VIZANTIJSKA FILOLOGIJA (1)

VIZANTIJSKA FILOLOGIJA

Ispitna pitanja

1. Crkveni oci etvrtog veka- kapadokijski oci 2. Kanon, istorija kanona, Andrej Kritski 3. Kondak, Roman Melod i njegov akatist Bogorodici 4. Crkvena poezija i njeni anrovi (kondak, kanon, tropar, akatist) 5. Razvoj viz. romana 6. Nastanak i razvoj hagiografije ( Simeon Metafrast, Jovan Damaskin) 7. Studitska kola, Teodor Studit, braa Grapti 9. Jovan Damaskin 10. Kozma Majumski 11. Prokopije 12. Teofan i Teofan nastavlja 13. Hronika, Jovan Malala 15. Konstantin Porfirogenit 16. Mihailo Psel, istoriar, retor i filosof 17. Ana Komnina i njen mu Niifor Vrijenije 18. Istoriari koji su opisali pad Carigrad ( Sfrances, Duka, Laonik Hankondil) 19. Od profane poezije - Teodor Prodrom i Ep o Digenisu Akriti, 20. Od retorike- Psel i Evstatije Solunski, 21. Istorija monatva- Duhovni lug Jovana Mosha, Antonije Veliki, Makarije Egipatski 22. Polihistori- Sudin leksikon, Jovan Ceces, Teodor Metohit, Fotije 23. Monaka knjievnost- Maksim Ispovednik, Evagrije Pontijski, Simeon Novi Bogoslov 24. Isihazam i u okviru toga Grigorije Palama i njegova rasprava sa Varlaamom iz Kalabrije 25. Druga sofistika, Julijan Apostata 26. Eusebije, Mosho

VIZANTIJSKA KNJIEVNOST

- 1 -

PODELA

1. PESNITVO

- crkveno - profano

2. TEOLOKA KNJIEVNOST

- ranovizantijska - teoloko nauna - teoloko mistina

3. ISTORIOGRAFIJA

- istorija - hronika - hagiografija

4. UENA PROZA

- filosofija - retorika i epistolografija - polihistori i enchiklopedisti

5. VULGARNOGRKA KNJIEVNOST

- ljubavne, prigodne, poune, legendarne, istorijske pesme - simbolino-alegorijski ivotinjski ep

1


- 2 -

PESNITVO Do nedavno se smatralo (kae Dimitrije Bogdanovi) da Vizantija uopte nije imala svoje pesnitvo. Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasinim poetskim i metrikim normama, ali je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, knjievnog ili narodnog. Pesnitvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta knjievnog stvaralatva, kroz koje se najbolje moe razumeti vizantijska kultura. CRKVENO PESNITVO Crkvena poezija je (ne raunajui narodno pesnitvo) jedina pesnika novotvorevina poznogrkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher. Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se po svojim unutranjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska knjievnost postie potpuno originalan domet odn. stvara neto to nema korene u antici i ne predstavlja podraavanja starih obrazaca. Crkveno pesnitvo, mada jeste nastajalo (na samom poetku) prema antikim obrascima, nije izgraeno na antikim formalnim osnovama, pre svega zbog novine religioznog oseaja vizantijskog oveka i starojevrejskih odn. ranohrianskih uticaja. Vizantijsko crkveno pesnitvo je pesnitvo ritma slogovi se broje bez obzira na duinu i kratkou, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika izmeu akuta i cirkumfleksa je neprimeena. Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON. HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od veeg broja strofa (20 i vie) iste kontrukcije, sa refrenom i jednim optim uvodom. Strofe se zovu tropari. KANONI su pesme sloenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se sastoji od vie strofa ili tropara. Tema svake ode je sadrana u prvoj strofi, koja se zove irmos i koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih pesama, koje su se pevale od najranijih perioda hrianstva. Svaki tropar mora, po broju slogova i akcentu, da odgovara shemi irmosa. Naroito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi jo kod Metodija), koji je orijentalnog i antikog porekla. Antikog porekla je i rima, koja je uglavnom retorska figura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je esto u himnama. Vana imena:

GRIGORIJE iz NAZIJANSA ROMAN MELOD

2


- 3 -

delo AKATIST ANDREJ KRITSKI JOVAN DAMASKIN KOZMA MAJUMSKI

PROFANO PESNITVO Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je profana, pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna po tematici, ili bar koloritu. Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i naroito ne u svojim istim, prvobitnim stopama. Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metriku formu, tzv. politiki stih. Njegovo poreklo nije sasvim razjanjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvinik i Jovan Mosh). Politiki stih je graen prema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmike pesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kae da je politiki stih najvanija koncesija koju vizantijska profana poezija ini duhu svoga vremena. Ni ep, ni drama, pa ak ni lirika klasinog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji. Epsko pesnitvo oivee u svojoj nekadanjoj slavi tek u narodnogrkoj litaraturi. Roman predstavlja najmanje uspeli nastavak helenistike epske tradicije. Romani se uglavnom ni ne piu, sve do humanistike renesanse u doba Komnina, ve se prepisuju i itaju uglavnom romani helenistikog perioda. drama Ve u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar se kompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono to crkveni oci i sabori sa mnogo estine osuuju, pre je cirkuska i povrna forma nego dramski teatar antikog tipa. Dramske elemente oivljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soterioloke drame, sredita hrianskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drame uticali kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korienje helenistikih misterija u svrhe sopstvenog religioznog izraavanja. injenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i pod nazivom bogooveanska misterija ili sl. Pozorine predstave sa takvom tematikom igraju se tokom VIII i IX veka, ak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznaajnije ostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sauvana vizantijska drama STRADANJE HRISTOVO. Preko treine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u Likofronovih dela, opirno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Meavinom raznorodnih elemenata dobijena je izvetaena predstava pojedinih linosti, pa ak i komini elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a teite radnje je na Golgoti i Vaskrsenju. Uestvuje vie lica i dva hora. Radnja je potisnuta na raun dijaloga.

3


- 4 -

Vana imena: GEORGIJE PISIDA TEODOR STUDIT KASIJA AKON IGNJATIJE TEODOR PRODROM

TEOLOKA KNJIEVNOST Teologija je, moda, osnovno obeleje vizantijskog knjievnog stvaralatva. U Vizantiji jedva da postoji neko knjievno delo koje ne stoji u izvesnom, bliem ili daljem odnosu prema teologiji. Vizantijsku drutvenu svest formiralo je hrianstvo, i to onako kako je postavljeno i razraeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih sabora. Odluujuu ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu rei knjievnost crkvenih otaca, odn. patristika. Njene osnovne teme bile su odreene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani, nasuprot snanim uticajima ostataka helenistike gnostike i novih heterodoksnih sistema (arijanstvo, makedonijanstvo itd.). Tek poto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temelj ortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te rei:

- teoloko nauna, s jedne strane i

- teoloko mistina, s druge strane. RANOVIZANTIJSKA TEOLOKA KNJIEVNOST U nastanku i razvoju vizantijske teoloke knjievnosti glavnu ulogu su odigrala dva centra: Aleksandrija i Antiohija. itava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavlja rezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jae na povrinu jedan ili drugi momenat:

- helenistike ideje (Aleksandrija) - izvesne orijentalne tradicije (Antiohija)

Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i poetka III v. Panten, Kliment i Origen, veliki uitelji aleksandrijske kole, odredili su, u stvari, tip vizantijske teologije kao nauno sistematizovane razrade otkrovenja. Naunost je, naravno, sasvim uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeleje njihovog rada da otkrovenje, kao iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog znanja, donekle racionalizuje i formalno opravda i potvrdi. Vana imena:

KLIMENT ALEKSANDRIJSKI

4


- 5 -

ORIGEN ATANASIJE o VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA,

GRIGORIJE iz NISE JOVAN ZLATOUSTI

TEOLOKO NAUNA KNJIEVNOST Okosnicu vizantijskog knjievnog stvaranja na polju teoloke nauke, tj. sistematizacije i razraivanja doktrine otkrovenja, ine krupni dogmatski problemi koje su postavljale jeresi V do IX v, kompleks latinskog spora, ukljuujui i isihastiki spor, IX do XIV v. Vana imena:

KIRIL ALEKSANDRIJSKI (protivnik: episkop kirski Teodorit) SOFRONIJE JERUSALIMSKI MAKSIM ISPOVEDNIK JOVAN DAMASKIN TEODOR STUDIT FOTIJE EVTIMIJE ZIGABEN GRIGORIJE PALAMA

VIZANTIJSKA TEOLOKO MISTINA KNJIEVNOST Na poetku ove mistike teologije nalaze se dela otaca pustinje IV i V v, vezana za apoftegmatsku literaturu Egipta, Palestine i Sirije (IZREKE OTACA) i praksu velikih zaetnika monakog ivota. Vana imena:

EVAGRIJE PONTIJSKI DIJADOH DIONISIJE AREOPAGIT JOVAN LESTVINIK SIMEON NOVI TEOLOG NIKITA STITAT NIKIFOR ISIHAST

ISTORIOGRAFIJA Za razliku od teoloke knjievnosti i poezije, vizantijska istoriografija predstavlja nastavak i negovanje klasinih, starogrkih tradicija. Ovaj trend traje sve do XV veka. Istoriari saoptavaju grau svog ili neposredno proteklog vremena tj. njihovo podruje je savremena istorija. Dela su namenjena visokoobrazovanim ljudima vizantijskog dvora ili crkve. U sreditu istorijskog prikazivanja je linost, a ne drutvo. Stil je literaran, sve i plastian, a osnova kazivanja su istorijske injenice.

5


- 6 -

Hroniarski vid istoriografskog prikazivanja razvio se u Vizantiji do savrenstva. Hronika predstavlja istoriju sveta od akta bojeg stvaranja, i u potpunosti odgovara vizantijskoj i uopte srednjovekovnoj potrebi da se istorijska stvarnost izvede iz akta Boje volje i dejstva Bojeg promisla (viz. izraz ikonomija plan), ime se postie religiozna ili istoriosofska interpretacija sveta. Istorija je drama, a hronika je prirunik koji treba da omogui rekonstrukciju te drame i razumevanje njene osnovne poruke. Zato hronika najee nastaje u crkvenoj sredini, i to uglavnom monakoj. Hronika je, po svom osnovnom karakteru, lektira za iroke slojeve i zato je njen ton didaktian, ali pristupaan. Zahvaljujui ovim osobinama, hronika je rasprostranjenija od istorijskih dela: prela je granice grkog jezika, prevedena je na latinski i slovenski i neke orijentalne jezike, i odigrala znaajnu ulogu u formiranju istorijske svesti mnogih evropskih naroda. Na slovenski su jedino hronike prevedene od itave istoriografske knjievnosti. ISTORIARI Vizantijska istoriografija broji mnoga znaajna imena, bez ijih dela bismo u poznavanju Vizantije imali nenadoknadive gubitke. Oni su imali i neposrednih zasluga za razvitak vizantijske drave i kulture uopte, jer ih je veina zauzimala vrlo visoke poloaje carskih savetnika, sekretara, diplomata, pravnika, logoteta, a tu su ak i dva cara (K. Porfirogenit i J. Kantakuzin) Vana imena:

PRISK PROKOPIJE PETAR PATRIKIJE AGATIJA TEOFILAKT SIMOKATA KONSTANTIN VII PORFIROGENIT JOSIF GENESIJE MIHAILO PSEL NIKIFOR VRIJENIJE ANA KOMNINA GEORGIJE PAHIMER NIKIFOR GRIGORA LAONIK HALKONDIL DUKA GEORGIJE SFRANCES

HRONISTI: Vana imena:

JOVAN MALALA TEOFAN ISPOVEDNIK GEORGIJE MONAH ((H)AMARTOL) JOVAN SKILICA GEORGIJE KEDRIN

6


- 7 -

JOVAN ZONARA KONSTANTIN MANASA TEODOR SKUTARIOT MIHAILO PANARET

HAGIOGRAFIJA itija svetih predstavljaju posebnu vrstu knjievnosti, koja ima karakteristike i istorijske i religiozne knjievnosti. Njihov osnovni cilj nije beleenje dogaaja, ve ista religiozna pouka, a razlog to se stavljaju i u grupu istorijskih spisa jeste u potrebi da se ukae na istoriografsku genezu i teoloko-didaktiku evoluciju ovog knjievnog roda kao na jednu karakteristinu pojavu. Hagiografija poinje kao istinita pria o muenitvu i hrabrosti, o suenju, torturi, smrtnoj kazni istinitih lica muenika. Ponekad su ak citirani sudski zapisnici (neposredna dokumentacija) ili svedoanstva oevidaca. Takva acta martyrum su autentian istorijski izvor. Po ugledu na ova istorijska saoptenja nasleena iz previzantijskog, tj. rimskog perioda crkvene istorije, ranovizantijsko itije je vrlo trezveno i realno. Meutim, u svom daljem razvoju, itije sve vie gubi od svoje verodostojnosti, a istorijska istina u njemu biva odevena u ruho privlano za matu srednjovekovnog oveka i optereena udesima. Metafiziko-moralizatorske tendencije dolaze do potpunog izraaja. U itavom svom vievekovnom postojanju, vizantijska hagiografija se kree izmeu ta dva pola istorije i legende. I u delima tzv. istih istoriara, istorija je vidljivo obeleena kao proces koji poinje stvaranjem sveta i vodi uspostavljanju carstva Bojeg. Hagiografija je u tome otila do kraja od istorije je u njoj ostalo samo jezgro izvesna faktografska osnova. Ipak, ona ostaje svedoanstvo vremena i sredine u kome je nastala i subjektivno-alegorijsko ili ak neposredno saoptavanje neke etike ideje. Vana imena:

KIRIL SKITOPOLJSKI JOVAN MOSH SIMEON METAFRAST PETAR

UENA PROZA Vizantijska uena proza je vrlo raznovrsna i heterogena po svom sastavu i vrlo neujednaena po kvalitetu. Nikada nije mogla da dostigne visinu pesnitva, ak ni profanog, ili teoloke knjievnosti i istorije; filosofija je zanemarena, jer je teologija apsorbovala svu filosofsku misaonost Vizantinaca ali zato su se razvile retorika, sofistika, epistolografija, a mnogi pisci su se proslavili kao pravi polihistori i enciklopedisti, bez kojih bi moda i sama antika ostala zaboravljena, i koji su, isto tako, uinili mnogo za raanje i pobedu humanizma.

7


- 8 -

FILOSOFIJA Vizantijska epoha nije epoha velikih filosofskih stvaralaca i znaajnih sistema filosofije. Prihvativi otkrovenje kao bazu i okvir svog pogleda na svet, ona je mogla samo da gotovim reenjima otkrovenja dodaje kolorit antike misli, i to iskljuivo u helenistikoj transmisiji. Sinkretistiki princip formiranja vizantijske teologije omoguio je da se ostaci velikih sistema antike uliju u takvu teologiju i obrazuju izvesne kategorije. Filosofija jeste svuda prisutna, ali samo kao instrument teoloke misli. Vana imena:

Mihailo Psel Jovan Ital Nikifor Vlemid

RETORIKA i EPISTOLOGRAFIJA Na polju retorike, Vizantija ne daje nita novo, mada se moe pohvaliti velikom plodnou. Sistem retorije, koji su jo u rimsko doba fiksirali Aftonije i Ermogen, nikad potom nije prevazien, a najvei uspeh vizantijske retorike je u tome da bar ponekad dostigne antike retorske normative i odrava klasini nivo. Retorika je negovana uglavnom zahvaljujui crkvenom govornitvu i didaktinom tonu vizantijske uenosti uopte. Epistolografija je bila njen znaajni sastavni deo, i raznovrsni epistolari (zbirke pisama) bili su izvanredno rasprostranjeni, pa su ak i nadiveli vizantijsko carstvo, jer nastaju i krue ak i u prvom stoleu turskog ropstva. Vana imena:

Jovan Zlatousti Agapit Car VASILIJE I TEOFILAKT

POLIHISTORI i ENCIKLOPEDISTI Vana imena:

FOTIJE (!!!) KONSTANTIN PORFIROGENIT leksikon SU(I)DA JOVAN CECES TEODOR METOHIT MAKSIM PLANUD

8


- 9 -

VULGARNOGRKA KNJIEVNOST ivi, govorni, narodni grki jezik, tzv. dimotika tokom cele istorije Vizantije je uglavnom zapostavljan i nipodatavan kao jezik prostog demosa. U literaturu je prodro uglavnom poev od XI v, ali potpunu pobedu nije izvojevao. Ipak, obim pesnikih tvorevina pisanih vulgarnogrkim jezikom prilino je velik, a i poetske vrste zastupljene u njima su vrlo raznorodne:

- poune, prigodne, ljubavne, legendarne, istorijske, romantine pesme - simbolino-alegorijski ivotinjski ep

Sve ove pesme predstavljaju, kao i crkveno ritmino pesnitvo, novu, specifinu vizantijsko-grku tvorevinu, ak i kada u njihovom nastanku igraju ulogu strani elementi. Verovatno va zbog izvornosti jezika na kome su nastale, mnoge ove pesme zrae sveinom i iskrenou, i skoro da nijedna nije izvetaena i kruta, kao to je est sluaj sa profanom poezijom.

9

Druga sofistika

- 1 -

DRUGA SOFISTIKA Kao i stara sofistika, i nova sofistika se rodila u retorskim kolama i dolazila do

izraza u besedama besednika, koji sum kao i stari sofisti u vreme Peloponeskog rata, u sveanom ruhu putovali od mesta do mesta, i s punim pouzdanjem u svoju obrazovanost, koja je odgovarala potrebama onog vremena, i sa finim razumevanjem i oivljavanjem klasine knjievnosti, govorili narodu i okupljali ga oko sebe.

Kad je u rismkoj dravi uvedena monarhija, retorika je izgubila znaaj kakav je

imala u republici. Od tri stare vrste beseda, ona je negovala samo sveane besede. Novi sofisti kao sveani govornici postaju i politiki poslanici i zauzimaju visoka mesta u slubi carevima i gradovima. Za obdarenog mladog oveka iz graanskih krugova, postati sofista vailo je za najvii ideal.

Sofistiku je ve ranije poeo da obnavlja NIKETA iz SMIRNE u vreme vladavine

Nerona, a to obnavljanje je produio njegov uenik SKOPELIJAN, koji je za vreme Domicijana negovao besednitvo u svom zaviaju, Klazomeni.

Kasnije, kada su Heleni stekli vei ugled u Rimskom carstvu, u vreme vladavine

Hadrijana i Antonina, poinje prvo cvetanje nove sofistike. Njeni nosioci, esto improvizovano, predavali su o temama iz najrazliitijih oblasti i u najrazliitijim prilikama, npr. kada su se slavili praznici u ast bogova, kada su se dizali i posveivali novi hramovi, kada su ponovo otvarana pozorita i vebalita, kada su se doekivali carevi i njihovi namesnici, itd. Kao u vreme Platonovo i Isokratovo, omladina je hitala da slua kako ugledni uitelji pretresaju razna filozofska i knjievna pitanja. Glavno mesto u kome su se pojavljivali novi uitelji bila je tada Atina, a kasnije Carigrad i druga mesta. Drugo cvetanje nove sofistike pada u vreme cara Julijana i njegovih naslednika.

a) STARIJI PREDSTAVNICI NOVE SOFISTIKE Iako je dosta pisao protiv filozofa, gotovo vie filolozof nego besednik bio je DION,

roen sredinom prvog veka u Prusi, u Bitiniji. Od cara Nerve, svog zatitnika, dobio je nadimak Kokejan, a kasnije je zbog svog govornikog talenta nazvana i HRIZOSTOM. Na njegov rad uticale su cinika i stoika filozofija. U Rim ga je bio pozvao Vespazijan, ali ga je 82. prognao Domicijan. Sve do Domicijanove smrti, iveo je u oskudnim prilikama, putujui po severoistonim krajevima carstva. Posle etrnaestogodinjeg progonstva, car Nerva ga je pozvao natrag i dao mu velike poasti, kao i Trajan, ali on je ipak ostavio Rim i vratio se u zaviaj, veran svojoj etikoj misiji.

Pod njegovim imenom sauvano je oko 80 beseda, ali neke nisu njegove. Njegove

prave besede su znamenita kulturno istorijska svedoanstva i zovu se po mestima gde su odrane: boristenska, rodska, aleksandrijska itd. etiri besede na filozofski nain razmatraju carsku vlast, a neke su u dijalokoj formi. Treba naroito istai besedu koja se zove Eubejska beseda ili lovac, gde se kao kontrastna slika gradskoj uurbanosti slika idilian ivot dve lovake porodice na umovitim obalama Eubeje.

10

Druga sofistika

- 2 -

Najobrazovaniji sofista i govornik Hadrijanovog vremena bio je FAVORIN iz Arelate u Galiji, Dionov uenik. Od njegovih mnogobrojnih spisa sauvani su samo odlomci. Svojim glavnim, ali za nas izgubljenim delom Svakovrsna istorija, on je osnovao knjievnost arenog sadraja, na koju su se kasnije ugledali Atenej, Elijan, Klement iz Aleksandrije i rimski antikvar Aul Gelije.

Periodu procvata prve sofistike pripada i HEROD ATIK (Tiberije Klaudije Atik

Herod) iz Maratona (101. 177.), koji je 128. g. bio arhont u Atini, 143. konzul u Rimu i uitelj careva Marka Aurelija i Lucija Vera. Svojim ogromnim bogatstvom, on je unapreiavo helensko neimarstvo u Atini i drugim mestima. Od njegovih mnogobrojnih beseda, sauvana je samo Beseda o ustavu, koja se ugleda na Trazimahovu besedu Za Lariane.

Tenje novih sofista da zadobiju univerzalan pedagoki i knjievni znaaj najjasnije

su izraene u delima koje je ostavio ELIJE ARISTID (129. 189.). On se rodio u Adrijanuteri, u Miziji. U mladosti je proputovao Egipat i helenske krajeve i drao predavanja, a najvie je prebivao u Smirni, koja mu je bila vrlo zahvalna, jer kad je 178. stradala od katastrofalnog zemljotresa, na njegovo zauzimanje ponovo su je podigli carevi Marko Aurelije i Komod. Najvie se proslavio svojim besedama, od kojih je sauano 55. Bitne su besede U slavu Atine i U slavu Rima. Pisao je i deklamacije o istorijskim temam, besede o bogovima, svetkovinama ili nesrenim sluajevima, poslanice vladarima i neku vrstu dnevnika o svojoj bolesti.

KLAUDIJE ELIJAN (175. 235.) bavio se ivotom ivotinja. Njegov zbornik u 17

knjiga O prirodi ivotinja navodi razne zooloke kuriozitete. U spisu arene pripovesti, u 14 knjiga izlau se razni zooloki kurioziteti. U spisu arene pripovesti u 14 knjiga iznosi zooloke beleke i anegdote slavnih ljudi. Spisi O promislu i O bojim pojavljenjima, od kojih su sauvani samo odlomci, upereni su protiv predstavnika Epikurove filozofije. Pod njegovim imenom sauvano je i 20 Seljakih pisama, u kojima je koristio sadraj uzet od atikih besednika i komediografa IV v.p.n.e. Bio je mnogo i rado itan u srednjem veku,

Sa ostrva Lemna bila je porodica FILOSTRATA, ija ak etiri lana se pominju. Prvi lan VER FILOSTRAT, sasvim je u senci, jer od njegovih dela nita nije

sauvano. Njegov sin, FLAVIJE FILOSTRAT II, najznaajniji je lan ove porodice. Bio je

uenik uvenih retora toga doba, Damjana iz Efesa i Antipatra iz Hijerapolja. Doao je u Rim za vreme vladavine Septimija Severa, i po elji njegove ene, Julije Domne, napisao je ivot Apolonija iz Tijane u 8 knjiga, u kojima je ovaj novopitagorejski filozof prikazan kao istonjaki asketa i udotvorac. Napisao je i ivote sofista u 2 knjige, u kojima prikazuje najvanije predstavnike stare i nove sofistike. Odavde potie i termin druga sofistika. Preporukom gimnastike () pisac tei da kod svojih savremenika izazove volju za gimnastike igre; spis je vaan zbog mnogih podataka o takmienjima, vrstama sporta i metodama vebanja. U spisu slike, pisac

11

Druga sofistika

- 3 -

duhovito opisuje i tumai 65 slika u nekoj napuljskoj galeriji. Meu pismima, koja su uglavnom ljubavnog sadraja, bitno je pomenuti pismo Juliji Domni, u kome pisac brani sofistiku.

Treem Filostratu, koji je stekao veliku besedniku slavu, moe se pripisati samo

Pismo Aspaziju iz Ravene, u kome carskom sekretaru i draocu rimske katedre za retoriku govori o umenosti u pisanju pisama (kae uri, a Tuskulum ovo ne pominje i kae da su Slike njegov spis.

etvrtom Filostratu pripisan je mlai spis Slike, sa opisima 17 slika (ne kae da li

je nezavren ili nesauvan).

LUKIJAN Lukijan iz Samosate je bio jedan od najobrazovanijih i najtalentovanijih,

najduhovitijih i najuticajnijih pisaca svoga vremena. Roen je oko 120.g. u sirijskoj pokrajini Komageni, od siromanih roditelja Semitskog porekla. Pod njegovim imenom sauvana su 82 spisa, a za dosta njih se sumnja da nisu zaista njegovi. Po sadraju, njegovi spisi su retorske ale, vesele dosetke, razliiti pamfleti, ali glavna oblast njegovog knjievnog rada jeste kritika satira. Pri tome on ne daje nita novo, sve je plod starijeg prouavanja, to ga je usvojio itanjem, ali starijem gradivu je umeo da da nov, zanimljiv oblik i umetniku obradu. Njemu je prvenstveno stalo da zabavi itaoce, i to mu redovno polazi za rukom.

Najznaajniji su mu oni dijalozi u kojima se na nain stare Epiharmove komedije

obrauju vesele zgode iz ivota Bogova, sa oitom namerom da se stari bogovi izvrgnu ruglu, jer u njegovo doba nijedan obrazovan ovek vie ne veruje u njih. U bogove koji su u njegovo doba imali mnogo vernika, npr. Hermija, Izida, Mitra, Hrist, nije dirao. Njegova dela sa ovakvom tematikom su: Razgovori bogova, Morski razgovori, Tragiki Div, Izoblieni Div, Skuptina bogova i Prometej.

Najotrijom porugom ibao je Lukijan filozofe svoga doba, jer ga je vreala ili

njihova kicoka ili prljava spoljanjost, njihova lakoumnost i tatina, njihova zavidljivost i ulizitvo. Takva dela su mu: Nigrin, Prodaja ivota, Ribar, Hermotim, Gozba ili Lapiti, Ikaromenit, O onima koji su najmljeni za platu, Laov, Evnuh, O Peregrinovoj smrti, Aleksandar ili lani prorok.

Lukijan je odbacivao svaku tajanstvenost, svako religiozno licemerje, ali kako mu

se ini da se religija udruuju sa laju i mranjatvom, on odbacuje i samo religiju. Razgovori mrtvih oslikavaju nitavnost lepote, bogatstva, slave i vlasti pred licem smrti. Jasna je u njima cinika tendencija samo cinik stie u Had sa osmehom, slobodom duha i govora, bezbrian i plemenit. Tu su jo i spisi Haron i Prevoz (prikazuju nitavilo svega na svetu), Brod ili elje (ismevanje tatih i ludih elja), Timon (satira na tvrdiluk i lakomost), Razgovori hetera, Istinite prie (parodija fantastinih romana), Kako treba pisati istoriju (protiv sofistikih istoriografa), Uitelj besednitva (protiv pomodnog besednika), Slike, Za slike (odbrana prethodnog

12

Druga sofistika

- 4 -

spisa), Anaharsid (pohvala helenskoj gimnastici), Toharsid (pohvala prijateljstvu kod Skita).

Iz Lukijanovih spisa se vidi da je imao svega to je satiriaru neophodno

invencije, dovitljivosti, ale, ironije, zajedljivosti, rutine, smisla za karikaturu, parodiju, ismevanje. Na kraju, treba istai i Lukijanov jezik, utoliko vie to mu grki nije bio maternji. Kod njega se vie ne radi o podraavanju aticizma, nego o njegovoj obnovi, a Suda je u njegovim spisima zapazio i poseban ritam.

Njegov autobiografski spis zove se San i u njemu on izlae tekoe koje su ga

pratile na putu ka obrazovanosti. Kao vrlo mlad, otiao je kod ujaka da ui vajarstvo, ali je razbio komad mermera, dobio batine i pobegao natrag majci. Posle toga je sanjao dve ene, personifikacije Vajarstva i Sofistike, koje su ga mamile na svoju stranu, objanjavajui ta e od njih dobiti. Pobedila je naravno, sofistika. Inae, u Samosati je zavrio poetne kole, potom se nastanio u Antiohiji kad advokat, potom je kao sofistiki govornik proputovao Grku, Italiju i Galiju, i ak u jednom gradu bio na elu katedre za retoriku. Na tim putovanjima je stekao dovoljno slave i novca, ali i dalje nije bio zadovoljan, pa se u 40-oj godini posvetio filozofiji i kasnije nastanio u Atini i stupio u dravnu slubu, mada je svojevremeno bio napisao dijalog pun satire protiv dravnih slubenika. Kao dravni inovnik je i umro, u Egiptu, posle 180.g.

b) MLAI PREDSTAVNICI DRUGE SOFISTIKE Najuticajniji uitelj besednitva svog vremena bio je LIBANIJE iz Antiohije (314.

393.). Posle sluanja nauke u Atini i dueg putovanja, 340.-1. otvorio je svoju kolu u Carigradu, a zatim se od nekih spletki sklonio u Nikomediju, pa se na kraju, posle kraeg ponovnog boravka u Carigradu, vratio u zaviaj 345.g. Meu mnogobrojnim njegovim uenicima, istiu se najvie sledei: Jovan Hrizostom, Vaslije Veliki, Grigorije iz Nazijansa i Amijan Marcelin.Veoma ga je potovao i sam car Julijan, inicijator povratka paganstvu. Kada je Julijan poginuo u bici, Libanije mu je posvetio svoju najduu besedu Epitaf Julijanu i Monodiju Julijanu. Pored mnogobrojnih kolskih spisa, u koje spada i ivotopis besednika Demostena i sadraji njegovih dravnih beseda, od Libanija je sauvano 68 beseda (pohvale gradovima i carevima, beseda o ustanku Antiohijaca, o tamnicama) i veliki zbornik pisama (1607), koja imaju vrednost izvora.

Veliku besedniku slavu u Libanijevo vreme uivao je i HIMERIJE iz Pruse u Bitiniji,

roen oko 315.g. Svoju delatnost kao sofista zapoeo je u Atini, gde se i obrazovao. Na poziv cara Julijana, 362. je doao u Antiohiju, ali se 368 vratio u Atinu. Umro je 386. Od njegovh 80 beseda, sasvim su sauvane 24, pisane cvetnim stilom gorgijskih figura. To su, uglavnom, prigodne besede, za poetak kolskog teaja, povodom dolaska novog namesnika ili povodom neije smrti. U izmiljenoj Polemarhovoj besedi slave se oni koji su poginuli za odbranu otadbine. U Himerijevim besedama, besednitvo se nadmee sa pesnitvom, jer nisu graene na nain starih besednika, nego na nain starih lirskih pesnika, posebno onih sa ostrva Lezba.

13

Druga sofistika

- 5 -

Naklonost prema filozofiji pokazuje TEMISTIJE iz Paflagonije (317. 388.). Mada je ostao veran staroj veri, hrianski carevi su gao veoma cenili zbog njegovog talenta: Konstantin II ga je uveo u carigradski senat, a Teodosije I ga je postavio za gradskog prefekta i vaspitaa prestolonaslednika Arkadija. Sauvane su 33 njegove besede, uglavnom obraanja carskim dostojanstvenicima. Ali sauvane su i njegove parafraze Aristotelovih dela. U stilistikom pogledu, bio je isti aticista.

Ovim sofistima pridruuje se i CAR JULIJAN, koji se odrekao hriansva i zato

dobio nadimak APOSTATA (Otpadnik). On je sebi stavio u ivotni zadatak da, nakon to je njegov stric Konstantin proglasio hrianstvo za dravnu religiju, obnovi veru i filozofiju otaca. Na carskom prestolu je bio samo tri godine, kada je poginuo u borbi protiv Persijanaca.

Od njegovih spisa sauvano je 8 beseda, od kojih Beseda Heliju i Beseda majci

bogova iznose njegova religijska i filozofska shvatanja, zatim dve satire Neprijatelj brade, koja je upuena stanovnicima Antiohije, koji su se caru podsmevali zbog filozofske brade, i Gozba ili Kronov praznik ili carevi, gde Kvirin Romul prireuje gozbu za bogove i obogotvorene careve, a Silen ispituje careve da li su dostojni da sednu za trpezu za bogovima. Sauvana su i 84 pisma, od kojih nisu sva njegova. Spis Protiv Hriana u 3 knjige nije sauvan, ali nam je poznat zbog navoda u polemikom spisu Kirilia Aleksandrijskog (60 godina kasnije). Prema legendi, njegove poslednje rei su bile Pobedio si, Galileje.

EPISTOLOGRAFIJA Besednici ili sofisti naroito su negovali pisanje pisama. U vreme nove sofistike i

pisanje ljubavnih pisama dobilo je novi polet. Najpoznatiji zbornici ovih pisama pripadaju Alkifronu, mlaem savremeniku Julijanovom, koji je ostavio 118 pisama u 5 knjiga, u kojima je erotika konnvencionalna i odaje oslanjanje na komade atike komedije, i Aristenetu, koji je napisao Erotska pisma u 2 knjige, u kojima je sakupljeno izobilje erotskih motiva, i tu nalazimo stvari koje su u duhovnom ivotu Helena imale dugu i promenljivu istoriju.

14

Vizantijska poezija

1

VIZANTIJSKA POEZIJA Do nedavno se smatralo (kae Dimitrije Bogdanovi) da Vizantija uopte nije imala

svoje pesnitvo. Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasinim poetskim i metrikim normama,

ali je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, knjievnog ili narodnog.

Pesnitvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta knjievnog stvaralatva, kroz koje

se najbolje moe razumeti vizantijska kultura. 1a) CRKVENO PESNITVO Crkvena poezija je (ne raunajui narodno pesnitvo) jedina pesnika novotvorevina

poznogrkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher. Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se

po svojim unutranjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska knjievnost postie potpuno originalan domet odn. stvara neto to nema korene u antici i ne predstavlja podraavanja starih obrazaca.

Crkveno pesnitvo, mada jeste nastajalo (na samom poetku) prema antikim

obrascima, nije izgraeno na antikim formalnim osnovama, pre svega zbog novine religioznog oseaja vizantijskog oveka i starojevrejskih odn. ranohrianskih uticaja.

Vizantijsko crkveno pesnitvo je pesnitvo ritma slogovi se broje bez obzira na

duinu i kratkou, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika izmeu akuta i cirkumfleksa je neprimeena.

Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON. HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od veeg broja strofa (20 i vie)

iste kontrukcije, sa refrenom i jednim optim uvodom. Strofe se zovu tropari. KANONI su pesme sloenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se

sastoji od vie strofa ili tropara. Tema svake ode je sadrana u prvoj strofi, koja se zove irmos i koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih pesama, koje su se pevale od najranijih perioda hrianstva. Svaki tropar mora, po broju slogova i akcentu, da odgovara shemi irmosa.

Naroito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi jo kod Metodija), koji je

orijentalnog i antikog porekla. Antikog porekla je i rima, koja je uglavnom retorska figura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je esto u himnama.

15

Vizantijska poezija

2

IV v. GRIGORIJE iz NAZIJANSA Prve pesme ritmikog tipa pisao je Grigorije iz Nazijansa, zvani Bogoslov (oko 330

oko 390). Izabran za episkopa u Carigradu, povukao se brzo u tiinu seoskog imanja, da bi

tamo nastavio svoje literarno delo. Najvetiji je hrianski pisac i pesnik svoga doba, kome su dobro poznata sva retorska sredstva.

On je lirska priroda, introvertan i subjektivan pesnik. Nije nikakvo udo za njega to je

morao da se prepusti ritmu jezika molitve (tj. prvim pesmama ritmikog tipa). Njegovi stihovi su dugi (14-16 slogova), i kao takvi nisu mogli da prevladaju.

Od njegovih dela sauvana su sledea: - 45 govora povodom raznih prigoda, meu kojima uveni govor O bekstvu (od

episkopske dunosti) ( ) u kome daje idealnu sliku duhovnike slube. - pesme, delimino teoloke, delimino autobiografske sadrine; osim dve pesme,

sve su napisane u staroj, kvantitativnoj metrici - njegovi epigrami sainjavaju osmu knjigu zbirke Anthologia Palatina - pisma su bogata sentencijama i finim, duhovitim izrekama V v. Prve himne nastaju u V veku, a vrhunac dostiu u VI i VII. Problem nastanka ovog

oblika ritmike poezije jo nije do kraja razjanjen. Moda u njegovoj genezi lee gnostike, a zatim i arijanske pesme III-V veka. U svakom sluaju, injenica je da su velika duhovna i kulturna sredita Vizantije, Aleksandrija i Kapadokija, proirile obiaj pevanja crkvenih himni, zamenjujui time teatar i mim. Peti ve ve ima poznate himnografe, a to su ANTIM i TIMOKLE, MARKIJAN, JOVAN MONAH, SET i AVKSENTIJE.

VI v. U sledeem stoleu, VI, vizantijska himnografija dala je svoje najvee veliine. ROMAN MELOD ( ) Retko koji vizantijski pesnik je dobio tako krupne epitete kao Roman Melod. Ne samo

to ga smatraju Pindarom ritmike poezije i najveim vizantijskim pesnikom, nego se doputa i mogunost da bude proglaen najveim crkvenim pesnikom svih vremena (Krumbaher). Crkva je, sa svoje strane, suptilnu religioznu inventivnost ovog meloda nagradila ranom kanonizacijom i ubrajanjem u znamenite svece istoka.

Donekle legendarni, podaci njegovog minejskog itija omoguavaju da se

rekonstruiu bar neki osnovni detalji njegove biografije: roene je, svakako, u Siriji, po nacionalnosti Jevrejin,, u bejrutskoj crkvi vaskrsenja bio je akon, a u Carigrad je preao u vreme vladavine cara Anastasija I (491.-518.) Tu je sluio kao svetenik i

16

Vizantijska poezija

3

napisao veliki broj himni (kondaka) legenda kae celu hiljadu. Njegovo pesnitvo se odlikuje sveanim, ali jednostavnim i elegantnim izrazom, bogatim figurama, i nenametenom diskretnom dramatikom. Prema legendi, pesniki dar je dobio od same Bogorodice i neposredno nakon toga sa amvona crkve otpevao svoju uvenu boinu pesmu . Sauvano je 85 njegovih himni.

AKATIST Akatist je izuzetno sveana himna, jedan od vrhunaca kulta Bogoridice, ali i

vizantijske crkvene pesme uopte. Pripisivana je raznim autorima carigradskom patrijarhu Sergiju, Georgiju Pisidi, pa ak i Fotiju. Mada je Sergijevo autorstvo izgledalo najverovatnije, zbog vezivanja uvodne strofe himne za istorijski dogaaj razbijanja avarsko-slovenske opsade Carigrada 626 g, novija istraivanja formalnih i sadrinskih elemenata ove himne sve vie upuuju na Romana Meloda kao autora. Uvodna strofa je verovatno kasnije zamenila prvobitni Romanov tekst. Akatist ima 24 strofe koje redom poinju slovima grkog alfabeta.

VII v. U sedmom veku vrlo dobre himne piu jerusalimski PATRIJARH SOFRONIJE (+638.)

i MAKSIM ISPOVEDNIK (+666.) VIII v. Sledei period u istoriji vizantijske crkvene poezije poev od VIII v, koji je u tom

pogledu najpolodniji, obeleen je pojavom kanona. Njegov tvorac je arhiepiskop ANDREJ KRITSKI (oko 660. 740.). Njegov Veliki kanon ima 250 strofa. U njemu ritmika crkvena poezija dobija izuzetno velike razmere i sloenu, mada veoma skladnu kompoziciju, ali njen pesniki izraz gubi toplinu i lirski karakter; u poeziju poinje da se uplie dogma, i to uslovljava razvoj odreenih stilskih figura (antiteze, poreenja, igre reima) na raun estetskih i emotivnih vrednosti.

Andrej Kritski je napisao jo etiri manja kanona, jednu jampsku pesmu u 128 stihova

i okruglo 50 homilija i panegirika. Mnogo veu poetsku vrednost imaju kanoni koje je sastavio JOVAN DAMASKIN

(oko 650.-oko 750.), monah palestinskog manastira Sv. Save, proslavljeni teolog ikonofil. Njegova uloga u formiranju OKTOIH-a, jedne od glavnih liturgijskih knjiga vizantijske crkve, koja je u isto vreme i veliki pesniki zbornik, svakako je odluujua, mada je bio samo reformator, a ne i prvi sastavlja.

Jovan je i redaktor kanona kao pesnike forme skrativi ga na 3-4 strofe (tropara),

uz irmos kao nosioca teme u svakoj odi, dao mu je konanu strukturu. Bio je veoma plodan pesnik poznati su i danas njegovi kanoni za praznike Hrista i Bogorodice, kao i vanijih vizantijskih svetaca, ukljuujui i kanon ispevan u ast njegovog slavnog pesnikog prethodnika, Romana Meloda. Tri kanona (za Boi, Bogojavljenje i Pedesetnicu) napisao je u jampskom trimetru, vraajui se privremeno, i ne sasvim dosledno, antikom naelu kvaliteta.

17

Vizantijska poezija

4

Vai za najjasnijeg zastupnika dosledne halkedonske teologije. Njegovi spisi

obuhvataju i celokupnu oblast tadanje teologije. - Izvor saznanja ( ) sadri, u obliku u kome nam je predato,

dijalektiku, kratku istoriju jeresi i Expositio ( Izlaganje ortodoksne vere). To delo predstavlja saetu teologiju i izuzetno je uticalo na kasniju vizantijsku, i jo vie zapadnu teologiju. Pored toga, sauvani su i manji dogmatsko-polemiki spisi, tzv. Institutio Elementaris (nacrt dijalektike), vie simbola vere, mnogobrojne rasprave s razliitim jeresima nestorijancima, monofizitima, monotelitima, manihejcima, jedan spis protiv islama, kao i tri uvena govora protiv ikonoklasta, ija je teoloka argumentacija bila odluujua za celokupnu teologiju pristalica ikona. Osim toga, treba spomenuti i etike i asketske spise, pri emu je problem autorstva tzv. Sacra Parallela ( ) jo uvek nereen, zatim komentar uz poslanice apostola Pavla, kao i itav niz hagiografskih dela, meu kojima treba istai religiozni roman Varlaam i Joasaf.

Njegov savremenik, KOZMA MAJUMSKI (oko 743.) napisao je takoe nekoliko

znaajnih kanona, koji nimalo ne zaostaju za Damaskinovim, a od njih je, bez sumnje, najlepi Kanon cvetne nedelje.

I Kozma i Damaskin esto koriste akrostih. IX v. Himnografi kasnijih vekova, naroito studitska kola, mada ponekad dostiu visinu

ranijih meloda, nalaze se uglavnom na liniji opadanja i poetske degradacije. Izraz im se gubi u opirnosti, u zamrenim i izvetaenim figurama i postaje formalistiki.

Studitska kola: TEODOR STUDIT, BRAA GRAPTI, JOSIF STUDIT, GEORGIJE

NIKOMIDIJSKI, MITROFAN i TODOR iz Smirne, ANTONIJE, ARSENIJE, VASILIJE, GAVRIL, NIKOLA i dr.

X XI v. Patrijarh Fotije i carevi Lav Mudri i Konstantin Porfirogenit slabi su kao pesnici. U XI v. himnografsko stvaralatvo dolazi do kraja to je donekle uslovljeno i

potpunim oformljavanjem liturgijskog kompleksa knjiga. Pesnici XI v, kao Jovan Zonara, Nikifor Vlemid, Jovan Mavrop i dr, nee biti u stanju

da zanemare ovaj proces odumiranja.

18

Vizantijska poezija

5

1b) PROFANO PESNITVO Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je

profana, pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna po tematici, ili bar koloritu.

Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i

naroito ne u svojim istim, prvobitnim stopama. Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metriku formu, tzv. politiki stih.

Njegovo poreklo nije sasvim razjanjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvinik i Jovan Mosh). Politiki stih je graen prema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmike pesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kae da je politiki stih najvanija koncesija koju vizantijska profana poezija ini duhu svoga vremena.

Ni ep, ni drama, pa ak ni lirika klasinog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji.

Epsko pesnitvo oivee u svojoj nekadanjoj slavi tek u narodnogrkoj litaraturi. Roman predstavlja najmanje uspeli nastavak helenistike epske tradicije. Romani se uglavnom ni ne piu, sve do humanistike renesanse u doba Komnina, ve se prepisuju i itaju uglavnom romani helenistikog perioda.

drama Ve u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar se

kompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono to crkveni oci i sabori sa mnogo estine osuuju, pre je cirkuska i povrna forma nego dramski teatar antikog tipa.

Dramske elemente oivljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soterioloke

drame, sredita hrianskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drame uticali kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korienje helenistikih misterija u svrhe sopstvenog religioznog izraavanja.

injenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i pod

nazivom bogooveanska misterija ili sl. Pozorine predstave sa takvom tematikom igraju se tokom VIII i IX veka, ak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznaajnije ostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sauvana vizantijska drama STRADANJE HRISTOVO. Preko treine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u Likofronovih dela, opirno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Meavinom raznorodnih elemenata dobijena je izvetaena predstava pojedinih linosti, pa ak i komini elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a teite radnje je na Golgoti i Vaskrsenju. Uestvuje vie lica i dva hora. Radnja je potisnuta na raun dijaloga.

19

Vizantijska poezija

- 6 -

I pored svog principijelnog neuspeha, profano pesnitvo u Vizantiji ipak broji nekoliko znaajnih imena.

VII v. Meu prvima je GEORGIJE PISIDA. Poreklom iz Pisidije, bio je akon i hartofilaks

crkve sv. Sofije. Uestvovao je u pohodu protiv Persijanaca 622./3. Postao je prijatelj i poverljiv ovek cara Iraklija. Jedan je od najznaajnijih vizantijskih profanih pesnika. Bio je vrlo obrazovan. Kasnije generacije su ga cenile vie od Homera. Njegove panegirike pesme spadaju meu najvanije izvore za pruavanje vlade cara Iraklija. Uzdie i patrijarha Sergija. Kroz stihove se dodvorava caru, ali mu se ipak iskreno divio (izraz opte klime Iraklijevog vremena). Iskazivao je veru u boansku misiju Iraklija i carstva uopte.

Sauvano je dosta njegovih dela, samo se ne zna tano kad je ta napisao: - 4 epska panegirika, od kojih su tri istorijske pesme - Pesma posveena Iraklijevom dolasku u Carigrad (610.g. Iraklije je doao iz Egipta i

zbacio Foku) - Bellum Avaricum pesma o odbijanju napada Avara i Slovena na Carigrad 626. - Iraklijada (471 stih) uzdie i slavi cara Iraklija, pod utiskom vesti o smrti njegovog

neprijatelja Hozroja, ima 2 akroaze (epska pevanja) - Restitutio crucis 628.g. Persijanci su oteli krst za koji se smatralo da je Hrist bio

raspet na njemu. Krst je vraen u Jerusalim, a spev je posveen Patrikiju Nomu. - mnogobrojni epigrami o duhovnim i svetovnim temama - epigrami poetsko razmatranje o ljudskom ivotu

- epigrami pesma o tatini ivota - himna posveena Hristovom vaskrsenju i druge pesme - dogmatska didaktika polemika pesma protiv jeretika (monofizite)

Severa Antiohijskog ( ) Od njegovih radova u prozi, sauvano je itije Sv. Anastasija. Nije pisao egzegetska

dela. Pred kraj ivota, napisao je veliki spev (1800 stihova) o stvaranju sveta

veoma popularan. Zove se i estodnev ( ): to je teoloko didaktika pesma posveena stvaranju sveta, s mnogobrojnim istorijskim osvrtima. Postoji i jedan slovenski prevod. Spev je posvetio patrijarhu Sergiju, a na samom poetku iznosi otru invektivu protiv Prokla (neoplatoniara V v.).

Mnogi bioloki procesi i pojave su mu primeri za vaskrsenje. Zakljuak mu je

teleoloki govori o provienju, Bog je sve stvorio po planu, nema nieg suvinog. Primer: pesak, tako sitan, a zadrava more.

Problem zla Hrist preuzima svojom rtvom, a Bog je podmitljivi sudija, zato to je

milostiv.

20

Vizantijska poezija

- 7 -

Svet sam po sebi nije savren. Negativna teleologija Bog se ne moe spoznati, osim delimino kroz stvoreni svet, to je izraeno oksimoronom vidljivo skriveno. Tekst Biblije je za njega vie poetski nego to prua injenice.

Veoma je obrazovan poznavao je prirodne nauke, esto koristi medicinsku

terminologiju, npr. kod primera za vaskrsenje, zarastanje rana i razorenog tkiva i sl. Psel u jednom svom delu poredi Pisidu sa Euripidom.

Ne moe se rei da je bio genijalan pesnik, ali jeste bio najvei svog vremena i

najvei svetovni. Nije toliko znaajan kao stvaralac, koliko kao inovator. Znaajan je za metriku, jer kod njega imamo prvi vizantijski dvanaesterac, tj. jampski trimetar.

IX v.

TEODOR STUDIT (759. 826.) Tek sa njim se u punoj meri razvija epigramska poezija, najuspelija i najivlja vrsta

vizantijske profane poezije. On pie originalne epigrame o manastirskom ivotu, epigrame posveene proslavljanju ikona (polemikog karaktera), pojedinim svecima, epitafe, itd.

Pisao je i crkvene pesme, himne i kanone. Potie iz otmene porodice. Sa majinom porodicom (???, ali tako kae Tuskulum)

stupio je u manastir Sakudion u Bitiniji, gde je 794. postao iguman. Sledee godine je prognan, a 798. bei od Arapa i seli se u studijski manastir u Carigradu. Godine 808. je sa ujakom Paltonom i bratom Josifom prognan na prinevska ostrva, i posle 815, po izbijanju borbe protiv ikona, ponovo je prognan. Jedan je od najznaajnijih teologa borbe za ikone. Posle uspostavljanja ortodoksije bio je kanonizovan.

1. Zbirka pisama vrlo vaan dokument za istoriju toga doba 2. Tri govora protiv neprijatelja ikona On je reformator grkog monatva. Pokuao je da oivi kinovitski (cenobitski) ideal

sv. Vasilija 3. Dve zbirke kateheze (Velika i mala) 4. Homilije 5. Panegirici 6. Liturgijske pesme 7. epigrami o ikonama, delovima crkve, u ast svetitelja KASIJA (800./805.- 843./846.) Jedina je vizantijska pesnikinja vredna pomena. Ime joj se navodi i kao Kasijana ili

Ikasija. Proigrala je krunu prilikom izbora neveste za cara Teofila (oko 830.), preslobodno odgovorivi na jedno pitanje, pa se povukla u manastir koji je sama

21

Vizantijska poezija

- 8 -

osnovala. Za sobom je ostavila vie pesama, koje pokazuju iskrena oseanja i originalne misli. Radila je i na polju crkvene poezije. Pisala je i sentence i epigrame na najraznovrsnije teme. Originalna je, duboka i suptilna, kako u crkvenim, tako i u profanim pesmama, sastavljenim u jambu.

1. Himne (iji taan broj nije procenjen) 2. Epigrami 3. Niz gnoma u jambima 4. Delo O glupacima i prostacima 5. akrostihove od sentencija, koji su poinjali reju mrzim Sklona je retorskim ukrasima. Bila je pod uticajem antike knjievnosti. Smatra se da

je njeno delo posveeno uspenju. Uplaena je za ljudsku sudbinu i moli boga ne da bude pravedan, ve milostiv.

AKON IGNJATIJE (770./80.- posle 845.) akon i skvevofilaks, kasnije i mitropolit u Nikeji. 1. itija 2 patrijarha () Tarasija i Nikifora I, i itije Georgija Dekapolita 2. Poetska dela 3. Prvi ogled Izgubljenog raja razgovor o prvom (istonom) grehu izmeu

Adama, Eve i zmije ( ) 4. Parafraza Edipovih basni ( ) 5. Zbirka od 24 sreene jampske sentencije religiozne sadrine 6. nadgrobni epigrami (nije sauvano) 7. 5 pisma (nije sauvano) 8. Jambi o pobedi Tome 9. Pesma od 143 stiha posveena njegovom bolesnom prijatelju 10. delo O Lazaru i bogatau Jezik mu je uen, kolski, ima dosta citata iz Svetog pisma. Kod njega se sreu i

antike forme. Bio je uenik patrijarha Tarasija i zapisivao je njegove homilije. Kada je poeo

ikonoborski pokret, izgleda da je Ignjatije prvo bio ikonoborac, ali se brzo pokajao. X v. U X veku epigramska poezija postaje toliko bogata da se ve javljaju i zbirke

epigrama, kao to je ANTHOLOGIA PALATINA, zbornik KONSTANTINA KEFALE, gde su epigrami sreeni po predmetu. U X veku nastala je i zbirka epigrama Jovana Geometra, a krajem XIII v. antologija Maksima Planuda (Anthologia Planudea).

Anthologia Palatina je sauvana u jednom jedinom rukopisu u biblioteci Palatina u

Hajdelbergu. Kefala ju je sastavio na temelju ranije zbirke Meleagra iz Gadare, Filipa Solunjanina i Agatija.

22

Vizantijska poezija

- 9 -

U Grkoj su veoma rano nastale zbirke epigrama. Temelj tradicije postavio je neki Meleagar iz Gadare pred samu smenu stolea (I p.n.e. I n.e.) sastavivi zbirku Meleagrov venac. Jedan vek kasnije ona je dopunjena a kasnije je ula u vizantijsko doba. Istoriar Agatija (VI v.) je razaslao cirkular i traio da mu se poalju poznati epigrami, koje je sakupio i objavio pod nazivom . Novina u odnosu na ranije zbirke je bila podela prema materiji. Agatija je u ovu zbirku uneo i dela ranovizantijskih pesnika. Ovaj Kyklos je bio neobino omiljen i predstavlja jednu od najvanijih karika izmeu antike i vizantijske knjievnosti.

Veliki korak dalje u prenoenju epigrama predstavlja zbirka Konstantina Kefale,

stareine carskog dvorskog svetenstva. Ni njegova antologija nije sauvana u originalu, a Anthologia Palatina je proireno izdanje njegovog dela. U radu, on se koristio i starim antologijama, a organizovao je i nova prikupljanja. Moda je prvi uvrstio ranovizantijske autore kao to su Paladije, Tiberije Ilustrios, car Julijan i dr.

Proireno izdanje Kefaline zbirke sastoji se od 3 knjige koje sadre: 1. epigrame

Grigorija iz Nazijansa i jednu antologiju hrianskih pesnika (Klaudijan iz Aleksandrije, Nil Sholastik, Grigorije iz Nazijansa, Agatije, Menandar Proktor, Ignjatije Magistar, Mihajlo Hartofilaks, patrijarh Sofronije); 2. opis statua u Zeuksipu, u Carigradu od Hristodora iz Kopta; 3. epigrami iz jednog hrama u Kiziku

JOVAN (GEOMETAR) KIRIOT (+ oko 990.) Roen je u palestinskoj porodici i dobio je dobro obrazovanje. Najpre je bio u

dravnoj slubi, a odatle ga je otpustio car Jovan Cimiskije. Otiao je u manastir i na kraju postao mitropolit u Mitileni. Jedan je od najznaajnijih pesnika epigramatiara srednjovizantijske epohe. Nazvan je prema manastiru u Carigradu, a je porodini ime ili oznaka profesije. Postoji i miljenje da je bio veoma poboan laik.

Meu njegovim delima na prvom mestu treba spomenuti zbirku njegovih sopstvenih

mnogobrojnih epigrama i prigodnih pesama, zatim jednu zanimljivu zbirku od 99 tetrastihova u eleginoj stopi Raj, enkomion (pohvalnu pesmu) velikomueniku Pantelejmonu i etiri velike himne Bogorodici (Heretizmi). Napisao je i parafrazu Pesme nad pesmama (Cantica) i spise egzegetskog sadraja za profanu i svetovnu retoriku.

XII v. TEODOR PRODROM (1100. 1156./8) Zvan je i , po jednoj zbirci narodnih pesama, koja moda

predstavlja obradu ili ak ismevanje autentinog Prodroma. Bio je najudniji je profani pesnik Vizantije. iveo je u XII veku, u vreme vladavine careva Aleksija, Jovana i Manojla Komnina. On je uveni prosjak vizantijske poezije, pesnik dvora i ulice, raskoi i bede, sluga aristokratije i veni pripadnik demosa.

Bio je vrlo plodan i raznovrstan pisac. Njegova prozna dela su znaajnija od poetskih,

ali i ovih drugih ima mnogo.

23

Vizantijska poezija

- 10 -

Najopsenije delo mu je roman u stihova Rodanta i Dosiklej, u 9 knjiga, ukupno

4616 stihova u jambu, kome je kao uzor verovatno posluilo Heliodorovo delo Etiopika. Drugo vanije delo je Rat make i mia (), dramska parodija u 384 stiha (trimetra), inspirisana antikom. Zanimljivu alegoriju razvija u Prognanom prijatelju (jamb), a alegorijom se bavi i u pesmi O smislu ivota i u Stihovima o 12 meseci, koji su kulturno-istorijski bitni, znog podataka o pravilima . Kao pesnik satira napisao je dva dela: Satiru protiv pohotljive starice i Satiru protiv jednog bradatog starca, obe sa po 102 stiha u jambu.

Najvei mu je broj prigodnih pesama, posveenih dvorskim linostima, u kojima sebe

prikazuje kao pesnika-prosjaka koji bogoradi i zahvaljuje do iznemoglosti. U religioznim pesmama i epigramima je slabiji, a najveu vrednost ima u prozi.

Drugi tipino dvorski pesnik je ugledni diplomata MANOJLO FIL (XIV v.). On se bavio

iskljuivo poezijom i pisao uglavnom u dvanaestoslogovnom jampskom trimetru, a retko u politikom petnaestercu.

Sa epigramima i prigodnim pesmama i didaktikim stihovima Mihaila Psela, Cecesa,

Kamatirosa, pesnikim romanima Prodroma, Manase, Nikite Evgenijana i Evstatija Makrembolita, sa stihovanim hronikama Manase i Jefrema, i najzad, s pounim i moralistikim pesmama Filipa Solitarija i Georgija Lapita, vizantijska profana poezija zaokruuje utisao o izvesnoj sterilnosti i odsustvu veze sa ivotnom istinom. U celom tom opusu, ogromnom po brojnosti, istiu se jedino epigrami kao pesme u kojima se prepoznaje ovek i njegov subjekitvni doivljaj sveta u kome ivi.

24

_______________Vizantijska teoloka knjievnost________________________________

- 1 -

TEOLOKA KNJIEVNOST Teologija je, moda, osnovno obeleje vizantijskog knjievnog stvaralatva. U

Vizantiji jedva da postoji neko knjievno delo koje ne stoji u izvesnom, bliem ili daljem odnosu prema teologiji.

Vizantijsku drutvenu svest formiralo je hrianstvo, i to onako kako je postavljeno i

razraeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih sabora. Odluujuu ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu rei knjievnost crkvenih otaca, odn. patristika.

Njene osnovne teme bile su odreene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani,

nasuprot snanim uticajima ostataka helenistike gnostike i novih heterodoksnih sistema (arijanstvo, makedonijanstvo itd.).

Tek poto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temelj

ortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te rei: - teoloko nauna, s jedne strane i - teoloko mistina, s druge strane. RANOVIZANTIJSKA TEOLOKA KNJIEVNOST U nastanku i razvoju vizantijske teoloke knjievnosti glavnu ulogu su odigrala dva

centra: Aleksandrija i Antiohija. itava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavlja rezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jae na povrinu jedan ili drugi momenat:

- helenistike ideje (Aleksandrija) - izvesne orijentalne tradicije (Antiohija) Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i poetka III v. Panten,

Kliment i Origen, veliki uitelji aleksandrijske kole, odredili su, u stvari, tip vizantijske teologije kao nauno sistematizovane razrade otkrovenja. Naunost je, naravno, sasvim uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeleje njihovog rada da otkrovenje, kao iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog znanja, donekle racionalizuje i formalno opravda i potvrdi.

Vana imena: KLIMENT ALEKSANDRIJSKI ORIGEN ATANASIJE o VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA, GRIGORIJE

iz NISE JOVAN ZLATOUSTI

25


- 2 -

1. KLIMENT ALEKSANDRIJSKI /Titus Flavius Clemens Alexandrinus/

Jedan je od prvih uitelja crkve koji su pokuali da formuliu puteve za postizanje

savrene gnose, pravog, potpunog saznanja vene i apsolutne istine, a da to bude u skladu sa kulturnim nasleem antike.

Roen je verovatno u Atini, oko 180.g. od roditelja pagana i pripadnika uglednijeg

sloja aristokratije. Dobio je dobro i svestrano obrazovanje: poznavao je sve antike nauke i umetnosti. U svojim delima pouzdano navodi antike mistike tradicije, ali i dela klasinih pisaca: Homera, Sofokla, Euripida i dr.

Hrianstvo je primio u zrelim godinama, kao i veina grko-rimskih intelektualaca

koji su hrianstvu prilazili tokom II i III veka. Konvertit je postao moda ve u Atini, a moda i tokom svojih puteva po zemljama istonog Sredozemlja oko 170.g. Tada je poseivao mnoge hrianske kole, tj. katihitske centre u kojima su starci (tj. prezviteri, nosioci apostolskog uenja) kandidate za krtenje upoznavali sa istinama hrianske vere. Susret sa katihetom Pantenom bio je za Klimenta presudan, i on oko 180.g. ostaje u Aleksandriji.

Evsevije (Euzebije) kae (a neki naunici to danas osporavaju) da je Kliment od

190.g. bio Pantenov uenik, a od 200. i naslednik na elu katihetske kole. Za vreme progona koji je sprovodio Septimije Sever 202./3. iz Aleksandrije je

pobegao u Cezareju. Umro je izmeu 212. i 216. U koli ga je nasledio njegov uenik Origen.

Njegovo uenje je, u sutini, mistino i iracionalno, mada se on dosta poziva na

gnosu (znanje) i logos (razum). Klimentova gnosa je, kao ideal ljudskog postojanja, gnosa mistinog preobraaja, akt sjedinjenja s bogom, mistina unija (unio mystica). Stoga se Klimentov odnos prema znanju smatra vie etikim nego intelektualnim: gnosa savrenog hrianina je, zapravo, saznanje boga, logosno saznanje, doivljaj istine venog logosa, kome ljudski, individualni logos samo slui, ali tek u jednom egzistencijalnom preobraaju, koji se ispoljava etiki kao vrlina, bestrae i ljubav. U ljudskom logosu vidi se odblesak boanskog logosa, ali predmet njegovog saznanja nije objektivna spoznaja sveta, ve unutranja, mistina spoznaja boanstva kao sutine sveta, koja se ve unapred zna, jer je od samog boga otkrivena.

Kliment je napisao vei broj duih i kraih sastava, nastojei da svoju misao oblikuje

i literarno. Mnoga njegova dela su izgubljena. I Izvesnu vrstu koncepta i grae predstavljaju: Izvodi iz Teodota (ko je

sad pa taj?), Odabrana mesta mesta iz prorokih spisa (Eclogae Propheticae) i Hipoteze (Primeri), u kojima primenjuje alegorijski metod tumaenja Biblije, koji je prihvatio od helenistikog Jevrejina Filona Aleksandrijskog

II kratki sastavi, poznati samo po imenu III 1. jedna grka homilija pod nazivom Koji e se bogata spasti 2. jedno vee delo, tzv. Velika trilogija

26


- 3 -

U homiliji Koji e se bogata spasti, koja je pisana odlinim stilom i sa dosta

emocija, Kliment odluno brani tezu da je i bogataima mesto u hrianskom bratstvu, i da Hrist nije osudio bogatstvo po sebi, ve samo odnos prema materijalnom bogatstvu. Ovakav stav je karakteristian za Klimenta kao teologa i za trenutak u kome se hrianska crkva nalazila. Klimentov stav je u vezi sa jaanjem uloge imunijih klasa u crkvi II veka. Pre toga crkva je uglavnom bila evionitska (???), siromana. Iako Isus kae bogatom da se odrekne svog bogatstva, tj. da proda sve to ima i razdeli siromasima, Kliment sofistiki prebacuje ovu zapovest na isto duhovnu ravan ne treba se osloboditi imovine, ve samo vezanosti za materijalna dobra. Po njemu, bogata ostaje bogata, ali mora da izmeni svoj moralni lik. On propoveda etiku dobrotu, a ne drutveni radikalizam.

Klementov sistem filozofije i teologije izloen je, uglavnom, u Velikoj trilogiji,

koja se sastoji od tri posebna sastava u okviru jedinstvene kompozicione ideje. 1. PROTREPTIK (Podsticanje) trebalo je da preobrati pagane u hrianstvo,

pozivajui ih na krtenje stilom i renikom klasinih apologija. 2. PEDAGOG trebalo je da konvertita, odn. novokrtenog hrianina preobrati i u

moralnom smislu, da u njemu odgaji hriansku linost. Ovde su oigledni stoiki uticaji.

3. STROMATA () (ilimi) Ovde je izloio hriansko dogmatsko i filozofsko uenje. Stromate su nedoreene i nezavrene kao sistematika hrianskog uenja. Najvie mesta dato je problemu logosa; bavi se i pitanjima hrianstva i helenistike kulture, odnosa izmeu vere i filozofije i izmeu hrianske pravde i tzv. lane gnose. Pokuava da religiju i nauku svede na isti imenitelj, tj. da postanu dva aspekta jedinstvene gnose.

2. ORIGEN /Adamantius Origenes/ (185. 254.)

Slabe strane filozofskog zasnivanja teologije koje je sproveo Kliment otkrile su se u

delima koja je stvarao Origen, Klimentov naslednik, koji je aleksandrijske tradicije preneo u Palestinu.

Inae, Origen je jedan od najveoh crkvenih uitelja i naunika srednjeg veka. Rodio

se u Aleksandriji u hrianskoj porodici. Drao je predavanja iz gramatike. Posle oeve smrti (202./3.) izabran je da vodi katihetsku kolu (sa samo 18 godina!). Gramatiku preputa uenicima, a on preuzima filozofiju i teoloke discipline, pre svega Bibliju.

Proiruje svoja znanja, i oko 210.g. postaje uenik neoplatoniara Amonija Sakasa,

koji je bio i Plotinov uitelj. Uio je i hebrejski, a 212. g odlazi u Rim da vidi najstariju crkvu. Tih godina je iveo veoma strogo, u prekomernom postu, nespavanju, raznovrsnim telesnim muenjima, da bi na kraju sam sebe kastrirao.

Njegov rad u Aleksandriji bio je prekinut Karakalinim progonom hriana 210.- 218.

To vreme je proveo u Palestini, Jerusalimu i Cezareji. Tamo su episkopi bili Teoktist i Aleksandar. Nastavak rada u aleksandrijskoj crkvi obeleen je novom organizacijom kole. Bogati Aleksandrinac Ambrozije pomogao mu je da zaposli dosta pisara, koji su obavljali tehnike poslove u njegovoj irokoj naunoj delatnosti, naroito tekstolokim stuidjama Biblije.

27


- 4 -

Po drugi put ga u Palestinu oko 230.g. dovodi ga sukob sa aleksandrijskim episkopom Dimitrijem: palestinski episkop Teoktist i Aleksandar nenadleno su ga bili rukopoloili za svetenika, a Sabor u Aleksandriji ga je 231./2. rainio, pozivajui se na naruavanje jurisdikcije, a i zbog njegove autokastracije, koja ga je uinila nepodobnom za primanje svetenikog ina. Nakon toga, Origen trajno prelazi u Cezareju (palestinsku) i uspeno nastavlja svoju naunu delatnost.

Tokom velikog Decijevog progona 250./1. baen je u tamnicu, gde je muen, ali

nakon toga je puten na slobodu. Od posledica muenja umro je 254.5. u Tiru u Fenikiji.

Njefov nauni opus je ogroman: u cezarejskoj bibliotecu uitelja Pamfila (?) bilo je

oko 200 Origenovih naslova. Pisao je brzo veina njegovih spisa je, zapravo, stenogram, i zato postoji konfuzija i nemarnost to se tie kompozicije i stila pojedinih sastava. Najvei broj njegovih spisa nije sauvan. Nekoliko spisa je sauvano u grkom originalu, a neto vie u latinskim preradama (ak ne ni prevodima!). To je posledica osude, koju je zbog nekih svojih doktrinarnih stavova, posmrtno zaradio, najpre u rasprama na podruju Egipta i Palestine krajem IV i poetkom V veka, i konano na carigradskim saborima 543. i 553. (V vaseljenski). Ipak, znaajno je uticao na mnoge velike oce III i IV v: Grigorija udotvorca (?), Grigorija Niskog, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog. Vasilije i Grigorije Bogoslov su ak sastavili jednu antologiju Origenovih dela pod nazivom FILOKALIA (Dobrotoljublje).

Najznaajniji Origenovi radovi pripadaju: 1. istraivanjima Biblije 2. pokuajima teoloke sistematizacije 3. biblistici i 4. dogmatici Biblija ga je interesovala kao izvor svekolikog hrianskog uenja. Stoja je pristupio

ogromnom poslu tekstolokog istraivanja Biblije, s namerom da se utvrdi autentini biblijski tekst. Za Stari zavet je tako sastavio delo koje se zove HEXAPLA (), koje je imalo est uporednih verzija u stupcima: 1. originalni hebrejski tekst, 2. hebrejski u grkoj transliteraciji, 3. grki prevod Akvile i Simaha, 5. Septuaginta, 6. Teodotionov prevod.

Za Psalme Davidove nainio je oktaplu, dodavi jo dva grka prevoda. Pored

oiglednih razlika na tetu Septuaginte, on se opredelio za autentinost ovog grkog prevoda. Hexapla nije sauvana u svom autentinom obliku najee je prepisivana kolumna Septuaginte, a ostatak je sauvan samo u fragmentima. Novi zavet nije prouavao ovom metodom.

Veoma su interesantni i njegovi egzegetski radovi (tumaenje Biblije): 1. SHOLIJE kratka filoloko-teoloka objanjenja teksta, ali nijedna nije sauvana

u celosti 2. HOMILIJE (razgovori ili besede) slobodnija improvizacija i tumaenja Sv. Pisma

koja su zabeleili tahigrafi

28


- 5 -

3. opirni KOMENTARI sistematska tumaenja Biblije, u kojima najvie primenjuje alegorijski metod tumaenja, zbog ega je delo bilo hermetinog karaktera, nimalo popularno i osueno na zaborav.

U tumaenju Biblije zastupao je verbalnu inspiraciju i razlikovao trostruki smisao

pisao: somatski tj. doslovni, psihiki tj. moralni i pneumatski tj. alegorijsko-mistini. Za patristiku je Origen najznaajniji zbog svojih nastojanja da sistematizuje uenje

hrianske teologije. Sistematizacijom su se bavili i drugi autori pre njega (npr. Kliment), ali Origenovo delo O naelima ( , De principiis) smatra se prvim ozbiljnim prirunikom hrianske dogmatike. Napisao ga je oko 229./30. u Aleksandriji, i ono je kasnije postalo obrazac itave teologije na Istoku. Delo je u celini sauvano samo u Rufinovoj latinskoj preradi, a fragmenti grkog originala u treoj i etvrtoj knjizi Filokalije.

Doktrina hrianskog otkrovenja kod njega je preneta mnogim stranim helenistikim

i naroito neoplatonskim predstavama:

I knjiga govori o Bogu kao biu, o boanskim licima i anelima II knjiga govori o oveku kao vrhuncu stvaranja, o njegovom padu, o obnovi kroz

ovaploenje (Hrista?) i o vaskrsenju III knjiga govori o moralnoj strani misterije ljudskog bia u borbi izmeu dobrog i zlog

naela IV knjiga govori o vieznanosti Biblije i metodama tumaenja. Iako je tvorac izraza Bogoovek Origen je ipak heterodoksno uio o odnosu dveju

priroda u Hristu. Delo mu je znaajno zbog sistematizacije i logikog povezivanja hrianske tradicije i

nastojanja da se ta tradicija svede u okvir filozofskih shema. Apologetski i filozofski interesentna je Origenova polemika Protiv Kelsa,

platoniara koji je oko 178.g. napisao jedno studiozno delo protiv hrianstva (Istina o hrianstvu ).

Meu dogmatskim delima spominje se krai spis O vaskrsenju, a za istoriju

teologije vana je njegova rasprava O molitvi. Osim polemike sa Kelsom, ostali spisi su izgubljeni. Origen je, u sutini, neoplatoniar. Njegova predstava o svetu je ciklina: svet

prolazi kroz mene padanja i uzdizanja, otuenja i vraanja. Primarna je duhovna egzistencija, otud i due postoje oduvek, pre tela kroz koja ulaze u greh. Proces oseanja je stoga jednak procesu spiritualizacije. Konani efekat drame postojanja je trijumf dobra spasava se sve, a zlo se, u jednom trenutku, na vrhuncu ciklusa, potire. Tako se spasava svaki ovek i svaki pali aneo, svaki avo, do novog spoticanja i novog greha, do ponovljenog ciklusa, preko katarze (oienja) do apokatastaze (obnove, restitucije svega). Upravo ovaj deo Origenovog uenja je osuen kao jeres, ali ga kasnije neki sveti oci prihvataju s odreeno rezervom (Grigorije Niski).

29


- 6 -

KNJIEVNOST POSLE OSNIVANJA CARIGRADA i PROGLAENJA HRIANSTVA ZA RAVNOPRAVNU VERU HRIANSKI PISCI

Najznaajnija pojava je HOMILIJA ( razgovor), proistekla iz razgovora

svetenstva sa vernicima za vreme crkvene slube. Nastalo je pod uticajima ciniko-stoike dijatribe (odreeni anr iznoenja filozofskih stavova). Tokom vremena homilija poinje da predstavlja bilo koji crkveni govor, odreeno itanje Svetog pisma.

- U drugoj polovini II veka poinje otvaranje prema antikim uticajima: filozofiji,

retorici, poetici (Kliment, Origen). - U III veku formiraju se dve kole koje imaju razliite odnose prema tumaenju Sveto

pisma: ALEKSANDRIJSKA KOLA alegorijsko tumaenje Sv. Pisma (helenistiki uticaji) ANTIOHIJSKA KOLA zastupala bukvalno tumaenje i insistirala na istorinosti teksta

(orijentalni uticaji) Masa pisaca je pripadala jednoj ili drugoj koli. - U IV veku strasti koje su postojale na liniji hrianstvo-paganstvo nisu vie toliko

aktuelne, ali su se ragorele nove strasti u okviru novog hriianskog bogoslovlja raspre o prirodi Hrista i odnosa boanskog i oveanskog u njemu. Celo stanvnitvo je zahvaeno tim (hristolokim) rasprama.

- Druga polovina IV veka smatra se zlatnim vekom patristike. Pisci su najee bili

episkopi i monasi. Grigorije, episkop Niski, u svojim pismima vrlo slikovito objanjava kako je teoloka diskusija postala aktuelna u svim drutvenim slojevima.

3. ATANASIJE // (295. 373.)

Ugledno mesto meu istonim crkvenim ocima IV veka zauzima Atanasije, arhiepiskop

aleksandrijski. Pored epiteta Veliki ima i niz drugih: otac ortodoksije, stub crkve, velika truba istine. Ugled je zadobio svojom borbom protiv arijanstva, u trenutku kada je ortodoksija bila u najslabijem poloaju, i uspehom koji je postigao na Nikejskom saboru 325, izborivi se za dogmatsku formulu jednobitnosti odn. jednosunosti () u tekstu simvola vere.

Atanasije je bio Egipanin, roen oko 295. u paganskoj porodici. Rano je primio

krtenje i postao akon aleksandrijskog episkopa Aleksandra oko 318, potom i njegov sekretar, pa konano i naslednik. Pre toga je proao kroz aleksandrijsku katihetsku kolu i upoznao se sa grkom (antikom i helenistikom) filozofijom, gramatikom, retorikom, i sa crkvenim tradicijama i tumaenjima. Bio je veliki Arijev neprijatelj. Borei se u svojim delima protiv Arija, doprineo je uvrivanju hrianske dogme.

Posle sabora i smrti aleksandrijskog episkopa Aleksandra, Atanasije 328. postaje

njegov naslednik. Tada za njega nastupaju teke godine i izgnanstvo. U izgnanstvu je bio ukupno 5 puta.

30


- 7 -

Sabor u Nikeji (325.), koji je utvrdio simvol vere, insistirao je na sledeem: sin Hrist je jednosutan sa Bogom ocem, odn. imaju istu sutinu (). Nikejska dogma nije odmah pobedila. Car Konstantin ga je radi crkvenog mira prognao u Galiju, u Trir oko 335, ali se kroz dve godine vratio u Aleksandriju. Potom ga proganjaju carevi Konstancije, Julijan i Valens. U progonstvu je bio ukupno 17 godina. Car Julijan je dozvolio da se prognani episkopi vrate, ali ne da se vrate u Egipat, koji je bio arite nemira. Tek posle Julijanove smrti, Jovijan je vratio Atanasija u Aleksandriju.

Kao ovek, Atanasije je bio impulsivan i hrabar. Po pitanjima vere nije bio politiar,

ve beskrupulozan. Uvek je bio spreman da svoje protivnike proglase za neprijatelje. Nije bio sitniar kada bi dolo do saglasnosti o bitnim pitanjima, bio je voljan da druge razlike, sitnije prirode, prenebregne.

Osnova njegovih dogmatskih shvatanja poivala je na dubokom poimanju i

praktikovanju biblijske egzegeze. Zainteresovan je za duhovni razvoj oveka ASKEZOM. ASKEZA (, , veba, 1. opremiti, izgraditi, ukrasiti 2. nastojati, teiti, baviti se) je vebanje uzdravanjem i vezana je za monaki ivot, za odvajanje od uobiajenog

naina ivota u drutvu, povlaenje). Dva osnovna vida, naroito razvijena u IV veku u Egiptu 1. KINOVITSKO (cenobitsko) monatvo ivot u zajednici, osnovni postulat je

poslunost, osniva je neki Pahomije, a potom (verovatno nezavisno od njega) Vasilije , coenobium zajedniki ivot 2. ANAHORETSKO monatvo pustinjaki nain ivota. Prvi anahoreta bio je

Antonije, kome je Atanasije napisao itije, Vita Antonini, koje je postalo prototip za itija u srednjem veku. I u slikarstvu se esto javlja motiv Iskuenje svetog Antonija.

a uzmicati, povui se, udaljiti se Atanasije pie jasno i saeto, terminoloki precizno vie nego stilistiki doterano.

Ipak, poseduje i dobar knjievni talentat, to se vidi iz njegove ive i plastine biografije Sv. Antonija.

I Apologetska dela Pre polemike sa Arijancima, napisao je 2 spisa (o istim temama koje je u to doba

obraivao Euzebije iz Cezareje) 1. Contra gentiles Protiv Helena / Protiv pagana je spis protiv neznaboaca, koji iznosi prednosti i uzvienosti hrianstva u odnosu na

antike, paganske religije. Osnovna poruka dela je da Hrist nije bio ovek koji je kasnije postao Bog, nego Bog koji je postao ovek, sa ciljem da spasi oveanstvo; svojim grehom, ovek je izgubio sposobnost da spozna boga, a dolazak Hrista na zemlju omoguava spasenje ljudskog roda i pobeivanje smrti, s jedne strane, i vraanje ljudske due Bogu, s druge strane.

2. De incarnatione O ovaploenju (logosa) u kome razvija argumentaciju protiv judaizma u okviru ideje o univerzalnom znaenju misterije spasenja.

31


- 8 -

II Dogmatsko-polemiki spisi Meu kojima su najanije 4 knjige protiv Arijanaca. Utvrdio je novi odnos hrianske

literature prema originalnim dokumentima. Osnovna ideja je da samo u sluaju da Hrista shvatimo kao pravog Boga (a ne kako Arije tvrdi) spasenje ljudskog roda ima pravi smisao. U prvoj knjizi pobija Arijevo negiranje da je Hrist pravi Bog i govori o nikejskoj definiciji. U drugoj i treoj knjizi daje potvrdu svojih vienja Sv. Pisma. To nije originalan filozofski sistem, nego jasno i svesno potinjavanje razuma veri. Veoma je elokventan, ali u terminologiji nije sasvim precizan, i tako gubi na jaini.

III Istorijsko-polemiki spisi su brojni i dragoceni za rekosntrukciju toka borbe za

nikejsku ortodoksiju. To su, uglavnom, njegove line, polemike apologije sa arijancima i njihovim optubama i kletvama.

IV Biblijsko-egzegetski spisi su mu brojni. - Komentari psaltira (naroito znaajni) - Egzegetski tekstovi o Pesmi nad pesmama, Knjizi o Jovu i nekim

novozavetnim knj. - ivot sv. Antonija Vita Antonini posveena postanku monatva, koja

predstavlja svojevrsnu odu monakom asketizmu. Antonije, osniva anahoretskog monatva, bio je duhovni uitelj i otac Atanasiju

V Sauvan je i izvestan broj vanih poslanica pisama, meu kojima su: - enciklike (okrunice) - nekoliko pashalnih (uskrnjih) poslanica - nekoliko lino adresovanih pisama VI Rasprava o bezbranosti sauvana u prevodima kod Kopta, Sirijaca, Jermena. Osnovna Atanasijeva preokupacija bile su trinitarna i hristoloka dogma posebno

problem ovaploenja Boga-sina, Logosa. Po njemu, Logos je drugo lice Svete Trojice, jedinstvenog Boga sa jednom, nedeljivom sutinom, te je sin jedne sutine, jednog bia sa Ocem, Bog u potpunom, savrenom smislu rei.

Koliko je Atanasije bio bitan za kasniju teoloku knjievnost Vizantije, vidi se iz

poznate reenice Kozme Indikoplevsta (VI v.): Kad god se sretne sa reenicom iz Atanasijevih dela, a nema hartiju pri ruci, zapii je na svojoj haljini.

4. ARIJE () III/IV v.

Roen je, verovatno, u Libiji. Bio je popularan propovednik u Aleksandriji. Proglaen

je za jeretika, pa mu dela uglavnom nisu sauvana, osim nekoliko fragmenata. Njegovo uenje, tzv. ARIJANIZAM poinje da pobuuje kontroverze oko 318.g. Prema njegovom uenju, odnos Hrista prema Bogu Ocu je, pre svega, odnos boanske i oveije prirode. Hrist nije vean i jednak Ocu, nego samo njegova tvar (slovenskoi teoloki termin: ). On je oboeni ovek.

32


- 9 -

TROJICA VELIKIH KAPADOKIJACA Grupa tzv. Velikih Kapadokijaca, koju ine VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz

NAZIJANSA i GRIGORIJE iz NISE jo je blia vizantijskoj teologiji u uem smislu, i jo vie utie na njeno oblikovanje od Atanasijevog dela. Oni nastavljaju da piu u duhu osnovnih koncepcija Atanasijeve neoaleksandrijske kole, ali su u razvoju ortodoksnog uenja ispoljili i neke druge crte, verovatno podstaknuti novim jeresima makedonijanstvom, evnomijanstvom i apolinarijanstvom. Dolazi do veeg prodiranja klasine filozofske metodologije (dijalektiki pristup) u teoloko rasuivanje. U knjievno-istorijskom pogledu znaajno je to su Vasilije i Grigorije iz Nazijansa bili uenici Akademije, a drugi Grigorije, mada samouk, ima ogromno klasino obrazovanje i misli na neoplatonski nain.

5. VASILIJE VELIKI // (329.- 379.)

Roen je u Cezareji, glavnom gradu maloazijske provincije Kapadokije oko 329. Preci

i roditelji su mu uivali ugled vatrenih hriana, muenika i ispovednika. Posle osnovnog obrazovanja, iz Cezareje je otiao u Carigrad, pa na Platonovu Akademiju u Atini, gde se bavio hrianskim i antikim studijama. Upoznao je Julijana, pokazao je interes za retoriku. Opredeljuje se za monaki ivot i prvobitno ga zanima anahoretsko monatvo. Oko 358. je primio krtenje i posveen je za anagnosta (teca) u cezarijskoj crkvi, ali ne ostaje tu, ve putuje u Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, radi upoznavanja crkvenog ivota i istonih monakih kolonija. Palestinski i egipatski monasi utiu na njega, i zato sa kolskim drugim, Grigorijem iz Nazijansa, odlazi na Pont, i blizu sela Anesi na reci Iris osniva manastir. Tu je proveo oko tri godine u strogoj askezi. U dogmatskim polemikama u Carigradu u vezi sa arijanstvom uestvuje oko 360, pa se vraa u Cezareju, prima akonski, a potom prezviterski in (hijeromonah), a posle smrti kapadokijskog mitropolita Evsevija 370.g. postaje episkop ove katedre. Na cezarejskoj katedri, kao mitropolit kapadokijske dijaceze, ostao je do svoje smrti, 1. jan. 379.

Bio je u neprestanoj borbi za ouvanje crkvenog jedinstva na planu teologije (protiv

jeresi), i na planu crkvene politike protiv raskola (izme). Kanonizovan je, kao i jo neki lanovi njegove porodice (baba, majka, sestra, brat). Spada u zlatni vek grke patristike. Kada je na vlast doao arijevski nastrojen car Valens, vrio je pritisak na Vasilija, ali ga nije proganjao. to se tie dogmatike, Vasilije je doprineo pojmu trojstva na osnovu termina jednakosutan .

Dela: Vasilije je bio mlai savremenik Atanasija Velikog i reavao je uglavnom iste

probleme kao i on. Aktuelnost arijanskog spora dolazi do izraaja i u njegovom prkatinom i knjievnom radu. Ipak, on je mnogo temeljnije od Atanasija iskorsitio klasino obrazovanje, i u knjievnom smislu je vie vodio rauna o lepoti izraza, kompoziciji i stilu.

I Svoju knjievnu delatnost zapoeo je tokom boravka na Irisu, kada je zajedno sa

Grigorijem iz Nazijansa sastavio antologiju Origenovih tekstova pod nazivom FILOKALIA (dobrotoljublje).

33


- 10 -

Inae, srodnost sa Origenovim shvatanjima ogleda se u asketskoj motivaciji teologije: teologija je bogosaznanje, a bogosaznanje je mogue samo na osnovu duhovnog oienja, katarze ovekovog duha askezom. Intelektualni dodir oveka sam bogom mogu je i u procesu duhovnog preobraaja oveka: zato nema prave teologije bez askeze, bez podvinitva, niti je mogue pribliiti svoju misao Bogu bez moralnog i duhovnog pribliavanja bojem biu putem ispunjenja bojih zapovesti.

Sa Origenom ga povezuje i opti okvir helenistikog obrazovanja. Obojica, u

filozofskom smislu, zasnivaju svoj teoloki pogled na sistemu neoplatonizma, koji dobija biblijski, ortodosksni sadraj, ali sa tragovima neoplatonskog sistema, i to naroito aleksandrijskog neoplatoniara Plotina (III v.)

Imao je vrlo temeljno i zaokrueno obraovanje, ak i iz prirodnih nauka, i ima

pozitivan odnos prema antikoj grkoj tradiciji. Ovo se najjasnije vidi u Homiliji mladiima o itanju paganskih knjiga (Mladim ljudima ili kako koristiti pagansku knjievnost), gde preporuuje itanje klasinih filozofa i pisaca kao pripremu za prouavanje Sv. Pisma i hrianskog teolokog uenja.

Naslee antike i helenizma prisutno je i u estodnevu, gde piui o biblijskoj

kosmogoniji, odn. stvaranju sveta za 6 dana, unosi mnoga saznanja prirodnih nauka helenistikog perioda. Ovo delo je sastavljeno od devet homilija, koje je itao u svojoj crkvi tokom uskrnjeg posta. Nastojao je da rei Starog zaveta uskladi sa antikom naukom. Osim estodneva, napisao je i egzegezu psalama i dela proroka Isaije.

II Za istoriju hrianske dogme veoma je vaan uticaj helenistike filozofije na

njegove teoloke formulacije u razreavanju problema dogme o Svetoj Trojici. Uticaj se ogleda u tenji da se kategorije crkvenog predanja ugrade u jedan vri sistem, da se otkloni svaka dvosmislenost izraza i pojmova. Helenistiko filozofsko naslee se u njegovoj teologiji ogleda prelomljeno kroz prizmu biblijskih sadraja. Oslanja se na Bibliju i na nju se poziva kao na merilo svega. Ali on shvata da Biblija ne sadri sve formulacije hrianskog uenja, da je

sadraj biblijskog teksta proiren i obogaen nepisanom tradicijom, i zato prvi

odluno istie znaaj usmenog predanja za teologiju. Sve to je izraeno u nekim njegovim isto dogmatskim delima:

1. Spis protiv Evnomija (364.) 2. O duhu svetom (De spiritu sancto) (375.) 3. O duhu (neto stariji i manji spis od prethodnog.) EVNOMIJE (jeres evnomijanstvo) je zastupao ekstremni vid arijanstva da je Sin kao

roen slian Ocu samo u moralnom pogledu, dok je u pogledu sutine i bia apsolutno neslian,

. Po Evnomiju, Bog se u potpunosti moe saznati, i njegova teza je Znam Boga, kao to Bog zna sebe.

Vasilije se Evnomiju suprotstavlja tezom o nesaznajnosti Bojeg bia i nunosti

moralnog preobraaja radi bogosaznanja. Za odnos sina prema ocu utvrdio je formulaciju triju ipostasi (tri ipostaze), u jednom-jedinom, supstancijalno identinom boanskom biu. Sin je potpuno isti kao Otac, a sa njima i Sveti Duh.

34


- 11 -

Termin ipostasis () kod njega oznaava lice, a za bie tj. sutinu zadrava termin usia (). Razlike izmeu Oca, Sina i Duha su ipostasne.

III Moralnoj strani teologije posvetio je nekoliko dela: 1. Etika je njegov rani spis, koji se sastoji od 155 stihova navoda iz Novog

zaveta, a sastavljen je u vidu antologije, sa predgovorima O sudu bojem i O veri 2. molitve, pisme, prerade liturgije (autorstvo sporno) 3. veliki spev Asketikon, koji se sastoji od velikih (55) i malih pravila (313 kraih

paragrafa), o zajednikom monakom, manastirskom ivotu, koji se ponekad navode kao Velika kateheza i Mala kateheza.

Sauvana dela su mu Protiv Evnomija, O svetom duhu, nekoliko beseda, spis o

krtenju i pisma potinjenima.

6. GRIGORIJE NAZIJANSKI zvani TEOLOG (Bogoslov) (239./30. posle 390) Sa Vasilijem Velikim, Atanasijem i Jovanom Zlatoustim cenjen je kao jedan od

etvorice vaseljenskih uitelja crkve. Jedan je od trojice tzv. Velikih Kapadokijaca. Njegovo uenje oznailo je ranu epohu i istoriji istone teologije i veoma je uticalo na dogmatiku vaseljenskih sabora. Za razliku od Grigorija Niskog i Vasilija, on je veoma jasan i nedvosmislen u svojoj ortodoksiji. Bio je mistika i pesnika priroda, povuen i kontemplativan, i prilino krt i na reima i na peru. Vasilije je u duhovnom pogledu uvek bio iznad njega.

Rodio se oko 329.g. u Arijanzu, blizu Nazijansa, u Kapadokiji. Odrastao je u

svetenikoj porodici i bio veoma introvertan. Bio je vrlo posveen hrianstvu, ali je sve inio pod pritiskom i asistirao je ocu. Otac ga je naterao i da se zamonai. Znaajnu ulogu u njegovom ivotu imala je i njegova majka, sv. Nona. kolovao se u najznaajnijim centrima helenistikih naunih tradicija: Cezareji palestinskoj, Aleksandriji i Atini. Tu se i upoznao i sprijateljio sa Vasilijem. U Kapadokiju se vratio zajedno sa Vasilijem, 356.g. Povlai se sa njim na Iris, predan je askezi i kontemplaciji. U Nazijans se vraa 361, kada je njegvo otac ve episkop, i biva rukupoloen za prezvitera. Kada je Vasilije postao arhiepiskop Cezareje (370.), on Grigorija hirotonie za episkopa Sasime, ali Grigorije to ne prihvata i bei u pustinju. Vasilijeva smrt i borba sa arijanstvom vraaju ga u svet. Na poziv iz Carigrada, 379. oldazi tamo i postie veliki uspeh svojim besedama o Bogu-Logosu, u kojima je razraivao dogmat o svetoj Trojici. Zbog tog uspeha, izabran je za carigradskog arhiepiskopa 381.g. Na drugom vaseljenskom saboru (381.g.), zbog opozicije egipatskih i makedonskih monaha podneo je ostavku pre nego to je sabor zavrio sa radom. U zaviaju je ostao do smrti, oko 390.g, i u tom periodu je nastalo njegovo uveno delo govor O bekstvu (od episkopske dunosti)- u kome daje idealnu sliku duhovnike slube. Nikada nije imao porodicu. Iskreno je verovao u zagrobni ivot, a hrianstvo je shvatao kao uenje za budui ivot.

Dela: Epitet Teolog dobio je zbog beseda o Bogu-Logosu ( ) one su odigrale

presudnu ulogu u razraunavanju sa arijancima u Carigradu, i to u trenutku kada je arijanska frakcija imala u svojim rukama sve carigradske hramove, a mala grupa

35


- 12 -

ortodoksnih sledbenika nikejske dogme imala je samo manju bogomolju vaskrsenja Anastasije. Na II ikonoborskom saboru, 787.g. proglaen je Ocem oeva.

Vano: Izlaui doktrinu nikejskog simvola vere (325.) Grigorije je uveo red u

nesreenu terminologiju tzv. linih svojstava (idiotites ) Oca, Sina i sv. Duha. Termini koje je on tada upotrebio zadrali su se u pravoslavnoj teologiji do danas. Priroda, tj. sutina i Oca i Sina i Duha je jedna: to je boanstvo, jedinstveno, nedeljivo, jer je apsolutno, i kao bie po sebi nije ni u kakvim odnosima (relacijama). Svet boanstva je zaokrugljen i po sebi apsolutan i autarkian. Ali lica, kao posebna kategorija boanskog trojinog postojanja, u svojoj jedinstvenoj sutini ive u meusobnom odnosu, i taj odnos se izraava Grigorijevim terminima: neroenost za Oca, roenost za Sina i ishoenje za Duha. Ovo razlikovanje je bilo znaajno za ishod teoloke diskusije o svetom Duhu.

makedonijanstvo Episkop carigradski, Makedonije, osporavao je savrenu i pravu boansku prirodu ne

samo Sina, nego i Duha. Grigorije se odluno protivi toj doktrini, istiui istovetnost prirode sva tri lica. Sv. Duh je savreni Bog, ali i samostalno lice. Njegov odnos prema Ocu se definie kao ishoenje. U ocu se sueljavaju ipostase.

apolinarijanstvo Grigorije je sistematski polemisao i sa shvatanjima jeretika Apolinarija, razraujui i

na taj nain hristoloku doktrinu. Apolinarije iz Laodiceje je propagirao doktrinu blisku monofizitizmu, da Hrist ima ljudsko telo i duu, ali boanski um. Nasuprot njemu, Grigorije insistira na potpunosti ljudske prirode u Hristu. Sav Logos je sjedinjen sa celim ovekom u Isusu. Otuda je u Isusu ljudska priroda predstavljena potpuno, kao dua i kao um, tj. duh nus, pnevma (, ). To je dosledna primena trinitarne ortodoksije u oblasti hristologije: ako je Logos savreni Bog, onda je Hristu, savrenom Bogu Logosu mogao odgovarati samo savreni umni ovek. Grigorije tu nasluuje i soterioloki smisao ove celovitosti: samo je totalno sjedinjenje moglo dovesti do totalnog spasenja.

Grigorijeva teoloka doktrina je je najvie sauvana u korpusu njegovih beseda,

kojih je sauvano 44. Taj zbornik je esto prepisivan i prevoen na koptski, etiopski, jermenski, arapski i staroslovenski jezik. Jedan od najstarijih slovenskih rukopisa je upravo zbirnik Grigorijevih beseda iz XI v.

Pesm

Documents

VIZANTIJSKA FILOLOGIJA (1)