Aleksandar_Bjelogrlic-Temeljna opcija.pdf

8/18/2019 Aleksandar_Bjelogrlic-Temeljna opcija.pdf

1/118

Aleksandar Bjelogrlić

TEMELJNA OPCIJA

Narodna knjiga, Beograd 2007.


2/118

2

ANDERSONOV POTPIS

Od samog početka delovalo je to kao nešto iz prethodne inkarnacije.

Konvoj se sastojao od kombija i dva putnička automobila u vlasništvu

privatnog prevoznika. Odredište: Sava centar, jun 2004. Bio sam premlad da

bih mogao da ih gledam 1975, kada su, na samom vrhuncu slave, svirali u

hali “Pionir”. Bio je to tada bio pouzdan znak da je stara Juga izvan gvozdene

zavese. Gotovo tri decenije kasnije, pružila se prilika da nadoknadim

propušteno. “Džetro tal”, bend čiji sam naziv kao petnaestogodišnjak ispisao

preko šablona na olinjaloj teksas jakni odsečenih rukava, i čiju sam celokupnu

diskografiju prikupio do polovine osamdesetih (da bih kasnije sve ploče

rasprodao iz niskih pobuda, shvativši da se ista kolekcija može dobiti budzašto

na piratskom kompakt-disku), ponovo je gostovao u Beogradu.

Bulumenta koja se, očekujući prevoz, prikupljala na trgu u

zrenjaninskom naselju Bagljaš delovala je kao da stiže sa upravo završenog

Vudstoka. Bio sam svestan da je to rokersko tvrdo jezgro, ali nikoga od njih

začudo nisam poznavao, čak ni iz onog herojskog doba kad nismo propuštali

koncerte “Čorbe” i “Azre” u Domu omladine, ili gostovanje “Ajron meiden”

na beogradskom hipodromu. Gde žive i šta u životu rade svi ovi ljudi? Znao

sam odgovor, iz ličnog iskustva. Bave se svakodnevnim prozaičnim poslovima:

opravljaju anlasere i homokinetičke zglobove, drže kafane, obezbeđuju


3/118

3

objekte, staraju se o magacinima, ili pišu za novine, krijući od ostalog sveta da

su doživotno zarobljeni u nekom sjajnom trenutku vlastite prošlosti.

Zapravo, iz nekog razloga, sve me je to podsećalo na davno pročitan

putopis iz centralne Afrike. Anegdota je govorila o plemenu koje je bilo

očajnički zaokupljeno zagonetkom – gde spava Sunce? Nije bilo druge, vrač je

okupio najokretnije ljude, naloživši im da pođu i utvrde šta se dešava sa

Suncem. Prošlo je trideset godina, vrač je umro, u selu se jedva ko sećao

davnašnje ekspedicije. Jednog dana pojavila su se tri iznemogla starca, zarasla

u brade. “Otkrili smo šta se dešava sa Suncem” – rekli su. “Ono putuje i na

kraju bućne u more.”

Vozila pristigoše i ljudi počeše da se raspoređuju. Bio je to teretni

kombi, u čijem su zadnjem delu – na naše zgražavanje - bile raspoređene

drvene hoklice. Uvidevši to, predložih Čigiju, starom drugaru, (koji mi se

pridružio iz kolegijalnih razloga, iako mu je, za razliku od mene, pošlo za

rukom da na vreme evoluira od rokenrola preko bluza do džeza), da ugrabimo

jedan od putničkih automobila. Ovo se pokazalo kao dobra odluka, jer bismo

u protivnom bili primorani da se delatno uključimo u redaljku čiji su glavni

protagonisti bili flaša domaće rakije i plastična “krmača” od dve litre piva,

koje se spremno pojaviše odmah po polasku, i čiji se osobeni učinak na

putnike mogao donekle pratiti kroz zadnje staklo kombija.

Sa nama je u automobilu sedela devojka. Mogla je imati između

dvadeset pet i trideset godina. Imala je okruglasto lice, napućene usne i kratko

podšišanu smeđu kosu sa izvučenim pramenovima boje šargarepe. Ispod

kožnog prsluka imala je majicu kratkih rukava, a na nadlaktici istetorviran

simbol uroborosa, zmije koja grize sopstveni rep.


4/118

4

“Jeste li bili na koncertu ’Dip parpla’, zimus na Sajmištu?” – upita ona,

osvrćući se sa prednjeg sedišta i nudeći nas ž vakaćom gumom.

“Ne, ali bio sam sa devojkom na koncertu Blondi, u decembru” – reče

Čigi.

“Ha, ha” – prasnu u smeh naša saputnica. “Dobrodošli u dvadeset prvi

vek, vreme retromanije.” Ona se zamišljeno zagleda kroz vetrobransko staklo.

“Zanimljivo, ’Parpl’ su svirali na Sajmištu 1975, isto kad i ’Talovci’ u

’Pioniru’, a te godine je i Blondi snimila demo snimke za prvi album. Tad se

još zvala Debora Heri, bila je konobarica u Kanzas Sitiju.”

“Opet si čitala rok enciklopediju” – prekori je Čigi.

“Istina je, malo sam proučavala te stvari. Čoveče, rokenrol će odumreti

zajedno sa onima koji su ga izmislili.”

“Ako pank nije mrtav – kao što neki tvrde, zašto bi izumro rokenrol?” –

upitah.

“Možda neće izmureti, ali će se izjaloviti. Evo do čega je došao jedan

kritičar: početkom devedesetih, glavno obeležje retro pokreta bio je šik iz

šezdesetih. Kako je decenija napredovala, došlo je do obnove disko

senzibiliteta, a odmah potom na površinu je izbio garažni zvuk s kraja

šezdesetih i početka sedamdesetih, oličen u ’grandžu’. Stil iz sedamdesetih bio

je popularan do 1996, a od tada je sve više postajala popularna moda iz

osamdesetih. Tada je došlo do obnove elektronske muzike, koja se u pop

kulturi prvi put utvrdila u okviru ’novog talasa’ i ’novog romantizma’.”

“Predajem se” – reče Čigi.

Vozač sa tamnim naočarima, koji je od početka ćutao kao zaliven,

polako se osvrnu i iskosa osmotri devojku, kao da mu nije jasno odakle

dopiru ove reči.


5/118


6/118


7/118

7

Uključujući Čigija i mene, skoturene u poslednjem redu balkona, odakle su se

izvođači mogli videti kao da ih neko posmatra sa pogrešne strane durbina.

Bila je to kazna za pokušaj da na blagajni prođemo nešto jeftinije.

Očekivao sam neke od hitova iz faze tvrdog roka (“Zrikava Meri”,

“Minstrel u galeriji”...), ili one u kojoj su preovlađivali folk motivi (album

„Pesme iz šume“), ali želja ostade neuslišena. Ipak, prepoznatljive obrade

Bahovog „Burea” i engleskih renesansnih balada, sa mahnitim deonicama na

flauti, uspele su donekle da dočaraju atmosferu sa legendarnih albuma

snimljenih uživo.

Ne treba posebno naglašavati - koncert u Sava centru okončao se dvema

besmrtnim numerama sa albuma „Akualang“ (proizvoljni naziv koji je

tekstopisac upotrebio za uličnog klošara). Istoimena pesma ostala je

zapamćena kao hit sa jednim od najprepoznatljivijih gitarskih rifova u

rokenrolu. Na samom kraju, pre nego što će Anderson u publiku odaslati

neizbežne džinovske balone, usledio je zapaljivi ritam „Daha lokomotive”.

* * *

Po izlasku iz Sava centra, bulumenta se okupila ispred vozila na

parkingu, sabirajući utiske. Vođa puta, imenom Zdravko, iskoristio je priliku

da najavi novi pohod autobusom, ovog puta na koncert „Metalike“ na

stadionu „Partizana“, 15. juna. Sledio je “Egzit” u Novom Sadu, gde je tog leta

glavna zvezda trebalo da bude još jedan poletarac, Igi Pop.

U jednom trenutku, iz zgrade Sava centra izašao je čovek praćen

nekolicinom fanova koji su ga dočekali na izlazu da bi dobili autograme. Jan

Anderson, rođen u Škotskoj 1947. godine, vođa „Džetro tala“, sastava koji je


8/118

8

prodao preko 60 miliona ploča i održao preko 2500 koncerata širom sveta -

od Karnegi hola do Perua i Istambula, ušao je u automobil koji je potom

prošao na svega nekoliko metara od našeg kombija. Nije ličio na onog kosatog

i bradatog divljaka koji se bečio sa postera iz moje tinejdžerske sobe. Bio je to

ozbiljan čovek, proćelavi muzičar s izgledom poslovnog magnata, koji je

mnogo toga preturio preko glave, a sada je kretao u noćnu vožnju

Beogradom, da oseti aromu grada koji je pre trideset godina bio izvan

gvozdene zavese a u međuvremenu je dopustio da mu se dese čudne stvari.

Refren poslednje koncertne pesme govorio je da lokomotiva još radi

punom parom - no way to slow down. No da li će beogradski susret imati još

jednu reprizu? – upitah se. Teško.

Kombi sa hoklicama i glavninom škvadre napravi manevar na parkingu

i zaokrenu prema glavnoj saobraćajnici. Bližila se ponoć. Radnici obezbeđenja

zatvarali su staklena vrata Sava centra. Uskoro ode i drugi automobil, ali nigde

nije bilo Ivane. “Nabiću je u katodu” – zapretio je vozač, dobujući prstima po

krovu automobila. Nismo imali broj njenog mobilnog telefona. Krenusmo da

je potražimo, ali nije je bilo ni kod južnog ni kod severnog ulaza. Posle

izvesnog vremena, vozač telefonom pozva Čigija. “Stigla je.”

“Malo sam se zanela” – reč ona maznim glasom. “Prošetala sam

unaokolo, da sredim utiske.” Sedela je na prednjem sedištu, s jednom nogom

izbačenom kroz širom otvorena vrata, zavaljene glave. U pomrčini, na njenom

licu mogao se razabrati izraz blaženstva. Ko zna, možda se roknula nekom

“dopunom” – pomislih, smeštajući se do Čigija na zadnje sedište.

]utke smo prošli Čentu, Perlez i Stajićevo. Negde kod Ečke, Ivana dobi

napad glagoljivosti. Saznali smo da je modna krojačica, da je apsolvirala na


9/118


10/118

10

svest o tim citatima. Ne može baš svako da navuče košulju sa šamar-kragnom,

da obuje bele čarape i crne šimike, pusti horor zulufe iz 1973. i zaliže frizuru

preklapaču preko ćelavog temena. No čak i takav grozoviti imidž može da

prođe kao dobra fora ako ga primenjuje iščašeni filmski reditelj ili opaljeni

dizajner.”

Vozač ju je s vremena na vreme posmatrao i uzdisao. Šta se desilo? –

kao da je hteo da kaže. Do Ečke, sve je bilo u najboljem redu.

Ispred nas se ukaza industrijska zona starog Bečkereka. U blizini

šećeranskog parka, kroz otvoren prozor poče da dopire miris lipa. Ivana je

izlazila prva – kola se zaustaviše na parkingu kod Žitnog trga. Ona se maši za

bravu, vrata škljocnuše i unutrašnjost automobila ispuni žuta svetlost.

Nekoliko trenutaka je nepomično sedela na sedištu. Potom se osvrnu i lagano

zadignu rukav majice.

“Zbog ovog sam kasnila. Mislim da se par dana neću tuširati.”

Na nadlaktici, iznad zmije koja grize sopstveni rep, debelim

flomasterom je bilo ispisano ime: Jan Anderson.

“Čoveče, zagrlio me je i rekao: See you again sometime.”

Vrata se zalupiše i žuta svetlost iščeze. Vozač ubaci u prvu i polako

krenu. U pomrčini, pred očima mi zaostade jedna druga slika: simbol

uroborosa. Dok sam posmatrao kako se udaljava pločnikom i otključava ulaz

višespratnice, shvatih da je Ivana bila u pravu: sve se vrti u krug, iako se

prečnik možda povećava. To se ne odnosi samo na farmerke i rokere.

Mikelanđelo se vraćao antici, Luter bibliji, Karađorđe Dušanu. Jednog dana,

kad onaj koji deli karte sklopi kosmički špil, možda ćemo se svi skupa vratiti

kući. Biće to veliki retro festival. Ali drevna zmija kao da je poručivala i nešto

što budi zebnju: vraćanje je večno, ali povratka nema.


11/118

11

TEMELJNA OPCIJA

Na kamenom popločanoj terasi kuće Vasa Obradovića u mestu Sedlari,

pod zelenim svodom od vinove loze i kivija, bila je postavljena trpeza: kriške

belog presovanog sira, sarme od raštana, listovi pršute, pečena jagnjetina. Belo

vino i lozovača. Za osveženje, behu tu bokali sa hladnom vodom iz dubokih

kamenih čatrnja u koje se sabira kišnica, onako kako se to od pamtiveka

radilo u Popovom polju nadomak Trebinja, u najjužnijem zakutku

Hercegovine. U hladovini je pirkao povetarac, ali nad zelenim svodom je

svojski grejala užarena zvezda, ispunjavajući kotlinu bleštavom svetlošću.

Vaso Obradović, visok, koščat čovek plavih očiju i dinarskih crta lica,

priđe i pruži mu ruku u znak dobrodošlice:

“Jednom godišnje” – reče on – “uoči Svetog Ilije, skupimo se ovdje. Sa

raznih strana. Iz Beograda, Vojvodine, Mostara, Dubrovnika… Mi, domaći –

da malo živnemo, a zajedno sa Sedlarcima u rasijanju da obnovimo sjećanja

na pretke i družimo se sa rodbinom i prijateljima.”

U sveopštem žamoru i gunguli, pogledom sam potražio Stašu: bila je u

društvu svojih domaćina, kršeći ruke, malo postranjena, ali nasmejana i

spremna da istom merom uzvrati na srdačnu dobrodošlicu.

Pre no što smo stigli na odredište, autobus se, zašavši u krašku zaravan

Popovog polja, sporo probijao uskim asfaltnim putem kuda je još pre Drugog

svetskog rata prolazila pruga za “ćiru” na liniji Čapljina – Dubrovnik. Putovali

smo cele noći, od Beograda, preko Užica, Goražda i Višegrada. Kad god sam

putovao ovim smerom, sa uzbuđenjem sam pratio postupni preobražaj


12/118


13/118

13

mu se više dopadalo da se zabavlja ilegalnim supstancama. Navodno je imao

tešku zavisničku krizu i sada je živeo kao svi zakrpljeni narkomani – kao

senka. Nadao sam se da njih dvoje nisu u vezi.

Dok je Staša, prekrštenih ruku, u teksas jakni, cupkala kraj autobusa,

prišao sam i upitao je:

“Imaš rodbine, tamo gde idemo?”

“Ja? Ne. Moja drugarica Sonja ima tamo strica. Pozvala me je da joj se

pridružim. Jako mi je hvalila taj kraj.”

“Ideš s momkom?”

“Sa Sinišom? He, he. Ne, on je njen brat. Ne bih rekla da mi je

momak.”

Setih se da smo na Zlatiboru i da treba udahnuti svežeg planinskog

vazduha. Delovalo je to kao uzdah sete. Ili olakšanja. Htedoh da je upitam –

možda Siniša ima drugačije mišljenje o prirodi njihovog odnosa? Ali na vreme

se obuzdah. Zašto bi me dođavola zanimalo šta misli Siniša? Umesto toga,

rekoh:

“Da, lep kraj. Bio sam tamo u vojsci. Sa brda Crkvina pruža se moćan

pogled na celo Trebinje. Tamo su sazidali crkvu – hercegovačku Gračanicu.

Unutra je grob velikog Dučića.”

Sačekah nekoliko trenutaka, ali Staša ništa ne reče. S osmehom

podignu ruku i otpozdravi Sonji i njenom bratu, koji su joj u tom trenutku

nešto dovikivali iz reda pred kioskom sa hamburgerima. Ja se nadovezah:

“Voliš Dučića?”

Staša kao da se trže. “Hm, da. Čitali smo ga svi u školi. Šum jablanova,

i te stvari. Ali mislim da je previše opanjkavao žene. To mu nije trebalo.”

“Kako to misliš?”


14/118

14

“Pa eto, ja za sebe mislim da sam hrišćanka. Nikako feministkinja. A

Dučić za ženu kaže da je po definiciji epikurejac, da prezire sirotinju, da se

instiktivno gadi siromaha. Rekao je da žena više veruje u magiju nego u

molitvu, da joj je urođeno da vara, svesno ili nesvesno. I slične stvari.”

“Kažu da je Dučić bio zavodnik na glasu.”

“Možda” – reče ona osmehujući se. U tom osmehu nije bilo ni trunke

zajedljivosti. “Ali mislim da tako ne govori neko ko se s uspehom ogledao u

nekoj disciplini.”

Tako se završio razgovor na Zlatiboru.

Sledeći zastanak bio je u Višegradu, kod stare ćuprije na Drini. Još je

bila noć, vazduh beše oštar od hladovite vode što je brzala dole među

kamenim stubovima. Bez sumaglice i rasplinute rasvete velikog grada, zvezde

su na noćnom nebu svetlele kao žeravice. Moglo se videti kako je duž

mlečnog puta lagano prominulo jedno sjajno zrno. Je li to bila zvezda

padalica, avion, ili satelit?

Ona prošeta do sredine mosta, oglednu arapski natpis pesnika Badija

na zadužbini Mehmeda Paše Sokolovića. Potom se vrati nazad i zateče me kraj

autobusa.

“Ti? Imaš nekog u Sedlarima?”

“Ne, i mene su pozvali prijatelji. Možda ću o svemu napisati

reportažu.”

“Aha. Volela bih da vidim taj hram na brdu Crkvina.” Ona se na

trenutak zamisli. “Mauzoleji, zadužbine, ovaj most… Svako hoće da ostavi

neki trag iza sebe. Doduše, to je prirodno, ali… Ne znam zašto ovo govorim.”

Njene natuknice podsetiše me na nešto o čemu sam i sam ponekad

razmišljao. Pokušah da sročim tu misao.


15/118

15

“To je paradoks” – rekoh. “Vera i osećanja nas podstiču na delovanje, a

razum nam sasvim otvoreno saopštava da je naš trud unapred osuđen na

neuspeh. Ovaj most deluje kao da je večan, ali i on će jednog dana biti

predmet arheologije.”

Staša je gledala mimo mene, nekud prema reci. Izgledalo je kao da je

spremna da me sluša, ali da nema šta da doda. Pomislih da nije važno šta ću

reći, već na koji način ću to kazati. Ali da bi joj pomogao da razabere način,

morao sam nastaviti da govorim.

“Ne znam šta o tome misli jedna ubeđena hrišćanka, ali na dovoljno

dugi rok, svi smo mi mrtvi. U zatvorenom sistemu neizbežno je stalno

uvećavanje haosa – tako bar glasi drugi princip termodinamike. Big beng nas

je poslao na put bez povratka - brzina širenja svemira se svakog trenutka

povećava. Na kraju će se sve ohladiti i to će biti kraj.” Izrekavši to, shvatio sam

da je misao krajnje nadobudna, ali morao sam održavati plamen razgovora. U

tome je zacelo bilo i skrivene namere: činilo mi se da bi tlapnja o prolaznosti

mogla u njoj podstaći buđenje erosa.

Vozač autobusa nas pozva unutra i poče da turira mašinu. U vazduhu

se oseti miris izduvnih gasova i ulja iz ugrejanog motora. Krenusmo ka

vratima.

“Jedini spas je možda u tome da uz pomoć vere i osećanja probušimo

zatvoreni sistem” – viknuh joj u uho. “Ali pitanje je da li čovek ima dovoljno

snage za takav podvig.”

Kad smo stupili na stepenice, buka motora postade tiša. Ona reče

mirnim glasom: “Ništa nije zauvek izgubljeno.”

Bila je to prosta rečenica. Ali delovala je kao gnomska mudrost

naspram moje glagoljivosti.


16/118

16

Po ulasku u autobus, ubrzo sam zaspao. Probudila me je vrućina. Sunce

beše odskočilo i bleštalo je, uvreženo među kovrdžavim oblacima što su se

gomilali na pastelno plavom nebu. Put je neko vreme vijugao duž golih

gudura od sivog krečnjaka, a onda se, iza jedne okuke, odjednom ukaza grad

sa kućama narandžastih krovova, raštrkanim u prostranoj udolini. Po sredini

ove površi vijugala je modra reka, a pejzaž okupan jutarnjim suncem odisao je

vedrinom. Na rubu vidika, na južnoj strani, nizali su se u izmaglici plavi

brežuljci, naveštavajući da je kopno ovde pred završnim preobražajem, da se

tajna svakog trena može razotkriti.

Dok smo prolazili kroz grad, sa mosta se kraj Trebišnjice lepo video red

visokih jablanova o kojima je nekad pevao Dučić. Kamene zidine starog grada

ogledale su se u mirnoj, staklastoj površini reke. U okućnicama su ovde gajili

palme, magnolije i oleandere, a na kamenim tezgama i pločniku Trga slobode

prodavci su nudili smokve, nar, bostan, planinski sir iz mješine. U kafani

“Pod platanima”, u debeloj hladovini pred ulazom u stari grad, već je sedelo

šaroliko društvo: službenici na jutarnjoj pauzi za kafu, majke sa decom u

predahu posle kupovine, gradski dokonjaci bez kojih se ne može zamisliti

nijedan trg od Jafe do Gibraltara, vojnici Unprofora, u različitim uniformama

matičnih država, razgalamljeni na različitim dijalektima romanskih i

germanskih jezika.

Ovde je bio poslednji počinak na putu do odredišta. Uskoro smo zašli

u Popovo polje i za nekih pola sata osvanuli na kamenom popločanoj terasi

kuće Vasa Obradovića.

* * *


17/118

17

Nešto pre podneva guž va poče da se osipa. Gosti behu raspoređeni po

kućama. Moji domaćini bili su Anđelko Kovačina i njegova supruga, dvoje od

svega šesnaestoro stalnih stanovnika Sedlara. Istog dana u goste im je došao i

sin iz Trebinja, zajedno sa ženom i sedmogodišnjim sinom. Anđelko je bio

čovek od preko sedamdeset leta. Među prvima se, zajedno sa ženom, vratio iz

grada u rodno selo, kad su utihnule granate i razdvojile se vojske koje ovde

behu sukobljene početkom devedesetih.

“Nagledao sam se svakojakih zala još kao dijete, za vreme svjetskog rata,

pa me ni ova najnovija pometnja nije iznenadila. Kad se osvrnem, čini mi se

da mi je čitav život bio rat” – rekao mi je, pomalo potuljeno, nalivajući vodu

iz zamagljenog bokala.

Tišinu vedrog avgustovskog dana narušavalo je samo zujanje zrikavaca,

dok je blagi povetarac nanosio pomešane mirise borovine, kadulje, lavande, i

ko zna još kojeg mediteranskog bilja. Krenuh da razgledam okolinu.

Sedlari se nalaze na južnom obodu Popovog polja, na svega tri sata

hoda od Trstenog i Orašca na jadranskoj obali. Mesto me je neodoljivo

podsećalo na sliku Semiramidinih vrtova. Kamene kuće sa pojatama,

terasastim baštama i popločanim krivudavim stazama behu nanizane na

obronku piramidalnog brega, na čijem se samom vrhu nalazila crkvica

posvećena Svetom Iliji. Ispeh se na tu uzvišicu i sedoh da počinem na širokom

bedemu.

Sa vrha brega pružao se moćan pogled na sedlarske viseće vrtove i celo

Popovo polje. Zaravan je ličila na ogromnu sfernu galeriju, pod užarenim

reflektorom, koju je veliki arhitekta namenio za koncerte blaženog tihovanja.

Po sredini polja mirno je tekla Trebišnjica, zauzdana betonskim koritom,

prokopanim da bi se sprečile poplave. Na obroncima brega, na strminama


18/118

18

neposredno ispod crkve, nepravilno su bile raspoređene napola zatravljene

kamene ploče. Meštani su ih nazivali “grčkim grobovima”. Dok smo, nešto

ranije, razgovarali u kući Anđelka Kovačine, njegova žena je rekla nešto

neobično; izjavila je naime da je “crkva na bregu još od pre Hrista”. Ko su bili

pradavni stanovnici ovog gotovo savršenog prirodnog utvrđenja? Grci? Iliri?

Odisejevi saplemenici ili podanici paganske kraljice Teute? Ili i jedni i drugi, u

različitim razdobljima? Kakav se to kult bio utvrdio na vrhu brega u

predhrišćansko doba?

Pođoh nizbrdo vijugavom stazom. Dok sam posmatrao krovove od

beličastog škriljca, pomislih kako bi savršeno bilo živeti u tišini ovog

nepomućenog južnog raja. Potrošač u meni odmah se nadoveza: bio bi

potreban samo mali bazen sa tirkiznom vodom na jednoj od ovih kamenih

terasa. I laptop sa bežičnim internetom.

U dvorištima kuća, na verandama, tu i tamo videli su se ljudi na okupu:

domaćini u društvu sa rodbinom i komšilukom. Iza jedne otvorene kapije čuo

se žamor. Zavirih unutra i ugledah Stašu, Sonju i Sinišu. Sedeli su za

dugačkim stolom u ovećem društvu. Čuo sam kako jedan mršav

šezdesetogodišnjak, sede kose i izduženog lika, prekida i umiruje čoveka koji

se razgalamio:

“Skrati ako Boga znaš. Zapamti na kojoj si. Slušaj šta ti ja velim.

Dabome da je postojalo jezero. Od oktobra do Đurđeva dana ovuda se išlo

čamcima. Trebišnjica je polje plavila, a voda je navirala i iz podzemnih

pukotina. Ljudi su živjeli od ribarenja.”

“Ja!” – mudro reče starac koji je sedeo do njega. Otpuhnuvši dim,

nadoveza se: “Od kad je rijeka betonom zauzdana, nema više ni gaovice.”


19/118

19

“Gaovica?” – zapita se crnpurasti čovek čijeg sam se lika sećao iz

autobusa. “Nije li to onaj delikates što sam ga još djetetom kušao kod starog

Mijata Bakmaza?”

“Gaovica ti je rijetka riba, živi samo u kraškim vodama” – reče čovek

izduženog lica. “Ljudi su se za njom jagmili na hercegovačkim i dalmatinskim

pijacama. A služila je i kao prirodni prečistač. Ubaci se u čatrnju i tamo

prerađuje kišnicu.”

Starac odbi još jedan dim: “Nestalo jezero, nestala i riba.”

Ugledavši me, Staša polako ustade od stola i stade se provlačiti između

stolica, praćena Sinišinim mrgodnim pogledom.

“Ha, treba malo i odahnuti” – reče, hladeći se rukom kao lepezom.

“Lepo ih je slušati, ali i epika ponekad dojadi.”

Umesto farmerki i teksas jakne, na sebi je sada imala tanku letnju

haljinu bez rukava, tamno plave boje, sa sitnim tufnama. Haljina je sezala do

nešto iznad kolena. Zatim su sledili lepo oblikovani, više punašni nego

vretenasti listovi, i na kraju stopala sa crveno obojenim noktima, u lakim

kožnim sandalama.

“Poslepodne ćemo ići do grada” – nadoveza se. “Uspela sam da ih

nagovorim. Voziće nas Sonjin stric, a sa nama ide i njegov sin. Baš me kopka

taj hram na Crkvini, a hoću da vidim i stari grad.” Zagleda se u mene, prstima

uvijajući pramen kose. “Volela bih da i ti ideš sa nama. Ali u kolima nema

mesta…”

“Ne mari” – rekoh. “Ionako sam ošamućen od puta. Malo ću odremati.

Uveče će ovde biti veliko slavlje.”

“Čudno” – reče ona. “Sveti Ilija, a sve je mirno. Nema grmljavine.”


20/118

20

* * *

Naoružanje je stiglo u Južni logor – treba ga rasporediti. Revers

potpisuje pukovnik Maslać, za pošiljku odgovara kapetan Devlić. Na parkingu

ratne rezerve treba odblombirati vozila, zatim pozvati vojnike da utovare

sanduke. Deo materijala ćemo uzeti iz hangara kod manastira Duži. Nad

Leotarom se viju teški oblaci, ali nema odlaganja. Idemo putem prema

Dubrovniku. Ali kod raskrsnice u Kuparima skrećemo levo, ka Cavtatu i

Igalu. Odredište pošiljke je Kumbor, u Boki kotorskoj. Ali ko su uniformisani

ljudi oko mene? Nikoga ne poznajem. Bio je to košmar, i u snu sam znao da je

košmar. Zar Jugoslavija još postoji? Ovo su vojnici neke druge generacije.

Zašto još jednom moram da odslužim vojni rok? Zašto uvek mene prati peh?

Možda sam se na trenutak trgao iz sna, a možda i ne. Tek, prizor se

raspršio. Ukaza se nešto novo. Među planinama je bio usečen dubok klanac.

Je li to Bojana, Neretva ili Morača? Svakako jadranski sliv. Trebalo je grabiti

napred, i ja sam to činio – klizajući se, posrćući, splavareći, leteći. Iza mene je

ostajalo teško breme: robija, tamnica, rok službe. Negde ispred, nalazilo se

otvoreno more. Tamo je ono mesto, mesto u kojem sam već mnogo puta bio.

Mesto sa čarobnim vidikovcima i pitomim gajem borova, u kojem čovek

postaje lak kao pero. A odmah u zaleđu je gorostasni planinski venac,

kristalna gora strmih padina, odakle se mogu videti nepojamna čuda prirode.

Znam da je tako, ali nikad ih baš stvarno nisam video.

Probudio sam se i shvatio da se smrkava. Zar je moguće da su ovde

verige sveta, središnje bilo iz Strabonovih spisa, catena mundi? U trouglu

između Trebinja, Herceg Novog i Dubrovnika? Izađoh na verandu. Sa preke


21/118

21

strane polja, na obroncima brda, tamo gde su mi pokazali da se nalaze

Mrkonjići, rodno mesto ostroškog svetitelja, žmirkalo je nekoliko žućkastih

lampi. Unaokolo su se čuli koraci i kotrljanje sitnog kamenja – stazama oko

kuća kretale su se grupice ljudi. Tu i tamo čavrljanje bi smenio grleni smeh.

Odjednom shvatih da na verandi nisam sam. U senci, za niskim stolom,

nepomično je sedeo stari Anđelko Kovačina. Kad su nam se pogledi sreli, on

klimnu glavom i reče s odobravanjem:

“Dobro si spavao.”

Zašto je rekao da sam dobro spavao? Da li je to značilo da sam hrkao?

Plahnuh se vodom iz slavine na čatrnji i pođoh uzbrdo. Na brežuljku, u

boriku pokraj crkvice, bilo je postavljeno osvetljenje. Ljudi su čekićima

uč vrćivali malu binu, razvlačili gajtane, u prikrajku se dimio roštilj. Deca su

jurcala unaokolo, preskačući stepenice i potporne zidove terasa. Na klupi pod

borovima sedeo je dečak i svirao harmoniku, Bio je to Anđelkov unuk.

Naiđoh na grupu ljudi u kojoj je bio i Vaso Obradović. On mi priđe i

reče:

“Hajde, sad će slavlje početi. Ovo je moj sin Zoran, živi u Budimpešti,

oženjen je Mađaricom. Upoznali su se pre desetak godina, kad je Zoran radio

u hotelu u Dubrovniku. Ovih dana treba da ga krstimo, kad trebinjski paroh

svrati do crkvice.”

Pružih ruku plavokosom momku od nekih tridesetak godina, u čijem

se držanju mogla razabrati hladnjikava učtivost i uravnoteženost, svojstvena

mentalitetu ljudi srednje Evrope.

“Dobrodošli mili gosti, sa koje god strane bili” – oglasi se čovek na bini

preko razglasa. “Obradovići, Kovačine, Vukojevići, Gavrilovići, Medari,


22/118

22

Bakmazi, Pramenko i drugi, dobrodošli u Sedlare. Svet je širok, ali zavičaj je

jedan.”

Neko me dohvati za nadlakticu.

“Gde je Staša? Jesi li je video?” Bila je to Sonja. Šminka na licu bila joj

je razmazana, kao da je plakala.

“Zašto? Šta se dogodilo?”

“Otišli smo zajedno u grad, ali ona se izgubila. Tražili smo je po celom

Trebinju. Kod saborne crkve, na šetalištu duž Trebišnjice, pod platanima…

Kao da je u zemlju propala.”

“Zar nema mobilni?” – upitah.

“Nije dostupna. Verovatno je zaboravila da se prebaci na bosansku

mrežu. Otišla je da razgleda stari grad i dogovorili smo se da se kasnije

nađemo kod hotela ’Leotar’. Ali ona se nije pojavila. Vratili smo se bez nje, jer

smo mislili da se sama vratila taksijem. Ali nema je ni ovde.”

Sonja tiho jeknu i unezvereno se zagleda u mene. Izvadi maramicu i

obrisa nos.

“Lepo sam rekao da danas ne treba nikuda da idemo” – reče glas iz

pomrčine. Osvrnuh se i shvatih da je to Siniša. Ispod kratko podšišane crne

kose posmatrala su me dva besna oka, a ispod očiju su se nalazila zgrčena usta,

koje procediše: “Ali ona je zapela da vidi hram na Crkvini, jer joj je to neko

utuvio u glavu.”

“Hajdemo nazad u grad” – rekoh Sonji. “Gde je tvoj stric?”

“Pozlilo mu je i morao je da legne!” – kriknu ona i zamlatara rukama.

“Vrti mu se u glavi. Bojim se da će se šlogirati. A njegov sin je popio litru vina

pod platanima i sad nije u stanju da vozi.”

“Najbolje da javimo policiji” – reče Siniša. “Za svaki slučaj.”


23/118

23

“Samo bez panike” – rekoh. “Možda se zaista vratila. Hajde da još malo

procunjamo.”

Rekavši to, zaputih se pravo ka stolu za kojim su sedeli Vaso Obradović

i njegov sin. Imao sam sasvim drugu zamisao. Bila je to savršena prilika da

odigram ulogu spasioca.

“Moram da obavim jedan hitan poslić u gradu” – rekoh Zoranu.

“Možeš li da me prebaciš? Vratiću se taksijem.”

Bez mnogo razmišljanja, on iz džepa izvadi ključeve i stavi ih na sto.

“Opel vektra” – reče. “Parkiran je u dvorištu kod mog starog. Ispod

terase.”

“A ti?”

“Umoran sam kao pas. Ako nešto zaškripi, pozovi me telefonom.” On

izvadi nov čanik i dade mi vizit kartu.

“Kesenem” – rekoh, trudeći se da što bolje potrefim mađarski izgovor.

Strčah niz stepenice koje su vodile do prvih kuća pri vrhu brega. Neko

vreme kružio sam po mraku zavojitim stazama, ne mogući iz prve da

pronađem terasu. Najzad dospeh do poznate kapije i pritisnuh daljinski za

elektronsku bravu. Kresnuh mašinu, gume zagrebaše po kamenjaru i

automobil strugnu niz šljunčani puteljak. Šta se može dogoditi mladoj ženi u

gradu kao što je Trebinje? Nije to Bagdad ili Samarkand. Zamišljao sam

idealnu situaciju: pronaći ću je u starom gradu, popićemo piće u kafeu nad

rekom, prošetaćemo obalom, sesti na klupu u parku kod Njegoševog

spomenika… Sa uskog puta koji je vodio duž padine brega skretoh na isto

tako uzan put koji je vodio po sredini polja, po dnu nekadašnjeg jezera. Nikog

nije bilo na vidiku; ni vozila, ni prolaznika. Odjednom osetih talas

malodušnosti. Šta ako se zaista već vratila? Ako joj je naprosto trebalo neko


24/118

24

vreme dok savlada uspon Semiramidinih vrtova? Možda već sedi sa društvom

za drvenim stolovima i pevuši melodije sa razglasa.

Putić je vodio do uključenja u široki kolovoz na drugoj strani polja.

Desno je bilo skretanje za manastir Tvrdoš i nekadašnju kasarnu Južni logor.

Usporih kod malog mosta koji se uzdizao iznad betonskog korita reke. Tada

primetih da se iza okuke na glavnom drumu pojavljuju farovi automobila.

Vozilo se kretalo sporo, a zatim se zaustavilo na mestu gde se odvajao put

prema Sedlarima. Bilo je to veće vozilo, kombi ili van. Na uskom putu,

verovatno bismo imali problema sa mimoilaženjem. Vozač je odlučio da

sačeka da prođem. Prišavši do razdaljine od nekih desetak metara, shvatih da

je to beli lendrover sa oznakama Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija. Stajao je

iskrenutih točkova, zloslutno bleštećih farova, kao da mi neće dozvoliti da

umaknem. Zaslepljen, pritisnuh kočnice, nastojeći da odredim pravac,

pomiren sa mogućnošću da me već sledećeg trenutka zaskoče ljudi sa

automatima.

Džip zatrubi i na nekoliko trenutaka uključi rotaciona svetla. Je li to

bio znak da sam uhapšen, ili da treba da požurim? Vrata lendrovera se

otvoriše sa obe strane. Sa mesta vozača iskorači čovek u uniformi, sa

ogromnom kapom na glavi. Kao hipnotisan, izađoh iz automobila i zaputih se

ka njemu. Čuo sam ženski glas, mrmljanje i prigušen kikot. Predamnom je

stajao čovek opremljen za vojnu paradu. Rukavi, naramenice, džepovi na

grudima, bili su ukrašeni šljaštavim činovima. Na oficirskoj kapi presijavao se

metalni znak, a sa strane je štrčao nekakav izraštaj. Paunovo pero?

“Bonsua” – reče on hladno, dodirnuvši ispruženim prstima čelo. Negde

iza njegovog ramena, primetih kako Staša s nelagodom krši ruke.


25/118

25

Zar je moguće da na početku dvadesetog prvog veka postoje ovakve

uniforme? Čovek je ličio na generalisimusa sa Versajske mirovne konferencije.

Posmatrao me je strogo i bezizražajno, ali oči mu behu krupne, dobroćudne,

sa primesom slovenske sete. Donji deo lica odavao je drugačiji utisak. Usne

behu oštro izvajane i vojnički surove, natkriljene smešnim brkovima koji su sa

strane malo stremili u vis.

“Mesje, moja misija je gotov” – oglasi se on na teško razumljivom

srpskom. Potom istupi još korak napred i zagleda mi se u lice. Osetih miris

parfema. “Izgleda voliš mlada dama. Zašto puštaš da luta? Ako hoćeš žena da

voli ženski, ponašaj prema njoj muški.”

Pre nego što sam stigao da bilo šta kažem, on se okrete, priđe Staši i

poljubi je u ruku.

“Maren, hvala puno!” – uspe ona da mu dovikne pre nego što je

uskočio u džip i zalupio vratima.

* * *

Zatekoh Zorana na mestu gde je bio i pre nekih pola sata. Položih

ključeve na sto i potapšah ga po ramenu. Ž vaćući, on odloži viljušku i mahnu

mi rukom.

“Već si završio?” – promrmlja punim ustima.

“Ispalo je da ne treba da idem” – rekoh. “Jesi li video moje društvo?

Sonju? Sinišu?”

On mi prstom dade znak da nije.

Za stolovima, među borovima kraj crkvice, sve je vrvelo od ljudi. Čulo

se zveckanje tanjira, žamor, smeh. Niko nije obratio pažnju na nas. Nađosmo


26/118

26

dva slobodna mesta za drvenom tezgom i sedosmo, još zadihani od uspona.

Neko vreme Anđelkov unuk je ponovo zabavljao goste svirajući harmoniku,

zatim okrenuše na starogradske melodije, sve dok ih s drugog kraja ne

nadjačaše grlati muškarci brđanskim gangama. Primakoh pladanj sa sirom i

pršutom, ali Staša ne htede da uzme zalogaj. Umesto toga, zatraži da joj

natočim čašu vode.

“I tako” – rekoh – “čekala si sa pogrešne strane.”

Ona se s nelagodom promeškolji na stolici.

“Rekla sam ti. Prvo sam zakasnila, a onda sam pola sata čekala kod

zadnjeg ulaza ’Leotara’. Kad sam to shvatila i otišla do glavnog ulaza, tamo ih

više nije bilo.”

Bio sam razočaran epilogom svoje spasilačke misije. Staša je bila

potuljena zbog pometnje koju je izazvala. Priznadoh sebi da je ipak bila

preterana maštarija o vitezu, princezi i strasnom padanju u zagrljaj. Ali činilo

mi se da je sve otišlo u drugu krajnost, da bi iz nekog razloga krivicu trebalo da

osećam ja – nepoželjni svedok koga bi najbolje bilo ukloniti.

Ona se zagleda mimo mene, potom se osvrnu na drugu stranu, ne bi li

pronašla svoje prijatelje. Ugurah u usta komad sira i počeh da ž vaćem. Prošlo

je četvrt sata.

“Tu si!” – dreknu Sonja hvatajući je za ramena. Odnekud iz pozadine,

ozaren, pojavljivao se Siniša. Od sreće, kao da je pronašao izgubljeni

nov čanik, on zagrli Stašu, zatim mi srdačno pruži ruku, kao poštenom

nalazaču. Odjednom nastade promena. Staša živnu i poče naširoko da

objašnjava šta se dogodilo. Bilo je tu pojedinosti koje su nedostajale u šturom

obrazloženju namenjenom meni.


27/118

27

“Ne, nisam ni ponela mobilni. Dugo sam šetala po starom gradu. Pila

sam espreso u jednom kafiću. Čini mi se da sam tada prvi put videla tog tipa,

Marena. Prošao je sa još dvojicom vojnika. Mislim da je to bio on. Ne znam

da li je i on mene primetio. Kad sam pogledala na sat, shvatila sam da kasnim.

Onda sam se vrtela u krug i tražila hotel ’Leotar’, a kad sam ga našla, nisam

znala da je to zadnji ulaz.”

“Zašto nisi uzela taksi?” – upita Sonja.

“Htela sam. Tražila sam taksi stanicu, a onda izbila na parking kod

saborne crkve. Shvatila sam da je to put kuda smo došli. Jednostavno sam

ispružila palac. Nije prošlo mnogo i naišla je ta kolona. Kad sam videla

’Unprofor’ nisam htela da stopiram, ali Maren se ipak zaustavio. Pitao me je

kuda idem, a zatim mi predložio da me poveze.” Staša se načas zamisli, zatim

se nasmeja. “U stvari, više je to bila naredba. Ostatak kolone je na sledećoj

raskrsnici skrenuo nalevo, prema gradu, a mi smo produžili do Sedlara. To

jest do raskrsnice… Kako je tvoj stric?”

“Bolje mu je” – reče Sonja. “Pridigao se i večerao, ali je ostao da leži.

Slušaj, moj brat je doveo društvo iz grada. Jeste da su klinci, ali imaju dve

gitare i odlični su akustičari. Prave žurku u jednoj kući. Idemo?”

“Sve je bolje od ovih gangi” – reče Siniša.

Sve troje ustaše u isti mah i zaputiše se nizbrdo stepenicama. Mene niko

nije pitao za mišljenje. Izgleda da se podrazumevalo da ja nikad nemam

primedbi. Odlučih da slušam gange. Naposletku, bio je to nepatvoreni

hardkor u odnosu na akustiku.

Prešavši nekih pet metara, Staša zastade i osvrnu se. “Ideš?” Učinilo mi

se da je njena ozarenost malo potamnela u trenutku kad je to rekla.

]utke se pridigoh i pođoh za njima.


28/118

28

Zabava se održavala u napola renoviranoj kući koja je iznutra bila sveže

omalterisana, ali ne i okrečena. Na podu nije bilo parketa, niti je u sobama

bilo pokućstva. U slabo osvetljenom dnevnom boravku, na barskim stolicama

sedela su dva dvadesetogodišnjaka sa gitarama. Svirali su “Nirvanu”: “Čovek

koji je prodao svet”. Svirali su prilično dobro. Bilo je jasno da se uveliko

poistovećuju sa stvarnom ili izmaštanom osećajnošću koju je oličavao Kurt

Kobejn. Prošlo je bilo osam godina od Kobejnove smrti, a on je bio rođen iste

godine i istog meseca kad i ja. Pomisao da bih mogao biti nečiji idol natera

me na smeh. Po kući se vrzmalo petnaestak, dvadesetak mladića i devojaka.

Generacijska razlika činila je da se osećam kao da bih im mogao biti u

najmanju ruku strikan. Namćorasti strikan koga je živcirala klinačka

nadobudnost i priklanjanje Kobejnovoj krilatici “bolje sagoreti nego uvenuti”.

Istina, bio sam svestan da je tu ponajpre reč o subjektivnom stavu: osećaj da

sam prestareo prvi put me je žestoko ošinuo kada sam imao dvadeset dve

godine; sedeo sam u kafeu i najednom shvatio da su za stolovima oko mene

sami tinejdžeri, da su srednjoškolska ludovanja zauvek okončana. Od tog

vremena postepeno sam se oporavljao od iznenadnog, uznemirujućeg

otkrivenja prolaznosti, ponekad čak uspevajući da se osećam mlad.

Iako je bio jedva nešto mlađi od mene, Siniša se bolje uklapao u

ambijent. U jednoj ruci držao je konzervu piva, u drugoj mu se dimila

cigareta. Šaputao je nešto Staši na uho, a ona je pljeskala rukama, smejala se i

gledala ga širom otvorenih očiju, puna iščekivanja. Ipak, činilo mi se da to

nije pravo udvaranje. Kao da su bili stari prijatelji, ili nekad davno ljubavnici.

Ohrabren tim utiskom, iskoristih trenutak kad je on otišao po novu turu pića

i primakoh se Staši. Počeh da govorim nešto što je i meni samom od početka

delovalo previše ozbiljno i neprimereno trenutku. Ona me je strpljivo slušala,


29/118

29

čkiljeći da bi bolje upila reči, a posle nekog vremena ljubazno se izvini,

pogladi me po gležnju ruke i reče da će se odmah vratiti. Zamakla je u drugu

prostoriju i nije je bilo deset minuta. Rekoh sebi da je bilo dosta natezanja.

Mudrost stara kao ljudska vrsta govorila je da su žene one koje biraju. U toj

igri, osvajači su toliko zaslepljeni da i ne znaju da su unapred odabrani. Ovo je

bila igra mačke i miša. Možda sam ja bio mačak, ali izvesno je bilo da me ona

nije odabrala.

Izađoh na svež vazduh i spustih se na betonske stepenice usečene

između dveju stena pokraj kuće. Momci su još neko vreme svirali, potom

odložiše gitare. Iz unutrašnjosti se začu muzika sa plejera. Uskoro i to

prestade, i društvo poče u malim grupama da izlazi iz kuće. Staša i Siniša me

nisu primetili. Sa malim zakašnjenjem na vratima se pojavi Sonja i potrča za

njima.

“Kuda?” – viknuh, ustavši sa stepenica.

“Idemo gore” – reče ona. “Nova ideja. Diskoteka na otvorenom.

Požuri.”

* * *

Na verandi kuće Anđelka Kovačine bilo je tiho, ušuškano, i ponovo se

osećao opori miris žalfije. Gore u boriku više nisu pevali. U bokorima trave,

po obodu male bašte teškom mukom otrgnute od kamenjara, nešto je

svetlucalo poput rasutih dijamanata: svici. Zrikavci su se oglašavali uporno,

postojano, u pravilnom ritmu. Oni nisu žurili nikuda i nisu se žacali zbog

toga što žive samo jedno leto. Tajna mudrost sadržana u njihovom instinktu

kao da im je govorila: među ovim planinama, milioni su živeli pre tebe, i ništa


30/118

30

nisu mogli promeniti; nećeš ni ti; strpljivo čekaj da se ispiše tvoj krug samsare.

Ali čovek, čovek je bio razapet. Je li ovaj kamen opsena, maja, ili tvar

ispunjena božanskom blagodati? Je li moguće da se u jednoj osobi

nerazmrsivo sjedine nadnebesni Bog i ljudski organizam? Prema Deni de

Ružmonu, to su bila ključna pitanja, temeljne opcije koje predodređujuju

celokupan sklop civilizacija. Na ovim stranama, pod znakom krsta, borba,

trpljenje i nada bili su više nego stvarni. Nemir, žudnja za preobražajem, bili

su u samom srcu te opcije. Ali stvarno je bilo i pitanje – da li se verom, u

objavljenu ili odabranu istinu, zaista može u isti mah čitati i dopisivati

kosmička knjiga?

Opet su se čuli koraci i kotrljanje kamenja. U kućama na obroncima

palila su se i gasila svetla. Ljudi su odlazili na počinak. U pojatama, gde su bile

smeštene koze i ovce, povremeno bi se oglasila klepetuša. I ovo veče

okončavalo se banalno, iako je počelo sa puno žara. Tako biva i sa ljudskim

životom, a možda i sa celokupnom istorijom. Po delu staze koji se video sa

verande prođe nekoliko tamnih prilika. Predvodnik je u ruci držao baterijsku

lampu. Čuo sam kako jedan od njih objašnjava: “Tamo počinje staza. Ako

požuriš, na moru si za tri sata. Ali sad se ne može. Druga država.” Usledi

nekoliko nerazgovetnih rečenica. Neko se zasmeja, zatim uspeh da razaberem

samo reč “Bajica”, ili “majica”. Obazreh se oko sebe. Na niskom stolu nalazila

se buteljka vina sa dve prevrnute čaše. Odigoh bocu. Bilo je to gusto, uljasto

vino, tamno kao noć. Natočih i otpih gutljaj. Bilo je oporo, bez trunke

grožđanog šećera. Smesta osetih njegovo dejstvo. Opuštalo je i nagonilo u

vode melanholije. Nedaleko odavde, jednog avgustovskog dana, pre petnaest

godina, obukao sam civilno odelo i izašao kroz kapiju Južnog logora. Pre no


31/118

31

što sam uhvatio autobus za Mostar, išao sam sredinom ulice, miran i lak.

Slobodan. Disao sam punim plućima i upijao ljudske likove, obrise

mediteranskog gradića, belinu hercegovačkog leta, bilje, uzavrele ulice

Mostara i nadrealnu geometriju mosta nad Neretvom. Sve opcije bile su

otvorene. Ali, počev od tog trenutka, svaki naredni izbor sužavao je put,

sputavao slobodu, nagrizao arkadijsku čistotu blaženog avgustovskog dana.

Postojala je jedna mučna slika. Da li se to stvarno zbilo ili sam samo sanjao?

Vratio sam se u svoj stan, u svoju sobu. Ono što je bilo iza mene bilo je lepo, i

bilo je dobro: snovi, zaljubljenosti, putovanja, maturski rad o Crnjanskom,

čak i truckanje vojnim kamionima i ljuljanje u desantnim čamcima kraj

Šipana i Pelješca. Ali sad je tu bila soba sa četiri zida, jesen na pomolu, i ja

nisam znao šta da radim niti kuda da se denem. Nije bilo izlaza. Ličilo je na

slobodu, ali se pretvorilo u krletku. U toj sobi ostao sam do današnjeg dana.

Ali svet oko mene prošao je još gore. Država se raspadala u dugoj agoniji,

srušen je i stari most nad Neretvom. Znao sam da se u nekadašnjoj prijavnici

kasarne Južni logor sada nalazi spomen soba sa tri stotine portreta. Bila su to

lica mladića i ljudi iz ovog kraja, koji su stradali u ratu.

Zašto mi se u svest urezalo ime Bajica, ili reč majica? Iz glave nisam

nikako mogao da izbijem ono što mi je te večeri na raskrsnici rekao

nakinđureni Francuz. Da vas žena voli ženski, morate sa njom postupati

muški. To me je iz nekog razloga zabezeknulo. Bio je to aforizam koji sam već

negde pročitao, nešto sasvim poznato. U trenutku kad mi se oficir uneo u lice,

osetio sam da mi se nešto u mozgu otkačilo. Bio je to samo titraj, ali bio sam

potpuno svestan da prolazim kroz iskustvo “deža vi”. Parapsiholozi su ovo

tumačili kao dokaz da je moguće zaviriti u prethodnu inkarnaciju. Ali to bi

značilo da je Niče bio u pravu: svaka inkarnacija potpuno je jednaka


32/118

32

prethodnoj. Pamtio sam navod iz “Zaratustre”: “Vraćaću se večno ovom

jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem, da ponovo učim večito

vraćanje istih stvari.”

Iz zvučnika na bregu početkom večeri dopirale su narodne i zabavne

melodije, ali sada su se tinejdžeri dočepali razglasa i kotlinom je odjekivalo

dumbaranje tehno remiksa. Tuf – taf, tuf –taf. Činilo mi se da je to obrada

nekog prastarog, neandertalskog, paleolitskog rituala, sa udaraljkama i

vokalom koji bi povremeno zavrištao: “Hijaaa hah!” Tuf taf, tuf – taf.

Pade mi na um da, prema izvesnim tumačenjima, Ničeova ideja o

večitom vraćanju istog nije slavila učmalost, već, paradoksalno, njenu

suprotnost - pozivala je da se oduševljeno prigrle svi aspekti života i da se u

svakom trenutku načini najbolji mogući izbor. Možda mi je to pomoglo da se

iznenada setim ko je bio Bajica. Bio je to Mehmed Paša Sokolović. Živi dokaz

da je moguće umaći kandžama banalnosti. Sećao sam se toga iz nekog

novinskog feljtona. Ktitor ćuprije na Drini rođen je kao hrišćanin u seocetu

na reci Lim. Šta je u životu mogao očekivati čovek drugog reda, raja, u zabiti

imperije što je sezala od Budima do Omanskog zaliva? Pa ipak je Bajo sa

sedamnaest leta odabran za carskog vojnika. Postao je veliki vezir i sultanov

zet, gospodar vojski od Sigeta do Indije.

Možda sam ipak odabran? – pomislih.

Polako ustadoh sa klupe na verandi i sačekah da mi se glava razbistri od

vina i mozganja. Staza je vijugala uzbrdo, posuta kamenčićima, kao da je tuda

prošao Ivica iz bajke. Najednom osetih da sam miran, spokojan, da je debelo

slano more tu, iza brega, da miluje i gladi tvrdi krečnjak u koji se kopno

izmetnulo idući mu u susret još od blatišta Panonije. Pod borovima je sedelo

svega nekoliko raštrkanih grupica. Dečaci su skupljali flaše, stariji slagali


33/118

33

tanjire, viljuške, noževe. Sa druge strane, na maloj platformi kraj stuba sa

zvučnikom, nekoliko devojaka i mladića je mlataralo glavama, istezalo udove,

krivilo vratove. U polumraku, učini mi se da među njima vidim Sonju, ali

Staša nije bila tu. Prođoh još nekoliko koraka, penjući se prema crkvi.

Ona izbi odnekud iz mraka i dohvati me za nadlakticu.

“Mislila sam da me nećeš tako lako pustiti na miru.”

“Takav sam, bez plamena u horoskopu.”

“Sve si pokvario” – reče ona. “Mogla sam se udati za vatrenog Francuza

sa Azurne obale.”

“Nije to bio Francuz.”

“Nego ko?” – upita ona, s grimasom čuđenja.

“Hijaaa hah!” – prolomi se iz zvučnika i razli po okolnim visovima, kao

poziv na zbor dušama davno upokojenih pećinskih ljudi.

“Bio je to Dučić” – rekoh.

Ona mi uputi tup, isprazan pogled.

“Čudno” – reče posle izvesnog oklevanja. “To je prvo što sam i ja

pomislila kad sam ga videla. Svi ti bedževi, činovi… Preko ramena je imao

lentu. Ili oprtač. Pa i ufitiljeni brkovi. Upravo tako je na slikama izgledao

Dučić u diplomatskoj odori.”

“A zna se i da je tečno govorio francuski” – rekoh.

Staša na trenutak nabra obrve.

“Znaš li šta mi je rekao pre nego što smo ušli u džip?” Ona šeretski

napući usne, dajući mi do znanja da će ga oponašati. “Ima ž ene sa lepe oč i koje

ne znaju gledati i ž ene sa najlepše usne što ne znaju se osmehivati. A kad je ubacio u

brzinu, dodao je: Madam, vi imate i umete. Ona prva rečenica, uverena sam da


34/118

34

je to Dučićeva misao. Sećam se tog citata iz ’Blaga cara Radovana’. Kako je to

moguće?”

“Sve je moguće” – rekoh.

Staša prasnu u smeh.

“Kad malo bolje razmislim, laf čina je bio Dučić.”

Dok smo to govorili, primicali smo se crkvi, i sada sedosmo na bedem.

Sa betonske osmatračnice, u mraku se činilo kao da je voda na dnu polja

ponovo nahrupila iz podzemnih pukotina. Jezero se vratilo, a svetla zaselaka

na drugoj strani bila su svetionici.

Uhvatio sam je za ruku. Usne poleteše jedne ka drugima, a za njima i

ostatak naših tela. Grebala je, štipala, ujedala. Onako kako su to verovatno

činile i Ilirke u drevnom kraljevstvu Teute. Hrvali smo se na litici, zatim je

zgrabih obema rukama i odigoh od zemlje, kao nevestu ili obrednu žrtvu. Bila

je divlja, ali znao sam da će se pripitomiti.

“Ništa nije zauvek izgubljeno” – viknuh da bih nadjačao muziku, ali

nisam čuo sebe. Tuf – taf. Video sam samo njene rastvorene usne i niz belih

zuba, lice s mačji suženim očima i osmehom radovanja, prepuštanja i pada.

Pogledah ka nebu. Duž mlečnog puta sevnula je zvezda padalica, a

zatim još jedna. Zatim još nekoliko u isto vreme. Bila je to kiša meteorita,

vatromet svevišnjeg pirotehničara. Sveti Ilija je ipak jezdio nebom, a točkovi

njegovih kola sipali su varnice tandrčući po zvezdanom kršu. Je li to Ilija

gromovnik, munjobija Zevs, ili strašni Perun iz skitskih šuma brezovih?


35/118

35

ITAKA U ZMAJ JOVINOJ

Urednik strane za poljoprivredu u redakciji regionalnih novina imao je

običaj da za svaki dan predloži prigodni lajtmotiv. Zvali smo to mantra.

Jednom bi to bila sumorna ali neosporna krilatica da “nijedan dan nije

dovoljno loš da ne bi mogao biti još gori” – neka vrsta kandidovskog utuka na

Lajbnicovu tezu o najboljem od svih mogućih svetova; drugi put bi to bila

kakva svakidašnja prostonarodna mudrolija, poput one da “loš alat obruka

majstora”. Kad bi se huljavi severoistočni vetar, koji smo zvali vetar vešanac,

udružio s nepovoljnim geomagnetnim strujanjima i visokim atmosferskim

pritiskom, zaposleni su umeli da se zakrve u bučnim, praskavim prepirkama.

Urednikova mantra za takav dan bila je: “Felini nije isključio kameru.”

Sedajući pred monitor i uključujući “internet eksplorer”, neobavezno

ga upitah:

“Mantra za danas?”

Bio je petak pre podne, početkom novembra. Dan bez vetra, što znači

da je mogao biti i gori. Još jedno izdanje bilo je zaključeno. Izložbe, književne

večeri i pozorišne predstave koje smo u prošlom broju najavili, u ovom broju

bile su propraćene izveštajima, a događaje najavljene u ovom broju trebalo je

propratiti za naredno izdanje. U takvim okolnostima, vreme je nemilice

grabilo napred.

Kao da mi je pročitao misli, urednik se oglasi:

“Idu dani.” Izgovorio je to pomalo odsutno, tek pošto je na tastaturi

završio započetu rečenicu. “Idu dani” - tako je zapravo glasio nadnaslov


36/118

36

redovne kolumne u rubrici za poljoprivredu konkurentskih novina. Bila je to

univerzalna mantra, prigodna za svaki dan koji nije davao povoda za neku

osobenu mudrost.

Pročitah izbor agencijskih vesti na jednom od internet pretraživača. U

Iraku su besneli sukobi oko grada Faludže, Rusija se još oporavljala od

tragedije u Beslanu, gde su teroristi u školskoj sali ubili više stotina dece. Ko je

to rekao – Volter ili Edvard Gibon? Istorija jedva da je nešto više od spiska

zločina i nesreća.

Sekretarica zaviri u redakciju i reče da me traži stranka. U hodniku me

je čekao kratko podšišani mladić krupnih šaka i debelog vrata, koga nikada

ranije nisam video. Nakašljavši se, reče:

“Došao sam, eh, da vam predložim saradnju. Moj rođak Leo, znate, ima

preko devedeset godina. On je pisac i ima nekoliko knjiga objavljenih na

engleskom i italijanskom. Opasna starina, prošao je ceo svet i svašta preživeo.

Ako nemate ništa protiv, eh, on bi hteo da priloži neke od svojih napisa za

novine…”

Koliko nesvakidašnjih sudbina može biti u okrugu od dvesta hiljada

ljudi? Kad neko radi u regionalnim novinama deset godina, shvati da je teško

izbeći ponavljanja. A opet, setih se nečeg što mi je jednom, u vreme

hiperinflacije, rekao trgovac antikvitetima, kad sam ga upitao ima li kraja

otkrivanju baroknih garnitura, stilskih lustera i Šumanovićevih slika na usko

ograničenom prostoru kao što je naš. “Čim pomisliš da je vrelo presušilo” –

rekao je – “na tržištu iskrsne nešto novo. U tome je draž antikvarskog posla.”

“Čekajte” – obratih se mladiću. “Hajde da prvo porazgovaram sa vašim

rođakom. Da napravimo prvo priču o njemu?”


37/118

37

“Mi stanujemo u Zmaj Jovinoj ulici. Ja sam Dragan, a moj rođak – zove

se Leo - živi u istoj kući sa mojom porodicom. Možete, eh, doći u svako

doba.”

U subotu poslepodne zaputio sam se na naznačenu adresu. Svetski

putnik, pisac poliglota, zar je moguće da je takav čovek odabrao da se u

dubokoj starosti posveti pisanju za regionalne novine? Zmaj Jovina ulica

oslanjala se na stari gradski park Plankert, nazvan tako po varoškom apotekaru

Franji Planku, koji je svoje imanje s baštom 1834. godine zaveštao gradu. Da

bih došao do odgovarajućeg kućnog broja morao sam proći stazom ispod

krošnji starih kedrova i sofora, a zatim pokraj spomenika sa bistama pesnika

Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja.

Bila je to jedna od prostranih, masivnih kuća koje nisu imale kolski

ulaz, jer je trotoar bio na znatno većoj visini od kolovoza. Vrata behu

zaključana, a kad sam pozvonio, unutra me uvede lako obučena, vitka žena u

papučama, za koju sam pretpostavio da je Draganova žena. U predsoblju me

dočeka Dragan. Za ruku je držao dete od tri godine, koje je iz nekog razloga

plakalo.

“Leo je vrlo otresit, ali ga sluh ne služi dobro” – reče on. “Treba

govoriti glasnije.”

“Je li on vaš rođak?” – upitah još jednom.

“Tako nekako” – dobio sam neodređen odgovor.

U sobi koju je zagrevala plinska peć, Leo je završavao ručak. Draganova

žena uđe i iznese poslužavnik sa praznim tanjirom.

“Vrlo mi je drago” – reče on prilazeći i rukujući se obema šakama.

Imao je govorni manir nekoga ko je navikao da bude opširan, i ophođenje

čoveka koji je bio vaspitan u nekoj drugoj epohi. Očekivao je goste, pa je na


38/118

38

sebi imao sivo odelo i sivu kravatu, komplet koji je mogao biti poslednja reč

mode u vreme kubanske krize 1962. Dospeo sam u životno doba kad sam

imao poteškoća da odredim ima li neka mlada žena devetnaest ili dvadeset

šest godina. Isto tako, trebalo je biti stručnjak za procenu nečijeg uzrasta posle

osamdesete. Po onome što sam čuo, preda mnom je bio čovek od devedeset

četiri godine. Omanjeg stasa, živahnih očiju i sede kose koja je već poprimila

žutu boju duvana, kao osoben znak drevnosti.

“Da, ja sam Leonid Jovanović, jedinac u majke, rođen 29. juna 1910. u

Beogradu. Završio sam nižu Vojnu akademiju 1930. godine, a na Višoj vojnoj

akademiji diplomirao sam neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u

oktobru 1940. Stanovali smo u Beogradu, u opštini Palilula. Majka Bosiljka,

čije je devojačko prezime bilo Jeftović, je od starih Beograđana. Što se kaže –

još od Turaka. Otac mi je, negde krajem 19. veka, kao dečak dospeo u

Beograd iz Bosne. Otac je rano umro, a majka je pre Prvog svetskog rata

dobila nameštenje kao profesor srpskog i nemačkog jezika u Velesu u

Makedoniji. Za vreme rata je cela škola bila evakuisana u Solun. Tamo se

moja majka udala za jednog Grka, Kipranina, mog očuha, po imenu

Konstantin Kiriakidis. Na tom venčanju kum je bio Jovan Dučić, književnik i

diplomata. Moj očuh je za vreme Prvog svetskog rata bio vojni lekar u srpskoj

vojsci, a posle rata je prešao u našu zemlju. Živeli smo u Skoplju. Tamo sam se

školovao od trećeg razreda osnovne škole do šestog razreda gimnazije. Posle su

se razišli - očuh se vratio u Grčku, a majka i ja u Beograd.”

Ovako je, kao iz topa, priču o svojoj neobičnoj sudbini započeo

nekadašnji oficir vojske Kraljevine Jugoslavije.

Dragan, koji je sedeo na drvenoj stolici nedaleko od mene, odjednom

viknu: “Leo, ispričaj kako si dospeo u Italiju!”


39/118

39

“Čim sam završio vojnu akademiju – nastavi starac – “određen sam za

komandira granične čete na potezu Tetovo – Gostivar – Debar, iako sam se u

potaji nadao da će mi kao školovanom oficiru pripasti neki štab. Na početku

rata sam ranjen u nogu, od italijanskog mitraljeza. Bio sam u bolnici u Debru,

a onda su me zarobili Italijani. Poslali su me u logor Vestone, u severnoj

Italiji, blizu jezera Komo. Tu su uglavnom bili oficiri – Srbi, uz nešto Jevreja i

Slovenaca. Uslovi nisu bili loši. Tamo sam počeo pisanje studije “Evropa u

previranju; geopolitika od 1912. do 1945.”, na engleskom jeziku. U ono

vreme nadao sam se da ću posle rata negde dobiti katedru za geopolitiku. Kad

je Pjetro Badoljo 1943. potpisao kapitulaciju Italije, logor je raspušten, ali ja

sam se u Jugoslaviju vratio tek maja 1945, i to zahvaljujući jednoj neobičnoj

okolnosti.”

“Kakvoj okolnosti?” – upitah ja, ali nedovoljno glasno da bi me

sagovornik čuo. On i bez toga nastavi:

“Titovci su bili obnarodovali da porodice treba da pozovu svoje da se

vrate iz inostranstva, a poruke su upućivane radio talasima. Moja majka je

poslala poruku: ’Sine, leči svoju bolesnu nogu’, što je trebalo da znači ’Ostaj

tamo gde jesi’. Ali na radio stanici su promenili tekst u: ’Sine, dolazi odmah,

očekuje te tvoja brižna majka’. Tako sam se ja presaldumio i došao zbog

majke. Kad sam se pojavio u Beogradu, ona je bila zapanjena. A iznenadio

sam se i ja, jer sam video da je u šestoaprilskom bombardovanju izgubila oko,

u isto ono vreme kad sam i ja ranjen u Makedoniji.”

“Kako ste onda ponovo dospeli u inostranstvo?” – viknuh ja.

“Polako, doći ćemo i do toga. Pošto sam znao jezike, neko vreme sam u

Beogradu radio pri agenciji za rehabilitaciju Ujedinjenih nacija UNRA, a

onda sam dobio posao kao službenik u Ministarstvu za saobraćaj. Ali tu se


40/118

40

nisam dugo zadržao. Tražio sam raskid radnog odnosa, jer sam želeo da

pronađem posao u Rijeci. Dati otkaz - takvo nešto bilo je gotovo nepojmljivo

u ono vreme, ali ipak su mi izašli u susret. Tako sam otišao u Rijeku i zaposlio

se u rafineriji ’Romsa’.”

Na pitanje otkuda to da je izabrao baš Rijeku, moj sagovornik

zaverenički izvi obrve:

“Pitanje je na mestu. Imao sam naime plan da se što više približim

Italiji. A otkriću vam i zašto. Kao što znate, u to vreme kod nas je vladala

diktatura proletarijata, po Marksovoj doktrini. Na pijacama se nije moglo

ništa kupiti. Ustajao bih ujutru, po mrklom mraku, da na bonove kupim hleb

u pekari, ali pekar bi mi rekao da hleba nema – sve je već bilo razdeljeno. Pa i

u Rijeci, u kantini bismo za ručak dobili grašak sa žiškom. Kupio sam bio

nešto kukuruznog brašna i mesecima sam za večeru jeo isključivo proju. To mi

je dodijalo.”

Starina na trenutak zastade, popravi naočari, zatim otvori stari kofer i

izvadi nekoliko knjiga sa naslovnim stranama na italijanskom i engleskom

jeziku. Jedna je bila pesnička zbirka, objavljena u Torontu pre samo dve

godine. Jednostavni, gotovo detinji stihovi u njoj slavili su posvećenost veri.

Druga knjiga bila je teološka studija – rasprava o angeologiji, objavljena u

Italiji sedamdesetih godina. U zaglavlju je stajalo ime autora: Leo T.

Jovanovich.

“Jednog dana, 1952. godine” – nastavi on – “krenuli smo brodom iz

Rijeke. Bilo nas je četvorica muškaraca i jedna žena. Duvala je jaka bura,

motor nam se kvario i mislio sam da će nam tu biti kraj. Ipak smo stigli do

Italije. Dospeo sam u logor za izbeglice Fraskete, u provinciji Frozinone, nekih

sto kilometara južno od Rima. Potom sam u Rimu čekao emigraciju za


41/118

41

Kanadu i uz put se, iako za to nisam imao dozvolu, zaposlio kao nadzornik na

izgradnji jedne fabrike za hromiranje. Vlasnik je želeo da me zadrži, ali mene

je nešto vuklo preko okeana. U Kanadu sam krenuo aprila 1954. godine iz

Napulja, brodom koji se zvao ’Vulkanija’.”

“Leo je studirao u Torontu” – reče Dragan. “Pitaj ga kako je postao

misionar.”

“Studirali ste teologiju?” – upitah.

“Tri godine. Priključio sam se kanadskom ogranku baptističke crkve

čije je sedište u Pensilvaniji. Zapravo, moje zanimanje za religiju je nasleđeno.

Majka je bila veoma religiozna, kao i njen otac. Pre Prvog svetskog rata, pre

nego što bi počeo posao u radnji, on nikad nije propuštao jutarnje

bogosluženje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kao misionar evangelista, 1961.

godine došao sam u Firencu, gde sam propovedao biblijsko učenje. Kasnije

sam dospeo u Peruđu, gde sam diplomirao na tamošnjem Univerzitetu za

strance. Posle toga nastanio sam se u Trstu, da bih bio bliže Jugoslaviji i majci.

U Trstu sam ostao sve do oktobra 1984. Onda sam se vratio u Kanadu.”

Neko vreme smo ćutali, razmišljajući o onome što je rečeno. Kum

Jovan Dučić, logor Vestone, Pjetro Badoljo, bekstvo preko Jadrana, brod

’Vulkanija”… Ovaj čovek je bio živa enciklopedija dvadesetog veka.

“A onda” – nadovezah se ja – “povratak na rodnu grudu. Zašto baš

Banat?”

“Bog me je rukovodio. U Srbiju sam došao u julu 2003. Vođen duhom,

odabrao sam Zrenjanin, gledajući mapu. Ovo je miran, spokojan grad, sa

mnogo lepih građevina. Želeo bih da na neki način budem od koristi

zajednici. Imam mnoštvo rukopisa. Možda bi neke novine ili časopisi želeli da

ih objave. U tom slučaju bila bi mi potrebna sekretarica, jer se teško služim


42/118

42

pisaćom mašinom. U rukopisu imam i veliku antologiju duhovne poezije.

Možda ima zainteresovanih izdavača koji bi želeli da objave ovu knjigu, ili da

prevedu moju autobiografiju sa engleskog? To je rukopis od 396 strana, pod

nazivom ’U službi kralja’.”

Dok sam prelistavao pesničku antologiju Lea M. Jovanovića i čitao

stihove o Hristovom vaskrsenju, o Bogorodici, o hramu Svetog Save u

Beogradu, nametalo se jedno upoređenje. Ako je Zrenjanin izabrana Itaka

Leonida Jovanovića, mora se reći da je ovaj srpski Odisej za dva i po puta

nadmašio svog mitskog pretka. Junak “Odiseje” stranstvovao je dvadeset

godina. Leonid se vratio posle pola veka, iako ga kod kuće nije čekala verna

Penelopa.

Rekoh svojim domaćinima da moram otići do fotokopirnice kako bih

preslikao naslovne strane Leovih knjiga za reportažu. To je potrajalo nekih

pola sata. Kad sam se vratio, u kući me niko nije dočekao. U sobi je tiho

plaminjala plinska peć, a Leonid je spavao opružen na krevetu. Noge su mu

bile visoko uzdignute, oslonjene na dva velika starinska kofera. Htedoh da

ostavim knjige i odem, ali uskoro se pojavi Dragan i probudi starca.

“Dragi prijatelju, nije mi cilj da se namećem” – reče on osovivši se na

noge. “Nikada nisam bio član niti jedne stranke. Nemam putera na glavi niti

za sobom vučem bilo kakve repove. Došao sam da pomognem ovom narodu,

kojem je potrebna duhovna i moralna obnova. Imao sam neobičan život, a

Božja je volja bila da nemam dece. Moja deca, to su moje knjige.”

Izašavši na ulicu, primetih da je već pao mrak. Bilo je prohladno, vetar

je šuštao u krošnjama drveća u Plankertu i odnekud mi u glavu dolutaše

stihovi: “Mračni, kratki dani, sumorno jesenje”. Čija je to bila pesma? Posle

kraćeg razmišljanja, ustanovih da su to “Đulići”. Beše to nešto kao jungovski


43/118

43

sinhronicitet. Stihovi Jovana Jovanovića Zmaja u danu u kojem sam već

prošao pored njegove biste, na putu za ulicu koja je nosila njegovo ime. Ima li

u tome neke skrivene poruke?

Obećao sam Leu da ću napisati reportažu, ali nisam mogao jamčiti da

ćemo objaviti i njegove radove. Sledeće nedelje u novinama se, na celoj strani,

pojavila priča pod naslovom “Odiseja kraljevog oficira”.

Prošlo je od tada gotovo mesec dana. Jednog petka, sredinom

decembra, sekretarica reče da me u hodniku čekaju dve stranke. Leo je sedeo

u naslonjači, sa štapom u ruci, a Dragan reče da su svratili vraćajući se sa

molitvenog skupa, jer je starac želeo da mi se zahvali. Kratko smo razgovarali, i

Leo mi tom prilikom preda svoj rukom pisani članak, da ga pročitam bez

ikakve obaveze i možda objavim, ali “bez skraćenja i izmena”.

Posle nekoliko dana pročitao sam napis koji se prostirao na sedam

strana. Rukopis beše zbijen, pomalo nervozan i raštrkan, ali sasvim čitak.

Govorio je o potrebi moralne obnove, o veri kao putu do preporoda

pojedinca i naroda, o solidarnosti koja treba da zameni zavist i omrazu. To

nije bila tema koju bi prihvatile bile koje informativne novine.

Prošla je zima. Jednom sam u prodavnici peciva sreo Dragana. Na

pitanje kako je Leo, on podiže stisnutu šaku i reče: “Kao dren.”

Negde u martu beše otoplilo i put me jednog dana nanese do

Plankerta. Krošnje sofora više nisu bile ogolele – na vrhovima grana pojavili su

se zeleni izdanci. Sa preke strane ulice spazio sam da je prozor Leove sobe

otvoren.

Kad sam dospeo u istu liniju sa kućom, primetih da starac nepomično

sedi kraj zida u sobi. Oči mu behu zatvorene, a pod bradom je obema rukama

držao štap. Možda je dremao, oživljavao u sebi slike sa davnašnjih


44/118

44

misionarskih putovanja, ili se molio za spas otadžbine. Itaka u Zmaj Jovinoj

ulici - samotni kutak za čoveka koji se nekim slučajem provukao kroz istorijske

mreže zločina i nesreće.

“Idu dani” – zaista je to bila univerzalna mantra, stara barem koliko i

Heraklitovo “panta rei”. Usamljenost – shvatih da je o tome nešto želeo da mi

šapne Jovan Jovanović Zmaj, one vetrovite večeri početkom novembra.

Usamljenost čoveka kome su knjige ostale jedino potomstvo, bilo da je

utočište pronašao u hladovini kedrova i sofora Plankove bašte, ili je, poput

pisca “Đulića”, pozne dane odbrojavao među vinogradima Sremske Kamenice.


45/118

45

TAJNI GRAD

Kada je, decembra 1991, prešla grčku granicu i stigla na Krit, Gordana

Petrović Palfi nije ni slutila da će proteći čitavih jedanaest godina pre nego što

ponovo vidi rodni grad. Iza nje je bila diploma arheologa stečena na

beogradskom Filozofskom fakultetu, uspomene sa brojnih koncerata na koje

je volela da odlazi - i država što je sve zahuktalije srljala u kataklizmu.

Par meseci kasnije, februara 1992, kada su Gordana i njen muž Erne u

putničkoj agenciji na Kritu zatražili dve avionske karte za London, službeniku

je bilo neobično što to nisu povratne, već karte u jednom smeru. Morao je

telefonom da zatraži mišljenje britanskog konzulata, a tamo se zatekao neko

ko je začudo rekao kako nema nikakvih problema, pod uslovom da su putnici

vlasnici starog jugoslovenskog, tada još jedino važećeg pasoša.

To je kratak prolog za priču o egzodusu kroz iglene uši, koju mi je Goga

ispričala onda kad je jedno burno, u ponečemu mučno, a u svakom slučaju

neponovljivo desetleće bilo za nama.

Na koncertu u beogradskom Studentskom kulturnom centru 1989.

godine, sastav “Haustor” svirao je pesme sa najnovijeg albuma “Tajni grad”.

Među malobrojnim poznatim licima u publici video sam tada i Gordanu

Petrović. Retko je ko u tom trenutku pretpostavljao da će proći više od

decenije pre nego što vođa zagrebačkog “Haustora” Darko Rundek ponovo

dođe u Srbiju. A kad je, u decembru 2002, u baroknoj sali pozorišta “Toša

Jovanović”, Rundek održao koncert sa svojim francuskim sastavom, svirajući,

pored ostalog, melodije sa albuma “U širokom svijetu”, u publici je ponovo


46/118

46

bila Goga. Bio je to onaj decembar, posle jedanaest godina. Tajni grad njenog

utočišta u decenijskom intermecu bio je britanska prestonica, kao što je

Rundekovo utočište u širokom svetu bio Pariz.

“Još osamdesetih godina nekoliko puta sam bila u Londonu, gde mi

živi tetka, ali Erne je tada prvi put došao u Englesku” – rekla mi je kada smo

posle koncerta naručili kafu u klubu “Zeleno zvono”. Iako mi je odmah dala

do znanja da joj je porodica sada glavna briga, da je u Engleskoj rodila sinove

Danijela i Vinsenta, bilo je očigledno da se nije mnogo promenila od vremena

Studentskog kulturnog centra. Visoka, dugih nogu, s kovrdžavom kosom boje

kestena i radoznalim plavim očima, i dalje je zračila gorljivošću koja joj je

nalagala da se uvek nađe u središtu društvenih zbivanja. Pošto je zapalila

cigaretu, ona razmota pakovanje ž vaka i stavi jednu u usta.

“Iznajmili smo stan, a moj muž, koji je studirao elektrotehniku, dosta je

brzo našao posao, najpre u ’Sonijevom’ servisu u trgovačkoj ulici Portobelo

roud. Što se mene tiče, vrlo kratko sam maštala da ću se u životu baviti

arheologijom – to je bilo u studentskim danima. Kada sam došla u Britaniju,

jedna od prvih vesti koje sam zapazila bila je ona o masovnim otpuštanjima

arheologa.”

Na prvi pogled, bila je to jedna od bezbroj priča o mladim ljudima koji

su u predvečerje balkanskog krvoprolića otišli u inostranstvo, ne sluteći, kao

uostalom ni većina onih koji su ostali u zemlji, koliko će dugo košmar trajati.

“Erne je” – nastavi ona – “neko vreme radio u servisu u kraju gde žive

mnoge poznate ličnosti. Jednog dana u radnju je svratio Nik Kejv da popravi

vokmen. Sin Vinsent je posle svima oduševljeno pričao kako je njegov tata

popravio vokmen čuvenom pevaču. Muž je kasnije pronašao bolje plaćen


47/118

47

posao. Sada radi kao inženjer za servisiranje medicinskih aparata u jednom

bolničkom kompleksu.”

“Pretpostavljam da ni ti nisi sedela skrštenih ruku” – rekoh.

“Nisam. Počela sam 1998. da radim kao asistent u nastavi u osnovnoj

školi. To me je podstaklo da upišem postdiplomske studije na Univerzitetu

Severnog Londona. Uskoro treba da odbranim magistarski rad sa temom iz

pedagogije.”

“A tvoji klinci, znaju li srpski?”

“Prilično dobro, iako su od rođenja među Englezima, u vrtiću i školi.

Poreklo im odaje i to što vole košarku, koja se u Britaniji slabo igra. Možda

ćeš ih videti. Ostajemo ovde do kraja januara. U školi gde radim sada je

raspust.”

Osvrnuh se unaokolo. Klub je bio krcat. Miris parfema mešao se sa

duvanskim dimom. U susednoj prostoriji, gde su muzičari govorili na

konferenciji za štampu, fotoreporteri su sevali blicevima. U vazduhu se osećalo

da predstoji Nova godina, da će uskoro možda pasti sneg, da će se paliti

badnjaci u slavu još jednog solarnog ciklusa.

“Stvari su se ovde donekle promenile. Razmišljate li o povratku?” –

upitah, iako sam bio uveren da znam odgovor.

“Teško, barem za sada. Ne bih mogla sebi da priuštim još jedan novi

početak” – potvrdi ona moja očekivanja.

“Ima jedna zanimljiva stvar” – rekoh.

“A to je?” – upita ona odbivši dim.

“Mnogi koje smo poznavali razišli su se po svetu. Kad čujem da se neko

iz ovog grada dobro snašao u Beču, Minhenu ili u Americi, to je već obična


48/118

48

vest – pas ujeo čoveka. Ali priča o stanovniku metropole koji je kao pogodno

mesto stanovanja odabrao Bečkerek pomalo liči na idealnu novinsku vest...”

“Čovek ujeo psa?”

“Da” – rekoh. “Poznajem Londonca koji je ovde došao da počne iz

početka.”

“Da čujem tu priču” – sevnu ona plavim očima.

* * *

U kombiju kojim je Vasante Perera dovezao svoje stvari iz Britanije,

najviše prostora zauzimala je muzička oprema – pojačala, komjuter, zvučnici i

četiri gramofona nemačke marke “torens” iz osamdesetih godina.

“Zvuk sa gramofona je bolji, a ploče su jeftine. Osim toga, ploča može

da se popravi, a kompakt-disk ne” – rekao mi je na jednoj sedeljci u njegovom

stanu u Ulici Jug Bogdana. Na policama se nalazila oveća kolekcija vinilnih

izdanja, ali i audio-diskova. Bilo je zimsko doba, a parno grejanje je u njegovoj

zgradi svojski radilo. Vasko – kako smo ga zvali – je sedeo na niskom

kanabetu, bos i u majici bez rukava, kao da čezne za dalekim južnim

rastafarijanskim rajevima. Na zglavcima ruku zvečale su mu narukvice, a među

dugim prstima ukrašenim prstenjem držao je cigaretu.

“Oduvek sam” – reče on – “bio opsednut muzikom. Nekada, u

Londonu, imao sam bend sa kojim sam nastupao u barovima. U ono vreme

najviše sam voleo hard rok – išao sam na koncerte “Vajtsnejka”, “Cepelina”,

grupe “Rejnbou”… Danas najviše volim džez, ali i flamenko, kao i klasiku –

Prokofjeva, Rahmanjinova, Paganinija. U stvari, volim sve vrste muzike, osim

elektronske, u kojoj ne mora da svira muzičar nego je sve programirano.


49/118

49

Mogu da slušam čak i Frenka Sinatru, što je bilo nezamislivo kad sam imao

dvadeset godina.”

Dok je na gramofon postavljao ploču “Septembar mojih godina”,

postalo mi je jasno da Vasante oteže po lalinski, sa blagom primesom

londonskog akcenta. Sinatrina pesma o mirnoj luci života kao da je

razotkrivala deo njegove motivacije za dolazak u Banat. Zapravo, reč je bila o

povratku. Nekadašnji deran, sa kojim su se ranih sedamdesetih, za vreme

letnjih ferija, družili klinci iz naselja “Lesnina”, vratio se u rodnu zemlju posle

odsustva dugog 27 godina.

“Od svoje tridesete godine želeo sam da napustim Englesku. Ali nisam

znao kuda da odem. Hteo sam da se odselim na Kubu, ali tamo nije lako

emigrirati. U Londonu su mi smetale astronomske klasne razlike. Bogataši kao

da ne dotiču zemlju a beskućnici se potucaju ulicama. Gleda se samo na to

koga poznaješ i šta imaš. Svako je na putu da postane nešto što nije. To nije

mesto za mirnu starost. Posle dugo vremena, došao sam ovde u aprilu prošle

godine. Da posetim tetku i devedesetogodišnju baku Anđu. Zvuči smešno, ali

to mi je promenilo život. Došao sam te godine još jednom u septembru, i tada

sam odlučio da se preselim.”

Vaskov otac Vinsent Perera – ispričao nam on je te večeri - rodio se u

malom mestu Kalutera u Šri Lanki. Ova zemlja, nekadašnji Cejlon, bila je u

prošlosti portugalska kolonija – otud prezime familije ima portugalski prizvuk.

Vinsent je početkom šezdesetih došao u Beograd da studira građevinu.

Stanovao je u studentskom domu, a u Beogradu je upoznao svoju buduću

suprugu Milanku Ristić, čija je porodica poreklom iz Novog Bečeja. Vasko je

rođen 1963. godine.


50/118

50

“Samo jednom sam, u detinjstvu, posetio Šri Lanku” – reče on. “Kad

sam imao šest godina preselili smo se iz Jugoslavije u Britaniju. Tamo je moj

otac dobio posao. Najpre smo dve godine živeli u Edinburgu. Već za par

meseci sam tečno govorio engleski. A kad sam stigao tamo, znao sam jednu

prostu rečenicu – ’zatvori vrata’. Ipak, od svoje šeste do četrnaeste godine

svakog leta sam dolazio u Zrenjanin, u goste kod tetke Vesele Ugrinov i njenih

sinova. Do četrnaeste godine sam verovao i da ću se vratiti u Jugoslaviju, da

sam u Britaniji samo privremeno.”

Čulo se kako u kuhinji vri voda. Naš domaćin ode tamo i vrati se

držeći u ruci bakreni ibrik. Pošto je nalio kafu u šoljice, nastavi: “Ali onda

sam tamo upoznao drugove i devojke i započeo svoj život. Više nisam

razmišljao o Jugoslaviji. Posle Edinburga, odselili smo se u gradić Breintri u

južnoj Engleskoj. To je mesto od tridesetak hiljada stanovnika, u kojem

uglavnom živi radnička klasa. Sedamdesetih godina tamo je bilo dosta

rasizma. Moj otac je bio savremenih shvatanja, ali je u isto vreme pripadao i

staroj školi. Smetalo mu je da se uveče pojavi negde na javnom mestu i bude

možda izložen pogrdama. Zato je posle posla radije sedeo kod kuće i čitao

novine. Ali to mu je dojadilo. Kad sam imao četrnaest godina, osnovao je

svoju firmu i otišao da radi u Nigeriji, a kasnije je bio u Istambulu.”

“A ti?” – upitah. “Kada si otišao u London?”

“Sa 26 godina. Pre toga, ideja je bila da nešto studiram, a ja sam hteo

da studiram slikarstvo. Moji su se protivili – koliko ljudi uspeva da živi od

slikarstva? Priznajem, ni mene ideja nije dugo grejala. U Londonu sam

promenio mnogo firmi, ali uglavnom sam radio jedan posao – prevoz pošiljki

brzom poštom. Sve što je potrebno za taj posao je jedna kancelarija, dobra

radio veza, i prevozna sredstva: kombi, motorbicikl, a najvažnije – bicikl,


51/118

51

kojim se brzo može stići na odredište kad je saobraćaj gust. Zbog toga danas

poznajem London kao svoj džep, iako mi to više ništa ne vredi” – reče on i

nasmeja se.

Posle izvesnog razmišljanja, dodade:

“Tamo imam devojku. Ili sam je imao, više nisam siguran. Zove se

Melita i rođena je u Osijeku. Zabavljali smo se devet godina. Ona je pozorišni

reditelj i nedavno je magistrirala. Shvatio sam da joj je izuzetno stalo da tamo

nastavi karijeru i pomislio sam da bi bilo lakše da ne živimo zajedno, da svako

pronađe svoj život. Ali ipak mi nedostaje, kao i ja njoj. Povremeno se čujemo

telefonom. Ona bi htela da ja dođem u Englesku da je posetim, a ja bih voleo

da ona dođe ovde. Videćemo…

Iskoristivši trenutak tišine, ubacih se:

“Na šta si mislio kad si rekao da ploča može da se popravi?” Nisam

mogao da se suzdržim, jer mi ovo pitanje nije dalo mira. “Kako ćeš popraviti

staru long-plejku?”

“Jednostavno. Opteretiš glavu gramofona gvozdenjakom, i ploča više

ne preskače.”

“Šta planiraš sada? Možda bi mogao da se zaposliš u nekoj školi stranih

jezika?” – upita ga jedna od devojaka, koja je te večeri prvi put svratila kod

njega, iako je stanovala u istom ulazu, na gornjem spratu.

“Ne znam. U Engleskoj sam se dosta naradio. Sad bih hteo malo manje

da radim. Pokušaću da razvijem posao sa internet trgovinom. Ali moram prvo

da ispitam kako radi ovdašnja pošta. Šta sada da pustim?” – upita on krenuvši

prema gramofonu marke “torens”.

“Može flamenko” – reče devojka. “Da čujem i to čudo.”


52/118

52

* * *

“Uvek sam a nikad do kraja, večer u gradu ti donese neki lek, u nekom

kutu gde samoća se zbraja.” Stihovi su to iz pesme “Bi mogo da mogu”,

izvedene pri samom kraju gotovo tročasovnog koncerta koji je Darko Rundek

sa svojim “Kargo orkestrom” održao u pozorištu “Toša Jovanović” s proleća

2005. Ono što se te večeri događalo u Talijinom kutu gde se zbrojilo oko tri

stotine poklonika muzike nekadašnjeg vođe “Haustora” moglo bi se opisati i

kao seansa ili neka vrsta javne probe, koju bi ponajbolje bilo snimiti u duhu

dogma manifesta Larsa fon Trira - kratki rezovi, kamera iz ru

Documents

Aleksandar_Bjelogrlic-Temeljna opcija.pdf