Др Чедомир Антић: МАРГИНАЛИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Пустолов успео и Теслу да фасцинира

Први балкански рат затекао га је у САД. “Њујорк тајмс” га је представио као

четрдесетосмогодишњег официра, пустолова, националног борца, племића царске

крви, историчара, политичара и идејног творца највећег саобраћајног пројекта у

историји човечанства. Његова супруга Елионор Калхун била је позната америчка

глумица, посебно славна по тумачењу Шекспирових ликова. Њен предак био је

судија и оснивач једног града, а један деда-стриц први потпредседник САД рођен у

овој „земљи слободних“, творац једне познате америчке државне доктрине.

Кнез Стефан Лазар Еуген Лазаровић-Хребељановић већ је готово 20 година живео

други живот. Средином деведесетих година 19. века он је изненада пронашао своје

корене. Напустио је аустроугарску војску и поданство. Од тад се посветио великим

задацима. Први је био национална мисија. Иако се представљао као кнез чија

владарска права сежу у средњи век, до кнеза Лазара, династије Немањића и херцега

од св. Саве, упорно је тврдио да не жели српски престо.

Овај млади официр, рођен у Загребу под именом Еуген де Чернуцки, желео је

уједињење српског народа и стварање балканске федерације, с Македонијом као

посебном чланицом. На ослобађању те области радио је са својим македонским

комитетом, сарађујући, зачудо, с емигрантима других народа, који су се на терену

крвили са српским комитама. Од 1904. кнез Лазаровић-Хребељановић почиње

борбу за привредно осамостаљење Балкана. Намеравао је да спроведе прокопавање

канала Морава–Вардар, чиме би поморски пут између Велике Британије, северне

Француске, Немачке, Скандинавије и Средње Европе, те најразвијенијих области

Русије, до Средоземља, Блиског и Далеког истока, био скраћен за 1.500

километара! Балкан би доживео економску револуцију. Ипак, између

непријатељских великих сила и на крајње тешком терену требало је прокопати

канал и регулисати реку Мораву у дужини од 612 километара. Од Суецког канала

(163 км), то је готово четвороструко, а од Панамског канала (101 км) – шест пута

већи посао! Кнеза, ипак, није било лако поколебати. Наредно четврт века је за свој

велики пројекат покушао да нађе финансијере у Немачкој, Великој Британији и

САД. Пред Први светски рат с финансијерима из САД и Русије ипак је склопио

уговор о почетку радова. Рат је прекинуо пројекат, који се, и да је започет,

вероватно не би завршио за живота иначе крепког кнеза. После рата, значај тог

канала у подељеној и осиромашеној Европи није био исти, а већ недовољне

прикупљене паре су постала неупоредиво мање.

Но, кнез Лазаровић-Хребељановић је, покушавајући да помогне Србији, остао

неуморан у активностима и непредвидив у замислима. О њему је српски посланик у

Лондону, учени Чедомиљ Мијатовић, пише као о човеку великих способности и

неспорног образовања, али и суманутом претенденту који толико мрзи

Аустроугарску да сматра да је његов највећи аргумент – документ којим су га њене

војне власти означиле као лудака.

У САД кнез је почео да објављује књиге. Заједно с другом супругом, Елионор је

објавио књигу “Српски народ, његова прошла слава и будућа судбина”, а касније и

студију о Источном питању. Иако му је Мијатовић спорио оригиналност и научни

домет, два тома ове књиге била су хваљена у стручној јавности, а уважени

Темперли их цитира у својој “Историји Србије” из 1917. У америчким отменим

круговима овај човек лепе појаве и угледне тазбине пленио је пажњу. Током Првог

светског рата објављивао је чланке у утицајним новинама, а његова супруга

учествовала у хуманитарним напорима.

Претензију на српски престо је одбијао, тврдећи да Србија има краља и велики

задатак пред собом. Ипак, из неких разлога, непосредно по доласку у САД почео је

да се потписује као принц, а његова супруга принцеза. Тврдио је да је 1903. на

Великој скупштини, која је за краља изабрала Петра Карађорђевића, постојала и

струја наклоњена њему. И његова кћерка је забележили да је током Првог светског

рата Никола Пашић планирао да Лазаровића-Хребељановића истакне као

кандидата (насупрот војводи од Макленбург-Стрелица) за престо смањене и од

Централних сила зависне Србије, обновљене након очекиваног склапања

неповољног сепаратног мира.

Лазаровић-Хребељановић је три деценије живео у САД без држављанства,

постојано одбијан од српских и југословенских власти. Није чудо што је 1912. у

“Њујорк тајмсу” чувени научник и српски конзул Михајло Пупин оштро

критиковао кнеза и његову супругу, представљајући их као лажне племиће и

пустолове. У њихову одбрану устао је други велики амерички научник српског

порекла – Тесла. Он је нападе на кнеза означио као „флагрантан криминални чин“,

тврдио је да османским освајањем Србије нису укинута права српског племства, а и

да је Лазаровић-Хребељановић стекао углед „делом и ретком памећу“ и „услугама

за српски народ“.

Први светски рат донео је прекретницу у животу кнеза. Источно питање је решено

без обзира на његове смеле и у неком погледу далековиде предлоге и планове.

Интересовање за Балкан значајно је умањено у односу на предратни период. План о

прокопавању канала Дунав – Егејско море је готово заборављен. Иако је и даље

писао за познате америчке и европске новине, Лазаровић-Хребељановић морао је

да се посвети свакодневним темама. Годинама је покушавао да за своју децу из

првог брака изради наследство од предака њихове мајке, француских грофова

Серијеа.

Неће Енглез да влада у Београду

Кнез Лазаровић-Хребељановић је после Првог светског рата посебне муке је имао с

имовином у Турској, али није пропустио да нову републиканску власт упозна са

својим пројектом реформе њихове државе. Његови синови Стефан Душан и Стефан

Лазар нису били заинтересовани за домовину коју никад нису видели. Душан је

постао банкар, а “Њујорк тајмс” је 1955. писао о његовим зарукама с Мери Фијала,

кћерком Ентонија Фијале, америчког поларног истраживача. Но, заруке су ускоро

раскинуте, а госпођица Фијала се две године касније удала за другога.

Кћерка Мара била је највећа подршка и узданица остарелом кнезу. Уредила је

његову књигу о каналу Дунав – Егејско море. Отац ју је пратио у Хајделберг, где је

студирала биологију. Сачувана је изјава једног од њених професора, који је

сведочио да су остарели кнез и његова кћерка усред Трећег рајха били противници

нациста и отворени панслависти. Мари је ова изјава била потребна јер је после

очеве смрти и завршетка рата одлучила да се пресели у социјалистичку

Југославију. Радила је у једном београдском институту. Кнегиња Елионор Калхун

Лазаровић-Хребељановић умрла је 1957. У некролозима је, осим њених глумачких

достигнућа, навођено да је помагала српску ствар.

Лазаровић-Хребељановић је био пустолов, али не и варалица. Његова тврдња да

потиче од средњовековних владара заснована је на породичном предању, које је

прихватио само колико је могао да га докаже, дакле, лозу је реконструисао само до

16. века. Никад није јавно затражио српски престо, а почео је да се потписује као

кнез тек у САД. А америчко друштво је много држало до његове титуле. Можда је

баш однос високих кругова САД и Велике Британије према овом наводном

представнику древне српске владарске лозе разлог зашто је став према Србији,

младој држави народних династија и великих националних амбиција, био

негативан и често подозрив. Еуген де Чернутски, са славном супругом, америчком

глумицом, био је слика племенитог Балканца коју је британска и америчка јавност

радо гледала.

Упркос великом броју замисли, пустоловном немиру и лакоћи којом се прихватао и

најбаснословнијих пројеката, овај човек без држављанства и сталних прихода имао

је велике идеале, од којих су неке, попут балканске федерације, самосталности

Македоније и Босне, те прокопавања канала између Мораве и Вардара, живеле и

током 20. века. У неколико прилика у јавности се јавила мисао о потреби градње

овог канала и свим користима које би донео. У нашим новинама је 2003. вођена

читава кампања у прилог овом пројекту. Свест да постоје „потомци“ Немањића,

као нека врста наде у универзално политичко решење, јављала се у нашој

булеварској штампи након смрти Маре Хребељановић-Лазаревић у Београду 1971.

Кнез је, пак, умро у Хајделбергу лета 1941, кад је поробљени народ, који није знао

за њега, дигао устанак и потонуо у највећи грађански рат у својој историји. Иако је

Европа била у рату, британске и америчке новине донеле су вест о његовој смрти.

Представљен је као четрнаести војвода од св. Саве.

Србија и Црна Гора биле су у ново доба једине балканске земље с народним

династијама Карађорђевића и Обреновића, док су остале имале “увезене” владаре.

У две наврата помињала се могућност да на трон дође странац. Аустроугарска се

1916. оштро противила обнови Србије, а интереси Немачке, жељне да што мање

војске буде на јужном фронту, и мађарске владе, која није желела јачање

словенског елемента у Двојној монархији, налагали су обнову умањене Србије. Као

изгледан претендент на престо помињан је војвода од Макленбурга Стрелица. Био

је припадник највише европске аристократије, рођак немачког цара и шурак

црногорског кнеза Мирка, сина прогнаног краља Николе, и један од

најенергичнијих немачких команданата. Ипак, до обнове Србије и решења

сложеног династичког питања није дошло.

После Мајског преврата 1903. група официра неуспешно је покушала да изведе

контрареволуцију. Један од предводника био је капетан Милан Новаковић. Пошто

је провео две године у затвору, он је у Београду основао Друштво за законско

решење завереничког питања, које се залагало за одстрањивање водећих учесника

Мајског из српске војске и политичког живота. Друштво је брзо окупило чак 700

чланова, издавало свој лист “За отаџбину”, који је забрањиван, а Новаковић опет

завршио у затвору, где је и убијен. Ипак, претходно је делегација, у којој је изгледа

био и он, отпутовала у Лондон. По сведочењу савременика Вивијена Херберта и

Леџа, биографа краља Едварда ВИИ, посетиоци су покушали да понуде брату

владара, ерлу од Конута, да после новог преврата седне на српски престо. Иако

наизглед чудна, ова понуда била је тад сасвим логична. Наиме, Британија је била

једина велика сила која је, због краљеубиства, са Србијом три године била

прекинула дипломатске доносе. У Лондону је остао дотадашњи српски посланик,

угледни политичар, научник и писац Чедомиљ Мијатовић. Избор сина краљице

Викторије могао је овим политичким конзервативцима, забринутим за будућност

Србије растрзане кризама, пружити наде у мир и стабилност. Контакт је прекинула

Бакингемска палата, али су ипак завереници у Србију понели велики број

фотографија ерла од Конута. Још 1910. српске новине су спекулисале о овој

кандидатури, а помињао ју је и „Њујорк тајмс”.

Лепи потоци теку кроз Лондон

Почетком осамдесетих година 19. века аустроугарски поданик Павле Риђички

отпутовао је у Египат. Оданде је бродом преко Средоземног, Егејског, Мраморног

и Црног мора, те узводно Дунавом, пренео један саркофаг с мумијом. Вредну

старину поклонио је народу Краљевине Србије.

А био је 19. век време заиста велике саобраћајне револуције. Из Кнежевине Србије,

земље из које је исељавање тада било симболично, пошли у свет путници

подстакнути сасвим новим тежњама и разлозима.

Константин Богдановић, један од раних српских англофила и професор на Правном

факултету у Београду, објавио је 1846. путничка писма из Лондона, али у уводу

путописа посветио је пажњу поређењу Француза и Енглеза. Као конзервативац, он

је бујном француском темпераменту и превратничком немиру супротставио

темељитост и спокој Британаца. Народу државе у којој је живео, њене мале моћи

познавао, а мегаломанске амбиције с тешком муком подносио, поручивао је

описујући Британце: „Енглез неће много, нити сеже изван замаха руке и корака.“

Богдановић своја путописна писма посветио и великим лондонским грађевинама, с

којима се у Београду ништа није могло упоредити. Лондон је, ипак, поред великих

зграда и закрчених улица, успео да сачува „лепоте живота у природи, тако да ми се

чини да је овде небо земљи приближио, а живот земаљски са небеским сјединио. У

сред Лондона су бројни паркови, кроз које теку лепи потоци“.

Задивљен пред велелепним споменицима и здањима, Богдановић је пред

Вестминстерском опатијом са одушевљењем закључио: „Енглез не живи тек да

умре, већ умире како би поживео. Енглез не пушта своје мртве да се само преселе

на небо. Све заслужне он задржава на земљи, а дом су им црква или било које

друго јавно место.“ Посетилац из града који ће тек за две деценије највишу и

најлуксузнију зграду добити у Капетан-Мишином здању, а јавне споменике готово

и није имао, описао је са великим дивљењем “лондонску варош.“

Тридесетпетогодишњи краљ Милан одрекао се трона 1889. пошто је самостално

владао пуних 17 година. Творац српске краљевине, победник Османлија који је

држави присајединио четири јужна округа, неуморни модернизатор, али и

мушичави апсолутиста и непоуздани политикант слабих нерава и лошег карактера,

овај пустолов је напустио престо уверен да ће тиме олакшати положај своје

династије, можда и изазвати некакав политички преокрет. Опијен љубављу према

Артемизи Христић, која је у то време живела у Цариграду, бивши краљ Србије

убрзо је отпутовао на хаџилук. Његов пратилац, нерелигиозни Михаило Рашић,

описао је ово славно путовање до Христовог гроба, преко Палестине, Сирије и

Либана.

Баш као и у комедији „Пут око света” Бранислава Нушића, и краљевски је

ходочасник по Блиском истоку наилазио све на саме Србе. Те на Смедеревца –

брицу, који се у Светој земљи пропио и постао просјак, па на Србина из Далмације

који у Дамаску држи хотел... У Јерусалиму је упознао извесног Петковића, Србина

старином из Македоније, који је много година живео у Дубровнику, као руски

дипломатски агент у Црној Гори. У разговору с Петковићевом супругом и ћеркама

краљеви пратиоци упустили су се у поређење Бејрута и Београда. Дијалог који

следи могао би се учинити и савременим:

„Миличевић је причао о арапском позоришту и хвалио околину бејрутску, а ја, у

намери да са њим поделим улогу, усудих се да похвалим и уређење вароши.

– Госпођице, рекох једној од девојака, доиста су за похвалу и варошке установе.

Зачудио сам се и да Бејрут има водоводе и гасно осветљење. Његове се улице

залевају, по обрасцу какве угледније европске вароши.

Она прсну у смех. Господине, рече ми, ви сте брзо уочили комичну страну Бејрута:

поред свих тих установа, нас још непрестано гуши прашина, а сем главне улице

бејрутске, месец је још једино осветљење.“

Бивши краљ Србије наилазио је на топао пријем где год да је пролазио. Муслимани

су га дочекивали као султановог пријатеља, хришћани као истоверника. У

либанском округу Бахари, у сенци библијских кедрова, бивши српски суверен

дочекан је краљевски. Непуне две деценије после победе у Другом српско-турском

рату доживео је овације либанских муслимана:

„Код кедрова очекивао нас је грдан свет са пуцњавом, свирком и песмом. Било је

више од 1.000 душа. Ларма коју је гомила дизала, била је страховита, али је цела

гунгула остала изван пута у правилним фалангама.

Из гомиле изјаха, на лепој арапској кобили, један дебељко у црном оделу, са златом

извезеним огрлицама и нарукављем, а на кратким и дебелим ножицама имађаше

чизме са просеченим сарама и испалим ушима. То је био кајмакам округа Бухаре,

Ражиб беј, члан једне велике и богате породице. Он се овде само представи краљу,

па се одмах окрену гомили да ред одржава.

Окружени масом народа, идући ногу пред ногу, једва уђосмо у свету шуму. Ту, под

једним од најстаријих грмова, Режиб беј заустави Краља, па, давши знак свету да

ућути, отпоче дугачак говор. Дебељко је говорио са таквим одушевљењем, тако

течно и лепо, да сви и нехотице обратисмо пажњу на његов говор. На неколико

места учинио је такав утисак на гомилу света да узвицима „Алах јонцур Малек-

Милан’ није било краја.“

Шумадинац међу људождерима Конга

Милан Јовановић Морски био је лекар, професор Велике школе и Војне академије

у Београду, а неко време и доктор на прекоокеанским бродовима аустријског

“Лојда”. Кад се почетком осамдесетих година нашао на обали Жутог мора, није се

без разлога бојао мржње коју је кинеско становништво гајило према белцима. У

Хонг Конгу је посебну пажњу посветио мајкама које своју децу држе у корпама на

леђима како би могле да их истовремено љуљају и чучећи раде. Покушавао је да

одбије услуге рикше: „Да речем право, моја се демократска природа бунила кад ме

је тамо возао човек. Непријатно је гледати свог сачовека у улози теглеће

животиње.“

„Цела Хина полуди о новој години“, забележио је Јовановић. Вредан народ који

током читаве године ради, после кинеске Нове године две седмице уживао у

карневалима и нераду. Празновање је толико да су сви који нису спремили залихе

били осуђени на глад. Веровао је да је обичај карневала и разнобојних маски стигао

у Европу баш из Кине. Јовановић је помало идеализовао кинески народ. Тврдио је:

„Барутом се Хина служи од вајкада, али само да руши стене и гради путове; од нас

је научила пунити оружје њиме! Правда и сила у Хинеза су идентични појмови, а

то објашњава што је њихова држава кроз толике векове стајала чврсто, док су се

око ње дробиле друге па и нестајале.“ Четврт века пре Руско-јапанског рата из

1904, Јовановић се питао се да ли ће мирољубивост источњака утицати на

Европљане или ће „ти народи у додиру с нама присвојити, као Јапанци, дивљу,

освајачку ћуд нашу и почети да нас тамане оружјем што смо им ми утисли у руке?“

Коста Динић је рођен 1854. у Брусници крај Горњег Милановца, студирао је на

Великој школи кад је 1874. осуђен због својих политичких уверења. Тек што је

ослобођен, наредне године напушта студије и придружује устаницима у Босни. Ту

се упознао с будућим краљем Петром И. По завршетка Велике источне кризе

одлази у Париз и студира медицину. Његова докторска дисертација, објављена на

француском језику, привукла је велику научну пажњу. У време тријумфа радикала

и успоставе слободоумног устава из 1888. вратио се у Србију и радио као

општински и срески лекар у Пироту и Смедеревској Паланци. Биран је и за

посланика. Ипак, промене режима и стални премештаји подстакли су др Динића да

опет напусти Србију. С породицом путује у Швајцарску, где постаје лични лекар

кнеза Петра. После повратка Карађорђевића, Динић је био члан ужег круга

краљевих повереника. Умро је у Београду 1907.

Два пута, 1896–99. и 1899–1903, Динић је у Конгу радио за белгијску владу. Као

лекар Друштва железница, један је од раних посетилаца тропске Африке, неки

биографи тврде чак и „први српски истраживач и етнограф“. Др Динић је био витез

Карађорђеве звезде, а писмом му се захвалио и лично белгијски краљ Леополд. У

београдском часопису “Искра” Динић је објавио путопис “Српска писма из Конга”.

Био је прави поносити странац, који је Западну Европу сматрао својом другом,

духовном домовином. Успети у том великом белом свету био је посебан циљ. Зато

не чуди што је на почетку свог путописа прича како су га задивљено посматрали

службеници железничке станице у Бриселу и били захвални кад им је поделио

улазнице које су омогућавале да разгледају велелепни брод којим се отиснуо ка

Африци. Пловећи крај Монровије, престонице Либерије, прве афричке независне

државе, није могао се одупрети а да председничку палату не запише под

наводницима.

Динић је описао разне обичаје Конгоанаца, па и људождерство.

„Овај обичај распрострањен је готово по свој територији државе. Код неких

племена то је, тако рећи, народна институција и практикује се отворено. Код њих

појести свог ближњег право је задовољство које се тражи. Код других и ако се

нарочито не тражи, ипак се не устручавају да га обелодане кад им се прилика

укаже.“

Друге врсте јела нису толико одбијале балканског путника: „О корњачама није

потребно да рекнем да се оне овде много троше, а чорбаод њих изредна, којом и ми

одпочињемо сваки ручак и вечеру. Троши се врло радо једна особита фела великих

гуштерова – до метар и по дужине. Месо му је бледо-црвено, као од прилике младо

телеће и припремљено у форми бифтека, заиста је врло укусно... Кад се пак убије

један хипопотам, то је права свечаност у селу. Није ни чудо, јер он да и до 3.000

кила меса и захрани цело село за два три дана. Печеница од хипопотама исто је

укусна као и од вола...“

Др Коста Динић био је, међутим, по свој прилици несвесни сведок најсуровије

колонијалне власти коју је Африка имала у новом веку. Слеп за мрачну стварност,

Динић је приписивао Белгији и њеном краљу Леополду искорењивање ропства у

Африци: „Највећа заслуга и слава припада краљу и његовом малом но храбром

народу белгијском, што су последњи трагови ове гадне трговине ишчезли. Краљ

Леополд узео је иницијативу за уништење ропства и све ратне експедиције

издржавао је из своје властите касе. По цену огромних новчаних жртава и

скупоцених живота белгијских синова који су храбро пали на бојном пољу борећи

се противу варварства и жртвујући се за цивилизацију и свог великог краља,

трговина робљем, потпуно је уништена. Ово цивилизаторско дело, Европа је

признала краљу Леополду и у знак признања, дала на управу највећи део централне

Африке и титулу суверена независне државе Конго.“

Енглез који је волео да мрзи Србе

Једног топлог августовског јутра 1841, капетан британске војске и дипломата

спремао се за дуг и напоран пут. Тек се вратио из САД, где је као конзул

представљао владу Њеног величанства у Филаделфији. Унапређен је, али

напредовање није увек и успех. Није важно само који ранг имате већ и где уживате

у његовим повластицама. Стамен као неко ко је у војску ступио са 16 година, а

двадесете провео на бојиштима наполеонских ратова, био је више тврда него

снажна личност. Чак и успешан, али као нимало пријатна особа никад није

привлачио симпатије. То је знао и Бенџамин Дизраели, тада млади конзервативни

посланик, будући премијер, који ће на Берлинском конгресу одлучивати о судбини

Царства у којем официр-дипломата треба да службује. Зато је нашег јунака у

једном говору поменуо као пример нестручности која, наводно, влада у

дипломатији Уједињеног Краљевства. Уз све то, притисли су га и повериоци. Кажу

да је због њих на нову дужност путовао пуних осам месеци, намеран да тако

избегне плаћање бројних дугова. Испловивши из Плимута, путовао је Атлантиком

до Гибралтара, па Средоземљем до Малте, одатле до Апенина, хабзбуршког Трста,

па преко Беча и Пеште до Земуна. Напокон је априла 1842. одатле прешао у

Београд.

Капетан Томас де Греније де Фонбланк (1792–1860) био је потомак древне

тосканско-провансалске племићке породице. Племство су стекли још у 12. веку, у

Тоскани која се тада борила за самосталност од моћних салијских царева. Два

столећа потом прешли су у јужну Француску. Имање су добили кад је неки

Томасов предак 1584. одбранио једну тврђаву у име Анрија ИВ Доброг. По доласку

у Француску, породица Греније де Фонбланк прихвата протестантизам. Како је

време трпељивости успостављено Нантским едиктом завршено већ у доба Луја

ЏИИИ, стотине хиљада француских хугенота постали су жртве прогона. У правим

малим ратовима изгинуле су и превериле хиљаде, а око 100.000 избегло у суседне

земље. Фонбланкови су се настанили у Енглеској. Већ Томасов отац је изабран за

посланика у Доњем дому, а брат Албини постао угледан књижевник и уредник

утицајног “Егзаминера”. Томас Фонбланк ступио је у војску 1808, ратовао

наредних седам година и касније примљен у дипломатију. Службовао је у Западној

Пруској и САД. У Србији је требало да попуни још 1839. упражњено место првог

британског генералног конзула, пуковника Џорџа Хоџиза. Он је стигао у Србију у

јеку борбе између кнеза Милоша и уставобранитељске опозиције, подржао

самовласног кнеза, а аутократска Русија реформску опозицију. Британски конзул

улио је велике неосноване наде српском кнезу. Кад је он абдицирао, с њим се из

Србије склонио и Хоџиз.

Фонбланк је дошао у Србију у време тријумфа кнежевих непријатеља, који су због

Хоџизове политике постали ненаклоњени Британији. У Србији, једној од ретких

европских држава која није излазила на море, с Уједињеним Краљевством није

имала никакве економске или културне везе, а напослетку није била независна,

Фонбланк је осећао тескобу и незадовољство. Ипак, било је то његово последње

постављење и унапређење. У Србији је био 16 година, држећи тако рекорд међу

свим страним дипломатама. За све те године Фонбланк се није потрудио да

проговори српски језик. Имао је неколико пријатеља, а према већини саговорника

држао се резервисано и сумњичаво. За такво држање имао је много разлога. Чак и у

време уставобранитеља, српски политичари нису скривали жељу да на рушевинама

Османског и Хабзбуршког царства створе велику српску државу савезнички блиску

Русији. Успех тог плана не само да би уништио два вековна енглеска савезника већ

би, веровало се, довело до руске превласти у Европи и угрозило британску

империју у Азији и Африци. Фонбланк се чудио великим амбицијама српских

првака, које су биле у непремостивом раскораку са стварним моћима земље и

стањем народа. То чуђење је временом прерастало у антипатију. Једном је добио

дизентерију, коју је дуго и с муком лечио, боравећи више у Земуну него српској

престоници. Фонбланк је био један од првих британских дипломата који су

подржали Мађарску револуцију из 1848. Рат српског народа из јужне Угарске

против Мађара доживео је као напад на слободу. Годинама је писао

претпостављенима о суровим српским добровољцима, који у прешли Саву и Дунав

да би помогли својој сабраћи. После мађарског пораза баш је Фонбланк помогао

бег Лајоша Кошута, првог човека кратковеке независне мађарске државе. Дубоко је

веровао да му је то дело злопамтио лично млади хабзбуршки цар Франц Јозеф. Из

богом заборављене Србије Фонбланк је годинама покушавао да заинтересује своје

претпостављене за било које питање. То није успео чак ни кад је гомила

Београђана, гневних што британски конзул није осветлио прозоре у част рођендана

кнеза Александра, каменовала конзулат. Непопустљиви Фонбланк успео је да

добије задовољење од српске владе, али то није изазвало пажњу његових

претпостављених.

Његов најбољи пријатељ у Србији, Илија Гарашанин, политички конзервативац и

вишеструки министар и председник кнежевских влада, записао је да је Фонбланк

потпуно суманута особа. Кад се на путу ка Топчидеру његова кочија сударила с

једним колима, дипломата је премлатио кочијаша и путника кочије на коју је

налетео. Српске власти гледале су да, и поред свих жалби, заташкају овај случај.

Студент Михаило вратио орден Лондону

Велики значај за каријеру британског конзула у Београду Томаса де Гренијеа де

Фонбланка могла је имати 1853. кад су Велика Британија и Француска заратиле с

Русијом. Србија, оптерећена унутрашњим слабостима, није била способна да игра

значајну улогу у овом сукобу. Фонбланк је заједно с Гарашанином сачинио план

ширења српске државе, која би постала поткраљевство, у већој мери самостално од

Цариграда, а Османско царство временом федерација. Идеја је промишљена и

далековида. Србији је требало омогућити економску самосталност и територије на

истоку и југу, заједно с јадранским лукама Љеш и Улцињ. Ипак, у Форин офису и

британској амбасади у Цариграду имали су замисли скромније и политички

приземније, па тако и изводљивије. Одбачена је и Фонбланкова замисао да Србија

постане парламентарна демократија.

Колико је Фонбланково пријатељство с Гарашанином било чврсто сведочи и

чињеница да је српски политичар 1858, пред Светоандрејску скупштину на којој је

свргнут Александар Карађорђевић, своју архиву склонио управо у британски

конзулат.

Иако је био доајен малобројног дипломатског кора у Београду, Фонбланк се

непрестано жалио да примањима заостаје за колегама из других држава. Његова

плата била је нижа чак и од званичних прихода појединих српских и османских

чиновника. То се није променило ни кад је 1856. Велика Британија постала једна од

заштитница српске аутономије. Иако је у Београду живео са супругом и троје деце,

а уз све то имао и љубавнице, међу којима и жену уредника “Србских новина”

Милоша Поповића, Фонбланк је непрекидно желео да оде из Србије. Молио је

претпостављене да га бар преместе у Тунис. И ко зна кад би се његова српска

пустоловина завршила да није било случаја. Први британски конзул замало није

протеран из Србије, а други је у њој безмало убијен! Фонбланка, врло наклоњенег

Турцима, током једне шетње крај Калемегдана, у којој је све до 1867. био османски

гарнизон, напали су турски стражари. После нешто више од годину дана, преминуо

је од рана које је том приликом задобио. Успео је да га избави српски студент

Михаило Недељковић, кога је британска влада за то одликовала. Ипак, опет

претпостављени нису веровали у Фонбланкову невиност: тврдили су да је својом

неопрезношћу изазвао стражаре. Две године после Фонбланкове смрти, његов

спасилац вратио је одликовање у знак протеста због британске подршке Порти у

рату око османских гарнизона у српским градовима.

Фонбланков праунук је постао генерал и освајач златне медаље на Олимпијским

играма 1924. Џон Мартин де Фонбланк, британски дипломата, данас је директор у

Комесаријату за националне мањине при ОЕБС-у. Његов син зове се Томас.

Иначе, пре неколико година, новинар једног угледног и тиражног београдског

дневника желео је потврду тезе, коју је сматрао у потпуности веродостојном, да је

Србију у Први српски устанак и Други светски рат увела – британска обавештајна

сужба! Британска јавност сазнала је за Први српски устанак, највећи народни у

историји Османског царства, тек 1805, из штурих вести лондонског “Тајмса”. Тек

после прекида односа између Цариграда и Лондона, дотадашњи британски

амбасадор на Порти послао је капетана Лика да истражи прилике на Балкану. Цео

српски устанак био је за Британију побуна, а не национална револуција. Устаници

су 1806. затражили помоћ од британске владе, али на молбу никад није стигао

одговор. Везе које су имали с британским конзулом у Влашкој биле су повремене,

учињене услуге никад нису узвраћене. Кад је 1814. прота Матеја обилазио европске

владаре окупљене на Бечком конгресу, на најгори пријем је наишао код британског

премијера, лорда Каселреја. Примио га је секретар који није знао где је Србија и

тражио да поднету "прошенију" с немачког преведе на латински.

Кад је с два месеца закашњења литерарни додатак “Тајмса” објавио некролог

Карађорђу 1817, аутор текста је био готово необавештен о приликама у Србији.

Мислио је, рецимо, да је Карађорђева „побуна“ окончана споразумом. Један

уважени српски историчар тврди да је међу хетеристима који су организовали

Карађорђев повратак у Србију био и извесни Николаос Галатис, који је из неких

разлога напустио читав овај подухват. Касније су га саборци из неких разлога

стрељали. Галатисова веза с Британијом успостављена је по томе што је раније

припадао гарди Јонских острва, која су тад била под британском влашћу. Но,

Карађорђе се кнезу Милошу, који је у споразуму с Турцима организовао његово

убиство, јавио добровољно, па Галатисова издаја, ако се и догодила, није могла

утицати на Вождову судбину.

Пре него што је с остатком Европе повезана телеграфом 1855, Србија је тешко

могла бити део неког великог дипломатског плана тајних служби. Дешавало се,

наиме, да конзул са запада путује чак и осам месеци до Србије. Вести и по две

седмице. Осим суседних сила, Србија све до Велике источне кризе (1875–78), није

била предмет великих обавештајних активности.

Прве три четвртине 19. века велике силе су се углавном слагале око одржавања

непромењеног стања на Балкану. Промена је уследила након Кримског рата (1853–

56), па је Русија почела да отворено помаже националне покрете на Балкану.

Основана је и царска тајна служба Охрана, која је деловала и ван граница империје

Романових.

Ложа с добрим погледом на масакр

Док су остале велике силе биле мање заинтересоване за Србију, Аустрија и Русија

нису могле водити дугорочнију политику према њој. Заокупљена унутрашњим

проблемима и борбом за превласт у Немачком савезу, Аустрија се тек седамдесетих

година 19. века окренула Балкану. Русија је, пак, међу балканским хришћанима

настојала да делује као ослободилачка и либерална сила, што није била према

својим поданицима.

Убиство кнеза Михаила десило се у јеку његових припрема за велики

ослободилачки рат на Балкану, али није пронађен извор који повезује атентат са

страним обавештајним службама. Србија је у Први српско-турски рат из 1876. ушла

прерано и без споразума с великим силама, а у онај 1877. прекасно да кључно

допринесе руским ратним напорима. Улазак у аустроугарску политичку орбиту

после Берлинског конгреса учинио је Србију зависном од Беча, толико да су је

поредили с Тунисом, али Беч никад није скроз искористио овај положај, а реформе

које је помогао у Србији су успоставиле темеље државе и војске, које ће одолети

1914. и победити 1918.

Деведесетих година 19. века на Балкану, умиреном споразумом Русије, Немачке и

Аустроугарске, изграђена је права обавештајна мрежа, коју су координисали руски

дипломати, Павле Мансуров и барон Таубе. Многи сматрају да су се краљ

Александар и Драга Машин ослањали на њих још од Ивањданског атентата из

1899. Промена у српској политици од 1900, дакле, била је могућа само уз помоћ

Русије и њене агентуре. Ипак, само две године касније, краљевски пар је скроз

променио став према Русији. Њен посланик Чариков посматрао је с прозора

посланства масакр последњих Обреновића. Неки очевици упоредили су га с

гледаоцем из позоришне ложе. Нешто пре атентата, војну школу коју је похађао

старији син претендента на српски престо Петра Карађорђевића, Ђорђе, посетио је

руски цар Николај ИИ и изразио жељу да разговара с њим, што је будући

престолонаследник разумео као израз куртоазије. Развој догађаја наговестио је и

другу могућност.

Атентат на краља Александра у Марсељу 1934. је очигледна међународна завера,

можда у већој мери него што су остала политичка убиства. Савременици су иза

атентатора – терористе из ВМРО-а – и усташких емиграната који су убиство

организовали, наслућивали деловање тајних служби двеју Југославији суседних

држава, заинтересованих за ревизију мировних уговора из 1919: Мусолинијеве

Италије и Хортијеве Мађарске, које су скривале и обучавале усташке емигранте.

Ипак, историографија је касније указивала на интересе Немачке, у којој су у време

атентата већ две године владали нацисти. Докази са суђења атентаторима и касније

откривени документи указивали су на умешаност немачке амбасаде у Француској.

Занимљиво да је атентаторе, по неким вестима, организовала неименована

представница немачке тајне службе, позната као Плава дама. Међутим, мотиви

Немачке нису били непосредно повезани с Југославијом. Наводно је мета напада

био и француски министар спољних послова Луј Барту, који је намеравао да

успостави савез против Немачке.

Почетком Другог светског рата 1939. мешање великих сила у унутрашње односе у

Југославији досегло је врхунац. Политички повезана с Великом Британијом и

Француском, за које је рат од почетка кренуо врло лоше, Југославија је већ

неколико година била у немачкој економској орбити. Почетком 1940, влада

Цветковић–Мачек учинила је сасвим противуставни корак. Бивши премијер

Стојадиновић, који је испрва био интерниран у Сарајево, предат је британској

обавештајној служби. Све до крај рата он је био под британским надзором, на

удаљеном острву Маурицијус. Надметање великих сила око Југославије завршило

се драматично. Влада Цветковић–Мачек је крајем марта 1941. приступила Тројном

пакту, али су је, заједно с краљевским намесништвом, оборили официри које је

подстакла Британија.

Тешко је говорити о великим и дугорочним плановима великих сила. Први светски

рат завршио се пошто су савезници имали веће сумње у његову оправданост него

пре избијања. Победа у рату коштала је Британију власти над Ирском и утицаја

који је пре имала у Европи. Други светски рат је претворио Британију и Француску

у другоразредне светске силе, чије су се империје распале потоњих деценија.

Занимљиво је и да је 1914. рат између Русије и Аустроугарске, због чије је претње и

започела Јулска криза, објављен тек пошто су се све остале, наводно мање

заинтересоване силе, већ нашле у рату. Други светски рат завршен је тако што је

Пољска, због чије независности је сукоб и започео, променила страног завојевача.

САД, Велика Британија и СССР имале су од 1945. договор о подели интересних

зона у Европи, али нису биле сигурне у његову будућност. Још је 1947. амерички

амбасадор у ФНРЈ у извештају Стејт дипартменту, наговестио могућност раскида

између Београда и Москве. На маргини овог визионарског извештаја шеф америчке

дипломатије је забележио кратко: „Бесмислица!“

У свет је деведесетих година 20. века Србија ступила као политички објекат,

неспособан да сопственим снагама реши властите проблеме. Рецимо, 1997. САД је

више од 20 милиона долара уложио у развој демократског друштва у

Милошевићевој Србији, што ниједан домаћи богаташ није учинио за протеклих 20

година. Зато је један од хроничара 5. октобра, Тим Маршал, без бојазни по

сопствени кредибилитет, почетак обарања режима сместио у холове Форин офиса,

а не главни одбор неке српске опозиционе странке.

На губилиште у ритму Бетовенових маршева

Јавна погубљења су била честа у Србији током читавог 19. века. Постепено

успостављање државе и честе промене династија, режима и влада довеле су до тога

да настојања да се успоставе ред и правна држава често остану потпуно узалудна.

У почетку, само извршења смртне казне није било посебно правно регулисано.

Карађорђе је, тако, правду делио према приликама и личном нахођењу. Остало је

забележено да је једног свештеника који без новца није хтео да сахрани мртвог

устаника – живог сахранио у близини устаничког табора на Врачару. Рођеног брата

Маринка, оптуженог за насиље, обесио је у близини Тополе. Милош Обреновић је

такође убијао своје противнике и сурово искорењивао хајдуке и друге одметнике.

Петра Молера су у Београдској тврђави удавили Турци, у споразуму с његовим

кнежевским супарником.

Иако није набијала на кочеве и мрцварила осуђенике, новој српској држави није

мањкало суровости. Тако је остало забележено да су још четрдесетих година 19.

века разбојници убијани тако што би им удови били изломљени на точку. У

Београду је губилиште током читавог тога века било углавном на Карабурми. У

другој половини 19. столећа века као најтежа казна било је предвиђено –

погубљење стрељањем. На овај начин убијани су осуђеници, по правилу хајдуци,

разбојници и починиоци особито тешких убистава.

Ипак, дешавало се да стрељање буде извршено и над злочинцима које су водили

политички мотиви. Тако су 1868, после атентата на кнеза Михаила у Кошутњаку,

на смрт осуђени починиоци, браћа Радовановићи. Јавност је била огорчена због

бруталног злочина. Приликом погубљења извршеног на Карабурми догодио се

несрећан случај. Један метак се одбио и смртно ранио у главу присутног жандара.

Петнаест година касније, после гушења Тимочке буне, похватане вође и

радикалски прваци стрељани су у маси на брду Главица изнад Зајечара.

Таса Миленковић, високи функционер српске полиције током последње три

деценије 19. века, са забринутошћу је пратио статистике Србије и развијених

држава кад је реч о тешким злочинствима, али и извршеним смртним казнама. Иако

је у Србији број убистава био сразмерно већи него у западноевропским државама,

смртне казне нису биле бруталне и сурове. У Француској су, рецимо, све до

седамдесетих година тек минулог века осуђеницима секли главе гиљотином.

Човекољубиви Таса Миленковић залагао се за то да стрељање буде извођено тако

да се несрећни осуђеници што краће муче.

Погубљења су у Србији била чешћа него у многољуднијим западноевропским

земљама. Док је у Аустроугарској током осме деценије 19. века (1870–79)

погубљено 16 осуђеника, у Данској је у истом раздобљу извршена једна смртна

пресуда, баш као и у Немачкој. У Србији је годишње од државе погубљено више

осуђеника на смрт него у Великој Британији и Сједињеним Државама! У САД је

годишње држава погубљивала у просеку стотину осуђеника, а у далеко мањој

Србији двадесеторицу.

У Београду је осуђеник на смрт проводио последњу ноћ окован, у дубокој тами

влажне и мемљиве ћелије у тврђави. Када би их ујутро у пратњи жандара и

свештеника спроводили на Карабурму, на путу су сусретали пролазнике и

знатижељне грађане. На Карабурми, у то време слабо насељеном делу Београда,

губилиште је било изграђено тако да су осуђеници били везани за дрвене колце

(стубове) нешто више од себе, док је стрељачки строј пуцао на њих обично с нешто

вишег терена.

Какав је био однос јавности најбоље сведочи чињеница да је спровођење једног

осуђеника на смрт из села Стојника 1896. добило веома чудан обрт. Осуђен за

брутално убиство тринаестогодишње девојчице, овај човек је на стрељање

спровођен путничким возом у којем се случајно задесила и војна музика. На

осуђеников захтев, све до Сопота свирани су Бетовенови маршеви.

Савременици су налазили да је извршење смртне казне изузетно узбудљиво.

Понеки међу њима, баш као и Таса Миленковић, згражавали су се над суровошћу

овог чина, уверени у то да од њега као упозорења и поуке нема никакве користи.

Једном стрељању на Карабурми присуствовало је, по процени савремених новина,

чак десет хиљада Београђана! Уместо да одврате од злочина, смртне казне као да су

будиле лоше особине народа. Тако је забележено и да су џепароши (кесароши)

ухваћени док претресају лешеве погубљених, а једном приликом је један скочио у

раку за погинулим да би с њега скинуо подметаче којима су њихови зглобови били

заштићени од окова.

Осим узбуђења, погубљења су будила и разна сујеверја. Подметачи за окове

осуђених на смрт имали су вредност у свету криминала због раширеног уверења да

онај у чијем су власништву без муке може отворити сваку браву. Међу удатим

Београђанкама посебно је био цењен конопац којим су погубљени били везани.

Веровало се да поседовање и најмањег влакна из тог конопа обезбеђује верност и

занесеност супротног пола.

Јавља му се рат Руса и Талијана над Србијом

Ујутро страшног 10. јуна 1868, на пијачном дану у Ужицу, један сељак је почео да

виче „Убише књаза!“ Власти су га, наводно, саслушавале као бунтовника, а потом

и саучесника, кад је из Београда телеграфом стигла вест о погибији кнеза Михаила

Обреновића. Без доказа, зачуђени истражитељи убрзо су га ослободили. Кажу да је

пророчанство касније заборављено.

Почетком осамдесетих 20. века, у време националног буђења по југословенским

земљама, појавила се књига о креманском пророчанству. По њој, два члана

породице Тарабић, Милош (Матија?) и Митар, из села Кремна, имали су пророчке

визије. Предвидели су, наводно, победу партизана у рату, сукоб нашег „црвеног“ и

„руског цара“, и зачудо, и уз извињавање издавача, тврдили да је „руски“ био у

праву. Предвидели су чак и будући велики рат, у којем ће наша земља остати по

страни, али ће се на њеном небу борити Руси и Италијани. Радован Казимировић,

који је приредио „пророчанства“ тридесетих година 20. века, није нашао оригинал

ни било какав докуменат о пророцима. Чак није било сигурно да ли је био један,

двојица или тројица.

Први спомен овог пророчанства, зачудо, пронађен је у Великој Британији. Тамо га

је 1899. у часопису „Ревиењ оф Ревиењс“ објавио познати публициста и спиритиста

Викем Стид, дознавши за њега од познатог српског политичара, писца, дипломате

и спиритисте Чедомиља Мијатовића. Неименовани видовњак тачно је предвидео

усуд краља Милана: поразе у рату, развод, атентате које је преживео, абдикацију,

рођење сина, али пад династије није ни наговештен. У „Малим новинама“ из 1902,

првом таблоиду Србије, који је уређивао Пера Тодоровић, објављени су чланци о

пророчанству. И Мијатовић, тада српски посланик у Лондону, написао је прилог,

посебно нагласивши део о абдикацији краља Милана. Ништа о будућности. Ипак,

Тодоровић, који је у чак 296 наставака писао о наводном пророчанству, наговестио

је да ће краљ Александар умрети пре но што напуни 30 година, те да ће се

династија Обреновића угасити. Овим тврдњама је изазвао велику забринутост

двора, али није стигао да објави пророчанстава о будућности пре него што су 1903.

убијени краљ Александар и краљица Драга. Мијатовић, који је током наредних

година као истрајни обреновићевац био оштар критичар новог режима, писао је о

пророчанству из добровољног егзила. Тврдио је да ће после само три године

владавине „нестати“ и нови краљ Петар И Карађорђевић. Касније, кад се помирио

са стањем у земљи, а околности светског рата сврстале га на страну свог народа,

Мијатовић је у „Дејли телеграфу“ писао о пророчанству Матије из Кремна по којем

ће непријатељска војска освојити Србију, али ће се она после много мука

ослободити. Касније ће Петар или његови наследници изгубити престо, на који ће

доћи човек из народа, сродника Обреновића.

Читав 19. век прошао је под снажним утицајем веровања у предсказања. Први

српски устанак почео је громом „на Светог Саву, усред зиме, кад му време није“.

Претходно су долазак „цара у опанцима“ предвиђала поколења миленаристичких

пророка. Пред пропаст устанака 1813, многи савременици чули су шкрипу сандука

Стефана Првовенчаног.

Можда је судбини древног храста истоветан усуд династије Обреновића, чија је

владавина започета је кад је на Цвети 1815, код столетног „грма“ у близини села

Таково, кнез Милош подигао заставу народног устанка. Годину дана после

повратка кнеза Милоша на престо, 1859, одломила се највећа грана овог великог

храста и исте године је кнез је у 80. предао душу Свевишњем. Осам година касније,

храст је изгубио још једну грану, непосредно пре погибије кнеза Михаила. У јуну

1902. олуја је из корена је ишчупала храст. Годину потом, у преврату је угашена

лоза обновитеља Србије. Остао је само млади храст, који је 1860, у близини старог,

засадио кнез Михаило.

Ипак, у српском друштву 19. века учени људи и власт су водили беспоштедан рат с

празноверјем. Лекар округа смедеревског, Лазар Димитријевић, лично је

разобличио једну надалеко чувену пророчицу из околине Пожаревца, која је

годинама извлачила новац од свакојаких невољника. Њене уходе би

прислушкивале јадање несрећника у локалној механи, док је она у дослуху с

лоповима уз богате накнаде „проналазила“ украдено или непогрешиво знала све о

клијентима, пружајући им лажну наду и утеху. Чак би и понека нероткиња постала

благословена захваљујући неком од њених синова, који су се у бокачовској

атмосфери глувих ноћи појављивали као „духови“. Преобучен у свињарског

трговца, Димитријевић је пред окупљенима разоткрио пророчицина злодела. Ипак,

већина није била спремна да поверује неком ко им ништа није обећавао.

Џаба је Милошевић 1995. садио младицу храста близу Таковског грма. Ускоро се

осушила. Пре тога, на Светог Саву, злокобна грмљавина најавила је нове несреће.

Лековита лоза, која из празне крипте Стефана Немање у Хиландару расте из

камена, први пут после много година није родила...

Како је луцидно приметио Рене Магри, „тајанство је неопходно тамо где је

стварност тешка“. Знали су то и творци кампање ДОС-а из 2000. У јеку

предизборне борбе објављен је „непознат одломак несталог креманског

пророчанства“ о човеку из народа, који ће носити презиме по имену свог родног

села. Најуверљивије и најтеже порециво предизборно обећање с оне стране

стварног завршавало се ускликом: „Благо оном ко то доживи!“

Сељаци на трону

Србија и Црна Гора су 19. века биле једине балканске државе с владарима из

народних династија. На престолима Румуније, Бугарске и Грчке смењивали су се

краљеви из разних европских династија, а у тек створену Кнежевину Албанију је

1913. дошао принц Вилхелм Вид. Док су на чело балканских монархија долазили

припадници европске аристократије, која се дичила стварним или конструисаним

лозама потеклим од Каролинга или чак Меровинга, у Србији је 1804. на трон

ступио у миру сељак и трговац, у опасним временима хајдук, у ратовима фрајкор,

Ђорђе Петровић. Србија је и последња европска држава где је трајао сукоб две

династије због престола. Тај грађански рат започео је 1817. кад је по наређењу

Милоша Обреновића убијен Карађорђе, а завршен је 86 година доцније, кад су као

жртве официрске завере пали краљ Александар и краљица Драга Обреновић.

Вожд, књаз и касније краљ, можда нису били први грађани државе Србије, али су у

почетку били њени први сељаци. Народ им је знао претке, дичио се сродством и

кумством с њима или макар суседством с њиховим удаљеним њивама и шумама. У

друштву чије је племство изумрло још у средњем веку, српски владари нису се

издвајали ни по богатству. Карађорђе је почетком устанка финансијски зависио од

богатијих старешина, а краљеви су Милан Обреновић и Петар Карађорђевић били у

непрекидним финансијским неприликама. Први због малог наслеђа и великог

расипништва, а други због цене коју парламентарна демократија увек намеће

монарсима. Кнез Милош се захваљујући великој власти од 1815. до 1830. обогатио

толико да је постао најбогатији становник своје државе. У души сеоски трговац,

дете одрасло уз старијег полубрата чије је презиме с поносом понео, Милош је,

користећи се државним монополима, толико стекао да кад је 1839. абдицирао у

његовој каси је пронађено 355 дуката више него у државној! Кад се после две

деценије вратио у земљу, последње месеце живота провео је протерујући

узурпаторе са својих пространих имања. То велико богатство је нестало већ у

следећој генерацији, јер га је кнез Михаило, у Европи стасали просвећени

апсолутиста, меланхолични усамљеник надахнут родољубљем, трошио за државне

потребе. Британски конзул оптуживао је кнеза Александра Карађорђевића да је за

16 година власти злоупотребама скупио баснословних 160.000 фунти.

Карађорђевићи су у прогонству на својим имањима у Влашкој и Угарској ипак

живели скромно. До 1903. готово су остали без имовине. Део новца кнез Петар

потрошио је помажући устанак Срба у Босни и Херцеговини, где је под лажним

именом ратовао као добровољац.

Још од Карађорђевог сина Алексе, престолонаследници су образовани да се суоче

са изазовима светске политике. Васпитачи су им били од Доситеја Обрадовића,

Хијета, Меде Пуцића и Албера Малеа, до Мике Петровића Аласа, велики

просветитељи, историчари, математичари. Са 14 година краљ Александар

Обреновић полагао је, сем војних предмета, историје, целокупног градива за

гимназијски разред његовог узраста, и правне предмете. Иако су родоначелници

српских династија били неписмени, њихови наследници служили су се сем

српским, бар још француским и немачким језиком.

Док југословенска и српска република нису познавале оставке шефова државе,

српски монарси су често абдицирали. Кнез Милош и краљ Милан својевољно, кнез

Александар Карађорђевић под притиском, али противно вољи много срчаније

супруге, кнегиње Персиде. Народ је владаоце бирао на скупштини, макар и

опкољеној војницима, каква је Топчидерска 1868, која је потврдила раније од

војске извиканог кнеза Милана Обреновића. Понекад и противно вољи

најбогатијих и најобразованијих, каква је била Светоандрејска скупштина 1858.

Ипак, ни једном устоличењу монарха или смени династије нису претходила толика

убиства као при успостваљању републике 1944/5. Све до стварања социјалистичке

групе Мите Ценића, у Србији није било републиканских тежњи. Ни Светозар

Марковић није сматрао да је у Србији могуће другачије уређење до монархије.

Краљевина СХС почивала је на монарху кога су други народи све више

поистовећивали са српском политичком превлашћу. Уништење Србије између

1914. и 1918, те претварање вишепартијског у вишенационални парламент, у коме

је пало мање влада (свега две од 39 међуратне пале су у скупштини) него што је

погинуло посланика, довело је до урушавања политичких темеља на којима је

почивала монархија. Реакција на погибију краља Александра 1934, била је

претпоследња демонстрација српског и једина експлозија југословенског

монархизма. Неуспешне реформе за време регента кнеза Павла и избегличка

владавина Петра Другог, потпуно су угасиле и функционално оправдање

монархије.

Успостављање републике 1945. није променило монархијски карактер

југословенске државе. Власт Јосипа Броза била је некрунисана монархија. Једна од

парола са избора без опозиције, одржаних 1945, гласила је: „Нећемо краља, хоћемо

Тита – народ се пита.“ Тито је напослетку проглашен и за доживотног председника.

Пионири су до 1989. давали „часну Титову пионирску реч“, а сирене су до 1990.

обележавале минут у ком је 4. маја 1980. умро. Једном политичком оптуженику је

током осамдесетих чак речено да је Јосип Броз и даље први човек Југославије, који

је, истина, одсутан.

Милошевићев режим је остајао на власти и кад није имао парламентарну већину,

али се, и поред јасне посланичке већине, сместа распао кад је 2000. Милошевић

изгубио председничке изборе.

Дипломата остао испред затворених врата

Рана српска дипломатија почела је да делује још током Првог српског устанка.

Прота Матеја Ненадовић бележи да је с муком скупио новац за пут у далеку Русију,

где је устаничка мисија покушавала да нађе подршку, помоћ и савет. И успела је.

Делегацији се чак придружио Теодор Филиповић (Божидар Грујовић), професор

универзитета у Харкову, који се није двоумио да напусти своје место, придружи се

делегацији и оде у тек ослобођену Србију и стави јој се на располагање. Карађорђе

и његове војводе, и поред прекости и необавештености, нису у дипломатске

подухвате полазили као у битке, нити незахвалне дужности представника једне

непризнате и сиромашне земље предавали као знак почасти. Мир повољан по

устанак 1806. у Цариграду је испреговарао вешти земунски трговац Петар Ичко. Он

је раније био тумач у посланству Османског царства у Бечу. Знао је језике,

разумевао се у прилике на Порти и методе бескрајних преговора. Кажу да је на

путу за Цариград истрајно јео тврдо кувана јаја, припремајући се за могућност да га

током преговора домаћини и бивши послодавци отрују. Но, понесени уласком

Русије у рат и победама на бојном пољу, устаници су одбацили одредбе Ичковог

мира. Устаници су 1810. послали једну мисију чак у Париз. Годинама су у царско

министарство спољних послова стизале представке бокељског капетана Рада

Вучинића. Споразума и помоћи није било, али је Вучинић наставио рад и кад је

Србија 1813. пала под ударима османских војски.

Кнез Милош важи за једног од најуспешнијих српских дипломата. Осим храбрости,

хладнокрвности и лукавости био је и истински визионар. Други српски устанак је

једини рат који је српски народ водио, чији исход није био сместа јасан, али су

позитивне тековине биле дугорочне. Милош је преговарао на две стране с

командантима османских војски, а споразум с Марашли Али-пашом је први

трајнији темељ модерне српске државе. Вешти Милош је током година успео да од

угроженог посредника између народа и моћних паша, постане њихов финансијер.

Током готово две деценије преговора о аутономији Србије у Цариград је упућено

чак девет депутација, од којих су се неке на Порти задржале и по неколико година.

Једну умало није линчовала светина, чије су, после избијања грчког устанка, жртве

погрома били цариградски хришћани.

Кнез је успео да Цариград убеди у то да у Србији живи много мање становника

него што их је заиста било, па је годинама штедео готово 70 одсто скупљеног

пореза. Кад је 1830. требало изборити хатишериф који је успоставио српску

државност, Милош је султану обећао баснослових 800.000 гроша. За време Руско-

турског рата 1829. Србија је снабдевала османску војску, али је кнез слао Дунавом

недовољно напуњене бродове, са слабом робом коју је прескупо наплаћивао, а

посаде су још и шпијунирале Турке и обавештавале Русе. Порта је, разумљиво,

касније одбила да плати робу. Кад је султану требало дати главницу обећаног

новца, Милош се сетио да „пребије“ овај дуг. Тако је успео да добије хатишериф, а

и у своју корист прекрати један непријатни спор у којем је био крив.

Све до стицања независности Србија није, сем у Цариграду, имала конзулате.

Педесетих година 19. века један српски једрењак потонуо је близу делте Дунава.

Срећом по посаду, наишао је шведски брод и пожртвовани капетан је

бродоломнике спасао сигурне погибије. О томе је брзо обавештен Државни савет

Србије и за Швеђанина, преко трговца Куманудија наручила у Бечу посебан

поклон, који му је српски дипломата у Цариграду уручио. Дакле, за спас живота

незнаних морнара, својих грађана, српска држава је била спремна да ангажује

власт, дипломатију и једног богаташа. И све то пошто су бродоломници већ били

на сигурном.

Србија није имала среће у два рата с Османлијама 1876. и 1877. У први је ушла

прерано, па је њена војска поражена, а у други касно, кад су Руси већ освојили

утврђену Плевну у Бугарској, па њен ратни напор није имао значај за моћну

царевину. Зато је у преговорима о новим границама и независности српска

дипломатија морала потпуно да промени оријентацију и окрене се Аустроугарској

и Француској. Али Јовану Ристићу, познатом политичару, није дозвољено да

учествује у берлинским преговорима. Деловао је иза сцене, писао меморандуме,

давао изјаве новинарима и боравио у ходнику испред сале где се одлучивано о

судбини балканских народа. У тако неповољном положају пожњео је важне

дипломатске успехе, за које у Србији, разумљиво, није добио велико признање.

Ипак, кад су се две деценије раније велике силе у Паризу окончавале Кримски рат,

српски представници нису ни допутовали, а и да јесу, вероватно не би стигли ни до

ходника испред сале за преговоре.

Између 1878. и 1918. Србија је развила дипломатску мрежу по целој Европи. Већ

1881. један Њујорчанин постао је почасни конзул Србије у САД. У то време

каријеру у дипломатији почели су Слободан Јовановић у Министарству иностраних

дела, те Милан Ракић и Бранислав Нушић, конзули у Приштини. Први човек руског

МИД-а, Горчаков, приметио је међу великим бројем нота које је примао ону коју је

срочио Јован Мариновић, јер је текст одударао од осталих лепотом француског

језика и књижевним стилом.

Кад је јула 1914. Србија чинила велике напоре да избегне рат с Аустроугарском,

управо је дипломатско умеће шефа владе Николе Пашића учинило да агресивне

намере Беча и неспремност на компромис дођу до изражаја. Кажу да је Пашић

касније рекао како не би толико био попустљив да је знао да ће силе Антанте

ступити у рат.

Крадуцкање – додатак на полицијску плату

Радивој Милојковић, министар унутрашњих дела у либералским владама с краја

шездесетих и почетка седамдесетих година 19. века, био је један од неколико

познатих шефова српске полиције. Овај „сељак капутлија“, како га је назвао

Слободан Јовановић, у својој личности сабрао је многе добре и лоше особине

српског грађанина 19. века. Школован у иностранству, припреман за професора

или високог бирократу, Милојковић је у души и даље био становник свог села.

Милојковић је био шерет у мери која државног чиновника неизоставно претвори у

циника. Када му се један од потчињених пожалио на ниску плату, он му је

одвратио: „’Леба сам ти дао, а пи’ воде“.

Мало је држава где министар позове своје службенике да се одају корупцији. Ипак,

Србија има континуитет оваквог кварења свог чиновништва. Не тако давно један

шеф царине је јавно говорио да је сасвим подразумљиво да цариник узме бокс

цигарета и виски током дана, а још скорије је један министар правио јасну етичку

разлику између крађе и „крадуцкања“.

Рекло би се, судећи по пажњи коју јавност и политичари посвећују полицији, да је

Србија током своје новије историје била „полицијска држава“. Међутим, читав 19.

век био је доба опадања значаја и стварних прихода полиције. Чак и у 20. веку

недемократски режими су полицију по правилу фаворизовали у кратким

раздобљима преке потребе, увек јој напослетку претпостављајући војску. С

временом су велики министри полиције престали да буду очигледни кандидати за

председника владе или, у време републике, шефа државе.

Познати министри унутрашњих дела у Србији 19. века били су најчешће

потчињени неком државном ауторитету или страначком шефу. Осим Илије

Гарашанина, који је створио каријеру као министар унутрашњих дела (у то време

под контролом овог министарства била је и војска), да би после више пута био шеф

владе, остали знаменити српски министри унутрашњих дела нису били претерано

самостални. Славни Никола Крстић био је један од највећих конзервативаца у

историји нововековне српске државе, потчињен само владару, без обзира на његов

програм и политичку рачуницу. Милојковић, који је за време другог намесништва

био и председник владе, био је пашеног либералског вође и дугогодишњег

намесника и премијера Јована Ристића. Чак су и познати радикалски министри

унутрашњих дела, Коста Таушановић и Стојан Протић, по правилу држали тек

друго или треће место по значају у овој најпопуларнијој странци оновремене

Србије.

Најпознатији први полицајци нововековне Србије већином су били конзервативци

и бирократе. Гарашанин је био познат као несавитљив и непоткупљив

администратор, личност која је успела да се пробије образовањем и

непоколебљивом интелигенцијом, начелан политичар у време олигархијског

уставобранитељског режима, за време којег су правац државне политике

одређивале кнежева камарила, интереси великих сила и разне групације у моћном

Државном савету. Познат као творац знаменитог Начертанија, вероватно

најважнијег националног и државног програма нововековне Србије, који је

јавности постао познат тек деценију после његове смрти, Гарашанин је био

јединствен по томе што су га у разним раздобљима његовог живота оптуживали

као крајњег либерала и као великог конзервативца.

Милојковић, кога су савременици сумњичили за повезаност са завером која је

довела до убиства кнеза Михаила, преузео је управу над полицијом која је

истражила овај злочин и извела заверенике пред суд. У архиву САНУ чува се

извештај полицијског службеника који је по министровом наређењу на саслушање

позвао једног народног посланика. Несрећни посланик се заклињао да више неће

говорити тако несмотрено као што је учинио пред највишим народним

представништвом, којем су управо либерали, којима је припадао и Милојковић,

дали велику власт.

Никола Крстић, велики српски полицајац, био је у јавности озлоглашен као особа

коју зову само кад треба укинути устав. Иако лојалан Александру Карађорђевићу за

време Светоандрејске скупштине, његову врлину и оданост држави препознали су

и Обреновићи. Слуга државе и када су њени владари тек робови личних страсти,

Никола Крстић је прихватао мандат председника владе кад нико други није желео.

Кад је чврсти Гарашанин одбио да остане на власти ако се кнез Михаило ожени

својом рођаком Катарином Константиновић, Крстић је преузео владу и задржао је

да је сачувану преда малолетном кнезу Милану и другом намесништву. Кад је

1883. због разоружавања народне војске планула Тимочка буна, краљ Милан је

владу поверио Николи Крстићу. Кажу да се поколебао тек кад га је владар замолио

да преузме власт 1889, јер је он намеравао да абдицира. Вероватно више одан

служби него држави, Никола Крстић био је познат по томе што је чак и на дан

крсне славе, када по традицији домаћин по читав дан дочекује госте, налазио

времена да посети „надлештво“. И конзервативни Владан Ђорђевић, по коме је

раздобље од 1897. до 1900. добило злогласни назив „владановштина“, спомињао се

са сетом како је и њега „чича Никола хтео апсити као либерала“.

Радикали хтели да линчују напредњаке

Долазак радикала на власт требало је да означи почетак новог, демократског

времена. Ипак, уочи 500. годишњице Косовске битке, маја 1889, тек што су

самостално оформили владу, радикали су се суочили с немирима у Београду.

Престоничка светина покушала је да линчује учеснике скупштине опозиционих

напредњака. Уместо да интервенише полиција, умешао се лично министар Коста

Таушановић. Кад се обратио окупљеном народу, деловао је више као њихов

умерени вођа него као први човек полиције. До краја дана поједини напредњаци

били су премлаћени, а неки су спас морали да потраже искачући кроз прозоре

београдске кафане „Касина”.

Ако министри полиције нису имали најзначајнију улогу чак ни за време

аутократских режима и личних владавина, ни улога полицијских чиновника није

била ништа боља. У првим деценијама владавине кнеза Милоша, полицијску

службу су по Србији обављале локалне старешине. Читава прва половина 19. века

прошла је у настојању да самовласт ових старешина буде умањена, а они

ограничени на плату. У прво време велика имања високих полицијских чиновника

по Србији сељаци су обрађивали кулуком, као некад својим агама и јерлијама. С

временом су приходи тих чиновника ограничени на плату. Али позната је прича о

глави шећера коју чиновник из пратње среског капетана препродаје у сваком селу

кроз које прођу, овековечена је у једној од најславнијих приповедака српског

реализма. Ова приповетка не само да је била истинита већ је о њој средином 19.

века званично обавештена и највиша административна власт Кнежевине Србије –

Државни савет.

Средином 19. века чиновници су били сигурни у своју службу. У наредним

деценијама, међутим, почели да се суочавају с две застрашујуће претње. Промена

владе могла их је осудити на премештај у неки од удаљених крајева државе. У

свету без возила и воза, без пута и пруге, селидба намештаја и породице била је не

само скупа већ често изузетно мукотрпна и опасна. Дуго су Ивањица на западу и

Пирот и Куршумлија на истоку и југу државе управо из ових разлога сматрани

„српским Сибиром“. Зато су војске незапослених чиновника, оданих опозиционим

владама, ишчекивале долазак „њихове партије на власт“, да се врате у службу и

наплате претрпљене муке. Но, с временом су значај и власт полицијских чиновника

почели да слабе. Пре 1860. у Србији је свега четири одсто становништва било

писмено, па је сам назив најнижих чиновника – писара – уливао страхопоштовање

неписменом сељаштву. Записима је на Оријенту приписивано чак и лековито

својство. Кад су 1881. радикалски агитатори стварали Народну радикалну странку,

носили су по селима потврду о регистровању странке, чиме су опозиционој

странци у очима сељаштва придавали посебно, државно упориште.

Све до краја 19. века у Србији је по шумама било хајдука. Савременици, почев од

Вука Караџића, настојали су да направе разлику између хајдука који су ратовали

против Турака и касније учествовали у устанцима и разбојника који су у мањем

или већем броју крстарили непроходним шумама Кнежевине и касније Краљевине

Србије. Касније су многи историчари ревизионисти покушавали да Османско

царство прикажу као оазу толеранције и слободе, против које су се бунили само

насилници, лопови и криминалци.

Извесно је да је опстајање разбојничких чета говорило о слабости државе или

нестанку њене власти. Већ у време прве владавине кнеза Милоша, његова чврста

рука уништила је хајдучију у земљи. Савременици су процењивали да је у

столетним шумама поубијано чак око 1.000 разбојника. Ипак, кад би власти

ослабиле, као за време уставобранитеља, страначких влада из осамдесетих и

деведесетих година 19. века, хајдуци би се поново појављивали. Под заштитом

власти, као страх опозиције, или, помогнути и често уцењени од својих јатака – као

трепет читавим селима. Таса Миленковић се сећао да је још почетком седамдесетих

година министру унутрашњих дела Радивоју Милојковићу јављено да је ухваћен

последњи хајдук. Кад је режим пао, сви успеси били су покварени. Коначно је тек

крајем деведесетих година ова појава искорењена, али 20. век није постао доба

законитости. Они који желе да хајдучију – разбојништво узму као некакав пример

српске посебности, не смеју пренебрећи да је у Румунији последња сељачка буна

избила почетком 19. века, док су се разбојници на друмовима Бугарске јављали чак

и током деведесетих година 20. века.

Модернизација и просвећеност, међутим, не иду увек подруку с идиличним

животом прожетим редом и законитошћу. Високи полицијски чиновник Таса

Миленковић забележио је крајем 19. века да је чак 90 одсто београдских џепароша

(кесароша) писмено! Тиме су свакако надмашили просечну писменост

становништва. Коначно, већина преступника из српске престонице биле су

скитнице, својевољно придошле или зловољом тамошњих власти упућене из

Аустроугарске.

Почетком 20. века око 69 одсто мушкараца било је писмено. Владе су се мењале, с

њима и полицијски чиновници. Ретки који су доживели пензију могли су се

подичити са свега 200 динара просечне пензије месечно (била је то сума осетно

нижа од просечне чиновничке зараде). После живота проведеног у влажним и

хладним општинским зградама, изложени тешким чудима политике, корумпирани,

презирани и злогласни, пензионери полицајци су се, по сведочењу савременика,

клонили и своје сенке.

Кнеза Милоша срушили син, жена и брат

Карађорђе је девет година Првог српског устанка лично предводио српску војску.

За главу виши од осталих, овај оријаш је својеручно убио око 150 сабораца. Разлози

различити. У држави која је била широки фонт, војсци која је од средњег века први

пут самостално организована, међу народом који је насиље трпео и чинио, само

тако је било могуће успоставити поредак. Вожд је својеручно обесио рођеног брата

Маринка, наредио да се убије његов „противкандидат“ за вођство устанка, Младена

Миловановића, другог човека устанка, тешко је ранио из пиштоља, војводу Луку

Лазаревића су од Карађорђевог јатагана спасле брзе ноге, једног непослушног

устаника је ухватио око струка и смрскао му главу о земљу, а извесног бездушног и

корумпираног свештеника живог је сахранио у подножју београдског Врачара.

Током рата Турци су више пута покушали да убију Карађорђа. Један од атентатора

успео је да испали хитац из непосредне близине и Вожда рани у лице. Хладнокрван

и јак, Карађорђе је и обливен крвљу успео да убије нападача. Карађорђе је убијен

1817, приликом покушаја да у Србији опет дигне устанак. Нови српски владар, кнез

Милош Обреновић, који је од 1815. водио аутономну српску државу, рано је

изазвао велико незадовољство у народу. Од 1814. до 1820. жртве борбе за власт

били су његови непријатељи архимандрит Мелентије Никшић, Петар Молер, Павле

Цукић... Потом су Абдулина, Чарапићева и Ђакова буна угушене у крви. Ипак, кад

је Србија коначно добила признање аутономије и трајнији устав, коџа Милош је

морао под притиском уставобранитељске опозиције и народних буна да сиђе с

трона.

Од времена кнеза Александра Карађорђевића започела је ера атентата у српској

политици. Тенкина завера из 1857, чија је жртва требало да буде кнез, започела је

след догађаја који је довео до пада кнеза и рестаурације Обреновића. Кнез Михаило

био је циљ неколико атентата: против њега су радили национализмом опијени

либерали и династичком мржњом вођени Карађорђевићи. Коначно, јуна 1868. у

Кошутњаку су га убила браћа Радовановић. Чини се да су конци убиства водили до

прогнаног кнеза Александра. Карађорђевићи су касније званично названи

„проклетим“ и уставом им је запречен пут ка престолу.

Михаилов рођак и наследник Милан Обреновић био је мета десетак атентата:

карађорђевци, радикали, официри, владарски намесници... чак и једна жена,

покушали су да га убију током 30 година, које је често проводио ван земље. Кнез

Милан био је једини српски владар кога су покушали да убију у тоалету. У време

кад је, као већ бивши краљ, командовао српском војском, његови непријатељи у

лето 1899. покушали да га убију усред Београда, па је он са сином, краљем

Александром, започео велики политички прогон у којем су вође Народне

радикалне странке заточене и замало нису завршиле пред стрељачким стројем.

Само четири године касније пао је последњи Обреновић, краљ Александар, са

супругом, краљицом Драгом, а Србија први пут у историји дошла под удар

међународних санкција. Велика Британија је с њом прекинула дипломатске односе

током три године.

У политичким сукобима модерне српске државе гинули су и владари и обичан свет.

Од седам нововековних српских владара само је један проживео читав свој живот.

Милан И (1819–39), најстарији син кнеза Милоша, умро је од туберкулозе с

непуних 20 година, а владао је једва три недеље. И обичан народ је страдао: буне

против владара, као Ђакова (1825) и Катанска (1844) су ојадиле нахије источне и

западне Србије. Радикали су 1883. подигли Тимочку буну, последњу народну буну

у историји модерне Србије. Војска је поразила устанике, а преки војни суд осудио

819 побуњеника, од којих 96 на смрт. Но, кад је после само три године краљ Милан

одлучио да се помири с радикалима, жртва новог политичког савеза били су

чланови Српске напредне странке, чије су владе управљале Србијом пре и после

Тимочке буне. У „народном одисају“, како је еуфемистички назван линч спроведен

над напредњацима, током девет година погинуле су 384 особе. Неки са читавим

породицама.

За то време прваци странака и председници влада живели су у релативном миру. У

опозицији заточени и увек ухођени, они су као по правилу избегли судбину

многобројних политичких вођа које су у другим балканским и европским државама

често постајале жртве противника, владара или атентатора. Један председник владе

убијен је током 83 године њеног постојања. Генерал Димитрије Цинцар-Марковић,

последњи премијер краља Александра Обреновића, погинуо је током Мајског

преврата.

А да ли су завере биле узрок нестабилности српског друштва, или њена последица?

У кући високог државног чиновника Милете Радојковића у Крушевцу 1835.

скована је завера против кнеза Милоша. Пошто је током 20 година успео да побије

или протера све своје противнике, владар је против себе имао и државне

чиновнике, чија је судбина зависила искључиво од његове самовоље. У буни је чак

је и престони Крагујевачки гарнизон одбио да стане уз владара. Кнез је морао да

попушта и да одобри доношење устава. Састанку на којем је договорена Милетина

буна присуствовала је и Милошева супруга, кнегиња Љубица. Редовима опозиције

су припадали и његов син Милан и брат Јеврем. Кад је четири године касније

абдицирао, Милош се на савском пристаништу поздравио са свима осим с братом.

„Просвећени” владар хапсио и судије

Током нестабиле владавине кнеза Александра Карађорђевића најопаснија завера

родила се у крилу највише установе – Државног савета. После открића Тенкине

завере, кнез је дошао до онеспокојавајућег закључка да је већина од 17 чланова

Савета била укључена у планирање његовог убиства, или према њему показивала

нескривено непријатељство. Одмазда и реакција на заверу довеле су до пада кнеза.

У време друге владавине кнеза Михаила (1860–68) реформисана је војска.

Поједини официри нове народне војске били су незадовољни због кнежеве спољне

политике, коју су доживљавали као неодлучну, и унутрашње, сматрајући је сувише

конзервативном. Вести о завери су довеле до судског процеса умешаним

официрима. Када је Велики суд огласио оптужене за невине, гневни владар је у

затвор послао судије највишег суда. Међу њима и светоандрејског либерала

Јеврема Грујића, једног од најзаслужнијих за рестаурацију Обреновића 1858. Кнез

Михаило је убијен неколико година касније. Политички усамљен, у спору с

либералима, конзервативцима, Уједињеном омладином српском, сумњичен од

Цариграда и Беча, пао је као жртва атентата четворице браће Радовановић, од којих

је један био робијаш. Убили су кнеза без очигледног разлога. Јавност је

подозревала да су светили личну увреду, а они се бранили да су се борили за

успоставу либералног устава, док је новоуспостављени режим Другог намесништва

(1868–72) био чврсто уверен у то да иза завере стоји прогнани кнез Александар.

Први пут је војска пресудила политичку будућност модерне Србије једне јунске

ноћи 1868. Пошто је убијен кнез Михаило, недавно смењени премијер Илија

Гарашанин је на вест о атентату пожурио у Београд, одлучан да спречи претварање

атентата у преврат. Иако пензионер, успео је да преузме власт и успостави

привремено намесништво. Толико је био привржен том циљу па је на вест да је уз

кнеза убијен и његов син Светозар, ипак журио да спаси државу, уместо да на

месту догађаја провери језиве вести. Желео је да све буде по уставу и да новог

кнеза изабере Велика народна скупштина, али је његов бивши штићеник, први

српски генерал Миливоје Петровић Блазанац, искористио прилику па је већ прве

ноћи пред војском у Топчидерској касарни извикао малолетног кнежевог рођака

Милана за новог владара.

Наредних деценија војску је реформисао и на официре се увек ослањао кнез,

потоњи краљ, Милан. Под овим несталним владаоцем цветале су завере. Док га

пунолетство 1872. коначно није ослободило надзора намесника, кнез је био жртва

неколико опскурних завера: „Теразијског догађаја“, кад је експлодирала закопана

бомба док је улазио у Народно позориште, и „Смедеревског намештаја“, кад се

нужник у који је ушао распао, а он, спреман на најгоре, почео да пуца из револвера.

Завереника против Милана било је са свих страна – лични непријатељи,

карађорђевци или радикали. Прве две завере су, изгледа, инспирисали намесници.

Кад су били забринути за његово сазревање – нашли су му девојку, кад су се бојали

да их може збацити, организовали су застрашујуће, али безопасне атентате.

И наследник краља Милана, малолетни краљ Александар, на наговор оца, већ 1893.

извршио је државни удар против свог намесништва. Младом владару се свидео тај

манир. Но, криза његове власти започела је тек кад је дозволио да приватна

осећања управљају владарском самовољом. Брак с Драгом Машин довео га је у

политичку изолацију. Две године плетена је једна од најкомплекснијих завера у

историји Србије. Стотину официра и неколико цивила, вероватно уз знање руске

дипломатије и моћне тајне службе Охране, организовали су преврат од 1903. Иако

су заверу започели цивили Ђорђе Генчић и Јован Авакумовић, утицај официра је, и

поред међународног незадовољства, остао велики све до 1916. Улога војске

прецењивана је каснијих деценија. Сумњичени за организовање Сарајевског

атентата, пресудну улогу у повлачењу краља Петра И с престола и дугогодишњи

сукоб војних и цивилних власти, Драгутин Димитријевић Апис и његови

следбеници, извесно, нису имали утицај који им је приписиван.

Британска пословица каже да „ко убије краља, не може постати краљ“. Током

историје много пута оповргнут, овај кобни наук показао се прилично тачан у

српској прошлости. Милета Радојковић је после буне 1835. сишао с политичке

позорнице. Тенка је 1859. ослобођен из заточеништва мрачне гргусовачке куле и

наредних година морао да безуспешно доказује оданост Обреновићима. Блазнавац

је својом храброшћу одржао Обреновиће на престолу, постао први кнежевски

намесник и, након што је кнез Милан напунио 18 година, премијер. Умро је

изненада, од тешке болести, у коју нису баш сви веровали.

Много касније, чувени новинар Пера Тодоровић писао је о извесном генералу

против кога се окренуо његов владарски штићеник. У тој причи кнез је генералу

наредио да самоубиством сачува част и имовину за своју породицу, па се генерал у

свом опкољеном дому отровао. Апис и двојица његових другова погубљени су у

мају 1917. због наводног покушаја да у околини Острова убију регента Александра

Карађорђевића. Осуђеници су чврсто веровали да је њихова смрт тајно погођена

цена будућег мира с Аустроугарском. Почетком педесетих година 20. века осуђене

црнорукце рехабилитовао је комунистички режим.

Синови лакше забораве очеве него очевину

Нису Срби једини европски народ чији припадници већински верују у

традиционалне савезе, историјска непријатељства, издаје блиских и преваре

великих народа. Сличан став имају и наши суседи Грци, Румуни и Албанци, таква

су искуства Пољака и Чеха, а поготову Белгијанаца, Низоземаца или Ираца. Ипак,

српски народ је после распада своје средњовековне државе населио просторе које

деле миленијумске верске, културне и политичке међе. Необновљене традиције,

неуспех великодржавног пројекта и историјска еволуција која је водила

еманципацији осталих балканских народности створили су код српског народа

привид опадања – какав имају само народи чије су државе биле велике силе. У

жељи да постану југословенски Пруси, Срби су постали балкански Немци. Од

ујединитеља и ослободитеља постали су дежурни кривци, општевиђени као

хегемони и тлачитељи.

На свету данас постоје око 190 држава, а пре само 130 година је свега 27 уживало

независност – једна од њих била је Србија. Југославија, „највећа српска држава“,

налазила се 1918. и 1945. у победничким коалицијама. Иако није третирана као

велика сила, 1918. су, уз победнице (Француска, Велика Британија, САД и

Италија), Србија и Белгија имале посебан статус на мировној конференцији.

Југословени су се 27 година касније дичили што им је војска јача од француске, а

слабија само од армија „Велике тројице“; њихови представници учествовали су у

стварању УН, а већ 1948. комунистичка ФНРЈ ушла је у сукоб са СССР-ом и

постала једина држава која је успела да му одоли. Ипак, велики успони и

историјски значај по правилу су за Србе долазили као плод превеликих жртава и

стицаја околности, па је повратак стварности обавезно значио и фрустрацију. Од

неприличног статуса „силе победнице“ Срби су током само неколико деценија

доспели до положаја „парија Европе“.

Срби немају само „класичне“ историјске пријатеље и непријатеље. Традиционални

пријатељи су суседи Румуни и Грци, али и удаљени Норвежани, Русија, Француска

и, до 1991, САД. Традиционални непријатељи, Бугари, Аустријанци, Мађари и

Немци, имали су различите улоге у српској историји и нису увек били истовремено

у непријатељству са Србијом.

Рекло би се да религија нема много везе с традиционалним односом Срба према

другим народима и од стварања модерне српске државе до данас верски фактор

није био пресудан у српској политици. Најбољи пример је однос према Бугарској и

Хрватској. Мада су Срби у области Војне границе водили столетну борбу за своје

повластице и верске слободе, Срби и Хрвати све до 20. века нису међусобно

ратовали. Чак су елите два народа, и поред верских и културних разлика, ступиле у

доба националног романтизма с уверењем да су два племена једног народа. Та

велика блискост завршила се после двадесетак година заједничког живота општим

незадовољством Хрвата и усташким геноцидом над Србима у Хрватској и Босни.

Ипак, неспремни да створе самосталну српску државу, с етничком идејом изнад

државне, Срби су односе с другим југословенским народима већином градили у

складу с државном мегаломанијом и социјалном демагогијом. Зато су теже

заборавили Југославију него превелике жртве што су их на олтар њеног очувања

поднели, баш као што синови, како је цинично приметио Макијавели, пре забораве

очеве него очевину.

Осим братског, подразумева се да постоје и народи-душмани. Све до Ататурка,

Турска је била симбол царства ропства и зла. Пошто се на тлу данашње Србије

збила већина од 31 рата који су током четири века вођени за стварање и очување

османског господства, нема веће заблуде или зле намере од тврдње да су Срби

равнодушно подносили османски иг. На Балкану нема народа који се столећима

жешће бунио против османске владе и за то језивије кажњаван. Срби су после

победе 1913. релативно брзо заборавили векове непријатељства. Тако су посету

Милана Стојадиновића Анкари гуслари из његове изборне јединице Црне Горе

опевали настојећи да нагласе разлику: А Ататурк није безобразно Туре / него човек

високе културе!“

У односу с Албанцима процес је управо супротан. Скендербег је припадао

феудалној породици српског царства, док је св. мати Ангелина била кћерка Ђорђа

Аријанита Комнена. Ипак, излазак српског народа из Косова и Метохије и долазак

новог горштачког становништва створио је дубоку мржњу. Истински корени

националне омразе ипак су у 20. веку. Без обзира на образложења, разлоге и доказе,

пред историјом ће бити крив онај ко победи и протера други народ. Пред светом

кривицу увек сноси онај ко изгуби.

Србија и Бугарска су од средњег века биле у латентном сукобу. До четрдесетих

година 14. века овај сукоб се смирио. У време кад је Бугарска још увек била под

османском влашћу, српски владари и вође бугарског националног покрета

разматрали су стварање заједничке државе. Но, после бугарског препорода (1856–

76) и посебно вештог руско-османског маневра са стварањем црквене организације

која је све православне словенске народе Царства (чак и оне у Босни и

Херцеговини) требало да обједини под бугарском црквеном организацијом, дошло

је до дубоког сукоба између два национална покрета, народа и, касније, две државе.

У том сукобу, који је с прекидима трајао од 1885. до 1945, Бугарска је тешко

поражена у три од четири рата. Коначно, њен национални циљ је делимично

остварен стварањем Македоније и њене нације.

По живот је опасно замерити се Русима

Православна братственица Грчка, у свом ромејском, средњовековном обличју, била

је противница Србије. Али њена идеологија, вера и уметност кључно су утицале на

српску државу и друштво. Омражене фанариотске владике (из цариградског

предграђа Фанар) управљале су током тешких деценија османског ропства

однарођеном црквом у српским земљама. У 19. веку два су народа дигла буне

против Османског царства. Упућени једни на друге, бар четири пута (од 1804)

стварали су савезе. Ипак, само су 1912. и 1913. ратовали заједно, и то много

успешније против доскорашњих савезника Бугара него против Турака. Две године

касније, кад су Србију напале аустроугарске, немачке и бугарске армије, Грчка се

оглушила о уговор о савезу.

Али две се државе бар нису користиле туђом несрећом. Кад јој је 1941, у замену за

приступање Осовини, понуђено присаједињење Солуна, Југославија је одбила да

буде поткупљена, поделивши судбину с Грчком. Током Другог светског рата у

Грчкој је деловао герилски покрет, други по масовности иза југословенског.

Југославија је издашно помагала комунисте у грађанском рату који је уследио, али

су ови 1948, у најтежем часу, верни Стаљину који их се одрекао још на Јалти, ту

помоћ одбили. Касније је Југославија заједно с грчком монархијом и Турском

створила Балкански пакт. Како је био тек сламка спаса против совјетске изолације,

пакт је убрзо напуштен.

Дуго презирана, нестабилнија и сиромашнија од Србије или Југославије, Грчка је

после пада пуковничке диктатуре за три деценије постала успешни и богати узор.

Слободан Милошевић је 1991. чак предлагао конфедерацију Србије и Грчке. У

Атини о томе није озбиљно расправљано, ближи су им били пословни аспекти

савезништва са српским режимом (од шверца до телефоније). Док су први људи

грчке државе били посредници-уразумитељи у Босни, нижим чиновницима није

било страно да истичу слике српских команданата у државним надлештвима и

славе њихове владике који се Богородици клањају као ратници (промахос) уместо

као калуђери (монахос).

Још смо у основној школи учени да Срби (Југословени) и Румуни никада нису

ратовали. Одвојени „великим Дунавом“, како је најдаљу границу своје земље звао

краљ Милутин, под угарским господством у Ердељу и Банату и заједно угрожени

од Османлија, два тако различита народа постала су судбоносно блиска. Управо се

на Ровинама Краљ(евић) Марко молио Богу да победе хришћани, па макар и он

(османски вазал) погинуо, трагични Старина Новак био је најамник војводе

Михајла Храброг, српски владари 19. века имали су велика добра у румунским

земљама, с којима су били у пријатељству и тајним савезима. Све се променило

током Првог светског рата, кад су Срби будуће границе видели источно од

Темишвара и Арада, а Румуни западно од Панчева. Јован Радонић, угледни

историчар, бележи да га је усред најтежих битака заузети Пашић накратко примио

да му, као посланику у Букурешту, да инструкције. „Немам времена да вам

објашњавам“, одсутно је рекао. „Идите тамо и само се чудите“. Посланика је у

Букурешту дочекао румунски премијер Николај Јорга и после куртоазних речи,

љутито упитао: „Шта радите то, Срби!?“ И Радонић се чудио.

Румунија је једина немачка савезница која није учествовала у нападу и окупацији

Југославије. Румунски комунистички режим се 1948. придружио информбировском

остраковању Југославије, али је касније Румунија постала један од

најсамосталнијих совјетских сателита. Ипак, српски народ источног Баната

доживео је тешке дане расељавања и бруталног експеримента претварања села у

градове. Но, старо пријатељство се обновило, посебно у време међународних

санкција од 1992.

Русију и Србију спајају многобројне историјске и културне нити, још од времена

Ивана Грозног и Петра Великог. У вековима османског ропства српски народ је

само у Русији имао искреног и трајног савезника. Једина народна установа

обновљена под Турцима и одржана под Хабзбурзима – Православна црква, велику

заштитницу имала је само у далекој Русији. Од почетка 18. века, када се под

енергичном владавином Петра И Русија приближила Балкану, па до пада царизма,

Русија је била стварна заштитница балканских хришћана, а посебно Словена. У

Првом српском устанку, Другом српско-турском рату и Првом светском рату, два

народа ратовала су заједно.

Ипак, тај савез имао је и падове: руска војска и добровољци гинули су за слободе

Срба и других балканских хришћана које нису постојале у Русији. Рецимо, укидање

феудализма и доношење демократских устава догодили су се у Србији и Бугарској

деценијама пре него у Русији. Руска помоћ била је вредна, али и скупа. Осим Петра

И Карађорђевића (који је умро након што је пропало руско царство), сви српски

нововековни владари пали су макар једном с власти и јер су се супротставили

Русији! Руске дипломате су покушавале да владају Србијом, Русија је делила

српске земље с Аустријом и стављала младу бугарску државу испред Србије. Ипак,

Србија се држала Русије углавном у време кад није имала избора: кад јој је

одговарало, напуштала је моћну савезницу (у Руско-турском рату 1828/9. и

Кримском). Кад је било могућности и потребе, српски владари су се окретали

Аустрији, Француској, Великој Британији, па чак и Османском царству. Током

Првог светског рата моћна интервенција Русије спасла је Србију потпуне пропасти.

Можда је зато југословенска монархија најдуже истрајала у непризнавању СССР-а.

Српски националиста Апис искрени Германофил

Непуну годину пошто су дипломатски односи 1940. обновљени, СССР је после

дугих преговора пристао да с Југославијом склопи споразум о војној помоћи.

Иронијом судбине или хазјаинским цинизмом, Стаљин је потписао тај документ у

јутро, 6. априла 1941. Разумљиво да СССР није бранио државу, коју је сматрао

бастионом антикомунизма, а ни опстанак неодлучних пучиста, чијем је доласку на

власт кумовао. Југословенским комунистима је наређено да ратују против освајача

тек кад су ови неки месец касније напали СССР.

Однос СССР-а и КПЈ-а је фантастичан: од презрене партије пред распуштањем до

највеће гериле у окупираној Европи и од западне крајине комунизма, која је због

Трста спремна да заметне светски рат, до једине успешне отпаднице из совјетског

блока. Брозов режим успео је после Стаљинове смрти да добије и покајање

совјетских вођа. Творци руске политике су под царством, комунизмом и

капиталистичком олигархијом углавном следила исте принципе, али после 1990.

нису наставили стару политику према Србији.

Сукоб с Мађарима и Аустријанцима (Немцима) трајао је од средњег века, без

обзира на привремена приближавања и географску блискост. Србија је још од

средњег века била део титула угарских и хабзбуршких краљева и царева.

Истовремено, српски народ се од 15. до 18. века селио у хабзбуршке земље, чиме је

проблем међусобних односа постао сложенији. Застарелост хабзбуршких установа

и однос према другим народима Царства највише је допринео стварању

југословенског покрета и његовог тријумфа у Првом светског рату.

Срби су баш у дугогодишњем сукобу с Хабзбурзима стекли дугорочног

непријатеља – Немачку. Уједињена 1871, она је била узор многим српским

политичарима и интелектуалцима. Пруска, „атлета међу дивовима“, како ју је

назвао британски историчар Гуч, некако им се чинила као идеал и увећана слика

Србије какву су желели. Али у политици постоје два проклетства: наслеђивање

непријатеља својих савезника и другова својих душмана, као и учешће у туђим

ратовима. Мали народи често морају поднети оба. Срби, уверени у своју величину,

овај усуд су често и сами бирали. У сукобу с Аустроугарском за непријатеља

стекли су и Немачку. А један од највећих националиста у српској историји,

пуковник Драгутин Димитријевић Апис, сматран је германофилом, чак и током

Првог светског рата!

Само неколико деценија од Бизмарковог „јежа“ на земљи која не вреди „костију

једног померанског гренадира“, Србија је постала предмет темељне анализе

нацистичког идеолога Алфреда Розенберга, који је од ње намеравао да створи

Еугенију, покрајину немачких колониста и српских хелота. Но, време послератне

економске експанзије претворило је Немачку у раднички рај. Српски термин који је

означавао радника у иностранству постала је немачка сложеница „гастарбајтер“. То

ново приближавање није спречило дипломатију тек уједињене Немачке да 1991.

као свој најважнији циљ, због којег је била спремна да услови будућност

Мастрихта, изнесе признавање распада СФРЈ, а не Судете или границу на Одри и

Ниси.

Италију је као непријатеља Србија наследила од сабраће Хрвата и Словенаца. Све

до 1915. и Лондонског споразума, Срби и Италијани су делили много тога:

непријатељство према Аустрији, жељу за уједињењем и заштиту истих моћних

протектора. Тајне везе с италијанским карбонарима сезале су у четрдесете године

19. века. По узору на Манцинијеву "Младу Италију" у Аустрији је основана

Уједињена омладина српска, док је кнез Михаило 1864. укинуо Друштво српске

словесности (претечу САНУ) јер је у њене редове примљен Гарибалди. Омраза је

почела због Далмације и Истре. После 1918. Италијани су подржавали зеленашки

устанак у Црној Гори и пружили уточиште усташкој емиграцији. Да би се домогао

хрватских земаља на Јадрану, италијански фашистички режим је подржавао један

хрватски национални покрет, групицу вероватно најбруталнијих убица, расиста и

антисемита 20. века.

Непријатељства нису нестала ни после 1945. Тршћанска криза замало није увела

свет у нови општи рат. Идеја о југословенском Трсту посебно је ухватила корена у

Србији – шефа италијанске дипломатије нису опевали као „Пелу–џукелу“ у Загорју

или Марибору већ Београду. До промене је дошло с распадом Југославије, али је и

тад један од најпопуларнијих политичара у Србији помињао могућност да наше

ракете добаце до Рима, док у братској Црној Гори санкције нису кршили у сарадњи

с колегама из италијанских власти већ с много издашнијим и кооперативнијим

пуљанским мафијашима. А база Авијано је 1999. постала Србији оно што је Ираку

био Инџирлик.

Од 1804. званична Србија покушавала је да привуче савезништво Француске и

Велике Британије. Немирна, нестабилна, потресана револуцијама и узношена

настојањима да оствари европску превласт, Француска се наметала као природан

савезник. Била је то често једнострана љубав, јер Француска је углавном за

непријатеља имала Русију (1812. и 1853) или је штитила Османско царство до 1912.

Слободоумна Француска је, ипак, волела Србију и њену велику идеју из 19. века.

Ламартин је вероватно дао најлепши комплимент српском народу, написавши да

његова историја „не треба да се пише већ пева“. Виктор Иго је у Сенату Треће

републике узвикнуо: „Убијају један народ! Где? У Европи. Има ли кога да то

посведочи? Сведок је један: Цео свет“.

Демократе запалиле и Елвиса

Невоља Србије била је у томе што је конзервативна, католичка и владајућа

Француска увек била ненаклоњена њеним интересима. До промене је дошло тек

осамдесетих година 19. века, кад је Француска ушла у савез с Русијом, а почетком

20. Србија у Француској узела велике ратне кредите. И, мада није ушла у светски

рат због Србије, Француска јој је значајно помогла, остајући после 1917. њен

највећи заштитник. Та улога је у међуратном периоду нестала. Француско-руски

савези више нису склапани, енглески језик је потиснуо француски, а крајем столећа

Срби су изашли из моде као мали и угрожен народ. Остао је Споменик захвалности

Француској у Београду, који су Милошевићеве присталице дуго држале

прекривеног црним платном.

Током читавог 19. века очување Османског царства било је предмет посебног

интересовања Лондона. Живот „болесника на Босфору“ био је јефтина гаранција

британских империјалних и трговинских интереса у Азији и Африци. Ипак,

„бугарски ужаси“ из 1876. и пропаст реформи из 1908. су променили став

Британије према Цариграду. Од 1903, кад су због убиства последњих Обреновића

Лондон и Београд прекинули дипломатске односе, до 1916, када је у свим

британским школама слављен „Дан Косова“ 28. јун, дошло је до коперниканског

обрта. Али у функцији огорчене борбе међу великим силама. Зато је у различитим

издањима “Британике” Карађорђе приказиван у распону од романтичног хероја до

крволочног убице турских цивила. Први светски рат остаће упамћен као доба

највећег пријатељства: 600 чланова хуманитарних мисија, углавном жена, радило је

у Србији, а многе су у њој и умрле. Стотине избеглица, углавном ђака, примљено је

широм Енглеске. Тек настала југословенска држава сматрана је савезницом

Британије. Ипак, њено повлачење пред успоном Немачке учинило је да се старо

пријатељство пробуди тек почетком Другог светског рата. Пошто је британска

обавештајна служба помагала официрима да оборе регентство и укину споразум о

приступању Југославије Тројном пакту, Черчил је у парламенту рекао да је један

народ „пронашао своју душу“. Четири године касније, ратни премијер је,

препуштајући Југославију комунистима, питао једног саговорника зашто се брине

за њу кад неће тамо живети. Ипак, четири године касније, примајући југословенску

делегацију у спаваћој соби, где је лежао болестан (попут Црвенкапичиног вука, све

с капом за спавање на глави, приметио је Ђилас), сер Винстон је обећао да ће

Британија помоћи Југославији да очува независност од СССР-а. Броз је у Британији

био свакако најугледнији југословенски владар. Само током његове владавине,

1972. једна британска крунисана глава (краљица Елизабета ИИ) посетила је нашу

земљу. Према Србима однос је био другачији. Чак и Бугари, предмет општег

сажаљења и солидарности после 1876, дочекали су тек недавно да после 120 година

у Софију допутује један шеф британске дипломатије. Два пута – 1991. и 1992. –

председници међународних конференција о Југославији били су лордови

Карингтон и Овен, бивши шефови британске дипломатије. Нису успели у својим

наумима, али можда је то и био циљ.

Биће да је Америка у Србији била у моди још откако се први пут чуло за њу. Још је

прота Матеја забележио да су се, путујући у непознату и далеку Русију, устанички

емисари на Дунаву осећали „као Колумбо“ кад је пошао преко океана. Вероватно и

без намере аутора следи да је Америка била познатија од Русије. А велика

прекоморска држава била је угледна због своје слободе и демократије. Управо зато

Нушићев Јованча Мицић на митингу опозиције у Њујорку узвикује: „Је л’ то

слободија американска!?“

Незаинтересоване за Балкан, САД су се српским политичарима чиниле као идеална

савезница, за коју је штета што није ближе. Није зато ни чудо што је шездесетих

година 19. века амерички конзул у Букурешту свом српском колеги у једном часу

предао дужност, па је овај извесно време представљао и САД(!), док је први српски

конзул у САД био угледни њујоршки трговац Герхард Јансен. САД су биле друга

држава (после Норвешке) и прва велика сила која је 1919. признала стварање

југословенске државе. У Другом светском рату америчка политика је била

најдоследнија у заштити легитимитета прогнане југословенске монархије, али САД

су после постале и највећа заштитница осамостаљеног Брозовог режима.

Уверење српских комуниста да ће централизацијом и једноумљем очувати

Југославију, довело је до донкихотског супротстављања стварности, па је Србија

испала последња заточница Хладног рата и комунистичког поретка у Европи. Све

до босанске кризе, САД нису биле оштро супротстављене Милошевићевом

режиму. Ипак, интереси на Блиском истоку и у Европи су се после 1991.

поклопили. САД су помогле војном успостављању суверенитета Хрватске и Босне,

а само коју годину касније оружано отцепиле Косово од Србије. Србима је

остављено да дебатују о томе да ли су имали лошу стратегију или их Американци

просто мрзе. У време кад су хрватске трупе, уз помоћ америчког ратног

ваздухопловства, изгнале народ Српске Крајине, Демократска странка је пред

Америчким културним центром држала протестни скуп (на који њен тадашњи

председник Зоран Ђинђић сасвим мудро није стигао да дође). У атмосфери потпуне

фрустрације, група младића спалила је америчку заставу, на којој је била и

Елвисова слика!

Шумадинци алергични на плаћање камате

Као аргумент да је српско друштво 19. века било непоправљиво заостало наводи се

тврдња да је у Грађанском законику из 1844. жена правно изједначена с

малолетнима и малоумнима. У том контексту разматра се и однос према Јеврејима,

муслиманима и другим мањинским заједницама.

Турци у Београдском пашалуку били су и део феудалне олигархије чији је опстанак

зависио од судбине Османског царства и феудализма. Како је и међу њима пред

устанак дошло до поделе, „добрим Турцима“ је омогућено да мирно напусте

устаничку територију. Ипак, дуго је један од првих кнежевих чиновника био тумач

турског језика Тахир-ефендија. Овај до 1813. силом покрштени Турчин из Београда

вратио се у Босни својој вери, а потом у Србију ушао у државну службу. Поносни

мухамеданац се држао предачких обичаја, али изузетно поштовао настајућу државу

којој је служио. Кад се у време бомбардовања Београда 1862. ефендија од

православних суграђана склонио у српско Министарство иностраних дела, кнез

Михаило му је свакодневно слао јело с двора. У служби је остао до позне старости,

а умро на хаџилуку у Меку. Већина Турака у Београдском пашалуку – пред устанак

можда и петина становништва или 80.000 особа – били су потурчењаци. Говорили

су српски, а Вук Караџић пише да је чуо групу турских коњаника док пева народну

песму “Чувала овце Тодора”.

У Београду је још од 17. века живела заједница Јевреја Сефарда. Концентрисани уз

Дунав, чинили су важан део градског становништва, које је новој српској држави

било врло потребно. Кнез Милош, вероватно највећи визионар међу српским

владарима протекла два века, дошао је на замисао да у унутрашњости Србије

насели више стотина јеврејских породица. Покушај је пропао. У руралном мору

ови трговци и занатлије нису успели да донесу значајне промене, али су се брзо

сукобили с већином, којој је новчана привреда била слабо позната. Љути дужници,

којима је и сама идеја камате била мрска, расправу о протеривању досељеника

иницирали су на скупштинама. Кнез Михаило и премијер Илија Гарашанин

спречили су драстичне одлуке, али су жалбе српских Јевреја преко међународних

јеврејских удружења стигле до престоница великих сила, па и британског

парламента. Зато је Србији, сем других политичких и економских услова, у време

стицања независности 1878. наметнуто и успостављање формалне толеранције

према Јеврејима. Већ 1883. у Народну скупштину ступио је и посланик Аврам Озер

(Озеровић). Јеврејин Аврам Левић, високи чиновник државне благајне, својом

храброшћу је током преласка преко Албаније спасао Мирослављево јеванђеље.

Иако је закон из 1861. забранио насељавање Јевреја у унутрашњости Србије,

британски конзул Лангворт је проценио у извештају својој влади 1864. да кнез и

убедљива већина становника Србије немају предрасуде према Јеврејима. И поред

рестриктивних закона, отворене су две јеврејске државне школе. Силе Осовине су

већини балканских држава наметнуле антисемитске законе, а у Краљевини

Југославији су прихваћени тек под великим притиском председника Словенске

људске странке Антона Корошеца. И тад антисемитске манифестације није

организовао на изборима одбачени “Збор”. У Румунији, изворно антисемитска

“Гвоздена гарда” је годинама спроводила погроме.

После столећа сукоба, српска јавност била је крајње нерасположена према

Албанцима, који су од краја 17. века преплавили не само Косово и Метохију већ и

Топлицу и Ниш. После ратова од 1876. до 1878. и турског пустошења источних

крајева Србије, у новоослобођеним окрузима на југу прогнано је готово 100.000

затечених Арнаута. Наредне 34 године само с Косова и Метохије протерано је око

четврт милиона Срба. Иако концепт заштите мањинских права није постојао ни у

тадашњим најразвијенијим државама, пред почетак Првог балканског рата спрски

премијер Никола Пашић понудио је Албанцима из области на које је Србија

истакла своје претензије верску, културну и политичку аутономију. Иако су до тад

Албанци годинама настојали да је стекну у оквирима Османског царства, њиховим

главарима било је незамисливо да живе у држави неверника, без привилегија које

су уживали као феудална и племенска елита. После победа српске војске у

Куманову и код Подујева, ова понуда престала је да важи. Ипак, настојања српске

државе да изађе на море преко северне Албаније, где су Албанци били већина

становништва, учинила су да Србија истакне праве „колонијалне“ претензије према

Албанији. Српска влада је с албанским прваком Есад-пашом у Нишу 1914. и

Тирани 1915. склопила споразуме којима је предвиђено укључивање Албаније у

Србију, са самоуправом која неодољиво подсећа на ону за коју су се у оквирима

Велике Британије борили Ирци.

Србија је, вероватно и јер у њој нису живеле значајније верске мањине, још 1853.

прогласила равноправност свих вероисповести на својој територији. У Француској

је прогон Јевреја нарочито узео маха крајем 19. века, током Драјфусове афере. У

Британији су универзитети и почетком 20. века били затворени за католике, а до

данас нико од милион католика није био премијер.

На српском селу жене су и после удаје задржавале бар симболично право

располагања над делом имовине. У Великој Британији је Закон о имовини удатих

жена из 1882. запослене лишавао права чак и да троше своју надницу, већ су

морале целу да је предају супругу, оцу или брату.

Демократија на парче

Уверење да Србија нема демократске традиције, а Срби нису баш склони

демократији, има дубоко упориште не само међу интелектуалцима. Србија је већ

почетком Првог српског устанка, добила прву владу, Правитељствујушчи совјет, а

држава имала снажне елементе исконске демократичности. Док су у Француској и

Британији препрека демократији били племство, древне привилегије или црква, у

устаничкој Србији то су биле: рат и незнање. Рат је онемогућавао да држава

функционише другачије од њене војске. Само неколико хиљада од 700.000 житеља

знало је да пише, а у конфедерацији од 2500 села најважније политичке одлуке

често су доносиле скупштине, локалне и државне. Тек 1811. Карађорђе је наметнуо

уставно уређење и скупштину на чији је састав и надлежности значајно сам утицао.

Скупштину, која је представљала читаву државу („вилајет“), кнез Милош је сазивао

сваке године, али је ипак владао насилно и самовољно. У почетку су његови

противници настојали да га збаце и успоставе истоветан начин власти. Тек са

стварањем чиновничке опозиције кнежеви противници окупили су се око устава.

Кад је почетком 1835. Милетина буна приморала Милоша да прихвати устав,

кнежев секретар, дипломата и новинар Димитрије Давидовић, по узору на устав

француске Јулске монархије написао либерални Сретењски устав. Велике силе су

се ујединиле да овај први устав на Балкану, укину. После месец и по дана он је

одбачен, и тек после три године замењен Турским. Док је царска Русија (свој први

устав добила је тек 1905) заступала страну уставобранитеља, Велика Британија,

која је „своје краљеве учинила грађанима, а грађане краљевима“, подржавала је

кнеза. Дејвид Уркварт му је чак предлагао да на снагу стави Душанов законик, док

је први британски конзул, пуковник Хоџиз, толико стао на кнежеву страну, да је

после његове абдикације и сам морао да напусти Србију. И тек што су се

уставобранитељи изборили за устав, нестала је скупштина. Од признавања новог

кнеза Александра Карађорђевића (1843) до Милошевог повратка на престо (1858),

скупштина је заседала само једном 1848. Али док уставобранитељски режим није

почео да се распада, а држава трпи због неефикасне власти, нико се није бунио. Кад

се то догодило, кнез Александар је био приморан да дозволи сазивање скупштине

на Св. Андрију 1858. Пре ње је усвојен први закон о скупштини, којим је Србија

постала парламентарна држава.

Чудна је била демократија Светоандрејске скупштине. Поставши свемоћна, успела

је да збаци кнеза, спречи интервенцију војске и преузме власт над државом. Ипак,

већина њених посланика били су неписмени трговци и сељаци, под утицајем

агената кнеза Милоша, београдског мноштва, новца олигарха и учености младих

скупштинских секретара, либерала Јеврема Грујића и Јована Илића. Већина од

готово 500 посланика, изабрана је по општинама, а догађало се да уместо сина у

скупштину дође отац, и слично. Председник скупштине био је најбогатији

становник земље, „српски Ротшајлд“, капетан Миша Анастасијевић. Кад је после

збацивања кнеза Александра покушао да посланике окрене против повратка

Обреновића, спречио га је Јован Илић (отац славног песника Војислава Илића) и на

њега потегао пиштољ. Либерали су желели да на престо врате кнеза Михаила, али

се скупштина одлучила за његовог оца који је већ имао 79 година. Кнежеви су се

убрзо окренули против либерала, а Михаило приближио конзервативцима који су

водили бирократију. Стари кнез је једном мандат свог представника (првог

министра) поверио Јеврему Грујићу. Париски правник надахнут демократским

идејама, тражио је од кнеза да се не меша у избор министара већ прихвати да

мандатар пред њега и скупштину предложи министре. Милош је био непријатно

изненађен и на Грујићеве поуке о „министарској одговорности“ питао: „А шта сам

онда ја, кад ти за мене одговараш!?“

Кнез Михаило је у народној успомени остао као реформатор, патриота и

апсолутиста, али његова владавина као „златно доба“ српске нововековне државе.

Да није тако сведочи и судбина Јеврема Грујића, који је провео године у затвору,

јер је био један од судија Великог суда који је пресудио противно вољи кнеза.

После атентата на Михаила, Србија је добила први пут самосталан, Намеснички

устав. Скупштина је бирана и сазивана сваке године, али се дешавало да

полицијски чиновник позове на саслушање посланика јер је на скупштини говорио

против владе и моћног намесништва.

Тек после ратова с Османским царством од 1876. до 1878. Србија је постајала

истинска вишестраначка демократија. Кнез Милан је подржавао реформистичку

Српску напредну странку, док је 90 одсто бирача поверење давало популистичкој

Народној радикалној. Радикали су једном избачени из скупштине, а уместо њих

уведени поражени кандидати, од којих су неки добили свега два гласа. Ипак, после

пораза у рату с Бугарском и развода од супруге Наталије, српски владар је одлучио

да дозволи демократски устав 1888, који је био плод договора свих странака на

одбору којим је председавао лично краљ Милан. Тек што је проглашен устав, краљ

је абдицирао. Мада су радикали и даље уживали плебисцитарну подршку народа,

наредних година на власти су били углавном изабраници либералног намесништва

и касније краља Александра Обреновића. Он је за десет година самосталне

владавине променио три устава и 14 влада.

Тек је 1903. устав, готово истоветан слободоумном из 1888, увео истински

парламентаризам. Наредних 11 година, и поред сенке Аустроугарске и утицаја

војске и тајног официрског удружења „Слобода или смрт“, трајало је „златно доба“

парламентаризма у Србији, а право гласа је имао подједнак проценат грађана као у

Британији или Француској.

К Р А Ј

Feljton u listu “Dnevnik”, izlazio od 19. februara do 11. marta 2010. godine