinom — rečeTulend.

On tada pozdravi prisutne i reče im da mogu otići.

VII

Počeli su dani priprema za obračun sa savezom bandi, koji seuslovno nazivao trovačkom internacionalom. Lunu su i Mafija i mnogedruge gangsterske bande izgledale manje prljave i zle od trovačkeinternacionale. Istina, taj savez je bio isturena snaga tržišta drogom.Trovačku internacionalu su i stvorile Mafija, južnoameričke bande imnoge nove gangsterske organizacije. Stvorili su je i zato da protivusebe ne izazovu vlade i državne organe, koji nikada nisu imali planovepotpunog uništenja Mafije.

— Opšta je pojava da se pojedinci i grupe zločinaca prostospontano razvijaju i međusobno povezuju u veće bande. Taspontanost se sama po sebi pretvara u savez i organizaciju, ali takoda ostaje zaštićena od otkrivanja. Niko ne zna gde je i ko u kojojbandi. Oni kao da se nalaze po mirisu, kao zveri

— pričao je Donald Sikert kad su se u skloništu svi skupili daseposavetuju.

—Mi postajemo konzervativni — upade Ro Hač. — Još uvek seponašamo džentlmenski i viteški. Svakome želimo da damo šansu.

Hoćemo da budemo »sluge pravde«...—Zar bi ti da ubijaš bilo kako, hiljade mu vrsta krvožednih ubica!?

— ne izdrža da ne opsuje Samjuel Makferson. — Da smo ubijali bezopomene, s leđa i ne dajući protivniku šansu da se brani, ne bismobili ništadrugo do zločinci. Ovako...

— Ovako smo progonjeni pravednici — nasmeja se Ro Hač.



—Ro ne misli ništa rđavo — umeša se Lun.

—To mene tatica Sam s pravom poučava. Ne mislim ni ja da trebaubijati bilo koga, ako se to ne mora — pomirljivo reče Hač. .

Lun nastavi da izlaže ono što kao najvažnije proizilazi iz sadržajadobijenih dosijea od »Biroa zaštite«. Mnogo toga znao je da im otkrijenjihov prisilni gos Breslin, a nisu izostala ni priznanja lažnogsveštenika Džona Konifa i pravog propalog plemića Majkelsona.

Trovačka internacionala veoma uspešno je stvarala nove armijepotrošača droge. Drogom zatrovane karamele i druge slatkiše deljenesu, ili prodavane deci. Narkotici su bilistavljani i u lepak sličicaomiljenih dečjih albuma za učešće u nagradnim igrama. Deca su ihoblizivala da ih zalepe i tako drogirana osećala povećano uzbuđenje.Tako su se i albumi bolje prodavali i na stotine hiljada dece je kretalona put propasti od droge.

Drogom tajno uznemireno detinjstvo traži nešto jače, iako ne znašta bi to moglo da bude. Tu su pozivi na moderna uživanja uzaglušnim ritmovima muzike i igre po zadimljenim podzemnimdvoranama, gde disk- džokeji vrte hitove rok-grupa, u kojima sepoziva na uživanje u »onom putovanju«. »Aciiid!«, uzvikuju dok su imlica izobličena grimasama čas bola, a čas smeha, ili ujedno od oba taosećanja. Kod ulaza utisnuti pečati, u svojoj boji imali su narkotike, pasada učesnici visoko drže ruke i urlaju žudeći da imaju svoj »trip«,svoje putovanje u bezumlje narkomanskog bežanja od stvarnosti.

Sve češće i sve slobodnije prodaju se tablete ekstazi droge,što jedrugo ime za acid, odnosno lisergičnu kiselinu. To je ista ona drogakoja je nekada nosila naziv »LSD«. Acid je novi talas dece cveća i hipipokreta. A rok-muzika i sama deluje poput droge i pojačava jojdejstvo. Svojim ritmom i jačinom u mozgu stvara hemijska jedinjenjanarkotičkog dejstva. To je stadijum u kome se počinje »ekstazi«



pilulama po ceni od dvadesetak, a završava se dnevnim potrebamaza drogom »krek« od po pet stotina do hiljadu funti.

—I sve to funkcioniše ujedno spontano i vrlo organizovano, doksunčani krug s osmehom obećava zadovoljstva. Cvetić sa stranepoziva na trip, u pakao kroz blistave munje na pozornicama diskoklubova. Obišao sam neke i video kako to izgleda reče Hari Hof.

Tako je pred njih petoro predstava o razmerama novog postajalapotpunija. Svi su shvatali da, ma koliko to izgledalo preterano, zlo

dobija planetarne razne afere. Eksperti za borbu protivu droge tonazivaju »Trećim svetskim ratom«. To je stravična invazija trovačkeinternacionale, započeta još šezdesetih godina. Već čitave zemlje živeod proizvodnje i prodaje droga. Krijumčari droge su u nekim zemljamana vlasti i raspolažu snagama svojih policija da bezbedno trgujudrogom.

Skoro da i nema smetnji da se droge reklamiraju na legalan način

u najvećem broju zemalja sveta. Trovači se jedva i trude da svojupropagandu malo prikriju. Postoje pravi propovednici obožavanjanarkotika, kojima se pripisuje blistavo dejstvo na genijalnostpojedinaca. A nema dovoljno onih koji nešto preduzimaju da sedokaže istina kako iz masovnog drogiranja nije nastala nijedna idejica,već se upada samo u magle debilnosti, u agoniju i na put potpunogpropadanja,

—I sve je to vrlo žilavo — primeti Lun. — Prosto jeneshvatljivasolidarnost nesrećnih narkomana jednog prema drugom. To jesolidarnost da se ne pusti da neko iskoči iz kaljuga zla i ne ostane bezsvoje droge.

—Možda moj Ro ima pravo — progunđa Makferson. — Sve tetrovače treba tresnuti po zubima.

—Invazija trovača već izaziva spontani otpor, a sada, eto, i



znakova organizovanog — reče Đžejn Vitington. — I naukapokušava da nađe sredstva za lečenje narkomanije...

—Nauka služi onome ko vlada. .. najčešće -- upade Hari Hof.

—I mi smo dužni ovoj majci planeti da nešto učinimo u ko- ristnjenih stanovnika — osmehnu se Lun. — Neće nam biti prvi put daulazimo u obračune s trovačima drogom. Sada imamo i novihsaznanja, novih tragova. Nas je malo, ali niko ne može da nassputava.

—Ja nemam poverenja u taj »Biro za zaštitu« — reče Ro Hač.

— Pažljivo sam slušao sve što se ovde govorilo o njima. Umestoda za pravu borbu traže prave saveznike, oni se pre svega daju u lovza nama.

—Da, potreban je i savez sa naukom i sa svima koji žele da sebore protivu toga što je već toliko zlo kito da je počeo treći svetskl rat

— reče Džejn Vitington. — Sve vrste zločinačkih bandi, koje se bavekrijumčarenjem i rasturanjem droge, imaju svoje saveze i svojutrovaćku internacionalu.

—Treba pustiti toga, davitelja Breslina, neka ih davi svojimogrlicama, milion mu psećih njuški! — uzviknu Samjuel Makferson.

Svi se nasmejaše, a Lun reče:

— Ja i mislim da ćemo ga pustiti. On sam treba da nastavi daučestvuje u radu »Biroa zaštite«. Mi ne možemo da poklonimopoverenje nikome, jer korupcija je strahovita. Mislim da me razumete.

—Kad je neko Covek iz Tame. .. Eto nije bio odan ni svojimšefovima — reče Makferson. — A taj »Biro zaštite«,verujem,više ćeučiniti da nas uhvati, nego da uništi trovačkuinternacionalu.



-- Čuvaćemo se od svih koji budu u igri — zaključi Lun. — Ostajenam da se neko vreme pripremamo i da istražujemo.

Podeliću vam predlog planova, kojima se predviđa šta bi ko od nastrebalo da uradi.

—Bravo! Znači da će biti gužve! Tako mi svih pravih ipoštenihljudi... zausti Makferson.

—I žena! — upade Ro Hač.

— Neka ti bude, zavodniće... Eto, ne umem više ni da se zakunemzbog tebe, već samo psujem — odmahnu Makferson rukom i pružiruku da od Luna uzme svoj deo planova za pripreme.

Razilazili su se svesni da ništa od onog što su do sada stvorili uovom i drugim skloništima niji nastalo bez mnogorada i napora svakevrsta. Sada je trebalo da Makferson priprema svoj brod i skrivenooružje i opremu. Hari Hof je dobio predlog da proizvede što višeplastičnog oružja. Njegove sklonosti ka veštinama svih vrsta iumetnički talenat prosto su ga bili opredelili za to da Lunu pomaže upravljenju originalnih tehničkih sredstava. Vest u rezbarenju, ali ivajanju, zaljubljen u fiziku, a ujedno u istoriju umetnosti, dobar uelektronici i mehanici, uspevao je da i sam dođe do nekihpronalazaka. Njegov bicikl od plastičnih materijala mogao se rastavitiu tuce pušaka i pištolja, koje ne može da otkrije aerodromska kontrolaprtljaga,Ro Hač se snalazio jednako dobro u štamparstvu i trikoružjima. Nova japanska mašina omogućavala je da se stvore kopijebilo kojih novčanica,, ili dokumenata. Novac im nije bio potreban,naročito ne falsifikovani, ali dokumenti jesu. No, Ro Hač je bionezamenljiv snabdevač. Umeo je da kupi sve vrste Lunu potrebnihhemikalija, ili da nađe eksperte za bilo koju vrstu posla, pa da ihdovede uspavane u određeno skrovište dok urade što treba. Konačno,on je bio nenadmašan izviđač preko žena. Umeo je da im priđe ipostane drag, pa su mu pomagale veoma mnogo.



No najveštiji Lunov saradnk bila je Džejn Vitington. Ona mu jeolakšala rad u laboratoriji i radionicama. Mogla je uvek da pogodi šta

on želi u nekom trenutku. Uz to ga je činilasrećnim i davala mu polet usvemu, primajući isto zauzvrat.

*

S hrpom novina pod’ rukom, Lun uđe u odeljak koji je zaposedaoKlint Breslin sa svojom kćerkom. Prostrana soba bila je sada odeljenapokretnim panoima i zastorima tako da je devojka imala svoj kutak za

spavanje. Malo pre Lunovog dolaska bila je ručala i uzela lekove, aonda otišla da spava koji sat.

—Kako je ovde? — upita Lun tiho.

Mislio je pri tome i na devojku, što je Breslin odmah razumeo

—Ne želim slomljenu nogu, koja će brzo zarasti. Dao bih obe dase dogodi ovo što gledam ne verujući samom sebi. Ona je u osnovidobra — odgovori Breslin i kao da mu se oči ovlažiše.

—Došao sam zbog drugog razgovora reče Lun. —- Džejn ćedoći da bude ovde, dok si ti odsutan. No dok se ona pojavi,prelistajnovine. Raste panika u podzemlju Londona. Zabrinuta je i policijazbog masakra gangstera u stilu Čoveka iz Tame...

I sam ću iskoristiti vreme da pročitam što mi privuče pažnju.

Šuškali su novinama i možda je to probudilo Violu Breslin. Bila je usvetlozelenoj kućnoj haljini, koja je isticala oblike njenog tela.

—Budna si, mila! — uzviknu Breslin.

—Ustala sam i dobro mi je, oče — odgovori ona i pogled jojsezadrža na Lunu.



Njena kosa boje meda prirodno je tako padala da je izgledalo da ju je malopre frizer uredio. Ovalno lice s blago naglašenim vilicama,

braon očima i pravilnim bogatim ustima činilo je jedan potpuni sklad.Mogla se računati u visoke devojke besprekorne građe. Sve tosvrstavalo je Violu Breslin u vrlo lepe žene,

—To je moja Viola, Donalde, sada posle tvoje pomoći. Ne znam jeli ona do sada shvatila ko si, ali sada je predstavljam domaćinu kojinas je spasao — svečanim glasom izgovori Breslin.

—Gospodina, sam zapamtila od prvog trenutka, iako sam bila... bolesna. Znam šta mu dugujem — reče Viola i pruži rukuLunu.

On je prihvati, ali mu i nehotično licem pređe senka, jer mu je onadavala onaj banalni signal jeftinih žena naizmeničnim i poznatimstezanjem ruke.

—Oče, moram da se malo doteram, ako ćete me primiti; u društvo— reče ona shvaćajući da je pogrešila.

—Nadam se da ćeš imati prilike da još koji put vidiš i čuješgospodina Sikerta — odgovori Breslin.

—Njegov sam zarobljenik i ne žalim zbog toga — reče devojka izagleda se u Lunove oči, čiji čelično plavi odsjaj i dubina je naterašeda ponikne.

Dok je ona bila u kupatilu, Klint Breslin je pričao da je prvi put usvom životu uspostavio pravi kontakt sa Violom. Ona je, sticajemokolnosti, a i njegovom krivicom, pogrešno rasla. Kao dete osećala sezapostavljenom. Ćudni život njenog oca naterao ju je na pogrešnezaključke. Ona je mislila da je njegovo ime lažno i da on ne voli ni nju,ni njenu majku. Onda je majka poginula, po Violinom verovanju opetočevom krivicom. Pored škole učila je balet, ali njene pune i izazovne



grudi svrstavale su je u one igračice koje treba da se posvetetrbušnom plesu i striptizu,, a ona je htela igrati klasični balet. To je bilo

još jedno životno razočarenje.—I prvi mangupi, koji su joj ponudili drogu, učinili su da ona počne

padati. Tako je odlutala prvo Amerikom, a onda i preko Atlantika uEvropu — pričao je Klint Breslin.

—Često se događa da najuporniji borci protivu zločinanajvišežrtvuju — reče Lun. — Hoćeš li se sada povući u miran život, da

pomogneš Violi?— Ne znam... Razmišljao sam o tome, ali još ne znam šta ću da

uradim — odgovori Breslin. — Ja neću izdržati da ne krenemu lov,čim naiđem na trag zločina. Znam i to da Violi ja sam ne mogupomoći...

—Izlečićemo je, u to nema sumnje ohrabri ga Lun. —

Hipnoza, novi lekovi i antidroge, kojima ćemo se poslužiti, učinićeda ne samo napusti narkotike, već i da ih mrzi. Još više mrzeće onekoji bi joj ih ponudili.

—Zar je to moguće?! — uzbuđeno upita Klint Breslin. — Zaštoonda ta sredstva ne date lečilištima? Zašto se na taj način ti i tvojiprijatelji ne suprotstavite zlu?

— Naučnici su otkrili atomsku energiju. Ljudi su jezloupotrebili. To je dobar primer kako može da se zloupotrebi jedno naučno otkriće. Atomska energija preti čovečanstvu uništenjem. Mnoga druga naučnaotkrića su se pretvorila u oružje protivu čoveka. Tako je i sasredstvima koja ću ja primeniti u Violinom slučaju — objašnjavao jeLun. — Sredstva su takva da bi nekome poslužila da ljude dovedu upotpunu, ropsku pokornost.



— Mislim da te razumem, Donalde — reče Breslin. — Sad mi je jasnije zašto te progone sve policijske obaveštajne službe sveta, a

isto tako i sve zločinačke bande.Njihov razgovor prekide dolazak Džejn Vitington koja bešedonela

nove lekove za Violu. Džejn je pripremala i prvi razgovor snarkomankom, koji treba da je ohrabri i natera da sama želi izlečenje.Lun i Klint Breslin odoše u jednu od Lunovih prostorija.

Ćovek iz Tame bio je iznenađen onim što mu je Lun pokazao na

platnu za projekcije i što je čuo sa snimljenih magnetofonskih traka,No bio je zapanjen onim što je Lun znao o zločincima svih vrsta.

—Možeš da beležiš ono što te zanima, pa beleške uništi kad svezapamtiš ili šifruješ — odobri mu Lun. — Tu je mnogo imena ipodataka, brojeva telefona i adresa, opisa ljudi i njihovih zločina.

—Trebalo bi mi da sam sada slobodan, a eto moram da mislim ina Violu — reče Breslin.

—Ona će još nekoliko dana ostati kod nas, a onda će preći na jednu kliniku, s kojom sam u tajnoj vezi zbog pomoći koju joj pružam unekim slučajevima — ispriča Lun. — Ti ćeš znati gde je ona i moći ćešda pratiš svaki njen novi uspeh.

—A ako poginem?

—Nećemo svi poginuti, pa će neko brinuti o njoj, a uz to ona ćebiti, nadajmo se sasvim osposobljena da nastavi normalan život.

—Ipak se plašim.

-- Niko nije bezbrižan, ali kad smo počeli da joj pomažemo,



bićemo u tome dosledni i ja i moji prijatelji.

—Ja imam čitavo bogatstvo uloženo na šifru. Želim da znaš kakose novac podiže, pa da makar jedan deo daš Violi, ako se meni neštodogodi — nastavi Breslin.

— Kakav je to sada fatalizam?

— osmehnu se Lun. — No šifru ću sačuvati u svakom slučaju.Bilobi zabavno da kralj ponoći opljačka Coveka iz Tame.

Nasmeja se i Breslin, ali odmah zatim kaza Lunu šifru za uloženinovac, spremljen da pripadne Violi, ako je jednog dana spase. Sada

je ona tu i nova nada je ohrabrila, čudnog ćoveka, koji je i sam biožrtva, zločina protivu kojega se decenijama borio grubo i bez milosti.

—Još noćas prenećemo te na kliniku za rehabilitaciju. Verujem daćeš za desetak dana hodati, a za manje od trideset biti kao i presiguran na svojim nogama. Bičeš kao nov reče Lun.

—A Viola? — upita Breslin s izrazom zabrinutosti na licu.

—Videćeš je za najduže deset dana, a nadam se i mnogo pre.Imaće stalnu družbenicu, a biće obeležena tako da u svakom trenutkumogu da je nađem — odgovori Lun.

—Ugradnja mikro otpremnika u njen organizam valjda joj nećenarušiti zdravije —- reče Breslin.

— Nema nikakve opasnosti. Ti i ona imaćete par malih radioprijemnika s ugrađenim naročitim modulatorima. Moći ćete darazgovarate svakog časa., a da to niko ne može da razume. Bićenačina i da budeš u vezi sa mnom — odgovori Lun.

— Ja sam spreman da činim sve što zaželiš. Prvi put mi nećesmetati da mi neko naređuje — reče Breslin.



—Neće biti nikakvog naređivanja. Mi smo trenutno zajedno, alinismo ista vrsta ljudi. Radićemo svaki za sebe, uz mogućnost da

ponekad pomognemo jedan drugom... — objašnjavao je Lun.—Da, to je istina... Ja sam ipak plaćeni ubica, a ostao sam ubica iz

osvete i, možda, zadovoljstva — s izrazom tuge na licu upade Breslin.

—O svemu sam odluči — nastavi Lun. — Možeš da mirno sačekašpotpuno ozdravljenje svoje kćeri, pa da se vratiš u Ameriku.

—Ali ja to ne mogu! —- uzviknu Breslin. — Ja sada znam ko suopasni zločinci u Evropi. Znam gde su oni i gde da ih nađem. Zar dasve to napustim?!

—To je stvar morala — reče Lun.

—Ja imam neki svoj moral, svoje rezone — odgovori Breslin iprekrsti ruke. — Možda je bolje da nastavimo učenje otrovačima iubicama u Evropi.

Lun samo klimnu glavom i oni nastaviše da razmatraju onošto jestvarno bilo početak jednog velikog obračuna.

*

Srećna sam zbog očeve radosti— govorila je Viola Breslin. —

Sada sam prvi put shvatila da imam oca i da me on voli. Ko nijedoživeo sve što sam doživela ja, ne može me razumeti. Moj otac me

je godinama tražio širom sveta.

-- A da li vas je našao? — upita Džejn.Vitington.

Viola je odmah razumela to na izgled apsurdno pitanje.



— Sigurna sam da jeste. Samo prva dva dana kao da je izmeđunas bio nekakav proziran, ali zamagljen zid. Plašila sam se njegovog

dodira, njegove blizine i svake reči...—To je razumljivo, s obzirom na to da više nisi čak niverovala u

postojanje tvog oca.

— Tačno je da nisam više verovala. .. Pa i kad sam pomišljala daon mora da postoji, tada sam ga mrzela i želela sam da mu seosvetim makar tako što ću ukaljati sebe, njegovu kći — pokušavala je

da objasni svoje ranije postupke Viola Breslin. — To je bila mojaosveta ocu, jer sam smatrala da je on kriv i što više nema majke, i štonema njega i što sam ja nesrećna...

—Šta je najviše uticalo na tebe da promeniš svoj stav prema ocuovih dana? — upita Džejn, iako je znala da je prvu osnovu promenakod ove nesrećne narkomanke stvorila hipnotizerska seansa, koju je snjom izveo Lun.

—Ne znam... Možda sve ono što mi je ispričao moj otac. Kao dase događa neko čudo, nešto natprirodno, jer ja sada ovde jošnijednom nisam poželela heroin, ili bilo koju drugu drogu.Čak nialkohol ne mogu da podnesem. Uz sve to nisam potištena — odgovoridevojka. — Obradovala me je poseta gospodina Sikerta. Radujem sešto ste vi ovde. Prvi put u mom životuzahvata me optimizam. Čini mise da može život imati smisla i biti lep.

—I te kako! — radosno odgovori Džejn. — Ljubav, stvaranje iotpor zlu ispunjava radošću i duševnim mirom...

—A deca?... U mom ružnom delu života često sam mislila o deci.Gledala sam za nasmejanim majkama koje nose decu. Volela samtuđu decu... Kako bih tek svoju — uzbuđeno je govorila Viola.

Licem Džejn Vitington prođe senka tuge.



—Filozof je rekao da je najlepše na svetu lepa žena, a ja verujemda je na svetu najlepše lepo dete — reče ona i setno se osmehnu.

—Mislim da razumem što vi nemate dete — reče Viola. — Otac mi je ovih dana dosta pričao o vama, a ponešto sam čula i ranije. Nauka iborba protivu zla je ipak toliko veliki ciljda opravdava vaše žrtve.

—Vi ste ne samo lepa, vrlo lepa, već i vrlo pametna devojka

— reče Džejn. — Radovaću se, ako se sasvim spasete i zauvekostanete zdrava i dobra žena.

—Hoću! Ja ću to postići! — žustro i s vedrinom na licu rečedevojka.

— Zna se da su neke bivše prostitutke postale verne supruge inajbolje majke. Udaću se za poštenog momka i imaću decu. . .imaćemo lepu decu. Strah me još steže u grudima, ali čini mi se da onslabi.

—Eto, ima puno razloga da živiš, a sve manje onih za strah

— zaključi Džejn ustajući. — Uskoro ćeš biti slobodna iživećeškako trebe.

—Volela bih da ovde ostanem što duže. Zar ne mogu? — upitaViola Breslin.

—Tvom ocu su potrebne rehabilitacija i stručna nega, a donekle itebi samoj. Lun, ja i ostali naši prijatelji znaćemo šta je s vama ipriskočićemo, ako zatreba, u pomoć — ohrabri je Džejn.

Odlazeći, Džejn Vitington je razmišljala o tome kako su poslednjidogađaji neobični. Ovde se događa nešto idilično i lepo ljudima koji suživeli ružno i teško. Priprema se obračun s gangsterskim bandama ileče bića ranjena i u duši i po telu.



Kad uđoše u odeljak, Lun i Breslin ugledaše Violu kako sedizagledana u nekakvu viziju, koja je njenu lepotu prosvetljavala, kao

što ljubav prosvetljava lik zaljubljene devojke dok gleda izabranikasvog srca.

—Kako je divna gospođica Džejn! Nisam verovala da na ovomsvetu može da postoji takva lepota duše i tela — reče ona ustajući iprilazeći ocu.

Mazno se oslonila na njegovo rame, a Klint Breslin se topiood

miline. Lun pomisli na prirodne životne protivurečnosti. Jedan ubicabez milosti, čovek koji je zanemario sve moralne norme radi jedne jedine, radi osvete onima koji su činili zlo, ovde je srećan uz svoju kći. A ona, narkomanka uprljana prostitucijom i životom među zločincima,stoji ozarena ljubavlju i nadom. Pitao se nije li to samo trenutak.

—Volela bih da ovde provedem ceo svoj život — reče Violaocu, alitoliko glasno da je i Lun dobro čuje.

—To bih i ja hteo — osmehnu se Klint Breslin. — Ovde je jedansveti kutak planete. No mi ga nismo stvarali, pa nam je dužnost, akonam uspe, da stvorimo svoj.

—Volim te i kad odjednom govoriš kao propovednik u staroj crkvi— nasmeja se devojka.

— Počinjem da shvatam da su ovde za nas učinili mnogo više

nego što zaslužujemo.— Još ćemo o svemu razgovarati — reče Lun. — Važno je da se

izlečite i proživite lepši deo svog života.

Odmah zatim on iziđe i za njim se bešumno zatvoriše teška klizećavrata od nerđajućeg čelika.



VIII

Pročitaj! Samo nam je još ovo trebalo! — vikao je plavokosi DikMorgan pružajući novine Roju Polardu. — Naš najvažniji čovek uLondonu, sada je novinska senzacija. Ne skrivaju se sumnje da si ti udosluhu s policijom. ..

— I jesam, to znate i ti i svi koji vode igru. Meni jenaređeno datako radim — odgovori Roj Polard.

Dik Morgan je podrhtavao od ljutine gledajući kako njegovKonkurent Roj Polard smireno počinje da čita. Morgan je znao štadonosi u svom članku za podzemlje zloglasni reporter Artur Markinč.Najvažniji delovi podužeg članka o trovačkoj internacionali, koja činisve da umnogostrući broj narkomana u svetu, odnosili su se nadogađaje zadnjih mesec dana u Londonu. Pošto je obavestio čitaoceo udavljenim i ubijenim gangsterima koje, izgleda, kažnjava smrćutajanstveni Ćovek iz Tame, Markinč je pisao o onome što se dogodilo

u Kristal dPari noćnom klubu. Spominjao je imena menadžera,nestale Dijane Garmes i lažnog sveštenika, a onda nastavljao:

Devojci se izgubio trag, a Džon Konif i Hari Majkelson, eri Vičerli suse pojavili. No lažni sveštenik i propali eri osebi neće, ili ne umejuništa da kažu. Svaki pokušaj policije da od njih izvuče neko priznanje,ili makar objašnjenje ostaje bez uspeha. Stiče se utisak da oni neznaju ni svoja imena, ni gde žive, pa čak ni godinu u kojoj smo.

Izgubili su pamćenje, pa se nameće pitanje kako to da su zajednotakvi.

—Konif mnogo zna i ne znam kako dugo će izdržati glupu igrugubitka pamćenja. Trebalo je da nas sve predstavlja na budućemskupu, za koji znamo da će ga biti, ali ne i gde — reče već malosmirenije Dik Morgan.

—Jesi li primetio da oni ipak nešto znaju, pa su to i rekli



— reče Polard još uvek gledajući u novine. — Ne znaju gdežive,koja je godina, pa ni kako im je ime, ali Konif zna da živi na Rolskut

aveniji u Henri Hilu, a bednik Majkelson zna da radi u »Kristalu«. Znašli na šta to liči?

—Ne shvatam ni pitanje, ni to što se događa — odgovori DikMorgan.

—Ja sam odrastao u Londonu i živim stalno u njemu. Moji pevačkinastupi izvan Londona su retki, dok ti uvećavaš slavu širom sveta —

reče Polard.Njih obojica su bili rok-pevači i to na ceni, naročito u masama

mladih koji vole sastave kakav je »Van Halen i apokalipsa«, čiji pevačDevid Li Rot peva: »Mi slavimo senzualnost! Slavimo slobodu od šefa,policajca i žene...

Zbog Plotove popularnosti je i Roj Polard umetnuo ono Li izmeđuimena i prezimena. Njegov sadašnji sagovomik, kome je pravo imebilo Dik Morgan, nastupao je kao Dik Dod, odnosno već slavni Di-Di.Nastupao je smelo s nekoliko pesama, koje su asocirale na»putovanja« pod dejstvom droge. I njemu su mladi sve češćeodgovarali uzvikom: »Aciiid«. Njihova sličnost, a i veza proisticala je

još iz toga što su obojica bili u službi saveza krijumčara i rasturačadroge, a sada su već uživali poverenje podzemlja. I obojica su se timeobogatili više nego pevanjem.

—Ne znam kakvu vezu ima to s ovim o čemu govorimo —smrknuto reče Dik Morgan.

— Najgoru za nas. Izgleda da je u London stigao vaš Covek izTame, koga tako dugo američki prijatelji nisu mogli da nađu iuklone...— zausti Roj Li Polard.

— Zašto on mora biti naš? — upade mu u reč Dik Morgan.



— Vaš je toliko koliko je naš Donald Sikert, poznatiji kaoLun, kraljponoći — odgovori Roj Li Polard.

— Šta je sad s njim? — upita Di-Di, odnosno Dik Morgan.

—Možeš sam da ponešto pogodiš — odgovori Polard. — Ljudi kojisu viđeni ovde i koji su ubili dva Majkelsonova revolveraša, a njega iDijanu Garmes odveli, odnosno oteli, po opisu liče na one koji sepominju kao Lunovi prijatelji. Naročito snažni grubijan ogromnih šakamože da bude retka zverka kakva je Samjuel Makferson, Lunov verni

pratilac. Drugi može da bude Ro Hač, ili sam Lun. Za trećeg samsigurni da je bio Džon Konif, jer videle su ga dve naše devojke.

Dik Morgan na sve to iznenađeno zviznu, a onda nervozno reče:

—To je dovoljan razlog za uzbunu! Jesi li javio kome šta sedogađa?

— Jesam svima za koje mislim da treba, a ovde u Londonu

trenutno smo ti i ja na potezu — odgovori Polard.

— Pa šta misliš da uradiš?

—Šta ti predlažeš?

Gledali su se nekoliko trenutaka, jer odavno se nije znalo ko jepravi gazda u Londonu. Iako je često bio odsutan, Dik Morgan je imaomnogo veza i ovlašćenja, koja, su poticala čak iz Njujorka, a protezalase do Azije i Afrike. Smatralo se sasvim prećutno da je on stariji, da jepo rangovima Mafijekapo, a Polard sotokapo. No znalo se da suobojica pametni,odnosno pozvani momci, pa zato i važni u trovačkojinternacionali.

1. Kapo, sotokapo — šef, potšef (¿talijanski.)

Sada je trebalo znati ko je odgovoran za ono što će se



preduzeti u Londonu s obzirom na dve nove, velike opasnosti.

—Razumeo sam te, Roj — reče Morgan. — Ja sam zauzet okopriprema jednog susreta šefova iz nekoliko zemalja Evrope. Dakle,sada, kad se Konifu dogodilo zlo, odgovoran za sve u Londonu si presvih ti.

—Već sam preduzeo ono najvažnije — odgovori Polard.

—A šta to? — žmirnu očima Morgan.

Njegova plava, bojom posvetljena kosa beše postala rastresitija izauzela više prostora oko lepe glave. On to oseti kao jezu na temenu,pa je poravna dlanovima.

—Izvestio sam šta se događa. .. — poče Polard.

—To i mnogo više mogli su svi da vide na tv-u, ili da pročitaju unovinama — opet upad Morgan.

— Zar uvek treba da me prekidaš? — upita Polard.

—Kuvaćemo se u istom loncu, ako ne učiniš sve što treba —

pomirljivo reče Morgan.

—Bolje je reći ako ne učinimo — ispravi ga Polard. —

Oglasio sam mobilno stanje i upozorio ne samo na opasnost, već ina obavezu na opreznost. Ljudi mi u Londonu veruju i Lunov prijatelj,reporter Markinč neće uspeti da me osumnjiči za sarađnju s policijom,

—To je sve na mestu — složi se Dik Morgan. — A šta ćemo sKonifom i Majkeisonom?

-- Čim bude moguće, oni moraju da nestanu, jer ako im je Lun



oduzeo pamćenje, što on lako postiže, onda oni nisu ni za šta.

On nije sam hteo da ih ubije, pa ih šalje nama, jer niko ne znamogu li u nekom momentu da se prisete svega, i počnu da govore —odgovori Polard.

—Zašto da postupimo kako je Lun zamislio?

—Zato što su izdali!

— Kako znaš da jesu?

Bili su u Lunovim rukama, a on je umeo da ih iscedi. Hvatame jeze od onoga što su sve pričali.. .

—A, tako — uzdahnu Morgan, — Pored toga, mislim i o tebisamom, jesi li ti sada na Lunovom nišanu?

— Hoćeš li da nestanem, a da ti preuzmeš Kristal? — umestoodgovora upita Roj Polard,

—Nije fer kako pitaš, a ja i ne mogu da napustim poslovekoji su mipovereni — odgovori smrknuto Dik Morgan.

—Malopre si pitao jesam li na Lunovom nišanu. Plašim sedajesam... I ne stidim se da to priznam, jer opasnost nije mala.

Kroz »Kristal d Pari« prolazi mnogo ljudi. To ne možemo da

sprečimo, jer gubici bi bili ogromni. Lun može da iskrsne svakogtrenutka. Uz to i taj, neću da kažem vaš, jer sad je i naš, Čovek izTame tumara Londonom — izloži Polard svoje brige.

—Čuvaj se, Roj — reče Morgan ustajući. — Ja moram da putujemu Brisel. Tamo nastupam i pripremam neke važne poslove.

—A ja sam svoj nastup u »Kafe d Pari« već otkazao — požali



se Roj Li Polard.

—Je li objavljeno?—Još nije.

— Onda ne otkazuj ni za živu glavu! Zar da već napočetkupočnemo da se povlačimo? -- odlučno reče Morgan.

On se sada opet spusti u fotelju, jer oceni da razgovor sa Polardomne treba da završi. Polard zaklima glavom i reče: Dobro je što si opetseo. Popijmo po jedno piće, pa đa čuješ još nešto.

Morgan prihvati čašu i pokrenu se da zauzme bolji položaj u fotelji.

—Iste noći kad su ubijeni, odnosno udaljeni Lenoks, Pauzel,Porter, Grel i Benton, a ustreijeni Frej, Hardi, Lanton i Knolt video samse sa Konifom. Rekao ml je da sledeće noći treba da se nade s nekimvažnim čovekom, koji dolazi s one strane Atlantika. .. — pričao je

Polard.—Ja znam samo da je najavljen dolazak jednog eksperta koji treba

da proceni da li koristimo onoliko koliko koštamo šefove s one obale— upade Morgan.

Sledeće noći Konif se pojavio ovde s ljudima za koje verujemda suLunovi prijatelji. Tako se broj ubijenih povećao na jedanaest — izložiPolard — To kažem samo da znaš okolnosti i ono što ja ne razumem.

— Sad možemo svašta da pretpostavljamo. Pitam se nije li Lunujedno Čovek iz Tame, jer zna se da je više puta bio tamo- kod nas uNjujorku, Čikagu i drugim gradovima? — reče Morgan.

—To nije sve — nastavi Polard. — Imamo veze u Skotland jardu,koje čuvamo bolje nego što obaveštajne službe čuvaju svoje krtice u



protivničkim taborima. Juče sam dobio poruku da se događa neštoneobično tamo u jardu...

—Mnogo šta kod njih izgleda čudno — primeti Morgan.

—Ali taj momak tamo dobija visoke nagrade od nas i zna šta ječudno i važno za nas. Sada javlja da se sprema tajna grupa agenata,koji će biti usmereni isključivo protiv u Acid operacija. Oni nas nazivajutrovačkom internacionalom, bandom, a sami stvaraju odred ubica, kojiće bez upozorenja i bez zakonskih ograničenja udariti gde misle da će

nas najviše raniti — izloži Polard.— To neće biti prva takva grupa — odmahnu rukom Dik Morgan.

— Sada već ni u Londonu policajac nije svetac u koga ne smešpucati. Još manje ta tradicija štiti tajne agente.

—Ni to nije sve. Poruka upozorava da se šapuće kako će bitistvoren savez tih tajnih grupa. To su novi avetinjski odredi policije,

slični onima od pre više od trideset godina. Protivu naše Operacije Acid stvara se nekakav tajni front Evrope, a možda i svih kontinenata.Neprilike se nekad množe, kao što se množe naše snage — govorio

je dalje Polard.

—Dobro je što sve to znamo. Ja ću obavestiti sve koje mogu, a tičini što možeš — zaključi Morgan.

Jedan sat kasnije Dik Morgan se odvezao na londonski udaljenijiaerodrom Getvik. Dva njegova muzičara u stvari telohranitelja motrilisu na sve strane, a sam Morgan najviše da li ih neko prati. Zaključio jeda je bezbedan.

*

Iza Dika Morgana i njegova dva telohranitelja avionsku kartu



kupio je čovek kome je bilo teško odrediti godine, jer posvežini licai lakoći pokreta moglo bi se zaključiti da nema više od trideset godina,

ali tri duboke bore na čelu i dubina pogleda, koji odaje iskusnogposmatrača nudili su pretpostavku da ima i svih četrdeset. Bio je toHari Hof, koji kupi kartu za Brisel na ime Hari Gelsen.

Izraz lica mu je bio smiren, a stvarno je Hari Hof bio zadovoljan, pačak i veseo. Toga dana krenuo je da samostalno obavi jedan važanposao po Lunovoj želji. Sećao se onih dana kad su mu oca ubiligangsteri, jer je kao inspektor građevinarstva bio nepodmitljiv i time

ometao zločinačke planove onih koji su hteli da se obogate na tuđračun. Tada je, prosto slučajno, Hof upoznao Luna i postao njegovštićenik. Lun ga je pošteđivao opasnosti hrabreći ga da razvija svojesklonosti za umetnost, a naročito za umetničke veštine kakve surezbarenje, restauracija umetničkih predmeta i izradu vajarskih kopija.Još tada mu je Lun poklonio svoju radionicu za umetničku obradumetala, koja mu je služila da prikriva ono čime se najviše bavio.

Hof je uz posao diplomirao istoriju umetnosti i pravo, ali je ostaogenijalni svaštar. Živeo je pod imenom Hari Gelsen iveć je uživaougled zbog svojih mnogobrojnih veština i znanja. Lun se prema HarijuHofu odnosio kao prema mlađem bratu, a najbliži Lunovi prijatelji suponekad govorili da je on »Lun Drugi, ili bolje rečeno Princ ponoći.

Znali su da ne samo što su Hari Hof i Ro Hač mnogo šta naučili odLuna i Makfersona, već se znalo da će ih jednoga dana naslediti, bar

što se tiče skrovišta i imovine, Lun i Makferson sasvim očinski suvoleli ova dva čoveka, ali su zbog nečega bili razočarani i zabrinuti.Oba ova izuzetna čoveka imala su jedan krupan nedostatak: nisu seoženili, a već je bilo krajnje vreme. Bilo je prepirki oko toga, pa su Lun

Hariju i Makferson Ro Haču postavljali čak i ultimatume damorajunaći sebi »prave« devojke, pa da se ožene kao pravi ljudi,



—Zar vi niste pravi? — smejao se Ro Hač, ali je obećavao da ćese oženiti, ako to tatica Sam želi i sa više njih.

Hari Hof je bolje razumeo Lanove želje. Donald Sikert je osetio štaznači usamljenički život i žrtvovanje lične sreće nauci i borbi protivuzločina. Zato nijednom dragom čoveku nije želeo da tako živi. Zbogtoga mu je Hof dao reč da će se oženiti čim bude sreo ženu koju ćezavoleti i koja će voleti njega.

No sada je Hari Hof mislio o Diku Morganu, odnosno popularnomDiku Dodu, čiju svetloplavu kosu je izdaleka lako

video. Možda zbogtoga nije ni primetio jednu veoma skromno obučenu, ali i izuzetno lepudevojku pored sebe, koja je išla prema avionu i često gledala privlačnimuški profil tobožnjeg Harija Gelsena. Tek na stepeništu za ulaz uavion, primetio je par lepih nogu i baš tada je devojka posrnula,instinktivno i munjevito ju je prihvatio i sačuvao je od povreda. Ona jeporumenela u licu, zbunjeno se zahvalila i ušla u avion.

Dogodilo se da su im sedišta jedno do drugog. Tek kad su seli izakopčali pojaseve za sigurnost, devojka reče:

—Hvala vam što ste me zadržali da ne padnem, gospodineGelsen.

Hari Hof je iznenađeno i radoznalo pogleda, a onda reče:

—Učinio sam to instinktivno, ali i po dužnosti. No sada ste me

postideli time što me poznajete, a ja vas ne...—Ja sam Barbara Kudvort, učiteljica francuskog jezika —osmehnu

mu se ona.

Oboje pocrveneše, jer možda su oboje pomislili da kad ju je



Hof prihvatio, njegove ruke su se našle na njenim čvrstim grudima inisko na ravnom trbuhu. Taj trenutak su zapamtili kao što se zapamti

neočekivani strujni udar.—Nisam znao da imamo učiteljice — reče Hof. — One sada nose

zvanja nastavnica i profesorki.

— To je tačno, ali ja ne umanjujem svoje zvanje. Ja sam privatnaučiteljica francuskog jezika. Podučavam vanredno, u kućama, onudecu koja treba da nauče više nego što se to postiže u redovnoj školi

— objasni ona.— Tako i vas znam. Radili ste na restauraciji starih slika i

nameštaja u dvorcu Vikumb. No nije bilo prilike da budemopredstavljeni jedno drugom.

—Žao mi je ako ste mi vi uskratili na neki svoj način tupriliku —pomalo mangupski primeti Hari Hof.

Devojka opet pocrvene. Baš to je zbog nečega dirnulo mladogčoveka, jer mu se sviđalo, iako je znao da nastupi rumenila

znače i neke duševne probleme bilo muškarca, ili žene.

Odjednom mu se njena lepo oblikovana i brižljivo namazana ustaučiniše najlepša- koja je video, oči najzanosnije, a kosa za divljenje.

— Nisam ja kriva, već prilike

— odgovori devojka. — Priznajem čak i taj greh da samse raspitivala ko ste, i zapamtila sam vaše ime. Posle sam nekolikoputa čitala pohvale na vaš račun zbog neobičnih i mnogobrojnihumetničkih sklonosti...

—U nečemu sam sasvim promašena ličnost — upade on.



—A u čemu to? — prosto nehotično nasede devojka.

—Pa u tome što vas nisam primetio u tom dvorcu, upoznao iodneou svoj tamni vilajet umetnosti — nasmeja se Hof.

—Pomalo sam opterećena zastarelim shvatanjima, ali trudim se daih savladam. I sama sam se pokajala što nisam »izmislila« priliku dase u onom dvorcu upoznam s vama — reče ona prikrivajući napor dabar sada ne propusti priliku da na neki način kaže jednom čoveku da

je interesuje.

—Dakle, bilo nam je suđeno da se sretnemo, pa zato prihvatimodar neba — kao u šali, ali iskreno reče tobožnji Gelsen.

Avion je bio uzleteo i sada su putnici otkopčavali pojaseve,a njihdvoje to još nisu bili primetili zauzeti jedno drugim.

Nastavili su razgovor, jer Hof je na sedištu pred sobom videosvetloplavu kosu Dika Morgana, a to što je i devojkacesto zaustavljalapogled tamo pripisao je upadljivosti boje kose i tome što Morgan sedipred njima.

— Ja putujem u Brišel reče Hof.

Devojka je ćutala, ali uze svoju torbicu i izvadi beležnicu, panapisa:

»I ja putujem tamo. No ne želim da neko drugi čuje.

Taj postupak Barbare Kudvort, bio mu je zagonetan, ali on prihvatiigru, pa joj iz ruke uze beležnicu i napisa pitanje:

»A gde ćete odsesti i hoću li vas videti ?«

Ona prihvati beležnicu i napisa da ne zna gde će odsesti, pa



upita gde on treba da se smesti.

—Brisel je lep grad, a vi govorite francuski — reče Hof glasno, azatim napisa: Ni ja ne znam gde ću odsesti. Zavisi od okolnosti.

Ja o vama znam dosta, pa imam poverenja i da kažem. Uhodim jednog čoveka, koji bi trebalo da zna gde je moja nestala sestra.

»On je ovaj što sedi ispred mene, zar ne? — napisa lažni Gelsen.

Čudno je, ali pogodili ste — glasno odgovori devojka.

»Ima razloga da se udružimo — napisa Hof.

— Znate li da je to opasno?

—»Baš zato hoću s vama, Kad sam vas zadržao da nepadnete, nastaviću da budem vaš anđeo čuvar.

Ne znam šta mi se to događa. Odjednom se poveravam i verujem... Možda grešim.

»Iz aviona izlazimo zajedno i nastavljamo sve zajedno. Odjednom i ja napuštam opreznost i želim da budem iskren prema vama,gospođice Kudvort.

»Ko treba prvi da predloži da budemo samo Barbara i Hari?«

— napisa smešeći se devojka.»Ti predloži, a ja sam već prihvatio, Barbara.

Ona ga iskosa pogleda ozarenim pogledom, a on dodirnu prstimausne i posla joj zamišljeni poljubac.

»Agresivnog li čoveka! — napisa ona.



Ruke im se nađoše i topli stisak ubrza im disanje i krvotokvišenego da su se našli u slobodnom zagrljaju.

*

Spremajući se da iziđe iz aviona na Briselskom AerodromuNacional, Dik Morgan ljutito pogleda muškarca koji se takonespretnoizvlačio iz svog sedišta da ga je dva puta gurnuo.

—Čoveče — uzviknu Morgan pretećim glasom, a njegovtelohranitelj robusni Lem Hopvud se brzo okrenu ka tobožnjemGelsenu.

— Uvek si nespretan, Hari — umeša se Barbara Kudvort. Pa tismetaš božanstvenom Diku Dodu!

— Evo, izvinjavam se... Letenje me uvek ošamuti — pravdao seHari Hof.

—Sve je u redu gospođo... — zausti Dik Morgan.—Gospođa Barbara Gelsen — pomože mu ona kao da su u prilici

da se upoznaju. — Moj nespretni muž i ne zna slavne pevače. Onmisli samo na istoriju i prošlost uopšte.

Sada Dik Morgan malo bolje osmotri Barbaru, jer samopreteranoupadljive žene privlačile su njegovu pažnju i to za kratko vreme. Sadaprimeti smirenu lepotu ove devojke i odmah požele da je stavi u svojuorbitu, kako je govorio o osvajanju devojaka, koje su prosto jurišale nanjega širom sveta. On je odavna mogao da bira među mnogima.

— U redu je, gospodine... — reče i zastade Morgan.

—Hari Gelsen! — uzviknu tobože radosno Hari Hof.



I Morgan se predstavi, ali samo sa onim Di-Di, valjda smatrajući da je toliko poznat da je skoro suvišno pominjati pravo ime. Zatim

predstavi slavne članove orkestra Lema Hopvuda i Sesila Gelegera,pa upita.-

—I vi ostajete u Briselu?

—Da, ostajemo... Inače živimo u Londonu — odgovoriBarbara,koja tek što beše postala gospođa Gelsen.

— No još ne znamo gde ćemo odsesti, jer nismo rezervisali. Ovdeto ne stvara teškoće, jer ima dosta vrlo ugodnih pansiona.

—Mogli bismo da obezbedimo sobe u Grand hotelu na Bulevaru Aušpah, gde imamo rezervisane sobe za sebe. Znamo da će za našeprijatelje biti soba kad god zatreba — predloži Morgan hvatajućizadivljeni Barbarin pogled.

—Zar to ne bi bilo najbolje, Hari? — okrenu se ona svom

novoimenovanom suprugu.—Nas čeka automobil, pa ćemo odmah otići — reče Morgan

značajno hvatajući pogled sagovornice. — Rezervisaćemo sobu zavas, a naći ćemo se na večeri, za istim stolom, u hotelskom restoranu.

—Prihvatamo s blagodarnošću! — uzviknu Hari Hof.

Čim su izišli iz aviona, Hof povede Barbaru da uzmu svojekoferčiće. Iz svoga on uze mali primopredajnik i ne krijući od Barbarestavi u uho minijaturnu slušalicu, od koje je vodio vrlo tanak gajtanprema džepu.

—Nisam očekivao da će moja novopečena supruga odmah početida očijuka s američkim lepotanom — reče on tobože uvređeno.

—Hari, dragi!... Moram odmah da ti objasnim — potresenim



glasom reče Barbara Kudvort. — Ali ti me ne slušaš...

— Slušam tvog »ljubimca« Morgana — nasmeja se Hof i dade jojrukom znak da malo ćuti.

Odvede je u ugao hale nasred koje se okretala traka za prtljag ioko koje su stajali putnici među kojima su bili i njihovi saputnici.Morgan i Hopvud su stajali malo po strani i razgovarali, a Geleger jelovio kofere.

—Šta govore? — upita Barbara.

—Malo pre su izrazili zadovoljstvo što će ih čekati kola iinstrumenti, što znači oružje. Pohvalili su izvesnog Narta Danakera...

A baš sada govore o tome da si ti »dobro parče«, sa čim se jaslažem... — pričao joj je Hof.

—Ali treba da znaš... — htede da ga prekine Barbara.

—Pusti me da ih čujem dok su nam blizu, jer može nam biti korisno— nastavi Hof dajući joj znak da ćuti. — Ozvučio sam ih... Tako jepočeo incident upoznavanja. .. Ti si bila sjaj- na. .. Eno odlaze.

— Mogu li sada da govorim?

— upita ona.

— Možeš. Ostavićemo im vremena da nam rezervišu sobu, a onda

ćemo im se pridružiti, ili biti im što bliže sve vreme —odgovori HariHof.

—Ne shvatam... Ili možda shvatam. I ti putuješ zbogD-Ditija, zar ne? — reče Barbara.

—To je pravo ime za njega — nasmeja se Hari.

—Ja ga uhodim da nekako utvrdim kako je nestala moja sestra,



koju ne mogu da nađem već godinu dana...

— A zato mi je tvoje prezime zvučalo poznato — prekide jeHari. —Je li tvoja sestra Peri Kudvort?

Barbara poblede i strah joj se odslika na licu. Hof toprimeti iodmah je umiri:

— Nisam iz Di-Di-tijeve družine. Naprotiv, hoću da saznam kud toide taj gangster i kakve zločine smišlja.

—A, tako... Onda prvo saslušaj moju priču...

Pričala je kako su ona i Peri rođene u Sautemptonu. Rano su imumrli roditelji, pa je Barbara počela da zarađuje časovima francuskog

jezika. To nije bilo dovoljno za navike mlađe i nežne Peri. Roditeljskaušteđevina je brzo nestala. Živele su u oskudici, ali još nekolikomeseci Peri je išla u školu. A onda je gostovala grupa Dika Doda inekako se Peri našla u njegovom društvu.

— Zatim je nestala. Istraživala sam i saznala da je Morgan izSjedinjenih Država doveo izvesnu Violu Breslin, ali da ju je napustiokao netalentovanu.

Pričalo se da ju je prosto prodao londonskim podvodačima —poveravala se Barbara. — Neko vreme je viđan sa Peri, za koju segovorilo da bi bila najpogodnija devojka za ulogu u filmu o Merilin

Monro, jer joj neobično liči, a uz to je čak i lepša. No uskoro je Perinestala. Tražim je već pola godine po Londonu, jer sam se i ja doselilau njega zbog Peri. ..

Glas je izdade i suze joj pođoše niz lice.

— Ostalo ćeš mi ispričati u hotelu — predloži Hof i uze i njenkoferčić, pa je povede prema taksi stanici.



—Mogli bismo autobusom — primeti devojka verovatno brinućihoće li moći da nastavi uhođenje trošeći ono malo novca već na

samom početku u skupom hotelu.—Zar ti nemaš svog muža, koji treba da brine i odlučuje o takvim

sitnicama, kakve su novac i izdržavanje porodice? — našali se Hari.

Ali Barbara opet ubrisa oči.

—Morala sam... — reče. — Nisam mogla da spomenem prezime, jer on bi se setio ko sam. Zbog njega sam obojila kosu, izmenilafrizuru i način šminkanja, ali sam se plašila sve vreme, jer možda jekod Peri video moju fotografiju... A ti zloupotrebljavaš to što sam selogično predstavila kao gospođa Gelsen.

—Najbolje je da to zauvek i ostaneš — nasmeja se Hari. —

Ono pre je bilo šala, a sad govorim ozbiljno. Budi Barbara Gelsenzauvek.

—Ti tako... Odjednom... Ja sam nekad zamišljala viteza sopasanim mačem, kako kleči tražeći moju ruku dok s njegove zlatomizvezene odore svetluca...

—Probudi se, draga — nasmeja se Hari. — Rekli smo da smo sesreli i da ostajemo zajedno.

Ona zastade, jer bili su pored jednog taksi automobila pa ga jenekoliko trenutaka gledala nekim setnim, ali ne tužnim pogledom paonda reče:

—Do đavola snovi i romantika! Pristajem!

On joj klimnu glavom i nežno joj pomože da uđu u kola.



*

Spasi me od te večere s Morganom — reče Barbara opipavajućikrevet u hotelskoj sobi. — Ja sam zamišljala da ću ga zavesti dabudemo sami, pa sam ponela pilule za uspavljivanje. Htela sam da gavežem i s nožem, koji bih pre toga kupila, nateram da mi kaže gde jemoja sestra.

— Pratila si ga kad je išao u »Kristal d Pari« i posle doaerodroma,zar ne? — upita Hari. — Kako si sve to uspela?

—Imam mini moriš automobilčić. Ostavila sam ga kod aerodroma— odgovori Barbara.

—Čas mi izgledaš naivna, a čas suviše spretna i hrabra. Ti si nekočudo od devojke — reče Hari.

—Još i ne slutiš sve — zagonetno ga pogleda ona.

—Onda se odmaraj, a ja ću otići da te opravdam time da si umornaod letenja.

—Bolje reci da sam bolesna. .. I dođi što pre!

—To ne mogu da ti obećam, jer želim da znam šta će posle večerečiniti Di-Di-ti — odgovori Hari Hof.

— A sad me dalje ne muči ćutanjem o Peri... Otkud je znaš?

Je li živa i gde je? — uzbuđeno reče Barbara.

Hof joj ispriča istinu o Peri, ali nije kazao ko su bili dva čoveka sgangsterom Konifom.

—Spašćemo Peri... Otećemo je i lečiti — tešio je Hari devojku, koja je tiho ronila suze zbog sudbine svoje sestre.



—Čitala sam o tim ubistvima zločinaca. Spomenut je i Konif povodom dva ubistva u Kristalu— reče Barbara kad oseti da može da

govori.—Još mnogo toga treba da kažemo jedno drugom — reče Hari Hof

ustajući. — Ali ja do večere treba da pokupujem mnogo stvarčica kojeće dopuniti moju opremu. Prokleti otmičari aviona su učinili da se uavion ne može uneti ni najpotrebnija oprema,

— Misliš oružje — primeti Barbara.

— I to — potvrdi Hari. — A sada, smem li da mislim na jedanpoljubac?

—Konačno! — uzviknu devojka i baci mu se u zagrljaj.

IX

Opremajući se da iziđe, Hari Hof je slušao šta emituje mikroodašiljač, odnosno stenica podmetnuta Diku Morganu još u avionu.Izgledalo je da se za sada oko pevača-gangstera ne čuje ništa važno iHari se uputi vratima, ali baš tada iz slušalice se čuo zvuk telefonskogzvona. On oslušnu. Čuo je samo Morgana, koji je govorio:

—Znam ko je... Slušam!... Nisam očekivao tako brzo, pa sam

zakazao večeru s nekim društvom... Ne, ne tako važno društvo...Odmah ću otići da otkažem dogovor... Stići ću sa oba moja čoveka...Dobro, kad smatraš da treba, otkazaću sobe i za pola sata seiseljavam... Da, dolazim!

Hof skide sako i reče Barbari šta se događa.

— Imaćemo posetu. Dolazi Morgan — zaključi i skloni



slušalicu svog primopređajnika.

Malo kasnije začu se kucanje i Hari otvori vrata. Na pragstadeSesil Geleger i kratko reče:

—Iznenadna obaveza sprečava Dika da bude na dogovorenojvečeri. Izvinjava se i moli broj vašeg londonskog telefona.

Hari Hof napisa jedan lažni broj i reče da se nada da će nekog odsledećih dana moći da opet vide slavnog pevača.

—Inače, na ovaj broj u Londonu javićemo se ja ili moja supruga, aako nismo tamo, telefonski uređaj može da primi poruku. Noću smonajčešće u stanu — zaključi Hari pružajući listić papira.

— Imamo sreće — reče Barbara kad se vrata zatvoriše.

—Plašim se da nam može izmaći. Moram da požurim ipreduzmem što treba. Ti nikom ne otvaraj i odmaraj se — reče Hari i

brzo se obuče.Barbara je bila uz njega dok se spremao. Kad je ušao u kupa tilo s

priborom za umivanje i brijanje, ona ostade na vratima s uživanjemgledajući njegov muški stas i hvatajući njegove poglede u ogledalu nasuprotnom zidu. No izraz zadovoljstva se pretvori u iznenađenje, jer neko vreme nije pratila njegov lik u ogledalu zbog razgledanjakupatila. Sada je odjednom iz ogledala motrio lik njoj nepoznatog

čoveka. I oblik lica jebio promenjen, kosa je bila drugačija, a taj čovek je imao rastresite brkove.

Još više se iznenadi kada je videla da on u džepove stavlja dvetube paste za zube, kutijice kozmetičkih preparata i dva omanjaspreja.

— Kako ti izgledam? — upita njoj poznati Harijev glas.



—Je si li to ti, Hari?! — s nevericom upita ona.

— isti sam, ali izgledam drugi — nasmeja se Hari i iznenada jepoljubi u lice.

— Ne dozvoljavam da me ljube drugi muškarci — našali se ona.

*

Hari je uspeo da brzo nađe tak- ci i da s nekoliko funtiprivolivozača da ga čeka na najbližem parkiralištu blizu hotela, jer nahotelskom je bio dozvoljen pristup samo gostima Grand hotela. Sadase kretao po holu procenjujući gde će se i kod kog lifta sresti saMorganom, jer već je znao da je ovaj promenio odelo, pa je trebaloopet podmetnuti »stenicu«.

Baš je pred liftovima čekala grupa novih gostiju, pa se Hari Hof umeša među njih. Kad stade jedan lift i iz njega iziđoše Morgan injegovi telohranitelji,

Hofu nije bilo teško da se na trenutak nađe u stisci sasvim uzpevačagan ganstera.

Po Morgana je došao taksi baš kad je Hof seo u onaj koji ga ječekao.

—Pratićete onog svog kolegu, ali trudite se da njegovi putnici to neprimete — reče na francuskom Hari Hof vozaču taksija.

—■ Takve usluge se ne tra že od briselskih vozača. Ovde susedišta stranih... — zausti vozač.

—Sve to znam, ali sa malo dobre volje razumećemo jedandrugoga — upade Hof držeći u ruci tri novčanice od po dvadeset funtitako da vozač vidi koliko ih je, pa ih gurnu u kasetu



pred sobom, koja je bila zaključana, ali čiji poklopac jeostavljao tumogućnost.

—Mogu da pratim ta kola bez smetnji, ali ako počnu neprilike, ja sepovlačim — odgovori vozač. — Mi imamo radio vezu, a imamo idogovorene reči kojima se sporazumevamo da nas drugi ne razume.Onaj vozač je Flamanac i polazna stanica nam je ista.

—Znajte da nikome ne činite neprijatnosti, već samo moždadoprinosite spasavanju jednog ugroženog braka,— reče Hof i zavali

se u sedištu.Morganov taksi se sa Bulevara Anšpah uputi ka Železničkoj stanici

Sever. Večernja gužva je bila velika i praćenje ne bi uspelo da nije biloradio veze među vozačima. Svaki put kad im je prednji taksi izmakao,Hofov vozač bi uključio vezu i zvao broj izgovarajući ga naflamanskom. Uvek je dolazio odgovor u nekakvim brojevima, valjdagradskih četvrti i pravaca.

Konačno se nađoše u onom delu Brisela gde je bilo mnoštvo malih javnih kuća. Videli su se mnogobrojni izlozi, Iza kojih su sedeledevojke, koje su se iako izlagale i nudile. Najčešće su to bile dve, ili tridevojke, jer i posetioci su dolazili po dva, ili tri. Kad posetilac uđe,zavesa se navlači i to je znak da su devojke zauzete i u takav lokal neulazi niko dok se zavesa ne ukloni. Taj jedinstveni sistem prostitucijedopadao se strancima, jer bio je dovoljno javan i bezbedan, a ujednodiskretan. Lokali su bili opremljeni kao barovi iposetilac je mogaosamo da popije piće, porazgovara s devojkom i odustane bezneprilika, ako mu se ona ne sviđa.

Pred jednim takvim lokalom Morgan i njegova dva pratioca iziđošeiz taksija, a Hof stiže da ih vidi baš kako ulaze. Očekivao je da sezastor izloga navuče, ali to se nije dogodilo, što je značilo da ovogaputa lokal služi kao prolaz. Hof plati vozaču, koji htede da se zadovoljionim što je



dobio.

—Zaslužili ste nagradu, jer sad znam da moj zet vara moju estručak i s prostitutkama — reče Hof i gurnu mu još pet funti.

—Retki su tako darežljivi putnici — reče vozač i zahvali se stojećipored vrata kao da nešto očekuje.

Hof napravi nekoliko koraka, a onda kao da se priseti vrati se doautomobila, pa vozaču, koji je već bio seo za upravljač, dade znak daostane na sedištu.

—Možda bismo mogli da se dogovorimo da me i drugi putbaš vivozite. Kako da to izvedemo? — upita Hof.

—Mogao bih da vam dam mali uređaj, koji je podešen da koristigradsku radio telefonsku vezu. Njime možete da me pozovete kući ikad ne radim i bilo gde u gradu. Na kartici je sve objašnjeno. Istina,odazivanje bi bilo zabranjeno, sem u toku stalnog aranžmana —

objašnjavao je vozač.

—Onda imamo stalni aranžman. Od sada vozite samo za mene —

prihvati Hof i potpisa nekakav listić, koji mu vozač pruži.

—Ne ustručavajte se da me pozovete u bilo koje doba reče vozač.— Ja se zovem Žan Leis...

—A ja sam Hari Gelsen, ali bez stvarne nužde ne kazujte ko sam,ako vas neko upita — dodade Hari i pruži još tri novčanice, što je sadabilo pedeset funti.

— Čekaćete me negde blizu još najduže dva sata, a onda iditekući, ako vam ništa ne javim.





—O, mama mija! — uskliknu, ali ne suviše glasno devojka naitalijanskom.

—Kara mija, nije ništa strašno -- nastavi Hof na italijanskom, koji je, istina, govorio mnogo slabije nego francuski, ali to je moglo dastvori povoljniju atmosferu, s obzirom na devojčino poreklo. — Samoželim da dugo ležimo dodirujući se leđima. Zato idi i kaži gospođi doleda želim platiti piće koliko ja zamišljam da vredi, a onda da ga ispijampolako sve do ponoći, ili i do zore.

On je znao da po tradiciji i čudnom belgijskom zakonu, u ovakvimlokalima može se naplatiti samo piće. Nijedna devojkanije smelaprimiti novac za ljubavne usluge. Zato je piće moglo da ima i stostrukoveću cenu od one po kojoj je u trgovini. Hof pruži devojci čitavih stofunti u novčanicama od po dvadeset. Devojka ih nehotično tri putaprebroji ne verujući svojim očima. To je ipak bilo suviše bogatoplaćeno,

—i spremi nešto za osveženje, kako ti voliš. .

— Zovem se Lola Faranda! — uskliknu devojka i nežno mu sepribi.

On joj pokaza prstom prema dole i odmičući se vragolasto jojnamignu. Odmah zatim uđe u kupatilo i nemesti slušalicu u uho. Cuo

je ono sto nije očekivao Grub glas je govorio rđavim engleskim jezikom:

—Da, Di-Di. za tobom ide zlo. Bio si u Grčkoj i tamo je policijaodjednom upala u četiri disko kluba, U Španiji su uhapšeni Fernando i

Ambrozio baš one noći kad si ti nastupao u Madridu. Pcšto si napustio Đenovu i otišao u Rim, policija, je otkrila, najbolju našu vezu izaplenila, novac i heroin u vrednosli od pola mliona dolara...



—Coveče! Šta ti govoriš, Nart?... Ti me optužuješ na besmislennačin. Vezao si moje ljude i držiš me na nišanu kao da sam izdao —

govorio je Dik Morgan potresenim glasom.—Sve to je meni javljeno preko sigurne veze.,. Stigao si u London

kod Roja Polarda, a tamo se našao i Čovek iz Tame. Nestala jedevojka koju si ti doveo iz Njujorka. Ti sipoznavao svih devet ubijenihmomaka — govorio je čovek koga je Morgan oslovio imenom Nart.

— Na takve besmislene sumnje ja neću da odgovaram! — uzviknu

Dik Morgan i potom životinjski urliknu.—Smrskaće ti on i tu drugu ruku, ako ne kažeš istinu — reče Nart

dok je Morgan prosto cvileo do bola.

—Šta da priznam?... Ja rizikujem život... Došao sam da saznamkada i gde će se skupiti pozvani prijatelji, a ti si me dovukao ovamo naprevaru... Ništa ne shvatam — potresenim glasom govorio je DikMorgan.

— Ne mogu da dozvolim da se zlo s tobom pojavi i ovde. Znaš li dase veruje da si ti Čovek iz Tame? — reče Nart.

—Ili ti to izmišljaš, ili je to podvala baš tog mračnogtipa, koganazivaju i Arčer, ili Horibl. A ja nisam nikad naučio da pogodim daljeod dva koraka, iako sam morao da ubijam — branio se Morgan.

Ne prekidajući slušanje, Hari Hof je skinuo odeću i ostao u donjemvešu, a onda proviri u sobu. Devojka se još nije bila vratila, jer morada je spremala kakav dobar koktel i sve što bi moglo da zatreba kaoosveženje. On malo pokvasi lice i ruke, pa ostade stojeći u uskomprostoru kupatila ormana da sluša neslućeni događaj.

—Dakle, ti misliš da se spases odavde time što poričeš sveoptužbe?! — glasom čuđenja reče Nart. — Ovde će se četvrte noći od



ove održati susret svih iz naše firme, koju ne bez razloga zovu itrovačka internacionala. Sumnja u tebe dovoljna je da te nestane.

Zato govori istinu i otkrij sve, pa ćeš dobiti priliku da opet budeš snama. Za koju policiju radiš?

—Znam šta je na stvari, Danaker — plačnim glasom reče Morgan.— Ti misliš da sam ja glavni za Evropu, pa hoćeš da me ukloniš, jer iza mene si ti... Nisam glavni. Niko ne zna glavnog, koji objedinjujesve u Evropi i izvan nje. On je stvorio firmu, veze, savez... Sve to štoradimo. On zna kako da nam naređuje, a da ga ne upoznamo.

—Šalje svoje ljude koji znaju da se predstave kako treba i da nasnađu. On je i javio da si ti tajni agent, ili Čovek iz

Tame. Šta si, govori! — vikao je Nart Danaker.

Tog trenutka začu se kucanje na vratima kupatila i Hof otvori, paiznese prikupljenu odeću pazeći da mu šta ne ispadne. Devojka navelikom poslužavniku beše donela boce pića, posudu s ledom i bokallimunade. Bile su tu i nekakve doze s krekerima i kolačima.

—I ja ću se osvežiti — reče ona i iskoristi priliku da gapomiluje podnu trbuha.

On pobeže na krevet. Poslušao je još malo, pa je morao danamesti odeću i primopredajnik da mu budu pri ruci. Kad ona uđe, on

joj napriča nekakvu bajku o svojoj nevinoj nastranosti i reče joj da

legne pored njega tako da im se leđa nađu naslonjena jedna nadruga.

—Još najbolje je ako možeš da spavaš — reče on i ostade ta kosprečavajući njene pokušaje da bude aktivnija.

Malo kasnije on uze jedan sprej i pusti mlaz zanosnog mirisa, pa jeupita da li joj se sviđa.



—Najlepši koga znam — odgovori ona i uskoro je spavala čvrstimsnom, a Hof, koji je za državao disanje već je mogao slobodno da

diše i opet sluša razgovor.Sada zaključi da je onaj što saslušava Morgana počeo da od

Morgana izvlači sve ono što zna. Hof uze minijaturnu beležnicu i počeda beleži podatke.

—Znam da su rezervisane sobe za sve njih baš u Grand hotelu, jer tamošnji gosti su najmanje sumnjivi — govorio jeMorgan,

— Kaži mi i imena — zahtevao je Nart Danaker.

— Pa ti ih znaš kao i ja — odgovori Morgan.

—Proveravam nešto, jer postoji. određena sumnja. Ako nećeš dakukaš i za desnom rukom, govori! Ko dolazi, šta znaš o njemu i svešto je važno?

—Prvo Angela Briakis iz Atine... Karlo Zirano iz Đenove... FrancuzGaston More!,.. Nemac Klaus Ojlic... Na kraju ti, Nart

— govorio je Morgan.

—A ti, Dik?

—I ja, naravno!

— Možda je trebalo da izostaneš, a nas da potkažeš — rečeDanaker. A sad sve od početka i o svakome sve što znaš. Kako ihnalaziš kad si u njihovim gradovima?

—Sve to nema smisla — reče Morgan.

—Ima... Vodim istragu. Moram naći gde je greška, tvoja ili bilo čija.Postavljaću ti pitanja, a ti odgovaraj sve što znaš



da može biti važno — nastavi Danaker.

—Da te odavna ne znam, mislio bih da si policijski agent, Narte —reče Morgan, i opet urliknu od bola, ali malo kasnije prozbori: —Govoriću... Ja ni sam naviknut na bol... Ja sam pevač, čoveče...

—Zato me ne goni da te izlomim tako da te više niko ne možesastaviti. Ovako, povrede će proći — opet je zahtevao Danaker.

I Dik Morgan je govorio. Kao čovek koji odjednom ulovineočekivani plen, ili otkrije skriveno blago, Hari Hof je beležio sve što

je čuo. Konačno je razgovor, u nekom skrovištu u blizini, bio završen iDanaker naredi da se Morgan odvede i zatvori tamo gde su njegovitelohranitelji.

—Tamo ćeš čekati dok svi dođu ovde, pa će se znati tvojasudbina, Di-Di — reče Danaker.

Malo kasnije čulo se kako Dik Morgan priča Hopvudu i Gelegervi

šta je doživeo. Žalili su se jedan drugom da im je neugodno ovakovezanima, Hof je baš hteo da prekine slušanje i probudi devojku, alizaču zvuk za koji je malo pre zaključio da dolazi od metalnih vrata.Sad se taj zvuk ponovi. Hof oslušnu,

—Ne, neću da umrem!.. Imam bogatstvo!.. Sve ću dati!

— prestravljeno je vikao Morgan.

Tada se začuše slabi zvuci, koje je Hof prepoznao -kao paljbu izoružlja s prigušivačem. I to nije bio pištolj, već mašinska puška. Čušese jauci i samrtnički jecaji, a onda se sve umiri. Hof je osluškivao joščitavih desetak minuta, ali ništa nije čuo.

On iz druge doze spreja ispusti oblačak gasa, pa sačeka da sedevojka probudi.



—Tako lepo si spavala — reče Hof. —- Imao sam neslućenouživanje pored tebe. Opet ću doći,.. Uvek ću dolaziti k tebi,Lola,

Ona ga je zbunjeno i sanjivo gledala, a onda ga isprati.

Napolju, on se javi vozaču taksija koji se odazva i reče da još čeka.Hof prošeta, do parkirališta i oni sada lako i brzo stigoše do hotela, jer reka vozila, beše znatno opala. Pošto otpusti vozača, on ukloni uloškeiz ustiju, odlepi brkove i maramicom ubrisa lice, pa onda očešlja kosuna stari način ostavljajući promenjenu boju smatrajući da niko neće na

portirnici primetiti razliku.—Moja supruga je ostala sama, a ima običaj da se zaključa, Ne

bih hteo da joj kucam na vrata, pa molim da je telefonom probudite ikažete da dolazim. To je soba sto pet — reče on portiru.

Ovaj spremno posluša. Hof je posmatrao sav onaj bleštavi sjajhola. Mnogobrojne pozlate, livreje posluge i skupoceni ukrasi priličilisu Grand hotelu.

—Gospođa čeka — reče čovek s recepcije.

Ukrućeni vratar je već bio otvorio vrata lifta i Hof brzo stiže na sprati naiđe na otključana vrata. Barbara mu pođe u susret, ali on reče:

—Nisam čist i moram da skinem boju s kose. Ti legni i, akomožeš,spavaj. Ja moram ostati malo duže u kupatilu.

—Ali ti prelepo mirišeš, nego što si prljav. No ne znam jeli tomuški, ili ženski miris — reče ona s osmehom, koji jeskrivao sumnju.

—To je ovaj miris — odgovori Hari i pusti mlaz spreja kanjoj.

Ona se radosno nasmeja, ali izraz nedoumice i čuđenja nije



silazio s njenog lica sve dok nije legla i odmah utonula u san. Onse brzo vrati iz kupatila, nežno je poljubi u usta, a onda joj u lako

otvorena usta stavi tabletu, koja će je uspavati na duže vreme.Odmah zatim je zatražio telefonsku vezu s Londonom. Javi se

uređaj za primanje poruke i on izdiktira poruku, u kojoj ja javio gde jeodseo i kako ga neko može pozvati. Na, kraju reče da se ženi ipoziva, da »cela porodica« dođe u Brisel što pre.

—Prijatelji imaju skup već četvrte od ove noći. Znam ih već sve.Moje putovanje je uspelo mnogo više nego što se moglo

očekivati.Nadam se da ćete me posle deset sati dobiti preko veze u sobi stopet. Ako se javi ženski glas, ne pomislite ništa ružno. Ha-ha-ha! Ovozadnje je za momka koji me zadirkuje.

Posle telefonskog razgovora sa automatom u Lunovom skrovištu,Hof leže i ubrzo zaspa.

Probudio se pre Barbare, pa se nečujno obuče i iziđe. Sve dodeset sati imao je posla. Prvo je iznajmio jedan automobil, za slučajda mu zatreba kad ne želi da vozač taksija vidi sve šta on radi. Posle

je kupovao razne predmete, od magnetofona do elektronskih sklopovai hemikalija. Sve je plaćao kreditnim karticama, ali je i promeniočekove za gotov novac da obnovi zalihu.

Kad se vratio u hotel, Barbara je već bila davno ustala. Tražila jeda joj oprosti što se uspavala. Skoro da se rasplakala, pa je on umiri ireče joj:

—Nisi ti kriva. Objasniću ti sve tako da ćeš biti zadovoljna.

Bilo je deset i po sati kad je zazvonio telefon. Poznao je Lunovglas, koji je javljao da cela porodica stiže sledećeg jutra.

Mi smo odavde rezervisali dva apartmana baš u tvom hotelu —



zaključi Lun.

—Hoću li vas čekati na aerodromu? — upita Hari.—Poradi oko te tvoje ženidbe — smejući se reče Lun. — Ne želim

da nosim greh zbog smetanja mladencima.

—U pravu si da ni sam ne znaš kako — zaključi Hof.

Posle toga, kad se veza prekide, on Barbari ispriča sve o svomnoćnom doživljaju i smrti Dika Doda, odnosno Morgana. Na krajureče:

—Posle svega toga nisam mogao da priđem tebi tako čistoj idivnoj. Bio sam još pod utiskom Morganovih jauka i svega što samčuo, pa sam se poslužio sredstvom mirisnog spreja koji uspavljuje.Nisi ti kriva što si spavala.

—S tobom svakog časa doživim po neko iznenađenje, ali najviše

sam iznenađena što te sve više volim, iako si mi sve čudniji — rečeona još uvek obučena u lepu, ali malo izgužvanu spavaćicu.

Hof zaključi da ona očekuje zagrljaje, pa je poljubi dugim,strasnimpoljupcem, a onda reče:

—Treba sve da bude lepo i svečano. Proslavićemo sa mojimnprijateljima našu pravu svadbu, a formalnosti ćemo obavitinaknadnou Londonu. Da li se slažeš?

—Reci mi nešto o tvojim prijateljima — reče ona.

—Doći će tri muškarca i jedna žena. Divni su i ti ćeš ihzavoleti —odgovori on neodređeno.

— A sada idemo da kupimo ono što nam može zatrebati. Videosam jedan butik ženske odeće, gde objavljuju da prodaju ženski veš



i sve spremno da se odmah upotrebi. To znači da veš ne trebaoprati kao onaj industrijski proizveden.

Ona se zagleda u njegove oči, pa tiho reče:

—Ja sam živela u siromaštvu, ili sasvim skromno. Ne treba da meobasipaš poklonima i bogatstvom. Dovoljna mi je tvoja ljubav.

—Neće biti ničeg preteranog, već ono što odgovara tebi i menizajedno — odgovori on i ustade.

— Obuci se za izlazak. Ipak moramo kupiti ponešto, jer došli smosamo s koferčićima.

—A šta su to sve doneli za tobom? — upita ona.

—Kupovao sam mnogo toga, ali su paketi ostali u kolima. Tu jenešto odeće i muških predmeta za mene. Sada mogu da se posvetimdami mog srca — zaključi on i priđe telefonu da naruči zakasneli

doručak.Dok se ona spremala, stiže doručak i oni brzo utoliše jutarnju glad.

Hof je u mislima pravio planove za ostatak dana.

Poneti nekim novim oduševljenjem i radostima njih dvoje su donaveče uspeli da pokupuju sve potrebne stvari, iznajme nameštenstan u Ulici Gašar i iz automobila u njega prenesu opremu koju je jošpre podne Hari bio kupio.

—Imamo još vremena da se preselimo — oduševljeno rečeBarbara dok su se opet vozili Avenijom Luiz, — Tako ću sutra moći dapregledam sve sobe i pripremim za goste. Nadam se da će im trispavaće sobe biti dovoljno.

—Mi ostajemo u hotelu, a stan smo iznajmili za goste i da u njemuostavimo opremu koju ne želim da vidi hotelsko osoblje, ili neko drugi



— odgovori Hari. — Soba u hotelu je, inače, rezervisana za još petdana.

—Čini mi se da bih se bolje osećala u našem stanu — rečeBarbara.

—Tamo bismo morali da brinemo o mnogo čemu, a ovde ćemo bitiusluženi u sobi i sve vreme pripadaće samo nama — osmehnu seHari.

—Imaš pokvarenu maštu — nasmeja se Barbara. — Možda imamrazloga da se zabrinem.

Hari je samo zaljubljeno pogleda, jer već su bili stigli na hotelskoparkiralište.

Te večeri ljubavne želje i strepnje su izazivale izvesne nespretnostii zabune. Nisu znali ko pre treba da ide u kupatilo, pa da u krevetusačeka ono drugo, pa se ni Hari, ni Barbara, nisu usudili da neko od

njih to spomene. Slučajno su zajedno, u istom trenutku, osmotrilisvetiljke misleći kakvo svetio mogu da podnesu prve ljubavne noći.Još prošle noći bilo je neprilika sa svlačenjem. Činili su to obojezaklonjeni, ili u kupatili, pa brzo nestajali pod pokrivačem. No sada im

je sve to izgledalo mnogo važnije i teže.

—Onda da izvlačimo listić — reče Hari kao da pogađa šta mučidevojku.

On na jedan listić napisa: »Dobitnik ide prvi u kupatilo i ukrevet.Napravi još jedan isti takav, ali bez poruke na njemu, pa oba stavi podivicu pokrivača. Rukama je skrivene listiće promešao da ni sam nezna koji »dobija«.

—Opipaj oba listića, pa izvuci jedan — reče Hari.





zagrljaju. No nešto je nateralo Harija da se nekoliko trenutaka ukoči, azatim da neko vreme bude još nežniji...

—Volim te... Hoću to... — šapnu ona.

Njihova tela se pokrenuše i topla ljubav potpali vatru strasti... Činiloim se da će im srca stati, jer zagrljaj se produžavao, kao da je nekatajna sila sprečavala da dožive smirenje. Vreme je proticalo, a oni nisuni hteli ni mogli da sebe nateraju na ono što je već trebalo da imdopusti ljubavni predah i smirenje. Do svesti su se probijala pitanja.Šta se to događa... Nije li to preterano uzbuđenje?

Konačno im se učini da zajedno uzleću u prostor i da se rastapajuu slasti i nestajanju... Kad je došao do daha, Hari je nežno pomilova išapnu:

—Nisam to očekivao... Zato je bilo tako...

—Rekla sam ti da sam romantična i da sam čekala svog viteza

—- odgovori Barbara prikupivši hrabrost.

On ipak oseti ponos u načinu na koji je to izgovorila.

— Voleću te dok god sam živ

— reče on glasom zakletve.

XČim su se smestili u prostorni stan u Ulici Gašar, Hari Hof poče da

im priča prvo o Barbari Kudvort, koja je bila ostala u hotelu, jer tek jetrebalo da se odluči hoće li je predstaviti Lunu i ostalima sada, ili posleposla u Briselu.

—Pa ti si u opasnosti da se zaljubiš, mladiću! — kao da je zabrinutreče Ro Hač.



—Znao sam da ćeš prvo ti izvaliti nešto besmisleno — nasmeja seHari Hof. — Nisam ja u opasnosti od ljubavi, već sam je našao. I ne

samo to, već ja sam se i oženio. Istina, nedostaju čiste formalnosti.

—To je prava vest! — uskliknu Džejn Vitington. — Primi moječestitke!

Džejn ga poljubi, a odmah zatim priđe Makferson i kao medveduze ga u rvački zagrljaj.

—Ti u svemu uspevaš, Hari! Tako rade pravi momci, milion mukukavnih neženja kakav je moj nesrećni Ro. On od tebe treba neštoda nauči — govorio je stari mornar i ne primećujući da je Harija odigaood zemlje i da ga već guši.

Ote mu ga Lun da mu i on čestita. Radosno su se raspitivali kakose sve to dogodilo i kako devojka izgleda.

—Idi i dovedi je ovamo — reče Džejn Vitington. — Jedvabčekamosvi da je vidimo.

—Možda je bolje da sačekamo s upoznavanjem — reče Lun.

— Nas očekuju mnogi poslovi. Hari je obavio najvažnije iostaje mu da sa Barbarom motri na goste koji će doći. I mi ćemo doćida se prijavimo za ona dva apartmana, koja smo tamo rezervisali jošiz Londona. Moći ćemo da osmotrimo tu devojku izdaljeg...

—Moju ženu — ispravi ga Hof.

— Ili ja ništa ne znam., ili se on ne šali kad kaže da se oženio.Tako sumanuto zadovoljan može da bude samo srećni mladoženja —dobaci nasmejani Ro Hač. — Pridružujem, se čestitkama. Javljam seda budem kum na venčanju..

— Prihvatam i hvala — odgovori Hof.



Posle toga on ispriča o svemu što se dogodilo. Dugo surazgovarali šta da učini, pa napraviše plan. Hof pozva vozača taksija

Zana Ilisa, pa kad ovaj odgovori da je spreman da dođe, dogovorišese da ga sačeka u Uličici Lens, jer je iznajmljena kola ustupio Lunu.Malo kasnije se raziđoše, a samo Džejn ostade u stanu. Makferson iRo Hač su otišli da iznajme još jedna kola i kupe oružje od čoveka nakoga ih je uputio Lun. Još od prvog dolaska u Brisel, Lun je imaopoznanika koji je bio legalni trgovac oružjem, ali koji je za prijateljemogao da nabavi i krijumčarene pištolje, ili mašinske puške.

Lun je već telefonom bio kazao šifru i uspostavio vezu saLeom Bilonom. Morao je da vozi prema istočnom delu grada, pa

da od Skvera Leopold Drugi skrene južno u Ulicu Bemel. Na broju koji je bio dobio ugleda svega pet metara široku četvorospratnicu. Takouske, ali lepo građene kuće bile su mnogobrojne u Briselu i često je tobio samo jedan stan. Nastajale su u doba kolonijalne vladavine Belgijekad su mesta za kuće bila neobično skupa, jer mnogi bogati ljudi iz

kolonija gradili su i kuće u Briselu, za starost i Svakislučaj.I ulazna vrata su bila uska. Lun ih prođe i nađe mesto za

parkiranje, a onda se vrati i pozvoni. Dočeka ga omalen čovek zlogpogleda i upita šta želi. Lun kaza da se zove Norman Sanders i da gaovde očekuje jedan prijatelj.

—Imate li oružje? -- upita vratar, ili šta je već bio u ovoj kući.

—Nemam — odgovori Lun.

— Dozvolićete da proverim?

— upita mali čovek i ne čekajući odobrenje opipa Luna na načinkoji primenjuje policija.

Njegove ruke brzo opipaše Lunova pazuha, džepove, pojas i noge.Zatim se popeše na drugi sprat i uđoše u mali hol, a onda kroz jedina



vrata u neveliku sobu. Iza jednog stola ustade Leo Bilon i pođe ususret Lunu, a mališa iziđe i zatvori vrata.

—Gospodine Sanders, šta vas dovodi k nama? — upita onrukujući se s Lunom.

—Mislim da vam mogu pomoći — odgovori Lun. — Ovde kod vaspojaviće se neki ljudi, ako je tačno ono što sam saznao, a već je tustigao izvesni moj zemljak Morgan, koji je pevač i nastupa podumetničkim imenom Dik Dod. On treba da se nađe sa izvesnimNartom Danakerom.

—Nisaim čuo to ime — primeti Leo Bilon.

— A meni treba vaša pomoć baš u tome da nađemo toga momka—dodade Lun.

—Imam mogućnosti da angažujem policiju i elektronske kartoteke,pa ćemo ga brzo naći, ako uopšte postoji.

—Hteo bih da nađem i Morgana. On mora da je u nekom hotelu, jer je njegov običaj da uživa u najluksuznijim apartmanima i ne sam rečeLun.

—Potražićemo i njega — prihvati Bilon. — Javite mi se sutra,iliprekosutra. I pričajte mi sve što ste saznali. Rekoste da će se pojavitineki ljudi. Koji su to i o čemu se radi?

—Priprema se skup šefova trgovačke internacionale. Spominje seneka lepa Grkinja, koju nazivaju »Madam Drahma«, po nekadapoznatoj grčkoj zločinki, koja više nije živa. Znam još samo imeFrancuza Gastona Morela i to da će biti prisutni jedan Italijan i jedanNemac. Domaćin bi trebalo da bude Nart Danaker. To je sve —ispriča Lun.

— To je, možda, vrlo mnogo — nasmeja se Leo Bilon. — Nadam



se da ćemo moći da pokažemo šta je Biro zaštite.

Porazgovaraše još o svemu. Lun je pitao kako to da tako moćančovek boravi u ovoj »uskoj« kući. Bilon odgovori da je to samo jednood skrovišta njegove nove policijske grupe.

Zatim on upita Luna gde je otseo i kako da održavaju vezu.

—Ja ću se sam javiti — odgovori Lun kao da nije čuo pitanje.

Bilon ga je razumeo, pa mu ruka pođe ka džepu, a zatim jedvaprimetno pod sto. Lun je znao da Bilon koristi skriveni signalni uređaj,kojim nešto javlja. Bio je spreman daupotrebi jedno od svojih gasnihoružja, koje mališa kod ulaza nije mogao da napipa.

Kad je izišao i krenuo, Lun otkri da ga jedna kola prate. Dakle,Bilon je naredio da ga neko uhodi. Nije mu bilo teško da umaknevozeći oko Arsenala i vojnih kasarni na Bulevaru generala Žaka, azatim krivudavim ulicama oko Bolnice DEterbek.

Sada se Lun nije kajao što je prećutao istinu tajnom belgijskomagentu. Bilon je hteo svu slavu za sebe, ili nikome nijeverovao. Poredtoga Lun je mislio i na nešto drugo.

Te noći stigli su do ulica bogatih onim malim javnim kućama uobliku nečega što se moglo nazvati barom, ili kafeom oko Severneželezničke stanice. Džejn i Barbara bile su ostale u svojim sobama, ali

još nisu bile predstavljene jedna drugoj. Hof je Barbari rekao da sunjegovi prijatelji došli u iznajmljeni stan, ali ne da su’oni zauzeli i dvahotelska apartmana tu blizu njih.

Barbara je za Džejn i Luna, koje su ona i Hof videli u hotelskomholu, ne sluteći ništa rekla-.

—Vidi onaj par, Hari, kako su oboje lepi i elegantni.



—Bojim se da me ne prepoznaju, jer mislim da ih znam izLondona— odgovorio je Hari.

— To su prijatni ljudi, ali sada si mi ti ceo svet.

On je tako ostavljao otvorenu mogućnost da Barbaru predstaviostalima tako što će oni kazati izmišljena imena, jer još nije znao da liće i kada svojoj dragoj smeti da kaže istinu. Tako je od Barbare otišaopod izgovorom da mora posetiti londonske prijatelje radi dogovora.Dodao je da će se možda zadržati i do kasno u noć.

Lun i Hof vozili su se u jednim, a Makferson i Ro Hač udrugimiznajmljenim kolima. Za sada im angažovani taksi nije bio potreban.Dok su mimoilazili ulaz u »bar« već dobro poznat Hariju, Lunodjednom reče:

—Uspori... Stani, jer hoću da iziđem. Video sam čoveka čijeprisustvo ovde nisam očekivao.

On pođe sa Hofom uličicom na način koji bi priličio noćnimšetačima, ili posetiocima prostitutki. Više nije bio maskiran kaotobožnji Norman Sanders, zbog one dnevne posete Bilonu, pa se nijeplašio da će ga briselski tajni agent poznati. Mimoilazeći se saBilonom, Lun se ljuljao kao da je pijan, pa se sudari s njim.

—Op-pros-stite, mister... Baš sam nes-spret-tan — izvinjavao seLun izmenjenim glasom i na engleskom, ali ruke su mu brzo i

mađioničarski prikačile »stenicu« pod rever Bilonovog sakoa.

—Nije ništa — pomirljivo i u žurbi reče Bilon, pa se uputika ugluuličice.

Lun brzo namesti slušalicu svog minijaturnog primopredajnika ioslušnu. Čuo je samo kako njemu već poznati Bilonovglas kaže.-

—Izgleda da su obavili posao kako treba. Vozi u stan.



Lun se kolebao nekoliko trenutaka. Želeo je da sazna gde jeBilonov stan, a prisluškivanje nije moglo da traje, jer čim setajni

briselski agent udalji više od pola kilometra, prijem emisija »stenice«neće biti moguć. Ovde nije bilo pojačivača i relejnih stanica, kakve jeLun imao u Londonu. No dogovor je bio da se uđe i istražuje ovde,kako bi se otkrilo skrovište Narta Danakera. Poslednje što je Lun čuoiz Bilonove» blizine bile su reči onog malog pratioca i vratara:

—Rekao sam da Ojlic zna zanat. Znao sam i da će on sprečitiostale da dođu u hotel. Javio mi je da su svi obavešteni o...

Neka radio smetnja prekide emitovanje, a malo kasnije ništa višese nije čulo.

—Zavese su još uvek navučene — primeti Hari Hof kad senađošepred vratima tobožnjeg bara.

Lun je znao dosta o Briselu, jer je na neki način ovde i započeosvoje avanture kad je postao Lun, kralj ponoći. On htede da objasniHariju »sistem« briselskih bordela, ali zbogžurbe odustade. Hari je većpokušavao da otvori ulazna vrata, ali baš tada ona se sama otvoriše iniz dva stepeništa se svali Lola Faranda sva u krvi. *

—Ubili su ih... Mene su... Oh, umirem — jecala je onapokušavajući da podigne glavu, a onda sasvim klonu.

Bila je u kratkoj spavaćici, koja se podigla i otkrila nago telo. Lun

se osvrnu i videći da nema nikoga u neposrednoj blizini reče:—Unesimo je unutra. Pazi da ne okrvaviš odelo, jer ona je teško

povređena.

Njih dvojica unesoše devojku u zamračeni bar i Hof upali svetio, aLun zalupi vrata, pa se saže da vidi može li se pomoći devojci.

— Da javim policiji i hitnoj pomoći, pa da se mi izgubimo?



— upita Hof.

—Njoj više nema pomoći. Mrtva je — odgovori Lun. — Zato samoobezbedi vrata da nas neko ne iznenadi.

Dok je Hof zaključavao vrata, Lun javi radio vezom Makfersonu iHaču šta se događa., pa im reče da se nađu u blizini i da osmatraju.Tek tada pogleda iza bara i ugleda dva ženska tela. Obiđe i proveri

jesu li žive. I plavokosa devojka uskog lica i starija, punačka žena bilesu mrtve, ubijene

tupim predmetima. Iza troseda kod stola iza stepeništa nađoše još jednu ubijenu devojku. Ubice nisu htele da ostane nijedan živi svedok.

— Užasno!.. . Nečuven pokolj

— reče Hari Hof.

—Žrtve su mnogo znale i morale su da umru — reče Lun. —-

Prema onom što si pričao, treba da pronađemo prolaz. Pištolj drži uruci, jer ne znamo jesu li ubice još tu, ili su daleko.

Nađoše usko stepenište blizu pulta, koje je vodilo u podrumski deobara. Prvi je išao Lun s pištoljem u ruci. On siđe i razgleda toalet i malimagacinski prostor. Nije se video bilo kakav prolaz. No Lun je bio nesamo pravi genije u pravljenju skrivenih prolaza, već i u njihovomotkrivanju. Procent da prolaz mora da se nalazi u magacinskomodeljku, jer tako se nije moglo dogoditi da ga otkrije neki slučajniposetilac baš kad neko dolazi sa one strane.

—Ovde je — šapnu Lun pomerajući lako jednu policu; iako je nanjoj bilo mnogo kartonskih kutija s bocama pića.

Skriveni točkici kotrljali su se po podu i držali težinu police. Iza njese ukazaše uska vrata i isto tako uzak i nizak hodnik. Stigoše do

jednih vrata i otvoriše ih bez smetnji. Lun osvetli suterenski prostor, iz



koga su vodile jedne šire stepenice, ali samo do zida postavljenog daizoluje ovaj podrumski deo. Troja izguljenih drvenih vrata i jedna od

zarđalog metala bila su pred njima. Lun otvori prvo onametalna dok jeHof stojao raskoračen i s pištoljem u ruci.

Oba se stresoše od groznog prizora, na koji su naišli. Svetlo uprostoriji bilo je jako, pa je prodirala kroz plastične vreće u kojima subila tri leša. Bili su poredani nalevoj strani prostorije popreko nadaščanom podijumu prekrivenom razbacanim i prljavim pokrivačima,.No to nije bilo sve. Po podu su bila još tri leša. Na sve strane videli su

se tragovi krvi i kuršuma.-- Gledaj! — uzviknu Hof prilazeći jednom zidu.Na njemu je krvlju,

krupnim slovima bilo ispisano:

»Osveta... Covek iz Tame«.

—Nemoguće! — reče Hof. — On još nije mogao da dođe...

~ Ima mnogo ubica koji dolaze iz tame — prekide ga Lun. — Akomožeš, pocepaj džakove i vidi ko je u njima.

—Mogu — odgovori Hof.

Lun je brzo, ali pažljivo da ne umrlja krvlju ruke i odeću, pretresaodžepove onih što su bili na podu. Svi su imali isprave i vozačkedokumente. Lun je glasno čitao imena.:

—Nart Danaker, Dokis Teclejn, Jop Veneborg. . .

—Ovo su Dik Morgan i njegovi pratioci — reče Hof.

— Mislim da je sada sve jasno

— zaključi Lun. — Idemo odavde.



*

Tek kad se nađoše svi u Lunovom apartmanu, pošto opraše ruke ipromeniše odeću, poče razgovor o svemu.

— Imali smo dosta sreće — reče Lun. — Kažnjavanje takvihzločinaca kakvi su bili Danaker i Morgan došlo je samo od sebe.Poubijali su se međusobno, pa mi nismo morali da uprljamo ruke —reče Lun.

—Jasno je da je Morgana i njegova dva pratioca ubio Danaker, jer mu je bio takmac, ali ko je ubio Danakera injegove revolveraše? —pitao sa glasno Hari Hof.

—Učinili su to ljudi tajnog agenta Bilona — odgovori Lun.

—Dakle, bio je brži od nas — reče Ro Hač. — Još će ispasti da jeBiro zaštite efikasan...

—Ovo što se dogodilo ovde pre je zaštita zločinačke družine.Sreća je što je Leo Bilon odmah upao u zamku koju smo mu danaspostavili — reče Lun.

—Neka me sam Sotona odnese, ako ja razumem šta govoriš.Milion mu zamki i ulovljenih zveri, protumači ti to meni — upadeMakferson.

—Bilon je zagrizao prvu bačenu udicu. .. — zausti Lun.

—Malo pre behu zamke, a sada udice! — uzviknu mornar. -- Pa jesu li zveri, morski psi, ili crknute ribe, hiljadu mu kopnenih zveri imilion morskih riba?

—Radoznala sam, Same, pa ne upadaj dok čujemo ono štoDonald hoće da kaže — reče Džejn Vitington.



— I ja sam, pa upadam zbog nestrpljenja — odgovori Makferson ipokri usta ogromnom šačetinom.

—Bilon radi i za policiju, odnosno kao divlji, tajni agent sneograničenim ovlašćenjima, i za trovačku internacionalu, kao njenvažan čovek. Ostaje da otkrijemo kakva je njegova prava uloga —ispriča Lun.

Složiše se da Lun sutra, prema dogovoru sa Bilonom, uspostavivezu, kako bi konačno čuli šta taj policijski gangster, odnosnogangsterski policajac može da otkrije. Pre nego što će se rastati, HariHof upita:

— A Barbara?

— Divna je! — uskliknu Džejn.

— Ispričaj joj sve o sebi još ove noći, a onda je dovedi tamouiznajmljeni stan, gde će sve nas upoznati uz večeru, koju ću ja da

spremim.

—Neće li to biti veliki rizik za njega? — upita Ro Hač.

— Zašto?! — iznenadi se Džejn. — Ona ga, to je očito,strasnovoli...

—Ali i ja sam tu — nasmeja se Ro Hač. — Možda se pokaje kadvidi mene. ..

—Pomiriši! —- uzviknu Makferson podnoseći ogromnu pesnicuHaču pod sam nos.

Svi su se slatko smejali. Hof je bio radostan i zahvalno je gledaoDžejn. Ona klimnu glavom sa razumevanjem i žmirnuvši očima uputimu osmeh ohrabrenja.



*

Sledećeg jutra Lun je uzalud tražio vezu sa Bilonom. Zvao jeLondon i uspeo je da dobije Neda Tulenda. Reče mu ko zove i upitakako da nađe »briselskog kolegu«.

—On je najavio dolazak ovamo. Ima važnih vesti, pa je posebnoinsistirao da i ti budeš ovde — odgovori Tulend.

-- Biću tamo uskoro — odgovori Lun i spusti slušalicu.

Dugo je razmišljao o svemu, pa pogleda prema Džejn, koja je utrpezariji, gde je bio i telefon, raspremala tek oprano posuđe potrebnoza zajedničku večeru.

—Izgleda da je Bilon ipak posumnjao — reče Lun. — Ako jeshvatio da je uleteo u zamku, pobegao je od mene i sada spremaosvetu.

— Valjda se ti više nećeš ni pojaviti u tom Birou zaštite —rečeDžejn.

—Naravno da neću, ali sad opasnost preti i Klintu Breslinu. Morammu reći sve što se dogodilo. Upozoriću ga šta bi mu se moglodogoditi, ako sada on nastupi kao Norman Sanders — odgovori Lun.

—Postoji li mogućnost da su i ostali iz gangsterskog saveza otišli uLondon, pa da se tamo dogovore o svemu što je trebalo da reše ovdena tajnom sastanku sa Nartom Danakerom i Dikom Morganom? —upita Džejn.

—Razmišljaš kao pravi ženski Šerlok Holms — nasmeja se Lun.

— Sasvim je moguće da će se sakupiti u Londonu.



Lun zatim iziđe iz stana, ali nakon pola sata se vrati s hrpombelgijskih i stranih novina i časopisa. Svi ovdašnji listovi objavljivali su

senzacionalne naslove.- »Posle ubijanja u Londonu, Čovek iz Tameubija u Briselu — Ubijene prostitutke i njihova poslodavka, a krozprolaz pored njih stiže se do šest muških leševa — Podzemlje ustrahu...

— Zašto odmah potežu Čoveka iz Tame? — pitao se Lun glasno.

— Je li to strah, ili nešto drugo?. ..

Odgovor nije mogao dati. Bilo je jasno da su i neke slučajnostipomogle da Lun odmah na početku događaja prodre do samog Biroazaštite i nađe se na tragu samog vrha gangsterskog saveza. Sada jeuzbuna u redovima podzemlja stvarala groznicu. To su pokazivalimnogi događaji. Bilo je više besmislenih ubistava, koja su otkrivalastrah i bezrazložne sumnje. Ubice su pucale »na svaki sušanj«. To sedogađalo ne samo u Londonu i Briselu, već i u mnogim najvećimgradovima Evrope. Svuda je porastao broj bezrazložnih bekstava odpolicije. Povećao se broj ubistava u otporu policijskoj kontroli.

— Zločinci su spremni na sve vrste odbrane svojih zločinačkihplanova. Nastupaće i kao politički teroristi, a pokušaće i javni otpor —reče Lun ostavljajući novine.

Tada uđoše Makferson i Ro Hač. Lun njihov dolazak iskoristida senjih četvoro posavetuju i pre Harijevog dolaska.

—Mislim da je najbolje ići u London. Tamo smo mnogo jači—reče Džejn.

—Tako je, pametna ženska glavo! — uzviknu Makferson. — Svemu gangsterske zločine, tamo znam da nađem koga da zviznem pogubici.



—Treba i da što pre nađemo i spasemo Barbarinu sestru — rečeRo Hač. — Kažu da je veoma lepa...

—Ali je na nesreću narkomanka i prostitutka — upade Makferson.— Njoj ne treba pomoć takvog grubijana, već lečenje, koje je dugo iteško, kao plovidba bez kompasa i krme.

Svima je bilo jasno da se treba vratiti u London. To je trebalouraditi u tri grupe i sa što više opreznosti.

—Zar ja opet moram s tobom, tatica Same. Pa ti si sumnjiv čimneko vidi tvoje šake i proceni tvoju snagu. Prosto javna opasnost —zanovetao je Ro Hač.

— Šta mi bi da usvojim propalog mornara, koji misli samo na žene ituče?’ — gunđao je Samjuel Makferson.

Konačno ih razdvoji Lun predlažući da Hač ide s njim zbogobezbeđivanja avionskih karata za povratak u London.

*

Jedan od uređaja koje Hari Hof beše nabavio bio je i ispitivačv nijeli hotelska soba ozvučena i prisluškivana bilo prekov telefona bilopostavljenim mikrofonima. Nije našao ništa, ali je ipak pustio muzičkiprogram na televizoru, pa je tek onda izbliza počeo da govori Barbariprvo o sebi, pa o svojim vezama s Lunom. Ona ga je zadivljenogledala, a onda reče:

— Ni sama ne znam zašto sam još juče, gledajući Luna i Džejn,pomislila da su to oni.. . Možda za,to što sam u podsvesti dugo držalaželju da jednom sretnem njih dvoje i njihove prijatelje. Ja umem damaštam...

— Ti to kažeš kao da nema ni najmanje sumnje u to ko su oni zakoje sam ti rekao da ne želim da me prepoznaju — primeti Hari.



—A ima li?

—Pa... nema sumnje — nasmeja se Hari Hof. — Večeras ćemovečerati zajedno i imaćeš prilike da upoznaš Džejn Vitington,DonaldaSikerta, Samjuela Makfersona i Ro Hača. ..

Ona, ga zagrli i njihove usne se spojiše u dug poljubac.

Zatim ona malo izmače glavu i zagleda se u Harijeve oči.

—Zaklinjem ti se da ću biti verna tebi i njima. Umreću i unajstrašnijim mukama, a, neću otkriti njihove i naše tajne — izgovoriona, začudo smirenim glasom, koji je otkrivao mnogo i od njeneljudske iskrenosti i snage.

—Hvala ti na zakletvi, koju cenim koliko i tebe samu — odgovoriHari Hof. — No nadajmo se da neće biti žrtvi među nama, jer Lun umeda zaštiti svoje prijatelje i da ih nikad ne pusti da se sami brane, ili dapadnu u ruke mučiteljima...

Pričao joj je dalje da nije lako ni izdati Luna, jer on svoje prijateljene ostavlja u položaju da to mogu učiniti i ako bi hteli. On uz pomoćhipnoze i nekih drugih sredstava može da ispita svest i podsvestsvojih prijatelja i da oceni čvrstinu njihovih karaktera. Oni to i samizahtevaju. No o tome kako se Lun skriva od svih policija iobaveštajnih službi sveta, od gangsterskih bandi i bogataških planova,ostalo je mnogo toga da se kaže.

Tako, u zagrljajima i razgovorima prolazilo im je vreme toga dana.Barbaru je najviše uzbudila nada da će njena sestra biti odvojena odgangstera i izlečena od narkomanije. Hač joj ispriča kako je za sadana putu spasenja Viola Breslin, koja je nosila lažno ime DijanaGarmes.



—Lakše bih podnela vest da je moja sestra Peri umrla, negosaznanje da nema nikakve nade. Ja je tako volim da bih umrla za nju i

sada kad sam srela tebe — reče Barbara i oči joj se ispuniše suzama.—Otećemo je i spasiti. Život može da bude lep i biće —šaputao joj

je Hari Hof.

Ona mu je verovala i njena duša je uzletela na talasima sreće.

Početak večernjeg susreta sa Hofovim prijateljima ju jezbunio.Iznenađivala ju je lakoća s kojom su je prihvatili, kao da je oduvekpoznaju. Ganuli su je pokloni koje su joj predali. Ozarile su je toplereči Džejn Vitington, a do suza nasmejale šale Ro Hača i Makfersona.Bila je ponosna na svog Harija, koga su očito svi voleli kao brata i sinai kao druga.

XI

Nastupili su dani zatišja. No svi akteri su znali da se priprema bura.Njeni izvori bili su negde u tami zločinačkih mreža i policijskihpriprema. Jedino što se nastavljalo bili su trovački poduhvati svevećeg broja krijumčara i njihovih plaćenih pomagača. Zločinci supostali oprezniji, ali još bezobzirniji u zločinima,iako je bio ranjen inemoćan da ustane na svoje noge, Klint Breslin je prve daneobračuna u Londonu doživeo kao razočarenje zbog izostanka radostiposle izvršene osvete. Ali radost je došla zbog oslobođenja i lečenjanjegove kćeri. Od Luna je saznao sve što je otkriveno i pouzdano sezna, ali i ono što se sluti i nagađa. Raslo mu je samopouzdanje zboguspešnog oporavka. Već je lako hodao i počinjao da pokušava da trči.Radost su mu povećavale posete njegove Viole. Izgledalo je da ćeona uspeti da se zauvek izleći.

Već je Klint Breslin razmišljao o tome da Birou zaštitepomogneda se razjasne sumnje oko belgijskog agenta Bilona, koji je na nekičudan način dobio pravo da u tajnoj policijskoj organizaciji predstavlja



pored Belgije još i policije četiri važne evropske države. Bio jepetostruki »ambasador« pri londonskom Birou zaštite. Breslin je već i

to što su otkrivena imena i sedišta nekih šefova trovačkeinternacionale što će ih on moći da saopšti Birou zaštite smatraodovoljnim svojim uspehom u Evropi. Bio je spreman da centru uSjedinjenim Državama saopšti svoje povlačenje kako bi se našli drugitajni agenti. Posle toga smišljao je kako će odvesti Violu preko

Atlantika i učiniti sve da joj nadoknadi makar deo očinskog duga,.Maštao je o tome i jednog dana. na početku ljetnjih vrućina očekujućida Viola dođe. Ona je već bila postala svežija i lepša. Uveravala je

oca đa je izlečena i da on nema šta da brine. Život će biti lep.

Ali toga, dana Viola, se nije pojavila.. Nije je bilo ni usanatorijumugde se lečila. Nije je bilo ni sledećeg jutra. Breslin je skrivenimprimopredajnikom javio Lunu šta se događa, ali poruku su primilisamo uređaji za snimanje na trake. Uzalud je Breslin ponavljaopokušaje đa stupi u direktnu vezu s Lanom. U toku čekanja, i strepnjigledao je televizijske i slušao radio vesti, čitao novine i više puta

telefonirao u sanatorijum da, vidi je li se vratila Viola.Ništa se o njoj ne zna... Pokušavamo sve što možemo. Obavestili

smo i policiju — javio mu je službenik zadužen u sanatorijumu zadavanje ovakvih obaveštenja.

—Onda javite policiji i to da je možda treba tražiti u Noćnom, klubu»Kristal d Pari« na Louden rodu — iznenada se odluči Klint Breslin.

I nije se pokajao, jer trebalo mu je vremena da opet postane Čovekiz Tame, odnosno Arčer i Horibl. Policija, je moglaodmah da dejstvujei da, možda, spreči devojku da opet padne u beznađe narkomanije. Aon, čovek koga su zvali Strašni,postaće to i doživotno, samo ako seVioli nešto zlo dogodi.

Vesti da su otkrivene velike količine krijumčarene droge u Đenovi,Parizu, Njujorku, Hamburgu i mnogim drugim gradovima mogle su da



dovedu na pomisao da Lun dejstvuje. Breslin mu posla poruku šta jenaumio da učini odlazeći iz svog lečiliš- ta i ispod Lunove zaštite,

—Ne mogu da čekam i strepim, Naći ću ja nju, makar morao daubijam svakog časa — zaključio je poruku.

*

Danima nije viđala ni Luna, ni Džejn, ni njegove prijatelje.Samo jeobilazila oca. prikrivajući nemir koji ju je zahvatao.

Bila je svesna da Lun i Džejn ne mogu samo o njoj da brinu. Znala je da i sama mora da prikupi snagu. Ali snaga je na neki čudan načinpopuštala i nestajala. Nemir je bivao sve jači...

Tako nije izdržala do jutra, kad je trebalo da poseti oca.

Uspelo joj je da sanatorijum napusti neprimećena i uskoro se opetnašla pred vratima »Kristal d Pari«. Među čuvarima i osobljem noćnog

kluba bilo je mnogo novih lica, ali i onih koji su je poznavali Gledali su je kao da se pojavila avet. Nastala, je tiha uzbuna i devojka se brzonašla pred Rojom Li Polardom, Sumnjičavo ju je gledao i stavio je dasatima bude pod stražom, a, nekoliko veštih gangstera istraživalo je uokolini i samom klubu nije li neko došao s devojkom, ili jemoždauhodi. Pokazalo se da niko ne zna gde je ona sada. To je onaponovila više puta,, dok ju je sve više zahvatao nemir narkomanskekrize. Čuvari su prepoznali njeno stanje i Polard je došao.

—Govori, pa ćemo ti pomaći i učiniti sve da ti bude dobro —rekao joj je zabacujući svoju dugu gustu kosu.

Opirala se neko vreme, ali onda je popustila. Ispričala je sve što jedoživela. Pričajući tražila je heroin. Molila je i cepala odeću na sebi.Proklinjala je, psovala, a onda opet molila padajući na pod. Otkrila je i



gde se leči njen otac i kako mu je ime, a uz to i pod kojim imenom jedoputovao u London. Otkrila je i da Lun nije u Londonu.

O svemu što je saznao, Polard je javio onima koje je znao dapripadaj u najvišim krugovima krijumčarskih i trovačkihbandi. Nonedostajao mu je Džon Konif, koji mu je bio veza sa najvažnijimšefovima podzemlja. Strah od Luna i Čoveka iz Tame postajao je sveveći. Nije znao kako da se spasava od tih ponoćnih utvara. Da muopasnost preti od policije, on bi umeo da se zaštiti. Ovako nije znaošta da odlući.

Odahnuo je kad mu se neko javio šifrom »pozdrav od čudaka«

— Ovde je iseljenik Haksji. Sećaš li me se? — pitao jenepoznatiglas.

—Da iz Ipsviča i Iravadija — uzbuđenim glasom odgovori Polard.

Znao je da je to lozinka za vanredne uslove, ali još nije imao prilikeda je čuje i da upotrebi odgovor na nju.

—Policija je obaveštena da je možda Dijana Garmes kod vas —bez ikakvog uvoda reče nepoznati.

— Jeste — odgovori Polard. — Ispitivao sam je...

— O tome nećemo telefonom

— prekide ga nepoznati.

—Šta da radim?

I ti obavesti policiju. Otklonićeš njihovu istragu i olakšati sebi.

—Učiniću tako — složi se Polard.

—A šta je sa Peri Kudvort? — pitao je nepoznati.



—Niko ne zna kako je nestala...

—Kada tačno?-- Desetak dana posle one gužve ovde i nestanka Dijane Garmes

— odgovori Polard.

—Danas i u toku noći istrpi dolazak policije, a sledeće noći budi u»Kafe d Pari«. Dogovorićemo se o svemu, iako se nećemo upoznati.Opet će te pozdraviti neki čudak — zaključi nepoznati i prekide vezu.

Polisrdu se vraćalo samopouzdanje i on pozva policiju da javi opovratku Dijane Garmes, odnosno Viole Breslin. Tek što je to učinio,

javiše mu da se dogodila nesreća, Dijana, Garmes je već poddejstvom heroina,., izvukla jednom revolverašu pištolj prilazeći mu ibacajući mu se u zagrljaj. Kad je htela da puca, ubio ju je drugirevolveraš.

— Neka se oba, izgube. Svi će govoriti da ne znaju ko ju je ubio i

kako se sve dogodilo — naredi on, a onda opet pozva policiju i javi dase dogodilo ubistvo.

*

Te večeri Klint Bresiin je išao da nabavi oružje, pa je primpovratku, noseći torbu u kojoj su bila dva pištolja, kratka mašinska»uzi« puška i pola tuceta ručnih bombi, svratio u jedan pab. Tamo je

čuo vest da je poginula izvesna narkomanka Viola Breslin.Klint Breslin je klonuo na ugaonu klupu i oslonio se na sto. Dlanom

je sakrio lice i pustio neko vreme da mu kaplju suze od žalosti, željeza osvetom i osećanja da i ne vredi živeti. Smogao je još samo tolikosnage da zamoli konobara da naplati pivo i da mu pozove taksi.Potom, kad je stigao taksi, vratio se u Belgrej. Mali, uredni pansion uČepel stritu, gde je bio upisan kao Stiv Bakli, bio je pogodno mesto dasakrije svoje očajanje.



*

Posle povratka u London, Lun i njegovi prijatelji preselili su se usklonište na južnom kraju Londona negde blizu Foks Hila. Tamo jebila sklonjena i Barbarina sestra Peri, koju su Hari i Ro Hač bezmnogo muke izveli iz »Kristal d Pari« kluba. Upotrebili su gasoveza uspavljivanje i bez otpora i neprilika doveli je ovamo na periferijumnogomilionskog grada.

Barbara i Hari Hof ostali su da neguju Peri, koja se brzooporavljala pod Lunovom hipnozom i uz pomoć lekova. Lun sa Džejnputovao je tri sedmice Evropom, dok su ih izdaleka prati li i čuvaliMakferson i Ro Hač. To putovanje epizoda je za sebe u Lunovomživotu. On je bio shvatio da sam ne može fizički, ili na bilo koji druginačin da uništi gangsterske bande Mafije i sve one druge, koje sunarastale u svetu, često nadmašujući samu Mafiju. Zločin je izrastaobrže od onih koji su mu se suprotstavljali. Zato je Donald Sikert učiniosve da otkrije vođe i metode rada trovačke internacionale i sličnih

međunarodnih zločinačkih saveza, pa da ih izloži udarima policije isvih zakonitih zaštitnika pravde i mira u zemljama gde je cveće zlanajdublje pružilo korene.

Lun, koji je izbegavao i najmanju saradnju s policijom, sada jesnabdevao mnoge evropske policije tačnim obaveštenjima o tajnamapodzemlja. Činio je to u ime Biroa zaštite.

Sada je Lun bio spreman da raskrinka Bilona, jer za to su postojalimnogi uslovi. Trebalo je obezbediti samo još neke dokaze o tome da

je Bilon uspeo ne samo da postane član Biroa zaštite s ovlašćenjimatajnih policija još četiri zemlje, već i da se stavi na čelo trovačkeintemacionale. Pričajući sa Džejn, Lun izloži opštu ideju operacijekažnjavanja Lea Bilona.

—To je prosto monstruozan plan, Donalde — nasmeja se DžejnVitington. — Ti ćeš tako naučiti pameti i kazniti ne samo gangstere,



već i Biro zaštite time što ćeš ga naterati da započne obračune naživot i smrt..

—Mi ćemo ih kazniti. Ne pripisuj sve meni. I sama znaš koliko sisamo tokom ove naše evropske turneje učinila da otkrijemo novebande i nađemo dokaze o zločinima. Ti, Sam, Ro i Hari opasni ste za

jedan međukontinentalni savez država, pa šta da kažem za »sirote«bande svih vrsta u svetu — šalio se Lun.

Džejn odmahnu rukom u znak da je čula preterivanja, pa uključi

televizijski aparat. Još uvek se govorilo o ubistvu iistrazi zbog ubistvaDijane Garmes.

—Da bar možemo sada da stupimo u vezu sa Breslinom. Ćula sisve njegove poruke. On hoće sam da se osveti. Bar da se sada javi...Možda bih ga sprečio da nasrne tako očajan i nesrećan, jer pogrešićei poginuti— reče Lun.

Odmah zatim on ode u odeljak skloništa u kome su bili uređaji zadaljinsko uključivanje u telefonske i radio telefonske veze. Trebalo mu

je skoro čitav sat dok je uspeo da dobije na vezu Nola Tulenda.Upravo, nije tražio po pravom imenu, već onom koje je bilo u sistemušifri i lozinki Biroa zaštite.

—Ovde Bohner, Levon Bohner — javi se Lun.

—Milo mi je što vas čujem posle tako dugog izostanka —odgovori

Tulend. — Ovde je, naravno, Markus Blendiš.

—Bio sam izvan Londona sve ovo vreme — nastavi Lun.

—Nije mi bilo teško da pratim vaše kretanje, jer bilo jeburnihaplauza — smejući se reče Nol Tulend.

—Ne znam je li baš tako, ali voleo bih da razgovaramo —reče Lun.



—To bi bilo i dobro i neizbežno. Hoćete li da se nađemotamo gdesmo se sreli prvi put i jedini put? — reče NolTulend.

—Ne verujem da ću uskoro moći da dođem tamo, ali poslaću vamamerički primopredajnik uređen da pomoću malog, ali odličnogkompjutera, svaku reč zameni nekom drugom. Pošto je i moj uređajtako programiran, niko živi sem nas dvojice neće razumeti šta segovori — odgovori Lun. — Doneće ga iz kurirske agencije i ne truditese uzalud da otkrijete vezu onog ko dođe sa mnom.

—Shvatam — reče Tulend. — Vi Amerikanci ste u tehnicidalekoispred nas.

— Možda je neki Kokni u Londonu daleko ispred nas Amera

— smejući se odgovori Lun.

Posle takvog razgovora Lun sam iziđe i kod Lojd parka od jednogelektričara, koji je i njemu obavljao neke radove, zatraži da mu na kojisat ustupi svog pomoćnika, mladića’ koga je Lun znao. Uz dobrunagradu Lun posla pomoćnika na adresu u Old Fordu.

Već se smrkavalo kad Lun pozva pomoću svog primopredajnika sugrađenim kompjuterom, koji je svaku reč zamenjivao drugom, koja jeonda bila emitovana.

—Slušam... Da ovde Blendiš

— javi se Nol Tulend.

—Govorite otvoreno, jer i ja ću javiti svoje pravo ime —reče Lun.

— Mislio sam da ga znam.— primeti Tulend.

—Levon Bohner je ono što sam ga dobio na »krštenju« kod vas





—Zašto ne kažete da je božanstvena? — upita Lun.

No nisu se više sporili. Tulend je znao šta mu valja činiti, a verovao je Lunu, iako se nije odricao želje da ga uhvati jednog lepog dana.Posle kratkog savetovanja kod jedinog čoveka u Skotland jardu koji jeznao nešto o Birou zaštite, Tulend se dade na posao da uspostavivezu sa Klodom Viberom u Francuskoj, i talom Pestalocijem u Italiji iLeom Bilonom preko Belgije, iako je verovao da je ovaj još uvek uLondonu.

*

Te noći Klint Breslin je već u sumrak stigao blizu noćnog kluba»Kristal d Pari«. Strpljivo je motrio iz nedavno iznajmljenogautomobila. Bio je skratio kosu i obojio je tako da je i pored umornoglica izgledao mlađi. Promenio je izgled obrva i stavio uložak uz zube,načinjen baš da on dobije izgled tamnoputog Stiva Baklija.

Uskoro izdaljeg prepoznade bujnu kosu Roja Polarda, pa seoprezno uputi tamo. Vide kako Polard priđe tamnomodrom zastoruizađe iza njega.

Malo kasnije i sam Breslin zaviri tamo, ali neko ga gurnu napred, aviše ruku ga uhvatiše i stegoše. Uzalud se opirao.

—Ako nećeš deset inča čelika pod rebra, onda se ne opiri! —naredi mu neko uz samo uho.

Tek tada on primeti da ga iza ispusta na zidu gleda Roj Li Polard.

—Onesvestite ga i izvedite kao da je pijan kroz pomoćni izlaz tamona kraju hodnika — naredi Polard i vrati se u dvoranu.

Smeškao se zbog pomisli da je odmah, još na Danmark hikiprimetio da ga neko prati.



A baš to dvostruko praćenje omogućilo je Lunu da se neprimećennađe u istoj povorci. Po hodu tek pred »Kafe d Pari« prepoznao jeBreslina i požurio za njim, ali stigao je kasno. Breslin je već biouhvaćen.

Lun stiže da primopredajnikom upozori Makfersona i Ro Hačadapripaze, jer izgubio je i Polarda i Breslina.

Ugleda jedan taksi, koji nekoga beše dovezao, pa mu priđe. Vozačreče da je odavde hteo da ide na odmor, jer njegovo radno vreme jeisteklo, ali može malo i da produži.

—Kuda da vozim? — upita on zatim.

—Sačekajmo... Možda neće biti daleko, a možda i hoće. U brizisam zbog svog rođaka, pa bih hteo da vidim kud ide, ako vi hoćete dami pomognete — razvlačio je Lun pruživši krupnu novčanicu od

dvadeset funti. Automobil stade i rols-rojs priđe iza njega. Lun reče vozaču da

zaustavi iza jednog dostavnog vozila, ali tako da vidi one koje prati.Ćuo je kako Polard kaže:

— Vratite se ka Temzi i idite u klub, jer ja ću dalje sa sigurnimdruštvom.

Bilo je jasno da nije smeo rizikovati da izgubi vezu sašefom sadakad ga prati nepoznati čovek, koji je možda zloglasni Čovek iz Tame ikad su događaji uzeli opasan pravac.

Prva kola produžiše vožnju na zapad, pa se uskoro nađoše naparkiralištu Glavne bolnice u Pađingtonu. Malo dalje bio je crnimercedes 600.



—Šef je u mercedesu. Idi k njemu — reče Spruit.

Lun beše zamolio vozača taksija da parkira na drugoj strani,paostade oslonjen glavom na dlan leve ruke. Staklo prema vozaču bio jepodigao, a ono na zadnjim vratima spustio, pa je mogao mirno ineprimetno da sluša šta se govori u mercedesu kakvih u Londonu nijebilo mnogo.

*

Prilazeći mercedesu, Polard primeti da kola imaju belgijskuregistraciju. Začudi ga što je čovek u njima sam, a još više kad otkrida ga je već sretao više puta. Bili su predstavljeni jedan drugom, aliPolard nije obraćao pažnju na staromodno podšišanog, iako tekčetrdesetak godina starog čoveka plave kose, neobično snažnogvrata i tela i donekle grubog lika, koji se ipak sviđao ženama.

—Mi se znamo — reče Polard pošto uđe u kola i pozdravi se satim čovekom, za koga sada zna da je šef.

— Ja tebe znam dobro, kao i sve o tebi i tvojim poslovima —odgovori nepoznati. — Mi se jesmo upoznali, ali ni ja se ne sećamkoje lažno ime sam tada upotrebio. Sigurno se ne sećaš ni ti.

—Istina je... — zausti Polard.

—Zato pravo ime ostavimo za kasnije, a sada krenimo u Brikston,

jer želim da čujem šta kaže Norman Sanders, tajni agent američkofederalne policije, koga su odvukli tvoji momci

— prekide ga neznanac. — Oslovljavaj me samo prezimenomTiler.

*



Lun je još u toku vožnje ovamo osetio signal za posebni talas zavezu s najbližima. Makferson mu je javio da su videli kuću u čiju

garažu je ušao onaj automobil sa zarobljenim čovekom.— To je Breslin, odnosno Sanders — reče Lun. — baš sad sam

čuo ko je zarobljenik. Dođite po mene na parkiralište kodbolnice uPadingtonu. Ja sam u taksiju na parkingu tačno prema uglu Čipenhemi Harou roda.

Mercedes prođe pored taksija, ali Lun ostade nepokretan. Sadje

znao kud Bilon ide, jer bio mu je poznao glas. Njegovminijaturnimagnetofon snimao je svaki zanimljiv deo razgovora prenetog doLunovog prijemnika.

Tek kad mercedes iziđe na Harou rod Lun ugleda kako pred njimvoze jedna kola s četiri čoveka u njima, a iza njega kola u kojima susada bila još dva, pored Spruita. Lun se pitao da li tajnog agentapolicije, odnosno gangsterskog šefa prate i štite, tajni policajci, iligangsteri.

XII

Uzalud je Klint Breslin poricao da je on Norman Sanders.

— Zovem se Stiv Bakli... Imam pasoš.. . američki. . Tu susveovere — govorno je isprekidano, jer već je bio dobio više snažnihudaraca u trbuh i po licu.

— Izvadite mu uloške iz ustiju

— reče Leo Bilon zlobno se smeškajući. — Ja sam ga pažljivoposmatrao dok je nosio ime Norman Sanders i umem da prepoznamčoveka bilo kako da, je maskiran.

— Ja tebe nikad nisam video



— branio se Breslin.

Da se pokaže kao odlučan gangster, Roj Polard mu u usta gurnucev svog pištolja, a drugom rukom poče da opipava Breslinove zube.Uspelo mu je da napipa protezu koja je dobro nasedala oko zuba ipodizala malo usne i obraze zarobljenika.

—Sad valjda nećeš više poricati da smo se videli na onom skupusa Tulendom — reče Bilon i dade neki znak svojim ljudima. Oni seneprimetno pomeriše tako da se nađoše iza

Polarda i dva njegova revolveraša.

-- Varaš se, Bilone! —- sada već odlučno uzviknu Breslin. —

Neko drugi je bio tamo s tim Tulendom i tobom.

U Bilonovim rukama se nađe pištolj, a on pogleda svoje ljude. Onipripucaše pištoljima koji su imali prigušivače. Polard zapanjeno

pogleda Bilona i zagrcnu se od navale krvi, pa nekako naglo pade,kao da se namerno bacio na tlo. I njegovi revolveraši popadaše. Bilonse okrenu svojim ljudima i reče:

—Vežite ovog lažova, pa nas ostavite same. Obezbedite kuću ipripremite se za odlazak.

Ja ću sam urediti sve što treba oko ovog bednika.

*

U Londonu je Lunova moć bila umnogostručena. Hari Hof je izskrovišta brzo odneo prave »opasadne sprave« za brzo’osvajanjekuće u kojoj je bio zatvoren Klint Breslin.

Gasne bombe su u letu dobijale balonske amortizere i bešumnopadale. Gas se brzo širio i stražar spusti ruke i klonu na



pod. Makferson koji je, kao i Lun, imao malenu, ali efikasnugasmasku, odvuče čoveka u najbližu prostoriju. Bila je to prilično

neuredna kuhinja.—Napolju su Ro i Hari i nema opasnosti — reče Lun. — No da ne

gubimo vreme bolje je da osvestimo ovog čoveka, pa neka nam kažegde drže Breslina.

— Ja... ništa ne znam... — promuca zarobljenik.

—Onda, znači, biraš smrt — reče Lun i kao mađioničarskim trikomu ruci mu se stvori nož, koga je on uvek nosio u rukavu kao oružje zaiznenadne obrte.

— Imaš jednu minutu za molitvu. ..

—Ne nož... Samo to ne!... Govoriću — klonu gangster.

—Šta se događa u kući? — upita Lun.

— Došli su šef i još desetak ljudi. Gore su Polard, njegova dvapratioca i nekoliko gostiju. Mislim da ih je pet... Tako,gore suzarobljenik i osam ljudi — ispriča Polardov čuvarkuća.

—Kažeš bilo ih je desetak — reče Lun. — Ge su ostali?

— Bila su još trojica, ali su otišla. Napolju su još dvanaša čoveka— odgovori gangster.

Prag je smetao da se ispod vrata progura minijaturni mikrofon,Lun ukloni ključ, koji je bio sa spoljne strane, pa ga kroz ključaonicuuz pomoć tanke hvataljke gurnu u prostoriju.

Sada je čuo Bilona:

—Ako budeš i dalje poricao da si član biroa zaštite i da si



dobio šifrovano ime Levon Bohner, nećeš živeti dugo...

—Uzalud govoriš! — prekide ga Breslin. — ja sam ovde došao dauspostavim vezu s verskim redom oca Džona Konifa,..

— Pa on je i javio da se zoveš Norman Sanders i da ste se sreli uhotelu — reče Bilon pretećim glasom.-

—To mogu da objasnim — reče Breslin.

— Ti si ipak Norman Sanders, a tvrdiš da nisi član Biroa zaštite —prezrivo se osmehnu Bilon.

—I to je istina, ali i puka slučajnost. Još u Njujorku nam je u rukepao pasoš toga Sandersa. Posle se pokazalo da je on policijskidoušnik — govorio je Breslin pokušavajući da odugovlači.

— No šta ja tu govorim. Priznaću na sudu da sam pokušao dakrijumčarim heroin. Vidim da si ti policijski agent i nikoga neću da

odam...— Dosta Bresline! — viknu Bilon.-— Ja znam ko si i zašto si došao

u London. Ti si tajni agent, koga više ne poznaju ni šefovi federalnepolicije Amerike. Ujedno si negde uspeo da se ubaciš među pozvanemomke Mafije. Ti si ubijao moje prijatelje. Ti si Ćovek iz tame!

Posle tih uzvika čulo se kao Leo Bilon teško diše od uzbuđenja.

— Besmislica! — uzviknu Breslin i poče da se zlurado smeje očitoizazivajući Bilona, svestan da više ne može spasiti svoj život.

Želeo je da izazove trenutno ubilačko raspoloženje protivnika i takoizbegne mučenje,koje bi mu gangsteri priredili zbog osvete. Pomisli dane umire samo on, nego s Klintom Breslinom umiru još Čovek izTame, Arčer i Horibl.. .



— Kakva zbrka! — nasmeja se Bilon. — Ti si i gangster ipolicajac iodmetnik od zakona. Za dva takva nema mesta na ovom svetu. Ja bih

izgubio mnogo više, jer sam tajni agent s tajnim, neograničenimovlašćenjima. i niko ne zna pravu istinu, jer ja sam i nešto drugo. .

On naglo zastade, jer čuo je neki zvuk kod vrata. Istreniran kaokomandos, oprezan kao zverka, a odlučan i brz Bilon je stigao dapogleda k vratima pre nego se minijaturni mikrofon, koji se otkačio odhvataljke u ključaonici, smirio na podu,gde je pao izazivajući jedvačujan zvuk na nezastrtom delu parketa.

Otkotrljao se u šiblje, otpuzao pored ograde i udaljio se s mesta nakome bi ga mogli videti. Nisu ga videli ni Hač i Hof.

Lun je oprezno pogledao uz ivicu prozora. Morao je da se povuče, jer u mraku nije mogao nikoga da vidi, a na prozoru zbog svetla sambi bio laka meta.

—Ro, pazi tamo! — javljao je Lun pomoću svog primopredajnika.— Bilon je skočio kroz prozor i nestao u mraku dvorišta. Iz mraka jeopasan.

—Čuvaćemo se — odgovori Ro Hač.

No nije bilo uspeha. Ro i Hari našli su tragove na zemlji do mestana ogradi, gde je Bilon preskočio u susedno dvorište. Bilo je uzaludnogoniti ga, jer takav begunac ume da se spase.

— Imamo zarobljenike, a tebe smo spasili — reče Lun Breslinu. —Izgleda sreća još služi Lea Bilona, ali neće dugo.

—Ovde za tebe i tvoje ljude postaje opasno — reče Breslin.

— Bilon može da pozove policiju, ili samo Tulenda i da im



kaže da si ti ovde. On će to pogoditi, jer sam mu pretio tobom i nesluteći da si tako blizu. Sam si govorio da Biro zaštite hoće možda pre

tebe nego gangstersku grupu...—Pa šta predlažeš? — upita Lun.

—Ostavite sve meni. Pozvaću Tulenda da me zaštiti... —zaustiBreslin.

—Stradaćeš — odmahnu glavom Lun. — Tulend zna da sam jaumesto tebe bio s njim u Birou zaštite...

— Imam i ja neku odstupnicu i znam kako da se odbranim odTulenda. Samo vi idite što pre, jer strepim da ću svakog trenutka čutizavijanje policijskih sirena — nervozno reče Klint Breslin.

Lun zastade trenutak da razmisli. No zaključi da on ipaknijezadužen za zaštitu Bilonovih i Polardovih zločinaca od Čoveka izTame. Možda je i najbolje prepustiti Breslina Tulendu.

—Sad je prilika da ti kažem koliko mi je žao što je tvoja Violastradala — reče Lun i pruži ruku Breslinu.

Ovaj je ne prihvati, već se malo izokrenu. Tek sada Lun shvati da je Breslin vezan. Prekide mu veze, čvrsto steže ruku i bez reči iziđe.

Nikad ti neću ništa reći — ponavljao je Art Spruit dok jeBreslin

pregledao pištolje i revolvere s prigušivačima.—Moraš mi reći gde ću naći Bilona, ili ću ti pucati prvo u jedno, pa

u drugo koleno. Ovo je kalibar četrdeset i pet, pa će zdrobiti kosti.Pucaču ti u laktove i ramena, pa ću te predati policiji — pretio jeBreslin dalje.

—Leo mi je tri puta spasao život, još dok smo bili komandosi



u Africi. Ja mogu da dam samo jedan život — prkosno reče Spruit.

—Ostavi se besmislica i govori. Imaj u vidu da ću te odnetiodavde. Nisi težak, a treba te i lečiti, ako mi otkriješ tajne zločincaBilona. Video si kako bez razloga ubija svoje ljude,zar ne? — govorio

je Breslin.

—Video sam... Govoriću — ponovi Spruit.

*

Policijske patrole i grupe agenata Skotland jarda, koje su bilestalno u mobilnom stanju da krenu na Tulendov poziv, brzo su stigle uBrikston. Pri pretraživanju kuće nalazili su samoleševe. Ko je kogaubio trebalo je otkrivati mučnom istragom. Znalo se samo da je neko

javio o tome da ima nekoliko ubijenih gangstera u kući.

*

"Vozeći luksuzni Bilonov mercedes, Breslin beše otkrio uređaj zakuvanje kafe i hladnjak u kome je bilo piva i koka-kole. Pridržavao jekonzervu piva vezanom Spruitu, a zatim ga skoro nežno poslužio

jakom crnom kafom.

— Ako brzo ne dospem kod lekara, ovaj povez će mi uništitinogu— žalio se Spruit.

—Žao mi je, čoveče — odgovori Breslin. — Odmah bih tepredaobolnici kad bismo našli Bilona. Bolje je imati iukočeno koleno, negobiti bez noge...

—Cinizam... A istina je to za nogu... — jedva se razumeloštagovori Art Spruit.

— I šta je bilo? — upade nestrpljivo Breslin.



—U Sohou je Broadvik strit, a tamo je »Mojra« noćni klub. To jestvarno mala jazbina sa pet igračica, koje su i

prostitutke. Vlasnica je izvesna Mojra Klinker. To je još držećažena od oko četrdeset godina. Leo joj je uvek drag gost, još izvremena kad je u London dobežao posle našeg poraza u Africi...

—Bez istorije, čoveče!

— To je jedino mesto gde Bilon može da se skloni uveren da jeizvan opasnosti. On zna da sam ja uhvaćen, a i to da bih mogao daprogovorim i ispričam sve što znam. On nikome sasvim ne Veruje —objasni Spruit.

*

Viši inspektor Skotland jarda Patrik Vebster je zvao telefonski brojza koji nije znao gde je i čoveka o kome isto tako nije znao ko je, dakaže šta se događa.

—Naređeno mi je da vas obavestim o nekim novostima, za koje severuje da treba da ih znate — govorio je Vebster. — U jazbini kojanosi pretenciozni naziv »Mojra« noćni klub, a više je mala javna kuća.nego klub..

— Šta se dogodilo i gde je to? — upade nepoznati glas.

—Soho, Broadvik strit dvadeset sedam. Udavljen Belgijskigrađanin Leo Bilon. Davljenje izvršeno pored vezane vlasnice MojreKlinker u njenom krevetu. .. — telegramski beše nastavio da govoriinspektor Vebster.

—Je li udavljen nekakvom kožnom ogrlicom punjenom vodom inekim prahom, koji narasta i steže?

-- Otkud znate?



— Pogađam, gospodine viši inspektore Vebster.

—A otkud vam to »viši inspektore«? Rekao sam samo »Skotland jard, Vebster«.

— Ja vas znam, ali vi ne treba da znate mene. Ima li još šta? —upita nepoznati.

—Ima... Neko je javio da su u Kensington parku, upravo natamošnjem parkingu ostavljena kola mercedes belgijske regis- tracije ida je u prtljažniku ranjen čovek. Tamo je nađen izvesni Art Spruit,Belgijanac.. Pratilac ubijenog Bilona, zar ne?

—Vi kao da već sve znate — primeti viši inspektor Patrik Vebster.

—Onda vas molim da se taj čovek stavi pod udvostručenu zaštitusve dok ga ne preuzme ovlašćeno odelenje. Niko ne sme da gaispituje — zaključi sagovornik.

*Istražnom sudiji, koga je pratio Nol Tulend u svojstvu sudskog

pripravnika, vlasnica »Mojra« kluba je pričala da je neko udar cimaonesvestio njenog prijatelja i nju. Posle se osvestila vezana inemoćna. Videla je da se Bilon davi i zbog poveza na ustima i zbognekakve kožne ogrlice.

—Nad nama je stajao i cerio se čovek pedesetih godina...

Govorio je da Leo zaslužuje po sto puta najgrozniju smrt, jer jeučinio mnogo zla — reče ona na kraju.

—Šta je bilo dalje? — pitao je sudija osvrćući se na Tulenda, koji jestajao u senci.



—Tek jutros je nastala uzbuna. Devojke su sišle i našle vezanenaša dva čoveka.. . Posle su oni došli k meni. Leo je bio mrtav, a ja

izbezumljena od straha... A nisam ništa kriva. Kunem se da nisam,gospodine sudija — plačnim glasom je govorila Mojra Klinker.

— Vi nastavite, a ja ću da odem — tiho reče Tulend sudiji iiziđe.

Bio je shvatio da ponešto važno može da sazna još samo od

Arta Spruita. Radio telefonom još iz kola se raspitao o žrtvi Čovekaiz Tame. Javiše mu da je u operacionoj dvorani, jer treba da mu seamputira leva noga.

XIII

Gospodo, eto ostali smo samo nas trojica. Možda ste se iznenadilišto se sastajemo ovde u Klubu pomorskih kapetana — govorio je Nol

Tulend. — Ovo je u stvari sasvim privatni susret.Meni su oduzeta sva ovlašćenja ipenzionisan sam pre nego što je

trebalo. . .

—A ja sam se nadao da ćemo popuniti redove, jer prvi uspesi su tu— upade Klod Viber.

—Mojim šefovima izgleda dobro zvuči moje ime Pestaloci,kojeprevedeno na engleski znači Lomikosti — reče treći čoveku klubskomodeljku za malo društvance. — Čak sam nagrađen i traži se da učinimmnogo više, jer naša Mafija se množi kao korov. Počupaš nekolikoizdanaka, a nikne ih još više. . .

—Ne. čudim se što ovde u Londonu nije tako. Ja sam ipak



doživeo pravi slom u svom poslu. Dogodilo mi se da u Biro zaštiteupadnu ljudi kakvi su gangster, a ujedno »slavan« policajac Bilon, a

zatim Čovek iz Tame, odnosno Norman Sanders, ili kako se već zovei Donald Sikert, odnosno Lun, zloglasni londonski »kraj ponoći«. . .

— To je zaista previše i pored svih provera i opreznosti —primetiItalo Pestaloci.

— Tu je nešto nejasno — primeti Klod Viber. -- Bio je samoSanders. Gde je tu Lun, sem što smo želeli da i njega. . .

— Umesto Sandersa došao je Lun. . . — poče da priča Nol Tulend.

Sada su njih trojica imali vremena da se prisete svega i da dođu donekog iskustva. Nol Tulend im je pričao šta je saznao od samogDonalda Sikerta, koji konačno nije skrivao to da je zamenio tobožnjegSandersa na prvom zasedanju Biroa zaštite.

—On je veoma moćan i opasan — reče Tulend na kraju. — No

moram priznati da je u svemu bio fer, a mi nismo. Mogao nas je i jošmože izložiti javnom podsmehu i, čak, preziru. . .

—Niste li vi u Londonu navikli da stvarate istorijske junake ododmetnika, gusara i ljudi izvan zakona? — upade mu u reč Klod Viber.

—Ne mogu se izbeći različita mišljenja ni o Robinu Hudu, ni o ser Frensisu Drejku, ni Donaldu Sikertu. No svi priznaju da su oni biliizuzetni i slavni ljudi. Nije čudo što romantika i danas od njih stvarasvoje junake, mislim ne bez razloga — odgovori Nol Tulend.

—Da ne odemo daleko, pa da ja moram braniti »junake« starogRima — smejući se primeti Italo Pestaloci.

—Dobro ste rekli. Međutim, priča o Lunu ne bi trebalo da izostaneovoga puta, jer on je, budimo objektivni, već samim tim što je otkriopravi Lik Lea Bilona, spasao sve nas od



službe podzemlju i zločinu, a da to dugo i ne naslutimo —nastavida priča Tulend.

—Ranije sam imao razumevanja za uzaludne potere za Lunom injegovim prijateljima. No to isuviše dugo traje, kao da su jači oni kojine žele da on bude nađen i onemogućen — primeti Viber. — Posvemu sudeći, on je sada već prilično star. . .

—Ja ne želim i nemam vremena, a ni ovlašćenja da stupin uzaveru protivu Luna — izjasni se odmah Klod Viber.

—Isto je i sa mnom — reće Italo Pestaloci.

On iz svoje torbice podeli štampane svežnjiće papira.

Pošto pozvoniše da dođe kelner sačekaše da im se posluži čaj ziTulenda, a kafe i konjak za Pes talocija i vibera, oni svi počeše dačitaju. Činio je to i Tulend po ko zna koji put.

Mtožda njemu i nije ime Klint Breslin — pisao je Donald SikertPokušao sam da se s njim nađem. No on je to odbio. Razgovarali smopomoću para primopredajnika, od kojih je jedan bio kod njega.

—Zašto si poubijao sve Poiardove i Bilonove ljude? — pitao samga posle pokolja u Brikstonu i Bilonove smrti u Sohou.

Nasmejao se i upitao:

—Zar zaboravljaš da sam ja bio plaćeni ubica? Istina, bio sam toza račun policije i »u službi pravde«. No treba moći da se bude dželat,a to je i policijski tajni, plaćeni ubica. Ja sam to bio. Posle sam ubijaoiz osvete. A nisam li ponekad i iz zadovoljstva?. . .

— Ipak bih želeo da se vidimoi razgovaramo — odgovorio samtrudeći se da to zvuči prijateljski.



—Pa da me nakljukaš drogom svesti, da me menjaš hipnozomisvojim hemijskim, »čudotvornim« preparatima. . . Neću to, jer ne

podnosim nad sobom ni gospodarenje, ni tuđi uticaj —objasnio jesvoje odbijanje.

Pokušao sam da ga nagovorim da se povuče u miran život, jer tood njega zahtevaju i godine i prilike. Slušao je strpljivo, ali na kraju jerekao .

—Možda bih to mogao da nisu ubili moju Violu. . . Ne mogu da

budem drugačiji. . . Ubijaću ih sve dok oni ne ubiju mene. . .Reči su mu zvučale tužno.

Posle je zatražio moje mišljenje o tome gde su trovači najo-setljiviji. Nisam mogao mnogo da mu pomognem, ali sam mu rekao daće ih najviše boleti »udarci po džepu«.

—To je istina! — uzviknuo je Breslin. — Kad sam obezbedio dabude zaplenjeno dvesta kilograma heroina u Njujorku, što je bilo dostada se godinu dana drogira pedeset hiljada narkomana, u podzemlju jenastala panika. Ubijeni su mnogi gangsteri, okrivljeni za greške. Nobosove podzemlja više je boleo gubitak pola milijarde dolara, negostotinak zipova, kapetana i kapoa. . .

—To je istina, ali važno je stvoriti sistem borbe — primetio samznajući da i sam kršim taj stav.

—Čovek iz Tame je sistem sam po sebi — nasmejao se Breslin.

Pitao sam ga šta će da radi i kad se vraća u Sjedinjene Države.Rekao je da neće o tome da govori, iako ima planove. Zahvalio se zasve što smo učinili za njega i zaključio:

—Voleo bih da znam da ćeš se ti vratiti svojim laboratorijama, alise plašim da nećeš. Ne znam posigumo šta je bolje.



Nisam znao ni ja sam. Ja i moji prijatelji imali smo osećaj obavezeda nastavimo pohod protivu trovača makar za još neko vreme. Tako

smo i učinili.

Početak leta nam se učinio kao pogodno vreme da posetimoGrčku. Otišli smo tamo Džejn i ja, a Makferson i Ro Hač su seodlučiliza Nemačku, jer su tamo retko boravili.

Još smo istraživali po Atini, a od Makfersona i Hača je stiglošifrovano na samo nama, poznati način pismo i to na britansku

ambasadu, Tako je bilo dogovoreno, jer Džejn i ja smo imali urednepasoše građana Velike Britanije, a nismo znali gde ćemo se smestiti ikuda će nas »vetrovi« odneti.

»On nas je pretekao — glasilo je dešifrovano pismo. Uspeli smoda pronađemo doktora Rajdmana u Hamburgu, ali već je imaosmrtonosnu »ogrlicu«. Pored njega ležao je Klaus Ojlic ustreljen usamo srce. Nije bilo sumnje ko je to učinio, ne samo zbog načinaubistava, već i zbog toga sto je on ostavio svoj potpis kao Čovek izTame. . . Mi odlazimo na jug.

Smatramo da smo »ovlašćeni« za iste zemlje za koje i Bilon. Ti sinam okrnjio carstvo i uzeo Atinu, ali mi ćemo tonadoknaditi tako što ti»otimamo« Francusku.. .«.

No to nije bilo sve. Stizale su vesti o »nerazumljivim« obračunimau Nemačkoj i Austriji. Na karti se moglo pratiti i po pravcu i pohronološkom redu kako Čovek iz Tame putuje od Hamburga na jug.

— Ako je preduhitrio Sama i Roa, nas neće — zaključila jeDžejn.

No kad smo pronašli sedište Angele Brijakis u luksuznoj vilikodPedio Aeros parka, ona je bila ubijena zajedno sa Janisom Brijakisom,o kome je posle pisalo da je ubica u bekstvu. Bilo je još tri mrtva, čija



imena i prošlost spadaju u one nevažne, ali stereotipne detalje oveistorije.

Iznenadila nas je poruka, koja je visila iznad mrtve »novemadamDrahme*, odnosno Angele Brijakis:

»Niste baš mnogo oprezni. Video sam vas i prepoznao na Ak-ropolisu juče u jedanaest sati. A šta da poželim nešto o čemu bi sedugo govorilo?...«

Znali smo da se to odnosi na nas. Brzo smo napustili hotel blizuatinskog Stadiona; promenili izgled i otputovali. Ćuli smo o jošnekoliko ubistava, ali otputovali smo dalje. Tako smo pre Breslinastigli u Đenovu, gde smo želeli da osmotrimo poslove veletrgovcakome je prave ime bilo Karlo Zirano On je trebalo da bude učesnikskupa u Briselu, koji je možda održan posle u Londonu, ali o čemu senije znalo ništa.

— Likvidiralo ga je podzemlje da prekine trag do sebe — procenila je po svemu što su pisale novine Džejn.

Složio sam se s njom, jer imena ubica su otkrivena, ali odmahzatim i njihovi leševi. Mafija je dejstvovala brzo i odlučno.

Tako je postalo besmisleno putovati dalje. U jednoj evropskoj lucisastali smo se sa Makfersonom i Ro Hačom i ukrcali se na brod.

Prolazili su dani, a onda su s druge strane Atlantika stizale novevesti o velikim zaplenama droge, ubijenim gangsterima i sumnjivimličnostima. No više se niko nije potpisivao. Izgleda da je Čovek izTame opet u tamu otišao.«

*



Skoro sve je jasno i sve je nejasno — reče Klod Viber. — Čovek izTame je ostao u tami, Lun se vratio u svoje laboratorije, a zločinačke

bande leće rane i obnavljaju snagu...—To je pesimistička slika sveta — tužno reče Tulend.

— A kako da čovek ne bude pesimista? — pitao se Francuz.

— No kad već govorim, ispričaću i nešto o Parizu, jer tamo jošnije ubijao Ćovek iz Tame. Ali on je bio, izgleda, već umoran odobračuna, u našem glavnom gradu posle boravka u Španiji. Evopisma koje sam dobio od njega...

Klod Viber pokaza koverat sa pariškim žigom, na kome je bilonjegovo ime i adresa, pa poče da čita:

»Gospodine Viber,

Znam o tebi da si usamljen, jer žena te je napustila. Nije ni čudo,

jer, izgleda, ne vrediš mnogo, kao ni sva francuska policije. Zašto ovokažem?

Pa slavni »grad svetlosti« postao je grad mraka. Pokrenitezadnjice, vi pasji sinovi! Zar se ne stidite onog u Salonu. Kad se opetnađem u vašem gradu, želim da ne moram na nišan uzimati tebe ineke važne policijske šefove zbog saradnje s trovačima. ..«

— Pre nego nastavim čitanje, hoću da objasnim ovo o Salonu.

To je kraj koji obuhvata splet ulica oko železničke stanice GardLion, a tamo je i Ulica Šalon. Sada je to tržište droge i mestoskupljanja narkomana. Glavni prodavci su Senegalci. Tu se čestomože videti mrtav mlad čovek, na koga se niko ne osvrće. Znaju svida je izdahnuo od prevelike količine droge — objašnjavao je Viber. —U Salonu ima dosta trgovina i restora- na. Vlasnici i narod poželeli su



mir i da ne gledaju užas koji ostavlja trovačka internacionala. Odlučilisu se da sami povrate svoj mir, ne verujuči više u vlasti i policiju.

Krenuli su na narkose gvozdenim polugama i lancima.

».. .Vi ste videli salonsko zlo, ne samo u tom kraju, već iširomPariza, ali ste zataškavali zločine. Gradska uprava se plašila dasramota ne iziđe na videlo. Policija je u najmanju ruku smatrala daima važnijeg posla,a možda je i potkupljena. Svi su se držali načela»ne talasaj«. A sada su morali da se pokrenu i policija i Interpol i

druge vlasti. Uhapšeno je nekoliko stotina ljudi. A onda je stalo sve,kao da je neko zaštitio narkose i trovače._ Sada se oni vraćaju, ali ih je u Salonu mnogo manje, izgleda se više plaše gneva stanovnika, odkojih su mnogi Severno afrikanci, nego vas iz policije.

Eto, nesrećni, bedni Klode, već i sam vidiš da po njimatrebaudariti, pa opet udariti, goniti ih, sprečavati. Uvek i svuda! Učini neštoza svoje sugrađane kad si sam nesrećan i nikakav. Ipak tepozdravljam u nadi da nećeš kukavički odustati od onog što si hteo dapostigneš u Birou zaštite! Čućeš još o meni, a voleo bih da i ja čujemo tebi, tvoj Ćovek iz Tame.

— Čudno je što nije učinio ništa samo u Parizu — primeti NolTulend.

— Jedan momenat! —• odgovori Viber. — Ima i post skriptum.Slušajte:

-P.S. Jedan od šefova trovača kod vas bio je GastonMorel,pedesetogodišnji rentijer (kuće i lokali), koji je za sobomvukaomladu Madlen Šatelen, a njoj je svega dvadeset i dve godine. Hteosam makar njega da upišem u svoj spisak precrtanih, ali našao samga već mrtvog. Lun? Suparnici? Prevarena supruga? Ne znam ko mu

je presudio. Pored njega je skapavala mlada devojka nakljukanadrogom. Možda ima šta da vam ispriča. Pisaću i Lunu. Pariz mu je



blizu, a zna ga bolje nego mnogi Parižani. Verujem da će on naćimalo vremena da pomogne onima kojima je dosta zločina i

propadanja. Istina...—Ne verujem da je Morela ubio Sikert. To nije njegov način.

Mislim da on ne bi pucao u čoveka koji je u krevetu — primeti NolTulend.

—Policija je već otkrila ubicu. Bio je to Raul Marten, čovek koji nijezavršio studije književnosti. Nije uspeo kao pesnik. Beznadno je biozaljubljen u jednu književnicu. Zato je počeo da se drogira. .. Prvu»pomoć« u tome pružio mu je Gaston Morel. Zato ga je ubio, a potom

je nakon nekoliko dana, kad mu je već policija bila na tragu, izvršiosamoubistvo prevelikom dozom heroina. Ostavio je pismeno priznanje— objasni Viber.

—Kakve mi priče pričamo! — uzdahnu Pestaloci. — O događajimau Đenovi ste čuli. U Rimu je teško. Italija je zbog mnogo čega naudaru krijumčara, trovača i zločinaca svih vrsta. Znate ito dapokušavamo da sve to suzbijemo. ..

—A ja bih mogao da budem gost kod vas dvojice. Pošto samslobodan, primičete me kao savetnika i slobodnog strelca — smejućise reče Tulend.

—Ti se šališ, ali ja te ozbiljno primam — odgovori Viber.

—I kod mene ima mesta za jednog evropskog Čoveka iz Tame —dodade Pestaloci.

Toga trenutka pokuca na vrata i uđe kelner. On pokupi šolje i čašei upita žele li gospoda još nešto.

— Svega nam je dosta — dvosmisleno odgovori Tulend u ulozidomaćina.



Kad ostadoše sami, gledali su jedan drugoga s upitnim izrazimalica. Nisu uspeli da se glasno upitaju šta se to događa s njima, jer im

se oči sklopiše i oni padoše u san.*

Budili su se jedan po jedan i opipavali se po telu, a možda idžepovima. Bili su začuđeni i zbunjeni.

—Šta je to bilo s nama? — upita Klod Viber.Još niko nije umeo daodgovori i samo Tulend pruži ruku i sa stola dohvati koverat, pa iznjega brzo izvadi pismo. Odmah je čitao na glas:

»Gospodo,

Pali ste na prvom ispitu, ali ne odustajte. Sada ste iskusniji, štopotvrđuje sve što se odavde danas čulo. Opraštamo vam moji prijateljii ja, što ste pomišljali da i nas ubrojite u one koje treba uhvatiti. Tako

je mnogo zločinaca da nas treba sasvim zaboraviti. Vas neće

zaboraviti svima trojici naklonjeni Lun.«

— Trebalo je znati.. . — zausti Tulend.

Džejn, stari mornar i njegov posinak, a možda i sam Čovek izTame zajedno s njima, jer nas lepo čuju — reče Nol Tulend obazirućise kao da nešto traži.

Nekoliko trenutaka su se gledali svi zamišljeni, a onda se raziđoše.

—Mnogo šta treba znati. No sve je dobro što se dobro svrši.

Moglo se dogoditi da sada ispaštamo ono što smo predLunomprihvatili da ga gonimo i uhvatimo — primeti Pestaloci.

—Sad baš nisam siguran postoje li Lun i Čovek iz Tame, ili su to jedan isti čovek — reče Klod Viber.



— Kako god, da je, znam da se negde sada smeju Lun i njegovadružina.

Kraj

Documents

Ashton,Frederick Lun i Covek Iz Tame