Tokom vijeka teritorijalni raspored najvažnijih vjera ne doživljava značajnije promjene. Katoličanstvo zadržava potpunu prevlast u Španiji, Portugaliji, Italiji, Francuskoj, najvećem djelu Austrije i južnoj Njemačkoj. Među protestantima, luteranstvo zadržava prevlast u Skandinaviji i većem dijelu sjeverne Njemačke; kalvinizam ostaje vjera većine u Škotskoj, Nizozemskoj, nekim njemačkim državama i švajcarskim kantonima, dok manje ili veće grupe žive u Ugarskoj, Poljskoj, Češkoj i Francuskoj; anglikanizam zadržava premoć u Engleskoj i njenim kolonijama u Sjevernoj Americi. Pravoslavlje je vjera većine u Rusiji, a značajan broj njegovih pripadnika živi u Poljskoj, Austriji i Osmanskom Carstvu, prije svega u Srbiji, Bugarskoj i Grčkoj.

Papstvo. - Utrehtski mir (1713) pokazuje slabost papstva u politiČkom Životu Evrope. Tome doprinose katolički vladari Francuske, Španije i Napulja koji ne pokazuju brigu za svjetovne pretenzije papa. Uspon Engleske, snaženje Pruske i izumiranje španskih Habsburgovaca slabi položaj Vatikana. Mirovni pregovori u Ahenu (1748) vode se bez prisustva papinog predstavnika.

Do sredine vijeka politički uticaj papstva dostiže najniži stepen. Mali broj sposobnih papa zauzima taj položaj. Papska Država predstavlja poseban dio evropskog političkog sistema. Na njenom čelu se nalazi vladar koji ima svjetovnu i duhovnu vlast, a takvi su i njegovi odnosi sa drugim vladarima. Savremenici otkrivaju mračnu sliku papske države: zaostala, neprosvijećena, prepuna sveštenika i predrasuda, nerazvijene administracije. Politika zavisi od pojedinaca ili grupa, a pape se stalno suočavaju sa nedostatkom finansijskih sredstava.Mnogi smatraju papu više malim italijanskim vladarom nego duhovnim pastirom miliona katolika. Iako uživa međunarodnu nezavisnost, ona je više formalna nego stvarna. Papska duhovna vlast je nejasno uobličena i nije u stanju da obezbjedi potpunu odanost vjernika. Većina priznaje papi počasti, ali smatra da sabor ima presudnu riječ u pitanjima vjere. Papsku vlast često osporavaju visoki prelati, a sljede ih svjetovni vladari. Klement XII neuspeva da zaštiti svoje oblasti od pljačke i prikupljanja za vojsku od strane Španije i Austrije u ratovima od 1733. do 1735. i od 1741. do 1748, a gubi suverenitet nad vojvodstvima Parmom i Pjaćencom (1731).

Papstvo ne raspolaže oruţanom silom, izgrađenom vlašću i snažnom privredom. Suočeno sa nasrtajima vladara na svoje prerogative, ono gubi ulogu koju je igralo u prošlosti u međunarodnim odnosima. Ukidanje jezuitskog reda najbolji je primjer agresivnosti svjetovnih vladara i nemoći Vatikana da se odbrani. Ukidanju jezuitskog reda prethode mnogi drugi ustupci. Nizom konkordata zaključenim sa Španijom (1737, 1753), Portugalijom (1740), Sardinijom i Napuljskom Kraljevinom (1741) pape ustupaju svjetovnim vladarima pravo koje se oduvjek smatra njihovim – pravo imenovanja na visoke crkvene položaje. To ne umanjuje zahtjeve niti umiruje neprijatelje. Širenje ideja prosvećenosti koje podstiču jačanje svjetovne vlasti i snaženje centralizma slabe položaj i snagu papstva. Privilegije crkve postaju predmet razgovora i kritika, a pape se prikazuju kao branioci starih odnosa. Sve manji broj vladara dozvoljava da se Vatikan miješa u njihovu politiku.

Mnogi katoliĉki pisci podstiĉu takve sklonosti i raspoloţenja.

Napuljski advokat Pjetro Đanone u knjizi GraĊanska istorija

Napuljske Kraljevine (1723) istiĉe „ĉudovište duhovne kraljevi

ne“ i objašnjava njegov nastanak. Tvrdi da svetovna i duhovna

vlast treba da budu odvojene; sliĉno mišljenje zastupa i ĉuveni

kanonista Zegers van Espen koji tvrdi da vladar treba da se sa

glasi sa primenom crkvenih propisa a da sveštenstvo ima pravo

da se obrati vladaru protiv tiranskih zakona. Mnogi biskupi po

kazuju sklonost da primenjuju samo one naredbe iz Vatikana

koje se odnose na duhovna pitanja, dok u svemu ostalom poka

zuju potpunu nezavisnost. Biskup Lobeza istiĉe da „papa ima

svoja prava, a mi imamo naša“.

Katoliĉku crkvu razdiru i drugi problemi, koji na prvi po

gled ostaju skriveni. Pored pritiska svetovnih vladara i napada

teoretiĉara, katoliĉka crkva slabi zbog toga što se njena najviša

hijerarhija obezbeduje skoro iskljuĉivo iz redova plemstva. To

stvara primetne društvene i duhovne protivreĉnosti izmeĊu hije

rarhije i ţupnog sveštenstva. Niţe sveštenstvo saĉinjava mahom

seljaštvo, veoma siromašno, neobrazovano i udaljeno od hijerar

hije. U tom pogledu Francuska je najbolji primer, gde hijerarhiju

saĉinjava iskljuĉivo plemstvo. U drugim zemljama takvih razlika nema. U Španiji je

veoma mali broj istaknutih prelata pore

klom iz redova plemstva. Sliĉna pojava postoji i u nekim prote

stantskim zemljama (Engleska).

Poslednjih decenija pojaĉavaju se napadi na prava i polo

ţaj papstva širom Evrope. Napuljska Kraljevina prestaje 1776.

da plaća godišnji tribut od sedam hiljada dukata papi i tako od

bija da prizna njegovu vlast. U mnogim evropskim drţavama

(Napulj, Sicilija, Francuska) zatvaraju se napušteni ili suvišni

samostani, kontroliše objavljivanje i provodenje papskih bula,

umanjuju privilegije crkve (oporezivanje). U Španiji opada moć

inkvizicije, a ovlašćenja drugih crkvenih sudova se smanjuju,

pojavljuju se predlozi da se deo crkvene imovine oduzme i njeni

prihodi koriste u svetovne svrhe. Sliĉno je i u Portugaliji. U ka

toliĉkoj Austriji u vreme Marije Terezije (1740-1780) moć crkve i

prava papa se smanjuju. Carica zabranjuje delatnost inkvizicije

u Lombardiji, smanjuje broj samostana za polovinu, umanjuje

njihove prihode za dve trećine i ograniĉava razna sudska prava

371

koja crkva uţiva. U Lombardiji se stvara 1767. posebno telo za

duţeno da se brine o verskim pitanjima. U duhovnim pitanjima

crkvena prava ostaju nepromenjena.

Ukidanje jezuitskog reda. - Pravi znak neprijateljstva pre

ma katoliĉkoj crkvi je ukidanje jezuitskog reda. Nema sumnje da

je zasluga reda u verskim i politiĉkim sukobima od XVI do XVIII

veka velika. Njegov uticaj u mnogim zemljama je izuzetno jak,

a neprijatelji mnogobrojni i snaţni. Svoju moć i uticaj red stavlja

na raspolaganje papstvu, od koga oĉekuje da ga zaštiti. Sredi

nom veka neraspoloţenje prema jezuitima poprima velike raz

mere, a mnoge okolnosti nisu povoljne po njih: vladari teţe da

ojaĉaju svoju vlast i nastoje da umanje papski uticaj u svojim

zemljama; filozofi podstiĉu neraspoloţenje protiv jezuita i po

staju njihovi zakleti neprijatelji; u Francuskoj jansenisti i parla

menti ĉekaju priliku da se obraĉunaju sa njima, a u mnogim ka

toliĉkim drţavama na vlasti se nalaze njihovi protivnici. Prvi

udarac doţivljavaju u Portugaliji, kojom upravlja markiz Pom

bal. On optuţuje jezuite za uzurpiranje kraljevskih prava u kolo

nijama i stvaranje zavere sa Španijom; 1757. Pombal proteruje

jezuite sa dvora, a naredne godine ih optuţuje za uĉešće u zaveri

protiv kralja Ţoaoa I (1750-1776). Naredne godine jezuiti mora

ju da napuste Portugaliju (1759), što prouzrokuje desetogodišnji

prekid portugalske odanosti papi.

Politika portugalske vlade podstiĉe druge zemlje da postu

pe na isti naĉin. Proterivanje izaziva poseban odjek u Francu

skoj, gde jezuiti imaju veliki broj neprijatelja, najviše medu ĉla

novima parlamenta. Atentat na Luja XV (1757) izaziva veliku uznemirenost, a

jezuite optuţuju za njegovu organizaciju. Ban

krotstvo La Valete, jednog od najistaknutijih jezuita, koji igra

znaĉajnu ulogu u trgovini sa Martinikom, izaziva nove zaplete.

Poverioci zahtevaju da im red nadoknadi gubitke, što ovaj odbi

ja. Posle sudske presude, jezuiti se obraćaju pariskom parlamen

tu, koji od davnina pokazuje neraspoloţenje prema njima. Na

kon ispitivanja statuta reda, parlament zakljuĉuje da nema

zakonske osnove za njegovu delatnost u Francuskoj. U nastoja

nju da odrţe red, jezuiti prihvataju naĉela galikanizma, ali uza

lud. Nizom proklamacija osuduju se moralna i politiĉka naĉela

reda, škole zatvaraju, imovina oduzima. Pariski parlament za

hteva (1762) da se red raspusti, što podrţava većina provincij

skih parlamenata. Francuski biskupi savetuju Luja XV da ne

prihvati zahtev, ali pod pritiskom javnog mnenja on zabranjuje

dalji rad reda u Francuskoj. Sliĉnu sudbinu doţivljava red i u

Spaniji. Karlos III nema poverenje u red, a posle nereda u Madri

du istraga utvrduje da jezuiti imaju udela u njihovom priprema

nju. Prvi ministar Aranda uspeva da uveri kralja da red nije

odan drţavi i da priprema zaveru protiv njega. Španski biskupi

podrţavaju proterivanje jezuita, koje se priprema; 1767. zabra

njuje se rad reda u Španiji i kolonijama, a njegove ustanove

zatvaraju.

372

Tokom sukoba oko opstanka reda Klement XIII izraţava u

više navrata svoju podršku (bula Apostolicum Munus, 1765) nje

govom radu. Uklanjanje reda iz raznih drţava nije i kraj spora.

Burbonski vladari vrše pritisak na papu da raspusti red; njihovi

ambasadori u Vatikanu vrše pritisak na kardinale da prihvate

raspuštanje reda. Posle smrti Klementa XIII oni zahtevaju od

njegovog naslednika, Klementa XIV (1769-1774), da se saglasi sa

ukidanjem reda. Klement XIV se dugo odupire takvim pritisci

ma, koji su ĉesto na granici pretnje (prekid diplomatskih odnosa,

okupacija Papske Drţave). Najzad, pismom Dominus ac Redem

ptor (1773) Klement XIV raspušta red, što medu njegovim pro

tivnicima izaziva oduševljenje. Raspuštanje reda je teţak udarac

ugledu papstva. U Francuskoj i Austriji vladari postupaju ume

reno sa njegovim ĉlanovima, u Poljskoj dogadaj izaziva otpor.

Izvestan broj jezuita prelazi u Prusku i Rusiju, dok ostali traţe

druga zanimanja.

Katolička crkva u Francuskoj. Jansenizam. - Katoliĉka cr

kva u Francuskoj ima poseban poloţaj i uticaj, uĉestvuje u svim

politiĉkim i idejnim sukobima, uţiva velike privilegije, a njena

struktura otelovljava suštinu starog reţima. Broj njenih vernika

je najveći u Evropi, njena int;elektualna snaga je velika, a odgo

vornosti znaĉajne. Prisustvo crkve oseća se u svim oblicima ţivota i rada Francuza,

ona podrţava ili napada vladu, deli mi

losrde, upravlja bolnicama, sirotištima, kontroliše školski si

stem. Kritiĉari crkve ukazuju na njene slabosti, posebno u obla

sti obrazovanja, kad se u vreme francuske revolucije otkriva da

je većina stanovništva nepismena.

Katoliĉka crkva je krupni feudalac, a najveći deo zemlji

šnog poseda nalazi se u njenim rukama. U dijecezama na severu

(Pikardija, Kambre) on dostiţe 60% zemljišnog fonda. Crkveni

prihodi procenjuju se razliĉito: izmedu 60 i 180 miliona livri go

dišnje. Crkva je oslobodena od plaćanja poreza i povremeno daje

poklone drţavnoj blagajni. U trenucima krize pred revoluciju cr

kva ne ţeli da pomogne vladara većim sumama, odluĉna da oĉu

va svoje bogatstvo.

Većina francuskih prelata ne ţivi u svojim sedištima i retko

ih posećuje već sve vreme provode na dvoru. Prihodi pojedinih

prelata prelaze 100.000 livri godišnje, a onih siromašnijih oko

7.000. Prelati podrţavaju apsolutizam i prestaju da odrţavaju

vezu sa svojim vernicima; u predveĉerje revolucije od 130 bisku

pa samo jedan ne pripada plemstvu. Crkva gubi dodir sa obiĉnim

ljudima. Pojedini visoki prelati obavljaju drţavne poslove, a

nadbiskup Narbone podstiĉe poljoprivredu, trgovinu, izgradnju

kanala i puteva. Nadbiskup Strazbura pokazuje sliĉne sklonosti,

a pojedinci istupaju kao pristalice ideja filozofa (kardinal Lome

ni de Brijen).

Crkveni redovi nalaze se izmedu visoke crkvene hijerarhije

i ţupnog sveštenstva. Njihovi opati sve više vremena provode u

gradu i izbegavaju da uĉestvuju u ţivotu samostana. Uticaj redo

373

va postepeno slabi. Sliĉno je sa redovnicima, koji su izloţeni ne

milosrdnim napadima filozofa i opisani kao naslede mraĉne pro

šlosti. Mnogi napuštaju samostane, disciplina u njima slabi, a

broj redovnika se smanjuje svake godine. Ĉuvene opatije u

Longporu, Mon-Sen-Mišelu, Igniju i Zovinjiju imaju svega izme

du tri i šest redovnika. Kardinal Brijen stvara komisiju za refor

mu samostana, primenjuje drastiĉne mere u cilju obnove disci

pline, zatvara mnoge samostane (500), raspušta pojedine redove

i olakšava povratak u gradanski ţivot onim redovnicima koji ne

maju volju da nastave svoj raniji ţivot. To ne poboljšava stanje

crkvenih redova.

Razlike izmeĊu visokog i niţeg klera su velike i nepremo

stive, kako po poreklu tako i shvatanjima, naĉinu ţivota. Zupno

sveštenstvo ţivi u siromaštvu. Ono potiĉe iz naroda i ţivi u

dodiru sa njim. Pokušaj vlade da privoli crkvu da poboljša mate

rijalni poloţaj ţupskog sveštenstva ne nailazi na odobravanje.

Otudivanje unutar crkve postaje sve vidljivije i podstiĉe zahteve

za većom demokratijom i uklanjanjem zloupotreba. Takvi napori ne donose nikakve

znaĉajnije rezultate. U predveĉerje

revolucije sukobi unutar crkve dostiţu takvu oštrinu da se

mogu smatrati stanjem gradanskog rata izmeĊu dve grupe (Sa

njak). Koristeći lettres de cachet biskupi uspevaju da ućut

kaju svoje kritiĉare, ali ne uspevaju da odgovore na njihove

zahteve.

Podeljenost u crkvi olakšava napade koji postaju sve ĉešći i

oštriji. Stanje u crkvi koriste filozofi da se obraĉunaju sa poje

dincima i svojim protivnicima - jezuitima. Njima se pridruţuju i

drugi: crkveni redovi, svetovni kler, pravnici, burţoazija okup

ljena u parlamentima. Napadi na katoliĉku crkvu i jezuite dovo

de do slabljenja uticaja sveštenstva i interesovanja za teološke

studije. Filozofi napadaju doktrine crkve, ekonomisti njene pri

vilegije. Crkva se brani neubedljivo, ĉesto prepuštajući svojim

neprijateljima slobodu delovanja.

Pogrešno je verovati da je uticaj crkve u Francuskoj u pre

dveĉerje revolucije zanemarljiv. Katoliĉanstvo je vera velike ve

ćine stanovništva, ali njena hijerarhija nema razumevanja za sve

snaţniji pritisak za promenama. U predveĉerje revolucije kato

liĉka crkva se nalazi u procepu - obzirima prema prošlosti i za

htevima budućnosti.

Oţivljavanje pitanja jansenizma poĉetkom veka novi je do

kaz podeljenosti unutar katoliĉke crkve u Francuskoj, iako jan

senizam ima širi znaĉaj.5 U poslednjim godinama vladavine Luja

XIV, posle njegovog pomirenja sa Vatikanom, jansenizam doţiv

ljava nove progone. Oni poĉinju posle objavljivanja knjige Pa

skija Kenela Novi zavet na francuskom sa moralnim razmišlja

n.jem (Le nouveau testament en francais avec des reflexion mora

les, 1699). Kenel iznosi osnovno uĉenje jansenizma i dovodi

u pitanje pravo crkvene hijerarhije da donosi odluke u pitanjima

vere (pitanje spasenja, slabodne volje, moralne discipline, crkve

ne vlasti). Reakcija Luja XIV i jezuita završava se objavljiva

374

njem bule Unigenitus Klementa XI u leto 1713. U njoj se osuduje

Kenelovo uĉenje i odbacuju naĉela jansenizma kao protivna zva

niĉnom uĉenju crkve.

Sadrţaj bule izaziva veliki otpor medu francuskim klerom.

Pariski parlament prihvata bulu uz mnoge rezerve; skupština

francuskog sveštenstva ustaje u zaštitu galikanizma, a mnogi

odbacuju papske pretenzije na nepogrešivost. Bula deli francu

sko društvo u mnoge grupe i frakcije (apelanti, konstitucionali

sti); regent vojvoda Orleanski pokazuje neraspoloţenje i vodi ko

lebljivu politiku; posle perioda verske tolerancije, okreće se

apsolutizmu i samovolji Luja XIV. Apelanti traţe oslonac u pariskom parlamentu, a

konstitucionalisti na dvoru i medu biskupi

ma. Klement XI osuĊuje apelante 1718, na šta regent zabranjuje

dalje upućivanje apela (1720). Benedikt XIII (1724-1730) progla

šava Unigenitus delom doktrine (1725), a naredne godine prvi

ministar postaje kardinal Fleri, protivnik jansenizma. On ţeli

mir u zemlji i odluĉno staje na stranu konstitucionalista. Na cr

kvenorn saboru u Embrunu (1727) uklanjaju se pristalice janse

nizma, a naredne godine nadbiskup pariski Noaj mora da popu

sti. Fleri se obraĉunava sa svim pristalicama jansenizma unutar

francuske crkve. Najveći otpor Fleriju pruţa pariski parlament.

Vremenom jansenizam prestaje da bude verski sukob i po

staje duhovno raspoloţenje. On se suprotstavlja politici Vatika

na i teţi da oslabi njegov uticaj u francuskom društvu. Postepeno

se utapa u galikanizam, što pruţa veće izglede u sukobu sa vla

stima. Bula Unigenitus postaje 1730. deo francuskih zakona. To

izaziva oštre i dugotrajne sukobe na sudovima koji traju do kraja

veka i koji primaju ustavni karakter. Jansenizam postepeno pre

staje da bude verska snaga; mnogi njegovi ĉlanovi pod pritiskom

progona odaju se mistiĉnim ĉinovima i tvrde da mogu da ĉine ĉu

da, ţive u svetu koji obasjava apokaliptiĉno proroĉanstvo. Grob

jednog mladog janseniste postaje scena ĉudotvornih leĉenja,

drugi se podvrgavaju muĉenju, padaju u zanos. Takve scene i po

jave ugroţavaju opstanak jansenizma u celini. Većina u pokretu

uspeva, uţivajući zaštitu pariskog parlamenta, da nastavi borbu

sa Flerijem i objavljuje ilegalni list Crkvene novosti (Nouvelles

Ecclesiastiques, 1728-1803).

Jansenisti uţivaju veliki ugled u Parizu, a sukob oko njih po

staje deo šire borbe za vlast. Pariski parlament teţi da nametne

kontrolu kraljevskoj vlasti, a spor oko jansenizma pruţa mu po

trebnu priliku i opravdanje za to. Većina njegovih ĉlanova naginje

jansenizmu i galikanizmu. Oba pokreta doţivljavaju vidljive pro

mene zbog zahteva parlamenta da kontroliše odnose izmedu fran

cuskog klera i Vatikana. Nijedan papski dekret ne moţe se objaviti

bez saglasnosti kralja, što parlament mora da prihvati. Povezanost

izmedu politiĉkih i verskih teţnji galikanizma postaje potpuna.

Sredinom veka sukob izmedu jezuita i jansenista zaoštrava

se do taĉke usijanja. Jezuiti dobijaju pravo da daju poslednje mi

ropomazanje samo onom ko prihvata Unigenitus. U Parizu po

stoje mnoge ţupe koje priznaju samo jansenizam, a ne prihvataju

375

jezuitski zahtev. To dovodi do nemira, posle ĉega Luj XV nare

duje da se o buli ne raspravlja. Posle mnogih sukoba kralj donosi

odluku (1757) da se Unigenitus javno ne spominje. Ubrzo, janse

nizam kao pokret prestaje da igra znaĉajnu ulogu u Francuskoj,

iako tokom većeg dela veka izaziva uznemirenost i kretanja u

unutrašnjoj i spoljnoj politici.

Uticaj jansenizma oseća se u nekim evropskim drţavama.

U Španiji, Portugaliji i katoliĉkim drţavama u Nemaĉkoj nema

veći znaĉaj, dok u Austriji ima mnogo pristalica; sliĉno je u Ni

zozemskoj i Italiji, gde podstiĉe neprijateljstvo prema jezuitima i

papstvu.

Prosvećeni apsolutisti i crkva. - Prosvećeni apsolutizam je

svojevrsni oblik apsolutistiĉke vladavine. Vlast vladara je pot

puna i on je koristi bez ikakvih ograniĉenja: skupštine u većini

zemalja Evrope ne znaĉe mnogo, vladari se ne pozivaju na bo

ţansko poreklo svoje vlasti, teorije iz vremena Luja XIV izgleda

ju zastarele, kao i verski konfesionalizam Filipa II. Luterova

koncepcija o vlasti na osnovu boţanskog prava nema mnogo

znaĉaja za pojedine vladare. Za Fridriha II postojanje monarhije

moţe se opravdati njenom efikasnošću; on se smatra prvim slu

ţbenikom i ne mara da se obzire na verske sankcije. Prosvećeni

apsolutizam odreduju praktiĉni obziri i razlozi. Ukoliko ţeli da

ostvari svoje ciljeve, on mora da oslabi privilegovane staleţe

(plemstvo, crkva). U tom pogledu crkva pada prva pod udar. Ma

li broj vladara moţc da se odrekne crkvenih prihoda koji su im

potre bni za ostvarenje njihovih ciljeva. Oni teţe da ograniĉe cr

kvenu vlast i uticaj i to postiţu oduzimanjem dela prihoda ili

imovine. Za Fridriha II je to politiĉko, a ne versko pitanje; za

njega verska osećanja nemaju znaĉaj. On nema naklonost za

hrišćanstvo i vernike, a sluţbu drţavi smatra potpunom zame

nom za hrišćanski ţivot i veru; zalaţe se za versku toleranciju u

uverenju da su sve vere besmislene. U Fridrihovom pristupu veri

preovladuje cinizam. Istovremeno, iako prosvećen, Fridrih II

zadrţava konzervativna shvatanja i uĉvršćuje društvenu struk

turu koju treba radikalno menjati.

Male nemaĉke drţave slede primer Pruske. Brunsvik i

Saks-Vajmar su pri.meri prosvećenog apsolutizma; u crkvenim

izbornim kneţevinama osećaju se nova stremljenja. Bliski sarad

nik trijerskog izbornika, fon Honthajm, poznat pod pseudoni

mom Febronius, objavljuje 1763. raspravu o crkvi i papskoj vla

sti. Febronius istiĉe da papa nije nepogrešiv, da nije iznad crkve

i da crkveni koncil moţe zahtevati opozivanje njegovih odluka.

Crkvenu vlast treba da provodi biskupski sinod u svim zemlja

ma, što pretpostavija decentralizaciju crkve, u kojoj papa ima

samo primat nad ostalim biskupima. Njegove ideje nalaze odra

za u „Odredbama iz Koblenca“ (1785), u kojima tri rajnska iz

bornika protestvuju protiv papske samovolje.

U poslednjim decenijama veka prosvećeni apsolutizam uzi

ma sve više maha. Oliĉenje njegovih ideala predstavlja Josip II

376

(1780-1790), koji kao savladar svoje majke, poboţne Marije Terezije, najavljuje

buduće reforme. On nije cinik ni ateista kao

Fridrih II. Josip II smatra da je crkva, takva kakva postoji, para

zit u drţavi, potrošaĉ dobara i kapitala potrebnih za druge

svrhe; pored toga, svojom netolerantnošću i predrasudama smet

nja je društvenom i duhovnom napretku. Josip II predlaţe refor

mu školstva na novim naĉelima: „Drţava nije samostan i naši

susedi nisu redovnici“, tvrdi car. Za njega pritisak na ljudsku

svest predstavlja aroganciju koja vreda boţje strpljenje.

Stupivši na presto Josip II sprovodi mnoge reforme u duhu

novog vremena. Razum mora da upravlja svim postupcima, a

moć drţave treba da sluţi kao njegov sluga. Drţava će provoditi

reforme koje će se primenjivati svugde. Ideje prosvećenosti u

Austriji treba da dovedu do smanjenja papske vlasti i povratka

crkve na njeno „prvobitno uredenje“. Carev ţar i entuzijazam ne

odgovaraju njegovim osobinama: doktrinarstvu, brzini, admini

strativnom neznanju, nedostatku elastiĉnosti. Program reformi

je veoma širok. Najvaţnija pitanja su poloţaj seljaštva, sistem

zemljišnog poseda i pravednijeg oporezivanja, a pored njih i ad

ministrativne reforme, obavezno školovanje, ukidanje cenzure.

„Uvodenjem naĉela prosvećenosti oslabio sam duboko ukorenje

ne tradicije“, tvrdi Josip. Sve to na raĉun crkve. Car zabranjuje

direktnu prepisku izmedu Vatikana i klera, a papske bule mogu

se objaviti samo sa njegovim odobrenjem. Patent o toleranciji

(1781) potvrduje poloţaj katoliĉke crkve, ali priznaje pripadnici

ma drugih vera (protestanti, pravoslavni) versku slobodu. Na

redne godine ograniĉena verska prava dobijaju Jevreji i ukida se

inkvizicija. Patent predstavlja potpuni raskid sa dotadašnjom

habsburškom politikom. Poseta pape Pija VI Beĉu 1782. ne do

vodi do promena u Josipovom stavu.

Štaviše, car preduzima nove korake. Istiĉe pravo da poni

štava papske bule, zahteva od biskupa da mu poloţe zakletvu,

reorganizuje biskupska sedišta, zabranjuje da jedan biskup drţi

više sedišta, ukida semeništa u dijecezama i zamenjuje ih novim

u kojima se uĉe kanonsko pravo, teologija i stiĉu opšta znanja.

Nova semeništa treba da pripremaju sveštenstvo da sprovodi no

vu politiku, u skladu sa novim tokovima u nauci. Semeništa se

nalaze pod drţavnom kontrolom, a crkva postepeno postaje oru

de drţavne politike. Josip II smanjuje broj konvenata i samosta

na: od 2163 ukida 700; broj redovnika u njima se smanjuje sa

65.000 na 27.000. Najveći broj samostana i konvenata obavljaju

obrazovne i bolniĉke poslove. U crkvenoj sluţbi ukida se kitnjast

barokni obred.

Pred kraj ţivota Josip II se suoĉava sa otporom. Nemiri iz

bijaju u Ugarskoj i austrijskoj Nizozemskoj, koji se protive uvo

denju novina. Josip II nije u stanju da privoli svoje podanike da ih prihvate, pa pred

kraj ţivota mora neke da povuĉe. Bez

obzira na to, Josipove reforme dugo se osećaju u ţivotu habs

burške drţave i njenim odnosima sa Vatikanom.

377

Katarina II primenjuje mnoge ideje prosvećenih apsoluti

sta u Rusiji. Ona oseća potrebu za reformama u Rusiji i u svojim

Uputstvima komisiji za izradu zakona iznosi mnoge ideje pro

svećenosti. U pogledu crkve, Katarina II nastavlja politiku Petra

III i vrši sekularizaciju crkvenih imanja. Time dva miliona kme

tova prelazi pod drţavnu vlast, a veliki deo prihoda od crkvene

zemlje koristi se za škole, bolnice i sirotišta. Crkva je pod vlašću

drţave, pa nema mogućnosti da znaĉajnije utiĉe na politiĉki i

društveni ţivot. Sveštenstvo se pretvara u plaćene drţavne ĉi

novnike. Kao Fridrih II, Katarina II upotrebljava ideale prosve

ćenosti, ali ne olakšava poloţaj kmetova.

Pravoslavna crkva. - Dugotrajne borbe unutar ruske crkve

posle pada Nikona slabe crkvenu hijerarhiju. To olakšava Petru

I da rusku crkvu potĉini drţavnoj vlasti. Posle smrti patrijarha

Adrijana (1700), Petar I odbija da prihvati izbor njegovog na

slednika, a jedan od episkopa obavlja duţnosti patrijarha u

svojstvu administratora. Crkvena imovina i odnosi sa drţavom

nalaze se pod nadzorom manastirskog prikaza. Po ugledu na

konzistorijum u luteranskim zemljama, Petar I stvara Sveti si

nod, koji upravlja crkvom do oktobarske revolucije. Sinod deluje

u skladu sa Duhovnim uputstvima koje priprema carska vlada i

do kraja Petrove vladavine ruska crkva priznaje potpunu vlast

drţave.

Petar nastoji da sveštenstvo dobije obrazovanje da uzdiţe

narod. On tvrdi (1700) da je sveštenstvo skoro potpuno nepisme

no, a 1708. nareduje da uĉi u grĉkim i latinskim školama. Zabra

njuje se unapreĊenje neobrazovanih sveštenika pre onih sa ško

lom. Do kraja veka takva politika donosi odreĊene rezultate, a

1800. u Rusiji ima ĉetiri duhovne akademije i 46 seminara. Seo

sko stanovništvo ţivi u sirotinji i zavisi od veleposednika. Za

vreme carice Ane (1730-1740) ruska crkva doţivljava krizu, po

što ona nema nikakav stav prema pravoslavlju. Katarina II nema

mnogo ljubavi za pravoslavlje i ne razume ga; pored toga, ona

prihvata deizam. Njena politika moţe se oznaĉiti kao uvaţavanje

crkve kao ustanove, koju treba spreĉiti da ima uticaj u drţavi. U

vreme njene vladavine pravoslavna crkva vraća nešto od ranijeg

ugleda. Poĉetkom veka u Rusiji postoji 965 manastira za mu

škarce i 236 za ţene; 1764. taj broj opada na 319 i 69. Za vreme

Katarine II njihov broj se povećava, iako ona sprovodi sekulari

zaciju crkvenih poseda. U intelektualnom pogledu primetni su

sukobi izmedu protestantskih, katoliĉkih i tradicionalnih uticaja. Posle duge borbe

kao pobednik izlazi tradicionalno pravoslavlje, a odbacuju se svi strani uticaji.

Tihon Zadonski i Pajsije Veliĉkovski predvode ovu mistiĉko-estetsku reakciju.

Srpska pravoslavna crkva na Balkanu doţivljava poslednje

dane svoje samostalnosti. Na poloţaju pećkog patrijarha, vrhov

nog poglavara srpske crkve, smenjuju se Srbi i Grci, koje podr

ţava i postavlja carigradski patrijarh. Zbog smanjenih prihoda,

patrijaršija postaje sve siromašnija i zavisnija od pomoći sa stra

ne (Karlovaĉka mitropolija). U vreme kad se na ĉelu patrijaršije

378

nalazi Grk, dolazi do rascepa, pošto episkopi i mitropoliti odbi

jaju da priznaju njegovu vlast. Posle Poţarevaĉkog mira ĉetiri

eparhije (beogradska, temišvarska, valjevska, vršaĉka) prelaze

pod habsburšku vlast. Zbog uĉešća u ratu na strani Austrije pa

trijarh Arsenije IV Jovanović-Šakabenta mora da beţi iz Srbije

posle zakljuĉenja Beogradskog mira (1739). Delatnost Patrijarši

je skoro zamire, a broj eparhija se smanjuje. Antiturska politika

partrijarha i uticaj Grka sa Fanara navode sultana da 1766. uki

ne Pećku patrijaršiju. Ubrzo potom Porta ukida i Ohridsku

arhiepiskopiju. Srpski episkopi napuštaju svoje stolice, a Karlo

vaĉka mitropolija postaje centar crkvenog ţivota srpskog naro

da. Ukidanje Pećke patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije dovodi

do uspostavljanja potpune vlasti carigradskog patrijarha nad

slovenskim narodom na Balkanu. To podstiĉe antagonizam pre

ma Grcima.

Krajem veka poloţaj Jevreja poĉinje da se menja. Dotada

su oni izolovani, omrznuti i izrabljivani u drţavama srednje Ev

rope. Otpor promeni njihovog poloţaja vidljiv je u skoro svim

evropskim zemljama, ukljuĉujući Veliku Britaniju. Postepeno

Jevreji stiĉu ograniĉena prava i slobode: u Francuskoj se osloba

Ċaju od plaćanja posebnih poreza, u Austriji dobijaju slobodu

kretanja, u Pruskoj uţivaju odredeni stepen jednakosti sa osta

lim stanovništvom (škola u Berlinu).

Staro i novo u verskom ţivotu. - U pojedinim evropskim

zemljama, pod uticajem uĉenja pijetista i racionalista, javljaju se

planovi za ujedinjenje hrišćanskog sveta. Biskup Bosije vodi

prepisku sa Lajbnicom (1699-1701) o ujedinjenju katolika i lute

rana; u Engleskoj nadbiskup Hering prihvata ideju o ujedinjenju

razliĉitih protestantskih sekti i predlaţe promene odredenih li

turgijskih tekstova (Molitvenik). Kantenberijski nadbiskup Vejk

vodi pregovore sa galikanskom crkvom i evropskim protestanti

ma (1718). Ublaţavanje doktrinarnih stavova podstiĉe sliĉna

kretanja na kontinentu, gde se posebno istiĉe grupa na ĉijem je

ĉelu Turetini, teolog iz Ţeneve. Najpoznatiji sluĉaj je nastojanje

Fridriha Vilhelma I da ostvari uniju crkava izmedu Pruske i Engleske. Pruski kralj

ţeli u svojoj zemlji crkvu sliĉnu angli

kanskoj. U tome nailazi na mnoge smetnje, medu kojima je

najvaţniji otpor Hanoveranaca iz pratnje Dţordţa I. Svi po

kušaji završavaju se neuspehom, iako se tokom veka ponav

ljaju predlozi za obnovu jedinstva hrišćanskog sveta na raz

nim stranama.

Prodor ideja prosvećenosti slabi uticaj glavnih evropskih

vera. Crkve nisu u stanju da se protiv njih odluĉno bore, a njiho

vo teološko stanovište ne odgovara zahtevima novog vremena.

Medu najozbiljnije pretnje crkvenim dogmama spada ateizam,

koji se pokazuje otvorenije nego ranije. On se ograniĉava na ma

lobrojnu grupu ljudi, pa je i njihov uticaj relativno zanemarljiv.

Medu najistaknutije ateiste spada Holbah. Unitaristiĉki pokret

se razvija u Engleskoj u drugoj polovini veka; on je malobrojan,

379

ali duhovno snaţan. Veći znaĉaj i opasnost po postojeće crkveno

uĉenje ima „prirodna vera“. Ona se brzo širi Evropom i zasniva

se na dva uverenja: prvo, univerzum predstavlja proizvod bo

ţanske volje, što se vidi u simetriĉnosti i pravilnosti njegovog

funkcionisanja. On deluje u skladu sa odredenim zakonima. Ta

kvo uverenje dobija u snazi brzim širenjem Njutnovog uĉenja i

nauĉnim saznanjima uopšte. Drugo, širenje prirodne vere pod

stiĉe sve rasprostranjenije uverenje da svaki ĉovek nosi u sebi

odredene verske vrednosti, koje su intuitivne i zajedniĉke. Medu

njima su saznanje o postojanju Boga, obavezi ĉoveka prema nje

mu i uverenje da će ĉovek biti kaţnjen ili nagraden na onom sve

tu za sve što poĉini na ovom. Takva uverenja u Francuskoj šire

jezuiti, ĉime ugroţavaju katoliĉku crkvu i njena uĉenja. Boţan

sko prisustvo, nauĉno objašnjivo, uklanja znaĉaj i vaţnost otkro

venja. Prirodna vera predstavlja pretnju otkrovenju. Jezuita Ka

mije tvrdi da „prirodni zakon ima obavezujuću snagu koja je

nezavisna od Boga“. Prirodna vera se protivi uĉenjima crkve da

poseduje iskljuĉivu istinu. Prirodna vera se ne bavi pitanjima

spoljne forme i suprotstavlja se tradicionalnim teologijama. Pri

stalice prirodne vere zamišljaju veru oĉišćenu od korupcije, sa

jednostavnim i malobrojnim dogmama i oslobodenu vlasti sve

štenstva i teologije koju je ono stvorilo tokom vekova.

Prirodna vera, deizam i drugi pravci imaju znatan uticaj u

Engleskoj. Grupa pisaca, medu kojima su Samjuel Klark, Metju

Tindal i drugi, iznose ideje koje su u suprotnosti sa uĉenjem an

glikanske crkve. Veliki nauĉnik Dţozef Pristli u Istoriji hrišćan

ske korumpiranosti (1782) traţi da se iz hrišćanskog uĉenja

uklone doktrine trojstva, prvobitnog greha, predestinacije i po

kajanja. Sliĉne ideje u Nemaĉkoj širi filozof Kristijan Volf, zbog

ĉega gubi poloţaj profesora u Haleu. U Francuskoj Volterovi spi

si, iako površni, podrţavaju prirodnu veru i deizam.

Sliĉni razlozi podstiĉu širenje masonstva. Prva masonska

loţa otvara se u Engleskoj 1717. i odatle se brzo širi na konti

nent: u Francuskoj i Italiji 1726, u Pruskoj 1740. Masonstvo pri

hvataju intelektualni krugovi, plemstvo, vladari širom katoliĉke

Evrope. U drugoj polovini veka ono se širi u Poljskoj i Rusiji.

Brzi uspon masonstva objašnjava se isticanjem snage razuma i

vrline, a zanemarivanjem tradicije i dogmi, naglašavanjem zajed

ništva i prevazilaţenja nacionalnih razlika; u loţama sede ljudi

razliĉitog društvenog poloţaja. Masonstvo podstiĉe osećanja i

ideale koje tradicionalne crkve nisu u stanju da pruţe vernicima.

Duhovni razvitak podstiĉe širenje verske tolerancije. U

mnogim zemljama opozivaju se zakoni protiv pojedinih sekti. U

Engleskoj se zakoni protiv protestantskih jeretika ne primenjuju

već sredinom veka, dok katolici moraju da ĉekaju do 1778. da se

uklone odreĊena zakonska ograniĉenja. U Francuskoj, iako se

nastavlja sa progonom hugenota, mnogi biskupi pokazuju sklo

nost da sa njima postupaju kao sa ravnopravnim graĊanima.

Kardinal Brijen objavljuje 1787. edikt koji hugenotima potvrĊu-je to pravo.

380

Širenje ideje o toleranciji nailazi na mnoge otpore i smet

nje. Kazneni zakoni protiv jeretika u Engleskoj ostaju na snazi

i posle 179(i, iako se ĉesto ne provode; „Gordonovi nemiri“ u

Londonu 1780, upravljeni protiv katolika, pokazuju snagu

mrţnje prema njima. Skupština sveštenstva traţi od Luja XVI

(1775) odluĉnije provodenje zakona protiv hugenota. U Poljskoj i

Ugarskoj vlasti progone kalviniste, uprkos zakona koji garantu

ju njihova prava. Salcburški nadbiskup proteruje 1728. preko

dvadeset hiljada protestanata sa svojih poseda, a pokušaj širenja

katoliĉanstva u nekim regionima Švajcarske dovodi do meĊu-sobnog rata koji traje

preko ĉetrdeset godina. S druge strane,

grĉki pravoslavni kler bori se protiv srpske crkve i traţi ukidanje

Pećke patrijaršije.

Širenje novih ideja i tokova predstavlja deo verskog ţivota

zapadnoevropskih drţava (Engleska, Nizozemska, Francuska,

delovi Nemaĉke). U Španiji, Portugaliji, habsburškoj drţavi i ve

ćem delu Italije novine teško i sporo prodiru. U pravoslavnom

svetu takve pojave su veoma skromne.

Tradicionalni verski ţivot i njegove manifestacije primetne

su u mnogim zemljama. Većina Evropljana veruje u kult Bogoro-dice, hadţiluk,

snagu relikvija, post, veštice i druge pojave. Zena

optuţena za vešticu spaljena je u Švajcarskoj 1782. Vojvotkinja od

Albe leĉi svog sina prahom prstiju sv. Isidora. U Engleskoj i Fran

cuskoj se smatra da dodir vladara moţe da izleĉi bolesnika od ne

ke bolesti; preko dve hiljade ljudi dodiruje Luja XV prilikom nje

govog krunisanja u Remsu (1722), a sliĉno je i sa Lujem XVI.

Pojava mistiĉnih sekti potvrduje snagu tradicije, s jedne, i

otpor prema deizmu i racionalizmu, s druge strane. MeĊu novim

sektama istiĉu se metodisti, pijetisti, moravijanci i drugi. Prva

poĉinje da se razvija ĉetrdesetih godina i odlikuje se otvorenim

neprijateljstvom prema verskom liberalizmu i primeni prirodnih

nauka u veri. Njihov voda Dţon Vesli sumnja u ljudsku sposob

nost da sazna o zvezdama, prostoru, planetama i oboţava ne

maĉke mistike. Nepoverenje u veru kao sistem mišljenja pokazu

ju nemaĉki pijetisti. Vera srca i ideja ..drugog roĊenja“ pred

stavljaju suštinu. Grof Zinzendorf prihvata ideje pijetista i

uobliĉava ih u uĉenje koje predstavlja osnov moravijanskog

pokreta. On ima veliku vitalnost, uprkos nekih neprihvatljivih

oblika ispoljavanja verskog ţara. Pokret stiĉe znaĉajan broj pri

stalica i širi se u Severnu Ameriku. Pijetizam i moravijanizam

imaju zajedniĉki psihološki osnov i sliĉne metode.

U verskom ţivotu dogadaju se velike promene, iako prodor

novih ideja nije ravnomeran i prisutan u svim klasama društva.

Vera nastavlja da igra znaĉajnu ulogu u ljudskom ţivotu; ĉovek

ţeli da se pribliţi Bogu i da ga razume. U ovom veku postoje jed

no pored drugog prirodna vera i tradicionalno hrišćanstvo, pro

svećenost i misticizam. Nove ideje nailaze na podršku medu

obrazovanim, dok niţi društveni slojevi ne razumeju o ĉemu se

radi. Mnoge predstave o Bogu i svetu se menjaju, ali nova nauka

ne uspeva da uništi veru