V e s n a R a k i ć - V o d i n e l i ć     1 1 / 1 0 / 2 0 1 4   |    

Advokatura i notarijat u Srbiji danas

 

Tekst pročitan na Kongresu advokata Srbije, 8. oktobra 2014. u Velikoj sali Sava centra.

 Uvod

Zakonski osnov javnog beležništva (notarijata) u današnjoj Srbiji nastao je znatno

kasnije nego u drugim državama regiona (ovde pod regionom podrazumevam države

nastale na području nekadašnje Jugoslavije), zbog političkih i društvenih okolnosti koje

neće biti razmatrane u ovom tekstu. Zakon o javnom beležništvu Republike

Srbije[1] usvojen je u Parlamentu 2011. godine, njegova primena je bila u dva maha

odlagana, a počeo je da se primenjuje u septembru 2014.

Na prostoru nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, a pod uticajem austro-ugarskog modela,

1930. godine bio je donesen Zakon o javnom beležnicima. Njime je uveden tzv. latinski

tip notarijata. Ovaj Zakon, međutim, nije konsolidovao notarijat na čitavom području

tadašnje države, jer nije bio primenjivan na teritorijama Bosne i Hercegovine (BiH), Crne

Gore (CG), niti u nekim delovima Srbije. Vreme formalnog prestanka važenja ovog

zakona je sporno i različito na delovima teritorije nekadašnje države.[2] Bez obzira na

tačan datum, notarijat u Srbiji ne samo da nije bio obuhvatio sve njene delove, nego je

prestao da postoji toliko davno da o njemu jedva da je sačuvano istorijsko sećanje.

Istorijski i uporedno-pravno gledano, radi se o staroj pravosudnoj profesiji; funkcionalno,

međutim, za građane i pravništvo Srbije u pitanju je nova profesija. Kad je o notarijatu

reč, ovde postoji diskontinuitet koji traje najmanje sedamdesetak godina, a u nekim

delovima Srbije ili ga nikad nije ni bilo, ili se diskontinuitet meri vekovima.

Daleko poreklo notarijata vezuje se mahom za Digesta, iako se na zametke ideje o

službenom sastavljanju isprava navodno nailazi još u starom Egiptu i staroj Judeji[3] .

Međutim poreklo latinskog notarijata, sa bitnim osobinama koje ima i danas, u Zapadnoj

i Srednjoj Evropi vezuje se za razvijeni srednji vek.[4]

Zastupanje pravnih subjekata radi zaštite njihovih prava pred pravosudnim organima,

svoje začetke ima već u demokratskim oblicima pravosuđa antičkih država. Verovatno

su najstariji pravozastupnici koji bi se mogli označiti kao profesionalci, bili logografi. Ideja

o zastupanju, a i njena realizacija u dalekoj prošlosti ne mogu se identifikovati sa

organizovanim pružanjem stručne pravne pomoći. Tek u razvijenom srednjem veku,

uporedo sa razvojem pravničke profesije i uporedo sa profesionalizacijom sudske

funkcije, nastaju prva pravnička udruženja, među kojima advokatura predstavlja

posebno uobličen stručni, pa i staleški korpus.[5]

Dakle, istorijski gledano, u Evropi se radi o dvema gotovo podjednako starim

pravosudnim profesijama. Advokatura u modernoj Srbiji ima (gotovo) neprekinuti

kontinuitet, notarijat dugi diskontinuitet.

Da li je ovaj diskontinuitet doveo do toga da se sistemski i normativno ove dve profesije

suprotstave jedna drugoj?

Kako je prekinut diskontinuitet notarijata u Srbiji, tj, na koji način i sa kojim ovlašćenjima

je ponovo uspostavljen u Srbiji?

Kako profesija notar utiče na profesiju advokat?

To su pitanja na koja će se ovaj tekst koncentrisati.

 Pitanje kontinuiteta odnosno diskontinuiteta

U pogledu ustrojstva (organizacioni princip) i pravosudne uloge (funkcionalni princip),

notarska i advokatska profesija su različite.

a) Organizacioni princip

Latinski notarijat je javna služba koju izvršna državna vlast poverava pojedincima.

Advokat svoje svojstvo stiče upisom u komoru, država nema ništa sa njegovim

imenovanjem. Advokat ne vrši javnu službu. Dakle, prvo organizaciono pravilo koje ih

razlikuje jeste autonomnost. Ona se sastoji u tome da su advokatura kao profesija, a

advokatske organizacije kao stručna udruženja, nezavisni od države. Iako advokatura

ima i javnopravni značaj (jer se najčešće ispoljava u delatnosti pred sudovima i drugim

pravosudnim organima), advokati i njihove organizacije nisu podvrgnuti državnoj vlasti.[6] Princip autonomnosti advokature je i zakonsko pravilo u Srbiji.[7]Notari latinskog tipa, a

tako je u Srbiji, nisu autonomni u odnosu na državu. To sasvim jasno proizlazi naročito

iz članova 13, 15. i 29. Zakona o javnom beležništvu.[8]

U advokaturi važi pravilo slobodnog vršenja profesije (načelo slobodne advokature).

Ovaj princip znači da je vršenje advokature dostupno svakom koje ispunio uslove za

sticanje advokatskog zvanja i koji je upisan u imenik advokata pri advokatskoj komori,

bez ikakvog odobrenja ili dozvole državnih organa.[9] Princip slobodne advokature je

posledica načela autonomnosti i sproveden je i zakonski.

Iako su organizaciono javni beležnici u okviru latinskog notarijata prvenstveno shvaćeni

kao javna profesija (zato što su na javne beležnike prenesena neka državna

ovlašćenja), oni mogu imati i elemente slobodne profesije: notari nemaju unapred

obezbeđene korisnike usluga, neposredno naplaćuju svoju nagradu, kao i troškove,

sami snose poslovni rizik, za naknadu štete odgovaraju neposredno, a ne kao državni

službenici tek regresno, itd.[10] Evropski kodeks prava notarske profesije[11] kao da

izražava ovu ambivalenciju: „Javni beležnik je nosilac javne službe, na koga su preneta

državna ovlašćenja radi sačinjavanja javnih isprava. Pritom, on obezbeđuje čuvanje,

dokaznu snagu i izvršnost tih isprava.“

Delatnost notara je redovno teritorijalno ograničena – oni tu delatnost vrše na svom

službenom području.[12] Advokati vrše delatnost na čitavoj državnoj teritoriji, a postoje

mogućnosti i za prekograničnu advokatsku delatnost. Štaviše, direktivom 98/15/EG iz

1998, bitno je olakšana ne samo povremena, već i permanentna delatnost advokata u

državi članici EU u kojoj on nije stekao pravo na obavljanje advokatske profesije. O

slobodi notarske delatnosti, u okviru EU počelo se ozbiljno razgovarati počev od 2003.

godine, ali uređenje ovog pitanja, na osnovu slobode kretanja ljudi i usluga, nije moguće

rešiti istovetno kao u advokaturi.

I za advokate i za notare, redovno se normativno utvrđuju

njihova samostalnost i nezavisnost. Obe profesije su samostalne u granicama svojih

pravila. Advokatura je nezavisna, jer je autonomna. Nezavisnost notarijata – iako

zakonski proklamovana – bitno je ograničena državnom kontrolom, koja je takođe

zakonsko pravilo latinskog notarijata, a tako je i u Srbiji. Zato bi bilo ispravno notarsku

nezavisnost odrediti kao relativnu[13] ili delimično kontrolisanu.

Izdvojeno je, kao što se vidi, samo nekoliko bitnih organizacionih principa koji pokazuju

različitosti advokature i notarijata.

b) Funkcionalni princip

Delatnosti advokata i notara više se razlikuju nego njihova osnovna organizaciona

pravila.

Krajnje pojednostavljeno: osnovni zadatak notara je obrada isprava, njihova

solemnizacija, legalizacija, sačinjavanje zapisnika, izdavanje potvrda, depozit i vršenje

nadležnosti koje je na notara preneo sud. To su delatnosti koje – kad nema notara –

obavlja sud u okviru vanparnične materije ili ih obavlja upravni organ.

Advokat pruža pravnu pomoć – ne samo u postupku pred sudom ili drugim državnim

organom, već i u materijalno-pravnim odnosima stranaka. Potencijalno, polje delatnosti

advokata je šire nego ono notara.

Bitna funkcionalna razlika između advokata i notara najvidljivija je kad je u pitanju odnos

prema strankama. Notar mora da zaštiti prava obeju (svih) stranaka i to mora učiniti

podjednako i nepristrasno; advokat je dužan da dela u najboljem interesu stranke koju

zastupa i nije dužan da vodi računa o pravnom položaju ostalih lica; notar, sem kad

postoje razlozi za izuzeće, ne sme odbiti da stranci pruži notarsku uslugu – advokat ima

više zakonskih mogućnosti da odbije pružanje advokatske usluge; zbog teritorijalnog

principa, stranka je ograničena u izboru notara, a nije u izboru advokata. Samo izuzetno

(takva mogućnost npr. postoji u Zakonu o javnom bilježnicima Hrvatske)[14] , notar može

zastupati stranku u nespornim stvarima.[15]

Već ovaj kratak prikaz pokazuje da su notarijat i advokatura različite pravosudne

profesije i organizaciono i funkcionalno. Diskontinuitet jedne i kontinuitet druge nije tu

ništa promenio. Latinski tip notarijata, prihvaćen u Srbiji, sam po sebi ne bi trebalo da

dovede i nije smeo dovesti do međusobnog suprotstavljanja ovih profesija.

(Dis)kontinuitet i nije bio podoban da do ovog dovede. Treba, prema tome, uzeti u obzir i

druge elemente koji su pratili uspostavljanje notarijata u Srbiji.

 Na koji način i sa kojim ovlašćenjima je notarijat ponovo uspostavljen u Srbiji?

a) Inicijalne ideje

Kao što je već rečeno, notarijat je ustanovljen Zakonom o javnom beležništvu iz 2011.

godine. Jedno od bitnih pritanja koja je radna grupa (čija sam članica bila) razmatrala,

jeste obim ekskluzivnih (isključivih) nadležnosti notara, tj. područje notarskog monopola.

Da li notari u početku uopšte treba da imaju isključivu nadležnosti ili neko vreme poslove

treba da obavljaju u konkurentskoj nadležnosti sa sudom, dok se profesija ne

konsoliduje? Iako je teorijski odgovor većine bio da u prvim godinama nije nužno

uspostaviti isključivu nadležnost, vodilo se računa i o praktičnim aspektima.

Ako nema garantije da će notari imati koliko toliko obezbeđenu klijentelu, profesija koja

zahteva prilična ulaganja postaće neatraktivna, te neće biti dostupno dovoljno obučenih

profesionalaca. Zato je preovladao stav da treba propisati usku isključivu nadležnost, u

zavisnosti od vrste notarske isprave (zapis, zapisnik solemnizacija, legalizacija,

izdavanje potvrda).

Zapis kao čistu notarski obrađenu ispravu trebalo je regulisati po ugledu na Zakon o

javnim beležnicima Kraljevine Jugoslavije i po ugledu na većinu notarskih zakona u

regionu. Tako je i bilo. Originalno, po zakonskom tekstu iz 2011. godine, isključive

nadležnosti notara u pogledu zapisa (notarski obrađene isprave), sadržane u čl. 82. st.

1. bile su: ugovori o imovinskim odnosima između supružnika; ugovori o imovinskim

odnosima između vanbračnih partnera; sporazumi o deobi zajedničke imovine

supružnika ili vanbračnih partnera; sporazumi o zakonskom izdržavanju; ugovori o

raspolaganju nepokretnostima poslovno nesposobnih lica; ugovori o ustupanju i

raspodeli imovine za života; ugovori o doživotnom izdržavanju, obećanje poklona i

ugovori o poklonu za slučaj smrti.

Kako je došlo do toga da se ugovor o prometu nepokretnosti, bez obzira da li ga

zaključuju poslovno sposobna ili nesposobna lica, stavi u isključivu nadležnost notara?

Godine 2013. („Sl. glasnik RS“ 19/2013), izmenama i dopunama Zakona izbrisane su

reči „lica koja su poslovno nesposobna“ i notar je postao isključivo nadležan za službeno

zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti svih lica (fizičkih i pravnih). Taj izbrisani

deo odredbe bio je jedan od povoda obustave rada advokata.

b) Reakcije ministra pravde

Reakcije izvršnih vlasti, pre svih ministra pravde ili su izašle iz pravnih okvira ili su –

nažalost – pokazale pogubna dejstva ignorancije (neznanja) udružene sa arogancijom

(bezobzirnošću). U ovom tekstu ću se usredsrediti samo na one opaske koje je ministar

izgovorio, dakle u kojima se ne može govoriti o pogrešno prenesenim rečima. Sve su

izrečene u emisiji  Kažiprst , TVB92, 3. oktobra 2014. godine.

Navodno zakasneli protest advokata. Svesna da se od političara ne može očekivati da

govore istinu, celu istinu i ništa drugo osim istine, ipak je neočekivano da se izriču

tvrdnje koje su proverljive, a provera pokaže da su netačne. Ministar Selaković je u toj

emisiji tvrdio da političku odgovornost za sadržinu Zakona o javnom beležništvu snosi

Vlada premijera Cvetkovića, koja ga je predložila i tadašnji predsednik Republike Boris

Tadić, zato što je potpisao ukaz, budući da je Zakon donesen 2011. godine. Zbog toga

obustavu rada advokata kvalifikuje kao politički čin protiv aktuelne vlasti, jer su se tek

2014. godine setili da protestuju zbog Zakona o javnom beležništvu.

Advokati su jasno ukazali da ono što će bitno uticati na njihovu profesiju jeste odredba o

ekskluzivnoj notarskoj obradi ugovora o prometu nepokretnosti svih lica, a ova je

promenjena 2013. godine, za vreme Vlade Dačić-Vučić. Uzgred, ukaz o proglašenju

Zakona o izmenama i dopunama je potpisao predsednik Republike Tomislav Nikolić.[16] To je ministar prećutao, ne rekavši celu istinu.

Donošenje Zakona o prometu nepokretnosti. Ministar je objasnio da je novi Zakon o

prometu nepokretnosti – izglasan u Parlamentu 31. avgusta ove godine, tj. dan pre

početka rada notara u Srbiji – rezultat potrebe da se postojeći propisi prilagode Zakonu

o javnim beležnicima. Po ranijem Zakonu o prometu nepokretnosti[17] za raspolaganje

nepokretnostima bila je potrebna pismena forma ugovora, a potpisi su overavani u sudu.

Budući da je taj raniji Zakon o prometu nepokretnosti poslednji put menjan 2009, nije

trebalo donositi novi, jer je ionako odredba o formi ugovora o raspolaganju

nepokretnostima zamenjena članom 82. Zakona o javnom beležništvu, kao kasnije

donesenim zakonom.

Ali, izgleda da je bilo neophodno da u ovoj oblasti notarski monopol bude iznad svake

sumnje. Sa druge strane, predlagač ni parlament nisu se zapitali da li je, na primer,

potrebno izmeniti Zakon o privatizaciji (kao kasnije donesen). Državna ili društvena

pravna lica koja se privatizuju redovno imaju, kao deo svoje imovine, i nepokretnosti. Da

li je i tada potreban notarski zapis? Zašto država i lokalna samouprava nisu isključene iz

primene prometa nepokretnosti kada su saugovarači (država i lokalna samouprava su

isključene od primene ove odredbe u, na primer, Republici Srpskoj samim Zakonom o

notarima).

Navodna upotreba uporedno-pravnog metoda. Povodom pitanja ekskluziviteta notarski

obrađenog ugovora o raspolaganju nepokretnostima, ministar pravde se pozvao na

zakonska rešenja nemačkog[18] i švajcarskog prava. Tačno je, BGB u §911 reguliše

raspolaganje nepokretnostima u formi notarski obrađene isprave.Ali ne samo osnovni,

već i ugovor o prenosu prava svojine. Pravo Srbije, kao način sticanja svojine nad

nepokretnostima, ne poznaje ugovor o prenosu, već upis u javni registar. Prema tome,

ako nam je nešto uzor, zbog čega to nije u celosti, nego samo delimično?

Ali isto tako je tačno, a od ministra ostalo prećutano, da je među državama EU u ovom

pogledu Nemačka izuzetak. U Francuskoj, za koju ministar tvrdi da ima ista rešenja koja

postoje u Nemačkoj, notar ima monopol za sastavljanje notarskih akata koji se odnose

na registar nepokretnosti, što ne znači nužno notarski obrađen ugovor o raspolaganju

nepokretnosti u vidu (našeg) notarskog zapisa. U

austrijskom Notarsaktsgesetz, obaveznu formu notarski obrađene isprave moraju imati

bračni ugovori, ugovori između supružnika o kupoprodaji, razmeni, zajmu i preuzimanju

obaveza, ugovori o poklonu bez predaje stvari i pravni posloviinter vivos slepih lica.

Sličnu odredbu sadrži Zakon o javnim bilježnicima Hrvatske.

Dakle, suprotno ministarskim tvrdnjama, ni Austrija ne spada u krug država koje su ovu

stvar uredile kao kod nas. Što se tiče Švajcarske, u članu 216. Zakonika o obligacijama

(brojka je ovog puta tačna), predviđeno je da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti mora

biti sačinjen u formi javne isprave.[19] Ne eksluzivno u formi notarskog zapisa, dakle. Isto

važi i za predugovor. Štaviše, ako kupoprodajna cena nije ugovorena, dovoljna je

pismena forma ugovora (čl. 216. st. 3 Zakonika o obligacijama). Uzgred, za donošenje

notarskih propisa nadležni su kantoni, a ne švajcarski savezni parlament. U kantonu

Bern, na primer, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti mora biti zaključen u formi notarski

obrađene isprave. Ako ministar već hoće da nas edukuje, neka to čini precizno i istinito,

umesto da pokušava da zasenjuje.

c) Kako je u regionu?

U čemu je, dakle, problem kad su u pitanju zakonska rešenja o nadležnosti notara u

Srbiji? Odgovor je kratak: u isključivim nadležnostima notara koje su brojnije, „jače“ i

više ugrožavaju advokatsku profesiju nego u nekim drugim državama bivše Jugoslavije

a koje, u odnosu na Srbiju, imaju duže iskustvo sa delatnošću javnih beležnika. Odmah

da naglasim – nemam baš ništa protiv stare notarske profesije. Ona je potrebna, široko

raspostranjena u svetu, doprinosi sigurnosti i brzini pravnog prometa, olakšava

prekogranični promet isprava i ispunjenje obaveza. Ali, način na koji je uvedena u Srbiju,

isto kao i način na koji su uvedeni vansudski izvršitelji, a posebno njihova nadležnost,

pokazuje bezobzirnost i sadašnjih i ranijih političkih vlasti u Srbiji. Rasterećujemo

sudove, time i državu prekomernog troška parasudskih delatnosti, a sve te troškove

prevaljujemo na krajnjeg korisnika, tj. na građanina, izazivajući pritom zlu krv između

pripadnika dveju starih pravosudnih profesija, uključujući i najnoviji štrajk advokata.

Zakoni o notarijatu na području bivše Jugoslavije, u ovom pogledu, tj. povodom

isključive notarske forme za ugovore o raspolaganju nepokretnostima su različiti: u

Sloveniji i Hrvatskoj koje su članice EU, ovakve isključive nadležnosti notara za

raspolaganje nepokretnostima nema. Nema je ni u Makedoniji. BiH (oba entiteta) i Crna

Gora imaju ista rešenja kao Zakon o javnom beležništvu Srbije.

d) Posledice po notarijat

Otkako je uveden, notarijat se suočava sa kritičkom javnošću. Može se reći da nikakav

problem u ovdašnjem načinu uvođenja notarijata ne vidi jedino izvršna vlast, uglavnom

oličena u ministru pravde. Imenovani notari ćute. Oni koji su konkurisali a nisu

imenovani, o tome nisu dobili individualne, obrazložene akte i razmišljaju šta treba

smatrati aktom koji će (možda) pobijati. Naizgled bezazlena izmena Zakona o javnom

beležništvu iz 2013. godine, a potom donošenje Zakona o prometu nepokretnosti u

minut do dvanaest, bacila je na notarijat brojne senke, kojih se neće lako osloboditi.

Najpre, izmena iz 2013. godine, praćena novim Zakonom o prometu nepokretnosti je

bila nepotrebna, jer ugovor o raspolaganju nepokretnosti ne zahteva službenu formu –

dovoljno bi bilo da se potpisi na ugovoru overe – i to bilo od notara, bilo od suda.

Službena forma nikad nije bila deo pravne tradicije u srpskom pravu. Nadalje, budući da

notar ne sme zastupati ni jednu ugovornu stranku, u slučaju zaključenja ugovora koji

odstupa od rutinskog i ako se stranke ne saglase o nekom od bitnih elemenata, njihove

interese će i dalje morati (moći) da zastupaju advokati, što će bitno povećati troškove

krajnjih korisnika – građana i pravnih lica.

Treće, uvođenje notarijata u sredinu, koja dugo nema čak ni istorijsko sećanje na ovu

službu (sa izuzetkom Vojvodine), treba da bude postupno: isključiva nadležnost u

početku treba da bude mala; konkurentska nadležnost (ili sud ili notar) treba da se održi

bar nekoliko godina dok se notarijat ne konsoliduje. Notarski monopol bitno povećava

troškove i doprineće smanjenju ionako oskudnog prometa nepokretnosti. Što je

nadležnost notarijata šira u momentu njegovog uvođenja u pravni život, imajući u vidu

činjenicu da notare kao lica od javnog poverenja postavlja izvršni organ (ministar),

povećavaju se šanse koruptivnosti, nepotizma i političke bliskosti, umesto meritokratskih

svojstava i sposobnosti. Proizvodi se (najmanje) zla krv, a suštinski diskriminacija

između advokature i notarijata.

e) Posledice po advokaturu

Opisanim pristupom advokatura je izgubila značajan deo dosadašnjeg posla i očekivane

klijentele. Nije bilo prilike da ulazim u druge motive obustave rada advokata, a ovaj

razlog, koji sam nastojala da obrazložim, opravdan je i dovoljan sam po sebi. Izgleda mi

da ovogodišnji protest advokature u Srbiji prevazilazi staleški (ili cehovski) značaj.

Advokati traže pravnu sigurnost uopšte, a pravnu izvesnost za svoju profesiju napose.

Oni su odlučni da zakonska pravila o sopstvenoj autonomiji, slobodi profesije,

nezavisnosti i samostalnosti shvate ozbiljno, praktikuju i javno demonstriraju. U tome im

se mora pružiti profesionalna kolegijalna podrška.

f) Posledice po pravni poredak

Oni koji su odlučujuće uticali na bezobzirno i neadekvatno „primenjivanje“ uporedno-

pravnih modela u teškom vremenu, obrazlažući to neistinitim tvrdnjama, koji su

imenovanje javnih beležnika procesuirali po istom modelu po kome je vršen reizbor

sudija 2009. godine (a ranije tu istu proceduru politički kritikovali), koji su na pripadnike

nove notarske profesije bacili sumnju nedostatka meritokratskih svojstava – morali bi da

odgovaraju. I odgovaraće, makar politički. Oni koji su sproveli reizbor sudija na isti

bezobziran način, osećajući se sigurnim u svojim foteljama, bili su počišćeni sa političke

scene posle samo tri godine. Od sveg srca isto želim današnjim „pravosudnim

reformatorima“, štaviše još brže.

 

Advokatska komora Srbije, 08.10.2014.

Peščanik.net, 11.10.2014.

Srodni linkovi

Vesna Rakić-Vodinelić – Reformisanje pravosuđa notarijatom: ne meri, seci odmah i to

sekirom

Milica Jovanović – Notarska posla

Radio emisija, 10.10.2014.

———–    

1. „Sl. glasnik RS“ br. 31/2011, 85/2912, 19/2013, 55/2014 i 93/2014. ↑

2. Pominju se 1943, 1944 i 1945. godina i prestanak se vezuje za pojedine odluke

AVNOJ-a; kad je reč o Hrvatskoj, tamo se uzima da je Zakon prestao da važi 1941.

godine. Up. E. Bikić, S. Suljević, M. Povlakić i M. Plavšić (dalje se citira: E. Bikić i dr,

2013), Notarsko pravo, Sarajevo 2013. godine, GIZ, str. 9, 10. ↑

3. Tako E. Bikić i dr. str. 4. ↑

4. I. Crnić, M. Dika (dalje se citira: Crnić – Dika), Zakon o javnom bilježništvu,

Zagreb, 1994, str. 29. ↑

5. V. Rakić-Vodinelić, Pravosudno organizaciono pravo, Beograd, 2012, str. 137. ↑

6. S. Culja, Građansko procesno pravo Kraljevine Jugoslavije, (dalje se citira: S.

Culja), Beograd, 1933, str. 183, 184. ↑

7. Čl. 5. i 6. Zakona o avokaturi (dalje: ZA). ↑

8. D. Knežić-Popović, Pravna priroda javnog beležništva, Pravni zapisi, časopis

Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, br. 2/2010, str. 350 (dalje citirano: D.

Knežić-Popović). ↑

9. S. Culja, str. 182. ↑

10. D. Knežić-Popović, str. 354. ↑

11. Donela ga je Konferencija notarijata u EU 1995. godine, a članice su: Austrija,

Francuska, Grčka, Holandija, Italija, Luksemburg, Nemačka, Portugalija i Španija. ↑

12. E. Bikić i dr., str. 16. ↑

13. D. Knežić-Popović, str. 354. ↑

14. Čl. 4, 165 i 167. ↑

15. E. Bikić i dr., str. 15; Crnić – Dika, str. 61. ↑

16. „Službeni glasnik RS“, br.19, 2013. godine. U elektronskim bazama, sve izmene i

dopune Zakona o javnom beležništvu mogu se pratiti preko istorije propisa. (Istorija

propisa u Srbije neretko preuzima karakteristike istorije bolesti.) ↑

17. „Sl. glasnik RS“, br.42/98i111/2009. ↑

18. Nije nevažno ni to što nije zapamtio numeraciju odredbe Bũrgerliches

Gesetzbuch (BGB), pominjući paragraf 311, kako je rekao „zakona“. Radi se zapravo o

paragrafu 911. BGB. E, sad ne bih da sitničarim povodom brojeva, ali Selaković nije ma

kakav pravnik, već saradnik na predmetu Pravna tradicija Pravnog fakulteta u Beogradu.

BGB je nezaobilazan ne samo u uporednoj, nego i u srpskoj pravnoj tradiciji, jer je bio

inspiracija za brojna domaća zakonska rešenja. Verujem da bi ministar morao znati da

se BGB sastoji iz pet knjiga i kojim redom one idu. (Stvarno pravo, posle obligacionih

odnosa, a dotle ima preko 800 paragrafa.) ↑

19. Član 216: A. Formvorschriften ↑

Vesna Rakić-Vodinelić