Методе обарања u фиксирања животиња

Садржај

Увод ............................................................................................................ 2

Методе обарања u фиксирања животиња .............................................. 2

Обарање и фиксирање коња .................................................................... 2

Фиксирање и oбapaњe говеда .................................................................. 7

Фиксирање и обарање свиња .................................................................. 9

Фиксирање малих преживара .................................................................. 9

Фиксирање паса ........................................................................................ 9

Фиксирање мачака ................................................................................ 9

Закључак ............................................................................................... 10

Литература ............................................................................................ 11

2

Увод

Прегледи и знатнији терапијски подухвати могући су код већег броја животиња без примeне принудних средстава, док се друге противе и при томе често постају немирне и опасне. Стога се за заштиту људства и стварање услова за преглед или лечењс често примељују и разна принудна средства. И овом приликом трeба нагласити да одлуку о примени принудног средства не трeба доносити пре стрпљивог покушаја да се благим поступањем животиља приволи нa послушност. Избор принудних средстава зависи од ћуди, врстсте прегледа или терапеутског захвата који треба извршити.

Методе обарања u фиксирања животиња

Обарање и фиксирање коња

Од принудних средстава за фиксирање животиња најчешће се употребљавају следећа.

Примена носне луле. - Носна лула се састоји од комада дрвета дужине 30 cm који је на јсдном крају заобљен, служи за држање, а на супротном крају има две рупе кроз које је провучен и завезан конопчић дужине 30-40 cm. Омча конопчића треба да буде толико велика да се кроз њу може лако провући песница.

Носна лула се лако импровизује од обичног комада конопца и штапа. Жица или танак канап не смеју се употребљавати за луле, јер могу лако да повреде кожу.

Принцип примене носне луле cacтоји се у томе што се притезањем горње усне конопцем притискују завршеци нерава и задаје бол, који одвраћа пажњу коња тако да без опијања подноси мање болне захвате на телу.

Носна лула cе, по правилу, ставља увек нa горњу усну, а ако јс повређена, онда на доњу усну. Омча луле се стави у леву руку, десном руком се ухвати за поводник испод браде и глава мало подигне. Затим се левом руком ухвати горња усна и омча намести на настали набор коже. Истовремеио се десном руком ухвати држак и окреће тако да омча добро стегне усну. Стезање луле врши се према јачини бола при захвату који треба извршити. При стезању луле треба пазити да се не сузи отвор ноздрве и не отежа дисање. Кад престане потреба, лула се одвија, место које је било стегнуто протља се руком ради бржег успостављања циркулације.

Примена омче од конопца. - Има исту функцију као носна лула. Омча се стави у уста и пребацује преко главе иза ушију. Слободни крај конопца, који се постави са стране, преко омче се затеже и у угловима усне изазива бол. Помоћу копопца натегнутог са једне и друге стране могућа је и фиксација главе.

3

У пракси је забележено да је код употребе носне луле и јачег стезања у неколико случајева дошло до појаве шока - колапса услед бола. У тим случајевима је потребна брза интервенција (кардијак i. v., адреналин и др.).

Примена отварача за уста. - Отварач за уста је неопходно принудно средство за преглед и неке захвате у устима (нпр. корекције и вађења зуба и др.) који се морају извршити. Правилно припремљен отварач за уста не може приликом примене да изазове повреду стручних лица.

У употреби се палази више отварача за уста. Старији модел отварача за уста се хоризонтално унесе у уста, а затим окрене, тако да му за ослонац служи безуби део вилице. Модел није подесан, јер се не може подешавати према величини коња, још и зато штo проузрокује плиће или дубље некрозе ткива услед притиска на безуби део вилице.

Отварач тзв. клип за отварање уста по Бајеру се често примењује, тако да се углављује између кутњака горње и доње вилице, који леже у жлебу клина. Клин се држи за овалну ручку која се налази у ширем делу. Језик се лагано - без натезања повлачи па супротну страну,

како се не би повредио укљештењем измсђу клипа и зубала.

Савршенији модел отварача по Гинтеру а посебно по Бекеру су безбеднији и уста се лакше

отварају. Код ових отварача налазе се лежишта за горње и доње секутиће која су храпаве површине. Затворен отварач се завуче у уста тако да се храпава лежишта наместе на секутиће, отварач солидно фиксира, а потом се уста отварају завртањем, односно ширењсм отварача помоћу завртња.

Завртњи који се налазе са обе стране код отварача по Бекеру равномерно се окрећу. Ширење отварача завртањем врши се све док се предња ивица жвакаћег мишића добро не затегне. Отварачи за уста се скидају тако да се завртњем угао отварача сужава, затим потпуно олабави и извади

Отварач за уста се не сме употребљавати код обољења виличних костију, зглобова и жвакаће мускулатуре. У овим случајевима може се користити клин.

Присилно подизање и држање ноге. - Предња лева нога присилно се подиже кад на њој, или задњој левој нози, или на левој страни уопште, треба извршити неки преглед или захват, са циљем да се спречи, односно онемогући ударац коња. Подизање предње ноге врши се помоћу гуртне (кудељна пљосната трака) дуге 2-3 m, која на једном крају има петљу. У исту сврху може се применити и обичан копопац са петљом

4

или путичним каишем.Слободни крај гуртне се провуче око ноге, а затим кроз петљу и стави са на путицу. Гуртна се затим пребаци преко гребена где је помоћник држи. Помоћник стоји са десне стране - окренут лицем према коњу и подиже ногу повлачењем гуртне. Нога се држи високо као за поткивање.

Присилно подизање и држање задње ноге. - Подизање задње ноге врши се ради прегледа или хируршких захвата на сапима, трбуху или на ма ком месту задњег дсла тела. За подизање задње ноге користи се флексибилан кудељни конопац дсбљине палца и један путични каиш. На путицу се стави најпре путични каиш, тако да се пређица окрене споља, а алка позади. Једним крајем конопац се веже за реп чвором а затим се други крај провуче кроз алку путичног каиша. Уместо путичног каиша може

се импровизовати са истим циљем путична омча од конопца. Помоћу конопца нога сс подигне и држи подигнута затезањем конопца. Практично је да се реп веже чвором на срсдини конопца, тако да се затим оба слободна краја конопца провуку и укрсте кроз алку путичног каиша. За овај начин треба два човека да

затежу крајеве конопца и да држе задњу ногу.

Спутавање задњих ногу. - Спутавање једне или обеју задњих ногу врши се ради заштите од ударца при прегледу или захвату на задњим деловима тела.

За спутавања једне ноге употребљава се конопац дужина 2-3 m и једап путични каиш. Један крај копопца завеже се за алку путичног каиша па се затим каиш стави на путицу ноге тако да се алка окрене напред, а пређица у страну. Слободни крај конопца се провуче између предњих ногу, завеже чвором око врата, тако да се лако може развезати .

За спутавање обеју ногу потребне су две гуртне или два конопца и два путична каиша. Спутавање помоћу гуртне врши се тако што се на сваку путицу завеже по једна гуртна. Слободни крајеви гуртне провуку се између прсдњих ногу и око врата, па затим укрсте па предњој страни врата и држе руком.

Спутавање задњих ногу помоћу два копопца и путична каиша врши се тако што се сваки конопац завеже једним крајем за одговарајућу алку путичног каиша, па се потом путични каиши ставе на путице. Слободни крајеви конопца се провуку између предњих ногу затим сваки од њих обухвати подлакти-цу одговарајуће ноге и провуче испод свог ранијег дела, а затим преко гребена где се међусобно везују .

5

Спутавање предњих и задњих ногу. - Коњима који ударају предњом и задњом ногом спутавају се предње и задње ноге. За ту сврху најбоље може да послужи тзв. ласодомптер који се лако импровизује од обичних конопаца.

Примена бокса. – Ради извођења мањих оперативних захвата на нози на којој стоји (обрада повреда, трахеотомија и др.) најбоље је да се коњ веже у бокс. Боксова има разних врста а могу да се иммпровизују на разне начине. Импровизовани боксеви у ратним условима израђују се од приручног материјала.

Обарање коња. – Коњ се обара ради извршења тежих хируршких захвата. За обарање коња примењују се разни типизирани методи. Описаћемо један који се врши у клиничким условима (берслински метод).

Обарање по берлинском методу – Прибор за берлински метод обарања састоји се од 4 путична каиша са ланцем. Ланац (са кратким алкама) дужине 3,5 метара везан је за алку једног путичног каиша, који се зове „главни путични каиш“ наставља се у јачи конопац дужине 4 м. Спој конопца са ланцем и врх конопца обложени су кожом, да би се олакшала манипулација конопцем. Затим је за обарање по овом методу потребна једна дугачка гуртна (дужине 8 метара) и један затварач прибора за тзв. „карабин“.

При обарању је потребна и дебела еластична струњача или дебео слој сламе (бале сламе везане конопцем) прекривен шаторским крилом. За обарање коња по берлинском методу потребно је пет људи.

Ако треба оборити коња на десну страну, треба га десном страном привести уз само операционо лежиште. Главни путични каиш ставља се око путишта предње леве ноге, а остала три путична каиша око путишта осталих ногу. Копча, која се налази на сваком каишу треба да је окренута латерално, а карика према трбуху. Потом се конопац за повлачење провлачи кроз карике путичних каишева и то овим редом: задња лева – задња десна; - предња десна – предња лева. Пртени каиш за обарање ставља се пацијенту око прсију или око левог антебрахиума одакле се преко гребена пребацује на десну страну. Један човек треба да држи коњ за главу, један за реп, два до три човека накратко прихватају конопац за повлачење, а два до три човека држе пртени каиш за обарање. При обарању, конопац за повлачење се вуче назад. Животињу треба сложно оборити на узвик: један, два, три „сад“.

По обарању, главу животиње треба испружити да коњ не би савијао леђа, потом један помоћник треба да седне на плећку а други на сапи да се коњ не би подигао, док остали везују ноге, стављају металну копчу „карабин“ којом фиксирају конопац за повлачење, или се то чини помоћу чвора којим треба да се обухвате сва четири путична каиша. Потом се приступа фиксирању и постављању животиње у одређени положај преме потреби оператора. Предност овог метода је у томе што коњ може да се обори на одређено место, а недостатак што коњ при обарању нагло пада правећи често тзв.

6

„мачја леђа“ а и сам прибор је скуп и за обарање треба више људи.

Обарање по мађарском методу. – Прибор за мађарски метод обарања састоји се од 2 путична каиша, једног вратног каиша са три алке, једног дужег конопца и два краћа конопца. Удвостручен дужи конопац на средини се фиксираза вертикалну алку.

Коњ се обара на меком травнатом простору. Коњу се стави вратни каиш а удвостручен конопац фиксиран на доњу алку провуче између предњих ногу и према задњим, крајеви конопца се раздвоје и провлаче кроз алку путичног каиша са унутрашње према спољној страни. Крајеви конопца враћају се напред и провлаче кроз постране алке и један крај конопца усмери напред а други позади. Један краћи конопац се стави преко врата, а други преко груди. При обарању један човек вуче слободни крај напред а други позади, па се услед тога скупљају задње ноге и коњ седа. Истовремено повлачењем конопца на врату и грудима а уз помоћ конопца који се вуче назад поваљује се животиња на страну на којој се повлачи дужи крај конопца напред.

Импровизован мађарски метод састоји се од једног дугог копопца без посебног вратног каиша. На средини конопца направи се омча која се коњу cтaви око врата. Слободни крајеви конопца се провуку између предњих и задњих ногу, затим раздвоје сваки на своју страну, тако да сваки опаше путицу једне задње ноге. При овом поступку може доћи до повреде коже на путици, што се може избећи постављањем омчи на обе путице кроз које се провлаче крајеви конопаца за обарањс, чиме се отклони стругање и повреда коже при повлачењу и трзању животиња.

Након тога, откопча се задњи десни путични каиш, а фалангеалпи део поге подижс сс према гребену до висине скапулохумералног зглоба. За време овог подизања мора се повлачити и онај део путичног каиша испод врата. Коначно је потребно да се крај гуртне више пута обмота око високо подигпутог путишта, а затим направи једна до две осмице око круралне регије и путишта и назад направи омча око метатарзуса, после чега помоћпик треба чврсто да држи коња за преостали део пртеног каиша. Важно је да је задња нога чврсто фиксирана у полуфлактираном положају, јер при њеном испружању може доћи до прелома фемура.

Код операција на екстремитетима треба одређену ногу извезати и фиксирати гуртном.

Након извршене операције коњ се расфиксира тако што један помоћник ослобађа предње а други задње ноге. Прво се скидају без трзаја доњи путични каишеви а потом горњи. Помоћници се не смеју постављати испред и иза ногу ради личне заштите. Да би се помогло животињи при устајању, испод грудног каиша се стави конопац. Код устајања један помоћник подиже главу коња, други подиже реп а по два пoмоћника прихватају крајеве конопца који је испод груди и тако се помаже животињи да лакше устане. Није пожељно форсирање да коњ устане одмах после буђњењ из наркозе, мало се остави да лежи, поквасе му се језик и чело. Не показује ли коњ дуго намеру да устане, баци се на његa пола посуде хладне воде преко главе и врата или се послужи електричним апаратом.

7

Фиксирање и oбapaњe говеда

Фиксирање главе постиже се обухватањем испод доње вилицс једном руком и примицањем уз тело помоћног лица, које другом руком држи poг супротне стране, чиме себе штити.

„Носни гриф" је захват када сс палац и средњи прст леве руке увлаче у носне отворе и притискају носну преграду, а десна

рука држи десни рог, а глава животиње се помсри улево или подигне нагоре.

Примена носне брунде или поставњање сталног носног прстена (што се користи за бикове) користи се и за фиксирање и за вођење говеда. На њих се могу поставити и конопац или ланац да би се животиња могла безбеднијс водити.

Фиксирање главе везивањем уз стуб постиже се тако што се конопац веже око рогова а потом се глава приближи уз стуб и увеже се конопцем. Варијанта ове методс је да се чеони део главе приљуби уз стуб а другим краћим копопцем, који се постави преко браде и веже око стуба, практично фиксира и носни део, или да се тај краћи конопац убаци у уста (као врста жвале) и веже око стуба.

Фиксирање предњих екстремитета постиже се подизањем предње ноге од стране помоћног лица, које је савија у карпусу, док други помоћник фиксира главу. Затим:

- подизањем ноге, постављањем конопца око кичицс, пребацивањем на супротну страну преко гребена и повла свс док сеног ане савије у карпусу;

- фиксирањем ноге употребом тзв. бремзс - стезача (омча од конопца, обична дупла) изнад карпуса, тако да се између ње и подлактице провучс краћа дрвена палица и уврће на једну страну, изазивајући притисак и бол животњи, која подигне ногу такође савијену у карпусу;

- фиксирање задњих екстремитета се постиже хватањем и снажним повлачењем коленог набора одрсђене стране уназад и нагоре;

- подизањем и савијањем корена репа ка леђима применом тзв. репне бремзе:- провлачењем репа између ногу а затим преко коленог набора спажним

повлачењем нагорс;- применом бремзе - стезача потколенице, односно постављањем омче изнад тарзуса и палица којом се иста уврће.- везивањем конопца непосредно изнад тарзуса, преко Ахилове тетиве, којом се веже и врх репа;- постављањем каиша око обе задње ноге изнад тарзуса, или конопца који се у „осмицу“ омотава око обе задње ноге, такође изнад тарзуса;- употребом металних бремзи за завртањ, које се постављају изнад скочног зглоба и врше притисак на Ахилове тетиве;- подизањем задње ноге – два помоћна лица

постављају дугу дрвену мотку изнад тарзуса и равномерно је подижу и померају позади, чиме се нога подигне.

8

Све ове методе се изводе на животињи којој је фиксирана глава. Уз ово може да се употреби и „грудна бремза“ при чему се постави уже преко грудног коша одмах иза плећки, провуче дрвена палица од око 30-40 цм и уврће.

Фиксирање у боксу – стојници која се прави од металних цеви које су фиксиране у поду или на покретним металним гредама. – Различитих су конструкција са посебним додацима за фиксирање главе, ногу, и др. Посебан облик стојница су покретне хидрауличне стојница, које по потреби могу послужити и као операциони сто. Предност ових стојница је у томе што је манипулација једноставна и безбедна за животиње и људе.

Обарање говеда треба да се изводи стручно и на струњачама или на дебелој простирци. Третмани се углавном врше уз примену локалне или опште анестезије.

Италијанска метода обарања. -Глава животиње се фиксира носним грифом и затим се дуги конопац (преко 5m) пресавијен отприлике на пола ставља са дорзалне стране врата, спушта и укршта на грудима, онда се оба краја пребацују преко леђа тако да се поново укрштају па половини леђа. Одатле се десни крај спушта по левом трбушном зиду и повлачи између вимена (скротума) и задње леве ноге, а излази иза животиње леви крај конопца се исто поставља, само са супротне стране Пошто се сада оба краја копопца налазе позади, два или више лица их снажбно повлаче притискајући животињу у пределу врата испред плећки, на грудима и кичми, све док она не клекне и почне легати на страну. Ова метода се користи за безрожна грла.

Обарање по Хесу. - Потребно је дуго уже које се прво свеже око рогова. Оно се потом повлачи каудално и непосредно иза плећки спушта око груди и онда врати дорзално и провуче, чиме се створи врста омче. Истоветни захват се понови и непосредно испред задњих екстремитета (преко слабина) и сада слободни крај ужета преко крста иде иза животиње. Повлачењем слободног краја конопца од стране неколико помоћних лица практично се делује на три тачке: на рогове, а делом и на врат због савијања, на омчу у пределу плећке и омчу у лумбалном делу.

Другачије речено, омче на месту где належу изазивају бол и то бол у пределу кичме, услед чега животиња лагано почиње легати на страну. Код ове методе може се додати још једна омча на врату, испед плећке, тј. раменог зглоба.

Фиксирање и обарање свиња

За млађе свиње нису потребни посебни прибори. Одрасле свиње се фиксирају конопцем тако да се иза очњака горње вилица стави омча која се затегне и конопцем свиња фиксира за неки стуб или дрво.

За обарање већих свиња погодна је метода по Хакеу за коју се припреме четири омче од конопца које се постављају свињи изнад папака, затим се узме једно дуже уже и протури кроз омче, слично као код берлинске методе код обарања коња. Код обарања ставља се омча за фиксирање. Код обарања свиње се седирају или наркотизују.

9

Обарање свиња се може извести помоћу једног дужег конопца, чији крајеви се вежу за предео цеванице предње и задње ноге једне стране на коју се свиња поваљује уз претходну фиксацију омчом иза очњака горње вилице. Обарање се може помоћи постављањем једног ужета преко грудног коша које се повлачи при обарању.

Након обарања конопцем, фиксирају се предње и задње ноге.

Телад и ждребад се могу оборити на исти начин као одрасле свиње.

Фиксирање малих преживара

Мали преживари (козе и овце) једноставно и лако се обарају и по потреби фиксирају флексибилним тањим конопцем.

Фиксирање паса

Фиксирање паса врши се стављањем омче преко њушке. Узме се једна трака а може и завој дужине око 1м, на средини се направи омча која се ставља на њушку (више напред) и крајеви затегну, а потом пребаце и вежу за машну иза ушију. Фиксиран пас се поставља у жељени положај за одређени третман.

Фиксирање мачака

Мачке су често агресивне и теже се обуздавају и фиксирају. Препоручује се коришћење заштитних кожних рукавица. Мачка се, ако је могуће, ухвати једном руком за кожу изнад врата, а другом се прихвата задњи део. Пожељна је глатка подлога на којој мачка теже користи нокте за померање и опирање.

Фиксирање домаће перади и птица

Приликом фиксирања домаће перади и птица неопходна је опрезност а посебно код мањих птица, јер услед стезања и непажње може доћи до колапса и угинућа.

10

Закљу~ak

Veoma va`nu ulogu pri odre|enim operacijama imaju odgovaraju}e metode fiksirawa `ivotiwa i velik va`nost imaju pravilni postupci prilikom fiksirawa `ivotiwa.

Прегледи и знатнији терапијски подухвати могући су код већег броја животиња без примeне принудних средстава, док се друге противе и при томе често постају немирне и опасне. Стога се за заштиту људства и стварање услова за преглед или лечењс често примељују и разна принудна средства. И овом приликом трeба нагласити да одлуку о примени принудног средства не трeба доносити пре стрпљивог покушаја да се благим поступањем животиља приволи нa послушност. Избор принудних средстава зависи од ћуди, врстсте прегледа или терапеутског захвата који треба извршити.

11

ЛитератураХирургија за 4. разред ветеринарске школе,др. Рајко Адрић, Завод за уџбенике и наставна средства,Београд, 2002. година

12

13