EВРОПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ

БРЧКО ДИСТРИКТ

Факултет политичких наука

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Увод у политичку теорију

Основне категорије и појмови у правној и политичкој теорији

Ментор: Студент:

Доц. Др Драган Танчић Мирослав Гајић

Бр. индекса 017/14-МД

Брчко, 03.11.2014 године

1

САДРЖАЈ

1. Независност и суверенитет народа и држава у политичкој теорији

1.1. Независност држава и народа1.2. Суверенитет народа и држава1.3. Независност, суверенитет и државност на примјеру Србије, питање Косова и Метохије у XX и почетком XXI вијека2. Одређење политике као појма и реалитета

2.1. Битне одредбе политике2.2. Извори података о политичким појавама2.3 Политичко понашање као извор података2.4 Политички документу као извор података 2.5. Вредновање извора података о политичким појавама у политичким

наукама2.6. Политика као функционалан и стабилан систем2.7. Субјекти политике и међусобни односи у политичкој пракси2.8. Политички субјекти и њихови циљеви 3. Есенцијалне одредбе о моћи, сили и држави 3.1. Битна својства моћи 3.2. Одређење друштвене моћи 3.3. Одређење политичке моћи 3.4. Одрежђење силе као основе моћи 3.5. Осноси између силе и државе 3.6. Употреба силе у држави и политици 3.7. Класификација употребе силеЛИТЕРАТУРА........................

1.Независност и суверенитет народа и држава у политичкој теорији

1.1 Независност држава и народа

У политичкој и правној теорији појам суверенитет је уско повезан са појмом независности државе и народа који у њој живе. Када се ово каже мисли се на спољну и унутрашњу независност државе. Сама независност народа садржи слободу и право народа, да по сопственом избору успоставља и води сопствени друштвени политички систем и одржава тј. ступа у односе са другим народима и државама.

Ове слободе као и права независних народа ограничене су стварном способношћу народа да та права и слободе остварују у пракси. Постојећа политичка пракса односа у савременим народима широм свијета је препуна примјера наметања уређења друштава, примјеном силе, оружаног насиља као и примјену санкција. Као примјер су санкције Савјета безбједности из 1992.г. уведене против СР Југославије а као повод је било наведено наводно мијешање СРЈ у унутрашње послове Босне и Херцеговине и том приликом су уведене трговинске, саобраћајне и дипломатске

2

санкције и према анализи Европског центра за мир и развој – lat. ECPD, санкције су имале веома негативан утицај на Југословенску привреду, опао је број радника на 1000 становника са 252,2 на 225,6 област индустрије је враћена на ниво из 1972.г. а бруто друштвени производ у 1993.г. је чинио 40,1% оствареног друштвеног производа из 1986.г. и из овога примјера се може закључити колико је јак утицај имала примјена санкција на сувјерену и независну државу Југославију с циљем промјене одређене политике.

Унутрашња независност подразумијева да државна власт у уређивању унутрашњих односа није подређена ни једном спољном фактору, већ да своје унутрашње односе обликује у складу са политичким системом и очекивањима народа који јој је повјерио власт. То значи да држава независно од било ког спољног фактора самостално доноси и спроводи законске и друге прописе на сопственој територији и штити територију и становништво који на њој живе од свих других субјеката.

Спољна независност значи да постоје утврђене границе територије, како копнене тако и морске или ваздушне, над којим држава врши власт и да је у односу са другим државама равноправна у међународном правном поредку.

Кроз историју а као и у данашње вријеме спољна независност је веома сложена и ограничена, с једне стране као појам а са друге стране као политички реалитет.

Задњих година на свјетској политичкој сцени имамо тенденцију глобализације, државе супер силе и мале државице; технички и технолошки развијене и неразвијене државе; богате и сиромашне државе.

Такође имамо појаву ступања држава у одређене организације приликом чега преузимају и одређена права као и обавезе, што аутоматски значи да одустају од дијела своје независности.

Када се изучавају проблеми независности мора се истаћи чињеница да се независност не смије поистовјећивати са појмом суверености.

Појам независности је основни појам и реалитет, и он може бити основ суверенитета али као и његова негација. Из блиске прошлости имамо низ примјера гдје је долазило до сецесија дијела државе, осамостаљење колонија и настанак нових држава. Том приликом истовремено имамо два процеса: с једне стране негацију једног суверенитета и настанак новог и с друге не и само укидање већ постојеће независности државе из које је сецесија извршена, иако настаје нова држава.

Питања независности држава су веома значајна и актуелна међународна питања, због схватања тежњи да међународне организације, које су створиле независне државе, ограничавају њихову независност, да се јављају као „наддржаве“

Чисти примјер је Босна и Херцеговина и Дејтонски мировни споразум који је уједно и Устав. Босна и Херцеговина је била република у саставу суверене и независне СФРЈ и БиХ су чинила три конститутивна народа Срби, Хрвати и Муслимани заступљени у народној скупштини и све битне одлуке о статусу и уређењу су се могле доносити само сагласношћу сва три представника народа тј. консензусом .

3

Послије оружане сецесије Словеније а затим и Хрватске, скупштинска већина у БиХ састављена од Муслимана и Хрвата, доноси одлуку о издвајању БиХ из СФРЈ, те долази до грађанског рата уз огромне људске жртве ( погинуло око 100,000 становника БиХ) и материјална разарања. Посредовање као и неколико мировних планова међународних представника нису дали позитивне ефекте, јер је било опструкције од стране неких свјетских велесила које су подржавале независност. Дио међународне заједнице је тада била на становиштву да дио државе присвоји право да се неуставним начином издвоји из државе. Право народа на самоопредељење је протумачено као право република на отцепљење и пружили разноврсну подршку сецесионизму. Споразум у Дејтону из новембра 1995. године потписали су као сауговарачи: за републику БиХ Алија Изетбеговић, за Републику Хрватску Фрањо Туђман а за СРЈ Слободан Милошевић. Као свједоци, тај споразум су потписали представници Европске уније, Републике Француске, СР Њемачке, Руска федерација, Сјеверне Ирске и САД.

На основу анализа потписника Дејтонског споразума, можемо поставити неколико питања са аспекта науке као и саме праксе о својствима и обавезама Дејтонског споразума. Дејтонски мировни споразум није мировни споразум страна у ратном сукобу. Све њих представљао је Алија Изетбеговић представљајући Републику БиХ док Хрватска као и Србија тада нису биле у рату са БиХ самим тим нису ни биле стране у сукобу. Самим тим може се поставити оправдано питање: у ком својству су Фрањо Туђман и Слободан Милошевић потписали овај споразум и кога то обавезује њихов потпис, да ли Хрватску или Србију (Слободан Милошевић је тада био предсједник Србије а не СР Југославије у чијем је саставу била Србија) или Републику Српску која је била зараћена страна у сукобу и која тај споразум није потписала, јер га није потписао ниједан њен представник?

Такође се може са правне и научне стране поставити питање улоге Високог представника који у реалности у БиХ представља врховну законодавну и извршну власт а та власт му није додијељена Дејтонским мировним споразумом и улогу Вијећа за имплементацију мира и с те стране посматрати Босну и Херцеговину као државу са ограниченом сувереношћу и независности ње као и народа који у њој живе.

1.2. Суверенитет народа и држава

Суверенитет као појам у политичкој и правној пракси је немогуће научно изучавати без разматрања појмова као што су: народ, нација, национална територија, држава, власт, самосталност и независност као и хијерархија. Приликом разматрања суверенитета неопходно је размотрити и појмове самоограниченог суверенитета, ограниченог, изворног, пренијетог, наметнутог, преузетог, диригованог итд.

У Савременом међународном праву сувереност се схвата као једно од битнијих обележја независности држава и, у смислу Повеље ОУН односи међу чиниоцима међународне заједнице морају се заснивати и на начелу сувјерене једнакости, на примјер, на међународном признању равноправности, независности и одрицања од мијешања у унутрашње послове држава. Уколико се суверенитет ни на који начин

4

не остварује, њега де факто (de facto) нема, а када га кроз одређено вријеме нема, као стварног, он престаје и правно и формално. У том контексту даћемо и одређену класификацију суверенитета. Пуни или потпуни суверенитет представља стварни суверенитет, који се у свим одредбама остварује у пракси, а истовремено и формално-правно утврђен. Формално – правни суверенитет је дефинисан и утврђен одређено правним актима, али се у пракси не остварује. То је само димензија пуног суверенитета. Стварни суверенитет је онај који се фактички остварује независно од тога што формално-правно није регулисан, па ни признат. Суверенитет народа је један од најсложенијих проблема схватања суверенитета.

Субјекти суверенитета су централни битан чинилац сваког друштвеног, политичког и правног процеса јер су њихове активности и односи његова суштина. Суверенитет је активност и однос субјеката, у ком се јављају субјекти у разним улогама. Условно ћемо их разликовати као:

1. Носиоце суверенитета2. Вршиоце суверенитета3. Субјекте над којима се суверенитет остварује4. Субјекти који утичу на остваривање суверенитета

У том контексту препознајемо спољне, међународне и унутрашње субјекте, колективне, групне и индивидуалне субјекте, службене и неслужбене субјекте итд. Интереси и циљеви субјеката суверенитета су разноврсни, а често су и супротстављени.

Од друге половине прошлог вијека у политичкој и правној теорији се постављају питања својства и улоге државе и питања суверенитета. Питање суверенитета држава пре свега су постављале велике силе, које су у циљу остваривања сопствених интереса формирале разне савезе и међународне организације у којима су оне имале водећу улогу. Питање државног суверенитета дошло је до изражаја приликом настанка Организације уједињених нација. Повеља Уједињених нација предвиђа обавезу држава које им приступе да спроводе одлуке ОУН, а истовремено обезбјеђују извјесне погодности својим чланицама односно остављају могућност лишавања тих погодности оних које нису чланови. Објективно ОУН као организација својим утицајем и расположивим средствима фактички дјелује и притиском. Унутрашња структура, са органима: Генерална скупштина, Савјет безбједности, и Генерални секретар, мисије, агенције обезбедила је посебан положај и највећи утицај најмоћнијих земаља – побједница у Другом свјетском рату. Посебан положај и утицај држава побједница обезбеђен је тиме што су ове државе стални чланови Савјета безбједности ОУН – несмењиви и незамењиви, као и овлашћења Савета безбједности да одлучује о најзначајнијим питањима, укључујући и оружане интервенције у земљама за које процјени да се понашају супротно одредбама Повеље ОУН. Битно је и истаћи да је сједиште ОУН смјештено на територији САД, тачније у граду Њу Јорк (New York) и САД су економски најмоћнија држава и са највећим дијелом учествује у финансирању ОУН. Самим тим САД врше и највећи непосредни утицај у ОУН.

Од половине шездесетих година прошлог вијека, с једне стране, долази до повезивања западноевропских земаља и Сједињених Америчких Држава у

5

Сјеверноатлански савез који је у почетку био одбрамбени и повезивање западноевропских земаља у Европску заједницу. С друге стране долази до стварање и „социјалистичких заједница“ кроз СЕВ. Резултат тих хладноратовских односа су биле Кубанска криза, обарање америчког шпијунског авиона над СССР-ом као и сталних „локалних“ ратова и конфликата, „мировних посредовања и интервенција“ и систематског настојања да се у интересној сфери противника изазове дестабилизација. У том „хладном рату“ СССР није издржао. Битнији моменти су били: неуспјех у Авганистану и уједињење Њемачке и распад СЕВ уз опстанак Атлантског пакта и ЕЕЗ – доцније ЕУ.

1.3 Независност, суверенитет и државност на примјеру Србије, питање Косова и Метохије у XX и почетком XXI вијека

Проблеми државе, независности и суверенитета од краја XX вијека до 2013. године могу се изучавати и на примјеру Србије односно Косова и Метохије. Општепознато је да Косово и Метохија било саставни дио српске средњовјековне државе Рашке још од XII вијека. Прије тога, територија Косово и Метохија била је дио Римског царства односно Византије. Косово и Метохија било је центар спрске средњовјековне српске државности, њеног духовног, културног, производног и трговачког живота. На њему се градио велики број српских цркава и манастира. Средином XV вијека долази до слома српске средњовјековне државе на Косову и Метохији и у цијелој Србији долази до успостављања турске власти и турског система управе. С друге стране Албанци ( чији трагови националног формирања почињу са Скендербеговим устанцима против Турака из XV вијека) а који су у значајној мјери примили Ислам долазили су у подручја Косова и Метохије, не чинећи на њему већину све до краја XIX вијека. Према статичким подацима из турског пописа становништва од 1455 године, на Косову и Метохији било је 98% Срба а само 1% Албанаца, а 1871. године према аустријским подацима, Срба је било 64% а Албанаца 32%. Наведени подаци су ваљан доказ да је на овим просторима доласком Отоманског царства и одређеном политиком битно промјeњена демографска структура становништва на штету српског народа, а што је имало и има, како у прошлости, тако и на савремене будуће политичке односе, дугорочне посљедице по статус Косова и Метохије и српски народ. Почетком XX вијека Косово и Метохија улази у састав Србије послије Балканских ратова, с тим што су границе коначно утврђене тек 1925. године. Током 1913. настаје независна држава Албанија под јаким утицајем двије тадашње силе: Аустро-Угарске и Италије. Током II свјетског рата долази до распарчавања територије Србије, те се врши њена подјела између Мађарске, НДХ, Бугарске и Албаније, док је „преткумановска“ Србија са Банатом дошла под војну управу њемачке војне управе. Косово и Метохија највећим дијелом припадају „Великој Албанији-2, под италијанским патронатом, док дио сјевера Косова и Метохије (Косовска Митровица, Подујево и Вучитрн) улазе у састав Србије, прије свега због њемачких економских интереса – рудници и саобраћајнице. Посљедице италијанске, албанске и бугарске окупације Косова и Метохије јесте напуштање око 100,000 Срба, док их је било убијено око 10,000. Након завршетка II Свјетског рата Косово и Метохија су поновно прикључени федералној Србији у саставу СФРЈ. Крај 20. вијека донио је и распад СФРЈ сецесијом њених република Словеније, Хрватске,

6

Македоније и Босне и Херцеговине и настанком нових држава подржаних од дијела међународне заједнице супротно Повељи ОУН и другим документима. Тај процес мијењања балканског региона настављен је једностраним и насилним проглашења независности Косова у фебруару 2008. године, који још увијек траје.

2. Одређење политике као појма и реалитета

2.1 Битне одредбе политике

Значење појма политика, истакао је Слободан Јовановић, почев од Платона и Платонове академије, гдје наводи следеће одреднице: „Платонова Академија била је од великог историјског значаја. Установљена у четвртом вијеку прије Христа, она је трајала све до шестог вијека послије Христа. Остављајући све друго на страну, она обиљежава нов моменат у схватању политике. Политика се схватала, прво , као искуство и завјет предака који се врши, а не дискутује. Даље, када се о њој стало дискутовати, она се схватила као вјештина убјеђивања. Тек у Академији покушава се начинити политика науком која проучава државу. До Платона, под политиком разумијевало се нешто што би одговарало парламентарној реторици и дијалектици. Платон је пак разумијевао под политиком нешто што си одговарало државном праву и социологији. Однос према политичарима од стране Слободана Јовановића можемо уочити и из следећег исказа: “Политичари нису свјесни свог правог задатка. Њихов је прави задатак да проучавају, да васпитавају, да поправљају људе. Али о томе више и не мисле. Њихова је једина брига да дођу на власт, и да на власти што дуже остану. Ради тога, ласкају народу, повлађују његовим предрасудама, служе његовим рђавим тежњама. Умјесто да га поправљају редом и строгошћу. Они га кваре попуштањем и мажењем. Ма колико ови демагози били штетни за народни морал, има једна врста политичара која је још штетнија, то су они политичари који теже тиранији, и отворено исповиједају да моралног закона нема“.

У „Малој политичкој енциклопедији“ не постоји појам „политика“, већ се дефинише само као појам „политичка појава“. Према наведеној енциклопедији : „Политичка појава је она врста друштвене појаве која се тиче одлучивања о општим пословима једног глобалног друштва и борбе која се око тога води међу различитим класама, политичким партијама и интересним групама“.

У друштвеној стварности политичке појаве нису увијек самосталне и јасно издвојене од других друштвених појава. Политичке појаве нису изоловане, оне прожимају све друге сфере друштвеног живота и саме су њима прожете.

Основна подручја политичке науке су:

1. Основни појмови и методологија2. Политичко и уставно уређење појединих земаља3. Политичке странке, интересне групе, јавно мњење и политичко понашање

грађана4. Јавна управа, организација, бирократија5. Међународни односи

7

За политику се може реци да је област друштвеног збивања, друштвених односа и облика, у којој се рјешавају питања управљања друштвеним пословима и сферу политике чине активности управљања заједничким друштвеним пословима значајним за друштвену цјелину, и организовања друштва за обављање тих послова.

Политика се јавља и по стоји само у људском друштву. А то значи да се као друштвена појава јавља тек када се човјек у одређеној мјери осамостаљује од природе и друштва на основу својих радних способности. Политика се јавља тек када друштво постаје способно да установи специфичан вид друштвене организације – државу. Такође, политика је појава чији је настанак нужно повезан са настанком класа и способношћу једне класе, обично владајуће, да успостави монопол насиља над осталим дијеловима друштва и да их организује у функционалну цјелину, способну да, упркос класном сукобу, обезбеди репродукцију друштвеног живота на све вишем нивоу. У ствари то је подјела на оне који владају и оне којима се влада. Такође уноси у друштво хијерархију засновану на класној припадности и власти.

Политика је трајан процес и активност, она је рационална али са унапред одређеним даљим, ближим и конкретним циљевима. Самим тиме су и утврђени инструменти средстава којима ће се остварити циљеви и самим тим политика нужно установљава потребну организацију друштва које је у цјелини дугорочно гледано у складу са основним потребама друштва на датом нивоу развоја и одређеном периоду и има своје специфичне методе дејства. Политика се може посматрати као процес, сложена структура и сложен систем.

Од савремених дефиниција политике навешћемо и дефиницију Драгана Танчића, који наглашава да је „дефинисање политике и политичких наука, политикологије, политоголије је вршено од стране многих аутора, у разним историјским периодима, као и у савременим условима, а на основу различитих теоријско-емпиријских и методолошких приступа, са различитим циљевима и сврхама, те отуда и мноштво дефиниција које се односе на схватање и разумијевање политике и политичких наука као појмова реалитета“ Драган Танчић истиче: „ Појам политике је основни појам, из ког се изводи и појам политичке науке, политикологија. Битна одредба политике јесте да је то друштвена и политичка појава, друштвена и политичка дјелатност, друштвени и политички однос, која има одређено вријеме историјског настанка, значи неки почетак и која се развија кроз разне фазе и етапе, те се она мора схватити као и историјска, друштвена и политичка појава“

Исти аутор је дао и значајну тезу одредбе политике:“ Битне, суштинске квалитетне одредбе специфичности политике јесу и фактичко постојање одређених функција, али и разлика, супротности и противречности, односно и дисфункција. Јер у основи функција политике јесте и постизање сагласности, усклађивање итд. Дакле потискивање, отклањање и превазилажење разлика, супротности и противречности. Функције и дисфункције политике, као свјесне интересне, циљне, сврсисходне и вољне дјелатности, остварују се у стварним условима и увијек су усмјерене на мијењање постојећих околности, чак и када се декларишу као настојање да се оне очувају и конзервирају. Политика је и дјелатност, дјеловање и дјељање, којима се воде стални сукоби, борбе, за артикулацију константног општег интереса и за његово остваривање односно онемогућавање“.

8

2.2 Извори података о политичким појавама

Изучавајући многе изворе у научном фонду и велики број дефиниција о историјским изворима, уочена су различита схватања историјских извора. Неки аутори дају генералне одредбе тј. сматрају да су историјски извори људска дјелатност, активност док други наводе да су историјски извори историјске чињенице, остаци прошлости. Класификацију историјских извора многи аутору су вршили према различитим критеријумима, од којих ћемо издвојити само неке:

1. Према односу на догађаје и процесе2. Према односу извора и истраживања 3. Према сазнајној вриједности4. Према садржини 5. Према поријеклу6. Према дјелатности7. Према начину настанка

Међутим у овоме раду ћемо се придржавати подјеле на :

1. Искуствене изворе 2. Научне изворе података

Научни извори података су сва дјела настала коришћењем методологије научних истраживања. Ови извори се дјеле на: теоријске – оне који чине фонд верификованих научних сазнања о политичким појавама и на хипотетичко-емпиријске, оне који су тек у фази хипотеза које се истражују или су резултат емпиријског истраживања али нису још постали саставни дио теорије. Извори се такође могу разврстати и по следећим важећим критеријумима:

1) Природи грађе2) Предметности садржаја3) Субјекту аутора4) Облику исказивања садржаја5) Јавности6) Доступности7) Службености8) Изворности

Према природи грађе изворе података можемо разврстати на: творевине материјалне културе, творевине духовне културе и непосредно понашање друштва.

Према предметности садржаја извора : Извори потпуног политичкој садржаја – то су извори који најнепосредније третирају политичке појаве, као што су политички програми, статути, планови, извјештаји и др. онда на изворе комбиноване и сродне садржине – правни акти, устав, закони итд. И извори чија је садржина неполитичка, али у чијој основној садржини могу бити присутни многобројни подаци који се могу користити за истраживање политичких појава.

Субјекат-аутор је битан критеријум извора података. То значи да субјект може бити и држава и политичка организација и институција, и класа , група, појединац. Њих можемо подијелити на компетентне, оне који су заиста у ситуацији да остваре увид

9

у истраживану политичку појаву и некомпетентне, оне који нису у ситуацији да у свој садржај укључе релевантне податке о истраживаној појави.

Према облику исказивања садржаја имамо аудитивне, визуелне, аудио-визуелне и остале који се користе активношћу осталих чула.

Према критеријуму јавности изворе дијелимо на друштвене и приватне као и на легалне и илегалне.

Према доступности сматрамо да доступни извори су они извори које истраживач под просјечно нормалним околностима у одређеној друштвено-историјској ситуацији може користити и недоступни извори, на примјер непознавање језика или писма.

Према службености изворе дијелимо на службене и неслужбене.

Према изворности их дијелимо на изворне, интерпретиране, интерпретиране неаутентичне и произвољне.

2.3 Политичко понашање као извор података

Политичко понашање политичких субјеката је једна од основних категорија политичке науке, јер обухвата све облике, активне и пасивне, политичких односа у политичким процесима. Понашање се може тумачити понашањем субјекта у односну на другог субјекта, у односу на групу и у односу на сопствено понашање посматрано у одређеном временском периоду, као и континуирано. Друштвено понашање је однос међу људима у друштву, однос човјека према човјеку и можемо га посматрати као однос у друштвеној надградњи. Политичко понашање је изведени појам из појма друштвеног понашања. У односу на друштвено понашање битно се разликује по општости интереса и по инструменталном односу према моћи и власти чије је извршење нужно како би се отклонили или ублажили претежно политички сукоби и борбе. Политичко понашање је посебан облик друштвеног понашања, интересно, многоструко и поливалентно понашање у остваривању моћи и власти као инструмената остваривања циљева. Основни облици политичког понашања су понашања политичким радњама и вербална политичка понашања. Политичким исказима се изражава став, суд или закључак, политичка борба, интерес воља итд.

Битни чиниоци структуре политичких исказа су форма исказа, стил исказа, смјер исказа, садржај и значење исказа. У том смислу политички исказ ма у ком смислу је саставни дио свих политичких функција.

2.4 Политички документу као извор података

Осим политичког понашања политичких субјеката у политичким наукама један од битних извора података о политичким појавама су и политички документи који су као дјело одређених субјеката настали у већ минулом времену.

Документе можемо разврстати на:

1. Научне – научна дјела2. Публицистичке – у које се убрајају и умјетничка дјела3. Информативне – средства јавног информисања као и интернет

10

4. Акционе – програми и планови5. Пропагандне 6. Евиденцијске 7. Нормативне – прописи 8. Процедуралне 9. Радно-пословне

Према Живану Танићу ( Методе посматрања/ анализе/ докумената, у књизи Методологија) под документом се схвата информација која је на неки начин регистрована или саопштена те је тако остала евидентирана за сваког посматрача. Документи се класификују двије опште групе:

- Фактографски документи- Документи дати у облику саопштења

Према степену и обиму одражавања друштвених збивања сваки документ може да садржи следеће врсте података: научне податке и емпиријске податке. Обе врсте података могу бити истраживачки подаци а зависно од облика и циља истраживања.

У теорији и пракси јављају се и одређени проблеми коришћења извора. Један од проблема је информисање о њиховом постојању, локацији, условима коришћења и природи. Извори података – документи претежно су лоцирани у библиотекама, научним архивама, статичким заводима, судским регистрима, пореским књигама, катастарским књигама, личној преписци, биљешкама, дневницима и сл.

2.5 Вредновање извора података о политичким појавама у политичким наукама

Основни критеријум вриједности извора податак је употребљивост извора, односно могућност њиховог коришћења. Индикатори за употребљивост извора су:

1. Доступност2. Правовременост (са становишта временског одређења предмета и терминског

плана истраживања)3. Адекватност садржаја – да извори садрже податке потребне за провјеру

постављених хипотеза4. Истинитост – вјеродостојност података, које извор својим садржајем,

обликом и материјалом пружа5. Потпуност – схваћена као довољан број међусобно смислено организованих

података да се од њих у вези са предметом истраживања, хипотезама, односно варијаблама и индикаторима може оформити информација и конструисати став

Провјера употребљивости извора врши се одговарајућим поступком који се креће у два основна правца:

а) прикупљање информација о извору података из других извора

б) анализа самог документа

Најсложенији и најтежи дио поступка је утврђивање истинитости тј. вјеродостојности извора. Вредновање података у суштини није ништа друго до

11

утврђивање њихове адекватности и истинитости. У свези с тим користе се термини: ваљаност, валидност, поузданост. Критеријуми за вредновање података су различити. Први критеријум за вредновање података је колико се подаци односе на предмет истраживања. Други битан критеријум је вјеродостојност, истинитост података и поступака у прикупљању података. Трећи битан критеријум је довољност података. Под тим појмом обухватамо не само укупну количину података, већ одговарајућу потребну количину квантитативних и квалитативних података увези са сваком битном хипотезом коју провјеравамо. Може се као опште правило у оквиру кога има и знатних одступања, узети да је довољно података када су сви одабрани битни индикатори покривени подацима у мјери која дозвољава доказивање – оповргавање.

2.6 Политика као функционалан и стабилан систем

Имајући у виду ставове изнесене у претходном поднаслову, можемо истаћи да је политика објективно један функционалан и релативно стабилан процес, настала на одређеном нивоу развоја људског друштва. Стога је нужно политику (и државу) са свим њеним својствима, функцијама, везама и односима, схватити као историјски и развојни процес, која има своје друштвене и политичке разлоге, зачетке, ширења и раст, своје стагнације, падове и престанке. Политика у укупности, не настаје истовремено, нити на истим просторима, ниси се развија истовремено. Научно истраживање политике не може се свести само на изучавање државе као најзначајније творевине и институције политике, већ се мора констатовати да се политика јавља са настанком организованих друштвених заједница и управљање интереса тих заједница у чему ауторитет игра значајну улогу. Политика као процес се најлакше може пратити преко процеса настајања развоја држава. Политику можемо посматрати људским –друштвеним процесом, у одређеној мјери и стабилним, заснованим на спознаји потреба, интереса и могућности. Због тога, политику, осим етапа својствених сваком развојном процесу, приписујемо и специфичне етапе одигравања:

1. Етапа откривања потреба, интереса и циљева2. Етапа димензионирања и вредновања потреба, интереса и циљева3. Етапа откривања, мјерења и вредновања могућности4. Етапа иницијативе и покретања процеса рјешавања проблема5. Етапа планирања6. Етапа дјелања на остваривању7. Етапа констатовања

Све ове етапе су сложене и одигравају се кроз разне фазе изражавања нескладности и неусаглашености, стабилности и нестабилности.

Схватајући политику као искључиво људски друштвени процес, можемо да идентификујемо сталну и стабилну структуру тог процеса а њу чине:

А) услови у којима настају потребе, интереси, односи и у којима се остварују одређена понашања

Б) субјекти – односно људи разних својстава, карактеристика, улога и функција тј. актера у политичком процесу

12

В) потребе, интереси, циљеви и њихова мотивациона основна

Г) понашање и дјелање актера кроз које се и у којим се успостављају одређени односи

Д) методе и средства политичког дјелања и утицања

Ђ) ефекти, резултати и посљедице дјелања и примјене одређених метода и средстава

Политику можемо схватити као сложен и функционалан, релативно стабилан систем и као такав теоријски и емпиријски проучавати. Њен генерални ток не би био такав да се у њеном фундаменту не налазе моћ, сила и власт, без којих не би могао бити успостављен, одржаван и развијан друштвени и политички поредак.

Како политичке одлуке никада нису јединствено прихваћене већ су често тумачене у више варијација уз придавање разних значења. Друштвене карактеристике политичког процеса намећу се као једини начин остваривања политике разне садржине и облика саопштења којим се остварују утицаји, и то општења с природом, општења у друштву и са друштвом и општења унутар саме политике. Овдје појам општења узимамо у најширем значењу, укључујући и борбу, рат, сарадњу, итд.

2.7 Субјекти политике и међусобни односи у политичкој пракси

Специфичну врсту друштвених односа представљају политички односи, који се од других односа разликују по својој садржини и предмету. То су односи који се тичу задовољавања и развијања потреба, интересни односи, у којима средишну улогу има власт и политичка власт. Ради се о суровој борби за власт, политичку власт, а у савременим условима за политичку и државну моћ и шире за међународну моћ, власт и утицај. У политичкој пракси веома често се употребљава ријеч „једнакост“. Међутим, суштинско значење те ријечи не дозвољава њену употребу у карактерисању односа друштвених и политичких субјеката у процесима остваривања утицаја јер се сви појединачни субјекти међусобно веома разликују, а иста ситуација је и у групним, колективним субјектима политичког и друштвеног живота.

Када изучавамо политичке субјекте можемо са пуним правом истаћи да је лако препознати политичко језгро тј. водство политичких резултата у свим политичким организацијама – странкама као и у државама и на међународном плану. И односи и конкретни актери су промјенљиви, али су могући оквири промјена релативно дугорочно стабилни. Можемо напоменути и став Драгана Танчића да „ у историјским процесима могу се идентификовати и истражити типски субјекти – вође: стратегијског, оперативног и тактичког типа, идеолошки тип вође, типови извршиоца које можемо класификовати на свјесне извршиоце и на извршиоце на основу вјеровања, угледања, емоција. Њиховом идентификацијом се мора научно истражити и степен веза и односа , улоге и функције у одређеним историјским и политичким процесима“

2.8 Политички субјекти и њихови циљеви

Политички субјекти у остваривању својих замисли, идеја, концепција и концепата нужно полазе од својих политичких циљева који могу бити тренутни, краткорочни, дугорочни, историјски и сл. Уколико дефинишемо политичке циљеве, исте, у складу

13

са парадигмом науке и праксе, можемо схватити као артикулацију, смислено одређивање општих интереса који се примјеном одређених метода и средстава, уз одређено ангажовање субјеката, у постојећим условима и у току њихових промјена, могу остварити. Циљеве политичких субјеката можемо класификовати на следећи начин:

1. Историјски циљеви, који се могу јавити као унутрашњи и спољашњи, усмјерени према одређеним ситуацијама и субјектима унутар одређеног друштва, државе, региона итд.

2. Стратешки циљеви који су у основи сваког успјешног развоја. Такви су циљеви усвајање новог устава који омогућава правно дубоке друштвене промјене

3. Тактички циљеви су саставни и ужи, сегментирани циљеви у функцији остваривања стратешких циљева. Тако на примјер ступање једне политичке странке у коалицију са више странака како би њен представник учествовао у влади земље у функцији је јачања странке и остварења њених стратешких циљева

4. Оперативни циљеви који се могу назвати и конкретним или чак, инструменталним. То су конкретни циљеви, који сваки за себе, појединачно, немају велики значај, али њихово кумулирано остваривање врши веома велики утицај на друштвена и политичка кретања.

Наима у свим случајевима, битна садржина је спој власти односно утицаја и неке реалне друштвене вриједности која се, у коначном, јавља и као материјализована.

3. Есенцијалне одредбе о моћи, сили и држави3.1 Битна својства моћи

Према дефиницијама из новије политичке мисли, моћ, у најширем смислу „јесте посљедица човјекових настојања да савлада природу и обогати свој живот независношћу од ње“ или „моћ је способност појединца, групе или државе да наметне своју вољу другоме, ослањајући се при томe на ефикасност средстава силе у случају непокоревања“ Михаило Ђурић моћ схвата: „ Моћ означава сваки степен вјероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вјероватноћа. Власт означава вјероватноћу да ће одређена лица послушати једну заповијест одређеног садржаја“. Моћ се може одредити и као способност и настојање појединаца или групе да наметне одређене интересе и вољу у одговарајућим условима и различитим инструментима.Моћ потиче и из личних особина или из друштвене структуре, а њени носиоци могу бити појединци, друштвене групе или глобална друштва. Појединачна моћ је дио личне и дио друштвене природе који се узајамно прожимају. Моћ једног човјека сачињавају средства којима он у датом тренутку располаже да би добио неко будуће фактичко добро. По Ронгу (Д.Џ. Wронг: Pover: Its forms, bases and uses. London 1995), разликују се четири облика моћи: сила, манипулација, убјеђивање и ауторитет. За све њих је заједничко то да подразумијевају намјерни утицај на

14

мишљење или понашање других. У различитим друштвеним срединама, на поимање моћи, а и појединих њених облика и елемената, утичу, поред традиције, преовлађујући типови култура, односно културни обрасци или матрице, које обично садрже вредносна определења као један од елемената. Појам моћи, усљед дјеловања поменутих и бројних других чинилаца и субјеката, прилагођава се и локалним социјалним уловима, што често резултира настајањем бар мало различитих колективних и индивидуалних перцепција, интерпретација и одређења те појаве. Однос моћи и њеног важења је у контексту проблематике остваривања фактичког и правног. Моћ је у својој основи један друштвени однос. Све док власт одражава и у основи намеће, а ауторитет подржава, развија и цивилизује људске односе, дотле је моћ мјера разлике и потврда неједнакости у тим односима. Са становништва психологије, „моћ је потенцијални утицај, способност или могућност да се утиче, потенцијални утицај који се некад користи а некад не користи. Утицај је коришћена и манифестована моћ, моћ која је актуелизована. Утицај значи мијењање понашања особе над којом се испољава нечија моћ“. Врло мали број људи који знају како се стиче, а поготово чува моћ. Током цијеле људске историје моћ се испољава у веома различитим облицима. Утицај може бити и кад резултат упражњавања моћи није подударан са интенцијама и очекивањима онога који моћ користи.

Моћ у себи садржи могућност примјене силе. Моћ се заснива на потенцијалу који посједује један човјек или група људи да би успоставили односе који одговарају њима самима. Моћ и сила, као однос између људи и људи, и између људи и ствари, укључујући и природу, јављају се и као односи моћи и као односи сила. Међутим, и ако међу љима постоје нужни и вишеструко сложени односи, суштине и форме моћи и силе у односима према природи и у односима међу људима веома се разликују.

3.2 Одређење друштвене моћи

Друштвена моћ као социјална реалност јавља се у свим људским друштвима. У савременој литератури се могу срести бројни синоними за друштвену моћ. Тако се у литератури сусрећу термини утицај, власт, контрола, ауторитет, моћ. Друштвена моћ је међу најважнијим аспектима односа људи у друштву. Она се показује у односима појединаца и друштвених група на различите начине – као економска, политичка, класна, интелектуална моћ и др. моћ је феномен који настаје унутар и између социјалних група, установа и друштва, феномен који прожима јавни и приватни живот. Моћ се изражава у свим односима, установама и структурама које захтјева производња и репродукција друштва и заједнице. Моћ ствара и условљава све аспекте нашег живота и лежи у сржи настанка колективних проблема, као и начина њиховог рјешавања.

Моћ је надмоћност, али није свака надмоћност и друштвена моћ моћ почива на утицају, престижу и ауторитету, али утицај, престиж и ауторитет појединца или друштвених група морају путем принуде или сагласности, или и једним и другим путем, постати институционално признати тј. „легитимни“ да би стекли својство друштвене моћи. Права друштвена моћ ке моћ владајуће класе.

15

У политичкој теорији, као и политичкој пракси, неспоран је релативитет друштвене моћи, схваћен и као одређене неједнаке моћи, које су фактички основ и мотив сукоба носилаца моћи, било због одржања статуса quo или ради његове промјене у корист покретача сукоба. Друштвена моћ може бити моћ друштва према природи и моћи друштва према друштву и моћ унутар друштва. Она се може испољавати и као надмоћ, моћ прилагођавања, моћ развоја, моћ доминације и сл.

Друштвена моћ је првенствено организована моћ, односно моћ организоване групе, организације, сталежа, слоја и укупног друштва. Ова моћ, за разлику од појединачне моћи, не произилази искључиво из унутрашњих других својстава личности, већ из положаја у групи или организацији, као и из положаја групе или организације у глобалном друштву. Друштвена моћ у групама и организацијама почива на принципу хијерархије и доминације, најчешће уз строгу контролу и принуду.

Друштвена моћ је у одређено мјери увијек и класно заснована и структурисана, јер основу црпи из постојеће социјалне структуре:“ под друштвеном моћи подразумјева се мање или више структурисан систем различитих могућности и способности друштвених класа, група, појединаца и читавих заједница, који је примарно детерминисан положајем ових актера у продукционим односима, а који им омогућује односно онемогућује да дјелатношћу, сопственом, заједничком или туђом, реализују своје циљеве, задовоље своје потребе и афирмишу свој материјални и друштвени интерес“.

Друштвена моћ даје могућност институционалног насиља над већином становништва на планетарном нивоу. Сила ствара свјетски поредак који одговара интересима Запада – материјална сила, идеологија и пропаганда функционално и структурално су чврсто обједињени. Овом јединству чврстину даје у знатној мјери глобална мрежа мас –медија.

Из свега овога можемо извући закључак да је политичка моћ дио друштвене моћи, што значи да је друштвена моћ увијек већа од политичке моћи.

3.3 Одређење политичке моћи

Политичка моћ је фундаментални појам политике и политичког, и као дио друштвене моћи спада у сферу уређивања међусобних односа у друштву. Политичка моћ је битна моћ цјелине, која се од осталих односа разликује само својим техникама. Марксизам сматра моћ као историјску нужност, као и то да моћ није природни већ историјски феномен. За Слободана Јанковића политика, чија је творевина држава као „монопол физичког насиља“, подразумијева систем и поредак, владање и покоравање, вођство и сљедбеништво, као и интересну – политичку борбу разних облика и садржина. Власт је предмет те борбе, а власт подразумијева посједовање силе и њену могућу примјену. Исти аутор велики значај придаје примјени политичке силе, тачније примјени силе у политици. Проблематика примјене силе у политици изузетно је значајна нарочито због тога што се примјеном силе, кроз државу, власт, и на друге начине, било да је она легална или нелегална, легитимна или нелегитимна, примјерена или прекомјерна и било којим начином и механизмом, њоме :

А) димензионирају слободе као и права, и

16

Б) успоставља и функционише систем разрјешавања неизбјежних друштвених конфликата.

Слободан Јовановић истиче три битне области употребе силе:

1. Стварање одређеног, релативно стабилног и довољно обухватног друштвеног и политичког поретка.

2. Одржавање државе и одређеног права у конкуренцији са другим државама и правним процесима.

3. Очување и одржање државе и државне тј. политичке власти и поретка у конкуренцији са субјектима унутар државе.

Политичка власт је у ствари „моћ заповиједања и моћ полагања права на послушност која постоји само док се остварује у друштвено релевантном степену, док се прихвата, или може изнуђивати- док има моћ“.

Обзиром да многи појединци или друштвене групе могу располагати политичком моћи а да при том нису на власти, говори о томе да се политичка моћ не поклапа увијек са политичком влашћу. Ипак, за многе теоретичаре, власт је основно обиљежје политичке моћи. Политичка моћ без власти је само друштвена моћ. При том, под влашћу се подразумијева свако наметање воље путем организоване примјене силе која за непокоревање може предузети одговарајуће санкције.

Политичка моћ се најчешће приписује друштвеним групама, организацијама и држави, ријеђе појединцима. Када се везује за појединце, углавном се мисли на положај који појединац заузима у групи, организацији или држави, у суштини статусним симболима, материјалним вриједностима. Од начина на који се она реализује зависе и облици владавине политичке моћи. Политичка моћ је облик друштвене моћи који је окренут према власти, али се не остварује само преко власти. Једна од цјелокупних специфичности политичке моћи је што се она изводи из цјелокупне друштвене моћи, а умногоме и из економске моћи.

3.4 Одређење силе као основе моћи

На основу наведеног у претходним поднасловима друштвену моћ чини способност људи, група и заједница, да разумију, схватају, памте и сазнају, предвиђају и планирају и сврсисходно и циљно дјелају и на тај начин утичу на настајање одређених друштвених стања и ситуација. С друге стране, политичка моћ се у доброј мјери поклапа са политичком влашћу и садржана је у способностима владања, наметања своје воље другоме у неком заједничком политичком дјелању, упркос супротној вољи других који учествују у том дјелању, односно подређивању људи циљевима онога ко с њоме располаже. Свака моћ располаже методама и средствима помоћу којих контролише наметање и спровођење воље. У та средства могу се убројити физичка сила или сила принуде, друштвене норме којима располажу моћници, као и средства награђивања и кажњавања. Сила, у теорији праксе је схватана и као снага, основа је друштвене моћи и њен израз у разним ситуацијама и примјена у разним варијацијама не мора увијек имати форме вршења насиља.

Друштвена моћ и сила нису ни стварно ни потенцијално подједнако распоређени између друштава, те се може стога говорити о потпуно или претежно независним и

17

веома зависним друштвима. Неко друштво може располагати високом капацитетом политичке и друштвене моћи а да у својим односима са другим друштвима не примјењује политику силе.

Политичка средства подразумијевају и примјену силе ради задовољења интереса у датим друштвеним односима. Тако, може настати и политички вид моћи који укључује у себи и силу и насиље и доминацију и све друге облике владавине над човјеком и друштвом. С обзиром да се сила јавља корелацији са друштвеном моћи, средства за њену примјену могу се извући из свих елемената те моћи. Носилац моћи може остваривати свој утицај, односно наметање своје воље, врло ефикасним економским средствима, пропагандом, културним империјализмом и многим другим. Међутим, сила не би била оно што јесте уколико не би садржавала у себи физичку принуду ако друга средства нису ефикасна.

Може се нагласити да повољна географска обиљежја, природни ресурси, представљају основе политичке моћи.

Политичка моћ подразумијева располагање силом и способност и спремност да се она примјени. Основни облик примјене силе у политици је притисак на свијест кроз разне системе образовања и васпитања, организовано и систематско наметање система вриједности и стереотипа, узора понашања, као и указивање на могуће користи и могуће казне уз њихов бојкот. Међутим, политичка моћ се не исцрпљује примјеном силе, већ зависи и од низа других чинилаца као што су историјски услови, прогресивно кретање друштва, материјалних услова, друштвене и политичке организације, идеолошке снаге, морала итд.

Политичка моћ се може одредити и као способност владања, а то значи у првом реду способност наметања воље другоме, што се често постиже примјеном силе или принудом ради остварења сопствених циљева.

3.5 Односи између државе и силе

Држава и сила били су узајамно повезани и међузависни, јер је неспорно, да с једне стране, да без државе нема силе, а с друге стране, да је сила битно опште својство сваке државе, на шта нас упућује и следећи исказ: “Историја људског рода у основи је историја силе, насиља, принуде, власти, подређених и надређених, политике, настанка и развоја државе и државне организације. Људске историјске заједнице, почев од родовских заједница, племена, нација, чиниле су друшто, а потом је дошло и до формирања државе као битног чиниоца опстанка. Фактички, држава је увијек била специфична организација неког облика историјске заједнице, у одређеном времену, и на одређеном простору, а све у функцији задовољавања одређених потреба чланова те заједнице. Настанак и развој државе и државне организације, као и настанак и развој права је суштински фактор у развоју људског друштва, системског уређивања друштвених и државних односа, настанак и развој различитих цивилизација, али и различитих држава и различитих правних система“ (др Драган Танчић).

Држава је себи обезбедила легални монопол на оружано насиље, тако што свако противљење власти и кршење законских норми од стране појединца, група, организација је санкционисала примјеном насилних метода.

18

Аристотелова теорија државе је примарно теорија владавине засноване на уставу, на апстрактним законима који важе за све, било о ком облику владавине је ријеч. Грађани, сходно врлини, имају право учешћа у државној власти и у другим користима ко је даје држава. Схватање државе у ширем смислу, онако како се она обично дефинише у међународном праву, обухвата три основна елемента: становништво, територију и суверену власт којој се становништво дате територије покорава. Поступак државе јесте вршење насиља, и то она зове правом. Али насиље које врши појединац она зове преступом.

Карактеристика капиталистичке државе по себи не означава неко смањивање репресије, него стварну и значајну чињеницу да држава, у монополистичком вршењу репресије, непрекидно покушава да је представи као одговарајућу општем интересу народа. И то у оној мјери у којој би она била, и често јесте, вршена у правним границама.

Способност одређеног друштва, друштвене заједнице, државе, народа, нације да утиче на укупне друштвене и политичке процесе у одређеном времену и датом друштву представља политичку силу.

Данас је специфично да се свим другим организованим групама или појединим особама право на физичко насиље приписује само уколико га држава са своје стране допушта, она важи као једини извор права на насиље.

Држава је институција у којој је концентрисана највећа моћ и сила у облику државне власти која јој омогућује да прописује и намеће односно забрањује и да онемогућава одређене интересе. Она је у суштини једна правна личност чијој су вољи потчињени сви они који се у њеној области налазе. Она има право заповиједања над њима. На основу тога права, она прописује један правни поредак који је обавезан како за њене поданике, тако и за њене органе. Ради остварења правног поретка, она може у крајњем случају употријебити и принудна средства.

Из ових исказа о држави произилази да је настанак државе инициран силом, да је она нужно носилац силе тј. актер у борби с другим спољним силама и субјект успостављања и одржања унутрашњег поретка, дакле, субјект борбе за поредак против снага које му се супротстављају. И то је наравно легални и легитимни субјект силе и њене примјене. С обзиром на чињеницу да је најчешће држава легални и легитимни носилац силе, произилази из тога да је војна сила облик политичке силе, односно један од њених најбитнијих елемената и израза.

Разликовања по народности и националној припадности, и ако је изворна карактеристика XIX вијека, жива је и данас у многим државама и односима у њима и између њих. У свим савременим државама евидентна је законом прописана забрана дискриминације по основу припадања одређеном народу, нацији, раси итд.

Изградња нације и изградња државе су не само два посве одвојена историјска процеса, него је изградња државе у многим друштвима засјенила изградњу нације. Централизација моћи, јачање бирократије, изградња војске и полиције и милитаризација многих политичких партија – све је то указивало на надмоћ државе над нацијом. Савремена догађања, посебно на територији бивше СФРЈ, показују да је

19

улога нације у стварању и одржавању државе и развоју државне моћи и силе, недовољно схваћена и проучена.

Власт може да располаже силом којом би натјерала људе да је признају, да јој се покоре, да се помире с њом. Али за државност, то је мало. Њој је потребна законитост како у њеном успостављању, тако и у одржавању.

Када се говори о држави, као носиоцу легитимног права на коришћење насиља, најчешће се полази од друштвених циљева, економског развоја и политичке интеграције. Држава у том контексту има право на употребу политичког насиља, како би процеси нормалног економског и културног развоја текли природним токовима.

3.6 Употреба силе у политици и држави

Појам „употреба силе у политици и држави“ се може одредити, на основу постојећег научног, фонда као свако њено испољавање утицаја и постизања утицаја у сфери политике и државе. Ти облици су у основи вољног карактера, разноврсни, различитог интензитета и усмјерења, са јасно утврђеном намјером од стране одређених субјеката политике. Намјера значи рационално одређивање циљева и сврха које треба остварити и средстава који ће за то бити употребљени, дакле избор силе – врсте, обима, интензитета, трајања итд. и усмјерења њеног дјеловања на дату ситуацију с очекиваним резултатима. То значи да употреба силе постоји само ако постоји одређена намјера политичког субјекта који располаже одређеном количином силе одређених својстава, уколико је тај субјект свјестан сте силе и посебно њене примјенљивости у датој ситуацији зарад остварења неких намјера или циљева.

Неспорно је да се у политичкој науци употреба силе у друштву, када се ради о примјени на људе, дијели на насиље и на принуду. Насиље је нелегално, супротно важећим правилима поретка. Принуда је сагласна нормама и у функцији је поретка, а примјењују је за то овлашћени субјекти. Међути, у суштини, свака употреба силе, по својим ефектима и процесу је насиље. То је наметање одређене ситуације или воље примјеном силе, физичке силе рецимо која може довести до биолошког уништења.

Народ је битан чинилац државе. Под народом се подразумијева онај скуп људи који живе у истој држави. Ти људи чине једну заједницу због тога што су сви истој власти потчињени. То не значи да међу њима не може бити још неке присније везе, по крви, по вјери, по језику. Један народ може бити састављен од разних племена, која су подијељена између себе још и разним вјерама и све докле год тај конгломерат стоји под истом власти, он чини један народ. Да би се народ схватио као предмет државне власти, мора се повући ова разлика. Народ се посматра двојако: у својој цјелини и у својим дијеловима (његови дијелови то су појединци који га састављају). Предмет државне власти мора бити и јесте народ. С правног гледишта, државна се власт карактерише с тиме што је, у границама своје области, највиша. То њено својство да на једном парчету земљишта буде највиша, назива се суверенитет. Из суверености државне власти проистичу ове посљедице.

Такође битна област употребе силе у политици је очување и одржање државе и државне политичке власти и поретка у конкуренцији са субјектима унутар државе.

20

Своју власт држава врши преко својих органа, агенција ,служби и осталих. Државни се живот манифестује у државној радњи на задовољавање државних интереса. У изналажењу државног интереса могу се употребити два различита начина:

1. Може се радити од случаја до случа, тј. може се сваки случај узети сам за себе, и онда према његовим посебним околностима ценити шта је за државу најкорисније да у том случају уради.

2. Могу се случајеви исте врсте груписати, и онда ценити шта је просјечно за државу најкорисније да у случајима дате врсте уради.

Модерна правна држава с општим правом гласа није класна држава. У њој, истина постоје класе које према својој моћи имају већи или мањи утицај на државне послове. Утицај буржоазије, као најмоћније и најобразованије класе, без сумње је велики, али не треба мислити да је свемоћан и да се стога модерна држава може сматрати као диктатура буржоазије.

3.7 Класификација облика употреба силе

Када се изучавају облици употребе силе у политици се приступа са аспекта унутрашње или спољне политике као и са аспекта субјеката политике, који могу бити унутрашњи, спољни или прелазни и са аспекта институционалне или ванинституционалне употребе силе. Да би објаснили употребу силе са аспекта институционалне или ванинституционалне употребе силе морамо поћи прво од појма институције и њених надлежности, овлашћења и одговорности у области примјене силе.

Под појмом институције се схватају организоване функционалне цјелине чије су функције и друштвена улога утврђени прописима. Ријеч „институција“ потиче од латинске ријечи „institution“ – завод, установа. Друштво, поготово савремено друштво, има безброј институција тј. релативно трајних и формалних правилима регулисаним односа међу људима који се успостављају поводом вршења неке дјелатности усмјерене на испуњене неког циља, а поводом чега се успоставља одређена организација. Држава су суштини остварује своју власт – дакле своју моћ и силу, преко својих органа и институција које је у ту сврху створила. Све државне институције располажу извјесним овлашћенима у вези с примјеном силе, али су само неке овлашћене да у одређеном стицају околности, који је правно-нормативно дефинисан, непосредно примјене физичку силу. Институционална примјена силе начелно је у складу са законом, дакле то је легална примјена силе. Ипак, ова констатација не може се схватити као апсолутна тврдња да је свака институционална примјена силе легална и легитимна. Насупрот институционалној примјени силе имамо и многе примјере ванинституционалне примјене силе. Бројни су примјери збацивања владара са власти, атентати, побуне, завјере итд.

Веома е значајно и питање димензионирања и ограничавања државне силе и права примјене институционалне силе – принуде. Ако је држава носилац врховне власти, ако она уставом и законом прописује права и та права примјењује претњом силе или и примјеном силе, да ли је то право примјене институционалне силе државе ограничено или неограничено, да ли је оно увијек легално или може бити и илегално? Тачније, да ли једна примјена силе која је у моменту извршења радњи

21

нелегална, може – кад, како и зашто постати легална прећутним или и декларативним легализовањем простим признавањем новонасталог стања?

Легална примјена силе је она која је у складу са уставом и законом. Али да ли је револуција легална као начин преузимања власти? И ако она то није, да ли су онда закони која је та власт донијела легални? Да ли су сви закони које је та власт донијела заиста и легитимни? Јер, у принципу, легитимни су они закони и она примјена институционалне силе која је усмјерена у општу корист народа и са којом постоји сагласност народа.

Међутим и данас доминирају, упркос људским и грађанским правима и међународним декларација о правим, интереси најмоћнијих држава, група и организација у држави. Да ли су то и интереси масе становника, грађана, људи, или је евидентна разлика између њих? Евидентно је да државама и свијетом владају разне елите, а да се „маса“ упркос постојањима механизама не организује и не изражава вољу праве већине.

LITERATURA

22

1. Dr. Nedeljko Stanković, Dr. Dragan Tančić, Dr. Milena Jakšić; Osnovne kategorije i pojmovi u pravnoj i političkoj teoriji; Evropski univerzitet Brčko distrikt; Markos Banja Luka 2013. godina

23