УНИВЕРЗИТЕТ ЕДУКОНС

ФАКУЛТЕТ ЗА УСЛУЖНИ БИЗНИС

СРЕМСКА КАМЕНИЦА

МАСТЕР СТУДИЈЕ

МАСТЕР РАД

ВЕЛИКЕ СВЕТСКЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА КРИЗУ 2008-

Meнтор:Prof. Dr Mиленко Џелетовић Студент:Бранко Радоњић dipl ing

1

САДРЖАЈ

1. У В О Д............................................................................................................................4. 1/ 1 – Појам................................................................................................................4. 1/ 2 - Цикличност криза..........................................................................................5. 1/ 3 - Типови кризе

2.ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД.......................................................................................... 7. 2/ 1 - Криза банкарског система 1857................................................................. 7. 2/ 2 - Права криза некретнина и 1873................................................................. 7. 2/ 3 - Криза ради финасирања рата 1914............................................................ 8. 2/ 4 - Велика депресија 1929................................................................................. 8. 2/ 5 - Прва послератна криза 1957....................................................................... 8. 2/ 6 - Енергетска криза 1973..................................................................................9. 2/ 7 - Криза због сељења капитала 1987............................................................ 9. 2/ 8 - Мексичка криза 1994. ................................................................................. 9. 2/ 9 - Азијска криза 1994. ....................................................................................10. 2/ 10 - Руска криза 1998. ........................................................................................10.

3.ЦЕНТРАЛНА БАНКА................................................................................................10. 3/ 1 – Банка банака..................................................................................................10. 3/ 2 – Функције централне банке.........................................................................11. 4.ФЕДЕРАЛНЕ РЕЗЕРВЕ ...........................................................................................12. 4/ 1 - Bank of US из 1791.......................................................................................12. 4/ 2 - Federal Reserve District у САД ..................................................................12.

5.БРЕТОН ВУДС ............................................................................................................14. 5/ 1 - Подела интересних сфера..............................................................................14 5/ 2 - Два хегемона....................................................................................................14. 5/ 3 - Breton-Woods Agreement – оснивање..........................................................15. 5/ 4 - Циљеви ММФ.................................................................................................16. 5/ 5 - Улог и специјална права вучења................................................................17. 5/ 6 - Златна клаузула.............................................................................................. 18.

6.ДОЛАР КАО РЕЗЕРВНА СВЕТСКА ВАЛУТА ....................................................19. 6/ 1 - Исход рата.........................................................................................................19. 6/ 2 - Погодности резервне валуте.........................................................................20. 6/ 3 - Инфлација долара...........................................................................................21.

7.ЗЛАТНИ СТАНДАРД ................................................................................................23. 7/ 1 - Историјски преглед.........................................................................................23. 7/ 2 - Однос долара нафте и злата...........................................................................24.

2

7/ 3 - Тржиште хартија од вредности и папирни новац......................................25.

8.ДЕРЕГУЛАЦИЈА ФИНАСИЈСКОГ ТРЖИШТА .................................................26.. 8/ 1 - Државни надзор на берзом и банкама из 1929............................................26. 8/ 2 - Дерегулација банкарског система................................................................27. 8/ 3 - Последице дерегулације..................................................................................29.

9.ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИ И ИГЛОБАЛИСТИ....................................................30. 9/ 1 - Идеолошка матрица.......................................................................................30. 9/ 2 - Либерализам....................................................................................................31. 9/ 3 - Глобализам.......................................................................................................32.

10.УЗРОЦИ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ 2008.................................................................34. 10/ 1. Теорија монопола и непотпуне конкуренције.............................................34. 10/ 2. Дерегулација доводи до слободе.....................................................................35. 10/ 3. Хипотекарни кредити ......................................................................................36. 10/ 4. Ризични пласмани.............................................................................................37.

11.ХРОНОЛОГИЈА ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ 2008 ....................................................40. 11/ 1. Крах хипотекарног тржишта............................................................................40. 11/ 2. Глобално ширење кризе....................................................................................41.

12.КАПИТАЛИЗАМ, ПОДРЖАВЉЕЊЕ И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ..........................45. 12/ 1. Протестантски капитализам.............................................................................45 12/ 2. Циљ оправдава средства....................................................................................47. 12/ 3. Државни интервенционизам.............................................................................49.

13.КАПИТАЛИСТИЧКИ СОЦИЈАЛИЗАМ - ЈЕДНА ЗЕМЉА ДВА СИСТЕМА..51. 13/ 1. Правци развоја социјализма..............................................................................51. 13/ 2. Планска симбиоза два система..........................................................................52.

14.МОГУЋА РЕШЕЊА ..................................................................................................... 53. 14/ 1. Прерасподела моћи..............................................................................................53 14/ 2. БРИК - Бразил, Русија, Индија, Кина..............................................................54.

15.ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................57.

16.ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................63.

3

ВЕЛИКА ФИНАНСИЈСКА КРИЗА 2008....

1. У В О Д

1/ 1 - Појам

Кризе су кроз историју стални пратилац људског друштва. Прво се манифествовала као недовољна производња пољопривредних производа, што је условљавало миграције становништва. Сама реч криза је грчког порекла од -крисис - прекретница – што у економском смислу значи оштро погоршања економских услова у земљи, које се огледа у значајаном паду производње, које доводи до ремећења привредних и еконимских токова и смањења животног стандарда и благостања становништва./1/ Већ неколико година сви говоре о кризи. Међутим, свако на различите начине појмовно одређује кризу. Неки говоре о финансијској кризи, други о кризи производње, трећи о уопштено о економској кризи. Такође неки наводе кризу капитализма, кризу неолиберализма, кризу америчке хегемоније итд. У овом раду ће мо остати код основног појма кризе а то је како она појмовно и значи и како је схвата већина људи а то је ситуација када нешто што је било успешно, где је кривуља расла, сада је неуспешно, па кривуља пада. То се односи овде на финансије. Карактеристика аграрног друштва је економска изолованост - аутархија. Таква аграрна друштва могу, у теорији, на неодређено време постоје, јер не конзумирају необновљиве ресурсе а саморегулише се на број својих обновљивих ресурса. Међутим, таква самодовољност, као по правилу, није остварива у пракси, у својој чистој форми, мада је то у основи карактеристика феудалног друштва. Већ развој аграрног капитализма, је у суштини променио такав однос, јер ради веће зараде имамо претечу принципа, у индустријског капитализма, у потрази за зарадом путем монопола. Већ развојем финансија јавља се ,,жеља” капитала да добије пуну контролу над производњом, путем финансијског система као целине. Тек развојем индустријског друштва, криза се јавља као несклад између индустријске производње и ефективне тражње. Скоро два века, oд периода формирања и развоја индустријског друштва у много случајева је дошло до криза у економијама. Те кризе су доводиле до пада у индустриској производњи, у паду акумулације због непродате робе на тржишту, пада цена, колапс система узајамних односа у привредним сегментима, колапса банкарског система, пропасти и уништавања индустријских и трговинских предузећа. Као последица тога долазило је до високог скока незапослености. У литератури економску кризу карактеришукао несклад између понуде и тражње роба и услуга.

4

/1/ Вујаклија, Лексикон страних речи и израза.

1/ 2. Цикличност криза

Капиталистичка светска привреда барем неколико стотина година уназад има два главна облика цикличних ритмова. Један чине ткз. Кондратјевљеви циклуси који су историјски дуги по 50 до 60 година. Други чине хегемонијски циклуси који су знатно дужи.Са становишта хегемонијских циклуса, Сједињене Америчке Државе су од 1873. у успону као такмац за хегемонију, пуну хегемонистичку доминацију досегле су 1945, а од 70-их година бележе спори пад.

Цикличност криза је у економској науци обрадио Николај Кондратјев који је дошао до закључка да је привреда подложна пословним циклусима, односно успонима и падовима. Привреда једно време има полет и расте, достиже врхунац. После достизања врхунца наступа криза јер стопа раста пада, и након достизања најниже тачке, депресије, долази до оправка и поновног раста. /2./ Историјски гледано кондратјевљеви циклуси имају другачији временски распоред због промена које су настале у развоју индустрије и тржишта. Свет је 1945. изашао из последње кондратјевљеве Б-фазе, да би потом прошао кроз најјачи успон А-фазе у историји савременог светског система. Та фаза је досегла врхунац негде 1967-1973. године, да би онда започело опадање. Ова Б-фаза трајала је знатно дуже него што су трајале претходне Б-фазе. Добро су познате карактеристике Кондратјевљеве Б-фазе и оне одговарају управо ономе што светска привреда преживљава од 70-их година наовамо. Профитне стопе које се остварују у производним делатностима опадају, посебно у типовима производње који су били најпрофитабилнији. Постоји, међутим, нешто ново што би могло да омете овај циклични образац који већ око 500 година одржава капиталистички систем. У цикличне обрасце могле би се уплести структуралне тенденције. Шта је учинило да се систем толико удаљи од равнотежног положаја? Реч је о томе да су током 500 година три основна трошка капиталистичке производње: 1. кадровски трошак, 2. импут и 3. опорезивање,непрестано расли изражени као проценат потенцијалне продајне цене. Тако да данас више није могућно остварити велики профит на квазимонополској производњи која је одувек представљала основу значајне акумулације капитала. Постизањем монополског полажаја, монополиста укида тржишне услове и тад престаје деловање

5

истог. Он је управо тиме што је на том плану постизао толики успех коначно подрио основу будуће акумулације.

/2. / Н.Д. Кондратјев The long waves in economic life, Rewiev of Economic and Statistics 1925.

Када се анализира привредни развој у оквиу онога што називамо кондратјевљим фазама, период после 1970 се може окарактерисати као фаза релативне стагнације. То се може закључити, јер су до тада постојали крупни индустријски монополи који су остваривали енормне профите а у том периоду је то престало. Разлог томе је био, јер су и други светски проивођачи улазили на тржиште, па поделом профита на више учесника, ниво профита опао.

Један од начина изласка из такве ситуације, био je сељење индустријских погона и фабрика у подручја где је цена рада, изузетно ниска. Велики индустријски бум доживљавају ,,азијски тигрови”. Те земље постају носиоци индустријске производње у гранама које су непрофитабилне за развијени технолошки свет. Производне делатности, како не би постале исувише непрофитабилне, теже да се померају из центра у друге делове светског система, тражећи мање трошкове за производњу и радну снагу. Зато се затварају радна места у САД у Детроиту, у Немачкој у Есену и Јапану у Нагоји, а проширују фабрике у Кини, Индији и Бразилу. Као основни разлог се наводи јевтина радна снага у земљама ,,трећег” света.

Други начин изласка је сељење капитала у финасијску сферу, па сходно томе, власници капитала који желе да остваре истински висок ниво профита окрећу се финансијској арени, бавећи се оним што, у својој сржи, није ништа до спекулативна активност. Уствари упуштају се у финасијске трансакције кроз разне врсте кредитних механизама и разним шпекулативним ,,играма” на берзи а све ради лаке зараде новца. Да се ради о шпекулативном капиталу и шпкулацијама на берзи, без обзира на успехе који су трајали и доносили успех, финасијске шпекулације увек на крају доживе пропаст. Историја економије то потврђује, као и најновија афера са Бернардом Медофом (Bernardom Madofom) и његовим берзанским ,,успесима” који су коштали његове клијенте 65 милијарди долара, јер финасијске шпекулације не доносе профит.

1/ 3 - Типови кризе 1/3-1. Први тип су цикличне кризе, кризе хиперпродукције, које је описао је још Карл Маркс, је последица вишка производа. Неравнотежа између понуде и тражње робе доводи до касније пада индустријске производње а последица тога је масовна незапосленост. Обично, економска криза ове врсте не траје предуго јер се систем се полако опоравља, и тај оправак доводи поново до економског раста. /3./

6

1/3-2. Други тип кризе је, криза либералног економског модела управљања, који се развио у Сједињеним Државама. Након 1971 године, америчка влада девалвирала долар, и прекида везу долара и злата. Последица тих мера је криза, са озбиљним падом БДП, падом реалних зарада становништва и високом инфлацијом.

/3./Карл Маркс. Капитал 1 том, Просвета, Београд 1974.

То је у касним 70-им условило повећање масе долара, штампањем долара, или како су монетаристи наводили ,,пумпање привреде штампањем долара”. Овакав вишак ликвидности је коришћен у финансијском сектору, да та сегмент остварује огромне профите. Тада је америчка влада доследно смањила каматне стопе а тиме чинећи кредите све јевтинијим и јевтинијим, омогућавајући тако да се рефинансирају стари дугови а све у циљу стварања нове и нове вештачке тражње. Као резултат тога, средином 2000. је америчка економија дошла до ситуације, у којој је највећи део тражње, стимулисан искључиво стално путем рефинансирања кредитних средстава.

1/3-3. Трећи тип кризе је назван по економистима ,,неоконзервативцима", као криза због недостатка ефикасности капитала. Наведени економисти у стручним расправама полазе од чињенице да је спирала научно-технолошког прогреса неминовно прати продубљивање поделе рада, и та додела и специјализација заузврат, захтева већи обим тржишта. Ово изазива прошире тржишта и омогућава стицање контроле над тим или другим областима производње.

2. ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД

2/ 1 - Криза банкарског система 1857.

Прва економска криза која је погодила више националних привреда и битно утицала на живот САД, Немачке, Британије и Француске догодила се 1857. године. Криза је почела у Сједињеним Државама. Као повод за почетак кризе послужио је масовни стечај железничких компанија и колапс на берзи. Колапс берзе је одмах покренуо кризу америчког банкарског система. У истој години, веома брзо криза се проширила у Енглеску а затим и у целој Европи а погодио је и Латинску Америку. Последице кризе су се нарочито осетиле у производњи сировог гвожђа па је у САД опала за 20%, потрошња памука од 27%. У Британији највише погођене бродоградња, где је извоз пао за 26%. У Немачкој је за 25% смањена потрошња сировог гвожђа,

7

у Француској - 13%, а у Русији је пад за 17%, док производња тканина од памука просечно опала - 14%.

2/ 2 - Права криза некретнина из 1873.

Следећа економска криза је почела 1873 у Аустрији и Немачкој и то је прва карактеристична међународна финансијска криза. Шпекулативни капитал са некретнинама у Аустрији и Немачкој довео је до слома берзе у Бечу, што се одмах одразило на берзе у Цириху и Амстердаму. Паника се проширила на Њујоршку берзу па су европске и америчка привреда ушле у рецесију која је довела до великог пада државних прихода због пада производње и извоза. Та криза је трајала до 1878. године и њена карактеристика је дужина трајања.

Економскe кризe пре двадесетог века, биле су ограничене на једну, две или три земље. Тек развојем међународних трговинских односа и повезаности привреда развијањем тих веза кризе су почеле да стичу међународни карактер.

2/ 3 - Криза ради финасирања рата 1914. Године 1914. дошло је међународне финансијске кризе изазване избијањем Првог светског рата. Разлог је скоро једновремена укупна продаја хартија од вредности од стране издавалаца у САД, Британије, Француске и Немачке ради финансирања рата. Ова криза, за разлику од других, није сем наведених земаља погодила остале земље тј. није од центра се разлила и погодила и периферију. То је довело до колапса свих тржишта, у наведеним земљама. Банкарски колапс и панику ублажила је правовремена интервенција од стране централних банака.

2/ 4 - Велика депресија 1929.

После Првог светског рата, америчка економија се убрзано развија, милиони акционара повећавају свој капитал и убрзано расте потрошња. Еуфорија је захватила цело друштво САД. Пораст акција је био фантастичан. Такав пораст је био нереалан и 24. октобар 1929. /црни четвртак/ на Њујоршкој берзи се десио велики пад вредности акција. Тај пад је обележио почетак највеће у историји светске економске кризе, Велике депресије. Вредност хартија од вредности пала је за 60-70%, уз велико смањене пословне активности, што је имало за последицу укидање златног стандарда за главне светске валуте. Последице су биле катастрофалне за до тада највеће комапаније у САД , АТТ /телефон и телеграф/, УЕК /електро компанију/ , ГМЦ и друге. Пад вредности

8

акција је у року од неколико дана износио 15 милијарди долара а до краја године губитак је био тада фантастичних 40 милијарди долара. Престале су да раде многе фабрике и банке па се број незапослених исказивао у милинима. Само у САД је било 14 а у осталим индустријским земљама око 30 милиона незапослених. Индустријска производња у току кризе у САД опала за 46% у Великој Британији 24%, у Немачкој за 41% у Француској до 32%. Цене акција индустријских компанија у САД пала је за 87% у Британији од 48% у Немачкој 64%, Француској 60%. Криза трајала до 1933, али су њене последице је трајале све до касних 30-их година. Берзански индекс 1939. године је био за 2 индексна поена мањи него 1929. године./4./

2/ 5 - Прва послератна криза 1957. Првa послератнa светскa економскa кризa je почeла крајем 1957, и трајала до средине 1958. Она је била најизраженија у САД, Великој Британији, Канади, Белгији,

/4./Gregory Mankiw, Harvard Universtiy: Šta smo naučili iz velike depresije? Ads by Google.

Холандији и неким другим земаља. Индустријска производња у развијеним земљама запада имала је пад од 4%. Број незапослених достигао скоро 10 милиона људи.

2/ 6 - Нафтна криза 1973

Следећа економска криза је почела у САД крајем 1973, и ширином покривености, трајањем и дубином и деструктивне моћи далеко надмашила, економску кризу од 1957-1958. Током трајања ове кризе у САД индустријска производња је пала за 13%, у Јапану 20%, у Немачкој 22%, у Британији 10%, у Француској 13%, у Италији 14%. Цена акција само једне године - од децембра 1973 до децембра 1974 - пале су у САД 33% Јапан 17%, у Немачкој за 10%, у Британији од 56%, у Француској до 33%, у Италији за 28%. Број стечајева у 1974. у односу 1973 у Сједињеним Државама је порасао за 6%, у Јапану до 42%, у Немачкој за 40%, у Британији од 47% а у Француској до 27%. До средине 1975 број укупно незапослених у развијеним земљама достигао 15 милиона. Поред тога, више од 10 милиона су прихватили и радили скраћено радно време или су привремено

9

отпуштени из фабрика. Свуда је забележен пад у реалним примањима радника.

Наведену кризу 1973. године такође је пратила и прва енергетска криза, која је почела координираном акцијом земаља, чланица ОПЕКа да подигну цене нафте на светском тржишту. У Октобар 1973. цена барела нафте порасла је за 67% -тј. са 3 $, на 5 $. Док је у 1974. години цена нафте достигла 12 долара по барелу.

2/ 7 - Криза због сељења капитала 1987

Пад берзе 19. октобар 1987. је био, када је у САД , Дау Џонс индустријски индекс срушен 22,6%. Следећи америчко тржиште забележен је пад на тржиштима у Аустралији, Канади, Хонг Конгу. Ова криза је релативно брзо санирана а могући разлози за кризу су, одлив капитала инвеститора са тржишта после смањења акција неколико великих компанија.

2/ 8 - Мексичка криза 1994

У години 1994-1995, наступила је мексичка криза, јер је од краја 1980. мексичка влада спроводила политику привлачења инвестиција у земљу. У периоду 1989-1994 у Мексику долази до поплаве страног капитала. Прва манифестација кризе било је бекство капитала из Мексика, јер су се странци су плашили економска кризе у земљи. Само у току 1995. године Мексико је изгубио 10 милијарди долара, као последицу кризе и повлачења практично шпекулативног капитала из банкарског система.

2/ 9 - Азијска криза 1994

Азијска кризе је настала у 1997. години као најмасовнији пад на азијским берзама од Другог светског рата. Криза је наступила као последица одласка страних инвеститора из Југоисточне Азије. Разлог је био, девалвација националне валуте у региону и висок ниво дефицита земаља југоисточне Азије. Економисти процењују да су од азијске кризе, земље Југоисточне Азије имале губитак од 2 трилиона долара.

2/ 10 - Руска криза 1998

У току 1998. наступила је једна од најтежих економских криза у историји Русије. Као узроци се сматрају огроман национални дуг

10

Русије, због ниске светске цене, енергената и сировина јер је познато да је Русија један од главних снабдевача са нафтом и гасом на светском тржишту. Поред тога Влада Русије је пропустила да плати на време краткорочне обавезнице. Рубља у односу на долар од августа 1998. до јануара 1999.изгубила је у вредности 3 пута.

3. ЦЕНТРАЛНА БАНКА

3/ 1 – Банка банака

Злато и пламенити метали су у ранијем периоду били основна мера за размену у трговини, да би у средњем веку биле створене основе банкарског система. Временом је банкарски систем државе, постао централизован и стандардизован, па је то постао образац који важи у већини држава. Основу националног банкарског система, чини централна банка. Она издаје јединствене новчанице, које су национални новац. Тако је новац престао да буде златни, али је постао национални. Овај процес је ишао паралелно са формирањем буржоаске државе и битно је утицао на трансформацију становништва у народ, када су национални идентитет и држављанство почели су да играју смислену улогу у самоодређењу народа. Међутим, у том периоду, за међународну трговину и даље се користити злато, и наставља да игра улогу међународног новца. Централна банка треба да обезбеди остваривање својих функција уз помоћ инструмената монетарно-кредитног регулисања, у које спадају:

- есконтна стопа, - обавезна резерва, - утврђивање минималне резерве ликвидности, - куповина и продаја хартија од вредности, - учешће у девизним трансакцијама, - ограничење пласмана, и слично.

Да би указали на специфичност Федералних резерви FED (Federal Reserve District) централне емисионе банке САД и осталих централних банака, укратко ће мо уопштено описати положај и задатке централне банке, уобичајене у свету. Централна банка је ,,банка банака” и дефинисана као самостална и јединствена емисиона установа монетарног система, одговорна за монетарну политику, за стабилност валуте и финансијску дисциплину и за обављање других послова одређених законом./5./

Централна банка неке државе има изузетно снажан утицај на финасијско тржиште и политику тржишта и стабилности новаца. Као најважнији учесник на тржишту, она води евиденцију остању на рачунима пословних банака и других учесника на тржишту новца у земљи. На основу изложеног намеће се закључак да би централна банка морала да буде потпуно независна у регулисању и примени правила понашања као и функционисању и начину рада финсијског тржишта. Она мора да има иструменте да

11

може да остварује утицај на услове пословања и организовања тржишта новца. Она то постиже одређивањем дисконтне стопе, путем димензионисања новчаних контигената, одређивања стопе обавезне резерве, дефинисања јавног дуга путем продаје и куповине хартија од вредности. Тржиште новца је један од најважнијих механизама путем којег централна банка остварује своје циљеве и постављене задатке као и врши проверу свега наведеног.

3/ 2 – Функције централне банке

Једна од основних функција централне банке је емисиона функција. Она преко својих специјализованих институција емитује готов новац. Централна банка емитује и примарни новац тако што одобрава кредите пословним банкама или од њих купује недоспела потраживања. На овај начин Централна банка одржава потребну количину новца у оптицају и регулише висину каматних стопа на финансијским тржиштима.

Монетарном политиком централна обезбеђује оптималан однос количине новца у оптицају и квантитативног карактера друштвеног производа у оквиру једне националне привреде. Она се своди на активности централне банке које се односе на емисију и повлачење новца из оптицаја у циљу обезбеђења адекватне количине новца у некој националној привреди.

У оквиру земље централна банка користи своје инструменте ради остваривања мноштва циљева, као што су, обезбеђивања средстава за државне расходе, решавање проблема платног биланса, одржавање финансијске стабилности и стабилности цена, подстицање стопе раста индустријске производње као и повећање стопе запослености, као и остваривање других циљева из оснивачког акта банке.

/5./Политичка енциклопедија Свремена администрација 1975 Београд

4. ФЕДЕРАЛНЕ РЕЗЕРВЕ

4/ 1 - Bank of US из 1791

Да би разјаснили устројство и функционисање, за овај рад, финасија у САД обрадићемо и Федералне резерве ,,Централну банку САД”. Како су САД биле колонија, након америчке револуције од 1775 до 1783. године када се 13 колонија изборило за своју независност и формирању данашње америчке федерације претходио је Северноамерички савез, да би у садашњем облику САД настале 1787. године. Стицањем независности у САД су 1791. основали Bank of US. Америка је тада била колонија подељена од стране неколико европских земаља, а банкари су почели са

12

оснивањем приватних централних банака. Вештачким изазивањем криза путем инфлације, и подстицањем немира банкари су добијали за поједине савезне државе ,,оснивачке повеље” за емисионе банке. Пре доношења закона о Федералним резервама у току 1907. године су били бројни банкроти и забележени су велики губитци депонената па се осећала велика финасијска несигурност. Како је протеком времена бележен индустријски раст и проширивано тржиште то се наметала нужност финансијског обједињавања САД путем јединствене финасијске политике. Банкари су путем финансирања предизборне кампање за председника Вудро Вилсона, коначно добили ,,свог” председника САД. Председник Вилсон је 1913. године преко Конгреса донео закон о Федералним резервама FED (Federal Reserve District) САД.

4/ 2 - Federal Reserve District у САД

Федералне резерве су уствари приватна банка која је настала удруживањем 300 банака и појединаца а највећи број деоница поседује 12 банака који су у власништву неколико породица. Највећи деоничари Федералних резерви су Rotšild Benk из Лондона, Warburg Benk из Хамбурга, Rotšild Benk из Берлина, Leman Braders, Kun Leb Benk, Goldman, Saсs i Сejz Menhetn Benk све из Њујорка, Lazard Braders из Париза, Israel Moses Seif Benks са седиштем у Италији и Varburg Benk из Амстердама./6./

Иако је ФЕД створена на основу закона као владина агенција, држава САД није деоничар ове банке, мада влада има формално право надзора над њеним пословањем. Ово право, међутим, влада не може да оствари, јер јој деоничари то не дозвољавају. Као што је познато, главни менаџери у ФЕД се бирају од особља банкарских стручњака, Управни одбор. Савет се састоји од седам чланова, који се зову гувернери. Сваког кандидата именује председник САД, а затим се добија за њега сагласност у Сенату. Избор гувернера је на рок од четрнаест година, без права поновног избора.

/6./ Cooper, R. “The Future of the Dollar,” Policy Brief No. PB09-21, Peterson Institute for International Economics.

Једноставно, положај ФЕДа је да штампа америчке доларе и управља новчаном масом у оптицају, наплаћујући своје услуге каматама на кредите које даје комерцијалним банкама. Једини трошкови, које стварно она има су везани за штампање доларских банкнота. Тако штампање новчанице од 100 долара кошта ФЕД 50 до 70 центи. Али камате којима ФЕД правда те услуге далеко су веће. Такође, када САД имају буџетски дефицит, ФЕД штампањем долара ,,купује” тај дуг, касније зарађујући на каматама.

У историји финасија први пут је Виљем III, кад је постао краљ Енглеске, уместо да он на основу краљевске власти издаје и креира новац због дуготрајних ратова са Француском и Холандијом, то препушта приватним банкарима.

13

Та приватна банка је добила статус централне банке 1694. године и тако је настала Енглеска банка (Bank of England) са правом да легално издаје новац. Обавеза приватних улагача је била, да у банку унесу своје злато као депозит а њихово право је да на основу њега издају хартије од вредности и да штампају новац и позајмљују га држави. У оснивачкој повељи постоји одредница да ,,Овој банци припада сва добит од камате на новац који она креира из ничега (out of nothing)". Вероватно доминантни утицај, који су имали енглези као колонијални господари на САД, утицали су да се прихвати такав тип ,,централне банке” али сигурно, треба имати у виду и велики утицај великих банака на такво опредлење. Треба истаћи да је тада већина европских земаља имала емисионе банке. ФЕД од свог оснивања даје кредите са променљивом каматом влади као и и осталим банкама. Својим положајем ФЕД је централни банкарски ауторитет у САД и има улогу финансијског заступника америчке владе. Он такође назире рад и рачуне комерцијалних банака, управља тржиштем новца, штампањем долара, позајмљују и даје кредите издавањем својих меница. ФЕД у потпуности управља новчаном масом у оптицају, наплаћујући своје услуге каматама на кредите које даје влади или комерцијалним банкама, при чеми су им стварни трошкови само штампња новчаница.

У извештају за 2009. ФЕД наводи да је остварио рекордан профит од 45 милијарди долара, који ће бити дат Министарству финансија. Пре тога, највећи резултат је био 34,6 милијарди долара у 2007. Високи приходи које остварује, показује да су против кризне мере предузете од стране ФЕД, на челу са Бен Бернанкеом за подршку финансијском систему успешне. Такав значајан приход ФЕД успео да оствари путем масовне куповине државних обвезница по ниским ценама, као и краткорочним кредитима банкама, које су се вратили са каматом.

ФЕД је толико независна у својој активности, да је не може контролисати ни влада, ни председник а не могу ни контролисати ни утицати на вредност монете. Више од 40 година није извршена контрола ,,инвентар” златних резерви САД, тако да су све процене о златним резервама реално неутемељене. Пословне књиге ФЕД су недоступне јавности и било какав покушај контроле, до сада се показао неуспешним. Једина контрола је могућа у случају деловања противно Уставу САД али то право припада само америчком конгресу, и досадашњи покушају појединих кнгресмена да се обелодани пословање ФЕД су се показали као неуспешни. Ни поједини амерички председници као Линколн, Џексон и Кенеди нису у својим покушајима били успешнији од конгресмена.

5 БРЕТОН ВУДС

5/ 1 Подела интересних сфера

Из перспективе историјског развоја међународних односа у Европи је било укупно било четири модела, који су успостављени вољом великих сила и то је био основ мира и економских односа успостављањем сфера утицаја, тих сила :

14

- Вестфалски миром, од 24. октобра 1648. који представља серију споразума, којима је завршен Тридесетогодишњи рат. Вестфалски мир је потписан између цара Фердинанда III, немачких кнежева , представника Холандије, Француске и Шведске.

- Бечки конгрес је одржан од 1. септембра 1814 до 9. јуна 1815, и велике силе победнице над Француском, Велика Британија, Аустрија, Пруска и Русија су исцртавале политичку мапу и односе у Европи након Наполеоновог пораза.

- Версајским споразумом након краја Првог светског рата закључен је Мировни уговор са Немачком 28. јуна 1919. Немачка је у складу са тим уговором морала признати да је искључиви кривац за рат. Услови мира су постављени тако да је то био окидач следећег рата.

- У Јалти од 4. до 11. фебруара 1945. одржана је Конференција на којој су велике силе СССР, Велика Британија Британија и САД, одлучивале о уређењу светског поретка после Другог светског рата.

5/ 2 Два хегемона

Други светски рат је завршен победом коалиције коју су чиниле СССР, САД и Велика Бртанија, али су из рата изашла само два светска хегемона. СССР је био хегемон који је водио земље социјалазима, а САД је био вођа ,,слободног света”. Та два супростављена табора своју моћ су заснивали на војној и политичкој сили. Та сила се заснивала на раличитим али упоредивим основама:

5/2-1. Географија: САД као део идвојеног континета, своју моћ заснива на поморским снагама и бројним војним базама у 130 земаља света. За разлику од његовог геополитичког ривала СССР се граничи са већином земаља у којима остварује утицај. Такав положај је задржала и Русија.

5/2-2. Политика: Познато је да је СССР користио ,,гвоздену песницу" и партије да одржава ред у земљи и земљама на које има утицај за држање истих под контролом. САД је војним базама и финасијском зависношћу, остваривао утицај и држао под контролом земље из своје орбите.

5/2-3. Друштвени системи: су били фундаментално различити без обзира на то колико су били ефикасни признати или не, они су настављали да функционишу без нарушавања

15

услова за живот својих грађана који су објективно омогућавали стабилност држава и система.

5/2-4: Природни ресурси: су омогућавали да обадва сисстема функционишу захваљујући енергетски ресурсима. Енергетски и природни ресурси су коришћени као средства и политичког оружја за утицај на земаља из своје орбите.

5/2-5. Војна сила: и СССР и САД опремљена најмодернијом војном техником и атомским оружјем је била гарант обезбеђења система целокупног блока.

5/2-6. Научна истраживања и развој науке: уз примену исте у мирнодопске и војне сврхе уз велике обавештајне службе које покривају велики део света, чиниле су ова два система самодовољна сама себи. /5. /

Имајући у виду овако устројен подељен свет из којег произилази незаинтересованост СССР за устројство ,,капитализма” омогућило је да САД подреди својим интересима послератно устросјство света, путем уговора.

5/ 3 - Breton-Woods Agreement - оснивање

Бретон вудски споразуми (Breton-Woods Agreement) су резултат сарадње представника Уједињених нација на конференцији која је одржана јула 1944. у Бретон Вудсу у САД у држави Њу Хемпшир (New Hampshire)и представљају основ оргнизовања међународног монетарног система после Другог светског рата./8./

/ 5./.ру/нвк/форум/арцхиве/1675/1675040.хтм

/8./. Политичка енциклопедија СА Београд 1975 /.

На конференцији у Бретон Вудсу су присуствовали представници из 45 држава оснивача УН. На тој конференцији након разматрања проблема међународне економске сарадње у послератним условима а посебно оних који су везани за оживљавање међународног тражишта капитала, првенствено са становишта потребе обнове ратом оштећених привреда. С друге стране, атиципирани су проблеми и тешкоће у билансима плаћања и тражена су решења за постизања монетарне стабилности у свету. Као резултат овог споразума основане су две важне институције и то: -Међународна банка за обнову и развој или Светска банка и -Међународни монетарни фонд или ММФ.

5/ 4 – Циљеви ММФ

16

Сада су чланови ММФ свих 184 држава чланица УН. ММФ је централна институција међународног монетарног система тј. система међународног плаћања и међусобног курса различитих националних валута који омогућава пословање између држава чланица. Циљ ММФ-а је спречавање криза у систему путем охрабривања држава да прихвате стабилну економску политику. ММФ је такође, као што му и име говори, да је то фонд који могу користити државе чланице, којима треба привремено финансирање у циљу решавања проблема платног биланса. Циљ ММФ-а је глобални напредак кроз подстицање: 1 – Уравнотеженог ширења светске трговине, 2 – Стабилности девизног курса, 3 – Избегавања конкурентних девалвација, и 4 – Уредног решавања проблема платног биланса. Након овог споразума САД је са највећим улогом у ММФ, па тим и највећим правима у временском току наметнула и други део механизма који је креиран од стране администрације преседника Рузвелта, да позиционирају долар као једину светску валуту. Треба имати у виду да су председник Рузвелт и његови сарадници били свесни опасности која прети САД и светској привреди у случају неограниченог емитовања – штампања долара. Зато су ради тог ограничења долар везали за злато. САД као једина велика држава учесник Другог светског рата на чијој се територији се нису водиле ратне операције а била је велики лиферант војне опреме и разних производа, па су захваљујући томе енормно повећали резерве злата. Суштина те одлуке САД је, да је долар директно везан за злато а све остале валуте су биле фиксне у односу на долар. Међутим статут ММФ изричито забрањује размену позајмљене валуте за злато. Дакле ова два у суштини противуречна става морају се сагледати, јер су по својим последицама веома далекосежни.

У ставу статута ММФ дају се доларски кредити уз забрану претварања долара у злато. Противуречност се огледа у томе, да издавалац долара гарантује одређени износ злата за сваку доларску новчаницу. Такав дуализам је омогућио је енормну емисију долара и основ за укидање златне клаузуле од стране преседника Никсона. Код овог разматрања треба имати у виду економску и политичку доминацију САД, која се нарочито истиче након Другог светског рата, па је та моћ и инаугурисала долар као водећу међународну валуту. У међународном монетарном систему, долар има више функција; - валутне интервенције, - валуте међународних обрачуна и плаћања, - међународне монетарне резерве, - извора међународне ликвидности.

И сам споразум о формирању ММФ промовише ове функције долара и његове улоге у међународном платном промету а да то све има основ у земљи која има

17

високу спољнофинасијску ликвидност, земљи која је извозник капитала те земљи која има позитиван платни билас.

5/ 5 – Улог и специјална права вучења

Свака држава чланица ММФ има свој улог који се огледа у Специјалним правима вучења, (Special Drawing Rights – SDRs) а то је уствари књиговодствена ставка, која изражава проценат њихових квота. Вредност SDR се одређује свакодневно на основу четири главне валуте и то евра, јапанског јена, фунсте стерлинга и америчког долара./9./

Специјална права вучења, је креирао ММФ као меру међународне ликвидности. Та мера је допунског карактера и то су уствари банкарски рачуни земаља чланица ММФ из којих не стоји злато или нека валута. То постоји на основу договора земаља чланица а њихова дистрибуција по државама се врши према квотама које свака земља чланица мора да уплати. Специјална права вучења која су креирана као додатна међународна ликвидност, постао је такође важан међународни финансијски инструмент као допунски извор међународне ликвидности и тиме постала саставни део монетарних резерви земаља чланица ММФ. Овај финасијски инструмент је постао производ ,,специјалних консидерација” односно ,,колективног мишљења” о међународној ликвидности и потребе њеног допуњавања.

Првобитно је вредност специјалних права вучења одговарала вредности од 0,888.671 грама чистог злата. Касније је та вредност била детерминисана у односу на корпу од 16 валута земаља чланица ММФ а чије је учешће било веће од 1 % у светском извозу. Од почетка осмдесетих година прошлог века вредност се одређивала на основу корпе валута САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Јапана. Учешће наведених валута се преиспитује сваких пет година мерећи њен значај извозом робе и услуга, те улогом тих валута у функцији монетарних резерви.

/9./ OECD, Economic Outlook, Interim Report, Paris 2009.

Садашњи међународни монетарни систем који почива на бретонвудском систему, по коме је долар главни деноминатор вредности других валута и извор и основ међународне ликвидности. По долару се изражава вредност унце злата, вредност барела нафте, у доларима се обављају међународна плаћања између великог броја земаља у доларима се воде државни депозити и девизне резерве а велика количина долара је у неконтролисаном оптицају ван САД.

Од потписивања бретонвудског споразума, када је, после Другог светског рата развијена структура савременог међународног финансијског система, који је наметнут од стране САД, као најјаче економске и јаке војне силе победнице у рату па су амерички трговински партнери су морали да се изборе са ефектима контроле из Вашингтона, а у

18

последњих неколико година, хегемоније долара као доминантне светске резервне валуте.

5/ 6 – Златна клаузула

Посматрајући свет после 1945. године, уочава се период од 25 година у којима је САД била неспорни хегемон у светским размерама а нарочито у економској области и то је био преиод економске експанзије. Те године се називају ,, славне године”.

Међутим економска, енергетска, и сировине криза у 60 и 70 година, прошлог века је дестабилизовала Бретон Вудски систем. Промена равнотеже моћи на светској сцени подрива њене структуралне принципе. Од краја 60-их година постепено је ослабила економска, финансијска, валутна, и технолошка супериорност САД, због економског снажења конкурената. Пре свега западне Европе и Јапана, повећања њиховог монетарног и економског потенцијала. Поред тога интезивира се трка у наоружању, космосу, као и војни односи са СССРом, у периоду ,,хладног рата”, тако да се златне резерве топе и поред напора САД да заустави одлива злата. Смањење златних резерви је евидентно, када се пореди период од 1949 до 1970, смањење златних резерви САД је од 21 800 спало на 9 838,2 тона. Треба истаћи да од 1949. године није вршен ,,инвентар” златних резерви САД, тако да су све процене неутемељене и незнасе колико одговарају старности.

Последњи удар на везу злато долар је учинио француски председник генерал Де Гол, јер је од САД тражио размену 1,5 милијарду долара за злато. Сједињене Америчке Државе су почеле да врше велики притисак на Француску као партнера и НАТО савезника. А онда, генерал Де Гол отишао корак даље, најављујући повлачење Француске из НАТО-а, уз елиминисање свих 189 база НАТО-а у Француској и повлачење 35 хиљада француских војника из НАТО-а. Завршни чин се одиграо, током његове званичне посете САД, представљена је листа од 750 милиона долара коју је САД су била приморана да исплати у злату. Генерал Шарл де Гол је деловао у складу са правилима војне струке, јер како је сам изјавио ,,ја сам дошао у САД због доларске операције", а то је био ударац у најoсетљивију тачку за САД у долар. /10./

/10. / Mila Alečković-Nikolić, profesor /www.elitesecurity.org.

Председник Француске успоставио опасан преседан за Сједињене Државе. Следећи француски пример за размену долара за злато поднела је затим и Немачка. Али, САД је ускоро, како није имала заштитне мере за одлив злата, поступила је без преседана, једнострано се одрекла свих својих међународних обавеза, које је прихватила. То се десило 15 августа 1971, када се председник Никсон појавио на националној телевизији и најавио одвајање долара од злата. То је практично довело до првог колапса Бретон Вудског светског монетарног система. Наравно, доминација САД и долара је настављена, захваљујући војној моћи, иако је ,,златни стандард" за долар дошао до краја. Наредне

19

године је донета законска забрана о слободној продаји злата у Сједињеним Државама. Овим законским актима доларска новчаница је постала ,,слободна” и зависила је само од воље Федералних резерви (FED) техничких могућности њихове штампарије. Зависно од тога ,,прегрејавала се” производња, али и пренадувао ,,кредитни балон” који је постао фаталан за америчку а и светску економију. Из овог се види да је САД користила своју хегемонистичку позицију у изградњи, послератног економског поретка, који је максимално подредила својим интересима, који су засновани на ,,три стуба":

- долар као светска валута, - колонијална идеологија либерализма и - америчке војне снаге,

али је у такав поредак уградила и ,,конструкциону грешку”, која је и срушила целу конструкцију.

6. ДОЛАР КАО РЕЗЕРВНА СВЕТСКА ВАЛУТА

6/ 1 - Исход рата

Као резултат Првог светског рата, била су уништена четири царства, четири монетарна система, или једноставније, четири валуте. Овим валутама није могао бити конкурент долар. После рата још је постојао валутни златни стандард, али тихо у свету доминантне постају две валуте, фунта и долар. Пре Другог светског рата Велика Британија је имала велике колонијалне поседе и била је највећа војна и трговачка сила. То се одразило и на фунту стерлинга као стабилну валуту прихваћену у свету. Лондон је био центар финасијског капитала, јер је представљао јединство производног, трговинског и банкарског капитала. У Енглеској су била бројна акционарска друштва и крупни капитал ангажован у разним привредним гранама. Енглеска фунта стерлинга је играла доминантну улогу у свим међународним плаћањима. Још у току Другог светског рата председник САД Рузвелт је на конференцијама у Техерану и Јалти померао како економску тако и војну моћ у корист САД у односу на Енглесаку. То је могао, јер је САД била учесник у рату али ван директних војних разарања. То је настављено са архитектуром Уједињених нација а нарочито конференцијом у Бретон Вудсу. Британска фунта је била главна у девизним резервама у већини земаља пре Другог светског рата. Тешка економска ситуација у Великој Британији после Другог светског рата и јачања доминације САД у глобалној економији је довело до губитка фунте стерлинга као најважније светске валуте. Како је САД завршетком Другог светског рата изашла као хегемонистичка сила на војном, политичком и економском плану, то је била у стању да одлучујуће утиче на креирање светских односа према својим интересима. Ту позицију САД је одмах употребила код изградње послеране архитектуре економског поретка, који је у потпуности подредила својим интересима, а у темеље је

20

уграђена и ,,конструкциона” грешка у Бретон Вудсу, чије су последице данас очигледне из ове финасијске кризе. Одлукама конфренције у Бретон Вудсу од 1944. године постављен је златни стандард базиран на злату и две валуте - УС долар и фунта стерлинга. Ускоро према новим правилима, долар је постао једина валута везана директно за злато. Амерички трезор гарантовао размену долара за злато, страним агенцијама и централне банкама у односу на $ 35 за унцу злата. У ствари, злато је постало главна ставка у девизним резервама. /11./

6/ 2 - Погодности резервне валуте

Статус резервне валуте пружа низ погодности и предности земљи издаваоцу те валуте:

- способност да покрије дефицит платног биланса националном валутом, - да јача положај националних извозника, да лакше конкуришу на светском тржишту, - да домаћом валутом резервише доминантну улогу своје економије,

Да би се користиле те предности наведене предности потребо је:

- да се одржава релативна стабилност валуте, - да се не да прибегава девалвацији, - да се не постављају девизна ограничења у трговини.

Статус резервне валуте обавезује државу да предузме мере за елиминисање државног дефицита и да подреди домаћу економску политику ради постизања екстерне равнотеже. Резервна валута је широко прихваћена у свету, као валута која се користи за креирање ликвидности централних банака других земаља, и обезбеђење резерве за реализацију међународних плаћања. Од краја Другог светског рата амерички долар је постао главна резервна светска валута. Он има, према различитим проценама, удео од 50 до 61 одсто у резервама националних централних банака у свету.

/11./ J.E Stiglitz. 1977. “Monopolistic competition and optimum product diversity,” American Economic Review 67. 297-308.

Долар није само светска резервна и трговинска валута, већ се сада око 70 %међународних трансакција, укључујући све банкарске операције, одвија у доларима. Треба истаћи да је после 1971. долар постао једина мера вредности. Постоји још једна веома важна ствар, савремени модел привређивања, изграђен на долару као главној светској валути,

21

довео је до тога да Америка има јединствену улогу у светској привреди. САД производи око 20 посто светског БНП. Укупни светски БНП износи око 60 трилиона долара. Реални удео САД је 12 трилиона, или једна петина, у исто време, Америка троши око 40 посто светског БНП. Према паритету куповне моћи, долара.

Уништење тог система, које је у току, довешће до тога да ће животни стандард у САД опасти, бар двоструко, и то је најмање што је могуће. У историји се још није догодило да такав енорман пад животног стандарда у једној држави не доведе до краха друштвено политичког система и великих друштвених турбуленција. Потпуно је онда разумљиво да актуелна политичка елита у САД чини све што може да са милијардама наштампаних долата санира стање својих финасија.

Након захтева Француске, да САД исплати француске доларске резерве златoм, што је и учињено 1965. године. САД да неби то постало уобичајена међунродна пракса убрзо су реагује. Председник САД Никсон је користећи одредбу статута ММФ који изричито забрањује размену позајмљене валуте за злато подписује закон 1971. године којим су САД напустиле обавезу поседовања златне подлоге за долар. У суштини овакав става САД се мора се сагледати, са свим својим последицама као веома далекосежан. Наиме те године ОПЕК усваја долар као обрачунску влауту за продају и куповину нафте. Од тада се светска трговина нафтом одвија у доларима, чинећи га светском валутном резервом. Ова ситуација омогућава неконтролисано штампање долара који уместо ,, вредности у злату”, има ,,вредност која омогућава размену вредности”, па се долар назива ,,петро долар”, или ,,нафтни новац”. На овај начин све земље у свету су постале зависне и везане за валуту која једна земља, може да ,,производи” штампа по сопственој вољи, а коју остале земље морају имати у огромним количинама, да би вршили плаћања енергената или отплату кредита, међународним финасијским организацијама.

6/ 3 - Инфлација долара

Према прорачуним појединих економских аналитичара у оптицају је десет пута више долара од количине која се може покрити златном вредношћу. Неке процене су да је у свету од 55 до 60 билиона долара који се налазе ван САД. Када долар престане да буде средство плаћања нафте ,, петро долар” тај огромни новац ће се вратити у САД и доспети у банке те изазвати инфлацију и колапс финасијског система. Колико је САД осетљива на ,,петро долар” који је њихова слабост, наводи се да је основни разлог окупације Ирака, почетак продаје ирачке нафте за евре. Од појаве евра због слабости долара, исти се наметнуо у употреби као резервна валута. Након увођења евра у 1999, ова валута је делимично наследила удео у калкулацијама немачку марку, француски франак и друге европске валуте, које су

22

коришћене за прорачуне и штедњу. Од тада, удео евра је у сталном порасту, као и централне банке многих држава покушавају да диверсификује своје резерве у евре. Колико је велики значај резервне валуте ,,петро долара” за САД ,најбоље ће илустровати процена Алена Гринспена од 2002. године, да ако се не заустави тренд пребацивања трговине са долара на евро да би САД у првој фази могле изгубити 13.000 милијарди долара само у првој фази. Јапански јен је био виђен као трећа најважнија резервна валута и тако је коришћен већ деценијама, али је недавно, због слабости у којој се нашла привреда Јапана у знатној мери опао његов значај. Швајцарски франак се такође користити као резервна валута због стабилности, иако је проценат свих девизних резерви које се држе у швајцарским францима, као по правилу, мањи од 0,3%.

Просечна вредност долара од 1999 до 2009 у односу на евро 1999 1 долар - 1.50 евра 2000. 1 долар - 1.28 евра 2001 1 долар - 1.17 евра 2002 1 долар - 1.14 евра 2003 1 долар - 1.08 евра 2004 1 долар - 0.96 евра 2005. 1 долар - 0,80 евра 2006. 1 долар - 0,78 евра 2007. 1 долар - 0,73 евра 2008. 1 долар - 0,69 евра 2009. 1 долар - 0,68 евра / 12./ извештај

Од јуна 2001. године до данас долар се налази стално у силазној линији, па се може рећи да константно девалвира. Повремени скокови су више изузетак јер предходна табела од десет година јасно показује девалвирајући курс долара. Према статистичким податцима долар је девалвирао за 42.7%. Као разлоге девалвације наводе се различити узроци од економских, политичких као и спољнополитички разлози. Долар није само светска резервна валута, већ и трговинска јер се преко 70 % трговинских и банкарских трансакција одвија у доларима. Систем привређивања заснован на долару као главној светској валути дао је јединствен положај САД у светској привреди. То је омогућило неконтролисану емисију долара, без икаквих последица по емитента, стим да је емитент уживао све бенефите такве неконтролисане емисије. Док је 1945. године САД производио 50% светског БДП у 2008. производи 20% али има потрошњу од 40% светског БДП, према паритету куповне моћи. Слабљење

/12./ OECD, Economic Outlook, Interim Report, Paris 2009.

долара доводи до опадања животног стандарда у САД и свођењем на реалну меру исти ће опасти бар двоструко, што је најмање могуће. У историји није забележен тако

23

високи животни стандард, заснован само на штампању новца. Потпуно је јасно да америчка елита, крах долара сматра крахом, крахом своје униполарне моћи и крајем ,,америчког сна”. ,,Војне снаге Америке служе да сачувају незадржив продор америчког капитала. Кад се Југославија супротставила контроли америчких финансијских институција, ММФ и Светске банке, на њу се устремило америчко ратно ваздухопловство. Ирак је бомбардован јер је, са својим снажним национализованим изворима нафте могао да постане моћан и независан економски центар у региону, а Панама је засметала Волстриту као банкарски центар Латинске Америке. Корпоративна Америка није могла да поднесе чак ни да један Судан поседује снажну и независну фармацеутску индустрију, па ју је разорила ракетама.”/13. /

7. ЗЛАТНИ СТАНДАРД

7/ 1 - Историјски преглед

У историјском развоју аграрна друштва су вршила натуралну размену. Таква размена је била компликована, и за претежно аграрна друштва. Как се више тако није могло, размена се почела вршити за злато. Тако је злато је одиграла значајну улогу у промету, постало је неопходно да се одржи сталан напредак економског раста. Сам економски раст захваљујући у великој мери размени обезбедио је тржиште за већу конкуренцију. Значај злата, као главнoг еталона је велики јер је упоредив са вредношћу земљишта, ограниченог природног добра, и других производа који су се трошили на тржишту. Та универзална упоредивост омогућила је одржавање привредног раста, које је од виталног значаја за све пословне елите, јер је привредни раст и развој био њен природни и једини извор власти. Злато је било инкорпорирано у све друштвене организације, јер је сем размене на тржишту, њиме је плаћана најамна војска, одржавани друштвени и економски односи. Најбољи пример стабилности државе и државних финасија је Ромејско царство – Византија, које је имало стабилне финсије око 1100 година без инфлације, јер је имала стабилан, златни новац. Ипак да пробамо да одредимо и количинску тежину злата и његову вредност? Предпоставља се да је од настанка цивилизације до данас ископано око 170.000 тона злата. Ако сада једна унца 31.1 gram, вреди на берзи око 1.000 долара, тада једна тона злата вреди око 30 милиона долара. Грубо рачунајући, произилази да укупна количина злата у свету вреди око 5.100 милијарди долара.

/13. /Излагање професора економије из Отаве Мишела Хосудовског на скупу у Њујорку, који је одржан 1. VIII 1999. године, поводом представљања оптужнице САД и НАТО због агресије на СРЈ. „Њујорк Тајмс“ од 3. VIII 1999. године.

24

Наравно читава количина се не налази у промету, нити код централних банака, али се процењује да се само око 30 % налази у промету, док је остало злато тезаурисано код приватника. Ради нашег рачуна укупан бруто друштвени производ 192 државе у свету у 2008. години је био око 60.000 милијарди долара. То је све што је производ рада свих људи у свету. Под предпоставком да је сва количина злата у промету, када упоредимо ове две величине, долазимо до закључка да је годишња валоризација БДП читавог човечанства скоро 12 пута већа од овако валоризоване количине злата. Ако поредимо изнето, или је 12 пута подцењена вредност злата или је 12 пута прецењена вредност БДП, на штету златног стандарда. Тај несклад је инфлаторан и неодржив на дужи рок.

7/ 2 - Однос долара нафте и злата

Већ смо истакли да је ,,петро долар” главна обрачунска валута код купвине нафте. Да би разумели кретање цена нафте поредићемо просечне цене нафте према ценовнику ОПЕKа:

Цена нафте у $ / тона Сто грама злата по тони нафте

2000 214,68 2000 23,93 2001 183,26 2001 21,03 2002 187,00 2002 18,82 2003 216,17 2003 18,52 2004 286,48 2004 21,73 2005 408,41 2005 28,54 2006 487,70 2006 25,15 2007 541,55 2007 24,23 2008 741,27 2008 23,05

На изложеној упоредној табели, можемо да видимо колико варирају цене нафте и колико су исте нестабилне па је разлика од 183 до 741 долара по тони, дакле више од четири пута. Од просеку посматраних девет година цене од $ 362 по тони флуктуације су дуплиране у сваком смеру па испада да су непредвидиве цена нафте. Та је тачна констатација али, када се те цене посматрају конвертоване у злато, сто грама злата по тони нафте, осцилације су у веома уском распону од 18,52 до 28,54 грама по тони. Док у шест од десет година, цене се налазе у још ужем распону од 21-25 грама по тони - плус или минус десет процената. Kада се погледа наведена табела, одмах се друкчије посматрају приче о непредвидивом тржишту нафте? Дакле све непредвидљивости и колебљивости тржишта нафте, настају због непредвидљивости вредности

25

долара као основе међународних плаћања. Нафта је дакле прилично предвидљива, непредвидљив је долар, јер нема фундаменталне вредности, јер је у основи виртуелна валута. Међутим, мерење и упоређивање разних роба које би се исказале у доларима довело би до конфузије па би све било непредвидиво као и нафта. Уствари резултат би био, несталност и нестабилност цене нафте, као и осталих роба, је у ствари нестабилности долара. Либерални апологетски економисти то све оправдавају потребом стабилизације тржишта које је у нескладу са тражњом. Мора се признати чињеница да су цене нафте потенцијално стабилне и предвидљиве, под условом да је златни стандард веза и предвидљив. Ипак мора се истаћи да цена злата на берзи је променљива, али већ дужи временски тренд је у сталном порасту.

7/ 3 – Тржиште хартија од вредности и папирни новац Након анализе тржишта нафте, где су у промету велика средства, узећемо да аналитички упоредимо и тржиште хартија од вредности у укупној доларској вредности. Дакле ради се о такозваним финансијским дериватима: акцијама, обавезницама, фјучерсима, муниципалним обвезницама, хеџ фондовима и другим хартијама од вредности. Укупна количина свих финансијских деривата достигла је у 2008. години износ од 1.400.000 милијарди долара. Колика је реалност тих деравата, сем виртуелна, тешко је дати одговор, али када америка и ,,стручњаци” са Вол Стрита говоре о ,,похлепи грамзиваца, варалицама и берзанским шпекулантима, нереалним бонусима менаџера”, јасно је да је то виртуелна вредност, која нема никакву реалну вредност и покриће у реалној економији. /14./

Све те хартије од вредности ће у једном тренутку бити безвредни папири, јер немају златно покриће, па и ако цена злата у наредном периоду драстично порасте, како би стигла и имала некакво покриће у доларском износу БДП. То може бити само математички прорачун, којим ће се успоставити некакав баланс. Уосталом у периоду од 1971 до 1980 тј. одмах после одвајања долара од злата, скок цена злата је био веома велики. Треба очекивати да ће и у наредном периоду цена злата расти, да би наштампани новац имао ипак неку вредност и власници новаца неку могућност да сачувају бар неку вредност новца. Види се из табеле где је приказан однос долара, нафте и злата, да ће цена злата расти све док се не појави нека здрава валута, јер је поверење у долар изгубљено. Уосталом у америчком Уставу, за званичну валуту одређен је ,, сребрни долар” a не безвредни папирни долар. За трговину са нафтом, то вероватно неће бити једна валута, имајући искуство са доларом већ више регионалних валута. У току историје новац је дуго био метални, или везан за метал, па је метал одређивао његову вредност. Временом се прешло на папирни новац, и то је прво било у кризним ситуацијама за конкретну државу, па је то прихваћено ипак о већине земаља.

26

Такође су државе, издавачи папирног новца, избегле обавезу конвертовања папирног новца у плементи метал, па је тако важење папирног новца постало слободно.

/14./ Кругман, П. “How Did Economists Get it so Wrong?”, The New York Times, September 6, 2009.

У таквој ситуацији свака држава креира и успоставља систем који јој највише одговара. То се огледа нарочито у томе, што постоји слобода штампања новца, па су државе у могућности да издавањем папирног новца спроводе своју економску политику, најчешће манипулишући новацем због његовог слободног важења. Код система слободног папирног важења новца, баш због чињенице што формално постоји неограничена могућност у погледу количине издавања новаца, доводи државе да овом питању посвете посебну пажњу. Ако одређена држава жели стабилан привредни развој и стабилан новчани систем, она мора да води политику реалне, дакле оптималне количине новца у оптицају. Та реална новчана политика треба да зависи од кретања прозводње добара и услуга. Тај однос мора бити усклађен и тек онда постоје услови за стабилан новчани систем, без обзира што не постоји могућност конвертовања папирних новчаница у злато. Дакле треба новац да има реалну ,,куповну моћ”. У спровођењу политике стабилне домаће валуте, чак и када није та валута везана за злато, веома је важно да буде обезбеђен одговарајући однос у динамици робних и новчаних фондова. Тај однос је динамичан и прати се статистички помоћу индекса цена. Имајући у виду да се динамика и однос робе и новца прати преко индекса, па се папирно важење новца назива и индексним важењем. Ово индексно важење, je посредно веома сродно и има у основи доста заједничког са системом златног важења. У систему златног важења, новац је везан само за једну робу – злато, док је у систему индексног важења новац везан за више врста робе, што значи да новчани систем може да буде стабилан ако се води одговарајућа политика стабилне валуте. У систему слободног папирног важења новца, веома је важно добро регулисање и одмеравање односа домаће валуте према страним валутама. За разлику од система златног важења, који је у међународним односима једноставан, систем папирног новцаје доста сложен, јер се у његово регулисање морају укључити бројни фактори да би се постигло да домаћа валута буде реално процењена а не прецењена или потцењена.

8. ДЕРЕГУЛАЦИЈА ФИНАСИЈСКОГ ТРЖИШТА

8/ 1 - Државни надзор на берзом и банкама из 1929.

После Велике депресије 1929 – 1933. постављене су и правне основе за увођење реда у финасијско пословање. Председник САД Рузвелт је у свом првом говору, за кризу, оптужио банкаре и финансијере и њихову неутољиву глад за профитом. Такође

27

је Рузвелт дао законске предлоге за регулацију банкарског система, надзор над берзом, као и друге мере за дотирање фармера и смањење незапослености. У оквиру ових мера реорганизован је банкарски систем и законски су одвојене надлежности депозитних банака, пословних банака и осигурања. Истим законом су основана државна осигуравајућа друштва Fani Me, Fredi Meka ради осигурања хипотекарних кредита на некретнинама. Овај закон је укинут 1999. године јер је сметао банкарима па су управо Fani Me, Fredi Meka, Liman Braders били прве ,,жртве” ударне игле, актуелне кризе. Економски модел који се урушава, настао је као одговор на кризу из 70 година прошлог века. Била је то криза капитала који расте брже него накнада за рад. Проблеми ове врсте су решавани у датом исторујском времену на два начина, или кризом хиперпродукције или извозом капитала. Како су оба начина била потрошена, а време ,,хладног рата” и конфронтације са СССРом, је наметнуло захтев, да САД иде даље путем научно технолошког напретка. Да није изабран тај пут ,,хладни рат” би САД изгубили. Председник Картер и први човек ФЕД Пол Вокер се одлучују први пут у историји капитализма да емисијом новца стимулишу укупну тражњу.

8/ 2 – Дерегулација банкарског система

Да би остварили своју намеру покренули су талас дерегулације финансијских тржишта у току 80-тих година прошлог вака. У том периоду је актуелизовано питање структуре финансијског система. Финансијски систем је традиционално национална категорија, али се неке заједничке карактеристике свих могу релативно лако наћи код свих националних, да би могли говорити о класичној структури. Класична структура савремених финансијских система укључује: 1. централну монетарну институцију, 2. банкарски систем, са различитим врстама банака, 3. финансијска тржишта, и 4. финансијске инструменте. Све ове компоненте имају заједничке теоријске карактеристике, иако су оне, уобичајено, различито дефинисане у појединим финансијским системима. Дакле, различите финансијске институције и тржишта конкуришу за ограничену штедњу нудећи различите финансијске инструменте и услуге, посебно велики број хартија од вриједности. У зависности од тога која компонента финансијског система има већу релативну важност, финансијски системи се класификују у различите групе. Теорија генерално познаје два типа финансијског система: 1. заснован на банкама, и 2. заснован на тржишту хартија од вредности. Први систем се повезује са Немачком и Јапаном, док се други повезује са Англо-америчком праксом. Англо-амерички модел финансијског система заснован на тржишту представља својеврсни начин одвајања ризика, због одсуства блиске релације између банке и компаније.

28

У замишљеној ситуацији идеалног функционисања тржишта капитала, сви учесници имају на располагању исту информацију, поступају по истим прописаним правилима у истом тренутку, и само од њих зависи како ће ту информацију користити. Кршење процедуре, од једног или више учесника, овлашћени орган, прекршиоце лишава добити која је остварена у повређеном поступку. У стварности је другачија ситуација. На тржишту су присутни мање и више информисани учесници, који имају мање или више знања и вештина. Зато имамо ситуације када је једна страна у трансакцији више информисана од друге стране.

Ова информациона неједнакост у крајњем случају води нарушавању тржишног функционисања система, што за последицу има смањење поверења других тржишних учесника у тржиште, и тржиште почиње да своју функцију обавља мање ефикасно. Такође, консеквенца, непоштовања процедуре, те неједнаког знања и вештина учесника на тржишту су ситуације када активности једног, типично јачег или супериорнијег учесника, нпр. банке који, заступајући свој интерес, утиче на активност другог, типично слабијег учесника, нпр. индивидуални инвеститор, који нема могућност да утиче на ситуацију. Таква неједнакост фаворизује јаче и оне који непоштују процедуру тј. раде по свом нахођењу јер поступак није регулисан правилима. Дерегулација представља програм економске политике, којим се смањују или ограничавају државна овлашћења, у области контролних мера, примене принудних одредби које одређују понашање учесника на финансијском тржишту. Дерегулација има за циљ, према ставу њене примене, подстицање конкурентске борбе у привредној грани, односно на тржишту. Дерегулација на финансијским тржиштима усмерена је на смањивање и искључивање утицаја државе и јачање конкурентске борбе између разних облика финансијских институција повезаних деловањем тржишта капитала. Поверење у тржиште и његове саморегулишуће механизме, који сами од себе делујући на тржишту, добију најбоље тржишно решење, је кључни фактор успеха сваког финансијског тржишта. Инвеститори имају користи од нормалног функционисања тржишног окружења, нарочито од смањења цена, повећања инвестиционих могућности, истраживања и иновација. Дерегулацијом финансијских тржишта уклањањена је државна регулатива и државна контрола, којом је била онемогућена легализација токова тзв. „врућег, прљавог, контаминираног и отровног” новца у финансијски систем земље. Процес дерегулације је сем политичке воље, добио и идеолошку доктринарну основу, коју је уобличио монетариста нобеловац Милтон Фридман (Milton Fridman). Та идеологија је добила и међународну верификацију Вашингтонским консенсусом 1988. иза којег су стали министарство финасија САД, трезор и ФЕД. /15./

Нова идеологија је прихваћена од резвијених држава, стим што је преко ММФ и светске банке наметана осталим државама у свету, корисницима зајмова. Идеологија неолиберализма се сводила на потпуну дерегулацију привреде, искњучење државе и државног надзора у привредној делатности, ослобођење тржишта од норми до потпуне слободе деловања, подстицања предузетништва и приватне иницијативе и

29

свеопшта целокупна приватизација до укидања државне својине, да би на крају укинули и државу.

/15./ Funnel, B. “Debt is capitalism’s dirty little secret,” Financial Times, 30/06/2009.

Та економика неолиберализма је била кредо реганомике у САД и тачеризма у Енглеској. Приватизоване су привредне гране које су биле традиционално у државном власништву, као пошта и жељезница, па и неке делатности које припадају само држави и требали би бити у искључиво државној ингеренцији као затвори. Шеф ФЕД Гриспен полази од предпоставке, да приватна финасијска институција најбоље зна да управља ризицима и да регулаторне баријере и препреке само сметају капиталу. Такође је уклоњена разлика између инвестиционих и комерцијалних банака. Те мере су омогућиле највећи успон 1997. нових инструмената финасијских деривата на тржишту капитала, и оне су створиле услове за енормни пораст инфлаторног балона.

8/ 3 – Последице дерегулације

Каква је последица дерегулације финасијског тржишта, може се видети на следећем примеру. Према извештају ДТЦЦ (Depository Trust & Clearing Corporation) за 2007. промет финасијских деривата је износио више од један квадрилион долара. Ради поређења светски БДП је око 60 трилиона долара гошње. Пракса је показала као дубоко погрешан тај пут који је омагућио настајање финасијске кризе у тако великом обиму па је 22.01. 2010. председник Обама и Пол Вокер шеф ФЕД обзнанили мере у вези регулације пословања банака, што је уствари ,,враћање на старо”, поновно раздвајање комерцијлних и псловних банака са новином да се ограничи величина банака, да неби биле ,,велике да не могу пропасти”. Способнима су се сматрали они који успевају да победе у тржишној утакмици, који су на тржишту немилосрдни, практични, одлучни и смели, те да остварују што већи профит за што краће време. Способни и њихове компаније укидају и државу јер су изнад државе. Позната револуционарна реторика светске револуције, стим да је матрица иста, али светско тржиште и транснационалне компаније су постале средство, уместо револуционисаних маса и међунароног пролетаријата, за остварење циља.

Са оваквом дерегулацијом финансијског сектора, појавиле су се нове финансијске институције у виду, небанкарских финансијских посредника који су ушли у банкарско тржиште, и тиме почели да обављају послове који су пре тога били везани само за банке. На тај начин, дошло је до повећања конкуренције системског ризика. Са друге стране, банке су почеле да предузимају операције на тржишту капитала. Током актуелних процеса економске глобализације и транзиције у бившим социјиалистичким земљама, од деведесетих година прошлог века, савремена

30

финансијска тржишта постала је врло динамична. Овакво лукративно одређење, финансијских тржишта је изменило своје облике и добило друге карактеристике. Једна од најзначајнијих карактеристика нових облика регулисања финансијских тржишта су дерегулациони токови савремних финансијских тржишта, који су омогућили куповину и власништво над значајним привредним ресурсима транзиционих земаља за виртуелна средства, како је то показала ова криза.

9 ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИ И ГЛОБАЛИСТИ

9/ 1 – Идеолошка матрица

У савременом свету можемо да уочимо невероватну сличност и исту идеолошку матрицу између интернационалиста = комуниста и глобалиста = либерала. Ради се о лицу и наличју исте матрице, идеолошким двојницима у оба случаја. Да би објаснили њихове заједничке идеолошке корене који сежу до француске револуције, потребно је објаснити јакобинизам као покрет унутар ње. Израз јакобинизам, значи политички оштар, принудан начин вођења политике. /5./

Циљ такве политике у реалности, је потреба преображаја људи у исту врсту, да сви треба да буди исти. То је био идеал француске револуције са јакобинцима, а после руске револуције са Лењином и Троцким. Њихову идеју је својевремено формулисао Лав Троцки ,,не треба нам Русија, већ светска револуција”. Троцкисти су на совјетску Русију гледали као на базу, полазиште за успостављање контроле над целим светом.Дакле њима је победа револуције у Русији била само ,,база” за светску револуцију. И кинеска револуција није била имуна на ,,једнакост свих”, коју је проповедала и проводила у културној револуцији. Ова филозофска и идеолошка матрица има своје следбенике, али сада не на револуционарном, већ на економском плану. То је концепт неолиберализма који свету натура тржишни либерални фундаментализам, са предпоставком да слободно тржиште, као саморегулишући систем, снагом своје ,,невидљиве руке” ефикасно расподељује ресурсе и осигурава народима света стабилност, мир и благостање. Ова групација, која је наследник троцкизма је ,,глобалистичка” струја у политици САД. Потребно је истаћи да присталице те струје исте ,,идеолошке” матрице постоје у Демократској и у Републиканској странци САД. Речит пример подељености, био је видљив код гласања за антикризни план Хенка Полсона 2009. године који је предложила републиканска администрација председника Буша. У почетку су тај план у Конгресу рушили управо републиканци. Уочљивији је распоред и подела по структури из које потичу и за коју групацију раде и лобирају. Глобалисти су углавном представници финансијске елите, док суверенисти потичу из редова оружаних снага, обавештајних служби и војноиндустријског комплекса. У последње време дошло је до отворене конфронтације тих двају кланова, што је било уочљиво код изгласавања економских мера и закона о здравственом осигурању у конгресу САД, где су биле поделе унутар странака.

31

Огромни финасијски капитал је омогућио да се на светском нивоу створе облици групног организовања, од интересних група, држава и над-држава до међународних организација и транснационалних корпорација, те међународних покрета, невладиних организација. Те организације су метастазирале и у ширину и у дубину, појединих држава, обухватајући својим утицајима животе појединаца и традиционалних заједница неупоредиво више него и најтоталитарнија „класична” држава, тако да се десио чудновато апсурдан процес.

/5./Политичка енциклопедија Савремена администрација, Београд 1975.

Кроз рециклиране обрасце раног, индивидуалистичког либерализма који се рекламирао да је деидеологизован, пре свега економске, колективне интересне групе, подупрте од стране државе са империјалним амбицијама, покушале су да изврше двоструко дејство. Прво дејство се огледало у покушајима растакања или „минимизрања” свих традиционалних и многих облика организовања зајединца, породице, верских заједница, нација–држава, осим оних које им непосредно служе, чинећи то уз помоћ индивидуалистичког „уситњавања”, тј. стварања антагонизама идеолошким и практичним фаворизовањем „појединца”, и његове наводне еманципацијске „добити” уколико окрене леђа заједницама у којима егзистира. Друго дејство представљало је наметање тј. обједињавање кроз сферу економских делатности, под теоријском основом старих, првобитних теоријских поставки либерализма, које је имало, у позадини, и политичке и идеолошке и културне „извођаче пројекта”.

9/ 2 - Либерализам

Нарочито су актуелизоване премисе учења раног либерализма филозофа Давида Хјума, Адама Смита, о егоизму као покретачу прогреса, где себични интереси под спољашим околностима, пре свега слободног тржишта и институционалних и правних установа, који их „неминовно” терају да се понашају рационално. Таква понашања спонатно воде до личног и друштвеног развоја којим се преовладавају сви нивои кризе модерног доба. Неолиберални идеолошки пројект узео је за ту филозофију за своју одскочну даску. /16./

Филозофска и историјска истина је, наравно, знатно другачија. Заправо је и првобитни либерализам, себичне пориве, тј. „ вишак похлепе” појединаца „претварао” у друштвени развој пре свега њиховим „извозом”, то јест пљачкашком акумулацијом капитала, од времена великих географских открића, све до времена краја стварања колонијалних империја и његовим потоњим инвестирањем у епицентре индустријског друштва, и све то уз помоћ спреге ондашњих државних институција и приватних компанија.

Овде посматрамао либерализам као резиме западне цивилизације и да би адекватно разумели суштину либерализма, морамо схватити да није случајно у историји политичких и економских идеологија то основни процес западне

32

цивилизације. Либерализам није само део историје ове цивилизације, али је у глобалу њен врхунски израз, њен резултат.

/16./ Richard Caplan, John Feffer (eds.): Europa’s New Nationalism, Oxford: Oxford University Press, 1996.

Либерализам као политичку и економску филозофију и идеологију, оличавају главне силе савременог света са следећим основним карактеристикама :

- Веровање у неприкосновеност приватне својине; - Усвајање једнаких могућности за све, као моралног закона друштва; - Поверење у ,,друштвени уговор" свих друштвених институција, укључујући и државне; - Укидање верске и класне власти које имају ,,монопол над истином"; - Подела власти и стварање система контроле, над свим органима власти; - Стварање ,,цивилног друштва", без социјалних класа, нација, религија, и традиционалних држава; - Тржишни односи имају примат над свим другим облицима политике са приматом тезе ,,економија је судбина"; - Историјски пут западних народа и земаља има универзални модел развоја и напретка у свету, који се треба наметнути као узор. /17. /

Ови принципи су основа историјског либерализма, од Лока, Мила и Канта, а касније развијен од неолибералне школе двадесетог века коју чине Фридрих фон Хајек и Карл Поппер. Они су ове идеје применити на анализу економских активности и поставили темељ политичке економије либерализма. Неолиберални концепт се базирао на раслојавању, манипулацијама, шпекулацијама, монополима и сировинском и финасијском пљачкању народа и неразвијених држава а све то под будним оком сирове војне силе. Историјска је истина, да то није постигнуто, правним нормама и слободном тржишном утакмицом, те није то настало ни као резултат индивидуалних интеракција. Тим пре се себични, похлепни пориви оправдани индивидуалистичким либерализмом за „економски позитивне” не могу поимати на основу идеолошких премиса у свету где су облици финансијског и економског удруживања створили хијерархијске структуре глобалних домета, јаче и развијеније од многих класичних држава.

9/ 3 - Глобализам

Прокламовање слободног тржишта, са једнаким тржишним условима за све учеснике, је далеко од стварности. На листи највећих светских трговинских сила с најоштријим протекционистичким мерама, је Европска унија која се налази на првом

33

месту, а у стопу је прате САД, Канада и Јапан. Ове земље су увеле најоштрије трговинске баријере против производа, две индустријске гране пресудне за опстанак сиромашних земаља, пољопривреда и текстилне индустрије. Треба посебно истаћи да преко контроле коју имају над Светском банком и ММФ-ом, богате земље практично присиљавају сиромашне да отворе своја тржишта

/17. / Александар Дугин, Geopolitika postmoderne, „Nikola Pašić“, Beograd 2009.

за своју робу. Притом, оне себе представљају као заговорнике слободне трговине, иако једино имају на уму заштиту сопствених интереса и индустрија. Оне сиромашне земље које узимају зајмове од ММФ-а и Светске банке, приморане су да смањују царинске стопе и укидају новчану помоћ својим произвођачима уколико желе да добију кредите од ове две институције. Слободна трговина за развијене земље значи приступ на страна тржишта и то без ограничења, без препрека за извоз њихове робе и без препрека за набављање стране робе преко потребне за њихове привреде, у првом реду сировина и коришћења јефтине радне снаге. Ове су структуре, како генеза светске финасијске кризе показује, под класично либералним изговорима заправо учиниле и проузроковале, све супротно од онога што пропагирају основни постулати либералног креда. Јасан је наведени пример, ,,Ја сам видео да многе земље не раде оно што је у њиховом интересу, али је чињеница да раде оно што је у интересу Сједињених Америчких Држава”, рекао је он, ,,ми смо им дајемо новац," питам, ,,да ли сте мислили међународну помоћ", "Не, ми новац дајемо менаџерима и купујемо њихове лидере”. /18. /

Правни и институционални оквир државе и државне, као и међудржавне и међународне регулативе и слободни тржишни амбијент, не само да није усмерио економске актере да се понашају „рационално” и реално, већ је послужио као рационализација, оправдање страстима похлепе које су набујале на глобалном плану. Након што је пренадувана „финансијска реалност”, а пошто је глобализација заокружила економију у један у великој мери тесно повезан, светски систем па више није, као до тада, било довољно простора за пребацивање грабежи, на друге. Нити је било довољно реалних средстава и новца у сопственој држави, да се одржи степен прогреса који их задовољава, јер су опљачкали и сопствени народ.

Док нису опљачкали сопствени народ, омогућавају ћи му од остварује ,,амерички сан” опраштане су државној и финасијској елити егоистичке страсти су се понајвише распомамиле у домену финансијског пословања, узрокујући на дужи рок унутрашње, системско урушавање на теоријском плану „идеалног” слободног тржишта. Након најновијих догађања, који су довели до урушавања ,,либералног система” видљива је историјска потрошеност свих модерних идеологема, тј. њихово лицемерно вађење из нафталина и употребљавање, историски ,,анатемисаних” модела сваким даном постаје све очигледнија.

34

Преобликовање и урушавање економске и финасијске стварности далеко је одмакло од теоријских концепција упорно пласираних од стране авангардних заступника либералног концепта и свемогућег слободног тржишта.

/18. /Интервју Пол Крег Робертс је помоћник министра финансија у администрацији Роналда Реагана

Зато нам враћање, тих истих либералних теоретичара на неке појединачне раније моделе, и теоријске концепте а ради објашњења и налажења решења за постојеће проблеме у економији, јасно показује некомпетентност, тих до јуче, негатора тих истих модела. Сведоци смо да враћање и објашњење данашње ситуације са моделима Маркса, Кејнза, и других пре свега сведочи о неадекватности, неинветивности и некомпетентности савремене мисли и праксе, либералних економских мислиоца. Динамика стварности је отишла далеко испред либералних теорија које су својевремено покушале да објасне и преобликују стварност са увек поентирањем ,,слободног тржишног механизма” које налази решење за све проблеме. Данас су ове парадигме, стварно превазиђене, теоретски неутемељене и углавном представљају нешто што закриљује хоризонте нових увида и решења.

Џерард Селенте професор на Роквелу кратко је окарактерисао до сада неприкосновене и престижне ,,Погледајте само сву ту багру на Wall Streetu, или оно, што излази из универзитета као Yale и Harvard. Они још никада у свом животу нису запрљали руке. Немају појма шта значи живот”./19. /

10. УЗРОЦИ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ

10/ 1. Теорија монопола и непотпуне конкуренције

Велика економска криза је уздрмала постојећа економска учења која су у основи полазила од услова потпуне конкуренције и слободног тржишта. Ствара се теорија монопола и непотпуне конкуренције. Међутим, аутори монопола и непотпуне конкуренције, ће мо поменути само двоје: Џоан Робинсон (Joan Robinson) и Пјеро Срафа ( Piero Sraffa), који се сматрају и утемељивачима неорикардијанске школе и они монополе анализирају искључиво са становишта процеса размене и њихову појаву своде на несавршеност тржишта. Они не увиђају да ,,невидљива рука” тржишта Адама Смита, преко економског либерализма и технолошког развоја представљају цивилизацијски ,,spiritus movens” историјске нужности настајања монопола и непотпуне конкуренције као појавног облика унутрашње логике развоја таквог начина производње. Ту нужност увиђа Џон Мајнард Кејнс ,,John Maunard Keunes”. Он каже: „Док би се, према томе, проширења функција владе која собом доноси задатак усклађивања

35

склоности ка потрошњи с подстреком за инвестирање чинили публицисти деветнаестог века или савременом америчком финансијеру као страховита повреда индивидуализма, ја га, напротив, браним и као једино могуће средство да се избегне уништење постојећих привредних облика у њиховој целини и као услов успешног деловања иницијативе појединаца”./20. /

/19. / Gerald Celente on “The Lew Rockwell Show” http://www.911review.com/articles//20./Џон Мајнард Кејнс ,,John Maunard Keunes”. Општа теорија запослености, камате и новца The General Theory of Employment,Interesany and Money.

Држава мора добити квалитативно нову, усмеравајућу улогу у националној привреди. Она постаје активан чинилац у покретању и одржавању репродукционих процеса. Економски либерализам и либерална држава прерастају у државни интервенционизам и државни капитализам. Анализом раздобља између 1923. и 1929. године, периода пред Велику економску кризу, Кејнс је дошао до закључка да у међусобном утицају између склоности ка потрошњи и подстицаја за инвестиције долази до непотпуног коришћења акумулације и опадајућег обима спонтаног инвестирања. Пошто склоност кa потрошњи не може значајно да се измени, зачарани круг може да се превазиђе само државном интервенцијом, а јавни издаци да допуне недовољан обим приватног инвестирања и тиме обезбеде привређивање на нивоу пуног коришћења производних капацитета. Све ово је утицало да председник Рузвелт у оквиру тзв. политике „Њу дила” иницира доношење бројних закона у Конгресу, са превентивном и контролном функцијом. Реч је чувеним законима: Закон о банкама и Закон о хартијама од вредности 1933. и Закон о трговини хартијама од вредности 1934. Сви наведени закони су укинути у периоду дерегулације до 2000 године.

10/ 2. Дерегулација доводи до слободе

Прави узрок Велике финасијске кризе која је почела у 2008 је окренут наопачке у финансијски систем, унутар система мотивације и одговорности. Тај разлог ће несумњиво довести до финанасијских турбуленција и у будућности ако се не промени однос у финансијској процедури у будућности. Током протеклих 30 година, најпоузданији начин зараде новаца на берзи је, да се преузме ризик, да се коцка са позајмљеним туђим средствима, без икакве личне и материјалне одговорности. Криза у свом досадашњем трајању није променила овај образац. Све се своди на једну од две могуће ствари, или имам среће да добијем, или немам среће, па сам изгубио новац других, али сам остао са својим сопственим, без икаве личне штете. У свим другим односима постоји систем одговорности. Ако неком дате нешто, тада сте поверилац, зајмодавац а лице које је ту ствар примило је дужник, зајмопримац. Одговорност дужника је веома прецизно одређена како у европском континенталном праву, тако и у англосаксонском праву. Дужник са повереном ствари а то је и новац, дужан је са посебном пажњом да поступа и брине о њој и његова

36

одговорност иде чак до евентуалног умишљаја, а то је, да је могао предпоставити, да ће се штетан догађај десити. Након дерегулације, остављена је слобода, уствари могућност да дужник пријемом новца, без икакве одговорности, према повериоцу, а и фирми за коју ради као дилер на берзи, да поступа, према правилима ,,хазардерског коцкања”. Ако има среће, добро је ако нема среће, држава ће надокнадити, јер је толико ,,велики” да не може држава дозволити да пропадне. Сада су банке практично охрабрене да могу непромишљено и даље преузимати ризик. Колико је неекономски поступано, након дерегулације може се видети у поступању са камата. Познато је да је камата ,,цена која се плаћа на позајмљени капитал”. /5./

Да би одржали и потстакли потрошњу у САД су од 2002. године почели са серијом снижавања каматних стопа, па су каматне стопе чак 17 пута смањивање. На крају су доведене готово до нуле. Снижавање каматних стопа значило је појављивање јевтиних кредита. Тако је почео да се надувава нови финасијски балон. Финансијска комбинаторика је такође кренула и у другом правцу. Појављују се разне вредносне хартије, које се данас називају необичним и нејасним именом деривати. Они су се умножавале, плодиле, расле су акције, разни фјучерси, форварди, свопови, варанти, па се појавило много врста папира под разним називима. То је велико тржиште прихватало, али је почело да се надувава, новим дериватима и виртуелним профитима није било краја. Исто је тако је било и са тржиштем некретнина. Цене су расле, кредити се узимали по више пута на исту некретнину. Ценама некретнина није било краја, оне су скакале, са основним уврењен да ,,тржиште некретнина не може пропасти”. Познато је да станоградња подстиче низ привредних грана. Изградњом куће или стана, своје производе пласира, идустрија грађевинског материјала и пратећа индустрија, цигле и црепа, цеманта, дрвна, каблова, водоводних инсталација,стакла, метала и др. Куповином куће или стана, продају се производи беле технике, намештаја, електронике и низ других које прате опремање куће или стана. Зато је грађевинарство замајац и велики покретач индустријског развоја. То је био покушај да се грађевинарство фокусира као привредна грана која ће покренути развој и решити све нарасле привредне проблема.

10/ 3. Хипотекарни кредити

Да би покренули посусталу пивреду САД, помоћу финансијских трансакција а нарочито јевтиним кредитима, гувернер ФЕДа Ален Гриспен је ,,креирао” хипотекарне кредите. Хипотекарни кредити су одобравани без икавих озбиљних провера о могућности дужника да кредит врати, као ни озбиљне процене вредности некретнине на коју се уписује хипотека, која ће се реализовати у случаја да дужник не врати кредит. Кредити су додељивани, дугови становништва и привреде су се увећавали а штамприја ФЕДа је радила, јер је све више долара морало да се убацује у систем. Ален

37

Гриспен је је покушао да спечи колапс, снижавањем камата на узете кредите, што је уствари резултирало повећањем задужености грађана. У исто време вероватно координираним потезом су брокери на тржишту некретнина отпочели, смишљено, енормно повећавање цена, што резултирало повећањем цена из недеље у недељу.

/5./ Политичка енциклопедија Савремена администрација 1975 Београд

То координирано деловање довело је до тога да од 2002 па до 2005 године се градило по 2 милиона кућа и станова годишње. Јевтини кредити од 2000 године толико су повећали цену некретнина да су сви релевантни фактори мислили, да су превазишли и решили питање кризе, захваљујући ,,прегрејаном тржишту некретнина”. Тржиште некретнина се стално захуктавало, цене станова и кућа су расле, грађани су узимали нове кредите, на бази хипотека које су непрестано расле, вишак новца је одлазио у потрошњу, кућних потреба, аутомобила, луксузне робе, провода. Трајао је ,,амерички сан”, било је право благостање у друштву.

После пет година,,сна” 2006. је наступило засићење тржишта. Продаја некретнина је стала. Почео је стрмоглави пад. Велики број кућа и станова није могао да се прода , јер велика хиперпродукција је довела до велике понуде. Велику понуду није могла да прати опадајућа тражња. Услед велике понуде дошло је до пада цена некретнина.

Током лета 2007. појавили су се јасни знаци кризе. Велики број дужника више није могао измиривати ни обавезе по каматама. Тржиште некретнина је у озбиљном паду и механизам на коме модел почива почео је да се распада. Хипотекарни кредити су раније, кроз процес сложене банкарске технике, претворени у огроман број вредносних папира који су продајом расејани кроз светски финансијски систем. Планирана дисперзија ризика претворила се у финансијску контаминацију широких размера, па се ти финасијски деривати у Немакој називау ,,отровни папири”. Огроман број финансијских кућа је инвестирао у ове папире и сада је суочен са драстичним падом њихове вредности и огромним губицима. При томе, добар део ових инвестиција финансиран је позајмљеним новцем.

10/ 4. Ризични пласмани

Хипотекарни кредити нису једини проблем великог глобалног финасијског тржишта. Финансијски сектор је пун ризичних пласмана, па се са страхом чека са ког ће дела тржишта стићи нови шок нпр. од кредитних картица, кредита за пословне зграде итд. Сви крију своје потенцијалне губитке, па у атмосфери општег неповерења, нико не жели да новац позајми другом. Оно мало слободних средстава се усмерава у „реалне” вредности злато,

38

сировине и енергенте, или у државне вредносне папире, као последње сигурно уточиште.

Ликвидног новца је све мање и централне банке, ФЕД понајвише, убацују стотине милијарди у финасијски систем како би се одржала ликвидност и спречио ланац пропадања великих финансијских кућа. Агресивно се смањују каматне стопе и води опасна политика јефтиног новца која обара вредност долару. У помоћ је прискочила и влада САД, па су порези смањени како би грађанима остало више новца за трошење. У паници која прераста у хистерију, дневно се крше сва правила одговорне економске политике.

Како је привреда у рецесији, штампање јефтиног новца је ветар у једра инфлације. Берзанска роба, попут сировина, обојених метала и енергената, наставља свој динамичан раст који је помогнут огромном тражњом новоиндустријализованих држава. Скупа нафта омогућава да и производња биогорива буде економична. Велике површине се користе за производњу сировина за биогориво, што смањује површине намењене производњи хране, чије цене вртоглаво расту. Истовремено, како долар убрзано губи вредност, цене берзанске робе која се котира у доларима расте још више, да би се компензовали валутни губици. Свет се налази на прагу новог инфлаторног доба, ако тај праг већ није и пређен.

Све је ово утицало на пад тражње који је смањио промет некретнина, којима је цена падала, а то је довело до пораста каматних стопа. Инвеститори, који су градили на кредит, као и грађани нису могли да отплаћују рате кредита, почели су да масовно враћају куће и станове банкама или су банке по основу хипотеке узимали куће и станове. Банке су уместо позајмљеног новца, добијале кредите. Банке су постале неликвидне. Требао им је новац за исплату клијената, па да би га имале, почеле су да распродају, враћене некретнине. Понуда је још повећана, а код ионако слабе тражње, повећана понуда је довела до још већег пада цена некретнина. Пад цена некретнина, је повећао каматну стопу и довео до краха тржишта некретнина. Пад је окончан крахом 09.08.2007. када је обајављен банкрот хипотекарног тржишта. Како пише Financial Times укупан дуг на тржишту кредита у САД био је крајем марта 2009. године 53 хиљаде милијарди долара, односно био је 3,5 пута већи од бруто домаћег производа Одлагање признања неспорне чињенице, краха система, настављено је финансијским трансакцијама. Да би указали на то, треба обратити пажњу на следеће. Посматрајући мере које су америчке власти покушавале да употребе ,,против” доласка кризе, постоји једна веома важна карактеристика. Сва средства која су улагана узимана су из буџета, и повећавала су буџетски дефицит уз помоћ кредитних институција, односно поверилаца. Буџетски дефицит САД је био 1998. године 2

39

трилиона долара, а 2009. је 14 трилиона долара. То значи да је, за 11 година је буџетски дефицит повећан за седам пута. То је јасна тенденција државе да спречи стечај пре свега финансијских гиганата са милијардама долара дуга и да прикрије стечај милиона малих дужника.Да ли је грешка је спасвање банкара, а не бизнисмена, и породица које су купиле кућу са хипотеком, време ће показати. Породица је остала без куће, а бизнисмен, без свог посла. Код овакве законске одлуке конгреса и владе треба имати у виду, озакоњену, дакле легалну праксу ,,лобирања”, путем личности или група ,,кокуса”, којима се легално даје новац. То је уствари легализовано ,,подмићивање”, за које велике банке и корпорације имају средства, док појединачни купци кућа им нису конкуренти. Време ће показати дали ће финансијери моћи да унапреде своје пословање у толикој мери да покрију губитке, или ће то бити отпис на буџетском трошку. Бизнисмен је изгубио посао, као и породице куће, али сада неће моћи, као порески обвезници, путем пореза да пуне буџет. Очит је циљ оваквих мера спашавање постојећег финансијског система и тржиште капитала, као и финансиске олигархије, али само на контролисани начин, да остане основа њихове моћи, нетакнути кредитни систем. У контролисаним режиму, стечаја индустријских дивова и држава добија неку контролу, јер уложена средства постају државна имовина, док је индустријска производња потпуно елиминисана из оваквок ,,оздрављења”, привредне ситуације. Економски модел због кога се сада све системски руши, настао је као одговор на велику нафтну и економску кризу 70-их година прошлог века. Била је то криза вишка капитала. Још су класици политичке економије писали, да се капитал увећава брже него што стиже накнада за рад. Услед тога настају проблеми везани за недостатак тражње. У класичном капитализму то се решава на рачун криза хиперпродукције.

Негде 70 их година XX века оба начина су већ била потрошена. Светска ситуација је, међутим, захтевала од САД да иду даље путем научно технолошког напретка. Да није било тако, да не би изгубили хладни рат са СССРом, Картерова администрација и тадашњи први човек ФЕДа, Пол Вокер одлучили су се за домишљату варијанту, први пут у историји капитализма они су почели да стимулишу укупну тражњу, помоћу емисије новца и финансијски трансакција. Захваљујући повећаној тражњи САД су направиле још један успех у спирали научнотехнолошког напретка. Постигли су и многе изврсне резултате. Али тај успон је постигнут трошењем ресурса који су били предвиђени за обезбеђивање будућег раста. Тако је земља потрошила ресурсе намењене будућим нараштајима. Сједињене Државе су почеле да гомилају дугове. То је савршено јасно, јер привреда расте брзином од два до три, највише четири

40

посто годишње, а дугови расту брзином од осам до десет посто годишње.

Неспорно је да су, стимулишући тражњу потрошача, САД изградили државу која има невероватно висок животни стандард. Одрасле су целе генерације људи који не знају шта је сиромаштво. Медутим, не може се вечито живети на дугу. Дугови су премашили су обим целокупне националне привреде износе више од 14.000 милијарди долара, или 14 трилиона долара. Дошло време да се потрошено плати, да тим моделом се не може више. ,,Стигао нам је рачун за погрешан избор, који смо направили на почетку овог века, када смо се определили да нам финансије постану главна индустрија, уместо елктронских и других иновацаја, кад су најбољи и најталентованији умови отишли да раде на Волстриту, уместо у науци, медицини и инжењерингу” наводе Стивен Коен и Бредфорд Делонг. /21. /

/21 /dr Стивен Коен и dr Бедфорд Делонг Universitet Berkli ,,Крај утицаја: шта се догађа кад друге земље имају паре” Политика 12.02.2010.

Негативнoj динимици система, код ове економске анализе треба ценити сигурно да је додатно оптерећење економије САД, вођење два рата у Ираку и Авганистану, као и издржавање војних база у 130 земаља света, где су ,,витални национални интереси САД ”.

11. ХРОНОЛОГИЈА ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ

11/ 1. Крах хипотекарног тржишта

Пролог ове финасијске кризе се одиграо средином 2000 године банкротом енергетске компаније ,,Енрон”а што је изазвало губитак око 11 милијарди долара. Након конгресне истраге ,,установљено” је да да се све то десило због књиговодствене грешке? Основа садашње кризе финансијских тржишта налази се у дерегулисаним условима, који нису обезбеђивали сигурност поврата датих кредита, и под којима су давани зајмови и превеликим дуговима који су настали неповољним кредитирањем. Наравно, криза некретнина не обухвата само банке. Велике губитке имају грађевинарство и инвеститори. Надмоћни статус прве економије света САД, почео је да се љуља у лето 2007. године, када је на Волстриту објављен крах америчког хипотекарног тржишта. Играјући на предпоставци да вредност кућа у Америци никада не пада, банкари САД почетком миленијума, наставили и развили систем високоризичних кредита, познатијих као хипотеке, на некретнинама које инвеститорима доносе значајне профите, под условом да дужник једног дана отплати кредит.

41

Основна карактеристика таквих хипотека јесте да се стамбени кредит нуди и одобрава без велике провере имовинског стања тражиоца. Привучени ниским почетним каматама на хипотекарним кредитима, американци нижих платежних могућности, почетком миленијума су са невиђеном лакоћом долазили до кредита за куповину кућа системом „кључ у руке”. Узимајући кредите, поносни кућевласници обично нису обраћали пажњу на ситна слова у кредитним уговорима, а управо тамо, у једва приметним клаузулама, постављена су услови, који су довели до данашњег глобалног финансијског потреса. Да би се осигурале од губитака, хипотекарне банке су корисницима кредита у случају нередовног подмиривања рата, уговарали експоненцијално увећавање камата. Са друге стране, банке, зајмодавци, су кренули да хипотекарне кредите препакују у комплексне финансијске аранжмане и препродају их заинтересованим инвеститорима широм света. Мноштво централних банака широм света дуго није имало готово никакав увид у правила купопродаје ових кредита. До данас нико поуздано не зна колико је таквог новца „увезано” у пропалу шему ризичних хипотекарних кредита из САД. Експерти спомињу вредност хиљаде милијарди америчких долара, које називави ,,хипотекарни долари, контаминирани, отровни новац”, и сл. Такође, нико још поуздано не зна колико је комерцијалних банака, завода и шпекулативних фондова широм света, купујући такве финасијске деривате улагало у одржање урушеног ,,америчког сна” наносећи непроцењиву штету сопственој кући. Генерално, велики проблем произилази из огромних задужења и стамбених кредита које су амерички грађани узимали после 2000 године, где задужења грађана прелазе 3 билијарде долара у односу на деведесете, што је, и за садашње економске стандарде, огромна цифра. Почетак кризе се везује за септембар 2008. године отварањем стечаја над банком која је по капиталу била трећа у свету, Лиман брадерс ,,Lehman Brothers” што се показало ускоро да није изолован догађај. Ово је била карика у следу финасијских катастрофа. Банка Лиман брадерс је била само окидач. Само у једном дану највећа светска осигуравајућа компанија AIG изгубила 70 % вредности. Америчка банка ,,Bank of America” у трансакцији од 50 милијарди долара спасава највећег америчког брокера Мерил линч ,,Merrill Lynch”. Америча влада својим средствима национализује Фани меј „Fannie Mae" и Фреди мек „Freddie Mac" које су основане за време Велике депресије, ради обезбеђења хипотекарног тржишта а у време дерегулације су приватизоване. Они су обухватали у време национализације 30% америчког хипотекарног тржишта у вредности 12 билиона долара.

11/ 2. Глобално ширење кризе

2006. је објављено 617.660 банкротстава у САД, 2007. је објављено 822.590 банкротстава у САД, 2008. је у САД због хипотека одузето 860.000 кућа, док је тај број порастао до 4.5 милиона до краја 2009. а могућност одузимања је око 7.63 милиона, такође 31 милион грађана САД није у могућности да враћа кредите.

42

2007 Француска банка БНП Парибас суспендовала рад три инвестициона фонда због недостатка средстава. 2007 у Британији банка Норден рок тражили помоћ од Банке Енглеске, после пет месеци је национализована, 2007 влада САД дала банкарском систему 815 милијарди долара помоћи,

2008 централна банка Русије је признала проблем ликвидности и указује на пораст каматних стопа, 2008 УС инвестициона банка ЈП Морган Чејс спасава банку Стернс, 2008 15 септембра Лиман брадерс поднео захтев за стечај 2008 ММФ упозорава на обим кредитне кризе, 2008 7 Октобар хипотекарне дивове Фани Меј и Фреди Мек, спашава америчка , да би се избегао колапс целог тржишта некретнина, 2008 америчка Банка купила Мерил Линч, 2008 гиганта осигурања АИГ добио зајам од 85 милијарди долара, 2008 у Москви прекинут рад Берзе, на неодређено време у вези са захтевом Савезне службе за финансијска тржишта (ФСФМ), као и додели 950 милијарди рубаља подршке финансијском систему, 2008 влада САД дала банкарском систему 790 милијарди долара помоћи, 2008 у октобру чланице ЕУЕ предузимају кораке да спасе банкарски систем,

2008 у новембру, на самиту у Вашингтону земље Г 20 заједно дају ,,обећање за превазилажење кризе и да се пооштри финасијска регулатива,

2007. у САД је банкротирало 3 банке, 2008 у САД је банкротирало 25 банака, а 2009 у САД је банкротирало 135 банака. 2008 банкама је САД дато 805 милијарди долара ради санирања, 2009 банкама је САД дато 795 милијарди долара радо санирања, 500.000 месечно американаца губе радно место, 2009 400 милијарди долара ММФ дали Русија,Бразил и Кина, 2009 године остале земље Г 20 даће ММФ 1.1 билион долара, 2009 извоз Кине опао за 26.4% а увоз за 25.5%, 2009 Немачка подржала банке са 600 милијарди еура, 2009 Концерн Арнкор банкротирао због дуга од 437 милиона евра, 2009 Енглеска банке отпустиле 140.000 радника, 2009 пораст банкротства у Холадији 50% у Данској 34% и Ирској 33%, 2009 у Русији банкарски систем изгубио 7 милијарди долара, 2009 у Словенији пад БДП за 2.7% и незапослености 6.2%, 2009 Комисија ЕУ дала сагласност влади Немачке на национализацију Хипо некретнине, водеће хипотекарне фирме у Немачкој, 2009 губитак Хипо Алпе Адриа банке, износи 40 милијарди евра, 2009 Холандско осигурање ИНГ има губитак од 793 милиона еура, 2009 ЕРБАС смањио испорују авиона, због смањења поруџбина, 2008 губитак јапанског Хитачија 8.2 милијарди долара,

43

2009 губитак јапанског Хитачија 10.29 милијарди долара, 2009 Ројал банка Шкотске претрпела губитак 36.3 милијарде долара, 2009 Кина и Јапан дали 38.4 милијарди долара, Јужна Кореја дала 19.2 милијарди долара, а земље АСЕАНА дале 12 милијарди долара у азијски антикризни фонд, 2009 МИТАЛ највећа корпорација челика у свету забележила губитак од 1.06 милијарди долара и пад продаје за 15.1 милијарду долара уз отпусштање 9.000 радника, 2009 кинеској нафтној компанији Синохем смањен приход за 35.3%, 2009 противкризне мере владе Кине износе 586 милијарди долара, 2009 Грузинске банке изгубиле 113.2 милона долара, 2009 Компанија ЛГ из Јужне Кореје смањена добит за 72%, 2009 Мајксофт опала продаја за 6%, у износу од 13,6 милијарди долара, 2009 за 6% смањен БДП Русије, 2009 у Великој Британији повећан буџетски дефицит у фискалној 2008-2009 години од 90 милијарди фунти, што представља 6,19% БДП, 2009 Швајцарски губитци банкарског сектора су 17,07 милијарди долара, уз отпуштање 9.000 запослених, 2009 губитак Сони Ериксона 879 милиона евра, 2009 у Турској повећан број незапослених за 1 милион и износи 15.5 %, 2009 Филипс објавио губитак од 228 милион евра, 2009 амерички алуминијски гигант АЛЦОА има губитак од 2 милијарде, 2009 дефицит буџета ,,банкрот” Исланда, 2009 Дубаи тражи одлагање исплате кварталног дуга од 60 милијарди $ 2009 32 милиона радника изгубило посао од почетка кризе,

2009 Белорусија добила кредит од ММФ од 2.46 милијарди долара, 2009 Мађарски дуг износи 80 милијарди долара, 2009 Мађарска добила кредит од ММФ од 25.6 милијарди долара, 2009 камате на мађарски дуг у 2009 години износе 8.6 милијарди долара, 2009 Румунски дуг 76 милијарди долара, 2009 Румунија добила кредит од ММФ од 30.2 милијарди долара, 2009 Украјина добила кредит 25 милијарди долара, 2009 Естонија добила кредит од 700 милиона евра, 2009 Босна и Херцеговина добила помоћ у износу од 1,2 мил. долара,

2009 Европска комисија констатовала пад БДП за 4% 2009 ЕУ смањила буџет за 2.3%

2009 Роберт Зелик председник међународне банке сматра да је источној Европи потребно 120 милијарди евра да среди свој банкарски систем, 2009 земљама средње и источне Европе рефинасиран дуг од 413 милијарди долара за текућу 2009. годину,

2009 дефицит буџета Шпаније преко 9.3%, 2009 јавни дуг Француске 2,14 трилиона долара,

44

2009 дуг Велике британије 1.2 трилиона долара, 2009 дуг Немачке 2.32 трилиона долара, 2009 дуг Пољске 190 милијарди долара, 2009 дуг Литваније 38 милијарди долара, 2009 дуг Летоније 28 милијарди долара, 2009 дуг Естоније 2.7 милијарди долара, 2009 Литванија, Летонија и Естонија добиле најнижи рејтиг због кризе, 2009 дефицит буџета Грчке 300 милијарди еура, 441 милијарда долара, 2009 банке Исланда дужне 5.7 милијарди долара штедишама, 2009 дуг Ирске 1.800 милијарди долара,

Југославија је пре распада октобра 1991 дуговала 21.4 милијарде долара, 2009 дуг Словеније 58 мијарди долара, 2009 дуг Хрватске 62.7 милијарди долара, 2009 дуг Босне и Херцеговине спољни 4.4 а унутрашњи 9 милијарди долара, 2009 дуг Македоније 29.4 милијарде долара, 2009 дуг Црне Горе 1.5 милијада долара, 2009 дуг Србије 27 милијарди долара,

За следеће земље исказаћемо дуг по становнику, Италија 7.608 евра, Португал 10.425 евра, Француска 13.416 евра, Аустрија 14.287 евра, Немачка 17.276 евра, Шпанија 19.435 евра, Холандија 26.823 евра, Ирска 34.192 евра, Велика Британија, 44.000 евра, САД 27.000 евра или 40.000 долара унутрашњи дуг, 203.000 евра или 299.000 долара за спољни дуг.

Према податцима за 2008. приказан је БНД за двадесет земаља света као и исказан и за ЕУ. - Свет 69.490.000 ▲ 3,8% - Европска унија 14.820.000 ▲ 1,0% Држава БНД милион $ %

1. САД 14.290.000 1,3% 2. Кина 7.800.000 9,8%

45

3. Јапан 4.348.000 0,4% 4. Индија 3.267.000 6,6% 5. Немачка 2.863.000 1,3% 6. Велика Британија 2.231.000 0,7% 7. Русија 2.225.000 5,6% 8. Француска 2.097.000 0,7% 9. Бразил 1.990.000 5,2% 10. Италија 1.821.000 0,7% 11. Мексико 1.559.000 1,4% 12. Шпанија 1.378.000 1,1% 13. Канада 1.307.000 0,6% 14. Јужна Кореја 1.278.000 2,5% 15. Индонезија 915.900 6,1% 16. Турска 906.500 1,5% 17. Иран 842.000 6,5% 18. Аустралија 800.500 2,2% 19. Тајван 738.800 1,9% 20. Холандија 670.200 1,8% /22./

/22./ хттпс: / / ууу.циа.гов/либрары/публицатионс/тхе-уорлд- фацтбоок/ранкордер/2001ранк.хтмл

12. КАПИТАЛИЗАМ, ПОДРЖАВЉЕЊЕ И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

12/ 1. Протестантски капитализам

У својој чувеној књизи ,,Протестантска етика и дух капитализма" (1905) Макс Вебер је први скренуо пажњу на низ основних разлика у култури између истока и Европе. Та основна разлика је у духу рационалности и систематичности. У ствари, он прави разлику између поимања природних наука, геометрије, астрономије и математике у поимању истих на различити начин од стране грка, вавилонаца, индуса и кинеза. Указује на експеримент и прагматичност грка и медитативни карактер источних народа. Такође прави разлику између, дубоке рационалне теорија права, засноване од стране Рима, и обиља правних кодова на истоку који нису ситематизовани. Као што се може видети из наведеног, дух рационалности, увелико негује хеленизам, док други народи Старог века то не чине. Макс Вебер не оправдава такав поглед, већ је његов рад је посвећен откривању духовне претпоставке, на само један изум Запада, капиталистички начина производње. Он полази од предпоставке, да трговина, банаке и коришћење најамног рада је постојало много пре четрнаестог века, како на Западу тако и Истоку. Увек и свуда су постојали људи са похлепом за стицање богатства. Ипак, капитализам као економски систем, настао управо на Западу. Поставља се питање: зашто? /23. /

46

Капитализам није само употреба најамног рада, али и рационалне организације производње. Одговор на ово питање може се тражити у рационалном односу према животу у оквиру религијског мистицизма католичке цркве. Она нуди рационалан однос према животу, не само у односу са Богом већ и економских односа у оквиру религије. Свако свој грех може откупити преко индулгенције, за опрост греха, помоћу новца или других вредних предмета. Истим методом се може обезбедити и бољи загробни живот. Међутим, и поред тако рационалне цркве, капиталистички начин производње под доминацијом католицизма, по мишљењу Вебера није могао да дође. Разлог за то је првенствено у ниској предузетничке активности, предузиманој од стране теолога посматран са верском незаинтерсованошћу. У већини економских активности, црква је била под утицајем великим професионалних удружења, која су била веома озбиљно ограничене веће производње, због чувања својег цеховског положаја. Тешко је рећи колико је та економска структура била производ католичког менталитета, али се ово сасвим уклапа у размишљања католичких теолога.

/23. / Макс Вебер PRIVREDA I DRUSTVO I-II, Prosveta Beograd 1976,

Реформација се често погрешно посматра као побуна буржоазије против свемоћи цркве. Међутим, како и Вебер примећује, у средњем веку на директан утицај цркве на људски живот био релативно једноставан, поготово што су проповеди биле на латинском језику, неразмљиве народу. Уместо тога, победа реформације доводи до повећања утицаја библијске догме на животе обичних верника. Проповеди су на народном језику, па је било јасно и разумљиво, из црквених обреда, да је вера једино средство спасења. Али, вера без мисли које се манифестују у животу. Сада, монах, који кроз молитву, даје перцепцију идеалног хришћанског живота у којем је главни задатак човека је његов рад на овом свету.

Протестантизам, као секта католицизма је, можда, прва религија, која посвећује рад. У том смислу, посебну улогу има доктрина Мартина Лутера који сматра да економски живот је само неопходна основа за верски живот. Ова идеја се још јасније, манифестовала у калвинизму. Према догми нове верске концепције, рад је по вољи од Бога и њему треба приступити са монашким аскетизмом. Стални и напоран рад има за циљ повећање добара и проширивање капитала и то је постало стална тема протестантских проповеди. Уз овакве проповеди, међутим, наводи се да уживање богатства није добродошло, као и уопште жеља за луксузним начином живота. Увек се истиче да чак и врло богати човек мора да буде једноставан и скроман. Монашки аскетизам је наметнут као световни аскетизам. Позивајући се на статистику, Вебер тврди да међу предузетницима и квалификованим радницима је знатно већи број код протестаната, него у другим популацијима других верских заједница. Своју хипотезу, Вебер такође илуструје историјски примерима, да колевка капитализма није Италија, која је имала богате

47

банке, већ су то Немачка, Британија и Сједињене Америчке Државе, где су доминантни протестанти.

Тако, рођење капитализама је уско повезано са радном етиком протестантизма. Али победнички капитализам је одбацио религиозне идеје, и онда је наставио своје формирање потпуно одвојено од верских корена. Нарочито је је то надградила Велика Британија са Англиканском црквом, проповедајући расни, просветитељски и робовласнички систем као основу за колонијални модел.

То је био савршен израз колонијалног модела власти на којем је Велика Британија изградила моћну империју. Тај концепт се заснивао на робовласништву. САД је била Енглеска колонија где је робовласништво укинуто тек у XX веку. У својој колонијалној политици Енглеска је прокламовала ,,слободу” као врхунски принцип. У XIX веку су против Кине повели ,,опијумски рат” да би у име такве слободе продавали опијум. Та слобода је значила смрт од опијума 25 милиона кинеза. Да би обезбедили толику количину опијума силом су натерали сељаке у Индији да гаје мак, што је довело, до смрти од глади 40 милиона индуса, због напуштања традиционалне пољопривреде.

12/ 2. Циљ оправдава средства

На таквим етичким основама ,,слободе” развој капитализма је постизао своје успехе црпећи сировине из колонија, са робовском радном снагом, техничким развојем, вођењем ратова који су инаугурисали слободно тржиште. То је била линија водиља либералног капитализма. Налазећи се у ситуацији да је свемогуће и сверешавајуће тржиште ,,отказало послушност” те да не нуди никаво решење, неолиберали, мондијалисти посежу за државном интервенцијом, као сламком спаса. Тиме показују своју ,,прагматичност” али и своју теоретску неутемељеност. Та контрадикторност има у основи троцкистичку максиму ,,циљ оправдава средства”.

Највећи пораз идеологија и неолиберални концепт доживела је оног тренутка када је држава заснована на ,,приватној слободи и иницијативи”, почела да национализује приватне компаније, уз громогласан аплауз и уз понеку критику о увођењу социјалне државе и ,,комунизма”. Све проповеди, теоријска образлагања, указивање на најбољи концепт, тржишних фундаменталиста урушили су се као кула од карата. Криза је, неолибералне идеологе и олигархе, принудила да без зазора почну да примењују оно, против чега су се годинама борили. Слом и пад ,,куле од долара” као неуспех и превара се нису могли сакрити. Вишедеценијско проповедање и наметање народима и државама рецепата, слободног тржишта, шок терапија, који су требали да универзално важе за све економске проблеме, једино не важе за даваоца рецепта. Такви рецепти су рушили националне економије, брисали националне идентитете, јевтино уводили мултинационалне компаније, уводили су отворену тржишну конкуренцију, да би

48

уствари виртуелним новцем, купили неке производне погоне а најчешће тржиште и тако стварали потрошачку цивилизацију. Треба истаћи да тржиште развијених држава никад није било слободно за финалну робу из других држава, јер су увек постојале квоте и дозволе, док је слобода била само за сировине из тих земаља. Глобализација није била препрека за повољнији положај глобалиста у односу на остале. Испада да меркетиншке пароле о слободи тржишта, предузетништву, конкуренцији и у глобализацији слободној утакмици за неког важе а зна се за кога не важе. Како се концепт и систем урушио а немају структуралана решења за дубину кризе и њену брзину ширења одлучују се за државну интервенцију са доштампаним доларима, дакле без покрића, да спашавају систем који се урушава. Сведоци смо хиљада милијарди датих долара и евра и упумпавање истих у банке и привредни систем који се урушава. Сведоци смо настајања државног капитализма у центру неолиберализма уз аплауз и аминовање идеолога неолиберализма. Социјализацијом насталих губитака чини се очајнички покушај спашавања система без перспсективе. На ту бесперспективност ће мо указати са неколико детаља. После подписивања Бретон Вудског споразума само три године САД није имала буџетски дефицит, који је у 2009. години нарастао на 14.5 билиона долара, у 2007. банкротирале су 3 банке, у 2008. банкротирало је 25 банака а у 2009. је банкротирало 140. банака и то треба напоменути од 5. највећих банака у САД три су банкротирале а ове две су са огромним средствима саниране. Од 50 савезних држава САД, 49 имају буџетски дефицит. Око 10 милиона кућа су испражњене и непродате због неплаћања хипотекарних кредита, а због смањења привредне активности око 500.000 радика сваког месеца остаје без посла. /24./

Велики државни дуг, на крају неминовно изазива оштру финасијску кризу, раст инфлације и стварање новог балона, који неминовно експлодира. Пад вредности долара од 1999 за 1 долар - 1.50 евра, до 2008. за 1 долар - 0,68 евра указује на то да је тржиште САД и светско доларско тржиште велико, па зато успорено реагује на велику количину доштампаног новца, инфлаторно.

Спашавање банака, слободно речено је на наставак ,,парада девалвације", са циљем да буду спашена предузећа које се урушавају под теретом дугова, који не могу да рефинансирају више банке. Овај феномен се огледа првенствено у знак подршке националних банкарских система.

Да би добили представу о обиму ове финансијске трансакције приказаћемо колико су неке земље од свог БДП уложиле у банкарски систем:

- Велика Британија је потрошила износу од више од 50% , - Холандија - више од 40% , - САД - више од 30% (укључујући и ван актива биланса стања ФЕД), - Немачка - више 20%. /25. /

49

Тако велики износ средстава привидно није довео до девалвације валута, или је је пад био, неугледан када се посматра у кретању у односу једна са другом, али се јасно одражава на раст цене злата у свету.

Вероватно на ,,меко приземљење” долара има утицаја и политика највећих поверилаца, нпр. и Кине, које оваквом политиком, спречавају још већи потрес у светској економији. То се огледа и у политици Кине да задржи релативно висок ниво раста од 9 % на годишњем нивоу, подстичући извоз и унутрашњу тражњу.

Економска политика САД заснована на великој буџетској неравнотежи и манипулацији ценама на берзи, са нафтом и обојеним металима која се огледала у томе, да приликом кризних периода драстично обори цену нафте и обојених метала и таквом политиком на рачун произвођача сировина релативно лако изађе из кризе, више није могућа јер Кина као влики купац и у овој кризи држи стабилне цене сировина.

/24./ Игор Панарин http://www.panarin.com/ књига "Колапс долара и пропаст САД"/25. /А. Кобыаков, М. Кхазин "Залазак сунца у царству долара и крај пакс Американа"

Вероватно политика поверилаца о ,,меком приземљењу” САД ради избегавања великог економског светског колапса, може се назрети из следећег прегледа, о улагању у 2008 и 2009. години највећих поверилаца у САД: Земља уложено милијарди УС $ 2008. 2009. Кина $ 727 $ 789,6 Јапан $ 626 $ 757,3 Велика Британија $ 277,5 Земље ОПЕК С. Араб. Алжир. $ 268,5 Карибске зем.Бахами, Бемуди . $ 259,5

О крају неолиберализма говори и Џозеф Стиглиц ,,Свет није био милосрдан према неолиберализму, том бућкуришу идеја, базираном на предпоставци фундаменталиста да тржиште, као саморегулирајући систем, ефикасно расподељује ресурсе и одлично служи интересима друштва. Управо тај тржишни фундаментализам лежи у основи тачеризма, реганомике и Вашингтонског договора. Неолиберални фундаментализам је увек био политичка диктрина у служби одређеног интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни пракца”./20. /

Према посебно урађеној анализи ОЕЦД ,,Economic Outlook”, финасијска криза настала у САД, проширила се на цео свет, и довела до великог пада производње и кредитних могућности. Државним, наштампаним новцем, докапитализоване банке не желе поново да стичу не наплатива потраживања и чувају активу за уредно извршавање својих домаћих и међународних обавеза. Око 70

50

највећих светских банака добило је око 835 милијарди долара, што премашује њихове губитке и отпис њихових ненаплативих потраживања која износе око 800 милијарди долара. Међутим, многе позиције у билансима банака нису јасно позициониране по новим условима и многа потраживања нису сигурно наплатива. /26. /

12/ 3. Државни интервенционизам

Државним интервенционизмом се само одложило и продужило наступање неминовности. Зато прича оних који су ,,правили профите у слободној тржишној утакмици”, заједно са политичким врхом, да су грамзивост и похлепа за великим бонусима довели до колапса, није истинита и неће довести до друкчије одлуке. Купује се време и продужава се агонија, цена се увећава а рачун се мора платити. Концепт је пропао, исцрпљен је и потрошен. Нови модел мора да настане али га на Вол Стриту нема?

/20./ Џозеф Стиглиц јул 2008. http : //www.project-sindicate.org /26. / Economic Outlook, OECD 15.03.2009.

Да би поткрепили напред изложену тезу, указаћемо на индикаторе који указују на колапс либерализма у САД : - ван САД се налази 55 – 60 билиона долара, који слабљењем валуте у САД ће се вратити у матичну земљу, - буџетски дефицит до 2009, САД је 15 билиона долара, - буџетски дефицит САД у 2010 планиран је на 2,6 билиона, 240 пута више него у 1998. години, - колапс АИГ, највеће осигуравајуће компаније, не само САД већ у свету, која је осигуравала највеће финансијске институције, - јун , 2009 почео стечај гиганата аутомобилских џинова САД Форда, Краслера, - од 50 држава САД-а 49 има буџетски дефицит и није примило субвенције од Вашингтона, само Тексас нема буџетски дефицит, - Калифорнија, највећа држава у САД - на ивици банкрота, 60.000 наставнка је добило отказ, а 35.000 затвореника је пуштено, јер нема средстава за њихово издржавање, - дванаест америчких држава 2009. прогласило је државни суверенитет, а у 25 се разматра таква могућност,(наша искуства са сувереним републикана су свежа), - стечај америчких банака: у 2007 - 3, у 2008 - 25, и у 2009 су 140.

51

- повећање незапослености од 10,0% до 31% у појединим државама, стручне процене стварне незапослености у САД око 21%. - повећава се број стечаја предузећа, - рекордан број случајева отуђења непокретности, - повећава се број протеста, на протесту у Вашингтону 12.08.2009. присуствовало 1 милион 700 хиљада становника,

Огромна средства која су уливена у америчке банке нису, ипак, довела до хиперинфлације. То само говори, да све те хиљаде милијарди долара још увек гута банкарски сектор за покриће губитака које има. То је уствари докапитализација банкарског система. Али чим тај систем ,,оздрави” или добије илузију да је оздравио, сав новац ће поћи у реалну економију и доћи ће до хиперинфлације. Тај новац не може да испари. Кренуће ново кредитно тржиште, и опет ће се надувати нови мехур од сапунице који ће резултирати повећањем цена и падом вредности долара.

Код сагледавања будућности долара, морамо прво сагледати основу онога шта чини стабилност валуте а то је америчка економија. Узмимо структуру бруто друштвеног производа у данашњем тренутку 75% дају услуге. У последње 3-4 деценије земља се потпуно деиндустријализовала. Сведоци смо сељења читавих грана индустрије у друге земље, ради јевтиније радне снаге или сировина а у сваком случају ради повећања профита. Нема чак ни америчких фармерица, последња фабрика ,,Левис" је затворена 1998 и 1999. године, производња текстила и текстилни производи су непознати на тржишту као амерички. Нема ни лаке индустрије, све више се губи и тешка, увози се челик, аутомобили, техничка роба. Дакле, САД је земља услуга, и око половине тих услуга су финансијске услуге. Значи да трећина америчке економије живи на светским финансијским операцијама. Ако се тај балон издува, губи се трећина америчког БДП-а. То је минимум јер је са њим везан још цео низ других грана, изградња и адаптација кућа, грађевински бизнис ће пасти, као опште трговински промет, због помањкања средстава. То ће све довести до повећања незапослености. Према томе подржављење банака које је учињено са огромним, наштампаним доларима, дириговано подстицање потрошње, неће решити кризу у САД , кризу може ублажити и решити једино веће подстицање производње.

13. КАПИТАЛИСТИЧКИ СОЦИЈАЛИЗАМ - ЈЕДНА ЗЕМЉА ДВА СИСТЕМА

13/ 1. Правци развоја социјализма

Историја социјализма је краћа него историја капитализма. Капитализам је имао дужи историјски развојни пут, смењујући друштвеноисторијске формације, некад еволутивно а у некој фази и револуционарним методом. Социјализам први пут појавио у економској теорији у XIX веку, као посредник између капитализма и комунизма, као идеално прелазно друштво, које ће у

52

себи садржати економску структуру и капитализма и комунизма, према мишљењу теоретичара левог покрета. Као економски систем, социјализам се често веже за државно и колективно власништво средстава за производњу, а тиме и самих крајњих производа. Таква контрола може бити директна, односно преко разних модела колектива радника, или може бити и индиректна, односно преко утицаја државних органа власти. За Карла Маркса, који је уствари дефинисао и помогао успоствљању модерног социјалистичког покрета, социјализам треба да искључи или сведе на минимум тржишта, капитал и рад са тежњом за личним благостањем. Теорија социјализма није била јединствена. Док су једни теоретичари предлагали селективну национализацију основних индустријских грана у оквиру мешовитог економског система, други су инсистирали на стварању система под снажном централном контролом државних органа власти, а трећи су опет били присталице тржишног социјализма, где друштвена контрола власништва постоји у оквиру тржишне економије и приватног власништва. Теоретичари су полазили од тога да ће на крају, доћи време када, захваљујући високој продуктивности, те научним и технолошким продорима, производни трошкови робе широке потрошње, ће бити у таквој економији, тако ниски, а сама роба ће бити произведена у таквом обиљу, да монетарни систем, као механизам за расподелу потрошних добара, биће бити непотребан. То је комунизам где ће бити производња и расподела по принципу ,,да свако привређује према способности, а расподела према потребама”. /3./

Ова идеална теоријска логика, није опстала у пракси, што показују историјска искуства СССР-а и Кине, као и осталих социјалистичких држава које су разним варијантама, покушавале да ову мисао реализују. Цео концепт се своди да је логички прихватљив, али у пракси неприменљив.

/3./Карл Маркс. Капитал 1 том, Просвета, Београд 1974

Основне суппотности, школе либерализма, са својим родоначелником Адамом Смитом и, касније, с читавом плејадом истакнутих следбеника, све до Фридриха фон Хајека и Милтона Фридмана. С друге стране, постоји марксизам, који одбацује основне премисе либералне школе учења, и насупрот њој инсистира на јакој контроли државе над механизмом друштвене производње и расподеле добара.

Разни теретичари налазе оправдања у чињеници да, протестантска етика капитализма, не одговара православној етици предреволуционарне Русије, или конфучијанском етичком систему вредности, који је био темељ кинеске државности и социјалне мисли током дугог историјског периода. У сваком случају разлоге неуспеха треба тражити и у дугом периоду хладног рата, који је економски исцрпео оба система, капитализам и социјализам који, који су као тракачи на дуге стазе, обадва пали од исцрпљености. Један пре а други касније.

Два антипода после Другог светског рата, са моћним војноиндустријским комплексима, водећи хегемонистичку блоковску политику на основу којих су

53

остваривали технолошки напредак и економски раст, покушали су да шире своју идеологију на целу планету, остваривали су економску контролу над многим земљама и неколико деценија су били еквивалент једна другој, окончали су.

,,Смрт једног поретка је уочљива 1989. то је био је крај историје, 11 септембар 2001. је довео до повратка историје, а 2008 колапс Браће Лиман означавакрај ове игре. Ако је то био светски поредак, онда је он био накраћи у историји”. /27. /

Кина после културне револуције дугује феноменалан привредни раст у великој мери прагматичној теорији синтезе система Денг Ксиаопинга. Он у теорији, не одбацују марксизам или мисао Конфучија и Мао Цедунга већ настоји да их прилагоди постојећим друштвено-економским условима Кине. Традиционални маоистичка теорија развој фокусира на ,,изградњу социјализма" кроз класну борбу. Денгова теорија истиче изградњу економске стабилности као примарну уз синтезу позитивних и у пракси примењених модела. Денг је у социјалној и економској филозофији покушао да обједини, тржишни економски модел са социјалистичким политичким системом. Овако је настао познати и у пракси доказани модел, као социјализам са кинеским карактеристикама.

13/ 2. Планска симбиоза два система

Планско усмеравање привреде, заиста се показало успешним у чињеници да налази решења за националне економске циљеве националном нивоу, који захтевају ангажовање веома значајних ресурса. Прво, планска привреда је показала успех у креирању индустријске, образовне, одбранбене и социјалне инфраструктуре. Због овог успеха, омогућено је бесплатно образовање, широки обухват здравствене заштите, запошњавања и висок ниво сосцијалне сигурности у социјалној држави.

/27./dr Костас Дузинас професор, Birkenberg Univesitet, Интервју Политика 24.01.2010.

Недостатци капитализма су евидентни, а они постоје у чињеници да либералне капиталистичке привреде, не садрже институционални механизам за регулисање и нужну интервенцију у прерасподели прихода, који би требало да регулаторно делују на велику тражњу, обим инвестиција, и социјалну сигурност грађана.

Тај несклад доводи до периодичних криза, који су уствари, процеси спонтане корекције нових економских дебаланса, између тражње и акумулације финансијске активе. Кризе смањују потрошњу, елиминишу из производног процеса бројне раднике, па тиме доводе до неравнотеже у економији земље, па то може бити умањено регулативом владе, као што се данас догађа у САД. Нужно и корисно мешање владе у економски сектор САД, изазива коментаре о ,,увођењу комунизма”.

И недостатци социјализма постоје у чињеници, да се руководи концептуалним апаратом капитализма, те да се развија у складу са логиком капитализма, јер мора остваривати профит, вишак вредности, јер другу логику призводња нема. У пракси, то

54

доводи до чињенице, да социјалистичка држава, монополизује процес инвестирања и потрошње ресурса у друштву. Тиме држава постаје ,,суперконцерн” где бирократија почиње да игра улогу управљача, и почиње да се руководи истом логиком ,,власника” капиталисте, али лошег домаћина. Држава треба да се фокусира на мали број националних циљева, образовање, здравство, транспорт, инфраструктуру, социјалну заштиту, одбрану, као и нормативно регулисање правила тржишне утакмице и индустријског развоја.

Одговор на ово питање немогуће је дати без признавања једноставне истине, која је проверена у пракси, која је жива и резултатски успешна. То је мешовита пракса ,,једна земња, два система” која успешно функционише у Кини преко 35 година и која је постала индустријски гигант, који у ,,кризи” има привредни раст од 9% , и највећи поверилац је САД са девизним резервама од 2.500 билиона долара. На том путу прагматичне комбинације, корисних елеманата социјализма и капитализма је и Русија, која је за 10 година, од банкрота дошла до индустријски и развојно консолидоване земље са девизним резервама од 890 милијарди долара.

14. МОГУЋА РЕШЕЊА

14/ 1 Прерасподела моћи

Евидентно је констатно слабљење долара, и прерасподела моћи у светским размерама. То се очитује кроз форум, групе Г- 6 која је створена у Француској 1975, са следећим развијеним земаљама света: Француском, Немачком, Италијом, Јапаном , Великом Британијом, и САД. Након неког времена укључена је и Канада па је постала група Г-7. Од 1997. године у наведену групу укључена је и Русија па је постала група Г-8. Да је процес прерасподеле како економске тако и политичке моћи евидентан види се по томе што је након избијања финасијске кризе, преименована групе Г- 8 у групу Г-20. Ту групу земаља сем наведених чине Аргентина, Аустралија, Бразил, Кина, Индија, Индонезија, Мексико, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Република Кореја и Турска.

Циљ окупљања најразвијенијих земаља са најјачим економијама у свету у групу Г-20 је да после избијања финансијске кризе 2007, заједнички стабилизују глобално финансијско тржиште и да координирано и ефикасно са што мање ломова и штете решавају настале проблеме.

На састанку Г- 20 у Лондону 02.04.2009. констатовано је, да је порекло финасијске кризе из САД, и донете су следеће одлуке:

-да се ММФ оснажи са капиталом, тако да земљама чланицама понуди стабилнији међународни финасијски систем, (зато сада ММФ није ригидан у захтевима), -да се обезбеде средства за финасирање најсиромашнијих земаља под преференцијалним условима,

55

-да национална законодавсва појачају регулаторне механизме који омогућавају надзор националних и светског финасијског система, -да се при ММФ формира одбор за финасијску стабилност који ће укључити све чланице, а који ће имати регулаторну и контролну функцију, -да се побољша нормирање и квалитет банкарског капитала, -да понуде бољи висококвалитетни међународни рачуноводствени стандарди./28./

На Лондонском састаку Г-20 није директно било речи о проблемима у светском финасијском систему, који је условљен својством папирне резервне валуте, долара, и ако је званични предлог Кине био у смислу промене у том делу.

Поред тога, конкретнија је била Русија која је као део иницијативе на самиту Г-20 земаља у Лондону, поднела захтев ММФу да се истражи могућност стварања наднационалне резерве валуту, као и обавезно диверсификовање девизних резерви у структури пословања националних народних банака и међународних финансијских организација.

14/ 2. БРИК - Бразил, Русија, Индија, Кина Ипак у оквиру ове ове групе покушаћемо да размотримо активности групе БРИК, коју чине Бразил, Русија, Индија и Кина. Те четири земље са великим природним, људским, техничким ресурсима, са друкчијим приступом развоју, јер су се развиле на основу својих ресурса радом, а не на колонијалном устројству.

Бразил, Аргентина, Венецуела и Боливија су договориле да међусобну трговину не обрачунавају и не плаћају у доларима.

/28./ http://en.wikipedia.org/wiki/2009_G-20_London_Summit

Латиноамеричка међудржавна организација АЛБА основана је 2004. а која окупља 9 земаља Боливију, Кубу, Венецуелу, Доминикансу републику, Антигву, Барбуду, Сент Винсент и Гренадини, међусобну трговину обављају и обрачунавају и валути сукре. Сукре је обрачунска валута коју АЛБА намерава да развије за употребу и на другим нивоима, користећи пример јединствене валуте у Европи евра.

Бразил и Венецуела су у одвојеним иницијативама већ изразили жељу да учествују у новом обрачунском методу за израчунавање цене нафте уз међусобна плаћања мимо долара.

Министри финансија и шефови централних банака Русије, Кине, Јапана и Бразила су одржали међусобне састанке да осмисле програм, којим ће превазићи последице које ће изазвати, плаћање нафте, која више неће бити одређена у доларима.

56

Савет за сарадњу земаља залива, у који су укључени Саудијска Арабија, Абу Даби, Кувајт и Катар, планирају зајеничку јединствену валуту, за коју би продавали нафту.

Са земљама залива се договарају следеће земље купци нафте Кина, Русија, Јапан и Француска, да престану плаћати за нафту у доларима, уместо долара да се цена одређује или плаћа према ,,корпи валута”, у коју ће бити укључени, јапански јен кинески јуан, евро, злато, и нова јединствена валута Арапског залива. Овај договор сматрају најозбиљнијом финансијском променом у модерној историји Блиског Истока, сматрају независни извори у арапском свету и кинеском банкарском сектору у Хонг Конгу а ова промена треба да се деси у наредних девет година.

Бразил и Индија су такође показали интересовање за сарадњу да у међусобним трговинским односима се не врше плаћања у доларима.

Русија и Кина у међусобним трговинским односима искључили су долар као средство плаћања.

Русија, Белорусија и Казахстан су основали 01.01.2010. царинску унију а међусобна плаћања се врше у рубљи.

Турска и Иран међусобну трговину и плаћања не обрачунавају и врше у доларима.

Иран најавио да девизне резерве сада чува у еврима уместо доларима а нафту на бези у Техерану не продаје у доларима већ у еврима.

Значај оваквих одлука може се оценити ако има у виду чињеница, да је неколико месеци после одлуке ирачког председника Садам Хусеина, да нафту продаје за евре уместо за доларе у марту 2003. Ирак нападнут од стране САД и Британије. Ирачко оружје за масовно уништавање је изговор за ,,casus beli”.

Видели смо да долар од 1999 када је 1 долар вредео 1.5 евро опао 2008 на 0.68 евра, са тенденцијом сталног пада. И влада САД је напустила политику јаког долара шо се види након посета председника Обаме Кини. Поред тога сведоци смо неколико покушаја САД да оборе цене на берзи енергената и објених метала, јер је то била опробана метода у ранијим кризама да појевтине инпут, али је Кина увек одреаговала па су цене стабилне на релативно високом нивоу, за барел нафте 75 до 80 долара.

Из ових чињеница може се са великом дозом сигурности закључити, да велика чтворка БРИК, Бразил, Русија, Индија и Кина ,,меко приземљују” долар. Ово сигурно због чињенице да брзи велики пад вредности долара би изазвао велике ломове, кризу

57

која би имала штетне последице и по економију земаља БРИКа које бележе раст. На овакав закључак указује и одлука земаља залива о новој регионалној валути до 2018.г. Из напред изложеног да се основано закључити да ће се у наредних неколико година формирати неколико региналних економија са регионалним финасијским центрима и регионалним валутама. Те се регије могу већ сада опционо одредити као:

-Европска регија, уствари ЕУ са евром, -Русија са Евроазијским простором и рубљом, -Арапске заливске земље произвошачи нафте са својим валутом, -Далеки исток Кина, Јапан и Кореја са пацифичким земљама и јуаном, -Латинска Америка са Бразилом и -Северна Америка САД, Канада и Мексико.

Таквом привредном констелацијом долар би потпуно изгубио својство светске ,,резервне валуте” а вредности би се одређивале на основу ,,корпе” регионалних валута.

ЗАКЉУЧАК

Ако поредимо Велику депресију 1929. и Велику финансијску кризу 2008. да се закључити, да су сличности у ствари веома мале. У Америци се криза десила у 1929. години, у ситуацији када банке имају акумулирана средстава од појединаца, а посебно великих компанија, који своја средства активно улажу на берзу. Сходно томе, појединци и компаније инвестирају у развој индустрије. То је било време великог индустриског полета, и у ствари, оно што се догодило, био је по промишљању и намерама улагача и инвеститора, улагање у развој, привредни бум. Инвеститори су схватили да индустријски раст је превише брз, тражња не прати развој производње и превисока улагања, и акције је су почеле да падају. Криза почела је са колапсом берзи.

58

Шта се сада догодило 2008. супротна ситуација. Криза у свету у 2008 није почела од чињенице, да је превише улагања у индустрију или робу за коју нема тражње, већ супротно томе да има превише захтева, који се повећавају драматично. Наиме банке прикупљена средства депонената инвестирају у некретнине, и делатности која су заправо банкротирале. Аутомобилска инсустрија САД је неконкурентна а некретнине прецењене. Банке воле да стварају новац из ничега, јер билансно према, карактеристикама финансијског система, будућа зарада је велика, али корисници кредита, кредите не могу да врате. Дакле, механизам почетка кризе је другачији.

Финасијска и економска криза је најновији глобални показатељ, својеврсно упозорење да истрајавање на досадашњем путу очувања инаугурисаног концепта води све тежим и погубнијим резулататима. Криза је болни путоказ ка чињеници да више није довољно делимично модификовање постојећих, нити креирање нових парадигми и система, чак ни практично комбиновање различитих метода на основу досадашњих искустава, са датим концептом, ако се не искорачи из његове сржи, и то не само њене рационалне димензије.

Како је постојећи финсијскоекономски систем потрошен и урушио се питање новог ситема је услов без којег се не може ,,condicio sine cua non” јер се говори о новом капитализму и сл. Постоје два концепта, који се намећу и надмећу, артикулишући своје визије, оцртавајући и назначујући, нове боље могућности свог модела. Једни желе нови светски систем, који уствари представља реплику постојеће неравномерне расподеле моћи, само на други начин. Тај систем би се темељио на развојној улози и на регулаторној функцији државе. Држава би имала и надзорну функцију као и механизме у међународним институцијама, па би преко њих могла да делотворније делује на системске проблеме света.

Други желе, један другачији свет који би био више демократски и у већој мери егалитаран, који би ослободио људе и природу од диктата и тираније моћних стим да се оствари модел да се заједнице узајамно снаже и помажу једна другој. Ова два концепта се најбоље очитују на конференцијама у Давосу на Светском економском форуму и Порто Алегру на Светском социјалном форуму.

Актуелана финансијска и економска криза није коњуктурна него системска криза. Корене ове кризе треба тражити у одлукама Бретонвудског споразума, да амерички долар постане светска резервна валута и да ФЕД гарантује пуну конвертибилност долара у злато.

Решавајући своје глобалне аспирације, САД нису могле да одоле злоупотреби могућности која им се пружила, те да реална добра која добијају размењујући их за доларе без адекватног покрића, да би 1971. једнострано отказале преузету обавезу, замене долара за злато и укинуле му реалну конвертибилност.

59

Тако је САД користећи своју војну, економску и политичку силу, шириле зону коришћења долара, и путем доктрине глобализације, доминацију долара проширили територијално на читав свет. САД су развијале западну Еропу, Јапан и Азијске ,,тигрове” на принципу, финасирања производних погона, и куповине производа од тих земаља за доларски папир. Реално највећи извоз земаља, које су постигле највећи индустријски развој у другој половини прошлог века, био је у САД. Када је на основу размене, по принципу за доларски папир, се добијала реална вредност, а финасијске трасакције омогућавале енормне зараде, производња је као непрофитабилна исељавана из САД. Земље у које је су сељени производни погони, реалном производњом, радом и штедњом су створили велике девизне резерве. Финасијске трансакције и иновације у трансакцијама, са стварањем разних ,,фондова” које морамо назвати ,,шпекулацијама” створена је огромна маса финасијске активе која вишеструко премашује, реалне економске вредности. Пошто је виртуелна вредност, доларског папира, функционисала према иностранству, експеримент је усмерен на америчко домаће тржиште. Подстицање станоградње и куповине некретнина, јевтиним кредитима, без икакве провере бонитета дужника, добио је националне размере. Сви су били у кредитном ланцу. Од незпосленог који је узео кредит а знао је да га неће вратити, преко агента продаје који је нашао таквог клијената, ради осварења процента од продаје, преко банкарских проценитеља, контролора и менаџмета, који су на све то пристајали ради остварења бонуса, до државе која је имала народ који богатством остварује ,,амерички сан”. Створена је спирала, земља је дужна 15 билиона долара по основу платног дефицита, а грађани немерљив износ по основу хипотека и ,,пластичног новца”, јер је број картица издат у милионском броју, а банке ради избегавања панике не саопштавају, ни број корисника, ни колики су дугови по том основу. Мере владе САД за спашавање великих банака, давањем свеже наштампаног новца, без подршке производњи, је погрешно, јер решење не може се бити, понављањем, основног проблема. У САД је од почетка кризе банкротирало 168 банака и изгубљено је поверење у банкарски систем. Санирање банкарског система, се покушава реализовати давањем огромних количина новаца а то је сигуран пут инфлације, стим што се мора имати у виду величина доларског тржишта, па сходно величини и успорена инфлаторна реакција. Неки економисти давање хиљада милијарди средства банкама именују, докапитализацијом, што није тачно, јер ће банкарски систем, са илузијом оздрављења, а та средства, која неће нестати, већ ће их проследити у реалну економију, покренуће се кредитно тржиште, и круг се не затвара, већ спирално се понавља, све, само на вишем нивоу. Најопаснији резултат актуелне финансијске кризе, је основано уверење да су неке финсијске институције превелике да би пропале. Овакав став изазива не поверење и нарушава конкуренцију на финансијским тржиштима капитала. Он охрабрује ризично пословања и ствара услове за следећу кризу. Ако се овако решава проблем, он ће постати још озбиљнији. Губитак поверења у долар је попримио светске размере, и то је незаустављив процес, који се манифестује у све већем броју земаља које се ослобађају доларских

60

резерви, као и перманентном, изгледа контролисаном девалвирању долара, што изгледа не зависи од матичне земље. Све су веће продаје нафте за друге валуте и ако је још доминатан долар. Губитак и смањење нафтног тржишта за ,,петро долар” je евидентно, као и полагано истискивање долара у трговинској размени, код све већег броја земаља. Величину користи од ,,штампарије” долара може се видети из процене, да у свету ван САД има од 55 до 60 билиона долара, те од камата на дата средства земљама, је омогућило такве повољности САД да са учешћем од 20% светској производњи, учествује са 40% у светској потрошњи. Нобеловац Милтон Фридман један од идеолога неолиберализма, давао је подршку, штампању долара без покрића и да се за њега купује нафта. Позната је његова изјава ,,такав долар не представља опасност, све док се не врати у САД”. Али у дугом приоду је наштампано хиљаде милијарди долара без покрића, који се из света враћају у земљу порекла. Кина има око 2.500, Јапан 1.000, Судијска Арабија 900 милијарди долара резерви, па већина земаља ,,меко приземљује” долар, да би имали довољно времена за излазну стратегију са толиком масом новца. Наведене земље купују концесије, злато, руднике свуда по свету.

Губитком статуса светског хегемона, и настајањем мултиполарног света, дешавају се постепене промене, али довољно брзе, које значе да ће Американци радити бар колико и кинези. Дали ће за Американце то бити катастрофа или само крај њиховог начин живота, и коначан крај ,,америчког сна", који је у последњих четрдесет година, оствариван на рачун других, показаће време. Слично томе, је губитак глобалне моћи, који је значио заштиту ,,америчких виталних интереса” на скоро свакој тачци у свету, који су остваривали са војним базама у 130 земаља света. Губитак два рата у Ираку и Авганистану, додатно оптерећују економију САД, а пред светом показују немоћ, да пацификују наведене земље и коришћењем природних ресурса ,,наплати војне успехе”. Ова финасијска криза је пољуљала и битно ослабила долар као светску валуту, а поред тога САД одржавају непромењену непримерно велику војну силу, на коју троше колико и остатк света. Ипак можемо констатовати, да главни стубови моћи САД су пољуљани и то економија, долар и војна моћ, ма колико технички усавршена, прилично је неефикасна, чак бескорисна на ратиштима Ирака и Авганистана. Да ли је то катастрофа за њихов начин размишљања и деловања, показаће време, али у принципу, овај процес је незаустављив на начин који се одиграва свакодневно.

Шта је алтернатива ?

За изградњу нове финансијске архитектуре прво се мора изаћи из рушевина старе а дали се из неких потеза у назнакама које су нам доступне, може се закључити у ком смеру се иде, покушаћемо изнети наша запажања. Можемо да се надамо да ће нови поредак, прво, да буде праведнији од оног који је сада пропада, и друго, да ће већи број земаља активно учествовати у његовом формирању, без наметања решења.

61

Нови глобални финансијски систем, несме имати и заснивати се на дебалансу трговинског биланса, које су карактеристика тренутног међународног система. Дебаланс може да буде ствар поједине државе и њен терет, који не може преливати на друге државе. Корпа валута треба да буде потпуно аналогна за оно што је злато у светској привреди, односно она треба да буду, правно призната средства општеприхваћених међународних плаћања.

Наведену корпу валута могу да чине следеће економскоко географске регије. -Европска регија, уствари ЕУ са евром, -Русија са Евроазијским простором и рубљом, -Арапске заливске земље произвођачи нафте са својим валутом, -Далеки исток Кина, Јапан и Кореја са пацифичким земљама и јуаном, -Латинска Америка са Бразилом и -Северна Америка САД, Канада и Мексико.

Еропска регија коју чини Европска Унија са валутом еуром, прихваћена је као релативно стабилна валута али не испуњава услове за ,,резервну светску валуту”. Унија је економски џин али политички и војни патуљак, је чест коментар који карактерише ову наднационалну заједницу. И са Лисабонским споразумом, наднационалним уставом наднационалне заједнице, ЕУ нема ни снаге ни моћи, да води самосталну политику у односу на Вашингтон. Поред тога главну реч воде Немачка и Француска, али консенсус као принцип, доводи да успоравања код доношења одлука, те супротност између ,,старе и нове” Европе указује на ипак нефункционалну организацију. Поред тога банкрот дуг Грчке од 300 милијарди еура, и прикривени банкрот Ирске, Шпаније, Португалије и Италије не даје сигурност еуру да превазиђе регију. На еуро ђе се ослањати и користити га још прибрежне земље. Већ сада је зона евра већа од формалне зоне ЕУ. Сва Северна Африка је прихватила евро као средство плаћања, и Турска је скоро спремна на то.

Русија са Евроазијским простором већ чини одређене интитуционале кораке на обједињавању постсовјетског простора. У том смислу је од 01.01.2010. сколопљена царинска уније Белорусија, Русија и Казахстан са тенденцијом приступања већине бивших република СССРа, те прикључења тој организацији и неких од средњеазијских земаља. Ова економска регија са енергетским и сировинским богатством, увелико ће утицати на светску енергетску политику коју ће водити према Европи, енергетским кештима који чине Северни и Јужни ток, те постојећи Централни гасовод. Диверсификација гасовода и нафтовода према Тихом океану и Кини са руским вентилом, који обезбеђује мођна вона сила, чини стабилним и валуту и политику која се буде водила у овој економској регији.

Арапске заливске земље произвођачи нафте Саудијска Арабија, Абу Даби, Кувајт и Катар су након нафтне кризе из седамдесетих година прошлог века постали финасијски центар где су се сливале огомне количине ,,петро долара”. У

62

првим годинама тај огромни новац је држан у страним банкама, па су после основали своје банке у светским финасијским центрима. Након дечјих обести за куповином ,,златних играчака”, након сазревања земље богате нафтом су радиле и на изградњи инфраструктуре и свог одрживог развоја. Верификацију тога даће време. Наведене земље свесне великих финасијских губитака, кроз реални губитак вредности долара донели су одлуку да створе своју региналну валуту, у року од десет година. Коришћење те валуте ван наведених земаља може се очекивати код осталих арапских земаља.

Далеки исток Кина, Јапан и Кореја чине економски и финасијски најмоћније земље југоисточне Азије. Наведене земље су највећи повериоци САД, и својим односом битно утичу на америчку економску политику. Да те земље воде своју политику у области економије најбоље се види из одлуке Кине да одбије савез са САД у виду Г-2 који је предложио председник Обама, приликом посете Кини. Кина је, чим је криза почела, веома одлучно, почела да развија унутрашње тржиште. Кинеско друштво имајући у виду бројност становника је још увек сиромашно друштво са ниском тражњом, па развијајући домаће тржиште чува се производња, а чување производње, значи лакше превазилажење кризе. У оквиру социјалних програма Кина је проширила обухват здравственог осигурања на додатних 400 милиона становника, који овим стичу потпуно осигурање до 2011 године. Поређења ради, здравствена реформа у САД, која је једна од круцијалних изборних обећања и задатака председника Обаме треба да обухвати 40 – 50 милиона американаца. Поред тога Кина за своје огромне девизне резерве, купује концесије, руднике, нафтна поља у Азији, Африци и Јужној Америци.

Латинска Америка са Бразилом, Венецуелом, Аргентином и Биоливијом искључила је плаћање доларом у међусобној трговини. Такође је већ 2004 године основана међудржавна организација АЛБА, која окупља 9 земаља Средње и Јужне Америке, Боливију, Кубу, Венецуелу, Доминикансу републику, Антигву, Барбуду, Сент Винсент и Гренадини. Наведене земље, међусобну трговину обављају и обрачунавају и валути сукре. Сукре је обрачунска валута коју Алба намерава да развије за употребу и на другим нивоима, користећи пример јединствене валуте у Европи евра.

Северна Америка САД, Канада и Мексико ће вероватно остали као једна економско финасијска зона. То се постаља као логичан избор због економске повезаности пре свега САД и Канаде. Мексико је интересантан, као сировинска енергетка база те због великог броја становника хиспанског порекла у јужним деловима САД.

Искуство из ове финасијске кризе указује да лабава монетарна политика, неодговорност и грамзивост ,,лидера” који је требао бити најодговорнији за стабилоност система, а који није омогућио никакву регулторну контролу која би обезбедила стабилност система. Порблеми које оголила ова криза налазе се умногоме ван само монетарне политике и регулисања исте.

63

Имајући у виду овакво историјско искуство, уз губитак положаја светског хегемона, повратак на мултиполарност у свету, указује да сада регионалне силе, неће дати никоме да ,,води главну реч”, већ ће ценити регионлну економску моћ и вредност одређивати према ,,регионалној корпи валута” и њиховој вредности.

ЛИТЕРАТУРА

-Prof. dr Milenko Dželetović; FINANSIJSKA TRŽIŠTA; ’’Beoprint-Petrović’’, Beograd; Beograd, 2007.god. - Prof.dr Periša Ivanovic, NOVAC I BANKARSTVO, Fabus 2006/07. godina.

- Prof.dr Vojin Bjelica; Prof.dr Božidar Raičević; Prof.dr Marko Radičević; Prof.dr Blagoje Babić; dr Stanko Radmilović; FINANSIJE U TEORIJI I PRAKSI; ’’STYLOS’’d.o.o. Novi Sad; Novi Sad, 2006.god.

64

- Prof.dr Vojin Bjelica; BANKARSTVO U TEORIJI I PRAKSI; ’’STYLOS’’; d.o.o. Novi Sad; Novi Sad, 2005.god.

- Ćirović, Milutin: „Finansijska tržišta - instrumenti, institucije, tehnologije’’, Beograd, Naučno društvo Srbije, 2007.- Ćurčić, N. Uroš: „Strategijsko planiranje u bankarstvu“, Novi Sad, 1999. - Mishkin S. Frederic: “Monetarna ekonomija, bankarstvo i finansijska tržišta”, Beograd, Data Status, 2006.- Vunjak, Nenad; Kovačević, Ljubomir: „Bankarstvo: bankarski menadžment“, Bečej, Proleter a.d., Subotica: Ekonomski fakultet, 2006. - Vunjak, Nenad; Ćurčić, N. Uroš; Kovačević, D. Ljubomir: „Korporativno i investiciono bankarstvo,“ Subotica, 2008.- Вујаклија, Лексикон страних речи и израза. - Н.Д. Кондратјев The long waves in economic life, Rewiev of Economic and Statistics 1925. - Карл Маркс. Капитал 1 том, Просвета, Београд 1974. - Gregory Mankiw, Harvard Universtiy: Šta smo naučili iz velike depresije? Ads by Google.- Политичка енциклопедија Свремена администрација 1975 Београд- Cooper, R. “The Future of the Dollar,” Policy Brief No. PB09-21, Peterson Institute for International Economics- .ру/нвк/форум/арцхиве/1675/1675040.хтм- . Политичка енциклопедија СА Београд 1975 /.- OECD, Economic Outlook, Interim Report, Paris 2009.- Mila Alečković-Nikolić, profesor /www.elitesecurity.org- J.E Stiglitz. 1977. “Monopolistic competition and optimum product diversity,” American Economic Review 67. 297-308.- Излагање професора економије из Отаве Мишела Хосудовског на скупу у Њујорку, који је одржан 1. VIII 1999. године, поводом представљања оптужнице САД и НАТО због агресије на СРЈ. „Њујорк Тајмс“ од 3. VIII 1999. године.- Кругман, П. “How Did Economists Get it so Wrong?”, The New York Times, September 6, 2009.- Funnel, B. “Debt is capitalism’s dirty little secret,” Financial Times, 30/06/2009.- Richard Caplan, John Feffer (eds.): Europa’s New Nationalism, Oxford: Oxford University Press, 1996. - Александар Дугин, Geopolitika postmoderne, „Nikola Pašić“, Beograd 2009.- Интервју Пол Крег Робертс је помоћник министра финансија у администрацији Роналда Реагана- Gerald Celente on “The Lew Rockwell Show” http://www.911review.com/articles/- Џон Мајнард Кејнс ,,John Maunard Keunes”. Општа теорија запослености, камате и новца The General Theory of Employment,Interesany and Money- хттпс: / / ууу.циа.гов/либрары/публицатионс/тхе-уорлд-

65

фацтбоок/ранкордер/2001ранк.хтмл- dr Стивен Коен и dr Бедфорд Делонг Universitet Berkli ,,Крај утицаја: шта се догађа кад друге земље имају паре” Политика 12.02.2010.- Игор Панарин http://www.panarin.com/ књига "Колапс долара и пропаст САД" - хттпс: / / ууу.циа.гов/либрары/публицатионс/тхе-уорлд- фацтбоок/ранкордер/2001ранк.хтмл - Џозеф Стиглиц јул 2008. http : //www.project-sindicate.org .- Economic Outlook, OECD 15.03.2009.- Макс Вебер PRIVREDA I DRUSTVO I-II, Prosveta Beograd 1976, - Игор Панарин http://www.panarin.com/ књига "Колапс долара и пропаст САД"- А. Кобыаков, М. Кхазин "Залазак сунца у царству долара и крај пакс Американа" - Economic Outlook, OECD 15.03.2009.- dr Костас Дузинас професор, Birkenberg Univesitet, Интервју Политика 24.01.2010.- /http://en.wikipedia.org/wiki/2009_G-20_London_Summit

66