Saa Jano

Istorija radio pevanja

narodne muzike

od 1935. do 1975. godine

Panevo, 2008. god,

SADRAJ

01. Kafansko i opersko pevanje na radiju .. 3

02. Iz kafane pred mikrofon Radio Beograda 4

03. 0kupacija i osloboeni mikrofon Radio Beograda 5

04. Pevaj pred mikrofonom isto kao to govori . 7

05. Marine kosovske pesme iz Paneva 8

06. Narodne pesme na Radio Novom Sadu .. 10

07. Prve violine i Narodni orkestri Radio Beograda . 11

08. ika-Maksina tambura sa srcem 12

09. Druga generacija pevaa Radio Beograda ..14

10. Duetsko radio-pevanje i duetomanija ..16

11. Narodna pesma u obradi 18

12. Komercijalizacija narodne muzike i odumiranje radio-pevanja 20

01. Kafansko i opersko pevanje na radiju

Ranih tridesetih godina prolog veka, kada je poeo da radi Radio Beograd (24. marta 1929. godine), narodne pesme i muzika mogle su se uti na dva naina preko radio-talasa: uivo ili s gramofonskih ploa. Pevanje uivo podrazumevalo je nastup u studiju, uz pratnju klavira ili orkestra ili direktan prenos iz neke od poznatih beogradskih kafana. esto su emisije narodne muzike bile koncipirane i kao kolai iz pojedinih delova zemlje, a popularne su bile emisije Banatsko vee i Vojvoansko vee, u kojima se pevalo uz gajde ili tamburae, ali imena uesnika nisu sauvana. Na Radiju su tada pevali poznati dramski i operski umetnici: anka Stoki, Teodora Toda Arsenovi, Zorka Todosi, Nada Aleksandrovi, Lale Jovani, Jovan Stefanovi Kursula, Bora Janji i drugi. Meu njima je najpoznatiji bio beogradski advokat Mijat Mijatovi (18871937). Pevanje je bilo njegova najvea ljubav pa je to i studirao u Beu i Parizu, a kasnije i snimio preko sto ploa s narodnim pesmama i operskim arijama. Bio je prvi peva na svetu koji je u to vreme prilikom snimanja ploa koristio tehniku nasnimavanja. Oduevljen Mijatovim pevanjem, kompozitor Stanislav Biniki (18721942) napisao je splet od sedam vranjanskih pesama koji je nazvan Mijatovke. Paralelno s Mijatom, pevao je i Milan Timoti, esto nazivan Mali Mijat ili Novi Mijat, koji je na Radiju bio sve do poetka Drugog svetskog rata, a kasnije je otiao u SAD i tamo nastavio karijeru.

Godine 1935. pojavljuje se potreba da se program obogati i osvei, pa na Radio Beograd dolaze i obini ljudi koji lepo pevaju. Formiraju se i prvi zvanini radio-orkestri: Tamburaki orkestar Aleksandra Aranickog, u kome je svirao i njegov potonji ef Panevac Maksa Popov (19101973), i Narodni orkestar Sime Begovia, u kome je bio i Vlastimir Pavlovi Carevac (18951965), koji ga je preuzeo posle Drugog svetskog rata. Tada na Radio dolaze pevai koji nisu imali stalni angaman, ve su nakon audicije bili pozivani da pevaju prema potrebi, i to repertoar koji su sami birali. U komisiji koja je organizovala audiciju za pevae bili su kompozitor i profesor Petar Krsti (predsednik), zatim kompozitori Mihajlo Vukdragovi i Vojislav Vukovi i ef Narodnog orkestra Sima Begovi. Meu prvim obinim pevaima primljeni su Nata Pavlovi, Ruica Proti, Rua Deni, Zorka Katinski kasnije Buta i njen suprug Bogdan (rodom iz Kovina), a kasnije su dole Jelena Vujanovi, Emilija Putnik, Vera Kokoevi, Ruica Kalui i druge. Od pevaa valja spomenuti Uroa Seferovia, Rau Radenkovia, Dobricu Grozdanovia, Dragog konjevia, Vojislava Petruevia i nezaobilaznog Vukaina Vuleta Jevtia, koji je ve tada stekao veliku popularnost, koja ga je pratila sve do smrti 1981. godine. Mnogi od ovih

pevaa bili su gosti u kafani Savinaka kasina na uburi, koja je bila vlasnitvo Vlastimira Pavlovia Carevca, gde su sluali i uili kako se pesma peva i bili prvi nazvanini uenici velikog Cara.

Meu zvaninim i istraivaima poznatim pevaima na predratnom Radio Beogradu nije bilo Panevaca. Tadanje pevanje umnogome se razlikovalo od pevanja na radiju posle Drugog svetskog rata jer se nije vodilo rauna o dikciji, emociji i tekstu, takozvanom donoenju pesme, to e kasnije kao pravilo ustanoviti Carevac, ve su se pevai trudili da narodnim pesmama daju ozbiljniji, skoro operski ton i iskau, neretko preterano, svoje glasovne mogunosti. Postojale su i emisije koje su bile koncipirane tako da su se u njima samo putale ploe narodnih pevaa. Izmeu ostalih, mogle su se uti one s pesmama gospoe Mare Petrovi iz Paneva otpevane uz harmoniku Arkadija Terzina. Pominje se i Aron NJegru, za ije ploe nije poznato da li su emitovane na Radio Beogradu, ali se zna da je bio iz Paneva i pevao narodne pesme.

02. Iz kafane pred mikrofon Radio Beograda

Kafansko pevanje u vreme dvadesetih i tridesetih godina prolog veka bilo je u nezavidnom poloaju. To najbolje opisuje muzikolog Vladimir orevi u Narodnoj pevanci iz 1926. godine: Zastanite pored kafanica na Dorolu, Vraaru, Savamali, ili po naim palankama, i posluajte tobonje profesionalne pevaice, pa ako ma i najmanje imate oseanja za lepotu pesama i njihovog izvoenja, vi morate zatvoriti ui da ne sluate. Besmislene, dvosmislene, vrlo esto i banalne rei, kojima ovek ne zna krsnoga imena, uz divljaku dreku, ili uz prostako a pretenciozno izvijanje neke meavine od deformisanih otpadaka naih i stranih melodija i njihovih prerada to je dananje nae pevanje u varokoj masi Ako navedenu tvrdnju uzmemo kao injenicu, implicitno saznajemo i da biti peva koji peva u kafani nije bilo mnogo cenjeno zanimanje. Meutim, bilo je dobrih kafana u kojima su pevali dobri pevai, kao to su Sima Vasiljevi, Mile Bruji, Sulejman Sulja Daki, sestre Zorica i Dane Nikoli i drugi. Najpoznatija meu njima bila je Sofka Nikoli, popularna irom Evrope ve sa 16 godina. Po

njenom dolasku u Beograd, sredinom dvadesetih godina, menja se odnos prema kafanskom

pevanju. Radio Beograd tada obavlja prenose iz kafane Kragujevac, u kojoj ona peva uz ciganski orkestar Paje Nikolia. Prvi put Sofkino pevanje prenoeno je preko radiotalasa 11. decembra 1929. godine, a zbog velikog broja oboavalaca njene pesme, esto je pozivana da nastupa u emisijama narodne muzike. Tokom karijere, do 1939. godine, snimila je preko sto

gramofonskih ploa s vie od 200 pesama. Slino je bilo i s Vukom eherovi, veoma poznatom i popularnom interpretatorkom bosanskih sevdalinki i pevaicom, kako se govorilo, srebrnog glasa. Vuka je pevala u kafani iji je vlasnik bio njen mu, esto je gostovala u radijskim emisijama Bosansko vee pevajui sama ili u duetu s Uroem Seferoviem. Jo se traga za njenim predratnim ploama, za koje se pretpostavlja da ih je snimila. Od posleratnih snimaka danas je poznato samo pet.

Prenosi iz kafana obino su trajali dva sata (od 22 sata do ponoi). Do 1941. godine emitovani su iz hotela Moskva i Palas, kao i iz restorana Dva jelena, Imperijal, Domovina, Kasine i drugih. Pored ostalih, pevae je pratio i Orkestar Duana Popaza iz Paneva, dok je njegov roeni brat Pavle, takoe violinista, svirao u Narodnom orkestru kao tercista V.P. Carevca. Radio Beograd 1936. godine angaovao je kompozitora Mihajla Vukdragovia, tadanjeg direktora Muzike kole Stankovi, za rukovoditelja narodnih muzikih priredbi, ime je podignut nivo kvaliteta narodne muzike. U to vreme karijeru na Radiju zapoela je i Zorka Katinski (19142002), koja je dola iz hora Narodnog pozorita. Zbog zvonkog soprana i oseaja za svaku pesmu koju je pevala, bila je veoma popularna i sluaoci su je traili, pa je esto imala emisije. Pevala je gradske pesme, ali je ipak ostala upamena kao pevaica vojvoanskih pesama. To je zato to se udala za kolegu Bogdana Butaa (bariton) iz Kovina, uz koga je te pesme i nauila i s velikim uspehom interpretirala. To je bio prvi radiobrak. Naalost, nijedan snimak s Bogdanovom pesmom nije sauvan, ali je zato poznato preko 40 numera koje je pevala Zorka. Za razliku od Bogdana, koji se povukao vrlo brzo posle Drugog svetskog rata, Zorka je karijeru nastavila i

aktivno pevala do kraja ezdesetih godina. Slino je bilo s Ruicom Proti (stare gradske i varoke pesme) i Savetom Sudar (bosanske pesme i sevdalinke), koje su imale slian razvojni put kao Zorka Buta. Carevac je mnogo cenio interpretacije ove tri umetnice i najvei broj trajnih snimaka zabeleen je uz njegov orkestar. Naalost, do 1954. godine na Radio Beogradu pevalo se uivo i nisu beleeni trajni snimci, pa mnoge glasove tadanjih interpretatora nikada neemo uti. Ostala su samo imena i nazivi pesama, od kojih je veina danas potpuno zaboravljena. Za 12 godina predratnog Radio Beograda (prema podacima Sae Spasojevia, istraivaa iz Beograda) pevalo je preko 200 narodnih pevaa, sviralo vie od 80 razliitih orkestara i muzikih sastava, narodna muzika emitovana je iz skoro 30 restorana i otpevano je na hiljade pesama. A onda je

doao rat i Nemci su preuzeli Radio Beograd.

03. 0kupacija i osloboeni mikrofon Radio Beograda

Beograd je bombardovan 6. aprila 1941. godine, u vreme dok je trajala emisija narodne muzike

na Radio Beogradu. Ubrzo su ga Nemci potpuno preuzeli. Iako je period od 1941. do 1944.

godine istraivaima najmanje poznat i iz tog doba ima najmanje pisanih dokumenata, na osnovu postojeih moe se dobiti barem delimina slika o pevaima, muziarima i uopte muzikom programu na toj radio-stanici. Program je bio u celini skraen na svega nekoliko sati dnevno, ali je bila zadrana osnovna programska koncepcija, koja je, meutim, mnogo zavisila i od trenutnog stanja u Beogradu i na raznim frontovima. U ovom periodu narodne pesme nastavili su da pevaju

pevai koji su ve bili na Radiju, kao to su Milica Bonjakovi, Divna Radi-okovi, Branislav Pivniki, Bogdan Buta, Dragi Petrovi i drugi.

Tokom okupacije dola je i nova garnitura pevaa, meu kojima su bili Rada Stankovi, Dragica Ceni, Darinka Kecman, Branko Gucunski, Vitomir Neovi, Dimitrije Bogdanovi i drugi. Mnogo pevaa imalo je nastupe samo jednom ili dva puta, to znai da Radio nije imao stalne soliste kao ranije, a naroito posle Drugog svetskog rata, kada je to od ljubavi prema pesmi postala profesija radio-peva. Za vreme okupacije repertoar je bio isti kao i ranije; najvie su se pevale gradske pesme i sevdalinke, ali bilo je i narodnih i romansi. U to vreme bile su popularne

emisije Svirka i pesma s Balkana i Beograd Boru, kao i areno vee sredom i elje slualaca nedeljom. Organizovani su bili i prenosi iz restorana, kao na primer iz Tri eira. Od orkestara su svirali Tamburaki radio-orkestar pod upravom Aleksandra Aranickog, Narodni orkestar, koji je vodio Dragi Obrenovi, a spominje se i Mali orkestar arka Milanovia.

Neki pevai koji su pre rata pevali nastavili su to da rade i kasnije, ali su komunisti oslobodioci prokazali mnoge predratne pevae da su saraivali s okupatorom, pa im je bilo zabranjeno da pevaju (eklatantan primer je Vuka eherovi, koja je imala svoje solistike emisije pre rata, a tokom rata pevala je u muevljevoj kafani, i kojoj je bilo zabranjeno da nastupa u programu Radio Beograda). Pojedinci, kao to je Milan Timoti, bili su toliki izdajnici da su morali da

pobegnu iz zemlje, a u odsustvu su osueni na smrt zbog saradnje s okupatorom. Gledano s dananjeg stanovita, to nikako nije bila saradnja s okupatorom. Pevai su radili svoj posao i pevali svom narodu, kao to su i glumci igrali predstave svom narodu jer je Radio Beograd sluao ovdanji narod, a program je i bio namenjen njemu.

Zavretak Drugog svetskog rata oznaio je novi poetak za Radio Beograd, koji je tada promenio ime u Radio Jugoslavija. Nova vlast vratila je kompozitora Mihajla Vukdragovia (19001986) na najviu funkciju u oblasti muzike struke, koja je objedinila mesta glavnog muzikog urednika Radija i direktora za muziku produkciju, program i arhivu. Na tom poloaju bio je od 1944. do 1948. godine. Jednu od veoma znaajnih uloga u tom periodu odigrao je i Miodrag A. Vasiljevi (19031963), otac etnomuzikologije u Srba, ovek koji je gajio veliku ljubav prema izvornom narodnom stvaralatvu i na radio-stanicu dovodio svoje studente i pevae za koje je uo da lepo pevaju, ime je obogaivao program. Posebno treba napomenuti da je on kao istraiva na terenu zapisao na hiljade narodnih pesama iz skoro svih krajeva tadanje Jugoslavije i tako ih je spasao sigurnog zaborava. Naalost, komunistikoj vlasti nije bio po volji i meri, pa je stoga bio prividno cenjen i postavljen u Upravu Radija, a u stvari je bio skrajnut zbog insistiranja na srpskoj

narodnoj muzici i njenoj zastupljenosti u programu. Kada se povukao, na njegovo mesto i po

njegovoj preporuci postavljen je ore Karaklaji (19121986), dotadanji urednik za narodnu muziku. Za njega su elnici KPJ smatrali da e dobro voditi politiku u narodnoj muzici, te mu je bilo preputeno da sam vedri i oblai i odluuje o tome ko e pevati i koje e pesme biti na programu.

Bilo je to vreme kada se zbog pogrene rei odlazilo u zatvor, a zbog zabranjene ili izrazito srpske pesme peva je skidan s programa i proglaavan neprijateljem. Ipak, kako je vreme odmicalo, stvari su se popravljale i narodna muzika kasnije je doivela najsvetlije i najblistavije trenutke.

04. Pevaj pred mikrofonom isto kao to govori

Iako je Beograd osloboen 20. oktobra 1944. godine, u nekim delovima zemlje borbe su jo trajale. Preuzeti od Nemaca radio-stanicu znailo je mnogo, naroito kada je to bio jedini postojei mas-medij. To je znailo da treba pronai ljudstvo koje e raditi, ali i pevae koji e popunjavati muziki deo programa. Orkestri i solisti koji su nastupali tokom okupacije stavljeni

su na led da bi se videlo i presudilo koliko su i da li su saraivali s okupatorom, a novih nije bilo. LJudi koji su kasnije vodili orkestre bili su u zarobljenitvu ili u koncentracionim logorima.

Profesor i etnomuzikolog Miodrag A. Vasiljevi naao je veoma dobro reenje tog problema. Budui da je poznavao ora Milia, harmonikaa koji je u blizini tadanjeg studija Radio Beograda (nalazio se u Inenjerskom domu u Ulici Miloa Velikog) imao kafanu, i njegovu suprugu Aneliju, koja je u istoj kafani pevala, rekao im je: Mi nemamo nikoga da peva na radiju i vi morate da nam pomognete. Ti ore, harmoniku, ti Ano, tvoje grlo, i kako god znate. Dolazie partizan po vas, vodie vas, vraae vas, a u koje vreme e to biti, niko ne zna. Kada bude trebalo, morate biti na raspoloenju: zatvarajte kafanu i pravac studio. Tako je i bilo.

Anelija Mili (19212002) stala je prvi put pred mikrofon Radio Beograda 21. oktobra i uz harmoniku svoga mua ora zapevala partizanske pesme. Takav tempo, s nastupima dva puta dnevno, trajao je nekoliko meseci. Ona je kasnije radila i kao sekretar muzikog programa Radio Beograda. Tamo je ostala sve do penzije, punih 35 godina, i bila je jedan od prvih uenika u Carevevoj koli pevanja narodne pesme. Slino je bilo i s pevaem Miodragom Miletom Bogdanoviem (1923), koga je Vasiljevi uo na nekakvoj priredbi i odmah ga angaovao da peva na Radiju. Prvu emisiju imao je 19. decembra 1944. godine, a pevao je po jednu

dalmatinsku, crnogorsku, starogradsku i partizansku pesmu, uz Tamburaki orkestar koji je vodio Panevac Maksa Popov (19101973). Iz ovoga sledi zakljuak da je za samo dva meseca napredak bio veoma znaajan.

Iz zarobljenitva se prvi vratio ore Karaklaji (19121986), koji je postao urednik za narodnu muziku, a zatim i Maksa Popov, koji je preuzeo Tamburaki orkestar od Aleksandra Aranickog. Ubrzo za njima iz zloglasnog koncentracionog logora Dahau vratio se Vlastimir Pavlovi Carevac (18951965), koji je postao ef Narodnog orkestra (tokom okupacije vodio ga je Dragi Obrenovi, koji je zbog toga nastavio da svira u njemu, ali nije mogao da bude njegov stalni lan i da ima platu za svoj angaman). S Carevcem je poela i nova epoha narodne muzike na Radio Beogradu. On je odravao mesene audicije za pevae, na koje se prijavljivalo i do 200 kandidata, ali s obzirom na strog kriterijum, bilo je primano samo dvoje ili troje, i to ne da odmah

pevaju, ve da ue kako se narodna pesma peva. Tome ih je on poduavao, insistirajui na pravilnoj dikciji, tanom tekstu i donoenju emocije koju pesma ima.

Iz seanja pevaa koji su s njim saraivali saznajemo i njegov stav prema narodnoj pesmi. Govorio im je: Pevaj kao to govori. Ako ume pravilno da govori, umee pravilno i da peva. Carevac je bio ovek koji je uradio primarnu stilizaciju nae narodne muzike. Umio ju je i oistio od loih uticaja kafanskog pevanja, uinio da se podjednako dopada i obinom seljaku i najuenijem oveku, da se moe pevati i u kafani i na operskoj sceni. Narodna muzika ga je opsela jo u ranoj mladosti i on ju je proslavljao tokom celog ivota.

Od pevaa koji su s Carevcem saraivali od prvih dana pa sve do njegove smrti najznaajniji su: Danica Obreni (19202004), Radmila Dimi (19221991), Velinka Grugurovi (19262000), Jelena (1930) i Aleksandar Dejanovi (19232000), Vukain Jevti (19131981), LJubovoje Vidosavljevi (1921), Miodrag Mija Popovi (19162002) i Aleksandar Trandafilovi (19301986). Od 1947. godine po dolasku iz Pritine s Carevevim Narodnim orkestrom pevala je i naa Mara orevi (19162003), ali je ta saradnja trajala samo tri godine, jer je po formiranju Seksteta Duana Radetia (19211965) ona bila prvi peva koji je nastupao s tim ansamblom.

Svakako, bilo je tu jo mnogo pevaa, od kojih su neki nastupe imali samo jedanput ili nekoliko puta, a samo mali broj njih bili su angaovani kao stalni solisti Radio Beograda i pod platom. Od solista je bila oformljena i pevaka grupa, a neki su pevali i u radio horu. Tako je program postajao sve bogatiji i raznovrsniji. Tih godina polako se u Radio Beogradu pojavljuju novi

orkestri i ansambli, kao i pevai koji su svojim nastupima doprineli popularizaciji narodne muzike i ostavili neizbrisiv trag u naoj muzikoj istoriji.

05. Marine kosovske pesme iz Paneva

Znaajne stranice u istoriji pevanja na Radio Beogradu, kao i u istoriji narodne muzike uopte, velikim slovima ispisala je velika Mara orevi. Roena je 31. januara 1916. godine u Odabetu (Rumunija), gde su joj roditelji bili na privremenom radu. Leta iste godine umro joj je otac, a

majka se s njom i sinom Jovanom vratila u rodno Tetovo (Makedonija). Odrastajui u izrazito muzikalnoj porodici Mara se susrela s pesmom u najranijem detinjstvu, sluajui prie o ocu koji je bio odlian peva, a stariji Tetovci pamtili su i dedu kao takoe vrlo muzikalnog. Mara je uvek i rado pevala ne samo na porodinim slavljima ve i po Tetovu, gde god bi je zvali. Veinu pesama nauila je od starog tetovskog pevaa Noneta Grnara, a neke i od majke i tetke. Kada je zavrila malu maturu, elela je da postane uiteljica. Prola je lekarski pregled, ali nije poloila prijemni ispit iz muzikog s obrazloenjem profesora Stevana ijakog da nema dovoljno razvijen sluh. Zavrila je krojaki zanat i 1934. godine udala se za uitelja Slobodana orevia, koji je bio na slubi u Tetovu, i tu su im se rodili sinovi Dragia i Vojislav.

Po osnivanju Radio Skoplja (januar 1941) bila je raspisana audicija za pevae i Mara se, po nagovoru starijih lanova porodice, prijavila. Od 85 kandidata, primljena je kao jedina pevaica. Ovog puta isti onaj profesor ijaki bio je oduevljen njenim glasom i pesmom. Kada ga je podsetila ko je, rekao joj je: E, dete moje. Onda nisi imala sluh, a sada ti se sluh razvio. Meutim, na Radio Skoplju pevala je veoma kratko jer je ubrzo poeo Drugi svetski rat, pa je radio-stanica bila zatvorena. Tokom rata Mara nikada i nigde nije pevala. Kad se rat zavrio, njen suprug dobio je slubu u Pritini, gde je porodica ivela od avgusta 1945. do decembra 1950. godine. Mara se prikljuila KUD-u Radniki kao solista i lan hora, gde je pored tetovskih pevala i kosovske pesme, koje je uila od starijih itelja u Pritini, a zbog slinosti, odmah ih je zavolela. Ubrzo po otvaranju Radio Pritine (1946) postala je solista i ovog radija. Prelomni

trenutak u karijeri bila joj je turneja Radnikog po Istri (1947). Organizator Sava Bugari, tadanji direktor Putnika, oduevljen njenim pevanjem i do tada nedovoljno poznatim repertoarom, o njoj je obavestio Radio Beograd, na kome do tada nije bilo pevaa s Kosova (ne raunajui studentkinju etnomuzikologije Nadu Patrnogi iz Prizrena koja je pevala povremeno i iz hobija).

Leta 1947. godine muziki urednici Radio Beograda poslali su joj poziv za audiciju, koju je poloila i oduevila lanove komisije: Vlastimira Pavlovia Carevca, Maksu Popova, Boru Ilia i ora Karaklajia. Posle samo nedelju dana bila je zakazana emisija i Mara je s Carevcem zapevala uivo ispred mikrofona Radio Beograda. Do 1950. godine, kada je njen suprug Slobodan dobio posao u Panevu, paralelno je pevala na Radio Pritini i Radio Beogradu. Nakon preseljenja u Panevo, gde je ivela do kraja ivota, postala je stalni solista Radio Beograda i dobila status radio-pevaa I A klase. Nastupala je s Carevcem, a po osnivanju seksteta Duana Radetia, koji je imao jaku ritmiku sekciju pogodnu za kosovske pesme, muziki urednici odluili su da bude prvi peva koga e sekstet pratiti. Posle ukidanja Rezolucije Informbiroa (1956) Mara je s grupom najboljih radio-pevaa gostovala mesec dana u Bugarskoj. Turneja je ponovljena nakon dve godine i to su jedine strane turneje na kojima je uestvovala. Pored nastupa u tadanjoj SFRJ, u drutvu kolega nastupala je i u Panevu, najee u bati Vajfertove pivare i restoranu Slavina.

Sve trajne snimke u Radio Beogradu Mara je snimila od 1956. do 1969. godine. Prvu plou, grafitno-lomljivu, snimila je za zagrebaki Jugoton 1952. godine, a ubrzo zatim jo jednu. PGP RTB izdao je samo dve singl ploe, ali se 2000. godine pojavio i njen CD. Udruenje estradnih umetnika Srbije i Jugoslavije 1971. godine priznalo joj je pevaki radni sta na radio-stanicama u Skoplju, Pritini i Beogradu. Otila je u penziju i tu bi pria o pevakoj karijeri mogla biti zavrena. Meutim, za pravog pevaa ne postoji penzija. Naa sugraanka Mara tada je pevala za sebe i one koji je vole. Dogaalo se da dok eta s drutvom uvee, im uje tamburae u restoranu Park, ue i bez ikakve probe, krajnje spontano, po pola sata peva na opte zadovoljstvo i muziara i gostiju. esto je pevala i u Klubu prosvetnih radnika, gde je njen suprug svirao prim i gitaru. Za svoj rad nikada nije dobila nijedno priznanje, ni od Radio

Beograda ni od Radio Pritine. Mara orevi napustila nas je zauvek 22. januara 2003. godine, u 87. godini. Ostale su pesme Oj, golube, Srce mi boluje, Karanfil se na put sprema, Beli lice Prizrenka devojka i mnoge druge, koje uvaju seanje na ovu veliku umetnicu. Pesme koje je proslavila i zbog kojih je bila i ostala neponovljiva. Naalost, niko u Panevu do danas se nije setio da u znak seanja na nju i u znak zahvalnosti neka od ulica ponese njeno ime, kada ve za ivota nije bila proglaena zaslunom graankom ovoga grada.

06. Narodne pesme na Radio Novom Sadu

U svojoj koncepciji od samog osnivanja 29. novembra 1949. godine Radio Novi Sad imao je

redakcije na pet jezika: srpskom, maarskom, rumunskom, slovakom i rusinskom. Poto je fond gramofonskih ploa bio siromaan, prvih godina rada najvie muzikih emisija inili su direktni prenosi izvoenja solista ili ansambala iz studija. U takvim uslovima redakcije su bile prinuene da angauju to vie razliitih solista i orkestara kako bi mogle da popune muzike termine u programu. Celu produkciju u tim danima ostvarili su tamburaki orkestar i narodni gudaki orkestri. Dok su solisti nastupali povremeno i tek kada bi savladali odreeni program, orkestri su svirali svakodnevno, esto i bez proba, to je predstavljalo izuzetan fiziki i psihiki napor. O kvalitetu muzike produkcije tih dana danas je teko govoriti, jer ne postoje sauvani zvuni dokumenti. Ostaje nam samo da se divimo entuzijazmu, hrabrosti i volji tadanjih stvaralaca prve Muzike produkcije Radio Novog Sada.

Pored brojnih solista, gotovo sve redakcije imale su i svoje horove i orkestre sve do 1953. godine,

koja se uzima kao prekretnica u radu i datum osnivanja Muzike produkcije. Tada su poela prva snimanja na magnetofonskim trakama, ali zbog pomanjkanja novca bili su ukinuti mnogi

ansambli, pa su redakcije dospele u teak poloaj jer nisu mogle da zadovolje sve vee zahteve za novim snimcima. To je reeno poveanjem broja snimanja solista i spoljnih ansambala, a u muzikim emisijama poela su da se pojavljuju i mnoga nova imena. Za emisije jugoslovenske narodne muzike redakcija je u prvom redu koristila sopstvene snimke (s magnetofonskih traka) s

izvoaima Radio Novog Sada, a u manjoj meri i presnimke s drugih radio-stanica, pa su se u programu ovog radija pored vojvoanskih narodnih pesama ule i pesme iz ostalih krajeva SFRJ. U programu su uestvovali vokalni i instrumentalni solisti, vokalni ansambl, Tamburaki orkestar i Radio-orkestar Novog Sada, a zbog raznovrsnosti programa povremeno su bili pozivani i solisti

s drugih stanica da snimaju s ansamblima Radio NS.

U prvoj deceniji rada narodne pesme na Radio Novom Sadu pevalo je oko 70 solista, na pet

jezika, a mnogi izvoai esto su pevali i na dva jezika ili razliite muzike anrove (to nikako nije bio sluaj na Radio Beogradu). Meu znaajnijim pevaima srpske vojvoanske narodne muzike, koji su obeleili prvih 25 godina Radio Novog Sada, svakako su Veselinka Ivanevi, Jelena i Aleksandar Dejanovi (inae i solisti Radio Beograda), a jedan od najboljih interpretatora koje je iznedrio Radio Novi Sad svakako je neprikosnovena Julka Kereevi, poznata u itavoj ondanjoj Jugoslaviji. Valja pomenuti i Nadu Vodeniar (poela karijeru na Radio Beogradu), koja je jedno vreme bila i muziki urednik te radio-stanice, a svoj peat ostavili su i Svetislav

Vrbaki (predratni peva Radio Beograda) i Mihajlo Oneuk, koji je pevao i na rusinskom jeziku i bio solista Novosadske opere. Od pevaa na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini poznata je Vojkica Popovi Raenovi iz Banatskog Novog Sela, koja je zahvaljujui ueu na festivalima rumunske muzike u Alibunaru i Uzdinu postala solista te radio-stanice i zabeleila veliki broj trajnih snimaka.

Poetkom sedamdesetih godina karijeru na Radio Novom Sadu zapoela je i Panevka Julija Bisak pevajui maarske narodne pesme prvo sama, a kasnije sa Zvonkom Bogdanom, neponovljivim interpretatorom i danas najveom ivom i aktivnom legendom vojvoanske narodne muzike. Od instrumentalista svakako najvredniji pomena jeste legendarni Janika Bala, koji je bio koncertmajstor Velikog tamburakog orkestra Radio Novog Sada i vodio svoj orkestar Osam tamburaa s Petrovaradina. U popularizaciji srpske narodne muzike iz Vojvodine veliku ulogu odigrali su melograf Sava Vukosavljev, dirigent i araner Velikog tamburakog orkestra, i muziki urednik Isidor Hadnaev, kompozitor koji je napisao i udbenike kola za tamburu. Uzimajui u obzir sve probleme u radu Muzike produkcije koje je ova radio-stanica imala, uspeh je znaajan, jer je ona doprinela da se gaji i otrgne od zaborava narodna pesma u Vojvodini, pevana na pet jezika nacionalnih manjina.

07. Prve violine i Narodni orkestri Radio Beograda

U istoriji posleratnog radio-pevanja narodne muzike na programu Radio Beograda najznaajnije mesto svakako zauzimaju dva narodna orkestra. Prvi je vodio legendarni Vlastimir Pavlovi Carevac (18951965), dok je u drugom prva violina i ef bio nezaboravni arko Milanovi (19212006), obojica pravnici po struci. Ovi orkestri ujedno su bili i zvanini orkestri na toj radio-stanici, s kojima su nastupali solisti instrumentalisti (na fruli, okarini, harmonici itd.) i

radio-pevai (kako stalni solisti tako i gostujui, najee iz razliitih kulturno-umetnikih drutava i drugih radio- stanica irom tadanje Jugoslavije). Svi zajedno inili su okosnicu Redakcije za narodnu muziku, a shodno okolnostima posle Drugog svetskog rata, i u narodnoj

muzici uopte, jer je radio bio jedini mas-medij toga doba. Odgovornost za to ta e od muzike narodu biti servirano bila je na visokom nivou; repertoar je paljivo biran (uglavnom da bi bili

podjednako zastupljeni svi narodi u SFRJ), pevai su pevali pesme iz svog kraja, probe su bile svakodnevne, a prolazilo je i po nekoliko meseci da bi se ista kompozicija ponovila u programu.

I Carevac i Milanovi imali su svoje male kole pevanja, u kojima se pevaima itao tekst i objanjavalo ta je smisao pesme, i gde su oni uili pravilnu interpretaciju i panju posveivali tome da se peva s onim naglaskom i na onom dijalektu odakle je pesma po poreklu, a efovi orkestara naroito su insistirali na donoenju emocije koju pesma ima. Zbog svega navedenog razumljiv je i stav da pevai pevaju pesme iz kraja odakle su potekli, jer se smatralo da svako najbolje osea ritam, melodiju i smisao teksta pesama s kojima je odrastao. To jeste bilo donekle tako, ali pojedini primeri pokazali su da ova tvrdnja ne mora uvek biti tana. Bilo je pevaa koji su roeni Beograani, a ostali su upameni kao neponovljivi izvoai pesama iz Vranja (Zora Drempeti), umadije (duet sestara Vere Radulovi i Nade Jovanovi) ili Bosne i Hercegovine (Nada Mamula). I Carevac i Milanovi bili su zadivljeni interpretacijom navedenih pevaa i s njima su ostvarili veliki broj trajnih snimaka za Zvuni arhiv Radio Beograda.

Iako su bili na istom poslu, Carevac je imao znatno drugaiji pristup pevaima nego Milanovi. Bio je stariji i iskusniji, a pri tom veliki boem i ovek koji je iznad svega voleo kafanu, pa je i njegov pristup bio umiveno i primarno stilizovano kafansko izvoenje. esto je svirao i prema svom raspoloenju, menjajui ritam i tempo pesme u skladu s interpretacijom pevaa. Postoje samo dva snimka proba Carevevog Narodnog orkestra, iz kojih se vidi da on poinje da svira, a ostali muziari hvataju melodiju i nastavljaju za njim. Sve to vie je podsealo na veselu svirku uz pesmu nego na neku strogu formu koju probe mogu imati. Ako dodamo i injenicu da je on za svakog bio drug ili ika Car (za razliku od Milanovia, koga su oslovljavali s gospodine, ali i on je sve ostale tako zvao), moe se lake i jasnije razumeti njegovo poimanje narodne muzike i pravilne interpretacije. Prema svedoenju pevaa, njegovih saradnika, bio je veoma strog, ponekad i grub, ali su ga svi oboavali i tvrdili da sve to su nauili, duguju njemu. Znao je odlino da proceni kom pevau koja pesma lei, a esto je na samoj probi, shodno tome, i menjao planirani repertoar za emisiju.

arko Milanovi imao je potpuno drugaiji pristup probama i uvebavanjima orkestra i pevaa. On je takoe bio veoma strog, u svakom smislu. Probe su poinjale tako to bi uzeo intonaciju od pevaa, zapisao melodiju i tekst, na licu mesta raspisao aranman i tek tada je moglo da se svira i peva. Svakako da je i on vodio rauna o svim navedenim zahtevima za pravilnu interpretaciju, ali je bio i vrlo pedantan i organizovan, a kako su govorili njegovi saradnici, po njemu su mogli da

navijaju sat. Kanjenje nije podnosio, pa se dogaalo da kada neko zakasni, podigne gudalo i pokae na zidni sat, to je znailo da taj ne uestvuje u probi i emisiji.

Strogost oba efa narodnih orkestara sasvim je razumljiva, jer su sve emisije narodne muzike na Radio Beogradu do 1953. godine bile emitovane uivo, a 1. januara 1954. poelo je i beleenje prvih snimaka, najpre za jedno emitovanje, zbog nedostatka i visoke cene magnetofonskih traka.

Nakon toga one su presnimavane, a kasnije je poelo arhiviranje trajnih snimaka za vie emitovanja. To je umnogome olakalo dalji rad, program je dugoronije bio planiran, a orkestar i solisti ve su bili dovoljno uvebani. Zahvaljujui angaovanju gostujuih orkestara (Miodraga Todorovia Krnjevca, Duana Radetia, Radojke i Tineta ivkovia, Duana Radanevia i drugih), uz proverene soliste Radio Beograda, ostajalo je vie vremena za poduavanje novih pevaa, a program je postao raznovrsniji i bogatiji. Tako je poela popularizacija narodne muzike

u njenom najboljem svetlu, a svi orkestri i pevai redovno su nastupali u zemlji. Koncerte su imali i u Panevu, najee u batama Vajfertove pivare i kafane Slavina (dananji Ce-market).

08. ika-Maksina tambura sa srcem

Poetkom 1935. godine javljaju se prvi zvanini orkestri na Radio Beogradu. Meu njima se isticao Tamburaki radio-orkestar, koji je svirao samo za tu radio-stanicu, a njegov ef, uveni Aleksandar Aranicki, nazvan je rekorderom u pisanju nota. Ovaj orkestar bio je toliko popularan da je, prema pisanju tadanjeg nedeljnika Radio Beograd, proglaen najboljim na svetu. Pored toga to su uz ovaj orkestar pevali svi pevai pre rata, veoma je bitan podatak da je od samog osnivanja u njemu svirao i Panevac Maksa Popov (19101973), koji e biti na njegovom elu od 1950. pa sve do rasformiranja orkestra (1957).

Maksa Popov roen je u Panevu 11. jula 1910. godine od oca Arse i majke ivke. Ve u drugom razredu osnovne kole zainteresovao se za muziku od oca je uzimao tamburicu i nosio ju je u kolu. Tokom odmora je svirao i vrnjaci su se okupljali oko njega, vie zainteresovani za svirku nego za deje igre. Kada je bio u momakom dobu, otac mu je preminuo i Maksa je postao glava kue. Da bi mogao vie da pomogne porodici, otiao je u svet i poeo da svira po kafanama. Tada je upoznao i Jevrejina Sadika Levija, koji je imao svoj orkestar. Poeo je da svira s njima, ali nije znao note i zato je imao manju platu, a Levi je uzeo drugog muziara da vodi orkestar. To je Maksu nateralo da iz orkestarske arhive uzme notne zapise, te je za est meseci nauio note i postao voa orkestra. Neto kasnije (1930) Maksa je otiao u vojsku, gde je proveo dve godine. Kada se vratio, nastavio je da svira po beogradskim i zemunskim kafanama, ali i da mlaeg brata LJubu poduava sviranju na tamburi. Nije poznato da li je pre 1935. godine Maksa nastupao na Radio Beogradu, ali te godine postao je lan Tamburakog radio-orkestra, iji su lanovi dobijali honorare samo za nastupe i nisu bili zaposleni u radio-stanici. Kada je poeo Drugi svetski rat, odveden je u Nemaku u zarobljenitvo, odakle se vratio kao astmatiar. Po povratku na Radio dobio je stalan i plaen posao u Tamburakom radio-orkestru, u kome je samo svirao do 1950. godine. Kada se Aranicki odselio u Novi Sad, Maksa je postao ef. On je vodio orkestar do 1957. godine, kada je u Radio Beogradu doneta odluka da se on rasformira, a lanovima je bilo preporueno da se prebace u tamburake orkestre u Radio Novom Sadu ili Radio Sarajevu. Maksa nije eleo da ode iz Beograda, pa je u radio-stanici nastavio da radi kao producent narodne muzike (do penzionisanja 1967. godine). Tada je oformio orkestar manjeg sastava, pod nazivom

Tamburaki orkestar Makse Popova, s kojim je pratio mnoge pevae i na radiju i na turnejama, a

nastavio je i da svira u restoranima i hotelima. NJegov rad s pevaima znaajan je utoliko to je saraivao i u nekoliko beogradskih kulturno-umetnikih drutava kao korepetitor i mlade poduavao pevanju i sviranju. Prema svedoenjima pevaa i muziara, Maksa je bio mirne i tihe prirode, a tamburu (prim) svirao je iz srca. Bio je nenog zdravlja, esto boleljiv, a kako su govorili, umeo je i da kalje u sebi. Posle penzionisanja bolest je napredovala i 1973. godine Maksa Popov napustio je ovaj svet.

Tokom dugogodinjeg rada Maksa je za sobom ostavio veliki broj trajnih snimaka zabeleenih za zvuni arhiv Radio Beograda. Pored araniranja narodnih pesama, bavio se i komponovanjem. Od njega su nam ostale mnoge komponovane pesme, koje se danas smatraju isto narodnim, a najpoznatije su Ala volem diku mog i U Banatu ito vie glave. Pored pesama, komponovao je i instrumentalne numere, meu kojima se izdvajaju Dunda kolo, Sremica kolo, Saino kolo i Srpska zora mar. Mnoge njegove vokalno-instrumentalne kompozicije snimljene su i na gramofonske ploe onog vremena.

Postoji mnogo anegdota o Maksi Popovu. Jedna od zanimljivijih vezana je za Zorku Buta (19142002), u ono vreme poznatu pevaicu. Na jednom stadionu bio je organizovan koncert radio-pevaa narodne muzike, a trebalo je da ih prati Tamburaki orkestar. Meutim, kia je padala i koncert nikako da pone. Publika nervozna, skandira i aplaudira, a Maksa se okrene prema Zorki i kae: Ajde, Zore, zapevajte sad vi onu vau pesmu Sjaj, mesee, veeras. Zorka izae na scenu, poe da peva i tog trenutka oblaci se razioe i mesec obasja ceo stadion tako da svi ostadoe zateeni. Danas, 35 godina od smrti Makse Popova, nad Panevom jo nije zasjao mesec koji bi osvetlio njegovo ime i rad i uinio da se nadleni sete i neku od panevakih ulica nazovu po njemu.

Uspomenu na ika-Maksu, kako su ga svi zvali, najvie je gajio Tamburaki orkestar Radio Paneva (19911999), a danas to ine razliiti panevaki tamburaki sastavi koji tu i tamo sviraju njegovu muziku. Ostaje pitanje zato smo zaboravili ovog skromnog i tihog oveka. Bio je cenjen i potovan u itavoj ondanjoj zemlji, a danas ga se u njegovom rodnom gradu gotovo niko ne sea ili ak i ne zna da je iz Paneva.

09. Druga generacija pevaa Radio Beograda

U posleratnoj ili prvoj generaciji najistaknutiji radio-pevai bili su: Mara orevi, Danica Obreni, Anelija Mili, Ruica Proti, Zorka Buta, Jelena Dejanovi, Radmila Dimi, Velinka Grgurevi, Vukain Vule Jevti, Miodrag Mija Popovi, Bogdan Buta, Rajko Rani, LJubivoje Vidosavljevi i Pavle Stefanovi. Bilo je svakako i onih pevaa koji su nastupali samo ponekad, a esto su na Radiju pevali i pevai iz raznih kulturno-umetnikih drutava iz itave SFRJ. To je jo bilo vreme pevanja uivo ili su se snimci pravili samo za jedno emitovanje. Tih godina javlja se i potreba za novim pevaima, jer je publika ve bila skoro zasiena postojeim, a kako je kriterijum na audicijama i dalje bio veoma strog, nije mnogo njih dobijalo priliku da

zapeva na Radiju. Tokom pedesetih i poetkom ezdesetih godina dolaze novi pevai solisti, koji se svrstavaju u tzv. drugu generaciju zlatnih glasova Radio Beograda.

Zora Drempeti (1927) dola je na Radio Beograd 1952. godine kao gotov peva i formalno poloila audiciju. Razlog za to jeste njen raniji angaman u pozorinim komadima s pevanjem Zona Zamfirova Stevana Sremca i Kotana Bore Stankovia, u kojima je i glumila i pevala. Dok ju je sluao kako peva pesme iz niko-vranjanskog kraja, glasoviti Carevac odustao je od svog pravila da peva peva pesme iz kraja odakle je potekao. S oduevljenjem je prihvatio da Beograanka peva taj, veoma teak i jedinstven repertoar, a ona je to opravdala svojim predivnim sopranom, kojim je izrazito lako pevala i veoma znalaki ukraavala melodiju. Kao peva I-A klase, izabrana je da svoj glas pozajmi Selmi Karlovac za ulogu Kotane u filmu Ciganka (1953) Vojislava Nanovia. Film, njen glas i pesma doveli su je na sam vrh popularnosti u Bugarskoj, gde je posle vie od 10 godina od prikazivanja filma bila jednako popularna, a tokom koncerta, obino na punim stadionima, publika joj je skandirala: Kotana, Kotana! Pevala je irom SFRJ i Evrope; svugde su sale bile prepune i dobijale je duge aplauze. U Bugarskoj je snimila svoju prvu gramofonsku plou (kod nas svega nekoliko) i blizu 70 trajnih snimaka za Radio. NJene interpretacije pesama Da znae mori, mome, Otvori mi, belo Lene i Sadila moma lojze i danas se uvrtavaju u najlepe ikada otpevane vranjanske narodne pesme. Iako ima status istaknutog umetnika, Zora se sa scene povukla vrlo rano, krajem sedamdesetih godina, a i

danas ivi u Beogradu.

Dragomir Majki (1933) na Radio Beograd doao je 1951. godine zahvaljujui Ivanu Ceneriu, klarinetisti u Carevevom orkestru. On ga je zapazio na amaterskom takmienju pevaa i instrumentalista godinu dana ranije, malo pripremio i odveo na audiciju. U prvo vreme uio je pevanje i ubrzo je postao solista s repertoarom pesama iz Bosne i Hercegovine (roen u selu Majki Japra). Kasnije je pevao i srpske narodne pesme, starogradske i kancone. NJegov glas i nain interpretacije neodoljivo su podseali na Vukaina Jevtia, pa su ga prozvali Vule u duplikatu. Od mnogih pesma koje je pevao, izdvajaju se njegove interpretacije poravnih pesama Sadih almu nasred hat mejdana, Svadili se orli i sokoli i Aikovah tri godine dana. Uz pevanje, radio je i kao novinar, a 27 godina bio je direktor Jugoslovenske estrade i glavni i odgovorni urednik istoimenog asopisa. Danas je penzioner i ivi u Beogradu.

Marija Grozdanovi (1929) karijeru je zapoela na nagovor svih onih koji su je uli kako peva i savetovali joj da ide na audiciju Radio Beograda. Prvo je poloila audiciju za Hor JNA, a zatim i na radio-stanici gde je postala radio-peva 1956. godine. Imala je irok repertoar, ali su joj ostale najdrae vranjanske i makedonske pesme, od kojih se i danas mnogi seaju njenog mecosoprana i izvoenja pesama: Stojanke, belo Vranjanke, Stani, mome, da zaigra i Magla padnala v dolina. Na Radio Beogradu i gramofonskim ploama nema mnogo snimljenih pesma, a razlog za to jeste Marijina estradna delatnost skoro trideset godina nastupala je irom tadanje zemlje i Evrope s Ansamblom Radojke i Tineta ivkovia. NJena karijera trajala je dugo, a danas je penzionerka i ivi u Beogradu.

Od pevaa druge generacije svakako ne treba zaboraviti one koji su jo veoma aktivni i popularni. Pre svega, to je Vasilija Radoji (1936), iji glas i dalje zvui veoma svee i nije se tokom godina promenio i potroio. Isto vai i za Predraga Gojkovia Cuneta (1932), ali valja napomenuti da on nije bio peva samo narodnih pesama, ve i zabavnih, starogradskih i romansi. Veoma dugu karijeru imala je i Ivana Pandurovi (19322002), koja je pevala srpske pesme, romanse i starogradski repertoar. Od pevaa koji su bili na estradnoj sceni i radiju a iz ove su generacije treba pomenuti Ismeta Krcia (1936), koji je nezaboravno pevao narodne pesme iz Crne Gore, kao i njegovu sunarodnicu, izvrsnu i neprevazienu Kseniju Cicvari (19291997). Nikako ne treba preskoiti Dragoljuba Lazarevia (19361981) pevaa koji je sjajno pevao pesme iz umadije.

Zakljuak koji se moe izvui na osnovu sluanja interpretacija navedenih pevaa jeste da su ove dve generacije radio-pevaa obeleile vreme kada je narodna muzika bila cenjenija i s njima je doivela najsvetlije trenutke. Nikada pre njih, a ni posle njih, tako blistavo i maestralno. Ono to je kasnije dolo bilo je poetak kraja lepog i pravilnog pevanja. Komercijalizacija je uzela svoj danak, od ega se narodna muzika ni do danas nije oporavila.

10. Duetsko radio-pevanje i duetomanija

Zvanini dueti pre Drugog svetskog rata na Radio Beogradu nisu mnogo poznati, a pretpostavlja se da ih nije bilo mnogo. Pominje se duet sestre i brata Lele orevi i Sime Begovia, efa tadanjeg narodnog orkestra, koji su pevali makedonske narodne pesme, a pojavio se i deaki duet Milorad Vasiljevi Duan orevi s dalmatinskim pesmama. Oni su karijeru nastavili i posle rata, a zbog svoje popularnosti zvali su ih srpski Dalmatinci. Ostali dueti iz predratnog perioda bili su samo jednostavan spoj dvaju pevaa koji za odreenu priliku izvode prikladan repertoar. Dueti koji su trajali i bili popularni na Radiju javili su se tek nakon 1945. godine.

Duet sestara Radulovi, Vere (1925) i Nade (1931, udata Jovanovi), pojavio se 1949. godine na Radio Beogradu 2. Nakon to je ta stanica 1950. godine zatvorena, pevai koji su eleli da preu na Radio Beograd, morali su da ponovo polau audiciju. To nije vailo i za ovaj vrsni duet, koji je za samo godinu dana ve bio vrlo popularan i afirmisan, a one su primljene da rade i kao slubenice sa stalnom platom. Repertoar dueta RaduloviJovanovi inile su pesme iz umadije, Vojvodine i starogradske, varoke pesme. U vreme najstroe zabrane pevanja komponovanih

narodnih pesama na Radiju, one su na mala vrata donosile te pesme lukavo govorei da su ih ule i nauile u nekom selu. Svakako, u pitanju su bile kvalitetne i u narodnom duhu pisane pesme koje su liile na izvorne i to je moglo da proe.

Duet RaduloviJovanovi bio je i ostao najbolji srpski duet koji je ikada pevao na ovim prostorima. U svom repertoaru nikada nisu imale lou pesmu, bilo izvornu bilo komponovanu. Snimile su preko 150 trajnih snimaka u Radiju, sa svim ansamblima i orkestrima, a veina njih nala se i na gramofonskim ploama. Uestvovale su na mnogim takmienjima i gostovale irom Evrope i SFRJ, a pevale su preko 30 godina i dobile status istaknutih umetnica. Nakon smrti

ora Karaklajia (19121986), idejnog tvorca enske pevake grupe umadija, Nada je preuzela vostvo nad tim sastavom i bila na njegovom elu sve do 1991. godine. Sestre Vera i Nada danas su penzionerke i ive u Beogradu.

Duet Svetlana Kondi (1939) i Gavrilo Gavrilovi (19382007) nastao je sasvim sluajno, a i danas se svrstava u najbolje meovite duete kod nas. Samostalno su pevali u beogradskim kulturno-umetnikim drutvima jo kao srednjokolci, a u duet ih je 1956. godine spojio Ivan Ceneri, klarinetista u Carevevom orkestru i korepetitor ovih drutava. Na Radio Beograd doveo ih je tadanji urednik za narodnu muziku i ef Seksteta Duan Radeti (19231967). NJihova aktivna pevaka karijera trajala je svega pet godina, jer su se posvetili studijama i poslu, a pevanje im je bilo najvea ljubav. NJihov najvei doprinos narodnoj muzici bio je u tome to su oiveli i od zaborava sauvali mnoge pesme iz Makedonije, kao i iz Leskovca i june Srbije, iz zapisa etnomuzikologa Miodraga Vasiljevia (19031963). Nastupali su u svim krajevima tadanje zemlje, a u zvunom arhivu Radija i danas se uva 30 njihovih trajnih snimaka. Svetlana Kondi-Kaurin danas je penzionerka i ivi u Beogradu.

Duet ivke Miloevi (19282002) i Jelene Lele Aleksi (19292007) nastao je 1960. godine, sasvim sluajno. Otkrio ih je Panevac Maksa Popov (19101973), ef Tamburakog orkestra Radio Beograda i korepetitor beogradskog KUD-a Polet. Na jednoj probi, dok je ivka pevala, Lela (rodom Panevka) sedela je pored Makse i pevuila drugi glas. Kada je Maksa to uo, oduevio se i odveo ih je na Radio. Tada poinje blistava karijera dueta MiloeviAleksi. NJihov repertoar bile su pesme iz Srbije i Vojvodine, pogodne za dvoglasno pevanje, kao i

mnogo komponovanih narodnih pesama, ali nikada nisu prele granicu da bi bile okarakterisane kao pevaice lakih nota i und pesama. Aktivno su pevale preko 30 godina i za sobom ostavile vie od sto trajnih snimaka, kao i gramofonskih ploa u produkciji PGP RTB-a, gde su ih nazivali zlatne koke jer je svaka njihova ploa bila prodata u zlatnim tiraima (100.000 komada).

Kada je re o duetima iz perioda posle Drugog svetskog rata, treba napomenuti da ih nije bilo mnogo, pa su za potrebe programa spajani pevai-solisti. U tu grupu svakako spada duet sestara ivke uri i Gordane Runjaji, koje su prvo pevale ciganske pesme, a kasnije i srpske i starogradske. Bratsko-sestrinskih dueta bilo je jo nekoliko: za makedonske pesme sestre Mavrovske (Dragica i Dafinka), za vojvoansku pesmu sestre Miloevi (Slobodanka i LJiljana), a za pesme iz umadijsko-jasenikog kraja braa Tanasijevi (Petar i Dragan). Svi ovi dueti bili su popularni, to je izazvalo duetomaniju koja je kasnije prerasla u trend, pa su pevai spajani nasumino i bez voenja rauna o harmonijskom slaganju glasova. elja za zaradom od pevanja bila je jaa i vea od elje za ouvanjem tradicije, to se i u ovom segmentu moe uti presluavanjem pesama tih novokomponovanih dueta nastalih na ovaj nain, koji se ne mogu ni porediti s pravim radio-duetima.

11. Narodna pesma u obradi

Tokom niza godina razvoja narodne melodije ouvali su se mnogi narodni stihovi i tako je uspela da se odri veza s iskonskim narodnim izvorima. O tome svedoi i Vuk St. Karadi: Razlino pjevanje po narodu, oevidno, da sve pjesme nijesu odma, u prvom poetku svome, postale onakve kakve su, nego jedan pone i sastavi to, kako on zna, pa poslije, idui od usta do usta, raste i kiti se, a kato i umaljuje se i kvari, jer kakogod to jedan ovjek ljepe i jasnije govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje. Tako je pesma u jednom momentu postala i narodna pesma u obradi, to predstavlja pogled nekog pojedinca na nain izvoenja narodne pesme. Time je izvoenje pesme formalizovano, bez mogunosti promene u interpretaciji, kao to se i arije u operi pevaju uvek onako kako ih je kompozitor napisao. Meutim, sutina narodne muzike i u nastajanju i u izvoenju zapravo lei u stalnim promenama i potpunoj slobodi da svako moe da je peva na svoj nain, onako kako zna, ume, voli i eli. Elementi narodne muzike tradicije razvijali su se naporedo: prvi je bio sakupljanje narodnih melodija, drugi njihova prezentacija, a

trei i najstariji narodno izvoenje narodne muzike na terenu. Pesma se obogaivala improvizacijom; tako su pesme nastajale i nestajale, od jedne su nastajale dve ili su se dve spajale

u jednu.

Prve obrade su vezane za rad Radio Rakovice od 1924. do 1926. godine, kada su mahom operski

pevai izvodili narodne pesme uz klavirsku pratnju, u harmonizaciji Jovana Frajta (bio je i izdava notnih materijala), Jovana Srbulja i Petra Konjovia. Od osnivanja Radio Beograda (1929) pa do 1936. godine orkestri su svirali u neorganizovanom haosu, kako bilo i ta bilo, samo da ne bude tiine. S dolaskom Mihajla Vukdragovia za rukovodioca narodne muzike, energino je pokrenuta akcija uvoenja obraenih narodnih pesama na radio programu, a na prvom konkursu pobedio je kompozitor i muzikolog LJubomir Bonjakovi, ije su obrade po stilu stvaranja bile prihvatljive, a i danas su sauvane i aktuelne. Posle Drugog svetskog rata pojava Narodnog orkestra Vlastimira Pavlovia Carevca donela je pravo osveenje u programu Radija, a muzika pratnja dobila je organizovan i kultivisan zvuk, stilski vrlo precizan i bez dodatih folklornih elemenata stranih naroda. Carevac je stilizovao narodnu muziku kombinovano s

improvizovanim nainom izvoenja i zato je ona kompozitorski bila malo usmerena, a s druge strane zvuala je potpuno neposredno i prihvatljivo za uho obinog sluaoca.

ore Karaklaji, glavni muziki urednik Radija, 1957. godine osnovao je Veliki narodni orkestar, koji je imao 38 lanova. Tada je poelo fabrikovanje obraenih narodnih pesama, a i danas postoji po nekoliko snimaka iste pesme s istim aranmanom, ali u interpretaciji razliitih pevaa, koji nisu smeli da unose emociju, ve je bilo neophodno da je otpevaju tano po notnom zapisu. Obrade su imale veliku podrku svih tadanjih kompozitora koji su bili angaovani, a finansijske stimulacije na ime autorskih prava bile su vrlo primamljive. Careveva interpretacija sve ee je bila skidana s programa i proglaavana primitivnom improvizacijom bez organizovane pratnje, a obrade su nazivane kvalitetnom muzikom. Meu tim kompozicijama bilo je i vrlo uspelih, npr. pesme u obradi Stevana Hristia, LJubomira Bonjakovia, Milenka ivkovia, Petra Konjovia, kao i obraena kola Milana Ristia. Usled poplave narodnih pesama u obradi, koje su uinile vie zla nego dobra, nastao je veliki sukob izmeu slualaca i Radija. Postoje ak prie da su ljudi bacali radio-aparat (u to doba retku i skupu stvar) kroz prozor kada bi ih uli. Kako Radio nije mogao da izdri da bude u stalnoj opoziciji sa eljama slualaca, obrade su potpuno skinute s programa krajem ezdesetih i stvoren je brisan prostor u koji je uletela novokomponovana narodna muzika s gramofonskih ploa. Treba napomenuti da je produkcija ploa bila i alternativa Radiju; radio-pevai bili su ree snimani jer je to bilo rezervisano za one pesme i pevae koji nisu zadovoljavali kriterijume Radija i javnog izvoenja, a njihove ploe bile su za individualno sluanje.

Obrade su u poetku pevali kolovani, operski i solo pevai, ali dobro je bilo to to su ih kasnije izvodili i pevai narodne muzike. Oni su im davali prirodan prizvuk, jer narodna pesma, po svim svojim obelejima, nije savrenstvo ve tenja ka savrenom. Kao to neprirodno zvui kada opersku ariju peva nekolovan peva, tako je i kada operski pevai izvode narodnu pesmu. Glas i sluh svakako su najbitniji, ali za operu je potrebna tehnika, dok se narodna pesma peva srcem, i

tu niko nije mogao da prevari sluaoce. Uivanje u pevanju, praenje pevanja i samo pevanje kod oveka predstavljaju objektivnu umetniku i ivotnu potrebu, to vai i za zabavu. Prva je potreba za saznanjem muzikih narodnih umetnikih dostignua, a druga je svakodnevna potreba za vrstom muzike zabave izgraenom po dananjem ukusu. Dananje kompozicije u nazovinarodnom duhu, s primesama stranih melosa, kao muzika za zabavu jo su u prodoru i ne treba brinuti za njihovo mesto, ali za mesto narodne muzike umetnosti u javnosti danas zaista ima mnogo razloga za zabrinutost.

12. Komercijalizacija narodne muzike i odumiranje radio-

pevanja

Kao poetak nestajanja klasinog radio-pevanja uzima se vreme nakon smrti Vlastimira Pavlovia Carevca 1965. godine, kada muziki tokovi kreu u drugom pravcu. Skidanjem makedonskih, slovenakih i dalmatinskih pesama s programa Radio Beograda i repertoar za pevae je smanjen. U emisijama narodne muzike poinju da se pojavljuju nove, to jest komponovane narodne pesme s gramofonskih ploa, a sve manje se obraa panja na izraajnost, glas i samo pevanje. Orkestri, da bi opstali, poinju da se prilagoavaju i prihvataju pevae koje trae organizatori razliitih nastupa, bez obzira na to da li su kvalitetni ili ne, sve pod izgovorom da publika voli ba te pevae. Na taj nain stvorena je lana slika o tome ta narod voli, iza ega se, u stvari, krila ideja da je nastupilo vreme da se od pesme ivi, nasuprot preanjem miljenju radio-pevaa da se za pesmu ivi. Glas i pevanje sve ee su samo pratei element novih pevaa, koji sve vie preuzimaju ulogu i zabavljaa, to za radio-pevae, nenaviknute na takav nain rada, postaje deprimirajue i neki od njih se polako povlae iz javnog ivota. Sve ree prihvataju pozive i javne nastupe, shvativi da je dolo novo vreme, drugaije od onog kada su glas i interpretacija bili najvaniji aduti jednog pevaa i na osnovu ega se procenjivalo da li je neko peva ili bi to samo eleo da bude. Najsnalaljiviji se prilagoavaju i pokuavaju da zadre prave vrednosti umetnikog izraza, dok se oni manje snalaljivi nadaju da je to samo prolazan talas i ekaju da proe, ali uzalud. Posledice tog stava i danas su vidljive, to je uslovilo da ima sve manje pravih i dobrih pevaa koji ne mogu da dou do izraaja od novokomponovanog primitivizma. I dok se nekada pesma sluala, danas se sve vie gleda.

Pedesetih i ezdesetih godina koncerti narodne muzike prireivani su na Kolarevom narodnom univerzitetu, jedinom mestu gde je publika imala priliku da uivo slua pevae Radio Beograda i goste iz drugih gradova tadanje Jugoslavije. Koncerti su bili osmiljeni kao nastup vie pevaa odabranih prema koncepciji koncerta, koja se zasnivala na ravnomernoj zastupljenosti melosa

uglavnom iz svih krajeva SFRJ. Zatim se otvara i Dom sindikata, a poinju da se organizuju i solistiki koncerti, to je zahtevalo da pevai budu i oumeni kako se publika ne bi dosaivala. Takvoj promeni mnogo je doprineo i PGP RTB, koji je od pevaa pravio zvezde i doveo do pravljenja razlike ko je od koga bolji, dok su do tada svi smatrani jednako dobrim. Strogost i

krutost muzikih urednika Radio Beograda takoe su doprineli odumiranju kvalitetnog pevanja, jer se insistiralo na pevanju iskljuivo izvornih narodnih i gradskih pesama, bez mogunosti da se u programu uju i kvalitetne kompozicije u duhu narodnog melosa. To je kod obinih slualaca

izazvalo dosadu i zasienje istim repertoarom. Kada su s programa skinute narodne pesme u obradi, otvoren je prostor za muziku s gramofonskih ploa.

Posle Careveve smrti (1965.godine), na Radio su doli Duica Stefanovi-Bilki, Silvana Armenuli (pravo ime Zilha Barjaktarevi), Lepa Luki (roena Muovi), Jordan Nikoli, Stania Stoi i Predrag ivkovi Tozovac, a poetkom sedamdesetih najznaajniji su bili Merima NJegomir (roena Kurti), Ivanka Stefanovi, Vera Ivkovi i Gordana Stojievi. Oni su za Radio snimali trajne snimke narodnih pesama, ali nikada nisu pevali uivo, niti su imali kolu i asove pevanja, koji su za vreme Carevca bili obavezni za sve pevae. Rad s interpretatorima nastavio je ef Narodnog orkestra arko Milanovi. Meutim, sve je to smatrano starom kolom, a novopridoli muziki urednici tom nainu rada nisu pridavali mnogo znaaja, to je pevae nateralo da se sve vie bave estradnim nastupima i snimanjem gramofonskih ploa. Nastaje trka za nastupe i koncerte i poinje korupcija u muzikoj produkciji i podilaenje ukusu neobrazovane publike, pod izgovorom da je dosta akademizma i da obian narod treba da se zabavlja. Znaajan faktor u svemu bilo je vreme u kome se narod ve oporavio od Drugog svetskog rata i eleo je da se zabavi i da im pevai pevaju u kafani za stolom. To do tada nije bila praksa. Opstali su oni koji su bili manje kvalitetni, ali su eleli da se pokau, dok je pravim radio-pevaima bilo zabranjeno da pevaju u kafanama.

Svako vreme nosi svoje dobre i loe strane. Promene su neminovne, ali uvek moraju biti usmeravane struno i planirano. Da li su one u vreme sedamdesetih bile takve, videlo se tek kasnije. Narodna pesma uvek je odslikavala vreme u kome je nastala. Postalo je staromodno

pevati o ljubavi meu ljivama i kukuruzima, jer to nikoga vie nije interesovalo. Kompozitori su u traenju aktuelnih tema i melodija otili toliko daleko da se narodna pesma pretvorila u zabavnu muziku, a tekstovi postali sve prostiji i banalniji. Pojavila bi se poneka pesma koja je imala

korene u narodnom folkloru i takve kompozicije su opstale. A onda se 1980. godine pojavila

Lepa Brena i tada je narodna muzika doivela svoj veliki krah od koga se ni do danas nije oporavila.

(Kraj)

_________________________________________________

Ovaj feljton smo dobili zahvaljujui gospodinu SAI JANOU i molim vas sve koji ovo budete proitali da strogo vodite rauna o autorskim pravima. Tekst je autorsko delo

pomenutog gospodina. Vie podataka o samom autoru emo dobiti ako on odlui o tome.

__________________________________________________

This was a brief history of radio transmissing of folk music in Serbia from 1935 1975. It is writen by Saa Jano, a great conributor to this site of old music of any kind.