1

UNIVERZITET "SINGIDUNUM"

METODOLOGIJA DRUŠTVENIH ISTRAŽIVANJA

- sadržaj kursa na masteru –

I STRUKTURA NAUKE

II METODOLOŠKI PRAVCI

III ISTRAŽIVA ČKE METODE

IV STVARANJE NAU ČNOG RADA

Literatura

1. Đ. Šušnjić: Metodologija, Čigoja štampa, Beograd, 2005., str. 17-207

2. E. Gidens: Sociologija, Čigoja štampa, Beograd, 2005., str. 652-680

3. M. Haralambos-M. Holborn: Sociologija, Golden Marketing, Zagreb 2002.,

str. 966-1030

4. V. Milić: Sociološki metod, Prosveta, Beograd, 1978., str. 15-233

5. M. Kileut: Naučno delo od istraživanja do štampe, A. knjiga, Novi Sad, 2008.

prod. dr Boško Kovačević

I STRUKTURA NAUKE

3

1. NAUKA

A. Šta nije nauka?

1 – racionalna je, ali počiva na veri

2 – nije dogma, ali ima pretepostavke

3 – ceni autoritete, ali nije autoritarna

4 – jeste organizacija, ali je svaki njen član slobodan

5 – nije ideologija, ali brani svoje interese

6 – nije politika, ali donosi sudbonosne odluke

7 – nije pravo, ali ima stroge norme

8 – nije etika, ali zahteva moralno vladanje

9 – nije religija, a veruje u svoju metodu

10 – nije filozofija, ali ne može bez nje i stalno se spori

11 – nije umetnost, a otkriva sklad u svetu

12 – nije mit, a ipak to postaje

13 – nije magija, a stvara čuda

14 – otkriva zakone, ali ih ne propisuje

15 – ispituje pojedinačne pojave, ali joj saznanje pojedinačnog nije cilj

16 – upoznaje delove stvarnosti, ali joj celina uvek izmiče

17 – proučava čoveka, ali ga ne razume

18 – otkriva istine o čoveku, ali se one često pokažu kao zablude

19 – poslednja zabluda u nauci je istina (Frojd)

B. Šta nauka jeste?

• koja su merila istine u nauci?

• naučna misao, za razliku od svih drugih, mora biti:

1 – objektivna

2 – logična

3 – sistematična

4 – proverljiva

5 – merljiva

6 – skladna

1. Objektivnost naučne misli

• posmatranje bezapriornih primesa

- čula

- osećanja

4

- iskustvo

- pojmovi

- interesi

• opažena i opisana činjenica (razlika)

2. Logičnost naučne misli

• logika (ne) mora da ima veze sa istinom (pesn. metafore su besmislene sa

stanovišta logike)

3. Sistematičnost naučne misli

• od jednostavnog ka složenom

• od opšteg ka posebnog i obrnuto (indukcija i dedakcija)

• naučna saznanja i zdrav razum

4. Proverljivost naučne misli

• proverljivost strogo odvaja nauku od drugih sistema ideja i verovanja

• dvostruka proveravanje u nauci

- logičko

- iskustveno

• logičke istine se ne menjaju

• hipoteze se u celini ne mogu proveriti u iskustvu

5. Merljivost naučne misli

• racionalno i iracionalno

• meriti nije isto što i znati

• opštost misli smanjuje preciznost

• merenje je zadovoljstvo za ljude "srednjeg duhovnog stanja"

• ne treba ograničiti nauku na ono što se ne može izmeriti

6. Skladnost naučne misli

• istinito ne mora biti skladno

• jasan i razgovetan jezik

• opštost kao zahtev svake naučne misli?

• očiglednost

5

Maximalna definicija nauke

Nauka je:

objektivan metod prikupljanja

logičan put apitivanja

sistematičan način klasifikovanja

proverljiv racionalnog uopštavanja

merljiv i objašnjavanja

skladan iskustvenog razumevanja

predviđanja

kontrole i

vrednovanja

• traženje istine je smišljena pustolovina

• istina boravi u predmetu i nama

• spoljna i unutrašnja kontrola naučnika

• postoje istinite misli, ali ne zadovoljavaju sva ili neka merila naučne istine

• istina i greška

6

2. ZADATAK NAUKE

• prikupiti što više podataka (u odnosu na hipotezu)

• nema činjenice nezavisne od duhovnog oka koje je gleda

• posmatrač, podatak (proizvod odnosa posmatrača i činjenice) činjenica

Čulo kao uzak i plitak sloj iskustva. Kant veli: dato za čula, a zadato za razum

• činjenice se stvaraju hipotezom

• mi vidimo svet kakvi mi jesmo, a ne kakav jest

• istina je spoznaja stvari za mene, mojih potreba u vezi sa njima

1. Tačan opis. Opis mora biti veran činjenicama

• naučni opis je prevod sirove činjenice u naučnu. Opis neke činjenice ujedno

je i njeno tumačenje u svetlu naučnog pogleda na svet

• naučnik vrši izbor između činjenica

• za naučno suznanje je važno predznanje i ono utiče na samo oblikovanje

novog znanja

• teorija uzorka , jer nije moguće opisati sve činjenice. Sabiranje

zajedničkog i bitnog. Od slučaja se može početi, ali nas on retko dovodi do

teorije.

2. Klasifikacija činjenica

• tipologija zamenjuje haos

• red je potreban istraživaču da pojave sredi prema svojim merilima

• klasifikacija je unošenje reda među činjenica

• logičko sređivanje

• bez pojma klase nije moguće nauka (podrazumeva se da su članovi klase

slični ili istovetni bar u jednoj osobini)

3. Definisanje osnovnih pojmova

(društvene pojave je lakše opisati nego definisati)

• čovek može da saznaje svet, a da ga ne menja, ali ne može da saznaje sebe,

a da se ne menja

• problem pojma i granice

• vrednije je znati istinu o jednoj pojavi nego deliti zablude o masi pojava

• koji je stepen uopštavanja pojave?

7

4. Objašnjenje pojave

• otkrivanje uzroka nastanka, strukture, funkcije, forme

• logičko opravdanje se brka sa naučnim objašnjenjem

• ono što treba objasniti može biti iskaz o činjenicama, hipotezi, zakon ili

teorija. Ono pomoći čega se objašnjava naziva se explanans.

• objasniti znači povezati sa drugim

• ono što se ponavlja može biti osnova za poređenje

5. Predviđanje

• za nauku nije bitno predviđanje događaja, koliko posledice mogućeg

događanja

- rutinsko, repetitivno ponašanje

- predviđanje u okviru verovatnoće

- predviđanje kao nagađanje

• uzroci pogrešnog predviđanja (1 uzroka – str. 178)

• predviđanje pomoću dveju ili više hipoteza

6. Kontrola

• kontrola samih društvenih pojava i procesa na osnovu spoznaje zakona

koji njima vladaju

• naše vreme nije samo prošlo, nego i sadašnje i buduće

• nema potpune kontrole nad budućim

• odnos nauke i vrednosti. Istina je najviša vrednost

8

3. SMISAO NAUKE

• osmisliti delatnost kojom se bavimo

1. nesvesne posledice svesne delatnosti

• naučna saznanja se mogu upotrebiti u van-naučne svrhe, razaranje, vladanje,

manipulacija

• naučnom saznanju daće se najveća počast ako se stavi u službu najvećih

vrednosti (ljubav, nada, istina, pravda etc.)

2. mudrost i učenost

• kakvom čoveku se daje u ruke tako opasna igračka, kao što je nauka?

• biti čovek u izvesnom smislu znači biti okrenut smislu

• Tolstoj govori o dva ja u jednom, prvi čini a drugi ocenjuje

• razdvojiti učenost od mudrosti

• mudar je onaj koji zna, a istovremeno svestan granica svog znanja

• duh mudrosti nije duh nauke, već učenosti

• naučnik kao član naučne zajednice i kao građanin

• vrednosni sudovi se ne mogu izvesti iz činjenica, ali se odnose na njih.

3. subjekt – objekt- projekt

• nauka nije samo radi saznavanja stvarnosti, već i radi promene u skladu sa

njavišim ljudskim mogućnostima

• potreba za osporavanjem javlja se unutar svake nauke

• kako živeti život dostojan čoveka

4. kritika sa strane

• kritika nauke

• problem primene prirodne metode u društv. naukama

• nauka ne treba da nudi samo činjenice, već da zauzme i vrednosni stav

• vrednosti kao uporišna tačka kulture

• nauka kao poziv

5. vrednosni okvir istraživanja

• vrednosti su svi oni stvarni ili idealni predmeti za koje se vežu čovekove

potrebe i želje

• problem merila i vrednosna merila

• etičke osnove nauka

• nauka ne može naučiti čoveka da bude dobar

• vrednosti se stvaraju u istorijskom iskustvu

• danas je nauka tehnički dobro osmišljena a vrednosno nedovoljno

9

4. METODE

• u životu postoje pravila koje valja poštovati

• u igri postoje pravila koje valja koristiti (nema igre bez pravila)

• metodologija nauke pruža logička, tehnička, organizacijska i strategijska

(heuristička) pravila. Sa njima se dolazi do nekog istinitog saznanja.

• kako treba da se radi?

• međutim, vi ako znate metode ne znači da ćete doći do otkrića

• vlastiti razum i mašta je najbolja metoda

• postoje dva nivoa metode:

a. opšti (kao strategija naučnog istraživanja)

b. istraživačka metoda

a. opšti metod može biti:

- strukturalisti čki sistem

- logički sled (analiza, sinteza, apstrakcija, generalizacija, indukcija, dedakcija, etc.)

- kognitivni sistem (racionalni i iskustvena delatnost)

- naučna racionalnost je jedan od mogućih oblika racionalnosti

- racionalno mišljenje se odlikuje:

• logičkim izvođenjem zaključka iz pretpostavki

• proveravanje zaključka u iskustvu

• selekcija sredstava za ostvarenje

• primena pravila u datom trenutku

• relativnost ideja, verovanja i prakse.

- vrste racionalnosti:

1 – formalna ili logička

2 – empirijska

3 – strategijska

4 – tehnička

5 – funkcionalna

6 – kritička

10

- struktura mišljenja počiva na pretpostavkama, pojmovima i teorijama nauke

– induktivni model

– deduktivni model

- analitički iskazi – dedukcija

- sintetički iskazi – indukcija

• svaka teorija je samo opšta orjentacija u istraživanju

• za razumevanje društvene stvarnosti postoje četiri teorijska puta:

a – individualizacija – istorijsko deskriptivna

b – totalizam (holizam) – teorija sistema

c – kontekstualizacija – kontekstualna metoda

d – formalizacija – formalna metoda

b. istraživačke metode se dele na dve grupe:

a . istraž. objekt. činjenica (statistika, analiza sadržaja, anketa, uporedni metod,

posmatranje, istorijski metod)

b. istraž. subjekt. činjenica (projektivne tehnike, skaliranje stavova, dubinski

intervju, razne analize, case study, etc.)

• nije li savremena nauka umorna od previše tehnike, a premalo duše. Misliti u

brojevima!

• tri vrste laži:

a. svesna

b. nesvesna

c. statistička

• nema (za sada) logike naučnih otkri ća!

• revolucija u nauci – kada se napusti metod

• slom stare metodologije

a – zanimanje za objekt, a ne subjekt

b – stvarnost kao stvar, a ne značenje

c – ne radi se da se stvarnost objasni, već razane

d – nema jedne tačne teorije o stvarnosti

e – objektivnost ne znači i neutralnost

f – filozofska pretpostavka

• nije cela istina ono što je pojmovno izrecivo

11

• kada se sve zna onda nema vere

• nema ogledala koje bi odrazilo čitav svet bez ostatka

• ideologija

• politika

• etika

• religija

• filozofija

• umetnost

• tehnika

• čovek je celovito biće a saznanje necelovito

• samo onaj ko veruje da iza pojave ima nešto nepojavno može se baviti

naukom. Samo onaj ko veruje da postoji iskustvo iznad ličnog, može da računa

sa naučnom istinom.

• Marx: nema širokog druma koji vodi u nauku i samo oni imaju izgleda da će se

popeti na njene svetle visove, koji se ne plaše umora pri veranju njenim strmim

stražama.

12

5. PRETPOSTAVKE

• pretpostavke pokazuju da su odluke duha preče od činjenica. (nacrt kuće prvo

u glavi, a potom majstori; kuća se gradi od temelja, a ne krova)

• srušiti veru u pretpostavke, znači srušiti nadu u naučni razum (svaki istinit

iskaz mora imati smisla, ali svaki smislen iskaz ne mora biti istinit)

• vidljivo i nevidljivo čini stvarnost. Vidljiv je samo delić stvarnosti

• odnos pojave i suštine. Nauka počiva na razlici između pojave i suštine

• kada se pojava i suština podudaraju onda ne treba nauka

• čulni oblici iskustva nisu celina. Nauka prekoračuje granice čulnog

• zdrav razum je usko mišljenje o stvarnosti

• stvarno je ono što deluje, što izaziva posledice

• stvarno i nestvarno – problem vere

• svet je bogatiji od čulne stvarnosti. Nauka je da čovek sebe razume u svetu.

• filozofija nauke nije nauka, već kritička svest

• naučnici veruju:

a – da postoji istina

b – istina se može saznati

c – saznanje istine je vrednost

• filozofsko trojstvo:

- ontološka pretpostavka

- gnoseoloska

- aksiološka

• naučni iskazi su verovatni

• vera u istinu ima smisla – Kjerkegor

• Sv. Augustin: potrebno je verovati da bi se mislilo a misliti da bi se verovalo

• nauka proverava i dokazuje

• nauka kao sistem saznanja temelji se na nekom sistemu verovanja

• nauka kao racionalan metod mora pretpostaviti i onaj iracionalni sloj .

• pretpostavke koje se ne mogu iskustvom proveriti

• iskustvena nauka je prinuđena da sebe zasniva na pretpostavkama izvan sebe

• apsurdan svet je osnova za literaturu, a ne nauku

• nauka ništa ne može reći, a povezanosti svih pojava, nekom redu, pravilnosti,

zakonitosti

• svet se može razumeti kao uređen

• činjenice koje odstupaju od pretpostavke neporiču je (kao što dan ima smisla u

odnosu na noć, tako svesno ima smisla u odnosu na nesvesno)

• čovek je gospodar suprotnosti, one postoje samo zato što on postoji – T. Man

13

• paradoksalna pretpostavka zahvata širinu

• ne samo racionalno rešavanje problema

• svaka pretpostavka mora biti prividno protivurečna (povest države prate

izdajnici, povest braka prate ljubavnici...)

• Buda: učitelj može pokazati put, ali ti si taj koji mora da putuje

Rezime:

1 – nauka počiva na nenaučnim pretpostavkama (posredno proveranje

pretpostavki)

− nauka ne može dokazati da su njene pretpostavke istinite, ali veruje da jesu

− traganje, dokazivanje istine

2 – aksiomatska struktura naučnog rada. Svaki iskaz na jednoj ravni ima smisla i

opravdanja, ako logički sledi iz onoga iznad sebe.

3 – pretpostavka obezbeđuje pojmovno, teorijsko i metodološko jedinstvo nauke

4 – problem metafizike

a – razdvojenost dela i delanja

b – temelj nauke je metafizika

5 – jedinstvo nauke (o čoveku) obezbeđuje se jedinstvenom pretpostavkom

14

6. POJMOVI

• reč može imati više značenja, a pojam samo jedno

• voće je apstrakcija, a jabuka nije

• novac je apstraktni oblik

• suština je skriva u raznovrsnim pojavnim oblicima

• kg kamenja i kg perja je isti

• viši nivo apstrakcije gubi identitet

• u apstrakciji slično dominira nad različitim

• Kont: pomoću apstraktnih pojmova mi saznajemo malo u mnogim stvarima;

pomoću konkretnih pojmova saznajemo m,nogo u malom broju stvari.

• misliti apstraktno gubi sposobnost konkretnog

• od brojnih životnih pojava apstrakcija stvara jednu, dakle različitost svodi na

sličnost, raznolikost na jedinstvo

• apstrakcija se može osloboditi pojedinačnih i posebnih sadržaja

• dok apstrakcija izražava samo sličnost između različitih pojava, pojam

izražava sličnost i razlike i utoliko je saznajno nadmoćan

• zajedničko ne mora biti bitno, ali bitno mora biti zajedničko

• pojam je misao o onom što je bitno

• odrediti sadržaji i obim nekog pojma znači povući jasnu grnaicu prema svim

drugim pojmovima

• svaki pojam je ovijen slikovnim sadržajima

Pojam i kontekst

• naučna istina preko naučnih pojmova. Ali preko naučnih pojmova ne vidimo

celu stvarnost

• nauka je tek moguća kada se pojam odvija od pojave, kada je moguće pokazati

povezanost između pojava u obliku veze među pojavama

• pojmovi i teroije (evolucionistički, strukturalistički, formalistički)

• naučni dijalog koristi pojmove

• veze jednog po9jma u okviru teorije dobija sadržaj, značenje i život

• svaki pojam je nužno neodređen, ako nije vezan za kontekst: teorijski ili

istorijski

• pojam i iskustvo različitih društvenih grupa određuje značenje – reč operacija

kod lekara znači jedno, kod matematičara drugo, kod ...)

• teorijski i opisni pojmovi

(za teorijski pojam je bitna forma, a za opisni sadržaj)

15

- društveni položaj je teorijski pojam i iskazuje se preko indikatora

(zanimanje, školska oprema...)

• opisni pojam ne ide preko opaženih činjenica, pokriva ih onoliko koliko ih je

opisao, ali nikada sve

• pokazatelj znači da postoji nešto mnogo bitnije od njega samog. Koji

pokazatelj će se uzeti zavisi od teorije

• kod iskustvenih pokazatelja mora postojati mera

• opisni pojmovi imaju jaku moć razlikovanja, a teorijski ogromnu moć sinteze i

sistematizacije

• opisni pojam je izveden iz teorijskog i zato je uži od njega

• opisni pojam je pojavni oblik teorijskog pojma

• dominacija danas opisnih pojmova, a bez teorijskog pojma ne može se izvesti

opisni

• teorijski pojam je norma za opisni

• teorijski pojam ima otkriveno i neotkriveno značenje

• teorijski pojmovi su uvek nešto više nego što se može iskustveno pokazati

• ideal-tip pojave (da bi se bolje upoznala pojava)

16

7. HIPOTEZE

• moguća povezanost među pojavama

• šest oblika povezanosti:

• - kauzalna determ.

- interakcija

- stratistička determ.

- strukturalna determ.

- teleološka

- dijalektička

• hipoteza je racionalno rešavanje problema

• logička rez među pojmovima odgovara stvarnoj vezi

• položaj u organiz. i (ne)sklonost promenama

• izvori hipoteze

a – teorijski

b – praktički

• predstave i mnjenja zdravog razuma kao izvor hipoteze

• teorijski izvor misli na slučajeve koje teorija ne može da objasni

• metodološki 1% je značajan kao i 99% jer nam govori o drugačijoj

mogućnosti mišljenja, verovanja i ponašanja

• sposobnost loogičkog zaključivanja

• osobine dobre hipoteze

- proveravanje (ne mogu se sva iskustva empir. proveriti)

• hipoteza je srce naučnog istraživanja

• empirijski se hipoteza proverava upoređivanjem sa či8njenicama, a teorijski

uključivanjem u deduktivni sistem

• hipoteza stvara veze između pojmova i pojava. Hipoteze su mreže (kao baca

mrežu i uloviće)

1. hipoteza se može opovrgnuti, ali ne i činjenica

2. naučna hipoteza mora biti određena

3. vrednosni sudovi u hipotezi

4. utemeljenost hipoteze u prethodnom znanju

Vrste hipoteza

• opšte

• posebne

17

� prva hipoteza se posredno proverava preko nekih drugih hipoteza užeg obima, ali

šireg sadržaja

� eksperiment. provera hipoteza

� naučna hipoteza je onda kada:

- pripada naučnom sistemu

- je opšta do određene mere

- je iskustveno potvrđena u nekoj oblasti

� hipoteza nadilazi iskustvo

� radna hipoteza

� nulta hipoteza

� hipoteza mora biti podesna za proveravanje

Zaklju čna razmatranja

• sva velika otkrića su pošla od pogrešne hipoteze

• potreba za dvema hipotezama

• ko postavi hipotezu, primoran je da postavi i suprotnu hipotezu

• svaka hipoteza je podjednako važna

18

8. NAUČNI ZAKONI

• Društvene norme propisuju ono što treba da bude, a naučni zakon opisuju ono

što se u stvarnosti događa.

• jedno je zakon koji konstatuje, a drugo koji naređuje (A. Bergson)

• osobine naučnog zakona

- opšti

- stalan

- nužan

- suštinski

• odnos između stvari i između ljudi , koji se odvijaju posredstrvom

stvari/društv. nauke)

• zakoni u ekonomiji, politikologiji, demografiji etc. ali sociološki zakoni su sui

generis koji se ne mogu svesti na zakone ekonom. politike, demografije

• čovekovo ponašanje je uslovljeno celokupnom situacijom, a posebne nauke

se bave jednim slojem determinističke strukture

• opasnost od redukcionizma. Neoprostiva je greška svoditi zakone višeg sloja

stvarnosti na niži sociološka mašta nastoji da otkrije i opiše veze između

različitih slojeva stvarnosti

1 – biološko-moralni

2 – hemijsko-psihološki

3 – biološko-kulturno

4 – ekonomsko-psihološki

5 – ekonomsko-politički

6 – ekonomsko-biološki

7 – demografsko-politički

8 – tehničko-kulturni

9 – tehničko-društveni

10 – tehničko-politički

11 – tekonomsko-kulturno

12 – tehničko-logički

13 – društveno-umetnički

14 – ekonomsko-istorijski

• R. Mils pod sociološkom maštom je video sposobnost mogućeg povezivanja

tako udaljenih i na prvi pogled stranih načina postojanja i ispoljavanja

čovekovog života

• zakoni su verovatnoće (nauka kao sistem mostova podignuti nad ponorima – R.

Muzil)

19

• zakoni i odstupanja od njega (zakon izražava relativno stalne odnose između

činjenica, odabranih obeležja, osobine)

• istinska nauka otkriva i stvara zakone (sadržaj zakona se otkriva, a oblik

stvara)

• odstupanje od zakona se često naziva slučajno

- slučajno je ono što je nebitno

- slučaj je vremenski susret dva uzročna niza koja međusobno nemaju veze

- slučaj može biti susret mašte i stvarnosti

Korelacione i uzročne veze

1 – pojave koje stoje u korelaciji ne moraju biti jedan drugome uzrok

2 – dve ili više pojava mogu biti povezane ali ne mora da znači u vremenskom

redosledu

3 – menjanje pojava je obostrano: promenom jedne menja se i druga

4 – pojave koje stoje u korelaciji veoma često su posredno povezana

5 – posredna veza može biti relativno stalna

6 – korelacije mogu pokazivati visok stepen povezanosti, ali to ništa ne govori o

odnosu snaga tih pojava

7 – korelacijom se uspostavlja zavisnost između pojava, ali se ona ne objašnjava

Teorijska-prakti čna vrednost korelacija

a. korelacije su čista deskripcija i nemaju eksplikativnu snagu

b. korelacija objašnjava strukturu, a ne i promenu

c. korelacije se obično izražavaju kvantitativno, a ne kvalitativno

d. izražava određenu pravilnost javljanja skupnih pojava. Korelacije su samo

polazna tačka za dalju analizu

e. praktična korist od korelacija je u mogućnosti predviđanja

Za uzročni oblik povezanosti bitno je:

a. jedne pojave proizvode druge

b. pojava uzroka uvek vremenski prethodi pojavi posledica

c. smer uvek ide od uzroka ka posledici, ali se naknadno uspostavlja uzajamno

delovanje

d. uzrok i posledica su neposredno povezana

e. uzročna veza je stalna i nužna

f. uzrok i posledica su pojave nejednaka snage

g. uzročni tip veze ima eksplikativnu snagu

- uzrok i posledica mogu postojati istovremeno, ali ne mogu da se pojave

istovremeno.

20

9. TEORIJE

• različita značenja teorije

a – naučna hipoteza koja nije proverena

b – višestruko proverena hipoteza

• činjenice sadrže teoriju

• o istim činjenicama može biti više teorija

• značenja činjenica se mogu birati, ali činjenice ne mogu

• nauka je izgrađena od činjenica kao što je kuća od opeka

• funkcije toerije:

1 – orijentaciona funkcija

a. teorija o poreklu

b. o strukturi

c. funkcionalna

d. teorija razvoja

e. teorija oblika

f. teorija značenja

g. teorija istine

h. teorija vrendosti

2 – povezivanje pojedinačnih empirijskih generalizacija u logički

neprotivurečni sistem

3 – objašnjavanje empirijskih generalizacija

4 – provera empirijskih generalizacija

5 – predviđanje

6 – inspirascija

7 – jasno definisanje osnovnih pojmova

Izbor između suparničkih teorija

- voditi računa o teorijskim i praktičnim razlozima –

a. jedna teorija verovatnija od druge

b. jedna objašnjava i slučajeve, a druga ne uspeva

c. prednost dati opštijoj teoriji

d. preciznost teorije kao prednost

e. mogućnosdt proveravanja

f. jasnost i jednostavnost

g. bolja povezanost više saznanja u celini

- niko u nauci ne može biti oslobođen od greške. (Nije velik naučnik onaj ko ne greši,

već onaj ko stvara teoriju podesnu za proveravanje)

21

- iskustveno i nadiskustveno u teoriji

- misija teorije (M. Bunge)

a. orjentacija naučnika

b. povezivanje rasutih empir. činjenica

c. objašnjenje zakona

d. proveravanje i slaganje

e. predviđanje zakona

f. inspiracija

g. jasno definisanje pojmova

22

10. PREDMET

U čoveku se ukrštaju zakoni:

a – prirodnog sveta

b – društvenog života

c – kulturnog bivstvovanja

Čovek sebe može da objasni:

a – kakav jeste

b – kakav bi mogao biti

c – kakav bi trebao biti

Čovek postaje za sebe zanimljiv na tri načina:

a – rad prirodne nauke kroz pojmove, teorije i metode

b – rad društvene nauke

c – umetnički i religijski simboli

1 – Zakoni prirodnih nauka su dati i otkrivaju se

2 – Zakoni društv. nauka nastaju

3 – Zakoni kulture se svesno stvaraju kao nova stvarnost

- predmet društvenih nauka je u stalnim promenama našim ponašanjem

(ne)nameravano

- problem prinude ulaskom čoveka u društvo

- nagon za održavanjem je jači od razuma

- čovek teško gradi društvene odnose gde je subjekt

Predmet nauke sa stanovišta kritičke teorije

- ako se čovek objašnjava, onda se ne razumeva

- ljudske mogućnosti se (ne)ostvaruju

- čovek je više od onog što svesno zna o sebi (čovek je ono što može biti)

- stvarnost je vidljiva i nevidljiva (činjenice + mogućnosti = stvarnost)

- Marx: nauka kao kritika (svest o mogućnostima)

- saznajni i vrednosti sloj nauke

- čovek i mera (kritike)

- od realnog ka mogućem svetu = nauka

- društveni svet postaje ukoliko ga staramo

- projekt (u modernom svetu) je kada subjekt razmišlja o objektu

- čovek se uzdiže od biološke jedinke svešću o značenju

23

- spoljašnje ponašanje može biti gluma (ponašanje ne mora da se slaže sa ličnim

stavom)

- lijemo suze i kada se smejemo i kada plačemo

- udruživanje radi ostvarivanja zamisli

- čoveku je potrebna istina i laž

- misao koja se ostvari postaje stvar

- tri sloja stvarnosti

prirodna društvena simbolička

jeste može treba

nužnost mogućnost sloboda

predmet organizacija ličnost

dat proizvedena stvaranje

- naučni pojmovi idu do granice racionalnog

- za nauku je stvarno pojmovi i metode

- ne postoji prosečan čovek osim u teoriji

- bez pojma mi ništa ne možemo reći u teoriji

- jednim delom nauka izmišlja stvarnost koju proučava, ta stvarnost je slika i

proizvod naučne misli

- mogu da mislim i mogu da mislim da mislim!

24

II FILOZOFSKE METODE

ili

METODOLOŠKI PRAVCI

25

I POZITIVIZAM

Metodološki pravac koji se bazira na utvrđivanju i opisivanju empirijskih

činjenica, odn. na onome što je pozitivno, činjenično i iskustvom dato, bez izvedenih

činjenica, logičke argumentacije, naučnog objašnjenja i predviđanja.

- pozitivisti insistiraju da se u proučavanju društva unesu osnovna epistemološka

načela prirodnih nauka. Tako se povećava objektivnost i egzaktnost rezultata istraživanja

- O. Kont, kao osnivač pozitivizma insistira na naučnom posmatranju i otkrivanju

zakona koji vladaju pojavama. U zakonima pojava se stvarno sastoji nauka kojoj činjenice

pružaju samo neophodni materijal.

- osnovne slabosti pozitivizma je što se zalagali za naučne zakone u naučnom

saznanju, ali su ih izjednačavali sa opisom pojava

- po Kontovom mišljenju pozitivni duh je realan, praktičan, zasnovan na težnji za

sigurnim znanjem, na težnji za što većom preciznošću i suprotan negativnom.

- ostvarivanje progresa u istoriji počiva na stalnoj čovekovoj težnji za usavršavanjem

u fizičkom, intelektualnom, moralnom i estetskom pogledu.

Osnovne teze Kontove metodologije:

1 – način istraživanja se mora prilagoditi prirodi predmeta, sa ugledom na

prirodne nauke

2 – svaka nauka razvija svoju metodu u skladu sa predmetom istraživanja

3 – u biologiji i sociologiju istraživanje ide od ideje celine, a u anorganskom

svetu od elementarnih čestica

4 – Kont smatra da je politička ekonomija kao nauka besmislena, jer je

proučavanje ekonomskih pojava i delatnosti izolovano od celine beskorisno.

5 – metodologija se svodi na prikupljanje podataka, a logičko sređivanje je

beskorisno

6 – podaci dobijeni samoposmatranjem nemaju veću vrednost, jer nisu

intersubjektivno proverljivi

7 – društvene revolucije nisu poželjne, a treba ih proučavati radi preventive

8 – uporedna istraživanja su veoma značajna ali mogu dovesti do velikih

zabluda. Zbog toga u sociologiji treba primenjivati istorijsku metodu

9 – biološka saznanja o ljudskoj prirodi su veoma značajna, posebno znanja o

biopsihičkim osobenostima čoveka

10 – matematičke metode u sociologiji nemaju značajniju primenu

26

Uloga Dž. S. Mila "razvoju pozitivizma ocenjuje se kontradiktorno. dok ga Dirkem

negira. V. Milić navodi zasluge:

1 – ukazivanje na jednostranost Kontove metodologije, jer prevashodno

raspravlja o postupcima preko kojih se dolazi do novih saznanja. Mil smatra

da u nauci nije dovoljno nešto otkriti, već i dokazati

2 – zapostavljanje uzročnih odnosa među pojavama

3 – osporavanje psihologije kao posebne društvene nauke

Mil razvija osnovne metode induktivnog zaklju čivanja:

• metoda slaganja

• metoda razlike

• metoda slaganja i razlike

• metoda korelativnih varijacija

• metoda ostatka

E. Dirkem razvija celovitu metodološku zamisao:

a – stvaranje iskustvene evidencije (društvene činjenice posmatraju kao stvari).

U plan prikupljanja podataka mogu da uđu samo pojave koje se mogu

neposredno zapaziti.

b – zalaže se istraž. društva kao celine, preko pravnih propisa, moralnih

normi, narodnih poslovica, kolektivnih činjenica. "Društvene pojave treba

posmatrati u samim njima neovisno od svesnih subjekata koji ih zamišljaju".

c – zalaganje za sistematičnija i potpunija izvorna obaveštenja. Treba teorijski

definisati osnovne pojmove iz šire uporedne perspektive

d – zalaganje za statistiku

e – zalaganje za uporedna istraživanja

f – negovao je teorijski pristup u kojem se društvene pojave objašnjavaju bez

logičke strukture

g – razvija uzročnu analizu, ali ne razrađuje funkcionalnu analizu.

Osnovne karakteristike pozitivizma:

A. Pozitivne

a. raskid sa skolastikom. Pozitivno znanje zasniva se na isključivo empirijskim,

čulno-iskustvenim činjenicama i zakonima

b. insistiranje na kontrolisanim istraživanjima značajan je doprinos u razvoju i

primeni metoda: tehnike i otkrivanje uzroka, strukture i funkcije, otkrivanje

naučnih objašnjenja i zakonitosti

c. insistiranje na kategorijalno-pojmovnom sistemu u istraživanjima

27

B. Nedostaci

a. insistiranje na empiriji ne može se u potpunosti primeniti ni u empir.

istraživanjima

b. insistiranje na preciznim znanjima je poželjno, ali nije moguće

c. razdvajanje teorije i prakse je nemoguće (insistiranje na razdvajanju logičkog i

empirijskog saznanja, na čemu pozitivisti insistiraju, istovremeno znači

razdvajanje teorije i prakse).

C. Evolucija pozitivizma

1 – metodološki strukturalizam

• svaka složena pojava je objašnjena otkrićem njene strukture, a sam elemenat

se objašnjava otkrićem njegovog mesta u sistemu elemenata

• strukturalizam omogućava proučavanje složenih pojava preko njihovih

elemenata

2 – funkcionalizam

• shvatanje društva kao neprotivurečne celine skladno povezanih delova,

koji obavljaju isklju čivo pozitivne funkcije i doprinose održavanju

postojećeg sistema

• funkcionalnom analizom, sintetičkog karaktera, moguće je doći do naučnih

saznanja o poremećajima u društvu, koji se korekcijom mogu popraviti i

dovesti u ravnotežu.

• funkcionalizam isključuje radikalnije društvene konflikte. On je priručnik za

istraživanje i zadržavanje društvenog stanja

3 – sistemski pristup

Humkanističke teorije sistemske koncepcije počivaju na:

• borbi protiv zloupotrebe sistema

• posmatranju sistema kao celine

• organizovanost u složenosti

• otvorenost sistema

• dinamička ravnoteža

• centralizovanost i hijerarhija

• uniformnost

- sistemska teorija je značajna u saznanju složenih pojava

- heuristika – nauka o metodama istraživanja novih saznanja – veština pronalaženja

istine

28

II RACIONALIZAM

- racionalizam (metoda razumevanja) suprotna pozitivizmu

- društvene pojave treba istraživati metodom razumevanja (jedno su društvene, a

drugo prirodne nauke)

V. Diltaj

- čovek se može saznati samo u istoriji . Cilj društvenog nauka je da shvate

pojedinačno i individualno u istorijskoj stvarnosti

1 – pravi suštinsku razliku prirodnih duhovnih nauka (čovek ne može prodreti u

unutrašnju prirodu prirodnih pojava)

2 – pod duhovnim naukama podrazumeva društvene nauke koje počivaju na

hermenautici, indukciji i poređenju

3 – neophodnost teorijskog zasnivanja hermenautike

- Diltaj ima problema sa shvatanjem iskustva u društv. naukama (apsolutizam

unutrašnjeg a potiskivanje spoljašnjeg iskustva)

- problem pojedinca (kojeg treba istorijski posmatrati)

M. Weber

Njegova metoda društvenih nauka počiva:

• shvatanju načela izbora predmeta istraživanja

• stav prema kulturnim vrednostima

• način objašnjenja društvenih pojava

• pojmovna struktura idealnih tipova

Shvatanje načela izbora predmeta istraživanja

- ne prihvata u potpunosti uzročno-posledične veze

- istraživač mora posedovati vrednosne ideje pored činjenica i saznanja

- uticaj nauke na sistem vrednosti je veoma mali

- društvene nauke su vrednosno neutralne

- razumevanjem dopunjuje determinizam u društv. pojavama

- potrebno je da se istraživač uživljava u društvenu pojavu

a – razumevanje zamišljenog smisla nekog delanja

29

b – pobude (i)racionalnog ponašanja

- pojmovnu strukturu idealnih tipova Weber uvodi da bi se razumevala savr.

organizacija društva

- Ideal tip je standard, ali ne i prosek – ono što je objektivno moguće

- Ideal tip se konstruiše tako što je:

a. formira ideja – zamisao jedne pojave

b. jednostrano se naglasi jedna ili više tačaka gledanja

c. izvrši se sinteza znanja o mnoštvu konkr. diskretnih srednjih pojava

d. formira jedinst. analitički pojam koji ne predstavlja istinu

M. Weber smatra da ne postoji mogućnost objektivnih istorijskih istraživanja u

društvenim naukama.

- u istorijskim istraživanjima postoje sakupljači materijala i tražioci smisla

- prednosti racionalizma

a. ističe se potreba vrednosnih ideja i sudova

b. ideal tipovi premošćuju jaz između pozitivizma i metode razumevanja

c. nauka nema bitnijeg uticaja na važeće društvene vrednosti

d. postoji metodol. prirodnih i društvneih nauka (K. Poper – ona je jedinstvena, ali

se predmeti nauka razlikuju)

- mane racionalizma:

a. mogućnost skrivanja zakona u zakonitostima

b. nije doveo do daljeg razvoja novih metoda i tehnika u istraživanju društvenih

pojava

30

III DIJALEKTIKA

Metodološki pravac koji se temelji na posmatranju i uopšte istraživanju pojava u

njihovoj stalnoj uzajamnoj vezi, uslovljenosti i zakonitostima, istorijskom razvoju, kretanju i

menjanju, pretvaranju kvaliteta u kvantitet i obrnuto, uzajamna delovanja suprotnih snaga

(borba suprotnosti) i prevazilažanju tih suprotnosti

- Heraklit: večna vatra, ali i večno kretanje

- Stari Grci i dijalektika

• Parmenid razlikuje mišljenje istine i mnjenje

• Platon epistem. karakter dijalektike

• Aristotel dijalekt. je zaključivanje na osnovu verovatnih prem.

- Hegel: idealističko shvatanje dijalektike

• svi procesi i pojave su razvojne i u kretanju

• unutrašnja protivurečnost pojave

• apstraktnost i metafizičnost Hegelove dijalektika

- Marx i Engels

• Hegelovu dijalektiku "koja dubi na glavi stavljaju na noge"

• ne ideje već materijalni svet (koji je prerađeni idealni svet u glavi)

- K. Poper prihvata Marxov materijalističku dijalektiku, ali mu zamera na

ekonomizmu i klasnoj borbi. On sumnja u objektivnu istinu i prognostiku.

• sumnja u mogućnost ravnopravnosti ljudi

- K. Poper visoko ceni Marxa:

- zbog poštenja i traganja za istinom

- interesa za socijalnu filozofiju

- "ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće

određuje njihovu svest". – Marx

- znanje za čoveka ima smisla i značaja ako pomaže čovekov progres

Osnovne karakteristike dijalektike

1 – princip totaliteta

- totalitet je ono što istraživanje koje se zasniva na sintezi i generalizaciji utvrdi

31

2 – princip istori čnosti – često osporavan

- sumnje u verodostojnost istorijskih podataka

3 – princip dijalekti čke analize

- svaki predmet istraž. treba rastaviti na sastavne delove i utvrditi njihove veze i

odnose

4 – princip jedinstva teroija i prakse

- stalno uzajamno delovanje teorije i prakse

- ljudi svoje teorije zasnivaju na osnovu prakse

5 – princip jedinstva i borbe suprotnosti

- suprotnosti su stalno u međusobnom sukobu, ali i određenom jedinstvu, jer ih

čini da pojava ili proces postoji

6 – princip prevazilaženja (Hegelova negacije negacija)

- ukidanje negativnog i istorijski prevaziđenog i utemeljenje novog,

perspektivnog i progresivnog.

* * *

Dijalektički metod je jedan od pouzdanijih u otkrivanju naučne istine i razumevanju

društvenih procesa i pojava.

32

METODOLOŠKI PRAVCI II.

• metodologija je potrebna svakoj naučnoj teoriji (prihvatanje ili odbacivanje

teorije)

• metodologija se bavi detaljnim istraživačkim metodama pomoću kojih se

prikupljaju podaci

• dve tradicije u sociologiji

a – upotreba naučnih i često kvantitativnih metoda

b – korišćenje humanističkih i kvalitativnih metoda

• kritička društvena nauka više zagovara kvalitativne metode

• postmodernisti ne veruju da istraživač može otkriti neku objektivnu istinu.

Može se samo ispitati društveni svet sa stanovišta različitih aktera i unutar

njega dekonstruisati sastavne delove objašnjenja društva. Nema istine o

društvu.

1. Pozitivizam i E. Dirkem

• zagovara Kontov pozitivizam

• sociološko istraživanje se mora ograničiti na fenomene koje je moguće opažati

i direktno meriti.

1. Društvene činjenice

(Kont je smatrao da sociolozi ne treba da se bave unutrašnjim značenjima,

motivima i emocijama)

- Dirkem potencira društvene činjenice

"smatraj društvene činjenice stvarima". (znači da sisteme verovanja,

običaja, društvene institucije, treba smatrati stvarima na isti način kao i

predmete i događaje prirodnog sveta)

– društvene činjenice poput običaja su spoljnje i ograničavaju ponašanje

pojedinca

– Dirkem smatra da članovima društva upravljaju kolektivna verovanja,

vrednosti i zakoni

2. Statistički podaci

- pozitivisti su mislili da je moguće objektivno klasifikovati društveni svet

33

3. Korelacije

- to je tendencija dve ili više stvari da se nalaze zajedno i može se odnositi na

snagu odnosa među njima

4. Uzročnost (kauzalne veze)

- korelacija između dva ili više tipova društvenih fenomena može se desiti da

jedan uzrokuje drugi

Multivarijantno analiza

- problem sumnjive korelacije Dirkem rešava multivarijantnom analizom

(izolovanje učinka posebne, nezavisne varijable na zavisne. Zavisna

varijabla je prouzrokovana a nezavisne varijable su faktori koji uzrokuju

zavisnu)

- pomoću tehnologije, sofisticiranih statističkih tehnika, kvantitativni

istraživači mogu analizirati važnost mnogih različitih varijabli.

Ljudsko ponašanje

- pozitivisti misle da mogu otkriti zakonitosti ljudskog ponašanja.

Prikupljanjem objektivnih činjenica u statističkom obliku

- spoljni faktori koji utiču na ponašanje mogu se otkriti poučavanjem

statističkih obrazaca

* * *

- U pozitivizmu nauka većinom koristi induktivnu metodologiju , koja počinje

prikupljanjem podataka. Podaci se pri tome analiziraju, a potom razvijaju teorije.

Razvijena teorija se potvrđuje ili ne sa drugim skupovima podataka. Ako se više puta

potvrdi, oni smatraju da su otkrili zakonitost ljudskog ponašanja.

Karl Poper

U pozitivizmu mnogi naučnici umesto induktivne koriste deduktivnu metodologiju.

- Deduktivni pristup izokreće proces indukcije. On počinje s teorijom i proverava je

sa dokazima, a ne razvija teoriju kao rezultat ispitivanja podataka

- Poper smatra da naučnici treba da počnu sa hipotezom koju treba proveriti

- za nauku je manje važno kako se razvila teorija, ali je veoma važna proverljivost i

preciznost predviđanja

- zakoni (prirodni i društveni) nemaju nužno trajnost

34

- dužnost naučnika je da bude objektivan

- laboratorijski eksperiment je važan za prirodne nauke jer može izolovati varijable

i regulisati. On se koristi pretežno od društvenih nauka posebno u psihologiji.

- terenski eksperiment podrazumeva intervenisanje u društveni svet, gde je moguće

proveriti hipoteze izolovanjem posebnih varijabli (primer: Hautorneski učinak o

produktivnosti radnika – 1933 u Čikagu – varijabli poput sobne temperature, jačine

osvetljenja, dužine stanke za odmor – bile su različite)

Komparativna metoda

- korišćenje komparacije, analiza onoga što se dogodilo, ili pak događa. Podaci mogu

poticati iz primarnih, ili pak sekundarnih izvora

- ovom metodom se mogu izolovati varijable kako bi se pokušao otkriti uzrok

društvenih promena

- može se proučavati istorijski razvoj društva

- mnogo su je koristili Dirkem, Marx i Weber

2. Interpretativna i kvalitativna metodologija

Kvalitativni pristup

- kvantitativni podaci u numeričkom obliku sa kvalitativnim rečima

- kvalitativni podaci su bogatiji

Interpretativni pristup

- kvalitativni podaci kao osnova. Interpretacija značenja i motiva društvenog

delovanja

- ljudi ne reaguju automatski na spoljne nadražaja. Oni prvo interpretiraju, pre no što

će reagovati.

A. Teorija razumevanja (M. Weber)

- sociologija kao studij društvene akcije (primer: zašto neko cepa drva – da bi

zaradio novac, naložio vatru, iskalio bes, etc.)

- mi ustvari zamišljamo sebe u osobi koje ponašanje pokušavamo objasniti.

B. Simbolički interakcionizam (Mid, Blimer)

(američka grana sociologije)

Interakcionisti smatraju da je ljudsko ponašanje uveliko pod vlašću unutrašnjih

procesa pomoću kojih ljudi interpretiraju svet oko sebe i daju značenje vlastitim

životima.

35

- slika o sebi se gradi, utvrđuje i modifikuju u procesu interakcije sa drugim

članovima društva

- pojedinac i društvo su neodvojivi. Bez komunikacije u smislu simbola, čija su

značenja zajednička, ovi procesi ne bi bili mogući.

Blumer:

a. Ljudi deluju na temelju značenja koje daju predmetima i događajima, a ne

reaguju jednostavno na spoljne uticaje

b. Značenja nastaju u procesu interakcije. Značenja se stvaraju, menjaju,

modifikuju unutar interakcijskih situacija i nisu fiksna.

c. Značenja su rezultat interpretativnih postupaka koje provode akteri unutar

interakcije

C. Fenomenologija

- najradikalnije udaljavanje od naučne kvantitativne metodologije

- fenomenolozi odbacuju mogućnost stvaranja kauzalnih veza i objašnjenja ljudskog

ponašanja

- ljudi oblikuju svet tako što mu pridaju značenje i klasifikacije

- nema objektivne stvarnosti iznad subjektivnog značenja

- sve statistike su društveni proizvodi koji odražavaju značenja onih koji su ih stvarali

- na osnovu značenja konstruiše se društvena stvarnost

- problem klasifikacija je univerzalan za posebne tipove podataka (stolica može biti

drveni predmet oružje u tuči etc.). Svi su podaci proizvod klasifikacija, kojima se koriste oni

koji ih proizvode.

- sa značenjem i klasifikacijama u svet se unosi red i smisao

3. Metodologija kriti čke društvene nauke

- nauka koja je kritička prema društvu kako bi omogućila društvenu promenu

- L. Harvi: kritika je integralni deo društvenog procesa

- znanje je proces u kojem se krećete da bi razumevali društveni svet.

Ono se nikad ne može odvojiti od vrednosti.

- Marx, Rajt Mils su eklatantni predstavnici kritičke nauke

Glavne odlike:

a – apstraktni koncepti i ideologija

(pr. – kućni poslovi su radni odnos)

- nadilaženje dominantne ideologije kao krive svesti

b – totalitet, struktura i povijest

- nužno je povezati svaki delić društva sa totalitetom

36

- društva imaju strukturu koja ograničava ono što ljudi mogu učiniti, ali omogućuje

društveno delovanje

- studije društva treba strogo dovesti u odnos sa povijesnim kontekstom

c – dekonstrukcija, bit i rekonstrukcija

- u procesu dekonstrukcije razni oblici društvneog života se razlažu i otkriva se

njihova bit .

- dekonstrukcija dovodi do rekonstrukcije

d – praksa

- kritičko društveno istraživanje nije samo teorijsko, već i praksa. Praksa je praktična

refleksivna delatnost. Praksa menja svet.

Metode

- kritička teorija koristi veliki raspon metoda od upitnika, intervjua, studije slučaja,

etnografije, etc.

- kritičko društveno istraživanje je u samom srcu emancipatorskog sociološkog

istraživanja.

Kritika

a. problem identifikacije izvora društvenog procesa

b. problem razlikovanje ideja, potreba i interesa

c. odnos vrednosti i ideologije

d. sumnja da svaka ispravna teorija može dovesti do društvenih promena

4. Postmodernistička metodologija

a – za postmoderno društvo nisu potrebna radikalna nova znanja, ali i meteodologije

– koriste se konvencionalna znanja, metode i izvori podataka

b – (post) moderna metodologija smatra da se neka znanja mogu konvencionalnom

metodom isključiti kao neistinita i odbaciti

– Liotar misli da su sva znanja pri čanje priča i treba omogućiti da svako

ispriča svoju priču

- korišćenje postmoderne etnografije

c – postmoderna sociologija više kritikuje postojeća znanja nego što stvara novo

– Derida smatra da je glavni problem u jeziku, koji nikad ne može predstaviti

istinu, spoljnu objektivnu stvarnost

– dekonstruisati postojeće znanje, a posebno se kritikuju sekundarni izvori

istraživanja

– postmodernistička metodologija nudi određene uvide, ali ne i objektivna znanja

37

* * *

Ovde su u ovom segmentu metodoloških pravaca, pre svega, ponuđene osnovne

koordinate i filozofska stajališta savremenih metodologija i istraživanja. Dakako, postoje i

druge, naučne metode, ali ove dominiraju danas u svetu, odn. društvenoj teoriji.

38

III ISTRAŽIVA ČKI PROCES

39

IZBOR TEME ISTRAŽIVANJA

- Šta će se proučavati – istraživati?

• određenu ulogu ima vrednosti i mišljenja istraživača

• društvena aktuelnost teme

• vladina politika

• dostupnost sredstava za finansiranje

• praktična korist – posebno od strane kompanija

• etc.

I PRIMARNI IZVORI

- podaci koje sakupljaju sami istraživači koristeći se upitnicima, intervjuima, raznim

posmatranjima

1. Izbor primarne istraživačke metode

- izbor istraživačke teme može uticati na izbor metode

- finansijeri više podržavaju kvantitativne metode

- teorijski pristup istraživača može uticati na izbor metode

a. pouzdanost

- jedno je za prirodne, a drugo za društvene nauke. (Ponavljanjem eksperimenata

moguće je proveriti eventualne greške)

- sociološki podaci mogu dostići određeni standard pouzdanosti

- kvantitativne metode se kritikuju jer nisu u stanju dostići standarde pouzdanosti

b. valjanost

- podaci su valjani ako daju istinitu sliku onoga što se proučava, ako tačni odraze

društvene realnosti

(Statistike o prisustvovanju crkvenom obredu mogu biti pouzdane, ali ne moraju

nužno dati istinitu sliku religioznosti)

- kvantitativne metode nisu valjane za one koji preferiraju kvalitativne. Njima

nedostaju dubine za tačan opis značenja i motiva

c. praktičnost

- kvantitativne metode oduzimaju manje vremena od kvalitativnih. Njima je

moguće proučiti veće i reprezentativne uzorke, koji mogu dati opštu sliku

društva

40

- kvalitativne metode su prikladnije za dubinski uvid u manji uzorak

2. Biranje uzorka

a – izbor teme istraživanja

b – izbor metoda

c – izbor uzorka

• uzorak je deo veće populacije

• na osnovu uzorka, ako je dobro izabran daju se tvrdnje o relevantnosti

populacije

• jedinica uzorka može biti pojedinac ili društvena grupa u toj populaciji

• biranje okvira uzorka – recimo popis birača – obezbediti obuhvatnost

populacije koliko god je to moguće (telefonski imenik nije dobar obuhvat)

• ispuštanja uzorka (recimo popis birača ne uključuje strance)

• popisi stanovništva kao okvir

• generalisanje, na osnovu zorka, koje se odnosi na populaciju

2. Tipovi uzorkovanja

a. Slučajno i sistematsko

(najednostavnije da se odabere veliki uzorak)

- slučajnim uzorkovanjem omogućava se da svaka jedinica uzorka ima

jednaku šansu da bude odabrana

- korišćenje tablice slučajnih brojeva (vađenje brojeva iz šešira) svaki 10, 20,

100 pojedinac)

- odabiranje ide brzo

- metoda nije istinski slučajna i poznata je kao sistematsko uzorkovanje

- slučajna metoda počiva na statističkoj verovatnoći i zasniva se na zakonu

proseka

b. Stratifikovani slučajni uzorak

- okvir uzorka se deli na grupe, kako bi se obezbedila reprezentativnost

- istraživač identifikuje važne varijable koje trebaju biti pod kontrolom i smešta

jedinice u različite grupe (primer: rod i klasa)

- istraživač kontroliše varijable koje smatra važnim

c. Kvotno uzorkovanje

- kontrolisanje varijabli bez okvira uzorka (ispitivači dobiju obim, broj

ispitanika koje treba ispitati – primer ispitati 10 udatih žena i 10 oženjenih

muškaraca, starih između 20-35 godina)

- ova metoda je posebno korisna za uzorkovanje kada su poznate opšte

proporcije raznih grupa u populaciji

41

- ovo je brža i jeftinija metoda

- mane su što ova nije istinski slučajna i krivi rezultate (istraživač zaustavlja

one koji su se našli u tom trenutku na ulici)

- može doći i do niske stope odgovora

- teškoće mogu nastati i u ispunjenju kvota

d. Višestepeno uzorkovanje

- štedi vreme i novac, premda smanjuje slučajnost kod uzorka. Odabrati uzorak

iz drugog uzorka

- primer kod izbora: izabere se prvo nekoliko izbornih jedinica, za koje se

prethodno utvrdi da čine prosek svih izbornih jedinica. Potom se izaberu

pojedinačni ispitanici iz tih izbornih jedinica

e. "Grudva mega" (snowballing)

- počiva na ličnim kontaktima, da bi se potom izgradio uzorak grupe koja se

proučava (primer: lično poznavanje jednog kriminalca, koji potom upoznaje

sa podzemljem)

- ovde uzorci nisu reprezentativni

f. Nereprezentativno uzorkovanje

- traganje za netipičnim primerima fenomena koji se ne uklapaju u određenu

teoriju. (Poperovo shvatanje opovrgavanja i falsifikovanja teorije) (primer:

ispitivanje razlika muškaraca i žena – dali su uslovljene biološkim ili

kulturnim uticajima).

3. Studije slučajeva i životne istorije

a) studije slučajeva

- detaljno ispitivanje jednog primera nečega (institucije, zajednice, društvene

grupe, istorijskog događaja etc.)

- to je pokušaj da se dođe do obuhvatnog razumevanja grupe koja se proučava

- može biti i istraživanje sa sudelovanjem

- na osnovu ispitivanja slučaja može se razviti opšte teorijske tvrdnje

- studije slučajeva se mogu koristiti za stvaranje tipologije, za generisanje

novih hipoteza

- glavna mana istraživanja je da na temelju njihovih nalaza nisu moguća

generalizovanja

b) životne istorije

- poseban tip studije slučaja, jer obuhvata život pojedinca. Najčešće se koristi

prošireni nestruktuirani intervju. Koriste se i lični dokumenti.

42

- koristi se netipičan uzorak. Životne storije se koriste i kao "oruđe za

senzibilizaciju" istraživanja

- mogu biti nadahnuće za nova istraživanja

4. Pilot – istraživanja

- po izboru metode i uzorka neki istraživači provode pilot-istraživanje pre nego

krenu u glavno

- sprovode se obično pre velikih kvantitativnih istraživanja, a utvrđuje se da li

su instrumenti dobri.

- korisnost iz više razloga:

• ako se koristi upitnik ili intervju – pitanja se mogu proveriti da li su

razumljiva za ispitanike

• uspostavljanje dobre saradnje sa onima koje proučavaju (iskrenost)

• razvoj istraživačkih veština kod onih koji provode istraživanje

• otklanjanje eventualnih prepreka u realizaciji

5. Ankete

- istraživački projekti koji sakupljaju standardizovane podatke o velikom broju ljudi.

- postoje tri glavna tipa:

a – činjenične ankete se koriste za prikupljanje deskriptivnih informacija

(državni popis stanovništva)

b – ankete o stavovima za ispitivanje javnog mnjenja

c – eksplanatorna anketa, ide iznad opisa i pokušava proveriti teorije i

hipoteze. Na osnovu kvantitativnih podataka se razvija teorija ("beli

okovratnici, ako se rutiniziraju, onda se i proletarizuju)

- za ankete je veoma bitno da uzorak bude pažljivo odabran

6. Upitnici

- putem upitnika se obično svim ispitanicima postavljaju ista pitanja istim redom,

tako da se od svakog članova uzorka može prikupiti ista informacija.

a. dostavljanje upitnika

- obično ih daju ispitivači, kao oblik struktuiranog intervjua

- poštanski upitnik

- podela upitnika u grupi

- telefonsko ispitivanje

b. sastavljanje upitnika i analiza

- upitnicima se dobijaju kvantitativni podaci

- operacionalizovati pojmove (apstraktne pojmove prevesti u konkretna pitanja)

43

• operacionalna definicija

• izbor indikatora za svaku komponentu

• indikatori se prevode u niz pitanja koja će osigurati podatke

• pitanja mogu biti otvorena i zatvorena (fiksni izbor)

• izbor između alternativa

• kod otvorenih pitanja neophodno je kodirati odgovore (niz kategorija u

koje se smeštaju odgovori)

- u eksplanatornoj ankeeti obično se pretpostavlja multivarijantna analiza

c. prednosti upitnika

- praktični način skupljanja podataka

- podaci se mogu relativno lako kvantifikovati

- mogu se proučavati odnosi između mnogih različitih varijabli

- pouzdanost kvantitativnih podataka

- pomoću upitnika može se koristiti veći uzorak nego kod kvalitativnih istraživanja

d. nedostaci

- ne može se pretpostaviti da različiti odgovori na ista pitanja odražavaju strane

razlike među ispitanicima

- sastavljanjem upitnika istraživači pretpostavljaju da znaju šta je važno

- operacionalizacija pojmova krivi sliku društvenog sveta

- zavisnost podataka od (ne)sposobnosti ispitanika da daju potpune i tačne

odgovore

- udaljenost između istraživača i ispitanika (posebno kod poštanskih upitnika)

- kod kodiranja na otvorena pitanja istraživač nameće svoj vlastiti uvid

7. Intervjui

a. struktuirani (ne odstupa se od unapred postavljenih pitanja)

b. nestruktuirani (oblik razgovora i ispitivač nema pripremljena pitanja)

Stilovi intervjuisanja

- istraživač treba da osigura iskrenost ispitanika

- razni vidovi prethodne pripreme (preporuke, telefoniranje, etc.)

- neizravnost intervjuera (ne povlađuje niti opovrgava stavove ispitanika)

- saosećati se i ne biti agresivan prema ispitaniku

- poverenje između učesnika

individualni i grupni intervju

a – jedan na jedan intervju

b – grupni intervju (fokus grupe)

44

prednosti

- intervju je svojevrsno posmatranje sa sudelovanja

- kodiranje odgovora

- kvalitativna metoda ima prednost

- fleksibilnost intervjua u odnosu na druge metode.

zaključak

a – standardizovani intervjui daju valjane i pouzdane podatke – vele pozitivisti

b – simbolički interakcionisti misle da ne postoji jasna distinkcija između

istraživačkog intervjua i drugih oblika društvene akcije

c – etnometodolozi pak tvrde da intervjui ne daju iskaze o spoljnoj stvarnosti

8. Posmatranje i posmatranje sa sudelovanjem

- postoje različiti pristupi i ocene o ovoj istraživačkoj metodi (od objekt. posmatranja

do isključivanja iz posmatranja – recimo supružnici u spavaćoj sobi)

- bojazan od uticaja istraživača na one koje posmatra

Etnografija i posmatranje sa sudelovanjem

- etnografija je studija načina života i posebno je koriste antropolozi. Koristi se kao

kvalitativna istraživačka metoda, ali može dati i kvantitativne podatke.

- posmatranje sa sudelovanjem je najvažnija pojedinačna metoda koja se primenjuje

u etnografskim studijima

- kako pristupiti grupi (otvorenost od početka ili pak rezervisanost, prikriveno

posmatranje, tajnovitost, etc.)

- važno je steći poverenje onih koje posmatra

- beleženje podataka (kasetofon ili praktični nedostaci ove metode

• objektivnost

• oduzima mnogo vremena

• istraživanje male grupe

• nemoguće je stvarati generalizacije

• nema ponavljanja

• zavisnost od sposobnosti posmatrača

• selektivnost u prikupljanju podataka a time uticaj na valjanost

9. Kriti čka etnografija

- kritički društveni naučnici smatraju da u istraživanjima treba ostvariti blisku

saradnju istraživača i njihovih subjekata

- da li se teorija može proveravati pomoću subjekata istraživanja?

45

- P. Later predlaže:

• triangulaciju koja uključuje različite istraživačke metode za unakrsno

proveravanje valjanosti

• konstruktna valjanost – trajna konfrontacija sa iskustvima ljudi u

svakodnevnom životu, kao i poštovanje tih života, kako bi se izbeglo

teorijsko nametanje

• nominalna valjanost provera nalaza kroz barem nekolicinu onih koji su

proučavani uz oprez da možda i oni pate od lažne svesti

• katalička valjanost - podrazumeva da se istraživački proces preorjentira,

usmerava i dinamizira učesnike

10. Postmoderna etnografija

- ova istraživačka metoda odbacuje svaki pokušaj stvaranja objektivnog opisa

društvenog života

- ova metoda pokujšava da stimuliše imaginaciju da ljudi počnu misliti o

životima drugih a ne da opisuju stvarnost

- postmoderna etnografija je fragmentarna i ne može se organizovati oko

poznatih

- cilj ove metode nije poticanje rasta znanja, već restruktuiranje iskustva

- postmoderna etnografija je nešto više od "redigovane zbirke autorskih članaka"

- zašto etnografija treba delovati poput poezije?

11. Longitudinalno istraživanje

- počele su kao proširene studije stavova

- prikupljanje kvantitativnih podataka

- to su kvantitativne studije velikog obima i protežu se u vremenu

- podaci iz longitud. studija su valjaniji nego kod drugih

- po pravilu se ispituje veći broj varijabli, jer istraživač nije siguran koji će se

podaci pokazati važnim

- mana je u teškoći odabiranja uzorka, odn. ispitanika koji će biti dostupan u

dužem periodu

- podaci se skupljaju putem upitnika i intervjua

- kada je ispitanik svestan da ga proučavaju to može uticati na izmenu ponašanja

II SEKUNDARNI IZVORI

Oni se sastoje od podataka koji već postoje, a stvorili su ih ljudi koji nisu sociolozi.

Ovi izvori mogu biti savremeni ili istorijski.

46

- sekundarni izvori se koriste često iz praktičnih razloga. Iako su neprocenjivi za

sociologe moraju se koristiti sa velikim oprezom.

1. Službene statistike

- država stvara veliki broj statistika. Demografski podaci, podaci o socijalnoj

patologiji. Brojke o inflaciji, (ne)zaposlenosti, štrajkovima, produktivnosti, etc.

- službene statistike se objavljuju mesečno, polugodišnje, godišnje, etc.

- državne statistike smanjuju finansijske izdatke istraživačima

- sve u svemu treba biti oprezan u korišćenju službenih statistika, jer svaka vlast

ima potrebu da sebe prikaže boljom no što jest

2. Istorijski izvori

- istorijski dokumenti su od velike važnosti za sociologe

- i ove nalaze, dokumente treba koristiti sa oprezom

- istorijski izvori odražavaju ideologije onih koji su ih stvorili

- istorijski izvori kao zapisnici, dokumenti takođe mogu biti korisni, ali ih treba

takođe koristiti sa rezervom

- za svako istorijsko istraživanje je bitno da se ti izvori sagledavaju u vremenu u

kom su nastali, a potom u uticajima koje su proizveli događaji, ličnosti i procesi

3. Životni dokumenti

- ove dokumente stvaraju pojedinci i oni beleže podatke, detalje s iskustvima te

osobe i njezinim društvenim aktivnostima

- ljudi vode dnevnike, šalju pisma, fotografišu, pišu memorandume, biografije,

grafite, objavljuju memoare, etc.

- životni dokumenti su otvoreni za razne interpretacije

- dnevnici, ako nisu namenjeni javnosti, imaju veću valjanost

- ako se ne može ostvariti posmatranje sa sudelovanjem, onda životni dokumenti

predstavljaju dobar izvor podataka.

4. Masovni mediji i analiza sadržaja

- ovim izvorima se mogu biti korisni podaci, ali se oni pretežno koriste za analizu

ideologija onih koji ih stvaraju.

- obazrivost i kritičnost prema ovim izvorima

- kod analize sadržaja koristi se:

a – formalna analiza, gde je naglasak na objektivnosti i pouzdanosti. Prikuplja

se uzorak tekstova, klasifikuje i potom proučava

- kvantitativna analiza tekstova, sadržaja ne govori ništa o značenju

b – tematska analiza otkriva ideološku (ne)pristrasnost novinara

47

c – tekstualna analiza razmatra povezanost reći i upotreba u izveštavanju

d – analiza publike

- publika može biti aktivna i pasivna

- problem iskrenosti publike

- temeljnije studije kombinuju niz metoda da bi došli do nekih pouzdanijih uvida

Procena sekundarnih izvora

1. problem autentičnosti

2. verodostojnost

3. reprezentativnost

4. značenje

- sve sekundarne izvore treba koristiti pažljivo

III TRIANGULACIJA

– kombinacija različitih istraživačkih metoda a posebno kvantitativnih i kvalitativnih

je korisna

a – kvantitativni i kvalitativni podaci se mogu koristiti da se proveri tačnost

zaključaka

b – kvalitativna istraživanja se mogu koristiti za stvaranje hipoteze, koja se potom

kvantitativno proverava

c – stvara se potpunija slika o pojavi, procesa

d – osvetljavanje podataka koji su u korelaciji

- neće se izgubiti naučnost ako se sociologija služi kvantitativnim i kvalitativnim

tehnikama istraživanja.

48

STVARANJE NAUČNOG RADA

Naučno mišljenje se zasniva na postulatu otkrivanja istine o određenom procesu,

događaju, stvari, predmetu... Međutim, postoje ne male upitanosti da li se uopšte istina može

otkriti i dokučiti. Koja je to istina? H. Arent sa pravom upozorava da se može govoriti o više

istina (istorijska, činjenična,..), među kojima je i naučna istina. Teško se može govoriti da

postoji samo jedna apsolutna istina. To svakako nije ni naučna istina, iako se nauka zasniva na

misiji dolaženja do istine.

U osnovi, kod naučnog mišljenja, radi se o argumentaciji i činjenicama do kojih se

dolazi u izvođenju stava, mišljenja, ocene, tvrdnje o određenom problemu. Dakako, do

činjenica se dolazi na različite načine. Kada su u pitanju naučne činjenice, onda su

nezaobilazno konsultovanje literature (teorijsko znanje) i istraživanje, ali i sposobnost,

nadarenost istraživanja. Međutim, valja imati u vidu, kada se radi o naučnom radu, da je

uputno ne samo određivati nauku kao rezultat čovekove misaone i praktične delatnosti, već i

kao objektivno saznanje, koje ipak ima određenu relativnost, koja je ipak delimična i približna.

Naučno saznanje u biti počiva na metodološkoj zasnovanosti sa odlikama objektivnosti,

pouzdanosti, opštosti i sistematičnosti. U ovim koordinatama poimanja i prihvatanja atributa

naučnog mišljenja, odn. rada, dela – čini se važnim da se u svakom ozbiljno zasnovanom

naučnom radu očituju ove, navedene osobenosti i postulati.

Autora naučnog rada bi trebalo da odlikuje što veće i kompleksnije znanje o

konkretnom problemu, koji istražuje i elaborira. Ono se stiče sistematskim učenjem i

konsultovanjem literature, poznavanjem naučnih metoda, ali i ovladanom metodologijom

naučnog istraživanja. Na osnovu ovih kreativnih resursa autora, lakše će se dolaziti do

kvalitetnih osobenosti i selekcije kako znanja, tako i činjenica. Bitno je da autor raspolaže sa

znanjem „iz prve ruke“, konsultovanjem originalne literature, ali i sa autentičnim, a ne

reinterpretiranim činjenicama.

Naučno mišljenje, ili rad pretpostavlja, dakle, sintezu saznanja i činjenica, odn.

interpretaciju raspoložive saznajno, istraživačke građe na poseban, osebujan, kreativan i koliko

je god to moguće, originalan način. On bi, uistinu, morao da donosi iskorak u interpretaciji i

obradi određenog problema, odn. teme koja se naučno obrađuje. Pri ovome, ne treba smetnuti s

uma da dignitet određenog naučnog rada zavisi upravo od objektivnosti, pouzdanosti, opštosti i

sistematičnosti. Koliko se ovi postulati očitavaju u naučnom radu, pored imaginacije i kreacije,

toliko će taj rad biti kvalitetniji, a zasluživaće atribut naučnog.

1. Izbor teme

Biranje teme naučnog bavljenja nije ni malo lako ni jednostavno. Posebno ako se radi o

temama za koje se dobijaju naučna zvanja (master, doktor nauka).

49

U okviru naučne discipline, za koju autor pokazuje posebnu sklonost i koju najviše

poznaje – bira se tema. Ona treba da bude što je moguće više važna, da bude korisna za teoriju

i praksu, da ne bude marginalna i da se može naučno obraditi (konsultovanje literature i

istraživanje). Takođe je važno da tema bude što konkretnija, odn. podesna za naučnu obradu.

Primena naučnih metoda i osobenosti naučnog rada svakako predstavlja ključni uslov kod

obrade teme. U osnovi sam izbor teme u mnogome zavisi od autora, mada je korisna saradnja

mentora i autora, posebno kod tema kojima se postiže naučno zvanje (seminarski, diplomski

radovi, master i doktorski radovi). Ovde je saradnja i konsultacije sa mentorom neophodna u

toku celog vremena rada na temi (od definisanja teme, preko bibliografije, radnog koncepta do

završnog rada). Možda valja podsetiti na Marksovu misao da „nema širokog druma koji vodi u

nauku i samo oni imaju izgleda da će se popeti na njene svetle visove, koji se ne plaše umora

pri veranju njenim strmim stazama“1). Dakle, za naučnu obradu teme valja posedovati

određene kvalitete, jer autor time sebe opredeljuje za nauku. To su pored afiniteta, interesa i

ljubavi za nauku, svakako sistematičnost, upornost, razvijen kritički duh, etc. Naučni rad i

bavljenje naukom traži mnogo odricanja, istrajnosti i upornosti, traži ako se autor posvećuje

naučnom pozivu mnogo ulaganja i vremena i truda. Dakako, važno je da kandidat za naučni

rad poseduje talenat i privrženost, afinitet i nadasve opredeljenost da traga za naučnom

istinom.

Eksplikacija I:

U izradi dobrog, kvalitetnog (seminar, master, doktor) rada potrebna je kontinuirana

saradnja kandidata i mentora od početka do kraja. To znači da zajedno definišu temu, odn. da

postoji međusobna saglasnost. Tema treba da bude, ako je moguće što više originalna ili pak

malo obrađivana u naučnom fundusu. Mentor bi trebao da pomogne kandidatu u definisanju

startne bibliografije, odn. izboru knjiga, naučnih radova, dokumenta, istraživačkih izveštaja,

koje kandidat treba da konsultuje, odn. obradi. Ako rad podrazumeva empirijsko ili drugo

istraživanje, tada je važno da se dogovore oko izbora tehnike, instrumentarija, hipoteze, uzorka

i sl. Radni koncept, odn. plan naučnog rada u skici, takođe bi valjalo da definišu zajedno

kandidat i mentor. Za kvalitet rada je važno da mentor ima uvid u pojedine delove, poglavlja

autorove obrade teme, da mu da sugestije, eventualno proširi literaturu i sl. Pre konačne verzije

rada, mentor bi, takođe, trebao da pročita i da sugestije, primedbe – kako bi autor uspešno

završio svoj rad i pripremio za usmenu odbranu.

1 K. Marks: Kapital: Predgovor francuskom izdanju, Kultura; Beograd 1947.

50

Eksplikacija II:

Primer dobrog naučnog rada

Pre svega, treba reći da dobar naučni rad ne zavisi od obima i broja strana. Svakako da

se podrazumeva da tema iz društvenih nauka obično nalaže veći obim nego tema iz prirodnih

nauka. Dakle, veoma je važno da rad ne bude obiman i razvučen, već koncizan, jasan i

primenljiv kako u teoriji, tako i u praksi.

Međutim, kratkoća rada ne sme ići na štetu kvaliteta i jasnoće izlaganja, odn. pisanja.

Postoji nekoliko opštih principa koje ovde navodim:

• ne počinjati pisanje, izlaganje rada suviše izdaleka

• osloboditi rad svih onih digresija i primera koji nisu, ili su posredno, u vezi sa

temom, ali su pak beznačajni

• ne ponavljati u radu što je već rečeno pre

• ne objašnjavati opširno ono što se po sebi smatra dovoljno razumljivo.

Dobar naučni rad će sadržati i sledeća svojstva koja se sagledavaju i njegove celine:

• originalnost

• skladnost u celini (jedinstvenost i povezanost pojedinih delova)

• adekvatno i pravilno isticanje

• pravilno navođenje primera i ilustraciju

• pravilno interpretiranje činjenica

• ujednačen i osoben stil autora

• preglednost korišćene literature

• jasna zaključna razmatranja

• etc.

2. Naučni metod i metodologija

Svaki rad koji ima pretenzije da bude naučni nesporno mora imati svoj metod i

metodologiju. Tu valja praviti razlike, iako se ne retko ova dva pojma izjednačavaju. V. Milić

ističe da je „metod način istraživanja koji se primenjuje u nekoj nauci. On je nerazdvojni,

sastavni deo njene istraživačke delatnosti... U svakom slučaju metod je vrlo tesno povezan sa

celokupnim naučnom delatnosti i kao njen integralni deo on se može razumeti samo iz tog

opšteg okvira. Metodologija, pak, kao logična disciplina koju proučava metod, razvija njegova

logička načela, nastoji da sistematizuje i oceni istraživačko iskustvo jedne nauke, mnogo je

samostalnija u odnosu prema osnovnoj istraživačkoj delatnosti određene nauke“.2

2 V. Mili ć: Sociološki metod, Nolit, Beograd 1978, str. 16-18.

51

Nije nepoznato da se naučni metod izjednačava sa suštinom nauke i ona je istovetna u

svim naukama. Tu postoje pravila koja valja poštovati u naučnom radu. Raspravljajući o

metodi M. Ilić navodi da je „opšti naučni metod strategija naučnog istraživanja, dok su posebni

metodi pretežno taktika, tehnika.“3

Eksplikacija III:

U literaturi se navode sledeće logičke metode:

• analiza

• sinteza

• apstrakcija

• generalizacija

• indukcija

• dedukcija

• etc.

Dakle, sama nauka je specifičan metod kojim se čovek služi da bi objasnio i razumevao

svet, društvo, prirodu oko sebe, ali i svoju ulogu u društvu, prirodi.

Đ. Šušnjić će u prilogu razumevanja metode i metodologije zapisati da „metod sam po

sebi ne vodi ka saznanju. Metodologija ne propisuje pravila o tome kako doći do naučnih

otkrića (jer se do njih dolazi i bez njih i protiv njih), već propisuje pravila koja se moraju

poštovati, ako se jedno otkriće prizna kao naučno.“4

Dakle za uspešan, plodan i kvalitetan naučni rad, važno je da autor poseduje kako

sposobnost naučnog mišljenja, zasnovanog prevashodno na logici, tako i da poznaje i ume da

koristi metodologiju u konkretnom teorijskom izvoru. U društvenim naukama postoje brojne

istraživačke metode. Pitanje je opredeljenja autora i mentora da izabere najoptimalnije metode

i metodologiju koja će dovesti do naučnog rezultata.

U zavisnosti od teorijskog fundusa autora i postuliranosti njegovog pogleda na svet,

može se prepoznati metodološki pravac i filozofska metoda koja se koristi u radu. Pored

brojnih metodoloških pravaca koji postoje danas u teoriji naučnog istraživanja, ovde se navode

tri ključna, relevantna za društvene nauke. To su pozitivizam sa svojim varijantama

funkcionalizma, strukturalizma i sistemskog metoda; racionalizam, u osnovi metod

razumevanja i dijalekti čka metoda sa svojim principima. Ako se naučni rad, a to jeste, jedno

od pravila u pisanju, temelji na jednom od metodoloških pravaca, onda je logično da u obradi

teme bude konzekventno primenjen konkretni metodološki pravac.

3 M. Ili ć: Naučno istraživanje – opšta metodologija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, 1996, str. 52. 4 Đ. Šušnjić: Metodologija, Čigoja štampa, Beograd 2005, str. 133.

52

3. Bibliografija

Teorijski izvori za naučni rad su veoma značajna faza u njegovom stvaranju. Na

osnovu ovih izvora dobija se, njihovom obradom, teorijska i naučna utemeljenost rada. Autor

od početka treba da ima kritički odnos prema konsultovanoj literaturi i selektivnost, kako bi

dobio podsticaj za svoj rad i ostvario teorijsku utemeljenost, serioznost svoga rada. U naučnom

radu valja izbegavati preterano i obimno navođenje konsultovane literature, već se ograničiti

samo na ključne izvore. Ne treba u radu na usmenim navođenjem literature dokazivati svoju

načitanost, već kritičkim odnosom i selektivnosti u korišćenju.

U prikupljanju teorijskih i pisanih izvora za naučni rad, valja imati meru i prethodno

razvrstati prikupljenu građu. Jedno su teorijske elaboracije koje korespondiraju sa temom, a

drugo razni dokumentacioni izvori, koje valja posebno raspodeliti u zavisnosti od sadržaja.

Beleške su pouzdani i koristan način da pripremite naučnu građu za korišćenje u svom

autorskom radu. Radi se o zapisivanju ne samo ključnih ideja i citata, već i o beleženju

inicijacija za sopstveni autorski rad, i podsticaj koji se dobija korišćenjem naučne građe.

Eksplikacija IV:

Postoje različiti pristupi u navođenju izvora na kraju knjige.

U prezentiranju korišćene literature, obično se prvo navode teorijski izvori (sa imenom

i prezimenom autora, nazivom knjige, izdavačom, mestom, sedištem izdavača i godinom

izdanja. Postoji, odnosno koriste se i drugi način navođenja izvora. To je: prezime i ime

autora, godina izdanja knjige, naziv, mesto izdavača i na draju izdavač. Potom se u posebnom

odeljku navode javni dokumenti i izveštaji, potom članci iz novina i časopisa, a potom

intervju. Na kraju se navode elektronski izvori, odn. linkovi. Bitno je da izvori koji su

korišćeni u radu takođe budu pregledni i precizni, kako bi čitaocu sutra moglo biti od koristi i

pomoći. Podrazumeva se da u navođenju izvora budu zastupljeni oni koji se citiraju u radu ili

na koje se autor poziva. Dakako, mogu se navesti i oni izvori koji nisu u citiranju pomenuti, a

poslužili su autoru za njegov rad.

Teorijska građa za naučni rad trebala bi biti raspoređena po karakteru, ali i unutrašnjoj

strukturi rada. Autor time lakše i efikasnije, uz nužno beleženje, obeležavanje može koristiti

naučnu građu. U nekim radovima može se sresti navođenje literature, izvora na kraju svakog

poglavlja u radu, što je takođe praksa.

4. Struktura naučnog rada

Ovde postoji niz korisnih sugestija, kako bi rad bio logičan, pregledan i razumljiv.

Konstrukcija rada obično počiva na sledećim delovima.

53

a) Naslov

Obično se autoru sugeriše da naslov bude što prikladniji, koncizniji (kraći), da

odražava temu. U ne malom broju radova srešće se podnaslovi, koji u suštini bliže lociraju

temu. Autor na početku pisanja može dati radni naslov. Inače se konačan nastov teme

poslednji definiše, kada je rad završen.

b) Predgovor

U predgovoru, autor obično kratko i pregnantno objašnjava razloge rada na definisanu

temu (lični i društveni), eventualne probleme na koje je nailazio u stvaranju rada, eventualne

posebne zahvale onima koji su mu pomogli u radu i razloge koji su uslovili naučni rad.

c) Uvod

Obim uvodnog dela rada je duži od predgovora i obično sadrži kratku istorijsku

retrospekciju teme, glavne etape u razvoju i načine, metode u rešavanju problema. Uvod daje

precizna objašnjenja obrade teme i odnos prema ranijim obradama teme. Objašnjenja i

preciziranja teme su sadržani u uvodu. Smatra se da autor uvod piše na kraju rada na temi,

mada se po pravilu stavlja na početku.

c) Razrada

Ovaj deo rada je najobimniji i predstavlja suštinu autorskog napora. Razrada teme

obično nauzima najviše prostora. U ovom delu rada se podrobno i dokumentovano iznosi

izlaganje prikupljene građe i naznačava autorsko stajalište u obradi teme. Razrada teme može

imati više segmenata u zavisnosti od problema koji se obrađuje i naučnih metoda koje se

primenjuju. U razradi teme se prezentiraju istraživački nalazi autora.

d) Zaključak

Ovaj deo rada predstavlja sintezu svega što je prethodno napisano, rečeno i predstavlja

materiju koja proizilazi iz istraživanja i korišćenbja teorijske građe. Zaključak obično ima,

odn. ukazuje na perspektive rešavanja problema, društvene konzekvence i predstavlja esenciju

autorskog napora i ideja koje autor nudi. Ovaj deo rada logično proizilazi iz uvoda i razrade i

pokazuje autorsku imaginaciju u radu na problemu, koje tema obuhvata.

e) Bibliografija

U ovom delu naučnog rada se prezentiraju naučni izvori i igrađa, odn. kako objavljeni

teorijski radovi tako i dokumenti, izveštaji, raniji istraživački prilozi, članci iz novina i

časopisa, intervjui. Bibliografija bi po pravilu trebala biti pregledna i sistematizovana.

f) Sažetak rada (Summary)

Obično se na jednoj stranici, ili pak i kraće daje sažetak, ili rezime rada. Pored jezika,

na kojem je rad pisan, sažetak se obično daje na nekom od stranih jezika (engleski, nemački ili

neki drugi strani jezik).

54

Kod časopisnih priloga i članaka, sažetak rada se daje na početku sa navođenjem

ključnih reči (kay words) koje se češće spominju u radu, odn. na kojima se rad bazira.

g) Index

Obimniji radovi, knjige imaju po pravilu index imena i pojmova koji se prezentiraju na

kraju, uz obavezno navođenje stranice gde se ovi indexi nalaze. Ovaj dodatak naučnom radu

omogućuje čitaocu da se lakše snalazi u tekstu i da eventualne pojmove i imena, koji se koriste

u tekstu, može brže i lakše nači.

j) Dodatak

Ako naučni rad nalaže, zahteva, radi svoje uverljivosti i serioznosti, mogu se

prezentirati i dodaci, obično izvodi iz dokumenata i izveštaja, koji obezbeđuju uverljivost

naučnog rada. Dodacima se u mnogome rasterećuje autorski tekst, jer se autor samo poziva na

njega i prezentira ga u originalnoj verziji. Dodatak često može biti interesantan i za čitaoca, jer

mu se prezentira originalnost dokumentacione građe.

k) Sadržaj

Bitna odlika sadržaja sastoji se u imperativu da bude jasan i pregledan i da tačno

odslikava autorski rad po naslovima, podnaslovima, etc. Sadržaj može imati stepenasti oblik

samo radi preglednosti i unutrašnje logičke konstrukcije. U sadržaj se unose pored podnaslova,

ilustracije (spisak), karte, statistike i slično.

5. Pisanje naučnog rada

Postoji niz korisnih sugestija autoru u pisanju naučnog rada. One idu u smeru da

pomognu, da se dođe do što kvalitetnijeg rada. Ove sugestije su nadasve iskustvene i

praktične.

Pre nego što se počinje sa pisanjem naučnog rada, autor je upućen da sebi odgovori na

nekoliko pitanja:

• Zašto pišem, za koju priliku pišem?

• Kakav rad treba da napišem (koje norme treba da poštujem, postojanje i uloga

mentora, etc.)

• Orjentacioni obim rada(zavisi od vrste rada, okvira koje postavlja mentor, etc.)

• Koja je osnovna hipoteza rada, ili cilj istraživanja? Obično se kreće sa radnom

hipotezom, a potom se redefiniše u toku pisanja rada.

M. Klent (2008, 82-83) iznosi nekoliko faza, etapa, koji se koriste u toku pisanja rada:

• Sastavljanje plana rada

55

• Pisanje prve verzije rada

• Čitanje i ispravljanje prve verzije

• Unošenje ispravki

• Pisanje konačne verzije

• Procenjivanje konačnog teksta

Ovo je idealtipski primer, što znači da se autor ne mora u svakom konkretnom slučaju

pridržavati.

Za svaki, iole ozbiljan naučni rad, važno je da se prethodno uradi koncept, koji ima

sintetički karakter i koji je vodilja u pisanju rada. Dolazak do konačnog teksta nije nimalo lako

i jednostavno. Pored nadahnuća i akribije autora, poznavanja literature i ranijih sličnih

istraživačkih nalaza, potrebno je više puta čitati sopstveni rukopis (najmanje tri puta). Takođe

je važno da rukopis neko vreme “odleži”, da autor uradi vremensku distancu prema svom

rukopisu, kako bi imao kritički odnos.

Eksplikacija V

Početak pisanja rada je po pravilu najteži. Ne treba se libiti da nešto što je ranije

napisano bude bačeno, ili pak menjano. Svakako da se počinje sa pisanjem onih delova rada

koji su domišljeni i predstavljaju organizovanu celinu. Kada se otpočne sa pisanjem rada ne

treba ga prekidati, iako nedostaju tačni podaci – oni se mogu naknadno uneti, uz pethodnu

proveru. Ako autor zapne, ili pak ima teškoća u pisanju, obično se preporučuje da prethodno

pročita 2-3 zadnje stranice napisanog rada.

Rad bi trebao da ima ujednačen stil i jasnost, preciznost u izlaganju i korišćenju

činjenica. Obično se iskustveno preporučuje da autor najmanje tri puta pročita sopstveni

rukopis i da interveniše na njemu. Takođe se preporučuje da ne treba čekati da naučni rad ima

svu prikupljenu građu, a da se potom počne sa pisanjem. U toku pisanja takođe se obično

javlja potreba za korišćenjem i konsultovanjem literature, koja nije obuhvaćena u prethodnoj

bibliografiji.

Danas se dominantno koristi kompjuter u pisanju rada, tako da su lakše i efikasnije

promene i intervencije u tekstu. Rad se može početi pisati rukom, mada danas, sve više, se

počinje pisati na kompjuteru. Bitno je da autor ima nadahnuće, imaginaciju, da raspolaže

znanjem, da što je moguće preciznije ima konstrukciju (u glavi) šta želi da saopšti svojim

radom.

Redigovanje rukopisa je najteža i najzahtevnija faza u procesu stvaranja. Uzima se da

dobar rukopis treba 4-6 puta redigovati, da bi se došlo do konačnog teksta. Takođe valja voditi

56

računa da rad bude pravopisno utemeljen. Iz tih razloga se ne retko angažuje lektor koji

doprinosi pravopisnoj čistoći naučnog rada, razumljivosti i tačnosti.

6. Obeležavanje i raspored sadržaja u radu

U interesu preglednosti i sistematičnosti naučnog rada potrebno je prihvatiti neka od

uobičajenih pravila obeležavanja i rasporeda sadržaja. Tu postoji nekoliko pravila koja su

odomaćena u naučnom radu, kada se radi o podnaslovima, segmentima rada. Važno je da

poglavlja budu konzistentna i pregledna, da imaju neki logičan početak i kraj i da proizilaze

jedan iz drugoga.

Eksplikacija VI:

Obeležavanje građe u radu se može vršiti na različite načine. Ovde donosimo dve

varijante.

Varijanta I:

I 1.

a. b. c. d.

2. a. b. c. d.

II. 1.

a. b. c. d.

Varijanta II: (obeležavanje arapskim brojevima)

1. 1.0. 1.1. 1.2. 1.2.1. 1.2.2. 2. 2.0. 2.1. 2.2.

57

2.2.1. ........................ Bitno je da poglavlje ima najmanje dva člana i da se uspostavi dosledna logika u

obeležavanju.

7. Citiranje

Obično svaki rad dokazuje svoju naučnu i serioznu zasnovanost sa navođenjem

korišćenih izvora (literature) i istraživačke građe. Ovde svakako treba naći meru i ne

prenatrpavati rad sa citatima i pozivanjem na druge izvore, jer će se izgubiti, odn. dovesti u

pitanje autorska originalnost i samosvojunost. Takođe nije dobro kada autor u prekomernom

korišćenju citata dokazuje svoju učenost, jer će time gubiti na sopstvenom, kreativnom

doprinosu u radu.

Citati se po pravilu navode iz prve ruke i izvorno, bez izostavljanja delova. Oni ne bi

trebali da budu dugi i zamorni, već jezgroviti i precizni. Citati se mogu navoditi i na kraju

strane ili poglavlja, sa obaveznim upućivanjem i obeležavanjem. Takođe se praktikuje

navođenje citata na originalnom jeziku autora, uz obavezan prevod.

Eksplikacija VII:

Postoje različiti prilazi u citiranju. Sve više se u literaturi odomaćuje da se citiranje

navodi u tekstu sa napomenom odakle je citat uzet. Recimo (P. Petrović: 1999, 76). Ovakav

način citiranja navodi autora, godinu izdanja knjige iz koje se citira i stranica gde se citat

nalazi. Čitaoc na kraju u bibliografiji može identifikovati naziv knjige i izdavača.

Drugi način citiranja zasniva se na otvorenim i zatvorenim navodima u knjigama je

citat i obeležavanje (*) ili 1) u nastavku. Ovaj tzv. podnožni citat se kasnije u dnu strane navodi

na ovaj način5.

Kod citiranja autor treba da bude krajnje selektivan i da ne citira, navodi opšta mesta i

opšte poznate činjenice. Citati u osnovi služe da se zaista podupre autorske tvrdnje i da se

stekne ubedljivost rada.

8. Kriti čka provera rada

Obično se uzima da kritička provera rada može biti putem odbrane (pred komisijom),

ako je u pitanju sticanje naučnog zvanja (diplomiranje, master, doktorat) ili pak recenzija

(ako je u pitanju objavljivanje.

5 Ime i prezime autora, naziv dela, izdavač; mesto i godina izdanja, navod strane odakle je uzet citat. Ovi tzv. podnožni citati mogu se prirediti na kraju poglavlja, a ređe na kraju knjige.

58

a) Odbrana rada

Odbrana naučnog rada, radi sticanja naučnog zvanja se obično radi pred komisijom od

3 ili 5 članova (ređe). Odbrana se sastoji od čitanja opštih podataka o kandidatu, izlaganja

kandidata i kritičkih primedbi, odn. pitanja članova komisije.

Ocena naučnog rada koji se brani pred komisijom, po pravilu iznosi mentor i sadrži

sledeće elemente:

• osnovne podatke o radu

• opis

• obim i kvalitet rada

• korišćena naučna metoda

• organizacija i raspored građe

• rezultati istraživanja

• stil i pravopisna korektnost

• zaključak

Izlaganje kandidata pri odbrani naučnog rada sadrži sledeće karakteristike:

• izlažu se glavne postavke rada u trajanju do 30 minuta

• ravnomerno se izlažu svi delovi rada

• usmeno izlaganje

• potenciranje ključnih ideja u radu

Mentor i članovi komisije postavljaju pitanja kandidatu, odn. ukazuju na pozitivne i

negativne strane naučnog rada. Potom se iznosi završna ocena rada i odbrane.

b) Recenzija

Kada se naučni rad objavljuje u časopisu, ili pak u posebnoj knjizi, obično se prethodno

traže dve do tri recenzije eminentnih autora iz oblasti koje rad tretira. Recenzije po pravilu

ukazuju na pozitivne i negativne strane, odlike rada. One se daju pismeno i na kraju sadrže

preporuku o (ne)objavljivanju predloženog naučnog rada. Ponekad se praktikuje, kod knjiga,

da se recenzije integralno, ili pak u skraćenom obliku objave u okviru knjige, obično na kraju.

Recenzije su dobra preporuka da se knjiga pročita i počesto imena recenzenata daju preporuku

za čitanje.

9. Rezime

Pisanje, stvaranje naučnog rada je nesporno zahtevan posao. On traži, odn. počiva na

velikom trudu autora i pretpostavlja zavidno poznavanje materije, teme koja se namerava

obraditi. Autor treba da poseduje ne samo sklonost i talenat, već i istrajnost, sistematičnost i

sposobnost imaginacije i elaboracije. Naučni rad po pravilu podrazumeva usredsređenost

autora na temu, ali i vrlo jasnu interpretaciju teorijske i empirijske, istraživačke građe koja se

59

koristi u radu. Nije uputno da autor iskazuje pretenzije odsečnog i isključivog mišljenja i stava

u svom radu. On je najčešće samo jedan od priloga razumevanja određene teme.

Svaki rad, koji se ozbiljno stvara, ima pretenzije da utiče, da doprinese naučnom ili

društvenom fundusu razumevanja i objašnjavanja određenog problema. Ta primenljivost i

korisnost naučnog rada je veoma značajna kako za autora, tako i za sredinu u kojoj autor živi i

radi. Naučni rad će pravu verifikaciju doživeti onda kada ima primenu. Zbog toga se i

potencira i beleži buduća citiranost i primena naučnog rada.

10. Literatura

U izradi ovog malog praktikuma i vodiča za pisanje naučnog rada korišćeni su sledeći

izvori:

• M. Šamić: Kako nastaje naučno delo?, Svjetlost, Sarajevo 1968.

• Đ. Šušnjić: Metodologija, Čigoja tampa, Beograd, 2005.

• V. Mili ć: Sociološki metod, Prosveta, Beograd 1978.

• E. Nejgel: Struktura nauke, Prosveta, Beograd 1978.

• M. Klent: Naučno delo od istraživanja do štampe, Akademska knjiga, Novi

Sad 2008.