Никола Антић

Беседе на празничне и светитељске дане

ПРАВОСЛАВЉЕ / БЕОГРАД1987.

БИБЛИОТЕКА „ПРАВОСЛАВЉЕ“Посебна издања

књ. 23

С благословом Његове СветостиПатријарха српскогГ Е Р М А Н А

и з д а ј е„Православље“

новинско-издавачка установаСрпске патријаршије

протојереј Никола АнтићПРАЗНИЧНЕ ПРОПОВЕДИ

Рецензентпротојереј Милан Богдановић

УредникГрадимир Станић

Штампано јануара 1987. годинеу 2.000 примерака

САДРЖАЈ

П Р Е Д Г О В О Р .......................................................................................................................3ПРАЗНИЦИ ГОСПОДЊИ И БОГОРОДИЧИНИ..................................................................4

Богојављење..........................................................................................................................4Сретеније Господње.............................................................................................................5Благовести..............................................................................................................................7Размишљања на празник Цвети...........................................................................................9Велики Петак.......................................................................................................................11Вазнесење Господње — Спасовдан..................................................................................13Света Педесетница — Духови...........................................................................................15Преображење.......................................................................................................................17Успеније (уснуће) Пресвете Богородице — Велика Госпојина.....................................19Мала Госпојина...................................................................................................................21Крстовдан.............................................................................................................................23Ваведење..............................................................................................................................25

ЗАЈЕДНИЧКИ СВЕТИТЕЉИ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ.............................26

1

Нова година.........................................................................................................................28На Нову годину (беседа о срећи).......................................................................................30Сабор светог Јована Крститеља.........................................................................................31Свети Василије Велики......................................................................................................33Свети Григорије Богослов..................................................................................................35Свети Јован Златоуст..........................................................................................................37Свети Архангел Гаврил......................................................................................................38Свети великомученик Георгије.........................................................................................40Света браћа Ћирило и Методије........................................................................................41Беседа о ћирилици..............................................................................................................43Свети цар Константин........................................................................................................44Рођење светог Јована Крститеља......................................................................................46Петровдан............................................................................................................................48Свети Апостол Павле.........................................................................................................49Свети Илија.........................................................................................................................51Свети Климент Охридски..................................................................................................52Смрт светог Јована Крститеља..........................................................................................54Света Петка..........................................................................................................................56Свети великомученик Димитрије......................................................................................57Свети Архангел Михаил и остале бестелесне Силе........................................................58Свети Никола.......................................................................................................................60Свети Првомученик Стефан..............................................................................................62

СВЕТИТЕЉИ СРПСКЕ ЦРКВЕ............................................................................................64Сабор Српских Светитеља.................................................................................................64Свети Сава...........................................................................................................................65Свети Максим епископ сремски........................................................................................68Стеван Немања....................................................................................................................69О спаљивању тела Св. Саве...............................................................................................71Видовдан..............................................................................................................................73Дан Сремских Деспота.......................................................................................................76Јанићије (Јоаникије) први патријарх српски....................................................................78Стеван Штиљановић...........................................................................................................79Први архиепископ Српске цркве Арсеније......................................................................81Краљ Милутин....................................................................................................................83Стеван Дечански.................................................................................................................85Свети Цар Урош..................................................................................................................87Архиепископ Данило II......................................................................................................88Цар Душан...........................................................................................................................90750-годишњица Српске цркве...........................................................................................93Материце..............................................................................................................................95Оцеви (Недеља светих отаца)............................................................................................97

2

П Р Е Д Г О В О Р

У новембру 1982. г. штампане су у едицији ,,Каленић“ моје беседе на недељна еванђеља под називом „Етичке теме”. Било је тада у плану да се штампају и беседе на празничне и светитељске дане, па сам и њих спремио за штампу. „Православље“ је прихватило да их изда у својој едицији. У ту збирку унео сам — углавном беседе — које се односе на, такозване, заповедне празнике, то јест, оне који су обележени црвеним словима у православном календару, а од српских светитеља унео сам оне који су познатији и по својим национално историјским заслугама, поред оних (заслуга) за напредак Српске цркве. На пример: краљ Милутин, и други такви. Из тог разлога унео сам у ову збирку и беседу о цару Душану, као и беседе на дан Материца и Оцева, који се празнују у Српској цркви. За празнике: Божић и Ускрс нисам унео из разлога што Свети архијерејски сабор сваке године упућује своју Посланицу српском народу за те празнике.

За сваки празнични дан одабрао сам једну беседу не зато што би баш та била (евентуално) боља и прикладнија од других, него сам бирао краћу. Држао сам се — у главном — принципа да се може изговорити за 10 минута. Ако су и неке од ових овде дуже то је што су њихови дупликати (које имам на исте дане) још дужи.

Цитате из Новог завета наводио сам по преводу Вука Караџића, јер приликом састављања и припремања ове збирке није још постојао нови превод Новог завета издат од стране Српске цркве.

прота Никола Антић

3

ПРАЗНИЦИ ГОСПОДЊИ И БОГОРОДИЧИНИ

Богојављење

До своје тридесете године Господ наш Исус Христос живео је у граду Назарету као дрводеља, столар, и припремао се за проповедање свог Еванђеља.

По тадашњем обичајном праву и мерилу човекове зрелости и спремности за јавни друштвени рад нико није могао обављати свештеничку и учитељску службу пре навршене своје тридесете године старости. Сматрало се да човек тек у својој тридесетој години достиже духовну зрелост.

Баш у то време појавио се у Јорданској пустињи велики Божји пророк Јован. Он је по годинама био вршњак Исуса Христа, а по Божјем одређењу изабран да буде Претеча Христа Спаситеља, то јест Месије (Лк. 1, 76.).

Своју пророчку службу и припремање света за дочек Спаситеља Јован је отпочео тиме што је позивао људе прво да се покају за грехе, а онда их је крштавао у реци Јордану, у знак спирања греха, као што вода спира прљавштину. Свима, који су му долазили говорио је: „За мном иде јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Ја вас крштавам водом, а Он ће вас крстити Духом светим“ (Мрк. 1, 7-8).

То је значило да ће Господ Исус донети људима нову науку о животу и вери и моралу, а то је Његово Еванђеље.

Кад је Исус навршио тридесет година старости (Лк. 3, 23), отиде и Он на реку Јордан да Га Јован крсти, Кад је Јован угледао Исуса, рече својим ученицима: „Гле, јагње Божје које узе на себе грехе света (Јн. 1, 29). То сведочанство Јованово значило је да је Исус безгрешан, као јагње. Зато Он и није дошао да се крсти због својих грехова, него да се испуни све оно што су старозаветни пророци о Њему прорекли, па и то да ће Он узети на Себе грехе света, и принети Себе на жртву за те грехе, и постати наше оправдање (Римљ. 4, 25). По томе је Исус и назван Избавитељ рода људског, и Његово крштење било је ту символ спирања наших грехова.

Јован се брањаше да није достојан крстити Исуса, него да Исус треба њега — Јована — да крсти, али му Исус рече: „Пусти то сада, јер тако нам ваља испунити сваку правду“ (Мт. 3, 15).

То је значило да се на Исусу морају испунити сва пророштва, па и то да ће Га крстити онај што у пустињи припрема стазе Господње, то јест, припрема људе да достојно дочекају Месију — Спаситеља (Исаија, 40, 3).

Тада га је Јован крстио.Зато је Јован назван и Претеча и Крститељ.Кад је Господ Исус, после крштења, излазио из Јордана „отворише Му се небеса

и виде Духа Божијега где на Њега силази као голуб, а глас Божји с неба говори, ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 16-17).

У спомен тог догађаја Црква је установила празник који се назива Богојављење, јер се тада сам Бог јавио људима над водама Јорданским.

Том приликом откриле су се две највеће истине Новог завета.Прва истина: Бог је тројичан по лицима: Бог Отац (јавио се као глас с неба), Бог

Син (то јест, Исус, који се ту крстио, као Друго лице Божје) и Дух Свети у виду голуба, као Треће лице Свете Тројице. До тада, та истина у Старом завету била је само наговештавана, као кроз загонетку, а сада је објављена као пуна истина да је Бог тројичан по Лицима. Том истином почиње Нови завет, Нови савез Бога са људима. Зато је Христос заповедио својим апостолима: „Идите и научите тој истини све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19).

4

Друга истина Богојављења је да је баш тај Исус из Назарета, кога је Јован крстио у Јордану, обећани Спаситељ — Месија, у Коме су се извршила сва пророштва, па је тиме Исус испунио и завршио Стари завет (Лк. 16, 16; Мт. 11, 13). За ту истину, као и за спасење рода људског, Исус је принео Себе на жртву и установио том жртвом Нови завет. На тајној вечери својој рекао је због тога да се његове присталице причешћују у светој литургији телом и крвљу Његовом, под видом хлеба и вина, јер да је то установа Новога завета, Новога савеза Бога с људима, па је Стари савез тиме престао да важи за хришћане.

Осим тога празник се зове Богојављење и зато што су у првим хришћанским временима тим празником била истицана и прослављана она божанска дела која је Господ Исус чинио на земљи, а описана у Еванђељима, у времену кад још нису били установљени и посебни празници тих Христових дела. На пример: Рођење Исусово, Сретеније, као и Преображење славили су хришћани на дан Богојављења, као и сва она божанска дела и чудеса која је Христос чинио у току свог живота као знак да се преко тих дела исказује Бог и јавља људима. Зато се у прво време тај празник називао и Просвећење, јер су људи — кроз Христова чудеса и кроз Еванђеље просвећивани новом науком.

Данас, у православној Цркви, врше се и два велика водоосвећења. Прво уочи празника Богојављења (на дан 5. јануара) звано Крстовдан, као успомена на крштавања народа од светог Јована Крститеља, а после и као успомена на крштење оглашених хришћана у првим хришћанским временима. (Оглашени су били они људи који су се тек припремали да ступе у чланство Христове Цркве, па су претходно били о томе оглашавани као кандидата за крштење).

Друго велико водоосвећење врши се на дан Богојављења (6. јануара) одмах после свете литургије. То је успомена на Христово крштење на реци Јордану, и као символ Христовог спуштања у гроб и Његовог васкрсења, па тако символизује и нашу смрт и васкрсење.

Зато је у првим хришћанским временима Богојављење било највећи празник после Пасхе Христове, то јест после Ускрса. Јер, као што је онда Дух Свети у виду голуба сишао на Исуса и да освети воде Јорданске за крштење Сина Божјег, тако и сада, приликом великог водоосвећења на дан Богојављења силази Дух Свети и освећује воду, коју верни пију у знак освећења и носе у домове као воду исцељења, и чуваркућу до следећег Богојављења.

Смисао празника Богојављења најлепше је исказан у тропару богојављенском „Во Јордање крешчајушчусја Тебје Господи“...

Преведен на српски цео тропар гласи: Кад си се крстио у Јордану, Господе, показало се и клањање Светој Тројици, јер Очев глас сведочаше о Теби, називајући Те својим милим Сином, а Дух у виду голубијем објављиваше истинитост Божје речи. Христе Боже, који си се појавио и просветио свет, слава Ти!

Сретеније Господње

Празник „Сретеније Господње“ назива се тако због сретања Господа Исуса са праведним Симеоном у јерусалимском храму.

Праведни Симеон је живео у Јерусалиму код храма. Њему је Бог обећао да неће умрети док својим очима не види обећаног Спаситеља света. Кад се Обећани родио наденули су му име Исус, по заповести Божјој (Лк. 1, 31). То име и значи Спаситељ, а име Христос значи Помазаник (Изабраник) Божји — Месија.

Кад је Исусу било 40 дана донела Га је света Дјева Марија у јерусалимски храм да га посвети Богу, и по верском закону принесе за Њега жртву. Вођен Духом Светим,

5

ту се десио и праведни Симеон (као већ столетни старац). Сусрео се, дакле, са малим Исусом, узео Га на своје руке, и том приликом изговорио ону дивну молитву, која се чита или пева на сваком нашем вечерњу у храму, и гласи: „Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико, по глаголу твојему с миром“ . . . то јест „Сад отпушташ слугу Твојега с миром, Господе, по речима твојим, јер видеше очи моје Спасење, које си припремио пред очима свих народа, видело (светлост) да обасја незнабошце и славу људи твојих Израиља“ (Лк, 2, 29-32). И, зато што је на своје руке примио Богомладенца Исуса назива се Симеон још и Богопримац.

Дакле, на сваком вечерњу врши се успомена на Сретеније Господње.Држећи дете Исуса на својим рукама, старац Симеон је том приликом изрекао за

Исуса и ово пророштво: „Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу и да буде знак против кога ће се говорити. . . да се открију мисли многих срца“ (Лк. 2, 34-35).

Ја бих, овом приликом, да се осврнем на то пророштво.Као и сва библијска пророштва, која се односе на Исуса Христа, и ово се

испунило и испуњава се и данас. Кроз свих ових 20 векова „хришћанске ере“ борба се водила за и против Исуса Христа. Ко се све за тих 20 векова није борио противу Христа, али и ко све није био обаран. од Христа!

Овде ваља напоменути и ово: ниједан народ, кад га на то не би наговарали појединци, или групе из тог народа, никад се не би (као народ) борио противу Христа! Зато се то пророштво праведног Симеона и не односи на народе, него на појединце и групе у једном народу „да се открију мисли многих срца“. Стога и пророштво не гласи „Овај (Исус) лежи да обори народ“, него „Овај лежи да обори многе“.

У ствари, борбу против Христа увек су и започињали и водили властодршци, почев од јудејских старешина и књижевника и фарисеја и садукеја.

Садукеји су били једна, више политичка него верска, странка у јеврејском народу. Њене присталице, да би се одржали на власти, правили су компромисе са сваком владајућом, па и тада окупаторском римском влашћу у Јудеји. Нису веровали у духовни свет: ни у анђеле, ни у душу, ни у васкрсење (Мт. 22, 23; Д. ап. 23, 8)

Тако (и да поновим опште прихваћено мишљење) увек су се противу Христа борили већином они који су у овоземаљском животу сматрали себе првима (специјално политичари), а били нетрпељиви према онима за које су мислили да би им могли угрозити то њихово „првенство“ и позиције. А Христос је увек налазио највише присталица у народу, и међу скромнима, то јест међу онима који се не диве себи самима. Отуда, хришћанство црпи нову и свежу снагу из народа, и то кроз свих ових 20 векова „наше ере“; то јест хришћанске. И обнавља се о д о з д о, из народа, а не од оних који су се, силом прилика, разних случајева, уздигли у такозване врхове, у „елиту“. И надамо се стога да ће макар народ одржати веру, пошто сад већ и у хришћанском свету многи „први“ (на Западу чак и неки бискупи) одоше у садукеје.

Зато таквима (садукејима) и душа (због личне њихове сујете и себичности) постаде мала, сувише мала, то јест, ситна душица, тако ситна да је се и они сами већ толико стиде, да више не признају чак ни да она постоји. Дакле, сами себе уврстише у садукеје, то јест, људе без душе.

Тако и ововремени садукеји — књижевници и филмаџије, који се боре савременим средствима противу Христа: нико данас није толико наружио Христа колико то чине разни „књижевници“, а све у циљу „да се открију мисли многих срца“.

Хоће ли Христос и такве обарати? Н е! А и зашто би! Они су сами себе оборили и умањили себи цену, и није потребно да их Он обара. Истина, знамо сви каквим су све искушењима људи изложени и подложни. И знамо да, ако (по речима Исуса Христа) има више путева, а не само један (Јн. 14, 2) да човек спасе душу своју, исто тако, и још више, има начина да човек н а ш к о д и души својој. И једно и друго у циљу „да се открију мисли многих срца“. Али, ако човек још и начелно о д р и ч е душу своју, зар

6

није онда и сам прешао у садукеје? Зар није онда самог себе оборио пред Христом, који говори: каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди,какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16, 26).

Тако онда није чудо што се многи труде да оданост Христу замене са службом само ономе што је материјално у човеку, не мислећи при томе да је то само половина човека, материјална половина његова. А ону другу, духовну половину, желе да потисну из себе. То би, ето, имало да буде врхунац савремене мудрости за многе ововремене садукеје и књижевнике. Ни на ум им не пада да спасавају душу, ни своју ни туђу. Па и сав духовни напор многих таквих састоји се, углавном, само у отклањању „животних проблема“, ради продужења физичког и физиолошког живота. Не желе да увиде да је и то продужење само за кратко време, то јест, док убрзо не престане да куца уморно срце човека, брижног, а ипак жељног живота, па макар то било и са туђим срцем. То чак и кад је свестан да је и тако и онако унапред већ мртав за овај живот; чак и кад увиди да му је остао још само страх, који га прати од колевке до гроба, или пак досада, која га гони да хита и да се возика од једног града до другог, од једне земље до друге, да би забашурио своју личну духовну празнину.

Међутим, у ситуацији где се, и ако се све, и код свих, сведе само на физиологију и на страх пред смрћу и бежање од самога себе, није онда баш толико ни важно колики је број и оних формалних фарисеја „присталица Христових“, поред оних који су против Христа. Некад их је мање некад више, и једних и других. У ствари, Христос никад није ни рекао да ће сви бити Његове присталице. Али онима који су животно и делотворно остали уз Њега, и поред свих супротних утицаја, Он је обећао душевни мир, чисто и скромно срце, а то је, у крајњој линији, и најважније за човека. То је и најбоље за човека, јер је то једино што човек не чини из интереса и сујете. За такве Христос и каже: „Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога гледати!“ (Мт. 5, 8.).

То сви морамо добро схватити, и прихватити! Јер, ако ни то не схватимо, нећемо онда схватити ништа ни од Еванђеља. Зато, ко греши умом то се увек даде поправити, али ко погреши срцем погрешио је засвагда, јер је погрешио животом својим. То је промашај живота, то јест, животни, јер се живот не враћа, да би га човек могао поправити.

Зато Христос не каже „чисти умом“, него „чисти срцем Бога ће гледати“. Само такви могу на крају свога живота рећи, као и праведни Симеон у сретању са Господом Исусом: „Ниње отпушчајеши, Владико, раба Твојего с миром!“ Амин.

Благовести

Смисао сваког празника исказан је у тропару тога празника. Тропар, то је главна песма, химна једног празника. А тропар Благовести почиње овако: „Днес спасенија нашего главизна...“ тј. „Данас је почетак нашега спасења“ ... Зашто је то „почетак нашега спасења“? Зато што је на тај дан Архангел Гаврило донео Св. Дјеви Марији, а преко ње и свима народима, добру, то јест, благу вест да ће она родити Спаситеља света „сила Највишега осениће те зато оно што се роди биће свето и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 35).

Од Адама па до Свете Дјеве Марије народи су хиљаде година живели у сазнању, некад јасније некад тамније, да ће се на земљи појавити једно Више, Божанско биће, које ће донети људима праву веру и упутство за живот. Та свеопшта вера у долазак Спаситеља — Месије има своју дубоку прошлост у целокупној историји људског рода. Традиција свих народа, било усмена било писмена, исказана у разним облицима прозе или поезије, сачувала је основне елементе те вере. Научници целога света, археолози и етнолози и историчари, на пример, доказали су да сви, па чак и такозвани примитивни

7

народи, имају, или су имали, и веру у долазак једног божанског човека као Спаситеља света.

Откуд то долази да су сви народи имали ту веру? Свакако отуда што су сви, данас познати народи и расе, имали некад једно заједничко Божанско откривење о томе. Јер, та вера у долазак Спаситеља дата је још првим људима у рају кад су згрешили и истерани због тога из раја, па им је Бог обећао да ће послати људима Спаситеља, кад томе дође време. Центар те мисли био је у религијама — верама оних народа који су живели у Месопотамији где је, по казивању Библије, била колевка човечанства и Едемски врт-рај, а централни град тих народа био је Вавилон. Кад су се касније народи разишли од Вавилона и из Месопотамије по целој Земљи, понели су сви собом и ту веру у долазак Спаситеља. Само, у току векова, та вера мењала се, променом прилика и разних утицаја код свих народа, и добијала разне видове и називе, али суштина, то јест основна мисао, јесте да ће у одређено време доћи не од људи него од Бога Избавитељ, то јест, Спаситељ — Месија. Носиоци те вере били су у главном народи око Средоземног мора, а то су они народи који се спомињу у такозваној „таблици-регистру народа“, у 10 глави прве књиге Библије. Сви ти народи су потомци Адамови, преко Нојевих синова: Сема, као семити, Хама, као хамити и најмлађег сина Нојевог Јафета, као јафећани, а ово су људи такозване аријевске расе, који су сви, углавном, примили Исуса Христа као Спаситеља, то јест постали су хришћани.

Што се тиче пророштва о времену, у коме се имао појавити обећани Спаситељ. и то је било тачно у оно време кад се Он заиста и појавио, према пророштву пророка Данила. Што се, пак, тиче прилика, све су се религије слагале у томе да ће се Спаситељ појавити на Земљи онда кад друштвено моралне прилике буду такве да их нико од људи не може поправити ни изменити, него ће то моћи само једна божанска личност. Такве друштвено-моралне прилике биле су баш у време римске империје и њене владавине над народима средоземног басена. То је било време опадања морала и културе грчко-римског света. Полуобразован свет, жељан само „доброг живота“, у свом вечном тражењу тог и таквог живота и задовољства, само физичког уживања, био је спреман на ствари најниже врсте. Три ствари су биле главне за ондашњег човека: да влада, да граби и да ужива. А због тих ствари обично човек губи своју душу а упропашћује и туђу. У таквим приликама морално стање постаје неиздрживо. И св. ап. Павле говори о моралном стању људи тога времена и каже. „Кад се грађаху мудри полудеше. Зато их Бог остави у поквареном уму њихову да чине што не ваља“ (Рим. 1. 22).

Због таквог моралног стања многи су, знајући за обећање Спаситеља, са чежњом очекивали тај дан, да се ослободе општег насиља и понижења. Многе просвећене људе крепила је и држала нада да ће ускоро ипак сванути свету зора новога и лепшега живота. Чекали су тај дан и с муком тражили речи истине. И она се најзад чула. Архангел Гаврило донео је ту благу вест Св. Дјеви Марији да ће она родити тога очекиванога Спаситеља, чија наука треба да ослободи све народе од робовања греху и ропства људима. Св. Дјева Марија, кад је примила ту вест рече: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу мојему“ (Лк. 1, 46).

А кад су народи око Средоземног мора чули од апостола Христових науку његову и позив да пођу за њим, пошли су у масама, не обзирући се на гоњења, муке и смрт. Пагански, многобожачки свет, ушао је у очајну борбу са том новом науком, али је пао у тој борби, јер је морална снага хришћанства била тако велика да јој се ништа није могло тада одупрети, јер је та еванђелска наука пробудила у човеку свест о његовој величини и људском достојанству створа Божјег, као сина Божјег.

И, ево, већ готово 20 векова и цео хришћански свет говори и пева речи Св. Дјеве Марије: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу мојему“. Јер, једино је Спаситељ — Христос у историји културних савремених људи био и јесте

8

лечност којој су се подједнако обрадовали сви они народи света, којима је позната наука Еванђеља.

Зато, кад би се, и ако би се, све што је верско компромитовало и обесветило у животу савременог човека, и ако би се и кад би се и сви људи компромитовали било насиљем, било неправдом, било незахвалношћу, или чим другим, остаће лично некомпромитован једино Спаситељ Христос, који ево већ 20 векова говори кроз Еванђеље: „Ходите к мени сви и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу своме. Научите се од мене и наћи ћете мир душама вашим (Мт. 11, 28-30). И то је део те „благе вести“, то јест грчки речено: еванђеље, или како ми то кажемо: благовести. Зато и певамо тропар: Данас је почетак нашега спасења и откривење вечне истине: „Син Божји, син Дјеве постаје, а Гаврил благовештава благодат, да и ми с њим запевамо: радуј се, благодатна, Господ је с тобом.“*

Напомена:*) Благовести се славе 25. марта зато што се рођење Христово слави 25.

децембра, а од 25. марта до 25. децембра има равно 9 месеци, па се дан 25. март узима као дан јављања Арх. Гаврила Светој Дјеви Марији да ће она родити сина, који ће бити Спаситељ света.

Размишљања на празник Цвети

Благословен који долази у име Господње

Често слушамо проповеднике како говоре да Христос чини прекретницу у историји људске мисли. И одељак из Еванђеља који се на Цвети чита у храму описује такав случај поделе међу људима у односу на Господа Исуса Христа. На једној страни, уз Исуса, био је народ који Га је приликом Његовог уласка у Јерусалим поздрављао цвећем (па се тај празник и зове Ц в е т и), а на супротној страни су били јеврејске старешине и управљачи, законици — књижевници и фарисеји, који су том приликом донели одлуку да убију Христа.

Како онда, тако и у току ових деветнаест векова, па и данас, када се у световном друштву поведе разговор о Исусу Христу, људи се често деле, како се то каже, надесно и налево. Значи, ни данашњи свет нема другачије гледиште на животне идеале. Постоје, углавном, два гледишта. Једно од њих је такозвано лево гледиште, које учење Христа посматра као идеологију и настоји да хришћанство, схваћено као идеологију, потпуно одстрани из живота савременог света. Овом гледишту могли би се прибројати, бар са практичне стране, и они млаки хришћани који душом дају пристанак на учење Еванђеља, али их страх за каријеру и материјална добра гони да одустану од Христа. То су, углавном, извесни људи књиге — „интелигенција“. Хтели би да буду присталице Христове, али да то нико не види и не зна. Свет је пун таквих интересената, таквих кандидата који би желели да имају све, од знања до положаја и слободе, а да притом ништа не рескирају и не жртвују.

Али, није то разлог што сам се осврнуо на гледиште и таквих људи, нити бих пак хтео да говорим о њиховом гледишту и њима. Осим тога, зашто бисмо безусловно захтевали да сви остали буду као ми? Него, нешто друго нас сили да говоримо о тој теми, а то је: ни ми сами као хришћани нисмо сасвим задовољни особинама данашњих хришћана. То је разлог који и мене данас гони да говорим о гледишту оних који су остали уз Христа.

Под претпоставком да на то имамо право, шта ми то желимо да кажемо? Ево шта! Испитали смо исповедање и гледиште многих истински образованих људи, као и

9

исповедање људи других религија. Из свега што смо прикупили произилазила је критика данашњег д у х о в н о г стања хришћанских народа, који су у својим горостасним тежњама у ових последњих сто година створили неслућену технику И моћно оружје, али су доспели до дубоког о п у с т о ш е њ а д у х а. То је општа констатација о хришћанским народима и Европе и Америке. Хришћански народи су задобили цео свет и придобили га за своје материјалне идеале, али су притом и з г у б и л и с в о ј у д у ш у.

Између осталог, например, они тачно знају колико је грама барута потребно да се убије један човек, а нису, за ових сто година, саставили ниједну заједничку искрену молитву Богу. Не знају чак ни то како се може бити миран и спокојан само један једини дан. Напротив, сви се нервирају на сваком кораку и на сваком месту, на сваком положају, и сви се брину само за своје позиције. Сви се боје једни других — и самих себе. И сви умиру или гину у свом страху: насилник због насиља, грамзивац због новца, а „слуга покорни“ — служећи и хвалећи друге. Зато, када се хришћанским народима буде судило, неће им се судити за њихове идеале — јер то су еванђелски идеали — него ће им се судити што су те идеале напустили и кромпромитовали, определивши се за грубу себичност, за изолованост класа и за политичку и верску деобу народа на „ваше“ и „наше“.

Додуше, хришћанских тежњи још има, али оне немају пређашњег утицаја јер се све више потискује брига о души човековој. Наместо те бриге истичу се само материјални циљеви. Другим речима, истакнут је само такозвани земаљски рај. Питање је, наравно, да ли ће њега ико икада лично доживети. А дотле — једни живе као да је он већ остварен, док други, и то већина, не гледају више на живот са вером и надом да ће га икада доживети. Отуда, од сто људи које дневно сретамо ретко ће се наћи и један који на живот гледа са вером. Сви остали се туже и јадају, протестују против живота и постају непријатељи и Богу и једни другима. Сви су критичари и хулитељи своје сопствене судбине. А све је то због тога што су с о п с т в е н е идеале изгубили, а еванђелске напустили.

Ето, то је разлог који нас гони да о свему овоме говоримо и да се, колико је могуће, боримо за повратак хришћана еванђелским идеалима. У ствари желимо да им кажемо да је човек већи од свега онога што може изгубити у овоме свету. Зато не говоре истину они који кажу (поготову они „са леве стране“) да ми проповедамо идеале који као да нису то. Како нису? Зар је правда већ остварена на земљи, па не треба више да се боримо за њу? Зар је мир већ остварен у свету, па немамо више потребе да се боримо за њега? Зар је братство остварено? Зар је човечност потпуно завладала на земљи, па више немамо потребе ни за њу да се боримо? Ко би тврдио да је све то већ остварено, не би говорио истину. А све док је потребно, морамо о томе говорити. И мада ми свештеници увек поздрављамо сваки друштвени покрет који у своме програму има и ове идеале, ипак морамо и сами да говоримо о њима, јер мир не може бити мирнији, братство братскије, правда праведнија, него што су у оном облику у којем су нам дати у Еванђељу. Оно нам је, уосталом, и пружило ове појмове и идеале, али их се сви не држе.

Не варајмо се: нико, баш нико не доноси ништа ново о некој теми, изван Еванђеља. Данашњи људи могу да разрађују поменуте појмове само неким за њих занимљивијим начином и језиком, али њихова еванђелска суштина остаје иста и вреди за све народе свих времена. А то за нас није само охрабрење него и оправдање наше вере у времену у коме живимо. Само са тим идеалима увек смо савремени и, ако хоћете, напредни.

Истина, ми не можемо тражити од држава да оне, одмах и у свему, остваре идеале о којима је реч докле год постоји опасност од рата. Отуд и нема још увек у свету потпуно хуманих држава (у смислу еванђелском) нити их може бити докле год народи

10

своје међусобне односе решавају ратом. Али, ако засад нема потпуно хуманих држава, има хуманих појединаца, хуманих организација и установа, хуманих идеологија и друштвених покрета. У хумане људе убрајамо, на првом месту, нас хришћане. Јер, шта нас као хришћане може спречити да прихватимо братство, праведност, човечност и мир, и да им будемо одани? Ништа нас у томе не спречава! Зато не треба увек и у сваком случају да се обазиремо на оне „са леве стране“, којима данас, бајаги, смета Христос! И њима је Христос потребан, итекако! Потребан им је као и нама. Јер, ако ни у себи самима не нађемо човечност и мир, онда нема града у коме се може живети ни земље у којој се може опстати. Данас је, наиме, свуда — а ако данас још није, биће сутра — један те исти начин живота, у којем ћемо се тешко прилагодити.

Ето, браћо и сестре, то су мисли којима смо прожети на дан Цвети када је Господ Исус ушао у Јерусалим да даде и Свој живот за ове Своје и наше идеале.

Данас су Цвети. На данашњи дан, пре толико векова, деца јерусалимска поздрављала су Господа Исуса цвећем и песмом Благословен Који долази у име Господње. Цвети — го значи цвеће и цветање. То је празник наше деце, В р б и ц а. То опет значи: нека и у деци цветају све врлине које је донео Христос Својим Еванђељем! Зато, ако ви, родитељи, т и м в р л и н а м а научите децу своју, онда им реците: Нека сте благословени, децо наша, нека сте благословени! Наш родитељски благослов, истина, није све оно што бисмо вам могли пожелети, — јер ни ми као родитељи нисмо извршили све што нам је Христос завештао, па нисмо много заслужни ни пред Богом ни пред народом, — али наш благослов је наша топла родитељска жеља да ви, деца наша, будете заслужнији и пред Богом и пред људима и да увек певате еванђелску песму: ,,Благословен Који долази у име Господње!“ То реците деци својој, и то им пожелите! Ако вас послушају, спасли сте душу, и своју и њихову.

Велики Петак

На Велики петак врши се у свим хришћанским православним храмовима свештени чин изношења Плаштанице као спомен на смрт Господа Исуса Христа. Тим свештеним чином у храму врши се успомена на ону јерусалимску драму која се десила само једанпут у целој историји човечанства, и само на један и непоновљив начин.

У времену, кад су правда и милост у људи биле потпуно замрачене услед греха, поступили су људи са Сином Божјим онако како се није поступало ни са највећим злочинцима. Али, кад је Бог и тако нешто допустио, значи да је и то имало своју одређену сврху у Божјем плану спасења људи испод Сатанине власти, и људских грехова. Христова смрт, која се десила услед људских грехова, имала је да покаже сваком људском бићу како је грех страшан и како је тешко носити последице греха, и да је само неизмерна божанска жртва Христова могла ослободити човечанство од последица прародитељског греха, и поново привести човека к Богу.

Пре него што ће издахнути на крсту, последње речи Христове биле су: „Сврши се!“. Шта се свршило? Свршило се све оно што је унапред писано у Светом писму за Христа да ће Он претрпети за грешни род људски, да би се искупљење извршило за све људске нараштаје свих народа и свих времена. Као замена за грешно човечанство, Христос је имао да претрпи да се над Њим изврши „правда“ старозаветног закона јер, по том закону: „казна за грех је смрт“ (Римљ. 6, 23) а ко прима на себе кривицу за грех прима и смрт.

Тако је Христос испунио и завршио и укинуо старозаветни закон Мојсијев (Лука 16, 16) и место тог „закона смрти“ донео човечанству милост, истину и благодат (Јн. 1, 17) свима, који то зажеле да приме у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). То се показало и у часу смрти Његове и посведочило овим: завеса у тадашњем јерусалимском

11

храму, која је спречавала људима приступ и улазак у „светињу над светињама“ и тако представљала м е н и ц у прародитељског греха и других грехова човечанства, та завеса, та м е н и ц а људских дугова-грехова, поцепала се на двоје од горњег свог краја до доњег, па је тиме и обавеза старог закона, „закона смрти за грех“, изгубила вредност и обавезу. Тако је Христос постао наша Пасха и као пасхално Јагње жртвован за нас (Ефес. 1, 7), па нисмо више под законом (Мојсијевим — Јеховиним, који убија за грех) него смо под благодаћу (Римљ. 6, 14) „благодаћу смо спасени и вером у Исуса Христа, а не делима закона — пише свети ап. Павле.

Тако, дакле, жртвом Христовом отворен је пут свима народима у небеску светињу, јер је поцепана меница људских грехова. наслеђених још од Адама и Еве. Зато нисмо више робови старог, Синајског закона, него смо постали синови Божји, а кад смо синови, и наследници смо царства Божјег рођењем Христовим и крсном жртвом Његовом, пише ап. Павле у својој посланици Галатима, глава 4.

Да Христос није искупио човечанство својом жртвом, човечанство би постало Сатанино царство заувек јер Сатана је замрачивао светлост Божјег обећања о спасењу човечанства, па и данас замрачује светлост и значај жртве Христове. Стога, уколико би и савремено човечанство одбацило жртву Христову, још увек онда постоји опасност да оно постане царство Сатанино. А да се то не би десило, Христос, посебно на данашњи дан нуди Себе и своју жртву свима народима да је прихвате као откуп за грехе, и свакоме понаособ, поготово свима који се налазе у греховној заблуди. Јер — понављам — Господ Исус је, као „Син човечји“, као представник људског рода покрио својом жртвом сву кривицу људског рода, Он на себи носи за сву вечност знаке овоземаљских страдања да би н а с привео к Богу. То је смисао Великог петка, то је смисао и свештеног чина који се врши сваког Великог петка у хришћанским храмовима (Рим. 4, 25).

Зато, ко год жели да прихвати Господа Исуса као Спаситеља доћи ће да Му се поклони на дан Великог петка. Тим поклоњењем ми сви изражавамо своју жељу да никада, колико то до нас стоји, не пођемо грешним правцем и противу Христа, као и да покажемо да ћемо наше поверење у смутне људе заменити поверењем у Бога. Зато, нека је Божји благослов над свима који ће данас приступити да се поклоне Господу Исусу и Његовим ранама! Јер, зашто не бисмо приступили сви ми који смо крштени? Ми нисмо страни Христу, ми смо синови Божји по усиновљењу заслугом и жртвом Христовом (Гал. 4, 4). Ми, људи, немамо ништа тако драгоцено да понудимо Христу чиме би откупили наше грехе него ваља само да Му се поклонимо незлобива срца и чистом савешћу. Он ће нам то примити у заслугу, јер није долазио да погуби људске душе него да их спасава (Јн. 3, 16-17).

Тако, дакле, окренимо се и поклонимо се Христу распетоме! И кад Му будете прилазили не мучите се много шта ћете Му казати. Довољно ће бити да кажете: опрости нам, Господе, грехе наше и све неправде наше! И. . . то је довољно! То реците чистог срца да утеха ваша буде потпуна, јер то би било признање наших преступа и прихватање жртве Његове за откуп и наших грехова. Тек кад тако учинимо ваља да у срцу своме пожелимо да Бог благослови на првом месту оне који страдају па су жељни правде и истине. Нека их Бог благослови у име данашњег дана и страдања Његовог Сина, и нека се Бог одазове вапају тих који страдају, као што се и Христос одазвао молби покајаног разбојника на крсту и опростио му грехе (Лк. 23, 43). Јер, баш ти, који страдају, треба први да дођу у храм и поклоне се ранама Његовим, Нека их Бог за то благослови, јер им је Божји благослов потребнији срцу њиховом, пошто су правда и истина и милост, ионако, још увек оно чега је и данас најмање међу људима на земљи.

А, као посебну нашу молбу на данашњи дан, обраћајући се Господу Исусу да кажемо: благослови, Господе, и све младе нараштаје, па и оне међу њима који се понекад забораве па презиру светиње наше! Можда ће неки и од таквих доћи сутра у

12

храм, макар из радозналости. Благослови и њих, јер си на крст и подигнут да уздигнеш из греха многе, нарочито оне заведене и пале, да не пође нога њихова ни за ким ко иде против Тебе, да не подигну поругу своју на Тебе и светињу, и тиме изгубе душу своју заувек. Знамо: посрнуће још многи у свету и пашће због имена Твога, али, макар за оне, који се данас сете Тебе распетога и призову име Твоје, верујемо, да ће позив њихов наћи одјека у срцу Твоме и подићи пале.

И још да кажемо, у форми молитве: благослови, Господе, и све оне слабе и изнемогле, који не могу доћи да Ти се поклоне, а желе то свим срцем! Одазови се и њиховој молби, макар молби за здравље, кад и иначе бдиш крај многих и чекаш да призову име Твоје!

И, најзад: опрости, Господе, и свима незахвалнима, јер, знамо, Твојим страдањем свима је опроштено. Данас, и овога часа, то би била и једина молитва наша за све ближње наше, да би и нама било све опроштено.

И тако, браћо и сестре, на дан Великог петка и свако од нас изнеће из срца и дубине душе понешто пред Господа Исуса. И, дотичући се уснама рана Његових, биће довољно да се свакоме од нас, као и оно апостолу Томи, из срца отргну речи: „Господ мој, и Бог мој!“

Вазнесење Господње — Спасовдан

Од дана свог васкрсења наш Спаситељ Господ Исус Христос јављао се је својим апостолима и ученицима још 40 дана на земљи. За тих 40 дана говорио им је и оно што им је потребно за проповед Његовог еванђеља. У четрдесети дан јавио им се последњи пут у Јерусалиму кад су сви били на окупу у једној соби. Тада им је рекао: „Идите по свету и проповедајте Еванђеље свакоме створењу. Који узверује спасиће се“ (Мк. 16, 15-16), „а Ја ћу вам послати обећање Оца својег на вас“. т. ј. Духа Светога (Лк. 24, 49). Онда их је извео на гору Јелеонску, тј. Маслинску, која је близу Јерусалима (Д. ап. 1, 12). Подигавши руке своје благословио их је и узнео се на небо. Апостоли су гледали за Њим док Га није облак заклонио испред њихових очију, а они се поклонише и вратише се у Јерусалим да чекају дар Духа Светога, како им је то Он обећао (Лк. 24, 50-52).

Празновање тог догађаја кад се Спаситељ узнео на небо назива се Вазнесење Господње, или Спасовдан. То исповедамо и шестим чланом Символа вере кад читамо „и возшедшаго на небеса и сједјашча одеснују Оца“ (Јевр. 1, 3; Мрк. 16. 19). Зове се Спасовдан јер се тим даном завршио рад нашега Спаситеља на Земљи. Од Његовог рођења на Земљи (као Човека) па до дана Његовог вазнесења са Земље на небо протекло је 33 године. У те 33 године јављао је свету Божје откривење које се назива Еванђеље.

Његово Еванђеље записали су Његови ученици: Матеј, Марко, Лука и Јован. Из та четири Еванђеља, која се међусобно допуњују, сазнајемо о науци и о раду Спаситељевом, као и о крају Његовог живота, па ево и о вазнесењу Његовом на небо. Међутим, ако је то крај Његовог телесног бављења на Земљи није и крај Његовог духовног присуства и утицаја међу нама на Земљи, па и телесног, у светој тајни причешћа (Мт. 26, 26; Јн, 6, 54). Опраштајући се од својих апостола, рекао им је и ово: „Нећу вас оставити сиротне“, тј. напуштене (Јн. 14. 18), „него ћу бити с вама у све дане до свршетка века'' (Мт. 28, 20). Зато им је, за охрабрење, још рекао: „Не бој се, мало стадо, јер би воља вашега Оца да вам даде царство“ (Лк. 12, 32).

Тако, онда, све што је Господ Исус обећао својим ученицима испунило се у оноликој мери како нико од њих ни помислити није могао. Апостоли Христови, који су оставили све што су имали и пошли за Христом постали су — преко каснијих наследника својих — духовни владари највећег и најузвишенијег царства на земљи,

13

царства Божјег народа, а то је Црква Христова, као царство Божје на земљи (2. Кор. 6, 16). Наследници светих апостола проповедајући Еванђеље привели су томе царству милионе људи из свих народа на Земљи, и задобили су највећа блага духовна и морална, па и материјална, ако се узме у обзир да су хришћански народи носиоци и највеће материјалне културе у целоме свету.

Тако су се оствариле речи Христове да Он неће оставити своје следбенике сиротне, него ће им дати обећано од Бога царство. На данашњи дан, празник Спасовог вазнесења, ваља да се сетимо тих Његових речи, запитамо се: да ли смо ми, ововремени хришћани, свесни какву нам је улогу Христос наменио, и какву нам је дужност одредио, као наше хришћанско задужење? Јер, „неће сваки који ми само говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, него онај који твори вољу Оца мојега на небесима“ — рекао је Господ Исус (Мт. 7, 21).

А воља Оца небескога је да волимо свога ближњега, и т и м путем градимо мир на земљи, ако желимо синови Божји да будемо. И да смо чистог срца, ако желимо да лице Божје гледамо (Мт. 5, 8-9).

То од нас тражи Господ Исус па вам то и ми, свештеници Цркве његове препоручујемо посебно на данашњи дан, дан-Спасов. Зато вам ја овом приликом не желим говорити ништа сувишно, него само ове Његове речи које сам напред рекао, као речи из Његовог Еванђеља. А Господу Исусу бићемо мили ако се на дане Његових празника сетимо макар и само тих горе наведених Његових речи, и испуњавамо их по доброти срца нашег.

Јер, браћо, и сестре, морамо стално имати на уму да је оно „мало стадо“ апостола и првих хришћана задобило свет само тако што је до смрти, и под свим условима ишло стопама Христовим до краја живота. Стога, ни ово садашње „велико стадо“ не сме окретати леђа Христу сад, кад се налазимо у далеко повољнијим приликама и повољнијим условима него што је то било у време апостола и првих хришћана, који су и животе своје морали жртвовати за оно што су проповедали.

Од нас се сада не траже наши животи него само оданост Христу и Његовој науци и Цркви, а уз то и кротко срце и мало материјалних жртава да одржимо оно што нас чини „стадом Христовим“ и народом Божјим. Господ Исус и не тражи од нас много више, зато и каже: „узмите јарам мој јер је благ. . . угледајте се на мене, јер сам Ја кротак срцем!“ (Мт. 11, 29, 30). Зато је исказао и оно дивно блаженство, које гласи: „Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога гледати”, то јест, гледаће лице Господа Исуса Христа који се на дан овога Празника узнео на небо и седи одеснују Бога Оца.

На послетку да истакнем још и ово: сви искрени хришћани, а поготово свештеници, били су увек у онаквој ситуацији у каквој су били и свети апостоли, то јест, споља борба, а изнутра зебња како одржати „стадо Христово” да се не оспе. Јер, јасно је свакоме да на то стадо многи наваљују да га разбију; многи, почев од секташа-јеретика, па до безбожника. Али, ни то не сме да нас збуњује, јер на то нас је и Сам Господ Исус упозорио рекавши: „Ако су мене гонили и вас ће“. То долази и отуда што су „дани лукави”, како рече апостол Павле.

Зато апостол даје и савет хришћанима како да избегну замке лукавих, и каже: „Никако и ни у чему не будите пример спотицања и саблазни, да се служба не би компромитовала. Него у свему покажите се као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у теснотама, у тамницама. . . као незнани и као познати, као они којима намењују смрт, а ево смо живи. . . као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни а који многе обогаћују, као они који ништа немају а све имају“ (2. Кор. 6. 3-4, 9-10).

Све ово морамо имати на уму ако желимо да опстанемо као хришћани. Нарочито не смемо се изговарати „да време није погодно”. Свако време је погодно ономе који хоће да ради на добру. Поготово је потребно упозорити хришћане на то и баш о

14

данашњем празнику! И свети апостол, наводећи речи пророка Исаије, каже: „Сад је време најбоље, ево, сад је дан спасенија!“, то јест, Спасов дан (2. Кор. 6, 2; Иса. 49, 8).

Завршићу ову беседу речима црквене песме, која се пева као „причастан“ на светој Литургији: „Господи, кто обитајет в жилишчи Твојем, или кто вселитсја во свјатују Гору Твоју“ ... тј. „Господе, ко ће се узнети на свету Гору Твоју и бити с Тобом? И каже: „онај, у кога су чисте руке и срце безазлено, и ко не опада, то јест, не клевета ближњег језиком својим, не чини другоме зла, онај — ко ходи непорочно, онај ко твори правду, и ко говори истину из срца свога!“ (Псал. 24, 4; 15, 2.). Амин.

Света Педесетница — Духови

Пред своје вазнесење на небо Господ Исус је обећао својим апостолима да ће им послати Духа Светога, који ће их умудрити и научити како да проповедају науку Еванђеља. Он је то своје обећање испунио у педесети дан од свог васкрсења, па се то назива и Педесетница.

Била је недеља, око 9 часова. У соби, где су били окупљени апостоли, настаде хука као дување ветра, а над сваким од апостола појави се један пламен у виду језика, и они тако добише дар Духа Светога да говоре разним језицима. Зато се тај празник назива и Духови. Нестаде одмах и страха њиховог од Јудеја па изиђоше слободно из куће у којој су се дотле крили, и отидоше пред јерусалимски храм. Тог дана Јудејци су празновали свој празник Педесетницу. Пред храмом, апостол Петар, у име свих апостола, ту изговори своју прву беседу о васкрслом Христу и позва народ да се крсти у знак помирења са Богом, и ради опроштаја греха.

Тај дан крстило се у Јерусалиму око три хиљаде душа. То је почетак историје Хришћанске Цркве (Д. ап.).

Дакле, Христова Црква, као друштво људи који верују у Христа, отпочела је живети и радити на Духове у Јерусалиму, прве Педесетнице после Христовог васкрсења. То је Матица Христове Цркве. Тај дан се назива и рођендан Христове Цркве ,као организоване заједнице људи који верују у Исуса Христа.

Значи: хришћанство, као организована Црква најстарије је данас људско друштво на земљи!. Преко Мале Азије, Египта и Грчке оно је прешло у све крајеве света; особито од 37. године кад су Јудејци почели гонити и убијати хришћане, па су ови, бежећи из Јерусалима, пренели проповед о Христу у друге крајеве, и ван Палестине. Тако, на пример, већ те, 37. године постоји хришћанско друштво — Црква — у Сирији, у Дамаску. Гоњени и убијани од стране Јевреја (који су остали верни Мојсијевом закону) већина апостола напустише Јерусалим 44. године. Те године убијен је апостол Јаков, први епископ јерусалимске Цркве.

Отада се хришћанство нагло шири и међу многобошцима, на пример, у Антиохији, где су присталице Христове вере први пут и названи именом х р и ш ћ а н и н и (Д. Ап. 11, 26). Ту су нарочито били активни у ширењу хришћанства апостоли Павле и Варнава.

Прекретницу у ширењу хришћанства чини први апостолски сабор у Јерусалиму, одржан око 51. године. На томе сабору, а по одредби Духа Светога, апостоли су донели закључак (у смислу Христових речи да је закон Мојсијев важио до Јована Крститеља а отада се Царство Божје добива Еванђељем (Лк. 16, 16) да Мојсијев закон није обавезан за хришћане (Д. А. 15, 28). Тим њиховим саборским решењем (по упутству Духа Светога) избегнута је и опасност да се Христова Црква третира као привесак јеврејства, па је она тада закорачила својим сопственим е в а н ђ е л с к и м путем, и то брзим и широким корацима у цео тада познати свет.

15

Свето предање каже да су апостоли на том свом Сабору коцком поделили у који ће крај света који од њих ићи, и разиђоше се. Тако „отиде по свој земљи глас њихов, и по крајевима васионог света речи њихове“ (Римљ. 10, 18).

Тако се Црква Христова из Јерусалима ширила по целоме свету. Њено учење прихватили су сви сталежи. Свет, истрзан ратовима — чуо је реч мира, свет гажен насиљем — чуо је реч победе, свет мржње — чуо је реч љубави, свет неверја — чуо је реч праве вере. И, запламтела су срца и умови милиона људи: милиона уморних и измучених, милиона понижених и вређаних. Хришћанство их је утешило, оживело и научило да цене себе. „Скупо сте плаћени, не дајте се у јарам ропства ухватити!“ — поручује хришћанима апостол Павле (Гал, 5, 1).

Зато су први хришћани тако мирно, чак радосно и умирали за Христа и такву Његову науку. То је била нова наука за свет, али одмах и прогањана: прво од фарисеја и садукеја, и тадашњег владајућег система. Отуда, историја првих трију векова хришћанства по спољашњости била је историја и мучеништва, историја херојске снаге духа са снагама насиља, огња и мача.

Дух је победио! Дух се показао јачим и од телесних мука и од смрти, и у тој победи духа над грубим насиљем налази се вечна вредност хришћанства првих и потоњих векова и времена. Нова идеја ушла је у свет — идеја да је д у х ј а ч и о д м а т е р и ј е. Јер, духом својим човек и влада материјом. Црква и зато празнује дан Духова да истакне значај духа над материјом. И да истакне да у Цркви увек дејствује Дух Свети. Да тога није у Цркви не би се она ни одржала. О томе сведочи и апостол Павле кад каже: „Јер еванђеље не би к вама само у ријечи, него и у сили, и у Духу светоме“. (1. Сол. 1. 3).

Данас је Црква Христова подељена на много разних „цркава“. Како је дошло до тога. Ево, укратко. Христово учење усвајали су сви сталежи: и рибари и сељаци, и занатлије, као и образованији кругови. Само се по себи разуме да ту није могло бити једнаког разумевања и тумачења тог учења. Даље, Христово учење примали су и различити народи разних земаља и времена. Тако се и то Христово учење преламало, као светлост кроз призму, у души стотине тих народа и сталежа. Свако га је схваћао на свој начин. Зато је било, и има, различитих „цркава“ и хришћанстава: источно. западно, римско, лутеранско, англиканско, и стотине разних секти, које и себе такође називају „црквом“. И, сасвим појмљиво, све те „цркве“ немају иста гледишта на учење Христово, па је један хришћански писац и могао рећи: „Хришћанство, то је учење Христа у обради хришћана“.

Међутим, једно је истина: Христова Црква је једна, јер је она „тело Христово“, а Христос се не може цепати. Исто тако: Еванђеље Христово једно је и исто за све народе, онако, како га чува „једна, света, саборна и апостолска Црква“ од времена светих апостола, па се зато и зове Православна. Исто тако и Њено еванђелско учење мора остати и даље мерило живота и морала, јер човечанство и нема велик избор праваца и назора на свет и живот. Уствари, постоје само два главна гледишта, два назора: један је чисто материјалистички, а други религијски, то јест, за нас хришћане, хришћански поглед на свет и живот.

Та два гледишта постоје упоредо. Јер, и Христово Царство, ма да „Није од овога света“, то јест, није у облику световног царства, ипак оно је у нама, који живимо у овоме свету. Зато се Црква Христова не може одрећи своје улоге у васпитавању и духовном вођству својих чланова. Она тај свој задатак врши по наређењу самог Исуса Христа. А тај задатак састојао се, првенствено, у оплемењивању духа и нарави својих чланова и ублажавању њихових сурових нарави, и особина. Отуда и дани човекова живота били би много горчији и суровији да није било Еванђеља и Цркве Христове. А одсуство еванђелске науке у животу хришћана увек је доносило горке плодове: мржњу, и „лакомост на поган добитак“ (1. Тим. 2, 8).

16

Има доста људи који говоре да је хришћанство „преживело“, па то желе да докажу и тиме што постоји и велики број хришћана који не живе по Еванђељу, и отпадају од Цркве, и греше у животу. На то би могли одговорити и оном већ познатом изреком „не цени се воће по ономе које, као црвљиво, отпада, него по ономе што остаје на дрвету као здраво до сазревања и брања“. Тако је и у Цркви. Зато не треба се много обазирати на оне који истичу само негативности формалних хришћана, чланова Цркве. У сваком људском друштву има чланова негативних особина. Међутим, права историја Цркве је историја њених с в е т и т е љ а, па тек онда и њених грешника, јер нису грешници њен идеал него светитељи и праведници.

Што се пак тиче тврдње да је хришћанство „преживело“ на то можемо рећи: ако су људи заиста већ достигли морални идеал, какав је Христос поставио својим присталицама, па жуде за још вишим, тек тада би се могло рећи да је хришћанство преживело и своју улогу завршило. Старе, многобожачке религије, сигурно су преживеле. Зашто? Па, зато што је њихов идеал човека био такав да га није било ни тешко стићи и превазићи. А ми знамо какав је морални идеал Христос поставио пред цео род људски. Ако прихвати Беседу на Гори, (Мт. гл. 5-7) тада ће бити „савршени као што је савршен Отац наш Небески“.

Зато, само онда кад се достигне тај еванђелски идеал. кад се људи испну на ту моралну висину, са које се другачија не може ни замислити ни догледати, онда би се могло дискутовати да ли је хришћанство достигло своју мету, па би се могло рећи да се остварило, а не преживело. А то је још веома далеко од нас, поред свег великог броја светих и праведних људи, које је Христова Црква одгајила за последњих скоро 2000 година. А за многе народе хришћанство и Еванђеље толико је ново да није још ни у своме почетку.

Зато је оно још увек потребно, особито данас кад свет жели више мира, него све остало, а поуздани мир може се остварити само у царству љубави. А то царство је Црква Христова на земљи у којој дејствује Дух Свети до свршетка века (Јн. 14, 16).

Преображење

(Мт. 17, 1-9; Мрк. 9, Лк. 7)

Данас је празник Преображења Господа нашег Исуса Христа. Са своја три ученика Петром, Јаковом и Јованом попео се Господ Исус на гору Таворску и пред њима се преобразио: лице му се засијало као сунце а одећа постала бела као снег. Његово тело постало је за моменат онакво у какво ће се, кад буде опште васкрсење о другом доласку Христовом, преобразити и тела оних који у овоземаљском животу имају заједницу са Христом посредством свете тајне причешћа (Јн. 6. 48 и 51). То је смисао и значај празника Преображења.

Приликом Преображења крај Христа су стајали и старозаветни пророци Илија и Мојсије као да је Христос „испуњење свих пророштава“, па је закон Старог завета испуњен и завршен, и више не важи за нас (Лк. 16, 16.). Зато се из облака чуо глас Божји: „Ово је Син мој мили који је по мојој вољи, њ е г а послушајте“. То значи имамо да слушамо само Г. Исуса и речи његовог еванђеља, а не више речи старог Мојсијевог закона. Зато Христос и каже у еванђељу: „Мојсијев закон и пророци су до Јована Крститеља, тј. до момента кад је Јован крстио Г. Исуса на реци Јордану, а отада — вели Господ Исус — Царство Божје добива се еванђељем“, јер је Христос отада почео проповедати своје еванђеље (Мт. 4, 17).

Обрадован што је ту видео славу Божју, апостол Петар рече: „Господе, добро нам је ту бити, да начинимо ту три колибе и ту останемо у близини Божјој“. Међутим,

17

није Петар ни слутио у том тренутку да је Христос наменио апостолима далеко шири задатак. Христос је одредио да се храмови, т. ј. цркве, подижу по целом свету, у којима ће се проповедати наука Његова и вршити преображај људи ка духовном и моралном идеалу еванђеља. И, ето, испунила се та Христова одредба: милиони хришћанских храмова подигнути су у целоме свету, и у свакоме је и лик апостола Петра да нас подсећа на његове речи: „Господе, добро нам је овде бити!“ (Мт. 17, 4). Ту преображенску паролу, да је добро бити у близини Христовој исповедају и данас сви чланови Цркве Христове у целом свету. Наша црква, наш храм је као Гора Таворска. Зато: „Господе, добро нам је овде бити“! Те речи су и данас, и за нас, истините у пуној својој вредности. И то, не само кад смо у добру него и у свакој прилици, па и у невољи. И, баш кад смо у невољи једино смо у храмове улазили, и улазимо са уверењем да, ако и све пропадне, Бог нас неће сасвим напустити, јер зна цену коју смо платили за животе наше, а зна и казну коју смо искусили за грехе наших предака, и наше сопствене.

Добро нам је овде јер знамо да нам је за охрабрење довољно да погледамо једни друге. а онда у лик Христов и сетимо се да, ако смо и грешили против вере наше, Христос је умро и за нас и за грехе наше. И да се опоменемо да после страдања долази васкрсење и преображај страдања у радост.

Браћо и сестре! Велика је штета што ововремени људи не посећују мало више пажње својој Цркви и њеном учењу. Его, да се запитамо: зар сте икада чули да се овде проповеда мржња, или можда нетрпељивост према онима који нису истог мишљења са нама? То питање поставља се у првом реду вама као хришћанима. А, кад се решите да одговорите на то питање, нека то буде само Христова истина! А, истина је само у духу оне љубави, трпељивости, поштовања туђе личности и слободе, као и милосрђа и братства, чему вас је вазда учила наша Црква. Само томе вас је и учила! И само је т о напредна мисао и данас, и у свим приликама. Ако сте успели да макар мален број људи у то уверите, знајте, да сте учинили велику услугу човеку, а велико оправдање за веру у овом нашем времену. Јер, свега је лако стећи, али је тешко бити непристрасан у суђењу и оцени нечијих вредности, ако је човекова мисао окована једино и са^мо противним мишљењима и нетрпељивошћу. То важи за свакога! Јер, Господ Исус жели да се сви људи спасу и приме разумне истине. А то значи: без обзира на сва мишљења и све идеологије, у Цркви Христовој сви могу бити, и треба да су, и з а б р а н и; сви научници, сви књижевници, сви уметници, сви радници и земљорадници. Сваки да се поноси својим корисним радом и вредностима, али макар у Цркви да се подсети да је свако знање мртво без поштовања човекове личности и слободе. — Чак, свако може и да посумња у вредност туђег знања, само не сме у једно да посумња, а то је, да су вера и доброта срца највеће мудрости и темељ човечности, темељ хуманости, а мир најжељније добро, најпријатније стање међу људима. Томе нас учи Црква наша!

Јер, у гледиштима на неке ствари у животу можемо и да се разликујемо, само не у томе да је мир и добра воља најбољи пут да се оствари Христов позив „да сви једно буду“. (Јн. 17, 21). У томе не сме да буде разлике! Зато је приликом Преображења Бог сведочио за Христа и рекао: ово је син мој мили, њ е г а п о с л у ш а ј т е. — То ми и чинимо и проповедамо у храмовима, као са Горе Таворске, јер, тек кад тај позив сви прихватимо моћи ћемо са надањем говорити и за нас саме: „Господе добро нам је овде бити“! Добро нам је бити у близини Христовој, у заједници са Њиме. А символ те наше заједнице са Христом јесте и освећивање земаљских плодова и грожђа, јер се од грожђа добива вино које нам служи за свету тајну причешћа ради заједништва са Христом.

Причешће је и залог нашег васкрсења, јер Христос каже: „ко прима моје тело и моју крв“, у виду освећеног хлеба и вина, „остаје у мени и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 54). Зато свештеник призива Божји благослов на све људе, на сву земљу и њене плодове као на Божје дарове, који се зато и уносе у храм на благослов, у првом реду пшеница и грожђе. Не ми, људи, него сам Бог освећује сваку ствар кроз

18

нашу молитву. Зато и говоримо: Господе Исусе Христе, сам благослови хлеб, вино и уље, и умножи то у целоме свету твоме, и посвети све оне који то једу и у св. причешћу, јер си Ти онај који све благосиљаш и освећујеш, во вјеки вјеков, амин!

Христос је хтео да покаже својим ученицима (пре страдања) Славу своју, као одсјај Божије Славе. Желео је да их охрабри, да не клону у вери кад га угледају распетог на крсту за грехе људске, него да се том приликом сете његове преображенске божанске славе.

Успеније (уснуће) Пресвете Богородице — Велика Госпојина

Црква прославља своје знамените личности тек на крају њихова живота. 15. августа (по црквеном календару) Црква чини спомен смрти Пресвете Богородице. То чини да истакне велики значај Пресвете Богородице за нас, тј. за цео хришћански свет. Зато се и зове Велика Госпођа или Велика Госпојина.

Ништа нема боље у овој васиони од добра човека. Зато се и каже да је добар човек благодат Божја. У свим временима и културама добар се човек ценио и истицао као велико добро. У хришћанском, пак, времену и по еванђелској оцени добар се човек сматра као н а ј в е ћ е добро; можда и једино добро на Земљи за људско друштво. Јер, све је пролазно: и цивилизација и царства и владавине, као и милиони људских бића, такозваних великих и такозваних малих, „чистих”, као и оних „упрљаних” грехом, и својим и туђим. Све то затрпа иловача! И, ретко је ко за многима од њих зажалио и тада, а данас поготово, јер се многи од њих и не спомињу ни по каквом добру и доброти него само по сили, којом су се разметали у кратком и сујетном своме веку. Међутим, спомен о доброти остаје вечно. О доброти, где је има, говори се са похвалом, и пише се у романима, причама, песмама, као и данас у филмовима, па макар се та доброта односила и била везана за личност и једног скромног чобанина у гори или војника на стражи или тежака на земљи или рудара под земљом или радника у фабрици . . .

А нама је Бог подарио једну личност чију успомену прослављамо по Њеној доброти ево већ скоро пуних двадесет векова. Та личност је Пресвета Богородица. Цео хришћански свет сведочи да је Она сматрана за највеће добро наше на земљи, поред Господа Исуса Христа. Зашто? Зато што је Она и више него добар човек, Она је: извор б л а г о с л о в а! Њу је тако назвао сам Бог преко архангела Гаврила. Према речима архангела, (Лука 1, 26-55) Она је за нас извор благослова у томе смислу што су преко Ње — рођењем Господа Исуса Христа — б л а г о с л о в е н и с в и н а р а ш т а ј и с в е т а, сви у буквалном смислу те речи, јер је Исус, Кога је Она родила, „Благодат и истина (Јн. 1, 17). Зато и свети апостол Павле пише: „Благодаћу сте спасени кроз веру, а то није од вас него је дар Божји“ (Еф. 2, 8).

Кад је архангел Гаврило био послан ,,од Бога“ (Лк. 1, 19) у Назарет девојци Марији рекао јој је: „Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом! Б л а г о с л о в е н а си Ти међу женама! Родићеш сина и надени му име Исус! Он ће се назвати Син Највишега“, — тј. Син Божји (Лк. 1, 28, 31, 35).

Зато апостол Павле с правом каже „Исус је обличје Бога који се не види“ (II. Коринћ. 4, 4; Колош. 1, 15). Исус је „Емануил“, што значи „с нама је Бог“, како је то прорекао и пророк Исаија (Ис. 7, 14).

Зато је Пресвета Дјева Марија названа Б о г о р о д и ц о м!После тих догађаја — речи архангела Гаврила — Света Дјева Марија је казала:

„Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“. Затим је отишла у госте тетки својој Јелисавети, мајки Јована Претече, и све јој саопштила што се збило у Назарету.

19

Јелисавета је (по упутству Светога Духа) казала Марији исте речи, као и архангел Гаврил: „Благословена си ти међу женама!“ (Лк. 1, 42). На те речи, света Дјева Марија је исказала хвалу Богу речима: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме, јер, гле, отсада ће ме звати блаженом-благословеном с в и н а р а ш т а ј и љ у д с к и, јер ми учини величину силни Бог и свето име његово!“ (Лк. 1, 46-49).

Не рече, дакле, Марија за себе ни да је знаменита, ни велика, ни величанствена, ни генијална него само рече да је б л а ж е н а, б л а г о д а т н а што је баш она изабрана да буде Мати Сина Божијега.

Сваки нараштај има својих великих и светлих момената, а има и својих падања и невоља и брига. Али, и у светлим и у мучним данима својим сваки хришћански нараштај призивао је Пресвету Богородицу и њен благослов. Јер, испод свих поза, испод свих кинђурења времена и моде у том времену, испод насиља, пустошења и лудовања једног нараштаја, увек треба тражити, и наћи ће се, било срећно било мање срећно људско срце и, верујте, сваком том срцу недостаје нешто, потребно је нешто, а то је благослов; благослов за умирење срца и душе. Није важан увек ни ум, ни такозвана величина нечија! Величина, често и у већини случајева, ишчезава са временом у којем се сматрала величином, јер ничија т. зв. величина није обавезивала све нараштаје за сва времена. А благослов остаје, и желе га у наследство сви нараштаји људски; мада многи то желе само под другим именом . . . под именом среће, милости итд. А, такође, није увек најважнији ни ум јер и ум ишчезава заједно са телом свога носиоца-имаоца, и не може се предати у наслеђе никоме. Осим тога, и ум се исто тако оспорава, као и такозвана величина, јер што је некима умно за неке је безумно, што је за некога велико за некога је мало. А благослов сви желе: желе га себи лично, желе га деци својој, желе га ближњима својима.

Зато и свака мајка, као и Црква, благосиља дете своје чим се роди. Новорођенчету је тада потребнији благослов него разни снови и планови о његовој будућности, јер у многим тим плановима човек се врло често разочара у вези са децом. Па и када се нађе на крају дана својих, мајка благосиља даљи животни пут деце своје, јер зна из животног искуства да све. што би тада зажелела деци својој: и здравље и лепоту и богатство и блиставу каријеру, све то може да буде за њих извор и добра али и зла, и зна да све има релативну вредност у односу и на људски живот, а некмоли у односу на вечну вредност и вечни живот.

А само је благослов оно што децу срцем везује за мајку њихову. Све човек може презирати, све може одбацивати, само благослов не! Свему се може човек у злу срцу и наругати, само благослову не!

Предвиђајући да може доћи време кад ће људи толико ниско пасти да ће многи презирати и светиње своје, Господ Исус је рекао: „А кад дође (по други пут) Син Човечији на земљу хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). То значи: може се човек одрећи и свега што је у вези са науком Христовом и Црквом, али, верујемо, да ће и тада остати нешто у срцу човековом, а то нешто биће чежња за срећом и благословом, јер у учмалом срцу човека неће ни бити ништа потребније од благослова. У тим и таквим временима само ће то и бити жељено и тражено, јер душа ће имати све друго осим, можда, благослова. О свему се, дакле, може расправљати, о свему и спорити, па и не слагати се са нечим, али нико, уколико још осећа и сматра себе добрим човеком, неће посегнути ни језиком ни ножем да оспори светост и извор благослова.

Зато и уздање у Пресвету Богородицу живи свуда. Њена икона има исти значај и за писменог и неписменог, јаког и слабог, срећног и ојађеног. Сви клонули душом јачали су наде своје уздајући се у Њену доброту. Сви узнемирени могу смиривати срца своја гледајући Њен лик, Њену икону. Па и онима генијалнима била је Она извор надахнућа, јер многи великани уметности усавршавали су своју генијалност сликајући

20

племенитост једног људског бића. Чак и злочинци, у својим последњим часовима, обраћали су се Богородици у тренутку кад им је срце смекшало и задрхтало, а лице сузама облило пред свршетком њиховог несрећног живота.

Дакле, сви нараштаји људски зваће је блаженом, то јест, благодатном, јер је Њу тако назвао сам Бог преко архангела Гаврила. Тако су је заиста и називали сви нараштаји хришћански, сви, осим разних секташа: адвентиста, јеховиста, и других таквих којима су очи толико заслепљене њиховом личном сујетом да не виде ни то што је у Светом писму написано као реч Божја за Пресвету Богородицу. Била је достојна да постане мати Сина Божјег, Спаситеља, обећаног људском роду још у рају, а, ето, није достојна да је као Богородицу поштују разни, сотонски сујетни, секташи. Они су сами себе прогласили „свецима седмог, или, ко зна којег дана“, па не поштују, дакле, ни Мајку Исусову, ни Његове светитеље ни мученике за веру Његову. За такве отпаднике од вере наша народна песма каже: „Не моле се свецу ниједноме, не ужижу у цркву свијеће, нити пале у кући кандило, не поштују ни Мајку Божију.“

Наравно, та јеретичка застрањивања (да не кажем лудовања) нама ништа не сметају у нашем поштовању Пресвете Богородице. Јер, како каже св. апостол Павле, мора бити и отпадника од вере да би се боље истакли они који су остали у правој вери (1. Кор. 11, 19).

„Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу“, каже свети апостол Павле (1. Тим. 3, 16). То ,,оправдање“ десило се и у дан Педесетнице кад је Господ Исус — по Своме обећању — послао Духа Светога на апостоле да их охрабри и умудри како да проповедају науку Његову. Ту је била присутна и Мати Христова, па је и Она примила дар Духа Светога (Д. Ап. 1, 14).

Тога дана основана је у Јерусалиму прва општина Цркве Христове, а Матица те Цркве на земљи била је Света Богородица. Она је, после Свога вазнесења на небо допринела и рађању и Цркве небеске. То нам сведоче и речи Откривења св. апостола Јована: „Знак велик показа се на небу: жена, обучена у сунце, и месец под ногама њезиним, и на глави јој дванаест звезда“ (тј. око ње су тамо били, као духови, дванаест апостола) „и роди дете, сина, и дете њено (Христос) би узето к Богу и престолу његову“ (Откр. 12, 1, 5; Рим. 8, 34).

Сви хришћански народи у својим богослужбеним песмама којима величају Пресвету Богородицу, исказују то величање као радост, и кроз радост. У православној Цркви у таквим песмама каже се: радуј се, радости наша, обраду) и нас и охрабри срца наша! И још каже песма: Тобом се радује свака Божја творевина: и сабор Ангела и човечански род, јер си Мати Сина Божјег, Спаситеља света. (Ирмос на Литургији св. Василија).

Пресвјатаја Богородице, спаси нас.

Мала Госпојина

Дана 8. септембра (по црквеном календару) Црква слави рођендан Свете Дјеве Марије. Тај празник зове се, иначе, Мала Госпојина. Природно, зове се тако само зато што је Она тада била мала, а не зато што је то био мали празник.

Знам да је вама свима већ позната историја њеног рођења, па и живота, али обичај је (а и не може бити другачије) да на дан тог догађаја о томе и говоримо. Зато ћу и ја да поновим оно што толико пута понављају сви хришћански нараштаји већ 19 векова.

Родитељи Свете Дјеве Марије су били: отац — Јоаким — из племена цара Давида, и мати — Ана — од рода првосвештеника Арона; али то је само по далеком пореклу. Иначе, то су били људи скромни, без неког значајног друштвеног положаја.

21

Живели су на селу, а повремено, о празницима, одлазили би у Јерусалим да принесу жртву Богу и дар храму.

У својим млађим данима нису имали деце. То је била њихова једина лична несрећа, коју су они сносили тешко, али без роптања. Међутим, једна друга ствар била им је много тежа, а то је што их је свет због тога презирао, јер по тадашњем схватању и веровању сви они супружници који нису имали деце сматрани су великим грешницима, па да им је Бог због тога и ускратио децу.

Ево њиховог случаја: кад је Јоаким једном отишао у Јерусалим из села, да принесе Богу жртву и дар храму, свештеник не хтеде примити његов дар храму него га је одбио, и рекао да не прима Јоакимов дар за храм због тога што Јоаким, вероватно, има неки грех, који неће да исповеди и моли опроштај, па му Бог зато и не да да има деце. То је било велико понижење за Јоакима, што му се ни дар Богу и храму не прима. Понижен врати се он у своје село. Његова жена Ана приметила је одмах његову смућеност и жалост, па отиде одмах у Јерусалим да се обавести шта му се тамо догодило. Кад је сазнала шта му се догодило, вратила се у село, исто тако жалосна и потресена.

Тада обоје завапише Богу у молитви да их Бог благослови једним дететом, и тиме отклони од њих срамоту и презирање света. И Бог је услишио њихову молбу, због праведности и честитости њихове. Следеће године Ана роди кћер и наденуше јој име Марија. То име значи и горчина, јер су заиста Јоаким и Ана имали много горких дана да претрпе док им се није родила њихова једина ћерка. (Име Марија значи и Божји благослов).

О самом току живота Свете Дјеве Марије нећу овом приликом говорити јер се о томе говори и о Благовестима, Ваведењу, и о Великој Госпојини. У те дане се говори о разним догађајима из Њеног живота, а данас само о рођењу. Оно што осим тога треба да кажем то је да је Света Дјева Марија, за нас хришћане највећа личност у Новом завету, после Господа Исуса Христа. Кад је, живећи у Назарету као девојка, примила вест да ће родити Спаситеља, архангел Гаврил јој је том приликом рекао и то „да је она благословена међу свим женама“. После тога Она је отишла код своје тетке Јелисавете, мајке светог Јована, у град Хеврон да јој саопшти ту благу вест. Јелисавета је том приликом, као и архангел Гаврил, казала Марији „благословена си ти међу женама“ (Лк. 1, 42).

Света Дјева Марија није се погордила због тих речи него је одала хвалу Богу, и ово казала: „Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу Спаситељу мојему, јер, гле, одсада ће ме звати блаженом сви нараштаји људски, јер ми учини величину Бог силни, нека је свето име Његово!“ (Лк. 1, 46-48).

Дакле, с в и нараштаји људски зваће је блаженом, то јест, благодатном; сви, осим неких верских секташа, којима су очи толико замагљене личном сујетом и њиховим тобожњим личним светитељством да не поштују ни Христове светитеље и мученике за веру Његову.

Ми, пак, хришћани, држимо се вере Христове и апостолске, и речи великог архангела Гаврила — благовесника, који је Свету Дјеву Марију и назвао „благодатном“. А тај архангел Гаврил „стоји пред Богом“ (Лк. 1, 19.) и доноси изабраним Божјим људима само најбоље вести, и свакако је важнији од свих тих разних и адвентистичко-јеховистичких „светаца седмог дана“, и сличних секташа, који с е б е прогласише свецима, па не поштују ни Мајку Христову, него место Ње прогласише „слушкињом Господњом“ неку америчку секташицу Елену Вају, којој приписују пророчке квалитете због неких њених блебетања о „смаку света“.

Али, за нас хришћане, који се држимо речи Божјих, које је Светој Дјеви Марији донео од Бога архангел Гаврил, и које су записане у Еванђељу, па их и ти секташи могу тамо прочитати, за нас, кажем, Света Дјева Марија је „часнија од херувима и славнија

22

од серафима“ (Честњејшаја херувим и славњејшаја серафим), јер Њоме дође радост свету (Лк. 1, 49.).

Зато се њен лик-икона и налази на почасном месту у свим хришћанским храмовима, а по домовима хришћана налази се на зидовима, над креветима, у узглављима, и свим другим почасним местима. Њено име призивају на помоћ и велики и мали, а у тешким моментима свога живота призивају Њено име са надом чак и они који, иначе, у свакодневном животу и не мисле увек на Њу и на Бога. И још да кажемо: ниједно име у историји човечанства, поред имена Њеног Сина Господа Исуса Христа, није толико спомињано у свим и светлим и у тешким приликама људских живота и судбина, јер преко Ње, — како је саопштио архангел Гаврил — долази благослов с в и м а племенима и народима света на земљи.

Зато јој се и обраћамо свакодневно у молитви речима: „Пресвјатаја Богородице, спаси нас!“.

Крстовдан

Данашњи празник назива се Крстовдан. Назван је због тога што је тај дан посвећен воздвиженију, тј. уздизању и прослављању Крста на ком је Г. Исус био распет. Зашто све прослављамо крст? Из више разлога, браћо и сестре.

Прво, крст је свети жртвеник. Као што је у олтару свети престо назван св. жртвеник јер се на њему врши света евхаристија као бескрвна жртва и крст је био жртвеник на ком је сам Г. Исус принео себе на жртву за грехе људскс, јер плата за грех је смрт (Римљ. 6, 23). Зато је Христос добровољно умро за нас на крсту да тиме даде откуп, плату, за грехе људске, почев од Адамовог греха у земаљском рају. И у Ст. завету жртвеник је био светиња на којој су приношене жртве за грехе народа.

Друго, крст је и символ, знак, обележје једне идеје. Ево какве: Г. Исус је назван и Син човечји, јер је као Син Божји постао и човек да би дао свој човечански живот за човечји род, т. ј. род људски. Као такав он има и свој знак за човека, а то је крст. Јер, шта 'је крст? Кад станете усправно и раширите руке водоравно, ето, то је крст, и као формални знак човека. Другог знака за човека нема у целој васиони, па зато кажемо да је крст о п ш т и знак за човека, без обзира којој религији или раси припадао. Какав год други знак, амблем, да би људи узели не представља човека; једино крст чредставља и човека и Сина човечјег. Г. Исуса, који је постао човек у одређеном историјском времену.

Отуда и сви који се називају хришћанима морају имати и знак Христов, крст, као знак припадности Христу.

Треће. Крст као знак следовања за Христом. ,,Ко хоће за мном да иде нека узме крст свој, и за мном иде!“ каже Г. Исус (Мт. 16, 24) и „нек се крсти у име Оца и Сина и Св. Духа“ (Мт. 28, 19). Дакле, крст је обележје оних који следе Г. Исуса! Другог знака за хришћанина нема! Само са тим знаком може се носити и правдати име: хришћанин, јер „ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик!” каже Г. Исус (Лк. 14, 27). Јер, да није било крста не би било ни васкрсења!

Мора се дакле за крст и трпети! „А они који не желе да трпе за крст одрећи ће се крста Христова“ каже ап. Павле (Гал. 6, 12). То значи: Од крста Христова беже они који не желе да трпе за веру, него још говоре да је лудост трпети за крст па, дакле ни за Христову науку о ношењу крста. То су говорили Јевреји, и Грци многобошци у време светих апостола на почетку хришћанства. Посебно Јевреји нису хтели примити Исуса Христа као Месију, који се жртвује за грехе свих људи, него су очекивали Месију-Спаситеља само за јеврејски народ. Зато нису ни до данашњег дана прихватили Г. Исуса као и свога Спаситеља и духовног вођу, на место Мојсија. Међутим, ап. Павле

23

каже: „Реч крстова, т. ј. спасење помоћу науке крста, лудост је само онима који гину (у паклу) а нама који се спасавамо сила је Божја“ (1. Кор. 1, 18).

Четврто, крст, као знак хришћанства и човека, има још и једно специјално значење. Г. Исус је рекао да ће се пред Његов други долазак појавити у свету лажни христоси и лажни пророци, т. ј. верски секташи (да прелашћују срца безазлених) а непосредно пред Његов долазак појавиће се у свету и чак и сам антихрист, лично, чиниће чудеса да би одвратио људе од Христа и од крста (Сол. 2, 3). И баш зато што ће се појавити лажни пророци, па и сам антихрист, прави хришћани морају имати неки знак, неко обележје, по ком ће се знати да су хришћани и по ком ће разликовати правог од лажних учитеља, и Христа од Антихриста. Тај знак је крст који ће се појавити и на небу о другом Христовом доласку као знак Сина човечјег и у светлости тог знака, крста угледаће сви народи Сина човечјег Г. Исуса где иде на облацима и по крсту знати да то иде Христос а не антихристос. На то нас упозорава сам Г. Исус у Еванђељу по Матеју глава 24, 30 стих.

Пето, крст је био одувек и раскршће за људе на земљи. То значи: крст је постао и знак идејног распознавања међу људима. Зато многи, а да би избегли то распознавање, прихватају разне друге знаке и стављају их на себе. И не треба да се чудимо речима Христовим, кад каже: „А кад дође Син човечји (по други пут) да ли ће наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). То се и ми питамо, јер како ће и наћи хришћанску веру тамо, и код оних, који су и крст његов одбацили, где, дакле, ни крста његовог нема! А ако ни крста немају, по чему ће се и познати да су хришћани? Нарочито они секташи, такозвани јудео-хришћани, који се само камуфлирају хришћанством у циљу да — како рече ап. Павле — „прелашћују срца безазлених“ (Рим. 16, 18). И још каже исти апостол: „Многи ходе као непријатељи крста Христова, али њихов је свршетак погибао!“ (Филип. 3, 18, 19).

Шесто, крст је „красота Цркве, и чувар васионе, анђелима слава а демонима рана“. То говори Црква Христова од свог постанка, од васкрсења Христова. То је и ап. Павле имао у виду кад пише Галатима: „А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа!“ (Г. 6, 14). Ваљало би да хришћани имају стално на уму те речи апостолове! Јер, поштујући крст, славимо тиме Господа Исуса који је Себе на крсту принео за грехе наше. И још пише апостол да је Христос дошао да начини новог човека крстом, којим је укинуо Мојсијев закон освете и човека помирио са Богом“ (Еф. 2, 15—16). Према томе крст је и знак нашега помирења са Богом, па је то и знак „нове ере“ т. ј. ере, која има да значи измирење а не заваду са Богом!

И тако, драги хришћани, упркос свих непријатеља Крста, крст је ипак свуда међу нама. Он је још увек знак да живимо у ери хришћанства, и да та ера још увек носи у себи животну снагу да подстиче човека на добро. Милиони домова још увек су испуњени њиме, да би се сваки од поштовалаца крста опомињао да мора бити првенствено човек. Крст је и на врху храма усред села и града, ради опомене да Син Божји обитава међу људима да би подстицао и помогао њихово уздизање навише, да не би само гмизали по прашини као створења ситних мисли, ситних жеља за ситна остварења. Крст је и на гробу умрлога да обележи да ту почива један човек.

А кад дође крај света онда, како рече Господ Исус: појавиће се и на небу крст да означи крај, јер Крстом и крштењем је и почео Нови завет, крстом ће се и завршити. Тада ће сва племена земаљска одати почаст знаку Христовом и као ово ми данас, и с нама заједно, запевати: „Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје воскресеније Твоје славим!“

24

Ваведење

У Библији налазимо примере да су они супружници, који нису имали деце, давали завете да ће, ако им Бог подари дете, било мушко било женско, посветити то дете — некад и на доживотну — службу Богу.

Такав један догађај, који је од великог значаја за хришћанску веру, Црква данас прославља. Празник се зове Ваведење, то јест, увођење св. Дјеве Марије у храм да се посвети Богу и васпитава у закону Божјем. Њени родитељи, Јоаким и Ана, побожни и богобојажљиви људи, нису имали деце, па су се заветовали да ће дете, ако им се роди, посветити Богу на службу. Кад им се, у старости њиховој, родило женско дете, дали су детету име Марија, што значи горчина, а значи и Божји благослов.

Кад је детету било 4 године одвели су је родитељи у јерусалимски храм и предали је првосвештенику, који је малу Марију увео у Светињу, то јест, у олтар, и тиме је извршено њено посвећење. Код храма јерусалимског била су још и здања у којима су живели они који су се учили закону Божјем, па су ту сместили и малу Марију. Ту, при храму јерусалимском, дјева Марија остала је до своје 15. године. Тако, васпитавану у закону Божјем, изабрао је њу Бог да буде и мати по телу Господу Исусу Христу, Спаситељу нашем. То је, у најкраћим потезима, садржина историје о данашњем празнику, што, верујем, и ви сви знате. Црква, дакле, на тај дан прославља посвећење Св. Дјеве Марије. Осим тога, тај празник увек је служио као ванредна прилика, и као наша обавеза, да проговоримо нешто и о нашој деци и њиховом васпитању. Јер наша деца су, такође, и деца Божја. А, кад су и деца Божја, морамо им дати и васпитање у Божјем закону, то јест, морамо их, такође, „посветити Богу“.

Наравно, није само оно био једини начин, у вери има више начина да децу посвећујемо Богу. И сви су ти верски начини добри, јер најбоље се кроз закон Божји стиче мудрост за миран живот на земљи. Св. ап. Јован пише да је животна мудрост у томе да живимо у испуњавању заповести Божјих (2. Јов. 6). Отуда: миран је само и једино онај ко има мирну савест. Св. писмо каже да је „страх Божји почетак мудрости (Приче 1, 7), тј. да имамо страх пред Богом, страх ако не бисмо вршили Божји закон. Јер, у првом реду, ко се ни Бога не боји, тај се ни људи не стиди, а где нема стида ту онда ни васпитање никакво не успева! То је онда и први узрок, управо почетни узрок, неуспеха у васпитању младежи, па и ове савремене.

Зато, ко жели да почне са правим, истинским васпитавањем своје деце, тај нека почне са Богом и Црквом. Шта то значи: почети са Црквом? Значи: почети са ваведенијем, то јест, довођењем деце у храм Божји. За васпитање, то вреди више него и само формално знање веронауке. А за вас, овде присутне, то значи: доводите и ви вашу децу у цркву, да би се деца, прво, једним чисто верским, што значи ненаметљивим методом дисциплиновала и тако привикавала на усвајање једног посебног односа према другима, једног односа пријатног за свакога, а то је она благост понашања, управо љубазност, која увек обавезује и другу страну на љубазност, јер потиче из чисто верског расположења, што значи и од срца првенствено. То је могуће стећи овде, у храму, где су, и где треба да су, одстрањени сви други, неповољни и груби утицаји, а остаје само побожност и поштовање сваке личности, овде присутне.

Али (код нас увек неко — али): посматрам наше верне недељом и празником за време службе Божје. Посматрам и увек се опомињем чињенице, да сви они имају или децу или унучиће. А мало их д о в о д и у ц р к в у н а с л у ж б у! И питам се: где су та српска деца недељом пре подне, за време службе Божје? Наравно, свестан сам ја и тога да је то с моје стране и врло неугодно питање, и за мене и за вас. За мене неугодно због

25

одговора, који морам дати, мада знам да ћу, у очима многих родитеља, због тог мог одговора, изгледати као назадан човек.

Па ипак, ја ћу га казати, мада се то не односи само на време у коме се врши служба Божја, него и на цео недељни дан. Ето: Где су српска деца недељом? Један од одговора је: тамо су, где су им родитељи обећали да ће их водити „ако буду добра”. Само, сигурно је, да никад не кажу свом детету: „Ако будеш добар, дете моје, водићу те и у цркву, на службу Божју“. Не, то не кажу, него: „Ако будеш добар, водићу те — или ићи ћеш — у б и о с к о п“. То на првом месту!

У ствари, и на жалост, то у већини случајева, у суштини значи, као кад би детету казали: „Буди добар, злато моје, па ћеш добити, као награду, баш оно што је често пута врло погибељно и за твоју младу душу и за твоје нежне живце. Ићи ћеш тамо где ћеш гледати како, из најнижих побуда, човек убија човека, чини зло и другоме и себи, видећеш свакојака неваљалства, а кад дођеш кући, све ћеш то сањати и у души преживљавати“.

И још: „Постајаћеш, мало по мало, и сам груб у срцу, и нервозан у души, и привикаваћеш се, мало по мало, и сам да гледаш равнодушно на сва злочинства и неваљалства тамо виђена, ако већ и сам не постанеш ускоро такав бездушник“.

Ето, у крајњој линији, то многој деци служи данас као најјачи темељ васпитања. Јер, сасвим природно, пред различитим стварима и догађајима и новостима, приказаним тамо, млади су, обично, очарани и задобијени за те ствари. И, ако су те новости представљене још и у форми греха, то онда децу и младе људе претвара у простаке, грубијане, бездушнике и насилнике, који се на улици владају непристојно и према себи и према другима, а у кући чак тероришу и сопствене укућане. А кад је, и док је, дух груб и суров, ту онда ни она формална школска наука не може бити ништа друго само спољна дресура ума, док све оне особине, које човека чине човеком, као: љубазност, доброта, праведност, учтивост, побожност, третирају се ту као назадност.

Браћо и сестре!. Не бих вас хтео замарати даље стварима које и сами знате. Али бих желео, поводом овога празника, да вам ставим на срце само још ово: мада знамо да су прилике за религиозно васпитавање деце сасвим неповољне, и не зависе, у главном, од вас, ипак има нешто што и од вас зависи, а то је: будите ви својој деци добар, хришћански пример у свему! Ви бар, који долазите у цркву, знате, шта се од вас, као хришћана, тражи на првом месту. То јест, ако желите да вам дете буде и побожно, покажите му ту побожност личним примером. Т о п р в о. Друго: не смете сами да кршите правила владања, која бисте желели да ваша деца врше. Те две ствари су од примарног и највећег значаја.

Ми вам ту сад не можемо дати неки бољи савет па кад већ, и иначе немамо другог начина да будемо у додиру са вашом децом, онда и њихово религиозно васпитање остављамо вама, вашем срцу, вашој савести, и, још бих рекао, и хришћанској свести и мудрости вашој. А, како рекох: почетак мудрости је страх Божји, страх да ћете и за домаће васпитање ваше деце одговарати и пред Богом, јер су то и деца Божја. А уколико приведете децу Богу и Божјој милости, па ма то било и скривено у самом кутку срца њихова, Бог ће вас и за то благословити.

ЗАЈЕДНИЧКИ СВЕТИТЕЉИ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ

На самом почетку свога рада Христос је изабрао за своје ученике прво 12 апостола (Мт. 10. глава) и 70 ученика (Лк. 10, 1). То је било оно Његово „мало стадо', коме је Он рекао: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 33). То „мало стадо“ прерасло је и организовало у васељенску Цркву, као пастири и овце,

26

свако према дару од Бога: једни као апостоли, као пророци, као јеванђелисти, проповедници, као пастири и као учитељи (Еф. 4, 11).

То су они људи, који су у свему следили Христове речи „Ко хоће за мном да иде, и буде савршен, нека се одрече себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Мт. 16, 24; 19, 10). За њих је то значило да се одрекну својих личних амбиција да би били слободни од свега што би их везивало за људска мудровања њихова, па прихватили науку Христову као своје животно опредељење, као свој крст, и без резерве се посвете делу Божјем, да —према речима Христовим — буду ловци душа, као рибари који у мреже своје захватају људе и придобијају за Царство Божје (Мт. 4, 19).

Сви су они своје опредељење, свој крст, носили са одушевљењем, и проповедали Христа као Слово Божје, као Христови сведоци и слуге. Зато их је Црква прогласила с в е т и т е љ и м а, то јест, носиоцима божанске науке, као светлости људима у тами (Мт. 4, 16; Иса. 9, 2).

Ту светлост просвећења апостоли су примили од Духа Светога у дан Педесетнице, и преносили је на своје наследнике: епископе, а ови на свештенике и учитеље с колена на колено у Цркви Христовој до дана данашњега. По томе, и само по томе непрекидном апостолском пријемству од Духа Светога Црква Христова је: „једна, света, саборна и апостолска”, како исповедамо у Никео-цариградском символу вере, 9. члан.

Црква је, дакле, оно „мало стадо“ коме је Отац Небески обећао царство! То Царство Божје на земљи, то је Црква Христова, као народ Божји и светитељи њени. Свакоме од њих Црква је прописала и службу у којој велича њихове подвиге у борби за духовни раст и углед Цркве Христове. А један дан у седмици, четвртак, Црква је посветила заједнички, соборно апостолима, епископима, и осталим светитељима на челу са светим Николом архиепископом и чудотворцем.

У овом времену, кад су померене, или чак и занемарене, праве духовне вредности, многе људске, па и нељудске креатуре дрско се намећу и отимају за срца наша да их придобију, обећавајући мир а спремају се за насиља, рат, пљачку и злочине. Осим тога, дођоше нам и такозвани проповедници разних верских секти да разбијају наше црквено и духовно јединство, и посеју духовни хаос у наш народ.

Зато, кад, такорећи, и нема личности према којој бисмо с в и имали неподељено поверење, ми се још увек поверавамо оним нашим личностима које су за нас увек живе па су остале нама блиске не само по уму и по срцу, него и по степену поверења. Такве личности једино су били, и остали, наши с в е т и т е љ и. Као учитељи Еванђеља и оданости према Богу, учили су нас да будемо великодушни не речима него делима и срцем. Учили су нас да не памтимо страх увреда, нити гајимо скривен осећај злобе и освете према онима који вређају наше светиње, ни према коме да наступамо с мрачном сумњом у очима, нити са стегнутом песницом над туђим главама.

Од такве науке наших светитеља, као практичног односа према ближњима, ми не смемо да одступамо, јер, ако се те науке не будемо придржавали ни ми хришћани, чланови Цркве Христове, макар и као чланови оног „малог стада“ Христовог, не видимо ко би се други могао још придржавати тога у овом времену кад многи само на уснама говоре „братство и јединство“, а сеју раздор делећи људе на „наше“ и на „ваше“, чак и у једном те истом народу.

Црква Христова имана хиљаде светитеља. Они су — према Христовом позиву — оставили све у животу и ишли за Христом и Његовим Еванђељем. Живели су, радили су, и умирали су без икакве жеље за некакву личну награду. Њима је било довољно што знају да они раде по Христовим речима, и што имају моралне снаге да то чине до краја свога живота. А кад умиру, зађу као Сунце које топлином крепи срца и верника и неверника, побожног и непобожног.

27

Црква их слави због тога јер ниједан светитељ није сам себе и прогласио свецем, него су га прославила његова дела, јер „не може се град сакрити кад на врху горе стоји“ — (Мат. 5, 14) каже Христос. А они су ти врхови горе, и њихово дело је тај град који се не да скрити, а то је Црква.

Зато кад говоримо о нашим светитељима, носиоцима доброте и хришћанских врлина, не мислимо тиме ни на каква празна парадирања, нити би хтели да се само изразговарамо и испевамо на дан њихове прославе, него да њихове врлине унесемо у нас, у наш живот, у наш дом. Јер, поштујући оно што је племенито у светитељима, поштујемо тиме и оно што Ј'е племенито и за поштовање и у нама самима.

Нова година

(Говорено 1960.)

Сваке године сакупљамо се 1. јануара у храм на молитву Богу да Он благослови наступајући круг дана у новој години.

Овим даном улазимо у календарску 1960. годину. Зашто се рачуна баш 1960, а не, на пример, пет хиљадита? Историја нас учи да су већ пре 4-5 хиљада година пре „наше ере“ постојале уређене државе, имале своју културу, па и календаре, по којима су рачунали времена и године. Тако, на пример, знамо за асиро-халдејску државу и такозвану акадску културу, њену религију и календар. Зна се и за стару египатску државу, њену културу, њен календар, као и за имена градова, владара, војсковођа, и великана тих држава. Сви су они живели пре 3-5 хиљада година, а ми преко тога прелазимо као и преко историје Грка, Римљана, Персијанаца и других. Међутим, године историје савременог, цивилизованог човечанства рачунамо, ето, тачно 1960. у коју смо данас ушли!

Какав се догађај десио пре 1960 година па да од тог догађаја рачунамо године савремене историје? Какав је то силан културни талас запљуснуо земљу и њене народе и отпочео еру рачунања година — питаће неко од ових савремених нараштаја, који баш нису много упућени у историју из те области?

Као што је познато, то је рођење Господа Исуса Христа! То је тај, огромног значаја догађај, и најзначајнији у историји датум, који је толико заталасао и преокренуо цео дотадашњи ток историје и живота цивилизованих народа и нових стремљења сад већ и свих области земље.

Рођење Исуса Христа! То је име, како је рекао апостол Петар да „нема другог имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти“ (Д. А. 4, 12). То име поделило је историју цивилизованог света на два дела: стари свет, до Христа, и нови, од Христа до данас, и убудуће. И, кад то знамо, онда је за нас непојмљиво да у неким уџбеницима, из којих савремене генерације ђака уче историју, пише да се тај догађај није ни десио, па према томе ни Христос родио, ни живео на земљи.

А, ето, ти исти људи, који у својим књигама оспоравају факат Христовог рођења — ипак броје године баш од Христовог рођења, и називају наше време „хришћанском ером“! И, недавно, то јест, пре 13 дана, чак врло свечано и врло весело дочекаше 1960. годину од Христовог рођења. Ту онда долази и питање,зар су хришћани пре 19 векова били толико необавештени па почели бројати године од измишљеног догађаја? Да започну нову еру, ново раздобље у историји света од нечега што се уопште и није догодило у пуном историјском времену?

Познато је, на пример, да су Римљани бројали године свога календара ab urbe condita то јест, од оснивања града — Рима — који и данас постоји. Мухамеданци су почели бројати године од њиховог пророка Мухамеда (622. од Христовог рођења), па и

28

данас тако. И, нико не пориче факат да је Мухамед живео, ма да су и тај догађај забележили х р и ш ћ а н с к и писци, као што су забележили и факат Христовог рођења, који се десио у пуном историјском времену, у доба римског цара Августа, или 750. од оснивања Рима.

Хришћани, дакле, рачунају године од рођења Христа! Тако, и поред оних који се у 20. веку хришћанства одричу Христа, свет и даље дочекује Нову годину баш од факта Христовог рођења, јер је и вера у Христа од Бога. И, нико то не може поништити, него ће постојати и онда кад већ не буде у животу много оних који данас поричу Христово рођење. То је најбоље исказао још савременик Христов, учени Јеврејин, законик Гамалило, рекавши Јеврејима који су гонили тадашње хришћане: „Прођите се овијех људи, оставите их на миру, јер ако је њихов савјет и њихово дјело од људи, поквариће се. Али, ако је (њихово дјело) од Бога, не можете га покварити, па гледајте да се како не нађете као богоборци!“ (Д. ап. 5, 38-39).

Тако је и било, па и данас још постоје и богоборци, поред онолико милиона поштовалаца Христа и Његове науке.

(Догодило се једном у овој „нашој ери”, и то баш у крилу хришћанских народа, да су неки покушали одбацити рачунање година од Христовог рођења. То се догодило у време француске револуције кад је Конвент — Скупштина — одлучио да се године имају рачунати од 22. септембра 1793. године, то јест, од дана прогласа Републике у Француској. Али, то је трајало свега 13 година, па је већ 1806. године, у време Наполеона, враћено хришћанско рачунање година и у Француској.)

Ми, који остадосмо верни Христу, дочекали смо и ову 1960. годину скромно, како то и доликује Христовим следбеницима. Дочекасмо је без велике буке и галаме, без раскошног и непотребног разметања и неког сујетног самохвалисања. Дочекали смо је овим молитвеним скупом, ево сад, у овом храму, и са напоменом да су дани у којима живимо „лукави и зли“, да се не бисмо сувише опустили и злу попустили.

Тако, ето, прође и 1959. година, и однесе многе и од оних, који су је пре 365 дана, 1. јануара, онако свечано и весело дочекали, а име Христово ни споменули нису! Однела их је собом, као да ни постојали нису, а од свих њихових личних, вероватно и сујетних намера, и толиких жеља, остаде само земаљски прах, или пепео кремирања. А, ко зна, можда је и у многих и сва њихова тадашња веселост (као и ових ноћас) био само покушај да се — при пуним устима — макар те ноћи, забашуре многе бриге и заборави на празно срце.

Њих, кажем, однела је прошла година, а многе људске синове и кћери донела на овај свет, који такође не знају каква их судбина чека, и да ли ће обрадовати своје родитеље и свој народ, или ће их многи горко разочарати. Не знају да ли ће благосиљати или, можда, чак и проклињати дан свог доласка на овај свет. То се никад не зна унапред па је и она бука приликом дочека сваке Нове године сасвим излишна сујета.

Нас пак, овде присутне, оставила је 1959. година да уђемо у 1960. годину. Оставила нас је — верујем — са много неостварљивих жеља, да их пренесемо у наступајућу годину, са напоменом да пазимо шта желимо, и да ли су остварљиве наше жеље, и наше намере, опет са оном напоменом да су „дани зли и лукави”.

А много жеља, много очекивања имамо сви: и личних и породичних, па и на друштвеном плану. Колико ће се тих жеља остварити у наступајућој години, треба да се увек сећамо да је то и у Божјој руци. Зато треба да радимо поштено, и живимо мирно и спокојно, јер залуд брига наша, ако Господ не благослови добре намере наше. А пошто нисмо ни преко радија чули да је неко пожелео народу и Божјег благослова за Нову годину, нити призвао ни споменуо име Божје, то, макар ми као хришћани, честитајући једни другима Ново љето не заборавимо и Богу да захвалимо што смо остали живи у прошлој години.

29

А, пошто се за сва добра која имамо не дивимо себи самима, него и Богу захваљујемо, то макар овде у храму рецимо: „Не нама, Господе, не нама него имену Твоме нека је слава“ и Тебе Бога хвалимо, во вјеки вјеков, амин.

На Нову годину (беседа о срећи)

Сваке године на овај дан хришћани долазе у свети храм и ради Божјег благослова за венац дана у наступајућој календарској години.

Прве — а некима и једине — речи, које упућујемо једни другима на дан Нове године, јесу речи „Срећна Нова година!“ Свако на тај дан пожели срећу своме познанику, па и намернику. Ја бих да кажем нешто и о том новогодишњем поздраву. Али, и пре свега: шта је срећа? На то још нико није могао дати прави одговор, па, свакако, и ја не уображавам да ћу га дати. Јер, можемо ли у једну кратку проповед да збијемо сву перспективу људског живота? То је немогуће, јер је живот човека нешто сувише компликовано у свим својим облицима и трајању и променама. Тако је ту и са срећом!

Све што можемо казати јесте: уколико је неко срећан, он је то на свој начин, јер је и срећа индивидуална, лична ствар. Тако: једни налазе срећу у чулним насладама, други у новцу, трећи у слави и ласкању, онај у уметности, овај у родитељству итд. Иако су срећу тражили многи тражиоци и на разне начине ипак, ето, не бисмо могли тврдити да је срећа нешто стварно, јер се појам среће мења и са узрастом човека. Осим тога, срећа није ни морална категорија, то јест, није ни етичка вредност јер, на пример, неко је срећан ако помогне своме ближњему, а неко је „срећан“ ако може да напакости ближњему. Или пак да узмемо и ово:

Пре 13 дана славио се такозвани дочек Нове — 1986. — године. Славило се нешто што је фиктивно, нешто што нико не зна шта је, ни шта ће бити то н е ш т о, и да ли ће уопште бити срећно, било да дође по плану, или пак изненада. Неки су, чак и на неукусан начин, покушали и да исмејавају све, па и оно што није за исмејавање! А то све из разлога што ни сами не верују у то своје обећано н е ш т о. Углавном, при пуним устима јела, и извештаченог расположења изазваног алкохолом, као појмом среће, макар се покушавало да се скрије стид што је данас многима с в е постало предмет за исмејавање. Уосталом, све је то врло бедно, поготово што је то цена „среће“ само за једну пијану непроспавану ноћ. А већ сутрадан то се за многе претвара у ситуацију финансијског безнађа и назадовања.

Кад тако сагледавамо питање среће онда нам се чини, и не знам баш, да ли је т о прави и одговарајући поздрав на Нову годину, или би пре ваљало да пожелимо једни другима нешто друго него што је то тај поздрав.

Па ипак, и поред свег реченог о неизвесности среће, ми желимо једни другима срећну нову годину. Шта би друго, а као прво и најважније, и пожелели о новој години? Јер с погледом на наше време, можда је баш с р е ћ а итекако потребна, пошто живимо у „сенци смртној“; због свеопште људске глупости, ратни издаци на смртоносна оружја биће свакако увећани и у наступајућој години за милијарде у свим земљама, а тиме повећана и опасност за опстанак. И, ето, баш зато морамо да се надамо и срећи!

Зар то није чудновато, рећи ће неко?Па, и није! Јер, људска нада да ће ипак „све добро бити“, па дакле и срећно, већа је од свег људског и ратног безумља! Тако онда на супрот безумља људски род верује и у добро, и нада се добру. То значи: нада се доброј срећи у наступајућој години.

А надање, барем надање добрих људи, неће се постидети, каже св. Павле. Јер, добро, па дакле и добра срећа, долази и од Бога, и од нас самих. Прво од Бога, јер је Он

30

са нама кад смо му лицем окренути, а онда и од оних још неискварених људских срца и умова.

Зато, драги хришћани, у првом дану године, и као прво: з а б л а г о д а р и м о Богу! На чему? Па, у првом реду за све добре дарове које нам је дао у прошлој години, и поред све људске неблагодарности према Богу, јер, осим у храмовима, Њему се више нигде не благодари ни за какво добро, па чак ни за оно које долази од горе, од Оца светлости. Нарочито му заблагодаримо што нам није дао по нашој „заслузи“, него по Његовој милости. А да нам је судио по нашим делима многи се не би нашли праведни пред Њим, јер, „ако на безакоња наша гледаш Господе, ко ће остати!“ — пита и Псалмопевац. А и ово мало мира и предаха од ратова што сад имамо није због људске заслуге него због Божје милости, и љубави Његове према нама. . . да, и због страха пред Богом и молитава оних побожних и добрих, а разумних људи, без којих није ни један народ у Европи и Америци и Азији и Африци, и у другим крајевима света, који се још увек Богу обраћају и славе име Његово.

А као друго, на почетку Нове године: п о м о л и м о с е Б о г у, и рецимо: Боже милостиви, благослови венац дана наших у наступајућој години! Излиј благослов на све народе, па и на наш народ српски! Укрепи, Господе, и оправдај нашу наду у Тебе, да се не преваримо у добрим жељама нашим! И, да се не постидимо пред онима који себе величају и кад чине безакоња, и говоре нам „где је Бог ваш? Шта нам можете!“

Ми пак знамо у каквим делима се Бог показује, зато му се обраћамо и речима: обрадуј нас, Господе, и према данима у које смо трпели невољу, и према годинама у које смо били понижавани од непријатеља наших. Рекао си: „Благо онима који су чиста срца, јер ће такви Бога гледати!“ Устостручи зато број оних који су чиста срца, да би се кроз њих прославило име Твоје по свој земљи!

А, у односу на нас саме, да кажем: честитајмо једни другима Нову годину и онако као што су то чинили, и чине, сви људи мудрог ума и племенитог срца, и стално понављају речи Псалма (115, 1): „Не нама, Господе, не нама, него имену Твоме нека је слава, во вјеки вјеков!' Амин.

Сабор светог Јована Крститеља

Реч „сабор“ у црквеној терминологији значи да се тога дана народ сабира, сакупља у храмове ради молитве на богослужења у славу Божју и у част неког Божјег угодника — светитеља.

На дан 7/20. јануара Црква прославља светог Јована Крститеља скупа са његовим ученицима, па се то зове његов „сабор“.

У својим богослужбеним песмама Црква прославља светог Јована као „пророков честњејшег“, то јест, као најчаснијег међу пророцима који су пророковали о доласку и раду Спаситеља света.

(Порекло и живот светог Јована описан је у еванђељима. О томе се говори на дан његовог рођења 24. јуна — 7. јула — Ивањдан, а на дан његовог Сабора говори се о њему као Претечи и Крститељу).

Његов назив Претеча, значи: онај који је претходио Христу, и припремао свет за дочек Спаситеља-Христа. За ту службу Јован је био унапред предодређен и од пророка објављен. Према пророштву Исаије пророка Претеча је „глас онога што виче у пустињи; приправите пут Господњи“ (Иса. 40, 3), а пророк Малахија га приказује директно као Претечу, речима: „Ево — говори Бог — ја ћу послати анђела својега, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ, којега ви тражите, и анђео заветни, којега ви желите“ (Мал. 3, 1). Зато је Претеча, како по својој

31

служби и улози, тако и по своме безгрешном животу на земљи, назван и „земаљски анђео“, а реч анђео значи Божји весник.

Свети Јован је не само Спаситељев Претеча, него је и последњи старозаветни пророк. Као такав он је и међа, крај, то јест, завршетак старозаветних пророка и пророштава, јер су се сва испунила и завршила у личности Господа Исуса Христа, кога је први Јован Претеча објавио свету. То каже сам Господ Исус, речима: „Закон — Мојсијев — и пророци су до Јована Крститеља, а отада се Царство Божје добива еванђељем” (Лк. 16, 16; Мт. 11, 13), и благодаћу Божјом која људима долази кроз крсну жртву Исуса Христа (Римљ. 3, 24).

Али свети Јован није само последњи пророк Старога завета, него је и пророк Новога завета, и први апостол Христов, који је Господа Исуса исповедио као Сина Божјег и објавио да је настало време Новог завета, време доласка Месије — Христа, као Спаситеља. Јован Га је, као таквог — за сведочанство свима — и крстио у Јордану „да се испуни свака правда“, то јест да се изврши све оно што је написано у Старом завету да ће се догодити Месији — Христу..

Свети Јован је посебно значајан по своме сведочанству да је баш тај Исус из Назарета онај обећани Богом Спаситељ, Син Божји, и Јагње Божје, које ће се, као последња крвна жртва принети за грехе света (Јн. 1, 29).

По Божјем одређењу, том Христовом личном жртвом укинуте су све крвне жртве, и друге одредбе старозаветног обредног закона, пошто се тим законом више нико не спасава, јер у том закону „сви људи греше“, а спасење долази од „Божје благодати и истине Христове“ (Јн. 1, 17).

То пророштво и то сведочанство Јованово о Исусу из Назарета, та објава, то је била та највећа улога Јована Претече, па је због такве своје улоге Јован и назван „пророков честњејши“. Њему се, приликом крштења Господа Исуса на Јордану, открила и највећа тајна неба, дотле још неоткривена, да је Бог тројичан по својим божанским Лицима, као: Отац, Син и Дух Свети. Он је први сведок те тајне и проповедник Царства Божјег. И, свима који су долазили да чују његову реч, и да их крсти у реци Јордану, говорио је „покајте се за грехе! То као прво и најважније, јер се приближило Царство Божје!” (Мт. 3, 2; Мар. 1, 15).

Смисао тих речи био је, на првом месту, у томе да се људи одрекну свега што их је везивало за дотадашње појмове о људским вредностима, да би могли прихватити нову науку: науку еванђеља о Царству Божјем. које ће им проповедати Син Божји — Месија-Христос. Тај његов позив људима означавао је размеђе: крај Старог и почетак Новог доба, доба хришћанства, „нове ере“.

Јованове речи „покајте се“ стоје, дакле, на самом почетку те наше „нове ере“, и ваљало би их свакодневно упућивати и овом нашем, и сваком другом нараштају „наше ере“, као незаобилазну опомену! Зашто? Па, зато што „сви греше, и што нема ниједнога без греха“ (Римљ. 3, 23), јер „сав свет у злу лежи“ (1. Посл. Јован. 5, 19), у злу, које долази од греха и зле воље човекове! Јер, из зле воље рађају се: неправда, немилост, нељубазност, лакомост, завист, пакост, мржња, хула на Бога, и сви други греси, па је лако човека навести на грех ако је човек зле воље.

Ето, зато је Јован Крститељ позивао људе у првом реду на покајање!Речима: „Родите род достојан покајања!“ — указивао је и пут којим се улази у

Нови завет, завет Христов. Те његове речи и Црква Христова ставља на срце и сваком данашњем хришћанину. Тиме ћемо се једино достојно одужити и светом Јовану Крститељу. Јер, и како он поручује „већ и сјекира код коријена дрвета стоји; свако дакле дрво које не рађа добра рода сијече се и у огањ баца“ (Мт. 3, 10).

Кад се Исус крстио у Јордану отишао је у Капернаум да одатле почне Своју проповед о Царству Божјем. Јован је и даље остао крај реке Јордана и до своје смрти крштавао људе и позивао на покајање.

32

Погубљен је нешто раније него што су Јудејци распели Исуса Христа, а неки његови ученици придружили су се Исусу Христу (на пример Андрија, брат Симона Петра, Јн. 1, 40).

У тропару светог Јована стоји да је он силазио у ад и оним старозаветним праведницима, који су живели и умрли у нади на долазак Спаситеља, благовестио је Јован да је тај обећани Спаситељ дошао међу Адамове потомке, па се тако испунило Божје обећање, дато још у грех паломе Адаму у рају, да ће Бог његовом потомству послати Избавитеља од греха и „сјени смртне“.

Српски народ и посебним начином одаје поштовање светом Јовану Крститељу још и тиме што многи Срби узеше светог Јована и за свога домаћег заштитника, као своју крсну славу.

Због своје крститељске улоге он је у нашем народу још и покровитељ кумства. Отуда у народу се некога заклиње и речима: „кумим те Богом и светим Јованом!“

Због свега реченога Православна црква прославља светог Јована Крститеља упоредо са мером, којом прославља највеће хришћанске светитеље, одмах иза Пресвете Богородице, Мајке Христове.

Свети Василије Велики

1. јануара Црква прославља једног од највећих својих светитеља, а то је свети Василије Велики, архиепископ Кесаријски.

Рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској, у Малој Азији. Отац му је био адвокат (ритор), па је и сина дао да изучи правне науке. Васпитан је у строго хришћанском духу.

Из те побожне породице изишло је три хришћанска светитеља: Василије, свети Григорије, епископ Нисијски, и сестра монахиња Макрина.

Из Кесарије отишао је Василије у Атину да употпуни своје школовање, и остао је тамо 5 година. Атина је тада била највећи научни центар света. Василијев друг из доба школовања у Атини, свети Григорије Богослов, овако пише о Василију: „Није било предмета кога он није темељно изучио: књижевност, права, филозофију, музику, историју и медицину“. Био је, како кажу за њега, „лађа пуна знања“. По успеху био је најбољи у Атинском Универзитету.

Кад је завршио универзитетске науке нудили су му тамо завидне положаје, али се он не хтеде примити, него се врати у своје родно место Кесарију. Ту је неко време био адвокат, а затим је отишао у пустињу код монаха, где је заједно са својим школским другом Григоријем проводио време у духовним вежбама и изучавању Светог писма. Основао је тамо, касније, и своје монашко братство, за које је прописао и правила за монашки живот. Та његова монашка правила важе и данас у Православној цркви па се и наши монаси називају „василијевци“. У пустињи се Василије бавио и књижевношћу.

По повратку из пустиње у Кесарију примио је свештенички чин и сав се посветио црквеним пословима. Његов светао живот и апостолски рад толико га је уздигао у очима верних да је убрзо постао централна личност свога града. Особито се истакао својим беседама противу јеретика. Али, кад је увидео да му многе угледне црквене личности због тога завиде, остави он Кесарију па отиде поново у пустињу својим монасима.

Међутим, у његовом одсуству јеретици су се поново осилили да су већ претили уништењем православља и Цркве у Кесарији. Тада православни хришћани позваше Василија да се врати из пустиње и брани Цркву од аријеваца и других јеретика. Василије се одазове позиву и поведе велику и оштру борбу противу јеретика. Та борба

33

трајала је до краја његовог живота. Ускоро, изабран је за архиепископа Кесаријског. На томе положају остао је до своје смрти. Умро је 1. јануара 379. године, у својој 49. години.

Свети Василије беше велики борац за Цркву Христову. До крајњих граница својих и духовних и телесних снага бранио је православно учење: делима, говорима, животом и писменим саставима. Разуме се да је због тога имао много невоља од стране државних власти, па и од самога цара Валента, који је био јеретик, аријевац. Једном је цар послао Василију у Кесарију и свог изасланика да запрети и уплаши Василија, али се Василије није поплашио нити дао збунити него је и поред свих претњи наставио борбу противу јеретика.

Цео живот светог Василија био )е врло напоран и врло скроман. На пример, спавао је на асури, на земљи. За храну узимао је само хлеб и поврће. Био је нежног телесног састава, често болешљив, уз то стално у акцији, брзо је остарио и ослабио. Свакако и због свог слабог здравља, он је темељно изучио и тадашњу медицину, и поклањао тој науци велику пажњу. То сведочи и чињеница о којој ваља да се нешто каже: организовао је изван града и сазидао, то јест, подигао једну велику и добро организовану општу болницу, за коју научници тврде да је то п р в а позната општа јавна болница тог доба, или како се то звало „дом милосрђа“.

Здање је било велико. Читава установа звала се „Василија“, по светом Василију. Звали су је и „светско чудо“ или, једноставно, „Град“. Ту је било посебних домова: за болесне, за старе и изнемогле, за сирочад, за странце, за умоболне. Цео завод био је под директном управом светог Василија, док је на челу болнице стајао лекар. Део стручног особља сачињавали су и монаси и монахиње. Отада је ушло у обичај да монахиње — касније назване часне сестре — примају на себе сву негу болесника, па још и данас. Та нега била је и најбоља, јер сестре-монахиње нису то вршиле за плату, него су то сматрале као службу Богу, по речима Христовим „болне неговати“. ... У тим установама није помагано само хришћанима, него су се ту налазили и невољници: многобошци, Јевреји и други. Врата те установе била су отворена сваком невољнику без обзира откуд долазио.

Средства за такву установу збирана су са свих страна. И сама држава помагала је ту Василијеву установу. По примеру светог Василија почеше и други подизати такве установе и по другим крајевима државе, и хришћанским градовима, центрима. (Научник Хезер, који је написао Историју медицине, смело тврди да су болнице и болничка нега болесника хришћанска установа, чији је, несумњиво, зачетник свети Василије Велики. Тај податак наводи и наш медицински стручњак, научник др Вл. Станојевић у својој књизи „Историја медицине“). Дакле, то је оригинална установа — творевина светог Василија, јер до тада није било таквих установа у целом свету.

Са друштвеног гледишта то беше највећа заслуга светог Василија, а са духовно-верског гледишта то је Еванђеље на делу „љубави према ближњима“, а према речима Христовим из јеванђеља по Матеју, 25, 34-40.

У том старању за ближње истрошио се живот светог Василија, па је умро већ у својој 49. години.

Његов живот раван је животу светих Христових апостола. Зато је и назван Василије Велики. Као такав познат и признат је у целом хришћанском свету.

Од светог Василија остало нам је много списа разноврсне и корисне верске садржине. Из њих се најбоље види колико је он био свестрано образован човек, и човек великог ума. Ти његови списи имали су одлучујућу улогу и утицај и на формирање црквених догми, као и на практичне проблеме црквеног живота и црквене праксе.

Да би се одржало јединство Цркве он је саставио и свету ЈТитургију, која се је имала служити у свим хришћанским храмовима. Али, можда и због њене дужине, ту Василијеву свету Литургију скратио је (нешто касније) свети Јован Златоусти и она се,

34

тако скраћена, служи данас сваке недеље и празника у целој Православној цркви. Првобитна Василијева литургија сада се служи само у одређене дане у години, свега десет пута.

Ето какав је био свети Василије Велики. Његова парола била је „orare et laborare“, то јест „молити се и радити“. То мора бити парола и свих оних који су у служби Богу и ближњима. Стога свети Василије није никада истицао себе и своје заслуге у први план, него је несебично радио за ближње своје, по речима Еванђеља да штогод урадите ближњима својима Христу сте учинили.

То је еванђелска препорука свакоме ко жели стећи блаженство у Царству Божјем.

Цела Православна црква слави светог Василија први дан јануара. Тиме Црква почиње и круг дана у грађанској календарској години. Њиме нам Црква честита и почетак године. Мислим да лепше, светлије честитке не може ни бити за честитог човека. Све што је радио свети Василије таквог је карактера да би свако доба, па и наше, желело да има што више таквих људи. Он би био понос и нашем времену на такозваном друштвеном јавном раду.

Честитајући вам почетак Нове године, Црква вам ставља за пример и углед и светог Василија, и жели вам свима да што чинили честито вам било!

Свети Григорије Богослов

— 25. ЈАНУАР

Црква Христова, особито у прва 4 века, морала је да издржи велику борбу за свој опстанак и развој. Она је имала и своје спољашње и унутрашње непријатеље. Особито су били опасни њени унутрашњи непријатељи, а то су били јеретици, разбијачи јединства и чистоте хришћанског учења, као и данас што су. Али, Црква је имала у та 4 века велике људе, велике борце за чистоту црквеног учења. У те борце спадају. и три највећа црквена учитеља тога века, а то су три велика јерарха; тј. првосвештеника: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Црква им је посветила овај заједнички празник из разлога што су се хришћани препирали око питања: који је од те тројице већег значаја за Цркву. Да би пресекла ту препирку и поделу хришћана Црква је одредила дан 30. јануара да их прославља заједно и тиме покаже да су они за Цркву једнаки по својим делима и заслугама. Ја сам узео да говорим данас о једноме од њихсв. Григорију Богослову.

Родио се 330. године после Христа у селу Аријанзу, у Малој Азији. Отац му је био епископ града Назијанза. Мати Григоријева, жена јаког духа и воље васпитала је своју децу чврсто у хришћанским врлинама, ма да Григорије није био крштен као дете, него тек после свршених школа. Као младић заволео је школу и са необичном упорношћу изучавао је тадашње науке. У то време, ко је хтео много знати морао је много путовати. Стога је — Григорије посећивао велике градове у којима се изучавала философија. Учио је у Александрији и Атини правне и философске науке. У Атини се упознао са младићем Василијем, каснијим архиепископом Кесарије Кападокијске, тј. и једним од данашња три јерарха. Њих двојица, каже св. Григорије, знали су само за два пута у Атини: један који води у школу а други који води у цркву.

Вративши се из Атине кући, крстио се 359. г. дакле, кад му је било 30 година. Ма да је изучио правне науке није желео да се бави правним пословима, него се повукао у пустињу, по тадашњем обичају, као и многи млади људи, да би тамо у миру изучавао Св. писмо. Али, како је његов отац, епископ града Назијанза, био човек слабијег богословског образовања, то позове себи Григорија да му овај помогне у борби против

35

разних ондашњих јеретика. Иако нерадо, Григорије се одазове молби оца и врати се из пустиње у Назијанз. Ту се рукоположио за свештеника, па је ту остао као свештеник и после смрти свога оца, као управитељ епископије.

Пошто се показао као одличан зналац црквеног учења, предложен је и за епископа. Св. Ваеилије Велики рукоположио га је и за епископа маленог градића Сасима, али се Григорије не хтеде примити тога положаја него опет отиде у пустињу.

У то време јеретици — аријевци успели су да завладају и црквом у Цариграду. Тамошња мала православна општина позове Григорија у Цариград да покуша обновити православље у Цариграду. Григорије се једва одлучио да се одазове том позиву православних, и отиде у Цариград. Тамо је затекао само мали број православних хришћана. Они му изнајме једну приватну кућу, јер су све цркве држали јеретици-аријевци. Григорије ту кућу претвори у храм и назове га Анастасија, тј. Васкрсење, јер се надао да ће ту васкрснути православна вера, која је била готово уништена у Цариграду, од стране јеретика.

Св. Григорије успео је да оправда поверење тамошњих православаца. За кратко време повратила се православна вера у Цариграду. Наравно, борба је била бурна и неизвесна. На Григорија су слали убице плаћене, масе су продирале у дом-цркву Анастасију, бацали се камењем на њега и оптуживали га цару за рушење поретка државног. Али својим мудрим и пламеним беседама Григорије је победио. Народ се брзо враћао православљу и затражио од новога цара Теодосија да се храмови у Цариграду врате православнима. То се и десило 380. године. Народ је затражио од цара да постави Григорија и за епископа цариградског. У то време састао се у Цариграду други Васељенски сабор да реши нека спорна питања о верским истинама. Сабор потврди Григорија за епископа цариградског, а како је баш тада умро председник тога Сабора, Мелетије, био је Григорије изабран и за председника другог вас. сабора, 381. године. Тај Сабор донео је коначно формулисано учење хришћанске Цркве и зове се Символ вере, дакле онако како га ми и сада исповедамо. Григорије је и ту имао велику и одлучну реч код састављања учења о вери.

Али, као и свуда, било је много оних који су завидели Григорију на положају архиепископа цариградског, па су га вређали. Ово је јако ожалостило Григорија, а како се није у свему ни слагао са Сабором у неким питањима црквене дисциплине, захвали се он Сабору на председништву па поднесе чак и оставку на положај архиепископа. Том приликом одржао је опроштајну беседу својој пастви, једну врло дирљиву беседу у којој је прво захвалио Богу за сав успех православља над јеретицима у Цариграду и између осталог рекао: „Збогом Анастасијо, ти си поново подигла нашу веру која је била презрена. Збогом епископска столицо моја, ти благословено седиште, пуно опасности. Збогом велики граде, који љубиш Христа. Збогом источе и западе, због којих сам нападан био. Затим изиђе, говорећи: „Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола“.

Из Цариграда вратио се у своје село Аријанз, где је живео до краја свога живота, — како сам каже — највише у хладу воћака које је сам својом руком засадио у младости својој. Умро је 390, дакле, у шездесетој својој години.

Ето то је укратко живот овог великог учитеља Цркве и великог борца за православље и Цркву Христову. Осим тога што је био ванредни беседник, који је својим беседама знао не само одушевити и подићи дух верника него је умео убедити и задобити и јеретике за православно учење. Он се бавио и књижевним пословима. Од њега нам је остало доста хришћанских списа, по којима је и прозван „богослов“. Живећи у селу бавио се и песништвом па су многе његове песме певане у цркви на богослужењима.

Због свих његових дела и његовог чврстог става и честитог живота Црква га је уврстила у велике своје учитеље и светитеље, и слави га, ето, као једног од три своја

36

највећа јерарха, тј. првосвештеника. Умирући говорио је „хвала Богу за све“ па то нек буде и наша, не само предсмртна, него и животна мисао према Богу, амин.

Свети Јован Златоуст

— 13. НОВЕМБАР

Родио се у Антиохији (354. г. ?). Остао је рано без оца, а мајка, која се не хтеде преудавати (као удова од 20 година) посветила се васпитању свог јединца сина Јована.

Јован је изучио правне науке и спремао се за адвоката. Међутим, кад се боље упознао са Христовом науком, и примио крштење, одустао је од адвокатске службе, па отиде у оближњу планину где је у друштву тамошњих монаха провео 4 године у изучавању Светог писма и испосничким и духовним вежбама. Болешљивост га је приморала да се врати кући и тек после велике неге материне повратио је здравље.

Када му је било 38 година примио је свештенички чин и био је 12 година свештеник у Антиохији. Целокупно своје имање што је наследио од родитеља ставио је Цркви на располагање. Епископ антиохијски поставио га је за руководиоца целокупном акцијом око збрињавања сиромашних, болесних, путника, и над другим социјалним установама у Антиохији.

Али, то није била главна и једина дужност Јованова. Он је, као свештеник развио врло велику проповедничку делатност. Све појаве у тадашњем друштву он је запажао и у својим проповедима коментарисао, и давао своју оцену. Великим проповедничким даром убрзо се прочуо у целој царевини, и већ од својих савременика добио назив „Хризостом“ што на грчком језику значи „Златоусти“. Глас о њему беше допрео и до Цариграда

Цар Аркадије хтео је да има таквог човека у Цариграду и кад се упразнила столица архиепископска, изабран је на то место Јован Златоуст, и посвећен за архиепископа цариградског. Са тог положаја поче он одмах да врши корените реформе црквеног живота у Цариграду. Већи део својих прихода давао је на болнице и социјалне установе, али је у исто време захтевао и од свих других да то исто чине. Укида раскошне гозбе, заводи штедњу и скромност у свему. Али, тиме је изазвао против себе све имућне људе, па и сам царски двор, и тако стекао велике непријатеље себи.

Нарочито га је омрзнула раскошна и сујетна царица Евдоксија. Додуше, имала је и разлога. Он је више пута, у њеном присуству у цркви, говорио против раскоши, сујете и пролазности људске славе и власти. Поготово кад је царица почела отимати имања, земље и куће чак и од сиромашнијих грађана, говорио је Златоусти оштро против насиља и раскоши. Царица је то схватила као да се односи на њу, што је, у ствари, и било. Царица је успела да Јована протерају из Цариграда у прогонство да би избегла његове критике. Златоусти је отишао мирно и без протеста у прогонство, али су га власти убрзо морале вратити натраг у Цариград, јер се народ побунио против његовог изгнанства. Међутим, већ после два месеца опет је дошло до сукоба: приликом постављања царичиног сребрног споменика — кипа — пред Саборном црквом у Цариграду Златоусти је протествовао противу бучних и непотребних свечаности том приликом пред црквом.

У свом протестном говору царицу Евдоксију (што у нашем преводу значи Доброслава) назвао је Адоксија (што значи Зласлава). Чим је изишао из цркве власти га одмах ухапсе, и на груб начин протерају у Јерменију. После 70 дана повели су га на обале Црног мора, али је он на томе путу, измучен, умро на Крстовдан, 14. септембра 407. године.

37

Тада у Цариграду настаде гоњење и његових присталица, али су се ови опирали, и тако настаде расцеп у Цркви цариградској и у народу подела. Расцеп и немири трајали су 30 година, смирили су се тек кад су тело Златоустог пренели у Цариград и сместили у цркви Светих Апостола.

Ето, то је у кратким цртама живот св. Јована Златоустог, једног од највећих црквених личности, које Црква и данас прославља.

Не можемо се овде упустити опширно у оцену његовог рада и значаја; то би нам однело много времена. Ипак ћу да кажем његову посебну карактеристику: он је највећи познати црквени беседник свога времена; по томе је и прозван „Златоусти“. У својим беседама он је говорио о свим проблемима тога времена. Тих беседа има преко хиљаду, а по свом облику и вредности оне су савршенство, као и по садржани.

Као практичан човек увидео је да је тадашња света Литургија, коју је саставио свети Василије, била предугачка за народ:народсе већзамори на служби па кад дође проповед већ је нестрпљив и слабије прати беседу. Да би добио више времена за проповед, Златоусти је скратио свету Литургију. Ту свету Литургију ми сада служимо преко целе године, а Василијева Литургија служи се 10 пута у години, у одређене дане. Отуда увек чујете да свештник на крају свете Литургије у „отпусту“ спомене име светог Јована Златоустог, архиепископа константинопољскаго. Тако се Златоусти спомиње у целом православном хришћанском свету.

Црква му је посветила дан 13. новембра, а заједно са светим Василијем Великим и Григоријем Богословом на дан света Три Јерарха, 30. јануара, као њихов заједнички дан.

На путу у прогонство кад је умирао последње речи су му биле „Хвала Богу на свему!“ Наше пак речи нека буду: хвала Богу што нам је подарио такву личност која и сада светли целом православном хришћанском свету!.

Свети Архангел Гаврил

26. МАРТ

Данас црква прославља дан светог архангела Гаврила — Благовесника. Ја бих да кажем неколико речи о његовој служби у Божјем промислу, служби, по којој је он и назван Благовесником.

Кад год је требало јављати народима неку благу, радосну вест од Бога, вест корисну за спасење рода људског, увек је ту дужност вршио архангел Гаврил. За све друге небеске службе Божјег промисла постоје други ангели и архангели а благовесником, и мировесником, назван је само архангел Гаврил. Никад у свету није постојао бољи весник од њега, јер свака вест коју је он доносио роду људском била је увек само мирољубива и радосна. Заиста, само је у миру и доброј вољи и могућно остварити праву радост и вредност живота на земљи.

Мисије, тј. службе у сврху мира архангела Гаврила постојале су и у Старом завету, још од времена стварања света, а поготово у Новом завету. Да споменем овом приликом само оне најважније у Новом завету. Прво је послан био свештенику Захарији са вешћу да ће жена Захаријина родити сина који ће бити Претеча Христов и Крститељ, свети Јован. Шест месеци после тога послан беше од Бога архангел у Назарет да јави светој Дјеви Марији благу вест да ће она родити сина од Духа Светога и назваће се Син Божји, Исус, што значи Спаситељ. То су благовести.

Кад се Спаситељ родио у Витлејемској пећини, ту вест јавља архангел Гаврил пастирима у ноћи, рекавши им: „Не бојте се, јављам вам велику радост која ће бити свим народима, јер вам се роди Спас, који је Христос Господ“ (Лк. 2, 11). То је Божић.

38

Поводом те вести да се родио Спаситељ, објавио је архангел Гаврил са својим сабором ангела и другу вест, која је као позив људима гласила: „Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 13-14). Ту вест отпевао је на небу сабор архангела Гаврила.

Никад људском роду није била потребнија таква вест мира и добре воље и онда и сад. Нити има каквог друштвеног уређења и политичког система који би био и имао бољи програм за међуљудске односе него што је тај што га је објавио сабор архангела Гаврила, тј. да људи морају прво поштовати Бога, да би им дошао мир и добра воља. Тај програм може бити свима на радост, може доћи свима јер га не везује време и место, него мир и доброта, а доброта и добра воља може деловати на сваком месту, у свако време, и у сваком друштвеном систему. Више од овог програма не би нам много ни требало за наше међуљудске односе, без обзира да ли сјмо или нисмо чланови једне државе, једне партије или једног народа.

Архангеловим позивом — Слава Богу на висини, да би међу људима могао доћи мир и добра воља — дат је један од првих новозаветних позива за међуљудске и међународне односе. Отуда, и мисија хришћанске Европе била је да Европа у првом реду остварује тај апел, гај позив међу својим народима. Додуше, Европа је ту мисију и објавила целом свету, али кад је своју мисију извршила, она је сама, врло често, изневерила ту своју мисију мира и добре воље и бацила се на материјално богаћење чак и путем завојевања и поништавања слободе других народа, поготово оних ван Европе. Неки од народа Западне Европе, услед богатства се погордише, а кад се погордише они се и осрамотише, јер су на друге, па и на хришћанске народе, гледали гордим оком, а несити срцем, поготово преко својих политичких вођа, такозваних јединих спасилаца народа. Последице тога биле су да су нам нехришћански народи свих континената говорили: „Камо среће, и ваше и наше, да ви хришћани и поступате по еванђељу које нам проповедате!“ А, нажалост, и ми бисмо сад већ то исто могли казати и тим нехришћанским народима, с обзиром на оно што се сад међу њима догађа.

И, ето, браћо и сестре, због тога што се народи не придржавају тог позива архангела Гаврила него прихватају сугестије и покушај и настојања да човека потпуно удаље од Бога, ми ни данас још не живимо у потпуном миру, јер, како каже Св. писмо: „нема мира безбожницима”. Ослобођен Божје контроле услед све веће зле воље, човек све више пада под утицај разних уображених величина око себе, и не може коначно да пресуди о себи куда, заправо, спада: да ли у синове Божје или само у зоологију, у такозваног хомо сапиенса. И није онда чудо што већ нисмо сигурни не само на улици него већ ни у сопственом дому од тог homo sapiensa и Фројдовског хомо сексуалца.

Разуме се, ту је онда свакоме, па и Цркви посебно, тешко бити свима благовесник, тим више што су се баш савремени хришћански народи изделили још и на верске секте, које на све начине поткопавају Христову Цркву. А где је много разних секти и уображених па и шизофрених секташа ту је онда и много уображеног и лажног пророштва, па и мржње и неповерења и свега онога што уноси раздор, немир и злу вољу међу људе и народе.

Има ли још шта да се каже? Казаћу само још ово: сви људи трезвених укова и добре воље, а њих мора да бива све више, присталице су Архангеловог позива и желе да тај позив постане жеља свих народа. Видимо да и државници целога света покушавају или се бар труде да остваре у све већој мери тај позив кад се састају и договарају о миру у свету. Ми се томе радујемо, јер нараста и наша нада у мир међу народима, који су жељни правог мира и добре воље међу људима.

И још да кажем, а тиме ћу и да завршим: сви можемо бити заслужни за мир, макар у свету око себе и у својој отаџбини. Тако онда кад се оствари Архангелов позив и кад дођу мирнији и срећнији дани човечанству, сви можемо рећи да смо и ми допринели томе својим макар и малим доприносом, и, кад се буде славила коначна

39

победа добра над злом, да и ми будемо учесници те победе, заједно са светим архангелом Гаврилом и његовим сабором светих ангела.

Зато, браћо и сестре, ако се одавде разиђемо добре воље и у миру, испунили смо позив упућен и нама данас овде од стране архангела Гаврила. На то ће нас, на крају и ове свете литургије, свештеник позвати речима: „С миром изидем“, тј. у миру да се разиђемо одавде (и ставимо се свуда, где год били, под окриље Сабора светог архангела Гаврила) па ће нам и Бог дати по доброј вољи нашој и чистоти срца нашег.

Свети великомученик Георгије

(ЂУРЂЕВДАН) 23. АПРИЛА

Кад читамо о неком верском или друштвеном покрету у историји примећујемо да се, у првом реду, истичу људске ж р тв е, које су се морале дати да би такав покрет успео и доказао своју вредност. Изгледа да је таква судбина човекова да се најбољи морају жртвовати да би једна добра ствар успела.

И Еванђеље и цела историја хришћанства нам то најбоље сведоче, а то нам доказују и историје других друштвених покрета у свим областима човекове делатности свих културних народа. Па, ако се вредност и величина једне идеје и друштвеног покрета мери и по величини и вредност жртава онда би хришћанство стало, и стоји, на челу свих великих друштвених покрета у историји целог човечанства.

Једна од тих безбројних племенитих жртава је и свети великомученик Георгије Победоносац.

Свети Георгије, или како га српски народ назива свети Ђорђе, рођен је од имућних и племенитих родитеља из Бејрута, на Блиском истоку. Кад му је отац пострадао за веру Христову, мајка Ђорђева се пресели у Лиду, у Палестини. Завршио је војничке науке и одао се војничком позиву. Био је врло лепог лика и снажног телесног састава. Већ у својој двадесетој години произвео га је цар Диоклецијан за трибуна; то је виши официрски чин.

Баш у то време цар Диоклецијан изда указ противу хришћана. Георгије, који је и сам био хришћанин, одлазио је често у судницу где су хришћанима изрицане казне, и уверио се да је то чињено само зато што су они били хришћани по вери. Једном је на суду устао против неправедних осуда хришћана, и узео их у заштиту. Цар га због тога баци у тамницу. Није хтео да га погуби него само да га одврати од хришћанства. Али Георгије остаде чврст у вери.

Зато Диоклецијан нареди да га ставе на муке: на ноге му ставише кладе, а на прса тежак камен. Потом су га везали за велики точак, на ком беху велики и оштри гвоздени клинци и тако га окретали да су тело Георгијево претварали у крваву рану. Велике масе народа долазиле су да гледају то мучење, али баш та чврстина Георгијева у вери утицала је на многе незнабошце да и они приме Христову веру и постану и сами мученици за Христа. И сама Диоклецијанова супруга, царица Александра пришла је тада Христовој вери, па и главни многобожачки жрец Атанасије. Због тога цар Диоклецијан осуди на смрт и светог Георгија и царицу Александру. Царица умре на губилишту пред само погубљење, а Георгију мачем одсекоше главу. То је било 303. године у Никомидији. Пре своје смрти Георгије беше замолио свог слугу да му тело, после смрти, пренесе у Лиду, одакле му мајка беше родом, и где је имао велико имање, које је пре своје смрти завештао сиромасима. Црква га прославља 23. априла (6. маја по новом к.) као великомученика и победоносца, јер је својом жртвом допринео коначној победи хришћанства.

Тај дан у нашем народу назива се и слави као Ђурђевдан.

40

У време цара Константина, који ]е хришћанима дао слободу вере, хришћани града Лиде и околине сазидају диван храм у Лиди и ту пренесу мошти светог Георгија, приликом освећења тог храма. Тај догађај празнује се 3/16. новембра као мали Ђурђевдан, то јест, Ђурђиц, који дан многи Срби такође славе као своје крсно име, то јест Славу. У томе храму догађала су се многа исцељења Золних, који су са вером долазили на гроб светог великомученика Георгија да га моле за помоћ у болестима.

Тропар св. Георгија на српском језику гласи:„Као победитељ и ослободитељ заробљених и заштитник убогих, лекар

болесних, борче, који си се борио против царева, победом овенчани великомучениче Георгије, моли Христа Бога да се спасу душе наше“.

* * *ИКОНА, светог великомученика Георгија слика се: као младић на белом коњу

како убија копљем аждају. Ова символика је везана за једну стару народну легенду, која каже да је у покрајини Лидији некаква аждаја прождирала људе, који су јој морали сваки дан давати за храну једно људско биће, као неком божанству. Кад је дошао ред на владареву ћерку да се даде аждаји, појави се млад јунак на белом коњу и убије аждају. Становници тога краја, у знак што су се спасли напасти, пређу сви у хришћанску веру. И сама царева кћи отиде у цркву и покрсти се. Зато се у позадини иконе слика и тврђава-храм, у који одлази млада девојка.

Смисао те народне легенде је у овоме:Аждаја представља многобожачки свет који је хтео да уништи хришћанство.Свети Георгије представља хришћанство, то јест самога Господа Исуса Христа,

који је победио многобоштво и увео свет у своју Цркву, у којој се људи спасавају од зла овога света.

Млада девојка у позадини иконе обично се слика како шири руке према тврђави; тврђава је ту символ Цркве Христове, у којој верни налазе уточиште, и утехе у својим невољама.

Света браћа Ћирило и Методије

11. МАЈ

Дан 11. маја по старом календару Православна црква је посветила словенским апостолима, просветитељима светој браћи Ћирилу и Методију. Они су творци словенске азбуке, зване ћирилица. Према томе они су и оци словенске културе у оном њеном виду, уколико она долази преко писане речи.

Били су браћа, родом из Солуна. Отац им је био Грк, а мајка словенског порекла, па су свакако од ње и научили језик тамошњих Словена.

Старији брат, Методије, био је прво официр, али се убрзо повукао у један манастир на Олимпу у Малој Азији и закалуђерио. Млађи брат, Константин, у калуђерству назван Ћирило, изучио је на цариградском Универзитету филозофију и филологију, и постао библиотекар патријаршијске библиотеке у Цариграду. Често је одлазио у манастир у ком је његов брат Методије био старешина.

По жељи цариградског Патријарха, Методије и Константин ишли су на Кавказ да тамошњем једном народу — Хазарима — проповедају хришћанску религију. Колико су у томе имали успеха није извесно, али су стекли велико искуство у мисионарском раду. У повратку понели су са Крима мошти светог Климента римског, које су тамо пронашли, и донели их у Цариград.

У то време, чешко-моравски кнез Растислав, који се тек био ослободио немачке власти, пошаље једно изасланство у Цариград и замоли цара Михаила и патријарха

41

Фотија да му пошаљу у Моравску такве вероучитеље, који ће све верске обреде хришћанске вршити на словенском језику и учити друге писмености словенској. Жеља му је била да тим путем отргне свој народ испод утицаја духовних власти немачког свештенства, а и да стекне политичку заштиту Византије.

Патријарх Фотије повери тај посао Константину и Методију. Константин, као филолог, састави прво азбуку за словенске језике, према грчком алфавиту. То је писмо које се касније назвало ћирилица.

Тим писменима преведоше они са грчког језика на словенски главне богослужбене књиге: Еванђеље, Апостол и Служебник. Са тим књигама оду они у Моравску 863. године. То је година рођења (почетка) словенске писмености!

У Моравској су Ћирило и Методије били лепо примљени од народа. Одмах су основали и расаднике писмености за младиће, будуће учитеље и свештенике. Имали су у том раду великог успеха, и покрстили су тамошње још непокрштене Словене, који су се дотле опирали хришћанству у многоме из разлога што нису разумевали ни немачки ни латински језик. Тако су за неколико година спремили и прво домаће словенско свештенство.

Немачки свештеници се побунише противу словенског језика у цркви и оптуже Ћирила и Методија за јерес римском папи, пошто су ти крајеви потпадали под власт Римске цркве. Света браћа морадоше због тога ићи у Рим да се правдају и бране од оптужби да су јеретици. Али они прво отидоше у Цариград на саветовање са патријархом Фотијем. Из Цариграда понесу собом у Рим мошти светог Климента бивтпег папе римског, које су били пронашли на Криму.

Због тога народ Рима и папа свечано дочекаше Ћирила и Методија.После исцрпне дискусије у Риму са такозваним тријезичницима (то су они који

су заступали гледиште да се света литургија може служити само на три језика: јеврејском, грчком и латинском), папа Адријан одобрио је тада богослужење и на словенском језику.

Ћирило се разболи и умре у Риму 869. године, а папа произведе Методија за епископа Паноније.

У међувремену промени се политичка ситуација у Моравској. Кнез Светоплук, уз помоћ Немаца, збаци са власти свог стрица кнеза Растислава, којег Немци затворише у тамницу, а Методија, који се беше вратио из Рима у Моравску, Немци такође затворе у тамницу, у којој је провео преко две године. Тек на заузимање цариградског патријарха, папа Јован нареди Немцима да га пусте; па он, уз велике сметње, настави свој рад у Панонији све до своје смрти 885. године.

Кад је Методије умро кнез Светоплук протера његове ученике из Моравске. То су били, између осталих: Климент, Наум, Сава, Горазд и Ангелар. Они дођоше на Балкан у Бугарску и Македонију и наставише рад на коначном покрштавању балканских Словена и ширењу словенске књиге и писмености. Климент постаде епископ охридски па је ту основао и школу за описмењавање тамошњих младића. Кроз ту школу прошло је око три хиљаде младића, а ту се и првобитна Ћирилова азбука трансформисала у писмо које се назвало „ћирилица“. Одатле се ћирилица раширила даље и постала, све до данас, својина већине словенских народа, то јест, оних који су православне вере. Ћирилица је тако постала историјом борбе за културу словенских народа.

Дотле, национално и културно неодређени (недефинисани) и Срби су тим словима ушли у историју културних народа и у борбу за национални идентитет. То писмо код Срба развило се у најсавршеније писмо света, каквим се данас сматра српска ћирилица, коју су уобличили: монах Сава Мркаљ, као зачетник, а Вук Караџић јој дао дефинитивну форму.

42

Преводом са грчког на словенски језик Јеванђеља и богослужбених књига, па преко биографија, летописа, хроника, историје и других видова литературе, све до данас, борба за ћирилицу била је (то можемо слободно тврдити) и борба за опстанак, за самосталност, слободу и оригиналну културу источних и јужних Словена.

Примера ради, да се осврнемо само на историју Срба у Аустроугарској. Не могавши да се отворено бори политички, наш живаљ се тада кроз борбу за своју ћирилицу уствари борио за свој национални идентитет директно, а индиректно тиме и за своје политичке слободе. А свако напуштање ћирилице значило је тада напуштање и борбе за националну самосталност и народну православну веру. Готово сви они који су и у Цркви напустили ћирилицу отпали су, у току времена не само од православне вере него су, у даљем свом опстанку отпали и од српског имена и језика. То је историјска истина. Отуда, и само отуда толика упорност у борби за ћирилицу!

Није ту, дакле, било, па и данас није, у питању да ли је боља латиница или ћирилица (то чак на нашем унутрашњем терену може да буде и ствар укуса и практичности) него то да је ћирилица тада била чувар наше и вере и националности. И није онда чудо што су Срби, као и сви они словенски народи, чије је национално писмо ћирилица, развили и сачували највише својих чисто народних особина, специјалности у култури, самосталности у језику, па и у борби за политичке слободе.

За Србе, посебно оне православне вере, ћирилица је писмо којим су писали сви наши културни радници, почев од Светог Саве па до наших дана, било црквеном, било грађанском ћирилицом. Тим писмом написана су сва наша (и не само наша) прегнућа кроз целу нашу историју, наше царовање и наше робовање, падање и уздизање, сав напор и целокупан живот нашег народа. Увек толерантно, никад није оспоравало ничију азбуку, нити омаловажавало ничију културу.

Оно што рече Светислав Мандић за Студеницу, можемо казати и за нашу ћирилицу: „Ћирилица, то је лепа реч! И нова и увек свежа да би увек будила наклоност, и довољно стара да би побуђивала у нама поштовање“.

Као таква, ћирилица је нама и света, јер су све наше светиње опеване њоме, све наше лепоте описане њоме. Света, јер су и прве књиге писане ћирилицом биле свете књиге: Еванђеље, Апостол и Служебник. И, не дај, Боже, да то буду и последње књиге које ће се још писати ћирилицом!

Беседа о ћирилици

Моја беседа је о нашем писму ћирилици. Да бих скратио беседу нећу говорити о њеном историјату него о њеном значају за нас.

Као што знамо ћирилицу су саставили два брата: филозоф Константин, у калуђерству назван Ћирило и игуман Методије. Родом су били Грци из Солуна а мајка им је била Јужнословенка.

За црквене потребе словенских народа они су 863. год. у Цариграду саставили писмо према грчком алфавиту и превели са грчког језика на словенски језик главне богослужбене књиге: Еванђеље, Апостол и Служебник. Један од њихових ученика Климент отворио је у области данашњег Охрида школу за ширење писмености, прву школу за Словене на Балкану. Ту се Ћирилово писмо реформисало и добило облик какав се сада назива ћ и р и л и ц а.

Преводом са грчког на словенске језике богослужбених књига па преко биографија, житија светих, летописа, хроника, историја и других врста књижевности ћирилица, као упорни бранитељ крстари кроз целу историју православних народа: Руса, Бугара, Срба и Македонаца. То је била у исто време и пресудна борба за национални опстанак и интегритет директно, као и за политички развој, индиректно. Дотле,

43

национално и културно неодређени Словени су са тим словима ушли у историју не само хришћанства него и у историју осталих културних народа Европе.

Данас, ћирилица има два облика: један за црквене богослужбене потребе, а други, нешто практичнији, за грађанске потребе. То је писмо којим се данас служи преко 200 милиона људи, и једно од службених азбука и језика Уједињених нација у Њујорку, путем руске ћирилице. Дакле, довољан разлог да оправда вредност тог писма, поготово за унутрашњу употребу у земљама где је оно национално писмо. Тако онда ваља споменути да је ћирилица писмо на коме је написана не само верска него и једна световна књижевност, која својим обимом и квалитетом чини част целокупној светској књижевности, као писмо Пушкина, Достојевског, Толстоја, Тургењева итд.

То је писмо, можда једино у Европи, које је толерантно према свим другим азбукама, које никад није законима, а још мање терором, оспоравало ма чију азбуку, нити омаловажавало нечију културу. Као такво, оно је и за нас Србе и лепа и света реч! Јер, и ми смо путем ћирилице ушли у историју и хришћанства и у историју културних народа!

Историја и наше Светосавске цркве и наше чисто националне културе и свакодневице заслуга је наше српске ћирилице, најсавршеније азбуке у целоме свету, каквом се она јавља у облику који је дефинитивно уобличио Вук Караџић уз садејство два монаха: Саве Мркаља и Лукијана Мушицког.

Није ту у питању да ли је боља латиница или ћирилица, него то да је ћирилица била чувар наше вере и особености нашег језика, нашег националног интегритета, па и политичке самосталности! Отуда, и само зато наша толика упорност у борби за ћирилицу. Увек мирољубиво према сваком, и као такво, то писмо нама је увек: м и л о и лепо, особито у црквеним књигама и летописима. С в е т о, јер су и све наше светиње опеване њиме, све наше лепоте описане њиме, и надамо се да то неће бити и последње што се ћирилицом још пише.

Хтели бисте можда нешто да питате, браћо и сестре! Хтео бих и ја в а с да питам, пошто је лакше питати него одговарати. Али, зар се не слажете са мном да би у сваком вашем питању био и одговор, а он гласи, ко сам не цени своје писмо које је данас најсавршеније писмо, није тог писма ни достојан, нити има оправданих разлога да се љути ако му други не поштују његове светиње и тековине. Јер, зашто би неко више волео и поштовао наше културне тековине од нас самих?

Ето, и то је разлог што сам хтео да истакнем значај ћирилице за нас. Поред осталог и већ реченог, макар и само из разлога што је потребно у срцима обесхрабрених подстицати искру наде и поверења у оно што је наше. Макар и само да би се радовали! Ако је то још једина наша, чисто национална радост, која нам је још остала, онда, хајде да се радујемо док још има времена за то, док још може брат с братом разговарати без зазора и бојазни да га не сматрају „културно сумњивим, чак ненапредним“ због ћирилског писма. Јер, и ако бисмо судили сад већ и по многим нашим сународницима Србима, ни та нам радост неће дуго трајати! Знајте ово, и реците онима који то још не знају, или се само праве да не знају! Да кажем и овде — амин — јер та реч значи: заиста, тако је.

Свети цар Константин

21. МАЈ

Од свога постанка па кроз целих 300 година Црква Христова била је гоњена у Римској држави тога доба. Хришћанска вера била је недозвољена вера у односу на друге вере у тој држави. За време од 300 година било је углавном десет великих гоњења хришћана

44

од стране 10 царева. Први римски цар који је дао хришћанима слободу вероисповедања био је цар Константин. Због његових заслуга Црква га је уврстила у ред оних људи који су по својим заслугама равни апостолима. Пошто је данас дан цара Константина то ће бити и тема моје беседе.

Цар Константин рођен је у нашем граду Нишу, 285. године. Његова мајка царица Јелена била је хришћанка. Од ње је Константин наследио наклоност према хришћанима, мада сам није постао хришћанин све до пред своју смрт. То из државно-политичких разлога јер је у римској држави тада још увек било више многобожаца него хришћана.

Живећи неко време — као младић — у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је немилосрдно гонио хришћане, гледао је Константин страшне неправде које су тамо вршене према хришћанима. Исто тако видео је и чврстину вере код хришћана и њихов поштен рад и живот, па га је то још више учврстило у одлуци да треба хришћанима дати слободу вере.

Кад му је умро отац, који је био владар западног дела римске царевине проглашен је 306. год. Константин за владара тог дела римске царевине. Али, против њега диже се савладар Максенције и завлада Италијом и Северном Африком, ослањајући се на многобожачку војску. Константин пак ослањао се више на хришћане, којих је већ тада било много у његовој војсци.

Уочи одлучне битке са Максенцијем, док се молио Богу видео је цар Константин знак крста око сунца, са натписом на латинском језику: овим победи. Те ноћи јавио му се и сам Господ Исус у сну са знаком крста какав је био и онај што га је Константин видео око сунца, и рекао му да такав крст начини и са њим пође у бој против Максенција. Ујутру, Константин се посаветује са својим војводама и одлуче да начине знак крста на својим заставама са монограмом Христовог имена и са тиме пођоше у бој. Војске се сударише код Милвијског моста крај реке Тибра близу Рима. Константинова војска са крстом победи и сам Максенције удави се у реци Тибру. То је било 28. окт. 312.

Следеће године, тј. 313. у договору са сувладаром источног дела царевине Ликинијем, изда цар Константин у граду Милану указ којим се хришћанима дозвољава слободно исповедање хришћанске вере. Тиме је хришћанска вера изједначена у правима са осталим признатим верама у римској империји.

То је један од најзначајнијих датума у историји хришћанске Цркве, и тиме је отпочео други и другачији период њене историје, назван „златни период“. Заслуга за то припада у првом реду и цару Константину. Он је увидео да је хришћанство, мада гоњено пуних 300 година, показало своју духовну надмоћ над свим осталим религијама и филозофским учењима, и то под најтежим околностима. А победа код Милвијског моста, под знаком крста, показала је да у држави нема ни оружане силе која би се могла мерити са снагом хришћанства. Ослањајући се на хришћане Константин је победио и свога супарника Ликинија, који се ослањао на многобошце. Тако је 323. г. постао једини господар римске империје, а хришћанска вера била је тиме слободна у целој империји.

Цар Константин није волео Рим због јаке многобожачке политичке струје у њему. Стога је подигао, 330. године, нову престоницу на Босфору, на месту старог града Византа, по чему се касније цела источно-римска империја назвала Византија. Та нова престоница назва се Константинов град или Цариград и убрзо постаде хришћанска престоница за целих 11 столећа византијске државе, а тиме и средиште верског, културног и државничког живота за цео хришћански исток.

Цео хришћански свет зарадовао се Миланском едикту о слободи вере, обрадова се као васкрсу после тристогодишњег распињања и умирања. Осуђени на робију и смрт по претходним државним законима о недозвољеним религијама, сада, по објављивању

45

Миланског едикта пуштени су из тамница епископи и свештеници и верници и Еванђеље се поче слободно проповедати по свим крајевима и на разне начине. Настаде најзначајније доба хришћанске Цркве. У том периоду делали су највећи хришћански умови и најзначајнији светитељи, после апостола, као на пример: св. Василије Велики, св. Григорије Богослов, св. Јован Златоусти и други.

Јављају се мудри богослови који су разјашњавали догмате вере, јавише се надахнути песници свете поезије, којом су одушевљавали народ за Христа и за Цркву; јавише се талентовани књижевници и велики уметници, који својим књижевним и уметничким делима дадоше целој култури изричито хришћански карактер. Они што су били у могућности подизали су дивне храмове, а храм цара Јустинијана, Света Софија у Цариграду, светлила је над свима, као царица свих хришћанских храмова. Имућнији хришћани подизали су манастире за монахе и домове за старе и изнемогле и болнице за болеснике. Владари хришћански прописивали су уредбе и законе којим се кориговало дотадашње незнабожачко римско право и заштићивали људе, светиње и моралне норме владања.

И не само владари и светитељи него и милиони верних мушких и женских, према својим силама и талентима узели су учешћа у борби за хришћанске идеале, и тиме доприносили победи Цркве.

Све то укупно названо је хришћанско-византијска цивилизација. Она је кроз хиљаду година имала огромног утицаја на културни развој не само целог средњег Истока, него и целе западне Европе, где су се, под утицајем те културе, а под бољим политичким условима, оснивале школе и развили универзитети и научне установе свих народа, целе Европе. Огромна заслуга за то припада и цару Константину, јер је он својим едиктом о слободи хришћанске религије и другим каснијим својим уредбама дао јаки замах напретку хришћанства. Старао се и за унутрашњи мир и поредак у Цркви.

321. г. прогласио је хришћански дан одмора, недељу, као државни дан одмора и за све остале народе у држави — нехришћане. Тиме је пресекао штетан рад секташа који су стварали раздор у цркви, јер су хтели да и хришћанима наметну мојсијевско-јеврејску суботу и тиме прикажу хришћанство као привесак јеврејства. Зато и данашњи секташи суботарски адвентисти и т. звани јеховисти и данас страшно и страсно мрзе цара Константина.

Кад се у Цркви појавио јеретик Арије и унео немир и раздор међу хришћане, цар Константин је сазвао први васељенски сабор у граду Никеји, који је тамо и одржан 325. г. Ту је осуђено учење Аријево и формулисано је осам чланова Символа вере, који и данас важи и чита се са додатком још четири, са другог вас. сабора, од 381. г.

Према мишљењу најистакнутијих хришћанских теолога први васељенски сабор је за хришћанску веру и Цркву најважнији догађај после Христовог васкрсења и силаска Св. Духа на апостоле. Главна заслуга и за го припада цару Константину, јер одлуке тога сабора спасле су хришћанство од растројености и распада и сачувале Цркву од јеретичких и секташких роварења, мада борба секташа против Цркве траје и до данашњег дана.

Тек пред сво^у смрт цар Константин је примио свето крштење и постао хришћанин. Умро је у 52. години свога живота, 337. године.

Због његових заслуга Црква га је прогласила равног апостолима и прославља га на данашњи дан, тј. 21. маја по црквеном календару, и њега и његову побожну матер свету царицу Јелену.

Рођење светог Јована Крститеља

ИВАЊДАН — 24. ЈУН

46

У Новом завету постоје само три личности чије рођендане Црква прославља: рођење Господа Исуса Христа — Божић, рођење свете Дјеве Марије — Мала Госпојина, и рођендан светог Јована Претече — Ивањдан. Та три рођендана била су унапред објављена од стране архангела Гаврила, и извршена су по Божјем наређењу и милости.

24. јуна (7. јул по новом календару) Црква слави рођендан светог Јована Крститеља. У еванђељу о томе пише: шест месеци пре него што ће јавити светој Дјеви Марији вест о рођењу Господа Исуса Христа, послан беше од Бога архангел Гаврил у Јерусалим свештенику Захарији (баш у време кад му је била седмица служења у храму) да му јави о рођењу сина. Кад је Захарија био у олтару храма и хтео да изиђе с кадионицом да окади цео храм, јави му се у олтару ахрангел Гаврил, и рече: ,,Жена твоја Јелисавета родиће сина и надени му име Јован. Он ће бити велик пред Господом... и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје. Он ће ићи пред Господом у сили Илије пророка да обрати срца отаца к дјеци, и неверних к мудрости праведника, и да приправи Господу народ, и многе ће обратити Господу Богу“ (Лк. гл. 1).

Захарије није одмах поверовао, јер му је жена била нероткиња, и већ у поодмаклим годинама. А анђео му рече: „Ја сам Гаврило што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом, и да ти јавим вест. А што нијеси повјеровао мојим ријечима ето ћеш онијемити док се то не збуде“ (Лк. глава прва).

Захарије одмах онеми и није могао наставити службу, него је скинуо одежду са себе, а присутнима у храму знацима објаснио да му се нешто необично догодило у храму — олтару.

Кад се навршило време, Јелисавета роди сина. У осми дан сакупише се рођаци у дому Захаријину да надену име детету. Кад су се обратили Захарију да назначи име детету, он заиска дашчицу и креду, и како је писао тако је у исто време изговарао: „Јован нек му је име!“

Сви присутни изненадише се кад је Захарије проговорио, видели су у томе неки особити знак за дете. И по свој Јудеји разгласи се тај догађај. Том приликом и сам Захарије беше као пророк под Божјим надахнућем, и изговорио је оно дивно пророштво о улози, коју ће Јован имати у делу спасења људског рода.

Захаријево пророштво гласи: ,,А ти, дијете, назваћеш се пророк Највишега, јер ћеш ићи пред лицем Господњим да му приправиш пут по дубокој милости Бога нашега, да даш разум спасења народу, да обасјаш оне који сједе у тами и сјену смртноме, да упутиш ноге-наше на пут мира' (Лк. 1, 76-79).

Шест месеци после рођења Јованова, родио се у Витлејему Господ Исус. Он је био рођак Јованов, по материној страни.

Кад је поводом, Христовог рођења, цар Ирод послао војнике да поубијају сву новорођену децу у Витлејему и околини, мислећи да ће међу њима убити и новорођеног Исуса, послао је, у исто време, војнике и у околину града Хеврона у село где је стално боравио свештеник Захарије, да убију и новорођеног Јована. Ирод се бојао и Јована јер је чуо и о чудесном догађају приликом Јовановог рођења. Но, Јелисавета је благовремено сазнала за долазак војника па се сакрила са дететом у једну пећину, у близини Хеврона.

Пошто се баш у то време Захарије налазио у Јерусалиму, јер му је била чреда служења у храму, дођоше Иродови војници пред храм, и кад је Захарије изишао, убише га у притвору храма, то јест, у трему пред храмом.

,,А дијете растијаше и јачаше духом, и бијаше у пустињи докле се не показа Израиљу“ (Лк. 1, 80). Облачио се у хаљину од камиље длаке, а хранио се биљем и плодовима воћа. па и пужевима и скакавцима.

Кад је навршио тридесет година сишао је на обале реке Јордана и отпочео своју проповед о доласку Царства Божјег. Одмах се показао као велики пророк силне речи.

47

Позивајући људе на покајање, припремао их је за нови живот правде, мира и љубави, јер прође стари закон, који беше само сенка оног што ће доћи, и настаће светлост благодати и истине (Јн. 1, 17). Како је у томе претходио Спаситељу, назван Претеча, а пошто је у Јордану крштавао оне који су се кајали за грехе и очекивали долазак Месије-Спаситеља, назван је Јован Крститељ. Сва Јудеја долазила је да га слуша, чак и фарисеји, ревнитељи старог — Мојсијевог — закона. Сви су у Јовану видели великог пророка, истинитог и од Бога посланог, и раније обећаног, као ангела кога Бог шаље народу да објави долазак Царства Божјег и Спаситеља, кога је он нешто касније гледао лицем к лицу, и засведочио као Сина Божјег при крштењу, и као Јагње Божје које ће узети на себе грехе света (Јн. 1, 34-35).

Црква је светог Јована назвала земаљским ангелом. Зато се његов лик — икона — обавезно налази у сваком православном храму до саме иконе Господа Исуса Христа. Тај однос светог Јована према Христу остаће такав докле год буде хришћанских храмова. У неким крајевима икона светог Јована кити се на Ивањдан мирисним пољским цвећем.

Поштовање које Црква исказује светом Јовану Крситељу сажето је и у ивањданском тропару, и, скраћено, гласи: пророче и Претече Христова доласка, не умемо те достојно славити ми, који те с љубављу поштујемо, јер твојим славним и часним рођењем свету се проповеда и ваплоћење Сина Божјег.

Напомена. О значају светог Јована Крститеља говори се и у беседи на дан Сабора светог Јована (7/20 јануара) и на дан његовог Усековања, 29. августа (11. септембар).

Петровдан

29. ЈУН

Свети апостол Петар био је родом из палестинског градића Витсаиде, крај Генизаретског језера. Име му је било Симон, а по занимању је био рибар. Имао је и брата Андрију, који је први пошао за Христом, зато ]е назван Андрија Првозвани. Он је и привео свога брата Симона за ученика Христу, а Христос је Симону дао име Петар, што значи камен, стена.

У једном разговору са својим ученицима Христос их је запитао: „Шта мислите: ко сам ја?“ А Симон одговори и рече: „Ти си Христос, син Бога живога“. И, одговарајући Исус рече му: благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тијело и крв нијесу то теби јавили, него отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт. 16, 15-18).

Црква је Петра назвала п р в о а п о с т о л н и м.Свети Петар је био човек живахног темперамента, па је често мењао и своја

расположења. Тако, на пример, кад су слуге тадашњег јеврејског првосвештеника Кајафе дошле у врт Гетсимански где је Христос био са својим ученицима, да ухвате Христа, Петар је, да би одбранио Христа, потегао нож и одсекао уво једном од слугу Кајафиних. . . а већ, те исте ноћи Петар се трипут одрекао Христа, из страха да не би и њега осудили као Христовог ученика. А, био је одмах довољан само један Христов поглед упућен Петру да овај заплаче што га се одрицао (Мт. гл. 26, 69-75).

Зато је Господ Исус, после свога васкрсења, приликом свог трећег јављања апостолима и имао онај дирљиви разговор-дијалог са апостолом Петром, рекавши му: „Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови?“ Петар му рече: „да, Господе! ти знаш да те љубим“. Рече му Исус: паси јагањце моје! Тако и други, па и трећи пут рече му Исус: Симоне Јонин! љубиш ли ме? а Петар се ражалости што му Исус и по трећи пут рече

48

„љубиш ли ме?“ и рече: „Господе ти све знаш, ти знаш да те љубим“. Рече му Исус: „Паси овце моје“. (Јн. 21, 15-17). Трипут га пита Господ Исус зато што се Петар оне ноћи беше трипут одрекао Исуса, па га Исус, такорећи, поново уводи у апостолство, да не би неко помислио да је Петар сасвим напустио Исуса оне ноћи кад га се трипут одрекао.

Не, није Петар напустио Христа! Напротив, он је најревноснији међу ученицима Христовим, и од тада неће напустити проповед Еванђеља све до своје смрти. Одмах, чим су апостоли примили дарове Светога Духа, у недељу, педесети дан после Христовог васкрсења, први је апостол Петар одржао народу проповед о васкрслом Христу, и том приликом примило је Христову веру око 3.000 душа у Јерусалиму.

То је почетак, може се чак рећи р о ђ е н д а н Цркве Христове, као организоване установе на земљи, па га Црква зато и назива првоапостолним. После тога, све до своје смрти неустрашиво је проповедао Христово Еванђеље: по Палестини и Малој Азији, и напослетку у Риму. Сачуване су и две његове посланице хришћанима и налазе се у броју књига које чине Нови завет.

Крај живота затекао га је у Риму, где је у исто време тамо био и апостол Павле. Кад је римски цар Нерон отпочео гоњење хришћана у Риму погубљени су том приликом и свети апостоли Петар и Павле. Павлу, који је имао „права римског грађанства“ одсекли су главу мачем, а Петра су стрмоглавце распели на крсту. То је било 68. године од рођења Христова. Апостол Павле сахрањен је „крај Остијског пута“, недалеко од града Рима, а Петар на данашњем Ватиканском брегу, где се сада налази и храм посвећен њему у част. То је садашња црква Светог Петра у Риму.

Успомена на свете апостоле Петра и Павла славила се у првим хришћанским временима одмах после Божића, четврти дан, а касније пренета је на 29. јун. У целом хришћанском свету славе се као први по части међу апостолима.

Црква их је наградила нежним и светим поштовањем, поштовањем које има истиниту и трајну вредност, а не вредност пролазне моде у једној генерацији, или једном периоду људске историје. Кад су погубљени за веру Нерон је мислио да је уништио и њихово дело. Међутим, свет је већ био њихов, они су га већ били освојили за сва времена, па ни успомена на њих не може се више избрисати из историје човечанства јер су њихова имена, и ликови, написани у свим књигама и културним споменицима, не само хришћанског, него, у многоме, и нехришћанског света.

Црквена песма, у богослужењу па њихов дан, каже: Цео свет сте прешли као на крилима и проповедајући Христово еванђеље свима нараштајима и народима и земљама, све сте привукли вери, Петре блажени, и дивни Павле, апостоле! И још каже песма: Ко ће исказати, славни апостоле Павле, све муке твоје, тамновање и увреде, труд, муке и болести, које си поднео, гладан и жедан? Све си претрпео да свет задобијеш за Христа! И, завршава песма, па и ја ову беседу, речима: каквим похвалним венцима да овенчамо Петра и Павла: Петра као стену вере, а Павла као похвалу васељене, кад их је уистину достојне овенчао бесмртном славом Христос Бог наш тиме што њиховим молитвама спасава душе наше! Амин.

Свети Апостол Павле

Што се хришћанство тако брзо раширило по целој ондашњој Римској империји, што је тако силно освојило срца и младих и старих, неуких и учених, и што су се већ кратко време после Христовог васкрсења организовале и уредиле хришћанске заједнице, то јест, цркве по многим већим и мањим градовима Мале Азије и Европе (Солун, Атина, Коринт, Рим. . .), заједнице, које су значиле: п о ч е т а к н о в о г а с в е т а, највећа је заслуга, и допринос томе, светог апостола Павла, који је, испочетка, жестоко гонио

49

хришћане и Цркву Христову, али, и ваљда баш зато, да је после тим више пригрли и рашири.

Свети апостол Павле рођен је у малоазијском граду Тарсу. Био је око 10 година млађи од Господа Исуса, као човек. Отац му је био Јеврејин (Филиб. 3,5) и имао је право римског грађанства. Припадао је најстрожијој јудејској секти фарисеја, и „по правди законској био без мане“ (Дап. 23, 6). Јеврејско име било му је Савле (Саул), а касније узео је римско име Павле, (што указује и на његову ситну телесну конструкцију). Писмености се научио у дому свога оца. Пошто је у Тарсу постојао и Универзитет грчко-римске културе, где су се изучавале и правне науке, то је Савле изучио правне науке и усвојио и грчи језик и културу. То се види и по његовим књижевним саставима, посланицама, а то је у многоме допринело да касније постане „апостол грчко-римског света“.

У намери да постане рабин (јеврејски свештеник-учитељ) отишао је у Јерусалим и тамо изучио и Мојсијев закон код тада чувеног учитеља Гамалила. Како је у то доба постојао и добар обичај да сваки младић, који учи вишу школу, мора да изучи и неки занат, Савле је изучио ткачки занат, и од тога је живео целог свог века.

У време кад је Савле боравио у Јерусалиму отпочеше Јевреји гонити хришћане. Као ревностан фарисеј присуствовао је Савле и при убиству Стефана, повог хришћанског мученика. Кад је увидео да се то убиство допада Јеврејима упадао је у домове хришћана и одвлачио их у тамницу (Дап. 8, 3). Осим тога затражио је од власти дозволу да иде у Сирију и Дамаск, јер је чуо да тамо има много оних који верују у Христа, па да их похвата.

На путу испред Дамаска обасја га изненада јака светлост од које он обневиде и паде с коња. У то чује глас: „Савле, Савле зашто ме годиш?“, а он му одговори: „Ко си ти, Господе?“ Глас му рече: „Ја сам Исус кога ти гониш!“ Шта треба да чиним, упита Савле. „Иди у град и тамо ће ти се казати!“ рече му Исус. Пратиоци одведоше Савла у Дамаск, и ту га један угледан хришћанин крстио и он поново прогледа. (Дап. глава 9.). Тако је од највећег Христовог непријатеља постао Његов највећи апостол, који је од тог тренутка стално говорио: „Не живим ја него живи у мени Христос“.

После трогодишње припреме отпочео је ап. Павле проповедати Христову науку, прво у Дамаску, по том је отишао у Јерусалим да се упозна са апостолима Христовим, а онда је са апостолом Варнавом отишао у Антиохију. Тамо се већ била образовала хришћанска општина од бивших незнабожаца. Ту се први пут они назваше х р и ш ћ а н и који су примили Христову науку, и својим хришћанским животом разликовали се и од Јевреја и од незнабожаца.

Из Антиохије апостол Павле предузимао је своја мисионарска путовања по Малој Азији, а потом и по Балкану, Италији, и чак до Шпаније. Где год је долазио оснивао је хришћанске заједнице, цркве. Пун борбе, али и бриге и беде и страдања био је живот светог апостола Павла. О томе он сам пише: „Поднео сам труда исувише, боја исувише, у тамници, у смртној опасности много пута. Од Јудеја примио сам пет пута по четрдесет удараца, трипут сам шибан, једанпут камењем засут... много путовао, у опасности од разбојника, у опасности од својих и од незнабожаца... у труду и послу, многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи...“ (Кор. 11. гл.).

Ипак, све то победила је његова гвоздена воља и енергија. Све је жртвовао за свој позив апостолски, одрекао се радости света, па и брака и породице, и тако је као ретко ко извршио свој велики задатак, на који га је позвао сам Господ Исус, и постао, и остао највећи апостол и мисионар што га је Црква имала.

Од његових списа сачувано је 14 посланица које се читају у Цркви, као документ великог ума и духа. Те његове посланице важне су, између осталог, и зато што из њих сазнајемо какво је било стање и живот првих хришћана. Из њих видимо како је

50

проповед о Христу продирала од места до места, и какве је промене проузроковала та проповед у тадањем свету. И, видимо: многи су прихватили апостолову проповед о Христу с пуно радости, и хришћанске заједнице ницале су и напредовале великом брзином под руком св. ап. Павла.

Но, не само то! Ниједног другог апостола мисли нису толико утицале на схватање духа и смисла науке Христове, као мисли апостола Павла. Проповедајући еванђеље Христово незнабожачком свету он је увидео да је старозаветни закон највећа сметња за ширење хришћанства међу незнабошцима. Он је први правилно схватио речи Господа Исуса, који је рекао: „Закон (Мојсијев) и пророци су до Јована Крститеља, а од тада Царство Божје добива се Еванђељем” (Лк. 16, 16.), јер је закон Мојсијев дат само за Јевреје (обрезане) (1. Мој. 17,10-13.).

Од свих апостола Павле је први уочио то н о в о што га је Христос донео свету, и имао је највише смелости и одлучности да одбаци све оно из Старога завета што је сметало развоју Новог завета, па каже: „Ако је ко у Христу, н о в а ј е т в а р, старо прође, гле, све н о в о постаде (2. Кор. 5, 17.) да незнабошци кроз е в а н ђ е љ е постану наследници и заједничари у Исусу Христу (Еф. 3, 1.). А, имајући у виду и разне секташе што сеју раздор међу вернима, апостол Павле упозорава старешине цркве, и каже: „Пазите на себе и на све стадо над којим вас Дух Свети владикама постави, да водите цркву Божју, коју Он крвљу својом стече. Јер, знам да ће се после мог одласка увући међу вас грабљиви вуци који неће штедети стада, и да ће из самих ваших (тј. хришћанских) редова дићи се људи да шире изврнуту науку како би ученике истргли за собом, и одвукли на стари закон (Дап. 20, 28-30)“... „слушајући лажне духове и науке ђаволске“ (1. Тим. 4, 1). „Изгубисте Христа ви, који хоћете законом Мојсијевим да се оправдате!“ (Галат. 5,4) поручује апостол Павле онима који настоје да хришћане наврате на јеврејство, тј. на Мојсијев закон, који је Агар, тј. закон ропства, који „рађа за робовање” (Галат. 4, 24).

У време гоњења хришћана од стране римског цара Нерона, погублен је у Риму и апостол Павле. Тако се испунила жеља његова да, после доброг рата за Цркву, свршене трке и одржане вере (2. Тим. 4, 7.) оде са овога света са венцем славе и буде са Христом, да би вечно живео и на оном и на овом свету, и да с' њему поје литургија и онога и овога света!

Свети Илија

20. ЈУЛ

1. Цар. гл. 17-19.

Данас Црква прославља једног од најславнијих пророка Старог завета. То је св. Илија, темељ пророка, како га назива црквена песма. Ко су то пророци? То су Богом изабрани људи, кроз које је у Ст. завету, тј. до доласка Г. Исуса говорио Дух Свети. Они су говорили истине Божје не од себе, и не по својој мисаоној концепцији и претпоставци, него онако како их је Бог упућивао да говоре. Осим тога, кад год је у јеврејском народу понестајало вере, Бог је слао народу пророке да опомену народ на закон Божји и да загреју срца у народу за велика дела. А главна њихова пророштва су о Спаситељу — Г. И. Христу. То значи, сва су њихова пророштва водила једном циљу — спремити срца људи за велику истину, за долазак Христа. Тај смисао је и у томе да је цео Ст. завет припрема за Нови завет. Зато и каже Г. Исус: „Закон и пророци су до Јована Крститеља“ (Мт. 11,12; Лк. 16,16). Дакле, са појавом Јована Крститеља и кршењем Г. Исуса на реци Јордану почиње Нови завет, а престаје Стари. То је Христова одредба.

51

Истина, присталице Мојсијевог закона мисле, а то мисле и разни секташи и код нас (на пример, суботари, јеховисти и др.) да Мојсијев, дакле Стари завет, важи и за нас хришћане. Зашто они тако мисле? Ево, углавном. Јевреји, или Израиљци, мислили су да само они, који држе Мојсијев закон, аристократски религиозни народ на земљи, и желели су да религију Ст. завета искористе за себе, тј. да то само њих одржи у правој вери, а други народи да тога нису достојни.

Међутим, заслуга је пророка и у томе што су разбијали ту фарисејску ускост старозаветне религије по којој би само Јевреји били достојни праве вере и да су само они деца Божја. Г. Исус Христос, као испуњење свих пророштава и говори, да Бог није само Бог Аврама, него је Бог и свих осталих људи света. „Може Бог створити себи децу и од камена“ — каже Христос. Сви ће народи постати чланови царства Божјег у Новом завету, док су то у Ст. завету били само Јевреји, припадници Мојсијевог закона.

Једна од истина Ст. завета је и то да ће и царство Новога завета на земљи — а то је Црква Христова — почети од Јерусалима. Тако је и било. Христови апостоли су на дан Педесетнице добили дар Св. Духа, дакле оног истог Св. Духа који је говорио кроз пророке, и у Јерусалиму су основали прву црквену заједницу.

Одатле су се разишли и проповедали Христа по целом тада познатом свету у римској империји. Њихови, пак, наследници су раширили новозаветну науку по свим континентима и крчили стазе за долазак Царства Божјег свима народима. Тако до дана данашњега. Према томе, оно што су били пророци у Ст. завету, тј. весници Божје воље, то су у Новом завету апостоли и њихови наследници.

Ето, зато новозаветна Црква поштује и старозаветне пророке и то не само оне чија пророштва улазе у састав Библије, него и оне који нису сами записивали своја пророштва, али су били силни духом и речју, као што је то био и св. Илија, чији дан данас Црква прославља. Он је један од најзнаменитијих старозаветних пророка, поред Мојсија, Самуила, Јеремије и Исаије. Тако, приликом Преображења Христовог на гори Тавору, јављају се са Христом пророци Мојсије и Илија, као сведоци да је Господ Исус заиста Син Божји и испуњење свих пророштава, па су, према томе, и пророштва сада престала да важе, пошто су испуњена у Христу.

Међутим, пророку Илији намењена је још једна особита функција и у Христовој Цркви. Наиме, према Еванђељу (Мт. 16, 10-11), први хришћани су веровали да ће се пред други долазак Христов, појавити пророк Илија, који и није умро него је жив узет на небо. Његова појава неће бити само један од знакова другог Христовог доласка, и неће бити само сведок тога доласка, него ће он имати и једну посебну улогу пред тај Христов долазак. Његов ће задатак бити — према Апокалипсису — да сузбија силу Антихристову, као што је у своје време сузбио силу безбожних идолопоклоника, иако беше остао сам од Божјих пророка у своје време у Израиљу.

Ето, зато и Христова црква слави св. Илију посебно, тј. као свога хришћанског светитеља, јединог од свих старозаветних пророка; док, нпр. Мојсија и друге старозаветне пророке Црква само спомиње у одређеном календарском дану, и то из разлога што припадају само Ст. завету и немају, нити ће имати, какве функције у Новом завету.

Ту функцију у Новом завету имаће св. Илија, као претеча другог Христовог доласка који ће пред тај други долазак Христов, у храбрости својој, подизати пали дух хришћана и звати их: ,,Ено тамо, браћо, тамо је наш Спаситељ и Утешитељ. Светли нам, греје нас, зове нас“.

Свети Климент Охридски

27. ЈУЛ

52

10. септембра 1966. састао се у Охриду један еминентан скуп научника слависта из 12 страних земаља, као и представници свих наших универзитета, академија наука, књижевници, културни и политички радници. Састанак је одржан у цркви Св. Пантелејмона на гробу св. Климента Охридског, поводом 1050 годишњице од смрти његове. Циљ тога скупа био је да се ода почаст и да се истакне значај св. Климента, зачетника књижевности и књижевног језика словенских народа и главног радника на ширењу и утврђивању хришћанске вере код Јужних Словена. Никада такав један скуп иије одржан код нас у славу и ради признања заслуга једном светитељу.

Пошто се реч наше Српске цркве није чула на тој прослави, (из не знам којих разлога), то овај мој мали прилог нека буде признање томе великом човеку свих Словена и од стране наше Цркве, макар и овако, приватно. Заслужио је то св. Климент и од нас, па ћу ја, макар укратко, да изложим овде његов живот и рад и значај за све нас.

Где је рођен, када и шта је био по народности, то се тачно не зна, а то овде и није важно, јер у Цркви такви подаци о једном посленику нису никад ни били најважнији. Био је један од многобројних ученика и главних сарадника словенских апостола Ћирила и Методија. Године 885. одмах после смрти св. Методија, (св. Ћирило умро је већ раније) протерали су немачки бискупи из Моравске и Паноније све ученике и сараднике св. Ћирила и Методија због тога што су они проповедали хришћанство и служили службу на словенском језику и ширили писменост на том језику. Петорица од тих протераних ученика: Климент, Наум, Сава, Горазд и Ангелар избегоше Дунавом до Београда, а одатле отидоше у Бугарску где су били лепо примљени. Одатле отидоше у крајеве око Охридског језера и настанише се ту Климент и Наум, и тај крај ускоро постаде средиште њихове свестране акције око ширења вере и словенске писмености код народа тога краја.

Ту отпочеше живо подизати цркве и манастире у којима су оснивали школе. Главна школа, тзв. „Климентова охридска књижевна школа“ била је у Охриду при цркви Св. Пантелејмона. Кроз ту школу Климентову прошло је и оспособило се у писмености око 3.500 ученика, а то је за тадашње прилике врло велик број. Одатле ишли су словенски мисионари на север у Рашку, на исток у Бугарску, на запад у Зету и приморје и проносили словенску књигу и хришћанску просвету и међу наше претке. Њиховим радом је на крају 9. и почетком 10. века хришћанство код балканских Словена, а код Срба посебно, ухватило толико корена да се и код њих већ у то доба замеће хришћанска црквена књижевност на ћирилици, а дотле је писана на грчком језику и писму, уколико је било.

За такав његов рад постављен је Климент за епископа области Велице; то је крај између Охрида, Кичева и Дебра. Умро је као епископ 27. јула 916. године, Сахрањен је у манастиру Св. Пантелејмона у Охриду. Тај манастир је, касније, претворен у џамију, па рушен, а сада је некако рестауриран и ту је на гробу Климентовом и одржана та прослава.

Св. Климент није био само свештеник и учитељ, него и писац. Писао је врло много, већином кратке поуке о светитељима и добром хришћанском животу. Састављао је проповеди за празничне дане да их говоре још неискусни свештеници. Осим тога, он је и писац прве биографије тј. једног чисто књижевног дела на словенском језику. То је „Живот св. Ћирила и Методија“ или тзв. „Панонске легенде“. Таквим његовим књижевним радом створене су основе словенској писмености уопште. Тиме је и хришћанско учење и све културно благо тадашњег, нарочито византијског света, могло да се пренесе и словенским народима на њиховом језику, па је тиме отпочело и увођење Словена у ред тада културних народа.

53

Колика је генијалност св. Климента види се и по томе што је он умео да преведе све суптилности грчког језика и термине хришћанске догматике и да то искаже на тада још (књижевно) неразвијеном словенском језику и да нађе адекватне, одговарајуће изразе. И баш ти његови писани радови послужили су као основ, темељ, заједничком црквено-литерарном језику и јужних и источних Словена за неколико векова.

Такво Климентово дело има, дакле, општесловенску и општељудску вредност. „Његово дело, као и дело његових ученика и сарадника представља основу на којој су сви словенски народи отпочели своју писменост, књижевност и културу, да би, касније, сваки народ, развијајући се у посебним условима, дао свој допринос заједничкој ризници културе човечанства“. (Ник. Минчев)

Већ само то, а то и није још највеће код њега, довољно је да са пијететом, а без неког великог празнословља, говоримо о њему и одужимо, макар на овај начин, свој дуг и њему и свему ономе што је он учинио за све Словене, који су, кроз његову акцију постали свесни и себе и својих књижевних и културних квалитета, па и своје самосталности и свога словенског родољубља.

„Он је и калуђер и епископ — пише поводом његове прославе један наш културни радник — али његово одушевљење родољуба није само у томе што је „и словенско племе“ похитало у наручје хришћанске вере и цркве, него у томе што је словенском племену спао са очију „духовни мрак“ што је, дакле, укључен у културу, а то је тада значило улазак у хришћанство ... Стога је и дело Климентово и његових сарадника и припало свим Словенима. А то је за њих значило исказивање родољубља. По обиму, дакле, овакво њихово осећање родољубља је широко. По садржини оно је чисто и племенито. Не пева (то родољубље) о свом народу и домовини као да су они изнад свих осталих. То није онај искључиви патриотизам на који смо навикли од времена романтизма па на овамо, па се и сада још негде форсира, него је то: радост што и запуштена словенска чељад приступа просвети, што је кадра да сама изграђује свој културни свет, понос, што словенска реч постаје део светске културе, захвалност учитељима на томе дару. То је родољубље из поштовања према ономе што је слободно и прогресивно, из љубави за мисао, за реч, за лепо. Родило га је брујање словенских гласова по црквама, тадашњим станицама културе“. (Др Радмила Маринковић, „НИН“ 18. 9. 1966).

Пошто је целокупна Климентова делатност и његових сарадника ишла кроз Цркву. Црква му је то признала и на тај начин што га је прогласила и уврстила у ред својих светитеља, и каже за њега, између осталог: „А словенском народу, који се налажаше у незнању и грешном мраку ... намењен би за пастира и учитеља, па сад лети Богу и словенско племе“.

Смрт светог Јована Крститеља

— УСЕКОВАНИЈЕ

29. август

Дан 39. августа, по црквеном календару, Црква је посветила успомени на дан смрти светог Јована Крститеља. Тај дан зове се Усекованије зато што се говори о усековању, то јест, одсецању главе светог Јована.

Пре него што је Господ Исус отпочео своју јавну проповед и делатност међу људима појавио се у области крај реке Јордана Његов Претеча, то јест, претходник, Јован. Живео је у пустињи у околини Јордана, а излазио је на реку да проповеда

54

људима покајање, да би се људи кајали за грехе своје, и тако се припремили да прихвате Христову науку о Царству Божјем.

У својим беседама Јован је понекад био врло оштар према грешницима па није никога штедео од укора. У тој својој ревности за морал и праведност, није штедео ни оне који су били на власти. И самог господара Галилеје Ирода Антипу јавно је укорио што је овај преотео Иродијаду, жену свога живог брата Филипа, што је по Мојсијевом закону било забрањено, као грех (3. Мојс. 18, 16).

Иродијада није могла да трпи укоре Јованове и желела је да Јована нестане. Ирод, пак, не смеде да смакне Јована, јер се бојао народа који је Јована држао за пророка, него га затворио у тамницу, да би га ућуткао.

Једном приликом, о Иродовом рођендану, Иродијадина кћи из првог брака — Салома — играла је нага пред гостима Иродовим, и свима је „угодила“. За награду, Ирод јој обећа дати све што заиште од њега. Иродијада искористи то обећање и рече Саломи да заиште главу Јована Крститеља. Ирод се нашао у врло незгодној ситуацији; није желео да убије Јована, јер га је поштовао као пророка, а бојао се и побуне народа. Али, да не би испао пред својим гостима као прекршилац сопствене речи, Ирод нареди да одсеку главу Јовану. Џелат оде у тамницу где је Јован био затворен и одсече му главу и донесе Саломи, а ова је даде матери Иродијади. Ова узевши главу иглом је пробадала језик да би се тако осветила Јовану, што је осуђивао њена неваљалства.

То се догодило у граду Севастији, пред Пасху. Ученици Јованови узеше тело Јованово и сахранише га, па дођоше Исусу и рекоше шта се десило.

Дан смрти спомиње се 29. августа због тога што је на тај дан освећена црква коју је, у част Јованову, подигао цар Константин и мајка му царица Јелена.

О догађају Усековања говори се у еванђељу Мат. 14, 1-12 и Марк. 6, 17-30.Браћо и сестре, свако се спасава или пропада или посвећује на свој начин, по

својим делима. И светитељство се постиже личним делима, личним напором, служењем, самоодрицањем, па и мучеништвом и страдањем. Кад то имамо у виду јасно нам је зашто је и Јован Крститељ назван светим. Њега је и сам Господ Исус назвао највећим човеком рођеним од жене у Старом завету. Зато, међу еванђелским личностима, које окружују Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим посебно место. Својим животом и улогом он је био толико узвишен изнад осталих људи тог доба да га Свето писмо назива и ангелом. Ово и због вести којом је наговестио о Спаситељу — Месији, показао га први људима, и као таквог објавио свету, приликом крштења на реци Јордану. А реч ангел и значи весник Божји.

Он је то и данас, и за нас. Као такав он је имао право да упути људима онај пламени позив „покајте се!“ Тај његов позив је и данас врло актуелан, поготово данас кад је већ тако тешко наићи на траг Божји у животу, којим живи ововремени човек, усред овог тако изразито грађанизираног и материјализираног времена, у коме све више замире оно што има духовну вредност, па свако, већином, чини само оно што му срце жуди.

Али, и баш зато што људи желе и раде, углавном, само оно што им срце жуди, данашњи грађанин је по своме бићу створење са слабим карактером, колебљиво и плашљиво, јер се боји сваке личне жртве и давања себе за неки узвишенији идеал, и гледа да му живот буде само по нагонима, само угодан, а не и поштовања достојан. А, да размишља један час о речима Јовановим „покајте се!“ (јер „сав свет у злу лежи“), и, да утоне за извесно време у себе и запита се колики је у томе и његов удео, као појединца, што свет у злу лежи, то ретко ко хоће.

Осим тога, и онај, ко се удуби у то, тај налази да у таквом свету нема смисла ни мислити, ни говорити, ни писати нешто друго изван тзв. „опште струје“. Налази чак и то да нема смисла гајити у себи ни племените наде за правду у таквом свету. То из разлога што се одмах на таквога, који би био изван „опште струје“ (а поготово ако би

55

био изван „дириговане то јест, тзв. владајуће струје“,) на таквог се одмах обарају стотине листова и часописа, говора и достава, јавних и тајних... да га ућуткају.

Зато, ако тражимо правог човека онда нам се свети Јован приказује и стоји нам као узор својом моралном чистотом и борбом за Божју правду и истину. У овом времену кад многи тако неславно живе и умиру, а неки се само грозничаво боре за власт и сујету, можемо слободно казати да ништа у свету није ређе, али ни веће, од борбе за Божју истину, и за правду. Наравно, не за „правду“ ове или оне групе људи и њихових уских циљева и интереса, него за правду Божју, која је иста за све људе.

А такав борац био је свети Јован Крститељ! Зато се његов лик, његова икона налази обавезно у сваком православном храму на иконостасу, до иконе самога Господа Исуса Христа, и налазиће се тако докле год буде хришћанских храмова, и оних људи који поштују заслуге Божјих угодника и светитеља, међу које долази на првом месту свети Јован Крститељ,

Света Петка

— ПАРАСКЕВА

14. октобар

Живела је у првој половини једанаестог века. Пореклом беше Српкиња, рођена у граду Епивату (Пиват) крајем десетог века. Родитељи су јој били веома побожни. који су и своју децу васпитавали у побожности и хришћанском духу. Сем кћери Параскеве-Петке (Параскева на српском значи Петка) имали су сина, Јевтимија, који се још за живота својих родитеља замонашио, и доцније постао епископ.

Још од младости жељна подвижничког и пустињског живота, Параскева — по смрти својих родитеља — разда сиромасима све што је имала па отиде у Цариград и замонаши се при храму Свете Софије.

Нешто касније одлази из Цариграда у Јорданску пустињу, и ту, као оно свети Јован Крститељ, проводи испоснички живот, савлађујући све страсти и искушења телесна и душевна.

Пред крај свог живота вратила се у свој родни град Епиват. Ту је живела до краја свог живота у посту и молитви, не казујући се никоме ко је. Кад је умрла сахранили су је, као непознату странкињу, ван гробља, али после, кад је ту ради сахране неког странца био откопан њен гроб, нађено је њено тело нетруло. Глас о томе брзо се разнео по граду и околини, као чудо. Народ се одмах сакупио и захтевао да се њено тело сахрани у храму светих апостола Петра и Павла.

Ту, код њених моштију многи болесници се исцелише, па се тај глас разнео надалеко. Зато су многи желели да њене целебне мошти почивају у њиховим градовима. Тако су оне премештане у разне крајеве. Прво су одатле пренесене у Цариград. У време бугарског цара Јована Асена пренесене су њене мошти у Трново, и смештене у новоподигнути храм (1238. године).

Кад је султан Бајазит освојио Трново, пренесене су њене мошти у Румунију, а кад су Турци, нешто касније, заузели и тај део Румуније, српска царица (супруга погинулог цара Лазара) Милица, замоли султана за дозволу да се мошти свете Петке пренесу у Београд, 1396. године. Кад је султан Сулејман 1521. заузео Београд, пренео је мошти свете Петке у Цариград, у своју палату. Одатле су поново пренесене у Румунију, и сахрањене у Саборном храму у граду Јашију, где и сада почивају.

Култ свете Петке-Параскеве веома је развијен и у српском народу. Посебно у Београду у цркви Ружици, поред које се — на извору лековите воде — налази и црква

56

посвећена светој Петки-Параскеви. У току целе године хиљаде Београђана, и народа из свих крајева наше земље, долазе извору свете Петке да се помоле Богу, како за здравље тако и за помоћ у разним животним приликама и потребама, и невољама.

Браћо и сестре, у нашем времену кад су тако ретке личности према којима бисмо сви имали неподељено поштовање, ми се обраћамо оним личностима које су биле, и остале, нама блиске по срцу, по осећању и поверењу. Таква личност је за нас и света Петка-Параскева, која све више осваја свест Београђана, и увлачи се у срца многих, онако као што мајка постепено улази у душу детињу, па је зато народ и зове мати Параскева. Улази не само у детињу душу него и у душу честитога и побожнога човека.

У једној црквеној песми службе, светој Петки, каже се: „Украсила си се честитим животом и добротом, дарованом ти од Бога, па си добила и дар исцелења болних и несрећних. Зато те величамо, преподобна Мати, и поштујемо часну твоју успомену, јер се молиш за нас Христу Богу нашему”.

Свети великомученик Димитрије

— МИТРОВДАН — 26. октобар

Рођен је у граду Солуну. Родитељи су му били тајни хришћани, а он им је био јединац, од Бога измољени син. Васпитан је у хришћанским врлинама и телеско лепо однегован. Отац му је био војвода-управник града Солуна, а кад је умро, цар Максимијан постави младог Димитрија за војводу, на место оца.

Као управник града имао је Димитрије и задатак да хвата и кажњава хришћане. То му је Максимијан посебно нагласио. (Максимијан је био са титулом: цезар, то јест, помоћник тадашњег цара римског Диоклецијана, који је био најжешћи противник хришћана, и противу њих издао и три едикта, као закон).

Димитрије не само да није посебно гонио и хватао хришћане и убијао него их је — као хришћанин — и јавно заштићавао и бранио, па и храбрио да се не одричу Христа и Христове вере. Разуме се да је то дојављено Максимијану.

Враћајући се са једног војног похода, Максимијан је пролазио кроз Солун. Желео је том приликом и лично да испита све што је чуо за Димитрија, као о заштитнику хришћана. Знајући шта га чека, Димитрије преда све своје имање своме оданоме слуги Лупу, такође хришћанину, да га раздели сиромасима, „а, ми ћемо — рече — потражити богатство на небу“.

Максимијан призва војводу Димитрија и испитиваше га о вери. Желео је да спасе Димитрија од казне што исповеда нову веру, забрањену Диоклецијановим едиктима, али се Димитрије показао не само одлучним у исповедању Христове вере, него је још изобличавао царево идолопоклонство. Због такве одлучности Максимијан баци Димитрија у тамницу.

У Максимијанову част приређиване су и разне игре у Солуну. Посебно се истицао некакав делија по имену Лије, који је много мрзео хришћане, и изазивао на мегдан, а кога год је победио бацао је на оштра копља крај арене, ругајући се Христу и хришћанској вери.

Неки младић, хришћанин, по имену Нестор, није могао да слуша погрде Лијеве и убијање невиних хришћана, одлучи се да изиђе Лију на мегдан. Пре тога отиде у тамницу и саопшти Димитрију своју намеру, и затражи савет и благослов за то дело. Димитрије га охрабри, али му рече да ће и он постати мученик, ако победи Лија. Нестор заиста победи Лија и баци га на оштра копља, као што Лије беше хришћане бацао.

57

Максимијан, ожалошћен због смрти Лијеве, а осећао се и посрамљеним због Несторове победе над многобошцем, нареди да Нестора погубе мачем, а кад је дознао да је Нестора охрабрио Димитрије нареди да Димитрија у тамници прободу копљем, као што је Нестор убио Лија.

То је било 26. октобра 306. године. Ускоро затим погубљен је и Димитријев слуга Луп.

Хришћани су тајно сахранили тело светог Димитрија. Кад су престала гоњења хришћана, подигнут је у Солуну на гробу светог Димитрија један мањи храм, у коме су многи хришћани налазили исцелења и утехе. Касније, неки богаташ, Леонтије из Илирика, који беше болестан од неке неизлечиве болести, излечио се молитвом на гробу светог Димитрија, па је у знак захвалности што се излечио, подигао нови храм на месту старог. То је велелепни храм у ком се и сада налазе мошти светог Димитрија.

У част светог Димитрија подигнути су многи хришћански храмови. По предању да је свети Димитрије боравио и у старо-римском граду, који се тада звао Сирмијум, хришћани су подигли храм у част светог Димитрија, и по томе храму назван је тај град Дмитровица То је садашњи сремски град Митровица.

И данас још увек цео град Солун стоји под заштитом светог Димитрија, који је много пута на чудесан начин спасао град од глади, куге и разних опасности, и навале варварских племена у току целог средњег века. Зато је свети Димитрије назван и чудотворац. На његов гроб долазили су хришћани као на хаџилук из свих крајева хришћанског света. И наш свети Сава „дође у Солунски град и поклони се светоме великоме чудотворцу Димитрију“ (Доментијан, „Живот светог Саве“).

Култ светог Димитрија веома је жив и код Срба (Митровдан), па су и многи храмови били посвећени њему у част. Тако, на пример, у самој Патријаршији, у Пећи, један од трију храмова посвећен је великомученику и чудотворцу светом Димитрију.

Тропар светом Димитрију гласи: Цео свет угледа, као великог јунака у беди (страдању), тебе, који си претрпио страдања, где побеђујеш многобошце-језичнике, па као што си понизио Лијеву гордост, а потакао на јуначко дело Нестора, тако се моли, свети Димитрије, Христу Богу да нам дарује велику милост.

Свети Архангел Михаил и остале бестелесне Силе

— 8. НОВЕМБРА —

„У почетку створи Бог небо и земљу“ (Постање, 1,1).

Тако пророк Мојсије почиње прву књигу Библије. По предању, њему је то саопштавао свети архангел Гаврил, на гори Синајској, како је свет постао.

Реч „земља“ ту означава сав материјални, видљиви свет, а реч „небо“ означава сав нематеријални, невидљиви свет, то јест, духовни. У Светом писму тај духовни свет назива се и „бестелесне Силе“ и „бесмртне“ (Лк. 22, 36), а називају се још и небеска Војинства, то јест, војске Господње. Њих је Бог створио пре видљивог света, а називале су се још и ангелима, што значи весници Божје воље. Има их на хиљаде хиљада, „тма“, то јест, безброј (Откривење Јованово, 5, 11).

Према Светом писму и Светом предању — како је то писмено изложио свети Дионисије Ареопагит, ученик светог апостола Павла — цела та небеска војска ангела има уређење као војска. Подељени су у 9 чинова, и у 3 реда. Сваки чин има свој ранг према својим дужностима, а заједничка им је дужност да славе Бога, Творца неба и

58

земље и свега видљивог и невидљивог, речима: свјат, свјат, свјат Господ Саваот испољи небо и земља слави Твојеја.

Први ред чине:шестокрилати серафими (Исаија 6, 2)многоочити херувими (Језек. 9, 3)богоносни престоли (Колош. 1, 16)

Други ред чине:господства (Колош. 1, 16)силе (Ефесцима 1, 21)власти (Ефесцима 1, 21)

Трећи ред чине:начала (Кол. 1, 16)архангели (1. Сол. 4, 16)ангели (1. Петр. 3, 22)

Сви су они Божји службеници и весници Његове воље, и многоразличне Божје премудрости „која се кроз Цркву обзнањује поглаварствима и властима“ (Еф. 3, 10), они су и доносиоци милости Божје људима (Лк. 1, 30). Као такви, а према цитатима из Св. писма они су и чувари-хранитељи Христове Цркве (Откр. 1, 20; 2, 8, 12, 18; 3, 7, 14). Њих Бог шаље на службу онима „који ће наследити спасење“ (Јевр. 1, 14). Шаље их да буду људима чувари свети. Зато се на свакодневним богослужењима у прозбеној јектенији молимо Богу да нам пошаље „ангела мирна, верна наставника, чувара душа и тела наших“.

Иако су бестелесне, духовне силе Божје и слуге, ангели се могу јављати и у неком телесном облику, кад долазе да саопштавају вољу Божју људима, а у Новом завету јављају и тајну Божјег промисла о доласку Спаситеља. О томе има много примера како у Старом тако и у Новом завету. На пример, у Новом завету: Бог, преко архангела Гаврила јавља и оно „јеже от вјека утајеноје и ангелом невједомоје тајинство“, то јест, оно што је од почетка света оило скривено и самим ангелима непозната тајна, а го је: време рођења обећаног људима Искупитеља од греха, и ко ће то бити тај Искупитељ, то јест, Спаситељ.

Тако, кад је наступило време тог Божјег обећања, читамо у еванђељу како је Бог послао архангела Гаврила, „који стоји пред Богом“ (Лк. 1, 19) свештенику Захарији да му јави вест о рођењу Јована, Спаситељевог Претече. Шест месеци после тога исти тај архангел беше послан у град Назарет да саопшти девојци Марији да ће она родити сина и да му надене име Исус, који ће се назвати Син Бол<ји (Лк. глава прва). Кад се обећани Спаситељ родио у Витлејему, архангел Гаврил јавља то пастирима у околини, а мноштво „војника небеских“, ангела, објављује тај догађај са неба песмом „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 10, 14). Зато се арх. Гаврил слика на иконама са крином у руци као знамењем благословене вести: мира и добре воље.

Исто тако ангели ће се појавити да објаве и други долазак Христов на дан Страшног суда (Мт. 24, 30).

Сваки човек има свог ангела чувара, који невидљиво, али осетљиво као добра савест, утиче на мисли и делање човека, наводећи га на добро. Сваки ће се тај анђео чувар и видљиво показати свакоме на дан Страшног суда да на томе Суду сведочи како је човек живео, радио и мислио на земљи за време свог живота. Посебна улога намењена је архангелу Михаилу на том Страшном суду. Зато се он и представља на

59

иконама са кантаром у једној а мачем у другој руци, као извршитељ Божје правде. Он је, иначе, војвода целокупне ангелске војске небеске, зато је и назван „велики архистратиг“. Тај назив добио је још пре стварања видљивог света, ]ер, кад се један део ангела на небу — под вођством Луцифера-Сатане — побунио противу Бога, архангел Михаило стао је на чело Богу оданих ангела и повео их у борбу противу Луцифера-Сатане и побуњених ангела. Побеђени Сатана и његови ангели одбачени су у таму-пакао, а пошто су били противници Божји названи су ђаволи, грчки: диаволи, од грчке речи диа-волос, то јест, противници воље Божје.

У храму Божјем, на светој литургији и присутни хришћани-верници представљају ангеле Божје. Зато је у свету литургију и уведена црквена песма „Иже херувими, тајно образујушче“... то јест, ми, који на тој светој литургији невидљиве херувиме представљамо, ваља да одбацимо све сзетовне бриге да бисмо и ми, као победник архистратиг Михаило, са свим светим ангелима, запевали у славу Божју победничку ангелску песму „Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, пуни су небо и земља славе Његове“ (Иса. 6, 1—7). То је песма којом ангели непрестано славе Бога као пресвјатују, јединосушчнују и нераздјељнују Тројицу, како је то људима, у својој пророчкој визији, открио још у сво]е време пророк Исаија, назван и именом „Старозаветни еванђелист“.

У седмичном кругу посведневних богослужења први дан — понедељник — посвећен је светим архангелима Михаилу и Гаврилу са осталим небеским силама честним и бесплотним, то јест ангелима.

Осим тога та два архангела имају и посебан дан у години, као њихов Сабор: 26. марта Сабор архангела Гаврила — Благовесника, а 8. новембра Сабор архистратига Михаила — победника над Сатаном и злим ангелима, то јест, над ђаволима.

У кондаку — песми — светим архангелима Михаилу и Гаврилу, певамо: свети архистратизи Божји, као представници чесних сила бесплотних, који стојите пред престолом Божјим, молите Бога за нас грешне да се спасу душе наше!

Свети Никола

6. ДЕЦЕМБАР

Свети Никола се родио око 280. године у граду Патари, малоазијска покрајина Ликија. Његови родитељи, Теофан и Нона, били су угледни људи и хришћани. Своме јединцу сину дали су име Никола. На грчком језику то име значи победник.

То име носио је и његов стриц, епископ града Патаре, који се бринуо да му синовац Никола изучи богословске науке, па га је рукоположио за свештеника, и узео себи за помоћника у црквеним пословима.

Ускоро умреше св. Николи родитељи, и он наследи велико имање. Прво је отишао у Свету земљу да се поклони тамошњим светим местима, у којима је живео, делао, умро, васкрсао и узнео се на небо Господ Исус Христос.,

По повратку у свој град Никола се сав посветио служењу својим ближњима, и духовно и материјално. Новцем је помагао ближњима колико год је могао, где је то била животна потреба. Отуда је касније, до данашњега дана, остао обичај да се на дан светог Николе (6. децембра) деци дају разни поклони. (Сад је ту улогу узео на себе деда Мраз тамо, код оних, који су запустили прослављање светог Николе, као узора те врлине, па су ту улогу поверили своме деда Мразу, као своме „добротвору“).

„Ако желиш савршен бити, иди, продај имање своје и новац раздели сиромасима, а ти хајде за мном!“ — рекао је Христос једном богатом младићу, кад Га је овај питао шта да ради да би добио живот вечни (Мрк. 10, 21). Свети Никола је

60

поступио према тим речима Еванђеља: продао је имање и разделио сиромасима, па отишао у пустињу да се тамо духовно усавршава, по обичају многих светитеља тога доба. Али, убрзо је напустио пустињу и вратио се у свет.

Отишао је у град Мир у покрајини Ликији. Баш у то време, епископи тога града имали су сабор за избор новог архиепископа, али се нису могли сложити у избору личности за тај положај. Једном старом епископу јави се у сну анђео Божји и рекне да изјутра рано оде пред цркву, и ако угледа младог свештеника нека га запита за име, па ако свештеник каже да му је име Никола, то је изабраник Божји за архиепископску службу. Старац тако и учини. Затекао је пред црквом младог свештеника по имену Никола, узео га за руку и приведе Сабору, рекавши епископима да је то све било по Божјем промислу. Епископи са радошћу прихвате Николаја и поставе га за архиепископа града Мира. Зато се св. Никола назва архиепископ Мирликијски.

Према Христовим речима „тако да се светли видело ваше пред људима да виде ваша добра дела и (тиме) славе Оца вашега на небесима“ (Мт. 5, 16), млади архиепископ Никола прихватио се тог положаја, и зарекао се да ће у свему бити своме стаду углед и пример у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у моралној чистоти (1. Тим. 4, 12).

Како се зарекао тако је и живео и радио до своје смрти, по Христовим речима да добар пастир душу своју полаже за ближњега својега (Јн. 15, 13). Помогло му је и то што је по својој нарави био кротак, незлобив, несебичан. Врата његовог дома била су увек отворена свима, и за сваку помоћ потребитима. Народ га је за живота прогласио светитељем и чудотворцем, јер је чинио и дела која се само Божјим чудом могу објаснити.

У време Диоклецијановог гоњења хришћана био је затворен у тамницу, али га је насилна смрт мимоишла.

Кад је цар Константин дао хришћанима слободу вероисповедања, ослобођен је и св. Никола тамнице, и вратио се своме стаду и својим богоугодним дужностима. Био је и велики ревнитељ за чистоту учења хришћанске вере и Цркве. Као такав, борио се противу јеретика Арија, учествујући на првом васељенском сабору у Никеји 325. године. На том сабору, осуђена је аријевска јерес, и утврђени су осам чланова Символа вере.

Умро је и сахрањен у граду Миру.У целом хришћанском свету, од Индије до Британије, свети Никола је био

познат и признат као општи светитељ. По светитељском рангу хришћанских Божјих угодника долази одмах иза Пресвете Богородице, светог Јована Крститеља и светих апостола, па га Црква узима за началника и углед епископског чина, као правило вере и образац кротости. Као таквом, посветила му је Црква, као и апостолима, седмични дан четвртак, па га тог дана, у свим дневним богослужењима, спомиње, и његовим молитвама призива милост Божју на вернике.

Свети Никола има много епитета-назива. Слави се: као заштитник сиромашних и неправедно осуђених, спасилац од смртне опасности, од буре на мору и рекама. Зато је сваки брод у хришћанском свету имао икону са ликом светог Николе; а српско бродарство имало је светог Николу и као своју крсну Славу.

Посебно у византијском хришћанском свету био је у највећем поштовању. Тако, на пример, у комплексу зграда при храму Свете Софије у Цариграду, једна је зграда чак служила као а з и л, а посвећена је светом Николи.

Култ светог Николе је и код Срба врло распрострањен. У ствари, највећи број српских домова слави баш светог Николу као свог домаћег заштитника. И многи Божји храмови посвећени су св. Николи. Тако, на пример, и један од трију храмова у Пећској патријаршији њему је посвећен.

61

Његово тело почивало је у граду Миру све до 1087. године. Кад су Сарацени-мухамеданци освојили тај град, хришћански морнари узели су његово тело и пренели га у град Бари, у Италији. Ту је подигнут и храм, њему посвећен, у ком и данас почивају његове мошти. Дан преноса његових моштију у град Бари слави се 9/22. маја. Многи храмови узели су тај догађај као своју храмовну славу, и називају тај дан „летњи свети Никола“.

Целим својим животом и радом свети Никола је заслужено носио свој тропар и назив „правило вере и образац кротости, уздржавања учитељ, који је „смиренијем стекао високаја“.

Свети оче — Николаје, моли Бога за нас!

Свети Првомученик Стефан

27. ДЕЦЕМБАР

Прва хришћанска општина основана је у Јерусалиму.У педесети дан од Христовог васкрсења, на дан празника Педесетнице, апостоли

Христови били су у једној кући на молитви заједно са Маријом, Мајком Исусовом. По обећању, Господ Исус им је послао Духа Светога у облику огњених језика да их умудри и охрабри на дело проповедања Еванђеља свима народима, на разним језицима. Одмах после тога апостоли одоше пред храм да проповедају народу о животу и раду Господа Исуса Христа.

Апостол Петар ту изговори своју прву беседу о Христу ког су Јевреји распели тих дана, а Који је ускрснуо у трећи дан после Своје смрти и узнео се на небо. На питање народа шта треба да раде рекао им је да треба да се кају за грехе и крсте се за опроштај грехова, па ће примити Духа Светога.

Тај дан прихватили су Христову веру и крстили се многи људи у Јерусалиму, њих око три хиљаде (Дела Апост. 2, 41).

То је била та прва Хришћанска општина.Сви, који су веровали и крстили се, имали су све заједничко, и свако је добијао

хране колико му је било потребно за живот (Д. Ап. 2, 44-45).Бригу око раздавања хране народу водили су посебно изабрани људи. У почетку

било их је седморица, а звали су се ђакони — помоћници апостола.Први међу њима беше Стефан; затим је и назван архиђакон. Постављен на

ђаконску дужност непосредно од самих апостола Христових, он је своју дужност обављао са пуно жара и љубави за Христа, а чињаше и чудеса међу људима. Млад, пун вере и Духа, силан у делу и речи, посебно се истицао у проповедању вере у Христа Исуса, и изобличавао оне Јевреје, који нису хтели веровати да је Исус обећани Месија — Спаситељ.

У то време долазили су у Јерусалим многи Јевреји, који су живели изван Палестине у разним крајевима простране римске империје. Имали су у тим крајевима и своје богомоље-синагоге (или зборнице), на пример : у Египту, Либији, Малој Азији, Арабији (Д. А. 6, 9). Већина њих говорили су грчким језиком, као општим језиком у источном делу римске империје. Да би одржали у туђем свету своју националност, били су веома одани Мојсијевом закону и обичајима својих отаца. Ти Јевреји називани су и „грчким Јеврејима“, због грчког језика којим су говорили.

Одани свом закону (Мојсијевом) они су се жестоко препирали са Стефаном и са мржњом противили се његовој проповеди о Исусу Христу и новој вери. Не могући противустати премудрости и духу, којим говораше Стефан, они га оптужише да хули

62

на Бога и Мојсија, и побунише народ противу Стефана. Ухватише га и одведоше пред суд јеврејских свештеника и књижевника.

На суду, Стефан не само да се бранио него је још оптуживао судије и књижевнике, рекавши им да су увек извртали Божју науку, како они, тако и оци њихови. „Ви се једнако противите Духу Светоме, како оци ваши тако и ви! Кога од пророка не протераше оци ваши? Они побише оне који унапред јавише о доласку Праведника (тј. Христа) којега ви сада издајници и крвници постадосте (Д. ап. 7, 51-52)!”

Ове Стефанове речи изазваше гнев у свештеницима и старешинама. А кад Стефан још рече: „Ево, видим отворена небеса и Сина Човечијег (тј. Исуса Христа) где стоји с десне стране Богу (Д. ап. 7, 56)“ — судије затискиваху уши своје, и, навикнути да убијају пророке, осудише Стефана на смрт каменовањем. Тако и учинише: изведоше га изван града и убише га камењем (Д. ап. 7, 58).

Последње његове речи биле су: „Господе Исусе, прими дух мој!” Онда клече и повика иза гласа: „Господе, не прими им ово за грех! И, ово рекавши умрије (Д. ап. 7, 60)”. А људи побожни сахранише Стефана, и велики плач учинише над њим (Д. ап. 8, 2).

Тако је скончао човек који је први свесно и драговољно дао свој живот за Христа. Зато је и назван Првомученик.

Пострадао је 27. децембра, а било му је нешто више од тридесет година.На иконама слика се као младић у ђаконском стихару са орарем преко рамена и

кадионицом у десној руци.Тропар светом Стефану гласи: Подвизавао си се дивном борбом, првомучениче

Христов и апостоле, јер си, убијен камењем из руку безбожника, примио венац с неба, и Богу си се молио, вапијући: Господе, не упиши им ово за грех!

63

СВЕТИТЕЉИ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Сабор Српских Светитеља

30. АВГУСТ

Тридесети дан месеца августа Српска црква посветила је Сабору српских светитеља и просветитеља. Прослављање тога дана увек се преноси на недељу крајем августа. Осим тога свакоме од тих светитеља написана је и посебна служба у црквено-богослужбеној књизи званој „Србљак“.

(Напомена. Сви су они значајни и за историју и за црквено просветни живот српског народа, али сам ја овде унео беседе намењене само оним светитељима из Србљака који су иза себе оставили и своје задужбине.

Као такви, они су и најпознатији у народу. То су:1. Архиепископи: Свети Сава, свети Арсеније, свети Данило други, свети

Јанићије, свети Максим Крушедолски.2. Владари: Стеван Немања (Симеон Мироточиви), свети краљ Милутин, свети

краљ Стефан Дечански, свети цар Урош, свети кнез ЈТазар Косовски мученик. Њима сам прибројао и цара Душана због његових заслуга за Српску цркву и просвету: Законик и задужбине.).

* * *Из историје и целокупне наше народне традиције знамо ко су били ти наши

светитељи и просветитељи и учитељи. У једној црквеној песми — стихири — именовани су сви они за које зна историја и народна и црквена традиција.

На првом месту то су били монаси, исповедници и молчаници. Њихово животно начело било је: двапут размисли, и опет не говори! А кад проговориш нека то буде тако да може служити свима као правило за хришћанско владање.

Кад је свети Сава организовао самосталну Српску цркву и оснивао школе и манастире умножили су се и писмени монаси, који су тако постали и први просветитељи, на челу са светим Савом. Њихово учење било је и то да образован човек значи: човек, који, поред нагомиланог знања, има и образа, и поштења. Како онда тако и до краја света да то важи за свакога.

Као национални душебрижници усађивали су у народ и веру у сопствене снаге. Та вера — касније — подржавала је и наду у боља времена и онда кад се, за пола хиљаде година, угасила и држава и слобода српског народа.

У споменутој стихири (песми) именују се ти светитељи и по њиховој друштвеној припадности, и функцијама. Тако: спомињу се и они краљеви и краљице, кнезови и кнегиње, деспоти и деспотице, и сви други који су вери православној служили и тиме што су окитили нашу земљу дивним задужбинама: црквама и манастирима одакле су сви наши нараштаји црпели духовну снагу. Те њихове задужбине народ и данас посећује као света места и ходочашћа, а то је и најбоље завештање које се може оставити иза себе за свој народ, и у славу Божију.

Радећи као народни душебрижници светитељи су формирали нашег човека у духу еванђелске етике и морала, па је Црква у том духу формирала и свест у народу да се и идеја државе и слободе мора развијати у том духу.

То је историјска чињеница, потврђена и народном песмом и целокупном писменом и усменом традицијом. Отуда је српски народ у свим приликама био државотворац, увек из пепела поново стварао своју државу. То је у исто време и заслуга Српске цркве и њених светитеља, а нешто што треба да се каже на дан њиховог Сабора.

64

Зато, браћо и сестре, посебно кад посећујемо њихове задужбине, приклонимо тамо главе пред њима, и рецимо: свети наши просветитељи и учитељи, молите Бога за нас да не би у нас вера малаксала! Ми вас нисмо напуштали јер смо веровали у ваше молитве пред Богом за нас. Они, који су се због нечег уплашили ти су вас напустили. Многи су чак и отпали од Цркве, јер су више поштовали земаљску славу него Божију.

Ипак, ако нас неки од тих што су напустили Цркву упитају и за српске светитеље, све што можемо то је да таквима поручимо: браћо, кад вам, и ако вам, ваше одсуство (па и отпад од Цркве) падне тешко на савест, и буде вам неугодна духовна празнина ван Цркве, вратите се Цркви својој! Јер: слађе је враћање Мајци, него каскање за туђом маћехом; поготово ако будете обманути у сујетним надањима својим! Осим тога, слађа је и богатија жетва на својој њиви него пабирци на туђој.

Вратите се онда својим светитељима и светоме Сави! Они нису никада били ни удаљени од нас, можете им се увек вратити, и обратити. Они вас увек чекају, као што су кроз векове чекали и видели многе покајане где се враћају са гробља својих преварених надања: политичких и друштвених, као и разних својих других амбиција. А обманути су најчешће они који су се везивали само за оно што је несигурно и пролазно на земљи. Јер, кад дође крај тек онда увиде да сва земаљска блага, па чак и многе сујетне амбиције нису никаква одговарајућа и адекватна плата за сав онај уложени труд док су то постигли, као и сав претрпљени страх, па и понижења, да стечено не изгубе.

И, поново да рекнемо; свети наши учитељи и просветитељи, молите Бога за нас! Ближи сте Богу, а молитва ваша чистија је и несебичнија од наше, јер наша је увек оптерећена и сувишним бригама, и замућена себичним жељама и плановима. Осим тога, све је данас још и компромитовано, а све друге духовне вредности (ван Цркве) стављене су под сумњу. Једино ви, светитељи наши, остадосте међу нама као некомпромитовани праведници! А, писано је: праведник ће довека и са похвалама живети у успомени свога народа. Зато вас ми и посећујемо широм отаџбине наше: по свим вашим задужбинама, споменицима, и светлим гробовима.

Браћо и сестре! Ми, који смо прихватили наук наших светитеља, и у томе живимо, ми верујемо и говоримо да на земљи има много људи и добрих и достојних нашега поверења, само је потребна повољна прилика да би их човек упознао. Није ли и ово та прилика за нас Србе да се још више поверимо онима који су увек били са нама, а то су ови наши светитељи. Јер, и за много ситније заслуге људи су добијали име просветитеља. А многи од тих наших носе и назив с в е т и т е љ а, па смо чврсто уверени да су они то не само у срцима нашим него су то и пред Богом. Стога, за њихово дело није довољна само формална благодарност, него смо то њихово дело положили и у ризницу наше савести. Ту га чувамо као наш трајни дуг. Исто тако, свесни смо да тај дуг вероватно никад нећемо моћи потпуно ни измирити, него ћемо им остати дужни занавек.

Ми то чинимо и на овај дан кад нас и Црква наша позива у песми речима: „Хајдете, православни сабори, дођите сви скупови српски, да одамо хвалу празнику српских Светитеља, и рекнемо им: молитве наше не презрите, свети Оци наши, него пружите утеху и јединство онима који вас усрдно призивају у помоћ у времену овом кад још само у вас имамо поверења!“

А, пошто себе не сматрамо увек достојнима, то се и не дивимо себи самима, него се увек обраћамо Богу, и свакодневно говоримо: не нама, Господе, не нама, него имену Твоме нека је слава, и успомени ових наших светитеља! Амин.

Свети Сава

14. ЈАНУАР

65

Нема човека који ће данас говорити о Св. Сави, а да ће казати нешто што већ није казано о животу, раду и значају његовом за српски народ. Мени зато остаје само да у најкраћим потезима изнесем главне моменте о његовом раду.

Св. Сава је рођен 1175. године као трећи син великог жупана Стевана Немање. У времену кад је Стеван Немања ујединио већи део покрајина у којима су Срби живели и држава почела да расте, дао је Немања свом трећем сину име Растко. У својој 17. години Растко одлази у Св. Гору Атонску, тамо се закалуђерио и добио име Сава. По Савином наговору одрекне се и његов отац Стеван Немања владарског престола, па се у својој задужбини Студеници закалуђери 1196. године, добивши монашко име Симеон. После годину дана отиде и Симеон у Св. Гору код свог сина Саве. Тамо је Симеон и умро 1200. године.

У Св. Гори Симеон и Сава подигли су за Србе монахе манастир звани Хиландар који ускоро постаде српски средњевековни универзитет и расадник културе у трајању неколико стотина година.

Кад су крсташи освојили Цариград 1204. и заузели већи део Византије, погоршале су се политичке прилике и у Србији, због борбе Савине браће око власти. Сава узима тело Симеоново и врати се у Србију да би над мртвим телом свога оца измирио браћу. У том је и успео. Тело Симеоново сместио је у ман. Студеницу и ту се сам настанио, 1207. год. као игуман Студенице, која тада постаде центар и црквеног живота и центар писмености за ондашњу Србију. За 10 година рада у Студеници Св. Сава је поставио темеље за најзначајније дело у српском народу, дело по ком је постао оно што нико ни до њега ни после њега није био у српском народу.

Желећи да Србију унапреди у сваком погледу он вредно ради на оспособљавању младих кадрова за црквено-просветни рад, по угледу на Грке и Византију. Његова девиза је била да младе кадрове не треба узимати са стране него их треба наћи у свом народу и подизати их сопственим снагама и у духу сопственог народа. Да би у томе успео он оснива школе и подиже манастире у којима су се припремали млади људи за српске свештенике и друге културне раднике. Све то радио је у циљу да би ослободио српску цркву од вођства грчког и латинског свештенства, који су се отимали за власт над српским народом и цепали народ и културно и политички.

Кад је оспособио довољан број младих људи за свештенике и монахе отиде Св. Сава у Никеју, где је тада било седиште цариградског патријарха и издејствује самосталност Српској цркви, 1219. године. Као њен први Архиепископ спровео је црквену организацију тако што је целу територију српске државе поделио на 9 епископија и на сваку епископију, место Грка, поставио Србина за епископа да се стара о целокупном црквенопросветном животу у епархији и о свештеничком подмлатку. За седиште архиепископа одређена је његова задужбина манастир Жича.

Даље, Св. Сава је и наш први књижевник. Он је написао прво оригинално дело на српском језику. То је кратка биографија његовог оца Стевана Немање, тј. св. Симеона. Књига је у саставу Студеничког типика. Дакле, Св. Сава је човек који је написао прву српску књигу. „Та књига — како рече један књижевни критичар — представља прву демократизацију наше културе, том књигом он је тадашњу феудалну културу приближио језику себра и народа и тако усмерио путеве образованости ка широким народним масама”. Тим делом Сава је дао правац српском стилу и језику ондашњег времена. По мишљењу наших научника то је још и данас један од најбољих наших списа, трезвено, јасно, одређено компонован, чак и стилски најбоље. „У много чему та Савина књига била је касније узор руској, македонској, румунској књижевности“ [Б. Ковачевић].

Ето, зато је Св. Сава назван духовним оцем српског народа, тј. он је темељ не само наше црквене самосталности него и опште културе. Он се први борио за нашу,

66

српску културну индивидуалност у овом нашем простору. Сви каснији српски нараштаји иду само и једино његовим путем па нас је Св. Сава, преко њих, увео и у светску културну историју. Тр се очитује на свим књижевним, грађевинским, уметничким и свим другим културним производима тога и каснијег времена.

По једнодушној оцени Св. Сава је и политичка личност првога реда у свом времену. Све најважније, како унутрашње тако, и нарочито, спољне државне послове обављао је на најбољи и целисходнији начин за ондашњу младу српску државу и народ. Што се немањићска држава брзо стабилизовала и унутрашње и спољашње главна је заслуга Св. Саве, који је водио и све државне мировне преговоре са завојевачима на српску државу и успешно их свршавао.

И, даље, Св. Сава је и творац нашег српског националног имена. Пре њега, Срби су се називали: Рашани, Зећани, Топличани итд. према топографском називу краја у ком су живели. Св. Сава пак уводи за све те покрајинске називе један назив: Срби, па се и по томе назива духовним оцем српског народа, и тако је био и остао кроз 700 година појам и носилац нашег националног јединства.

Најездом Турака и пропашћу српске средњевековне државе велики део народа повлачи се испред Турака у крајеве Угарске. Кад су Турци освојили и Угарску Срби су у тим крајевима први дигли устанак противу Турака и на својим заставама носили су лик Св. Саве као симбол националне државе и Цркве. У исто време Срби у Херцеговини дигли су били устанак против Турака и заклињали се у манастиру Милешеви на гробу Св. Саве да ће се борити за онакву државу и Цркву како је то Св. Сава био уредио. Зато Синан-паша, пошто је угушио тај преурањени устанак Срба, а да би заплашио Србе, нареди да се донесе тело Св. Саве из Милешева у Београд и спали на Врачару, 1594. године. Сто година касније, опет због неуспелог устанка, Срби беже из Србије у Угарску, 1690. године. То је тзв. велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

Верни својој светосавској Цркви и писму, Срби се и у крајевима Угарске боре за своју националну и црквену самосталност. Главни ослонац и путоказ у тој борби био је увек ауторитет Св. Саве. Његов духовни утицај био је тако јак да већ у 17. веку Св. Сава није био само локална српско-православна величина него једно име за ког се везивала мисао о ширем уједињењу свих јужних Словена, [како то потврђује и хрватски писац Андрија Качић-Миошић, кад каже да „калуђера Саву све словинске земље славе“.] Отуда, дакле, темељи наше културе нису од јуче нити од данас до сутра. Солидност тих темеља је таква да се на њима могла градити зграда нашег опстанка кроз седам стотина година.

Због свега тога Св. Сава није остао само као црквена величина него су га у 19. веку у Аустроугарској српски црквено-политички народни сабори прогласили и за школског патрона, тј. покровитеља школа, па се његов дан прослављао и као дан школе и просвете. Исто тако у тек ослобођеном делу Србије под Карађорђем, култ Св. Саве враћа се у све области и форме новог државног живота. Кад је 1831. године Вук Караџић постао први председник магистрата прве општине београдске вароши, одмах се саветује са својим сарадницима да Св. Саву прогласе за заштитника — покровитеља свих школа у Србији. Тај предлог реализован је десет година касније законом, то јест 1840. године.

Ето то је Св. Сава био и значио и остао за нас све до данашњег дана.Он је био једина личност српског народа што нас је држала уједињене где год да

смо се налазили, у ком било крају света за протеклих 700 година. У њему, само у њему били су Срби уједињени без обзира на све културне, политичке, верске и друге утицаје и прилике кроз које је пролазио српски народ.

Па и ми, ововремени Срби, који смо остали на свим линијама уз Св. Саву, знали смо и знамо шта му дугујемо. Ако пак не знамо чиме се тај дуг све може испунити,

67

мислим да се не варам ако кажем да се тај дуг, макар и само као симбол овога дана, може испунити и овако: кад би постојала само једна молитва у виду жеље за наше духовно-националне и верске тежње то би била у првом реду она строфа у светосавској химни, која гласи:

Да се српска сва срцаС тобом уједине,

Да живимо сви у слозиСвети Саво ти помози!

Свети Максим епископ сремски

18. ЈАНУАР

На крају сваке свете литургије свештеник у отпусту спомене српске светитеље: Саву, Арсенија и Максима. Данас је дан тога светог Максима, па ћу да вас подсетим на живот и рад тог нашег светитеља.

Син Ђурђа Бранковића, деспот Стеван Слепи био је изгнан из Смедерева и отишао је у Албанију. Тамо се (1460. г.) оженио Ангелином, рођаком Скендербега. Тамо му се родило троје деце: Ђорђе, Мара и Јован. Из Албаније прешао је Стеван у Италију, где је живео све до своје смрти.

Његов старији син Ђорђе (рођен 1462.) у калуђерству је назван Максим. Своје школско образовање добио је у дому својих родитеља у Италији од придворних калуђера. Кад је умро деспот сремски Вук Бранковић, звани Змај Огњени (синовац Стевана Слепог) угарски краљ Матија Корвин позове Ђорђа и Јована да дођу у Срем и преузму деспотско достојанство, и имања Бранковића у Срему. Они са својом мајком Ангелином крену из Италије и преко Беча дођу у Будим 1486. године. Ту краљ Матија постави Ђорђа за сремског деспота и даде му градове: Купиник на Сави и Сланкамен на Дунаву, а Јовану даде град Беркасово код Шида.

Краљ Матија настојао је да Ђорђа ожени својом рођаком Изабелом, међутим, у житију Максимовом пише да до женидбе није дошло, него само до веридбе, из разлога што је Ђорђе захтевао да Изабела пређе у православну веру, а она на то није пристала, па су се разишли.

1496. год. после десет година деспотовања, Ђорђе се изненада закалуђери, ноћу, у Купинову, не обавештавајући претходно о тој својој намери ни мајку ни брата, и узме име Максим. На његово место краљ постави за деспота сремског брата му Јована.

У житију Максимову стоји да је оп после монашког пострига отишао у манастир који је сам подигао између 1499—1502. године, као монах. То је манастир Хопово у Фрушкој Гори. У чин јеромонаха рукоположио га је митрополит бугарски Калевит, кога је Максим у том циљу и позвао да дође у Срем. Том приликом рукоположио је Калевит и више других лица за свештенике, које је Максим одабрао. У то време, и како се то каже, Пећска патријаршија беше опустела, па није било ни Србина патријарха, нити којег Србина епископа у Србији, јер су у то време у свим областима Србије имали црквену власт охридски архиепископи и епископи Грци. По неким историчарима, тај митрополит Калевит био је Србин из породице деспота српских Бранковића, па је Максим зато позвао баш њега да дође и рукоположи та лица у свештеничке чинове.

1502. год. изненада умре брат Максимов деспот Јован. Краљ опет понуди Максиму деспотско достојанство, али је Максим ту част одбио, јер се био одрекао световних послова и посветио се уређењу српске Цркве. Деспотом сремским постаде Иваниш, Хрват, католик, који се оженио удовицом деспота Јована, и по том основу

68

заузео сва имања породице Бранковић у Срему. Због тога Максим са мајком напусти Срем и отиде у Влашку, 1504. године. Војвода влашки Радул са својим црквеним сабором изабере Максима за влашког митрополита, 1505. године.

Максим је тамо провео 7 година. Између осталих послова, корисних за државу и Цркву, основао је тамо прву штампарију за штампање црквених књига на старословенском језику.

1512. год. враћа се са мајком Ангелином у Срем и поново преузима црквене послове, поставши митрополит београдско-сремски за све крајеве јужне Угарске где је било Срба, као и за крајеве око Београда, који је тада био у власти угарских краљева, све до 1521, када је Београд потпао под Турке.

Са мајком Ангелином, уз материјалну помоћ румунског војводе Њагоја Басарабе, Максим је подигао у Срему највећи српски манастир Крушедол (од 1512—1514). Ту је преместио из Београда и седиште епископије. Ту је и умро 18. јануара 1516. године. Његовом смрћу угасила се породица Бранковића, деспота. Седам година после смрти проглашен је за светитеља и написана му је служба. По Бранковићима се Крушедол назвао „Деспотска Обитељ“.

Кад је Евгеније Савојски победио Турке код Петроварадина (1716. год.) Турци су се повлачили поред Крушедола па су га 137 августа спалили. Претходно су исекли сва тела породице Бранковића,остала је само рука мајке Ангелине, и владике Максима. Манастир је касније обновљен па су ту били сахрањени и два пећска патријарха: Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Шакабента. Од знаменитијих Срба ту су сахрањени: гроф Ђорђе Бранковић, писац „Хронике“; Стеван Шупљикац, први и последњи војвода „Српске Војводине“, па кнегиња Љубица супруга кнеза Милоша, па краљ Милан, и други.

Епископ Максим, попут Светог Саве, хтео је да организује Српску цркву у крајевима где је она још била слободна, после пада Србије под Турке, 1459. Желео је да јој улије снаге и полета у новим крајевима и новим условима. Имао је намеру да све Србе у Јужној Угарској прикупи и повеже, духовно уједини, и оснажи за борбу противу страних и туђинских духовних власти.

Због тога се био и закалуђерио, као оно Свети Сава, и световну власт предао је другима. Чак је и судбину Светог Саве дочекао: као и Светог Саву, и његово тело Турци су спалили, али, дабоме, нису тиме могли спалити и његов значај за Српску цркву и српски народ. Зато га црквена песма (из његове Службе) овако карактерише: „У свему си ишао стопама својих духовних прародитеља Симеона преподобног и Саве светога. Тиме си од Христа Бога славу и вечни мир добио. Стога, свети оче Максиме, моли Бога за нас!“ Амин.

Стеван Немања

— СВ. СИМЕОН МИРОТОЧИВИ — И СВЕТИ САВА

13. ФЕБРУАР

Даном смрти завршава се венац година и дана једне личности. Црква сматра да се тек тада молже говорити о животу те личности.

13. фебруара (по црквеном календару) дан је смрти српског великог жупана Стевана Немање, у монаштву названог Симеон Мироточиви. Рођен је у Зети (данашња Црна Гора) као најмлађи син жупана Завиде. Велики жупан Рашке постао је 1168. године, после великих и напорних борби око уједињења српских области у једну чвршћу државу него што је то до тада било.

69

Искрено одан вери и дубоко побожан, Стеван Немања учинио је оно што мали, врло мали број владара, пред крај живота, чини: одрекао се престола и власти, да би крај свога живота посветио Богу и души својој. На дан Благовести 25. марта 1196. године то је учинио на сабору одржаном у Расу. Одмах се затим закалуђерио и као монах Симеон отишао у своју задужбину манастир Студеницу. Његова супруга Ана такође је примила монашки чин и, добивши име монашко Анастасија, повукла се у један женски манастир.

Две године живота у Студеници провео је Симеон, а онда одлази у Свету Гору Атонску код свог сина Саве. Да би што већи број младића Срба могли долазити у Свету Гору за монахе и на школовање за свештенике, Симеон откупи тамо једно земљиште, на ком су биле развалине — рушевине старог манастира Хиландара, и подигне ту нови манастир Хиландар, једини манастир српски у Светој Гори, који је кроз векове имао улогу нашег средњевековног Универзитета.

У том новом Хиландару Симеон је поживео још осам месеци, и умро је ту на рукама свог сина Саве монаха, 1200. године, 13. фебруара.

После годину дана Сава сазове калуђере светогорске у Хиландар ради годишњег парастоса Симеону. Сабор светогорских монаха нађе да је тело Симеоново нетљено, те прогласи Симеона за светитеља, а Саву благослови да му напише житије и службу.

Тако је Српска црква добила новог светитеља, Симеока Мироточивог, а народ српски и Црква добише у личности Саве Немањића свог п р в о г п и с ц а и к њ и ж е в н и к а. Тако је и српска књижевност потекла из Хиландара. Песма је то дивно исказала речима: Там' почетак српској слави, Свети Сава где борави.

Дакле, у Хиландару је почетак и светитељства Немањића, и почетак српске културе. Тиме почета, српска књижевност и српска култура развијала се отада у разним историјским условима све до данашњег дана. Све што је отада доброга стварано на културном терену стварано је н а т о м т е м е љ у, који стоји већ преко 700 година. Ово је потребно истаћи и због тога што наш ововремени човек ретко помишља на то да је Свети Сава и отац наше књижевности, а повод да се отпочне писање српске књиге био је опет живот једног светитеља: светог Симеона Мироточивог — Стевана Немање, оца српске државности.

Стеван Немања је први владалац наше средњевековне, Рашке државе, који је покушао, и успео, да уреди државу и на верским културним основама, јер је и верско стање у то доба имало и највећи политички значај. Он је то верско-државно питање средио на овај начин:

1. Истребио је богумилску јерес јер је добро уочио да држави прети највећа опасност од те секте, која је одбацивала све тадашње државне, верске и друштвене норме и облике живота, и тиме рушила саме темеље државе. Богумили се разиђоше из Рашке; већина их отиде у Босну, а касније, кад су Турци завладали Босном, многи пређоше у ислам. (Босна је пала под Турке 1463. год.).

2. Немања није кидао везе са римском Црквом јер је имао и велик број римокатолика у западним крајевима своје државе, и у Приморју. Такве његове политике држали су се и његови наследници — Немањићи,

3. Православну веру — грчког обреда — узео је за државну веру, јер је већина житеља, у областима које су чиниле језгро државе, били наклоњени православној Цркви. Та Црква, проповедајући (касније) Христову науку на Савин начин, проповедала је тиме и право на самосталну државу и Цркву, независну и од Грка и од Латина. Народ је ту Цркву назвао: Српском — светосавском — Црквом. Зато је уз појам „слободне државе“ ишао увек и појам „слободне, аутокефалне Цркве“. Свети Сава је та два појма везао у један. Да ли је то увек било добро за саму чистоту верског, еванђелског учења, то је друга ствар, али је историјски факат да је Српска црква, како

70

ју је замислио Немања а остварио Св. Сава увек била и носилац државности и народне слободе, што није увек био случај са Црквама других народа.

Слободно можемо тврдити да је у нашој историји Српска црква била за народ и народни интегритет важнији фактор и од државе. Јер, наше државе, као војничке и политичке творевине, често су се ломиле и падале. Више пута смо у нашој историји — све до наших дана — губили државу, али нисмо губили веру (Цркву), па смо на том темељу, и помоћу њега, поново стварали државу. Они, који су, пропадањем државе, отпадали од Српске цркве, отпадали су и од српсгва, и налазили се, стотинама година, у супротном и војничком и политичком табору. И то је историјска чињеница!

И тако, ако за икога важи она, већ историјска, истина да вера стоји код колевке једног народа, онда би у нашем случају, могли казати да је наша вера стајала и уз колевку сваке наше нове државе, стваране после непријатељских најезда.

И још да кажемо: тиме се може схватити и Немањина, и свих његових наследника, ревност у подизању цркава — храмова и манастира, задужбина. То су били носиоци те наше вечне тежње за својом самосталном државом и слободом.

Сам Стеван Немања, као велики жупан, подигао је доста храмова од којих су најважнији Студеница и Ђурђеви Стубови у Србији, и Хиландар у Светој Гори Атонској. Њега је Немања ставио под заштиту српског народа и српске државе. Тиме је Хиландар био у многоме везан и за судбину српске државе и српског народа, па му је и моћ расла или опадала са том судбином. Био је, дакле сведок и наших падања и наших уздизања, и све до данас и чувар нашег духовног интегритета и јединства, као помагач Српској цркви у томе послу.

Браћо и сестре! Народ сматра светитељима, и кроз столећа слави, само оне људе који су својим делима и животом извојевали часно место у срцу свог народа. Својим животом и радом, особито својом побожношћу и задужбинама, свети Симеон и Свети Сава показали су нам да слава отаџбине не мора увек да почива на количини оружја, нити на сузама и понижењу других и на туђем проклетству, него да славу отаџбине — а то су и дела светог Симеона и Светог Саве — може б л а г о с и љ а т и цео народ кроз стотине година и певати им литургију „и овога и онога света“.

О спаљивању тела Св. Саве

27. АПРИЛ

На данашњи дан, године 1594., спаљено је тело Св. Саве. Према томе, сам дан намеће нам тему па ћу и ја да говорим, овај пут, о п р и л и к а м а у којима су Срби тада живели и о разлозима који су довели до тога да Синан-паша спали тело Св. Саве.

Прво о верско-политичким придикама српског народа у то доба. После косовске битке 1389. год. Срби су некако успевали да одрже своју државу, мада и раскомадану, још 70 година. Међутим, падом Смедерева 1459. год. Турци су коначно освојили целу Србију и тиме је, за целих 400 година нестало српске државне самосталности.

Турско државно уређење било је на верској основи. Султан је био врховни поглавар државе и вере, која је била мухамеданска. Тој вери морао би., у принципу, да припада сваки његов поданик. Али, ако неко није хтео припадати тој вери, а није био ни присиљаван, тај се морао откупљивати сваке године за свој живот. Тај откуп за живот који се називао харач, ишао је директно султану, као апсолутном господару свачијег живота у његовој држави. Остале дажбине, које су плаћали хришћани, или ђаури, биле су: десетак од свега. који је ишао у корист месних власти, и кулук. Обе те дажбине сакупљали су од народа у почетку сами Турци. Разуме се да је ту могло бити, и било је, злоупотреба. Осим тога био је још и данак у крви, тј. узимана су мушка деца од Срба и

71

одвођена у Једрене. Ту би их турчили и васпитавали за јаничаре, службенике и државнике.

Захваљујући баш тој околности, положај Срба није се е к о н о м с к и много изменио ни погоршао доласком Турака, јер су ти Срби потурчењаци штитили српски народ у границама закона. Најзначајније дело тих Срба — потурчењака било је обнављање Пећке патријаршије 1557. године. Наиме, Пећска патријаршија била се угасила после пада Смедерева. Главна заслуга за обнову Пећске патријаршије припада везиру Мехмеду Соколовићу, Србину потурчењаку. Он је свога брата, или блиског рођака, калуђера манастира Милешева, Макарија Соколовића, поставио за патријарха обновљене Пећске патријаршије.

Тиме се ситуација српског народа у многоме побољшала. Осим верске, патријарх и епископи имали су сада и с у д с к у власт над српским народом, па су они тиме постали и политички вођи српског народа и његови заступници код Турака. Готово сви крајеви у којима су Срби живели потпали су тада под власт Пећске патријаршије, која је тада бројала 40 епископија. Патријарх и епископи путовали су слободно по свим крајевима и селима и расправљали народне спорове и поучавали народ у свему, и сакупљали од народа харач и предавали турској државној каси. Њихов суд био је врло праведан, па су им се, понекад, чак и муслимани обраћали за суд. И, као што се раније народ груписао око властеле, али се тиме и цепао, јер је и властела била поцепана и несложна, сада се почео груписати око патријарха, владика и свештеника и у њима је нашао уједињене, ие само верске него и политичке поглаваре. Један наш данашњи професор историје то овако образлаже: „Како се у турској држави народ делио по вери — што је и природно за једну теократску државу каква је била турска мухамеданска држава — то је сада и црква постала прави политички представник српског народа и као таква она је снажно деловала на очување јединства српског народа под турском влашћу. П р и п а д н о с т Пећској патријаршији је одвајала од осталог неправославног становништва и оне делове српског народа који су се раније населили у Хрватској и Угарској, па је припадност православној цркви у тим крајевима представљала и припадност српском народу.” Отада, тј. од патријарха Макарија Соколовића па све до укидања Пећске патријаршије 1766. год. историја Цркве постаје и историја српског народа.

Под нашим феудалним политичким вођама, после Немањића, ми Срби нисмо могли извршити своје уједињење, услед противности интереса тих наших феудалних поглавара. Под вођством патријаршије ми смо га, ето, извели мада смо живели у две противничке државе — Турској и Аустрији. Дух децентрализације и разједињавања који је у 14. и 15. веку довео до пада нашег царства и наше државе, ишчезао је сада и место њега се моћно развија централистичка уједињавајућа снага Пећске патријаршије. „Отада више ни један сепаратистички српски покрет није могао да се јави, а још мање да се одржи“, пише наш историчар Ћоровић.

Осим тога није ни мало тешко доказати да је чак један велики део наше епске народне поезије калуђерског, манастирског порекла, односно производ културе стечене у манастирима баш тога доба. Калуђери су, углавном, те песме састављали, а гуслари певали на саборима пред манастирима. Ту је, углавном, негована немањићска традиција јединствене државе, тим пре што су Немањићи били и задужбинари. И, дакле, тек са нестанком властеле, а то се десило падом државе под Турке, могла се та немањићска традиција јединства неговати у свим крајевима где су Срби живели. Тако су и настале оне народне песме које су сада о властели могле слободно да се изражавају, па чак смеле и да кажу: „Великаши, проклете им душе, на комаде раздробише царство“.

Пећска патријаршија, па дакле и цела Српска црква, није до пред крај 16. века ступала у борбу са турском влашћу. Али, промене које су настале крајем 16. века и почетком 17. века нагнале су Српску цркву на ту борбу, па се и ситуација и Цркве и

72

народа нагло погоршала тиме. Ево како је дошло до тога. Да би зауставили Турке на својим границама и Млетачка република и Аустрија настојале су сада да створе неку врсту хришћанског савеза против Турака. Ту се умешао и папа Климент VIII, који је хтео да неким политичким успехом код православних народа на истоку поправи углед Римске цркве, јер је тај углед много опао у очима и самих римокатолика, отцепљењем протестаната на западу. Да би задобио Србе за тај савез и борбу против Турака, папа је почео слати у крајеве где су Срби живели, емисаре, који су наговарали српске свештенике и епископе, па и самога патријарха у Пећи, да се дигну на устанак против Турака.

Главни папин изасланик и повереник опат Александар Предојевић упућен је у источне земље, тј. где су живели православни, а посебно Срби. У ствари и Млетачка република и Аустрија нису мислиле озбиљно на рат него су више желеле да ослабе Турке тиме што ће се Срби подићи на устанак и привлачити на себе Турке и тако их слабити унутар саме турске државе. Особито кад су Турци претрпели велик војнички пораз код Сиска 1593. године, мислило се да је време за устанак сазрело. Устанак је и букнуо прво на истоку, у Банату и Ердељу, па се проширио све до Јадрана. Али, Турска је била још сувише моћна. Заповедник турске војске Синан-паша, Србин потурчењак, брзо продре у Ердељ и Банат, растера устанике, којима је на челу био вршачки владика Теодор. Владику Теодора ухвати, жива одера и испече на ватри. Одатле дође Синан-паша у Београд, па сазнавши да је устанак избио и на југу, где му је центар био манастир Милешево и да су устаници на својим заставама носили лик св. Саве, што је имало да символизује борбу за обнову немањићске државе, нареди Синан-паша свом војводи Ахмед Оћуз бегу да оде у Милешево и донесе тело св. Саве у Београд. Ту, на Врачару, на данашњи дан, 27. априла по старом календару, 1594. године, спали Синан-паша тело св. Саве да би тиме заплашио устанике у крајевима на југу, где је устанак избио са знањем пећског патријарха Јована, а под вођством херцеговачког војводе Грдана. Међутим, и тај покушај устанка на југу убрзо је пропао. Нити је папа послао помоћ, јер је и сам био немоћан и ослабљен верским ратовима између римокатолика и протестаната на западу, нити је помоћ Србима дошла из Аустрије и Млетачке реиублике. Тада је и настала изрека: „Латини су старе варалице“. Сви су они рачунали да ће Срби обавити главни посао1 и за њихов рачун.

Тако је, ето, цео тај први покушај ослобођења од Турака пропао и ситуација Срба у Турској нагло се тиме погоршала, пошто су Срби сада изгубили дотадашње поверење турских власти, које су се отада према Србима почеле односити непријатељски, све до коначног ослобођења Срба од Турака у 19. веку.

Видовдан

15. ЈУН

О нашем Видовдану, као Косову, говори се и пише још од косовске битке између Срба и Турака 1389. године. Сви знамо шта се тада догодило: због неслоге и ривалства око

1 После спаљивања тела и пропасти устанка за ослобођење од Турака, нарочито су тешки дани наступили за Цркву. Српски летописи из тога времена забележили су и ово: „Пусти цар, Султан Селим, ил јазидџи, тј. пописиваче, и продаст церкви и манастири по всјем царством јего”. Они манастири, који се нису могли откупити, продати су, па су се из њих калуђери разбежали. „Продаја цркава и манастира — пише историчар — није само донела приход државној каси, него је дала и прилике да турски великаши дођу до јевтине грађе за своје задужбине — џамије. Вероватно је из тих разлога порушен, поред других, и манастир светих Архангела код Призрена, најлепша црква у Српству, задужбина цара Душана. Од тога материјала направљена је Синан-пашина џамија у центру Призрена.

73

власти великаша, Срби су изгубили ту битку, од које се нису опоравили све до 1912. односно до 1918. године у ослободилачким ратовима.

А смисао видовданске поруке у томе је да су Срби на Косову изгубили само војску, изгубили оно што је и иначе пролазно, али су одржали оно што је непролазно, одржали су веру и дух. А дух је оно што оживљава и подржава у народу животне снаге. Народи су често губили ратове, а одржали су се кроз историју само они који су сачували своју веру и дух. То им је одржавало и национални интегритет и јединство.

То је случај и са нашом видовданском поруком, па и коренима наше духовно моралне снаге и вере на опстанак на овој балканској ветрометини. То је увек била и тема сваког нашег Видовдана, као националног празника.

Тако и сада, кад са овога места говоримо о Косовском Видовдану није у питању Косово као земља, као територијална политичко-административна покрајина, где Срби, у слободи коју су — 1912. године — сами извојевали, сада живе у страху и стрепњама. Живе, такорећи, и без своје културне оријентације, гледају у маглу, и очекују нешто што никако не долази као спас, чак ни као утеха, па и свој спас од варварства, суровости и мрака виде једино у бежању са своје вековне груде. А сусед се подмукло смеје њиховој безнадежности, јер зна и ко је за то крив, и ко је за то одговоран, а тај не одговара ни пред ким.

Не, није сада о томе овде реч, нити о томе како, такозвани напредни интелектуалци, лицитирају некакву своју усмерено напабирчену мудрост, која нема никакве везе са вековним тежњама српског народа. Ту своју мудрост они сада крчме и продају за некакво наметљиво папирнато братство тамо где братства нема, нити га је икада било, него има само некаквог неискреног и силом прилика наметнутог, а неприхваћеног, такозваног, заједништва, и лоше прикривене нетолеранције.

Не, не бих ни о томе, и о таквом Косову да говорим, јер и то је познато свима, а поготово онима који се само праве да то не знају. Осим тога, то од нас овде и не зависи. Него, нешто друго је у питању: реч је о Видовдану не само као о духовно верском празнику, него је Видовдан и наше српско етичко-морално опредељење и национално завештање, као порука, из прошлости за садашњост, да бисмо проверили себе и своју спремност да бранимо макар основне људске слободе. Завештање и порука за борбу противу свих тлачитеља и свих поробљивача, и гушења народне слободе. А та наша слобода, као видовданска порука и задужење постигнута је у болу и страдању целокупног српског народа у свим крајевима где Срби живе. То је смисао и суштина теме нашег Видовдана, то да се не заборави!

И, ето, баш због тог нашег страдања хтео бих да кажем и нешто о нама, нама самима. И да се запитамо: како се ми сада односимо према Видовдану, који је био извор нашег историјско-националног патриотизма?

Ево како, браћо и сестре! Кад сте данас долазили у онај свети храм да одате поштовање свим борцима за наше слободе, веру и отечество од Косовског Видовдана па до наших дана — нисте на улицама Београда приметили ништа празнично, а најмање нешто видовданско! Ничије, ни најбодрије око неће видети у нашем граду неки знак да је данас Видовдан, празник не само црквени него и народни, српски, историјски, етички. Нигде једне српске заставе, па макар и на пола копља! Не, нигде, никаквог знака ни обележја, ни приватно ни као град Републике Србије — Београд — сада не исказује никакво поштовање према видовданским херојима, ни као једночасовну комеморацију, чак ни такозваним минутом ћутања!

Шта то значи, браћо и сестре? Зар више ни Видовдан — чисто национални празник српског народа, — не заслужује да га се српски народ сећа макар и само као п о у к у, да не би заборавили на своје корене, своју славу, али и као п о р у к у, која је наше претке храбрила. Храбрила их не само да лакше поднесу зулуме завојевача него је нашим прецима уливала и наду на боље дане, и подстицала их на борбу за слободу. То

74

је била искра, која је знала жижак народног патриотизма распалити у велики огањ, који је обасјавао све крајеве у којима су Срби живели.

Да ли су се преварили наши преци у својим историјским надањима? Нису се преварили, јер видовданска порука била је кроз 500 година извор и нашег патриотизма све до наших дана, и остварила се у мери каквој се многи нису ни надали. Тај, и такав, видовдански, патриотизам није имао никакве везе са оним израбљивачким, па и циничним политичким, бајаги патриотизмом, какав су — за последњих 150 година од ослобођења од Турака — упражњавали појединци, или целе групе, династије и партије, и држали као неки свој монопол, а Срби, као народ, увек били у губитку на политичком терену. Били у губитку, јер такви наши политичари падали су на политичком испиту увек, до данашњег дана!

Падали: нешто због оних са стране, који су се мешали у наше историјске токове и ометали интересе народа, нешто пак због наивног поверења у оне којима се није смело веровати. А највише падали су српски политичари због оних који се нису ни борили за слободу као с в е т и њ у, него натуривали своју пролазну и силом наметали политичку конјунктуру, у жељи за брзом каријером и лакомим добитком.

А прави, истински био је само видовдански патриотизам, каквим је био прожет цео српски народ, без обзира на политичке деобе на такозване деобе, наше политичке и такозване ваше. То је био патриотизам као готовост да се лично жртвује за отаџбину, не тражећи да се наплаћује ни у ком виду: ни у виду власти, ни у виду части, ни у виду привилегија и положаја.

Видовдански је патриотизам свих оних који су противно свим ситним и пролазним рачунима свесно погледали смрти у очи, да се не би стидели због евентуалне издаје народног надања. Такав видовдански патриотизам, као наше национално опредељење, вредео је кроз векове, све до наших дана. И, ето, баш зато, па и овај пут, да се запитамо: зар је дошло време да се због некога и нечега што и није наше, Видовдан брише из свести народа, и да се преко њега прелази као преко непотребне и нецелисходне поруке? Јер, изгледа нам да се садашњи, такозвани напредни културтрегери, на разне начине труде не само да забашуре наше видовданско опредељење, него и да нашој омладини, чак и кроз такозвану културну забаву наметну васпитне идеале, који немају никакве везе ни са Видовданом ни са изворима и коренима нашег вековног патриотизма.

Међутим, и не дај Боже, али ако нам се опет наметне ситуација да морамо бранити своју отаџбину, веру и слободу, тешко је поверовати да би нам тада дошле у помоћ разне белосветске Кларе, Лизе и Монике, за чијим дрмешом и превртањем очију, а по диктату наших „напредних” културтрегера, толико вришти наше младо поколење, за скупе паре. Неће нам тада помоћи ни све такозване напредне фразе, као ни оне глупе позе разних шарлатана, који би, можда, сви били на супротној страни од српског народа, него ћемо се опет обратити нама, нама самима, и овој нашој видовданској традицији, која нас је учила да ко је спреман и да гине за своју слободу тај никад неће пристати да буде измећар туђе славе, туђе политике, туђих интереса, и којекаквих блазираних типова.

А да овај дан не би личио на д у х о в н о Косово, ипак има нешто и утешно: има кб није заборавио, нити ће заборавити, нити ће одбацити знамење и поруку Видовдана: то је Српска светосавска црква, која је изнад свих лутања ововременог света. Она остаде верна видовданском опредељењу, па се у души народа искристалисало и сазнање да је Српска црква очувала нацију — народ од губљења његовог идентитета. Кроз њу нам је дошла и писменост и увела нас у историју културних народа. У томе су и наши духовни и етички корени, и уколико у томе остајемо утолико смо своји и као народ и као држава.

75

И баш зато, српски народ зна да цени и вредност слободне државе, јер је своју државу већ толико пута изнова и увек с а м стварао, и врло скупо плаћао. Зна, да је своја слободна држава једини услов за свестрани напредак; борио се за ж и в о т државе, а не за њено, такозвано одумирање! Зато никад није омаловажавао ни државу ни слободу, као што су то чинили, па и сада чине они којима је слобода поклоњена. Такве би могли да подсетимо још и на то да ми нисмо никада газили туђу светињу ни у име наше светиње ни у име наше нације, нити смо је натуривали другима! Ова тврдња може некоме из неког разлога и да се не свиђа, али нико ту истину не може оспорити, а још мање да је изврће како се коме у извесном моменту свиђа.

И то треба да кажемо баш данас кад се у целоме свету о томе говори као о врло актуелним стварима, јер отимања и туђег добра и туђих светиња, и туђих слобода и претњи слободама има много у свету, било под једним, било под другим видом. А Бог, који је нас, због наших грехова и наше неслоге знао кажњавати губљењем државе и слободе, подржаће нашу слободу онда кад Га будемо, али сви скупа, сложно призивали онако као и оци наши у тешким данима борбе за слободу. Молитвено Га призивали у невољама, а у слободи нису се сами себи дивили, него су Бога прослављали, и говорили: не нама, Господе, не нама, него имену Твоме нека је слава на првом месту!

То је била порука и кнеза Лазара и Видовдана и свих бораца за нашу слободу. Јер, само тако „све је свето и честито било!“.

Дан Сремских Деспота

30. ЈУЛ

Данас, 30. јула по црквеном календару, Српска црква слави успомену на последње српске деспоте који су се испред Турака повукли у Срем да ту сачувају оно што се још могло сачувати: српство и слободу. То су три личности породице Бранковића, званих сремски деспоти: Ђорђе, у калуђерству назван Максим, Јован и мајка им Ангелина. Ја бих у најкраћим цртама да освежим успомену на њих.

После смрти деспота Стевана Лазаревића, сина кнеза Лазара, погинулог на Косову, деспотску власт у Србији преузео је Ђурђе Бранковић, син Вука Бранковића. Као турски вазал морао је у једном моменту послати своја два сина Стевана и Гргура, за таоце турском султану. Турци их обадвојицу ослепе и пошаљу натраг у Србију.

Пред сам пад Смедерева, 1459. г. повукао се слепи Стеван у Албанију. Тамо се оженио Ангелином 1461. г. Ускоро се повлачи из Албаније у Италију, услед навале Турака и на Албанију. Са Ангелином је имао децу: Ђорђа, Мару и Јована. Умро је у Италији 1477. г. Ту му је породица живела до 1486. г. Те године позвао је мађарски краљ Матија Ангелину и њена два сина да дођу из Италије у Угарску. Ови се одазову позиву и дођу у Будим и ту Ђорђе који је имао тек 31 годину прими деспотско достојанство и војно старешинство над Сремом, где је то дотле био деспот Змај Огњени Вук, син слепога Гргура Бранковића. Краљу је био потребан човек у кога би Срби имали поверења и прихватили га као вођу у борби против Турака, који су падом Србије почели већ упадати и у Срем, где је већ било много Срба, избеглих из Србије.

Ђорђе је добио за седиште град Купиново поред реке Саве и Сланкамен поред Дунава. Он је те градове још јаче утврдио за одбрану. У Сланкамену је подигао и цркву, која и сада постоји. Код њега је живела и мајка Ангелина. Јован је добио титулу барона и за седиште град Беркасово, код данашњег Шида. У близини Беркасова подигао је Јован манастир Привину Главу, покрај места где је пре тога неки властелин Приба сазидао био манастир још у 12 веку.

76

После десет година деспотовања Ђорђе се изненада, 1496, закалуђерио у Купинову једне ноћи, не саопштавајући ту своју намеру ни својој мајци. Изгледа да је томе разлог што је увидео да је његов брат Јован способнији за војног старешину па је на овај начин желео да преда власт брату, а сам да иде стопама Св. Саве и окупља и духовно уједињује Србе у крајевима, ван Србије. Ђорђе је у калуђерству добио име Максим.

У свештенички чин рукоположио га је бугарски митрополит Калевит, кога је Максим ради тога позвао у Срем, пошто Срби тада нису имали ни у Србији епископа Србина, него су на свим епископијама Св. Саве седели Грци, који су се тада под турском влашћу, непријатељски односили према Србима епископима.

Максим је сакупио око себе више младих људи па је том приликом овај митрополит и њих рукоположио у свештенички чин. Са њима је Максим покушао да обнови духовни живот код Срба у Срему. Међутим, прилике за Србе у Срему убрзо се изменише на горе. 1502. г. умре напречац деспот Јован у Беркасову, у својој 36. години живота, а иза себе није оставио никаквог потомства. Народна песма каже како је мајка Ангелина похитала у Беркасово на вест да се деспот Јован разболео на смрт па је у очајању због ситуације која би настала за Србе у случају његове смрти, говорила Јовану: ,,Шта ће, Јово, Сријем земља равна, а без тебе свога господара?“ А Јован јој одговара оним класичним одговором: „Сријем земља стећ' ће господара, ил' бољега или ће горега“.

На жалост Срба, Срем земља стекла је само горег господара, јер је власт над Сремом добио Иваниш Бериславић, римокатолик. Он је присвојио сва деспотска имања, па је прихватио и обавезу пред угарским властима да ће српски народ у Срему преводити у римокатоличку веру.

Услед такве ситуације, Максим и мајка му Ангелина напустише Срем и склонише се у Румунију, 1504. године. Војвода влашко-румунски Радул прихватио је Максима и у договору са својим црквеним сабором изабере Максима за влашког митрополита, 1505. године. Тамо је Максим провео седам година; и између осталих својих дела, корисних и за државу и за цркву, основао је тамо прву штампарију, а штампар је био калуђер Макарије из Црне Горе, који је штампарски посао пре тога радио у Венецији.

Пошто су се убрзо политичке прилике у Влашкој измениле и постале неповољне за Максима, враћа се он у Срем, 1512. године и преузима, као митрополит београдско-сремски, све послове црквене, са седиштем у Београду, који јс тада још био у власти Мађара. Уз материјалну помоћ из Румуније у Русије, подиже наш најзначајнији манастир у Срему, Крушедол, 1512. г. Ту је подигнут и женски манастир у ком је живела као монахиња мајка Ангелина, пошто се замонашила, под истим именом.

Девет година после свог повратка из Влашке у Срем умире Максим 18. I 1516., у својој 54. години. „Тако умре благочестиви и христољубиви митрополит кир Максим, бивши деспот, одан Богу и своме народу, и смрћу својом остави трајну жалост роду србском“, каже летописац. Те године умрла је и мајка Ангелина, 30. јула. Њиховом смрћу угасила се лоза Бранковића, деспота српских.

По смрти деспота Ђорђа и Јована Бранковића није се нашао човек који би преузео у то доба ни национално ни верско вођство српског народа, поготово што су убрзо после њихове смрти продрли Турци у те крајеве и освојили их 1521. године.

Тела ових сремских деспота почивала су у манастиру Крушедолу, њиховој задужбини. Кад је аустријски војсковођа Евгеније Савојски 1716. г. победио Турке на Везирцу код Петроварадина, Турци су се повлачили према реци Сави. Успут скренули су у Крушедол, опљачкали манастир, исекли на комаде тела свих ту сахрањених Бранковића, па све запалили са манастиром, 13. августа те године.

77

Од стране Српске цркве проглашени су светитељима још 1523. године, а народ их је сматрао светитељима и пре проглашења од стране Цркве. Како онда тако и сада, па све док буде живео српски народ и његова Црква с њима.

Црквена песма којом Црква прославља успомену на деспоте сремске, позива све верне да их се сете, речима:

Ангелино преподобна, Стефане блажени, Максиме освештани, Јоване праведни, ви, славо вере наше и ново процветање, стадо ваше што га сабрасте и Цркву коју љубисте сачувајте од насиља иноплеменика и молите се за душе наше, да у миру славимо Христа Господа, који прослави вас, свете своје.

Јанићије (Јоаникије) први патријарх српски

3. СЕПТЕМБАР

Трећи дан септембра месеца, по црквеном календару, Српска црква је посветила успомени на свог првог патријарха, св. Јоаникија, тј. Јанићија, како је у народу називан. Данас је тај дан.

Пошто је Српска црква, посебно као Патријаршија, имала најзначајнију улогу у животу српског народа и била најпресуднији фактор за одржавање националне свести српског народа у току целе наше бурне и променљиве историје, сматрам за дужност да се макар летимично осврнем на прилике под којима је настала Српска патријаршија, а поводом успомене на првог српског патријарха.

Син краља српског Стевана Дечанског, Душан, постао је једини владалац Србије 1331. године 8. IX у Сврчину. Својом храбрашћу, разборитошћу и другим квалитетима, постао је Душан убрзо најзначајнији владар из династије Немањића. На војно-политичком пољу проширио је границе средњевековне Србије више него иједан владалац из те династије.

У то време Турци су већ били прешли у Европу на позив Византије као њена војна помоћ, али, користећи се слабошћу Византије због њених династичких размирица, Турци су се учврстили војнички на тој територији, и основали своју чисто војничку државу, освојивши град Галипоље.

Душан је први уочио опасност која је претила народима Балканског полуострва од Турака. Пошто је у то време он био војнички најспремнији, желео је да освоји целу Византију, па и сам Цариград, да би тиме спречио Турке у њиховом даљем надирању на Балкан, јер Византија за то није била способна.

Ради већег свог личног и државничког ауторитета, потребног за такву улогу у очима властеле и народа, Душан се прогласи у граду Серезу 1345. г. за цара Срба и Грка. Међутим, по тада важећем државно-политичком резону, цареве је крунисао за тај степен само патријарх. Пошто је Српска црква у то време имала само степен архиепископије, то је постојала формална потреба да Срби имају патријарха, који ће и крунисати Душана за цара. Зато Душан следеће године, тј. 1346., сазове црквени сабор у Скопљу за дан 9. априла, на Цвети. Сабор, у присутности и бугарског патријарха и охридског архиепископа, прогласи српску архиепископију Патријаршијом, а архиепископа српског Јанићија за првог српског патријарха. Недељу дана касније, на Ускрс 16. априла, на државном сабору у Скопљу, српски патријарх Јанићије крунише Душана за цара Срба и Грка.

Ранију владарску титулу краља добио је Душанов син Урош, коме је тада било 9 година.

Тако су и српска средњевековна држава и Српска црква у свему подигнуте на највиши степен и част у време цара Душана и патријарха Јанићија.

78

Чврстом управом и законима Душан је подигао био своју државу на висок степен не само у војно-економском правцу него и црквено-просветном, користећи у ову сврху помоћ и сарадњу Цркве, којој је он био искрено одан и која је њему била одана. Специјално сарадња Душанова са патријархом Јанићијем била је од великог значаја за Српску цркву, у сваком погледу. 1349. г. издао је цар Душан свој први Законик, којим су тачно регулисани односи између цркве и државе, а ти односи били су за цркву и њено деловање врло повољни.

Сам Душан, лично, и у сарадњи са патријархом Јанићијем, учинио је врло много и за уметничку страну цркава и манастира. Поред осталог, на пример, довршио је унутрашње радове у велелепној цркви Високих Дечана, фреске и друго. Осим тога, желео је да подигне и најлепшу цркву у Српству, себи задужбину. То је и учинио: подигао је такву цркву, крај Бистрице код Призрена. Та црква, посвећена св. Архангелима Михаилу и Гаврилу, била је по лепоти у свему заиста царска задужбина најмоћнијег владара тога доба на Балканском полуострву. Кад је, крајем 16 века, потурчен Србин Синан-паша угушио устанак српског народа, и за освету спалио тело Св. Саве на Врачару у Београду 1594. г. порушио је и ту Душанову задужбину, па је од ње саградио себи задужбину, џамију, на сред Призрена, која и сад постоји, и сведочи у исто време и о монументалности Душанове цркве.

Организација Српске цркве у Душановом Законику била је постављена и спроведена по принципу најтешње сарадње цркве и државе. Ово начело било је остварено до толиког степена да се може рећи да су народно-државни и црквени живот били скоро потпуно идентификовани. Црква и држава били су уствари једно биће. Поред мисије да буде заштитница вере, Патријаршија постаде касније, за време робовања, једини чувар и националне свести свих Срба у свим областима и крајевима где су живели. Ту улогу Српске цркве и патријаршије ваља и данас споменути, макар овде, приликом успомене на првог патријарха те Цркве, јер патријарси су били не само духовне старешине него и вођи српског народа у временима кад других вођа потлачени Срби нису ни имали, нити су их могли имати под туђинском политичком влашћу.

После пропасти државне самосталности, а под туђинском владавином, ауторитет патријараха био је такав да су их и владајуће турске и аустријске власти сматрале народним старешинама српског народа. По турским законима чак, титула патријарха била је Милет-баша, тј. народни старешина.

Тако је Српска црква заменила — у неким стварима — изгубљену државу и сачувала национално јединство, у трајању од неколико стотина година. Ако је и то нека, макар и само историјска заслуга Српске цркве за српски народ, онда та заслуга припада и првом патријарху нашем Јанићију, чију успомену, како рекох, Српска црква данас прославља у светој служби вечерња, јутрења и литургије и одаје му захвалност за његов рад. По томе га сматра и светитељем, тј. својим светилом између осталих својих светитеља и просветитеља, јер је он то место часно заслужио, и у историји и у вечности.

Стеван Штиљановић

4. ОКТОБАР

У данашњој служби, — 4 октобра — по црквеном календару, Српска црква прославља успомену на кнеза Стевана Штиљановића. Његове свете мошти почивају у кивоту пред иконом Пресв. Богородице, у београдској Саборној цркви. Ја ћу овом приликом изнети у најкраћим цртама његов живот. Стеван Штиљановић пореклом је из племена Паштровића, из Јужног приморја. Паштровићи су били засебна кнежевина, која се

79

простирала између мора и Црне Горе од Будве до Бара. Кад су Турци овладали свим српским земљама, за ове крајеве у Приморју отимала се још и Млетачка република.

Последњи независни кнез патровићки био је овај наш светитељ, Стеван Штиљановић. Из писаних података о њему знамо да је рано остао удовац и није се ту више ни женио него се сав посветио раду да очува независност своје кнежевине и народа. Као такав био је необично правдољубив. Помагао је народу колико је могао. Био је врло одан својој Цркви, па је градио и задужбине, на пример, цркву Св. Николе у Бечићима, а помагао је и друге цркве. Међутим његова лична ситуација погоршавала се све више због борбе између Турака и Млечића око тих крајева, а Стеван се опирао и једнима и другима да би сачувао независност и слободу. Кад је поуздано сазнао да му Млечићи прете убиством, одлучио се да оде у Срем. Тамо је баш у то време, 1502. г. умро деспот Јован, унук Ђурђа Бранковића, последњи деспот српски. Смрћу деспота Јована српски народ у Срему остао је без личности која би имала ауторитета да води народ у борби за опстанак. Своју одлуку да оде у Срем Стеван је поверио игуману Серафиму и оставио му завештање којим све своје имање поклања манастиру Прасквице и својој задужбини цркви Св. Николе, у Бечићима.

У Срему је Стеван одмах стао у одбрану тамошњег српског живља. Био је храбар војсковођа и поштен човек, па га је народ одмах прихватио као свога старешину и дао му чак и назив Деспота. Наравно, то је за њега била само празна титула, јер су последњи српски деспоти, Бранковићи, тих година изумрли, а њихову титулу и имања преузео је угарски краљ и додељивао је коме је хтео. Стеван је у Срему добио утврђење звано Моровић са задатком да брани тај део Срема од турских пљачкашких чета. Кад су Турци 1521. г. заузели Београд, који је тада био у власти Мађара, заузели су Турци и Срем па и Моровић. Стеван се тада повукао у Барању и добио тамо утврђење Шиклуш уз обавезу да брани тај крај од најезде турских чета. Ту је и умро око 1540. г. и сахрањен на месту званом Ђунтир. Народ га је сматрао светитељем и долазио у масама на његов гроб, поготово кад се неки болесници исцелише на његовом гробу.

Кад су Турци овладали и тим крајевима, десило се да једне ноћи турски стражар опази неку светлост на Ђунтиру, над једним гробом па то пријави заповеднику Амир-паши. Паша нареди да се тај гроб откопа, и ту нађоше тело Стевана Штиљановића нераспадљиво. Пошто је паша и иначе познавао лично Стевана Штиљановића, и ценио га, није дао уништити тело Стеваново него га је предао Србима, а ови га пренесоше у Срем и сместише у манастир Шишатовац, у Фрушкој Гори. Ту је Стеваново тело почивало скоро пуних 400 година, тј. све до априла 1942. г. кад је због усташких зулума пренесено у Београд и смештено у Саборној цркви.

Према народном казивању, Штиљановић је био човек добра и праведна срца, побожан и необично дарежљив према свакоме. То, као и чудеса која су се исказивала на његовом гробу, исцелењем болесних, била је основа на којој се изградила традиција народа Барање и Срема да је Штиљановић заслужио назив светитеља, па га је Српска црква и уврстила у ред својих светитеља. Пећки патријарх Пајсије написао му је хагиографију, тј. житије, које је послужило као основ свих каснијих допуна о животу, раду и посмртним чудесима Стевана Штиљановића.

80

Као што знате, браћо и сестре, осим овога дана, тј, 4. окт. по ст. календару, кад Српска црква прославља успомену на његов живот, служи се и сваког уторника увече у београдском Саборном храму и посебно богослужење, звано Молебан српским светитељима. У том молебану је и кратка служба Стевану Штиљановићу, па се још и тиме, посебно, прославља овај светитељ сваког уторника, поред кнеза Лазара и цара Уроша. И кад год се клањамо његовим светим моштима клањамо се, тиме и одајемо поштовање, његовим делима и заслугама за српски народ онога времена, клањамо се његовој правдољубивости, дарежљивости, доброти, и његовој љубави према народу и светитељству његовом. Зато и говоримо том приликом, и заједно са црквеном песмом: „Свети и праведни кнеже Стефане, моли Бога за нас”. Амин.

Први архиепископ Српске цркве Арсеније

28. ОКТОБАР

На крају свете литургије у православној Српској цркви, свештеник, у отпусту, поред Светог Саве, спомене и светог Арсенија, архиепископа српског, наследника Светог Саве на архиепископској столици.

Нажалост, остало нам је врло мало писмених података о пореклу светог Арсенија, који је после Светог Саве тридесет година управљао Српском црквом у добу великих промена у њој, у времену кад је требало изградити и утврдити организацију Српске цркве у смислу и темељу, какав јој је поставио Свети Сава, њен први архиепископ и организатор.

Арсеније је био родом из Срема, зато је и добио надимак — Сремац. У раној младости својој заволео је манастирски живот, и још млад се закалуђерио, свакако у неком манастиру свога краја. Слава српског архиепископа Саве Немањића пронела се у то доба по свим српским земљама, па и ван њих. Глас о Светом Сави: како је оставио владарски престо па отишао у Свету Гору, о његовом животу тамо, о повратку у земљу — отаџбину, као и целокупном раду његовом у отаџбини, као и све остало што је Свети Сава радио у отаџбини, допро је и до манастира у ком је дотле живео монах Арсеније. И, Арсеније зажели да види тог знаменитог и светог човека, и да под његовим упутствима и заштитом усаврши и свој монашки живот, који је од своје младости посветио Богу, молитви и Цркви. И тако, једнога дана Арсеније остави манастир свога краја и крене у Жичу да потражи Светог Саву и стави му се у службу.

Сава је свесрдно примио младог монаха Арсенија, и кад је добро упознао његове духовне и моралне квалитете поставио га је за душебрижника, а после неколико година и за игумана манастира Жиче. У непрекидним и заморним пословима око организовања црквеног живота и послова у Архиепископији, Светом Сави су били потребни одани и вредни помоћници и сарадници. Једног таквог сарадника и помоћника имао је Свети Сава и у младом игуману Арсенију. Осим послова манастира Жиче поверавао му је Сава важне послове и око организације Српске цркве. Арсеније је све такве послове обављао савесно и успешно.

У то време, нападали су на српску државу Мађари са севера, а највише Бугари са истока, као и полудивље хорде татарске. Постојала је опасност да они у једном таквом свом нападу допру и до Жиче, седишта српске Архиепископије тада, јер је приступ томе крају био такорећи незаштићен, и лако приступачан непријатељским хордама и најездама. Сава је намислио да премести седиште Архиепископије у безбеднији крај државе. Због тога повери он Арсенију да овај потражи такво место. Арсеније отиде у Метохију, тадашње Хвосно, и изабере крај поред реке Бистрице где су се већ раније били настанили монаси по пешчерама: отуда и назив „пешч“, тј. данашња варош Пећ.

81

Свети Сава је дао свој пристанак на такво место.Под руководством Арсенијевим сазидана је тамо нова црква, саборна, у коју би

се могла преместити и столица Архиепископије, као што се то, касније, и догодило. Црква је била посвећена светим апостолима. То је данас она централна црква (храм) у пећском манастиру.

Иначе, Арсеније се у свему угледао на Светог Саву. По свом монашком животу прочуо се Арсеније брзо, јер је својим испосничким животом и радом био први међу монасима у Жичи. Због његових врлина и ванредних духовних способности Арсенија су — како пише његов биограф Данило — ценили и сви владари његовог времена: краљ Владислав и Урош I, као и други утицајни људи државе, а највише и сам Свети Сава, који му је указивао свако поверење и част. Тако, кад је Свети Сава одлазио, пети пут, у свету Земљу и Јерусалим (1229. године) поверио је управу над Српском црквом баш младом игуману жичком Арсенију, и кад се вратио из свете Земље био је потпуно задовољан Арсенијевим радом.

Зато, пред свој други одлазак у свету Земљу, сазове Свети Сава државно-црквени сабор у манастиру Жичи. Ту је, пред сабором, изнео све врлине и квалитете игумана Арсенија и предложио га сабору за свога наследника на архиепископској столици, иако је Арсенију било тада тек тридесет година. У присуству краља Владислава и целог сабора, на свечаној служби Сава посвети за архиепископа Арсенија, и преда му сву управу над Српском црквом, а сам отиде у Палестину. Са тога пута није се више Свети Сава ни вратио жив у своју земљу, него је при повратку умро у Бугарској, у Трнову, где је био и сахрањен, 1236. године.

Годину дана после Савине смрти, рече Арсеније краљу српском Владиславу (Савином синовцу): ,,Није лепо, ни пред Богом ни пред људима да ми духовног оца нашег, који нам је од самога Христа дарован за апостола и учитеља који је поднео толико подвига и труда и украсио земљу црквама, школама, краљевством, архиепископијом, добрим законима за поредак државе и цркве, оставимо изван наше земље, и да мошти његове почивају изван отаџбине његове. Молим те да мошти његове пренесемо у Србију!”

Владислав, са пратњом, отиде лично у Бугарску и пренесе тело Светог Саве у Србију где га дочека архиепископ Арсеније и сахрани у манастиру Милешеви, задужбини Савиној и Владислављевој.

Оно, што је Свети Сава раније био предвидео, и чега се бојао, то се и догодило. Наиме, 1253. године Бугари и татарска племена изненада продреше у Србију, допреше и до Жиче коју том приликом опустоше и спале. Архиепископ Арсеније повуче се у Метохију и пренесе седиште Архиепископије у Пећ, где је раније подигао манастир и сазидао цркву, па се отада, и све до данас, Архиепископија назива пећска, а доцније било је ту и седиште Патријаршије од 1346. па до 1381. кад је премештена у Жичу, а одатле у Београд, у време Стевана Лазаревића, деспота, чија је престоница била Београд, до његове смрти, 1427. године.

Архиепископ Арсеније крунисао је Уроша I за краља Србије. Тада је Србија имала један период некаквог мира од спољних непријатеља, па је и Арсеније могао све своје снаге посветити организацији Српске цркве, просвете и монашког живота. Краљ Урош му је у томе много помагао, и давао му заштиту у свему. Тада су сазидане многе цркве, од којих су, на пример, баш и споменута пећска црква и манастир Сопоћани, који су задужбина краља Уроша, и бисер сликарске уметности тога времена.

Нарочито се Арсеније бринуо за чистоту вере и радио много на томе да искорени јереси, па је у томе успео толико да Српска црква није отада била потресана од стране јеретика и секташа неколико векова, тј. све до у ове наше дане, кад су се разни јеретици и секташи опет појавили у нашој средини, што је опет доказ наше лабавости у вери и

82

немарности пред непријатељском верском опасношћу за нашу Цркву, и наше духовно јединство.

После свог тридесетогодишњег управљања Српском црквом, поднео је Арсеније оставку на звање архиепископа (1203. год.) због болести, а после три године, тј. 1266. умро је 28. октобра. Сахрањен је био у каменом гробу, који је сам себи спремио за живота, у својој задужбини храму светих Апостола у пећском манастиру. У бурним временима наше историје његове свете мошти однесене су из Пећи и сада се налазе у манастиру Ждребаонику, у Црној Гори.

Црква о својим светитељима, у похвалним песмама овако каже: „Памјат праведнаго с похвалами“, тј.: „Успомена на светитеља нека је увек са похвалама, зато што је блажен онај који поступа мудро са својим духовним талентима. Старост његова, онда, није часна по броју година његових, него по делима његовим. Душа је његова угодна Богу, и посвећење је његово међу изабраницима Божјим“.

Краљ Милутин

30. ОКТОБАР

30. октобра по нашем православном календару јесте дан који је Српска црква посветила светом краљу Милутину Немањићу, јер је то дан његове смрти, па ћу да говорим о њему и његовим делима.

Краљ Урош Први, Немањић, син Стевана Првовенчаног, имао је два сина: Драгутина и Милутина. Драгутин је насилно свргнуо свога оца Уроша и прогласио се краљем, 1276. године. Али, већ после шест година, дакле 1282, у месту Дежеву, Драгутин се, из досад непознатих разлога, одрекао краљевске власти у корист брата Милутина.

Милутин, пошто је миропомазан за краља и добио све знаке владарске, узео је владалачко име: Стефан Урош II — Стефан, по своме деди Стевану првом владару из династије Немањића који је венчан краљевском круном, а Урош по оцу, краљу Урошу.

Милутин је дошао на престо неочекивано и сасвим изненада, као млад човек. Мада није васпитаван за престолонаследника, он се брзо снашао у свим државним пословима, и целог његовог века државни послови били су му увек изнад свега, и изнад личних расположења. Чим је постао краљ морао је одмах у рат. Византијски цар Михаило Палеолог пошаље војску против Милутина, али Милутин брзо и одлучно крену против Византинаца и победи их и узе од њих у Македонији Полог, Кичево, Скопље, Овче Поље, Злетово, Струмицу и Серез, чак до Свете Горе. Па и у другом рату, у ком су Византинци допрли чак до Призрена, Милутин их победи и спасе државу од пропасти. Видински кнез Шишман са Бугарима и Татарима упаде изненада у српску државу, спали и манастир Жичу, па дође у Метохију да опљачка пећку Архиепископију, али их Милутин порази и протера у Бугарску, 1290. г. и том приликом присаједини српској држави и Браничевску област, која је отада увек била у саставу српске државе.

Таквих ратова било је више, али о њима нећемо говорити, осим да је излазио на крај са свима непријатељима државе и тако обезбеђивао успешан развој српске државе и српског народа. Умро је изненада у свом летњем дворцу у Неродимљу, 30. октобра 1321. године. Епископ бањски Данило пренео је тело краља Милутина у манастир Бањску, коју је сам Милутин био подигао и одредио себи за гробницу. 1389. г. одмах после Косовске битке, пренесено је тело Милутиново из Бањске у Трепчу, а оданде 1460. г. у Софију, у Бугарску.

83

И данас ћивот са телом краља Милутина почива у бугарској престоници пред олтаром цркве Св. Недеље, која се зове „Свети краљ“ по краљу Милутину.

Ето, то би био у најкраћем виду живот краља Милутина. Али, није њега Црква по тим делима прогласила светитељем, него по нечем другом. Обраћајући се Богу у молитви, он је говорио: „Сећајући се грехова младости, која добра дела живота мојега да Ти принесем, Господе? Покајања не стекох, а такође ни суза довољно да сперу све грехе моје. Има ли греха и злобе у овоме животу у чему и ја не сагреших? Какав ће ми због тога бити суд? Када ти, Боже мој, будеш седео на седишту, која ће ме реч тада избавити?“

И нашао је ту реч. Она гласи: ваља угодити Богу, на првом месту. Зато је, како кажу историчари, дао завет Богу да, колико година буде на престолу толико ће цркава подићи Богу на славу. И Бог погледа на његов завет и продужи му владавину 40 година, и он толико цркава подиже. Подигао је више цркава и манастира него иједан Немањић, и пре и после њега. Да споменем само главније његове задужбине у Србији: Нагоричано (1313. г.), па у Призрену црква звана „Богородица Љевишка“ са фрескама ванредне уметничке вредности, па дивна црквица са неоцењивим фрескама крај саме Студенице, па у Скопљу две цркве, и многе друге које је подигао Богу у славу, а себи у вечан спомен у отачаству своме. А два архитектонска бисера: Бањска и Грачаница, на пример, спадају у најлепше грађевинске споменике средњевековне Србије.

Ето, то је та његова реч, његова жртва Богу, као уздарје што му је Бог дао и власт и разум да може чинити таква дела у славу Божју, а показало се, па и данас се још показује, да су та дела била још и на непролазну славу и самог српског народа. Судећи по тим његовим делима, Милутин је био врло културан човек, са високо развијеним смислом за лепо. Срећна околност била је и то што је имао врло образованог саветника у тим делима, епископа бањског Данила, доцнијег архиепископа и писца књиге „Животи краљева и архиепископа српских“. Осим тога знао је Милутин да одабере и првокласне мајсторе — уметнике. Отуда и све оно што је подигао било је и на највећој уметничкој висини. Зато је доба Милутинове владавине било доба највећег успона не само у животу Српске цркве и у грађевинарству и уметности него и државног, и економског и војничког развоја Србије тога времена, да то све достигне кулминацију у време његовог унука, цара Душана, па смо по томе убројани у народе са споменицима који, због своје културне вредности и данас привлаче људе из целог света.

Рад у том правцу развијао је краљ Милутин и ван граница Србије, у Цариграду и Солуну, на пример, а особиту пажњу поклањао је Светој Гори Атонској, у првом реду манастиру Хиландару, где је првобитну цркву Немањину и Савину срушио и сазидао нову и украсио сваким лепотама, и сазидао ту још и многе палате и ћелије и около град са утврђењима. Гледано са материјалне стране таква његова дела су ванредне вредности а верско-морална страна им је још већа.

Због своје искрене оданости према православљу, Милутин је увек могао рачунати на снажну подршку српског свештенства. У епископима је имао одане саветнике и савезнике, па су га ови, не једанпут, спасли великих неприлика и тешких невоља у државно-политичким пословима, посебно архиепископи Никодим и Данило. Па и у начину свакодневног живота огледала се његова побожност. О врату је увек носио кесицу са реликвијама. На путовању, одмах по доласку у одређено место, одлазио би прво у месну цркву. Пре него што би кренуо у рат примао је благослов епископа и свештенства и, како каже његов биограф, молио се „светој господи“ својим прецима св. Симеону и Сави. Црква му је знала одати захвалност за све што је чинио па се он убрзо почео поштовати као „свети краљ“.

И још једну његову особину да истакнемо: био је необично дарежљив према сиромасима. У његову престоницу стицали су се невољници не само из Србије него и из прекоморских земаља, јер из његова двора нико није отишао незадовољан.

84

Али знао је и то да од људи може доживети и зло и невољу, и да је људска моћ и слава пролазна. Зато је и своју славу заснивао на Божјој слави, тј. зидањем цркава, и то га је учинило бесмртним. Кад настане време правог и општег просвећења, тј. кад сви људи схвате шта значи истинска просвета, онда ће и његова дела да засијају славом која је непролазна и овога и онога света. И, кад људи буду судили дела његова и дела других, њега ће правдати, и правдају га, дела која је подигао у славу Божју, а која су прославила и цео наш народ, и то баш данас кад се културни ниво пење до највишег степена у историји културних народа.

У црквеним песмама, тропарима, каже се: Памјат праведнаго с похвалами, тј. успомена на светитеља увек је с иохвадама, Зато је блажен увек и онај који поступа са својим богатством мудро. Старост његова није онда часна по броју година његових, него по добрим делима његовим. Душа је његова угодна Богу и посвећење је његово међу изабраницима Божјим.

Стога су — вели његов биограф — и сви: мали и велики, славили Христа Бога не малим хвалама и благодарношћу, сматрајући блаженим овога Милутина богољубивога. Јер, диван је Бог у светитељима својима, па, дакле, и у овом нашем светом краљу Милутину.

Стеван Дечански

11. НОВЕМБАР

11. новембра (стари календар) Српска црква прославља дан Стевана Дечанског, краља средњевековне Србије, осмог владара из династије Немањића.

Он је био син краља Милутина. Кад га је Милутин оженио Теодором, ћерком бугарског цара Смиљца, дао му је на управу Зету, са свим њеним градовима, 1308. године. Шест година касније дигне Стеван буну противу свог оца, из разлога што је Милутин, под утицајем своје жене Симониде, водио попустљиву политику према Византији. Стеван се уздао у властелу, која је такође била незадовољна Милутиновом политиком. Кад Милутин са војском упаде у Зету, властела изневери Стевана, те овај побеже из Скадра на ону страну реке Бојане. После преговора, заклетве и обећања да му се неће ништа зло десити, Стеван се преда, али га Милутин отправи свезаног у Скопље и, по наговору својих великаша, даде ослепити Стевана. Тако ослепљеног, пошаље га у Цариград на заточење у један манастир, а себи за наследника назначи свог другог сина, Константина.

Стеван је провео у заточењу шест година, са своја два сина Душаном и Душицом. По жељи хиландарских калуђера, а посредством архиепископа пећског Никодима, Милутин врати Стевана у Србију, и даде му на управу део Будимљанске жупе.

1321. године Милутин се изненада разболи у свом летњем дворцу Неродимљу и умре 29. октобра те године. Тада избише велики нереди у Српској држави. Туђи најамници у Милутиновој војсци ратовали су једни противу других, па су пустошили и пљачкали земљу. Настаде и династичка борба. Међутим, највише успеха у тој борби имао је онај на ког се најмање мислило, а то је ослепљени син Милутинов, Стеван. Он призва себи своје присталице и објави им да је Божјим чудом, преко светог Николе, прогледао. „Видите, и дивите се — рече он својима — јер бејах слеп, а сада видим!“

Победио је обадва своја супарника: Константина, свог брата по оцу, који је из Зете пошао одмах противу Стевана, али је био потучен и у бекству убијен. После тога савладао је и Владислава, сина краља Драгутина, и прогнао га у Угарску, где је овај и умро.

85

На државном сабору 6. јануара 1322. године, архиепископ Никодим крунише Стевана за краља Србије, са титулом Стефан Урош III а сина му Душана за краља и владара Зете.

Године 1330. на Велбужду, код данашњег Ћустендила, Стеван је победио и свог најопаснијег војничког противника, бугарског цара Михаила.

Али, после тога дошло је до сукоба између њега и сина му Душана. Друга жена Стеванова, маћеха Душанова, хтела је да њен син Симеон-Синиша наследи престо, после смрти Стеванове. Тако дође до рата између Стевана и Душана. Стеван са војском упаде у Зету, а Душан се повуче. На заузимање властеле они се, бар привидно, измире, и Стеван се врати у Неродимље, крај Косова поља.

Душан, по наговору својих присталица, изненада напусти Скадар и са јаким одредом војске изненада се створи у Неродимљу. Стеван једва успе да побегне у оближњи град Петрич, али га Душан ту опколи и он се преда. Одатле га Душан премести у Звечан док се не измире. Тада Душан сазове државни сабор у дворцу Сврчину, 8. септембра 1331. године и прогласи се за јединог владара Србије. Ту дође и сва властела и признаде Душана за јединог владара „све земље српске“. После два месеца, а по наговору властеле убију Стевана „да не би стварао побуне у народу“.

То се десило 11. новембра (по старом календару) 1331. године.Тело Стеваново пренесу у његову задужбину Високе Дечане, где његове свете

мошти и сада почивају. У једном родослову, а и код Григорија Цамблака, његовог биографа, каже се да је „оснивач Дечана претрпео мученичку смрт од свога сина Душана, после чега су Стевана ускоро уврстили у народне светитеље“.

За нас, пак, па и за цео српски народ кроз целих 600 година најважније дело Стевана Дечанског јесте манастир Високи Дечани, по чему је и прозван „Дечански“. Желећи да за живота иде, у свему што је добро стопама својих предака задужбинара, и да учини добро дело и Богу и људима, он је одлучио да зида цркву „себи за вечан спомен а Богу на славу“. Зато повери своме архиепископу Данилу II да изабере погодно место за храм. Данило изабере равно место крај реке зване Бистрица, близу места Дечани. Око планова за цркву, материјала, зидања и уметничке обраде бринуо је архиепископ Данило. Кад је црква била готова савременици кажу да су имали утисак, гледајући цркву, као да су пред собом гледали Господа Исуса Христа како се узноси на небо.

Храм је и посвећен Вазнесењу Господњем.Посматрајући то своје дело, и помишљајући на крај живота и пролазност

земаљске славе, а сећајући се и својих грехова, Стеван је рекао да је то сазидао ,,не би ли како, макар мало могао добити опроштење за овако од мене рукотворено дело“.

Најбољу карактеристику написао је састављач свете службе Стевану Дечанском, у канону: ,,Много мука поднео си и страдања, Стефане преблажени, али ни жалост ни многолетно сужањство, ни уништење очног вида, нису те могли поколебати да у твојој жељи угодиш Богу. Вером и добрим жељама ниси био мањи од Симеона и Саве свештених и блажених твојих отаца, него си им у тим врлинама био сличан, али има чиме си их превазишао: превазишао си их именом мученика и венцем мученичким“.

Браћо и сестре! Већ преко 600 година српски народ у Цркви својој настоји да се на неки начин одужи светом Стефану Дечанском. Њему, који је место краљевског скиптра већину дана својих носио крст и страдање, њему, који је од свог родитеља лишен очног вида, а од сина лишен живота, не можемо се ничим бољим одужити него да га прослављамо на тај начин што ћемо чинити оно што је и он желео да чинимо, кад је зидао своју задужбину, а то је: да сви свештеници и мирјани, и старци и младенци што чешће се сакупљамо у светињи његовој Високим Дечанима не би ли нас он у тој, и његовој и нашој величанственој светињи, у ј е д и н и о овако данас духовно

86

разједињене, и да би се и ми урачунали у број оних који видеше славне Дечане, поклонише им се, те поново, и још више, заволеше своју веру, и спасоше душу своју.

Свети Цар Урош

2. ДЕЦЕМБАР

Данас, 2. децембра по старом календару, Српска црква прославља светог мученика цара Уроша, последњег владара из династије Немањића. Његове свете мошти налазе се у Саборној цркви у Београду, па смо дужни да се овом приликом сетимо његовог кратког земаљског живота.

Српска средњевековна држава за време Немањића била је на целом Балканском полуострву држава првог реда. Претпоследњи владалац из те династије, Душан, подигао је државу на степен царевине, и на Ускрс, 1346. г. крунисао се за цара. Том приликом је и свога јединца сина Уроша, дете од девет година, крунисао за краља. Али, 14 година касније, тј. 1355. Душан умире.

Управу над државом преузе Вукашин Мрњавчевић, владалац области јужно од Скопља. Остала властела оспоравала је Вукашину врховну власт, и тиме настаде распадање Душановог царства. Вукашин се, 1366. прогласио краљем, а Урошу је оспоравао право да влада државом. Тиме се створи раздор и настаде сукоб између властеле и Вукашина.

Да би се окончао спор око врховне власти Вукашин сазове државни сабор државних и црквених поглавара. Сабор се састане у манастиру светих Архангела, задужбини цара Душана, код Призрена. То је онај сабор описан у народној песми „Урош и Мрњавчевићи“ где Краљевић Марко „казује на коме је царство“; само, народна песма меће тај сабор „код бијеле Самодреже цркве“. Сабор осуди краља Вукашина због његове самовоље и насиља према нејаком Урошу. Међутим, Вукашин се није обзирао на ту саборску одлуку, нити јој се иокорио, него коначно свргне са власти Уроша, и приграби све његове земље.

Тада се Урош потпуно повуче са државне управе и са својом мајком царицом Јеленом (удовицом Душановом) посветио се уређењу храмова и манастира, које је подигао раније, док је још био у власти. Живео је свега 34 године. Умро је 2. децембра 1371. године.

Према једном народном предању, које је забележио и његов биограф патријарх Пајсије, Уроша је, у лову, убио краљ Вукашин код места званог Судимље, и наредио да га однесу и сахране у манастиру Неродимље. То предање, мало измењено, налази се и у народној песми „Смрт цара Уроша“. Тако је по легенди. Међутим, то неће бити да је тачно. Ево зашто.

Краљ Вукашин је погинуо у оном боју са Турцима, крај реке Марице, 26. септембра 1371. године (по старом календару), а Урош је умро 2. децембра те године, како су то забележили летописци и хроничари, и како је то и у црквеној богослужбеној књизи званој „Србљак“. По трећој верзији Урош је био тешко рањен у том лову и умро од последица те ране. Сахрањен је био у манастиру Неродимљу, крај Косова поља. Кад су Турци, касније, разорили тај манастир био је у рушевинама затрпан и гроб цара Уроша, и заборављен у насталим тешким и смутним временима ропства под Турцима.

Кад је везир Мехмед Соколовић обновио Пећску Патријаршију, 1557. год. добили су Срби и право да обнављају порушене цркве и манастире. Тако је 1582. године обновљен манастир Неродимље. Том приликом откопане су и мошти цара Уроша. Дакле, 211 година после његове смрти. Мошти су опране и заливене вином и

87

уљем и смештене у орахов ковчег. Ускоро, на захтев народа, проглашен је Урош за светитеља и мученика, а патријарх Пајсије написао му је биографију и службу.

У време велике сеобе Срба у Угарску, 1690. г. бежећи испред Турака, Срби су понели собом и ковчег са телом цара (кнеза) Лазара и моштима цара Уроша. То су биле (између осталих) највеће светиње, које су Срби тада понели из Србије. Преносили су их из места у место где би се заустављали. Тако су те мошти биле сведоци наших падања и наших уздизања. Мошти цара Уроша најдуже су почивале у сремском манастиру Јаску. (Јазак је крај манастира Врдника, где је почивало тело цара Лазара). Тамо су почивали у миру докле нису опет, у тешким временима наше историје (1942. г.), оданде пренесене у Београд и смештене у Саборну цркву. Тако сада мошти цара Уроша почивају крај тела цара Лазара, који га је штитио и за време живота његова.

Браћо и сестре! Није српски народ прогласио цара Уроша за светитеља због његове царске титуле и пролазне власти, за коју су се отимали и звани и незвани, него због оних његових дела која су имала племениту сврху и трајну вредност, а то су: цркве и манастири, те народне светиње и расадници вере и племенитости. За свога живота подигао је и манастир Матејић (звани „Матејче“) у Скопској Црној Гори, а у Скопљу „Преславну цркву“ посвећену Светој Тројици, где је било и седиште митрополије.

Српска црква је кроз столећа, из године у годину, посвећивала овај дан успомени светог цара Уроша. Тако и ми стојимо данас уз свога цара мученика. И, кад год му приступамо да му се поклонимо, клањамо се не само његовим светим моштима него делима којима је он прослављао Бога на земљи, а то су: његов племенити живот и задужбине. Трпљењем својим (а трпио је да не би изазивао братоубилачке ратове), засведочио је Христову истину: „Трпљењем спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19.). Јер: ко не пролива туђу крв, него подноси и страдање ради правде, припада му венац славе у Царству небеском од Господа Исуса. А народна похвала таквим исказана је у оне четири речи: Цар-Уроше, честито кољено!

Зато се њему и данас поје литургија и онога и овога света.

Архиепископ Данило II

20. ДЕЦЕМБАР

20. децембра по црквеном календару Српска црква слави успомену на једног од најславнијих својих људи из времена српске средњевековне државе. Тај велики, у свему значајни муж, био је Данило II архиепископ Српске цркве у времену 1324—1337. године.

После Светог Саве није било активнијег човека на челу Српске цркве, како на црквеним тако и на државним пословима. Ниједан наш средњевековни црквени поглавар није оставио иза себе такав спомен: у књижевности, уметности, архитектури, као Данило II. Он је у врху оних које називамо: просветитељи српски, пастири добри, истинити чувари апостолског предања, учитељи православља. . .

Ја бих да оживим успомену на њега и на његов рад. Био је узорит монах, војник-бранилац манастира Хиландара, архитекта, ктитор многих цркава, па и градских утврђења. Рођен је око 1270. године, не зна се тачно у ком месту, али је забележено од стране његовог ученика и настављача његовог књижевног дела, да је још као младић узет на двор краља Милутина.

Кад је краљ Милутин једном посетио манастир Сопоћане у његовој пратњи био је и млади Данило. На једном конаку изостао је Данило из пратње и у манастиру светог Николе, у Кончулу, замонашио се и добио то име: Данило. Али убрзо је напустио манастир јер га је тадашњи српски архиепископ Јевстатије позвао к себи да му помаже

88

у црквеним пословима. Међутим, потреба манастира Хиландара учинила је да су га изабрали 1306. г. за игумана тог манастира, јер је био потребан и као бранилац од нападаја разузданих каталонских разбојничких чета. које су три године харале по Светој Гори и околним покрајинама.

Данило се ту показао као вешт зналац војне вештине, али како је опасност бивала све већа, а снаге бранилаца све мање, побоја се Данило да хиландарске светиње и драгоцености не падну у руке тих каталонских пљачкаша; узео је драгоцености и пробијајући се кроз заседе пљачкашких чета пренео је те драгоцености у Србију и предао их на чување краљу Милутину, а он се вратио у Хиландар да га брани, и одбрани.

Међутим, политичке прилике у Србији увукле су га у световне и државне послове па се он, по позиву краља Милутина, вратио у Србију. Наиме, избио је сукоб између браће краљева Драгутина и Милутина, и властеле. Данило се ставио на страну Милутинову и, својим утицајем, помогао му да се учврсти на власти. Дипломатском вештином успео је чак и да измири оба краља, и да склопе тзв. Дежевски уговор, 1282. г. по ком је Драгутин напустио Србију и отишао у Мачву и Срем, а Милутин остао у Србији.

Даниловим заузимањем опростио је Милутин и кривицу свом ослепљеном сину Стефану, и дозволио му да се врати из прогонства у Србију.

Под руководством Даниловим подигао је Милутин манастир-цркву Бањску себи за гробницу. Ту је по плановима Даниловим сазидана и тајна ризница, па је Милутин поставио за чувара те ризнице Данила, у чину епископа.

После смрти Милутинове помогао је Данило његовом сину Стефану да се учврсти на престолу као краљ, и то у онаквом метежу какав је настао после Милутинове смрти (1321. г.).

Данило је постављен за епископа хумског да се тамо носи, како је умео, са роварењима и римокатолика и богумила из Босне.

Године 1324. изабран је Данило за архиепископа пећског. На том положају остао је све до своје смрти (1337). Дакле, био је архиепископ око 14 година. За то време крунисао је и Душана за краља, био му од највеће користи у свим пословима, и државним и црквеним.

Кад је краљ Стефан Урош III, касније назван Дечански, намислио да зида себи задужбину, обратио се молбом, у име целог државног Сабора, архиепископу Данилу у Пећи, да и он дође на саветовање и изабере где, и какву цркву да подигне. У писму, Стефан нуди Данилу чак да буде ктитор, заједно са краљем, само да се прими тог задужења, и каже: „Господине мој и оче, пожури се брзо да дођеш к нама да учинимо већање с тобом и о неким духовним делима, којима би умножио Богом дани ти таленат, и божанско семе речи твојих посејао у бразде срдаца наших“.

Кад је Данило дошао на саветовање, договорише се прво да траже погодно место за храм и манастир, и Данило изабра место звано Дечани, крај реке Бистрице, и рече: „Ево места за храм Богу!“ Ту се онда сакупише мајстори свих врста радова и спремише материјал. Извођач радова био је мајстор фратар Вита Которанин. Под надзором Даниловим извођени су сви радови и зидарски и уметнички.

Кад су Дечани били завршени савременици говоре да су, гледајући храм, посвећен Вазнесењу Господњем, имали утисак као да су пред собом гледали самога Господа Исуса Христа како се узноси на небо. Посматрајући то своје и Данилово дело, и помишљајући на крај свог живота и на пролазност славе, а сећајући се својих грехова, краљ Стефан је рекао да је цркву подигао „не би ли како, макар мало, могао добити опроштење грехова за овакво од мене рукотворено дело“.

Што је то дело испало тако величанствено главна заслуга припада архиепископу Данилу II. Јер, велики познавалац уметности, културан и учен, што год је преузео да

89

изведе носило је печат савршенства, и служило је на част Српској цркви и српском народу, све и до данас. То се види и на свим његовим сачуваним делима. У саставу пећског манастира Данило је подигао и украсио фрескама и другим потребама храм посвећен Богородици, званој Одигитрија. На славу себи подигао је у Пећском манастиру припрату, која и данас служи имену српском на част по висини културног, уметничког домета. Ту је насликана и „лоза Немањића“, тј. ликовно представљен родослов Немањића који су градили цркве. На слици су представљени онако како их је Данило прослављао у својим књижевним радовима — биографијама.

И своје архиепископско имање, град Маглич, утврдио је и сазидао у њему цркву. Жичу је обновио и препокрио оловом.

Човек огромне енергије, стрпљив, високе културе, учен и мудар, он је за скоро педесет година помагач и саветник четворици најзначајнијих владара српске средњевековне државе: Драгутина, Милутина, Стефана Дечанског и Душана. Као човек ванредног укуса за лепоту, он се у томе такмичио са својим краљевима у зидању и украшавању цркава и манастира.

А, умели су ти наши задужбинари да одаберу и места за те своје задужбине; бирали су скровита места и пределе где се боље чује глас Божји. Знали су да „Бог није ни у грому ни у трусу“, још мање у звекету оружја, него је присутност Божја чујнија у тишини храма, у тихом ћарлијању вечерњег лахора — како се то Бог јавио и пророку Илији, у пустињи (1. Цар. 19, 11).

Поред свих црквених и државних послова, доспео је да се бави и књижевношћу, па и тиме допринео да се и српска књижевност тога доба уздигне на висок степен. Његово главно књижевно дело носи наслов ,,Животи краљева и архиепископа српских“, настављено од његових ученика и следбеника у томе послу, названо је и ,,Цароставник“, или ,,Књиге староставне“.

Нека поглавља те Данилове књиге, на пример, биографија краљице Јелене и сина јој Милутина „и документарно и идејно и књижевно, иду у најбоља књижевна дела српског средњег века. У то време његово књижевно дело представља највиши књижевни домет српске књижевности, и остало је узором доцнијим настављачима историје српског народа“ (М. Кашанин). А добар познавалац нашег средњевековља, Н. Радојчић, каже за Данила: „Као писац, он је заједно са Савиним биографом Теодосијем остао учитељ српског књижевног укуса и стила, као недоступни примери у тешким временима позније опште варваризације (под Турцима) кад је српска књижевност с муком одржавала старе традиције и полако се спуштала само на просто одржавање писмености“.

Неколико од тих најзначајнијих подухвата архиепископа Данила II и данас су још од великог утицаја верског и културног у тој области, а то су напред споменути грађевински објекти: Високи Дечани крај Бистрице, Бањска, и припрата у Пећском манастиру, као и ,,Животи краљева и архиепископа српских“, то јест, ,,Цароставник”.

Зато и архиепископу Данилу II у првом реду припада и она част, исказана у тропару српским светитељима, кад им се обраћа речима: просветитељи српски, пастири добри, истинити чувари апостолске науке, учитељи православља, молите Бога за нас!

Цар Душан

У недељу, 19. маја 1968. извршен је један свечани чин у храму Св. Марка: пренесене су и похрањене у том храму кости цара Душана, најзначајнијег владара из лозе Немањића. То је први пут у новијој историји Српске цркве да се том великом и заслужном човеку одаје тако свечана почаст. Користим и ја ту прилику да у најкраћим потезима кажем нешто о њему. То је и сва почаст коју му можемо учинити, и дугујемо.

90

Рођен је 1308. године. Већ као дечак био је са својим ослепљеним оцем Стеваном прогнан из своје земље у Цариград, где је као сужањ провео неколико година. По повратку у Србију и кад му је отац Стеван, касније назван Дечански по својој задужбини манастиру Дечанима, крунисан за краља Србије, 6. јануара 1322. године, крунисан је тада и Душан са титулом „млади краљ” и добио на управу Зету са Скадром. Крунисање је извршио архиепископ Никодим.

Лично, Душан је чинио ванредан утисак на савременике већ самом својом појавом. Био је, по казивању савременика, „већи од свих људи у своје доба“. „Красан је био изгледом лица и свога тела мимо све синове људске“ — казује његов савременик и биограф у Даниловом зборнику ,,Животи краљева и архиепископа српских“ и самим тим „страшан непријатељима својим, и свима околним владарима за дивљење“. Најтачнији његов лик представљен је на фресци у Лесновском манастиру где је приказан као човек изузетних особених црта.

По наговору своје властеле, а бојећи се да његов отац, краљ Стеван Дечански, не постави себи за наследника другог сина, од друге жене, Синишу, Душан изненада, са мањим одредом одабране војске, крене у августу 1331. г. из Зете од града Скадра и дојури у Неродимље, где је Стеван Дечански тада летовао. Стеван једва успе да утекне у град Петрич, али га ту ухвате Душанова властела и затворе га у град Звечан. 8. септембра те године у дворцу Сврчину архиепископ Данило поново крунише Душана за јединог краља Србије. Стеван је после два месеца умро у Звечану, 11. новембра 1331. и Душан га је свечано сахранио у Дечанима.

Својом разборитошћу, храброшћу и другим врлинама Душан је учврстио државу и проширио границе државе више него и један владалац из лозе Немањића. Наравно баш у томе се и крила опасност за српску тадашњу државу, пошто је та његова држава захватала и велик део Грка, Бугара и Албанаца, који су се у таквој његовој држави осећали као подчињени српском народу. А несрећа за ту, па и целу српску средњевековну државу, била је директно у томе што је Душан изненада умро, а после његове смрти није се нашао човек који би одржао такву државу у јединству. Тако се држава распала и постала слабија него под његовим претходницима.

Чврстом управом и законима он је подигао био своју државу на висок степен, не само у војничко-економском домену, него и црквено-просветном. У исто време, он је први уочио опасност од Турака, који су тада већ били прешли у Европу на позив Византије као њена војна помоћ, и учврстили се у Галипољу, користећи се слабошћу Византије и њеним династичким размирицама. Зато је хтео да освоји и Византију са Цариградом да би спречио Турке у њиховом даљем надирању у Европу, јер Византија за то није била способна. Ради већег свог личног и државног ауторитета, (у очима властеле и народа, потребног за ту улогу), он се у граду Серезу 1345. г. прогласи за цара Срба, Бугара и Грка.

Међутим, по тадашњем важећем обичају, цареве је крунисао само патријарх. Пошто је Српска црква у то доба била само архиепископија то је постојала формална потреба да Срби имају патријарха који ће крунисати Душана за цара. Зато Душан, следеће године, сазове црквени сабор у Скопљу. На Цвети, 9. априла 1346. године, Сабор, у присутности бугарског патријарха и охридског архиепископа, прогласи српску архиепископију Патријаршијом, а архиепископа пећког

Јоаникија (Јанићија) за првог српског патријарха. Недељу дана касније, на Ускрс, 16. априла, патријарх Јоаникије крунисао је Душана за цара, а сина му Уроша за краља. Тако су у свему и Српска црква и српска средњевековна држава подигнуте на највиши степен и част у време цара Душана, који је прозван Силни.

Како је уздизање и ширење српске државе ишло на рачун Византије то је, по наговору државно-политичких власти византијских, цариградски патријарх Калист 1352. године, дакле шест година после прогласа српске патријаршије, бацио анатему —

91

проклетство на српску патријаршију и њеног патријарха и на српску царевину и њеног цара Душана, тобож само због самовласног узимања грчких црквених области и подчињавања тих области српској патријаршији. Наравно, Душан се није на то много обазирао. Али то је ипак донело много моралне штете и народу и Цркви. Брза смрт Душаноза после тога (1355) и све друге недаће, које су се сручиле на државу и народ, тумачене су у народу као последица тога проклетства — анатеме. То бацање анатеме на Душана и био је главни разлог да цар Душан, једини владар из династије Немањића, није ни касније проглашен за светитеља Српске цркве, иако су његове заслуге за Српску цркву биле веће од неких краљева из те династије, који су сви проглашени светитељима.

Пред опасношћу од Турака дошло је до измирења између цариградске и српске патријаршије. У време цара Лазара скинута је та анатема и акт о томе прочитан је на гробу цара Душана у Призрену, 1375. године. Али и то измирење дошло је прекасно, јер су Турци ускоро упали и заузели те крајеве, па и целу Србију, а Српска црква је, било стално било са прекидима, било стварно или само формално, неколико векова била под влашћу цариградске патријаршије. Овој, пак, није ни било стало да се цар Душан прогласи за светитеља за заслуге које су биле на корист само Српске цркве. Под тим утиском да је цар Душан био анатемисан, изгледа да ни сама Српска црква — највише због хиландарских и других светогорских монаха, који су у канонској зависности од цариградског патријарха — није нарочито ни журила да га прогласи за светитеља, а и због тешких прилика у којима се нашла и црква и цео српски народ у трајању од 400 година под Турцима. Па, ето, ни сада га још није прогласила за светитеља, иако, на пример, признаје светитељима многе Грке, светитеље цариградске цркве, који баш никакве заслуге нису имали ни за Српску цркву ни за српски народ. Ово само констатујем.

Специјално за Српску цркву Душанова заслуга је врло велика, у сваком погледу. Својим Закоником он је тачно регулисао односе између Цркве и државе, и ти односи су за Цркву били врло повољни. Сам он, лично, учинио је врло много и за уметничку страну цркава и манастира. Поред осталог, на пример, довршио је унутрашње радове у велелепној цркви Високих Дечана, (задужбини његовог оца Стевана) — фреске и друго. Осим тога желео је да подигне и најлепшу цркву у Српству, себи задужбину. То је и учинио. Подигао је цркву посвећену светим архангелима Михаилу и Гаврилу, на Бистрици код Призрена. Та црква била је по лепоти у свему заиста царска задужбина, најмоћнијег владара у то доба на Балканском полуострву.

Цар Душан је изненада умро 20. децембра 1355. године, у својој 48. години живота. Не зна се тачно ни место ни узрок смрти. Сахрањен је у мермерној гробници своје задужбине. Доласком Турака опустила је његова задужбина потпуно. Турци су прво опљачкали све у цркви, отворили и гробницу Душанову па и њу опљачкали. Касније је Синан-паша сасвим срушио цркву Св. Архангела и од тога камена подигао у центру Призрена своју, такозвану Синан-пашину џамију, која, и таква, сведочи о величини Душанове цркве. Кости цара Душана остале су у разореној цркви затрпане остацима камена и малтера.

Године 1927, јуна-августа, тадашњи професор Скопског универзитета прота др Радослав Грујић, извршио је откопавање у рушевинама Св. Архангела и спасао оно што се дало спасти од остатака. У једном углу гробнице нашао је и кости цара Душана, које је нека побожна душа српска сакупила била и сложила на једно место гробнице. Те кости је професор Грујић ставио у један ковчег и чуване су у Музеју Српске патријаршије у Београду, одакле су 19. маја 1968. пренесене на чување у цркву Св. Марка, у Београду.

Тако је Српска црква, у ове наше дане, учинила макар ту почаст цару Душану што му је нашла достојно место и са највећим почастима одала му признање за његов

92

рад којим је у своје време уздигао Српску цркву на степен патријаршије.Са своје пак стране додао бих само ово: ако цар Душан и није проглашен за

свеца, он је, својим делима и заслугама за Српску цркву, постигао нешто што је равно томе, то јест з а с л у ж и о ј е н а з и в Просветитеља.

750-годишњица Српске цркве

— ПРОСЛАВЉЕНА 1969. ГОДИНА —

Српски народ, од свог доласка на Балканско полуострво и примања хришћанства па до Св. Саве потпадао је, у црквеном погледу, под духовну власт Цариградске патријаршије. За све то време, то јест, од деветог века, откад су Срби почели у већој мери примати хришћанство, па до Св. Саве, на терену где су Срби живели водила се борба између цариградско-грчког и римско-латинског утицаја на Србе. Зато Срби нису могли створити ни неку своју политички стабилну државу. Тек кад је то успело Стевану Немањи искористио је то Св. Сава да створи и самосталну Српску цркву. Он је 1219. г. издејствовао код цариградског патријарха да Црква у Србији буде самостална, независна. Тиме је прекинуто и директно мешање Грка и Латина у унутрашње ствари српске државе и Цркве, па је српски народ отада закорачио самосталнијим и верско-националним и културним животом у историју, посебно као национална целина.

Расцепкани Срби дотада су носили топографске називе, на пример: Рашани, Зећани, Захумци, Браничевци и т. д. већ према крају у ком су живели. Св. Сава организује Српску цркву тако што је у свакој тој области основао епископију и поставио Србина за епископа. Таквих епископија било је тада девет, у областима где су Срби живели, и десета у Жичи, седишту Архиепископије. Тако су Срби по први пут у својој дотадашњој историји били уједињени и национално и верски. То је било од пресудног утицаја за српски народ. Сви дотадашњи називи одбацују се и прихваћа се назив: Срби, као јединствен национални појам и назив за све оне који су у саставу Српске цркве. То се узима као рађање и формирање српске националности. А то је и разлог што је Св. Сава назван духовним оцем српског народа.

Дакле, уједињење српског народа као нације ишло је путем Цркве. Само тим путем и могло се извршити духовно уједињење и прихватити једно име за све покрајине. Државно-политичким путем то није могло бити изведено. У тадашњем феудалном систему сваки већи феудалац и обласни кнез био је самосталан и није му ни било стало да се чвршће повезује са централним владарем, из бојазни да не умањи своју самосталност и не ослаби своју власт. Феудалци, или како их народ назива, великаши, били су често пута чак и директна сметња за државно и свенародно јединство. Да би заштитили своје покрајинске територијалне интересе и личну независност, они су се, понекад наслањали и на стране феудалце, па и на стране државе, и тражили њихову помоћ, која је увек имала негативне последице по јединство српске државе.

И, ето, Св. Сава враћа се из Хиландара и Св. Горе Атонске у отаџбину и ствара самосталну Српску цркву, формира јединствену српску националност, пише прву српску књигу (типик и биографију свога оца Стевана Немање — Симеона Мироточивог) и удара темеље и самосталној српској култури. На таквим темељима могла се онда чвршће изграђивати и развијати и политичко-државна зграда. Захваљујући тако изграђеном духовном јединству народа могли су Немањићи водити српску државу преко две стотине година. И све што је изграђено и урађено на свим линијама државно-политичког, културног, па и војничког развоја, дошло је у првом реду као резултат ангажовања и Српске цркве и црквених представника. Јер Немањићи су имали у представницима Цркве, епископима и архиепископима и свештенству не

93

само верне и одане помоћнике и културне саветнике него и дипломате, па и војне саветнике. То је била држава уске сарадње са Црквом и што је тада уведено постало је темељ за сва каснија времена.

Кад је та средњевековна српска држава пропала и завладали Турци, падом Смедерева 1459. године, угасила се и Пећка Патријаршија и самосталност Српске цркве, па је она потпала опет под грчку црквену власт. Тиме је поново настала опасност да српски народ изгуби и своју националну свест. После сто година такве ситуације Српске цркве, народу долази подршка од везира Мехмеда Соколовића, Србина потурчењака, родом из Херцеговине. Он је код султана израдио дозволу — ферман да се обнавља Српска пећска патријаршија. За првог патријарха те обновљене Патријаршије Мехмед је поставио свога брата Макарија Соколовића. То је било 1557. године.

У састав те Патријаршије ушли су сви крајеви у којима су тада Срби живели па је тако Патријаршија омеђила и опет духовно ујединила српски народ. Границе те Патријаршије ишле су до Крке у Далмацији, Марче у Хрватској, Будима у Угарској, Арада и Темишвара у Румунији. Имала је 40 епископија. Епископи су имали не само духовну власт него су представљали српски народ и правно пред турским властима, а имали су чак и судску власт, такозвани епископски суд за парнице хришћана. Захваљујући тој Патријаршији, дакле Цркви, Срби су и у времену губитка своје државне самосталности били уједињени и имали су шансу да постану, и били су једно време, прва нација у европском делу турске државе. И да се нису преварили и поверовали претворним гласовима и позивима од стране представника Римске цркве, који су Србе наговарали на преурањене устанке против Турака, Срби би и остали најјачи народ на Балканском полуострву. Остале би им цркве непорушене, манастири очувани, народ у миру. А са тим преурањеним и неуспелим устанцима од краја 16. века и даље, Срби су изгубили поверење турских власти и тотално погоршали своју ситуацију код Турака. После велике сеобе под патријархом Арсенијем у Угарску, Турци су рушили све оне установе које су Србима служиле као заштита и одбрана, а 1766. укинули су им и саму Патријаршију. Тиме су Срби себи толико нашкодили у сваком погледу да је чак изгледало, да ће нестати, као Срби. А што су се ипак одржали, одржали су се још само као „раја“, то јест као припадници једне само толерисане религије, без неких одређених права, јер никаквих организованих, ни црквених ни културних, установа нису имали да их подрже и правно штите у оквиру турске државе.

Међутим, сеобом народа у крајеве Аустро-Угарске рад Цркве преноси се у те крајеве и Црква и ту постаје национално уточиште, морална снага, светла буктиња и неисцрпни извор надахнућа и за културну борбу на новом терену, у новој и другачијој средини. И ту: у свим нашим тминама она је била једина светлост, у свим нашим мукама она је била једина утеха, у свим нашим тешкоћама она је била једини излаз.

Браћо и сестре, Христос је рекао својим следбеницима: „Не бојте се, јер ја победих свет“. У ту победу веровали су сви хришћани. То је било уздање и Српске цркве од Св. Саве до данас. Зато је Црква увек побеђивала. И та њена победа нема себи равне у целој светској грађанској историји, нити њена победа личи на обичне светске победе које доносе корист једнима а штету другима. Подсећајући вас на велику прошлост Православне српске цркве, на њено страдање, на њене борце и њене победе, ми вас позивамо да свим срцем и душом узмете учешћа у овогодишњем њеном слављу, испуњени радошћу и снагом, и поуздањем. Да, и поуздањем, јер и кадгод је умирала она је увек васкрсавала, то јест у свим нашим смртима била нам је једина бесмртност. Зато, узимам слободу да ову моју беседу завршим не као обично неким цитатом из Еванђеља, него ћу завршити строфом једне песме,— Петра Оточанина — коју сам ја мало изменио.

94

Православна Цркво, Цркво светосавска,Драга си нам као крсна свећа славска;Твој дух и реч твоја као мелем пада —Бићеш нам вечито утеха и нада.Није само жеља, истина је давна:Васкрс је дошао Цркво Православна!

Материце

Једну недељу пред Божић, Српска црква посветила је мајкама, матерама, па се тај празник и назива „Материце“.

Одмах да кажем: то није један од оних дана који се називају, на пример, и „дан жена“ 8. март, кад се жене сврставају и митингују за такозвана женска права, и за оне циљеве којима и мушкарци посвећују своје политичке митинге, и говоре увек, и само, о борби и политици. У том „8. марту“, првобитни циљеви били су да се извојују „животна права жене“ и права на бољи социјални положај у друштву. То се звало и „еманципација жене“, и можемо сад већ да кажемо да су жене та права, углавном, и оствариле, бар у цивилизованим народима, макар у такозваним политичким формама.

Међутим — као и у свему другом — дошле су и такве дужности због којих ововремена жена ипак није баш много задовољна, нити може бити. Чак бисмо — ако је запослена жена још уз то и мајка — могли казати да је она ретко и срећна онде где је, и на послу који ради и на ком мора провести 8—10 сати дневно ван куће; и то у времену кад је и најпотребнија својој деци у дому. Тако онда најбољи део њеног живота је у ствари само једна грозничава трка између дома и радног места, па јој ни онај један дан одмора у седмици не чини неко особито задовољство, јер јој је и тај дан испуњен домаћим пословима. А да би запослена мајка имала илузију и политичког иживљавања приреде јој, једном у години, и тај „8. март“ да је убеђују како треба да је срећна таквом својом ситуацијом.

У ствари, тај такозвани 8. март наметнут је жени у овом времену, које је сад већ чувено и по своме бесмислу, па и таквом кад се такозваној еманципованој жени сугерише и тврдња да је домаћинство „сметња њеном културном напретку“, и чак, скоро као проклетство коме, ето, жена „мора да робује“. И, да она не би била тај — тобожњи — „роб породице“, и да би избегла и муку око подизања деце „и у томе губила најбоље дане свог живота“, она избегава чак и материнство. Није онда чудо ако се сада и младе жене виђају како, место детета, водају псе по улицама.

А да ли је жена и срећна без материнства? Не би се могло рећи! Јер, ако не зна за „тегобе“ материнства, ни за „муку” око подизања деце, неће знати ни за ону трајну радост, ни за смисао живота, који се — природно — састоји у материнству и деци својој.

Без тога, она је ретко срећна и на послу, који је, услед економских прилика приморана да ради, па јој ни реторика о „осмом марту“ не доноси и не чини неко посебно олакшање и утеху у њеној ситуацији. Осећа она и зна да постоји и нешто важније од све реторике и писаних чланака о такозваној еманципованој жени, о чему, углавном, пишу мушкарци и оне жене са такозваних руководећих положаја са којих — материјално добро обезбеђене — могу да држе и такозвану кућну помоћницу, која им обавља домаће послове.

Тако онда, и после свих славопојки о еманципованој жени, запослена мајка осећа да јој је срце празно. Осим тога, ниједна паметна жена не може мирно да гледа како и разне негативне појаве разарају и њену породицу, којој она може само мало времена да посвети. И, свесна је она да ако се изгуби поверење у породицу и веру онда се не може

95

више имати поверење ни у шта, јер су само породична осећања трајна и права осећања срца.

Та њена свесност управо је оно што многи савременици не желе да признају као факат, ма колико, иначе, учтиви били, и ту учтивост према жени исказивали струком каранфила или понеком бомбоњером на „дан жена“. Међутим, жена, као мајка, највише увиђа да савремени, такозвани модерни свет, обара вредност свему — осим новца — па и самом животу, и да разара породице милиона људи, а рушењем вере одузима и моралну потпору њеној породици. И, свесна је она да је баш због тога данашње поколење скренуло у цинизам, саможивост, и моралну неосетљивост на свим линијама савременог живота.

Млади нараштаји, пак, увиђају да им се сви прохтеви испуњавају, да им се сви улагују, сви им ласкају и оправдавају им поступке само да ћуте, и да се не буне противу позиција, које су неки за себе доживотно „извојевали“. Увиђају млади нараштаји да су им пружене и неограничене (не)моралне слободе, и да са свих страна, на хиљаде начина, подстичу њихове прохтеве у такозваном слободном иживљавању, да им тиме одврате пажњу од многих (нерешивих) егзистенцијалних проблема, који су нерешиви због опште кризе поверења и класних разлика, између осталог. Не могу да нађу законик који би их уздигао до неких нових врлина, а које би биле исто тако друштвено корисне, као оне некадашње хришћанске, а које су сада многи напустили или их се сасвим одрекли. А многи за њих нису ни чули, ни у дому ни у друштвеној пракси. Отуда и толика морална збрка код свих, ама баш код свих, цивилизованих народа од Европе до Америке, као „хришћанских земаља“.

Наравно, жена-мајка, углавном, није крива за то, нити је она желела такву ситуацију; поготово мајка-хришћанка то није желела, нити тако нешто очекивала, и поред све такозване еманципације друштва.

Из историје хришћанске Цркве знамо и ово: што се хришћанство тако брзо ширило у првим хришћанским временима, и поред свих препрека, има се у многоме да захвали хришћанским матерама, које су знале однеговати и вером запојити многобројна поколења врсних бораца за Христове еванђелске врлине. Те врлине остале су исте и сада код правих хришћанских породица, јер: племенитост, доброта, част, учтивост, отменост, љубазност. . . имају исту вредност у свим временима. Зато хришћанске мајке треба те врлине да негују. Јер, ако у томе ни ви, мајке, не успете онда нема много изгледа да ће се млади нараштаји моћи преобразити у нешто боље, јер без тих врлина они могу бити, можда, још само добри техничари, па и политичари, али то још није гаранција да ће бити и морално бољи људи.

Посебно ви, хришћанске мајке, можете много учинити, и од вас се тражи, да и у савременим условима придобијате добре душе за Христа и Његово Еванђеље. И, немојте се изговарати да такве душе не можете да нађете! На сваком кораку можете их срести, јер нико још није проценио дубину човекове готовости да чини добра дела. Тако онда и иза ове моралне збрке налази се макар и зрно хришћанских врлина у свакој породици, поготово у срцу детета. А то само жена мајка може у првом реду да открије у срцу свог детета, а својим примером да их подстакне на добро. Јер, знате ви и саме да речи нису ништа ако нису подкрепљене делима. Видели смо људе са много знања како рђаво раде, а видели смо и то да за поштен рад нису много потребни неки прописи, нити многа митинговања, него на првом месту потребна је добра с а в е с т. А, за добру савест први је услов с т р а х Б о ж ј и, и добро домаће васпитање, стечено не по „стихијама света, него по учењу Господа Исуса Христа“ — учи свети апостол Павле (Колош. 2, 8).

Ето, то је наша општа жеља свих и жеља Цркве за све њене чланове, а посебна жеља упућена вама матерама на дан Материца. То и ради деце ваше и њихове животне среће и душевног мира, и њиховог и вашег.

96

У исто време, то вам је и наша честитка на дан и поводом Материца, па тиме благословите децу вашу! И доводите их у храм Божји, кадгод то можете! На то вас и Господ Исус позива својим речима: „Пустите децу, и не браните им да долазе к Мени, јер таквих је Царство Божје“ (Лк. 18, 16).

Оцеви (Недеља светих отаца)

ПОТРЕБА ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ

Савремена цивилизација подстиче у првом реду прохтеве човека за материјална добра. Све је томе циљу подређено, па и разоноде младих, чак и спорт. У стицању новца, на пример, одбацује се и сваки морални закон, па је данашње покољење скренуло у безобзирну саможивост. Увукла се и грубост у међуљудске односе, па и суровост која не преза ни од убиства.

Таква ситуација увлачи се већ и у породичне односе, јер и све оно што се детету сада пружа (углавном изван дома): било путем спорта, било путем забаве и разоноде, филма, телевизије и других путева забаве, одвија се без икакве контроле било ког моралног законика. Тако настаје и морални хаос, који доноси не само породичну отуђеност на свим линијама, него ствара и неурозе, насиља, нихилизам, убиства, па и самоубиства (у породицама).

На овај „дан оцева“ желим да упозорим родитеље и на ту ситуацију, јер све негативности у животу деце, најпре осете родитељи, и њима се то највише освети.

Да бих приказао опасности које вребају односе у породици, ја ћу, ма колико ми то било непријатно, ићи трагом једне статистике, објављене у дневнику „Политика“ (7. окт. 1973. г.). Према налазу једног доктора друштвених наука „хиљаду Југословена гину годишње као жртве убиства. Од хиљаду убистава у Југославији те године, 245 су погинули у оквиру своје породице, то јест, од својих најрођенијих“.

Ма колико то било грубо кад се спомиње са овога места, навешћу онако како је то наведено у тој статистици. Само у тој години: 31 отац убио сина, 28 синова убили своје очеве, 11 мајки убиле своје кћерке, 9 кћери убило своје мајке, 3 оца убила своје кћери, 2 кћери убиле своје очеве, 2 унука убила своје дедове, 4 брата убили своје сестре, 12 њих убило своју браћу, 80 мужева убило своје жене, (или, на пример, муж убио жену, а децу бацио у Мораву), 44 жене убиле мужеве. . .

Толико се зна, вели писац те статистике.Страшна статистика, казаћете! Јесте страшна, толико страшна да људи, у првом

реду родитељи имају итекако разлога да буду узнемирени. И добро је што су узнемирени, шта би тек могли казати да нису! Међутим, кад пратите извештаје и о другим ненормалностима у нашем друштву, приметићете да нико не признаје и свој део кривице за такву (не)моралну ситуацију и толику агресивност у нашем друштву. Нико ту не полази од себе, нико не признаје да је агресиван (док не дође у неку такву прилику), а сви криве друге: васпитачи оптужују родитеље (тобож за патријархално васпитање деце), родитељи оптужују друштво, друштво оптужује и родитеље и васпитаче, већина оптужује филмове и телевизију због приказивања толике агресивности, итд.

Што је у томе најненормалније, нико није одговоран за такву жестокост, мржњу и страсти, наталожене услед неодговорности најодговорнијих за такву ситуацију, како у породици тако и у друштву. Сви су позвани и добијају одликовања за пуњење дечјих глава „потребним знањима“ из свих „научних предмета“, а нико се не осећа обавезним да их васпитава, а не само да кљука дечје главе фактима и чињеницама науке.

Ипак, и што је најненормалније, неки „напредни“ писци и новинари, сматрају чак да су нашли и узроке за негативне појаве код омладине, па оптужују религију као

97

сметњу за друштвено васпитање, малтене чак и за друштвени систем. За такве „напредњаке“ као да није опасност за морал омладине у неким изврнутим и уврнутим васпитним појмовима, него је, тобож, опасност у патријархалном домаћем васпитању, а све друге васпитне тенденције у друштву оцењују се као „позитивне“.

Посебно и нашу верску штампу такви „напредњаци“ оцењују као „негативан допринос“ моралном стању, па онда и наше штампане апеле родитељима, апеле за васпитање деце у верском духу, оцењују и квалификују као „шунд”, то јест, као неко смеће. И питамо се: иде ли време, или је већ настало, да нећемо смети чак ни констатовати да морално зло и постоји, а да због тога не испаднемо некоме, и за нешто, криви?

И, ето, пошто нам замерају и за нашу штампу, остаје нам скоро још само ова форма да се на то осврнемо, то јест, само у цркви. Зато и ја користим прилику макар на овај дан Оцева, па сам се осврнуо на ову, напред споменуту страшну статистику. То чиним не због тога што мислим да ми ту можемо нешто суштински изменити, него само да би наши верници били свеснији моралних негативности овога времена. Баш због тога желим да кажем нешто о нашем верском васпитном идеалу, из чега би излазила и света обавеза родитеља да васпитавају своју децу у том верском идеалу.

Браћо и сестре! „Почетак мудрости је страх Господњи“ — пише у Св. писму (Пс. 111, 10). То значи: ко се боји Бога, тај се боји и зло да чини, а „чувај се онога ко се ни Бога не боји“, каже народна изрека, јер ако се ни Бога не боји и не стиди, зашто би се онда стидео комшије Пере, Тоше, или Јове? Ова констатација односи се и на такозване примитивце и на такозване интелектуалце; разлика је само у мотивима и перфидности, а не и у резултатима. Резултати су у крајњој линији исти: бруталност и насиље.

Друго: обратите пажњу на штампу, телевизију и такозвана средства разоноде. Ту сад сви све знају, сви све објашњавају, сви су „стручњаци“ за све појаве у друштву, а ствари иду све горе на моралом терену. А, нико неће да призна да многе негативне појаве у друштву долазе баш и због помањкања вере у Бога због помањкања верског васпитања, и због непоштовања еванђелских савета о међуљудским односима. Тако онда, од тих што с в е знају, ретко ко да се сети и оног времена кад ова, напред споменута, статистика убистава није се могла ни замислити, а некмоли и постојати, па ни овако лоши међуљудски односи; посебно међу интелектуалцима. Нико да се подсети на време кад је човек човеку био светиња, као брат, али не присилни „брат“, под претњом законских параграфа о „братству“ него по добрим људским односима, и по Богу. Она наша, често цитирана парола: „Богом брате, Суљо Циганине!“, важила је као опште осећање братства у српском народу. А сад, у помањкању, или чак у потпуном одсуству религијског васпитања, као да више ни родитељи деци ни деца родитељима нису као светиња, а камоли Суља Циганин.

Данас, кад се многи журе да и саму реч „светиња“ избаце из свог речника, није чудо ако је п с о в к а постала она реч којом се све сада и куди и хвали! А реч „светиња“ третира се данас као нека стара безвредна амајлија из старих времена, или као сувишна традиција из времена наших дедова, па сад, као, „не пасује за ово друштво“. Па, и не пасује, ако би се ишло само путем бездушног материјализма, зараде и отимачине, па би се онда и она, напред цитирана статистика убистава могла лако објаснити, и зашто је таква немилосрдна и несвета.

А сад да се вратим на тему недеље Оцева, и кажем нешто о нашем верском, еванђелском васпитном идеалу, и методу.

Само је религија оно исконско, оригинално осећање узвишеног и за међуљудске и друштвене односе! А све остало је само таутологија, то јест, понављање казанога, па и кад има карактер борбе против религије. Све је само духовна и васпитна надградња религије, чак и кад је р а з г р а д њ а религије, само што таква разградња нема свог сопственог циља него запада у ћорсокак, па, на крају, не зна шта ће са својим

98

сопственим циљем, ни сама са собом. Та разградња религије зна само да створи несклад жеља и непознавања крајњег циља васпитања, па активно тражи излаз макар у безбоштву; и у томе је онда и нека њена „ванрелигијска васпитна надградња“.

Међутим, религија има свој одређени васпитни циљ и идеал, и метод, и поред свих ововремених тенденција да тај наш религиозни васпитни идеал неки писци у нас прикажу као сметњу „напредном васпитању“, то јест, као шунд.

На пример, еванђелске су речи: „Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити“ (Мт. 5, 6). И, питамо се: откуд је сад таква еванђелска тежња за правдом постала одједном „васпитни шунд“, и то баш у једном друштвеном систему, који себе приказује као идеал друштвене правде и праведности?

Или, на пример, „Благо миротворцима, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Зар је и то сада „васпитни шунд“? А, зар не жели цело човечанство мир и добру вољу? Откад је то постало „шунд“? Па, може да постане шунд, али шунд оне тенденције која би ишла за тим да мржња и нетолеранција постану покретачи људских настојања и делања и жеља,поготово ако би људи почели постављати и захтеве и прописе по којима би се морало и мислити само у једном правцу, и у смеру како би лакше владали људима.

Међутим, ако би се друштво т а к о усмерило то би водило тоталном духовном осиромашењу! Законима се још и може прописивати како ће људи: говорити и писати, слушати и радити, чак и како ће ћутати, али не и како ће м и с л и т и, јер мисао је слободна, једино слободна ствар у људском уму и духу, без обзира какво друштвено уређење било. И, не сме се никако заборавити да је друштву потребан и и д е а л и з а м, а не само зарада и физичка, такозвана, материјална надградња.

А сад још само да кажем неколико речи и о еванђелском васпитном методу за међуљудске односе, макар за нас хришћане. Свети апостол Павле саветује хришћане: „Обуците се у срдачну милост, доброту, кротост, стрпљење, сврх свега обуците су у љ у б а в која је свеза савршенства“ (Колош. 3, 12-14).

Ето, то је наш религиозни, еванђелски васпитни метод, опредељен према Христовом крајњем идеалу, који гласи: „По томе ће се познати да сте моји ученици ако љ у б а в међу собом имате!“ (Јн, 13, 35).

Не, дакле, мржњу и претњу и не само суровост према онима, који другачије мисле, него љубав, па у крајњој мери макар и само стрпљење, да имамо у међуљудским нашим односима, макар и само толеранцију. А ко је слеп за такав наш васпитни идеал, и метод, па то чак назива васпитним шундом, то јест, смећем, тај или је уврнут у мозгу, или је слеп за све око себе, осим за свој само лични интерес. Другим речима, заслепљен је слепилом које се назива м р ж њ а на оне који не мисле уврнуто, као он што мисли. А мржња је лош васпитач, и није особина културног човека. Културан човек и васпитан не инспирише се и не руководи мржњом него добротом и лепотом мисли и ствари, у себи и око себе, и макар толерантношћу према свачијим позитивним вредностима и настојањима. Тако васпитан човек позитиван је у сваком друштвеном систему.

Честитајући празник свима очевима, и садашњим и будућим, без разлике на веру и нацију, ми вам желимо успеха у добром васпитању деце у смислу добрих међуљудских односа. Са том жељом вас и поздрављамо оним нашим вековним поздравом: што родили честито вам било, и вама и свима нама!

99