dr Čedomir Čupić sloboda i zloupotreba slobode u medijima

Dr Čedomir Čupić1 UDC 342.727:316.774 32.019.51

SLOBODA I ZLOUPOTREBA SLOBODE U MEDIJIMA2

Sažetak

Sloboda je jedna od univerzalnih vrednosti. Samo razvijena ličnost može biti i slobodna ličnost. Za održanje slobode potrebno je znanje, iskustvo, odgovornost i hrabrost. Sloboda se osvaja, ona se ne daje. Sloboda se može zloupotrebiti u ime slobode. Ne može se prihvatiti bilo čija apsolutna sloboda. U upotrebi slobode u javnom prostoru treba pra-viti razliku između slobode mišljenja i izražavanja od slobode delovanja i ponašanja. Medijske slobode pokazuju koliko je jedno društvo slobod-no i otvoreno. Odbrana i garantovanje slobode informisanja ne sme se dovoditi u pitanje. Mediji u službi bilo koje moći, izvan sopstvene moći, izneveravaju svoju misiju, mesto i ulogu u društvu i državi, i dovode sopstvenu slobodu u pitanje. Služiti moći vlasti znači izgubiti slobodu ili zloupotrebljavati slobodu. Manipulacija, propaganda, mandarinstvo, slugeranstvo u novinarstvu su protiv slobode medija.

Ključne reči: sloboda, mediji, moć, znanje, odgovornost, hrabrost

Sloboda je jedna od nekoliko univerzalnih vrednosti, odnosno svetih na-čela na kojima se zasniva ljudski život, za koju se ljudi bore u istorijskom i ličnom razvoju. Slobodu treba izboriti, odnosno, steći i održati. Sloboda omo-gućava pojedincu da raspolaže sobom, da nije u bilo kojoj vrsti ropstva i za-visnosti, da upravlja svojim životom, da vrši izbore i donosi odluke. Sloboda pokazuje kvalitet i lepotu života, ali nije lako dostupna. Ona se teško stiče i još teže održava.

Slobodu u potpunosti iskazuje i pokazuje samo razvijena ličnost. Za odr-žanje slobode potrebno je znanje i iskustvo, odgovornost i hrabrost. Nema slo-bode bez znanja, iskustva, odgovornosti i građanske hrabrosti. Znanje i isku-stvo bogate ljudski život. Bogatstvo omogućava nezavisnost. „Bez bogatstva

1 Profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. E-mail: [email protected]

2 Tekst primljen 30. avgusta 2010. godine.

212 FPN │Godišnjak 2010 │ II DEO: Novinarstvo, komunikologija, kulturologija

nema slobode nego samo borbe.“3 Nezavisnost je preduslov slobode. Kad se izbori sloboda, onda je treba održavati jer je stalno na udaru različitih životnih situacija. Zato je potrebna odgovornost i građanska hrabrost. One su garant održavanja slobode. Neodgovorni i kukavice, niti mogu steći slobodu, niti je održavati. Kant je upozorio da su dva opaka poroka čovečanstva lenjost i ku-kavičluk. Kao filozofu slobode jasno mu je bilo da lenjivci i kukavice ne mogu izboriti slobodu niti slobodno živeti. Lenjost i kukavičluk porobljavaju čoveka koga je „priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja“.4 Oni su uzrok sta-nja ljudske nezrelosti. „Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena, onda kada njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja“.5 Prema Kantu, nezreli ne mogu osvojiti slobodu niti biti slobodni. Nezrelima se sasvim lako drugi „nametnu za nji-hove tutore“.6

Neko ko se nametne u društvu određuje i meru slobode koju će drugima davati. Gde se sloboda daje tu je nema. Za slobodu važi samo princip ravno-pravnosti i jednakosti. Sloboda nije neograničena, ona ima unutrašnje ogra-ničenje koje glasi: ne možete biti toliko slobodni da ukinete slobodu drugima. Znači, moja sloboda ide do granice slobode drugoga. Na granici naših slobo-da odvija se dijalog, dogovor i donose odluke. Takvo delovanje i ponašanje održava slobodu pojedinaca, grupa, profesija i društava. U suprotnom, u ime slobode može se ukinuti sloboda.

Nesporno je da su ljudi „slobodni da žive svoj život na način koji iza-beru, ali pod uslovom da njihov izbor ne ugrožava slobodu i prava drugih. Ako ugrožava onda takvom izboru ne treba pružiti podršku, već ga suzbijati: teorijski i praktično. Niko ne može biti slobodan ako poriče pravo na slobo-du nekom drugom. Najviši stepen slobode podrazumeva da su neke slobode uskraćene: na primer, sloboda da se uništi sloboda! Svako može biti u pravu samo pod uslovom da ne zahteva da on jedino bude u pravu. Svako može da govori šta misli, ali pod uslovom da ne misli da on jedino zna istinu. Samo tako možemo se nadati danu dobrih vesti“.7

Sloboda se može zloupotrebiti u ime slobode. To je razlog da se ne može prihvatiti bilo čija apsolutna sloboda. Slobodu treba optimalno širiti i praktiko-

3 Jovan Dučić, Blago cara Radovana, Slovoljublje, Beograd 1982, str. 55. Još je Dosto-jevski to dobro i izoštreno formulisao: „Novac je kovana sloboda“.

4 Immanuel Kant, Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974, str. 43.5 Nav. delo, str. 43.6 Nav. delo, str. 43.7 Đuro Šušnjić, Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997, str. 203.

213Čedomir Čupić │SLOBODA I ZLOUPOTREBA SLOBODE U MEDIJIMA

vati – do granice kad slobodan izbor delovanja i ponašanja ugrožava slobodu i prava drugih.

Kad je u pitanju upotreba slobode u javnom prostoru8 treba praviti ra-zliku između slobode mišljenja i izražavanja od slobode delovanja i ponašanja. Sloboda mišljenja i izražavanja je neograničena9, dok je sloboda delovanja i

8 „Javnost ima svoje šire, nepolitičko, i svoje uže, političko značenje. U ovom poto-njemu značenju ona je tesno povezana sa pojmom tzv. javnog mnjenja, iako je širi pojam od njega. Javnost je društveni i politički prostor u kome nastaje i deluje javno mnjenje. Značenje javnosti je tek onda potpuno kada se ispitaju međusobni uticaji i (posebna) značenja javnog, privatnog i tajnog. a) Reč javno označava pojavni svet koji svako može svojim čulima opaziti, svet ili prostor koji je otkriven našim čulima i sa koga je skinut veo i uklonjen mrak. Suprotnost pojmovima java i san sugeriše javu, kao stvaran i trezan deo ljudskog života. Reč javno dalje znači otvorenost, obznanje-nost i opštu pristupačnost, za razliku od (privatne ili tajne) nepristupačnosti, zatvo-renosti i skrivenosti“. (Ljubomir Tadić, Javnost i demokratija, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1989, str. 13).

9 Džon Stjuart Mil smatrao je da je „za blagostanje čovečanstva, od čega zavise i sva njegova druga blagostanja, neophodna sloboda mišljenja i sloboda izražavanja mi-šljenja“. Ona „Prvo: ako je neko mišljenje silom ućutkano, ono može, koliko mi mo-žemo pouzdano da znamo, da bude istinito. Poricati ovo značilo bi priznati sopstve-nu nepogrešivost. Drugo: mada ućutkano mišljenje može da bude pogrešno, ono može, a vrlo često i sadrži deo istine, i kako opšte ili preovlađujuće mišljenje retko ili nikada nije cela istina, jedina mogućnost da se dođe do ostatka istine je kroz sukob suprotnih mišljenja. Treće: čak iako je prihvaćeno mišljenje ne samo istina, već pot-puna istina, ona će biti prihvaćena kao predrasuda, sa malo razumevanja i osećanja za njenu razumnu osnovu od većine koja je primi ako se ne bude ozbiljno i žestoko osporavala. I ne samo to, već četvrto: značenju samog učenja zapretiće opasnost da se izgubi ili oslabi, da mu se oduzme onaj značajan uticaj na karakter i ponašanje; dogma će postati samo puka forma nesposobna da učini bilo kakvo dobro, ali koja sputava i sprečava razvoj svakog pravog i iskrenog ubeđenja koje potiče iz razuma ili ličnog iskustva... Mišljenja suprotna onima koja su opšteprihvaćena biće saslušana samo ako se izlože umereno iako se najobazrivije izbegavaju nepotrebne uvrede, a ako od toga i za dlaku odstupe, gube tlo, dok neizmerne pogrde, koje se koriste na strani vladajućeg mišljenja, zastrašuju i odvraćaju ljude da izražavaju suprotna mi-šljenja i slušaju one koji ta mišljenja iskazuju. Stoga bi u interesu istine i pravde bilo daleko značajnije, no išta drugo, da se ograniči upotreba takvog pogrdnog jezika, iako bi bilo neophodno da se bira, bilo bi mnogo potrebnije da se spreče uvredlji-vi napadi na neverništvo nego na religiju. Međutim, očigledno je da ni zakoni ni vlast ne treba da se mešaju ni u jedno ni u drugo, dok javno mišljenje treba da sudi uzimajući u obzir okolnosti svakog posebnog slučaja, osuđujući svakog, ma na čijoj se strani nalazio, u čijoj se odbrani mišljenja pokazuje nedostatak nepristrasnosti, zloba, tvrdoglavost i netrpeljivost. Ne treba pribegavati tim porocima, pa makar to bila i protivnička strana; treba odati zaslužnu čast svakome, pa ma koje mišljenje da ta osoba izražava, ako može mirno i pošteno da prosuđuje svoje protivnike i njihova


ponašanja ograničena. Možemo da mislimo šta god hoćemo, ali ne možemo da delujemo na osnovu toga ako to mišljenje ugrožava slobode i prava drugih, odnosno ako unosi nered, nesigurnost, nestabilnost i nasilje u zajedničkom životu. Takođe, treba razlikovati slobodu izražavanja od slobode štampe, od-nosno medija.

Dok je sloboda mišljenja i izražavanja neograničena, problem sa slobo-dom štampe je nešto drukčiji. Kako naći meru između omogućavanja štampi da izveštava javnost o događajima i „istovremeno sprečava(nja) pojave infor-macija koje ugrožavaju integritet pojedinca i bezbednost društva. Teškoća leži u tome što obe krajnosti koje smo već pomenuli štete interesima društva. Loše je da isuviše mnogo pogrešnih vrsta informacija postanu javne ako će isuviše mnogo osoba ili društvena struktura kao celina time biti dovedeni u opasnost. Podjednako je loše za društvenu strukturu, kao celinu i stoga za pojedince, koji žive u tom društvu, ako vlada vrši isuviše veliku kontrolu nad medijima. Negde između ovih krajnosti možemo se nadati i očekivati da se pronađe pra-va ravnoteža“.10

Medijske slobode nesporno pokazuju i koliko je jedno društvo slobodno i otvoreno. Niko do sada nije to bolje shvatio od ustavotvoraca SAD-a kada su u Prvom amandmanu Povelje o pravima istakli da „Kongres ne može donositi nikakav zakon o ustanovljenju državne religije, kao ni zakon koji zabranjuje slobodno ispovedanje vere; ni zakon koji ograničava slobodu govora ili štampe (Pod. Č. Č.) ili pravo naroda na mirne zborove i na upućivanje peticija vladi za ispravljanje nepravdi“.11

Sloboda štampe podrazumeva da joj se „ne postavljaju prethodna ogra-ničenja objavljivanja, a ne u slobodi od kažnjavanja za krivični materijal kada se objavi. Svaki slobodan čovek ima nesumnjivo pravo da u javnost iznese mišljenja koja želi; to zabraniti znači uništiti slobodu štampe; ali ako on objavi ono što je nepristojno, zlonamerno ili nezakonito, mora da snosi posledice vlastite nepromišljenosti... tako je volja pojedinaca još uvek slo-bodna; predmet zakonskog kažnjavanja je samo zloupotreba te slobodne volje. Niti se na taj način nameću bilo kakva ograničenja slobodi mišljenja ili istraživanja; još uvek je ostavljena sloboda ličnog mšljenja; širenje ili obja-

mišljenja, ne preterujući ni u čemu što bi im rušilo ugled, ne izostavljajući ništa što bi govorilo ili moglo da govori u njihovu korist. To je pravi moral javnog raspravljanja, iako se često krši, srećan sam što znam da ima mnogo onih koji ga se umnogome pridržavaju, a još veći broj onih koji se svesno za njega bore“. (Džon Stjuart Mil, O slobodi, Filip Višnjić, Beograd, 1988, str. 83–85)

10 Dejl Žaket, Novinarska etika, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 147.11 Nav. delo, str. 147.


vljivanje rđavog mišljenja, koja su štetna po društvene ciljeve, jeste zločin koji društvo kažnjava“.12

Američki ustav u kojem se garantuje sloboda štampe može se tumačiti kao zaštita slobode štampe od vlasti, odnosno njene kontrole nad štampom. Sloboda medija ne može se tumačiti kao zaštita od zloupotreba. Mediji tre-ba da budu slobodni, ali i odgovorni pred javnošću, a ne pred vlašću. Tomas Džeferson, nesporno jedan od najvećih boraca za slobodu štampe, smatrao je da štampa treba da odgovara i bude kažnjena za štetu koju bez razloga i argu-menata nanosi pojedincima. On je isticao i zalagao se da štampa ne bi trebalo da bude pravno odgovorna za štetu koju nanosi ugledu vlasti. U tom duhu Džeferson ističe da „našu slobodu ne može da štiti samo sloboda štampe a ova ne sme da bude ograničena bez opasnosti da slobodu izgubimo“.13 Po njemu, štampa je „jedno zvono za uzbunu naroda. (Ako se) ona potpuno ućutka... oduzeta (su) sva sredstva zajedničkih napora“.14

U Džefersonom duhu, u Engleskoj tog vremena, za slobodu štampe se još žešće borio Tomas Erskin. Na suđenju Tomasu Pejnu 1782. godine, optuženom da je širio „buntovničku klevetu“ protiv vlasti, Erskin je tvrdio da je vlast par-lamenta „ograničena pravom pojedinaca da slobodno govore i objavljuju svoja gledišta. Javnost je baš kao kiseonik, prirodna potreba svakog pojedinca. Vla-danje nad jezicima, mozgovima i očima građana ne sme se dozvoliti. Sloboda štampe je prirodno pravo, od Boga dato i nepodložno zastarevanju. Njega ne sme pogaziti nikakva ovozemaljska sila, a pogotovo neiskvarena vlast koja poku-šava da spase vlastitu kožu. Svaki čovek sme da preispituje ustavna načela na koji-ma se vlast zasniva, ukazuje na njene greške i nedostatke, istražuje i obelodanjuje njene grehe, i upozorava sugrađane na njihove pogubne posledice.“15

Pioniri odbrane slobode štampe nisu se suočavali sa složenijim situaci-jama i iskustvima koja će se kasnije u razvoju medija i njihovom delovanju pokazati i zato će se njihov prolećni duh i borba za slobodu štampe pokazati jednostranim pred novim izazovima.16 Ta jednostranost ne umanjuje njihove

12 Izjava ser Vilijama Blekstona, jednog od legalističkih zastupnika iz 18. veka. Nav. delo, str. 48.

13 Džeferson u pismu Džonu Džeju 1776. (nav. delo, str. 151).14 Nav. delo, str. 151.15 Džon Kin, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, 1995, str. 12–13.16 „U spisima zagovornika slobode štampe nije bilo mesta za problem kako medijske

predstavnike učiniti odgovornima svojoj čitalačkoj javnosti. Osnovni razlog leži u tome šta je većina branilaca slobode štampe kalemila svoje klasično verovanje u mo-gućnost komunikacije licem u lice na verovanje u model tržišno zasnovanih medija. Ranomoderni ideal slobodne štampe nastao je u vreme prevlasti malih preduzeća i rasprostranjenog uverenja da je decentralizovana tržišna utakmica delotvorni pro-


nazore i napore koji i danas stalno treba da nam budu pred očima i da na njih upozorimo pri bilo kojoj novoj meri koja bi mogla da ugrozi slobodu infor-misanja. Nikad se ne zna šta se krije iza određene mere vlasti kad je u pitanju informisanje. Čak i razložne predloge treba dobro preispitati jer su situacije složene i osetljive, a namere i motivi mogu se dobro prikriti. O vladinoj re-gulaciji i kontroli medija i u najdemokratskijim društvima i državama nema potpune saglasnosti. Problem nastaje ne u vezi sprečavanja da se vlast meša u slobodu medija, već šta učiniti i na koji način sprečiti da novinari i mediji zloupotrebljavaju slobodu. Ko treba da reguliše, kontroliše i kažnjava njih? Da li to može samo javnost? Jer, postavlja se problem kvalifikovanosti javnosti – njene svesti, znanja i savesti. Može se desiti da ona bude izmanipulisana iz egoističnih i posebnih interesa, ali i zbog neznanja i nezrelosti. Javnost nije nešto što je jedinstveno i kompaktno. Ona je isparcelisana, složena i neujed-načena u pogledu kompetentnosti. Samo javnost u kojoj dominira kvalifiko-vanost i kompetentnost može se smatrati kvalitetnom i sposobnom da prati medije i kritički se odnosi i prema slobodi medija i njihovoj zloupotrebi slo-bode. U „Canonns of Journalism“ američkog društva novinskih urednika iz 1922. godine, koji je revidiran 1975. godine, u Prvom amandmanu u članu IV, posvećenom istini i tačnosti, piše: „Poverenje između novinara i čitalaca jeste temelj dobrog novinarstva. Moraju se uložiti svi napori da bi se osiguralo da sadržaj vesti bude tačan, slobodan od predrasuda, i da su sve strane pra-vično predstavljene. Komentari uredništva, analitički članci, treba da se drže istih standarda tačnosti u pogledu činjenica kao i izveštaj o vestima. Značajne

tivotrov za političku despotiju. Stoga ne treba da iznenađuje što je etos tržišne uta-kmice uticao na republikansko zalaganje za slobodu štampe. Privatno vlasništvo nad sredstvima komunikacije – proizvodnja i opticaj mišljenja kroz proces proizvodnje i razmene roba – najčešće se smatralo ključnim sastojkom slobode i komuniciranja. Na tržište se gledalo kao na nevidljivo, nepristrasno i bezopasno oruđe slobodnog kruženja javnog mnjenja. Ono se doživljavalo kao oaza poštenja, istine i integriteta u despotskom svetu tajnosti, spletkarenja i osionosti... Tržišna utakmica porodila je prve velike novinske magnate – istaknute ličnosti poput Šarl-Jozefa Pankuka (Char-les-Joseph Panckoucke) – koji su nastojali da steknu monopol na tržištima mnjenja i čitanja, proizvodeći istinski moderne knjige, časopise i novine. Neki delovi izdavačke industrije kao što pokazuju nedavna istraživanja Žila Fejela (Gilles Feyel) i Renea Mulinasa (Renée Moulinas), zaglibili su se u komplikovanom procesu koncesija i koncentracije vlasništva... Zahtevi poslovnog opstanka nekad su primorali izdavače da čitaocima prodaju sve čega su se mogli dokopati, makar i uz pomoć mita, lažnog oglašavanja i krivotvorenih izdanja. Pokušali su da osvoje tržište prodajom starih tek-stova u velikim količinama i jeftinim verzijama, ili plasiranje senzacionalnih novih proizvoda. Često su bili prinuđeni da napuste neki projekt čim ga započnu; nemilo-srdna utakmica ponekad ih je dovodila do bankrota“. (Nav. delo, str. 41–43)


greške u pogledu činjenica, ili izostavljanja, treba ispraviti odmah i upadljivo (prominently)“.17 A šta ako se to ne desi? Ko će biti nadležan da to ispravi i na-tera prekršioce da obavezu izvrše? Da li se novinarske i medijske zloupotrebe slobode informisanja mogu podvesti samo pod krivični zakon ili njihove štete treba na poseban zakonski način tretirati?

Odbrana i garancija slobode informisanja je nešto što se ne sme dovoditi u pitanje i kada se pojave slučajevi da mediji zloupotrebe slobode. Važno je kako ne dovesti slobodu informisanja u pitanje, kad je mediji zloupotrebe. Slo-bodni mediji imaju veliku moć u javnosti, ali ta moć se može i zloupotrebiti. Na javnoj sceni su prisutni ne samo politička moć već i „moć novca“. Koliko god vlast i politički moćnici mogu da ugroze slobodu informisanja toliko je mogu ugroziti i posebni, privatni interesi u obliku ekonomske moći („moći novca“). To je često razlog da se izlaz traži u normativnim rešenjima, odnosno zakonima, kojima bi se ograničio i onemogućio uticaj vlasti i privatnih intere-sa koji dovode u pitanje slobodu informisanja, a preko nje i slobodu novinara i slobodu medija. Naći meru nije lako, jer su mogućnosti suptilnih manipulacija neograničene.

Nove pojave manipulacija traže i nova rešenja za njihovo otkrivanje, re-gulisanje i kontrolisanje. I najveći manipulatori uvek ističu da sve što rade rade za slobodu i u ime slobode. Posebno su opasne pojave u društvu u kojima se povezuju oni koji štite javni interes i oni koji privatni interes hoće da nametnu kao opšti da bi pribavili korist. Neregulisana simbioza opšteg i posebnog inte-resa može izazvati zloupotrebu slobode informisanja. U ime slobode, slobo-da se zloupotrebljava. Na taj način nastaje zloupotreba slobode izražavanja u javnom prostoru. Tako se u ime slobode izražavanja često preko medija izriču neistine, poluistine, klevete, pretnje, širi mržnja, pakost, predrasude, stereoti-pi, ali i nebitne pa i beznačajne činjenice i događaji. Jednom rečju zagađuje se javni prostor. A u zagađenom prostoru teško se mogu raspoznati bitni i važni događaji i činjenice. Slobodom izražavanja na taj način dovodi se u pitanje istina, pravda, dobro, uništava se i sama sloboda. Sloboda ne podrazumeva razuzdanost, neodgovornost i haos. Sloboda koja dovodi u pitanje i razara univerzalne vrednosti (istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, solidarnost i ljud-sko dostojanstvo), kojima i ona pripada, nije sloboda, već verbalna ili pisana tortura i duhovno nasilje.

Mediji u službi bilo koje moći izneveravaju svoju misiju, mesto i ulogu u društvu i državi. Služiti moći znači izgubiti slobodu ili zloupotrebljavati slo-bodu. Mediji ne bi trebalo da se i sami pozicioniraju kao neka vrsta nadmoći iznad društva i bez kontrole. U toj ulozi često se završava osporavanjem svega

17 Dejl Žaket, Novinarska etika, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 149.


osim sopstvenog mišljenja. Tako se upada u zamku jednostranog informisa-nja, odnosno često jednostrane selekcije u informisanju.

Nesporno je da je moć vlasti (politička moć) najopasnija po slobodu informisanja i slobodu medija. Pošto ima u rukama mogućnosti da donosi zakone, uredbe, propise, ona može da ih ograničava ili stavlja u poslušnički status. Takođe, veliki pritisak na medije i novinare može da dolazi iz bez-bednosnih službi, posebno ako su izvan civilne kontrole. Sistemom ucena te službe mogu da u potpunosti kontrolišu medije. Najčešće službe plasiraju podatke koje javnost mogu da dezorijentišu. Ti podaci su iz privatne sfere života i uvek su u obliku poluistina. Na taj način zloupotrebom medija bez-bednosne službe unose sumnjičenja i razdore najpre među aktivnim akteri-ma na političkoj sceni. Njihove ucene i manipulacije imaju štetne posledice po javnost i društvo. Te posledice su i opasne, često i nesagledive. Svaka ne-kontrolisana moć opasna je i razarajuća. Nekontrolisane bezbednosne službe unose u javno polje ne samo dezorijentaciju već i senzacionalizam. Surovo se obračunavaju sa onima koji im se ne pokoravaju. Iza toga se uvek krije njihova demonstracija moći, a ako su zloupotrebljene i u nečijim su rukama onda lični ili posebni interesi moćnika koji su ih stavili u svoju službu. Cena štete po javnost je preskupa. Postoje stanja u društvima gde bezbednosne službe ili njihovi saradnici, čak i oni koji su trenutno sklonjeni ili koji su traj-no uklonjeni, ali sada otrgnuti od njihove kontrole, osnivaju medije ili šire saradničku mrežu u medijima, i na taj način u potpunosti njima upravljaju. U društvima u kojima se to dešava jedini je izlaz da takve bezbednosne služ-be budu rasformirane, a njihovi tajni saradnici otkriveni. To je način da se takvi mediji razgolite i izgube bilo kakvu šansu da utiču na javnost ili da ne-što znače u društvu. Saznati ko su ucenjeni i ko su saradnici službi oslobađa medije i novinare tog zla.

Druga moć koja je izvor opasnosti po medije jeste ekonomska moć („moć novca“). Pomoću te moći moguće je osnivati medije i stavljati ih u službu po-sebnog i ličnog interesa. Takođe, ova moć je i mogućnost da se monopoliše medijska scena i da se njome manipuliše. Pomoću te moći može se ne samo uticati na vlast, već i pokušati da se vlast osvoji.18 Postoje primeri da su poli-tičari koji su posedovali monopol nad medijima osvajali vlast.19 Posebna ma-

18 Kod nas je dobar primer TV „Braća Karić“. Kad je osnovao partiju, iako je po zakonu bio obavezan da napusti vlasništvo nad TV kanalom, Bogoljub Karić to nije učinio, već je kao vlasnik preko sopstvenog kanala počeo da propagira tu partiju i utiče na javnost i javno mnjenje. Direktna posledica tog uticaja je da je za kratko vreme pozi-cionirao svoju partiju, prema istraživanju javnog mnjenja, na treću poziciju.

19 Primer Berluskonija i njegove partije „Forca Italia“.


nifestacija „moći novca“ jeste mogućnost osnivanja ili raspolaganja ili velikog uticaja kriminalaca, kriminalnih grupa i mafije na medije.20

Sve su to razlozi zbog kojih je potrebno dobro regulisati medijsku scenu da ne bi bila ugrožena sloboda informisanja, ali i da bi bila sprečena zloupotre-ba slobode od bilo koga i bilo koje moći. Procedure regulisanja treba da budu spoljašnje i unutrašnje.

Spoljašnje regulisanje mogao bi da omogući dobar i precizan zakon koji ne bi dovodio u pitanje slobodu informisanja i medija, ni slobodu preduzet-ništva, a u isto vreme sprečavao bi zloupotrebu slobode informisanja i zloupo-trebu slobode od novinara i medija. Njegovo sprovođenje mogao bi da prati nezavisan državni organ koji bi izabrala zakonodavna vlast. Predloge za one koji bi nadzirali i kontrolisali sprovođenje zakona davale bi nezavisne, naučne i profesionalne institucije i organizacije. Filozof Karl Poper je, pred kraj života, u jednom tekstu sugerisao da se za novinare elektronskih medija ustanovi pro-tokol kao i za lekare. Drugim rečima, da se sloboda i pravo na istinitu informa-ciju zaštiti licencom (da samo kvalifikovani i kompetentni mogu da obavljaju tu izuzetno značajnu i osetljivu profesiju).

I unutrašnje regulisanje značajno bi uticalo na slobodu informisanja, ali i smanjivanje mogućnosti da slobodu zloupotrebe novinari i mediji. Procedure regulisanja zasad su isprobane na medijskoj sceni SAD. U te procedure spada-ju: – „izrada statuta redakcije koji definiše uzajamne odgovornosti redakcije i uprave određene medijske kuće, formulisane u internoj povelji; – obezbeđi-vanje mesta za susrete između predstavnika medija i krugova koji pripadaju pravosuđu, čime bi se obezbedilo da uzajamno shvate koje su im uloge i iz-beglo korišćenje krajnjeg sredstva, mera represija; – postavljanje posrednika ili ombudsmana koji će se baviti žalbama građana i iznositi svoje zaključke u tom mediju kako bi se svi čitaoci, slušaoci, ili gledaoci upoznali sa njima; – primena japanskog modela kontrole kvaliteta, što omogućava novinarima da svakodnevno kritički ispituju sadržaje svog medija u svetlu etičkih normi; – praksa da se osobama o kojima govore mediji ili osobama ili institucijama koje su izvor informacija redovno dostavlja određeni upitnik koji bi se odno-sio na ravnopravnost zastupljenosti i na tačnost informacija; – konstituisanje stalne porote čitalaca koja bi bila sastavljena tako da na istinski način reprezen-tuje zajednicu kojoj se određeni medij obraća“.21

Uporedo s regulativom, trebalo bi preduzeti druge mere koje garantuju slobodu medija i istovremeno sprečavaju zloupotrebu medija i medijsku zlo-

20 Kod nas je to primer zemunskog kriminalnog klana koji je osnovao i finansirao list „Identitet“.

21 Danijel Korni, Etika informisanja, Clio, Beograd, 1999, str. 134.


upotrebu slobode. Te mere su: naučna istraživanja medija i njihovog delovanja na javnoj sceni, kvalitetno obrazovanje za novinarsku profesiju, školsko obra-zovanje o medijima da bi se širila medijska kultura građana, kritičke rubrike i emisije posvećene informisanju, profesionalnim standardima novinara i ulozi i značaju medija za društveni život, i druge.

Novinari i medijski poslanici trebalo bi da znaju da nema istine bez slo-bode i slobodnog duha, jer „sloboda se događa zajedno sa potrebom za isti-nom“, sjajno je izrekao filozof Karl Jaspers. Manipulacija,22 propaganda, man-darinstvo, slugeranstvo u novinarstvu su protiv slobode. Kada se takvi zalažu za slobodu onda sloboda okončava u podvali, laži i neslobodi.

LITERATURA

Dučić Jovan, 1982, Blago cara Radovana, Slovoljublje, Beograd.Kant Immanuel, 1974, Um i sloboda, Ideje, Beograd.Kin Džon, 1995, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd.Korni Danijel, 1999, Etika informisanja, Clio, Beograd.Stjuart Mil Džon, 1988, O slobodi, Filip Višnjić, Beograd.Šušnjić Đuro, 1997, Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd.Šušnjić Đuro, 1995, Ribari ljudskih duša, Čigoja štampa, Beograd.Tadić Ljubomir, 1989, Javnost i demokratija, Univerzitetska riječ, Nikšić.Žaket Dejl, 2007, Novinarska etika, Službeni glasnik, Beograd.

22 Prema Đuri Šušnjiću, „borba protiv manipulacije mora u prvom redu da bude: a) borba za slobodu dolaženja do novih saznanja (sloboda istraživanja svake vrste), b) borba za slobodan pristup tehničkim sredstvima za prenošenje saznanja (otvoren pristup svim vrstama massmedija), c) borba za slobodu širenja saznanja, d) borba za preuzimanje odgovornosti za posledice koje ta saznanja izazivaju s obzirom na slobodu drugih. Ukratko: borba protiv manipulacije jeste u stvari borba za istinsku ljudsku komunikaciju“. (Đuro Šušnjić, Ribari ljudskih duša, Čigoja štampa, Beograd, 1995, str. 221)


Čedomir Čupić

FREEDOM AND ABUSE OF FREEDOM IN MEDIA

Summary

Freedom is one of the universal values. Only a developed personality can be free. Maintenance of freedom requires knowledge, experience, responsibility and courage. Freedom is won, not given. Freedom can be abused in the name of freedom. No one’s absolute freedom is accept-able. In exercising the freedom in public sphere one should make differ-ence between the freedom of thinking and expression from the freedom of action and behaviour. Media freedoms show how much a society is free and open. Defence and guarantees of freedom of information must not be challenged. Media in service of any power beyond their own be-tray their mission, position and role in society and state and endanger their own freedom. To serve to power of government means to lose freedom or abuse it. Manipulation, propaganda, adulation, servility in journalism are against the freedom of media.

Key words: freedom, media, power, knowledge, responsibility, cour-age

Education

dr Čedomir Čupić sloboda i zloupotreba slobode u medijima