Skripta za predmet

UVOD U SLOVENAČKU KULTURU 2

Beograd, 2010.

docsity.com

Informacije o predmetu:

Predmet: Uvod u slovenačku kulturu 2

Profesor: dr Maja Đukanović

Status predmeta: AO (akademsko-opšteobrazovni)

Nedeljno časova: 2

Bodova: 3

Ispit: pismeni – test

Uslov za polaganje ispita: položen ispit iz Uvoda u slovenačku kulturu 1

Preporučena osnovna literatura :

Zborniki s Seminarja slovenskega jezika, literature in kulture, Filozofska fakulteta,Ljubljana

M. Kos, Zgodovina Slovencev, Ljubljana, 1955.

Zgodovina Slovencev, Ljubljana, 1979.

J. Kos, Pregled slovenskega slovstva, Ljubljana, 1989.

K. Natek, M. Natek, Slovenija, Ljubljana, 1998.

Marija Mitrović, Pregled slovenačke književnosti, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1995.

Predrag Piper, Uvod u slavistiku, Tehnologije, izdavaštvo i agencija, Beograd, 2000;

Slovenački Internet pretraživači (www.najdi.si, www.matkurja.si, ...)

docsity.com

Развој новије словеначке књижевности

Метернихов апсолутизам, који је у првој половини XIX века као старински

"даскал" са шибом у руци држао у стези непослушну децу, аустријске народе,

нарочито словенске, на послетку се ипак срушио, превратом у марту месецу

1848. То је био један од најважнијих догађаја у свој словеначкој историји до

великога државног преврата после Првог светског рата. Захваљујући

економским снагама, које је развило ослобођење сељачког сталежа, и

политичкој активности која је тражила Уједињену Словенију, и једнакоправност

словеначког језика у школама и надлештвима, почеле су се јачати духовне моћи

народа, које није више спутавало бечко и покрајинско полицијско туторство.

Слобода штампе отворила је широк пут културним вредностима. Са слободом

штампе омогућен је жив рад међу широким слојевима народа; нарочито су се

почели развијати словеначки часописи. Као припрема за то било је оснивање

Новица 1843., које је после дуге борбе (од г. 1824.) Беч ипак дозволио, али само

као стручни орган Пољопривредног Друштва у Љубљани, за потребе сељачког и

занатлијског сталежа. Уредник им је био Јанез Блајвајс. Он се родио 1808., у

Крању. Завршио је гимназију и лицеј у Љубљани, медицину и ветерину у Бечу,

и дошао је 1841. као професор на хируршку и ветеринарску школу у Љубљани и

постао 1842. секретар Пољопривредног Друштва, а с тим и уредник Новица.

После 1848. постао је политички вођа Словенаца и стекао је много заслуга у

борбама за словеначка права.

Под опрезним Блајвајсовим вођством Новице су ускоро без борбе увеле нову

илирску азбуку, изравнале дијалекатске разлике у словеначком књижевном

језику разних покрајина, те давале скроман простор и словеначкој књижевности

и другим просветним настојањима. Године 1848. оне су постале и словеначки

политички орган. Али, после 1848. придружили су им се нови политички

листови са одлучнијим народним програмом; најважнији је Словенија (1848—

1850.), омладински лист Ведеж (Зналац, 1848—1860.), црквени Згодња Даница

(Рана Даница, од 1848.), Било је више покушаја покретања белетристично

docsity.com

поучних часописа као Словенска Чбела (1850.) и Словенска Бчела (Словеначка

Пчела, 1850—53.), Гласник словенскега словства (1854.) и други. Основано је,

на Сломшеков подстрек, и књижевно "Друштво св. Мохорја" у Целовцу (1851.).

Слобода удруживања је, поред тога, омогућила живахно народно кретање у

свим културним средиштима словеначког света; разна народна друштва у

Љубљани, Трсту, Горици, Целовцу и по другим местима, па чак и у Грацу и у

Бечу, окупљала су старо и младо на политичка и културна саветовања, на

друштвене, певачке и позоришне представе. У свему том народном и

просветном раду је одлично сарађивала и млађа интелигенција, нарочито ђаци

филозофских школа (лицеја) и студенти универзитета, код којих опажамо

одлучније национално осећање него код старијег нараштаја, а делимично и

почетке либералне културне оријентације.

Почели су се већ показивати и успеси новог политичког и просветног рада:

словеначки језик је узимао маха у школама и надлештвима, чак се, бар за неко

време, делимично остварио и захтев да се оснује словеначко свеучилиште

увођењем универзитетских предавања у Љубљани, и после у Грацу.

Истина, ускоро је завладао опет апсолутизам и централизам, уместо

Метерниховог - Бахов, и почео је да гуши и словеначки просветни и јавни

живот. Лист за листом је нестајао, а други су се тешко борили за живот, међу

њима као најважнији Новице и Згодња Даница. И "Друштво св. Мохорја" је из

године у годину све више венуло. И књижевност је доживела велики преокрет

од 1848. Поред лирског и лирско приповедачког песништва, које смо дотада

једино имали, требало је створити епику и драматику, и поред поезије у везаном

слогу и приповедачку и научну прозу, а поред тога још и критику и преводну

књижевност. То је све захтевала већ и жеља, да се покаже иста вредност

словеначког са другим културним језицима. Деценије су требале док су се ти

планови остварили, а неки се од њих још ни до данас нису сасвим извршили.

Разумљиво је, дакле. да упркос великим тежњама и озбиљном настојању успеси

у почетку нису били велики.

У словеначком песништву је настала баш у почетку новог доба осетна празнина

смрћу великога песника романтике Прешерна. Место њега се био прочуо главни

docsity.com

песник Новица, Јован Весел - Косески, који је својим реторски и ритмички

снажним, али мисаоно неоригиналним и језички анархистичким песмама

очаравао јавност, која га је, са Блајвајсом, уздизала као објективног (идејног)

песника изнад субјективног (осећајног) Прешерна. Он је моћно утицао и на

младе песнике, и требало је времена док су се освестили и полако пошли из

његова патоса и језичне самовоље за једноставношћу народне песме и за

Прешерновом једрином.

Средишња личност словеначке књижевности неколико деценија био је Фран

Левстик.

Фран Левстик је рођен 1831. у Лашчама, завршио је без матуре гимназију у

Љубљани и студирао неколико месеци богословију у Оломуцу и славистику у

Бечу; затим се издржавао као домаћи учитељ, читаонички секретар, уредник,

састављач словеначког речника и др. по разним крајевима, највише у Љубљани;

напослетку је живео у Бечу, где је 1870. постао чиновник у уредништву

словеначког издања Државног Законика; 1872. је постао скриптор лицејске

књижнице у Љубљани, где је умро 16. новембра 1887.

Тек што је завршио гимназију, прославио се као лиричар збирком "Песме"

(1854.) Његова ведра, млађаног хумора пуна песма представља према

Прешерновој елегичности и Косесковој патетичности нов тип у словеначкој

књижевности. У каснијим годинама је, после филолошких студија, изгубио

много од своје младићке непосредности у корист строгог, исклесаног језичког и

метричног облика. Он је, заједно са Стритаром, створио и своју школу, која се

docsity.com

после изметнула у епигонском формализму. Највећа је Левстикова заслуга, што

је створио нову словеначку прозу.

Његов "Мартин Крпан" (1858.) класична је приповетка прве словеначке

новелистике, основане на народним мотивима, а у "Путовању из Литије до

Чатежа" (1858.) је сјајно нацртао низ наших сељачких типова и развио цео план

за будући словеначки књижевни рад. У делу "Погрешке словеначког писања",

(1858.) показао је и теоријски како треба писати словеначку прозу. Сви ти списи

били су младом нараштају прави школски узори за добар, чисто словеначки

народни стил. Одлучно је утицао на савременике и као критичар, филолог-

пуриста, оштар књижевни и политички сатиричар, и као радник на просветном

и политичком пољу Као књижевник и политичар био је душевни вођа

младословеначког покрета и зато је много пута дошао у оштар сукоб са

консервативним старо словеначким вођом Блајвајсом.

Левстик је помагао да се оснује и први словеначки књижевни орган Словенски

Гласник (1858— 68.). Основао га је корушки књижевни организатор Антон

Јанежич који је већ уређивао листове Словенска Бчела и Гласник словенскега

словства, али су се тек листу Словенски гласник довољно одазвали књижевници

и јавност; поред овога је основао и књижницу, "Цвеће из домаћих и туђих

лугова".

Најзнатнији међу младим ствараоцима је био песник Симон Јенко. Родио се

1835, завршио гимназију у Новом Месту и Љубљани (1855.), студирао

богословију у Целовцу, филозофију и касније права у Бечу. Био је домаћи

учитељ у Бечу, од 1864. нотарски и адвокатски приправник у Крању и Камнику;

умро је 1869. у Крању. Својом меланхоличном поезијом расположења, која је

тек после Левстикових почетака уведена у наше песништво, и неусиљеном

мелодиком стиха, стеченом од народне песме и Хајнеа, Јенко је био један од

најутицајнијих словеначких лиричара уопште, ("Песме", 1864.); написао је и

нешто приповедака, а међу њима и прву карактерну новелу у нашој

књижевности, "Јепрски учитељ", 1858.

На преласку из 19. у 20. век код већине превлађују мотиви етнографске и

историјске романтике, али опажамо како се корак по корак усавршавала техника

docsity.com

композиције, дијалога и приповедања, како је оживљавао стил умесном

употребом метафоре и метонимије и како је расла спретност у језичном

изражавању и то, по Левстиковом узору, увек у вези са припростим народним

говором. Но подстрек, који су дали Јенко и Левстик за карактерну причу у тој

типичној новелистици Словенскога Гласника (осим код Ерјавца) још није донео

нарочите плодове. То се догодило тек код Јосипа Јурчича, са којим је

новелистика овог круга достигла свој врхунац, а словеначка приповедачка

књижевност доба свог првог цветања.

Јосип Јурчич се родио 1844. у Долењској, завршио љубљанску гимназију,

студирао у Бечу класичну и словенску филологију и постао новинар; био је

главни уредник Словенскога народа, прво у Марибору, а од 1872. у Љубљани,

где је умро 1881. Полазећи од фолклорне романтике Левстиковога Крпана и

историјске романтике Валтера Скота, Јурчич је покушао да оствари Левстиков

књижевни план, објављен у "Путовању из Литије до Чатежа"; али је при томе

доспео, преко романтичког реализма својих историјских приповедака, у којима

су се здружили са конвенционално романтичном грађом младо-европски

демократизам и родољубива идеја, која је наглашавала врлине домаћег

грађанства и сељаштва у борби са племићком и туђинском насилношћу и

поквареношћу, — до почетака поетског реализма у сеоским приповеткама. Он је

постао прави мајстор у цртању пука и његових људи, нарочито сеоских

оригинала. Поред многобројних приповедака, историјских и савремених,

(најбоља је "Суседов син"), написао је први словеначки роман ("Десети брат",

1866.)

docsity.com

Од научних струка и остале прозе у то доба највише се бавило

филологијом. Фран Миклошич (рођен 1813. у Радомершчаку код Љутомера,

умро као универзитетски професор и академик у Бечу, 1891.) није био само

мајстор славистике, него је утицао и на то, да се словеначки књижевни језик у

току тих деценија знатно уједначио.

Иначе се, осим побожне књижевности, обрађивала највише историја, путопис,

етнографија и економија; а марљиво се скупљало и објављивало народно благо.

Доба романтичког идеализма и песничког реализма.

Године 1866. удружили су се Јурчич, Стритар и Левстик, те су издали у

збирци Класје као прву (и једину) свеску ново издање Прешернових "Песама" са

славним Стритаровим биографским и естетско критичким уводом. Године 1867.

добило је књижевно друштво Стритарово и Јурчичево у Бечу одлучан утицај на

уредништво Словенскога Гласника, а почетком године 1868. су се опет

удружили Јурчич, Стритар и Левстик за издавање белетристичног алманаха

Младица, и то управ онда, када је ускоро, због знамените Стритарове критике о

Косеском, морао престати Јанежичев Гласник. За њим је дошао после годину

дана, и његов душевни отац. Године 1870. почео је Стритар издавати у Бечу нов

књижевни лист Звоно, т мада је већ крајем године престао и тек се 1876. опет

обновио, с њим се у ствари почело ново доба словеначке књижевности. Иако је,

међутим, почео излазити у Марибору белетристично научни лист Зора,

преселило се ипак књижевно вођство Словенаца за десет година у Беч. Тек

1881. године, када је, место Стритаровога Звона, основан Љубљански Звон,

враћено је то вођство, после дугог прекида, поново у Љубљану, и то отада за

увек.

Значајне су црте новога доба, што су се са напредујућим спровођењем школске

обавезе и са развијањем писмености словеначке књиге почеле све више ширити

та међу прости свет, коме је читање постајало пријатна утеха. Словеначки

живаљ, са неодољивом истрајношћу, све је дубље продирао међу дотада још

немачки васпитано и у већини и немачки ориентисано грађанство и

интелигенцију словеначког порекла. Због тога се почело Словенство и све

одређеније диференцирати у погледу социјалних прилика и политичких и

docsity.com

световних погледа. Било је то доба, кад је напредни грађански либерализам,

који је већ дуго владао међу другим европским народима, почео долазити до

значаја и међу Словенцима и стао улазити у политичку и културну борбу са

тада већином још консервативним и верски и црквено ориентисанмм слојевима,

па се на послетку почела и социјална борба са словеначком социјалном

демократијом на једној, и хришћанским социјализмом на другој страни.

Тај развој се јављао и у књижевности, како развијањем разних, Словенцима још

нових књижевних и научних грана, тако и у све већој садржајној и идејној

диференцијацији књижевних дела. Углавном су долазиле до израза две

књижевне струје, у почетку једна поред друге, а касније у тихој, али све

одлучнијој борби; новоромантички идеализам, који је волео садржајно

ннтересантне, изванредне доживљаје и заплете и осећајно и умно натпросечне

личности, а у погледу облика све се више обртао формализму; вођа му је био

Стритар; и романтички реализам Јурчичев, који се држао више реалности,

премда ни он није сасвим одбацивао све романтичарске реквизите. Он је полако

водио у поетски реализам, и крајем тога доба се почео, донекле, приближавати

натурализму. Новелистици, коју је неговала пређашња генерација, нова је

додала пре свега роман, па осећајну новелу и прве покушаје драме. И књижевна

критика је веома напредовала

Водећа личност био је у почетку тога доба неоспорно Јосии Сшритар. Родио се

1836, завршио гимназију у Љубљани и старокласичне студије у Бечу, био је

домаћи учитељ и гимназијски професор у Бечу. Главно Стритарово дело је

Звоно, које је донело све његове важније списе. Неко време је сарађивао и у

Љубљанском Звону. Посебно су му изашле "Песме", "Бечки сонети", "Сабрани

списи", низ омладинских књига и друго.

Стритар је својим широким видокругом и сигурним естетским расуђивањем

високо надмашио све савременике (познавао је све главне западноевропске

језике и књижевности) и привремено је повукао за собом чак и по природи

њему сасвим супротног Јурчича. Његов Звон је био водећи књижевни лист свога

доба и уопште први строго књижевни часопис словеначки. Стритар је

изнвнађивао својим европеизмом, блиставим обликом и духовитом речју. Те

врлине су одликовале нарочито његове складне књижевне, естетске и културне

docsity.com

"Разговоре", којима је поучавао млади књижевнички нараштај, и његове

сатиричне песме, којима је обрачунавао са књижевним и културнополитичким

противницима ("Бечки сонети", "Прешернова писма из Елизија"), па и са

некултурношћу европске балканске политике ("Бечке елегије"). Са високим

мишљењем о идеалним задацима списатељског позива створио је и код писаца и

код јавности дубоко поштовање према песничком и књижевничком стварању и

тим омогућио књижевни напредак.

Покрај Стритара се подигао и највећи лиричар бечкога Звона и његова доба,

Симон Гресорчич, из ранијег родољубивог дилетантизма до правог уметничког

облика. Родио се 1844, завршио гимназију и богословију у Горици, служио од

као капелан и викар. Грегорчич је био онај, који је дао Стритаревом апстрактно

теоријском песимизму личну ноту своје властите душевне патње и унутрашњих

борби, али га уједно и победио схватањем етичке дужности оданог

самоодрицања пред непојамним божјим поретком на свету п љубављу за

ближњега и домовину. И Стритарев углађени строги облик постао је тек код

Грегорчича естетски потребан; добио је код њега значај природне мелодиозне

мекоће као адекватно средство за израз песничке душе, која је са мирним

обуздавањем и скоро болесно меком осећајношћу тежила највишим божјим

идеалима. Тако је Грегорчич постао најпопуларнији словеначки песник.

Међу романтичким приповедачима високо место заузима Иван Тавчар. Родио се

1851. код Шкофје Локе, завршио гимназију у Новом Месту и Љубљани и

студије права у Бечу; од 1884 је био адвокат и активни политичар у Љубљани.

Сарађивао је у Зори, Звону, Љубљанском Звону и Словану. Тавчар је почео 1872.

са конвенционалним романтичним осећајним новелама, прешао затим, под

утицајем Јурчичевог приповедања, ка сељачким и историјским приповеткама у

којима је одевао романтично интересантну радњу у рухо поетски обасјане

домаће покрајине (најдрагоценије су му старачке приповетке "Цвеће у јесен" и

"Височка хроника"). Бавио се и тематиком савременог друштва, као и

историјским романом.

После Јурчичеве смрти као најбољи приповедач био је признат Јанко Керсник,

главни представник словеначког поетског реализма, коме је сам одредио смер -

сликање истине под златним, провидним велом идеализма. Родио се 1852,

docsity.com

завршио гимназију у Љубљани и правне студије у Бечу и Грацу, затим је био

нотарски приправник у Љубљани, нотар, а ускоро и покрајински посланик.

Керсник је написао први роман са романтичном радњом, али у реалнијем

сељачко властелинском оквиру. У зрелим годинама су његови мотиви постали

реалнији, а карактеризација очигледнија; тако је са романима "Цикламен",

"Агитатор", "Рошлин и Верјанко", "Нова Господа" и другима постао сликар

паланачког друштва, које приказује до подробности, и то најрадије при

кафанским, излетничким и читаоничким забавама. Тако је дубоко зашао у

типичност сеоског живота; сељака је гледао много реалније од Јурчича, тражећи

његову трагику у њему самом, а не више у злим спољашњим утицајима, и

приказујући већ и његове социјалне сукобе. Написао је и низ хуморески и

популарних приповедака. Керсникова снага није толико у јединственој изради,

нити у доследној мотивацији радње, колико у верној карактеризацији појединих

типова и целих животних слојева, у живом сликању великих призора и у

окретној приповедачкој техници. Са Керсником је словеначка новелистика XIX

века достигла свој уметнички врхунац; његов стил је одлучно утицао на сву

млађу уметничку генерацију.

Као код приповедача, и код песника се показао преокрет ка реализму; прво

тиме, што се, насупрот дотадашњој лирици, истакло приповедачко песништво,

које је нашло одзива и признања код читалаца, а ускоро — не одмах — и тим,

што се епика окренула од традиционалних романтичких баладних мотива

актуелним савременим.

Највећи словеначки приповедач песник, Антон Ашкерц, Родио се 1856, завршио

гимназију у Цељу и богословију у Марибору, служио као капелан по Штајерској

до 1898., када је свукао мантију и постао месни архивар у Љубљани. Сарађивао

је највише у Љубљанском Звону, коме је био и уредник. Издао је 15 песничких

књига. Ашкерчеве крепке баладе које се одликују пластичном дикцијом и

лапидарном композицијом, те неколико шире заснованих романси из првог доба

везују га по мотивима из народне традиције и историје још са романтичном

баладом; а песникова борбена, реалистичка природа вукла га је већ тада цртању

социјалних сукоба, као и историјских проблема. Још више су долазиле до израза

савремене мисли у животно филозофским параболама. То се јавља у облику,

docsity.com

који напушта Стритареву углађеност и Грегорчичеву мелодиозност, а има

намерно чак и тврдоћа, само ако су карактеристичне. У каснијим песничким

делима превлађује, поред социјалних мотива, све оштрија слободоумна

тенденција са мотивима из словеначке реформације; значајне су нарочито

параболе из индијских бајки и из оријенталног живота, у којима се јавља, поред

слободоумне, и политичка и социјална тенденција. Али, како је отад Ашкерц

писао све брже, временом је зашао у говорљивост и манир. И Ашкерчева лирика

је великим делом борбена; свеже и темпераментне су извесне пригодне песме, у

којима се често изражава топло словенско родољубље.

Доба натурализма и симболизма.

Kрајем XIX века културне прилике у Словенији су се у много чему промениле.

Народна борба постала је уједно и економска, зато је стално била активна, све

док је Светски рат није довео до одлучне кризе. Уједно су се, због све веће снаге

капитализма, јављала и нужна економска и социјална питања; множио се број

радничког пролетаријата, расло је задуживање сељачког иметка и с тим

исељавање, а остала је противност између града и села, коју је заоштравала

жестока борба између верских и слободоумних схватања. По својим погледима

на живот и раднички покрет поделио се у два правца: социјалистички и

хришћанско социјални. С тим је напредовала и демократизација јавног живота

(1907. опште изборно право) и стално је расло опште образовање народа у

школи и васпитним друштвима: године 1910. Словенци су по писмености на

четвртом месту у Аустрији (14,65% неписмених), а према броју особа старости

од 10 до 20 година на трећем (3,3% неписмених). Све је то убрзавало развитак

политичких и стручних, књижевних и научних часописа, који су се

диференцирали заједно са јавним животом.

docsity.com

Новим економским и друштвеним приликама старија књижевност, по

Стритаревим обрасцима, није давала, а можда није ни могла дати довољног

израза. Слабуњава песимистичка или формалистичка лирика и приповедачка

уметност с много идеалисања. коју су неговали Стритареви, Грегорчичеви,

Јурчичеви и други епигони, нису више задовољавале омладину, која почиње да

тражи друге узоре. Бечки ђаци су почетком деведесетих година упознали

немачке и француске, а нарочито руске реалисте, те су се латили посла да те

правце одомаће и у Словенији. Али натурализам су схватили скоро само

материјално, па су теме најрадије узимали са дна живота.

Најпре су се натуралистичким покушајима отворили подлисци "напредних"

дневника и ђачки лист Весна, а године 1895. им се, под уредништвом проф.

Виктора Бешка, отворио и Љубљански Звон. Главни агитатор за тај словеначки

псеудо натурализам био је Фран Говекар, који је међутим сам био натуралиста

више по дрској еротици, коју је уводио у књижевност, него по приповедачкој

техници и по стилу, које је примио у главном од Керсника. Касније се бавио

највише друштвеном приповетком, драматизацијом. забавним и тенденциозним

списатељством и новинарством.

Али, књижевна будућност у Словенији није припала натурализму, већ новој

"модерној", импресионизму и симболизму, који се брзо пробио из

натуралистичко декадентских почетака и подражавања француских и немачких

узора до крепке оригиналности.

Прави оснивач и уједно највећи уметник словеначке новоромантичке,

симболистичке, новелистике био је Иван Цанкар. Родио се 10. маја 1876. на

Врхники, завршио реалку у Љубљани (1896.), отишао у Беч да студира технику,

али се одмах посветио искључиво књижевном позиву, станујући до 1909. са

малим прекидима у Бечу, затим на Рожнику код Љубљане и у Љубљани, где је

умро 11. децембра 1918. Сарађивао је у свима важнијим словеначким

docsity.com

листовима. Издао је већи број књига, већином новелистичке садржине, а и

песама и драма.

У почетку је био, бар по методи рада и по уверењу, натуралиста и декадент, али

се ускоро свесно одрекао натурализма, јер му је сметао у изражавању баш онога

што му је било главно: свог властитог унутрашњег доживљавања при гледању

туђе судбине. Тако је постао етички нихилиста и декадентни песник "Еротике"

(1899.), временом највећи борац против неморала и лицемерства друштва, и

мајстор модерног субјективног симболизма и новије психолошко лирске

цртице, новеле, симболистичке драме, социјално и културно етичке сатире.

Карактеристичне су црте Цанкаревог стила - да писац распреда, при реалном

гледању и сликању људи (често претераних у сатиричне карикатуре), и при

незнатној спољашњој акцији, богату унутрашњу радњу, пуну лирског осећања,

у сасвим лично обојеној, ритмички одмереној фрази, пуној јетког сарказма и

ненадних парадокса. Од множине његових списа Цанкар је био најплоднији еђу

модерним писцима најбољи су "Слуга Јернеј и његово право", "Мој живот",

"Слике из снова", "Лепа Вида", "Бела хризантема" и друго.

Сличан развој је доживела и новија словеначка лирика, са својим главним

представником, Отоном Жупанчичем. Он се родио 1878. у Белој Крајини;

завршио је гимназију у Новом Месту и Љубљани и студије филозофије у Бечу.

Више година био је домаћи учитељ, био је једно време и у Паризу. Године 1912.

постао је љубљански архивар, а 1920. драматург Народног Позоришта у

Љубљани. Жупанчич је изникао из народне песме. У Бечу је, под утиском

Цанкареве личности и француских и немачких модерниста, делимично зашао

међу декаденте, само што се, у традицији народне песме, сачувао од њихове

безобличности и моралног нихилизма, те најзад међу импресионисте ("Чаша

опојности"). Но пут га је водио, преко тражења етичке и естетичке оријентације

docsity.com

("Преко равнице"), до јасности изражајне уметности ("Монолога"). Песма му

није више израз само тренутног осећаја, већ целокупне песникове душевности.

На врхунцу своје снаге, поред превођења највећих дела из светске књижевности

(Шекспира, Дикенса, Ростана и других), поново се латио и песама за децу ("Сто

загонетки", "Цицибан", 1915.) и драме ("Вероника Десенишка", 1924.).

Још брже од Жупанчича дошли су до јасности његови другови и рано умрли

пријатељи Кете и Мурн. Драготин Кете је својом младом, веселом природом

избегао декадентство и касније се, уз Метерлинкову симболику, удубио у

стварност животних и филозофских проблема. Јосип Мурн-Александров стварао

је своју меланхоличну личну и природну лирику и своју нову сељачку песму у

блиској вези са словеначком природом и словеначким човеком.

Ови песници и приповедачи открили су обиље нове лепоте, обиље нових слика,

нових гледања, нове ритмике и мелодије језика — и није чудо, што сва млађа

песничка и приповедачка генерација јасно показује да је потекла од Цанкара,

Жупанчича и Мурна.

Упоредо са "новом струјом" натурализма и симболизма тече још други ток,

долазећи из старијег словеначког и светског реализма. Писци и песници, који су

били сарадници Дома и Света, начелно су одбијали детерминистички

песимизам натурализма и етички нихилизам декаденције или су се инстиктивно

устручавали од њих. Но ипак су примили од "модерне" њене позитивне

вредности, љубав према објективности, према реалности особа и мотива,

интерес за социјална питања на једној, а лирску субјективност, продубљену

психолошку анализу и пластику сила на другој страни.

docsity.com

Водеће место међу њима заузима Фран Финжгар, најпопуларнији словеначки

приповедач с почетка ХХ века. Родио се 1871. у Горењској, завршио гимназију

и богословију у Љубљани и од 1895. је био у духовно пастирској служби у

Љубљани. Сарађивао је највише у Дому и Свету и Мохоровом друштву.

"Сабрани списи" његови излазе од 1912. Већ своје прве друштвене и сељачке

приповетке Финжгар је заснивао слободно уметнички у погледу на њихову

етичку и естетичку садржину, а у стилу му се елементи старије реалистичке и

млађе лирске приповедачке технике нису још сасвим изравнали. Преокрет у

уметничком изражавању почео је у великом историјском роману "Под

слободним сунцем", који приказује живот страих Словена, а извршио у

приповедачким и драмским композицијама наредних година. Отресао се туђих

утицаја и довео до израза своју једноставност. Руководио се начелом да

књижевно уметничко дело није само знак унутрашње културе, него и средство

за њено усавршавање.

Природни културни и књижевни напредак је био знатно заустављен ратом,

умањен општим благостањем, а увећана моћ капитализма је потиснула већину

образованог средњег сталежа, најбољег књижевног купца, међу пролетаријат,

који живи од данас до сутра. Дошло је и до кризе књижевног издавања. Рат је

пољуљао етичке темеље друштва, а као последица тога дошло је тражење

књижевних сензација. То су нарочито доносили подлисци разних политичких

дневника.

Пући границу између словеначке прозе писане између два рата (па и

раније), и оне објављене после ослобођења, готово је немогуће. Живи

уметнички токови не прекидају се, представници свих генерација после Цанкара

живе и делују још и после другог светског рата, а неколико поколења писаца

ствара под неодољивим зрачењем Модерне, а посебно Ивана Цанкара, који им у

баштину оставља чудесни ритам своје реченице, дотле неслућено богатство

docsity.com

изражајних могућности словеначког језика, искуство савремених европских

литерарних школа кристалисано на цанкаревски, непоновљив начин, један

изграђен поетски свет и јединствен уметнички израз: једноставан, пун боја,

прецизан, продоран, мелодичан. Оставља им у баштину свој револуционарни

програм, своја потресна оваплоћења људске чежње за срећом, витке, високо

уздигнуте мостове, заграђене изнад бездана туге, безнађа и очаја, мостове час

крхке, час чврсте, могуће синтезе и стартна поља са којих се зове у револуцију,

на којима се сумња, пати и гори као уметник и као социјалистички активист.

Поред натуралистичке, неоромантичарске и симболистичке традиције,

генерације писаца после Цанкара, доживљавају после првог светског рата

снажан утицај експресионизма, који добру деценију доминира у словеначкој

литератури (Иван Прегељ, Миран Јарц, Подбевшек, Славко Грум, рани Фердо

Козак и др.). Истовремено се јавља новелистика (Јуша Козака) ослобођена

симболизма и лиризма, стварајући особену мотивику, оригиналан стил и

широке фреске градског живота (у роману), уводећи у словеначку литературу

нов тип приповедачке прозе у којој се органски преплићу елементи приповетке

и есеја. У својој каснијој фази Фердо Козак ствара медитативну реалистичку

прозу са наглашеним осећањем за моралне проблеме свог времена и однос

словеначког човека, посебно интелектуалца према политичкој, социјалној и

културној судбини свог народа.

Средином тридесетих година снажно се афирмише реалистичка

социјална литература (Прежихов Воранц, Мишко Крањец, Цирил Космач и др.)

docsity.com

ангажована на реализовању револуционарног културног, социјалног и

политичког програма. Ова је генерација стала у прве редове бораца, прошла

кроз затворе, илегалу и туђину, и све своје способности посветила једном циљу:

револуцији. Уметничка снага ових писаца лежала је у њиховом духовном

поистовећивању са људима њихова краја, с њиховим начином мишљења,

оплођеним сећањима и представама, који воде порекло још из патријархалне

заједнице. Снага њиховог критичког реализма лежала је у оживљававању

једноставних нагонских људи, у порицању сваке идеализације, поготову

идеализације села у приповедачкој прози. Принцип класне борбе одразио се у

приказивању људских односа; ликови сеоске сиротиње, сезонских радника и

бораца, откривали су материјалне снаге и идејне елементе нових друштвених

односа. Крањец је у тај покрет социјалне литературе унео и меки лиризам,

мајсторско сликање пастелних пејзажа, родног Прекомурја, увек у складу с

расположењима ликова и збивањима у његовој прози. На истој линији социјалне

оријентације стоје и натуралистички писци (Потрч, Инголич) обрађујући

подробно сеоски амбијент и ексцесе од алкохола и беде полу излуделих људи.

Народноослободилачки рат и револуција дуго су хранили стваралачку

машту словеначких писаца, а непосредно после ослобођења постају готово

једина тема како старијих, поменутих и непоменутих писаца, тако и младих,

који тек почињу. Први партизански прозни текстови не могу да се ослободе

фактографије, оптерећује их мноштво детаља, а писци су и сведоци који се боје

да не изневере историјски податак и судије који бдију над моралним ликом

својих јунака.

Прва књига приповедачке прозе Цирила Космача, који се само појединим

новелама јавио у кругу револуционарних писаца између два рата, излази 1946.

под насловом Срећа и Хлеб, и свакако је најбоља спона између великих синтеза

тридесетих година и нове словеначке литературе. У свом даљем развитку Цирил

Космач остаје писац лирске нарације, који је вештину класичног приповедања

удружио са модерним духом и сензибилитетом, писац чија увек присутна

завичајна инспирација налази особени, финим хумором обојени неромантични

поетски израз, у коме се та завичајна инспирација згушњава у једно општије

лирско језгро из кога израстају карактери и пејзажи општељудског значаја,

docsity.com

уочавају се проблеми времена и света у коме живимо. Цео фабулативни свет

Космачевих приповетки и новела ослања се на његове доживљаје и успомене из

детињства и дечаштва, проведених у долини Идријице, стиснуте између

планина, прелепог усамљеног краја словеначке земље, који је двадесет година

трпео Мусолинијеву фашистичку страховладу, био изложен злочиначкој претњи

националног истребљења и економске пропасти. Издржљивост и упорну борбу

ових горштака, изворе њихове моралне и националне снаге, приказао је Космач

кроз изванредно вајане ликове својих јунака, њихове људске судбине и

трагичност самог постојања.

Космачева прва збирка приповедака значи и висок уметнички домет у

првим послератним годинама, кад ажурно хроничарство, оживели романтизам и

сентиментализам сакате природни развој словеначке литературе. Као отпор

бирократисању које у то доба влада у култури, као отпор хроничарству, као

отпор васкрслом романтизму који је растакао некад силовите синтезе

револуционарне реалистичке прозе између два рата, као отпор васкрслом

натурализму, јавља се педесетих година читав низ младих приповедача (Бено

Зупанчич, Андреј Хинг, Лојзе Ковачич, Саша Вуга и др.) који се хватају у

коштац са естетским проблемима нове књижевности, структуром уметничког

дела, проблемима савременог човека и друштва, који покушавају да друштву у

коме живе кроз уметност пруже могућност сопственог вредновања, који

покушавају да освоје свој сопствени начин изражавања и да се боре за

неконвенционално уметничко сведочанство о нашем свету и времену, његовим

вртлозима и противречностима.

Задржавајући такође извесне елементе романтизма, али само као

декоративну допуну, Андреј Хинг ствара приповедачки опус који се одваја од

послератних књижевних токова не само по свом моралистичком опредељењу,

свом исповедном поступку, већ и по богатству мотива и онтолошким

претпоставкама, везујући се у дубљем смислу за поетску прозу Ивана Цанкара,

Славка Грума, као и за искуства модерне европске књижевности. Урањајући у

суштину човекове моралне проблематике, Хинг је по дубини психолошке

анализе, специфичној структури свог дела, богатству језика, ритму реченице и

docsity.com

дочаравању атмосфере Љубљане и словеначког предела, створио сасвим

особено приповедачко дело у савременој словеначкој литератури.

Сва у побуни против сентименталног хуманизма и романтизма јавља се

приповетка Лојзета Ковачича, а његове Љубљанске разгледнице морају да

савладају жестоки отпор већег дела критике. Написане о обичним људима у

свакодневном животу, оне су прожете тихом резигнацијом, али и унутрашњом

ватром која зове на побуну против социјалног мртвила, против бирократског

механизма и отуђености. Било да говори о кућним помоћницама,

продавачицама НАМЕ, младим силеџијама, лакташима или ситним

чиновницима који се боре за позиције и станове, Ковачичева приповетка својим

сочним језиком, својом непосредном ангажованошћу и поузданом

инвентивношћу успева да оживи сваки призор, да га прожме унутрашњом,

психолошком напетошћу и у њему открије значајна етичка жаришта.

Близак њему у порицању сваког сентиментализма, али са изразитим

нихилистичким односом према животу, заокупљен судбинама људи изван

закона, апсурдом живота и апсурдом егзистенције личности без снаге и идеала,

Петер Божич пише своје приче, романе и драме о ранама модерног живота, неку

врсту социјалне литературе или "фантастике зла". Изражавајући угроженост

човека у свету атомске бомбе и његов страх од уништења, ствара своју

апокалиптичну визију тог уништења у причи Животиње беже, свакако

најзанимљивијем свом кратком тексту.

Едвард Коцбек, између два рата песник земље који се одваја од

експресионизма особеним начином рефлексивне лирске дескрипције, леви

хришћански активист, представник хришћанских социјалиста у Освободилној

фронти и учесник у НОБ, јавља се после ослобођења као прозни писац својим

ратним дневником и збирком новела Страх и храброст и изазива оштре

протесте и критике. Кроз мене личних и друштвених збивања, Коцбек у своје

раније ставове уноси и елементе егзистенцијалистичког онтологизма, наравно

хришћанског, ослобођеног схема рационалне теологије и окренутог ка

филозофској синтези хришћанског активизма и персоналистичке етике. Као

приповедач, нарочито у оним деловима своје прозе који су лишени форсиране

конструкције да би се развила филозофска теза, у оним деловима, односно

docsity.com

причама, у којима изражава драму човека у тренутку кад од приватне прераста у

историјску личност, повинујући се законима живота и опстанка, у тренутку кад,

по речима самог Коцбека доживљава "немоћ хришћанства као религије у

савременом свету", Коцбек сугестивном реченицом, пуном унутрашње

напетости и ватре, продире у најинтимније сфере људске личности, открива у

њима чулне и емотивне светове у којима се рефлектују и широки светови

стварног живота, открива снажне пориве који значе афирмацију живота, овог,

земаљског и човечанског.

Тематску разноврсност послератне словеначке прозе обогаћују и два

тршћанска писца: Борис Пахор и Алојз Ребула, чији је целокупан опус посвећен

словеначком живљу Трста и околине, његовом страдању у време фашизма и у

току другог светског рата, као и његовим садашњим напорима да сачува своју

националну самобитност. Ребула поседује изразити смисао за пластичност

ликова и хумором прожету нарацију, а Борис Пахор, плодан романсијер и

приповедач, близак неореалистима, у последњим делима достиже мајсторство

савременог аналитичког метода и стила. Он је остварио најаутентичније

текстове о паклу нацистичких логора, у којима дефилују гомиле унакажене деце

и девојака, на колективној смрти и трагедији, мноштву језика и патњи, расту

куле људских костију и ужаса, а у околностима потпуне дехуманизације тешко

опстаје свака чиста људска мисао и осећање.

Поред ратних тема, у другој половини ХХ века ни живот града није више

ретка грађа словеначке младе литературе. А све чешћа постаје и савремени

живот, како града, коме посвећује низ својих дела Смиљан Розман, писац оштре

опсервације, течног стила и живе имагинације, и Марјан Рожанц, са својим

причама из предграђа у класичној и касније монолошкој форми казивања, тако и

села, односно малог насеља, којим се посебно бави друштвено веома актуелан

Марјан Колар.

(Према: Иван Графенауер, Новија словеначка књижевност и

Роксанда Његуш, Савремена словеначка приповетка)

docsity.com

Razvoj i status savremenog slovenačkog književnog jezika

Generacija koja je stvarala posle 1848. zaslužna je što su u slovenačkom jeziku

nastali stručni izrazi iz različitih oblasti, koji su bili u upotrebi u školama. Slovenački

jezik je pobedonosno stupio u osnovne škole. Za to je pre svega zaslužan štajerski pisac

Anton Martin Slomšek. Opismenjavanje je zahtevalo i štampanje knjiga na sl.j. i za

svakodnevnu upotrebu, ne samo za školu. Tu je najviše učinila Mohorjeva družba, koja

je u najboljim godinama imala i po 100.000 pretplatnika, a izdavala je milione knjiga.

Slovenački jezik je prodirao i u gimnazije, a u stručnim člancima osposobljavao se za

kasniju upotrebu na najvišem naučnom nivou. On počinje da se upotrebljava u pozorištu,

politici, a što je najznačajnije, prodire u svakodnevni govor najviših slojeva koji su do

tada upotrebljavali većinom nemački.

Na kraju ovog perioda, tj. pred početak I sv. rata slovenački jezik bio je u

potpunosti razvijen. Upotrebljavao se u školama, pozorištu, politici, nauci, publicistici i

crkvi. Kao što je u 19. veku iz sebe istisnuo germanizme i povukao oštru granicu prema

nemačkom, tako se kasnije osamostaljavao i u odnosu prema drugim slovenskim

jezicima. U umetnosti su za to zaslužni pre svega Cankar i Finžgar, a lingvistički,

naučnom mišlju to je podržao Anton Breznik.On je odvajao domaće i strano i time

upozoravao na jezičko bogatstvo malog naroda, najznačajnijeg temelja njegove

samostalnosti.

Razdoblje između dva rata

U jesen 1918. Slovenci su se posle 1000 godina oslobodili nemačke dominacije.

Sami su odlučili da stupe u zajedničku državu sa Srbima i Hrvatima. Nova država

zvanično se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovim je većina Slovenaca bila

ujedinjena u posebnu upravnu celinu, prestale su da postoje upravno-političke celine kao

što su Kranjska, Koruška, Štajerska. Sloveniji su se pridružili i Slovenci iz Prekmurja,

koji su do tada bili deo ugarske celine. Oko 400.000 Slovenaca pripalo je Italiji, preko

100.000 Koruškoj, nekoliko hiljada Mađarskoj. Dakle 1/3 populacije bila je van

Jugoslavije.

Kad je o razvoju slovenačkog jezika reč, njegova pravila i struktura kodifikovana

su u Breznikovoj gramatici (1916), i pravopisu (1920) na kojem je sarađivao i Fran

docsity.com

Ramovš. Ramovš je bio profesor slovenačkog jezika na novootvorenom Univerzitetu u

Ljubljani.

Posle II sv. rata situacija sa slovenačkim jezikom skoro je ista kao i pre. U

Sloveniji je on službeni i opšteprihvaćeni jezik, priznat je kao jedan od službenih jezika

u SFRJ, međutim praktično je opet u državnim organima preovladavao srpskohrvatski

jezik,koji je u vojsci bio zvanični jezik. Slovenački jezik je morao da prati nagli razvoj

nauke i tehnike, da nađe izraze i obrte za sve novitete koje je sobom donela civilizacija.

Već između dva rata radilo se na poboljšanju govorne reči. 1946. objavljene su

gramatike Mirka Rupela, Anton Bajeca, Rudolfa Kolariča, štampan je novi pravopis.

Savremeni opis SKJ dao je Jože Toporišič u knjigama Slovenski knjižni jezik 1-4,

Slovenska slovnica, Nova slovenska skladnja, Družbenost slovenskega jezika itd. Slovar

slovenskega knjižnega jezika takođe daje nov pogled na jezik. Izlaze mnogi stručni

dvojezični rečnici.

Статус српског и словеначког језика у СФРЈ

Српскохрватски и словеначки језик су постојали у заједничкој држави од

стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године до распада СФРЈ,

односно отцепљења Словеније 1991. Тај релативно кратак период био је

довољан да се кристалишу многа питања везана за утицај једног језика на

други, статус једног код говорника другог, заинтересованост говорника једног

језика за учење другог и слично. Током непуног века мењали су се ставови

говорника према другом језику, од веома позитивних све до крајње изражене

нетрпељивости у време распада заједничке државе. Деценија и по самосталног

живота Републике Словеније била је довољна да се односу словеначког и

српскохрватског да сасвим нови тон.

docsity.com

Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца захтевало је да се

дефинише и статус језика који су се у њој користили. Српскохрватски, као

матерњи језик знатно већег броја говорника, и раније је имао значајнан утицај

на словеначки језик. Почетком и средином 19. века говорници српског и

словеначког језика показивали су жељу за учењем ових језика. Тако је још 1905.

године Павле Поповић организовао први курс словеначке књижевности на

београдској Великој школи, а 1907/08. и први курс словеначког језика, намењен

будућим преводиоцима књижевних дела. Од групе ових студената заиста су

потекли многи преводи словеначких дела на српски, а на тај начин је дат

огроман допринос међусобном познавању ова два народа. У периоду између два

светска рата у српским читанкама налазила су се дела из словеначке

књижевности штампана у оригиналу, уз приложени мали глосар. Оваква пракса

се наставила и у периоду постојања СФРЈ. Дакле, док се у српским школама

словеначки појављивао само у спорадичним текстовима у читанкама, у

Словенији се српскохрватски учио у одређеним разредима основне школе као

обавезни предмет.

Чињеница да је српскохрватски језик у време постојања некадашње

Југославије био матерњи језик знатно већег броја говорника у заједничкој

држави него словеначки, утицала је на то да српскохрватски постане код

споразумевања на целокупном подручју заједничке државе. На тај начин је и

већина становника Словеније постала посредно билингвална.

У СФРЈ је словеначки језик имао уставом загарантован равноправан

положај са српскохрватским и македонским језиком. У члану 246, који се

налази у делу под називом Односи у федерацији, пише: „Равноправни су језици

народа и народности те њихова писма на територији Југославије. У

Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији у службеној су употреби

језици народа, а језици народности – у складу с овим уставом и савезним

законом.“. Међутим, чланом 243 се прецизира да се код наређивања и у војној

настави у ЈНА у складу са савезним законом може употребљавати један од

језика народа Југославије, а у њеним деловима језици народа и народности.

Иако није прецизирано о којем је језику реч, подразумевало се да је то

српскохрватски.

О престижу српскохрватског језика како у ЈНА, тако и у другим

областима, као што су седнице у Савезној скупштини, пословна комуникација и

docsity.com

сл. у Словенији се доста писало у осамдесетим и деведесетим годинама

прошлог века. Веома су занимљиве социолингвистичке анализе односа ова два

језика, а изузетно велику пажњу јавности привукле су расправе о статусу

словеначког језика у ЈНА – пре свега о (не)постојању права Словенаца да

користе свој матерњи језик у различитим видовима комуникације.

Ваља подсетити на чињеницу да је, на пример, поред француског као

језика дипломатије, српскохрватски био једини језик у пасошима Словенаца,

имао је привилеговано место на новчаницама, а највећи могући утицај

српскохрватског језика остваривао се путем медија. Низ година је ТВ програм

био већином на српскохрватском језику, а исто тако и ревијална штампа, дечија

штампа, стрипови и сл. Подразумевало се да језик споразумевања на

југословенским научним конгресима буде српскохрватски, као и да то остане

први језик радника који су долазили у Словенију на рад.

Српскохрватски се, као што је већ поменуто, учио као обавезан предмет у

основној школи. Овај тренд је био најјачи 50-их година двадесетог века, кад се

српскохрватски учио по два часа недељно у свим разредима основне школе. Од

70-их година и све до укидања школске 1993/94 године, српскохрватски језик

био је обавезан у петом разреду основне школе са по два часа недељно. Овај

релативно мали број часова није само по себи довољан за усвајање неког

страног језика, али је представљао добру основу за усвајање језика из

окружења. С друге стране, на територији република у којима је српскохрватски

језик први језик већине становништва, није било ни говора о могућности

увођења словеначког или македонског језика у основне или средње школе.

За разлику од статуса српскохрватског језика у јавности, статус

српскохрватског језика на универзитетском нивоу није трпео значајније потресе

током свих ових друштвено-политичких промена. Од самог оснивања

Универзитета у Љубљани, 1919. године на њему се могао студирати

српскохрватски језик, односно српска и хрватска књижевност. У првим

годинама постојања Универзитета, српскохрватски језик се студирао у

комбинацији са словеначким, а од 1951. могуће су и друге комбинације,

најчешће са студијама русистике. Српскохрватски језик, српска и хрватска

књижевност су се у одређеном периоду, осим на Филозофском факултету у

Љубљани, могли студирати и на Педагошким академијама у Љубљани и

Марибору, али се променом статуса ових институција то изменило.

docsity.com

docsity.com

KRATAK PREGLED ISTORIJE SLOVENAČKOG FILMA

Samo deset godina nakon projekcije Pokretnih slika braće Limijer,

ljutomerski advokat Karol Grosman je 1905. godine snimio prva dva slovenačka

filmska dokumenta — ODLAZAK SA MISE i SAJAM U LJUTOMERU.

Pionir slovenačkog filma godinu dana kasnije na filmskoj traci zabeležio je još i

trenutke iz svoje bašte, s naslovom U VRTU. Grosmanovi filmski zapisi

predstavljaju početak šarenolike istorije slovenačkog filma.

Janko Ravnikar je 1931. godine snimio prvi slovenački celovečernji film

U KRALJEVSTVU ZLATOROGA, u kojem su, po scenariju Juša Kozaka,

opisane prirodne lepote slovenačkih planina, odnosno Triglava. Sedam godina

kasnije usledio je prvi zvučni film OMLADINSKI DANI Maria Forestera, koji

je zvučno opremio slovenački pronalazač i radio-tehničar Rudi Omota. Film

prikazuje okupljanje i gimnastičke vežbe katoličke omladine u Ljubljani. Tek

posle 1945. godine u kinematografskoj mreži, koju je novčano potpomogla ili

sufinansirala Socijalistička republika Slovenija u okviru nekadašnje Jugoslavije,

obrazovale su se i nacionalna filmska distribucija Vesna Film (1946),

sistematska i programska proizvodnja Triglav Film (1946), a sa magazinom

Film (1950) i kontinuirana publicistička delatnost.

Prvi celovečernji zvučni film Franca Štiglica NA SVOJOJ ZEMLJI

(1948), snimljen u žanru partizanskog filma, obrađivao je pitanje rata i

revolucije, ponajviše sa stanovišta ličnog doživljaja. U istom žanru, između

ostalih, slede filmovi DOLINA MIRA Franca Štiglica (1956) i VIDIMO SE U

SLEDEĆEM RATU Živojina Pavlovića (1980). Pedesetih godina Jože Gale

snimio je prvi celovečernji dečji, odnosno omladinski film KEKEC (1951), koji

je godinu dana kasnije nagrađen zlatnim lavom na festivalu u Veneciji.

Godine 1953. František Čap stvorio je prvi slovenački filmski hit

VESNA, koji je samo u Ljubljani pogledalo oko 100 000 ljudi. Šezdesetih

docsity.com

godina slovenačku filmsku scenu obeležili su pre svega autorski filmovi.

Filmovi „novog talasa“ PLES NA KIŠI Boštjana Hladnika i ekspresionistička

literarna adaptacija BALADA O TRUBI I OBLAKU Franca Štiglica nastali su

1961. godine. Godina 1967, u kojoj su snimljeni modernistički film Matjaža

Klopčiča NA PAPIRNIM AVIONIMA i BIKOVI TVRĐAVE Jožeta

Pogačnika, predstavlja vrhunac jugoslovenskog „crnog talasa“.

Slovenačka kinematografija je šezdesetih godina doživela i

institucionalni preporod: Ljubljana je dobila Kinoteku, počeo je da izlazi filmski

magazin Ekran, Akademija dramskih umetnosti dobila je Odeljenje za filmsku i

televizijsku režiju, a 1968. osnovana je i Slovenačka filmska arhiva.

Sedamdesetih godina počele su adaptacije slovenačke književnosti, na primer

film CRVENO KLASJE (1970) Živojina Pavlovića i U KLANCU (1971) Vojka

Duletiča. Hladnik se u duhu hipi pokreta latio slobodne ljubavi u filmu

MASKARADA, koji je cenzurna komisija sklonila daleko od javnosti na više

od deset godina. Osamdesetih godina svojim prvencima stekli su ugled režiseri

Karpo Godina i Franci Slak. Dok se Godinin postmodernistički SPLAV

MEDUZE (1980) okušao u razbijenoj dramaturgiji sa umetnutim scenama s

javnih mesta, Slakovo KRIZNO RAZDOBLJE (1981) uhvatilo se u koštac s

„rudimentarnim“ realizmom. Godine 1982. nastao je i tragikomični CRVENI

BOOUGIE Karpa Godine, koji je pokušao da rasprši agitpropovsku ideologiju.

Posle osamostaljivanja, početkom devedesetih godina prošlog veka,

samostalna država Republika Slovenija preuzela je odgovornost za

subvencioniranje, odnosno (su)finansiranje slovenačke filmske produkcije.

Godine 1994. osnovan je Filmski fond RS, koji obezbeđuje kontinuirano

planiranje i delovanje filmske proizvodnje, kao i sufinansiranje iz državnog

budžeta. U zemlji i inostranstvu uspešni filmovi kao što su KARMEN Metoda

Pevca (1996), EKSPRES, EKSPRES Igora Šterka (1997), STEREOTIP

Damjana Kozoleta (1998) i U LERU Janeza Burgera (1999), postavili su

slovenački film na mapu evropskog i svetskog filma. U novom veku već se

vidno iskazuje planski razvoj kinematografije, koji je slovenačkom filmu doneo

pre svega napredak u kvalitetu. Godine 2001. Slovenija je postala punopravna

članica evropskog koprodukcijskog fonda Euroimages. Septembra iste godine

Jan Cvitkovič je, kao nova rediteljska nada, za svoj film HLEB I MLEKO dobio

lava. To je bio prvi lav u istoriji slovenačkog filma posle KEKECA. I mnogi

docsity.com

filmovi mlađe generacije režisera zadnjih su godina dobijali visoke nagrade na

brojnim domaćim i međunarodnim festivalima, na primer film Maje Vajs

ČUVAR GRANICE (2002), koji je na Berlinskom festivalu dobio nagradu za

najinovativniji film. Kratki igrani film Stefana Arsenijevića (A)TORZIJA je

2003. dobio zlatnog medveda na Berlinskom festivalu, Prix UIP nagradu

Evropske filmske akademije i bio nominovan za nagradu Američke filmske

akademije.

Silvan Furlan

(napisano za projekat Svetski dani slovenačkog filma, Centar za slovenački jezik, Ljubljana)

docsity.com

О Словенији

Република Словенија је приморска и подалпска држава на југу СредњеЕвропе, која се на западу граничи са Италијом, на северу с Аустријом, насевероистоку с Мађарском, на истоку и југу с Хрватском, а на југозападу, уПиранском заливу, има излаз на Јадранско море.

У различитим периодима историје Словеније, држава је била део Римскогцарства, Карантаније (само модерни део северне Словеније), Светог римскогцарства, Аусто-Угарске, Државе Словенаца, Хрвата и Срба, Краљевине Срба,Хрвата и Словенаца (1929. преименована у Краљевина Југославија) измеђудва светска рата, и СФР Југославије од 1945. до стицања независности 1991.године.

Словенија је чланица Уједињених нација, Европске уније и НАТО савеза.

Површина: 20.273 км2

Дужина обале: 46,6 км

Највиши врх: Триглава: 2,864 м

Највећи национални парк: Национални парк Триглав: 83,807 ха

Најдужа подземна пећина: Постојнска јама – 19,5 км

Највеће језеро: Церкнишко језеро (понорница) - 26 км 2

Најдужа река: Сава - 221 км

Становништва: 2,032,362 (31. децембар 2008)

Државно уређење: Демократска република. Највиши законодавни орган:Народна Скупштина (90 посланика).

Председник државе: Данило Тирк

Премијер: Борут Пахор

Приступила ЕУ: 1. маја 2004.

Валута: Евро (од јануара 2007)

Језик: Словеначки, у етнички мешовитим областима такође италијански имађарски;

Религија: 58% римокатоличке вероисповести, 43% осталих верскихзаједница

Главни град: Љубљана

docsity.com

Испитна питања

1. Значај оснивања часописа Новице2. Фран Левстик3. Јосип Јурчич4. Доба романтичког идеализма и песничког реализма5. Јосип Стритар6. Симон Грегорчич7. Иван Тавчар8. Јанко Керсник9. Антон Ашкерц10. Доба натурализма и симболизма11. Иван Цанкар12. Отон Жупанчич13. Фран Финжгар14. Књижевност и уметност између два рата15. Словеначка књижевност средином ХХ века16. Словеначка књижевност крајем ХХ века17. Статус словеначког књижевног језика у другој половини ХХ века18. Словеначки језик у СФРЈ19. Развој словеначког филма20. Основни подаци о Словенији

docsity.com