1

UNIVERZITET UNION "NIKOLA TESLA"

Fakultet za preduzetnički biznis i menadžment

nekretnina

Mohamed Alharary Aboub

MOGUĆNOSTI I PRAVCI ODRŽIVOG RAZVOJA

GRADA SABRATA U LIBIJI

Doktorska disertacija

Beograd, 2018.

2

SUMMARY

In the past 50 years, Libya has gone through several stages of ups and downs,

poverty and favorable development, revolutionary and peaceful development. From a

poor country, it has become a rich country with a GDP per capita of about $ 16,000 in

the first decade of the 21st century. With the discovery of large reserves of easily

accessible oil, Libya found itself among the countries of great importance for the stability

of energy supplies in the world at the beginning of the 1960s. During the 1970s and

1980s, Libya developed rapidly and became a sustainable country. However, in 2011, a

civil war broke out in Libya. After that period, it became an unstable and economically,

socially and politically problematic country. Like all of its society, the cities of Libya

have become unstable and difficult to sustain. In this paper we will follow the

possibilities of the sustainable development of the town of Sabratha, located on the

Mediterranean coast, 60 km west of Tripoli, near the Tunisian border.

In this paper, we have set the subject of research in response to the question

'What are the prospects, problems and perspectives of the sustainable development of the

city of Sabratha in Libya?'

The aim of this research has been divided into two common and expected

segments: a) the scientific goal in which we set the task to analyze all important

theoretical stances about the sustainable development of society and especially those of

the cities, and give our scientific contribution to this important issue, and b) the practical

goal has been set to apply the theoretical findings to the example of the city of Sabratha

in Libya, and give a proposal for the framework for developing a model of integrated

sustainable development of that city.

In this paper we started from the main hypothesis: Sabratha is currently an economically,

socially, urbanely and ecologically unsustainable city, but there are resources and it is

necessary to construct a model that will make it a sustainable, attractive and promising

city.

In this paper we have used the analytic and synthetic theoretical methods, and the

method of analysis of documents and statistical indicators of soil and development of the

state of Libya and the town of Sabratha.

3

In the 1980s, the term "sustainable development" was used to describe a local ecosystem

management strategies and to address the growing ecological problems associated with

industrial development and air, water and land pollution. During this decade, this term

has expanded to a global level, and this has resulted in the term "sustainable

development" that entered the scientific language and took its place in scientific

dictionaries and encyclopedias. In the beginning, there were plenty of disputes and

uncertainties about the essence of the term "sustainable development". UN documents

state that "sustainable development" means "the development of an environment without

endangering the resources so that future generations will be able to meet their needs."

This suggests that current generations should not be selfish and spend unnecessarily,

exploiting and destroying non-material resources of the environment and therefore on the

entire planet Earth. UN documents further warn that current developments should not

disturb an ecosystem, "atmosphere, land, water and living beings".

The central issue which is referred to here is the question of how to maintain a

balance between the available resources of an environment (local, regional) and the

growing social needs for continuous economic growth and the development of society?

In this paper, we have defined Sustainable Development as an approach to the

overall development of a society that seeks to improve the ability of current generations

to meet their needs, while preserving resources and leaving the possibility for future

generations to satisfy their needs in a versatile and sustainable way.

Modern society has come to a paradoxical situation, which is reflected in the fact

that the more science and technology develop, as well as general human progress, the

more risks are developing that endanger man's free and high-quality everyday life. The

reasons for this situation lie within the consumer society's effort to constantly produce as

many commodities as possible, to constantly offer new products, and not taking care of

endangering nature and society.

When it comes to sustainable development, in contemporary publications most of

the topics, materials, stances that are encountered, and the largest number of authors

devote their attention to discussions about ecological sustainability. Ecological

sustainability has been a subject of many discussions on UN conferences and other

international meetings. Environmental problems came to focus of scientific interest,

national and international activities in the 1970s, and since then they have been

constantly discussed. In this paper, we will argue that sustainability and sustainable

4

development is a very complex problem and it encompasses a variety of elements

concentrated in many social areas, such as ecology, economics, social relations, political

relations and culture. Therefore, we will separately talk about the sustainability of each

of these segments, i.e., parts of society. So we will observe the term "sustainable

development" as an integrative process of contemporary society, going from local

communities and groups, through regional units, to the global level of modern society.

We will pay special attention to Managing sustainable development and resources of

society, as a complex interaction of natural, technological, sociological, anthropological,

economic and political factors. All this at the local, national and international level.

A significant part of this paper has been dedicated to the sustainability of cities, as

an essential issue that is basically an emphasis on the consideration of the unsustainable

development in this paper. The concept of sustainable communities has been expanded

over the past ten years, encompassing a change in a way that implies that people express

their opinions of how they see themselves and their community in relation to the physical

and social environment. The city is a man's urban community, so here we have two

dimensions of sustainability observation: a sustainable community and a sustainable

urban community.

Our main scientific contribution in this paper starts from the view that

sustainability cannot be achieved without a focused and coordinated approach to politics

and science, that is, scientifically based policy solutions and sustainability strategies, as

well as political support, assistance and appreciation of scientific discoveries and

settings. In observing and studying sustainability there must be a link between

theoretical, conceptual, practical and activist discourse on sustainable development.

Each of these four discourses has its own autonomy, but together they constitute the

necessary framework of the conceptual paradigm of sustainable development. Thus, for

example, the problem of poverty, class and racial inequality, uneven access to resources,

ethnic conflicts and war should be treated in the same way as "global warming," which

can endanger millions and hundreds of millions of people by the end of the 21st century.

Only such treatment leaves space for conflicting science and politics with justice and the

just aspect of sustainable development. Sustainable development is an integrated activity

that fuels the economic, social, cultural, technological, and ecological component.

We have demonstrated and tried to apply all of the previous theoretical stances that we

have drawn from numerous publications and our own imagination, on the case of the

5

sustainable development of Libya after the civil war in 2011 and, in particular, on the

example of the city of Sabratha, which is our central research issue and task.

The city of Sabratha was founded about 500 BC, as a Phoenician trading post that

served as a coastal exit for the products of the African hinterland. The Phoenicians gave

it the Libico-Berber name 'Sbrt'n', indicating that perhaps there was an autochthonous

settlement built before the arrival of the Phoenicians. Sabrata briefly became part of the

Numidian1 Empire under the leadership of their first king, Masens or Masins (Berber:

Masensen, ⵎⵎⵎⵎⵎ; 238 - 148 BC), before being Romanized and rebuilt in the second

and third centuries of the new era. Sabratha reached its peak during the reign of Emperor

Severus (Septimius Severus), who was born near Sabratha in Leptis Magna. Sabratha

was heavily damaged by earthquakes during the 4th century AD, especially the

earthquake of the 365 AD. The Byzantine governors restored it in a more modest way.

The city was a place of episcopacy. Over a hundred years of Arab conquests of the

Maghreb, the trade moved to other ports, so Sabratha descended to the level of a village.

Sabratha became one of the first places, west of Tripoli, where during February

and March 2011, protests alternated between Gaddafi's supporters and opponents in the

main square. Security in the city of Sabratha during 2015 and 2016 was not good because

often the outbreak of conflicts between the two warring factions was linked to the

Government of National Reconciliation. Experts say that behind the activities of these

predatory groups lie hidden interests related to people trafficking and oil smuggling. In

order to be able to talk about the strategy, potential and possibilities for the sustainable

development of the city of Sabratha, we have first presented the resources that the city

has, because the whole effort to build sustainable development depends on them. We

have focused on two key resources, namely the transport of oil and gas through the

harbor and the tourist potential that is abundant in the city of Sabratha, especially the

remains of old civilizations, from Phoenician to Roman and Arabian.

When it comes to resources for the production and export of oil and gas, the production

of gas on the "Sabratha" processing platform, located within the area of C Central B,

should be presented first, as it receives gas through two subways. After the final

1 Numidia (202 - 40 BC, Berber: Inumiden) was the ancient Berber Empire of Numidia, which was in

present-day Algeria and in lesser part in Tunisia and Libya

6

treatment, the gas is delivered to the local market, and also exported to Italy via the 540

km long Green Stream pipeline and compressor station.

For the development of tourism in Sabratha, it is necessary to abolish restrictions

on the arrival of foreign tourists, but also to raise awareness among the local population

about the improvement of the offer, in order to raise the poor competitiveness and small

quantity and quality of support of other resources, such as an increase of accommodation

capacities, transport, infrastructure in the city and communication system. Our proposal

for a sustainable development model includes the basics of the sustainable development

of the city of Sabratha, which consist of planning, reconstruction, revitalization,

maintenance, management, use, lifestyle in the city, as well as all that is connected with

it and which helps its functioning. It is difficult to make a unique and permanent

instruction. Each city has special conditions in combination with its geography and other

conditions on the ground, such as climate, larger built infrastructure, greenery, water

areas and other, making them unique and unrepeatable.

The basic principles of sustainable development of Sabratha should be as follows:

The principle of internal generation and intergenerational equity; the principle of trans-

frontier responsibility, which means general responsibility for environmental protection.

This refers to both the exploitation of resources and the impact on global climate and

pollution, and the transfer of environmental costs beyond the boundaries of the urban

administrative area. Finally, the principle of an integrative approach to sustainable

development, which includes the unity of ecological, economic, social, technological,

cultural and political action of all citizens of Sabratha.

The basic goals of the strategy of urban renewal and sustainable development of

Sabratha are: provision of adequate housing space for all social structures; improvement

of settlement management; passing a legal regulation that will determine the directions

and principles of urban and spatial planning; the development of small populated cities,

reducing rural-town migration and extending the current boundaries of city

administration and small settlements; improvement of planning and land management,

according to the classification of land in the cadastre; implementation of comprehensive

measures in the field of infrastructure and environmental protection, water management,

sanitation, liquid and solid waste; improvement and development of energy and transport

systems, use of renewable energy resources and ecological technology; renewal and

revitalization of existing structures, especially in the old part of Sabratha; the

7

introduction of such technology that will allow planning and construction works to

achieve the goals of the development of the settlement and to avoid negative effects in

the biosphere and in the environment; improvement of human resources development

and institutional capacity building for settlement development. In addition to planning

measures, organizational and institutional capacity building of human resources is

needed to manage the city and the wider environment. In particular, it is necessary to

develop information, digital and internet structures that will help the development of

small and medium enterprises and improve the tourist offer, thereby improving the

economic and social development of the city of Sabratha.

REZIME

Libija je u prethodnih 50 godina prošna kroz nekoliko faza uspona i padova,

siromaštva i povoljnog razvoja, revolucionarnog i mirnog razvoja. Ona je od jedne

siromašne zemlje postala solidno bogata zemlja sa GDP per capita od oko 16.000

dolara u prvoj deceniji XXI veka. Otkrićem velikih rezervi lako dostupne nafte,

Libija se početkom 60-tih godina XX veka svrstala u zemlje koje imaju veliki značaj

za energetsku stabilnost sveta. Libija se tokom 70-tih i 80-tih godina razvijala

ubrzano i postala održiva zemlja. Međutim, 2011. godine u Libiji je izbio građanski

rat, posle tog perioda ona je postala nestabilna i ekonomski, socijalno i politički

teško održiva zemlja. Kao i celo društvo, tako su i gradovi Libije postali nesigurni i

teško održivi. Mi ćemo u ovom radu pratiti mogućnosti odrđivog razvoja grada

Sabrata koji se nalazi na obali sredozemlja, 60 km zapadno od Tripolija, blizu

granice sa Tunisom.

U radu smo postavili predmet istraživanja kao odgovor na pitanje Kakve su

mogućnosti, problemi i perspektive održivog razvoja grada Sabrata u Libiji?

Cilj istraživanja smo podelili na dva uobičajena i očekivana segmenta: a)

naučni cilj u kome smo postavili zadatak da analiziramo sve važnije teorijske

stavove o održivom razvoju društva i posebno gradova i damo svoj naučni doprinos

8

tom važnom pitanju i b) praktični clj smo postavili da teorijske nalaze primenimo na

primeru grada Sabrata u Libiji i damo predlog okvira izrade modela integlanog

održivog razvoja tog grada.

U radu smo pošli od glavne hipoteze: Sabrata je u ovom trenutku ekonomski,

socijalno, urbano i ekološki neodrživ gad, ali postoje resursi i potrebno je izgraditi

model koji će ga učiniti održivim, privlačnim i perspektivnim gradom.

U ovom radu smo se služili analitičkim i sintetičkim teorijskim metodom i

metodom analize dokumenata i statističkih pokazatelja tanja i razvoja države Libije i

grada Sabrate.

Tokom 80-tih godina XX veka pojavio se termin "održivi razvoj" koji je

označavao lokalne strategije upravljanja ekosistemom i rešavanja naraslih ekoloških

problema vezanih za industrijski razvoj i zagađenje vazduha, vode i zemljišta. Tokom

pomenute decenije ovaj termin se proširio na globalni nivo i tako je nastao pojam

"održivi razvoj" koji je ušao u naučni jezik i zauzeo svoje mesto u naučnim rečnicima i

enciklopedijama. U početku je bilo dosta sporova i nejasnoća oko suštine pojma "održivi

razvoj". Dokumenti UN konstatuju da je "održivi razvoj" podrazumeva "razvoj neke

sredine bez ugrožavanja resursa kojima će buduće generacije moći zadovoljiti svoje

potrebe". Ovo upućje na stav da sadašnje generacije ne traba da budu sebične i da

neumereno troše, eksploatišu i uništavaju nebnovive resurse ne sredine a time i cele

planete zemlje. Dokumenti UN dalje upozoravaju da sadašnji razvoj ne treba da narušava

ekositem, "atmosferu, zemljište, vodu i živa bića"

Centralno pitanje na koje se ovde upućuje jeste pitanje kako održati ravnotežu

između raspoloživih resursa neke sredine (lokalne, regionalne) i naraslih društvenih

potreba za kontinuiranim ekonomski rastom i razvojem društva?

Mi smo u ovom radu definisali Održivi razvoj kao pristup ukupnom razvoju

jednog društva koji teži da poboljša sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje

potrebe, istovremeno čuvajuci resurse i ostavljajuci mogucnost da i buduce generacije,

svestrano i održivo zadovolje njihove potrebe.

Savremeno društvo je došlo do jedne paradoksalne situacije, koja se ogleda u

tome da što se više razvija nauka i tehnologija, kao i opšti čovekov napredak, to se više

razvijaju rizici koji ugrožavaju čovekov slobodan i kvalitetan svakodnevni život. Razlozi

za takvo stanje su u nastojanju potrošačkog društva da se stalno proizvodi što više roba,

9

da se stalno nude novi proizvodi i da se ne vodi računa o ugrožavanju prirode, pa i

društva.

Kada se govori o održivom razvoju, onda se u savremenoj literaturi susreće najviše

tema, materijala, stavova i najveći broj autora posvećuje pažnju rasparavama o ekološkoj

održivosti. Ekološkoj održivosti je posvećeno dosta skupova rasprava na konferencijama

UN i drugim međunarodnim skupovima. Ekološki problemi si došli u fokus načnog

interesovanja, nacionalnih i međunarodnih aktivnosti 70-tih godina XX veka i od tada se

o njima konstantno raspravlja. Mi ćemo u ovom radu zastupati stav da je održivost i

održivi razvoj veoma složen problem i da obuhvata mnostvo elemenata koncentrisanih i

više društvenih oblasti, kao što su ekologija, ekonomija, socijalni odnosi, politički odnosi

i kultura. Zbog toga ćemo posebno govoriti o održivosti svakog od tih segmenata,

odnosno delova društva, Dakle posmatraćemo pojam "održivi razvoj" kao integrativni

proces savremenog društva, pošavši od lokalnih zajednica i grupa, preko regionalnih

celina do globalnog nivoa savremenog društva. Posebnu pažnju ćemo posvetiti

Upravljanje održivim razvojem i resursima društva, kao složenu interakciju prirodnih,

tehnoloških, socioloških, antropoloških, ekonomskih i političkih faktora. Sve to na

lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.

Značajan deo rada posvetili smo održivosti gradova, kao suštinskom pitanju koje

je u osnovi akcenat razmatranja oddrživog razvoja u ovom radau. Koncept održivih

zajednica je proširen prethodnih deset godina, obuhvatajući promenu na način koji

podrazumeva da ljudi izraze svoje mišljenje kako vide sebe i svoju zajednicu u odnosu

na fizičku i društvenu sredinu. Grad je čovekova urbana zajednica, tako da mi ovde

imamo dve dimenzije posmatranja održivosti: održiva zajednica i održiva gradska

zajednica.

Naš glavni naučni doprinos u ovm radu polazi od stava da održivost nije moguce

postici bez usmerenog i koordinisanog pristupa politike i nauke, odnosno, naučno

zasnovanih političkih rešenja i strategija održivosti, kao i političke podrške, pomoci i

uvažavanja naučnih otkrica i postavki. U posmatranju i proučavanju održivosti mora

postojati veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog i aktivističkog diskursa o

održivom razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju svoju autonomiju, ali oni skupa čine

neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom razvoju. Tako, recimo, problem

siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog pristupa resursima, etnički

konflikti i rat, treba da budu tretirani jednako kao i "globalno zagrevanje", koje može

10

ugroziti milione i stotine miliona ljudi do kraja XXI veka. Tek takav tretman ostavlja

prostor za sučeljavanje nauke i politike sa pravdom i pravednim aspektom održivog

razvoja. Održivi razvoj je integrisana aktivnost koja uklhučuje ekonomsku, socijalnu,

kulturnu, tehnološku, ekološku komponentu.

Sve prethodne teorijske stavove koje smo izveli iz brojne literature i vlastite

imaginacije, demonstrirali smo i pokušali da primenimo na primeru održivog razvoja

Libije posle građansko rata 2011. godine i posebno, na primeru grada Sabrata, što je naše

centralno istraživčko pitanje i zadatak.

Grad Sabrata je osnovan oko 500. godine pre nove ere, kao feničanska trgovačka

stnica koja je služila kao priobalni izlaz za proizvode afričkog zaleđa. Feničani su mu

dali Libico-Berberovo ime 'Sbrt'n', što ukazuje na to da je možda tamo bilo izgrađeno

autohtono naselje pre dolaska Feničana. Sabrata je kratkotrajno postala deo Numidžskog

carstva2 pod vođstvom njihovog prvog kralja Masensa ili Masinsa (Berberski: Masensen,

ⵎⵎⵎⵎⵎ; 238 - 148. p.n.e. ) pre nego što je romanizovana i obnovljena u drugom i

trećem veku nove ere. rođen u blizini u Leptis Magni, a Sabratha je postigla svoj vrhunac

tokom vladavine imperatora Severana (Septimius Severus), koji je rođen u blizini Sabrate

u Leptis Magni. Sabrata je teško oštećena zemljotresima tokom IV veka nove ere,

naročito zemljotresom 365. godine nove ere. Vizantijski guvernatori su je obnovili na

skromniji način. Grad je bio mesto episkopije. U toku od sto godina arapskog osvajanja

Magreba, trgovina se prebacila u druge luke, tako da se Sabrata spustila na nivo sela.

Sabrata je postala jedno od prvih mesta, zapadno od Tripolija, gde su se tokom

febrara i marta 2011. smenjivali protesti između Gadafijevih pristalica i protivnika na

glavnom trgu. Bezbednost u gradu Sabratha tokom 2015. i tokom 2016. godine nije bila

dobra jer često izbijanju sukobi između dve zaraćene frakcije povezane s Vladom

nacionalnog pomirenja. Poznavaci prilika kažu da se iza aktivnosti ovih predatorskih

grupa kriju interesi vezani za krijumčarenje ljudi i nafte.

Da bismo mogli govoriti o strategiji, potencijalu i mogućnostima održivog

razvoja grada Sabrata, prvo smo prikazali resurse kojim grad raspolaže, jer od njih zavisi

celokupan napor izgradnje održivog razvoja. Usmerili smo se na dva ključna resursa a to

2 Numidia (202 - 40. p.n.e., Berberski: Inumiden) je bilo drevno berbersko carstvo Numidijana, koje se

nalazilo u današnjem Alžiru i manjim delom u Tunisu i Libiji

11

su transport nafte i gasa preko luke i turistički potencijal kojim obiluje grad Sabrata,

posebno ostacima starih civillizacija od feničanske do rimske i arapske.

Kada je reč o resursima za proizvodnju i izvoz nafte i gasa treba prvo prikazati

proizvodnju gasa na procesnoj "platformi Sabratha", koja se nalazi unutar područja C

Central B, i dobija gas kroz dve podzemne linije. Posle završne obrade, gas se isporučuje na

lokalno tržište, a takođe se izvozi u Italiju preko kompresorske stanice i rasovoda Green Stream

("Zeleni tok") dužine 540 km.

Za razvoj turizma u Sabrati potrebno je ukidanje ograničenja u dolasku

stranih turista, ali i podizanje svesti kod lokalnog stanovništva o poboljšanju ponude,

kako bi se podigla slaba konkurentnost i mala količina i kvalitet podrške drugih resursa,

kao što su povećanje smeštajnih kapaciteta, transport, infrastruktura u gradu i

komunikacioni sistem. Naš predlog modela održivog razvoja uključuje polazne osnove

održivog razvoja grada Sabrata koje se sastoje od planiranja, rekonstrukcije,

revitalizacije, održavanja, upravljanja, korištenja, načina življenja u gradu, kao i sve što

je povezano sa tim i što pomaže njegovom funkcioniranju. Teško je da se donese

jedinstveno i trajno uputstvo. Svaki grad ima posebne uslove u kombinaciji sa reljefom i

drugim uslovima na terenu, kao što je klima, veći izgrađena infrastruktura, zelenilo,

vodene površine i drugo, koji ih prave jedinstvenim i neponovljivim.

Osnovni principi održivog razvoja podrucja Sabrata trebali bi bili sledeći: Princip

unutrašnje generacijske i međugeneracijske jednakosti; princip transgranične

odgovornosti, što znači opštu odgovornost za zaštitu životne sredine. To se odnosi, kako

na iskorištavanje resursa i uticaja na globalnu klimu i zagadenje, tako i na prenošenje

troškova zaštite životne sredine van granica urbanog administrativnog podrucja. Na kraju

je princip integrativnog pristupa održivom razvoju koji uključuje jedinstvo ekološkog,

ekonomskog, socijalnog, tehnološkog, kulturnog i političkog delovanja svih građana

Sabrate.

Osnovni ciljevi strategije urbane obnove i odrzivog razvoja područja Sabrata su:

obezbedenje odgovarajućeg stanbenog prostora za sve socijalne strukture; unapredenje

upravljanja naseljem; donošenje zakonske reguative koja će odrediti pravce i principe

urbanističkog i prostornog planiranja; razvoj malih naseljenih mesta, da se smanji

migracija selo-grad i da se prošire sadašnje granice gradske uprave i malih naseljenih

mesta; unapređenje planiranja i upravljanja zemljištem, prema klasifikaciji zemljišta u

katastru; sprovodenje sveobuhvatnih mera iz oblasti infrastrukture i zaštite životne

12

sredine, upravljanje vodom, sanitarna sredstva, tečni i čvrstim otpadom; unapređenje i

razvoj energetskih i transportnih sistema, korišćenje obnovljivih energetskih resursa i

ekološke tehnologije; obnavljanje i revitalizacija postojećih struktura, naročito u starom

delu grada Sabrata; uvođenje takve tehnologije koja će omogućiti planskim i

građevinskim radovima da se ostvare ciljevi razvoja naselja i da se izbegnu negativni

efekti u biosferi i u životnoj sredini; unapređenje razvoja ljudskih potencijala i

institucionalno osposobljenje za razvoj naselja. Osim planskih mera, potrebno je

organizacijsko i institucionalno osposobljenje ljudskih potencijala koji će upravljati

gradom i širim okruženjem. Posebno je potrebno razvijati informatičke, digitalne i

internet strukture koje će pomoći razvoj malih i srdnjih preduzeća i unaprediti turističku

ponudu a time bolji ekonomski i socijalni razvoj grada Sabrata.

:ملخص

هدت ليبيا في السنوات الخمسين الماضية عدة مراحل من الصعود الهبوط،والفقر والتنمية المالئمة، والتنمية الثورية ش

16000السلمية.وقد تحولت من بلد فقير الى بلد غني حيث وصلنصيب الفرد من الناتج المحلي اإلجمالي الى و

دوالر في العقد األول من القرن الحالي.اصبحت ليبيا دولة من الدول ذات األهمية الكبيرة الستقرار الطاقة في العالم

لةفي بداية الستينات من القرن الماضي. وقد تطورت ليبيا وذلك مع اكتشاف احتياطات كبيرة من النفط المتاحة بسهو

. اندلعت حرب اهلية 2011خالل السبعينات و الثمانينات بسرعة كبيرة و اصبحت بلدا قابال للتطبيق. و لكن في عام

جتمع في ليبيا، وبعد تلك الفترة اصبحت دولة انعدم فيها كل من االستقرار السياسي و االقتصادي و االجتماعي. كم

باسره، كذلك مدن ليبيا اصبحت عديمة االستقراروالحفاظ. غي عملنا هذا، سنتبع إمكانيات التنمية المستدامة لمدينة

كم غرب طرابلس، بالقرب من الحدود التونسية. 60صبراتة،الواقعة على ساحل البحر األبيض المتوسط، على بعد

: ماهي اإلمكانيات و المشاكل ووجهات نظر التنمية في هذا العمل، وضعنا موضوع البحث ردا على السؤال

المستدامة في مدينة صبراتة في ليبيا؟

تم تقسيم هدف البحث إلى قسمين شائعين :

الذي وضعنا فيه مهمة تحليل جميع وجهات النظر النظرية األكثر اهمية بشأن التنمية المستدامة . الهدف العلمي:أ

اسهامنا العلمي في هذه القضية الهامة.للمجتمع و في مدن معينة وتقديم

لقد وضعنا فكرة عملية لتطبيق النتائج النظرية على حالة مدينة صبراتة في ليبيا، وقدمنا اقتراح . الهدف العملي :ب

الطار وضع نموذج للتنمية المستدامة المتكاملة لهذه المدينة.

ي هذه اللحظةغير قابلة لالستدامة اقتصاديا و اجتماعيا و هذا العمل نابع عن الفرضية األساسية: كانتمدينة صبراتة ف

حضاريا و بيئيا، ولكنها تمتلك الموارد ومن الضروري بناء نموذج من شأنه أن يجعلها مدينة مستدامةو جذابة و

واعدة.

13

الوثائق و في هذا العمل اعتمدنا المنهج النظري التحليلي و المنهج النظري التركيبي، كما اعتمدناطريقة تحليل

المؤشرات االحصائيةفي تطوير دولة ليبيا و مدينة صبراتة.

ظهر خالل الثمانينات من القرن العشرين مصطلح ) التنمية المستدامة ( الذي حدد استراتيجيات إدارة النظم

الهواء و التربة. و نمية الصناعية و تلوث المياه و االيكولوجية المحلية وحل المشاكل البيئية المتزايدة المتعلقة بالت

خالل هذا العقد، توسع هذا المصطلح ليشمل المستوى العالمي و بالتالي فان مفهوم )التنمية المستدامة( دخلجذور اللغة

العلمية، و أخذ مكانه في كتب المعاجم والمصطلحات. في البداية، كانت هناك الكثير من النزاعات و الشكوك حول

امة(. تشير وثائق األمم المتحدة إلى أن مصطلح )التنمية المستدامة( يعني )تطوير بيئة جوهر مصطلح )التنمية المستد

دون تعريض مواردها لكي تتمكن األجيال القادمة من تلبية احتياجاتها(

ة يشير إلى أن األجيال الحالية ال ينبغي أن تكون أنانية و ان ال تستهلك الكثير، و اال تقوم باستغالل و تدمير بيئ هذا

الموارد المتجددة و بالتالي كوكب األرض بأكمله. كما تحذر وثائق األمم المتحدة من أن التنمية الحالية يجب أال تخل

بالنظام االيكولوجي )الجو، األرض،المياه والكائنات الحية(.

ة )المحلية و اإلقليمية( و السؤال الرئيسي الذي يشار إليه هنا هو كيفية الحفاظ على التوازن بين الموارد المتاحة للبيئ

تزايد االحتياجات االجتماعية للنمو االقتصادي المستمر و نمو المجتمع؟

في هذا العمل، حددنا التنمية المستدامة كنهج للتنمية الشاملة للمجتمع الذي يسعى إلى تعزيز قدرة األجيال الحالية من

انية لألجيال القادمة لتلبية احتياجاتها على نحو شامل و مستدام.تلبية احتياجاتها، مع الحفاظ على الموارد و ترك اإلمك

لقد توصل المجتمع الحديث إلى حالة متناقضة، التي تنعكس في حقيقة أنه كلما ازداد تطور العلم و التكنولوجيا، و

و تكمن أسباب هذا التقدم البشري العام، كلما ازداد تطور المخاطر التي تعرض حرية حياة اإلنسان و جودتها للخطر.

و تقديم منتجات جديدة الوضع في الجهود التي يبذلها المجتمع المستهلك من أجل إنتاج أكبر قدر ممكن من السلع،

باستمرار دون تهديد الطبيعة أو المجتمع.

و يكرس عندما يتعلق األمر بالتنمية المستدامة، فإن األدب المعاصر يواجه معظم الموضوعات و المواد والمواقف،

وقدكرس أكبر عدد من المؤلفين االنتباه إلى النقاشات حول موضوع االستدامة البيئية .

.االستدامةالبيئيةالكثيرمنالمناقشاتلمؤتمراتاألممالمتحدةواالجتماعاتالدوليةاألخرى

وقدأصبحتالمشاكاللبيئيةمحوراالهتماماألساسي لألنشطة

ومنذذلكالحيننوقشتباستمرار. في عملنا هذا، اتخذنا موقفا الوطنيةوالدوليةفيالسبعيناتمنالقرنالعشرين،

بأناالستدامةوالتنميةالمستدامةهيمشكلةمعقدةجداوتشملمجموعةمتنوعةمنالعناصرمنمجاالتمركزةواجتماعية،مثالإليكولو

.جياواالقتصادوالعالقاتاالجتماعيةوالعالقاتالسياسيةوالثقافة

عات،أيأجزاءالمجتمع، لذلكسنالحظبان لذلك،سوفنتحدثتحديداعناستدامةكلمنهذهالقطا

باعتبارهاعمليةتكامليةللمجتمعالمعاصر،بدءامنالمجتمعات و المجموعات المحلية،و (التنميةالمستدامة)مفهوم

و موارد منخالاللوحداتاإلقليميةإلىالمستوىالعالميللمجتمعالحديث.وسوفنولياهتماماخاصاإلدارةالتنميةالمستدامة

.و المعقدابينالعواماللطبيعيةوالتكنولوجيةواالجتماعيةواألنثروبولوجيةواالقتصاديةوالسياسيةتفاعباعتبارها ،المجتمع

.علىالمستوىالمحليوالوطنيوالدوليتلك

جزءكبيرمنالعملالستدامةالمدن، و خصصنا

العمل. باعتبارهاقضيةأساسيةوالتيهيفياألساسلهجةللنظرفيالتنميةاليمكنتعويضهافيهذا

يعبرفيها الناس عن التيمن التغيير في الطريقةالمستدامةعلىمدىالسنواتالعشرالماضية، بمافيذلكوقدتوسعمفهومالمجتمعات

هناك ،لذلكلإلنسانهيمجتمعحضري.المدينةفيمايتعلقبالبيئةالماديةواالجتماعيةألنفسهم و لمجتمعهم فيكيفيةرؤيتهمرأيهم

.والمجتمعالحضريالمستدامالنظر لالستدامة: المجتمعالمستدامبعدينمن

14

تبدأ

منوجهةالنظرالقائلةبأناالستدامةاليمكنتحقيقهادوناتباعنهجمركزومنسقفيالسياسةوالعلوالعملمساهمتناالعلميةالرئيسيةفيهذه

و االستدامة، فضالعنالدعمالسياسيوالمساعدةوالتقديرلالكتشافاتو استراتيجيةالقائمةعلىالعلمالحلول السياسية م، أي

اإلعدادات

فيمجااللتنميةالمستدامةعندرصداالستدامةودراسالخطابالنظريوالمفاهيميوالعمليوالناشطكصلةبينيجبأنتكونهنا.والعلمية

.ولكلمنهذهالخطاباتاألربعةاستقاللهاالذاتي،ولكنهاتشكلمعااإلطارالضروريللنموذجالمفاهيميللتنميةالمستدامة .تها

و وهكذا،علىسبياللمثال،ينبغيمعالجةمشكلةالفقروعدمالمساواةالعنصرية

(، الذي االحترارالعالمي)بهايعاملبنفسالطريقةالتيوالحروبوعدمالمساواةفيالحصولعلىالمواردوالصراعاتاإلثنيةطبقيةال

.الماليينومئاتالماليينمنالناسللخطربحلولنهايةالقرنالحاديوالعشرينيعرض يمكنأن

ي والت .نبالعادلللتنميةالمستدامةإنمثلهذهالمعاملةوحدهاهيالتيتفسحالمجاألمامتضاربالعلوموالسياساتمعالعدالةوالجا

.نشاطمتكامليعملعلىتغذيةالعنصراالقتصاديواالجتماعيوالثقافيوالتكنولوجيواإليكولوجيتعد

مخيلتنا ومن جميعالمواقفالنظريةالسابقةالتياستخلصناهامن

عام فيعلىحالةالتنميةالمستدامةفيليبيابعدالحرباألهليةنطبقهاوحاولناأناثبتناها،الكتباالدبيةالعديدمن

.سؤالناالبحثيالمركزيو التي تمثل مهمتنا و،صبراتة وعلىوجهالخصوص،مثالمدينة٢٠١١

تجاريةفينيقيةو باعتبارهامحطة، قباللميالد٥٠٠عام تأسستمدينةصبراتةحوالي

'(، و سبرتن' ليبركوالبربراألفريقية. أطلق عليها الفينيقييون اسم )كانتبمثابةالمخرجالساحليلمنتجاتالمناطقالنائيةالتي

اإلمبراطورية النوميدية أصبحتصبراتةلفترةوجيزةجزءامن وصولهم.مستوطنةذاتيةقدتكونقدبنيتهناكقبلانهاإلىالذي يشير

ق.م(قبل أن تستعيدها اإلمبراطورية ١٤٨ –ق.م ٢٣٨والتي كانت تحت حكم الملك النوميدي األول ماسينسا )

صبراتةذروتهافيعهداإلمبراطورسيفيرانمدينة وبلغت .الرومانية في القرن الثاني و الثالث من العصر الحديث

.فيليبتيسماجناصبراتة،الذيولدبالقربمن(سيبتيميوسسيفيروس)

365 وقدأصيبتصبراتةبأضراربالغةبسببالزالزلخالاللقرنالرابعالميالدي،والسيماالزلزااللذيوقعفيالسنة

. وفي غضون مائة عام كانتالمدينةمكاناألسقفية. ذلكبطريقةأكثرتواضعابتجديد الحكامالبيزنطيون.وقاممنالعصرالجديد

من الفتح العربي للمغرب، انتقلت التجارة إلى موانئ أخرى، فانحدرت صبراتة إلى مستوى القرية.

أصبحت مدينة صبراتة و التي تقع غرب مدينة طرابلس من األماكن األولى التي شهدت إلقاء االحتجاجات بين مؤيدي

عام آذار /شباطومارس /فبرايرضيه في الساحة الرئيسية، و ذلك خالل شهري الرئيس القذافي و معار

كان المتحاربينالطرفينجيداألناندالعالصراعاتبين٢٠١٦و٢٠١٥ولميكناألمنفيمدينةصبراتةخاللعامي.٢٠١١

.بحكومةالمصالحةالوطنيةفيكثيرمناألحيانمرتبط

.والنفطالبشربتهريبفيةمتعلقةمصالح مخويقولخبراءالفرصةأنوراءأنشطةهذهالجماعاتالمفترسة

فيترعرعت،والتيالنوميديةكانتاإلمبراطوريةالبربريةالقديمة( إنوميدن: في اللغة البربريةقباللميالد،٤٠ - ٢٠٢) نوميديا

.تونسوليبياكل من أقلفيأجزاء،وفيالحاليةالجزائردولة

و استراتيجيةوإمكانياتلكي نستطيع التكلم عن

.أظهرناأوالالمواردالتيتملكهاالمدينة،ألنهاتعتمدعلىالجهدالكامللبناءالتنميةالمستدامةدينةصبراتة،التنميةالمستدامةلمفرص

مدينةصبراتة، تزخر بهاالغازعبرالميناءواإلمكاناتالسياحيةالتينقل وركزناعلىموردينرئيسيينهمانقاللنفطو

.وخاصةبقاياالحضاراتالقديمةمنالفينيقيةإلىالرومانيةوالعربية

15

و معالجته في )منصة صبراتة(، التي لقاألمربالمواردالالزمةإلنتاجوتصديرالنفطوالغاز،يجبأنيتمأوالإنتاجالغازعندمايتع

تحصل على الغاز عبر إثنين من الخطوط التي تمر تحت سطح األرض. بعد االنتهاء من معالجة الغاز، يتم تسليمه

الذي يبلغ وو التي يطلق عليها اسم )التياراألخضر( محطات الضغطإلىإيطالياعبرتصديرهكمايتمإلى السوق المحلية،

.كم٥٤٠طوله

نرى أنهمن ،مدينة صبراتة ولتنميةالسياحةفي

،منأجلرفالعروضمستوىالوعيبينالسكانالمحليينحولتحسينمعرفعالضروريإلغاءالقيودالمفروضةعلىوصواللسياحاألجانب،

موارداألخرى، وجودةالدعمللوضئيلة الكمية عمستوىالقدرةالتنافسيةالضعيفة

.مثلزيادةقدراتاإلقامةوالنقلوالبنيةالتحتيةفيالمدينةونظاماالتصاالت

، يتضمناقتراحنالنموذجالتنميةالمستدامةأساسياتالتنميةالمستدامةلمدينةصبراتة

بهاو والتيتتكونمنالتخطيطوالتعميروالتنشيطوالصيانةواإلدارةواالستخدام،ونمطالحياةفيالمدينة،وكذلككلمايرتبط

ظروفهاالخاصةو تركيبهاالخاص و غيرها من مدينة.من الصعب وضع تعليمات فريدة و دائمة، لكلعلىأدائهايساعد

و البنية التحتية المكتملة و المساحات الخضراء و المساحات المائية و غيرها، والتي ،مثاللمناخ،العوامل الميدانية

.للتكرارقابلةتجعلهافريدةمننوعهاوغير

المساواة بين األجيال مبدأ:علىالنحوالتاليصبراتة األساسيةللتنميةالمستدامةلمنطقةوينبغيأنتكونالمبادئ

.،وهومايعنيالمسؤوليةالعامةعنحمايةالبيئةالحدوديةالمسؤوليةو مبدأ؛فيما بينها واإلنصافبيناألجيالالداخلية

تكاليف ، فضالعننقلالعالميعلىالمناخوالتلوثو أثر ذلكوينطبقذلكعلىاستغالاللموارد

الحضارية.البيئيةإلىماوراءحدودالمنطقةاإلداريةمايةح

وأخيرا،فإنمبدأالنهجالتكامليللتنميةالمستدامة،الذييشملوحدةالبيئةاالقتصاديةواالجتماعيةوالتكنولوجيةوالثقافيةوالسياسيةلج

صبراتة.ميعمواطني

:األهدافاألساسيةالستراتيجيةالتجديدالحضريوالتنميةالمستدامةفيصبراتةهي

و تشريع احةكافيةللسكنلجميعالهياكالالجتماعية؛ وتحسينإدارةالمستوطنات؛توفيرمس

و ذلك بحدالهجرة الئحةقانونيةتحدداتجاهاتومبادئالتخطيطالحضريوالمكاني؛ وتنميةالمدنالصغيرةالمأهولةبالسكان،

األراضي، يطإدارة و تخطوتوسيعالحدودالحاليةإلدارةالمدنوالمستوطناتالصغيرة؛ وتحسينمنالقرية إلى المدينة

وحمايةالبيئة، لبنية التحتيةوفقالتصنيفاألراضيفيالسجاللعقاري؛ وتنفيذتدابيرشاملةفيمجاال

وإدارةالمياه،والمرافقالصحية،والنفاياتالسائلةوالصلبة؛ وتحسينوتطويرنظمالطاقةوالنقل، واستخداممواردالطاقةالمتجددة

مة،والسيمافيالجزءالقديممنصبراتة؛ اإليكولوجية؛ وتجديدوتنشيطالهياكاللقائو التكنولوجيا

وتجنباآلثارالسلبيةفيالمحيطالحيويوفيالبيئة؛ القرىوإدخالهذهالتكنولوجياالتيتسمحبأعمااللتخطيطوالبناءلتحقيقأهدافتطوير

القرى.وتحسينتنميةالمواردالبشريةوبناءالقدراتالمؤسسيةمنأجلتنمية

على نطاق واسع.ةوالمؤسسيةللمواردالبشريةإلدارةالمدينةوالبيئةوباإلضافةإلىتدابيرالتخطيط،يلزمبناءالقدراتالتنظيمي

وعلىوجهالخصوص،منالضروريتطويروالهياكاللرقميةواإلنترنتالتيمنشأنهاأنتساعدعلىتنميةالمشاريعالصغيرةوالمتوسط

ةوتحسينالعرضالسياحي،وبالتاليتحسينالتنميةاالقتصاديةواالجتماعيةلمدينةصبر

16

S A D R Ž A J

SUMMARY ...................................................................................2

REZIME .........................................................................................7

REZIME NA ARAPSKOM...........................................................12

UVOD

1. Potrebe za istraživanjem održivog razvoja grada Sabrata u Libiji

...................................................................................................18

2. Mtodološki pristup radu ..............................................................19

I. TEORIJE O ODRŽIVOM RAZVOJU

1. Pristupi održivom razvoju...........................................................22

2. Nauka i održivi razvoj.................................................................31

3. Rizici i održivi razvoj..................................................................39

4. Oblici održivog razvoja...............................................................48

4.1. Ekologija i održivi razvoj.....................................................48

4.2. Ekonomija i održivi razvoj...................................................57

4.3. Demografski i socijalni aspekti održivog razvoja................63

4.4. Politički aspekt održivog razvoja.........................................72

4.5. Tehnološka održivost...........................................................75

5. Menadžment održivog razvoja....................................................81

II. PRISTUPI ODRŽIVOM RAZVOJU GRADA

1. Principi i modeli održivog razvoja grada....................................95

2. Ekonomska održivost grada......................................................107

3. Socijalna održivost grada..........................................................111

4. Ekološka održivost grada..........................................................115

5. Urbana održivost grada.............................................................123

17

III. PREDNOSTI I NEDOSTACI POSTOJEĆIH PRISTUPA

ODRŽIVOM RAZVOJU

1. Novi pristup održivom društvu................................................130

2. Novi pristup održivom gradu...................................................135

IV. LIBIJA IZMEĐU RASPADA I ODRŽIVOG RAZVOJA

1. Libija za vreme Gadafija - nekoliko pokazatelja.....................139

2. Uloga Zapadnih zemalja u izbijanju građanskog rata

i njegov uticaj na izgubljene perspektive Libije.............142

3. Ekonomski i socijalni raspad Libije.........................................151

4. Mogućnosti održivog razvoja libijskog društva.......................157

V. MOGUĆNOSTI ODRŽIVOG RAZVOJA GARDA SABRATA

1. Istorijske karakteristike grada Sabrata.....................................164

2. Sabrata za vreme i posle građanskog rata u Libiji...................167

3. Resursi grada Sabrata...............................................................171

4. Model održivog razvoja grada Sabrata....................................177

5. Mogućnosti integrativnog razvoja grada Sabrata....................181

6. Politika urbane obnove grada Sabrata.....................................182

7. Strategija održivog razvoja grada Sabrata...............................185

ZAKLJUČAK............................................................................191

LITERATURA............................................................................201

18

UVOD

1. Potrebe za istraživanjem održivog razvoja grada Sabrata u Libiji

Libija se početkom 60-tih godina XX veka svrstala u zemlje koje imaju veliki

značaj za energetsku stabilnost sveta. Libija se tokom 70-tih i 80-tih godina razvijala

ubrzano i postala održiva zemlja. Međutim, 2011. godine u Libiji je izbio građanski

rat, posle tog perioda ona je postala nestabilna i ekonomski, socijalno i politički

teško održiva zemlja. Kao i celo društvo, tako su i gradovi Libije postali nesigurni i

teško održivi.

Nekoliko godina nakon građanskog rata, obaranje Gadafija, bombardovanja

delova Libije od strane NATO koalicije, Libija je i dalje nestabilno i nesigurno

područje. Na sve strane postoje oružane grupe koje se bore protiv zvaničnih vlati, ali

i međusobno. U libiji se razvio kriminal, nasilje, korupcija i brojne druge negativne

pojave kojih nije bilo pre 2011. godine. Takvo stanje je poremetilo privredne i

ekonomske tokove, uništilo veliki deo infrastrukture (puteva, zgrada, naselja, škola,

bolnica, službenih i uslužnih objekata) i razbilo socijalnu strukturu društva. Najveći

problem je eksploatacija, prerada i prodaja nafte, jer je to proizvod koji je donosio

više od 70% prihoda zemlje, popunjavao razvne fondove i zadovoljavao najveći deo

potreba stanovništva. Problem se dodatno komplikuje činjenicom da su mnoge

militane grupe (naoružane milicije) sastavljene od surovih i beskrupuloznih

pljačkaša, među kojim su i terorističke grupe, zaposeli neka naftna nalazišta,

terminale za pretakanje nafte u tankere, sa namerom da kontrolišu proizvodnju i

transport nafte.

Naše opredeljenje da istražujemo prostor Libije, podstaknuto je i činjenicom

da je to pre 2011. godine bila perspektivna država i društvo sa velikim planovima za

dalji razvoj i napredak, sa dva velika projekta-poduhvata ( "Velika reka"-snavdeva

trećinu građana libije pitkom vodom i "Zeleni tok"-izvoz velikih količina gasa za

Evropu). Vodom koja dolazi iz podzemnih prirodnih rezervoara ispod površine

pustinjskog peska na jugu Libije, trebalo je ne samo da se snabdeva sever Libije

pitkom vodom, već da navodnjavaju prostrana polja za proizvodnju hrane, koja bi

19

mogla postati drugi veliki iozvozni proizvod Libije. "Zeleni tok" i "Platforma

Sabrata" trebalo je da omoguće Libiji izvoz velikih količina gasa u Evropu i time

doprinesu dodatnoj zaradi koja je mogla da se ulaže u druge oblasti, posebno u nove

tehnologije. Libija je pre probune protiv Gadafija i izbijanja građanskog rata, bila

održiva zemlja u ekonomskom i socijalnom smislu sa perspektivom da poveća

održivost i u drugim oblastima (ekologija, tehnologija, politički odnosi). Izbijanjem

ratnog sukoba sve je zaustavljeno, došlo je do stagnacije u većini održivih procesa i

Libija je počela da klizi prema neodrživom društvu.

Ovde nas interesuje da analiziramo kako jedna zemlja vrlo brzo može da

pređe iz stanja perspektive i održivog razvoja u stanje haosa i izgubljenih

perspektiva. Isto tako, želimo da analiziramo kako je jedan perspektivan grad, kao

što je Sabrata, mogao da postane glavni centar za kriumčarenje migranata tokom

prethnodnih nekoliko godina i koji su načini da se taj problem reši i negativne

posledice otklone. Zanima nas da istražimo koje su mogućnosti, putevi i načini da se

Libija vrati na nekadašnje perspektivne puteve razvoja, da ravnopravno i održivo

koristi svoje resurse za povećanje BDP i standarda građana.

Mi ćemo u ovom radu pratiti mogućnosti odrđivog razvoja grada Sabrata koji

se nalazi na obali sredozemlja, 67 km zapadno od Tripolija, blizu granice sa

Tunisom. Ispitaćemo mogućnosti da grad postane značajna turistička destinacija i da

ujedno stabilizuje i dalje razvija svoj ekonomski, kulturni, arhitektonsko-urbani i

tehnološki potencijal.

2. Metodološki pristup radu

U radu smo postavili predmet istraživanja kao odgovor na pitanje

Kakve su mogucnosti, problemi i perspektive održivog razvoja grada Sabrata u

Libiji?

Da bi se potpune odredio i opercionalizovao postavljeni predmet

istraživanja, postavili smo nekoliko dodatnih i razrađujućih pitanja:

a) Šta je to tačno održiva zajednica?

b) Koji su konceptualni koreni ideje održivih urbanih zajednica?

c) Da li je urbana održivost fundamentalno drugačija i u kom smislu, od održivosti

primenjene na druga područja?

20

d) Koji su to neophodni resursi za razvoj urbane održivosti?

e) Da li grad Sabrata poseduje potrebne uslove, resurse i menadžerske sposobnosti

za razvoj koncepta urbane i integralen održivosti?

Cilj istraživanja smo podelili na dva uobičajena i očekivana

segmenta:

a) naučni cilj u kome smo postavili zadatak da analiziramo sve

važnije teorijske stavove o održivom razvoju društva i posebno gradova i damo

svoj naučni doprinos tom važnom pitanju ;

b) praktični clj smo postavili kao zadatak da teorijske nalaze

primenimo na primeru grada Sabrata u Libiji i damo predlog okvira izrade

modela integlanog održivog razvoja i upravljanja održivim razvojem tog grada.

U radu smo pošli od glavne hipoteze: Sabrata je u ovom trenutku

ekonomski, socijalno, urbano i ekološki neodrživ gad, ali postoje resursi i

potrebno je izgraditi model koji ce ga učiniti održivim, privlačnim i

perspektivnim gradom.

Da bi se lakše prikupljali indikatori za glavnu hipotezu i omogućili

načini nene provere i dokazivanja, postaviti nekoliko pomoćnih hipoteza:

a) grad Sabrata preživljava, već nekoliko godina teške, ekonomske, socijalne i

političke probleme;

b) bezbednost i politička sigurnost su najveće prepreke razvoju koncepta

integralne održivosti grada Sabrata;

c) postoje ekonomski, privredni, turistički i kulturni resursi da Sabrata postane

održiv i perspektivan grad;

d) potrebno je postaviti osnovne principe i ciljeve kojima će se obezbediti

otpočinjanje održivog razvoja Sabrate;

e) Neophodno je razviti i uspostaviti menadžmet održivog razvoja u gradu

Sabrata.

U ovom radu smo se služili analitičkim i sintetičkim teorijskim

metodom, zatim metodom analize dokumenata i statističkih pokazatelja stanja i

razvoja države Libije i grada Sabrate. U radu smo se oslanjali na literaturu na

engleskom jeziku i iz Zapadnih izvora, jer je malo literature na arapskom jeziku

i ona nije savim objektivna i naučno nepristrasna kada je u pitawu razvoj Libije

u prethodnih 20 godina.

21

Očekivani rezultati i naučni doprinos rada mogu se sažeti u

nekoliko tačaka:

a) pregled i analiza teorija i stavova o održivom razvoju društva;

b) pregled i analiza teorijskih stavova o održivom razvoju grada;

c) Kritički pristup dosadašnjim stavovim o održivom razvoju i izlaganje novog

koncepta - integralni pristup održivom razvoju, umesto jednostranog pristupa

koji ističe isključivo ekološku održivost:

d) predlog principa i ciljeva za održivi razvoj grada Sabrata u Libiji.

22

I. TEORIJE O ODRŽIVOM RAZVOJU

1. Pristupi održivom razvoju

Tokom 80-tih godina XX veka pojavio se termin "održivi razvoj" koji je

označavao lokalne strategije upravljanja ekosistemom i rešavanja naraslih ekoloških

problema vezanih za industrijski razvoj i zagađenje vazduha, vode i zemljišta. Tokom

pomenute decenije ovaj termin se proširio na globalni nivo i tako je nastao pojam

"održivi razvoj" koji je ušao u naučni jezik i zauzeo svoje mesto u naučnim rečnicima i

enciklopedijama. U početku je bilo dosta sporova i nejasnoća oko suštine pojma "održivi

razvoj". Dokumenti UN konstatuju da je "održivi razvoj" podrazumeva "razvoj neke

sredine bez ugrožavanja resursa kojima će buduće generacije moći zadovoljiti svoje

potrebe". Ovo upućje na stav da sadašnje generacije ne traba da budu sebične i da

neumereno troše, eksploatišu i uništavaju nebnovive resurse ne sredine a time i cele

planete zemlje. Dokumenti UN dalje upozoravaju da sadašnji razvoj ne treba da narušava

ekositem, "atmosferu, zemljište, vodu i živa bića".3 Foemulacija održivog razvoja, prema

dokumentima UN naglašava da "održivi rzvoj" mora uključiti "socijalne, ekološke i

ekonomske faktore", mora se odnositi na živi i neživi svet, kao i sve dugoročne i

kratkoročne akcije vezane za prirodu i životnu sredinu.4 Centralno pitanje na koje se

ovde upućuje jeste pitanje kako održati ravnotežu između raspoloživih resursa neke

sredine (lokalne, regionalne) i naraslih društvenih potreba za kontinuiranim ekonomski

rastom i razvojem društva?

Tema "održivi razvoj" podrazumeva mnogo širi pristup od ekološkog i

ekonomskog i odnosi se na ukupan društveni razvoj. Govorimo o održivosti neke

društvene grupe, zajednice, društva, nekog sistema (političkog, pravnog, obrazovnog) i

ukupne čovekove civilizacije.

3 U.N. Our Common Future. New York: United Nations, 1987. Dostupno na http://www.undocuments.

net/ocf-02.htmdI 4 UNEP/WWF/IUCNNF, World Conservation Strategy. International Union for Conservation

of Nature and Natural Resources, 1980. Dostupno na: www.iucn.org. Koncept "održivog razvoja" ušao je

u širu upotrebu posle objavljivanja Izveštaja Svetske komisije pod nazivom "Naša zajednička budućnost"

(posznat kao Brundtland izveštaj, nazvan po prezimenu tadašnje premijerke Norveške Gro Harlem

Bruntland) iz 1987. godine. WCED, Our common future. World Commission on Environment and

Development, Oxford University Press, Oxford. 1987.

23

Postoje različiti koncepti teorijskog pristupa "održivom razvoju" ako se

posmatraju kroz prizmu semantičkog diskursa a imajući u vidu etimološko značenje

pojmova "rast" i "razvoj". Ako se posmatra termin "razoj" i "razvijati se", onda to

upućuje na pomeranje, širenje, uvećavanje, snaženje, odrastanje i bogaćenje. Ako

pogledamo etimološko značenje termina i pojma "rast", vidimo da on podrazumeva put

od manjeg ka većem nivou, obliku, veličini, znači prelazak u veći stepen, u novo stanje

ili povećava uticaj u prostoru. U tom smislu se raspravlja o mogućnostima "održivog

razvoja" bez preteranog ubrzanja rasta, ili stalnog ubrzanja rasta, kako bi se sačuvali

resursi, odnosno, kako bi se resursi racionalnije koristili. Dakle, jedan teorisjki pristup

kaže: može održivi razvoj sa malom stopom ukupnog rasta (ekonomskog, tehnološkog,

potrošnje resursa), jer se tako čuvaju resursi za sledeća pokolenja.5 Drugi teorijski pristup

kaže da nema održivog razvoja bez velikog rasta (proizvodnog, tehnološkog, potrošnje

resursa)6, jer samo stalni rast obezbeđuje prostor za razvoj društva (grupa, sistem,

kompanija) i njegovu održivost. Ovaj pristup se može označiti i kao "korporativni"

pogled na održivi razvoj. Oba ova teorijska pristupa upućuju na izvesnu napetost,

odnosno protivrečnost između pojmova "rast" i "razvoj" i njihove uloge u održivosti

nekog društva ili sistema. Međutim, moramo govoriti o usklađenosti rasta i razvoja i

njihovj jednakoj važnosti za održivi razvoj.7 Rast je kvantitativna dimenzija i on

uključuje statističke pokazatelje, matematičke proračune i matematičko ekonomske

modele optimalnih uslova u kojima se peorizvodnja ili neka druga ekonomska delatnost

stalno uvećava i pomera granice. na drugoj strani, "razvoj" je socioekonomska kategorija

koja govori o usklađenoti ekonomskih parametara sa ekološkom dimenzijom neke

društvene sredine (kulturom, mentalitetom, tradicijom i pogledom na svet).8 Potrebno je

uskladiti demografski, ekonomski, tehnološki i socijalni rast sa prirodnim potencijalom i

mogućnostima neke sredine. Problem je istorijskog kasraktera, odnosno, proističe iz

same suštine čovekove civilizacije: sva druga bića u prirodi (osim čoveka) svoje potrebe

prilagođavaju prirodnim okolnostima, jedino čovek prirodu prilagođava svojim

5 Nikita N. Moiseiev, Vladimir V. Aleksandrov and Aleksej M. Tarko, Man and the Biosphere: Systemic

Analysis and Experiments with Models. Moscow: Nauka. 1985. 6 Mansell Robin, Knowledge Societies: Information Technology for Sustainable Development, Oxford:

Oxsford University Press, 1998. Asefa Sisay, The Economics of Sustainable Development, Kalamazoo MI:

Institute for Employment Research, 2005. 7 Viktor Danilov and Kim S. losev, Susteinable Devalopment and the Limitation of Growth, Springer:

Praxis Publishing, 2009. 8 Isto, str. 166-168.

24

potrebama i to je stalni izvor konflikta između "rasta" i "razvoja" na štetu održivosti kao

humane i kulturne dimenzije čovekove egzistencije.

Čovekova evolucija kroz kulturu i civilizaciju išla je mnogo brže nego "prirodna

evolucija" biološke, hemijske i ekološke dimenzije planete Zemlje. Stalno povećanje

produktivnosti, kao i tehničkih i finasijskih efekata takve produktivnosti, sukobilo se sa

"ograničenom" mogićnostima "prirodnog kapitala"9 i izazvalo ekološke probleme a često

i ekološke katastrofe. Sa tog stanovišta, "održivi razvoj" je stil i način života savremenog

čoveka, koji podrazumeva promenu svesti, sistema vrednosti i moralnog nazora kako bi

se u svakodnevni život uneli principi humanizma, solidarnosti, zajedništva i blagostanja.

"Održivi razvoj zahteva kreativnost i inovativnost na svim nivoima: socijalnom,

ekonomskom, institucionalnom i tehničkom".10 Da bi se zahtevi održivog razvoja ispunili

potrebno je pratiti, analizirati i upozoravati na kriterije koji će to potvrđivati: primena

sporazuma o globalnom zagrevanju i zaštiti biodiverziteta; smanjenje siromaštva;

uvođenje efikasne zaštite životne sredine u kompanijama koje proizvode opasne materije;

primena novih tehnologija koje štite životnu sredinu; više ulaganja u reciklažu otpadnih

materija i smeća; sve veća upotreba organskih proizvoda i povećanje kvaliteta života za

sve sanovnike planete Zemlje.

Poseban pristup održivom razvoju pojavio se u okviru zahteva za dijalogom o

principima i pristupu održivom razvoju između filozofije i ekonomije. Ekonomija

podržava antropocentrički i konzumeristički pristup koji stavlja čoveka u centar

vrednosnog sistema i suprostavljaga drugim vrstama i bićima a n jegovu glavnu aktivnost

svodi na potrošnju dobara i usluga, kako bi povećana potrošnja podsticala novu

proizvodnju i novo trošenje resursa. Na drugoj strani, filozovija, odnosno njena grana

etika, podržava ne-antropocentrički pristup održivom razvoju, koji podrazumeva

humanizaciju prirode i ravnotežu čoveka sa biositemo, biodivirzitetom i životnom

(prirodnom i biološkom) sredinom. Iz ovog etičko-filozofskog pristupa razvila "ekološka

etika" kao disciplina koja je podstakla nastanak trećeg pravca u sagledavanju odnosa

ekologije i održivog razvoja, koji je označen kao "ekološki pragmatizam"11 u odnosu na

9 Isto, str. 167. 10 Adisa Azapagic and Roland Clift (ed.), Sustainable Development in Practice. London: John Wiley &

Sons Ltd, 2004. str. 27. 11 Andrew Light and Eric Katz, Environmental Pragmatism, London: Routledge, 1996. Bryan Norton,

Sustainability: A Philosophy of Adaptive Ecosystem Management, Chicago, IL: University of Chicago

Press, 2005.

25

druga dva (antropocentrizam i ekocentrizam) koja dominiraju raspravom o održivom

razvoju, posebno njegovom ekološkom dimenzijom. "Etički pragmatizam" se trudi da

skrene pažnju na racionalan, human i kulturan izlazak iz ekoloških problema, odnosno iz

zagrljaja borbe između ekonomskog i industrijskog utilitarizma i ekocentričnih

nastojanja da se čovek posmatra jednako kao i sva druga bića u prirodi (životinjski i

biljni svet), živa i neživa materija.

Sama ideja "održivog razvoja" lako je prihvaćena od mnogih društvenih

subjekata, ali je nastalo dosta sporova oko definisanja same "održivosti" i posebno, oko

konsensusa šta sve spada u potrebu i neophodnost održanja jedne grupe, institucije,

programa, procesa, države, životne sredine, ekosistema ili nečeg sličnog. Skoro svi

društveni subjekti (grupe, kompanije, vlade, NVO) će prihvatiti da je potrebno očuvati

reke, jezera, mora, plodno zemljište i šume od zagađenja nerazgradivim biološkim i

hemijskim materijama, ali će se njihovi pristupi rešenju tog problema, značajno

razlikovati. Mnogi će reći da ekonomija koja zagađuje životnu sredinu i rasipnički troši

neobnovive resurse, nije održiva ekonomija. Međutim, kompanije koje u tome učestvuju

neće smanjiti parametre koji utiču na zagađenje, jer će to dovesti do smanjenja profita.

Lokavlne vlasti i vlade neće vrštiti pritisak na kompanije da promene organizaciju

poslovanja, jer će se plašiti da ne ostanu bez prihoda od tih kompanija. Tu se pojavljuje

mnoštvo parcijalnih zahteva, različitih društvenih subjekata, vezano za percepciju,

zahteve i strategiju o "održivom razvoju". Lobističke grupe velikih kompanija i drugih

ekonomskih subjekata ističu potrebu stalnog privrednog i ekonomskog rasta, jačanje

profita, ulaganja u nove objekte, uz vrlo malo popusta prema zahtevima NVO i drugih

grupa koje traže primenu opšte strategije o zažtiti životne sredine i biodiverziteta nekog

područja ili čak svetskog životnog prostora. Dakle, problem nije oko ideje o potrebi

održivog razvoja od lokalnog do globalnog nivoa, već u tome što interesi različitih

društvenih subjekata (pre svega, razvijenih država, multinacionalnih kompanija,

finasijskih i vojnih centara moći) sprečavaju da se postigne jedinstvena svetska strategija

o "održivom razvoju" i da se tako implementiraju brojne deklaracije UN i svetskih

konferencija12 i kongresa koje su istakle i nabrojale sve probleme "održivog razvoja" i

12 Do sada je održano 7 konferencija i samita UN o "održivom razvoju" i ekološkim problemima planete.

Prva konferencija je održana 1972. godine u Stokholmu ("Konferencija UN o humanom okruženju"); zatim

je 1983. na generalnom zasedanju UN formirana "Bruntlan komisija" koja je sačinila izveštaj ("Naša

zajednička budućnost") o stanju održivog razvoja u svetu; 1992. održana je Konferencija UN "O okruženju

i razvoju" u Rio de Ženeiru; potom je 1997. održana specijalna sednica UN, nazvana "Zemaljska

26

ukalale na puteve i načine njihovog rešavanja. Postoji jedna kontradiktorna situacija koja

se ogleda u tome da se lako donose deklaracije i postižu saglasnosti na svetskom nivou o

poterbi za "održivim razvojem", ali se teško ti stavovi "prevode u lokalne, regionalne i

globalne strategije"13 i konkretne planove za njihovu implementaciju i realizaciju.

Za postizanje strategije o "održivom razvoju" na svetskom nivou i podizanja

svesti o njenoj neophodnosti, potreban je "sveobuhvatni pristup koji bi legitimisao

održivi razvoj sa neprekidnim brojem ekonomskih, socijalnih i ekoloških indikatora".14

Integralni pristup "predmetu održivi razvoj", putem jedinstvenih indikatora koji prate tri

ključna područja održivosti (ekonomski razvoj, socijalne odnose i ekološko stanje) pruža

mogućnost jedinstvenom naučnom i praktičnom pogledu na "održivi razvoj". Samo

takvim pristupom moguće je izbeći dominaciju parcijalnih pristupa "predmetu održivi

razvoj" i protežiranju različitih sebičnih interesa koji vode računa o profitu na užtrb

neobnovivih resursa, životnog standarda i socijalnog razvoja neke sredine. Integralni

pristup "održivom razvoju" sprečio bi da se dođe u sitaciju neravnoteže indikatora, gde bi

se videlo da se "kapital konstantno uvećava, dok prirodni resursi nestaju".15 Sa stanovišta

zastupnika pristupa - "profit po svaku cenu", ovo bi bilo održivo društvo, dok bi sa

stanovišta zastupnika dugoročnog razvoja, socijalne i ekološke brige, ovo bilo neodrživo

društvo. Integralni pristup "predmetu održivi razvoj" zastupao bi stanovište da je u

pitanju neodrživo društvo jer jedan pokazatelj (kapital) stalno raste, dok drugi pokazatelj

(resursi) stalno pada i dovodi do neodržive neravnoteže.

Postavlja se pitanje, koji je polazni elemenat od koga počinje merenje i procena

šta je to "održivo" i odakle polazi "održivost"? Ruta i Hamilton smatraju da je "koncept

socijalnog blagostanja" ta "polazna tačka" merenja održivosti, odnosno da je predmet

održivosti svakog društva "socijalno blagostanje" a da se sa njim usklađuju ekološki i

ekonomski principi.16 Svakako da je visina prihoda indikator socijalnog blagostanja, ali

konferencija II ili Samit Rio + 5 u Njujorku; zatim je 1998. donese "Okvirna konvencija o klimatskim

pomenama", poznata kao Kjoto protokol; u septembru 2000. održana je "Milenijumski samit UN" u

Njujorku, na kome su postavljeni "Milenijumski ciljevi razvoja"; na kraju, 2002. održan je "III zemaljski

samit" o "održivom razvoju" u Johanesburgu.

13 Hildelbrand Frey and Paul Yaneske, Visios of Sustainability, London and New York: Taylor & Fransis,

2007. str.4 14 Giovani Ruta and Kirk Hamilton, "The capital approach to sustaniability", in: Handbook of Sustaninable

Development, edited by Gilet Atkinson, Simon Dies and Eric Neumayer, Northampton Massachusetts:

Edward Elgar Publishing Limited, 2007. str. 46. 15 Giovani Ruta and Kirk Hamilton, Isto, str. 46. 16 Giovani Ruta and Kirk Hamilton, Isto, str. 47.

27

je za potpuno sagledavanje "održivog razvoja" bitnije na koji način je postignuto

povećanje prihoda i kako je ono raspoređeno prema članovima grupe, zajednice i društva.

Možemo govoriti o "održivom razvoju" samo ako je prihod i socijalno blagostanje

usklađen sa ravnomernim trošenjem resursa u dužem vremenskom periodu (nekoliko

generacija). Zapravo, potrebno je izjednačiti pokazatelje ekonomskog, socijalnog,

prirodnog i ljudskog kapitala sa ekološkim pokazateljima. Tek tada ćemo moći govoriti o

integralnom pristupu "održivom razvoju".

Kako Ruta i Hamilton napominju, "politike za podsticanje održivosti zavise od

nasleđenih resursa koje država ima na raspolaganju za generisanje blagostanja.

Ekonomsko upravljanje održivošću mora biti izjednačeno sa portfolio menadžmentom u

kojem ekonomske odluke podrazumevaju transformaciju jednog resursa u drugi (višak

prostora pod šumom u obradivo zemljište; višak prihoda od nafte u podizanje škola i

zdravstevenih objekata-ljudski resursi)".17 Dakle, podjednaka briga o svim raspoloživim

resursima (uz obavezno uključivanje vremnskih i prostornih parametara), može stvoriti

povoljan ambijent i uslove za "održivi razvoj".

Da bi se pratio "održivi razvoj" na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou,

potrebno je utvrditi indikatore koji mogu meriti određene rezultatae i na taj način pratiti

implementaciju svih svetskih konferencija i izdatih deklaracija o "održivom razvoju". Na

pomenutoj konferenciji UN u Rio de Ženeiru 1992. donesena je "Agenda 21" sa

podnaslovom "plan za održivi razvoj".18 Ova konferencija i "Agenda 21" često su se

pominjale prethodnih decenija, jer je to bila ključna orjentacija za teorijske i praktične

rasprave i analize vezane za problem "održivog ravoja" i ekoloških problema na

lokalnom, regionalnom i globalnom nivou, posebno zbog toga što su tu istaknuti

"indikatori održivog razvoja" koji trebaju biti primenjeni i dalje razvijeni, naglašava se u

"Agendi 21", kako bi se obezbedile sigurne osnove za donošenje odluka na svim nivoima

koje bi doprinele razvoju, samoregulaciji i integraciji okruženja i razvojnih sistema.

"Agenda 21" daje značajan prostor za praćenje održivog razvoja u ekonomskom,

socijalnom, ekološkom, kulturnom i institucionalnom obliku. Ona daje dosta operativnih

zadataka i sumira sve ono što su prethodne deklaracije i konferencije istakle, posebno

17 Isto, str. 49.

18 UN, Earth Summit Agenda 21: The UN Programme of Action from Rio. New York:

United Nations. 1993.

28

dajući "indikatore" za merenje rezultata i implementaciju zaključaka. "Agenda 21"

posebno poziva nacionalne i međunarodne vladine i nevladine organizacije da rade na

razvijanju indikatora i njihovom usklađivanju sa stanjem na nacionalnom, regionalnom i

globalnom nivou. Indikatori (Tabela 1) su obuhvatili šest značajnih oblasti iz čovekovog

svakodnevnog života i predstavljaju značajnu osnovu za rad, analizu, raspravu,

dogradnju i odgovornost svih subjekata (od lokalnog do globalnog nivoa) o "održivom

razvoju", zajednica, grupa, država i globalnog društva.

Tabela 1. Indikatori održivog razvoja prema Agendi 21.

Socijalni indikatori Ekonomski indikatori

Stanovništvo (rast/pad populacije)

Indeks ljudskog razvoja (HDI je standard za merenje

kvaliteta života i društvene slobode i mogućnosti koje

uživa stanovništvo)

Stanovništvo sa prihodom manjim od 1 $ dnevno

(izneti procenat u odnosu na ukupnu populaciju)

Stopa smrtnosti odojčadi (istaći procente u odnosu na

1.000 živorođenih)

Očekivani životni vek novorođenih (procena proseka

godina koje će doživeti)

Godišnji rast bruto domaćeg proizvoda (procenat

BDP)

Poređenje BDP (poređenje sa svetskim BDP, sa

BDP Najrazvijenijih zemalja i sa zemljama

regijona kome pripada merena država)

Ukupan BDP (u milijardama dolara ili evra)

BDP po glavi stanovnika (u $ ili €)

Potrošnja energije po glavi stanovnika (u kW,

tonama uglja, kubnim metrima drveta, zemnog

gasa u metrima kubnim)

Indikatori zemljišta Indikatori vode

Obradivo zemljište po glavi stanovnika-per capita

(hektri per capita)

Područje pokriveno šumom (procenat ukupno

pokrivenog zemljišta šumom)

Promena površine zemljišta pod šumom (smanjenje ili

povećanje šumskog pokrivača u procentima)

Biološki nivo potražnje kiseonika (BPK) u

glavnim rekama (miligrama po litru)

Pristup stanovništva zdravoj pitkoj vodi (procenat

ukupne populacije)

nestajanje, potpuno povlačenje količine vode

(milijarde kubnih metara godišnje)

Ukupna količina dostupne vode (kubnih metara

po glavi stanovnika godišnje)

Stanovništvo sa potpuno obezbeđenim

sanitarijama (procenat od ukupne populacije)

Indikatori vazduha Biodiverzitet

Emisija CO2 (metričke tone po glavi stanovnika)

Koncentracija NO2-azot dioksid (mikrograma po

kubnom metru)

Koncentracija SO2-sumpor dioksida (mikrograma po

Zaštićeno područje (procenat od ukupne površine

zemljišta)

Ugrožene biljke (procenat ugroženih biljaka u

odnosu na ukupnu količinu te vrste biljaka)

29

kubnom metru)

Koncentracija zabranjenih čestica čađi i radioaktivnih

materija (mikrogram po kubnom metru)

Emisija NOx-natrijum dioksid (hiljade metričkih tona)

Emisija SO2-sumpor dioksida (hiljade metričkih tona)

Ugrožene ptice (procenat i vrsta ugroženih ptica)

Ugroženi sisari (procenat ugroženih sisara)

Močvare od međunarodnog značaja zbog

bogatstva biljnih i životinjskih vrsta (broj

močvara)

Izvor: Autorova adaptacija prema Hildelbrand Frey and Paul Yaneske, Visios of

Sustainability, London and New York: Taylor & Fransis, 2007. str.13-15.

Na osnovu indikatora, predstavljenih u gornjoj tabeli, moguće je statistički pratiti

kretanje, u određenim periodima, da li se poboljšavaju ili pogoršavaju uslovi

(ekonomski, ekološki, socijalni) za "održivi razvoj" neke zajednice, grupe ili društva, od

lokalnog do globalnog nivoa. Indikatori pokazuju da je neophodno uspostaviti ravnotežu

između ekonomskog rasta, potrošnje resursa i očuvanja zdrave vode, vazduha i zemljišta.

Da bi se sačuvali neobnovljivi resursi za buduće generacije, potrebno je sve više razvijati

alternativne izvore energije (solarna energija, vetar, termalna i kinetička energija),

veštačke sirovine i druge materije koje mogu biti substitucija za neobnovive resurse.

Pored toga, neophodno svakodnevno unapređenje procesa kontrole otpad kroz reciklažu i

bezbedno skladištenje. Da bi se sve to postiglo potrebno je na globalnom i lokalnom

nivou usvojiti nekoliko pretpostavki i preporuka: racionalno upravljanje resursima;

obrazovanje i podizanje svesti o očuvanju resursa i razvoju alternativnih resursa;

unapređenje naučnih dostignuća i tehnološkog razvoja koji neće biti u konfliktu sa

"održivim razvojem"; kontrola, odgovornost i kazne za nepoštovanje programa o

očuvanju rasursa; nacionalna i regionalna koordinacija svih subjekatra i međunarodna

saradnja na svim pitanjima "održivog razvoja".

Strategije UN pružaju mogućnosti i daju značajan okvir za razvoj nacionalnih i

regionalnih strategija održivog razvoja, pomoću pomenutih indikatora. Nacionalna

strategija bi trebala da počne sa jasnim i detaljnim opisom i definicijom "održivog

razvoja", zatim socijalnog stanja stanovništva, kao što je procenat onih koji žive ispod

"granice siromaštva" (koju određuju UN), potom se jasno posatve indikatori socijalnog,

pravnog, kulturnog i ekološkog merenja održivosti. Kada je reč o socijalnoj održivosti

onda se na prvom mestu stavlja stepen siromaštva i njegovi prateći elementi, uzroci i

posledice. Prema preporuci UN najvažnija svrha merenja siromaštva sastoji se u tome da

ono bude uporedivo sa drugim zemljama i sa svojim vlastitim vremenskim i prostornim

razvojem, odnosno stanjem. Merenje siromaštva ukazije na njegovu rasprostranjenost po

30

pojedinim regijama i njegovu prisutnost kod određenih socijalnih i etničkih grupa.

Merenje siromaštva upućuje na mogućnosti ravnopravnog i ravnomernog korištenja

resursa i ukupnog kvaliteta životne sredine kao polaznih elemenata za strategiju održivog

razvoja na nacionalnom nivou. Procenat onih koji žive ispod granice siromaštva (2 dolara

dnevno po osobi) jeste indikator koji govori o postojanju sredstava neophodnih za

potrošnju i zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Ako se procenat stanovništva ispod

granice siromaštva povećava u nekoj sredini,onda to ukazuje na direktnu socijalnu

neodrživost a posredno i na ekonomsku, kulturnu i političku neodrživost. Indikator

siromaštva ukazuje i na druge indikatore iz domena socijalne održivosti neke populacije,

kao što su "stopa neto migracije", stopa nezaposlenosti, bruto domaći proizvod po glavi

stanovnika, procenat pismenosti stanovništva, stopa neuhranjenosti i smrtnosti dece,

razlika u platama i nadnicama žena i muškaraca, očekivano trajanje života po rođenju,

dostupnost zdrave pitke vode za sve delove populacije, procenat stanovništva obuhvaćen

primarnom zdravstvenom zaštitom, stopa kriminaliteta u ukupnoj populaciji, stopa rasta

populacije i emisija štetnih gasova.19 Svi ovi indikatori su posledica siromaštva, ali i

njihovo prisustvo ukazuje na dugo trajanje i produbljivanje stope siromaštva u nekoj

populaciji, društvu, državi. Postoji više oblika održivosti društva, ali centralni trougao

"održivog razvoja" čine odnosi i ravnoteža između ekonomskih, socijalnih i ekoloških

faktora održivog razvoja, praćenih određenim sistemom vrednosti.20

Dosadašnje iskustvo upućuje na to da razvijene zemlje i njihove multinacionalne

kompanije nisu spremne da ispune brojne pomenute zahteve i principe koje su izglasale i

formalno prihvatile (čak bile i inicijatori mnogih deklaracija), pre svega, zbog sebičnih

interesa povećanja profita na uštrb dogovora o očuvanju životne sredine i ravnomernog

socijalnog razvoja svig država u svetu, kao i razvopravnog pristupa svih ljudi svtskim

resursima. UN su preporučile da se siromaštvo u svetu smanji za 50% do 2015. godine,

ali najnoviji podaci pokazuju da se ono uvećalo i do 15% u odnosu na 2001. godinu.

19 Mike Ravallion, Poverty Comparisons. Fundamentals in Pure and Applied Economics, Volume 56,

Harwood Academic Press, Switzerland. 1994. WHO, Global Strategy for Health for All by the Year 2000.

Geneva, WHO, 1981. FAO. 1999. State of the World’s Forests (FAO). / FAO, Rome (Italy). Forestry Dept. 20 Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press, 1986.

31

2. Nauka i održivi razvoj

Ako se pogledaju brojne deklaracije UN, svetskih konferencija i drugih

međunarodnih skupova o održivom razvoju21, primećujemo da se pretežno govori o

ekološkoj održivosti ili očuvanju zdrave životne sredine. Međutim, smatramo da nema

održivog društva bez socijalne, ekonomske, kulturne, tehnološke i ekološke održivosti

istovremeno praktikovane i proučavane. Takođe, nemoguće je ostvariti visok nivo

ekološke zaštite i ekološke održivosti bez održivih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških

aspekata društva, jer "zaista održivo društvo je šire pitanje društvenih odnosa i

blagostanja, ekonomskih i političkih prilika integrisanih u životnu sredinu i omeđenih

graničnim mogućnostima ekosistema".22 Pred ovih elemenata u sagledavanje društvene

održivosti treba uljučiti i "ekološku pravdu"23, trdiciju, stil i način života, politička

kretanja, sklonost ka konfliktima, kolektivno pamćenje, način komunikacije, klasnu

strukturu, privrženost obrazovanju i nauci, sklonost ka inovativnosti, promenama,

moralne aspekte i sitem vrednosti. Dakle, potreban je naučni pristup održivom razvoju a

ne samo političko-deklarativni. Odnosno, deklarativni, obećavajući i očekivani

međunarodno politički pristup održivom razvoju mora biti zasnovan na naučnim

analizama. Ne može se podjednako zahtevati, još manje očekivati, da "zelenoj agendi"

(Agenda 21) o zaštiti životne sredine, jednako pristupe razvijene zemlje Evrope, Severne

Amerike, Japan i Australija, kao i zemlje podsaharske Afrike. Ove prve mogu "lagodno"

razmišljati i postavljati uslove o zaštiti biodiverziteta i ozonskog omotača, dok ove druge

zemlje moraju prvo rešiti problem nedostatka hrane, pitke vode, komunalne

infrastrukture, elementarne zdravstvene zaštite i obrazovanja, pa tek onda razmišljati o

"globalnom zagrevanju". Možemo uočiti da postoji opasnost od konflikta između

naučnog pristupa održivom razvoju i političko-deklarativnih zahteva, strategija i praksi

provođenja deklarisanih principa.

21 U nastavku rada pojam održivi razvoj nećemo više stavljati pod navodnike, jer smatramo da smo u

prethodnom poglavlju izneli njegove karakteristike i određenje, tako da to sada postaje termin u

standardnoj upotrebi, odnosno, preuzeli smo i artikulisali njegovo izvorno značenje. 22 Julian Agyeman, "Constructing environmental (in)justice: transatlantic tales", Environmental Politics,

No.11(3), p. 31. 2002. 23 Ton Bührs, "Sharing environmental space: the role of law, economics and politics", Journal of

Environmental Planning and Management, No. 47(3), pp. 429-447.

32

Održivost nije moguće postići bez usmerenog i koordinisanog pristupa politike i

nauke, odnosno, naučno zasnovanih političkih rešenja i strategija održivosti, kao i

političke podrške, pomoći i uvažavanja naučnih otkrića i postavki. U posmatranju i

proučavanju održivosti mora postojati veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog

i aktivističkog diskursa o održivom razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju svoju

autonomiju, ali oni skupa čine neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom

razvoju. Tako, recimo, problem siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog

pristupa resursima, etnički konflikti i rat, treba da budu tretirani jednako kao i "globalno

zagrevanje", koje može ugroziti milione i stotine miliona ljudi do kraja XXI veka. Tek

takav tretman ostavlja prostor za sučeljavanje nauke i politike sa pravdom i pravednim

aspektom održivog razvoja.24 Dva ključna momenta održivog razvoja su "resursi i

prilike", mogućnosti, šanse, ali tako da ova dva elementa budu ravnomerno

"rasprostranjeni i rašireni u društvu". Ako to nije slučaj, onda "pojedinci, zajednice i

ekosistem od koga zavise, postaju ranjivi i ugroženi" od spoljašnjih faktora, lošeg

upravljanja i stalno su podložni socijalnim krizama.25

Adger i Wikels posebno insistiraju na kategoriji, odnosno "konceptu ranjivosti"

pojedinaca, grupa, zajednica, društva i njihovog ekosistema, kao glavnoj tački naučne

analize održivog razvoja. Oni napominju da velika razlika u siromaštvu i bogatstvu po

pojedinim regijama predstavlja elemenat ranjivosti, kao i drugi oblici dispariteta među

grupama, regijama i državama. Ranjivost je izloženost opasnostima i rizicima

pojedinaca, grupa i oblasti, kao sposobnost njihovog prilagođavanja.26 Ranjivost može

biti pojedinačna i grupna, zatim socijalna, ekonomska i ekološka. Socijalna ranjivost je

posledica svih drugih opasnosti, rizika i neodrživosti. Tako, siromašnije grupe, naselja,

oblasti i države bivaju dodatno socijalno ugrožene posle prirodnih i ekoloških katastrofa

(zemljotresa, poplava, cunamija, požara, lošeg kvaliteta vode i vazduha, ekoloških

ekscesa), jer su prisiljene da i dalje tu žive i trpa posledice snacija nakon katastrofa. U

okviru različitih socijalnih grupa, žene su te koje su dodatno socijalno ugrožene i

24 Michael Shellenberger and Ted Nordhaus, "The Death of Environmentalism. Global Warming Politics

in a Post-Environmental World", 2004.dostupno na:

www.thebreakthrough.org/images/Death_of_Environmentalism.pdf. 25 Neil Adger and Alexandra Winkels, "Vulnerability, poverty and sustaining well-being", u: Giles

Atkinson at all (ed.), Handbook of Sustainable Development, Cheltenham: Edward Elgar Publishing Limited,

2007. p.189. 26 Neil Adger and Alexandra Winkels, Isto, str. 191.

33

izložene rizicima kod prirodnih i ekoloških katastrofa. Društva u periodu ekonomskih

(promena tržišnih uslova), političkih i tehnoloških tranzicija, takođe su izložena

dodatnim rizicima i opasnostima i postala su ranjiva. Posebno je globalizacija uticala na

disparitet u razvoju kako unutar pojedinačnih društava, tako i između država, regiona i

kontinenata, što je povećalo stepen ranjivosti pojedinaca, grupa i država. Poznato je da je

globalizacija dovela do značajnog uvećanja materijalnog bogastva na globalnom nivou,

ali je siromaštvo u svetu dodatno povećano, jer je došlo do neravnomerne preraspodele

resursa i bogatstva, tako da su oni dopali u ruke uskog sloja svetskih bogataša. To je

dodatno povećalo socijalnu ranjivost stotina miliona stanovnika u svetu.

Nauka ukazuje da je neophodno uspostviti ravnotežu između tri ključna

elementa društvenog razvoja kako bi se moglo potpunije sagledati i praktikovati održivi

razvoj. Ta tri elementa su načini života (tradicija, stil života, vrednosti), održivost i

ranjivost.27 Nove tehnologije, promene u životnoj sredini, prirodne katastrofe,

demografska eksplozija, političke blokade, društveni pokreti, ratovi, povećanje

siromaštva, genetski modifikovana hrana, nuklearni ekscesi, predstavljaju indikatore

ranjivosti i mesta gde je teško uspostviti principe zdravog, održivog društva. Mnogi od

tih potencijalnih događaja mogu biti predvidivi i nauka ukazuje na taj detalj, odnosno,

upozorava da ako je slaba predvidivost događaja koji donose ranjivost pojedincima,

grupama i društvu, onda je ranjivost veća a slabija mogućnost za postizanje održivosti

društva.

Možemo istaći da, sa stanovišta održivosti društva, nauka ima trostuki značaj: a)

da vodi ka napretku i progresu; b) da ukazuje (na) i sprečava zlopotrbu nauke i nenaučne

pristpe pitanju održivosti i c) da pokreće, podstiče i zahteva upoznavanje građana sa

naučnim principima razvoja i očuvanja održivog društva, odnosno da traga za oblicima

podizanja nivoa informacija i naučnih znanja neophodnih savremenom čoveku. Ovakva

uloga nauke za nas je orjentacija u ovom delu rada, pa i u celokupnom radu. Da

podsetimo, jednom prilikom Nehru je rekao da buducnost pripada nauci i onima koji

budu razvijali prijateljski odnos sa naukom.

Postoji dosta kontroverzi oko položaja, uloge i značaja nauke u društvu, pa time i

njene uloge u održivom razvoju. Neka mišljnja govore da nauka mora učiniti više u

upoznavanju građana i time doprineti da ljudi (posebno oni koji su na odgovornim

27 Susan L. Cutter, (2003), ‘The vulnerability of science and the science of vulnerability’, Annals of the

Association of American Geographers, No. 93. 2003. pp. 1–12.

34

političkim funkcijama) lakše donose važne odluke o pitanjima koja će uticati na

održivost konkretne sredine. Postoji mišljenje da je nauka, snaga i moć, sama po sebi, te

da je neophodno primenjivati što više naučnih saznanja. Postoje i mišljenja koja nauku

smatraju nedovoljno korisnom i beznačajnom za većinu građana, zbog njene

selektivnosti i isključivanja građana iz razumevanja naučnog i tehnološkog napretka.

Postavlja se i pitanje naučne neutralnosti (ili pristrasnosti) kada su u pitanju neki

tehnološki tehnički proizvodi, kao što su farmacija i genetski modifikovani organizmi,

zatim upotreba pesticida i slično. Jedan stav, sličan prethodnom, govori da nauka samo

unosi zabunu među građane u pogledu izbora odluka i načina ponašanja u vezi sa

održivim razvojem. Dakle, pitanje je uloge (upotrebe) nauke u svakodnevnom životu

građana, posebno sa pozicije održivog razvoja.

Nauka može da se odnosi na tri načina prema javnosti, građanima i

svakodnevnom životu: prvo, može da podržava (bude u službi) političkih odluka i

ekonomskih praksi; drugo, može da se postavi neutralno u odnosu na političke i

industrijske prakse i treće, može da kritički pristupi prema praksama koje kompromituju

naučna dostignuća i deluju u pravcu koji je štetan u odnosu na građane i svakodnevni

život. U prvom slučaju, nauka može da bude pristrasna u odnosu na političku i

industrijsku praksu i da podrži otvaranje nekih fabrika ili pogona koji imaju štetno

dejstvo prema okolini i građanima te sredine, "dokazujući" kako nema nikakve opsnosti i

dajući "naučna" uvrenja za te stavove. Ovde se nauka pojavljuje kao dodatna snaga u

službi moći kjompanija i političkih subjekata. Na drugoj strani, nauka može da podrži

građanske poktere koji se suprotstavljaju nekoj političkoj praksi i ekonomskoj politici

koja svojom aktivnošću donosi ekološku štetu za neku sredinu, isključuje i marginalizuje

neke društvene grupe i povećava siromaštvo. Sasvim je očekivano da su "siromašni,

radnici i marginalne grupe oni koji se suočavaju neposredno sa rizikom koji donosi neka

hemijska proizvodnja, dok su rukovodioci i donosioci odluka ti koji ne žive u

neposrednoj blizini takvih pogona, time se još jednom pokazuje i klasni aspek rizika, kao

i prikriveno delovanje nauke i stručne prakse, odnosno, primer moći i dominacije

kapitala".28 Postavlja se pitanje kako uspostviti vezu između naučnih laboratorijskih

nalaza i svakodnevne političke i ekonomske prakse, na jednoj strani, kao i straha,

nepoverenja, neznanja i neobaveštenosti građana, sa druge strane.

28 Thomas Jones, Corporate Killing: Bhopals will happen, London: Free Association Books, 1988. p.246.

35

Poznati su primeri gde se nauka našla u poziciji da bude zloupotrebljena od

strane, lokalnih politika i kompanijske moći. Tako je 80-tih godina prošlog veka

Nacionalna unija poljoprivrednih sindikata povela spor protiv britanskih regulatornih

organa oko upotrebe herbicida 2,4,5-T (koristi se protiv korova u usevima) za koga je

jedan deo naučnih izveštaja tvrdio da može izazvati oštećenja kod novorođenčadi,

spontani abortus, pa i kancer. Argumenti sindikata su bili i to što je taj herbicid

upotrebljavan u Vijetnamskom ratu kao sredstvo koje je pustošilo šume kako bi otkrivalo

skloništa vijetnamskih vojnika. Međutim, "Britanski savetodavni odbor za pesticide"

uspeo je da pribavi dodatne analite i mišljenje stručnjaka koji su potvrdili da upotreba

odgovarajuće količine herbicida 2,4,5-T i skraćeno vreme dodira ljudi sa njim, nisu

opasni po zdravlje ljudi, posebno trudnica. Slično je bilo i sa britanskom govedinom,

poznatom kao meso "ludih krava" za koje su postojale informacije da opasno za ljude,

posebno decu.29 Međutim, moć kompanija uz podršku britanskih vlasti, "obuzdala" je

naučne dokaze i uverila građane da nema opasnosti. Ovde se može postaviti i pitanje,

kredibiliteta, legitimiteta i autoriteta naučnih institucija, kao i pojedinih naučnika koji u

njima rade. Njihova pozicija je neugodna jer se nalaze između naučnih dokaza i

spoljašnjeg pritiska medija, građana i njihovih udruženja. Ovo može pogoršati odnos

između nauke i građana, odnosno javnosti i proširti sumnje ljudi u vrednosti naučnih

dokaza i informacija. Inače, postoje dva osnovna stva o odnosu građana prema nauci:

jedan kaže da je nauka najvažniji orjentir svakodnevnog života i da je potrebno naučno

prosvećivanje i "prosvetljenje" građana i javnosti, dok drugo mišljenje upućuje na to da

postoje brojne negativne posledice nauke, naučnih otkrića i naučnog delovanja (kroz

praksu tehnologije i tehničkih proizvoda) po čovekov svakodnevni život.30 Oba pogleda

naglašavaju značaj nauke za svakodnevni život ljudi, pa time i za održivi razvoj, ali prvi

pogled sugeriše da je nauka "jedini lek" i kod vlatitih grešaka31, dok drugi pogled više

ukazuje na štetne posledice koje naučne odluke (posebno naučnih savetnika) mogu imati

za svakodnevni život, pa i na održivi razvoj. Centralno pitanje za naše istraživanje

trebalo bi glasiti: može li nas nauka zaštititi od pogrešnih odluka kompanija i njima

29 National Union of Agricultural and Allied Workers, Not One Minute Longer! Submission to Minister of

Agriculture, Fisheries and Food, July 1980, p.3. 30 David Collingridge and Colin Reeve, Science Speaks to Power: the role of experts in policy making,

London: Frances Pinter, 1986. 31 Sheila Jasanoff, The Fifth Branch: science advisers as policy makers (Cambridge, London: Harvard

University Press, 1990.

36

podređenih vlasti, koristeći se visokim etičkim standardima, ili će podleći "čistoj"

racionalnosti i korisnosti, bez humanog sadržaja?

Da bi nauka žaštitila ljude od agresivnog natupa kompanija, finansijskih centara

moći i neodgovornih vlada, ona mora da upoznaje građane sa svojim aktivnostima,

analizama, nalazima i preporukama, koje pomažu građanima da odgovore na izazove

koje donose različiti oblici ugrožavanja održivog društva. Za ovakvu aktivnost, nauka

mora imati podršku važnih i autoritativnih društvenih subjekata, kao što je to bio slučaj

sa engleskim Kraljevskim naučnim društvom, koje u svom izveštaju iz 1985. godine

naglašava da je "naša najdirektnija i hitna poruka za naučnike - naučiti komunicirati s

javnošću, biti spremani da to učinite, shvatiti svojom dužnošću da to učinite, jer je očita

odgovornost svakog naučnika da promoviše i pomaže javno razumevanje nauke".32

Ovakvi stavovi su ohrabrujući, jer daju podsticaj zdravoj i etički usmerenoj nauci da

pomaže građanima u odluci da steknu znanje, svest, odgovornost i da se aktivno odnose

prema održivom razvoju društva. Šire razumevanje nauke je od izuzetnog značaja za

snalaženje građana i njihovu orjentaciju u savremenom društvu. Dakle, ovde je uloga

nauke da se "približi" građanima (javnosti) i pomogne im u razumevanju tehnolioških,

tehničkih i ekonomskih kretanja u savremenom svetu. Takvim postupkom nauka bi

obezbedila da građani razumeju odluke i strategije koje nudi i donosi javna politika, na

lokalnom ili širem nivou. Takođe, priblizavanje nauke širem razumevanju pomoglo bi

ljudima kod njihovih ličnih odluka kada je u pitanju zdravlje, rizično ponašanje, ishrana,

nesigurna područja u koja odlaze ili borave, finansijski i socijalni rizici kojima su

izloženi. Naravno, potrebno je i da građani steknu osećaj, svest i potrebu da koriste

naučna znanja i informacije koje im nauka i naučnici pružaju. Građani morju da idu u

susret naučnim otkrićima i informacijama na taj način što će shvatiti da je nauka ta koja

im pruža mogućnost za pouzdanije donošenje odluka o svom ponašanju u susretu sa

novim tehnologijama i tehnikom, da je nauka (ili može postati) autoritet koji će im

pomoći u konfliktu sa drugim društvenim subjektima i rušiocima održivosti društva, da

isključenost iz naučnih dostignuća i udaljenost od njih znači povećanu izloženost

rizicima i ranjivosti položaja i pozicija, te da vodi u nepotreban otpor naučnim

tehnološkim dostignućima a time, verovatno i u siromaštvo.

32 Royal Society, The Public Understanding of Science, London: Royal Society, 1985. p.24.

37

Nauka se pojavljuje u različitim situacijama i dobija različito značenje, ulogu i

stav kao što je slučaj kada je vlada ili neke interesne grupe pozivaju kao "presudnog

arbitra" u situaciji kada pokušavaju da uvere one koji preužaj otpor nekoj njihovoj

odluci. Tada se, obično, kaže"nauka je to potvrdila" ili "nauka pokazuje" ili "konsultujući

nauku" itd. Ponekada se vlasti i kompanije pozivaju i na naučne in stitucije (institute,

centre, fakultete) kao bi opravdali svoje postupke u koje jvno mnjenje sumnja. Ponekada

se na nuku gleda kao deo opasnosti, kada se javnost usmeri kritički prema nekim

tehnološkim i tehničkim rešenjima, odnosno socijalnim i ekonomskim strategijama. Ovo

sve nam pokazuje da nauka ima veliki značaj u svakodnevnom životu ljudi, te da i njene

kontroverze i različiti pristupi i uloge koegzistiraju zajedno ili se suprotstavljaju

međusobno, ali pokazuju neophodnost prisustva nauke u svim odlukama koje će imati

uticaj na održivi razvoj, bez obzira da li ih donose kompanijski stručnjaci, predstavnici

javnih politika ili sami građani.33 Svakako da se ne može zanemariti društveni kontekst u

kome se nauka razvija, kao i kontekst u kome s primenjuju naučna dostignuća, odnosno

formira javno mišljenje o nauci. Identifikovana su dva stava u odnosu između

"građana" i nauke, od kojih jedan protežira, hvali i poštuje nauku kao oblast bez koje se

ne može zamisliti razvoj, progres i održivost, dok drugi stav ima skeptičan odnos prema

nauci, sumnjiči je i optužuje za brojne probleme u svakodnevnom životu, vezane za

živorni standard i održivi razvoj. Naravno, istina je "negde na sredini" ova dva

dominantna stava, jer niti je nauka svemoćna da reši probleme svakodnevnog života

ljudi, niti je toliko udaljena od njih da stvara brojne probleme u njihovom svakodnevnom

životu. Sve zavisi od društvenog konteksta, očekivanja od nauke i njene upotrebe od

strane različitih i brojnih centara moći.

Da bi se ostvarila očekivana uloga nauke u održivom razvoju potrebno je da

odgovornost za održivost društva dele svi subjekti, pre svega vlade i politike na lokalnom

nivou, kompanije, škole, univerziteti, NVO i svaki građanin pojedinačno, kako bi se

"razvila briga o našem zajedničkom nasleđu. To je posao za sve nas".34 Dakle, vlade i

politike treba da prednjače u borbi za održivi razvoj, treba da naprave ravnotežu između

zahteva kompanija, tehnološkog razvoja i potreba građana, nauka treba da pomaže

svojim širenjem znanja i njegovim približavanjem građanima a građani trebaju da se

33 Barry Barnes and David O. Edge (eds), Science in Context: readings in the sociology of science, Milton

Keynes: Open University Press, 1982. 34 British Government, Summary of This Common Inheritance, London: HMSO, 1990. Cm.1200, p.3.

38

trude da prate naučna znanja, informacije, izveštaje i da ih razumeju i koriste u svojim

odlukama i aktivnostima. Nauka, građani i održivost su tri najvažnija elementa, stuba

savremenog razvoja i srećnog svakodnevnog života od lokalnog do globalnog nivoa.

Posebno je važno pratiti rezultate razvoja novih tehnologija kao što su

nanotehnologija i biotehnologija, te njihov uticaj na održivi razvoj. Ove tehnologije

mogu imati dvostuki efekat na svakodnevni život građana: prvo, doprinos koji daju

poboljšanju kvaliteta života ljudi i drugo, opasnosti i štete koje mogu doprineti

ugrožavanju ljudskog života. U prvom slučaju nanotehnologija poboljšava mnoge stvari

iz čovekovog života kao što su bezbednost i zaštita, svestranost kućnih aparata, "pametne

građevine" i upravljanje automobilima. Kada se nanotehnologija primeni u

biotehnologiji, onda dobijamo mnoštvo implantata koji poboljšavaju čovekov organizam

(veštački kuk, veštčke kosti, zglobovi, zubi, vilica) i unapređuju medicinske,

dijagnostičke i farmaceutske performanse i usluge.35 Sa druge strane, nanotehnologija i

biotehnologija donose opasnosti i strahove u svojoj primeni kroz razlićiti oblike

tehničkih rešenja, kao što su strah od veštačke inteligencije, strah od robotike i njene

primene, posebno u vojne svrhe, zatim opasnosti koje se pojavljuju prilikom upotrebe

brojnih implantantnih nadogranji i medicinskih uređaja a posebno opasnosti od zračenja

koje se detektuju kod uređaja u domaćinstu i mobilnih telefona. Ovome treba dodati

"janusovo lice" hemijske tehnologije koja na jednoj strani doprinosi uvećanju prinosa u

poljoprivredi, dok na drugoj strani pruža beojne opasnosti od pesticida i drugih toksičnih

materija koje se koriste u zaštiti žitarica od korova ili voća od raznih štetočina.

Nauka ne može biti u apsolutno privilegovanom, nekontrolisanom položaju od

strane odgovornih državnih institucija i zainteresovanih društvenih grupa, kao što ne

može biti ni sputana i ignosrisana u smislu analiza, sugestija i rezultata koje pruža

građanima i vladama. Nauka mora biti od koristi građanima u poboljšanju njihovog

standarda, kvaliteta života i zaštite od brojnih opasnosti koje prete na svakom koraku.

jedino tako nauka može pomoći, usmeriti i direktno doprineti održivom razvoju.

35 Rensselaer Polytechnic Institute Nanotechnology Center, “Material Whirled,”

www.rpi.edu/change/ajayen.html.; NanoBio Convergence, www.nanobioconvergence.org; NanoApex,

“Northwestern University Receives $11.2 Million for Nanotechnology Research Center,”, http://news.nano

apex.com/modules.php?name=News&file=article&sid=854.

39

3. Rizici i održivi razvoj

Savremeno društvo je došlo do jedne paradoksalne situacije, koja se ogleda u

tome da što se više razvija nauka i tehnologija, kao i opšti čovekov napredak, to se više

razvijaju rizici koji ugrožavaju čovekov slobodan i kvalitetan svakodnevni život. Razlozi

za takvo stanje su u nastojanju potrošačkog društva da se stalno proizvodi što više roba,

da se stalno nude novi proizvodi i da se ne vodi računa o ugrožavanju prirode, pa i

društva. Profit je na prvom mestu kod svih savremenih kompanija, ali ne profit kao

posledica humanog odnosa prema prirodi i ljudima, već profit po cenu ugrožavanja

prirode, prierodnih i društvenih resursa, pa i samog čoveka. Naučno tehnološki razvoj je

izmakao kontroli ljudi, tako da je nemački sociolog Urlih Bek savremeno društvo nazvo

"društvom rizika"36 jer ugrožava temeljne strukture industrijskog društva koje je

sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka unapredilo razvoj i progres većine

čovečansta a u SAD i Evropi dovelo do "društva blagostanja". Bek napominje da je

nauka u industrijskom društvu oslobodila brojne čovekove snage i sposobnosti i dovela

ga u situaciju da se oseti nadmoćnim nad prirodom, da pomera granice i prevazilazi

dotadašnja ograničenja, ali je to dovelo do rizičnih ponašanja koja danas ugrožavaju

čovekovu životnu sredinu, iscrpljuju resurse i proizvode nove rizike. Dakle, nauka je

prešla put od emancipujuće i oslobađajuće snage do subjekta koji doprinosi ugrožavanju

čovekovog svakodnevnog života. Koristeći prirodu kao resurs za zadovoljenje čovekovih

potreba i podizanje standarda ljudi, nauka je, preko tehnologije i tehnike, dovela do

stanja u kome su se priroda i društvo našli u suprotstavljenoj poziciji. Kako primećuje

Bek, došlo je do suprotstavljanja prirode društvu i društva prirodi, tako da je potrebna

jedna "nova sinteža" između prirode i društva, slično kao što je bilo u predindustrijskoj

epohi, odnosno u doba agrarnog društva. Suprostavljajući se prirodnim riuzicima,

rizicima u prirodi, čovek je preneo, odnosno proizveo rizike u samom društvu, premstio

ih iz prirode u društvo ili proizveo nove rizike unutar savremenog društva. Tako je

"društvo rizika" dovelo u pitanje svu naučno tehnološku racionalnost na kojoj je počivala

industirjska civilizacija. Zbog toga je potrebno da nauka obrne redosled stvari i da

pronađe nove načine delovanja u rizičnom društvu, tako što će širiti društvenu svest o

36 Ulrih Bek, Rizično društvo, Beograd: "Filip Višnjić", 1998.

40

tome da "naučna racionalnost bez socijalne racionalnosti postaje prazna, dok socijalna

racionalnost bez naučne racionalnosti ostaje slepa".37

Kada se govori o rizicima u savremenom društvu, obično se misli na ekološke

rizike, pretnje i opasnosti koje nastaju razaranjem i uništavanjem životne sredine,

iscrpljivanjem neobnovivih resursa, zagađenim rekama, jezerima, uništavanju šuma i

slično. Međutim "rizično društvo" podrazumeva mnogo fiše faktora i činjenica, kao što

su rizici koje sobom nose nove tehnologije, socijalni rizici poput siromaštva i

nezaposlenosti, finansijski i ekonomski rizici (propast kompanija i banaka), farmaceutski

i zdravstveni rizici, zatim politički rizici i rizici od društvenih konflikta i ratova, rizici od

verskih i nacionalističkih ideologija i kulturni rizici. Širok opus rizika koji prete

savremenom čoveku i društvu izivaju strah i nesigurnost kao dominantan osećaj u našem

vremenu, tako da se stvara logika i psihologija straha koja se nadvija nad čovekom i čini

ga teskobnim i uplašenim umesto slobodnim i kreativnim bićem.

Ovde ćemo ukazati na neke osnovne rizike koji prete čoveku i savremenom

društvu, posebno kada je reč o održivom razvoju. Napomenuli smo ranije da održivi

razvoj podrazumeva optimalne uslove za zavoj čoveka - pojedinca, grupa i zajednica

kojima pripada, zatim lokalnih i regionalnih prostora, ruralnih i urbanih oblika života,

kao i celokupnog društva, bez obzira na njegova svakovrsna obeležja. Prvi rizik koji preti

održivom razvoju, svakako jeste siromaštvo. Mnoštvo svetskih, kontinentalnih i

nacionalnih strategija posvećeno je borbi protiv siromaštva, jer što je veći procenat

siromašnih, to je teže primeniti bilo koji princip i pristup održivog razvoja. Razne

agencije, NVO, socijalni i politički pokterti zasnivaju svoju aktivnost na zahtevima da

smanji siromaštvo u savremenom društvu. Zajedničko svim tim strategijam i zahtevima

jeste tažnja da se siromaštvo može smanjiti samo ako se primene tri principa: prvo, stalno

širi mogućnost zapošljavanja svih slojeva društva; drugo, ako se ojačaju principi ličnog

osnaživanja i treće, ako se stalno unapređuje lična i socijalna sigurnost građana. Barbara

Vard je još početkom 60-tih godina XX veka ustanovila da se siromaštvo može smanjiti i

ravnoteža između bogatstva i siromaštva ravnomernije uspostaviti, ako se ostvare

jednake mogućnosti pristupa resursima među pojedincima, narodima i državama bez

obzira na njihovu rasnu, klasnu, versku i polnu pripadnost, zatim ako se proizvodnja i

37 Ulrih Bek, Isto, str. str.. 9-10

41

distribucija hrane bude kretala u srazmeri sa rastom stanovništva, te ako se tehnološki

razvoj uskladi sa raspoloživim resursima.38 Galbrajt je konstatovao da je "najočiglednija

posledica siromaštva društvena i građanska nestabilnost", te da političari o tome vode

malo brige, tako da siromaštvo prati nizak privredni rast a to opet stvara novo

siromaštvo, jer siromašni nemaju priliku da se uključe u proizvodnju, inovacije, kreacije i

bilop kakv korista i egzistencijalno važan posao.39 Siromašto uzrokuje čitav niz uslova

koje sprečavaju ljude da koriste finansijske resurse (kredite), obrazovanje, kulturu, da

pristupe glavnim komunikacionim kanalima u društvu, zdravoj pitkoj vodi, higijenskim,

zdravstvenim, sanitarnim, infrastrukturnim i drugim objektima i uslugama.

Prema stavu Svetske banke siromaštvo predstavlja skup brojnih nedostataka,

prepreka i nemogućnosti pristupa pojedinaca i grupa društvenim i građanskim resursima,

što izaziva isključenje siromašnih iz ekonomskih, finansijskih, socijalnih i kulturnih

tokova društva. Društva i države sa hroničnim siromaštvom predstavljaju podlogu za

nastanak terorizma, jer izgubljene, odbačene i marginalizovane društvene grupe nalaze

izlaz u radikalnim postupcima i ponašnju kao nekoj vrsti protesta i osvete za siromaštvo

u kome su se našli ne svojom ličnom zaslugom, već slabom i neodrživom politikom

vlada i političkih subjekata. Kada se hiljadama ili milionima mladih ljudi uskrati pristup

društvenim resursima i oni ostanu bez jasne perspektive da obezbede svoje osnovne

potrebe, onda oni traže izlaz u radikalnim pokretima i nasilju kao instrumentima pritiska

na svoje "ugnjetače" i one koje smatraju direktnim ili indirektnim krivcima za svoje

društveno stanje.

Jedan od elemenata koji će pomoći održivom razvoju i smanjenju siromaštva,

posebno u ruralnim sredinama i pretežno ruralnim zemljama, jeste održiv poljoprivreda,

odnosno smanjenje rizika i opasnosti u poljoprivrednoj proizvodnji. Poljoprivreda je

vrlo specifična delatnost, jer je veoma sužen prostor za pronalaženje novih jestivih

biljnih vrsta. Naime, verovalo se da na zemlji postoji 80.000 identifikovanih biljnih i

životinjskih vrsta koje se mogu koristiti za jelo, ali praksa i nauka svedoče da 90%

38 Barbara Ward, The Rich Nations and the Poor Nations, New York: Norton & Company, 1962.

39 John Kenneth Galbraith, The Underdeveloped Country, Massey Lectures, Toronto: CBC Publications,

1965. John Kenneth Galbraith, Economics and the Public Purpose, Boston: Houghton Mifflin, 1973.

42

kalorija koje ljudi unose potiče od 15 biljnih i 8 životinjaskih vrsta40, što značajnu

umanjuje ovau prividnu raznovrsnost i potencijalnu mogućnost velikog izbora. Dakle,

resursi za poljoprivredu i hranu su ipak ogreničeni, nasuprot savremenom naučnom i

političkom voluntarizmu. Imajući u vidu ove podatke, možemo konstatovati da održiva

poljoprivreda podrazumeva proizvodnju za potrebe ljudske ishrane na proverenim,

postojećim, lako dostupnim i sigurnim, ali ipak vrlo ograničenim resursima, kako bi se

manje ugrožavale buduće ljudske generacije.

Zbog ograničenih poljoprivrednih resursa stalno se unapređuju i razvijaju

tehnologije koje će doprineti većoj proivodnji poljoprivrednih proizvoda i tako

nadomestiti ekosistemska i biodiverzitetska ograničenja u proizvodnji hrane. Ipak,

upravo u širenju tehnologija i novih poljoprivrednih sistema leže rizici održive

poljoprivrede i održivog razvoja. Svaka poljoprivredna sredina i poljoprivredna zajednica

ima svoje specifičnosti pa je potrebno "proceniti u relevantnom poljoprivrednom

kontekstu, kroz sveobuhvatno analitičko razumevanje", koje se tehnologije mogu

primeniti imajući u vidu resurse, prirodna ograničenja (ekološke i klimatske uslove,

"individualne i kolektivne spremnosti poljoprivrednika da tolerišu neizbežni rizik novih

tehnologija"41 kako bi se stvorili povoljni uslovi za održivi poljoprivredni razvoj.

Publikacija objavljena povodom Svetskog samita o hrani iz 1995. godine ističe

sedam temeljnih preporuka koji mogu pospešiti održivost poljoprivrede i sprečiti rizike

koji tamo postoje: treba proizvoditi poljoprivrdne proizvode koji su prihvatljivi u

razmernoj količini, kvalitetu i raznovrsnosti; treba stvarati održivo okruženje povoljno za

biljke, životinje i ljude; treba sprečavati površinsko zagađenje voda toksičnim

hemikalijama i ogromnim količinama pesticida, kako bi se sprečio negativan uticaj na

živi svet; sprečiti uništavanje i degreadaciju plodnog zemljišta erozijom, širenjem

urbanizma i aktivnostima koje nisu povoljne za poljoprivredu; stvaranje i održavanje

urbane infrastrukture od značaja za poljoprivrednu proizvodnju i marketing; zaštititi

prirodne ekosisteme i sprečiti njihovu degradaciju od kratkoročne profiterske

eksploatacije; promovisati reciklažu materijala i obezbediti ravnotežu između neposredne

40 Kennth Blaxter, 'From hunting and gathering to agriculture', In: Leathwood P, Horseberger M, James W

P J.(ed.), For Better Nutrition in the Twenty-first Century, 1992.

41 Joseph H.Hulse, Science, Agriculture and Food Security, Ottawa: NRC Research Press,1995. pp. 192-

196.

43

upotrebe materijala i dugoročne stabilnosti resursa.42 Primenom ovih preporuka i

njihovim pretvaranjem u nacionalne principe, stvorili bi se uslovi da održivost

podrazumeva stalno povoljno stanje ravnoteže između resursa i njihove upotrebe, kao i

njegovo dugoročno planiranje.

Ženevska konvencija za očuvanje resursa klasifikuje resurse na interne (oni koji

postoje i mogu se obnoviti u okviru farme ili neke poljoprivredne zajednice) i eksterne

(oni van farme koji se moraju kupiti, uvesti ili na neki drugi način pribaviti izvan farme).

Konvencija razvrstava resurse i u još četiri podgrupe koje su prisutne u prethodnim

grupama: prirodni; sintetički proizvedeni; socio-ekonomski i ljudski resursi.43 Kada je

reč o razvrstavanju poljoprivrednbog zemljišta na globalnom nivou, onda primećujemo

da procenat obradivog zemljišta koje se već kultiviše varira od 85% u Aziji do 22% u

podsaharskoj Africi, iako je u Africi kao obradivo zemljište klasifikovano i ono koje se

nalazi pod tropskim šumama, kao i vlažnim i patogeno degradiranim područjima.44 Za

održivi poljoprivredni razvoj potrebna je povoljna struktura zemljišta, koja se mora štititi,

održavati i pažljivo upravljati takvim zemljištem. Da bi se izbegli rizici u poljoprivredi

potrebno je koristiti biorazgradiva đubriva a smanjiti broj sintetičko hemijskog đubriva i

razne vrste pesticida koji uništavaju štetočine ali i ugrožavaju ljude i ekosistem, kao što

je potrebno razvijati uslove koji će unaprediti zaštitu i proizvodnju zdrave i organske

hrane.

Postoji oblast koja nosi poseban rizik za održivi razvoj, jer obuhvata više oblasti,

prirodu, poljoprivredu, ljudsku ihranu, ishranu i selekciju životinja i čovekovo zdravlje.

Taj rizik nosi biotehnologija. Pod biotehnologijom, najkraće rečeno, podrazumevamo

skup procesa koji kreiraju, razvijaju, proizvode, skladište i čuvaju biološke materijale,

biljnog, životinjskog, mikrobiološkog i virusnog porekla koje služe u prizvodnji

sredstava i gotovih proizvoda u svim oblastima industrijstrije a koji imaju komercijalnu

upotrebu, ali ostavljaju značajne posledice na čovekov ekonomski, socijalni i zdravstveni

42 WHO/FAO, Strategies for Assessing Safety of Foods Produced by Biotechnology, World Health

Organisation, Geneva. 1995. ICSU-ASCEND, An Agenda of Science for Environment and Development

for the Twenty-first Century, Cambridge University Press. 1996.

43 ICSU-CASAFA, Sustainable Agriculture and Food Security, ICSU, Paris, 1991.

44 ICSU-CASAFA, Sustainable Agriculture and Food Security, ICSU, Paris, 1991.

44

život i rad.45 Biotehnologija se primenjuje u poljoprivredi, prehrambenoj, hemiskoj i

farmaceutskoj industriji, kao značajn inovacioni, razvojni i stimulativni faktor. Rizici

koje sobom nosi biotehnologija prisutni su u proizvodnji novih lekova koji zbog trke za

profitom46, često bivaju pušteni u upotrebu bez dovoljne provere i ispitivanja, reakcija i

kontraindikacija, zatim u proizvodnji hormona rasta koji se daju domaćim životinjama

radi povećanja prinosa mleka i mesa, kao i u proizvodnji genetski modifikovanih biljaka

radi povećanja kvantitteta i prinosa žitarica, voća i povrća. Tu treba dodati i mnoštvo

proizvoda iz oblasti kozmetike i brojnih suplemenata lekovima, kao i rizici u oblasti

estetske hirurgije.

Biotehnologija može značajno doprineti održivosti društva i smanjenju rizika ako

se usmeri na biogoriva (proizvodi mikrobiološke i biohemiske konverzije biljaka,

ugljenih hidrata i lipida koji daju energiju) kao što je "biodizel", motore sa gorioničnim

celijama vodonika (ispustaju samo vodenu paru i kapljice u okolinu), elektromotori na

pogon putem litiumskih baterija, solarna i vetroenergija, fononske (fotonaponske) celije

(pretvaraju fotone iz solarnih zračenja u električnu energiju) i naravno, korištenjem fusije

umesto fisije u ogromnim potencijalima nuklearne energije.

Poseban rizik za održivi razvoj i održive zajednice (možda i najveći, centralni

rizika) predstavlja ekspanzija rasta stanovništva i nacionalna, regionalna i globalna

neravnoteža u razmeštaju stanovništva. Statistički podaci ukazuju da u ovom trnurku

svetska populacija broji više od 7 milijardi stanovnika.47 Broj stanovnika počiva na

procenama u mnogim zemljama gde je komplikovano i otežano sprovođenje periodičnog

nacionalnog popisa stanovništva, nešto zbog velikih troškova provođenja popisa a nešto

zbog migracionih kretanja, disperzije pordica širom sveta, kao i građanskih sukoba i

ratova koji dodatno otežavaju praćenje kretanja i smeštaja svetskog stanovništva. Tako

procene kažu da je svetsko stanovništvo u periodu od 10 hiljada godina pre Nove ere pa

45 Eurobarometer, 'Europeans and Biotechnology in 2002', E C Directorate for Research, Brussels, 2003.

46 "Zmislite situaciju kada je zarada farmaceutskih kompanija veća od BDP mnogih zemalja u kojima

milioni siromašnih ljudi ne mogu da priušte sebi lekove potrebne za lečenje bolesti koje direktno

ugrožavaju život" (Tatyana P. Soubbotina, Beyond Economic Growth: An Introduction to Sustainable

Development, Washington: World Bank, 2004. p.9.) 47 Na Googl postoji brojčanik koji pokazuje rast stanovništva iz minuta u minut:

http://www.worldometers.info/world-population/

45

do prve godine nove ere poraslo od 10 do 250 miliona stanovnika.48 Sve do završetka

srednjeg veka rast stanovništva nije išao pravolinijski u vidu uspona, već je dolazilo do

uspona i padova zbog ratova, epidemija, pandemija i drugih oblika masovnog pomora

stanovništva. Od prve godine Nove ere do 1800. godine stanovništvo je poraslo od 250

miliona na 550 milona stanovnika. Podaci govore da je 1950. godine bilo 2,5 milijardi

stanovnika na planeti Zemlji, dok se taj broj početkom 2000. gpodine povećao na 6,1

milijardi stanovnika. Kao što vidimo, danas se stanovništvo povećava za jednu milijardu

svakih 10-12 godina i ne zna se kada će doći do stabilizacije i/ili opadanja rasta njegovog

rasta. Rast stanovništva u XX i XXI veku omogućen je napretkom u ishrani,

poboljšanjem zdravstvene zaštite i podizanjem ukupnog životnog standarda.

Ovakav eksplozivan rast stanovništva donosi brojne probleme i rizike kao što su

neumeren rast urbanih naselja, nestajanje zelenih i poljoprivrednih površina, teškoće u

snabdevanju megalopolisa, zagađenje urbane sredine, velike količine emitovanja

ugljendioksida i drugih štetnih materija, problemi zdrave pitke vode, problemi distance

između siromašnih i bogatih slojeva gradskog stanovništva, socio-patološke pojeve u

gradovima, stres, napetost, depresija i drugi problemi. Najveći problem i rizik koji donosi

eksplozija stanovništva odnosi se na pitanje: da li će resursi zemlje planete biti dovoljni

za ovakav rast stanovništva i do kakve nesrazmere između ta dva ključna elementa

održivosti može doći u budućnosti?

Postoji jedan apsurd kada su u pitanju uzroci rizičnog stanja u društvu i izazovi

ne-održivosti. Taj apsurd se odnosi na relaciju između ekonomskog rasta i održivog

razvoja. Očekavano bi bilo da veći ekonomski rast povećava životni standard, smanjuje

siromaštvo, pruža priliku svim društvenim slojevima da ravnopravnije pristupe

resursima, vrši pravednu distribuciju dobara, smanjuje napetosti među društvenim

grupama, jača demokratiju i bogati kulturne odnose. Međutim, u praksi se stvari ne

odvijaju na takav poželjan i očekivan način. Postoji mnogo primera gde ekonomski rast

nije u istoj meri uticao na blagostanje svih ljudi, grupa i zajednica u društvu. Naprotiv,

ekonomski rast u mnogim zemljama ostvarten je na uštrb veće nejednakosti među

ljudima, veće nezaposlenosti, gubitka demokratije, nastanka političkih i socijalnih

konflikta, gubitka kulturnog identiteta, prekomerne potrošnje koja ugrožava sigiurnu i

48 Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press, 1986. pp. 12-15.

46

stabilnu budućnost novih generacija. Takav ekonomski rast je ostvaren zahvaljujući

monopolu i dominaciji multinacionalnih kompanija, eksploataciji jevtine radne snage,

velikog socijalnog raslojavanja, korumpiranih lokalnih i nacionalnih vlasti i ugložavanja

životne sredine i ekosistema. Ipak, ovakav ekonomski rast postaje na duži vremenski rok

neodrživ jer "ako se ispostavi da su životni, socijalni i ljudski gubitci veći od ekonomske

koristi (dodatni prihodi za većinu stanovništva), onda ukupan rezultat u smislu

blagostanja ljudi postaje negativan"49, što znači da je politički, psihološki i kulturno

neodrživ.

Ekonomski rast mora da prati razvoj ljudskih potencijala u smislu širenja

obarazovanja, menadžerskih veština, tehničkom osposobljenošću ljudi (danas:

informatiča, digitalna i dizajnerska pismenost), podizanjem nivoa kreativnosti,

preduzetničkog duha, stalnim poboljšanjem uslova rada, nivoa i kvaliteta upravljanja i

otklanjanja stresa. Ekonomski rast i ljudski razvoj su međusobno povezani po principu

"spojenih posuda", tako da izolovan ekonomski rast, oslonjen samo na bogate slojeve,

neminovno usporava razvoj humanih potencijala društva, dok, na drugoj strani, usporeni

razvoj ljudskog potencijala neminovno vodi ka usporavanju i poništavanju nekonomskog

rasta.

Pored napred pomenutih prostora i polja rizika u savremenom društvu koji mogu

imati veliki uticaj na održivi razvoja, potrebno je istaći još neke rizike kao što su

finansijski rizici (finansijska kriza iz 2008. godine o tome jasno svedoči, jer je uslovila,

prema "domino efektu" i ekonomsku, socijalnu i kulturnu krizu savremenog sveta), zatim

rizici potrošačkog identiteta (ekspanzija potrošnje pretvara čoveka u roba potrošnje,

"potrošačkog roba" savremenog doba), politički rizici (mnoštvo politički

antidemokratskih pokreta, radikalnih političkih grupa i pokreta, verskih

fundamentalističkih pokreta, zatim politički konflikti unutar nacionalnih država i slično),

rizici ratnog sukoba (u svakom trenutku u svetu postoji oko 80 ratnih sukoba lokalnog

karaktera u vidu međudržavnih sukoba ili u vidu građanskih sukoba unutar pojedinačnih

država) i migracioni rizici (UN ističu da u svetu trenutno ima oko 250 miliona ljudi koji

se kreću kao migranti različitih oblika i iz različitih razloga: ratni sukobi; prirodne

katastrofe, ekonomski imigranti i slično).

49 Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press, 1986. p. 38.

47

Na kraju ove sekvence o rizicima i održivom razvoju želimo istaći i neke rizike

koje sobom donosi globalizacija kao dominantan svetski proces sa kraja XX veka i

početka XXI veka. Odnosno, želimo kratko razmotriti relaciju globalizacija - održivi

razvoj. Ako još jednom istaknemo da je održivi razvoj "pristup razvoju koji teži da

poboljša sposobnosti sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe, na taj način da

očuvaju resurse i mogućnosti budućim generacijama da i oni mogu zadovoljiti njihove

potrebe"50 , onda je jasno da globalizacija može ići na ruku održivom razvoju, ali ga

može značajno usporiti, otežati i sprečiti, posebno kada su u pitanju nerazvijene i manje

razvijene zemlje. Ako pođemo od toga da je globalizacija najače vidljiva i prisutna u

ekonomskoj sferi, onda je njen osnovni instrument delovanja, širenje svetskog tržišta i

prisustvo velikih kompanija na svim delovima sveta. Ovo može imati (ima) značajne

posledice za mala i slaba lokalna i regionalna tražišta, koja će se utopiti u globalna i time

potisnuti lokalnu robu i usluge a ostaviti bez posla milione radnika. Negativan uticaj

velikih kompanija na lokalne zajednice ogleda se u tome što kompanije vrše pritisak na

lokalne vlasti da ih oslobode eksternih troškova, kao i to da stalno zahtevaju da cena

radne snage bude što niža izbegavajući brojne zakonske propise i vrlo malo pažnje

posvećuju štednji neobnovivih resursa i drugim ekološkim zahtevima.

Globalizacija utiče na stalno gubljenje suvereniteta nacionalnih država i tako im

smanjuje mogućnosti da intervenišu na lokalnom tržištu, da subvencionišu proizvodnju

lokalnih i nacionalnih kompanija ili drugim benefitnim akcijama pomaže n jihovu borbu

na tržištu. Ako je sve slabija lokalna kontrola nad društvenim resursima, (ekološkim,

socijalnim, ekonomskim, tehnološkim i kulturnim), onda su sve manje mogućnosti za

održiv i samostalan razvoj od lokalnih zajednica, pa sve do nacionalnog nivoa. Takođe,

politička takmičenja među državama (pripadnost različitim regionalnim i globalnim

organizacijama) stvaraju dodatne probleme nacionalnim državama, koji se dalje prenose

na lokalne zajednice i vrše dodatno osiromašenje nižih i ugroženih socijalnih slojeva.

50 Hans A. Bressers; Walter A. Rosenbaum (ed.), Achieving Sustainable Development: The Challenge of

Governance across Social Scales, Westport CT: Praeger, 2003. p. 28.

48

4. Oblici održivog razvoja

Kada se govori o održivom razvoju, onda se u savremenoj literaturi susreće najviše

tema, materijala, stavova i najveći broj autora posvećuje pažnju rasparavama o ekološkoj

održivosti. Ekološkoj održivosti je posvećeno dosta skupova rasprava na konferencijama

UN i drugim međunarodnim skupovima. Ekološki problemi si došli u fokus načnog

interesovanja, nacionalnih i međunarodnih aktivnosti 70-tih godina XX veka i od tada se

o njima konstantno raspravlja. Mi ćemo u ovom radu zastupati stav da je održivost i

održivi razvoj veoma složen problem i da obuhvata mnostvo elemenata koncentrisanih i

više društvenih oblasti, kao što su ekologija, ekonomija, socijalni odnosi, politički odnosi

i kultura.

4.1. Ekologija i održivi razvoj

Ekološka održivost se kreće oko nekoliko važnih pitanja, postupaka, ponašanja i

odnosa. Pre svega tu su zemljišni i vodeni resursi koji predstavljaju ključ održivosti, jar

od njih zavisi hrana, poljoprivreda, život lokalnih zajednica, polazni ekonomski uslovi i

slično. Stalni rast stanovništva opterećuje ove ključne resurse i stalno lebdi opasnost i

rizik da se produbi disparitet između očuvanja kvalteta i kvanriteta zemljišnih i vodnih

resursa, na jednoj strani, te rasta stanovništva potreba za njegovom kvalitetnom isrharom.

Tehnološki razvoj koji se manifestuje kroz intenzifikaciju poljoprivredne proizvodnje

putem bioloških modifikacija, prilagođavanja svim klimatskim uslovima, raznim vrstama

supstitucija, dovodi do povećanja poljoprivredne i prehrambene proizvodnje i uspeva da

zadovolji narasle potrebe svetskog stanovništva. Na drugoj strani, taj uspeh donosi i

značajne ekološke probleme i rizike, jer je postignut povećanom potrošnjom energije,

iscrpljivanjem flore i faune kao ključnih zemljinih resursa, pa čak i značajnom

degradacijom zemljišta i voda zbog upotrebe hemikalija koje doprinose količinskom

povećanju proizvoda. Takođe, genetski modifikovano seme, biljke, genetske intervencije

kod životinja, doprinose novim rizicima i opasnostima za životnu sredinu i čovekovo

zdravlje. Tu treba dodati i ugožavanje prirodnog staništa mnogih biljaka i zivotinja koje

nestaju iz ekosistema i time ugrožavaju njegov prirodni lanac održanja. Mineralni resursi

(rude, nafta, gas) se besomučno iscrpljuju, resursi drveta takođe bivaju sve ugroženiji,

49

toksične materije se sve više ispustaju u prirodnu sredinu a ukupan otpad pritiska,

obuhvata i degradire sve veće površine zemljišta koje bi se mogle koristiti za

unapređenje čovekovog života i očuvanje, ipak, krhkog ekosistema.

Sa ekološkog stanovišta, resure čini sve ono što predstavlja čovekovo fizičko

okruženje: klima, geologija, zemljište (vrste, kvalitet i reljefnost), hidrologija, vazduh,

atmosfera flora i fauna. Skup ovoih elemenata ima čini trodimenzionalnu sredinu u kojoj

čovek živi i one imaju posebnu vrednost za čoveka, kako kroz njihovu upotrebu (kao

roba), tako i kroz razvijanje svesti o njihovoj zaštiti, racionalnom korištenju i uzajamnom

etičkom odnosu. Bilo koja rasprava o održivom razvoju mora da uključuje, čak i polazi

od "sklopa varijabli ekosistema kao ključa održivog razvoja", jer se na njemu temelje svi

ostali oblici održivosti, kao što razvijeni, izgrađeni i održivi i ti drugi oblici održivosti

povratno utiču i uslovljavaju ekološku održivost.51 Ovde ćemo navesti glavne ekološke

rasurse, kao što su voda, vazduh, šume i ostalo, kao bismo imali pregled potreba i

mogućnosti ekološkog održivog razvoja.

Vodeni resursi su jedan od najvažnijih elemenata održivog razvoja. Poznato je da

voda predstavlja, pored svetlosti (toplote) i vazduha, jedan od osnovnih elemenata

razvoja ekosistema, odnosno biljnih i životinjskih vrsta, kao i čoveka, odnosno ljudskog

roda. To je posebno važno ako znamo da u čovekovom organizmu ima oko 70% tečnosti,

koja se bez stalnog unosa vode ne može održavati u ravnoteži. Danas se već iznose

podaci od strane naučnika i zabrinutih predstavnika ekološkog pokreta da oko milijardu

ljudi nema direktan pristup zdravoj pitkoj vodi. Tu se se, pre svega, misli na prostore

Afrike, Azije, Latinske Amerike i Bliskog Istoka. Recimo da zemlje Bliskog Istoka, kao

što su Egipat i Jordan osećaju ozbiljan nedostatak vode, doka Saudijska Arabija i Emirati

nadoknađuju nedostatak vode velikim troškovim uloženim u tehnološke procese koji

skupljju atmosferske padavine, prečišćavaju morsku vodu ili uvoze velike količine pitke

vode iz Evrope i Rusije. Istraživanja pokazuju da će se i razvijene zemlje uskoro suočiti

sa problemom nedostatka vode ako nastave pogrešnu politiku očuvanja vodenih resursa.

Tu treba imati u vidu da 97 procenata vode na Zemlji čini morska voda koja zbog

saliniteta i drugih karakteristika nije direktno pogodna za čovekovu upotrebu, kao što je

to slučaj sa preostalih 3 procenta slatke (sveže) vode na kopnu. Na drugoj strani, morska

51 Tom G. Carpenter, Environment, Construction and Sustainable Development - Vol. 1. New York:

Wiley, 2001.

50

voda se može iskoristiti u druge oblike izgradnje održivog razvoja, kao što je proizvodnja

električne energije koja nastaje od kinetičke energije morskih talasa i akrivnosti plime ili

konverziom toplotne energije okeana u električnu energiju. Međutim, čovekove

aktivnosti narušavaju i moska prostranstva i ugrožavaju ih ispuštanjem nafte, bacanjem

različitog otpada u priobalnim predelima koji se potom prenose dublje u more,

hemijskim zagađenjima i brojnim kanalizacionim otpadom iz urbanih sredina koje se

nalaze na morskim obalama, kao i različitim otpadom koji iz reka dolaze u mora i

okeane.

Kada je reč o slatkovodnim resursima, onda od oko 3% tih resursa veći deo se

nalazi u ledenim prostranstvima (kapama) na Artiku i Antartiku, tako da postoji kao

direktno neupotrebljiv resurs. Od preostale količine kontinenatalne vode, jedan deo je u

jezerim i podzemnim vodostaništima, dok je onaj neposredno upotrebljiv za ljude u

vodotocima reka, potocima i malim izvorima. Dodatni problem predstavlja činjenica da

se velike količine vode nalaze u velikim rekama koje prolaze kroz oblasti koje nisu

masovno naseljene, pa tako nisu dostupne većm broju stanovništva, kao što je slučaj sa

rekama Amazon i Kongo, dok na drugoj strani postoje reke koje su previše okružene

stanovništvom što izaziva njihovu degradaciju i destrukciju, kao što su Gang u Indiji,

Citarum u Indoneziji (smatra se najzagađenijom reku u svetu) iz koje se snabdeva vodom

35 miliona ljudi, ali i reka Po u Italliji, reka Rajna u Nemačkoj, te Odra i Visla u

Poljskoj.

Danas je voda zagađena raznim toksičnim, patogenim i drugim materijama koje

utiču na njen ukus i izgled. Ispuštanje hranljivih materija u kanalizaciju, zatim

skupljanjem mulja iz otpadnih voda, poljoprivredni proizvodi i otpaci iz prehrambene

industrije, mogu izazvati eutrofikaciju i cvetanje toksičnih algi. Ispuštanje industrijskih

otpada u vodu (hemikalija, pesticida, otpada iz farmaceutske proizvodnje i petrohemijske

industrije) može imati katastrofalan uticaj na život riba, rakova i drugih bića koja

prebivaju u potocima, rekama i jezerima. Velike količine zagađenja hemijskim toksičnim

materijama mogu uništiti čitave vodene populacije. Ispuštanja tokom više godina mogu

dovesti do kontaminiranih sedimenata koji zatim ponovo oslobađaju svoje hemikalije

tokom dužeg vremenskog perioda nakon što su prestali sa prvobitnim zagađivačkim

pražnjenjem. To je slučaj u Velikim jezerima Severne Amerike. Kontaminacija

površinskih voda obično se javlja kao rezultat diskretnih pražnjenja ili kontaminiranog

oticanja, dok podzemne vode zagađene odlaganjem tečnog i čvrstog otpada mogu

51

difuzno zagađivati u površinska vodna tijela koja se njima pune. Većina vode u svetu za

piće se apstrahuje iz podzemnih voda.

Međunarodne organizacije su posvetile dosta pžnje očuvanju voda i vodotokova.

Tako je uloga vode u održivom razvoju i očuvanje resursa bila predmet brojnih

međunarodnih konferencija u drugom delu dvadesetog veka. Konferencija o vodama

Ujedinjenih nacija održana u Mar del Plati, Argentina, 1977. godine i bila je uglavnom

vezana za vodu i održivi razvoj poljoprivrede. Na konferenciji je redložen akcioni

program za pomoć zemljama u razvoju u planiranju, razvoju i upravljanju vodnim

resursima na integrisanoj osnovi. Međunarodna konferencija o vodi i životnoj sredini

(ICWE)52, sazvana u Dablinu u januaru 1992. godine od strane Svetske meteorološke

organizacije, bila je šira po obimu. Tada je istaknut značaj integrisanog prirodnog

razvoja vodenih resursa, postavljeno je pitanje procene vodnih resursa, zaštite vodnih

resursa i proširen je koncept održivog razvoja vode, ne samo u urbanom, već i u

ruralnom okruženju. Konferencija je kulminirala u Dublinska izjavi o vodama i održivom

razvoju. ICWE je obezbedio glavni doprinos raspravi o vodnim resursima na

Konferenciji Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i razvoj (UNCED), održanoj u Rio de

Janeiru u junu 1992. godine. Sledeća međunarodna konferencija održana u Parizu u

martu 1998. godine bila je posvećena strategijama za dvadeset - prvi vek za unapređenje

slatkovodnih resursa u ruralnim i urbanim područjima, sa ciljem pružanja boljih usluga

za vodu i sanitarije, povećanja sigurnosti hrane, zaštite životne sredine i razvoja vodnih

resursa sa stanovišta ekonomskih funkcija. Različite građevinske i ne-građevinske mere

za očuvanje vodenih resursa i za osiguranje održivog razvoja, posebno one mere koje su

predložene na raznim konferencijama, su sahranjene u nastavku. Pored građevinskih

radova, ove mere čine izvorna zaštita, upravljanje vodnim resursima i djelotvoran pravni

i institucionalni okvir.

Komplementarnim merama mogu se razviti politike za zaštitu samih vodnih

resursa. Strategija obuhvata kontrolu zagađenja, upravljanje slivom i zaštitu vodotokova.

Široko je prihvaćeno, naročito u razvijenim zemljama, da se zagađenje treba sprečiti

počevši od samog izvora. To podrazumeva da bi trebalo obezbediti postrojenja za

tretiranje domaćih otpadnih voda ili industrijskih otpadnih voda pre nego što se vrate u

vodovodni sistem. Takođe se priznaje da troškove koji se plaćaju trebaju snositi ti

52 International Conference on Water and the Environment (ICWE).

52

subjekti koji stvaraju otpad i bacaju ga u reke i jezera - princip "zagađivač plaća". Teže je

kontrolisati ispuštanje otpada sa poljoprivrednog zemljišta, što može imati visok sadržaj

nitrata koji proizlaze iz upotrebe đubriva u proizvodnji žitarica. Zaštitne zone se mogu

uspostaviti kako bi se zabranila ispuštanja i aktivnosti koje mogu dovesti do

kontaminacije i zagađenja voda. Osim u području izvora i gornjeg toka, površinski vodni

resursi mogu biti zaštićeni odgovarajućim upravljanjem slivovima reka. U ovu kategoriju

spadaju širok spektar mera. Erozija zemljišta, glavni je izvor opterećenja sedimenta,

može se smanjiti terasastom poljoprivredom i pošumljavanjem, ili ograničavanjem

razvoja koji bi mogao ubrzati površinski odvod unutar sliva. Čuvanje kvaliteta

podzemnih voda je od primarne važnosti. Kada se kvalitet degradira, može biti izuzetno

teško popraviti ga. Poseban rizik je kontaminacija industrijskim hemikalijama i

povremeno radioaktivnim materijama.

Upravljanje resursima podrazumijeva racionalnu raspodelu vodnog resursa za

različite načine korištenja, podsticaje za povećanje efikasnosti korištenja vode, posebno

za navodnjavanje i bolju kontrolu vode. Sistem merenja vode i povezano punjenje vode

mogu značajno doprineti ovom cilju. Potražnja za specijalno tretiranom (prečišćenom)

vodom može biti poboljšana višim tarifama, pri čemu prihod od toga može pokriti

troškove izgradnje odvojenih, jeftinijih isporuka neprečišćene vode za druge namene.

Sve više se priznaje da se moraju obezbijediti adekvatne odredbe za održavanje otpusta

iz akumulacija kako bi se očuvale biljke i životinje, zatim močvarna područja i drugi

ekosistemi. Planirano oslobađanje veštačkih poplava, kako se to prakticira od jezera

Manantali na reci Senegalu, je praktičan način kako obnoviti prirodne uslove poplave za

ove ekosisteme, tako i da se ljudi upoznaju sa opasnostima ugrožavanja poplava.

Efikasnija upotreba resursa se često može postići konjunktivnom upotrebom površinskih

i podzemnih voda.53 Ova praksa podrazumijeva korištenje površinske vode kada je

dostupna i dopunjuje je podzemnom vodom kada je to potrebno. U periodima velikog

protoka vodonik podzemnih voda se dopunjava iz viška toka površinske vode.

Očuvanje životnih staništa je jedna od važnih komponenti ekološkog održivog

razvoja. Svaka vrsta biljaka i životinja ima svoju distribuciju ograničenu nizom

parametara okoline kao što su temperatura, nadmorska visina ili nivo padavina. Oni su

53 World Bank, World Development Indicators, World Bank, Washington, 1999. World Commission on

Dams (WCD), Dams and Development, Earthspan, London, 2000. World Water Council, Water in the 21st

Century, World Water Council, Marseilles, 1998.

53

dodatno ograničeni u njihovoj distribuciji svojim odnosom sa drugim vrstama. Ovi

odnosi mogu da se uzmu kao mnoštvo promišljanja, uključujući i odnos grabljivice i

plena, ili odnos parazit-domaćin, kada je u pitanju odnos među vrstama, ali, to se može

desiti i unutar vrsta. Stanište se može definisati kao biotički (koji se odnosi na živa bića) i

abiotički (koji se odnosi na ne-živa bića) skup uslova u kojima se nalazi određena vrsta.

Značenje staništa se pomera od prvobitne definicije okruženja koja pruža potrebe

određene vrste i prema opštim vrstama životne sredine koje ih podržavaju, na najuži

prostor u kome se neke biljke ili životinje gaje, rastu ili razmnožavaju.54 Staništa se

obično posmatraju u smislu njihovog kopnenog ili vodenog sastava, sa dodatnim

podelama koje pomažu njihovom opisu. Na primer, travnjakom se smatra zemljišno

stanište i često se daju dodatne podele u odnosu na tip zemljišta na kojem raste ili

topografiju zemlje u kojoj teži da preovlada (npr. viskoa ili niska ). Ovu 'klasifikaciju'

možemo dalje razvijati deljenjem u mikrostaništu. U travnatoj zoni, mikrostanište bi

uključivalo gole zakrpe unutar travnatog svoda ili na padinama ili na obali. Stoga

počinjemo da shvatamo da je razumevanje ekologije bilo koje vrste staništa kompleksan

proces i da čak i najmanja promena bilo koje komponente tog staništa može imati

dalekosežne posledice za sve njegove zavisne vrste.55

Svako uništavanje ili degradacija staništa ima ozbiljan uticaj na svim nivoima

biološke organizacije. "Vrste i zajednice kojima one pripadaju, prilagođene su lokalnim

uslovima životne sredine i dok god uslovi ostaju nepromenjeni, oni imaju tendenciju da

istraju na istom mestu tokom vremena".56 Poznato je da nijedan ekosistem nije statičan,

oni se stalno menjaju, mada obično veoma sporo. Ljudski nemar i neopreznost izazivaju

stalne poremećaje, koji na kraju ubrzavaju ove promjene, često u tolikoj meri da vrste, pa

čak i zajednice izumiru na lokalnom a u određenim okolnostima, na nacionalnom i

regionalnom nivou. Dakle, glavna pretnja globalnom biodiverzitetu jeste degradacija i

gubitak staništa. Glavni oblici ugrožavanja staništa su fragmentacija koja se javlja kada

se veliko prostranstvo staništa pretvara u brojne manje zakrpe koje su slične ukupnj

54 Joanna R. Treweek, Ecological Impact Assessment, Oxford: Blackwell Science, 1995. str. 291-295.

55 Peter Morris and Riki Therivel, Methods of Environmental Impact Assessment, London and New York:

UCL Press, 2000.

56 Richard Primack, Essentials of Conservation Biology, Massachusetts: Sinauer Associates, 2003. str. 24.

54

površini, odnosno "imitiraju" celinu stvarajuću integralnu samodovoljnost. Ovo rezultira

smanjenom raspoloživošću održivog staništa i povećanjem izolacije pojedinih delova

koji se nalaze u njima. Fragmentacija smanjuje ukupnu količinu staništa koja je dostupna

za vrste (što smanjuje veličinu njene populacije, ubrzavajući tako stope izumiranja vrsta i

zajednica. Iako posledice fragmentacije staništa mogu specifično dalovati na jednu vrstu,

one utiče na sve vrste, većinom na negativan način. Glavni efekti fragmentacije staništa,

naglašava Primack, mogu se razvrstati u četiri ključne komponente - smanjenje dometa,

gubitak ili smanjenje heterogenosti staništa, smanjenje pokretljivosti vrsta i "efekti ivice"

(stalno biti na granici održanja).

"Smanjenje dometa" nastaje kada su fragmenti staništa, koji ostanu nakon svog

nastanka, smanjeni da ne zadovoljavaju minimalni domet određene vrste. Ovo smanjenje

obično znači da vrsti nije ostavljeno dovoljno resursa za hranu ili raspolaganje

odgovarajućom teritorijom za odbranu ili razmnožavanje. Ovo je naročito slučaj kod

većih životinja, od kojih su mnoge imale i trebaju izuzetno veliki domet, kako bi se

zadovoljio njihov uzgoj i potrebe za hranom.

"Gubitak ili smanjenje heterogenosti staništa" znači da kad god stanište postane

fragmentirano, heterogena mešavina vegetacije, sastava i strukture supstrata se smanjuje

ili uklanja. Ova složena mešavina nije uvek odmah vidljiva - čak i na "najprostijim"

područjima koji se izgledaju često kao mozaik različitih tipova staništa i zavisnih vrsta.

To može prouzrokovati probleme u tome što mnogi predlozi za razvoj ciljaju na

"neplodno" ili "neprijateljsko" okruženje kao što su blato ili pustinje, koji su u stvari

ekološki različiti i pružaju pritisak na razvoj vrsta. Vezano za ovo smanjenje je problem

kada se stvaraju pojedinačni fragmenti nekadašnjeg rasprostranjenog staništa, često se

uklanja puno komponenata staništa koja su potrebne za završetak životnog ciklusa

biljaka i životinja. Kada je u pitanju "smanjenje pokretljivosti vrsta" ono nastaje kao

posledica prethodne dve konponente nestanka staništa i ogleda se u tome što pojedine

vrste sužavaju svoje potrebe (razvoj, razmnožavanje i kretanje) za širenjem,

prilagođavaju se novim, nedovoljnim uslovima i polako izumiru. Slično je i sa "efektom

ivice" koji se manifestuje na taj način što se sužavanjem i fragmentacijom staništa neka

vrsta stalno dovodi u situaciju da se nalaziu na kraju, na granici, na rubu ili na ivici

55

prostora koji se stalno sužava a vrsta potiskuje sa svih strana njenog fragmentiranog

staništa.57

Veliki uticaj na promenu, deformaciju pa i uništavanje staništa imaju izgradnje

vodenih (rečnih) brana, veštačkih jezera i nasipa, železničkih pruga i autoputeva. Tu

treba dodati i preusmeravanje rečnih tokova radi vađenja šljunka i peska, što ostavlja

duboke jame u koje se skuplja voda i pravi bare, zatim vađenje gline za pravljenje cigli,

crepa i pločica, takođe devastira zemljište, smanjuje staništa biljnih i životinjskih vrsta i

narušava pejzažni ambijent i ugođaj.

Otpad je jedan od velikih problema savremenog čovekovog životnog prostora,

posebno urbanog. Sve više je materijala koji se tretira kao otpad. Otpad je nešto što je

istrošeno, polomljeno, kontaminirano i bez dalje upotrebe. Trajnost robe i stvari je sve

kraća (bilo zbog kvaliteta izrade ili zbog modnog trenda), tako da je potreba za njenim

odbacivanjem sve veća, što stalno širi prostor na kome se otpad odlaže. Stvari koje je

jedna osoba smatrala otpadom mogu biti od koristi drugoj, dok se neke stvari mogu

ponovo koristiti ili reciklirati. Definicije otpada uključuju oba koncepta (ponovno

korištenje i reciklažu). Uopšteno govoreći, materijali se smatraju otpadom ako ga osoba

odlaže jer se on više ne koristi za njene podrazumevajuće potrebe.58 Neke definicije

otpada uključuju koncept lanca korisnosti kako bi se omogućila ponovna upotreba ili

recikliranje određenih materijala, kao što su staklo, metal ili papir. Postoje tri vrste

otpada: industrijski otpad iz proizvodnje, građevinski otpad na gradiloištima i izgradnji

objekata i komunalni otpad koji se gomila u domaćinstvima, poslovnim zgradama i

trgovinama. U razvijenim zemljama komunalni otpad obuhvata i do 70% ukupnog

otpada.

Dim i izduvni gasovi koji odlaze u u atmosferu (ukoliko nisu instalirani uređaji za

smanjenje emisije) predstavljaju veliki izvor zagađenja vazduha i okoline. Tečni otpad se

takođe ispušta u vodene tokove ili kanalizaciju, iako u mnogim zemljama postoje propisi

o tome šta se može ispustati u vododtokove. U organizovanim lokalnim zajednicama

čvrsti otpad se sakuplja i odlaže u rasutom stanju. Postoji snažna povezanost između

57 Opširni opisi i podaci o ovim elementima gubljenja staništa mogu se naći u: Charls W. Paton, "The

effects of edge on avian nest success: how strong is the evidence?" Conservation Biology, No. 8, 1994. str.

17–26. Henrik Andren, "Effects of habitat fragmentation on birds and mammals in landscape with

different proportions of suitable habitat", Oikos, No. 71, 1994. str.355–366.

58 Jean Bogner, Waste Management, Cambridge: Cambridge University Press,2007. str. 587-590.

56

čvrstog, tečnog i atmosferskog otpada. Na primer, spaljivanje kako bi se smanjio čvrst

otpad odložen kao deponija, proizvodi emisije ugljendioksida u atmosferu. Ove emisije

mogu imati značajne čestice i štetne komponente gasa koje preko atmosferskig padavina

ponovo dospevaju u vodu i zemljište. Otpad se može dalje kategorizirati kao nerazgradiv

(staklo, plastika), biorazgradiv i toksičan (uključujući radioaktivne). Degradirani otpad se

menja fizički, hemijski ili biološki zbog dejstva vremena, bakterija ili hemijske

interakcije sa drugim otpadom koji se odlaže na istom mestu. Otrovni otpadi su oni

otpaci koji su otrovni ili štetni za ljudska bića i ekosisteme. Bogatstvo zajednice i stepen

ruralnog ili industrijskog razvoja utiču na vrstu i količinu proizvedenog otpada. Stepen

zakonodavstva i sprovođenja koji postoji za zaštitu životne sredine snažno utiče na način

na koji se otpad tretira i odlaže.

Zagađenje vazduha je višestruka opasnost po zdravlje ljudi od lokalnog do

globalnog nivoa. Na lokalnom nivou se emitiuju štetni gasovi, dok njihovo globalno

širenje uzrokuje efekat "staklene bašte". Lokalno zagađenje vazduha je prouzrokovano

uglavnom prašinom ili dimom i gasom iz sagorevanja u grejnim telima ili automobilima

ili nekim hemijskim procesima. Štetne pojave mogu da budu vezane za događaje, ekcese,

nesreće poput dioksina ili drugih smrtonosnih gasova koji ističu iz fabrika. Efekti

zagađenja vazduha su kumulativni vremenom i složeni uz kombinaciju različitih drugih

zagađivača. Na primer, čestice čađi ili dima od sagorevanja ili prašine od erozije,

kombinuju se sa sumpor dioksidom (SO2) i pojačavaju uticaj na pluća ljudi. Spaljivanje

ugljenika i ugljovodoničnih goriva proizvodi teško uočljiva organska jedinjenja (VOCs),

neka vrsta kancerogenih kapljičnih i "teških" metala i azotnih oksida. Ugljovodonici,

neki toksični i kancerogeni elementi benzina, proizilaze iz prerade goriva i prenosa

goriva, kao i od sagorevanja naftnih derivata, svi oni zagađuju vazduh u gradovima i

oblastima pored autoputeva. Pored lokalnog, prisutnoje i regionalno i prekogranično

zagađenje vazduha koje proizlazi iz sagorevanja ili hemijskih procesa koji uključuju

kombinacije visokih temperatura kao što su vodonikovi oksidi (NOx), uglavnom NO i

N02. Ovo se dešava na niskom nivou (kod vozila), kod dimnjaka ili na visokim nivoima

kod aviona. NOx, SO2 i vodonikhlorid sve dovode do pojave poznate kao "kisela kiša"

koja napada vegetaciju i neke strukture šuma i zemljišta. Efekat depozicije "kisele kiše"

se često oseća mnogo milja udaljen od prostora gde je nastao. Zdravstveni rizici zavise

od udaljenosti i stepena rasipanja radioaktivnih i toksičnih materijala. Značajna

neizvesnost proizilazi iz poteškoća u merenju i izračunavanju stepena zračenja ili količini

57

prisustva toksične materije. Nesreća u Černobilu 1986. godine, takođe je imala posledice

u zemljama koje su udaljeni od mesta incidenta. U tom slučaju vetar je nosio

radioaktivne čestice do baltičkih zemalja i većeg dijela Zapadne Evrope što je dovelo do

zagađenja zemljišta, vazduha i vode. Posledice prirodnih vulkanskih erupcija mogu imati

slične posledice. Globalni uticaji emisija štetnih gasova podstiču uništavanje

stratosferskog ozona putem emitovanja velikih količina hlora. Proređivanje ozonskog

omotača smanjuje zaštitu od ultraljubičastog zračenja i time povećava rizik od opekotina

od sunca, kancera kože i katarakte očiju.

4.2. Ekonomija i održivi razvoj

Iako je ekološka dimenzija održivog razvoja u fokusu svih istraživanja, ipak treba

naglasiti da je ekononska dimenzija održivosti jednako važna. Zapravo, ova dva oblika i

dve dimenzije održivosti su međusobno, povezane, isprepletene i međusobno se

prožimaju (jedna drugu uslovljavaju). Kao što Roberts naglašava59 osnovni principi

održivog razvoja za svaku lokalnu i regionalnu politiku treba da streme ka integraciji

ekonomskih i ekoloških pitanja kroz tri glavne komponente: a) ekonomska komponenta

koja obuhvata potragu za novim oblicima privredne delatnosti i vrstama poslovne

organizacije koja pokazuju visok stepen razmatranja posledica njihovog poslovanja i koji

pokušavaju da minimiziraju štetne uticaje na okruzenje i socijalne odnose; b) društvena

komponenta koja podrazumeva poželjnost kretanja prema obrazcu prostorne i društvene

organizacije i koja minimizira nepotrebno ili prekomerno korišćenje resursa, maksimizira

udare na životnu sredinu i povećava životni standard i socijalnu zaštitu; c) ekološka

komponenta treba da daje prednost kombinovanju poslovnih i društvenih elemenata sa

prostornim problemima kako bi se obezbedilo ekološki odgovorno i društveno

uravnoteženo planiranje i razvoj lokalnog i regionalnog prostora i nivoa društva.

Ekonomska održivost uključuje posmatranje odnosa između ekonomskog razvoja,

infrastrukture, stanovništva, tržišta i resursa. Slično tome, transport i i sa njim povezan

razvoj infrastrukture igraju važnu ulogu u odnosima između mjesta prebivališta i

zapošljavanja, odnosno, kretanju roba kao ekonomskih aktivnosti. Inicijative za to mogu

59 Roberts, P. 'Environmental sustainability and business: recognising the problem and taking positive

action', in: Colin C. Williams and Graham Haughton (eds) Perspectives Towards Sustainable

Environmental Development, Aldershot: Avebury, 1994. pp.37-53.

58

pokušati da obezbede da lokalni transportne strategije zadovolje potrebe unutrašnjih

investitora sa minimalnim negativnim uticajem na životnu sredinu. Ovo bi moglo biti

podsticaj za lokalne nivoe organizacije društva za realizaciju dobrih usluga javnog

prevoza ili lociranje blizu železničkog ili vodnog transporta u slučajevima kada

kompanije imaju velike potrebe za prevozom tereta. Na primer, inicijativa "Biznis krug"

u Vertenu u Stokholmu dovela je do toga da lokalne kompanije utiču na vremenski

raspored javnog prevoza u toj oblasti grada, kao i mapiranje tokova saobraćaja radi bržeg

putovanja i boljeg poslovanja u toj oblasti, u cilju podsticanja zajedničkog, efikasnijeg

planiranja putovanja.60 U Trondhajmu, Norveška, opština je uvela naknadu za

automobile koji ulaze u gradski centar, sa diferenciranim putarinama po vremenu a

prihodi se koriste za ulaganja u transport. Slična šema, ali usmerena na vazdušni

saobraćaj, uvedena je u Cirihu uz doplatu za naknadu za sletanje za avione sa visokim

emisijama štetnih gasova.61

Bez obzira što multinacionalne kompanije mogu imati ključnu ulogu u nekim

lokalnim sredinama, ipak, "malo verovatno da se stvarni napredak može ostvariti bez

aktivnog učešća većine malih i srednjih preduzeća (MSP) u partnerstvu za upravljanje

životnom sredinom"62. Međutim, mnogim takvim kompanijama nedostaju resursi,

stručnost i pouzdanost potrebni za razvoj programa poboljšanja životne sredine i možda

nedostaje bilo kakav formalni proces strateškog planiranja. Cilj bi mogao biti podsticanje

"organskog rasta" lokalne ekonomije, pružanje saveta i obuka lokalnim kompanijama,

usmeravanje pomoći ka novim start-up-ovima i širenju postojećih malih preduzeća i

uključivanje principa dobre prakse i društvene odgovornosti u kriterijume za takve

programe podrške.

Razvijene su različite šeme za rješavanje brige malih i srednjih preduzeća za

okolinu. Na primjer, Interni sistem zaštite životne sredine na području Gelderlanda u

Holandiji uspostavio je formalni sistem upravljanja okolišem u malim preduzećima,

uključujući obuku za rukovodioce kompanija, vršenje procena proizvodnih procesa i

60 Hans Hoff, Understanding the Nexus. Background paper for the Bonn 2011 Conference: The water,

energy and food security nexus. Stockholm: Stockholm Environment Institute. 2011. 61 Rockstrom, J., Steffen, W., Noone, K., Persson, Å., Chapin, F. S., Lambin, E. F., Lenton, T. M., ...Foley,

J. A. "A safe operating space for humanity". Nature, No. 461. 2009. pp. 472-475.

http://dx.doi.org/10.1038/461472

62 Carls Pezzey & Toman, M. Alen, Sustainability and its economic interpretation, Washington DC:

Resources for the Future, 2005. p.141.

59

savetovanje kompanija o postupcima upravljanja životnom sredinom. U Londonskoj

opštini Sutton, projekat "Business Eco Logic" obezbedio je savetovanje o uštedama

energije, upravljanju otpadom, smanjenju korišctenja resursa i upravljanja životnom

sredinom lokalnim malim i srednjim preduzećima. U Viltshireu "Viltshire centar" za

održivi razvoj ima za cilj pružanje kurseva obrazovanja i obuke, kao i opšte savete i

informacije i demonstracije upravljanja resursima i novim ekološkim tehnologijama. Za

poslovanje, usluga Centra će obuhvatiti poslovne savete i podršku, "start up" objekat za

održive poslovne aktivnosti i energetske savete. U Bradfordu, "Bradford Citi Council"

osnovao je1994. godine Tim za podršku Bradfordu za poslovanje i životnu sredinu

(BEST) kako bi omogućio malim i srednjim preduzećima da pruže praktičnu podršku

životnoj sredini. Takođe je vodio "Bradford Forum" za poslovno okruženje, koji je

lokalnim preduzećima pružio informacije o zakonodavstvu i mogućnostima zaštite

životne sredine, podstakao akciju zaštite životne sredine i delovao kao platforma za

širenje informacija o dobroj praksi. BEST je bio odgovoran za vođenje procesa

konsultacija "Bradfordove Poslovne Lokalne Agende 21" i radio sa brojnim

organizacijama za izradu paketa za ekološku obuku za upotrebu u okviru nacionalne

mreže poslovnih veza, uključujući "Bradford Citi Challenge", RETEKS (program EU

usmeren na regeneraciju područja za proizvodnju tekstila), gradsko veće Bradford i

lokalni savet za obuku i preduzeća.63

Različite lokalne vlasti su podstakle razvoj "zelenih" poslovnih klubova ili mreža.

Na primer, "Calderdale i Kirklees Green Business Netvork" u Velikoj Britaniji imaju za

cilj podsticanje dobrog upravljanja životnom sredinom u lokalnom poslovanju i time

kroz poboljšanje konkurentnosti, efikasnosti i mogućnosti za zapošljavanje. Mreža nudi

praktičnu podršku i savete lokalnom biznisu, naročito malim i srednjim preduzećima,

vodi projekat skladištenja i kontrole otpada i šemu usklađivanja sa ambijentalnim

otpadom, kao i podsticanje razmene iskustava putem sastanaka za umrežavanje svih

lokalnih aktivnosti na programi "zelene ekonomije"64. Savet se pruža u oblastima kao što

su zagađenje, minimiziranje otpada, efikasnost energije i vode, kao i zakonodavstvo i

sistemi upravljanja. Razmena informacija i iskustva u poboljšanju performansi MSP-a i

63 Elen Daly, "Toward some operational principles of sustainable development", Ecological Economics,

No.2, 2004. pp. 1-6.

64 Isto, str. 5.

60

povezivanja na poboljšanje konkurentnosti takođe je bila predmet zajedničkog projekta

EU koji uključuje Bristol, Berlin, Kopenhagen i Beč.

Sva pitanja oko tehnoloških promena i održivosti mogu se široko podeliti na dve

glavne oblasti. Prvo, došlo je do trenda ka većoj upotrebi informacionih i

komunikacionih tehnologija koje će imati pozitivne uticaje na životnu sredinu i doprineti

održivosti. Drugo, aktivnost je bila usredsređena na promene u proizvodnoj tehnologiji,

vezano za probleme zagađenja i razvoju čistijih tehnologija koje smanjuju emisije štetnih

materija kao sastavni dio proizvodnog procesa. To je potencijal koji se nudi preko većeg

korišctenja informacionih i komunikacionih tehnologija. Rast disperzivne i

decentralizovane industrije omogućen većim korištenjem IKT, koji uključuje veću

lokalnu kontrolu nad ekonomijom, tema je često razvijena u literaturi o životnoj sredini.

U tom procesu će se u budućnosti razvijati više samostalnih lokalnih ekonomija, pri

čemu lokalna kontrola na neki način dovodi do smanjenja korištenja neobnovivih resursa

i zagađenja. Podsticanje rada na daljinu je predmet određenog broja pilot projekata u

nekim državama SAD-a, uključujući Kalifornija, Oregon i Vašington.

Održivi razvoj sa ekonomskog stanovišta podrazumeva integrativni pristup

odnaosa ekonomije i ekolikogije ili neku vrstu "ekološke ekonomije", koja počiva na tri

temeljna principa: a) ekološke usluge koje su potrebne za održavanje života moraju biti

racionalne i da čuvaju resurse, dok nivoi otpada i zagađenja moraju biti takvi da ih

ekološki kapacitet i biodiverzitet mogu asimilovati bez štete i degeneracije istih; b)

potrošnja resursa mora biti biti okviru kapaciteta proizvodnje obnovljivih izvora; c)

potrošnja neobnovljivih resursa treba da bude uravnotežena sa ulaganjem u te

neobnovljive resurse.65 Ovaj pristup pretpostavlja da su određene vrste i količine

prirodnog kapitala od suštinskog značaja ne samo za ekonomski rast već i za održavanje

ekonomskih aktivnosti. Stoga, kapital koji je stvoren čovekovim radom nije dovoljan da

zameni prirodni kapital kako bi održao ljudske aktivnosti. Ovaj koncept su Peci i Toman

65 Herman E. Daly, "Toward some operational principles of sustainable development", Ecological

Economics, 1990. No. 2, 1-6. http://dx.doi.org/10.1016/0921-8009(90)90010-R

61

onačili kao "snažna održivost"66, što znači da prirodni i stvoreni kapital trebaju biti u

ravnoteži kako bi se stvorile pretpostavke za održivi ekonomski razvoj.

Jedan od pokazatelja održivosti u okviru ove konceptualne teme je "ekološki

otisak" (ekološki pečat). "Ekološki otisak" meri biološki kapacitet ili područje zemljišta

koje ekosistem zahteva za proizvodnju resursa koje ljudi konzumiraju i apsorbira otpad

koji ljudi stvaraju.67 "Ekološki otisak" je indikator stepena do kojeg se ove pomenute

aktivnosti protežu korišćenjem obnovljivih izvora. Upotreba ne-energetskih bioloških

kapaciteta može se meriti isključivanjem "otisaka" neophodnih za apsorbovanje ugljen-

dioksida koji se emituje tokom proizvodnje i korišćenja energije.

Prema stavovima neoklasične ekonomije zamena prirodnih resursa veštačkim

(čovekovim) kapitalom ublažila bi negativne ekonomske posledice vezane za fizičku

oskudicu resursa. Kada postoji tržište, povećana cena bi ukazala na povećanje nedostatka

resursa, dajući podsticaj razvoju supstitucija. Dok god čovekov kapital dovede do

zamene sadašnjeg resursa i postoji puno opcija za zamjenu, ograničenja rasta bi se

izbjegla. Smanjenje povrata ulaganja smanjuje akumulaciju kapitala zajedno sa

smanjenjem raspoloživih inputa resursa. Tehnološke promene mogle bi povećati

produktivnost kapitala i resursa, koji održavaju rast, nadoknađujući sve manji povrat.

Zbog toga zamenljivost resursa i tehnološke inovacije određuju fizičku granicu

ekonomskih aktivnosti koje zahtevaju neobnovljive resurse kao inpute. Indikator

održivosti neobnovljivih izvora, u okviru ovog tržišnog pristupa, je trošak izvlačenja

primarnih energetskih resursa. Fizičko iscrpljivanje neobnovivih resursa se ne bi

dogodilo, jer društvo kao celina pokušava da izbegne trošenje, jer iscrpljivanje zaliha

resursa onemogućuje proizvodnju, a samim tim i potrošnju.68 Neoklasična ekonomija

predviđa da će društvo smanjiti sadašnje ubrzano trošenje resursa i, za uzvrat, malo

sačuvati (štedeti) resurse za buduću potrošnju (posebno novih generacija) kada se oni

približi potpunomm iscrpljenju. Dakle, supstitucija neobnovivih resursa jeste ključna

66 John Pezzey & Michael Toman, "Sustainability and its economic interpretation", In R.D. Simpson,

M.A. Toman, & R.U. Ayres (Eds.). Scarcity and Growth Revisited: Natural Resources and the

Environment in the New Millennium , Washington DC: Resources for the Future 2005. (pp. 121-141).

67 Mathis Wackernagel & William Rees, "Our Ecological Footprint: Reducing Human Impact on the

Earth." Gabriola Island, BC, Canada: New Society Publishers. 1998.

68 Sjam Smulders, Endogenous technological change, natural resources, and growth, Washington DC:

Resources for the Future, 2005.

62

poruka i praksa "ekološke ekonomije" koja treba da dominira ekonomskom dimenzijom

održivog razvoja u XX veku.

Svakako da među osnovne ljudske potrebe spada pristup hrani, vodi i energiji.

Održivost zaliha hrane i vode čini deo materijalne cirkulacije u kome je značajno i

korištenja energije. Proizvodnja hrane i vode, transport i upravljanje otpadom zahtevaju

korištenje energije a proizvodnja energije zahteva korištenje vode, što stvara određeni

cirkulacionu zavisnost i izazov za održivost.

Fizički indikatori koji prate gore navedene principe uključuju: (a) stepen

zavisnosti od prirodnih sastojaka ugljovodonika za grejanje (uključujući gorivo za

pokretnu snagu), transport i proizvodnju električne energije; (b) količinu prirodnih

sastojaka ugljovodonika u odnosu na prirodnu energiju; (c) biokapacitet korišćenja ne-

energetskog ekološkog otiska. Sve ovo ukazuje na to da energija utiče na proizvodnju

hrane, te da možemo konstatovati da energija spada među osnovne ljudske potrebe.

Ekonomski indikatori za merenje stanja tranzicije uključuju troškove vađenja prirodnog

ugljovodonika u odnosu na oskudicu prirodne energije. Cene hrane i vode mogu

signalizirati neki deo stanja (ne) održivosti tokova obnovivih materija. Međutim, ovo je

upitno jer usluge ekosistema koje su potrebne da bi se održala proizvodnja hrane i

stabilna cirkulacija vode u sistemu Zemlje ne bi se tačno odražale uz visoku tržišnu cenu.

Iako su ovi fizički i ekonomski pokazatelji korisni za praćenje ukupnog pravca

održivosti, prirodne i društvene nauke ne mogu pružiti tačne prognoze za budućnost, već

mogu samo da obezbede evidenciju o praćenju ili najbolju procenu prošlih i sadašnjih

situacija sa stanjem resursa i ekonomske održivosti. Neophodno je razlikovati ono što se

dogodilo u prošlosti od buduće neizvesnosti kako bi se to uzelo u obzir kao praktičan

vodič za aktivnosti u izgradnji moguće tranzicije neke sredine ili društva u dobru

održivost.

Operativni principi održivosti i relevantni indikatori održivosti svakako je i

znanje proizvedeno od strane pojedinaca i / ili grupa, koje se potencijalno deliti i koriste

u društvu, od globalnih do lokalnih razmjera. Da bi se procenio društveni proces

proizvodnje i korišćenja znanja u tranziciji ka novoj civilizacijskoj stepenici, neophodno

je ispitati razloge zbog kojih se neke vrste principa i indikatora široko proizvode, dele ili

koriste, dok su druge zapostavljene. Fizički indikatori predloženi od "ekološke

ekonomije" ponekad se suočavaju sa poteškoćama u generisanju i objektivnom

sakupljanju podataka, mada se neki načini, poput "ekološkog otiska", široko koriste. Ove

63

praktične poteškoće takođe bi ometale upotrebu nekih pokazatelja koji su odgovarajući

za merenje tranzicije održivosti.

4.3. Demografski i socijalni aspekt održivog razvoja

Za razmatranje održivog razvoja jedan od najznačajnijih delova i pitanja jeste

populacion dimenzija, odnosno broj stanovnika od lokalnog do globalnog nivoa.

Demografi i naučnici drugih nauka kažu da je XX vek bio vek naglog porasta

stanovništva, da se desila "demografska eksplozija" jer se svetsko stanovništvo

povećalo sa 1,6 milijardi stanovnika početkom XX veka, na 6,1 milijardi početkom XXI

veka. Tokom poslednje dve decenije XX veka broj stanovnika u svetu povećao se za oko

dve milijarde ljudi. Nijedan drugi period u ljudskoj istoriji nije imao takav porast broja

stanovnika. Demografske prognoze kažu da će i u prve dve decenije XXI veka povećanje

broja stanovnika biti za oko dve milijarde. Veličina populacije će se najverovatnije

povećati za još dve milijarde i oko 2040. godine dostići broj od devet milijardi

stanovnika. Međutim, u drugoj polovini XXI veka, svet će, verovatno, doživeti mnogo

blaži rast stanovništva i eventualno čak označiti početak pada u odnosu na prethodni

period. Oko 2100. godine, skoro dvovekovna ekspanzija svetske populacija će se završiti.

Prognoze kažu da će kraj XXI veka označiti kraj velikog porasta svetskog stanovništva i

postati stoljeće starenja stanovništva.69 Dakle, nalazimo se na raskrsnici dva različita

demografska puta, sa jedne strane su zemlje koje i dalje doživljavaju visoke stope rasta

stanovništva a sa druge strane su zemlje koje se već suočavaju sa brzim starenjem

stanovništva.

Brzi rast stanovništva u XX veku, a naročito ubrzanje stope rasta nakon Drugog

svetskog rata, doveo je do upotrebe pojma "eksplozija stanovništva" i sa njim povezanih

pitanja, problema i strahova od gladi, socijalno-ekonomskog kolapsa i ekoloških

katastrofa. U skorije vreme primećeno je značajno starenje populacije, posebno u

razvijenim zemljama, što je dovelo do pojave straha da će planovi javnih penzija

propasti i da su te zemlje najviše pogođene (uglavnom u Zapadnoj Evropi,

Skandinavskim zemljama i Japanu) demografskom tranziciom što bi moglo označiti

ulazak u eru ekonomske, društvene, političke i kulturne stagnacije.

69 Paul Ehrlich & Anne Ehrlich, The Population Explosion. New York, NY, USA: Simon

and Schuster, 1990.

64

Stanovništvo, a posebno srodna pitanja promene porodičnih oblika, abortusa, i

migracije su teme na kojima mnogi ljudi (naučnici, političari, planeri i obični posmatrači)

imaju svoje poglede. To može biti zato što, za razliku od mnogih drugih predmeta naučne

analize, ove teme se direktno dotiču života skoro svih građana. Svako ima porodicu,

veliki broj ljudi ima ili razmišlja da ima decu. Slično tome, većina ljudi je uključena u

tržište rada i lično se brine za sigurnost njihovih penzija. Očigledno, pitanja o

promenama u veličini i strukturi naše vrste, našoj naciji ili našoj etničkoj grupi interesuju

nas na prilično egzistencijalan način. Čak i mnogi ljudi koji se ne pridržavaju kolektivnih

ciljeva i koji su zainteresovani samo za moguće implikacije trendova stanovništva na

sopstvenu dobrobit, veruju da su barem na srednji i dugi rok trendovi stanovništva važni,

bilo u smislu porasta broja stanovnika ili starenja stanovništva. Jasno je da danas stojimo

na raskrsnici dva demografska režima: dalji porast stanovništva u velikom broju

(nerazvijenih) zemalja i značajno starenje stanovništva u najrazvijenijim zemljama.

Prognoze o zaustavljanju naglog rasta svetskog stanovništva počivaju na

podacima da se godišnja stopa rasta smanjila sa 2,1% u 1970. na 1,25 u 2010. godini, kao

i da je stopa fertiliteta opala sa 4,46% u 1975. na 2,57% u 2010. godini. Demografi

smatraju da će se do krraja treće decenije XXI veka smanjiti na nivo proste reprodukcije

od oko 2.1 dete po ženi. Jermenija, Bahami, Barbados, Kostarika, Kuba, Kazahstan,

Mauricijus, Sejšeli, Šri Lanka, Tajland, Trinadad i Tobago, Tunis i Ukrajina su među

znatno većom grupom zemalja u razvoju koje sada imaju stopu plodnosti (fertilitet)

ispod granice proste reprodukcije. Zapravo, plodnost u zemljama koje zajedno čine 45

procenata ukupne svetske populacije je već ispod nivoa proste reprodukcije (2 dece po

ženi). Nažalost, u nekim delovima sveta, uglavnom u Africi, povećanju smrtnosti

doprinele su pandemije zbog sindroma stečene imunitetske deficijencije (AIDS), što će

uticati na niži budući rast stanovništva.70

Demografska razlika između mladih i još uvijek rastućih populacija,

sa jedne strane, i brzog starenja i čak smanjenja populacije, s druge strane, znači da

živimo u naizgled paradoksalnoj situaciji, koja naizgled deluje zbunjujuće, jer ne znamo

da li bi trebao biti niži ili veći procenat plodnosti. Takvi naizgled kontradiktorni događaji

i problemi ne mogu biti adekvatno objašnjeni jednim ili drugim postojećim

70 Population Reference Bureau. 2003. World PopulationData Sheet of the Population Reference Bureau:

Demographic Data and Estimates for Countries and Regions of the World. Washington, DC, USA:

Population Reference Bureau.2003.

65

konvencionalnim analitičkim okvirima koji se koriste za proučavanje populacije. Ono što

je potrebno je nova, šira, multidimenzionalna paradigma populacije koju je Kirk nazvao

"bilansom stanovništva".71 Za razliku od starijih koncepata kao što je "stabilizacija

stanovništva" koji se usko fokusiraju na veličinu populacije, populaciona ravnoteža

istovremeno uzima u obzir veličinu populacije, starosnu strukturu i obrazovnu

kompoziciju stanovništva.

Kao pokazatelj socijalnog stanja i socijalne održivosti društva koristi se, gotovo

isključivo, pojam i šema bruto domaci proizvod (BDP) po glavi stanovnika. Međutim, to

je nedovoljan pokazatelj za sveobuhvatnu meru kvaliteta života i razvoja, jer to ne

uspeva obuhvatiti potpunu raspodelu prihoda i bogatstva, niti pokazuje druge važne

nematerijalne aspekte blagostanja, kao što su obrazovanje i zdravlje. Zbog ovih

nedostataka BDP-a po stanovniku, kao jedinog indikatora socijalne održivosti, UNDP je

ponudio sveobuhvatniji alternativu uvođenjem HDI formule (koji se koristi od 1990.

godine). Ovaj indeks kombinuje indikatore očekivanog trajanja života, obrazovnog

uspeha i prihoda u jednoj celini na skali između 0 i 1. HDI (Indeks humanog razvoja),

koji služi važnoj svrsi u pružanju veće pažnje društvenim aspektima razvoja, ali takođe

ima i neke uočljive nedostatke72. Najproblematičniji aspekt HDI-a je da je to a visoko

apstraktni indeks koji nema analogiju u stvarnom životu. Delimično iz tog razloga, BDP

per capita ostaje i dalje veoma popularan jer to nekako ukazuje na prosek iznosa koji

ljudi dobijaju kao platu, iako je izveden vrlo različito.

Kao indikator socijalnog razvoja i kvaliteta života upotrebljava se LLE (Literate

Life Expectancy-Očekivano trajanje života i pismenost) kombinuje dve glavne

dimenzije: životni vek i njegovo osnaživanje kroz pismenost. Ovaj indikator se može

tumačiti kao prosečan broj godina muškaraca i/ili žena koji dožive u državi sa određenim

stepenom pismenosti. Indikator uključuje stopu mortaliteta, specifičnosti starosne dobi,

stepen pismenosti, i određeni životni stil.73 Dakle, indikator LLE razvrstava stanovništvo

prema starosti, statusu pismenosti i nivou smrtnosti. Od 1995. godine LLE indikator je

primenjen na mnoge postavke kao deskriptivni indikator, u rasponu od komparativne

71 Dudley Kirk, Demographic transition theory, Population Studies No. 50, 1996.:361–387.

72 Clark Kelley, "The human development index: Handle with care.” Population and

Development Review No. 17, 1991. pp.315–324. 73 Wolfgang Lutz, Literate life expectancy, POPNET, NO. 26, pp.1–5. 1994/95, Laxenburg, Austria:

International Institute for Applied Systems Analysis.

66

analize meksičkih provincija pa do poređenja glavnih svjetskih regiona. Za sada,

međutim, LLE se izračunava za 13 svetskih regiona.

Prednosti LLE indikatora u poređenju sa drugim pokazateljima društvenog

razvoja јe u tome što ima jasno tumačenje u pogledu individualnog životnog ciklusa.

LLE može biti direktno protumačen kao prosečan broj godina života ljudi sa nivoom

prosečne pismenosti (sposobno je čitati i pisati). To nije apstraktni indeks na relativnoj

skali, nego se izražava u smislu pojedinačnih godina života, što ukazuje na stvarna

iskustva (kao što BDP po glavi stanovnika ukazuje na visinu novca). Za razliku od GDP-

a po glavi stanovnika, LLE se može lako meriti za muškarce i žene posebno, što ga čini

veoma prikladnim za rodno specifične analize. Može, takođe, da meri druge podgrupe

stanovništva, bilo da se radi o gradskim ili ruralnim područjima ili pokrajinama. Ova

sposobnost da opiše diferencijacije unutar zemlje je još jedna velika prednost nad HDI,

što zavisi od nacionalnog izračunavanja.

HDI može da stoji samostalno u svojoj apsolutnoj vrednosti i ne zahteva više ili

manje proizvoljne pretpostavke gornje granice koja se menja tokom vremena (kako to

HDI radi). Ovo je važno, pošto omogućava upoređivanje tokom dužih vremenskih

perioda koje uključuju periode velikih strukturnih promena. Konkretno, nema gornje

granice za očekivani životni vek koja se mora pretpostaviti. U industrijalizovanim

zemljama postoji sve veća zabrinutost određenih delova stanovništva i socijalnih politika

zbog dužeg života starijih ljudi, koji te povećane godine, produženu starost, provode u

invaliditetu. Analogno konceptu životnog veka bez invaliditeta, funkcionalni poremećaji

u veoma starim godinama mogu se odražavati negativno na korištenje pismenosti u

sasvim starim godinama. U ovom slučaju LLE je još relevantniji za merenje ove pojave.

Zapravo, postavlja se pitanje da li starija osoba i dalje može čitati i pisati, što može biti

još korisniji indikator invalidnosti u smislu individualnog osnaživanja i mentalnog

kvaliteta života. Ovo daje još jednu prednost LLE nad drugim najčešće korišćenim

indikatorima. Moglo bi biti korisno uporedo uzimati ova dva vrlo različita tipa indikatora

(LLE i GDP), jer se jedan zasniva na individualnim karakteristikama konkretnih ljudi a

drugi na apstraktnom ekonomskom računovodstvu.

Koliko je neki indikator korisan zavisi ne samo od njegovih osobina (kao što je

opisano gore), već i od toga da li stvarno meri ono što želimo da izmerimo. Mora se

naglasiti da je svaki pojedinačni numerički indikator pomalo redukcionistički i donosi

manje informacija od skupa različitih indikatora. Međutim, moramo koristiti veći broj

67

indikatora jer postoji mogućnost izbora indikatora i primene onih koji su korisniji za datu

svrhu od drugih.

LLE (životni vek i pismenost) kao zbirni indikator društvenog razvoja zasniva se na dva

osnovna načela, seta indikatora: starosno specifične stope smrtnosti i specifične starosne dobi

pismenosti. Postoje ubedljivi argumenti za uzimanje individualnih verovatnoća doživljenja

duboke starosti i osnaživanje kvaliteta život kroz dodatno obrazovanje kao dva od najvažnijih i

najmanje nesigurna aspekta ljudskog kvaliteta života. Lično preživljavanje do starosti i opstanak

u neposrednoj porodici i među bliskim prijateljima su neke od najopštijih ljudskih aspiracija na

koje se može računati, koje se mogu zamisliti. Individualni život i njegov smisao je neophodan

preduslov za uživanje u bilo kom kvalitetu života. U ekonomskom smislu, povećanje očekivanog

trajanja života dovodi se u vezu nivoom investicija, proizvodnje i potrošnje na lokalnom ili

nacionalnom nivou, dok LLE dodaje dužinu života i pismenost koja može osnažiti život u

starosti. Tu vidimo da je kombinacija indikatora važna za merenje socijalnog aspekta održivosti.

Međutim, ne samo da povećanje životnog veka olakšava razvoj, već njegov nivo

takođe odražava društveni napredak i kvalitet života na sveobuhvatan način na

društvenom nivou. Očekivani životni vek povezan je sa većinom stvari koje smatramo

važnim elementima kvaliteta života (dobra dijeta, efikasna zdravstvena zaštita, dobro

stanovanje, savremena tehnologija, dobro socijalno osiguranje i ekonomska

infrastruktura, sigurni uslovi rada, kvalitetno obrazovanje, intelektualna stimulacija itd.) i

stvari koje želimo da izbegnemo (oružani sukob, neuhranjenost, siromaštvo, opasan rad,

stres, depresija itd.). Može se čak i otići toliko daleko da kažemo da sreća ima tendenciju

da smanji mortalitet odraslih, dok nesreća povećava rizik smrtnosti. Mnoge

psihosomatske studije ukazuju da strategije povećanja kvaliteta života treba usmeriti u

tom pravcu. S obzirom na sve probleme koji su uključeni u direktno merenje zdravlja (da

ne govorimo o sreći), dugovečnost je i dalje veoma korisno sredstvo za merenje zdravlja

a možda i indikativno za sveobuhvatno blagostanje. Na društvenom nivou stanje zdravlja

(fizičkog i psihičkog) jasno odražava socijalnu, ekonomsku, ekološku i psihološku krizu.

Ovde ćemo pomenuti još jedan faktor koji je važan za praćenje socijalne

održivosti i društvenog razvoja a to je pojam društvene integracije koji se razume kao

postupak ili strategija uključivanja svih društvenih slojeva u razvoj i napredak društva.

Međutim, neki istraživači smatraju da je to neopravdano nametanje uniformnosti ili

spoljnih ideala i vrednosti i nepoštovanje sociokulturnih razlika među ljudima. Mi ćemo

ovde socijalnu integraciju shvatiti kao proces koji se bavi društvenim razlikama i

isključivanjem ljudi, pripadnika neke socijalne grupe, kojima se uskraćuje jednak pristup

68

resursima, uslugama, koristima i pravima koje uživaju drugi u društvu. Takve usluge,

benefiti i prava obuhvataju pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, rad i zaposlenju,

učešće u ekonomskom, društvenom, političkom i građanskom životu, te snažne društvene

veze sa porodicom, lokalnom zajednicom i dobrovoljnim udruženjima.

Ovo posebno dolazi do izražaja u današnjem procesu globalizacije ili globalne

integracije koja se ubrzano kreće. Međutim, sve zemlje i ljudi ne učestvuju ravnomerno i

ravnopravno i nemaju koristi od procesa globalizacije i širenja mogućnosti u globalnoj

ekonomiji, globalnoj tehnologiji, globalnim kulturnim tokovima i globalnom upravljanju.

Prema nedavnoj studiji Svjetske banke iz 2002. godine, oko 2 milijarde ljudi (mnogi od

njih iz Azije i Afrike) trenutno su isključeni iz mogućnosti da uživaju prednosti koje

donosi globalizacija74. Ali socijalna isključenost nije samo nusproizvod globalizacije već

je prisutna kao karakteristika svih društava kada različita pravila i politika (formalna i

neformalna) stvaraju određena ograničenja jednih i favorizovanje drugih (pojedinaca,

grupa i zajednica) u pristupu resursima društva, kao i "posebnom" pravu na robu, usluge i

aktivnosti. Određenim grupama ljudi se uskraćuju mogućnosti koje su otvorene za druge,

iz razloga starosti, pola, načina života, teritorijalnog i klasnog porekla, verovanja,

fizičkih karakteristika i zdravlja.

Nasuprot socijalne isključenosti postoji socijalna integracija kao sigurniji

postupak izgradnje socijalne održivosti. Ovde ćemo kratko razmatriti trendove koji

definišu socijalnu integraciju u ESCAP regionu (Jugo istočno azijski i pacifički region).

U njemu se ističu hitni socijalni problemi koji utiču na socijalnu stabilnost i socijalnu

inkluziju (uključenost). Razmatra se potencijal programa i politika osmišljenih da

unaprede jednakost mogućnosti, socijalnu integraciju i učešće, kroz socijalnu

mobilizaciju. Takođe, ispituje se mogućnost izgradnje efikasnih struktura za pružanje

socijalnih usluga kako bi se zadovoljile potrebe ugroženih pojedionaca i grupa. Tu treba

pomenuti i ulogu izgradnje nacionalnih kapaciteta i investicija u društvenom kapitalu,

afirmativne mere delovanja i dodele resursa, mobiliziranjem učešća civilnog društva i

privatnog sektora.

74 World Bank, Globalization, Growth and Poverty: Building an Inclusive World Economy, A World Bank

Policy Research Report , Washington: World Bank and Oxford University Press, 2002.

69

Poznato je da različiti društveni procesi, institucije i mehanizmi isključuju ljude

da u potpunosti učestvuju u ekonomskom, društvenom, kulturnom i političkom životu.

Ovo se odnosi na proces društvene isključenosti. U ovom kontekstu, socijalna integracija

se odnosi na politike dizajnirane da bolje uključe ili integrišu one koji su isključeni iz

razvojnih procesa i mogućnosti. Ugrožene grupe su deo postojećih društvenih mreža,

uključujući porodice, domaćinstva, klanove, susedstva, zajednice, škole i radne jedinice i

za njih su potrebni određeni obrasci integracije u globalnom ili lokalnom ekonomskom i

društvenom okruženju. Promovisanje socijalne integracije usvojeno je kao jedan od tri

osnovna cilja Kopenhagenske deklaracije usvojene na Svetskom samitu za društveni

razvoj (druga dva su smanjenje siromaštva i stvaranje uslova za povećano zaposlenje).

Ova obaveza glasi: "Mi se obavezujemo na promociju socijalne integracije podsticanjem

društava koja su stabilna, sigurna i pravedna i zasnovana su na promovisanju i zaštiti svih

ljudskih prava, kao i na nediskriminaciji, toleranciji, poštovanju raznolikosti, jednakih

mogućnosti, solidarnosti, sigurnosti i učešća svih ljudi, uključujući ugrožene grupe i

pojedince".75

U kontekstu Pomenutog "Socijalnog samita", istaknuto je da su socijalna kohezija

i solidarnost osnovni uslovi razvoja i društvenog napretka. Stoga se moraju uložiti napori

da se razviju i ojačaju institucije i mehanizmi koji podstiču društvenu integraciju. Dobro

obrazovan, zdrav, pristojan, socijalno zaštićen građanin doprinosi društvenoj koheziji

zemlje i daje dinamiku svim aspektima života i kulture. Promovišući inkluziju i

smanjenje isključenosti i udaljavanja od glavnih društvenih resursa, socijalni razvoj jača

demokratske institucije i procese, čini socijalne i ekonomske odnose harmončnijim i

pruža čvrstu osnovu za postizanje dugoročnog razvoja i prosperiteta. U okviru

"Socijalnog samita", članovi i pridruženi članovi ESCAP-a takođe su se obavezali da

promovišu "socijalnu integraciju" kao jednu od tri osnovne teme usvojene Deklaracijom

iz Manile i obrazložene Agendom u kojoj je precizirana akcija za socijalni razvoj regiona

ESCAP za 1998. godinu. Ta regionalna agenda bila je konsensualan sporazum o

prioritetima u oblasti socijalnog razvoja i načinu njihovog ostvarenja. Ona se odnosi na

75 United Nations, Documents of the Social Summit +5, twenty-fourth special session of the United

Nations General Assembly, Geneva, 26 June-1 July 2000.

70

socijalnu integraciju kija će omogućiti svim društvenim grupama da žive zajedno u

ekonomskoj i socijalnoj harmoniji76.

ESCAP je sprovela periodične preglede napretka učinjenih u regionalnoj

implementaciji globalnih i regionalnih sporazuma o socijalnom razvoju. U pregledu

1999. godine primećeno je da su mnoge vlade uspostavile međuministarske

koordinacijske komisije za izradu i sprovođenje koordinisanih strateških nacionalnih

planova i aktivnosti u cilju postizanja boljeg socijalnog razvoja, shodno zaključcima i

ciljevima "Socijalnog samita". Vlade su takođe prijavile poboljšanja u stambenom

sektoru, obrazovanju, zapošljavanju i smanjenju siromaštva u prethodnim decenijama, to

je bio, u velikoj meri, rezultat impresivnih stopa ekonomskog rasta zabilježenih u nekim

zemljama u regionu. Međutim, u kasnijem pregledu ESCAP-a sprovedenom u decembru

2001. godine, mnoge vlade su primetile da nekoliko ciljeva regionalnog socijalnog

razvoja za 2000. i ranije nisu ispunjene. Ovo uključuje ciljeve ostvarenje principa

obrazovanja za sve, zdravlje za sve i stanovanje za sve, stvaranja bezbrižnog okruženja

za sve i formulisanja ukupnog političkog okvira za osnovnu socijalnu zaštitu.

Primećeno je da mnogi aspekti globalizacije koji se odnose na povećano kretanje

ljudi unutar i preko nacionalnih granica, povećane mogućnosti za zapošljavanje i brzo

širenje informacione tehnologije pružile su više mogućnosti ljudima da poboljšaju svoj

život i kvalitet života. Ova poboljšanja su pomogla u suzbijanju postojećih dispariteta i

podsticanju napretka u socijalnoj integraciji. Ipak, iskustva u ovom regionu ukazuju da

mnogi od onih grupa koje su tradicionalno predmet nekih mera za socijalnu integraciju, a

to su siromašne žene, mladi, starije osobe, osobe s invaliditetom, etničke manjine i

starosedelačko stanovništvo, često ne mogu da iskoriste nove mogućnosti koje nudi

ekonomski i tehnološki razvoj zbog postojećih barijera koje su inherentne tradicionalnim

socio-kulturnim normama i praksama ili drugim razvojnim ograničenjima. Regionalni

pregledi takođe su prepoznali da ograničenja za napredak u ispunjavanju ciljeva

socijalnog razvoja uključuju: (a) nedostatak koherentnosti u planiranju i sprovođenju

politike, (b) lošu koordinaciju, decentralizaciju ciljeva, (c) ciljevi socijalnog razvoja nisu

bili pravilno distribuirani (d) nije obezbeđen adekvatan nivo resursa iz budžeta za

76 ESCAP, Implementation of the Agenda for Action on Social Development in the ESCAP Region

(ST/ESCAP/1895), 1998.

71

ispunjavanje potreba socijalnog razvoja i socijalne zaštite, (e) nedostatak konzistentnosti

među državnim jedinicama u raspodeli i korišćenju resursa za osiguranje pružanja

osnovnih usluga i ciljanih prioriteta usmjerenih na smanjenje siromaštva, socijalnu

integraciju i promociju zapošljavanja i (f) nedostatak učešća privatnog sektora,

nevladinih organizacija i drugih organizacija civilnog društva kao partnera u razvoju77.

Postoji još jedan pokazatelj socijalne isključenosti i socijalnih teškoća koje donosi

globalizacija a to je povećan stepen migracija, bilo unutar zemalja ili u inostranstvo.

Tokom proteklih nekoliko decenija ovaj fenomen postao je važan element kod milionima

ljudi u njihovoj ličnoj strategiji preživljavanja. Prema procenama Ujedinjenih nacija za

period 1995-2000, u regionu ESCAP-a u celini, emigracija je smanjila porast populacije

za oko 2 posto. Ovo je samo jedan indikatora stope migracija u pojedinim zemljama.

Gledajući neke pojedinačne zemlje, Australija ima neto dobit od 80.000 stanovnika

godišnje, dok su zemlje poput Bangladeša, Indije i Pakistana doživjele emigracijioni

gubitak stanovništva za više od 100.000 ljudi godišnje. Slično tome, stope emigracije su

značajne u Kini, Indoneziji i na Filipinima78. Prethodnih nekoliko decenija, većina

radnika migranata iz regiona u zemlje Zapadne Azije potekli su iz Indije, Indonezije,

Pakistana, Filipina, Republike Koreje i Tajlanda. Od osamdesetih godina,

novoindustrijalizovane ekonomije Istočne i jugoistočne Azije (Tajvan, Hog Hong,

Singapur pa i Japan) počele su da privlače migrantske radnike iz manje prosperitetnih

zemalja u regionu.79

77 ESCAP, Economic and Social Survey of Asia and the Pacific 2001 (United Nations publication, Sales

No. E.01.II.F.18), 2001.

78 UNCTAD, World Investment Directory 2000, vol. VII, Asia and the Pacific (United Nations

Publication, Sales No. E.00.II.D.11), 2000.

79 Seetharam, K.S., Bhakta Gubhaju and Jerrold W. Huguet, "Demographic dynamics in the ESCAP

region: implications for sustainable development and poverty", Asia-Pacific Population Journal, vol. 16,

No. 1, 2001.pp. 45–66.

72

4.4. Politička održivost

Analiza političke održivosti podrazumeva tri nivoa: politička stabilnost neke

države (slobodni izbori, politički pluralizam, nezavisno sudstvo i demokratiju); politika

kao organizacija društva (podela na administrativne jedinice, centralizacija, odnos

lokalnih, regionalnih i državnih nivoa) i politika kao briga i strategija razvoja pojedinih

oblasti (ekonomska politika, socijalna politika, obrazovna politika i ekološka politika).

Ako sva tri pomenuta nivoa političke održivosti ne funkcionišu dobro, onda je teško

održati ukupnu održivost nekog društva. Politička održivost je jednako važna, isto kao i

ekonomska, socijalna i ekološka održivost. Mi ćemo se u ovom delu rada više baviti

trećim nivoom političke održivosti, odnosno brigom i strategijom političkih subjekata za

održivi razvoj društva, navodeći pojedine primere u svetu.

Potreba za bilo kakvim ekonomskim razvojem u siromašnijim zemljama čini

problematičnim žrtvovanje ekonomskog rasta i povećanog učešća na globalnom tržištu,

zbog zaštite životne sredine. Na primer, svakako je teško i na neki način iracionalno, da

se brine o nivoima ugljen-dioksida u atmosferi, dok deca gladuju i smrtnost odojčadi se

povećava. U međuvremenu, bogatiji i moćniji akteri nisu spremni da se odreknu

prednosti u konkurentnoj globalnoj ekonomiji. S obzirom na to, sile globalizacije

podstiču ekonomski razvoj, ali istovremeno izazivajući gubljenje suvereniteta velikog

broja malih i siromašnijih država. Iako bogatstvo izazvano globalizacijom može

poboljšati sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe, izazovi koje

globalizacija predstavlja za državni suverenitet mogu smanjiti kapacitete vlada za jačanje

institucija sposobnih za zaštitu životne sredine, smanjiti resurse, ekonomske i socijalne

perspektive za buduće generacije. Kapacitet lokalnih, državnih i međunarodnih institucija

da koriste regulatorne i tržišne mehanizme za zaštitu životne sredine uz promovisanje

ekonomskog razvoja mogu odrediti buduću sudbinu čovečnstva. Po prvi put u istoriji,

ljudi mogu promeniti klimu i biološki sastav planete. Da bi preživeli naše konkurentske

impulse, moramo izgraditi institucije koje imaju kapacitet i predviđanje da izbjegnu

opasnosti i zamke tamne strane globalizacije80.

80 Gore, Albert, “Global Environment: A National Security Issue.” In: Ruth DeFries and Thomas Malone

(eds.), Global Change and Our Common Future, pp. 177–86. Washington, DC: National Academy Press,

1989.

73

Kapitalizam se širi svetom i uspostavlja novi svetski poredak koji forsira

slobodno tržište, pa se postavlja pitanje šta vlade mogu učiniti kako bi zaštitile svoje

građane od degradacije životne sredine vezane za industrijski ekonomski rast, neometan

promet, razvoj i druge aspekte globalizacije? Potrebno je ukazati na nekoliko

kontradikcija koje izaziva globalizacija a koje predstavljaju polazne tačke za razmatranje

političke održivosti društva. Iako globalizacija funkcioniše u "svim domenima ljudskih

aktivnosti"81, potrebno je fokusirati se posebno na njene ekonomske i političke

komponente, sa akcentom na širenje slobodnih tržišta kao pokretačke sile globalizacije.

Globalizacija odražava tekuću "lokalnu-globalnu dijalektiku" ili napetost između

integrativnih i dezintegrativnih sila. Globalizacija urušava državni suverenitet i

povećava nivo međunarodne međuzavisnosti država.

Globalizacija je prisutna u svim domenima ljudskih aktivnosti, od kulturnog i

socijalnog do ekonomskog i političkog. U političkoj sferi globalizirajuća dinamika se

zasniva na svakom događaju koji olakšava širenje autoriteta, politika i interesa izvan

postojećih socijalno izgrađenih i teritorijalno omeđenih granica. Ekonomska

globalizacija obuhvata širenje proizvodnje, trgovine i investicija izvan njihovih

prethodnih lokalnih domašaja i granica, dok u društvenoj i kulturnoj sferi globalizacija

deluje kako bi proširila ideje, norme i prakse izvan okruženja u kojima su oni nastali.82

Globalizacija je ekonomski podstaknuta širenjem slobodnog tržišta, njene integrativne i

dezintegrativne sile politički predstavljaju izazov suverenitetu većine država (kao što i

povećavaju njihovu međuzavisnost) a kulturno i socijalno uključuju širenje zapadnih

normi širom svijeta. Takođe, globalizaciju možemo posmatrati i kao dva suprotna

procesa: prvo, veliki i snažan proces ekonomske i tehnološke intagracije svih zemalja

sveta kroz otvoreno tržište i drugo, male pokrete i tendencije da se očuvaju lokalne

specifičnosti (etničke, verske, kulturne, geografske) iz kojih se ponekada javljaju i

separatizmi, manjih ili većih razmera, jer globalizacija preti da se pretvori u "trijumf

nezaustavljivog globalnog kapitala nad lokalnom autonomijom i identitetom".83 Iako su

81 James N. Rosenau, “The Complexities and Contradictions of Globalization.” Current History No. 96,

1997. pp. 360–365, 82 Isto, pp. 362.

83 Taylor Michael and Sergio Conti. Interdependent and Uneven Development: Global-Local Perspectives.

Brookfield: Ashgate, 1997. p. 3.

74

sve tri komponente globalizacije (ekonomska, kulturna i politička) značajne za održivost

nekog društva, naša analiza se ovde fokusira na političku održivost.

U razmatranju globalizacije mora se poći od stava da ona istovremeno podstiče i

ohrabruje ali, istovremeno i otežava održivi razvoj. Zbog te kontradiktorne situacije,

lokalne, državne i međunarodne institucije treba da budu sve više uključene u postupak

zaštite životne sredine. Održivi razvoj je, u najkracem i uopšteno, pristup razvoju koji

teži da poboljša sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe,

istovremeno čuvajuci resurse i ostavljajuci mogucnost da i buduce generacije zadovolje

njihove potrebe. U ekonomskom smislu, globalizacija podstiče i otežava održivi razvoj.

Širenje slobodnih tržišta podstiče ekonomski rast i razvoj, povećava bogatstvo i stoga

poboljšava sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe. Jasno je da se

može tvrditi da u kratkom roku globalizacija podstiče održivi razvoj. Međutim,

neuređena tržišta često ne uspevaju sa uvođenjem amortizacije i kompenzacije socijalnih

troškova koja pogađaju standard građana, što dovodi do negativnih eksternalija ili

zagađenja životne stedine. Na primjer, bez posebnih propisa ili tržišne kontrole

nelojalnih aktivnosti, kompanija će nastojati da proizvodi svoju robu što jeftinije kako bi

maksimizirala profit. Pri tome, ako zakonski propisi ne zahtevaju ili se ne primenjuju,

fabrika će svoj otpad pustiti u obližnju reku ili štetne gasove i isparenja poslati u

atmosferu, radnicima će sniziti plate i nadnice, znajući da za to neće plactiti nikakvu cenu

„čiste i zdrave proizvodnje“. Ukratko, naša hipotetička kompanija i njena fabrika

prebacuju teret negativnih i neželjenih efekata (izbegavanje troškova) na građane i

okruženje u obliku zagađenja. Na taj način će se umanjiti sposobnosti budućih generacija

da zadovolje svoje potrebe. Postavlja se pitanje zašto to rade lokalne i državne vlasti,

zašto dopuštaju kompanijama da ugrožavaju održivi razvoj? Odgovor se krije u

nastojanju vlasti da povećaju zaposlenost, da privuku investitore, da se uključe u svetsko

tržište, pa čak i na uštrb štete po socijalnu i ekološku sredinu.

Zagađene reke, jezera, morsko priobalje i vazduh su primeri negativnih,

neželjenih efekata koji se proizvode jer se pojedinci nadmeću za profit u slobodnoj

tržišnoj ekonomiji. U političkoj sferi, većina literature ukazuje na to da globalizacija

izaziva osipanje i koroziju državnog suvereniteta, čime se smanjuju kapaciteti državnih

75

institucija da ispravljaju neuspehe na svjetskom tržištu. To ne znači da je ideja države

zaštitnice već propala za većinu država u svetu, te da tako oslabljena država ima

poteškoća u podsticanju institucija na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou da

primenjuju efikasne regulatorne i tržišne mehanizame koji bi njihovu sredinu činili

održivom. Očigledno, kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu, izgledi za

postizanje održivog razvoja malih država i lokalnih sredina su donekle ugroženi.

Međutim, rešenje se čini mogućim ako bi se izgradile i ojačale političke institucije

sposobne da eliminišu propuste na tržištu i negativne eksternalije povezane sa

globalizacijom, a istovremeno podstiču ekonomski razvoj na svom prostoru. Ostaje

pitanje kako to ostvariti. Da li je zaista potrebno podići ove institucije na svim nivoima

vlasti, ili bi bilo dovoljno da se oslonimo na jedan nivo, kao što je lokalni?

4.5. Tehnološka održivost

Početak XXI veka je obeležen velikim usponom nauke i tehnologije, zbog toga je

u svakoj raspravi o održivom razvoju neophodno uključiti tehnološki aspekt. Zapravo,

teza se može postaviti i na sledeći način: savremeni naučni i tehnološki razvoj direktno

utiče na uslove i parametre održivog razvoja grupa, zajednica i društva. Svakodnevni

razvoj u oblastima komunikacija i informacionih tehnologija utiče, tako reći,

revolucionarno na sve ostale aspekte čovekovog života. Informacije i znanje se šire

velikom brzinom, zahvataju sve prostore u svetu i postaju sve pristupačniji građanima.

Ovakav tehnološki i naučni napredak, značajno će pomoći budućim donosiocima odluka

(menadžerima i predstavnicima lokalne politike) jer će im biti stalno na raspolaganju

novi alati za kreaciju, inicijativu, preduzetničke poduhvate i razvoj. U oblastima kao što

su poljoprivreda, zdravstvo, obrazovanje, ljudski resursi i upravljanje životnom

sredinom, te transport i razvoj poslovanja, doći će do revolucionarnih promena u pogledu

kvaliteta i brzine obavljanja poslova. "Komunikacione i informacione tehnologije imaju

ogroman potencijal, posebno za zemlje u razvoju, kao i za unapređenje održivog

razvoja"84.

84 Kofi Annan, Secretary General of the United Nations, "Secretary General Stresses International

Community's Objective of Harnessing Informatics Revolution for Benefit of Mankind" in: United Nations

76

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Annan je prethodno citiranim stavom

naglasio i nagovestio ogroman potencijal informacionih i komunikacionih tehnologija

(IKT) za održivi razvoj nerazvijenih zemalja, već na prvom sastanku Radne grupe UN za

informatiku. Deceniju posle tog sastanka ovde možemo postaviti neka važna pitanja: da

li se taj potencijal danas ostvaruje? Da li su ove prednosti ravnomerno raspoređene ili su

sve neujednačenije? Da li difuzija i primjena ovih tehnologija otklanja ili donosi sve više

rizika za zemlje u razvoju? Da li zainteresovane strane u zemljama u razvoju (politički,

ekonomski i socijalni subjekti) preduzimaju odgovarajuće mere kako bi smanjile rizike

socijalne i ekonomske isključenosti koje bi mogle biti povezane sa ovim revolucionarnim

razvojem tehnologija? Čini nam se da su ova pitanja ključna za razumevanje socijalnog i

ekonomskog utjecaja novih tehnologija na održivi razvoj, svugde u svetu a posebno u

nerazvijenim i zemljama i razvoju.

Da bi se mogla stalno postavljati ova i slična pitanja i tragati za njihovim

odgovorima, potrebno je da se vlade i politike nerazvijenih i zemalja u razvoju usmere na

poboljšanje infrastrukture i obezbeđivanje neophodnih usluga kao što su putevi, struja,

komunikacije, telefon, zdrava pitka voda, obrazovanje, dobra preduzetnička i poslovna

klima.

Komisija UN za nauku, tehnologiju i razvoj u traganju za sličnim odgovorima

koje smo mi prethodno postavili, odlučila je da formira radnu grupu koja bi procenila

ulogu naučnih i tehnoloških inovacija i podstakla da se zemlje u razvoju duboko

angažuju u izgradnji inovativnog "društava znanja". Ova radna grupa za informatiku i

razvoj UN, poznata po skraćenici UNCSTD, osnovana je 1995. godine. U to vrijeme

UNCSTD je primetio da: "iako je tehnološka revolucija u informacionim tehnologijama i

telekomunikacijama izazvala veliki interes među političarima, poslovnom sektoru,

medijima i akademskom svetu u industrijalizovanim zemljama, malo se zna o

preprekama u pristupu informacijskoj tehnologiji i širenju i korišćenju informacionih

tehnologija u zemljama u razvoju, posebno onim sa ekonomijama koje imaju nizak

godišnji rast i mali GDP".85

Commission on Science and Technology for Development 'Inter-Agency Project on Universal Access to

Basic Communication and Information Services', 3rd Session, Geneva, 12 May, E/CN.16/1997/ p.3.

85 UNCSTD (United Nations Commission on Science and Technology for Development) "'Information

Technologies for Development: An Issues Note'", prepared by UNCTAD Secretariat, 2nd Session, Geneva,

15 May, E/CN.16/1995/9,16 March. p. 9.

77

Da bi se razvilo bolje razumijevanje socijalnih i ekonomskih uticaja informaciono

komunikacionih tehnologija (IKT) na sve sektore privrede, kao i na društveni, kulturni i

politički život građana zemalja u razvoju, Radna grupa je koristila znanja i poglede

mnogih iskusnih i stručnih ljudi. UNCTAD je u jesen 1995. završila posebnu seriju

Izveštaja o proceni napretka tehnološkog procesa označenog kao "Informacione

tehnologije za razvoj". Urednici su naglasili da socijalne i ekonomske karakteristike koje

proizilaze iz transformacija povezani sa IKT bi trebalo da imaju više koristi za sve ljude

a ne samo za privilegovane. Postoji saglasnost da će tranzicija u XXI. vek biti svedok

kvantnog skokova u razvoju i eksploataciji informacionih tehnologija, sa odgovarajućim

posledicama za društvenu i ekonomsku organizaciju, životnu sredinu, kulturu i razvoj

globalne informacione infrastrukture. Ključna pitanja koja se tiču donosilaca političkih

odluka u međunarodnim organizacijama su stepen do kojeg je ova velika transformacija

imala koristi za sve aspekate društva, kao i načinima i sredstvima postizanja, izgradnje i

širenja istinske globalne informacione infrastrukture i mreže.86

Kada je Radna grupa započela svoju procenu, intenzivirana je debata o

potencijalima nauke i tehnologije, a posebno informacionih tehnologija, kako bi se

transformisao život (na bolje) svih građana svijeta. Konstatovano je da postoje pozitivni

uticaji u industrijalizovanim zemljama a da i određeni sektori mnogih zemalja u razvoju

ostvaruju korist od napretka nove tehnologije. Radna grupa je razmotrila šezdesetak

članaka pozvanih eksperata, koji su analizirali različite aspeke implikacija informaciono

komunikacionih tehnologija za razvoj društva. Njegovi članovi i konsultanti istraživali su

ogromnu literaturu na terenu, razgovarali su sa mnogim stručnjacima i učestvovali u

debatama u svojim matičnim zemljama i u inostranstvu. Našli su značajne dokaze da

nove IKT transformišu neke sektore u nekim zemaljama u razvoju. Određene kompanije

znatno su poboljšale svoju konkurentnost koristeći IKT, a neke zemlje u razvoju

povećavaju svoje izvozne snage u IT sektoru. Neke vlade u zemljama u razvoju

efikasnije pružaju usluge svojim građanima korištenjem novih tehnologija.

Radna grupa je takođe pronašla dokaze da pozitivni uticaj ovih tehnologija na

ekonomije i društva u razvoju nije toliko dubok ili prodoran, jer se rasprava o

86 UNCSTD (United Nations Commission on Science and Technology for Development) "'Implementation

of and Progress Made on Decisions Taken at the Second Session of the Commission, Including Follow-up

Work on Technology for Basic Needs, Gender and Sustainable Development, and Coalition of Resources'",

Note by the UNCTAD secretariat, Item 4, UNCSTD 3rd Session, E/CN.16/1997/8, 12 May.

78

prednostima globalnog informacionog društva u tim zemljama nekada čini kao sama

sebi svrha. Postoji mnogo ljudi, posebno u najmanje razvijenim zemljama, čiji su životi

jedva dodirnuti blagodetima koje pruža nova tehnologija, dok na drugoj strani, ima i

drugih čiji su životi negativno pogođeni njihovim isključivanjem iz globalnog

informacionog društva ili socijalnim ili ekonomskim dislokacijama koje su posledica

uticaja ovih tehnologija. Problem nije samo što postoji zaostajanje u difuziji ovih

tehnologija ili u pristupu novim tehnologijama i uslugama, već i u posledicama njihovog

korištenja ili nekorištenja. Jasno je da postoje problemi u nastojagu da se osiguravanju

putevi i načini izgradnje sposobnosti za kreativno korištenje ovih tehnologija za

izgadnju novih mera državne politike i strategije. To nagoveštava i Radna grupa

UNCSTD-a kroz svoja dva glavna zaključka: a) iako su troškovi korištenja IKT za

izgradnju nacionalnih informacionih infrastruktura koji mogu doprinijeti inovativnom

"društvu znanja" visoki, koristi mogu biti mnogo veće; b) zemlje u razvoju su na veoma

različitim polaznim pozicijama ostvarenja zadatka izgradnje inovativnog i

prepoznatljivog "društava znanja" i korišćenja svojih nacionalnih informacionih

infrastruktura radi podrške njegovim razvojnim ciljevima.

Diskurs o "društvu znanja" naglašava potrebu iskorištavanja informaciono

komunikacionih tehnologija za razvoj i jačanje siromašnih, te za izgradnju naučnih i

tehničkih kapaciteta koji će biti u skladu sa razvojnim ciljevima društva, odnosno države.

Nove tehnologije mogu se implementirati u cilju podrške demokratskom odlučivanju,

efikasnijem upravljanju i doživotnom učenju. Prednosti IKT su blisko povezane sa

uspostavljanjem ravnopravnih politika i regulatornih okvira koji će omogućiti da

razumevanje, razmjena i izgradnja partnerstva postanu centralne komponente nacionalnih

IKT strategija za održivi lokalni, regionalni i nacionalni razvoj.

Svetska banka tvrdi da je "znanje za razvoj" ključno za buduće izglede zemalja u

razvoju i da će kapaciteti ovih zemalja za rastuće globalno "elektronsko znanje" biti sve

važniji. Izveštaj UNCSTD-a ilustruje zašto to predstavlja veliki izazov za mnoge zemlje

u razvoju. Tamo se naglašava da prekomponovanjem lokalnih i eksternih znanja postoje

sve veće mogućnosti da zemlje u razvoju, uključujući i najmanje razvijene zemlje, imaju

79

sve više koristi od IKT-a.87 Ovde možemo izvesti jednu hipotezu koja ukazuje na to da je

društvo znanja primer, pokazatelj, orjentir ili paradigma održivog društva u XXI veku.

Vrednost informacija i akumuliranog znanja kod zemljama u razvoju je važan

aspekt budućeg potencijala za privredni rast. Samo mali broj zemalja u razvoju uspio je

smanjiti razvojni zaostatak korišćenjem proizvodnje na bazi većee primene informaciono

komunikacionih tehnologija. "Ove tehnologije ne nude magični napitak od koga se može

očekivati da osigura lek za bolesne, da spreči degradaciju životne sredine ili da stvori

poslove".88 Međutim, ako se ove tehnologije mogu kombinovati sa domaćim i eksternim

ljudskim resursima, one mogu biti instrumenti u postizanju velikih promena u

organizaciji industrijske delatnosti i ponašanju svakodnevnog života u zemljama u

razvoju. Ako su promene u skladu sa razvojnim ciljevima, zemlje mogu dobiti prednosti

od IKT i izbeći rizik od tehnološkog i ekonomskog isključivanja i marginalizacije.

Međutim, to zahteva nacionalne (i/ili regionalne) IKT strategije koje nadograđuju snagu

svake zemlje. Mapiranje i merenje ekonomskog i socijalnog uticaja IKT-a, kao i snage i

slabosti tehnoloških i društvenih sposobnosti u zemljama u razvoju, postaće važan alat za

generisanje informacija potrebnih za odluke lokalnih i nacionalnih politika zemalja,

posebno onih u razvoju.

Možemo zaključiti da informaciono komunikacione tehnologije (IKT) mogu dati

veliki doprinos održivom razvoju, ali da će ovu mogućnost pratiti i veliki rizici. Na

primer, najmanje razvijene zemlje suočavaju se sa ogromnim rizikom od isključenja iz

procesa razvoja i koristi od IKT jer često nemaju ekonomske i društvene sposobnosti

potrebne da iskoriste inovacije u IKT-u. Zemlje u razvoju će morati da pronađu načine za

kombinovanje svojih postojećih društvenih i tehnoloških sposobnosti da bi imali više

koristi od potencijalnih prednosti IKT-a. Ove tehnologije omogućavaju inovacije putem

metoda koje se koriste za sticanje i generisanje znanja koje je relevantno za rešavanje

specifičnih održivo razvojnih problema društva.

Iz UNCTAD-ovih izveštaja se može izvesti pet glavnih zaključaka o potencijalnoj

ulozi IKT-a u zemljama u razvoju: a) IKT mogu biti važni alati za razvoj, ali njihova

efikasna upotreba zahteva ulaganje u kombinaciju tehnoloških i društvenih sposobnosti;

87 UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development), "'Review of the Activities of the

United Nations System in the Area of Information Technology and Development'", paper prepared for the

United Nations Commission on Science and Technology for Development, Geneva, January, 1997. 88 John Servaes, "'Cultural Identity and Modes of Communication", in: Anderson, Jonnas. (ed.)

Communication Yearbook. Volume 12, Newbury Park: Sage, 2008. p. 383.

80

b) iako domaća proizvodnja može doprineti razvojnim ciljevima, većina zemalja će

dobiti veće efekte od investicija koje koriste ove tehnologije; c) sposobnosti za

mobilizaciju ovih investicija i njihovu efikasnu upotrebu razlikuju se među zemljama u

razvoju; d) idealno bi bilo kada bi se ove investicije u IKT i ukupne društvene

sposobnosti preduzimale istovremeno, ali ako se ne mogu preduzeti na ovaj način,

ulaganje u društvene sposobnosti treba da dobije prioritet; i e) potrebna su nova

partnerstva ili koalicije različitih subjekata za rješavanje investicija i društvenih problema

u nerazvijenim zemljama.89 Dakle, Ujedinjene nacije u svojim izveštajima stalno

preporučuju zemljama u razvoju da što češće uspostavljaju nacionalne ili regionalne

strategije za razvoj informaciono komunikacionih tehnologija, jer su svesne da je to

najvžni resurs za izgradnju održivog društva u XXI veku.

Kada govorimo o tehnološkom aspektu održivog razvoja nije dovoljno požnju

posvetiti samo informaciono komunikacionim tehnologijama (IKT), iako su one danas

primarne, već je neophodno navesti i druge tehnologije i njihov uticaj na održivi razvoj.

Prethodno smo pomenuli da tehnološki razvoj ima dva lica: donosi prednosti ljudskim

nastojanjima da stvore održivo društvo, ali, lošom upotrebom i slabim upravljanjem

tehnologijom i tehnološkim razvojem mogu naneti značajne štete ljudskoj zajednici. To

se najbolje može videti na primeru biotehnologije.Tokom protekle dve decenije, razvoj

biotehnologije, posebno one vezane za proizvodnju hrane, razvio se tako da je sada

zaokupio pažnju donosilaca odluka i kreatora politike na lokalnom, nacionalnom,

regionalnom i globalnom nivou. Ove tehnologije imaju važne implikacije na zdravlje

ljudi i životnu sredinu, ekonomski rast i konkurentnost, a naročito u kontekstu manje

razvijenih zemalja, kao što je smanjenje gladi i siromaštva, kao čnjenice koja je kamen

spoticanja za sve koncepte i strategije održivog razvoja u tim zemljama. Pošto su ove

tehnologije relativno nove i dalje je prisutan visok nivo naučne neizvjesnosti o njihovoj

široj upotrebi. Treba napomenuti da su već prisutni slučajevi štetnog delovanja genetski

modifikovanih biljaka potrebnih za ljudsku ishranu. Sve to ostavlja prostor za različite

političke, ekonomske i socijalne manipulacije u savremenim uslovima.

Ovde treba pomenuti i hemijsku tehnologiju koja je sve prisutnija danas u širokoj

upotrebi od poljoprivrede, proizvodnje hranje, gajenja biljaka i životinja, pa preko

89 Robin Mansell and Roger Silverstone (eds), Communication by Design: The Politics of Information and

Communication Technologies, Oxford: Oxford University Press, 1998.

81

farmaceutske industrije, prečišćavanja voda u bazenima i akumilacijama, do njene

upotrebe u zdravstvene, kozmetičke i estetske svrhe. Sve više je naučnih istraživanja koja

koja ukazuju na skoro podjednaku korist i štetu od tolike upotrebe hemijskih preparata i

sredstava u svakodnevnom životu, o čemu je bilo više reči u prethodnom delu rada.

5. Menadžment održivog razvoja

Upravljanje održivim razvojem i resursima društva, podrazumeva složenu

interakciju prirodnih, tehnoloških, socioloških, antropoloških, ekonomskih i političkih

faktora. Sve to na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Postoje dva stava o

upravljanju održivim razvojem. Radikalniji stav govori da mora doći do fundamentalne

promene kriterijuma razvoja, tako da nije potrebno, direktno ili indirektno, izvlačiti samo

što veću materijalnu korist od prirode kako bi se ostvario napredak a po cenu ugrošavanja

prirode. Ovakav stav zasnovan je na pretpostavci da svaki razvoj na kraju mora dovesti

do povezanosti ljudi sa njihovim ekosistemom, što bi dovelo do duhovnog poboljšanja i

novog ili obnovljenog osećaja odgovornosti ljudi u odnosu na Zemlju. Umereno gledište

kaže da je razvoj u postojećem smislu moguć pod uslovom dd čovek stalno vrši proveru

štete nanete životnoj sredini, tako da izvori koji su bili osnova modernog razvoja ne bi

bili tako uništeni. Ovo je dovelo do međunarodnih poziva i deklaracija da razvoj društva

u budućnosti mora biti održiv.

Zaštita životne sredine je početak svake rasprave o održivom razvoju i ugrađena

je u sve strategije održivog razvoja. Ponekad se slaže na ovoj poziciji; jer iako je deo

rešenja, pragovima kompromisa je teško ustanoviti i svakako nisu univerzalno

dogovoreni. Upravljanje životnom sredinom je neophodno za nastavak zadatka

pronalaženja i primene smernica za obrasce korištenja resursa koji prate razvoj. Važno je

istaći da je upravljanje životnom sredinom potrebno dovesti u vezu sa upravljanjem

ljudima i njihovim potencijalno štetnim aktivnostima koje se odvijaju svakodnevno u

odnosu na vodu, zemljište i vazduh. To uključuje niz formalno institucionalizovanih, kao

i neformalnih, aktivnosti. Kako se može ostvariti cilj održivog razvoja ostaje veliko

pitanje i izazov. To jasno podrazumeva upravljanje ljudskim ponašanjem, ali je to veoma

složen posao. To bi trebalo da obuhvati traganje za naučnim dokazima o šteti koju

priroda trpi zbog ljudskih aktivnosti, kao i potragu za kriterijumima za određivanje

82

odgovarajućih akcija i mehanizma za postizanje odgovornog ponašanja ljudi u

budućnosti.

Priroda se pretvara u resurs kada joj je pripisana vrednost za ljudsku upotrebu ili

korist. Stoga, resurs je inherentno antropogen i u većoj ili manjoj meri predstavlja

prirodu koju ljudi koriste. Pored toga, vrednost stvara potrebu da je čovek poseduje.

Vrednost resursa određuje troškove sticanja prava pristupa ili vlasništva nad njima. Na

taj način priroda se pretvara u resurs.90 Resursi su u vlasništvu u smislu posedovanja

koje je zaštićeno zakonom, iako u nekim delovima sveta postoje regulatorni okviri koji

ograničavaju aktivnosti u skladu sa politikama korištenja zemljišta i sve više sa

politikama zaštite životne sredine. Stoga, upravljanje ljudskim ponašanjem postaje

neophodno u pogledu prava vlasništva i upotrebe tog vlasništva. Istorija je pokazala da

ne postoji univerzalno dogovoren ili prihvaćeno pravedan odnos ljudi prema životnoj

sredini. Naprotiv, ovi odnosi obično bivaju motivisani sebičnošću. Oni postaju merilo

moći i koriste se za poboljšanje bogatstva i mogućnosti moćnih ljudi da upravljaju

prirodnim, socijalnim, ekonomskim i političkim resursima društva. Tamo gde nema

jasnog razgraničenja vlasništva, kao što je slučaj sa podzemnom vodom i vazduhom,

rezultat će biti u stilu poznate izreke o "tragediji zajednice": svako želi pravo korištenja,

ali niko ne prihvata nikakve odgovornosti za čuvanje kvaliteta resursa za buduće

generacije.

Iako je u većini društava postalo široko prihvaćeno gledište da je očuvanje

životne sredine važno, koncept se ne slaže s sporazumom u smislu značenja, motiva i

prirode konačnog dobra kao cilja. Postoje bar dva moguća značenja koja stoje iza stava o

očuvanju životne sredine kao osnove ekološke etike: a) etika korišćenja životne sredine,

kao tehnocentrički pristup životnoj sredini (razvoj tehnologije bez ograničenja i

posledica) i b) etika okoline kao ekocentrični pristup (ekologija je vaznija od tehnološkog

razvoja i ekonomskog napretka). Zapadna "menadžerska etika" zasnovana je na prvom

značenju, u kojem su principi koji proveravaju delovanje i ponašanje ljudi bazirani na

tržišnoj vrednosti i zakonskom vlasništvu. Oni daju smernice o tome šta je ispravno. Iz

takve perspektive, okruženjem se upravlja pomoću svake tehnologije koja može biti

90 Nicholas Low and Brendan Gleeson, Justice, Society and Nature: An Exploration of Political Ecology,

London: . Routledge, 1998. str. 19-21.

83

dostupna i koja donosi profit. Tržišna vrednost obezbeđuje proveru prekomerne

eksploatacije, jer je očigledno da će prekomerna upotreba resursa s vremenom ugroziti

ovu vrednost. Ovo je osnovni princip održivog razvoja. Ekocentrični pristup okolini

podržava ideju o unutrašnjoj vrednosti, zasnovanoj na inherentnoj vrednosti prirode i

svim njegovim elementima. Postoji etika koja se bavi ljudskim odnosima sa prirodom

koja se zasniva na principima prioritetnih ljudskih prava, ali i etika koja se bavi prirodom

i time su ljudski odnosi sa prirodom ograničeni prioritetom prirode. Još uvek ne postoji

univerzalna etika vezana za odnose ljudi sa životinjama, a kamoli zemljištem, stenama,

tlom, mineralima, biljkama, vodom i vazduhom. Odnos sa prirodom, kada se ona smatra

"prirodnim resursom" i dalje je u velikoj meri prioritetno ekonomski, koji uključuje

privilegije, ponekad ograničenja, ali ne i obaveze. Sveobuhvatna "prirodna etika", poput

zemljišne etike, "menja Homo sapiens od osvajača zemlje-zajednice ili životne sredine

do običnog člana i građanina".91 Lokalna zajednica mora biti uključena u postizanje ove

nove uloge, ali prvo, zajednica mora biti identifikovana i shvaćena tako da njena uloga

može biti operacionalizovana. Ovaj proces ne zahteva samo novu etiku već i nove oblike

upravljanja koji se odnose na upravljanje prirodom kao resursom. Pitanja upravljanja

resursima, dakle, nisu samo ili čak pre svega, pitanja procedura organizacije i

upravljanja, koliko su to pitanja etike i upravljanja.

Uzimajući u obzir temeljne etičke i političke osnove upravljanja resursima koji

proizilaze iz prirode, izazov leži u razvoju mehanizama za kontrolu i sprečavanje daljih

čovekovih negativnih uticaja. Dok se nastavlja rasprava o tome ko treba da ima pravo da

odredi način upotrebe resursa, naučnici imaju obavezu da istražuju i objasne uticaj ljudi

na procese i transformacije pristupa koji uključuju korištenje resursa. Ali, takođe je

potrebno je da se ima rezerva prema rizicima koje može izazvati nauka kada se koristi za

merenje uticaja, procenu trenutnih posledica i predviđanje budućih rizika ljudskih akcija.

Potrebno je napomenuti da se promene u prirodi javljaju i bez intervencije

ljudskih snaga. Međutim, ove promene su značajno povećane kroz ljudski uticaj. Što se

tiče neposrednog uticaja ljudi, možemo reći da neke vrste uticaja su očigledne u kratkom

roku, dok drugi uticaji ljudi postaju očigledni mnogo kasnije. Neki uticaji imaju samo

lokalni značaj, dok drugi ima globalne posledice. Postoji složen lanac akcija i interakcija

koji imaju direktne i indirektne efekte na ekosisteme, koji uzrokuju iscrpljivanje, 91 Aldo Leopold, A Sand County Almanac, Oxford University Press, 1968. p. 204.

84

kontaminaciju ili poremećaje u životnoj sredini. Pošto su ovi efekti potencijalno

negativni (kratkoročni ili dugoročno), izuzetno je važno da ljudsko ponašanje i uticaj

unutar ekosistema treba pažljivo pratiti i njime upravljati. Posledice uticaja koje treba

izbjeći su one koje se odnose na smanjenje ili iscrpljivanje kako neživih tako i živih

(biotičkih) elemenata prirode. Postoje mogućnosti da se neki od ovih resursa (poput

vazduha i vode) mogu očistiti i u tom smislu obnoviti ili se oni mogu kontinuirano

koristiti bez promene njihovog sastava, pošto se moć od kretanja vetra ili vode koristi bez

promene. Ostali resursi, poput rezervi minerala, koji su jednom izvučeni i transformisani,

nikada se ne mogu vratiti u prethodno stanje. Tako se nafta koja se jednom koristi za

gorivo nikada više ne može koristiti za gorivo, dok talasi ili vetar na bilo kom mestu

mogu nastaviti da pružaju snagu da pogone turbine na neodređeno vreme. Drugi

problemi u korišćenju ili eksploataciji resursa potiču od zagađenja izazvanog stvaranjem

otpada. Zemljište, vazduh i voda namerno se koriste ili nehotično postaju skladišta

otpada nastalih nizom ljudskih aktivnosti i ekstrakcijom resursa. Neki otpadi se

razgradjuju u tlu ili vodi sa značajnim implikacijama na njihov kvalitet. U vazduhu

čestice otpada su raspršene i kasnije se mogu naseliti na drugim mestima, čime se stvara

dodatni negativan uticaj na prirodu. Još jedan problem leži u stvaranju otpada koji nije

razgradiv a posebno onaj koji je toksičan i opasan za ekosisteme i ljude.

Obim i priroda efekata ljudske aktivnosti na životnu sredinu određuje se

kombinacijom faktora. Glavni među njima su veličina i karakteristike ljudske populacije

koja koristi određeni aspekt ili područje prirode kao resurs, karakteristike ekonomije,

vrstu tehnologije koja se koristi za eksploataciju ili na drugi način iskorištavanje prirode i

forme i efikasnost sistema upravljanja, uključujući institucionalni okvir i druga sredstva

regulacije. Ljudi, kao i svi elementi ekosistema, zahtevaju prostor ili teritoriju, hranu,

svetlost, vazduh i vodu. Oni, kao i svi elementi, su u stalnoj konkurenciji. Što je

intenzivnija ili neuređenija konkurencija među ljudima intenzivnija je borba za pristup i

kontrolu prirodnih resursa. Ako bi ovo rezultiralo razgradnjom simbiozne prirodnih

odnosa unutar ekosistema ili situacijom u kojoj je nosivost kapaciteta ekosistema

prekoračena u smislu njegovih hemijskih, bioloških ili fizičkih granica, onda će uticaj

imati neto negativni efekat . Stoga, veličina i prostorna raspodela populacije i vrste

sistema ljudske upotrebe u odnosu na prirodu su osnovna pitanja o oblicima i obimu

uticaja. Životnu sredinu čine ljudi i ljudsko ponašanje svih vrsta. Glavni cilj upravljanja

zaštitom životnom sredinom, stoga, mora biti kreiranje i održavanje situacije u kojoj

85

ljudi postaju što kompatibilni sa svojim okruženjem. Ono što je moguće zavisi od

raspoloženja ljudi, zajedno sa regulatornim i upravljačkim mehanizmima koji su

uspostavljeni da bi se održala ili poboljšala situacija. Kritični faktor su ljudi. Ljudi su

različito koncentrisani i raspoređeni u populacije različite veličine i sastava. Sastav se

ovde odnosi na demografske karakteristike, kao i na ekonomsku aktivnost i nivu

sofisticiranost upotrebe tehnološke sredstava.Ljudi su glavni korisnici resursa, ali broj

ljudi ne određuju obim i vrstu korišćenja resursa. Uticaj zavisi od njihovih zahtjeva za

određenim resursima, koliko i kako se izvlače ili na drugi način koriste. Vrste korištenih

tehnologija, navike i očekivanja društava, kultura i stanje privrede manifestuju se u

širokom spektru proizvodnih i potrošačkih aktivnosti. Ovo uključuje upotrebu vozila,

broj i vrstu industrijskih kapaciteta, kao i veličinu aerodroma, borbu za prostor, visoke

korisnike energije i generatore otpada. Zbog toga je kvalitet života i korišcenja resursa, a

ne broj ljudi, najvažnij uticaju populacije na životnu sredinu.

Urbanizacija koja dovodi do sve većeg nivoa gustine naseljenosti i korištenja

resursa također čini razliku. Najveći deo ovih urbanih populacija nalazi se u glavnim

gradovima - od kojih su oni najveći na obalama reka, jezera i mora. Obalne lokacije

ogromne većine Afričkih i Arapskih zemalja imaju implikacije na upravljanje

primorskom zonom, što predstavlja veliki deo nacionalne teritorije u slučaju malih

zemalja. Raspodela otpada na moru pokazuje rezultat aktivnosti na globalnom nivou.

Recimo, pomorski saobraćaj na Karibima značajno je porastao tokom devedesetih

godina. Brodovi, koji uglavnom čine kontejnerska plovila, ostala teretna plovila i brodovi

za krstarenje, potiču iz zemalja širom sveta i odlažu otpad iz brodski soba, teretnih

skladišta, kuhinje i stambenih jedinica na priobalje ovih zemalja.92 Ostale posledice

aktivnosti na globalnom nivou odnose se na indirektne efekte emisija gasa u atmosferu i

na rastuće temperature koje dovode do tanjenja ledenih kora na Artiku. Zbog toga

povećanje nivoa mora u odnosu na obalu, preti da ugrozi postojanje nekih pacifičkih i

indijskih ostrva kao što su Maldivi. Obalske zone karipskih teritorija mogli bi slično biti

ugrožene u budućnosti. Ako se nivo mora poveća, populacija mnogih obalskih naselja u

Karibima bi bila u opasnosti, kao i turizam i urbana infrastruktura.

92 Thomas-Hope, Emanuel, The Environmental Dilemma in Caribbean Context. The Annual Grace,

Kennedy Foundation Lecture. Institute of Jamaica Publications, Kingston, Jamaica. 1996.

86

Svka upotreba resursa utiče na prirodu ali je pitanje da li je trošakak resursa

vredan efekata u proizvodnji i zadovoljenju potreba čoveka, ako jeste, koje granice treba

da budu u iscrpljivanju prirode i trošenju resursa. To je ono što se tiče upravljanja

resursima prirode: prepoznavanje granica i razvijanje sposobnosti kako bi se spriječilo

neopravdano prekoračenje ovih granica. Upravljanje različitim elementima i sistemima

zahteva razumevanje svih pomenutih komponenti. U slučaju životne sredine, uključeni

sistemi su višestruki i složeni, uključujući fizičke i biološke elemente i čoveka. Štaviše,

to je uvek kompleksan skup prirodnih elemenata, a ne jedan element koji formira resurse.

Isti elementi prirode u različitim kombinacijama i konfiguracijama pružaju različite

resurse za čovečanstvo jer se koriste na različite načine i date vrednosti. Na primer, voda

je resurs za niz ljudskih upotreba - direktna ljudska potrošnja, poljoprivreda, rekreacija i

energija. Vegetacija je resurs za direktnu ljudsku potrošnju, poljoprivredu i agrobiznis,

turizam (pomoću vrednosti pejzaža i predela) a također i kao izvor energije. Sistemi

ljudske upotrebe određuju kombinaciju elemenata u kojima se priroda pretvara u izvor i

upravlja se njom kao sredstvimaa za ljudsku upotrebu i aktivnosti.

Pored fizičkih elemenata, moraju se uzeti u obzir i demografske, sociijalne,

kulturne, ekonomske i tehnološke karakteristike koje uslovljavaju ljudsko korištenje

prirodnih elemenata. Takođe treba uzeti u obzir zakonodavni i regulatorni okvir koji

određuje parametre i primenjuje principe korištenja prirodnih elemenata. Samo u ovoj

kompleksnom amalgamu razmatranja mogu se efikasno sagledati svi problemi, izazovi i

potrebe održivog upravljanja resursima. Za upravljanje prirodnim resursima neophodno

je razumeti ne samo jedan dio ili delove fizičkog i ljudskog okruženja određenog resursa,

već je neophodno razumeti ih u odnosu na celinu. Ekonomski sistem, socio-kulturni

sistem, sistem vrednosti, ekološki sistem, sistem upravljanja, su delovi ili pojedinačni

aspekti društva kao celine. To je sama po sebi izazov u pogledu operacionalizacije

upravljanja i pribavljanja potrebnih informacija i znanja. Očigledno je da za celovit

sistem upravljanja održivim razvojm, postoje i različiti podsistemi ove celine. Svaki

podsistem ima svoje granice i povezan je na različite načine sa drugim podsistemima.

Osim toga, ulazi svakog podsistema u celinu postaju procesi i pretpostavke za nove

izlaze, svi oni su određeni prirodom interakcije sa drugim podsistemima. Svi elementi

prirode koji ulaze u sistem (voda, vegetacija, vazduh) su uključeni u njen ukupni

kapacitet i sve promene jednog elementa utiču na druge elemente i na celinu ekosistema.

Sistem mora se posmatrati mnogo složenije i dublje nego nego puki zbir njegovih delova.

87

U nastavku rada ćemo, ukratko, izneti karakteristike, potrebe i mogućnosti

upravljanja pojedinim elementima, delovima ukupnog sistema održivog razvoja.

Upravljanje vodnim resursima je posebno važno. Termin menadžment u ovoj

oblasti podrazumijeva kontrolu vode od strane ljudi kroz ceo njen prirodni ciklus. Da bi

ovo upravljanje postalo delotvorno, potrebno je posvetiti jednaku pažnju optimizaciji

ekonomskih, socijalnih i ekoloških koristi. Mora postojati širok plan za celokupni

odvodni prostor, bez obzira da li je projekat jednostruki ili višenamenski. Integrisani

razvoj rečnog sliva uključuje koordinaciju i harmonizaciju različitih elemenata projekta u

odnosu na sve razumne mogućnosti sliva. Ovaj pojam integracije proizilazi iz činjenice

da su svrhe upravljanja vodama međusobno zavisne i da se voda kao resurs mora deliti

između različitih ljudi i grupa. Opšta svrha razvoja rečnog sliva, što se tiče hidroloških

aspekata, jeste poboljšanje distribucije i korištenja površinskih voda. Ova kontrola vode

obično se koncentriše na promenu svoje distribucije, kako u vremenu tako i u prostoru,

sa ciljem da bude korisnije ili bar manje štetno. Iako je fokus bio na upravljanju

površinskim vodama, isti proces se mora primeniti na podzemne vode. Podzemne vode

su podložne zagađenosti i od čvrstog i od tečnog otpada. Stoga postoji i potreba za

detaljnim studijama upravljanja podzemnim vodama. Tri ključne faze u procesu

upravljanja su procena, planiranje i implementacija.

Imajući u vidu složenu povezanost između fizičkih, ekoloških, ekonomskih i

socijalnih pitanja, zadatak integracije planiranja predstavlja izazov zbog potrebe za

mešanjem ovih različitih elemenata u jedinstvenu celinu. Integrirano planiranje vodnih

resursa znači da višestruki ciljevi, višestruke svrhe i više metoda mora biti uključeno u

kontekst sistema, pored povezivanja upravljanja vodama sa drugim sektorima ekonomije,

kao što su energija, transport i turizam. Višestruki ciljevi upravljanja uključuju socijalne,

ekonomske i ekološke elemente u bilo kojem planu vodnih resursa. Ciljevi se moraju

tretirati jednako, a ne razmišljati, kao što je to bio slučaj u prošlosti, da su društveni i

ekološki ciljevi nešto sekundarno prema ekonomskim ciljevima. Višestruki projekti

zahtevaju da se izbalansirano razmatra široki spektar upotrebe vode i upravljanja. Planer

se mora čuvati od tendencije da se pojedinačnim agencijama za razvoj vodosnabdevanja

pruži preveliki prostor i puna samostalnost u odlučivanju. Ekološku funkciju, kao što je

održavanje staništa, ne bi nikako trebalo zanemariti. Na primer, sredstva ne bi trebalo

usko definisati kao fizičke kapacitete potrebne za rešavanje problema sa vodom, već

uključiti i druge opcije upravljanja, kao što su prilagođavanje nestašicama vode ili

88

poplavama. Paradigma planiranja višestrukih ciljeva podrazumeva da ciljevi i sredstava

moraju biti uključeni u nacionalni proces planiranja čitave države, kako bi se postigla

puna integracija. Takođe, moraju se uključiti i druga nacionalna pitanja, kao što su rast

stanovništva, ekonomski i društveni razvoj, međunarodna trgovina, energetski,

poljoprivredni, transportni i infrastrukturni sektor zemlje. Integrisano upravljanje vodnim

resursima je napredovalo kao jedan od mehanizama kojim se vodni resursi racionalno

razvijaju.93

Ključni principi integrisanog upravljanja vodama navedeni u Agendi 21 su

sledeći: Voda je oskudan izvor i treba je tretirati kao socijalno i ekonomsko dobro.

Vodom trebaju upravljati oni koji je najviše koriste, kao i svi oni koji imaju interes za

alokaciju i upotrebu (posebno žene) treba da budu uključeni u donošenje odluka. Vodom

treba upravljati u okviru sveobuhvatnog okvira, uzimajući u obzir njen uticaj na sve

aspekte socijalnog i ekonomskog razvoja. Iako je razgovarano o integrisanom

upravljanju vodnim resursima i pokazano je da ima odsta korisnih projekata, ima i

mnogo projekata koji su propali. Takvi neuspesi, uprkos dostupnim tehnološkim

paketima, dovele do gubitka vrednosti i poverenja u ove koncepte. Moraju se prepoznati

veze između aktivnosti na uzvodnom vodotoku i faktora koji smanjuju proizvodnu bazu

nizvodno. Uspešan program upravljanja vodnim resursima zavisi od institucionalnih

aranžmana. Programi upravljanja vodama uglavnom su povereni sa odeljenjima

šumarstva. Ako je projekat na poljoprivrednim zemljištima, onda bi trebalo da su

poljoprivredna odeljenja vodeća agencija i za vodu na tim područjima. U Nepalu i

Pakistanu, napravljeno je odvojeno odeljenje za očuvanje zemljišta ili odjeljenje za

vodosnabdevanje, koje funkcioniše sa uspehom. Može se stvoriti poseban nezavisni

organ, kao što je to slučaj u Pakistanu gde se za razvoj vode i energetike brine

Nacionalna korporacija za električnu energiju i Nacionalna administracija za

navodnjavanje.94 Programi upravljanja vodama, imaju glavni fokus na očuvanju kvaliteta

vodnih resursa kako bi pružali dugoročne koristi. U kratkom roku, farmeri koji žive u

slivu neće promeniti svoje prakse ako ne shvate kako će im te promene doneti direktnu i

momentalnu korist. Odgovarajuće obučeno osoblje je potrebno na svim nivoima.

93 Hufschmidt and Tejwani, Integrated Water Resources Management: Meeting the Sustainability

Challenge. IHP Humid Tropics Programme Series no. 5. UNESCO, Paris, 1993.

94 Daniel P.Loucks, Water Resources Management, Focusing on Sustainability. IHP, UNESCO, Paris,

1994.

89

Generalno, osobe na najvišim pozicijama su obučavane na univerzitetu, ali sub-

profesionalci nisu adekvatno obučeni. Mora postojati veći broj odgovarajuće obučenih

ljudi, kako bi se uspešno sprovelo integrirano upravljanje vodnim resursima.

Pijaća voda dobijena iz morske vode, desalinizacijom morske vode postaje važan

izvor pitke vode za mnoge zemlje koje se nalaze na prostoru morskih i okeanskih obala.

U nekim zemljama, to je ili dominantni ili jedini izvor sveže vode. Teoretski,

desalinizacija je održiva u tome što ima puno dostupne slane vode. Desalinacija je skup

način za pribavljanje pitke vode, ali to je jedina prihvatljiva opcija za nekoliko zemalja

Zaliva. Na ovim mestima pitka voda i električna energija se mogu proizvoditi

istovremeno korišćenjem otpadne toplote iz proizvodnje električne energije kako bi se

obezbedio izvor toplote za proces destilacije. Poenta je da se desalinizacijom pokreće

sagorevanje fosilnih goriva. Stoga, postoje nedostaci u pogledu rizika od zagađivanja

vazduha i doprinosa emisiji gasa u vazduh, odnosno globalnim klimatskim promenama.

Dakle, u doglednoj budućnosti, desalinacija će biti pristupačna samo bogatijim narodima

sveta. Zbog visokih troškova, većina zalivskih država koje su proizvođači naftnih

derivata u velikoj meri subvencionišu troškove otpadne vode svojim građanima. Ovi

visoki troškovi upoređeni su sa troškovima transporta vode na velike razdaljine i

pozitivno se upoređuju u ekološkom i ekonomskom smislu sa smanjenjem fosilnih

podzemnih voda.95 Tokom Zalivskog rata 1991. godine, iračke trupe razbile su

postrojenja za destilaciju u Kuvajtu. Izlivanje nafte, koje je rezultiralo sabotažom naftnih

izvorišta, uzdrmalo je Perzijski zaliv i oštetilo lokacije za desalinaciju u Saudijskoj

Arabiji. Ovo pokazuje ranjivost postrojenja za desalinizaciju. Još jedna opcija je i

desalinizacija pomoću solarnih ploča. Relativno su jednostavni za izgradnju i rad, ali

pojedinični troškovi su visoki. Ova tehnologija bi bila pogodna za obezbeđivanje

pojedinačnog izvora snabdevanja u području sa znatnim količinama sunca.

Voda je ograničena iako spada u obnovljive resurse. Stoga, postoji potreba za

dugoročnim planiranjem njenog korišćenja. Nije dovoljno da se oslonite na prošlost, jer

se tehnološki, ekonomski i okolinski uslovi stalno menjaju. Da bi se predvideli budući

zahtevi, neophodno je provesti brigu o tehnološkom i ekonomskom planiranju u sektoru

voda, uzimajući u obzir multisektorska i međusektorska pitanja. Jedna interesantna oblast

95 Engleman, R. and P. Le Roy. Sustaining Water: Population and the Future of Renewable Water

Supplies. Population and Environment Programme. Population Action International, Washington, D. C.

1993.

90

upravljanja potražnjom se praktikuje u Izraelu i zapadnom deli SAD. U oba slučaja, lica

koja poseduju prava na vodu mogu njom slobodno trgovati. Ova "tržišta vode" se

smatraju obećavajućim alatom za upravljanje vodama.96 U slučaju Kalifornije, došlo je

do značajnog smanjenja količine vode koja se koristi za navodnjavanje kada su

poljoprivrednici mogli da prodaju ove "fjučerse za vodu", bilo trajno ili na godišnjem

nivou, kako je to bilo po želji kupcu. Izrael je ovo kombinovao sa agresivnim

programom ponovne upotrebe otpadnih voda, čime je sveža voda postala dostupna i za

druge namene.

Održivost u pogledu vodnih resursa zahteva sledeće prioritetne akcije:

Postavljanje pitanja koja se odnose na potrebe za pitkom vodom zemalja u razvoju na

međunarodnoj agendi. Ovo uključuje poseban pristup finansiranju za rješavanje pitanja

vodenih resursa, kako za istraživanje i analizu, tako i za implementaciju. Očuvanje vode

i upravljanje njenom potražnjom sastavni su aspekti upravljanja ukupnim vodnim

resursima. Potrebno je razmotriti čitav niz rješenja kako bi se riješilo pravilno upravljanje

vodnim resursima. Upravljanje basenima koji prelaze kroz različite političke entitete.

Kada vode daju dve ili više zemalja, situacija je mnogo kritičnija. Moraju se razviti

strategije za sprečavanje neprijateljstava između zemalja nad istim vodnim resursima.

Upravljanje upotrebom vode za navodnjavanje. Subvencije za vodu treba da budu

prilagođene sposobnosti farmera da plate i mora se uzeti u obzir kod kojih vrsta kultura

koja se uzgaja. Istraživanja pokazuju da promene različitih vrsta gotovih useva mogu biti

jedno od rešenja. Drugi način upravljanja vodom za navodnjavanje je organizovanje

farmi u oblasti navodnjavanja ili neke druge kooperativno organizovane strukture koja će

biti odgovorna za raspodelu i raspoređivanje isporuke vode na pojedinačna gazdinstva.

Podsticanje ponovnog korišćenja otpadnih voda radi navodnjavanja. Ponovna upotreba bi

obezbedila dodatne izvore vode, a hranjivi sastojci u otpadnoj i organskoj materiji bi

poboljšali stanje zemljišta. To bi imalo dodatnu prednost smanjenja ispuštanja otpadnih

voda u površinske vode ili u more. Da bi se povećala ponovna upotreba otpadnih voda,

neophodno je osmišljavanje obrazovnih programa kako bi se pomoglo smanjenju

tradicionalne predstave i predrasuda koja postoji u mnogim društvima protiv korišćenja

otpadnih voda.

96 David L. Simpson, “Are ‘Water Markets’ a Viable Option?”Finance and Development 31, no. 2.1994.

91

Upravljanje ribarstvom je veoma važan deo dorživog sistema zbog složenosti

morskih ekosistema i interakcija biljnih i životinjskih vrsta. Multispecijalni pristupi se

pokazuju veoma teškim, a dinamika populacije jedne vrste nastavlja da igra glavnu ulogu

u upravljanju ribolovom. Nedavno je složenost dovela do toga da naučnici koji

proučavaju ribarstvo preporučuju sveobuhvatniji pristup upravljanju ribolovom. Ovo se

najbolje odražava u brzom razvoju dela literature o studijama "velikih morskih

ekosistema", koje pokušavaju da uzmu u obzir sve aspekte ekosistema u kojem se

razvijaju riblji resursi.97 Istovremeno sa gore navedenim promenama u percepciji

upravljanja ribolovom, svetske potereb za ribom su se stalno povećavale, sa oko četiri

miliona metričkih tona u 1900. na oko 97 miliona tona 1990. godine (oko 15% dolazi iz

kontinentalnih voda). Istorijski pregled svetskog ulova i sadašnje distribucije ulova među

regionima sveta pruža Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO).98 Nedavni trendovi

ukazuju na to da se možda približavamo granicama proizvodnih kapaciteta ribarstva u

svetskim okeanima. Upravljanje ribarstvom, kako se prakticiralo u prošlosti, često se

smatra da nije bilo uspešno. Pored dramatičnog opadanja velikih zaliha, kao što su

peruanska sardina, haringa Severnog mora i, nedavno, severna bakalara na severozapadu

Atlantika, prekomerni ribolov manjih zaliha je široko rasprostranjen. Na Karibima to su

plavi marlin i tunjevina. Iako je došlo do problema sa tehničkim osnovama za

upravljanje, na primer, neuspehom da se prihvati neizvesnost ili da se reši pitanje

multispecifičnosti ekosistema, izgleda da su problemi implementacije preporuka FAO

najznačajniji.

Šume i održivi razvoj su veoma značajna tema u savremenoj litertaturi o

održivom razvoju. Polazna tačka u procesu upravljanja šumama za postizanje održivog

prinosa mora biti nedvosmislena posvećenost sektoru šumarstva od strane države. Ovo

treba pokazati usvajanjem nedvosmislene, sveobuhvatne politike o šumama osmišljene

da pokrije širok spektar pitanja životne sredine i tradicionalnih aktivnosti koje se nalaze u

sektoru šumarstva na državnim i privatnim zemljištima. FAO navodi da efikasna politika

upravljanja šumama mora biti formulisana tako da osigura: dovoljno šuma u državnom

97 Kenneth Sherman (ed.), Large Marine Ecosystems: Stress, Mitigation, and Sustainability. AAAS Press,

Washington, 2003.

98 FAO (Food and Agriculture Organization), Review of the State of World Marine Fishery Resources.

FAO Fisheries Technical Paper, no. 335. Food and Agriculture Organization, Rome, 1994.

92

vlasništvu i da ih drži na odgovarajućim mestima kako bi se osiguralo da zajednica

dobije svoje indirektne koristi (zaštita poljoprivrednih kultura, očuvanje

vodosnabdevanja, sprečavanje erozije i poplave zemljišta) kao i direktne prednosti (drvo,

ogrevno drvo i drugih mali šumski proizvodi); da se šume štite i upravlja njima tako da

obezbede trajno snabdevanje drva i drugih proizvoda, s ciljem postizanja

samodovoljnosti u snabdevanju neke zajednice; da se šumarski poslovi privatnih vlasnika

zemljišta nadgledaju, ohrabruju i pomažu tamo gde je to moguće; da se šume za

industriju podstiču i pomažu tamo gde je to moguće; da je očuvanje i upravljanje

šumama na vodotokima visok prioritet; da se zaleđene površine štite i degradirani

prostori pošumljavaju bez odlaganja kako bi se omogućila zaštita životne sredine i

povećana produktivnost lokacije sa agrošumarstvom; da se šumama upravlja kao

višenamenskim resursima za olakšavanje i promovisanje očuvanja i upravljanja

biodiverzitetom da se objekti za rekreaciju u šumama i ekoturizam razvijaju kroz

stvaranje i upravljanje nacionalnim parkovima, zaštićenim prostorima i sličnim

objektima, podstičući uključivanje pojedinaca i zajednica u taj proces i razvijanje svesti o

održivom razvoju šuma.99 To podrazumeva da osoblje na svim nivoima treba da dobije

odgovarajuće obrazovanje i obuku kako bi se prilagodili novom radu radu na upravljanju

šumskim resursima.

Zakonodavstvo koje ser odnosi na šume treba da bude efikasno, politika

šumarstva mora biti podržana odgovarajućim zakonodavstvom, obično aktima

Parlamenta. Sveobuhvatno zakonodavstvo mora biti izrađeno na takav način kako bi se

osiguralo da se svi aspekti politike mogu efikasno sprovesti. Mora se uzeti u obzir pitanja

kao što su granice, pristup, pretrpanost, uslovi koji kontrolišu eksploataciju drva i drugih

šumskih proizvoda, procedure i naknade za izdavanje dozvola, kao i pitanja korištenja

zemljišta, uključujući upravljanje vodama, konzervaciju divljih životinja, lov, nacionalne

parkove i zaštitu šuma od vatre, patogenih pojava i raznih štetočina. Ovakvo

zakonodavstvo treba da omogući šumarskim službama da efikasno ispune svoje široke

odgovornosti sa minimalnom birokratijom. Ovo se može učiniti samo ako država

obezbeđuje adekvatno finansiranje, osoblje, usluge podrške, organizacionu i

99 FAO (Food and Agriculture Organization), “Forest resources management in small island countries”.

Paper presented to Inter-Regional Conference of Small Island Countries on Sustainable Development and

Environment in Agriculture, Forestry and Fisheries. Santiago, Chile, April 28–30, 1992.

93

administrativnu strukturu srazmernu veličini zemlje, kao i obimu šuma i drugih bioloških

resursa kojima treba upravljati.

Održivo upravljanje poljoprivredom predviđa korišćenje tehnologija u

poljoprivredi koje ne samo da će dovesti do poboljšanja prihoda i blagostanja u zajednici,

već će takođe poboljšati ili barem očuvati prirodne resurse svih ekosistema u zajednici.

Najvažnije pitanje koje proizlazi iz koncepta poljoprivredne održivosti jeste da li se

uvedeni, veštački intenzivni sistemi kultivacije i stočarstva, gde oni danas postoje, mogu

li nastaviti tako u budućnosti. Drugim rečima, da li ovi otvoreni agroekosistemi mogu

zameniti zatvorene, stabilne, prirodne sisteme. Što se tiče socio-ekonomske dimenzije

poljoprivredne održivosti, povećava se potražnja za hranom od strane regionalnih i

globalnih populacionih subjekata, što zahteva veće korištenje resursa za krajnje

proizvode koji se koriste za ljudsku potrošnju. U razvijenim i zemljama u razvoju,

ekonomski rast je omogućio povećanu potražnju za hranom, često dovodeći do eskalacije

problema degradacije životne sredine, na primjer, zagađenja. Sa druge strane, postojanje

siromaštva, samo vodi poljoprivrednim praksama od strane malih poljoprivrednih

proizvođača koji mogu biti štetni po životnu sredinu. Stoga, održivi razvoj poljoprivrede

ne samo da mora da održava produktivnost na postojećim nivoima, već mora i

diversifikovati i proširiti proizvodnu bazu kako bi zadovoljila narasle potrebe ljudi. Ovo

mora biti postignuto, dok se istovremeno konzerviraju i zamenjuju prirodni resursi koji

se koriste kako bi se takva proizvodnja povećala. Da bi se razgovaralo o održivosti

poljoprivrede, neophodan je konceptualni okvir koji bi opisao faktore koji utiču na

održivost poljoprivrede i koriste ove faktore kako bi pružili dobru procenu stanja i

mogućnosti održive poljoprivrde od lokalnog do globalnog nivoa.

Održiva poljoprivreda kombinuje tehnologije, politike i aktivnosti usmerene na

integrisanje društveno-ekonomskih principa sa brigom za zaštitu životne sredine, kako bi

istovremen održala i poboljšala proizvodnjeu i usluge, smanjila nivo potencijalnog rizika

(sigurnosti), zaštitila potencijal prirodnih resursa i sprečila degradaciju kvaliteta tla i

vode. Upravljanje proizvodnjom i korišcenjem energije veoma je važno, jer bez

stalne kontrole na tim procesom, može doći do veće štete po životnu sredine od bilo koje

druge ekonomske aktivnosti. Iz tog razloga, uloga energije u globalnim klimatskim

promenama je važna tema brojnih studija danas. Postoji novo interesovanje za primenu

obnovljivih izvora energije i podsticanje njihovog ubrzanog razvoja. To je zato što su

ekološki korisniji od fosilnih goriva. Tokom ove decenije, skoro $ 1 trilion dolara će biti

94

potrošeno da zadovolji nove potrebe za električnom energijom. Energetske tehnologije su

među najkritičnijim tehnologijama za održivi razvoj. Proizvodnja i korišćenje energije

odgovorni su za značajan dio većine oblika zagađenja - vazduha, zemljišta i vode. Stoga,

održivi razvoj može biti nedostižan bez novih energetskih tehnologija. Električna

energija proizvedena iz obnovljivih izvora je 5-7% sadašnje proizvodnje električne

energije širom sveta, što bi se skoro moglo najamnje udvostručiti do 2040. godine. Kada

su u pitanju tradicionalna biomasa i velike hidroelektrane, ukupni obnovljivi izvori

energije doprinose oko 18% potrošnje energije čovečanstva danas . Međutim, ne bi

trebalo biti previše optimističan da se fosilna goriva lako mogu zameniti. Potrebno je

napraviti velike korake u inovacijama u tehnologiji i mijenjanju ekonomije za obnovljive

izvore energije kako bi postao svjetski primarni izvor energije. i moderna biomasa, mogu

imati negativne uticaje na životnu sredinu. Moderna biomasa, na primer, predstavlja

potencijalnu opasnost za biodiverzitet jer ona zamenjuje prirodne šume energetskim

šumama monokulture. Takođe, postoji rizik konkurencije poljoprivrednom zemljištu i

potreba za održavanjem i poboljšanjem kvaliteta zemljišta u proizvodnji biomase.

Vetrenjača, biomasa, hidroenergija, geotermalna energija i neke solarne tehnologije su

trenutno energetski izvori. Pošto tržišne aplikacije obnovljive energije postaju

raznovrsnije i tehnologije se šire pokazuju javnosti, ove tehnologije, uz smanjenje

troškova, mogu postati opravdane samo po ekonomskim kriterijima.

95

II. PRISTUPI ODRŽIVOM RAZVOJU GRADOVA

1. Principi i modeli održivog razvoja grada

Već dugo vremena se u nauci i političkim strategijama raspravlja o budućnosti

gradova, njihovim problemima i održivosti (održivom razvoju). Gradovi su prvi izazvali

probleme životne sredine, kao što su prenaseljenost, zagađenje vazduha, vode,

proizvodnja buke; loši vodovodi i kanalizacije, komunalni otpad i siromašne četvrti i

prigradska naselja. Tu treba dodati i probleme, nasilja, kriminala, brojnih patoloških

pojava, stres, frustracije i migracije. Čini se da je briga za životnu sredinu ušla u novu eru

(XXI vek) u sve obimu i broju problema povezanih sa ljudskim aktivnostima.

Stanovništvo urbanih područja dostiglo je 50% svetske populacije tokom 2008. godine i

nastavlja da se povećava u odnosu na ruralno stanovništvo. Sada je neophodno

napromeniti da je održanje osnovnih funkcija gradova, centralna briga za kreatore svke

urbane politike. Za većinu ljudi, gradovi su postali fantazmagorični. Isti grad u različito

vreme možemo da doživljavamo kao stran i nepoznat, da ga volimo i mrzimo,

poštujemo i ignorišemo, želimo da odemo iz njega ili da mu se vratimo. Grad se

neprestano menja i u subjektivnom i objektivnom smislu, odnosno osećaju. Gradovi se

menjaju ekonomski i socijalno, oni su stalno u promenama. Menjaju se naša radna mesta,

rekreacija i boravak. Smenjuju se naše uloge stanovnika, putnika, proizvođača,

potrošača, migranata, korisnika slobodnog vremena i turista. Mi smo uvek na putu,

krećmo se unutar i između naših gradova, dok se i sami gradovi stalno menjaju i

razvijaju, povećavajući svoje funkcije.

Održivost gradova je suštinsko pitanje koje je u osnovi ovog rada. Koncept

održivih zajednica je proširen prethodnih deset godina, obuhvatajući promenu na način

koji podrazumeva da ljudi izraze svoje mišljenje kako vide sebe i svoju zajednicu u

odnosu na fizičku i društvenu sredinu. Grad je čovekova urbana zajednica, tako da mi

ovde imamo dve dimenzije posmatranja održivosti: održiva zajednica i održiva gradska

zajednica. Da bi se ispitalo centralno pitanje održivosti gradova, potrebno je postaviti

nekoliko pomoćnih i razrađujućih pitanja. Šta je to tačno održiva zajednica? Koji su

konceptualni koreni ideje održivih zajednica? Da li se koncept održiva zajednica

primenjuje samo na relativno gusto naseljena urbana područja, poput grada? Da li postoje

96

gradovi koji su angažovani i opredeljeni u nastojanju da postanu održivi? Da li su

održive političke zajednice sposobne da ostvare koncepte održivog grada? Da li je urbana

održivost fundamentalno drugačija i u kom smislu, od održivosti primenjene na druga

područja? Ovo pitanja jednako odgovorno mogu postaviti naučnici i praktičari, i to su

pitanja koja podstiču debatu o tome kako se održivi gradovi moraju planirati, podsticati i

razvijati.CI

Široki koncept održivosti privukao je pažnju političara i građana širom sveta.

Vremenom je evoluirao, tako da je većina onoga što ovaj termin danas podrazumeva

znatno drugačija od toga što je pre deset godina označavao. Koncept održivosti je

evoluirao, tako da sada ima nekoliko svojih derivata kao što su održive zajednice, održivi

gradovi, održive zajednice u različitim tipovima gradova, kao i ogrživost brojnih malih

urbanih zajednica. zajednice za život i održivi gradovi. Ovde treba naglasiti da održivi

grad mora da bude rezultat napornog rada svih gradskih subjekata na promociji svih

elemenata održivosti i stvaranje svesti o potrebi rada svih građana na održivosti grada.T

Zagovornici održivog razvoja predlažu reorganizaciju koncepta održivosti kako bi ona

bila u skladu sa ekološkim potrebama. Takvi predlozi mogu poprimiti mnoge forme, uključujući

napore u konsolidaciji metropola, odnosno spajanje centralnih delova gradova sa okolnim

predgrađima. Međutim, teško da zamislimo veliku redefinaciju naših političkih nadležnosti u

skladu sa granicama održanja ekosistema. Umesto da pravimo političke programe u skladu sa

ekosistemima, postavlja se pitanje da li je moguće rešavati pitanja održivosti u okviru postojećih,

standardnih lokalnih, regionalnih i nacionalnih političkih nadležnosti? Ako se fokusiramo na

gradove kao održive urbane jedinice u nekoj političkoj realnosti, postavlja se pitanje da li je

moguće razviti političku volju za rešavanje pitanja održivosti gradova, samo na lokalnom nivou,

čak i ako se to ne može učiniti na državnom ili nacionalnom nivou?

Globalizacija ekonomije, uključujući i razvoj različitih sporazuma o slobodnoj

trgovini i širenju svetskog tržišta, značajno su promenili lokalne ekonomije a time i

lokalne zajednice. Prethodnih nekoliko decenija nastupio je trend pada industrijske

proizvodnje i razvoja uslužnog sektora. Gradovi u kojima su nekada dominirala

proizvodna preduzeća, kao osnova lokalne ekonomije, sada moraju da se oslone na druge

sektore kako bi obezbedili potrebna radna mesta i zapošljavanje. Korporacije koje su

nekada vladale lokalnom politikom i stajale kao njen oslonac u nekim lokalnim

postignućima, sada su nestale ili su se transformisale tako da su se udaljile od

mogućnosti da budu podrška lokalnim zajednicama. Biznisi sa dugoročnim lokalnim

97

vezama često više nisu u lokalnoj svojini, postali su deo većih multinacionalnih

korporacija sa malo ili potpuno bez interesa za lokalnu politiku i njen razvoj. R

Održivi grad je onaj koji ima najmanji mogući ekološki trošak, ili grad koji

ozbiljno traži načine da se minimizira taj trošak. Dovoljno je reći da je grad koji

pokušava da razume, a potom preduzima korake za smanjenje ekološke štete, ozbiljno

pristupa izazovu održivosti. Mnogi gradovi koji žele da se kreću ka održivosti tretiraju taj

proces donekle postepeno, fokusirajući se na novi ekonomski razvoj, a ne samo na

postojeće ekonomske aktivnosti, verujući da nove industrije (informatika, robotika, nove

tehnologije) ispunjavaju viši standard za veličinu svojih odgovarajućih ekoloških

troškova. Gradovima je nametnut trend da definišu granice rasta kao deo njihovog

sveobuhvatnog planiranja razvoja što predstavlja poseban napor da se nastavi ekonomski

rast uz smanjenje ili minimizovanje dodatnih ekoloških troškova.

Postoje brojni problemi koji nisu potpuno odvojeni od neurbanih naselja i

privrede, ali koji su specifično urbani. Možda je među njima najvažnije pitanje kvaliteta

urbanog okruženja. Ovde treba napomenuti veliki broj urbanih pitanja vezanih za životnu

sredinu s obzirom na probleme koji su povezani sa opadanjem stanovništva u pojedinim

gradovima a koji su veoma različiti od onih problema koje donosi pretpanost,

prenaseljenost nekih drugih gradova. To su razlozi za stavljanje urbanog fokusa na

ekološke probleme kao potencijalno najvažnije. OECD takođe upozorava da su ekološki

problemi najvažniji za izgradnju održivog urbanog života.100 Kako gradovi nastavljaju da

rastu prema veličini, tako se povećava i globalno stanovništvo i ekonomsko bogatstvo,

njihov uticaj na životnu sredinu će biti sve veći u vidu konstantnog degadirajućeg

pritiska na životnu sredinu na lokalnom i globalnom nivou. Gradovi mogu delovati kao

indikatori ranog upozorenja za duboko usađene, širo rasprostranjene ekološke krize, jer

se tamo često pojavljuju problemi brže, intenzivnije i akutnije nego na drugim mestima.

Urbane populacije su takođe glavni potrošači energije, što čini najvećim uzročnicima

globalnog zagrevanja. Međutim, još jedno opravdanje za urbanu analizu je to što su

gradovi sublimirali u sebi jedinstven oblik prirodnih, izgrađenih i kulturnih elemenata

životne sredine. Kao prirodno okruženje, gradovi imaju svoja posebna karakteristična

svojstva, kao što je gradsko toplotno ostrvo, tuneli stvoreni uporednnom izgradnjom

velikih zgrada što stvara efekte inverzije vazduha, a sve to intenzivira dodatne probleme

100 OECD, The State of the Environment. Paris:OECD, 1999.

98

za životnu sredinu. Na primer, u savremenom Rimu, blokovi visokih stanova su

izgrađeni na rubu grada, delom sprečavajući morski vetar da dovede rashladne struje koje

će da ventiliraju grad.101 Ako dodamo tim efektima visokog porasta zgrada u samom

centru grada i izduvne gasove od 200.000 automobila u uskim ulicama centra, pojavila se

nova urbana mikroklima u kojoj se grad, u neku ruku, "pretvara u peć".

Urbanizacija donosi sa sobom mnoge transformacije prirode, uključujući

zagađenje, promenu lokacija, promene u funkcionisanju lokalnih ekosistema, promene

prirodnih tokova energije, vode, hrane i drugih materijalnih sredstava i elemenata. Život

u urbanoj sredini u značajnoj meri menja ekologiju nekog područja u pogledu ljudskog

zdravlja, često dovodeći do većeg "gomilanja infekcija" i fizičkog ugrožavanja od strane

industrije i transporta.102 Širenje urbanog prostora može predstavljati poseban problem

ugrožavanjem i nestajanjem vrednog prirodnog staništa, čineći intenzivne pritiske na

ekološke resurse u svojim oblastima, kao što su kamenolomi za građevinske materijale.

Neki oblici zagađenja su, u stvari, izrazito urbani prema svom poreklu, uticaju i

posledicama. Treba dodati tome i to da je koncentracija zagađivača u gradovima smanjila

šanse za razvoj tolerancije između prirodnih i ljudskih subjekata u lokalnom okruženju.

Gradovi takođe predstavljaju važno kulturno okruženje, i to ne samo kao

akumulacija različitih artefakata urađenih od prethodnih generacija, kao što su velike

renesansne katedrale i gotske gradske dvorae ili terase čvrstih viktorijanskih zanatskih

majstorija, već i pitanje korespodencije tog blaga sa okruženjem i odnosom modernog

čoveka prema kulturnim tekovinama. Ovde možemo navesti jedan dobar primer odnosa

prema tekovinama grada, naime, indijskie vlasti su zatvorile industrijske pogone blizu

Tadž Mahal hrama kako bi sprečili dalje pogoršanje ovog svetskog blaga. Identitet nekog

mesta u gradu zavisi od načina na koji se nasleđe koristi u savremenim društvima

kulturno i ekonomski. Grad se mora posmatrati kao prednost u najširem smislu: ne samo

njegovi pojedinačni delovi, već grad kao urbana celina. Socijalno i ekonomski, gradovi

se mogu smatrati važnim resursima koji pružaju produktivnu osnovu za ekonomski rast i

poboljšanje života standarda, iako bi se moglo tvrditi da su mnogi od ovih urbanih

prostora stvoreni i napredovali na štetu ruralnih područja. Treba imati u vidu da grad

101 Endean Colimo, ‘The buildings that are killing Rome’s breeze’. The European, 19–22 August, 5. 2002. 102 Michael McMichael, Planetary Overload: Global Environmental Change and the Health of the Human

Species, Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1993.

99

predstavlja čvrstu vezu između prirodnih resursa, životne sredine, kao i ekonomskih i

socijalnih resursa grada.

Poboljšanje globalnog okruženja zahteva da gradovi daju glavni doprinos u

uspostavljanju promena i navika stanovnika, kako bi rad i način života u budućnosti

mogli biti strukturisani na način koji će povećati kapacitete njihovih preduzeća

(proizvodnih i uslužnih), turističkih prostora i tako doprineti potpunijoj globalnoj

održivosti. Ekološki problemi gradova se ne odnosi samo na broj ljudi koji žive tamo,

niti probleme prenatrpanosti, već dizajn grada može biti centralno pitanje u oblikovanju

načina na koji će se koristiti, ekonomski, socijalni i ekološki resursi. Promena veličine,

oblika, populacione gustine i unutrašnjeg uređivanja gradova mogu dovesti do smanjenja

brojnih troškova, posebno korišćenja energije. Gradovi sami po sebi nisu loši, najvažnije

je kako su zgrade, železnice, autoputevi i otvoreni prostori projektovani, postavljeni i

gde se nalazi objekti koji su predmet česte upotrebe i posete.

Grad je mešavina prirodnih, tehničkih, urbanih, socijalnih, ekonomskih, kulturnih

i ekoloških elemenata. Može se reći da su u gradu tri komponente posebno značajne:

prirodni sadržaji, arhitektonsko urbanističko građevinski elementi i socijalni sadržaji.

Prirodno okruženje obuhvata vazduh, vodu, zemlju, klimu, flore i faune, dok urbanistička

sredina obuhvata zgrade, infrastrukturu i urbane otvorene prostore (trgovi, ulice).

Arhitektonska komponenta obuhvata razne aspekte urbanih područja i arhitektonske

stilove, dok socijalna komponenta obuhvata nasleđe i vrednosti, ponašanje ljudi, zakone i

tradicije različitih grupa i zajednica. Urbano okruženje je moguće vidjeti i kao distorziju

prirodnih ekosistema, ili kao ekosistem po sopstvenom pravu, koji se karakteriše visokim

veštačkim tokovima energije, kao rezultat većeg oslanjanja gradova na fosilna goriva.

Održivi razvoj grada je metafora koja je brzo ušla u svakodnevni rečnik dovodeći

do potrebe za povećanom ekološkom svesnošću krajem osamdesetih godina XX veka. Ne

postoji opšte prihvaćena jedinstvena definicija "održivi razvoj", ali najčešće se koristi

ona Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj, takođe poznata i kao Brundtlandska

komisija, koja kaže da je "Održivi razvoj", razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih

generacija bez smanjenja sposobnosti budućim generacijama da i oni zadovolje svoje

potrebe.103 Porast broja ljudi i njihova ubrzana promena tehnologije, povećavaju

kapacitet ljudske rase da ostvare fundamentalne promene sadašnjeg i budućeg stanja

103 World Commission on Environment and Development, Our Common Future. Oxford: Oxford

University Press, 1987. p.43.

100

globalnog okruženja. Ovo značajno menja parametre debate o životnoj sredini, što je

prepoznato kao povećanje obima i obuhvata ekoloških problema.

Potrebno je istraživati lokalne, regionalne i globalne promene koje utiču na urbani

i ekonomski razvoj i životnu sredinu. Rast gradske populacije može se meriti i kao

procentualno povećanje broja ljudi koji žive u gradovima a i kao faktor urbanizacije, tj.

rastući deo nacionalnog ili regionalnog stanovništva koji dodatno utiče na urbanizaciju.

Obe dimenzije se smatraju važnim faktorom u pogledu promena i razvoja životne

sredine. Istorijski gledano, proces urbanizacije je u velikoj meri zavisio o efikasnosti

poljoprivrede zbog pribavljanja hrane za gradsko stanovništvo a grad je meren prema

kapacitetu da apsorbuje proizvodnju, skladišti i distribuira hranu. Veza između pojedinih

gradova i njihovih neposrednih ruralnih zaleđa je postepeno oslabila kad su se poboljšali

transport i komunikacioni sistemi, tako da su se veliki gradovi mogli osloniti na

pribavljanje hrane i energije iz udaljenih krajeva. U tom procesu, gradovi su postali

sposobni da apsorbuju sve veću populaciju, oslanjajući se na svoje šire a u XX veka na

globalno zaleđe, što je u potpunosti promenilo parametre, smisao, potrebu, osećaj i

interes za održivim razvojem.

Glavna karakteristika savremene urbane dinamike je promena ekonomske uloge

gradova. Na jednom nivou to se može videti u svetlu širokih funkcionalnih smena, na

primjer, pomeranje kroz faze poput tržišnog grada, industrijskog grada, servisnog centra

do međunarodnog trgovačkog centra. Takođe je potrebno ispitati promenljive uloge

gradova u smislu promene i povećanja način proizvodnje. Gradovi danas postaju sve

značajniji prostor od koga se očekuje ekonomska uloga u smislu stvaranja profita,

razvoja tržišta, akumulacije kapitala, ali i stalnog rasta potrošnje. Savremena

metropolitska jezgra kao što su Njujork, Los Anđeles, Frankfurt, Tokio i London nisu

uvek bili u ovoj dominantnoj poziciji, niti se može očekivati da uvek ostanu "svetski

gradovi". Ekonomski uspešni svetskih gradova bili su glavna karakteristika mnogih

zemalja u razvoju u globalnoj ekonomiji, kao što to pokazuje uspeh modernih "država-

gradova" (Hong Konga i Singapura). Ove male ostrvske države takođe pokazuju kakva je

važnost globalnih zaleđa u podsticanju rasta metropola. Alternativno, jedan razlog za pad

nekih nekada dominantnih urbanih jezgara (primjer starog Rima) ukazuje da je razlog

tome bila možda njihova neodrživa ekološka eksploatacija zaleđa.104 Sa pojavom

104 Henrich Girardet, Cities: New Directions for Sustainable Urban Living, London: Gaia Books, 1992.

101

globalnih zaleđa kao značajnog faktora u razvoju i funkcionisanju velikih gradova, takve

neposredne veze između rasta metropola i pogoršanja njihove neposredne životne sredine

postaju sve manje relevantne.

Pored toga, gradovi, na osnovu njihove populacione veličine i relativnog

bogatstva, imaju različite nivoe funkcionalne specijalizacije, kao što su socijalni i

kulturni objekti, zdravstvena zaštita, obrazovanje i trgovina. Gradovi pružju dobar izvor

inovacija iz raznih oblasti društvene interakcije, jer toliko ljudi živi i radi u neposrednoj

blizini. Prisetimo se da jedna stara teza glasi da "bez gradova nije mogla nastati ni prava

civilizacija".105 Takođe, gradovi mogu simbolizovati vrednosti neke nacije i njenih

dostignuća, ili vreme nakih promena, uspona ekonomskih i političkih elita. Gradovi

privlače ljude i preduzeća iz više razloga, ali možda među najvažnijim dinamičnim

impulsima grada je traženje posla i mogućnosti stvaranja bogatstva. Zbog toga je važno

razumeti glavne ekonomske principe razvoja gradova, kao i videti kako se oni

međusobno povezuju sa drugim impulsima rasta gradova.

Posmatrajući ukupnu dinamiku gradova možemo uočiti da postoji nekoliko njenih

najvažnijih elemenata. Ekonomska dinamika podrazumeva više kontakata i aktivnosti

koje grad čine mestom ekonomskih informacija, preduzetničkih i poslovnih ideja i

finansijskim centrom. Upravo ova sposobnost gradova kombinuje ekonomske faktore i

njihovu uključenost u sve faze proizvodnje, istraživanja i potrošnje koja privlači

kompanije u urbane centre. Društvena dinamika okuplja širok spektar društvenih

objekata (škole, vrtići bolnice, agencije za socijalni rad itd.) čija uloga postaje sve

važnija, posebno za populacije marginalizovane nezaposlenšću i siromaštvom. Zapravo,

koncentracija socijalnih problema omogućava da se definiše specifična lokalna politika

socijalne održivosti gradova. Grad koji širi mogućnosti zapošljavanja, predstavlja jednu

od svojih velikih privlačnosti i atrakcija. Grad predstavlja prostor društvenih odnosa,

obrazovanja, usluga i rada. Kulturna dinamika predstavlja kulturnu ulogu grada koja

obuhvata "proizvodnju" i "potrošnja" kulture. Pored toga, istorijsko nasleđe grada

omogućava jedinstven ekonomski položaj aktivnosti vezane za kulturu, uključujući tu i

turizam. Politička dinamika podrazumeva da grad, više nego bilo koji drugi subjekt ili

mesto, mora direktno da reaguje na zahteve svojih građana za "dobru vladu". To je mesto

105 Peter Bairoch, Cities and Economic Development: From the Dawn of History to the Present. London: Mansell,

1988.

102

gde je direktno učešće moguće i sve više se praktikuje, i gde pojedinac može slobodno

razviti osećaj slobodne (ili sputane) ličnosti i zastupati građanske vrednosti.

Migracija može igrati značajnu ulogu u procesu urbanizacije, pre svega u

doprinosu rasta broja stanovnika u urbanim područjima, ali to značajno varira između

različitih gradova i različitih nacija. Međunarodna migracija je povezana sa degradacijom

urbane sredine na više načina, ona je tu kao ishod i uzrok. Degradacija zemljišta i

nedostatak vode mogu doprineti sve većem broju izbjeglica koje teku preko nacionalnih

granica u brojne izbegličke kampove i povećavaju gužvu u gradovima. U Australiji

postoji velika politička raspravu o ulozi velikih imigrantskih tokova na urbanu sredinu,

jer je većina imigranata predviđena da se smesti u gradove. Neki učesnici u raspravi

izneli su uveravanje da je Australija već dosegla optimalnu populacionu "nosivost" i da

svako novo dodavanje nove imigracione populacije dodatno vrši pritisak na optimalno

funkcionisanje gradova i njihovu održivost. Takođe se tvrdi da, pošto Australijanci

obično imaju veći nivo potrošnje resursa po glavi stanovnika u odnosu na zemlje iz kojih

dolaze imigranti, onda je i neto efekat povećanje potrošnje globalnih resursa. Zaista,

uticaji imigracije na Australijske gradove moraju se posmatrati u kontekstu različitih

oblika emigracije iz gradova i pozitivnih socijalnih i ekonomskih uticaja aktivnosti

imigranata. Unutrašnja ruralno-urbana migracija je obično glavni element demografske

promene u tim gradovima koje i dalje rastu brzo.106 Istorijski gledano, put ka urbanizaciji

bio je u velikoj meri ekonomski uslovljen, jer su ljudi privučeni perspektivom viših plata

u gradovima.

Danas je ruralno-gradska migracija najjače povezana sa gradovima u zemljama u

razvoju, iako sa velikim varijacijama među nacijama i zemljama. Generalno, oko trećine

urbane populacije koja se povećava u Africi i Aziji dolazi iz migracije iz ruralnih u

urbana područja, za razliku od 58% u Latinskoj Americi a ostatak rasta je uglavnom zbog

internog urbano-urbanog kretanja stanovništva. Postoji mnogo tipova seosko-urbanih

migracija koje se vremenom menjaju i variraju između gradova i nacija, iako je izuzetno

širok spektar ekonomskih, socijalnih i ekoloških faktora koji imaju uticaja na životnu

sredinu a uključeni su u stimulisanje ovih širih migracija.107 Obično se govori o

ekonomskim faktorima kao dominantnim u odluci o migraciji, jer pojedinci pokušavaju

106 MacNeill, J., Winsemius, P. and Yakushiji, Beyond Interdependence: The Meshing of the World’s

Economy and the Earth’s Ecology. Oxford: Oxford University Press, 2001. 107 Tolba, M.K. and El-Kholy (eds), The World Environment 1972–1992: Two Decades of Challenge.

London: Chapman and Hall, 1992.

103

da poboljšaju nivo prihoda i veće šanse pristupu širem broju radnih mjesta, zanimanja i

investicione mogućnosti koje se mogu naći u gradovima u odnosu na ruralnih područja.

Možda je najvažniji element u proceni ozbiljnosti napora grada na postizanju

održivosti pravljenje plana održivosti. Većina koncepata održivosti zahtevaju više

holističkih ekoloških pogleda. Prisustvo plana održivosti koji označava spremnost grada

da se pozabavi brojnim pitanja na sistematičan način. Često, takvi planovi će predstaviti

različitost problema ili problema koji treba rešiti i identifikovati administrativne i

organizacione resurse dostupne za rešavanje problema. Na primer, plan održivosti može

da se fokusira na čistu vodu, zaštitu zemljišta i šuma, energetiku i transport, reciklažu

materijala, industrijskog i ekonomskog razvoja, posebno korišćenje eko-industrijskih

parkova.108 Planovi održivosti koji se najviše razvijaju su: one koje imaju oblik

"strateških planova" koji sadrže "indikatore održivosti." U nekim slučajevima, gradske

vlasti mogu ugraditi ciljeve održivosti u široke sveobuhvatne strateške planove (Sijetl,

Vašington, Portland i Oregon). Jedna od važnijih karakteristika među planovima

održivosti ili integrisanim strateškim planovima razvoja gradova jeste uključivanje

"indikatora održivosti". Napravljeni su brojni napori da se razviju planovi koji uključuju

specifične indikatore ili mere napredovanja ka postizanju održivosti, od kojih su mnogi

razvijeni, i za određene zajednice. Prema Beatli i Manningu od 1997. godine u

Sjedinjenim Državama bilo je najmanje četrdeset zajednica koje su razvile eksplicitne

indikatore održivosti i sudeći po tome broj studija slučaja održivih urbanih zajednica, ima

mnogo više od tada.109

Indikatori se mogu koristiti za merenje uspeha ili neuspeha gradskih vlasti da

postignu održivi koncept grada. Tokom prethodnih deset godina učinjeno je mnogo

napora da se urade pragmatični pokazatelji održivosti i kvaliteta života koji mogu biti

primenjeni u različitim lokalnim, regionalnim ili nacionalnim okruženjima. Gradovi kao

što su Sijetl, Santa Monika, Ostin, Santa Barbara, Boston, Džeksonvil i drugi,

angažovani su u procesu pokretanja "indikatorskih projekata" kako bi pružili smernice u

svojim naporima da postanu održivi. Ovi pokazatelji predstavljaju zbirke merljivih

karakteristika koji se mogu pratiti tokom vremena. Gradovi koji su razvili indikatore

održivosti obično uključuju širok spektar faktora u svoje mere. Mi ćemo ovde navesti

108Sustainable Chattanooga, The PCSD Briefing Book. Found at:

<http://www.chattanooga.net/sustain/pcsd_briefing_book/outline.html>, 1995. 109 Beatley Timothy and Kristy Manning, The Ecology of Place: Planning for Environment, Economy, and

Community. Washington, D.C.: Island Press, 1997.

104

primer San Franciska. Kao što vidimo iz tabele 2, indikatori održivosti uključuju mere

kvaliteta vazduha, biodiverzitet, energiju, klimatske promene, uništavanje ozona, hranu i

poljoprivredu, opasne materije, zdravlje ljudi, parkove i otvorene prostore, ekonomski

razvoj, pravdu u oblasti životne sredine, obrazovanje i još mnogo toga.

Tebela 2: Indikatori održivosti San Franciska

Životna sredina

Broj postojećih objekata koji se pridružuju Agendi za kvalitet gradskog vazduha.

Program smeštaja ljudi sa respiratornim teškoćama i broj ljudi koji odlaze u klinike za

respiratorne probleme. Procenat novih automobila registrovanih u San Francisku koji

koriste alternativno gorivo (npr., sertifikat Kalifornije Air Resources Board-a), koje ima

niske emisije štetnih gasova, kao i električna vozila.

Biodiverzitet

Broj sati volontera posvećen upravljanju, praćenju i konzerviranju biodiverziteta u San

Francisku, Broj kvadratnih stopa najgorih invazivnih vrsta uklonjenih iz prirodnih

oblasti. Broj preživelih autohtonih biljnih vrsta, zasada u razvojnim parkovima, privatnih

pejzaža i prirodnih područja. Obilje i vrsta raznolikosti ptica, kako je naznačila "Zlatna

kapija". Borba povećanje božićnih ptica iz društva Audubon.

Energija, klimatske promene i smanjenje ozona

Odnos obnovljive i neobnovljive potrošnje energije. Troškovi energije po jednom dolaru

poreza. Obnovljiva i neobnovljiva upotreba energije po glavi stanovnika.

Hrana i poljoprivreda

Broj javnih poljoprivrednih vrtova. Reciklirana količina prehrambenih i poljoprivrednih

ostataka.

Broj školskih, stručnih i zajedničkih programa obrazovanja i obuke o održivoj

poljoprivredi i ishrani.

Opasne materije

Razlika između motornog ulja kupljenog u gradu i iznosa koji je pravilno recikliran ili

odlažen. Pravedna distribucija opasnog materijala / opterećenja otpadom širom grada.

Broj zagađenih lokacija unutar gradskih granica. Svesnost javnosti o problemima opasnih

materija / otpada (posebno pravilna upotreba i uklanjanje i poznavanje alternativa) koji se

meri godišnjim anketama.

Ljudsko zdravlje

105

Stopa rasta stanovništva. Novi slučajevi astme. Broj ljudi koji pohađaju organizovane

časove vellnessa. Učešće u organizovanim programima za mlade u gradskim

rekreativnim centrima.

Parkovi, otvoreni prostori i ulice

Procenat stanovništva koji se rekreira u objektom i prirodnim ambijentima,

postavljanjenim da se do njih može stići u roku od deset minuta hoda. Broj zelenih

uličnih koridora u okolini otvorenih godišnje. Broj volonterskih sati provedenih godišnje

na održavanju otvorenog prostora. Godišnji opštinski troškovi za održavanje parkova,

otvorenog prostora i ulica.

Čvrsti otpad

Tone otpada na godišnjem nivou. Stopa reciklaže kao procenat od ukupno proizvedenog

materijala. Procenat stanovnika, preduzeća i institucija koji učestvuju u programu

reciklaže.

Saobracaj

Broj registrovanih automobila. Inventar parking mesta. Pređeni kilometri i potrošnja

goriva po glavi stanovnika.

Voda i otpadne vode

Potrošnja vode po glavi prema meri San Francisco. Količina zagađujućih materija u

otpadnoj vodi i učestalost kombinovanih kanalizacionih preliva. Reciklirana upotreba

vode. Obnavljanje staništa u okruženju vodnih izhvora.

Ekonomija i ekonomski razvoj

Broj preduzeća u San Francisku koje usvajaju ISO 14000 standarde (ekološki standard).

Broj susedstava u San Francisku sa višim stopama nezaposlenosti nego što je stepen

"puna zaposlenost" definisana od strane vlade. Razlika između najviše stope

nezaposlenosti i pune stope zaposlenosti u susedstvu. Broj proizvođača u San Francisku

koji, kao sirovinu, koriste obnovljene sekundarne materijale. Procenat zaposlenih u San

Francisku koji žive u San Francisku. Procenat radnih mesta koncentrisan u prvih deset

poslodavaca. Prava nezaposlenih. Raspodela ličnih primanja. Troškovi zdravstvene

zaštite po glavi stanovnika. Dostupnost stanova. Procenat dece koja žive u siromaštvu.

Kapital zajednice, meren ukupnim depozitima kod banaka po glavi stanovnika na

lokalnom nivou.

Omladina i obrazovanje

106

Stopa pismenosti odraslih. Stopa diplomiranja u srednjoj školi. Etnička raznolikost

nastavnika u javnim školama. Udio volontera u školama. Stopa kriminaliteta za

maloletnike. Broj mladih uključenih u službu u zajednici.

Ekološka pravda

Srednji nivo prihoda ljudi u istorijski ugroženim zajednicama. Deo izvora zagađenja

životne sredine u istorijski nepovoljnom položaju zajednice u odnosu na drugu zajednicu

u San Francisku. Učešće istorijski ugroženih zajednica u celini i njihovi autohtoni

predstavnici u odlučivanju o ekološkim procesima.

Rashodi opštine

Broj predmeta zakonodavstva usvojen od strane odbora supervizora koji će unaprediti

ciljeve održivosti. Broj provajdera usluga i kompanija na listi Zelenih dobavljača.

Procenat izdvojenog budžeta korišćenjem kriterijuma održivosti. Procenat budžeta koji je

posvećen održavanju objekta.

Javne informacije i obrazovanje

Broj škola koje integrišu i progresivno ažuriraju obrazovanje za životnu sredinu u svojim

nastavnim planovima i programima. Konzervacija i smanjenje otpada, mereno

zapreminom proizvedenog smeća po glavi stanovnika i jedinica električne energije po

glavi stanovnika. Broj volontera koji rade na projektima iz oblasti životne sredine preko

najveće volonterske klirinške kuće koja se odnosi ili mobiliše ljudi da rade na službi u

zajednici

Upravljanje rizikom (aktivnosti visokog rizika po životnu sredinu)

Broj preduzeća koje obučavaju zaposlene iz susedstva. Broj seizmički nadograđenih

zgrada. Broj incidenata sa opasnim materijam.

Izvor: Sustainability Plan for San Francisco—October 1996. Found

at<http://www.ci.sf.ca.us/environment/sustain/Indicators.htm>.

Kao što vidimo, uspostavljanje i korišćenje pokazatelja održivosti služi primarnoj

svrsi davanja ciljanih mera i merila pogodnih da gradovi procenjuju svoj napredak ka

postizanju održivosti. Ali razvoj indikatora održivosti od strane zajednice može služiti i

drugim ciljevima. U najširem smislu, takvi projekti zajednice ne samo da služe kao

artikulacije onoga što grad smatra važnim, već oni takođe mogu podrazumevati neki

proces planiranja koji se može koristiti za koordinaciju gradskih odeljenja koja su tipično

nepovezana i uključivanja građana i stanovnika u taj proces. Prema Zahari, razvoj

107

indikatora održivosti može postići sledeći efekat: omogućiti zajednici da identifikuje ono

što vredi i dati prioritet tim vrednostima; održavanje pojedinaca i veće grupe, odgovornih

za postizanje želejnih rezultata; izgradnja demokratije; angažuje ljude, kroz saradnju, u

procesu izgradnje zajednice; omogućava ljudima da mere ono što je važno i donose

odluke na osnovu tih rezultata; merenje koliko ljudi ostvaruju ono što žele i da li ishodi

poboljšavaju naše živote.110

Inicijative održivih indikatora podsećaju na puno strateško planiranje procesa,

gde su postavljeni ciljevi, odabrani indikatori i odrednice, specificirane akcije koje su

neophodne za ispunjavanje ciljeva gradske vlade koji stižu iz preduzeća. Iako se takvi

pokazatelji skoro uvek razvijaju u svrhu praćenja napretka ka održivosti, sama činjenica

da grad, na primer, ima nameru da pokuša da izmeri napredak u smanjenju zagađenja

vazduha, govori nam mnogo o tom gradu. To nam govori da je grad zabrinut za kvalitet

vazduha, možda sa količinom zagađenja koja se emituje ljudskim aktivnostima u tom

gradu, a možda i efektima na grad koje ima ljudska aktivnost izvan grada. Takođe, to

nam govori da je grad započeo da ozbiljno shvata problem i preduzima sistematske

korake da počne razumevanje posledica ljudskih aktivnosti u gradu. Tako je i sa drugim

problemima i pitanjima sa kojima se susreće grad kao ljudska zajednica: urbano uređenje

i izgradnja, gradska infrastruktura, socijalni problemi, školstvo, zabava mladih, kulrura,

poltika (lokalna i nacionalna) socijalne devijacije i patološke pojave. Indikatori koje smo

prethodno naveli, poslužiće nam kasnije u radu da merimo kvalitet života i razvoja grada

Sabrata.

2. Ekonomska održivost grada

Mnogi istraživači i gradski menadžeri istič da funkcije i vitalnost gradova

umnogome zavise od funkcionisanja lokalne ekonomije. Međutim, tendencija pristupa

održivosti lokalnom ekonomskom razvoju, mnogo razlikuje od grada do grada. Još uvek

se strategijama održivog razvoja gradova prilazi sa idejom "što više ekonomskog razvoja,

to je bolje za grad". Međutim, neki gradovi polaze od ideje da je "pametan ekonomski (i

savaki drugi) rast", bolji doprinos održivosti gradova. Inovacije u potrazi za ekonomskim

razvojem dovele su do stvaranja eko-industrijskih parkova, čija je glavna ideja da

kontrolišu i minimiziraju količine čvrstog i opasnog otpada iz industrije koja se nalaze u

110 Jill Zachary, Sustainable Community Indicators: Guideposts for Local Planning, Santa Barbara,

California: Community Environmental Council, 1995.

108

gradu. Čak su i locirane kompanije u neposrednoj blizini čiji se otpad može koristiti od

strane drugih lokalnih kompanija kao materijal za njihovu aktivnost.111

Takve operacije mogu u velikoj meri doprineti ekonomskom rastu, dok

minimiziranje tok čvrstih ili opasnih materijala koje se ispustaju u gradu, može značajno

doprineti ekološkoj svesti i psihološkoj stabilnosti građana. Međutim, izgleda da većina

projekata, prema istraživanju na osnovu pomenutih indikatora održivosti, nije fokusirata

na postizanje ekonomskog rasta bez žrtvovanja okolina per se. Prema Corsonu u

ekonomski rast, kapital i profit treba uključiti stopu nezaposlenosti, koncentraciju

zaposlenosti kod malog broja poslodavaca (što je, verovatno, manje održivo nego ako je

zaposlenost raspoređena među velikim brojem poslodavaca), procenat porodica i

pojedinaca koji žive ispod granice siromaštva, prihod po glavi stanovnika, indeks

troškova života, opštinski dug po glavi stanovnika, rejting opštinskih obveznica, i mere

koncentracije ili disperzije ličnog dohotka, obnovljive izvore resursa procenat lokalnih

poreza označenih kao "zeleni porezi" na proizvode koji prouzrokuju zagađenje, otpad ili

drugu degradaciju životne sredine.112 Ovo podrazumeva aspekte ravnoteže koje bi

održivi gradovi trebali udariti. Znači, većina indikatora ekonomskog učinka, doprinosi

stepenu revnoteže održivog razvoja grada samo onda kada se posmatra u kombinaciji sa

svim ostalim indikatorima koji mere ukupnu održivost grada.

Gradovi bi trebalo da osjećaju potrebu za ekonomskim rastom i angažovanjem u

ekonomskom razvoju. Trebalo bi da usvajaju politike i programe dizajnirane tako da

utiču na ekonomski razvoj u nastojaju da to postane adekvatna osnova za zapošljavanje

njihovih stanovnika. Oni koji upravljaju gradovima treba da razumeju da postoji puna

veza između funkcionisanja lokalne ekonomije i kvaliteta života stanovnika. Održivi

gradovi imaju tendenciju da vide razvoj kao sredstvo za postizanje određenog tipa i nivoa

kvalitet života, lokalno definisano, ali potencijalno to može uključiti (treba da uključi)

širok spektar elemenata iz šireg okruženja koji će doprineti povećanju kvaliteta života.

Za razliku od mnogih gradova, koji samo ekonomski rast uzimaju kao imperativ za

poboljšanje kvaliteta života, mereno povećanjem zaposlenja i povećanjem prosečnih

prihoda porodice, ili gde postoji samo pretpostavljena veza između ekonomskog rasta i

111 Elizabeth Kline, Sustainable Community Indicators. Medford, Mass: Consortium for Regional

Sustainability, Tufts University, 1995. pp. 13-15. 112 Walter. Corson, Measuring Urban Sustainability. Washington: Global Tomorrow Coalition, November.

Reprint, 2003.

109

kvaliteta života (veći rast znači bolji kvalitet život), održivi gradovi žele da upravljaju

ekonomskim rastom i razvojem tako da budu konzistentniji u svojim vizijama postizanja

kvaliteta života svojih stanovnika. Za ove gradove nema vremena lideri su bili spremni

pretpostaviti da je neophodniji ekonomski razvoj uvek bolje. Za takve gradove su, pored

stalnog ekonomskog rasta, važni kulturni, sportski, rekkreativni, estetski i etički elementi

razvoja grada kao održive zajednice.

Nisu svi gradovi sposobni da biraju kakve vrste ekonomskog razvoja će

prihvatiti. Neki nemaju dovoljno resursa i njihov izbor je mali, drugi misle da je potrebno

da učine više nego što zahtevaju potrebe njihovih građana, treći često svesno prihvataju

ekonomski razvoj koji pruža manje koristi nego što bi im to bilo noguće, četvrti razvoj

grada vezuju za prirodne resurse, geografski položaj, jevtinu radnu snagu i druge

komponente koje će im dati komparativne prednosti. Međutim, potrebno je voditi računa

o činjenici da neki gradovi mogu biti selektivni prema vrstama ekonomskih razvoja koji

će prihvatiti. Neki gradovi su u metropolskom području ili regionu u kom su u suštini

deo subvencionisane ekonomije, pa bi mogli izbjeći neke vrste teškog, zahtevnog, manje

poželjnog ekonomskog razvoja u okviru svojih granica, znajući da će imati koristi od

ekonomskog razvoja koji se odvija izvan njihovih granica, u njihovom susedstvu.

Potrebno je da se stalno ispituje neki od načina efikasnog upravljanja

ekonomskim rastom i razvojem na kompleksniji i svestraniji način kako bi gradovi

postali i ostali održivi. gradovi imaju pokušali su da upravljaju svojim ekonomskim

rastom i razvojem. Kada lokalni lideri i stanovnici smatraju gradsku vladu samo kao

"sredstvo" koje će grad pretvoriti u "mašinu za rast", potraga za održivošću je praktično

nemoguća.113 Nekada su gradovi vođeni tako da budu "mašine za rast", danas je sve više

gradova koji usvajaju neki od oblik strategije koja se može označiti kao pristup razvoju

"pametnog rasta".

Kao što je ranije rečeno, dominantna gradska politika je forsirala ekonomski rast

kao osnovu ukupnog razvoja gradova. Ovaj pristup često je podržava lokalna koalicija

javnih funkcionera, uticajnih poslovnih lidera, investitora nekretnina, predstavnika radne

snage i drugih subjekata, koji su zastupali ideju "viši ekonomski razvoj, bolje za grad".

Oni su bili ubeđeni da opstanak grada zavisi od lokalne ekonomske vitalnosti. Logika

njihovih argumenata jeste da je zdrava poreska baza neophodna za održavanje javnih

113Harvey Molotch, "The City as Growth Machine: Toward a Political Economy of Place". American

Journal of Sociology 82, no. 2, 1976. pp. 309–332.

110

usluga i infrastrukture da se stanovnici oslanjaju na lokalnu ekonomiju, da zdrava

poreska baza, zauzvrat, donosi rastuće vrednosti zemljišta i poslovni prosperitet. Da bi

privukli privatne investicije, gradovi moraju ponuditi dobru poslovnu klimu i posebne

podsticaje što ih čini jeftinijim za mobilne investitore da lociraju tamo svoj biznis, pre

nego u druge gradove. Sve veći obim privatnih investicija ponovo počinje ciklus

ekonomskog razvoja, što rezultira porastom vrednosti zemljišta, zdravom poreskom

osnovom, boljim uslugama i boljom poslovnom klimom.

Dakle, prema konceptu gradovi su "mašine rasta" koji podrazumeva ekonomski

rast, pre svih drugih elemenata, održivi gradovi su samo oni čije ekonomije ne stagniraju

niti padaju. Prema toj tvrdnji, stalni rast je dobar, on proizvodi bolji kvalitet životnih za

sve stanovnike grada. Kao što je ranije rečeno, ovu pretpostavku su doveli u pitanje

zagovornici održivih zajednica i ponudili alternativu u vidu "pametnog rasta".114

Svakako, ne treba odbaciti argument da je ekonomski rast važan za razvoj i vitalnost

gradova, ali treba obratiti pažnju na alternativni pogled koji ozbiljno uzima više faktora

koji će razviti punu strategiju održivosti savremenog grada. "Progresivni gradovi srednje

klase",115 počinju da se bave zaštitom životne sredine, kvalitetom stanovanja, kvalitetom

urbanog dizajna i stvaranje sredstava vezanih za podršku različitim društvenim grupama,

imaju drugačiji pogled na ekonomski rast i razvoj, i u velikoj meri podržavaju ideju o

"pametnom rastu" kao osnovi razvoja savremenih gradova kao održivih.

Nedavni koncept ekonomskog razvoja ("pametni rast") pokušava da osigura da

ekonomski rast bude eksplicitno vezan za kvalitet života u zajednici. Tačnije, takav

koncept pokušava da obezbedi da ekonomski rast i razvoj budu dosledno povezani sa

drugim vidovima unapređenja kvaliteta života u svakom gradu. "Pametan rast"

prepoznaje veze između razvoja i kvaliteta života, koristeći novi rast kako bi poboljšao

ukupan život u zajednici. Pametan rast ulaže vreme, pažnju i resurse u obnovu zajednice i

vitalnosti, kako centra grada, tako i njegovog predgrađa. Čini nam se da je veza između

pametnog rasta i održivosti veliki izazova za teoretičare i praktičarekoji se bave

savremenim gradom.

Postoji tendencija izjednačavanja brige za životnu sredinu sa zagovaranjm

politike ekonomskog razvoja bez ubrzanog rasta koji bi doneo probleme potrošnje

114 Iglitzin Lynne, "The Seattle Commons: A Case Study of the Politics and Planning of an Urban

Village", Policy Studies Journal No.23, 1995. pp. 620–633. 115 John Charles, "The Dark Side of Growth Controls: Some Lessons from Oregon", Pittsburgh: The

Allegheny Institute, 1998.

111

resursa i zagađenja životne sredine. Svakako da je ekonomski razvoj, u velikoj meri,

odgovoran za degradaciju životne sredine, ali ne možemo tražiti da se ograniči ili

zaustavi ekonomski rast kako bi se zaštitila životna sredina. Gradovi koje uzimaju

održivost ozbiljno shvataju ulogu ekonomskog razvoja i ekonomski rast kao jedan od

osnovnih elemenata dobre gradske politike koja mora obuhvatiti i brojne druge elemente

i uspostaviti ravnotežu između ekonomskog rasta i sociojano kulturnih elemenata razvoja

zajednice. Kao je primećeno ranije, postoji jasan stav da je kontrolisan i uravnotežen

ekonomski razvoj potreban za stvaranje i održavanje kvaliteta života koji želi većina

žitelja svakog grada i svake zajednice.

Sa političke tačke gledano, "pametan rast" daje pristup ekonomskom razvoju i

rastu koji je povezan sa svim ostalim elementima održivosti. Gradovi u kojima su

angažovani stručnjaci, inovatori i kreativni građani imaju više šanse da postignu održivi

razvoj od onih gradova koji se oslanjaju na političke aktivnosti i pokrete. Grad mora da

ostvari povezivanje sa poslovnom zajednicom, te da poslovne lidere uključi u napore

postizanja zajedničkih ciljeva održivog grada.

3. Socijalna održivost gradske zajednice

Većina bogatih ljudi u svetu živi u urbanim centara, ali isto tako povećava se i

broj siromašnih koji žive u gradovima. Iako su gradovi često opisani kao ekonomski

centri moci, ta moć je veoma nejednako raspoređena jer brz urbani rast često prate

rastuće ekonomske nejednakosti. Siromašni stanovnici gradova ne samo da imaju niže

prihode, već često plaćaju višu cenu i više se suočavaju sa društvenim i političkim

preprekama nego njihovi bogati susedi. Podaci govore da je broj urbanih stanovnika koji

su živeli sa manje od jednog dolara dnevno porasli sa 240 miliona u 1993. na 290

miliona u 2002. godini, dok su oni koji žive sa manje od dva dolara dnevno u istom

priodu povećali sa 690 na 750 miliona.116 S druge strane, UN-Habitat procenjuje da je

2001. godine skoro milijardu stanovnika u gradovima, posebno nerazvijenih zemalja,

živelo u siromaštvu suočeno sa ozbiljnim problemima u jednom ili više sledećih

elemenata: vlasništvo nad nekretninom, nekvalitetna voda, loše sanitarije, loš kvalitet

116John Ravallion, Senn Chen and Peter Sangraula, "New evidence on the urbanization of global poverty",

Policy Research Working Paper No. 4199, World Bank, Washington, DC, 2007.

112

stanovanja i nedostatak novca.117 Detaljnije istraživanje takođe sugeriše da je u urbanim

područjima neadekvatnost i nesigurnost stanovanja i nedostatak osnovnih usluga, nekada

ozbiljniji problem od siromaštva u prihodu i da oboje rastu u apsolutnom smislu.

Postavlja se pitanje koje su prednosti urbanizacije i urbane situacije kao dela

održivog razvoja posebno u pogledu smanjenja siromaštva. S jedne strane, urbanizam i

urbani razvoj obično donose neke koristi siromašnim grupama, dok sa druge strane, ti

efekti bi mogli biti mnogo veći. Širenje predgrađa kao simptom prekomerne urbanizacije

može ojačati politike koje otežavaju rešenje problema siromaštva. Bolji stav zauzimaju

one urbane politike koje urbani razvoj smatraju samo kao početak izgradnje celovitog

održivog urbanizma i urbanog života. Važno je razumeti zašto toliko uloženog napora u

prošlosti nije dovelo do rešenja problema urbanog siromaštva a takođe i potrebu da se

pronađu bolji načini za budućnost.

Tokom XX veka razvile su se debate o ulozi tržišta i zaslugama lokalnih

vlada o pružanju skloništa za siromašne stanovnike urbanih naselja. Međutim, za veliki

udio urbanih siromašnih u globalnom svetu ni tržišta, niti vlade kao ni javno-privatna

partnerstva nisu učinili značajne pomake u smanjenju stope siromaštva. Ono se iz

decenije u deceniju neprestano povećava. Mnogi javni propusti mogu se objasniti

kombinacijom nerealnog standarda, neadekvatnog finansiranja i politike koje pružaju

malo prostora siromašnim grupama. Iako privatni neuspesi imaju nešto drugačiju logiku,

često isti faktori koji podrivaju javne usluge takođe podrivaju i privatnu sigurnost. Tako,

na primjer, ista neuređena naselja koja su loše uticala na rezuletate aktivnosti javnog

sektora, loše su uticala i na privatni sektor.

Da bi prevazišli ove javne i privatne propuste, potrebno je pristupiti progresivnom

pragmatizovanom programu koji, umesto što pokušava da identifikuje neki idealni

pristup ili skup "najboljih praksi" koji mogu biti na međunarodnom nivou, treba da grade

strategiju smanjenja siromaštva na principima koje omogućavaju lokalni resursi i lokalni

nivo. Imajući ovo na umu, trebali stratezi smanjenja lokalnog siromaštva da razmatraju

iskustvo drugih gradova i probaju da poboljšaju imovinska prava urbanih siromašnih

slojeva, da poboljšavaju njihov pristup finansiranju njihovih potreba, kao i da ih usmere

ka organizovanju civilnog društva. Pokazalo se da su uspešne one inicijative koje su

promovisale lokalnu kontrolu, ohrabrujući dodatna samopoboljšanja i podržavajući

117 UNDP, Human Development Report 2005: International Cooperation at a Crossroads: Aid, Trade and

Security in an Unequal World, UNDP, New York, 2005.

113

alternativne oblike zajedničkog organizacija siromašnih grupa. Lokalne vlade moraju

više da se angažuju na konstruktivnom, inovativnom i kreativnom zadatku, nego da

koriste mehanizme rutinskog rada sa siromašnim stanovnicima. Tako će stvarati osnove

za efikasnije i ravnopravne tržište zemljištem i bolje stambeno zbrinjavanje, što će dalje

omogućiti da se dalje razvijaju fizički i finansijski realnije strategije za prihvatanje

budućeg urbanog rasta.

Latinska Amerika više ne pokazuje ubrzani razvoj urbanog siromaštva i urbanog

gomilanja stanovništva, poput Azije i Afrike, ali njena nedavna istorija pruža uvid u

izazove koje donosi ubrzana urbanizacija i urbani rast. Kako opisuju Smolka i Larangeira

većina iskustava Latinske Amerike sa neformalnim naseljima daje nam lekcije o tome šta

ne treba raditi u rešavanju problema najezde ruralnog stanovništva na velike gradove.118

Stav različitih vlada prema neformalnom naselju varira od prihvatanja stihijskog stanja

do kaznenih mera, ali malo njih ima uspela u rešavanju uzroka neformalnih,

neadekvatnih i nehigijenskih naselja. Konkretno, ni prinudno iseljenje, niti nadogradnja,

niti dodela zemljišta, nisu obezbedili sredstva za dovodjenje stanovništva neformalnih

naselja u prihvatljiv odnos sa vladom niti su stvoriti efikasno i pošteno tržište zemljišta i

stambenog prostora. Dve međusobno povezane prepreke koje sprečavaju regulisanje

neformalnih naselja su nemogućnost osiguranja dovoljnih sredstava za finansiranje

pravičnih programa za potrebne smeštaja siromašnih i prevelika očekivanja koja se često

pojavljuju kada se razmatraju promjene programa.

Regulisanje neformalnih divljih) naselja je jedna stvar a sprečavanje nastanka

novih takvih naselja je druga važna stvar za bilokoju strategiju održivog urbanog razvoja.

Uzimanje u obzir oba ova principa, unapredeće lokalne politike dizajnirane tako da

dovedu do snabdevanja potrebnim zemljištem u skladu sa sve većim zahtevima za

skloništima i naseljima za siromašne. Ovo je izazov za rešavanje urbanog siromaštva u

kontekstu sve brže urbane ekspanzije. Vlasti moraju osigurati dostupno gradsko zemljište

u što velikoj količini u narednim godinama, čime se izbjegava špekulativno povećanje

cena zemljišta. Opštine moraju takođe proširiti gradske granice kroz plan za povećanje

infrastrukturne mreže i dobijanje prava na novo zemljište u kompenzaciju za izgrađenu

infrastrukturnu mrežu koristeći dostupne zakone, uz minimiziranje jednostrane

eksproprijacije, uz korist od proširene infrastrukture a sve na korist naročito za siromašne

118Martin Smolka, and Adriano Larangeira, "Property taxation and informality: Challenges for Latin

America", Land Lines, vol 18, no 3, Lincoln Institute of Land Policy, Cambridge, MA, 2006.

114

porodice koje žive u marginalnim naseljima. Kako tvrdi Angotti, održavanje stambenog

prostora pristupačnim zahtijeva zadržavanje pristupačnom cene zemljišta.119 Ovo je

atraktivna strategija za gradonačelnike vizionare koji se mogu nositi sa relativno malim

iznosom ulaganja ako se to izvede dovoljno rano. U posebno teškim ekonomskim ili

političkim okolnostima, identifikovanje sredstava za postizanje pristupačnog stanovanja

ne predstavlja dovoljnu osnovu za eliminaciju urbanih siromašnih sredina.

Uprkos brojnim prednostima gradskih naselja koja pružaju za svoje

najsiromašnije stanovnike, oni ipak često žive u izuzetno neprijatnim i nezdravim

uslovima. To potiče još od vremena industrijske urbanizacije koja je započela u XIX

veku i nastavlja se do dnanašnjih dana. U zemljama u razvoju u gradovima živi oko

milijardu ljudi u posebnim prostorima na obodima gradova koji se nazivaju "slamovi".120

Ovi urbani stanovnici uglavnom žive u lošim okruženjima, jer njihovi prihodi nisu

dovoljni da poprave svoju situaciju. To će u budućnosti biti izazov za mnoge urbane i

nacionalne vlasti da osiguraju dovoljno zemljišta koje će biti dostupno za nove stanove (i

u tome pružaju alternative "neformalnim naseljima" koji uglavnom formiraju

domaćinstava sa nižim prihodima. Potrebno je da tržište zemljišta funkcioniše efikasno i

pošteno, da bi se rastuća potražnja za njim mogla zadovoljiti. Ovo će zahtevati pažljivo

planiranje raspodele zemljišta od strane lokalnne, gradske i nacionalne vlasti. Gledajući u

budućnost, važno je razviti bolje odnose između onih koji su lišeni kvalitetnog

stanovanja i njihove vlade u sadašnjosti. Dobri odnosi trebaju da budu razvijeni i

institucionalizovani tokom vremena i da su u ovom trenutku retki. Štaviše, iako je

prisutno adekvatno snabdevanje tržišta zemljištem, stanovanje siromašnih je kritično, jer

zemljište samo po sebi nije dovoljno. Uredbu o korišćenju zemljišta za stambenu

izgradnju urbani siromašni ne mogu iskoristiti jer ne mogu sebi priuštiti stanove ni pod

tim novim uslovima, odnosno, ne mogu platiti infrastrukturu i komunalne troškove.

Uprkos javnim naporima vlasti da se bave rastom neformalnih naselja početkom

šezdesetih i intenzivnijeg napora tokom poslednje decenije XX veka, broj stanovnika u

"slamovima" u Latinskoj Americi porastao je sa111 na 127 miliona između 1990. i 2001.

godine. Oko 44% urbanog stanovništva ovog regiona živi u nesigurnim naseljima, u

neadekvatnim životnim uslovima u pogledu kvaliteta zgrada, pristupa osnovnim

119 Tomas Angotti, Metropolis 2000: Planning, Poverty and Politics. London: Routledge, 1993. 120 UN-Habitat, The Challenge of Slums: Global Report on Human Settlements 2003,Earthscan, London

and Sterling, VA.

115

uslugama, kao što je kanalizacija i javna rasveta. (MacDonald, 2004). Neke zemlje

Latinske Amerike imale su više od jednog veka kratkovidu urbanu politiku, od otvorene

represije, uklanjanja i preseljenja do potpunog priznavanja, velikih projekata stanovanja,

servisiranih lokacija i osnovnih usluga, na licu mesta selektivnu podršku za samo-

poboljšanja i direktna javna ulaganja u nadogradnju naselja. Ove politike nisu znatno

ublažile problem i okolnosti, već su u mnogim slučajevima dodatno podstakli rast

neformalnih (divljih) naselja.121

Priznavanje neuspeha politike i strukturne nesposobnosti za rešavanje problema

i pitanja urbanih siromašnih i njihovog stanovanja stvrilo je neku vrstu tolerancije

lokalnih i regionalnih vlasti prema neformalnim naseljima. Posledično, rast neformalnih

naselja ima direktnog uticaja i izvan njihovog stanararskog problema. Zapravo,

neformalna naselja narušavaju funkcionisanje tržišta zemljištem (nepravedna

konkurencija s obzirom na veću profitabilnost neformalnih zemljišnih šema) cene

zemljišta (restriktivnije odredbe o korištenju zemljišta za zaštitu područja od neformalnih

naselja) i stvara povećane razlike u pružanju usluga, posebno za siromašne, zbog

ograničene poreske osnove i veće cene usluge neformalno zauzete oblasti. Ukratko,

neformalnna naselja stvaraju više različitih problema urbanim vlastima (socijalnih,

ekonomskih, urbanih, arhitektonskih, ekoloških i kulturnih). Najbolji primer za ove

stavove su neformalna, divlja naselja ("slamovi") u Latinskoj Americi koja su u velikoj

meri rezultat neefikasne urbane politike vođene 40 godina uzastopno.

4. Ekološka održivost grada

Kada govorimo o ekološkoj održivosti urbane sredine, onda polazimo od stava da

značajan deo uticaja urbanog delovanja na životnu sredinu odnosi se na potrošnju

energije. U većini slučajeva količina energije koju potroši industrijska proizvodnja slična

je onoj koju troši transport i zgrade, iako se korišctenje energije u zgradama sada

povećava i postaje najvažniji sektor potražnje za energijom, zbog sve veće upotrebe

uređaja za rashlađivanje tokom letnog perioda. Upotreba energije u zgradama se

prvenstveno odnosi na grejanje i hlađenje, ventilaciju i rasvetu, sa mnogo manjim

121 McGranahan, G. and Satterthwaite, D., "Governance and getting the private sector to provide better

water and sanitation services to the urban poor", Human Settlements Discussion Paper, Theme: Water, No

2, International Institute for Environment and Development, London, 2006.

116

procentom za druge građevinske svrhe kao što su vertikalna cirkulacija, pumpe za vodu i

ne-gradske namene, kao što su kućna i kancelarijska oprema, televizori i frižideri. Treba

naglasiti da je većina energije koja se koristi u zgradama delimično zavisna od dizajna

zgrade u urbanim, arhitektonskim i građevinskim dimenzijama. Faktori kao što su pristup

direktnom zimskom suncu i dnevnom svetlu, formiranje oblika koji smanjuje gubitke

toplote i građevinske materijale koji kontrolišu prenos toplote kroz omotač zgrade. Sve to

utiče na potražnju energije u gradskom okruženju. U gradskoj skali, razmaci između

zgrada su toliko važni kao i forma zgrade da bi se obezbedili odgovarajući nivoi kretanja

vazduha, dnevne svetlosti i sunčevog pristupa u urbanim prostorima, kao i dostupnosti

prirodnih energetskih resursa na fasadama zgrade. Dizajn urbanog prostora takođe

pomaže u kontroli zagađenja, favorizaciji ventilacije u umerenim toplotnim uslovima.

Postoji kontra argument koji kaže da razvoj niske gustine gradova omogućava bolji

pristup obnovljivim energijama, posebno solarnim izvorima. Zagovornici kompaktnih

gradova pominju energetsku efikasnost i povoljne ekološke prednosti kao važne

pozitivne prednosti kompaktnosti. Novles (Knowles) navodi tri konvergentna faktora

koji proizvode energetsku efikasnost i povoljne ekološke momente:

• Kompaktni gradovi omogućuju efikasniji transport, budući da su putničke

udaljenosti kraće i manje koriste javni prijevoz , što smanjuje potrošnju energije,

posebno fosilnih goriva koja su odgovorna za veći dio emisije CO2 i drugih oblika

zagađenja vazduha.

• Kompaktne zgrade i kompaktna naselja smanjuju opterećenje grejanjem u

zimskom periodu, što ostavlja prostotr za potrošnju energije u drugim uslugama kao što

su rasveta, ventilacija i hlađenje. Povećane gustoće i kompaktni građevinski objekti

također pomažu smanjenju gubitaka toplote i imaju druge energetske prednosti.

• Kompaktni gradski dizajn poboljšava i okruženje spoljašnjeg prostora u gradu

pružajući zaštitu od vetra i bolje skladištenje toplote apsorbirane na površinama zgrade

tokom dana kako bi se smanjilo pad temperature tokom noći. Ovi modifikovani

spoljašnji uslovi mogu poboljšati udobnost na otvorenom, kao i smanjiti potrošnju

energije za kontrolu spoljašnjeg dela u zgradama.122

122 Knowles Roland. "The solar envelope: its meaning for urban growth and form",

Architecture,City,Environment, Proceedings of PLEA 2000 (eds K. Steemers and S. Yannas),

Londaon:James & James, 2000. Yannas Smith, Solar Energy House Design, Volume 1: Principles,

Objectives, Guidelines, London: Architectural Association, 1994.

117

Ove ekološke pogodnosti povezane su s komplementarnim društvenim i

ekonomskim prednostima kompaktnosti gradova. Uštede energije efikasnost

transportnog sistema takođe se odnose na socijalne i ekonomske koristi kraćih

vremenskih rokova i direktnije veze između kuće, rada, trgovine i rekreacije. Međutim,

tri pomenute ekološke prednosti odnose se na specifične klimatske uslove i sisteme

upravljanja gradom. Oni nisu nužno primenjivi za sve klimatske regije. Stoga, pre nego

što se analiziraju prednosti kompaktnih gradova u zemljama u razvoju, razmotrićemo

njihove specifične klimatske uslove i karakteristike, kao i uticaj klime i urbane

mikroklime na ukupnu urbanu udobnost.

Drugi važan momenat koji ćemo pratiti kao indikator potrošnje energije u

urbanom prostoru odnosi se na nadmorsku visinu urbanih područja. Većina zemalja u

razvoju nalazi se na niskim geografskim širinama i višim godišnjim prosečnim

temperaturama od onih koji se nalaze u razvijenom svetu. Takođe, pokazuju vrlo važne

suprotnosti između različitih tipova tople klime koja utiče na udobnost i potrošnju

energije na raznovrsne načine. Pustinjske klime Severne Afrike i Bliskog istoka različite

su od toplih i vlažnih ekvatorijalnih klimatskih područja Zapadne Afrike ili Amazonskog

basena. Čak i u pojedinačnim zemljama postoje važne klimatske razlike. Topla vlažna

obala Kenije potpuno se razlikuje od hladnih planina, dok je pustinja severnog Čilea

potpuno u kontrastu prema hladnoj i kišnoj šumi na jugu Čilea. Tople klime

ekvatorijalnih i tropskih područja mogu se podeliti u tri glavne skupine s velikim brojem

međukomponiranih i kompozitnih klimatskih promena u prelazima između njih, a neke u

kombinaciji s hladnim uslovima koji se nalaze u suptropskim područjima na višim

geografskim širinama.123 Tople i vlažne klime koje se nalaze na niskim geografskim

širinama ekvatorijalnog remena obeležene su visokom, ali ne prekomernom

temperaturom, visokom vlažnoscu, niskim dnevnim i sezonskim temperaturama, velikim

oblacima i velikim padavinama. Tradicionalne mere za pružanje olakšanja uključuju

zaštitu od direktne sunčeve svetlosti, korištenje hlađenja i laganih materijala koji se

tokom noći ohlade kako bi se omogućili prihvatljivi uslovi za spavanje. Vruće suve

klime ekvatorijalnog pojasa imaju potpuno različite karakteristike, s vrlo visokim vršnim

dnevnim temperaturama, niskom vlagom, velikim dnevnim temperaturama, slabim

oblacima i slabom kišom. Razlike između leta i zime mogu biti označene, s hladnijim

123 Viktor Olgyay, Design with Climate, Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1963.

118

uslovima i nekim padavinama u zimskoj sezoni. Tradicionalne mere za udobnost u ovoj

klimi uključuju zaštitu od toplih prašnjavih vetrova, teških građevinskih materijala koji

odgađaju i smanjuju prenos temperaturnih vrhova u unutrašnjost zgrada. Zatvoreni

prostori s vegetacijom omogućavaju prirodno hlađenje, isparavanjem vode i omogućuju

hladniji prostor, čuvajući ohlađeni vazduh u kontrolisanim i zatvorenim spoljašnjim

prostorima.

Uticaj nadmorske visine, širine i velikih površina vode proizvodi specifične

klimatske uslove. Te se varijacije nalaze na tropskim ostrvima Kariba i Pacifika, na

hladnim tropskim uzvišicama središnje Afrike, Atlasa i Anda i pomorske pustinjske

klime Arapskog zaliva, gde je neugodna klima pustinje pogoršana visokom vlagom.

Mnogi tradicionalni gradovi na niskim geografskim širinama uključuju obeležje

urbanog dizajna koji poboljšavaju uslove udobnosti. Uske ulice gradova Bliskog istoka i

Severne Afrike pružaju hlad i zaštitu od vrućih prašnih vetrova, zadržavajući hladan

noćni zrak. Ograđeni prostori i vrtovi takođe podstiču hlad i isparavanje vode, koristeći

fontane i kanale za navodnjavanje. Konačno, veliki otvoreni neraskidivi kvadrati,

preterano vrući tokom dana, pružaju ugodne uslove u večernjim satima, privlačeći velike

gužve na tržnicama na kojima se temperatura brzo hladi. U toplim i vlažnim

ekvatorijalnim klimatskim područjima, prostrani prostori između zgrada i korištenje

vegetacije osmišljeni su tako da omogućuju hlad bez prekida rashladnih vetrova. Verande

i pokrivena cirkulacija također pružaju hlad i izloženost povetarcu bez povećanja

zadržavanja topline zgrade.

Čak i u suptropskim klimatskim uslovima, tradicionalne građevine ugradile su

mnoge značajke dizajna kako bi poboljšale udobnost u danima pre klimatizacije. To

uključuje kontrolu veličine prozora, opsežnu upotrebu tople mase, zone gradnje radi

smanjenja pregrevanja, prilagodljivih elemenata za stvaranje hlada, pa čak i klizanja

staklenih površina preko unutarnjih terasa. Na urbanom nivou, udobnost je poboljšana

sadnjom stabala, drvoreda na nivou ulice i proporcijama ulica za ograđivanje i stvaranje

hlada.124

Sledeći problem koji razmatramo u okviru pitanja ekološke održivosti gradova

odnosi se na formiranje određene urbane mikroklime. Svi gradovi nose sa sobom

značajne promene u lokalnoj klimi, uključujući one koji se nalaze u ekvatorijalnim,

124 Berda Vale and Robert Vale, Green Architecture: Design for a Sustainable Future, London: Thames

and Hudson, 1991.

119

tropskim i suptropskim gradskim mikroklimama. Međutim, stepen promene i njen uticaj

mogu biti teži nego u hladnijim klimama na višim geografskim širinama. Globalno

zagrevanje može proizvesti lagani porast prosečne godišnje temperature od oko 0,5 C° u

sledećih pola stoleća. No već je moguće meriti povećanje večernjih temperatura u

urbanim područjima, koja može prelaziti 3 C° u velikim gradovima u usporedbi s

okolnim ruralnim područjem. Ovo povećanje temperature očito se odnosi na veličinu

grada i urbanu gustinu stanovništva.125

Dok su "ostrva topline" u središtima grada potencijalno povoljan fenomen u

hladnijim periodima godine, dotle se povećavaju problemi i potražnju za energijom u

toplijim godišnjim dobima. To može pokrenuti začarani krug. Veće vanjske temperature

povećavaju potražnju za klimatizacijom, a povećanje klimatizacije doprinosi urbanom

zagrevanju kroz povećanje topline iz urbanog vazduha koje proizvode uređaji za

hlađenje. Studija "ostrva topline" u Buenos Airesu pokazuje da središnje područje grada

može u večernjim satima prelaziti temperaturu prigradskog prostora za 3C°. Prostorni

opseg "toplotnog ostrva" podudara se s područjima najveće gustoće zgrada, dok se

razlike u temperaturi smanjuju u područjima gde su parkovi i u blizini obale gde utiecaj

rečne ploče smanjuje temperaturu.126

Noćno povećanje gradske temperature ima važne posledice za korištenje klima

uređaja. Tradicionalno, hladniji večernji vazduh mogao bi se koristiti za provtravanje

vrućih interijera zgrade, smanjujući unutrašnju temperaturu kako bi se osigurala bolja

udobnost, posebno za neprekinuti san. Međutim, veća temperatura večernjeg vazduha

koju proizvodi gradsko "ostrvo topline" može ograničiti efikasnost noćnog hlađenja, što

dovodi do povećanja potražnje za klimatizacijom u stambenom sektoru, posebno među

bogatijim skupinama stanovništva. Ova tendencija je uznemirujuća jer je prodor

klimatizacije u stambenom sektoru prilično ograničen u većini zemalja u razvoju. Veliki

porast potražnje mogao bi imati kritičan uticaj na potrošnju energije s povećanjem vršne

potražnje u stambenim područjima, što će zahtevati značajna ulaganja za povećanje

kapaciteta električne distribucijske infrastrukture.

125 WMO Report on the Technical Conference on Tropical Urban Climates, WCASP-30, World

Meteorological Organization, Geneva, 1994. 126 Silvia de Schiller and John Martin Evans, "Sustainable urban development: design guidelines for warm

humid cities", Urban Design International,3(4), pp.165-184, Taylor& Francis, 1999.

120

Klimatizacija i drugi oblici korištenja energije u zgradama nisu jedini uzroci

"ostrva gradske topline". Upotreba energije u transportu takođe proizvodi velike količine

otpadne topline, iz oba motora s unutarnjim izgaranjem i električne vuče. Drugi učinak je

toplina dobijena u obliku sunčevog zračenja tokom dana i apsorbirana u visokim

površinama topline grada, osobito na trotoarima i zgradama. Veći broj zgrada u užim

ulicama skloni su "začepljnju" većih količina sunčeve topline jer su manje izložene

hladnijem noćnom nebu. Sve veći urbani razvoj gustoće povećava "ostrvo topline"

uveče, posebno leti.

Strategije poboljšanja klimatske udobnosti na gradskom nivou imaju povoljan

učinak na klimatizovanje zgrada. Izbegavanje ili smanjenje veštačke klimatizacije (klima

uređaji u stanovima i poslovnim prostorima) ima važne ekološke, ekonomske i socijalne

koristike, ako se preduzmu odgovarajuće mere za afirmaciju udobnosti u zatvorenim

prostorima. Privredne prednosti uključuju smanjenje troškova kapitala zgrada, uz niže

energetske račune. Prednosti za okolinu uključuju smanjenje zagađenja vazduha, kao i

veće zadovoljstvo stanovnika u zgradama sa prirodno regulisanom klimatizacijom. Zbog

toga je potrebna politika za afirmaciju prirodnog klimatizovanja na gradskom,

arhitektonskom i graditeljskom nivou. U toplim i vlažnim klimatskim uslovima,

menjanje nijansi topline vazduha i stvaranje prirodnih, zelenih uslova za rashlađivanje,

glavne su mere za poboljšanje toplotne udobnosti, kako na otvorenom tako i u

zatvorenom prostoru. Unutar zgrade ventilatori se mogu koristiti za poboljšanje strujanja

vazduha, ali u spoljašnjim prostorima raspored oblika zgrada ima veliki uticaj na kretanje

vazduha u gradovima. Na urbanom nivou, mora se voditi računa da se iskoriste povoljni

aspekti vetrovitog režima, kao što su brežuljci na obali i topografija koja usmerava

povetarac i stvara lokalna ubrzanja hlađenja "toplotnih ostrva". Neprekidne linije visokih

zgrada uz obalu mogu pružiti atraktivne poglede za prolaznike, ali mogu takođe blokirati

povoljan povetarac za velike udaljenosti u unutrašnjosti. Iako sadnja stabala doprinosi

već visokoj vlažnosti, kombinovani učinak isparavanja i senke uvek će poboljšati uslove

kada su temperature iznad granice udobnosti. Redovi stabala pored ulica, javni urbani

parkovi i očuvanje zelenih površina unutar privatnih parcela mogu doprineti poboljšanju

uslova u urbanom području.

Okrenutost (orjentacija) zgrada uvek je značajan faktor u rezultiranoj potrošnji

energije u svim klimatskim i urbanim uslovima, s vrlo jakim uticajem na područja sa

niskim geografskim širinama. U ovim regijama, popodnevno sunce sa zapada povećava

121

nelagodu u svim godišnjim dobima, dok gradnja orijentacije i oblika za hvatanje hlađenja

povećava udobnost tokom cele godine. Konačno, treba naglasiti razliku između dizajna

za klimatizovano i za prirodno provetravanje zgrada. Korištenje klima uređaja

omogućuje korištenje dobrih planova kompaktnih zgrada, iako u mnogim situacijama

mogućnost produženog prekida napajanja može sprečiti potpuno zatvorene zgrade.

Prirodno provetzravane zgrade trebaju omogućiti kretanje vazduha s ulazima na jednoj

strani zgrade i izlazima na suprotnoj strani.

Preporuke za bioklimatski dizajn u gradskoj građevinskoj lestvici ne pogoduju

povećanju urbane gustoće u toplim i vlažnim klimatskim uslovima. Forsiranje

kompaktnih gradova u tim klimatskim područjima treba razmotriti moguće nedostatke

razvoja velike gustoće na urbanoj termalnoj sredini i mogućem povećanju korištenja

energije za prevladavanje tih uslova.

Sledeći važan momenat (pored potrošnje energije) u razmatranju održivog

razvoja urbanih celina jeste pitanje recikliranje otpada. Ova analiza recikliranja

omogućuje nam da opišemo jedan od ključnih elemenata održivog urbanog razvoja. Iste

ekonomske i socijalne politike koje ignorišu recikliranje takođe su negativno uticale na

druge procese koji su od uključnog značaja za urbane zajednice, radnike, potrošače i

lokalne vlasti. U konačnom zbiru, to će uticati na sve napore u stvaranju održivog

razvoja zajednice. Naše viđenje recikliranja znatno se razlikuje od popularnih gledišta

recikliranja kao aktivnosti generirane dobrom voljom ljudi (samorganizovanih volontera)

koji pokušavaju učiniti nešto korisno za društvo. Usredsredićemo se na međusobnu

povezanost ekonomskih agendi i političke moći. Kao i u svim oblicima urbanog razvoja,

recikliranje otpada treba shvatiti kao mesto konflikta među različitim društvenim

akterima koji koriste političke arene kako bi kontrolisali resurse, kako bi ispunili različite

ekonomske planove.

Pretpostavimo da će mnoge zajednice imati koristi od jače privrede, ali i od

okruženja koje može sačuvati život i snažne društvene sisteme koji poboljšavaju kvalitet

života. Programi urbanog razvoja trebaju biti usmereni na postizanje svakog od tri "E":

ekonomije, jednakosti (egalite) i ekologije. Pomeranje u tom smeru, međutim, neće biti

lagan zadatak. Svaka ozbiljna analiza održivog razvoja zajednice mora se suočiti s nizom

važnih pitanja. Jedno od tih pitanja jeste i strategija, primena i praktikovanje problema

recikliranja urbanog otpada.

122

Recikliranje predstavlja model održivog razvoja zajednice na dva načina. Prvo,

recikliranje je jedan od retkih zajedničkih elemenata u raspravama među naučnicima,

kreatorima politike i aktivistima koji se bave održivim razvojem zajednice. Tokom

protehodnih decenija stalno se širila rasprava o održivom razvoju na svim nivoima vlasti.

U SAD to se kretalo od seoskih do gradskih sastanaka u Nju Jorku, od predsedničkih

radnih grupa u Vašingtonu, do sastanaka gradskih većnica na području Čikaga. Takođe,

postoji dosta aktivista u nekoliko neprofitnih organizacija i organizacija koje se bave

zagovaranjem i praksom recikliranja. U svim tim kontekstima došlo je do šire rasprave o

održivom razvoju zajednice koji uključuje neki oblik recikliranja. Recikliranje se gotovo

uvek pokreće kao važan deo tranzicije zajednice prema njenom održivom razvoju.

Recikliranje takođe predstavlja model održivog razvoja zajednice jer je jedan od retkih

ideja koje predlažu zagovornici koji obuhvaćaju sva tri gore pomenuta "E". Većina

predloga ili radnih modela odrţivog razvoja ukazuje na tri "E" i fokusiraju se uglavnom

na ekološku održivost. Institut za lokalno samopouzdanje, neprofitna organizacija koja

zagovara održivi razvoj zajednice, podstiče recikliranje. "Recikliranje je sredstvo

ekonomskog razvoja kao i životnog okruženja".127 Socijalne koristi od recikliranja

podrazumevaju se u pojmu ekonomskog razvoja koji iz perspektive održivosti povezuje

društveno odgovornu ekonomsku, tehnološku i privrednu aktivnost.

Trenutno više od osam hiljada zajednica u Sjedinjenim Državama bavi se

recikliranjem više od 100 miliona tona otpadnog materijala svake godine. Takođe,

postoji duga istorija recikliranja u Sjedinjenim Državama, protežući se gotovo na ceo

vek. Naš cjelokupan argument u ovoj knjizi je jasan. Analizom iskustva i rezultata tih

aktivnosti mopže se doći do nekih važnih stavova: recikliranje je postalo konkurentna

industrija temeljena na dobitima i na profitu; neki programi ostvaruju skromne

ekonomske koristi, ali ih prenose prvenstveno privatnom sektoru; ekološki dobici su

skromni, iako se velike količine materijala preusmjeravaju na odlagališta i spalionice, to

je mali postotak ukupne količine gradskog otpada. Ta stopa preusmeravanja je znatno

ispod onoga što većina zagovornika očekuje i ugrađena u njihova očekivanja; Problemi s

vlasničkim udelima također se brzo pojavljuju u većini programa recikliranja. Posebno je

127 Casey Patrick and Stephanie Steen, “Recycling Center Analysis.” Memorandum to Evanston City

Manager, May 4.1998.

123

paradoksalno što povećana reciklaža nije dovela do povećanja novih radnih mesta;

programi recikliranja imaju potencijal za postizanje istinski održivog razvoja zajednice,

ali se oni ne pokazuju politički prioritetni; većina programa koji ostvaruju vidljiv

napredak po svakoj od triju "E" dimenzija održivosti, biće izbačeni s tržišta recikliranja

ako to ne bude odgovaralo velikim kompaniajma iz privatnog sektora, koji ostvaruju mali

napredak u bilo kojoj od ovih "E" dimenzija održivog razvoja zajednice, pre svega

urbane. Politička i ekonomska struktura uvek će odoleti promeni i slomiti postojeće ili

predložene napore za stvaranje održivih praksi razvoja zajednice ako to bude makar i na

uštrb vrlo malog procenta njihovog profita, ili će u najboljem slučaju, politika i

ekonomski centri moći, verovatno, podržati samo vrlo slab oblik održivog razvoja

zajednice.

5. Urbana održivost grada

Prethodno smo istakli da se gradovi suočavaju s takvim složenim fenomenima

kao što su: hiperurbanizacija, povećanje i koncentracija siromaštva, poremećaj urbane

kulture i ponašanja, klimatske promene, socijalni sukobi i migracije. Obično se ovi

fenomeni danas analiziraju iz perspektive snažno orijentisane na odnos između

globalizacije i privrednog restrukturisanja i prostora. U takvim pristupima urbani

prostor se smatra "stvari po sebi", kao nešto što se daje s postojanjem nezavisno od

materijijalne dimenzije. Većina prostornih analiza sastoji se od broja ograničenja, bilo da

se radi o geografsko-ekološkim oznakama, nasleđenom izgrađenom životnom prostoru,

nedostatku javnih i/ili privatnih ulaganja, neprimerenom zakonodavstvu i teritorijalnoj

upravi (u regijama ili gradovima), kao i institucionalnoj odgovornosti javne politike i

planiranja. Víctor Ramiro Fernández (poput ostalih) kritizira prostornu struju misli, koju

on naziva "novim regionalističkom ortodoksijom", kao akademski napor koncentriran u

industrijalizovanim društvima, podržan od strane nacionalnih vlada i multilateralnih

organizacija, dovoljno jak da utiče na stvaranje novih institucija, javnih politika i

praksi.128 Taj pristup je "uvezen" u nerazvijene iz nekih razvijenih zemalja, što je dovelo

do lokalnih verzija koje su zauzvrat rezultirale novim javnim politikama i institucijama

prostornog i ekološkog okruženja. Dakle, kao što su prepoznali najvažniji analitičari

Latinske Amerike koji rade na području urbanističkih i regionalnih prostornog

128 Víctor Ramiro Fernández, Ash Amin, and José Ignacio Vigil, Rethinking regional development: Global

contributions for a Latin American strategy, Buenos Aires: Miño y Dávila Editores, 2008. p. 19-23.

124

istraživanja, nakon tri decenije nacionalnih i međunarodnih napora, u poređenju s

intelektualnom proizvodnjom u tzv. središnjim zemljama, retki su ozbiljni pomaci u

urbanoj održivosti. Ono što im nedostaje jeste sveobuhvatniji koncept i kritičniji teorijski

stav prema onome što se naziva "kapitalističkim gradom".

Kao što neki autori ističu, problem urbane održivosti meksičkih gradova nije

adekvatno formuliran od strane meksičke vlade ili društva.129 U dominantnom razvojnom

modelu u Meksiku postoje javne politike za rešavanje ne samo održivosti životne sredine

već i mnogih drugih problema vezanih uz razvojni proces. Međutim, predložena rešenja

ne odražavaju održivi gradski razvoj, sam po sebi, nego dominantne interese krupnog

kapitala. Zbog toga urbanističko planiranje i javna politika u Meksiku nisu ni postigli

pozitivne rezultate u ovom privredno političkom modelu dominantnom u razvijenom

svetu.130

Suština održive gradske krize u Meksiku pre svega je društvena kriza. U ovoj

krizi, društveni faktori se bore za odgovarajući prostor i gledaju životnu sredinu kao

objekt i robu.131 Meksički održivi gradski problem takođe se mora shvatiti kao sukob

između dviju različitih perspektiva: ekonomskog razvoja i održivosti životne sredine.

Analitičari se slažu da se u većini zemalja Latinske Amerike, od ranih 1980-ih, privrednii

rast povećao, dok je društvena i ekološka održivost smanjena ili stagnirala. U razvijenim

zemljama raste tendencija gledanja privrednog rasta i politike zaštite životne sredine kao

međusobno kompatibilnih, tako da ekologija postane važan poticaj za ekonomiju.132 Na

drugoj strani, manje razvijenim zemljama problemi životne sredine uglavnom su

posledica siromaštva i nerazvijenosti. Siromaštvo smanjuje ljudsku sposobnost korištenja

prirodnih resursa na održiv način, čime se pojačava pritisak na životnu sredinu.

Siromašni ljudi su prisiljeni odreći se budućih potreba kako bi zadovoljili sadašnje.

Stoga, ono što se tiče zemalja južnog dela Polulopte, kao što je siromaštvo, nejednakost,

129 Alfonso Iracheta, La necesidad de una política pública para el desarrollo de sistemas integrados de

transporte en grandes ciudades mexicanas, INE, Centro Mario Molina, CTS, Zinacantepec, Mexico: El

Colegio Mexiquense, 2006., 14–16, 48.; Fideicomiso de Estudios Estratégicos sobre la Ciudad de México,

“La Ciudad de México hoy, bases para un diagnóstico” , Mexico: Gobierno del Distrito Federal, 2000. 130 Víctor Ramiro Fernández, Ash Amin, and José Ignacio Vigil, Rethinking regional development: Global

contributions for a Latin American strategy, Buenos Aires: Miño y Dávila Editores, 2008. p. 20. 131 Víctor Ramiro Fernández and all., Isto, p. 22. 132 Andrew Blowers, “Environmental Policy: The Quest for Sustainable Development,” Urban Studies 30,

no. 4/5, 1993. 775–796.

125

pitka voda, devastacija zemljišta i slično, problemi su duboko različiti od onih koji se

bave stanovnici, politike i prakse zemljama Severa.

Kao što vidimo, uništavanje i zlouporaba prirodnih resursa, zajedno sa

sistemskim pritiskom na životnu sredinu u mnogim meksičkim gradovima, opravdavaju

potragu za novim načinima razmišljanja koji nam omogućuju rešavanje tih iracionalnih

modela ekonomsko-političkog razvoja savremenih gradova pa i celih društava. Značajniji

problemi u gradovima i metropolama uključuju, između ostalog: nisku produktivnost i

konkurentnost, siromaštvo i nejednakost, haotičnu upotrebu zemljišta, slabu mobilnost

stručnih subjekata, pogoršanje socijalnih odnosa, loše upravljanje resursima i pogrešna

ekonomska politika. Nacionalni i regionalni razvoj u velikoj meri zavisi od gradova,

posebno onih sa većim brojem stanovnika, koji čini više postotaka BDP-a, s manje

postotaka stanovništva u zemlji.

Svaki konceptualni doprinos razumijevanju održivosti i preobražaju urbanog

razvoja trebao bi se baviti nekim bitnim idejama kao što je očuvanje energije, socio-

prostornoa ravnopravnost, integriracione strategije korištenja zemljišta i participativno

upravljanje. Strategije javnih politika za rešavanje urbanih problema trebale bi razmotriti

kako usmeriti resurse siromašnijim i manje obrazovanim stanovnicima u gradovima i

metropolama. S tog stajališta važno je shvatiti da su urbana neformalna ("divlja") naselja

i neformalna tržišta, iako predstavljaju ogroman društveni i ekološki problem, poslužili i

kao neka vrsta rešenja jer su pokazali sposobnost pružanja stambenog prostora ljudima

malim dohotkom i tako povremeno amortizovali posledice širenja urbanog siromaštva,

kao što to pokazuje primer Meksika.

Savremena istraživanja pokazuju da je urbanim problemima potrebna još jedna

alternativa u vidu ozeljenjavanja gradova ili razvoj "zelene arhitekture". Razvoj zelenih

gradova uključuje promociju aktivnosti koje zapošljavaju, prepoznaju ili očuvaju prirodu

u svojim brojnim korisnim oblicima za održavanje urbanog života, dok ograničavaju ili

smanjuju iscrpljenost resursa. To se kreće od podupiranja regionalnih ekosistema i

poboljšanja funkcioniranja komunalne infrastrukture do procene zelenila u nekretninama

i odluka o investiranju u javnog kapitala u "zelenu arhitekturu". Ozeljenjavanje gradova

uključuje izgradnju energetski efikasnih zgrada koje čuvaju resurse, zatim očuvanje

zelenog slobodnog gradskog prostora za predah, rekreaciju, proizvodnju kiseonika,

upravljanje poplavama, i razvoj urbanih cvetnih bašta. Provođenje ovih novih načina

postalo je glavna misija mnogih lokalnih urbanih politika. Danas mnoge državne i

126

lokalne vladine agencije vode brigu o financiranju projekata urbanog zelenila. Na

primjer, program Growing Greener I i II guvernera Pennsylvanije Edwarda Rendella

usmerili su više od 600 milijuna dolara državnim agencijama, prvenstveno odelenjima

zaštite i očuvanja prirodnih resursa.133

Urbano ozelenjavanje uključuje aktivnost mnogo ljudi sa različitim inicijativama

i postupcima. Uključuje inkluzivne napore za planiranje građana kako bi pomogli u

strategiji gde i kako ozeleniti delove grada. To zahteva stručnost gradskih planera,

inženjera zaštite životne sredine, pejzažnih arhitekata i drugih kako bi pomogla u

određivanju forme i strukture zelenih principa i procesa uređenja urbanog prostora.

Strategija ozelenjavanja zahteva široke medijske kampanje da dele informacije, podatke i

stanje procesa razvoja zelene arhitekture i svih drugih elemenata koji prate ovu aktivnost.

Šta je "zeleni grad"? To je idealna projekcija savremenog održivog urbanog

prostora. Takođe, to je veliki napor i trud koji treba uložiti da bi se to postiglo u bilo kom

gradskom mestu na svetu, ali sigurno je da je to ostvarivo u XXI veku na ovom stepenu

ukupnog svetskog tehnološkog i ekonomskog razvoja. U svom najsavršenijem obliku,

"zeleni grad" je prijatan, privlačan i potpuno održiv. Prema mišljenju ekonomiste Metju

Kana, zeleni grad je zdravo mesto koje ima "čist vazduh, vodu, uređene ulice i

parkove"134, otporan je na prirodne katastrofe i suočava se sa malim rizikom od

infektivnih bolesti. Njegovi stanovnici imaju jake, "zelene navike" i ponašanja u javnom

prevozu, prate nove tokove recikliranja otpada i očuvanja vode, koriste obnovljive izvore

energije.

Odgovarajući na pitanje šta je zeleni grad, takođe je potrebno razlikovati

postojeće i one koji će biti izgrađeni u budućnosti. Postojeća mesta imaju osnovni oblik i

strukturu, dok nova mesta to sve mogu od samog početka da izgrade i prilagode

"zelenim" urbanim principima. Moguće je da postojeća mesta moraju prilagoditi i

ublažiti uslove dodajući nove nijanse, dok novi gradovi mogu smisliti sasvim nove

vlastite pristupe. Stariji industrijski gradovi imaju opsežne parkovske sisteme, ali imaju i

masivna smeđa polja ili kombinovane sanitarne i kanalizacione infrastrukturne prostore.

133 Thomas Friedman, “The Greening of Geopolitics.” New York Times Magazine, April 15, 2007. pp. 40–

51.

134 Matthew E. Kahan, Green Cities, Urban Growth, and the Environment. Washington, D.C.: Brookings

Institution Press, 2006. p. 4.

127

Noviji, brzo rastući, rašireni gradovi imaju malo parkova, teško i teško pronalaze

dovoljno parkinga za automobile. Bilo da su stari ili novi, "zeleni gradovi" imaju

jednu središnju zajedničku karakteristiku: oni u potpunosti teže da iskoriste svoje

prirodno okruženje za održavanje prijatnog i kvalitetnog ljudskog života. Oni koriste

sunce, zemlju i njenu vegetaciju za snabdevanje, korištenje i ponovnu upotrebu "zelenih

resursa" gradova i njihovog okruženja. Prema bilo kojoj mjeri, neka mjesta su već

naprednija od drugih u njihovom maršu prema zelenilu. Neki svjesno pokušavaju

poduzeti nužne reforme u načinu života, a drugi su ili ne žele ili ne mogu napraviti

potrebne promjene. Imena nekih gradova - Portland, Oregon, Denver, Seattle, Oakland i

Minneapolis - često se pojavljuju kao vodeći primeri urbanog zelenila.135

Na kraju ovog dela izlaganja o urbanoj održivosti inećemo nekoliko stavova o

održivoj arhitekturi. Osnovni stav u tom deomenu jeste da se održivost arhitekture

zasniva na radu u skladu sa prirodom a nikako protiv prirode. Planeri, dizajneri i

arhitekte rade u skladu sa prirodom kada zgrade i naselja projektuju i grade tako da

poštuju "putanju sunca", kretanje vetrova, senke drveća i stena, mesta značajnih stabala,

staze životinja, staništa i prirodni sistem biljnih vrsta kao prirodne osobine koje moraju

biti zaštićene od čovekovog širenja u tehnološkom, ekonomskom i kulturnom smislu.136

Arhitektonska održivosti usmerena je tako da je potrebno pozicionirati ljudske aktivnosti

tako da ne nanose bilo kakvu štetu postojećem, trenutnom ekološkom krajoliku uz

uverenje da "priroda zna najbolje".137 Ekoestetske manifestacije pojačavaju

prepoznavanje značaja veze s prirodom i prirodnim sistemima. Materijali su deo prirode

s malo ljudske modifikacije, pažljivo "projektovane u saglasju s prirodom"138 što može

pružiti i fizičku i duhovnu udobnost, kako bi korisnici zgrada živeli u srećnoj i

harmoničnoj sredini.

Arhitektura treba da održava kulturne odnose među ljudima, s uverenjem da

"lokalna kultura najbolje zna". Održivost arhitekture znači zaštiti i nastaviti s ovim

135 Matthew E. Kahan, 2006. Green Cities, Urban Growth, and the Environment. Washington, D.C.:

Brookings Institution Press, 2006. p. 6.

136 Simon Guy and Graham Farmer, 'Reinterpreting sustainable architecture: The place of technology',

Journal of Architectural Education, 54(3), 2001. pp. 140-148. 137 Isto, p. 143. 138 Crish Day, "Ethical building in the everyday environment. A multilayer approach to building and place

design", in: W. Fox (ed.) Ethics in Building, London: Routledge, 2000.

128

genijalnim lokusima i raditi unutar ograničenja i mogućnosti koje to zahteva lpkalna

sredina. Održivost zgrade podvrgnuta je održivosti mesta. Kulturna slika održive

arhitekture obuhvata zabrinutost za način na koji lokalni ljudi žive i stupaju u interakciju

sa svojim zgradama, i očekivanje da će to biti drugačije od drugih mesta. Simboličke i

estetske manifestacije kulturne predstave arhitekture pokreću identifikaciju s autentičnim

mestom i pokazuju prepoznatljivu razliku između pojedinih mesta. Budući da se lokalni

način gradnje vidi kao da je autentično nastao kao odgovor na lokalnu kulturu, on postaje

važan dio te kulture. Materijali, boje i građevinski oblici privlače ovaj lokalni "narodni

jezik". Nova zgrada takođe simbolizuje trajnu vitalnost lokalne kulture, tako da se

očekuje da će nova zgrada preobraziti, umesto reprodukovati, "narodni jezik"139, biti

prepoznatljiva arhitektonska suvremenost, ali istovremeno poštujući prošlost.

Kako kaže Džejm Stil, simbol kulturnog sklada arhitekture i lokalnog ambijenta

jeste džamija na New Gournu u Egiptu koju je dizajnirao Hassan Fathy 1945. godine

tako da prepozna tradicionalne kulturne oblike nubijskog naroda. Fathy je kreirao zgradu

u stilu za koji vjeruje da je "ugradio suštinu vlastite kulture". Poštovao je tradiciju, ali je

nije samo reproduckovao, već artikulisao u svremenom dizajnu. Glavna fasada džamije

koristi vrlo sofisticiranu i namernu ikonografiju koja kombinuje sv aremene

arhitektonske elemente sa složenim istorijskim konotacijama koje su regionalne, ali i

"nadilaze lokalnu tradiciju kako bi je povezao s formiranjem islamskog identiteta".140

Pored prirodne i kulturne dimenzije odrive arhitekture, ona mora uključiti i

tehničku sliku održivosti. Tehnička održivost je stvar razvoja tehničkih uređaja koji

neutraliziraju ili iskorištavaju opasnosti od onoga što se privremeno može pojaviti kao

problem. To se odnosi na primenu rezultata društvenih, ekonomskih i fizičkih nauka za

analizu situacije i traganja za odgovorima na nastale problemu u skladnom

funkcionisanju zgrada i naselja. Preduslov za uspeh je profesionalna stručnost i

poštovanje novih naučnih rezultata. Tehnička slika održive arhitetkture uključuje

merljive "činjenice životne okoline": čistotu vazduha, rasvetu, nivo buke, zakrčenost

saobraćaja, kao i smanjenom potrošnjom energije, smanjenom ugradnjom energetski

loših materijala, skladnom unutarnjom temperaturom itd. Takođe, tehnička slika održive

139 Cristofer Alexander, A New Theory of Urban Design, New York: Oxford University Press, 1987. 140 James Steele, An Architecture for People: The Complete Works of Hassan Fathy, London: Thames and

Hudson, 1997. pp. 6-77.

129

arhitekture podrazumeva i korištenje materijala savremene arhitekture: penušavo staklo,

nerđajući čelik, precizni krovni paneli od legura ili aluminija (opravdani njihovom

malom težinom i dugim viekom trajanja), pasivni i aktivni uređaji na spoljnjim zidovima

i krovovima, staklo koje filtrira vazduh i reaguje na intenzitet sunčeve energije i svetlosti,

fotonaponske ploče, kao i kompjuteri koji kontrolišu rasvetu, grijanje, hlađenje i

uključivanje i isključivanje svih uređaja u stanovima i kućama. Dakle, održiva

arhitektura XXI uključuje kombinaciju, prirodnih, tehničkih, kulturnih, ekoloških i

klimatskih elemenata sklonih da se prilagode stalnim promenima i dinamici čovekovih

zahteva.

130

III. PREDNOSTI I NEDOSTACI POSTOJEĆIH PRISTUPA ODRŽIVOM

RAZVOJU

1. Novi pristup održivom društvu

U ovom delu rada iznosimo kritički stav, ističući važne strane, dimenzije i

elemente koje sadrže teoriski pristupi čiji smo pregled izneli u prvom poglavlju ovog

rada, zatim dajemo pregled nedostataka dosadašnjih teorijskih pristupa održivom

razvoju, te na kraju sumiramo kritičke dimenzije našeg pristupa teorijama održivog

razvoja u formi našeg doprinosa ukupnom teorijskom pristupu ovoj važnoj i aktuelnoj

temi i raspravama u savremenim teorijskim i naučnim radovima. Većinu naših teoriski

stavova izneli smo, ili samo nagovestili u prethodna dva poglavlja, zbog taga će u ovom,

kratkom poglavlju, doći do ponavljanja nekih konstrukcija i rečenica, ali to činimo

svesno kako bismo na jednom mestu i kompaktno izneli svoj stav i diskurzivni doprinos

ovom pitanju i našem predmetu istraživanja.

Sumirajući doprinose iznesene u značajnom broju prikazanih stavova i njihvovih

autora u prvom poglavlju, može se reći da je najvažni doprinos što je pojam i termin

održivi razvoj ušao u naučni, praktični, programski i svakodnevni vokabural na svim

nivoima aktivnosti društvenih subjekata u savremenom svetu, počevši od lokalnog nivoa,

preko nacionalno regionalnog pa sve do globalnog nivoa predstavljenog međunarodnim

organiazcijama i institaucijama, sa posebnim naglaskom na Ujedinjene nacije. Sledeći

važan doprinos teorisjkih rasprava konceptu održivog razvoja odnosi se na njegovu

ekološku dimenziju, odnosno značaj čovekovih individualnih i grupnih aktivnosti u

prostoru životne sredine ili životnog, prirodnog okruženja. Ovde ćemo pomenuti još i

treći važan doprinos raspravi o održivom razvoju a to je naliza svih važnih elemenata

ekološke održivosti kao što su voda, vazduh, šume, poljoprivreda, hrana i celokupan

biodeverzhitet.

Pored značajnog doprinaosa raspravama o održivom razvoju, pokretanju tog

pitanja i isticanju važnosti održivog razvoja životne sredine i biodiverziteta, mogu se

uočiti značajno nedostaci kod svaremenih teorijskih rasprava o održivom razvoju. Na

prvom mestu je nedostatak koji se ogleda u jednostranom pristupu održivom razvoju

koncentrisanom isključivo na njene ekološke dimenzije sa usputnim pominjanjem ostalih

131

elemenata održivosti. Mi smo održivost sagledali kao integralni skup više neodvojivih

elemenata koji čine osnovu svih teoriskih rasprava, praksi, aktivnosti, politika i strategija

održivog razvoja kao najvažnije čovekove aktivnosti u savremenom društvu. Elementi

intergralnog održivog ravoja, zajednice i društva su: ekološki, ekonomski, socijalni,

tehnološki, tehnički, naučni, kulturni i politički. Samo oni pristupi koji uzimaju u obzir

ukupnost ovih elemenata, neminovno stavljjuć akcenat ne neki od njih u sklopu

konkretnih okolnosti, imaju šansu da postignu dobar rezultat u istraživanju i aktivnosti i

da daju doprinos naući i praksi koja se bavi pitanjima održivog razvoja.

Naš pristup polazi od uverenja da je naučni pristup održivom razvoju neophodan

na početku i na kraju svake rasprave, prakse, aktivnosti, politike i strategije održivog

razvoja. Naglašavamo da je potreban naučni pristup održivom razvoju, pre svega zbog

vidljive dominacije političko-deklarativnoh pristupa. drugačije rečeno, deklarativni,

obećavajući i očekivani međunarodno politički pristup održivom razvoju mora biti

zasnovan na naučnim analizama. Prethodno smo istakli još jednu prepreku integralnom

pristupu održivom razvoju, a to je nejadnako gladanje i aktivnosti raznih zemalja u svetu

u odnosu na pitanje i problem održivog razvoja. Svakako da se može se podjednako

zahtevati, još manje očekivati, da "zelenoj agendi" (Agenda 21) o zaštiti životne sredine,

jednako pristupe razvijene zemlje Evrope, Severne Amerike, Japan i Australija, kao i

zemlje podsaharske Afrike. Ove prve mogu "lagodno" razmišljati i postavljati uslove o

zaštiti biodiverziteta i ozonskog omotača, dok ove druge zemlje moraju prvo rešiti

problem nedostatka hrane, pitke vode, komunalne infrastrukture, elementarne

zdravstvene zaštite i obrazovanja, pa tek onda razmišljati o "globalnom zagrevanju".

Možemo uočiti da postoji opasnost od konflikta između naučnog pristupa održivom

razvoju i političko-deklarativnih zahteva, strategija i praksi provođenja deklarisanih

principa.

Naglašavamo da održivost nije moguće postići bez usmerenog i koordinisanog

pristupa nauke i politike, odnosno, naučno zasnovanih političkih rešenja i strategija

održivosti, kao i političke podrške, pomoći i uvažavanja naučnih otkrića i postavki.

Predlažemo, takođe, da pristup teoriji održivosti mora sadržati jo jednu dimenzijua to je

veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog i aktivističkog diskursa o održivom

razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju imat svoju određenu autonomiju, ali oni

skupa čine neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom razvoju. Uzmimo, kao

primer, problem siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog pristupa

132

resursima, etničke konflikte i rat i naglasimo da oni treba da budu tretirani jednako kao i

"globalno zagrevanje", koje može ugroziti milione i stotine miliona ljudi do kraja XXI

veka, jer i oni ugrožavaju milione ljudi, odnose žrtve, svakodnevno i utiču da se suzi

pogled i svest o značaju aktivnosti proiv globalnog zagrevanja. Dakle, da bi zaštitili

resurse nekog društva ili zajednice, moramo obezbediti ravnopravan i pošten pristup svih

subjekata tim resursima i nametnuti im odgovornost u njihovom korištenju. Tek takav

tretman ostavlja prostor za sučeljavanje nauke i politike sa pravdom i pravednim

aspektom održivog razvoja.

Nauka nam ukazuje da je neophodno uspostviti ravnotežu između tri ključna

elementa društvenog razvoja kako bi se moglo potpunije sagledati i praktikovati održivi

razvoj. Ta tri elementa su način života (tradicija, stil života, vrednosti), održivost

zajednice i društva i ranjivost elemenata i struktura koji čine održivi razvoj.141 Ponovimo

još jednom da brzi nalet novih tehnologija, promene u životnoj sredini, prirodne

katastrofe, demografska eksplozija, političke blokade, društveni pokreti, ratovi,

povećanje siromaštva, genetski modifikovana hrana, nuklearni ekscesi, predstavljaju

indikatore ranjivosti i mesta gde je teško uspostviti principe zdravog, održivog društva.

Mnogi od tih potencijalnih događaja mogu biti predvidivi i nauka ukazuje na taj detalj,

odnosno, upozorava da ako je slaba predvidivost događaja koji donose ranjivost

pojedincima, grupama i društvu, onda je ranjivost veća a slabija mogućnost za postizanje

održivosti društva.

Potrebno je naglasiti i "tamnu stranu" nauke u protivrečnom stavu prema

održivom razvoju. Najasniji su primeri gde se nauka našla u poziciji da bude

zloupotrebljena od strane, lokalnih politika i kompanijske moći. Tako je 80-tih godina

prošlog veka Nacionalna unija poljoprivrednih sindikata povela spor protiv britanskih

regulatornih organa oko upotrebe herbicida 2,4,5-T (koristi se protiv korova u usevima)

za koga je jedan deo naučnih izveštaja tvrdio da može izazvati oštećenja kod

novorođenčadi, spontani abortus, pa i kancer. Argumenti sindikata su bili i to što je taj

herbicid upotrebljavan u Vijetnamskom ratu kao sredstvo koje je pustošilo šume kako bi

otkrivalo skloništa vijetnamskih vojnika. Međutim, "Britanski savetodavni odbor za

pesticide" uspeo je da pribavi dodatne analite i mišljenje stručnjaka (naučnika-slugu

moći) koji su potvrdili da upotreba odgovarajuće količine herbicida 2,4,5-T i skraćeno

141 O ovome govori i Susan L. Cutter u napred navedenom delu.

133

vreme dodira ljudi sa njim, nisu opasni po zdravlje ljudi, posebno trudnica. Slično je bilo

i sa britanskom govedinom, poznatom kao meso "ludih krava" za koje su postojale

informacije da opasno za ljude, posebno decu. Međutim, moć kompanija uz podršku

britanskih vlasti, "obuzdala" je naučne dokaze i uverila građane da nema opasnosti. Ovde

se može postaviti i pitanje, kredibiliteta, legitimiteta i autoriteta naučnih institucija, kao i

pojedinih naučnika koji u njima rade. Njihova pozicija je neugodna jer se nalaze između

naučnih dokaza i spoljašnjeg pritiska medija, građana i njihovih udruženja. Ovo može

pogoršati odnos između nauke i građana, odnosno javnosti i proširti sumnje ljudi u

vrednosti naučnih dokaza i informacija. Centralno pitanje za naše istraživanje glasiti:

može li nas nauka zaštititi od pogrešnih odluka kompanija i njima podređenih vlasti,

koristeći se visokim etičkim standardima, ili će podleći "čistoj" racionalnosti i korisnosti,

bez humanog sadržaja?

Ovde ćemo istaći još jednu značajnu prepreku razvoju politike i stratekije rizika,

preprekuja dodatno otežava i kompromituje i samu nauku a to je širenje prostora i polja

rizika u savremenom društvu koji mogu imati veliki uticaj na održivi razvoj. Pored vceć

poznatih rizika (tehnološki, prirodni, ekonomski, socijalni i ekološki) potrebno je istaći

još neke rizike kao što su finansijski rizici (finansijska kriza iz 2008. godine o tome

jasno svedoči, jer je uslovila, prema "domino efektu" i ekonomsku, socijalnu i kulturnu

krizu savremenog sveta), zatim rizici potrošačkog identiteta (ekspanzija potrošnje

pretvara čoveka u roba potrošnje, "potrošačkog roba" savremenog doba), politički rizici

(mnoštvo politički antidemokratskih pokreta, radikalnih političkih grupa i pokreta,

verskih fundamentalističkih pokreta, zatim politički konflikti unutar nacionalnih država i

slično), rizici ratnog sukoba (u svakom trenutku u svetu postoji oko 80 ratnih sukoba

lokalnog karaktera u vidu međudržavnih sukoba ili u vidu građanskih sukoba unutar

pojedinačnih država) i migracioni rizici koji pokreću desetine i stotine miliona ljudi iz

njihovog zavičaja.

Da bi smo potpunije ukazali na potrebu stalnog širenja diskursa o održivom

razvoju, ove ćemo izneti grupu indikatora kojima se može potpunije meriti doprinos

pojedinih elementa održivog razvoja ukupnom jedinstvenom teorijskom konceptu tog

pitanja. Time ćemo pokušati proširiit indikatore koje smo izneli u prvom poglavlju rada a

koji se baziraju Agendi 21. Zapravo, potrebno je izjednačiti pokazatelje ekonomskog,

socijalnog, prirodnog i ljudskog kapitala sa ekološkim pokazateljima i tek tada ćemo

moći govoriti o integralnom pristupu "održivom razvoju", što nam pokazuje tabela 3.

134

Tabela 3. Indikatori održivog društva

Ekonomski indikatori Ekološki indikatori

- BDP per capita

- kupovna moć stanovništva

- procenat siromašnih prema merenju WB i FAO

- mogućnost pristupa resursima svih građana

- prosečna zaduženost građana

- odnos najniže i najviše plate u javnom sektoru i

vodećim kompanijama

- odnos prosečne plate i prosečne penzije

- zagađenost vode, vazduha, šume i zemljišta

- broj rizičnih ekoloških tačaka na određenom

području

- stepen ekološke svesti u merenoj sredini

- ekološka edukacija

- odnos prirodnih i čovekovom aktivnošću

uslovljenih ekoloških ekscesa

- razvijenost alternativnih izvora energije

Socijalni indikatori Tehnološki indikatori

- lično zadovoljstvo građana životnim standardom

- razvijeni mehanizmi socijalne zaštite

- dostupnost obrazovnih i zdravstvenih institucija

- zadovoljstvo i sreća građana prema merljivim

kriterijima

- mogućnosti i dostupnost rekreativnih sadržaja

- procenat učešća troškova za hranu, odevanje i

stanovanje u odnosu na ukuna primanja

- prisustvo novih tehnoloških procesa

- dinamika tehnoloških promena

- doprinos tehnoloških promena ukupnom

društvenom razvoju

- uticaj tehnoloških procesa na životnu sredinu

- uticaj tehnoloških promena na ekonomskoi

razvoja

Tehnički indikatori Naučni indikatori

- tehnička opremljenost proizvodnje i usluga

- dinamika tehničkih inovacija

- stepen tehničke "pismenosti" građana

- sigurnost i trajnost tehničkih proizvoda

- tehnički proizvodi i životna srednina

- položaj nauke u društvu

- uticaj nauke na ekonomske i tehnološke procese

- uticaj nauke na teoriju i praksu održivog razvoja

- stepen primene novih naučnih otkrića i rezultata

- etička dimenzija nauke

Kulturni indikatori Politički indikatori

- otvorenost kulture za nove trendove, odnos

tradicionalnog i modernog

- odnos stvaralačke i masovne, potrošačke kulture

- razvijenost tehničke kulture

- stepen ekološke kulture

- stepen kulrne di namike i kulturne mobilnosti

društva

-politički konflikti i politička tolerancija

- razvijenost demokratije

- participacija i uticaj građana na političke

institucije i organizacije

- razvijenost ekonomske, socijalne i ekološke

politike

- odnos lokalne i nacionalne politike

135

Ovih osam grupa indikatora, predstavljenih u gornjoj tabeli, pružaju nešto bolju

mogućnost da kvantitativno i kvalitativno prate promene i stepen održivosti neke

zajednice, grupe i društva, od lokalnog do globalnog nivoa. Indikatori pokazuju da je

neophodno uspostaviti ravnotežu između ekonomskog rasta, potrošnje resursa i očuvanja

zdrave vode, vazduha i zemljišta. Takođe, vidimo da politički, tehnički i kulturni

indikatori imaju važnu ulogu u ukupnom pristupu održivom razvopju. Ovim se još

jednom potvrđuije naša teza da je održivi razvoj neophodno posmatrati kao integralan

sklup velikog broja indikatora, prakse, pnašanja, aktivnosti, postupaka i odnosa

pojedinaca, grupa i zajednica.

Kao što smo istakli u prvom poglavlju, da bi se, recimo, sačuvali neobnovljivi

resursi za buduće generacije, potrebno je sve više razvijati alternativne izvore energije

(solarna energija, vetar, termalna i kinetička energija), veštačke sirovine i druge materije

koje mogu biti substitucija za neobnovive resurse. Pored toga, neophodno svakodnevno

unapređenje procesa kontrole otpada kroz reciklažu i bezbedno skladištenje. Da bi se sve

to postiglo potrebno je na globalnom i lokalnom nivou usvojiti nekoliko pretpostavki i

preporuka: racionalno upravljanje resursima; obrazovanje i podizanje svesti o očuvanju

resursa i razvoju alternativnih resursa; unapređenje naučnih dostignuća i tehnološkog

razvoja koji neće biti u konfliktu sa održivim razvojem; kontrola, odgovornost i kazne za

nepoštovanje programa o očuvanju rasursa; nacionalna i regionalna koordinacija svih

subjekatra i međunarodna saradnja na svim pitanjima održivog razvoja. Sve bi to bilo

nedovollno ako nije razvijena kultura koja će podržate sve prethodne aktivnosti i

postupke.

2. Novi pristup održivom gradu

Prethodno smo konstatovali da je održiv onaj grad koji ima najmanji mogući

ekološki trošak, ili grad koji ozbiljno traži načine da se minimizira taj trošak. Dovoljno je

reći da je grad koji pokušava da to razume, a potom preduzima korake za smanjenje

ekološke štete, te ozbiljno pristupa izazovu održivosti. Mnogi gradovi koji žele da se

kreću ka održivosti tretiraju taj proces donekle postepeno, fokusirajući se na novi

ekonomski razvoj, a ne samo na postojeće ekonomske aktivnosti, verujući da nove

industrije (informatika, robotika, nove tehnologije) ispunjavaju viši standard za veličinu

136

svojih odgovarajućih ekoloških troškova. Gradovima je nametnut trend da se definišu

granice rasta kao deo njihovog sveobuhvatnog planiranja razvoja što predstavlja poseban

napor da se nastavi ekonomski rast uz smanjenje ili minimizovanje dodatnih ekoloških

troškova. Kao i u slučaju održivosti društva, tako i kod održivosti grada potrebno je

sagledati, posmatrati i analizirati ceo skup elementata koji potvrđuju ili demantuju

njegovu održivost.

Postoje brojna pitanja koja treba imati u vidu kada se raspravlja o održivosti

grada a koja nisu samo zagađenost i urbana složenost. Među njima je najvažnije pitanje

kvaliteta urbanog okruženja. Ovde treba napomenuti veliki broj urbanih pitanja vezanih

za životnu sredinu s obzirom na probleme koji su povezani sa opadanjem stanovništva u

pojedinim gradovima a koji su veoma različiti od onih problema koje donosi pretpanost,

prenaseljenost nekih drugih gradova. Kako gradovi nastavljaju da rastu prema veličini,

tako se povećava i globalno stanovništvo i ekonomsko bogatstvo, njihov uticaj na

životnu sredinu će biti sve veći u vidu konstantnog degadirajućeg pritiska na životnu

sredinu na lokalnom i globalnom nivou. Gradovi mogu delovati kao indikatori ranog

upozorenja za duboko usađene, široko rasprostranjene ekološke krize, jer se tamo često

pojavljuju problemi brže, intenzivnije i akutnije nego na drugim mestima. Urbane

populacije su takođe glavni potrošači energije, što čini najvećim uzročnicima globalnog

zagrevanja.

Postoje brojne analize koje pokazuju kako urbanizacija donosi sa sobom mnoge

transformacije prirode, uključujući zagađenje, promenu lokacija, promene u

funkcionisanju lokalnih ekosistema, promene prirodnih tokova energije, vode, hrane i

drugih materijalnih sredstava i elemenata i kako sve to menja lik grada, donosi teškoće i

probleme građanima, ali ih motiviše, mobiliše i pokreće da traže nova rešenja. Gradovi,

takođe, predstavljaju važno kulturno okruženje, i to ne samo kao akumulacija različitih

artefakata urađenih od prethodnih generacija, kao što su velike renesansne katedrale i

gotske gradske dvorae ili terase čvrstih viktorijanskih zanatskih majstorija, već i pitanje

korespodencije tog blaga sa okruženjem i odnosom modernog čoveka prema kulturnim

tekovinama. Grad se mora posmatrati kao pojava u najširem smislu: ne samo njegovi

pojedinačni delovi, već grad kao urbana, socijalna, tehnološka, ekonomska, kulturna i

ekološka celina. Socijalno i ekonomski, gradovi se mogu smatrati važnim resursima koji

pružaju produktivnu osnovu za ekonomski rast i poboljšanje životnog standarda, iako bi

se moglo tvrditi da su mnogi od ovih urbanih prostora stvoreni i napredovali na štetu

137

ruralnih područja. Treba imati u vidu da grad predstavlja čvrstu vezu između prirodnih

resursa, životne sredine, kao i ekonomskih i socijalnih resursa grada.

Ekološki problemi gradova se ne odnosi samo na broj ljudi koji žive tamo, niti

probleme prenatrpanosti, već dizajn grada može biti centralno pitanje u oblikovanju

načina na koji će se koristiti, ekonomski, socijalni i ekološki resursi. Promena veličine,

oblika, populacione gustine i unutrašnjeg uređivanja gradova mogu dovesti do smanjenja

brojnih troškova, posebno korišćenja energije.

Još jednom ćemo podvući da je grad mešavina prirodnih, tehničkih, urbanih,

socijalnih, ekonomskih, kulturnih i ekoloških elemenata. Može se reći da su u gradu tri

komponente posebno značajne: prirodni sadržaji, arhitektonsko urbanističko građevinski

elementi i socijalni sadržaji. Prirodno okruženje obuhvata vazduh, vodu, zemlju, klimu,

flore i faune, dok urbanistička sredina obuhvata zgrade, infrastrukturu i urbane otvorene

prostore (trgovi, ulice). Arhitektonska komponenta obuhvata razne aspekte urbanih

područja i arhitektonske stilove, dok socijalna komponenta obuhvata nasleđe i vrednosti,

ponašanje ljudi, zakone i tradicije različitih grupa i zajednica. Urbano okruženje je

moguće vidjeti i kao distorziju prirodnih ekosistema, ili kao ekosistem po sopstvenom

pravu, koji se karakteriše visokim veštačkim tokovima energije, kao rezultat većeg

oslanjanja gradova na fosilna goriva.

Glavna karakteristika savremene urbane dinamike je promena ekonomske uloge

gradova. Na jednom nivou to se može videti u svetlu širokih funkcionalnih smena, na

primjer, pomeranje kroz faze poput tržišnog grada, industrijskog grada, servisnog centra

do međunarodnog trgovačkog centra. Takođe je potrebno ispitati promenljive uloge

gradova u smislu promene i povećanja način proizvodnje. Gradovi danas postaju sve

značajniji prostor od koga se očekuje ekonomska uloga u smislu stvaranja profita,

razvoja tržišta, akumulacije kapitala, ali i stalnog rasta potrošnje.

Nova, drugačija i potpunija analiza savremenog grada uključuje i postupak

posmatranja ukupne dinamike gradova. U tom slučaju možemo uočiti da postoji nekoliko

njenih najvažnijih elemenata, koje smo istakli u prethodnom poglavlju a ovde ih

dodajemo radi stvaranja potpune slike proučavanja održivog grada. kao prvo, prisutna je

ekonomska dinamika, koja podrazumeva više kontakata i aktivnosti koje grad čine

mestom ekonomskih informacija, preduzetničkih i poslovnih ideja i finansijskim

centrom. Upravo ova sposobnost gradova kombinuje ekonomske faktore i njihovu

uključenost u sve faze proizvodnje, istraživanja i potrošnje koja privlači kompanije u

138

urbane centre. Društvena dinamika okuplja širok spektar društvenih objekata (škole,

vrtići bolnice, agencije za socijalni rad itd.) čija uloga postaje sve važnija, posebno za

populacije marginalizovane nezaposlenšću i siromaštvom. Zapravo, koncentracija

socijalnih problema omogućava da se definiše specifična lokalna politika socijalne

održivosti gradova. Grad koji širi mogućnosti zapošljavanja, predstavlja jednu od svojih

velikih privlačnosti i atrakcija. Grad predstavlja prostor društvenih odnosa, obrazovanja,

usluga i rada. Kulturna dinamika predstavlja kulturnu ulogu grada koja obuhvata

"proizvodnju" i "potrošnja" kulture. Pored toga, istorijsko nasleđe grada omogućava

jedinstven ekonomski položaj aktivnosti vezane za kulturu, uključujući tu i turizam.

Politička dinamika podrazumeva da grad, više nego bilo koji drugi subjekt ili mesto,

mora direktno da reaguje na zahteve svojih građana za "dobru vladu". To je mesto gde je

direktno učešće moguće i sve više se praktikuje, i gde pojedinac može slobodno razviti

osećaj slobodne (ili sputane) ličnosti i zastupati građanske vrednosti.

Završavamo ovaj prikaz vlastitih stavova o održivosti grada sa konstatacijom da

su najvažniji elementi u proceni ozbiljnosti napora grada na postane održiv, pravljenje

plana održivosti, razvoj strategije održivosti, izgradnja modela održivosti a sve to mora

biti zasnovano na indikatorima urbane održivosti koji moraju biti ekonomski, socijalni,

kulturni, razvojni, psihološki, urbani, estetski i etički. Ove kriterije ćemo primeniiti

prilikom razmatranja izgradnje mogućeg modela održivog razvoja grada Sabrata.

139

IV. LIBIJA IZMEĐU RASPADA I ODRŽIVOG RAZVOJA

1. Libija za vreme Gadafija - nekoliko pokazatelja

Ako gledamo izvan "anti-libijske propagande prethodnih nekoliko godina",

videćemo da su na početku XXI veka, Libijci imali životni vek od oko 75 godina. To je

rekordno dostignuće, na kontinentu u kojem je indeks ponekad nizak čak i oko 40

godina. Kada je Gaddafi preuzeo vlast 1969. godine, zemlja je imala stopu nepismenosti

od oko 94%. U vreme njegovog pada, stopa pismenosti je porasla na oko 88%. Mnogi

libijski studenti su tada bili na stranim univerzitetima.142 Libija je svojim građanima

pružala besplatno obrazovanje, podršku porodicama i domaćinstvima i kvalitetnu

(većinom besplatnu) zdravstvenu zaštitu. Libijski svršeni studenti mogli su dobiti 50

hiljada dolara (preračunato u libijskim dinarima) kao zajam sa kojim bi mogli da kupe

kuću. Nije bio fiksiran rok otplate, a zajam je bio beskamatni. Novac se mogao vratiti i

onda kada su korisnici mislili da im je to najpovoljnije.143

Pogledajmo još neke pokazatelje koje daju relevantne svetske institucije kao što

je Kongresna biblioteka SAD. Tamo nailazimo na Izveštaj o Libiji za 2005. godinu u

kome stoji da se "osnovna zdravstvena zaštita pruža svim građanima ravnopravno, te da

su zdravlje, obuka, rehabilitacija, obrazovanje, stanovanje, porodična pitanja, zaštita

invalida, hendikepiranih i drugih nemoćnih starosnih grupa regulisane na

zadovoljavajućem nivou."144 Takođe, napominje se da Fond za socijalnu zaštitu i

Zdravstveni sistem nisu čisto državni, već mešoviti sistem javne i privatne brige. U

poređenju sa drugim državama na Bliskom Istoku, zdravstveni status stanovništva Libije

je dobar. Vakcinacija i imunizacija dece je skoro potpuna. Snabdevanje stanovništva

čistom vodom je povećano a sanitarije poboljšane. Javne bolnice u Tripoliju i Bengaziju,

privatne zdravstvene klinike i dijagnostički centri, snabdeveni su novom opremom i

bolju služiti, takmičiti se s javnim sektorom. Broj lekara i stomatologa povećao se sedam

puta u poređenju sa 1970. godinom, tako da je stvaren odnos - jedan lekar na 673

142 Michele Brondino and Yvonne Fracassetti, Il Nord Africa brucia all’ombra dell’Europa, Milano: Jaca

Book, 2011. pp. 49-51. 143 Karim Mezran, “Perché il colonello si sentiva sicuro”, in Limes, No. 1, March 2011.

144 Library of Congress: A Country Study: Libya.

140

stanovnika. Među lekarima je veliki broj stručnjaka koji su kao stručnjaci došli iz drugih

zemalja iz okruženja i Evrope. Broj bolničkih kreveta se utrostručio u istom vremenskom

periodu. Malarija je iskorenjena. Stopa smrtnosti beba 1985. godine bila je 84 na 1.000

rođenih, da bi 2004. godine (procena Američke agencije za međunarodni razvoj) stopa

smrtnosti odojčadi pala na 25,7 na 1.000 rođenih, dok su neke procene pominjale stopu

smrtnosti odojčadi manju od 20 na 1.000 rođenih.

Procene stručnjaka govore da je ovakav socijalni uspeh bio moguć, pored ostalog,

zbog toga što je Centralna banka Libije bila u potpunosti u javnim rukama, dok su na

Zapadu centralne banke praktično podređene ogromnim privatnim, ekonomskim i

finansijskim interesima krupnih kompanija i drugih velikih subjekata. Zahvaljujući ovom

alternativnom bankarskom sistemu, libijska država mogla je sebi priuštiti da troši dosta,

sa manjim brigom da će se povećati javni dug jer nije bilo kamate koja ga uvećava i tako

eksploatiše društvene resurse.145 Stručnjaci procjenjuju da bi približavanje kamate

nultom nivou na javne kredite, troškovi javnih projekata mogli biti smanjeni u proseku za

50 %.146 Uprkos mišljenju "velikih" ekonomista da takvo bankarstvo mora proizvesti

visoku inflaciju, stpoa inflacije u Libiji kretala se od 2-5% godišnje, što je manje -više

kao u Alžiru i Tunisu a niže nego u Egiptu ili Maroku. Na drugoj strani, socijalna

davanja i zažtita standarda u Libiji bili su superiorni u odnosu na druge zemlje u regionu.

Posmatrajmo sada Indeks ljudskog razvoja Svetske banke (HDI) koji je

standardni instrument usvojen da bi se utvrdila dobrobit građana neke države. Indeks se

zasniva na setu kriterijuma kao što su očekivani životni vek, obrazovanje, pristup

resursima i zarade. Pogledom na skalu Indeksa vidimo da je Libija 2010. bila na 52.

poziciji u svetu, bila je ispred čak devet evropskih zemalja (uključujući i Rusiju, na 65.

poziciji). Tunis je bio na 95. mestu, Alžir 100., Egipat 116. i Maroko 127.147

Pokazatelj ekonomskog razvoja je visina BDP po glavi stanovnika. BDP Libije je

bio jedan od najvećih u Africi, a najveći u Severnoj Africi u prvoj deceniji XXI veka i

iznosio je 18.700 dolara. To je bilo dvostruko ili trostruko u odnosu na susede (Tunis

8.621 dolara, Alžir 8.270 dolara, Egipat 5.912 dolara, Maroko 4.796 dolara). Kada se

145 Patric Henningsen, “Globalists Target 100% State Owned Central Bank of Libya”, in The Market

Oracle, 20 March 2011. 146 Ellen Brown, “Libya all about oil, or central banking?”, Asia Times, 14 April 2011. 147 United Nations Development Programme, International Human Development Indicator, 2010.

141

BDP per capita poredi sa podacima o troškovima života i tako dobije još preciznija

proporcija, videćemo da to odražava slične trendove kao i prethodno.148

Razmotrimo li procenat Libijaca koji žive ispod granice siromaštva, vidimo da je

iznosio 3,1% u 2005. godini. Ako ovo uporedo sa procentima zemalja "velike

demokratije" kao što su Francuska (12,1%) i SAD (12,5) za istu godinu, vidimo da su ti

procenti približno četiri puta veći.149 Italijanski nacionalni institut za statistiku (ISTAT),

takođe pruža podatke od velike važnosti. Brojke za severnoafričke imigrante koji su stigli

u Italiju do 31. decembra 2007. godine su sledeće: 365.908 iz Maroka, 93.601 iz Tunisa,

69.572 iz Egipta, 22.627 iz Alžira i na kraju iz Libije 1.517 (libijski imigranti uglavnom

su bili poslovni ljudi i trgovci).150 Neposredno pre "Arapskog proleća" i kampanje

bombardovanja od strane anglosko-francuskog napadača (podvedeno pod UN i NATO),

vlada Libije najavila je projekat pomoći stambenog zbrinjavanja za koji su investicije

iznosile oko 24 milijarde dolara a plan je bio da se izgradi 647.000 novih kuća u svim

zonama zemlje koja je u tom trenutku imala oko 6 miliona stanovnika.151 Ovde ćemo

navesti još jedan podatak koji govori o visokoj svesti potrebe za održivim razvojem

Libije i planu da se on značajno unapredi neposredno pre njenog raspada 2011. godine.

Reč je projektu gradnje "Velike čovek reke" (The Great Man-Made River-GMMR).

Projekat GMMR je osmišljen da iskoristi gigantske rezerve vode koje leže 600-1000

metara ispod pustinje Sahara. Razni baseni nalaze se u Kufri, Sirte, Murzuk i al-Hamada

al-Hamra. Projekat obuhvata četiri akvadukta koji su ukopani ispod peska, postavljeni za

transport vode iz pustinje do obale na severu Libije (900 km), područja na kome živi oko

70% stanovništva Libije. Planirani akvadukti su ukupne dužine oko 4.000 kilometara, sa

rezervoarima koji omogućavaju transport od preko 5.000.000 kubnih metara pitke vode

dnevno.152 Ideja je bila da se obezbede potrebe stanovništva za pitkom vodom i stvore

pogodne akumulirane rezerve iz kojih će se navodnjavati pustinjski deo zemlje radi

proizvodnje hrane, kako bi se postigao što veći nivo nacionalne samoodrživosti, čime bi

se smanjila zavisnost od inostranih tržišta vode i hrane. Ideja koja je bila u pozadini ovog

ogromnog (25 milijardi dolara za najveći akvadukt ikada izgrađen od strane čoveka) bila

148 World Bank data (2010). 149 Videti Index Mundi

150 ISTAT, Rapporto annuale 2007: dati statistici. 151 Karim Mezran, “Perché il colonello si sentiva sicuro”, in Limes, No. 1, March 2011. p. 54 152 Isto, p. 55.

142

je da se iskoriste vodonosni slojevi u procenjenom obimu "kapaciteta Nila, 200

godina".153 Kasnije hidrološko istraživanje je ukazalo na mogućnost postojanja vode u

saharskom podzemlju na površini od 80.000 kvadratnih kilometara koja je dovoljna za

navodnjavanje 40.000 hektara zemljišta u trajanju od 800 godina. Procenjeno je da ispod

Libije postoji ogromno jezero slatke vode, otprilike veličine Nemačke.154

2. Uloga Zapadnih zemalja u izbijanju građanskog rata i njegov uticaj

na izgubljene perspektive Libije

Pre velikih otkrića fosilnih goriva od strane američkih naftnih kompanija,

pedesetih godinama XX stoleća, Libija je bila siromašna zemlja čija se privreda temeljila

na poljoprivrednicima sa malim zemljišnim posedom i pastirima sa malim stadima.

Nakon otkrića nafte, naftnim sektorom u Libiji dominiraju britanske i američke naftne

kompanije. Do 1957. godine bilo je oko desetak naftnih kompanija koje su delovale kroz

nekih šezdeset različitih koncesija u Libiji. Dominiralo je sedam velikih kompanija -

zvanih "sedam sestara" nafte, ili alternativno Big Oil i francuska Française des

Petroles.155 Do 1965., kada je Libija otvorila drugi krug davanja koncesija, konzorcijum

stranih kompanija Oasis je bio broj dva proizvođač nafte u Libiji, proizvodeći više od

300.000 barela dnevno. Energetske aktivnosti tih zapadnih kompanija proširile su libijski

naftni sektor, tako da je Libija u vreme izbijanja revolucije (1969.) izvozila 3,3 miliona

barela nafte dnevno. Nakon revolucije, libijska vlada delimično je nacionalizirala udeo

Oasis s tim da je državi pripalo 51% do 1973. godine.

Posle revolucije Libijska vlada počela je oporezivati naftne kompanije a kasnije je

ubrzala proces nacionalizacije i kontrole i kompanija koje su bile u vlasništvu libijskih

bogataša. Nakon rata između Egipta i Izraela (1973. godine), Libijski režim počeo se

ozbiljno pozicionirati u Organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEC), a do 1979. godine

primer radikalne nacionalizacije koju je započela Libija sledili su Iran, Saudijska Arabija

i Kuvajt. Tokom petnaestogodišnjeg razdoblja nakon revolucije u Libiji, zemlje kao što

153Angelo Del Boca, Gheddafi. Una sfida dal deserto, Laterza: Biblioteza storica Laterza, 2013. 154 Di Paolo della Sala, “Libia, acqua dolce sotterranea grande come la Germania”, in Il Secolo XIX, 25

March 2011.

155 Anthony Samson, The Seven Sisters: The Great Oil Companies and the World They Made, London:

Bantam Books, 1991.

143

su Irak, Venezuela, Nigerija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati potpuno su

nacionalizirali udeo zapadnih naftnih kompania.156 Vodstvo Libije u institucijama kao što

je OPEC dovelo je do sukobima sa Zapadom, što je kulminiralo stavljanjem Libije na

broj četiri liste potencijalnih neprijatelja Sjedinjenih Država. Konflikt između Libije i

SAD proširio se do točke u kojoj je Reganova administracija naredila bombardovanje

Libije u aprilu 1986., sa jasnom namerom da se eliminiše Gadafi.157 Od doba

bombardiranja do zapadnjačkih sankcija Libiji zbog obaranja putničkog aviona nad

Lockerbi jezerom, pitanje budućnosti libijske nafte preuzele su evropske naftne

kompanije, koje su se vešto umetnule u prostor između libijskih kompanija koje su rasle

i američkih kompanija koje su se povlačile. Tokom osamnaest godina sankcija od strane

američke vlade, Oasis Group održavala je tajnu i/ili otvorenu vezu s libijskim političkim

institucijama i/ili delovala preko treće strane. Članovi grupacija - Conoco Phillips,

Marathon Oil i Amerada Hess - predstavljali su "nezavisne" naftne kompanije koje su

zakupljivale nalazišta gasa i nafte kojima upravljala Libijska nacionalna naftna

kompanija.158 Neke od američkih naftnih kompanija nikada nisu napustile Libiju. U američkim

dokumentima objavljeno je da je Halliburton ostao u zemlji, radeći kroz svoje međunarodno

društvo podružnica kako bi izbegao američke sankcije na svoje poslovanje, znajući koliko su

bogati naftni resursi Libije. Dankan Klarke opisao je Libijske resurse na sledeći način:

Libija je veoma bogata naftnim i gasnim resursima, koji se nalaze u blizini

Evropskih tržišta. Pet glavnih sedimentnih basena na kopnu nude niz potencijalnih

pothvata: Ghadames, Marzuk, Kufra, Marmarica i Sirte. U offshore području su

Sabratah, Benghazi, i Bayda baseni. Sirte bazen je daleko najplodnija naftna pokrajina,

jedan od najvećih u Africi. Čak i tokom sankcija bio je cilj i fokus za mnoge evropske

igrače, kao i država kompanije. Međutim, dani povoljne konkurentske pozicije koju

uživaju ove kompanije bliže se kraju.159

Libija je postala jako zavisna od naftne industrije, koja je činila više od 95

procenata izvozne zarade. Do sredine 1990-ih, s informacijama o masivnim novim

otkrićima nafte u Libiji, američke naftne kompanije obnovile su svoje napore da se vrate

156 The Tyranny of Oil: The World’s Most Powerful Industry and What We Must Do to Stop It (New York:

William Morrow, 2008. pp. 100-106. 157 The top three enemies were the Soviet Union, China, and North Korea. Cuba was ranked fifth on this

list. See Qaddafi’s Libya in World Politics, 2008. pp. 15-35

158 Duncan Clarke, Crude Continent: The Struggle for Africa’s Oil Prize, London: Profile Books, 2008. 159 Duncan Clarke, Isto, p. 225.

144

u to područje koje se smatra "mediteranskim El Doradom". Postalo je poznato da Libija

ima jednu od najvećih utvrđenih rezervi nafte u Africi i oko 3,4% svetskih ispitanih

rezervi, dok je najveći dio toga bio još neistražen. Prema časopisu Oil & Gas, Libija je

do 2010. godine imala ukupno dokazane rezerve od 46,4. milijarde barela nafte,

verovatno najveće u Africi. "Skoro 80 procenata utvrđenih rezervei u Libiji nalazi se u

slivu Sirte. Libijske istražene rezerve prirodnog plina do 1. januara 2011. procenjuju se

na 54,7 trilijuna kubičnih metara."160

Gledajući sa pozicija država Zapadne Evrope, koje uvoze energiju, libijski naftni

sektor ima dve važne prednosti. Prvo, zemlja se nalazi na suprotnoj strani Sredozemnog

mora i blizu je europskih tržišta. Unatoč naporima za diversifikacijom energetske

mešavine Evrope, većina evropskih zemalja i dalje je jako zavisna o uvozu nafte.

Geografska blizina znači da je libijska nafta jeftina za uvoz. To se odnosi na geopolitičku

tačku o gore navedenom mestu. Drugo, za razliku od velikog udela nafte iz persijskog

zaliva i drugih područja, Libija proizvodi jednu od najkvalitetnijih nafti sa niskim

sadržajem sumpora. Dakle, ova sirova nafta je najlakša za preradu i može se izvoditi u

relativno "jednostavnim" rafinerijama koje se ne mou nositi sa "teškom naftom" iz drugih

zemala. Ukratko, važnost Libije na tržištu nafte proizlazi ne samo od njene značajne

proizvodnje, već i od kvaliteta sirove nafte.

Početkom XXI stoleća liberalni elementi unutar Gaddafijeve vlade učinili su da se

dosegne visok nivo naftnog i bankarskog sektora libijske ekonomije. Zajedno s tim

"liberalnim reformatorima", Gadafijev režim vešto se vraćao na ranije položaje u zapadni

svetu, posebno nakon što su UN sankcije Libiji ukinute u aprilu 1999. godine. Zapadne

naftne kompanije su se žestoko takmičile za ulazak na libijska tržišta energije, a libijska

vlada je koristila taj svoj resurs kao sredstvo spoljne politike. Libija je otvorila vrata za

američke naftne kompanije u decembru 2003. godine. Američka vlada ukinula je neke

trgovinske sankcije sledeće godine u aprilu i obnovila diplomatske odnose sa Libijom

krajem 2004. Gotovo sve ostale Zapadne zemlje ukinule su tokom 2004. godine

trgovinske sankcije samo su sankcije koje su još uviek bile na snazi, one u vidu

određenih direktnih izvoznih ogrančenja Libije jer je State Department stalio Libiju na

160 Energy Information Administration, “Libyan Supply Disruption May Have Both Direct and Indirect

Effects,” http://www.eia.gov/countries/cab.cfm?fips=LY.

145

listu država koje "sponzorišu terorizam". Poboljšani komercijalni i diplomatski odnosi

omogućili su američkim naftnim kompanijama da pojačaju svoje aktivnosti u Libiji.161

Posle ukidanja sankcija, vlada Libije otpočela je pregovore o Sporazumu o

razmeni istraživanja i proizvodnje (EPSA) sa međunarodnim naftnim kompanijama.

Kada su sankcije ukinute, Libija je proizvodila samo 1,5 miliona barela nafte dnrvno, a

cilj vlade bio je vratiti se na 3 miliona do 2020. godine. U tom procesu, libijska vlada

otvorila je tri kruga konkursa (EPSA IV) sa američkim naftnim kompanijama koje su

primile većinu koncesija. Osim sporazuma o razmjeni istraživanja i proizvodnje, Libija je

razvila i bilateralni model za potsticanje inostaranih ulaganja i tako ubrzala svoj razvojni

proces. Pregovori s Occidental Petroleum tokom 2003-2004. i Royal Dutch Shell tokom

2004-2005. su dva uspešna primera novog bilateralnog pristupa. Britanski premijer Tony

Blair, tokom maja 2007. posetio je Libiju i rekao da su komercijalni odnosi između

Velike Britanije i Libije bili sve snažniji i najavio ugovor vredan 900 miliona dolara koji

vraća britanskog energetskog diva (British petroleum) u Libiju posle više od tri decenije

nakon nacionalizacije njene imovine 1971. godine. Sedmogodišnji sporazumi o

istraživanju i proizvodnji obuhvatao je sedamnaest istraživačkih bušotina, na prostoru od

30.000 kvadratnih kilometara.162

Ovakve aktivnosti u okviru sporazuma EPSA označile su da je vlada Libije

zadržala inicijativu u svojim poslovima s međunarodnim naftnim kompanijama. U maju

2003. Libijska nacionalna naftna kompanija ponudila je četrdeset i tri naftne bušotine na

dvadeset i šest područja. Oko 120 međunarodnih kompanija izrazilo je interes za ovu

ponudu. Vlada je odabrala devetnaest najboljih ponuđača, jer je drugi krug obeležio

veću raznolikost odabranih kompanija. Najveći broj dozvola dobio je Eni u Italiji. Ostali

uspešni ponuđači bili su Exxon Mobil, BG grupa iz Velike Britanije, Kineski Petroleum i

pet japanskih kompanija. Nakon trećeg kruga konkursa u kome je učestvovalo dvadeset i

tri kompanije iz petnaest zemalja, ruski Taraneft uzima tri od četrnaest ponuda a ruski

Garzpom uzima jednu. Tajvanska državna kompanija, kineski Petroleum, kanadska

Petro Canada i nemački Winterhall svaki je dobio jedan ugovor.163

161 Ronald Bruce St. John, “The Libyan Economy in Transition: Opportunities and Challenges,” in Dirk

Vandewalle, ed., Libya since 1969: Gaddafi’s Revolution Revisited, New York: Palgrave Macmillan, 2008.

pp. 120-138. 162 Isto, p. 128. 163 Isto, p. 132.

146

Očito je da vlade Zapadnih zemalja nisu bile zadovoljne ulaskim kineskih i ruskih

kompanija na libijsko naftno tržiše, kao i samim jačanjem libijskog uticaja u toj oblasti i

tražile su način da to spreče. To je, svakako, bio jedan od važnih momenata i bitan uzrok

za pokretanje kampanje NATO snaga protiv Gadafija, njegovo hvatanje i ubistvo 2011.

godine od strane libijskih pobunjenika.

Očito, nafta je bila jedan od uzroka razaranja libije tokom 2011. godine. Drugi

veliki uzrok je bila voda. Britanski geološki pregled (British Geological Survey-BGS)

upoznao je svet sa nečim što su Libijci već ranije znali da Libija leži na najvećim

rezervama vode u Africi. Karte podzemnih vodnih resursa u Africi pokazuju da su

podzemne vode nejednako raspoređene, te da se najveći volumeni podzemnih voda

nalaze u velikim sedimentnim prostorima u sjevernoj Africi u Libiji, Alžiru, Egiptu i

Sudanu. Od svih njih, Libija ima najveće količine podzemne vode (99.500 kubnih

kilometara), Alžir (91.900 km3), Sudan (63.000 km3) i Egipat (55.200 km3). Ove četiri

zemlje čine dio velikog podzemnog mora slatke vode zvane Nubijski peščni vodonosni

rezervoar.164

Libijska država uložila je 25 milijardi dolara u projekat "Velika Manmade reka",

kompleksni vodovod dug od 4.000 kilometara, koji je bio postavljen ispod površine

pustinjskog peska, koji bi mogao transportovati dva miliona kubičnih metara vode

dnevno. Cilj ovog, najvećeg inženjerskog projekta u Africi, bio je pretvaranje Libije,

zemlje koja obuhvata 95 posto pustinje, u samodovoljnu, održivu oazu za proizvodnju

hrane. Pre objavljivanja izveštaja u BGS, zapadni naučnici, istraživači i političari koristili

su sintagmu "nestašice vode" u Africi kao deo psihološkog ratovanja za promociju

postupka privatizacije vodnih resursa od strane zapadnih kompanija. Nasuprot tome,

"Vodene mape Afrike" pokazuju da postoje ogromne rezerve vode, te da to može biti

uzrok i povod za "ratove zbog vode" u dvadeset prvom stoleću.165

Zapadne transnacionalne korporacije kao što su Bechtel iz Sjedinjenih Država,

nemački RWE i francuski Veolia, Suez i Lyonnaise des Eaux bili su na čelu zagovornika

za privatizaciju vodnih resursa svuda u svetu. Francuske kompanije kao što su Suez,

164 MacDonald A.M. et al., “Quantitative Maps of Groundwater Resources in Africa,” British Geological

Survey, London, April 2012. 165 Richard Black, “Water map shows billions at risk of ‘water insecurity,’ BBC News, September 29,

2010, http://www.bbc.co.uk/news/science-environment-11435522. See also Dhirendra K. Vajpeyi, Water

Resource Conflicts and International Security: A Global Perspective, Lanham, MD: Lexington Books,

2011.

147

Ondeo i Saur kontrolišu više od 45% svetskog tržišta vode. Za te kompanije, Libija i

regija Nubijskog peščara "prirodno" trebaju biti unutar francuske sfere utjecaja.

Kapitalistička kriza imala je snažan utjecaj na Francusku, a vladajući elementi tražili su

područja koja bi podstakla jačanje Francuskog "prestiža". Vodene rezerve Libije

nametnule su se kao dobar ulog.

U nastavku teksta pomenut ćemo još nekoliko momenata i njihovih aktera koji su

doprineli rušenju libijskog lidera Moamera Gadafija, kao i ekonomskom i socijalnom

rušenju Libije kao održive države.

Nešto pre intervencije u libiji, francusko društvo bilo je zalijepljeno dugotrajnim

skandalom o koruptivnim praksama financiranja izbora u Francuskoj od strane afričkih

vođa. Godinama je u Francuskoj trajalo suđenje o ulozi francuske naftne kompanije ELF

u Africi. Menadžeri ELF-a bili su proglašeni krivima u jednom od najvećih pokušaja

korupcionaškog kriminala u Francuskoj. Bivši sekretar Elf Aquitaine osuđen je na kaznu

zatvora u trajanju od pet godina zbog korištenja novca kompanije kao mita. Na 45.000

stranica dokumenata za suđenje bilo je informacija o ulozi ELF-a u Africi i kako je ova

naftna kompanija bila "desna ruka" francuskog ministarstva spoljnih poslova. Libija je

postala deo grupe zemalja koje su prihodima od nafte pomogle financiranje francuskih

predsedničkih izbora. Tako se Libija pridružila Republici Kongo, Ekvatorijalnoj Gvineji

i Gabonu kao zagovorniku dolaska konzervativaca u Francuskoj. Pred samu NATO

intervenciju, pojavile su se vesti o tome kako je Libijsko vodstvo potrošilo milione

dolara za financiranje izbora Nikole Sarkozija (Nicolas Sarkozy) za predsednika

Francuske. Nekoliko dana nakon što je Sarkozi postao najistaknutiji predsednik koji je

podržao pobune u Benghaziju, Saif al-Islam, sin libijskog vođe Gadafija, rekao je:

"Sarkozy najprije mora vratiti novac koji je preuzeo od Libije da bi finansirao svoju

izbornu kampanju. Mi smo ga financirali. Imamo sve detalje o tome i spremni smo otkriti

sve. Prva stvar koju želimo ovaj klovn napravi jeste da vrati novac natrag libijskom

narodu. On je dobio pomoć kako bi pomogao našem narodu, ali on se sada okrenuo

protiv nas. Vratite nam novac."166

Ova tvrdnja protiv francuskog predsjednika bila je samo jedan od mnogih

skandala koji su otkrili tokove upotrebe mita i korupcije u francuskom društvu.

166 Ian Black and Kim Willsher, “Sarkozy Election Campaign Was Funded by Libya-Gaddafi Son,” The

Guardian, March 16, 2011, http://www.guardian.co.uk/ world/2011/mar/16/sarkozy-election-campaign-

libya-claim.

148

Francuske imperijalne aktivnosti u Africi bile su najizrazitije od svih bivših kolonijalnih

evropskih sila. Ta imperijalna pozicija nadmašila je ideološke podele između levice i

desnice u Francuskoj. Bez afričkog bogatstva, Francuska bi imala manje moći s gotovo

jednakim uticajem kao i Austrija. Kako kaže Robin Lukam, postojalo je šest načina za

projekcije eksploatatorskih odnosa između Francuske i Afrike. Prvo, i najvažnije, bilo je

kulturno i psihološko stajalište koje se temelji na nadmoći Europe i ulozi Francuske kao

baze prosvjetljenja i civilizacije, uključujući revolucionarne tradicije slobode, jednakosti

i bratstva. Kroz kulturne institucije imperijalizma (kroz formacije kao što je "La

Françafrique"), vodeći kapitalisti u Francuskoj bili su u stanju podsticati političko-

diplomatske, strateške i ekonomske interese jednog procenta najbogatijeg francuskog

društva. Drugi glavni oblik dominacije bile su finansijske i komercijalne veze koje su

štitile francuske komercijalne operacije u Africi. Treće, postojalo je političko savezništvo

između elemenata kompradora u Africi i francuske buržoazije. Kroz kulturne institucije

kao što su francuske škole i univerziteti, vođe francuskog interesa u Africi gledale su u

Pariz, zanemarujući društvene potrebe vlastitih društava. Bilo u odeći, ishranii, govoru ili

braku, afričke vođe nekadašnjih francuskih kolonija bili su poznati kao odani "robovi"

interesima Francuske. Taj savez je pojačao četvrti način, koji je bio osiguranje stalne

ponude jeftine radne snage iz Afrike, koja radi najniže i slabo plaćene poslove u

francuskoj privredi. Peti oblik dominacije bio je snabdevanje Francuske jeftinim

sirovinama, minerala i hranom. Svih ovih pet oblika dominacije zapečaćeni su šestom,

možda i najkonzistentnijom dominacijom: francuska vojna okupacija i intervencije u

Africi bila je stalno prisutna.167

Decenijama je Francuska iznosila ideju o Uniji na Mediteranu (multilateralno

partnerstvo koje obuhvata četrdeset i tri zemlje iz Evrope i mediteranskog basena) kako

bi proširila svoju moć u Severnoj Africi. Sjedinjene Države, koje su djelovale kroz

NATO, otvorile su svoje mogućnosti za stalno prisustvo u Severnoj Africi

uspostavljanjem "Mediteranskog dijaloga". Prema NATO web stranici u Briselu,

"Severnoatlantsko veće je 1994. pokrenulo NATO dijalog sa Mediteranom, koji

uključuje sedam zemalja koje nisu članice NATO u Mediteranu: Alžir, Egipat, Izrael,

Jordan, Mauritanija, Maroko i Tunis." Zadatak Dijaloga je (a) doprineti regionalnoj

167 Robin Luckham, “French Militarism in Africa,” Review of African Political Economy, The French

Connection, 24. May-August, 1982. 55–84. O slanju afrikanaca kao jeftinog osoblja za francusku vojsku

piše Anthony Clayton, France, Soldiers, and Africa, London: Brasseys, 1988.

149

sigurnosti i stabilnosti, (b) postizanju boljeg međusobnog razumevanja i (c) uklanjanje

bilo kakvih zabluda o NATO među zemljama dijaloga".168 Budući da je država Izrael

bila jedna od sedam zemlje uključenih u ovaj dijalog, ostalih šest zemalja nisu toliko

pominjane u medijima. Libija pod Gaddafija nije se htela uključiti u bilo koji dijalog sa

Izraelom i odlučno pozvala na formiranje Afričke unije, kao kontrateže "Mediteranskoj

uniji". Francuska je želela po svaku cenu da blokira ideju o jedinstvu Afrike koji je

zahtijevao potpunu nezavisnost svuda, uključujući i Zapadnu Saharu i Martinik.

Francuska je blisko sarađivala s monarhijom u Maroku kako bi blokirala nezavisnost

Zapadne Sahare jer je želela da kontroliše bogatstvo severne afričke regije. Još važnije,

francuske naftne kompanije ostale su u manjini u Libiji nakon što je Gadafi otvorio

libijski naftni sektor drugim zapadnim kompanijama. Kao što je gore navedeno, veština

Libijske nacionalne kompanije za naftu osigurala je da nijedna strana kompanija nije

dominirala naftnim sektorom, kao što su to Francuzi učinili u zemljama poput Gabona.

Pre nego što je libijska proizvodnja nafte podvrgnuta globalnom otvaranju, italijanska

naftna kompanija Eni bila je najveća inostrana kompanija u Libiji sa 17% procenata

ukupne proizvodnje gasa i nafte. Francuskoj se ni ta čin jenica nije sviđala.

Na poziv Romana Prodija, tadašnjeg predsednika Evropske komisije, Gaddafi je

posetio Europsku komisiju u Briselu 2004. godine. Italija je bila pristalica francuskog

koncepta Mediteranske unije, a obe su zemlje radile na tome da Libiju uvedu u Evro-

Mediteransko partnerstvo koje je promovisala Francuska. U Evropskoj uniji bilo je

neslaganja o pitanju poziva Libije još od 1999. godine. Sam Gadafije jasno izrazio stav

da člastvo Libije i drugih zemalja Severne afrike u mogućem evro-mediteranskom

savezu nebi imalo koristi za te zemlje. On je ponovio da se zalaže Afričku uniju kao

jedinstvenu organizaciju svih slobodnih i nezavisnih afričkih država. Francuska se

suprotstavila ideji Afričke unije i nagovestila mogućnost da Maroko postane član EU,

kako bi psihološki potkopala jedinstvo severnoafričkih zemalja o formiranju Afričke

unije. Francuska je podržavala marokansku okupaciju zapadne Sahare i udvostručila

svoju bezbednosnu saradnju sa državama poput Maroka i Tunisa.

Francuska je blisko sarađivala s Libanom i Saudijskom Arabijom kako bi se

osigurala da Arapska liga podrži zonu zabrane leta i tako spreči avijaciju Gadafijevih

168 NATO Mediterranean Dialogue, www.nato.int/cps/en/SID-

EA36E091SB096A89/natolive/topics_60021.htm.

150

snaga da se suprotstave pobunjenicima. Francuska je bila prva zemlja u Evropi koja je

priznala "Nacionalno prelazno veće" (10. marta) kao vladu Libije. Dok se Veće

bezbednosti UN-a sastalo u New Yorku u martu, francuska vlada sazvala je summit u

Parizu kako bi organizirala "podršku" "pobunjenicima". Na kraju sastanka u subotu, 19.

marta, predsednik Sarkozi najavio je "bez konzultacija "da su francuski avioni bili u

akciji nad Benghazijom. U roku od dva sata, francuski avioni su bili u akciji protiv

Gadafijevih snaga. U tom trenutku, Sjedinjene Države i Britanija pokušavale su osigurati

održavanje dobrih odnosa s ostalim članicama NATO, ali Francuska ih je pritiskala na

vojnu intervencije protiv Gadafija u Libiji. Dok ee Bela kuća dvoumila, sektori američke

naftne industrije i bankarstva koji su bili uključeni u Libijsku investicionu upravu

pozivaju na učešće njihove vlade u intervenciji. Nakon što su Francuzi krenuli na akciju,

Sjedinjene Države i Britanija nisu mogle ostati van tog događaja. Wol Strit je bio već

previše u igri. Goldman Saks je preuzeo velike rizike s novcem od Libijske investicione

vlasti. Američke naftne kompanije bile su zastrašene upornošću bilateralnih pregovora

libijske nacionalne naftne kompanije. Francuska je takođe pokušavala smanjiti snagu

kompanija sa Wall Streeta koje su bile na čelu finansijskog tržišta energenata. Dok je

američka vojska bila suzdržana prema ideju upadanja u Libiju, oligarhi sa Vol Strita

imali su vlastiti "ulov" u Libiji.169 Rat je pokrenut 19. marta 2011. i službeno je završen

31. oktobra iste godine. Tokom tih sedam meseci ratovanja, snage NATO nisu mogle

objasniti svoje ciljeve Afrikancima niti ostatku sveta. Nakon trećeg dana bombardiranja,

kada su tenkovi i vazdušni kapaciteti libijskog režima bili degradirani, bilo je jasno da je

misija nadilazila mandat Vijeća bezbednosti UN. Do 27. juna, kada su bombardovanja

NATO (150 svakodnevno) postala kontraproduktivna, banke i naftne snage postale su

očajne i izazivale propagandnu oštrinu protiv Libije i Afrike. To je bila intenzivirana

operacija, integrišući psihološki rat i propagandu, što se pokazalo korisnim za NATO u

odnosu na evropske i severnoameričke građane, ali je udaljilo Afrikance i stvorio bazu za

podršku libijskoj vladi. Rat propagande koji demonizuje i kriminalizuje Gadafija i

njegovu porodicu doveo je do optužnice od strane Međunarodnog krivičnog suda krajem

juna, 100 dana nakon neefikasne kampanje bombardovanja. Posle izvesnog vremena,

jasno se pokazalo da je cilj Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske da uklone

169 Steven Earlanger, “By his own reckoning, one man made Libya a French cause,” New York Times, April

1, 2011, www.nytimes.com/2011/04/02/world/ africa/021evy.html?pagewanted=all.

151

Gaddafija a ne da zaštite opozicione snage u Libiji, došlo je do još ozbiljnijih podela

unutar NATO članica, jer su zemlje poput Poljske odbijale da nučestvuju u ovoj

kampanji. Od dvadeset i osam članica NATO, većina je odbila učestvovati u ovoj vojnoj

operaciji. Većina članova razumela je razloge za Sarkozijevu energičnu nameru. Neki su

izrazili svoje protivljenje i rezerve u privatnom, dok je poljski premijer Donald Tusk

otvoreno ukazao na nedoslednosti i licemjerje lidera koji su ranije imali za cilj uklanjanje

"diktatora Gadafija", dok su kasnije, ipak, priznali da je napad na Libiju bio zbog nafte i

vode.

3. Ekonomski i socijalni raspad Libije

Mnoge paravojne i militantne grupe (milicije) koje se bore širom Libije ne samo

da se bore za teritoriju, već se bore i za kontrolu ogromnih količina nafte koju proizvedi

(treba da proizvodi) Libija. Proizvodnja energije u Libiji je presudna za razumevanje

događaja koji su se desili od posle likvidacije Gaddafija. Nijedna strana ne popusta u

svojim vojnim kampanjama, jer shvataju da će, uz dobivanje političke kontrole nad

zemljom, predsedavati i ogromne prihod koje Libiji donosi nafta. Ne samo da Libija ima

najveću količinu rezervi u celoj Africi procenjenu na 47,1 milijardi barela, već ima i

značajne rezerve prirodnog gasa. Kao što je to slučaj kod mnogih proizvođača nafte,

posebno onih na Bliskom istoku, nafta i gas predstavljaju ogroman deo izvoza Libije i

ostvarenja bruto domaćeg proizvoda (BDP). Najmanje 70 procenata Libijskog BDP i

preko 95 posto svoje zarade od izvoza odnosi se na naftu. U 2011. godini kada je besneo

građanski rat u Libiji, proizvodnja nafte pala je na 22.000 barela dnevno (b/d), u odnosu

na 1,7 miliona b/d, pre izbijanja sukoba. Situacija se popravila u 2012. godini i

proizvodnja nafte se za kratko približila količini od 1 miliona b/d. Međutim, kako su se

političke tenzije ubrzale i širilo nasilje u 2013. godini, proizvodnja nafte pala je na

160.000 b/d do kraja te godine. Libija predlaže da se proizvodnja nafte značajno

povećala od niskih godina 2013. godine. Američka Uprava za energetske informacije

iznela je podatak da je u periodu od januara do novembra 2014. godine Libija u proseku

proizvodila 450.000 b/d, što predstavlja značajan pad sa nivoa od pre "Arapskog

proleća". Libijski zvaničnici optimistički očekuju da će zemlja do kraja 2014. godine

postići eksploataciju nafte od 1,5 miliona barela dnevno, razumnje je očekivati visoku

152

nestabilnost u proizvodnji nafte u Libiji, sve dok razne milicije pokušavaju da zaplene

naftu u likama, naftnim bušotinama i naftovodima.170

Gotovo sve vladine aktivnosti finansiraju se od prihoda od proizvodnje nafte.

Država je jedini vlasnik nafte proizvedene u Libiji. Nacionalna naftna korporacija (NOC)

je u potpunosti odgovorna za prodaju i izvoz libijske nafte. Tokom sukoba, NOC se

držao neutralno, pokušavajući da izvrši kontrolu nad državnom korporacijom. Libija drži

značajan deo naftne infrastrukture u zemlji, kao i najveće rezerve koje se nalaze u basenu

Sirte. Tokom protekle tri godine došlo je do štrajkova naftnih radnika koji su tražili veće

udeo od naftnih prihoda, što je dovodilo do prekida u proizvodnji. Pobunjeničke vojne

grupe, razne plemenske militiije i druge paravojne grupe su takođe stekle kontrolu nad

naftnim terminalima u Es Sider, Ras Lanuf i Marsa el Brega u decembru 2014.

Prevelika zavisnost Libije na od nafte je dugoročni i kratkoročni problem. U

kratkom roku, oscilacije na naftnom tržištu će stvoriti probleme za prihode od nafte u

zemlji. Dugoročno, postajće sve neodrživija libijska ekonomija jer će sektori izvan

državne naftne industrije, kao što je privatni sektor, ostati nerazvijeni. Korupcija unutar

NOC i vlade je takođe zabrinjavajuća i obeshrabrujuća za održivo upravljanje prihodima

od nafte. Ova prekomerna zavisnost od nafte će predstavljati dodatne izazove za

demokratizaciju i upravljanje resursima, ako se privreda ne reformiše. Pošto razne strane

u sukobu nastavljaju da se sukobljavaju zbog političke kontrole nad resursima, održivost

libijskog društva u budućnosti će biti u velikoj meri vezana za mogućnosti proizvodnje

nafte bez obzira na to ko je na vlasti.171

"Nacionalno Prelazno veće" (NTC) preduzelo je korake za promociju miroljubive

političkoj tranziciji, normalizaciju ekonomskih uslova i pravljenje nacionalnog programa

reformi. U kratkom roku, vlasti moraju obnoviti sigurnost, povećati proizvodnju nafte i

gasa, uvesti fiskalnu disciplinu, oživeti bankarski sistem i postići punu makroekonomsku

stabilnost. Međutim, Libija se suočava sa velikim izazovima i otporima raznih interesnih

socijalnih, političkih i vojnih grupa koje burno reaguju na sve pokušaje izgradnje

demokratskog režima i uvođenje finansijske discipline. Srednjoročni napori bi trebali da

170 Chivvis, C. & Martini, J. “Libya After Qaddafi: Lessons and Implications for the Future,” Rand

Corporation 2014. dostupno na:

http://www.rand.org/content/dam/rand/pubs/research_reports/RR500/RR577/RAND_RR577. 171 Mohamed, Esam “Militias battle in central Libya near oil terminal” The Associated Press, 13

December 2014. dostupno na: http://bigstory.

ap.org/article/e6e774da3a3044e0b72f3679065c1708/militias-battle-central-libya-near-oil-terminal

153

se fokusiraju na izgradnju privrednih kapaciteta, obnovu infrastrukture, razvoj privatnog

sektora, poboljšanje obrazovanja, otvaranje novih radnih mesta i uspostavljanje efikasne

socijalne sigurnosti, a sve to u okviru transparentnog i odgovornog upravljanja zemljom.

Na zahtev libijskih vlasti, međunarodne finansijske institucije su angažovane radi

konsultacijama i tehničke pomoći u cilju održavanja makroekonomske stabilnosti,

razvoja institucionalne infrastrukture, promovisanja ekonomske diversifikacije (da se ne

zavisi isključivo od proizvodnje nafte) i rasta zaposlenosti.

Nafta i gas su dugo vremena dominirali u libijskoj ekonomiji, računa se da su

činili oko 70 procenata BDP-a, te više od 95 procenata izvoza i približno 90 procenata

državnih prihoda. Sa oko 3,5 procenata otkrivenih svetskih rezervi sirove nafte, Libija je

imala značajnu poziciju u međunarodnom okruženju energetskog tržišta. Pre revolucije,

njena proizvodnja iznosila je 1.7 miliona barela sirove nafte dnevno, što je ekvivalentno

2 procenta globalne svetske proizvodnje. Dok je, takođe, proizvodila i blizu 0,2% ukupne

svetske proizvodnje prirodnog gasa. U periodu 2004-2010. godine prosečan realni rast BDP-

a iznosio je oko 5%, godišnje, dok je inflacija u proseku bila manja od 4% godišnje.

Grafikon 1 Libya - GDP per capita (US$) 18.000

16.000

14.000

12.000

10.000

8.000

6.000

4.000

2.000

0

2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

Izvor: EconomyWatch.com 2009.

Kao što smo prethodno naveli, nasilni protesti u Libiji izbili su 17. februara 2011.

godine i brzo eskalirali u opštedruštveni sukob. Savet bezbednosti UN uveo je sankcije

Libiji 26. februara, koji su proširene 17. marta i dale mandat za ograničenu vojnu

intervenciju NATO i nalog za zamrzavanje devizne imovine Libije. Dana 23. oktobra,

2011. NTC (Nacionalno prelazno veće) je proglasio oslobođenje nakon što je pobedilo

vojne snage bivšeg predsednika, Moamera Gadafija. NTC je najavio formiranje novog,

prelaznog rukovodstva 22. novembra i planirao održati parlamentarne izbore 23. juna

154

2012. Najveći deo Libijske strane imovine bio je odmrznut 16. decembra, otvarajući put

za normalizaciju deviznog tržišta. Kasnije je formirana i alternativna vlada koja ne

priznaje NTC i tako je Libija ušla u velike političke, socijalne i plemenske podele.

Tokom sukoba, proizvodnja sirove nafte pala je na 22.000 barela dnevno (jul

2011. godine) iako je proizvodnja ubrzano obnovljena u poslednjem kvartalu 2011.

godine, ona nije uspela dostići pola od predkonfliktnog nivoa. Na ekonomiju koja nije

samo iz fosilnih izvora, sukob je uticao na uništavanje infrastrukture i proizvodnih

kapaciteta, poremećaja bankarske aktivnosti, ograničenog pristupa devizama i odlazak

stranih radnika koji su radili u libijskoj privredi i predstavljali značajan faktor

produktivnosti rada. Shodno tome, sa procenjenim padom od 50% u ne-fosilnoj

proizvodnji, ukupni realni BDP u 2011. godini bio je 60 posto manji nego u 2010. godini,

kao što vidimo u donjoj tabeli (tabela 4).

Tabela 4. Pokazatelji ekonomskog pada Libije u 2011. godini

Pokazatelji Prosek 2003-2010.

%

2011. %

Realni BDP, prosečan rast 2,9 -60

Stopa inflacije 3,8 62

Procenat budžetskog

obuhvata u odnosu na BDP

4,9 -42,8

Procenat priliva inostranih

sredstava (investicija) u

odnosu na BDP

20,8 4,4

Proizvodnja sirove nafte u

milionima barela dnevno

1,75 0,45

Izvor: Američka asocijacija za energetske informacije; MMF.

Evo još nekih pokazatelja o finansijskom sunovratu libije tokom građanskog rata

2011. godine: Centralna banka Libije (CBL) nije imala pristup svom novcu

deponovanom u inostranim bankama, nije bila u mogućnosti da proda deo deviznih

rezervi; kurs libijskog dinara (LD) je drastično pao, izgubio je polovinu zvanične

vrednosti pre izbijanja sukoba. Međutim, odmrzavanjem stranih sredstava krajem 2011.

godine, razlika između službenog i crnog tržišnog kursa smanjila se na razliku oko 10

155

procenata početkom 2012. godine. Indeks potrošačkih cena (CPI) značajno je porastao u

2011. godini, što je bilo posledica postojanja fizičkog ograničenja na uvoz roba, kao i

ograničenja u domaćoj isporuci roba i usluga.

Izvoz je smanjen sa 48,9 milijardi dolara u 2010. na 19,2 milijarde dolara u 2011.

godine, dok je uvoz istovremeno pao sa 24,6 milijardi dolara na 14,2 milijarde dolara.

Kao rezultat toga, suficit tekućeg spoljnotrgovinskog platnog bilansa smanjen je sa 21%

BDP u 2010. godini na manje od 4 procenta BDP u 2011. godini (Slika 4).

Budžet za 2011. godinu je preusmjeren kako bi se rešio pad prihoda od izvoza fosilnih

goriva, kao i zbog humanitarnih potreba i poremećaja većine kapitalnih troškova,

zatim zbog promene politike u prvom kvartalu, uključujući povećanje plata.

Ekonomski sunovrat Libije imao je značajne posledice na globalnom

i regionalnom nivou. Pre sukoba, Libija je učestvovala sa 2% g u lobalnij proizvodnji

sirove nafte, tako da se gubitak izvoza libijskoe nafte odrazio na privremeni nedostatak

na međunarodnom tržištu. Osim toga, Libija je zapošljavala oko 1,5 miliona stranih

radnika, tako da je njihov nagli odlazak iz te zemlje smanjio doznake deviza u domicilne

zemlje a time dodatno povećao i onako veliki broj nezaposlenih u susednim zemljama

Libije. Takođe, intenziviranje libijskog sukoba i ulazak regionalnih ekstremnih grupa,

dalje doprineli su padu turizma i stranih ulaganja.

Neposredno pre građanskog rata i vojne intervencije NATO, finansijski sektor

Libije je bio u procesu reformi. Pre 2007. godine, pet najvećih komercijalnih banaka je u

potpunosti uključeno u vlasništvo Centralne banke Libije (CBL). Reforme su uključivale

delimičnu privatizaciju i uključivanje inostranih partnera (uglavnom italijanskih i

francuskih banaka) u šest od 16 banaka. Ipak, veliki deo bankarskog sistema ostao je pod

kontrolom vlade i državnimh specijalizovanih kreditnih institucija, koje igraju glavnu

ulogu u finansijskom sektoru. Poboljšan je učinak bankarskog sektora: ukupna

komercijalna imovina banaka povećana je sa 14,5 milijardi libijskih dinara (LD) na kraju

2003. na 65,4 milijardi LD na kraju 2010. godine. Indikatori finansijske stabilnosti

poboljšani su tokom naznačenog perioda i time što su nefunkcionalni krediti opali na

17,2% 2010. u poređenju sa 35,5% u 2004. godini a obezbeđivanje kredita povećalo se

na 85 procenata (51,8 procenata u 2004. godini).172

172 Mukhtar Imam1,Sadeeque Abba2 ,Mohamed M. Wader, "Libya In The Post Ghadaffi Era", The

International Journal of Social Sciences and Humanities Invention, Volume 2 issue 02 2014. Takođe

156

Tokom građanskog sukoba bilans stanja bankarskog sektora sasvim se pogoršao.

Ekonomski poremećaj je odložio otplatu kredita, dok su komercijalne banke imale

sistemsku krizu likvidnosti, uprkos dupliranju valute u opticaju. Nedostatak gotovine bilo

je povezan sa sporom normalizacijom deviznog tržišta i to se odrazilo na infrastrukturu

bankarskog sistema gde su komercijalne banke imale poteškoće u izvršavanju plaćanja

dospelih i ranijih obaveza. Nedostatak pristupa devizama ograničio je poslovanje

komercijalnih banaka, što je potkopavalo poverenje javnosti u banke i dalje podstakao

privatni sektor da traži gotovinu na crnom tržištu.

Postoje brojni pokazatelji i mišljenja da je veliki novac koji je libijska vlda držala

u investicionim fondovima, napunjenim prihodima od prodaje nafte, bio povod

insceniranja građanskog rata u Libiji, pre svega od strane Francuske, Italije, Engleske i

SAD. Ovde ćemo navesti neka mišljenja. Prvi indikator takvog stanja bila je žurba za

uspostavljanje nove Centralne banke Libije (CBL), već u 2011. godini, dok su sukobi

besneli na sve strane.173 Ustvari, osnovane su dve suparničke centralne banke, a bitke su,

takođe, vođene i zbog pristupa suverenim fondovima zemlje, Libijski investicioni uprava

(Libyan Investment Authority-LIA). LIA vredela najmanje 100 milijardi dolara (potpuni

računi nisu bili dostupni). Njen portfelj je 2011. otkrio francusko-tuniski milijarder Tarak

Ben Ammar. Tokom rat, otkriveno je da je jedna od kompanija Tarak Ben Ammara, sa

sedištem na Malti, imala posla sa LIA i sa Trefinance. Trefinance je luksemburška

kompanija pod kontrolom italijanske holding kompanije Fininvest, koju vodi porodica

Silvija Berlusconija. Ogromna sredstva Libije koja su prethodno bila zamrznuta odlukom

međunarodnih institucija, bila su tada odmrznuta. Odmrzavanje je očigledno bio prilično

siguran potez, jer niko ne zna tačno ko ima pravo pristupa ovim zamrznutim sredstvima.

LIA ima udeo od 3,2% u kompaniji Pearson (grupa koja poseduje „Financial Times“ i

suvlasnik „The Economist“).

Takođe, LIA ima udela u američkim odbrambenim snabdevačima kao što su

Halliburton i naftni giganti, Chevron i Ekkon Mobil, kao i u francuskoj aero korporaciju

Lagardere, zatim u različite vrhunske italijanskim poslovnim gigantima kao što su

vodeća naftna kompanija ENI (učešće od 1%), Unicredit banka (Libijska centralna banka

ima 2,92%, peti po veličini akcionar) i Finmenhanika (Finmeccanica je dobavljač

videti: IMF, Middle East and Central Asia Department, Libya beyond the Revolution: Challenges and

Opportunities, 2012. 173 John Carney, “Libyan Rebels Form Their Own Central Bank”, CNBC, 28 March 2011.

157

sredstava za odbranu koja je pod kontrolom Ministarstva rizičnog trezora u Rimu, sa

učešćem LIA od 2,01% ). Libija je takođe uložila u manje kompanije poput koncerna za

tehnologiju i komunikacije u Milanu, Retelit (poštanska i telekomunikacijska kompanija

Libije drži 14,8% udela, kao glavni akcionar). Udeo Libije u fudbalskom timu Juventusa

pao je na 2%. Sredstva libijske centralne banke (CBL) su čak veća od LIA i daleko su

likvidnija. Ova sredstva uključuju bankovne račune u ukupnom iznosu od oko 100

milijardi dolara u Italiji, Evropi i Americi (npr. Unicredit, Intesa Sanpaolo, BNP Paribas,

Societe Generale, Credit Agricole, HSBC, Barclais, Lloid i Bank of Nev Iork Mellon).174

Kontroverzni status CBL (ili dve "CBL" koje drže odgovarajuće rivalske vlade) značajno

je ometao trgovinu i izvozom nafte u Libiji. Nakon finansijske krize iz 2008. godine,

Francuska, Velika Britanija, Sjedinjene Države i Italija su bile zainteresovane za

dokapitalizaciju libijske CBL. Suverena sredstva Libije, njeno zlato i otvaranja poslova

za posleratnu rekonstrukciju mogla bi predstavljati značajnu finansijsku inekciju

ekonomskom krizom opustošeni Zapad.175 Prema rečima Nourredine Leghliel, analitičara

na tržištu akcija u Alžiru koji boravi u Švedskoj, „finansijski pljačka, pre svega, bila je

razlog zašto je pokrenut rat Libiji“.176

4. Mogucnosti održivog razvoja libijskog društva

Osnovni problem u Libije posle događaja iz 2011. godine jeste nedostatak opšte

sigurnosti građana. Nesigurnost je imala negativne reperkusije na sve aspekte života. To

je potkopalo napore za izgradnju funkcionalnih političkih i administrativnih institucije, a

neizgrađene institucije dodatno ograničavaju napore privremenih vlasti da izgrade

minimum stabilnosti zemlje. Takav građanski i politički hendikep olakšao je širenje

kriminalnih i džihadističkih grupa unutar Libije i šireg regiona. Libijski politički lideri

bili su pod stalnom pretnjom napada, kao što je najasurovije prikazao primer u oktobru

2013. kada su radikalne grupe kidnapovale premijera Alija Zeidana.

174 Federico Fubini, “All’ombra del conflitto la battaglia sotterranea per il tesoro di Gheddafi”, la

Repubblica, 4 March 2015. 175 Mario Dinucci, “I volenterosi puntano al fondo sovrano libico”, il manifesto, 22 April 2011.; Elvin

Aghayev Analysis and background of the “Arab Spring” in Libya, European Researcher, 2013, Vol.(39),

№ 1-2 176 Mario Dinucci, Na istom mestu.

158

Nesigurnost proističe, pre svega, od neuspeha u pokušaju da se razoružaju i

demobilišu brojne pobunjeničke milicije nakon rata. Oba politička rukovodstva u Libiji

prepoznali su značaj razoružanja od samog početka ali nijedna nije bila u stanju da to

sprovede. Kao rezultat toga, uspevaju povremeno da kontrolišu različite naoružane

grupe, ali ipka obe izabrane vlade su prepuštene na milost otpadnim oružanim grupama.

Sve dok bezbednosna situacija ne bude pod kontrolom, napredovanje u ostalm oblastima

društvenog života biće veoma sporo i uvek će biti mnogo rizika za vlade i građane.

Nedostatak sigurnosti uslovljen je nemogućnošću reorganizacije države gde je

države, političkkog sistema i administracije u početku post-Gadafijeve ere. Usvajanje

novog ustava i reforma ustavnog proces nije nastavljena tempom koji je prvobitno

postavljen pred kraj rata. Bilo je predviđeno, od strane međunarodnih (Zapadnih)

opomagača i savetnika da se Libiji obezbedi ustav u roku od godinu dana nakon

"oslobođenja" od Gadafijevog režima. Međutim, više od dvije godine nakon smrti

Gadafija, komisija za izradu nacrta tek treba započne svoj rad. U međuvremenu, grupe u

istočnoj provinciji Sirte preuzele su kontrolu nad naftnim postrojenjima i pretila je

opasnost da će stvoriti svoju autonomnu državu, unutar države Libije. Islamske i

revolucionarne grupe primorao je prolazak iz zakona o političkoj izolaciji koja isključuje

mnoge Libijance od učešća u vladi, čime se pogoršavaju postojeće razlike u društvu i

smanjenje raspoloživog talenta za vladu pozicije. Generalni nacionalni kongres, koji je

izabran u julu 2012. duboko je podeljen u pogledu rešavanja mnogih problema. Dakle,

libijska javna uprava je u vrlo lošem stanju i bez nje nije moguće jačanje kapaciteta

države. Povjerenje javnosti u demokratski politički proces gotovo da ne postoji.

Nedostatk centralne državne vlasti koriste regionalni i plemenski akteri i vođe kako bi

ojačali svoju poziciju, proširili kontrolu na delom teritorije, nastojeći da zadrže svoj

uticaj u određenom delu Libije.

Posle završetka centralnog ratnog sukoba i svrgavanja Gadafija, proizvodnja nafte

je brzo ponovo pokrenuta, što je omogućilo Libiji da izbegne neke od najtežih problema

sa kojima se post-konfliktna društva suočavaju kao što je finansiranje i isplata plata

mnogim grupama, uključujući naoružane milicije. Preuzimanjem mnogih libijskih

naftnih postrojenja u leto 2013 od strane naoružanih pobunjeničkih grupa, stabilnost

libijske ekonomije, uključujući sposobnost vlade da nastavi da isplaćuje plate na

neodređeno vreme, ponovo je dovedena u pitanje. To znači da su Libiji, pored političkih

reformi, potrebne i ekonomske reforme koje će stvoriti privlačniji ambijent za poslovanje

159

i održivu životnu sredinu. Posleratna libijska vlada je preduzela nekoliko koraka u

pravom smeru, ali je takođe prisiljena da poveća izdatke i davanja plata i subvencija

novim društvenim subjektima, što vodi ekonomiju u opasnost da ne može da obezbedi

širi privredni rast i održivi razvoj.

Prethodno smo konstatovali da je osnovni problem danas u Libiji nedostatak

sigurnosti i bezbadnosti i da to determiniše sve druge procese i pokušaje vraćanja Libije

u održivo stanje i mogući razvoj ubrzanim koracima napred. Međunarodni politički

subjekti poput UN i EU konastatuju da je najbolji način poboljšanja sigurnosti

uključivanje suprostvaljenih političkih i vojnih snaga u širi dijalog o nacionalnom

pomirenju. Takav proces bi mogao olakšati razoružanje, nastaviti stvaranje ustava i

povećanje pristupa međunarodnih aktera informacijama o mogućnostima i namerama

ključnih libijskih političkih grupa. Iako bi proces trebao dobiti snažnu podršku libijske

vlade, samim tim što postoje dve takve vlade, to nije moguće bez posredovanja

spoljašnjih aktera kao što su UN ili Evropska unija (EU).177

Pomenuti dokumenti ističu da će u post-konfliktnom periodu u Libiji biti

potgrebno, najpre, jačati nacionalne snage bezbednosti koje će povećati sigurnost

granica kao veliki izazov za sprečavanje ulaska i izlaska raznih nauružanih, militantnih,

krijumčarskih i terorističkih grupa. Bez zaštite granica biće teško izgradi održivi i

efikasan pravni i politički sistem u Libiji. Dakle, potrebna je potpuna reforma svih delova

sistema bezbednosti i pravne sigurnosti od policije, preko vojske, sudstva i tužilaštva, pa

do novih zakona koji regulišu novo stanje u Libiji.

Libija i dalje ima značajan potencijal u enrgiji (nafta i gas) koji bi joj mogli

omogućiti oporavak posle ekonomske i društvene katastrofe, ali biće potrebno stručno

upravljati energetskim izvorima. Kao i druge zemlje u razvoju, Libija će gotovo sigurno

zadržati svoje energetske resurse u državnom vlasništvu. Dobrim upravljanjem ti resursi

se mogu zaštiti, ali bi to podrazumevalo dovođenje stručnih i sposobnih kadrova iz

razvijenih zemalja, što može biti problem političkog konsenzusa rivalskih snaga i

plemena u samoj Libiji. Takođe, biće važno osigurati da Nacionalna naftna korporacija

(NOC) može zadržati dovoljan prihod kako bi se obezbedilo kontinuirano ulaganje u u

177 Videti o tome više u: United Nations, Consolidated Report of the Integrated Pre-Assessment Process

for Libya Post-Conflict Planning, Working Draft August 5, 2011.; United Nations Security Council,

“6698th Meeting Transcript,” New York, UN DocumentS/PV/6698, December 22, 2011.

160

ostale delove industrije. U budućnosti NOC će želeti da sarađuje sa stranim

korporacijama, što podrazumeva da se mora osigurati punu transparentnost, zbog

opasnosti razvoja korupcije i finansijskih prevara. Takođe, potrebno je stalno ohrabrivati

Libijske građane da ne troše vredne resurse, da ne izbegavaju poreze i da postanu svesni

da sve to može doprineti boljem finasiranju obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture i

razvoj infrastrukture. Subvencije takođe stvaraju podsticaje za krijumčarenje

subvencionisanih proizvoda, kao što su brašno i benzin, u susjedne države. Subvencije

Libije su velike; to će biti veliki izazov za buduće libijske vlade da se smanji bez

negativne reakcije subjekata koji su naviknuti na to prethodnih decenija. Kombinacija

subvencija i visokih zarada u javnom sektoru odliva sredstva za ulaganje u druge

ekonomske prioritete i za razvoj održivog društva u Libiju u budućnost.

Međutim, da bi održao rast u dužem vremenskom periodu, Libiji će trebati

ekonomski reforme za poboljšanje poslovnog okruženja. Takođe, biće potrebno mnogo

više ulagati u razvoj sektora koji nije vezan isključivo za proizvodnju nafte jer su ti

sektori bili zanemareni u prethodnim decenijama. potrebno je reformisati obrazovni

sistem kako bi se prilagodio zahtevima tržišta rada. Poznato je da je turizam veoma

unosan sektor u nekoliko susednih zemalja, uključujući Tunis, Maroko i Egipat. Libija

ima pogodnu obalu, koja obiluje ostacima rimske civilizacije a blizu je Evrope, tako da

može neograničeno razvijati turizam.

Libija ima širok i raznovrstan asortiman turističkih resursa koji se široko

rasprostiru širom zemlje, posebno oblom prema Sredozemnom moru koja je duga oko

2000 kilometara. Na tom prostoru postoje atraktivne prirodne oblasti a dalje u dubinu na

jug Libije počinju izazovni pejzaži ogromne libijske pustinje. Tu treba dodati veliki broj

kulturnih i civilizacijskih ostataka iz istorije prethodnih vekova i milenijuma. Ove

jedinstvene civilizacijske atrakcije potrebno je dodatno prezentovati, tumačiti i pokazati

turistima. Potrebno je poboljšati i prostor za zabavu, kako bi se privukli savremeni

zahtevni turisti iz razvijenih zapadnih zemalja. Da bi Libijska vlada ubrzala razvoj

turizma i iskoristila turističke resurse, potrebno više finansiranja i podrške kako bi se

ohrabrila domaća i strana ulaganja u turizam. Potrebno je više turističkih smeštaja kao

što su hoteli manje i srednje veličine, zatim uređene i svim rekvizitima snabdeven plaže.

Da bi se postigao turistički proizvod koji je ekonomski, socijalno, ekološki i kulturno

održiv, potrebno je šire učešće stručnjaka, specijalista i lokalnog stanovnika u procesu

planiranja, izrade strategija turističkog razvoja i njene implementacije.

161

Međutim, ima niz specifičnih prepreka razvoju turističke industrije u Libiji,

uključujući ranije pomenutu fizičku bezbednost, zatim niske zarade u turističkoj

industriji što nije privlačno za radnike koji bi došli iz evropskih zemalja, tu treba

pomenuti i konzervativnu tradiciju libijskog društva, koja zabranjuje prodaju alkohola i

pojavu žena u kupaćim kostimima na koje su navikli evropljani, što može izazvati

dodaztne probleme i podstaći proteste raznih retrogradnin grupa.

Korupcija je jedna od najvecih prepreka u izgradnji zdravog i održivog

društva u Libiji.Transparensi International je 2013. godine svrstao Libiju na 172. nesto

od 177 zemalja kojima je merio stepen korupcije. Ovo je jasno upozorenje da bi Libija u

post-Gadafijevoj eri mogla postati socijalno, politički i ekonoski izgubljena država. U

svakom slučaju, očigledno je da se sa pogoršanjem bezbednosne situacije razvila i

ogromna korupcija koja razara socijalno tkivo zemlje. "Iskorenjivanje korupcije u Libiji

pokazalo se teškim iz dva razloga. Prvo, finansijske nepravilnosti u kulturi korupcije i

zaobilaženje propisa unutar institucija već postaju sveprisutni u svim sektorima libijskog

društva. Drugo, sistemska korupcija nasleđena od bivšeg režima na najvišim nivoima

(putem nepotizma i plemenskog / političkog pokroviteljstva) ostavila je za sobom kulturu

korupciju kao jedino efektivno sredstvo za 'obavljanje posla'. Sistemska korupcija još

više otežava javni sektor današnje Libije, a naročito državne institucije. Ovaj fenomen je

definisan kao poremecaji u primeni zakona, politike i propisa"178. Korupcija se u Libiji

ispoljava kroz mito, davanje kredita prijateljima i uticajnim grupama, sklapanje ugovora

koji obezbeđuju pranje novca, zatim davanje novca u zamenu za javne usluge koje

službenici treba normalno obavljaju i slično. Svi ovi postupci omogućavaju pojedincima

i grupama da pretvaraju javnih resurse u prostor za lično bogaćenje. U borbu protiv

korupcije neophodno je da se uključe sve zdrave snage u Libiji kao što su obrazovani

mladi ljudi, mediji, NVO, pokreti slobodnih građana, ali sve to uz veliku i odlučnu

antikorupcijsku aktivnost vlada od lokalnog, preko regionalnog do državnog nivoa.

Ranije smo naveli da je Libija, već duže vremena, imala najveću stopu pismenosti

među arapskom zemljama, kao i to da je Indeks humanog razvoja UN, koji koji uključuje

nivo životnog standarda, socijalnu sigurnost, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i druge

faktore za razvoj, svrstava Libiju na vrh svih afričkih zemalja. Libija je uvek prednjačila

178 Audit Bureau 2013 report, Tripoli, 2013 (dostupno na: http://audit.gov.ly/index.php/reports/84-

reports/737-2013

162

u obrazovnim inovacijama, pa je tako bila započela reformu pre 2011. godine, koja je

uključivala poboljšanja i razvoj IKT (Informaciono komunikacione tehnologije) kao

važan momenat daljeg razvoja i modernizuje obrazovnog sistema. Međutim, oružani

sukob zaustavio je proces reforme obrazovanja i napredak IKT u Libiji. Ekonomska,

politička i humanitarna kriza u Libiji 2011. godine, predstavljala posebno neprijatnu

situaciju za obrazovni sistem. Prethodni obrazovni sitem je destabilizovann a u nekim

oblastima zemlje čak i uništen. Ostaje nada da će "Prelazni nacionalni savet (TNC), koji

je sada odgovoran za vođenje Libije, ne samo ponovno otvarati sve univerzitete i

koledže, već i raditi na daljem poboljšanju sistema obrazovanja u celini, jer će napredak

zavisiti od oživljavanja obrazovnog."179

Rat u Libiji tokom 2011. zaustavio je napredak i vratio unazad sve rezultate

izgrađene tokom generacija, narušio ekonomski rast i napredak u ishrani, zdravlju,

stanovanju, obrazovanju i zapošljavanju. Libijska liga za ljudska prava objavila je

podatak da je materijalna šteta dostigla 575 milijardi dolara.180 Sukob je imala velike

negativne posledice po obrazovanje, pošto je obrazovna infrastruktura ozbiljno oštećena,

a škole, univerziteti i instituti postali su mesto boravka vojnika. To će verovatno imati

trajni uticaj na univerzitetsko obrazovanje u Libiji, kao što pokazuje primer oštećenja

univerziteta u Misrati: oštećene zgrade, biblioteke i laboratorije, prekid električne

energije, uništena oprema kao što su računarske mreže, internet serveri, TV predajnici,

računari, televizori i AV projektori.181 Obrazovne institucije u većini oblasti Libije nisu

mogle dugo da funkcionišu posle formalnog završetka sukoba između Gadafijevih snaga

i raznih pobunjeničkih vojski i milicija. Jedan od razloga je i izbeglištvo kojim su

zahvaćeni bili mnogi učenici, studenti i profesori.

Kako naglašavaju Rhema i Miliszevska libijski obrazovni sistem je i dalje

tradicionalan, zasnovan na interakcijama licem u lice i aktivnosti učenja baziranog na

boravku u kampusu."Ove tradicionalne postavke u učionici su ozbiljno pogođene

oružanim sukobom. Stoga se moraju tražiti i uvesti druga sredstva predavanja i učenja.

Izgleda da je e-učenje pogodna i poželjna alternativa. Ona može pružiti mogućnost

179 Seraj Elalem, "LIBYA: Students speak about the rebellion, the future", University World News, 188.

October 06, 2011. 180 Videti. Aljazeera News Media, Libyan News. (April 2011). www.aliazeera.net

181 www.aliazeera.net; Detrie, M. (2011). LIBYA: New regime plans to reopen universities soon.

University World News, 187. Retrieved October 06, 2011 from

http://www.universityworldnews.com/article.php?story=20110831125409314

163

učenja bilo kada i bilo gde."182 Primena IKT i e-učenja omogućiće studentima,

učenicima, profesorima i instruktorima da koriste širok spektar alata na Internetu kako bi

komunicirali, sarađivali i delili zadatke, informacije, znanja i resurse dostupne u novim

obrazovnim mogućnostima. IKT će pružiti brojne alternativne načine komunikacije i

bolju interakciju nastavnicima i studentima, pružiće im i veću raznovrsnost sredstava za

učenje, proširiće fleksibilnost i kvalitet rada, kako individualno, tako i u grupi.183

Ako u narednom periodu Libija bude doživela brži rast, onda će se stvoriti sve

veća tražnja za električnom energijom i pitkom vodom. Istraživanja pokazuju da će

potražnja za električnom energijom u Libiji premašiti 115 gigavata do 2030. godine.

Zbog toga će nastupiti problemi i teškoće ukoliko se ne bude razvijala alternativna

proizvodnja energije i sistemi za njeno skladištenje. Ukupna tražnja za sirovom naftom

za proizvodnju energije, rad u industriji i transportu će se povećati od 1.6 miliona barela

dnevno u 2010. na oko 3 miliona barela dnevno do 2030. godine. Da bi se obezbedile

velike količine energije, potreban je veći razvoj tehničkih znanja, veština i stručnosti

kako bi Libija došla do potrebne uravnotežene proizvodnje energije koja će biti mešavina

obnovljivih izvora energije, uz dodatak nuklearne energije i energije dobijene iz fosilnih

goriva kao i do sada.184 Libija sada zadovoljava oko 95% svojih energetskih potreba iz

nafte i gasa, tako da je potrebno naporno raditi da se smanji zavisnost od ovog izvora,

oslanjajući se na lokalne projekte, koji uključuju solarnu i energiju vetra, kao dva nova

stuba energetske politike u Libiji.

182 Amal Rhema & Iwona Miliszewska, "Reflections on a trial implementation of an e-learning solution in

a Libyan university", Issues in Informing Science and Information Technology, 8, 20011. p.65. 183 Amal Rhema & Iwona Miliszewska, Isto, p.66.

Journal of Solar ,(Održiva energija u Libiji i za buduće generacije) الطاقة المستدامة في ليبيا واألجيال القادمة 184

Energy and Sustainable Development, 5. februar 2016.

164

V. MODEL ODRŽIVOG RAZVOJA GRADA SABRATA

1. Istorijske karakteristike grada Sabrata

Grad i luka Sabrata185 je osnovana oko 500. godine pre nove ere, kao feničanska

trgovačka stnica koja je služila kao priobalni izlaz za proizvode afričkog zaleđa. Feničani

su mu dali Libico-Berberovo ime 'Sbrt'n', što ukazuje na to da je možda tamo bilo

izgrađeno autohtono naselje pre dolaska Feničana. Sabrata je kratkotrajno postala deo

Numidžskog carstva186 pod vođstvom njihovog prvog kralja Masensa ili Masinsa

(Berberski: Masensen, ⵎⵎⵎⵎⵎ; 238 - 148. p.n.e. ) pre nego što je romanizovana i

obnovljena u drugom i trećem veku nove ere. rođen u blizini u Leptis Magni, a Sabratha

je postigla svoj vrhunac tokom vladavine imperatora Severana (Septimius Severus), koji

je rođen u blizini Sabrate u Leptis Magni. Sabrata je teško oštećena zemljotresima

tokom IV veka nove ere, naročito zemljotresom 365. godine nove ere. Vizantijski

guvernatori su je obnovili na skromniji način. Grad je bio mesto episkopije. U toku od

sto godina arapskog osvajanja Magreba, trgovina se prebacila u druge luke, tako da se

Sabrata spustila na nivo sela.

Sl. 1 Ostaci dervnog hrama Sl. 2 Muzej u Sabrati

185 Sabratha, Sabratah ili Siburata (Arapski: -صبراتة ṣbrạtẗ), nalazi se u okrugu Zawiya u Libiji. Smeštena

je na mediteranskoj obali oko 70 km (43 milje) zapadno od modernog Tripolija. Od 2001. do 2007. godine

bila je glavni grad nekadašnjeg Sabratha wa Sorman District. Većina arheološkog lokaliteta upisana je u

UNESCO svetsku baštinu 1982. godine. 186 Numidia (202 - 40. p.n.e., Berberski: Inumiden) je bilo drevno berbersko carstvo Numidijana, koje se

nalazilo u današnjem Alžiru i manjim delom u Tunisu i Libiji

165

Područje na kome se nalazi Sabrata je mekanog tla, sastavljeno od mekanih stena

i peska. Zbog toga su tokom istorije bile česte ruševine Sabrate kako od zemljotresa, tako

i od priobalnih erozija. Danas se mogu videti ostaci takvih ruševina kao što su javna

kupatila i zgrada Olive Pressa, koje su nastale zbog udara oluja i nemirnog mora tokom

vekova. Moguće je svake godine uočiti razlike u oštećenjima koje nastaju zbog erozije

obale Drevne Sabrate. Lukobrani formirani od maslinovih drvoreda nisu dovoljna zaštita

koja bi efikasno zaštitila drevni grad Sabratu.

Drugi vek nove ere je bio period velikog rasta grada prema istoku u pravcu

dosadašnjeg prigradskog dela i amfiteatra. Hram Herkula je sagrađen krajem 180-ih

godina i verovatno je da je i Rimsko pozorište takođe bio sagrađeno krajem drugog veka.

U to vreme je i dalje bila ekspanzija ka jugu i glavno ukrašavanje centra grada. Do

drugog veka, većina građevina je vila od lokalnog žutog peščanog materijala koji je bio

podložan eroziji i propadanju. Tokom drugog veka počeo se uvoziti mermer u grad, a

mnoge od već postojećih zgrada su modifikovane i rastaurirane tako da budu zaštićene

tim novim materijalom. Osim toga, dva glavna hrama su dodata u monumentalni gradski

centar: Antonin južni forumski hramovi, od kojih je prvi datiran u periodu 166-9. n.e. a

drugi kasnije po novim arhitektonskim kriterijumima. Očigledno je da su i drugi gradski

sadržaji urađeni u ktajem drugog veka. Izgrađen je akvadukt i 12 javnih fontana, koje je

obezbedio C. Flavius Pudens, što je povećalo broj kupatila u gradu. Pored toga, izgrađeni

su odvodi i većina puteva je popločala po prvi put u gradu Sabrati. Treba još naglasiti da

luka bila najvažniji momenta u razvoju Sabrate tokom njene istorije.

Slika 3 Rimski (Sabrata) teatar Slika 4 Panorama drevene Sabrate

166

U Sabrati se nalazi rimsko pozorište u vidu prstena sa trokrakastom

arhitektonskom pozadinom, ostaci mnoštva lukova, stubova i kipova iz rimskog i kasnog

vizantijskog perioda, zatim nekoliko hramova posvećenih Liber Pateru (Bog vinograda,

plodnosti i slobode), Serapisu187 i Isisu. Postoji hrišćanska bazilika iz vremena

Justinijana, a takođe i ostaci nekih podnih mozaika koji su ukrašavali elitne stanove

rimskih vladara na severu Afrike (na primjer, u Villa Sileen, u blizini Khomsa).

Međutim, to su najočiglednije očuvane u obojenim obrascima kupališta za morsku vodu

(ili Forum), direktno gledajući na obalu, a na crnim i bijelim podovima od Theatre baths.

Arheološka blaga sa lokalite Sabrate mogu se naći u muzeju u Sabrati, kao i u

nacionalnom muzeju u Tripoliju.

Tokom italijanske okupacije Libije 1911. godine, italijanska vlasti su odlučile da

formiraju misiju vodećih istoričara i arheologa da traže rimske ruševine u Sabrati i

drugim gradovima u Libiji. Intenzivna iskopavanja započela su u Sabri od 1923. i trajala

do 1936. godine i dovela do otkrića i restauracije većine zgrada, ulica, pozorišta i

grobnica koje se sada nalaze kao što je veliko Rimsko pozorište na kom su se održavale

neki manifestacije svake godine.

Slika 5 Pločice u drevnoj Sabrati Slika 6 Karta arheološkog nalazišta

Sabrata

187 Serapis (Serapis, Σέραπις,) ili Sarapis je graco-egipatski Bog. Kult Serapisa uveden je tokom III veka

pre nove ere po naređenju Ptolemeja I kao sredstvo za ujedinjenje Grka i Egipćana. Bog je bio grčki po

izgledu, ali sa egipatskim obeležjima i kombinovanom ikonografijom iz velikog broja kultova, što

označava i obilje i vaskrsenje. Serapis bio u svim hramovima ili vjerskim prostorima posvećenim Serapisu.

167

Arheološko nalazište u Sabrati, uključujući i veličanstveno Rimsko pozorište i

Forum, ilustruju sjaj koji je grad uživao pod rimskom okupacijom. Ispod najstarijih

građevina, arheolozi su pronašli slojeve materijala, odvojene tankim slojevima peska,

uključujući tu i ranu feničansku keramiku i kovanice. Feničani su na početku trgovali u

Sabrati samo tokom sezone, razapinjući svoje šatore gde su prodavci izlagali robu a

potom odlazili kada bi prodali svu robu. Ali od V veka pre nove ere, počeli su da

osnivaju stalna naselja, gradili kuće i trgovačke prostore za svoje trgovce, ali ih je u

prvom veku pre nove ere potisnulo i neutralisalo rimsko širenje i razvoj.

2. Sabrata za vreme i posle građanskog rata u Libiji

U petak popodne (26. 2. 2011.) 40 pobunjenika koji su se dohvatili mačeva i

sablji od dva metra, predvodili su grupu od 1.000 muškaraca koji su se sukobili sa

vojnim trupama u Sabrati. Dok je Gaddafijeva vojska imala najsavremenije oružje koje

mu je bilo na raspolaganju, civili su se oslanjali na naoružanje koje nije korišteno još od

"vremena Lorensa iz Arabije". "Neki kažu da su mačevi pripadali njihovim dedovima u

Prvom svetskom ratu", priča nam egipatski konobar Mahmud El Masri, koji je bio

svedok borbi. "Bio je to lud pogled, svi ovi mačevi su divno lelujali u glavnoj ulici.

Sakrio sam se u kafić, ali video sam kako se susreću sa vojnicima i čuo sam da je krv

prosuta. "Ljudi sa mačevima bili su ispred demonstranata, vodeći ih. Uplašla me je ta

hrabrost ljudi da krenu mačevima protiv vojnika sa oružjem. Ovaj razgovor je obavljen

na granici sa Tunisom gde je sagovornik pobegao od haosa koji je nastupio u Libiji i

Sabrati, gradu u kome je on radio kao jedan od brojnih inostranih radnika. "Vojnici su

pucali u vazduh pokušavajući da ih rasteraju demostrante, ali nisam siguran da li su

možda namernopucali z demonstrante. Ne znam koliko je ubijenih." Takva je zbunjujuća

slika stizala iz zapadne Libije koja često nije jasno kazivala ko se bori protiv koga. "U

proteklih nekoliko dana videli smo neke vojne jedinice koje su pomagale

demonstrantima", rekao je El Masri. Afrički plaćenici su stigli da pljačkaju ljudima kuće

i otimaju kola, uzimajuc novac i dragocenosti. Ali kad vide kako Gadafijeva vojska

dolazi, oni brzo beže."188

188 Jan Gallagher, "The Great Swordfight of Sabratha: How Libyan freedom fighters clashed with

Gaddafi's army with 2ft scimitars", Mail Online, 27 February 2011.

168

Sabrata je bila jedno od ključnih borilišta za demostrante i pobunjenike protiv

Gadafija, jer bi njegove snage zauzele luku koja je predstavljala važno mesto za kontorlu

pristupa pobunjeničkih milicija. Na granicu su stalno stizali radnici migranti, uglavnom

Egipćana i Tunižana,koji su bezali iz Sabrate i drugih mesta severne i zapadne Libije.

Već pošetkom marta 2011. na granici sa Tunisom izgrađen je kamp u kojem je smešteno

oko 5.000 ljudi, podignuto je nakon što su skloništa na granici nisu mogla više da prime

nagli priliv izbeglica iz Sabrate i drugih mesta zapadno od Tripolija. Oni koji su preživeli

navodni masakr pričali su su kako su napadači stizali bez upozorenja i neselektivno

pucali na one koji su se mirno okupili da protestuju, skandirajući "Dole sistem" u glavnoj

ulici u gradu.

U proteste, otpor Gadafijevom režimu i finasiranje pobunjenika, počeli su da se

ubacuju i poslovni ljudi, kako pokazuje primer Akuela El Mezoghia, bogatog libijskog

biznismena i vodećeg protivnika režima, koji je, takođe, izneo svoju verziju za The Mail

na granici sa Tunisom, napomenuvši da su ga demonstranti imenovali za svog portparola

i da putuje iz zemlje kako bi preneo priču o stradanju ljudi vlastima drugih zemalja i od

njih tražio pomoć. El Mezoghi, je rekao novinaru da su demonstranti smo šetali i

uzvikivali" Dole sistem". Prema njegovoj priči ubrzo su stigli helikopteri a iz njih

iskočili vojnici i nasumično pucalu u protestante, ub ivši oko 250 ljudi.189

Sabrata je postala jedno od prvih mesta, zapadno od Tripolija, gde su se tokom

febrara i marta 2011. smenjivali protesti između Gadafijevih pristalica i protivnika na

glavnom trgu. Nejasno i konfuzno stanje u Sabrati opisao je jedan njen stanovnik za list

Guardian, rekavši da su "noću svi protiv Gadafija a da se danju dele na one koji su protiv

i one koji simuliraju da žustro podržavaju Gadafija", dodavši da je Sabrata puna špijuna,

sumljivih ljudi i kriminalaca. Novac je počeo da igre sve značajniju ulogu u sukobu u

Libiji tokom prvih meseci "Arapskog proleća". Režim je plaćao porodicama 500 dinara

(oko 60 $) i obavezivao ih da daju podršku na protestima i da izbegavaju kontakte sa

pobunjeničkim grupama i stranim novinarima. Većina demonstranata insistirala je da

iznese svoje tvrdnje o nasilju u njihovom gradu između opozicije i pristalica režima, dok

su pristalice režima tvrdile da sukobi u Sabrati nisu ništa drugo nego medijska laž koju su

lansirali Al Jazeera i Al Arabiia. Neki pristalice režima su govorili da su protestanti ljudi

koji su "skrenuli sa partijske linije", tvrdeći dalje da je došlo do sukoba u centru Sabrata,

189 Mail Online, 2. mart 2011.

169

ali je to uključivalo samo 20 opozicionih pristalica (neki govore da je bilo 50, drugi

dodaju da je bilo ukupno 100) koji su lako oterani od strane građana bez potrebe za

pozivanjem vojske.

Na drugoj strani, širile su se glasine od strane protivnika režima da ima mnogo

poginulih i ranjenih da režim seje smrt na sve strane, da su u nasilju oštećeni drevni

ostaci rimskih spomenika u Sabrathi, posebno antički amfiteatar u kome su stacionirane

vojne snage Gadafijevog režima. Kada je jedan američki novinr pitao čoveka koji je bio

najblasniji i uporan u svojim objašnjenjima, "da li vam je neko platio da prenosite te

glasine", čovek je zastao zbunjeno i kada se pribrao, priznao je da mnogi dobijaju novac

da bi prenosili glasine koje im serviraju oni koji im daju nova. Tako je bilo jasno da neko

sa strane upravlja pobunom koja se širila tokom prvih meseci 2011. godine u Sabrati, kao

i u ostalim delovima Libije.190

Bombardiranja i napadi različitih militantnih grupa nastavljeno je i u 2014. godini

u Sabrati i u okolnim gradovima. Posebna meta napada su bili izvori nafte, kao i luke na

severu Libije koje su spremane za transport nafte ka Evropi. Generalni nacionalni

kongres kao vrhovno telo nije bio u mogućnosti da kontroliše razne pobunjeničke,

otpadničke i militantne grupe i pokrete. Posebno se istakao militantni pokret "Zora

Libije" koji kontroliše obalski pojas zapadno od Tripolija, pa time i grad Sabratu, Kao i

koalicija naoružanih grupa "Fair Libija". Libijska kompanija General Electric je saopštila

da je bombardovanje pogodilo njenu stanicu u Sirtu. Stanica se nalazi na području

Kobeiba, 30 kilometara od grada, i proizvodi 1400 megavata struje. Rukovodstvo

kompanije, koje upravlja stanicom, izjavilo je da je bombardovanje nanelo ozbiljnu štetu

objektu.

Bezbednost u gradu Sabratha tokom 2015. i tokom 2016. godine nije bila dobra

jer često izbijanju sukobi između dve zaraćene frakcije povezane s Vladom nacionalnog

pomirenja. Poznavaci prilika kažu da se iza aktivnosti ovih predatorskih grupa kriju

interesi vezani za krijumčarenje ljudi i nafte, kao i partije lojalnosti brigadi

penzionisanog generala Khalifa Hafter. U Sabrathi povremeno izbijaju sukobi između 48.

pešadijske divizije Ministarstva odbrane Vlade nacionalnog pomirenja i Veća za borbu

protiv "islamske države", organizacije uspostavljene odlukom Predsedništva Vlade

nacionalnog pomirenja. Vlasti su često suočene sa desetinama smrtnih slučajeva i

190 The Guardian, 28. 2. 2011.

170

ranjavanja, uključujući i civile, što je podstaklo misiju UN u Libiji, humanitarnog

koordinatora UN u Libiji i Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i

kulturu (UNESCO) da često pozivaju sukobljene strane da se zaustave borbe radi

očuvanja života civila i zaštite civilizacijskog arheološkog nalazišta koje je pod zaštitom

UNESCO.

Pogoršanju bezbednosne situacije u Libiji posebno je doprinelo američko

bombardovanje dela Sabrate u junu 2016. pod izgovorom da gađaju sedište terorističke

grupe "Islamska država" koju je predvodio Abu Bakar Al Bagdadi. Bombardovanjem je

ubijeno 50 ljudi a SAD su saopštile da je napad organizovan kako bi se eliminisale

terorističke grupe koje su nameravale da pređu u Tunis i tamo šire svoje aktivnosti.

Direktor Astrolab Centra za studije bezbednosti Abdul Salam al-Rajhi u jednom

intervjuu kaže da su u pozadini sukoba u Sabrati uglavnom težnja militantnih grupa za

prevlast nad krijumčarenjem goriva i trgovinu ljudima u cilju ilegalne migracije i

ogromnog novca koji se nalazi u tim poslovima.191 Al Rajhi je naglasio da je Sabratha

(sedamdeset kilometara zapadno od Tripolija) jedno od najvažnijih polazišta (početnih

stanica) za brodove koji kriumčare migranata za Evropi i krijumčarenje goriva preko

Malte i Tuniskog zaliva.

Ministarstvo odbrane Vlade za nacionalno pomirenje pozvalo je (20. septembra

2016.) sukobljene strane u Sabrathi da odmah prekinu vatru i okončaju sve oblike vojnih

operacija u gradu kako bi izbegli dalje krvoproliće i uništavanje materijalnih resursa. U

saopštenju ministarstvo je negiralo izdavanje uputstava bilo kojoj strani u sukobu da bi

na bilo koji način počeli ili se bavili nasiljem i oružanim borbama. Međutim, zaraćene

frakcije i terorističke grupe su nastavile i dalje da se sukobljavaju oko prevlasti nad

kriminalnim poslovima u gradu i luci Sabrata.192

Prethodno izneti primeri ukazuju da je održivi razvoj Libije još veoma daleko od

mogućnosti da se izgradi i implementira jedna ozbiljnija strategija održivog razvoja,

države Libije a samim tim i grada Sabrata. Bezbednost je osnovni i polazni problem i

uslov svake strategije razvoja. Kao što smo mogli videti iz nekoliko prethodnih primera,

bezbednost u gradu Sabrata je veoma nesigurna. Grad je podložan napadima i

obračunima raznih radikalnih, terorističkih i kriminalnih grupa koje dovode do stradanja

191 Hisham Abdel Hamid, الليبية؟ صبراتة في االقتتال وراء ماذا, izvor: Al Jazeera net. 192 Izvor: Al Jazeera net.

171

ljudi i unose nemir među građane i stanovnike Sabrate. Obalski deo i Luka Sabrate su

posebno izloženi delovanju kriminalnih grupa koje švercuju imigrante, naftu, hranu i

kulturno blago. U takvim uslovima nije moguće organizovati dva osnovna ekonomska

elementa od kojih zavisi razvoj Sabrate, a to su trgovina i turizam. Trgovinu nije moguće

uspostaviti kao slobodnu privrednu delatnost jer je podložna uplivu kriminalnih grupa i

uspostavljnju kontrole nad tokovima od strane naoružanih, sukobljenih milicija, jer to

poskupljuje poslovanje, taklo da kompanije beže od tog posla ili troše mnogo novca na

zaštitu posla putem vojnih i policijskih snaga koje pripadaju zvaničnoj vladi libije iili

lokalnim zaštitnim snagama grada Sabrata. Turistička delatnost je još u većoj opasnosti,

jer ljudi ne mogu slobodno da borave na plažama i u hotelima zbor rizika od iznenadnog

napada neke kriminalne i terorističke grupe. Poseban problem za turiste jeste rizik

slobodnog kretanja gradom i obilaska drevnih civilizacijskih spomenika, kao što je veliki

Rimski amfiteatar, jedna od pet lokacija na teritoriji Libije koju je UNESCO uvrstio u

svetsku kulturnu baštinu. O ovim i drugim problemima ugroženih resursa grada Sabrata,

govorićemo kasnije tokom razmatranja strategije održivog razvoja Sabrate.

3. Resursi grada Sabrata

Da bismo mogli govoriti o strategiji, potencijalu i mogućnostima održivog

razvoja grada Sabrata, prvo moramo da prikažemo resurse kojim grad raspolaže, jer od

njih zavisi celokupan napor izgradnje održivog razvoja. Ovde ćemo se usmeriti na dva

ključna resursa a to su transport nafte i gasa preko luke i turistički potencijal kojim

obiluje grada, posebno ostacima starih civillizacija od feničanske do rimske.

Kada je reč o resursima za proizvodnju i izvoz nafte i gasa treba prvo prikazati

proizvodnju gasa na procesnoj "platformi Sabratha", koja se nalazi unutar područja C

Central B, i dobija gas kroz dve podzemne linije. Posle završne obrade, gas se isporučuje na

lokalno tržište, a takođe se izvozi u Italiju preko kompresorske stanice i rasovoda Green Stream

("Zeleni tok") dužine 540 km. Kondenzat se direktno ispumpava i transportuje preko cevovoda

od 10 inča do Melitah za dalju obradu i izvoz. "Platforma Sabratha" ima kapacitet 25.000 tona i

opremljena je preliminarnim postrojenjima za brzu separaciju i dehidraciju 800t na sat, kao i

pokretnom radionicom (FMVR) za preradu 1800t a tu su u prostorije za stanovanje 117 osoba,

heli-deck i 117m dugi boksovi kapaciteta 718t za smeštaj hrane i drugih potrebština.

172

Platforma Sabarata povezana je sa "Kompleks Mellitah" na kopnu, koji je opremljen

odvojenim objektima za preradu nafte i gasa proizvedenih iz naftnog polja Bahr Essalam i

prostora Vafa. Opremljen je sa tri voda za gas i dva voda za kondenzante koji olakšavaju tretman

gasa i kondenzanata koji se prenose sa platforme Sabrata. Mreža za gas i kondenzante na moru je

u vlasništvu i njom upravlja Mellitah Oil & Gas (MOG), nastalo zajedničkim ulaganjem

italijanske kompanije Eni i Nacionalne naftne korporacije (NOC) u vlasništu libijske države.Polje

je započelo proizvodnju 2005. godine u sklopu projekta Bahr Essalam Phase I. MOG je sada

predložio projekat Fazu II koji će uključivati razvoj neiskorišćenih oblasti na terenu. Libijsko

naftno polje trenutno proizvodi oko 600 miliona standardnih kubnih metara dnevno (MMscfd)

gasa za prodaju i približno 30.000 bara / devno kondenzanata.

Slika 7. Mellitah gasna stanica

Izvor: Middle East & East Mediterranean, 28. 10. 2015.

Projekat "Zeleni tok" u Zapadnoj Libija, koji je najviše naslonjen na područje

Sabrate je najvažniji integrisani projekat u naftnom sektoru koji je do sada realizovan na

Mediteranu i povećava vrednost izvoza libijskog gasa kroz trgovinu u Evropi, pišući

novu stranicu u istoriji energetike u saradnji Italije i Libiju. Gas proizveden iz Vafa polja

u pustinji i Bahr Essalam, offshore, šalju se u Melitah, a zatim se transportuju u Italiju

173

kroz Greenstream. Partner Eni u projektu je NOC, libijska državna kompanija. Projekat

je pokrenut 1999. godine i završen je po planu 2005. sa ulaganjem od oko 7 milijardi

eura (Eni 3,7 milijardi) u čijoj izgradnji je učestvovalo skoro 20 000 ljudi.

Glavni operativni zvaničnik Enia Vittorio Mincato izjavio je: "Eni je razvio jedan

od najnovijih tehnološki naprednih gasnih projekata u svetu. Projekat gasova Zapadna

Libija predstavlja još jedan važan trenutak u duboko ukorenjenim odnosima sa Libijom.

Eni je prisutan u zemlji od 1959. godine gde smo glavni inostrani operater sa prosečnom

proizvodnjom proizvodnje u 2004. godini od oko 230.000 barela fosilnih goriva dnevno.

Posle završetka ovog Projekata za gas u zapadnoj Libiji i drugim tekućim

infrastrukturnim radovima, operativna proizvodnja će se povećati do 570.000 barela

dnevno, štp će biti postignuto krajem 2005. godine. Green stream je prva i do sada jedina

saobraćajna infrastruktura koja će se završiti nakon što je italijansko tržište prirodnog

gasa dospelo u krizu i koji će našoj zemlji doneti 8 milijardi kubnih metara prirodnog

gasa, koji će se onda prodavati konkurentskim operaterima"193.

Dakle, prirodni gas dolazi sa dva polja: Vafa polja, koja se nalazi 500 km južno

od obale Sabrate, blizu granice sa Alžirom i polja Bahr Essalama, 110 km od libijske

obale. Eni je operater sa 50% učešća u zajedničkoj eksploataciji ova dva polja. Drugi

zajednički partner je NOC. Sa punim kapacitetom proizvedeće se 10 milijardi kubnih

metara gasa godišnje, od čega se na libijsko tržište plasirati 2 milijarde a 8 milijardi kroz

Green Stream u Italiju i dalje u Evropu. "Sabratha Platforma" je prva platforma za gas u

Libiji, koju je razvio međunarodni konzorcijum na čelu sa Saipemom, biće iskorištena za

razvoj polja Bahr Essalam. Sa punim kapacitetom godišnja proizvodnja iznosiće 6

milijardi kubnih metara. Libija je postala druga zemlja na svetu koja je izvozila tečni

prirodni gas (LNG) 1971. godine, ali do osnivanja VLGP-a 2004. godine, jedini kupac

za libijski prirodni gas bio je španski Enagas. Kroz VLGP Libija sada može da izvozi

komprimovani gas u Italiju i šire na evropsko tržište.194

Turizam u Libiji je industrija koja je snažno pogodjena građanskim ratom 2011.

godine. Pre rata je počeo da se razvija turizam, nakon uskidanja sankcija Libiji 2002.

godine. U ukupnoj turističkoj poseti, Sabrata bi trebalo da ima najveći udeo. Tokom

2004. godine Libiju je posetilo 149.000 turista, od toga je njih 43.000 boravilo u Sabrati.

193 la Repubblica, "Economija &Finanza, 22. 10. 2004.

194 Libya Business news, 4.10.2004.

174

Isto tako, 2007. Libiju je posetilo 180.000 a Sabratu 58.000. Iako je to rast turist, to je još

uvek donelo manje od 1% BDP zemlje. Značajan doprinost turizma BDP imaju one

zemlje koje ostvaruju posetu od oko milion turista dnevno. Libija ima potencijal za

posetu milion turista mesečno a Sabrata ima potencijal za posetu oko 2 miliona turista

godišnje.195

Turizam je nova privredna grana u Libiji, s obzirom da je libija prethodnih

decenija bila zatvorena zemlja sa specifićnim režimom vlasti koji dozvoljavao bilo kakav

priliv stranaca bez predhodne velike kontrole. Za razvoj turizma u Sabrati potrebno je

ukidanje ograničenja u dolasku stranih turista, ali i podizanje svesti kod lokalnog

stanovništva o poboljšanju ponude, kako bi se podigla slaba konkurentnost i mala

količina i kvalitet podrške drugih resursa, kao što su povećanje smeštajnih kapaciteta,

transport, infrastruktura u gradu i komunikacioni sistem. Nespremnost turističkih aktera

pre građanskog rata u aalibiji pokazuje i izjava generalnog sekretara institucije koja se

zove Narodni odbor za turizam: "Nismo spremni za masovni turizam i libijski turistički

sektor je i dalje u izgradnji i imamo puno toga da radimo, kao što je bavljenje smeštajem

i životnom sredinom, kao i neka druga pitanja pre nego što se privuče masa turista u našu

zemlju"196. Libijski ministar turizma, Ammar Eltaief, tvrdi da Libija ima ogroman

turistički potencijal ali joj nedostaje infrastruktura i i dobra promocija. Libijska baština,

more, Sahara, hrana, muzika i narodni običaji nisu dovoljni za ozbiljan turistički

razvoj.197 Poznato je da zemlja mora razviti svoju infrastrukturu kako bi omogućila brži i

lakši dolazak turista. Libijska turistička infrastruktura ima još dalek put pre nego što se

bude mogla takmičiti sa svojim susedima, kao što su Tunis i Egipat.

195 Roland Daher, Tourism in the Middle East; continuity, change andtransformation. Channel View

Publications, 2007. 196 WINNE, "Libya: the new gateway to Africa, open for business", dostupno na:

http://www.winne.com/mena/libya/report/2004/index.php. 2004. 197 Nina Dabrowska, "Libya: the Jewel in the Crown on North African Tourism", dostupno na:

www.mathaba.net/0-index.5html?x=299255.

175

Slika 8. Turističke atrakcije Libije

Izvor: Sukra travel and tourism services 2009.

Prema statistici Britanske turističke asocijacije, ukupan broj hotela je porastao sa

118 u 1993. na 230 u 2006. godini a broj soba od 8.790 u 1993. godini na 13.215 u

2006. dok je broj kreveta rastao sa 16.254 u 1993. na 24.234 u 2006. godini.198 Postoje tri

glavna aerodroma u Libiji: Tripoli, Bengazi i Sebha. Do sankcija UN-a (ukinute 2003.

godine), nije bilo letova u ili iz Libije, a British Airvais je bio prva međunarodna avio

kompanija koja je ponovo uspostavila direktnu vezu između Tripolija i Londona. Izvršni

direktor kompanije British Airvais je bio oduševljen što je nastavio sa letovima u Tripoli,

dodao je da Tripoli ima ogroman potencijal kao važno poslovno tržište i perspektive kao

turističko odredište199. Putevi su generalno dobrom stanju, međutim, znakovi su samo na

arapskom, što otežava turistima da pronađu turističke atrakcije i istorijske znamenitosti

koje su pratili na sajtovima.

Očigledno je da se trenutno oseća nedostatak turističkih resursa, kao što su hoteli,

odmarališta, aerodromi, komunikacioni sistemi, sportski objekti i tako dalje.

Stoga je moguće reći da Libija u ovoj fazi mora dobro da planira da razvije svoju

infrastrukturu, uzimajući u obzir pitanja zaštite životne sredine i zaštitu kulture. U

198 General Board for Tourism and Traditional industry (GBTTI), Annual report, GBTTI Publications.

Tripoli, 2007. 199 General Board of Global Ministries, The World Guide; Libya, 2004. http://new.gbgm-umc.org/about/

2004.

176

novembru 2007. libijske vlasti su najavile da će uložiti oko 123 milijarde dolara u javne

radove tokom petogodišnjeg perioda. Međutim, taj plan i proces je grubo narušen

izbijanjem građanskog rata 20011. godine i pitanje je kada će se i nakoji način ponovo

rešiti problem libijske turističke infrastrukture. Slična situacija je i sa gradom Sabrata

koji pratimo i istražujemo u ovom radu.

Mesta koja imaju male ili beznačajne turističke atrakcije imaju manje šanse za

privlačenje inostranih turista, dok oni gradovi ili mesta koji nemaju uspešnu strategiju

razvoja turizma i dobar plan da ga sprovedu, takođe će imati mali broj turista.

Komparativne prednosti neke turističke destinacije uključuju njihove prirodne resurse,

istorijsku baštinu, kulturne i izgrađene resurse. Libija poseduje značajne turističke

atrakcije, uključujući i pet mesta koja se nalaze na UNESCO listi zaštićenih kulturnih

dobara. Jedno od najatraktivnijih mesta sa UNESCO liste jesu ostaci starog grada

Sabrata koji čuvaju civilizacijske tekovine feničana, grka, rimljana i turaka. Pored toga,

Sabrata poseduje vrlo zanimljiv i atraktivan zaliv, zatim lepe peščane plaže i prozirno

plavu vodu, kao i povoljnu mediteransku klimu gde turisti mogu boraviti tokom cele

godine.

Slika 9. Peščane plaže u Sabrati

177

Izvor: Google.com

Rezimirajući ovaj deo prikaza turističkih resursa, možemo reći da Sabrata

poseduje važne turističke atrakcije kao što su arheološke lokacije feničanske, rimske i

grčke civilizacije, zatim brojne plaže, uvale, zalive, čistu prozirno plavu vodu, parkove i

brojne druge pejzažne detalje u koje spadaju bliska planinska područja i brz prolaz ka

pustinjskom pejzažu. Prostrane plaže i providno more u blizini plaža pružaju mogućnosti

za ronjenje, sufovanje na talasima, skijanje na vodi i jedrenje.

Turističkoj ponudi Sabrate mogu pomoći i neki delovi i elementi kulturnih

obrazaca karakterističnih za taj deo arapske tradicije. Libija je kulturno slična susednim

državama Magreba. Libijanci sebe smatraju delom šire arapske zajednice. Libijska

država ima tendenciju da ojača taj osećaj uzimajući u obzir arapski jezik samo kao

službeni jezik. Libijski Arapi imaju nasleđe u tradiciji nomadskih Beduina i svi se

pridružuju određenom beduinskom plemenu.200 Libija je tipična islamska zemlja, gdje se

libijski život organizuje prema pravilima islama. Libijska kultura je bogata i raznovrsna,

uključuje raznovrsne arhitektonske forme, modu, muzeje, specifičnu arapsku hranu,

mediteransko voće, muziku, beduinske tradicionalne svečanosti, lokalne pesme, folklor i

egzotični ples.

4. Model održivog razvoja grada Sabrata

Polazne osnove održivog razvoja grada Sabrata uključuju: planiranje ukupnih

aktivnosti na razvoju savremenog modela održivosti; rekonstrukciju i revitalizaciju

brojnih istorijskih i značajnih objekata; snaciju šteta nastalih tokom ratnog sukoba;

200 Somali Press ,"Libya overview; culture of Libya", dostupno na:http://www.somalipress.com/libya-

overview/culture-libya-1080.html. 2004.

178

održavanje i zaštita funkcionalnih objekata; savremeno upravljanje gradskim postorom;

ravnomeran i ravnopravan pristup građana korištenju svih resursa grada; prilagođavanje

načina i stila življenja u gradu savremenim urbanim zahtevima; fizička i socijalna zaštita

i bezbednost građana; participacija stručnih, odgovornih i zainteresovanih socijalnih

grupa u aktivnostima koje pomažu boljem funkcioniranju grada; planiranje ekonomskog

rasta grada; strategija za promociju investicija u gradu; analiza i kontrola efektivnih

troškova za zadovoljenje potreba gradskog života; nova organizacija saobraćaja; novi

koncept razvoja infrastukture; razvoj javnih servisa (lokalna administracija, pošta,

internet); stalno merenje kvaliteta života u gradu (stanovanje, zdravstvo, školstvo,

ekologija i kultura); razvoj ljudskih resursa; rekreativni prostori i njihovo korištenje;

SWOT analiza (prednosti, slabosti, prilike i opasnosti) i PEST analiza (poliltičko,

ekonomsko, socijalno i tehnološko okruženje) grada u određenim vremenskim

intervalima; izgradnja jedinistvenog i prepoznatljivog identiteta grada.

Ove polazne osnove omogućavaju stvaranje jedinstvene i integrativne strategije

održivog razvoja svakog savremenog grada, pa i Sabrate. Treba voditi računa o tome da

svaki grad ima posebne uslove, koji ga čine jedinstvenim i specifičnim, kao što je reljef i

druge karakteristike strukture terena, zatim klima, već izgrađena infrastruktura, zelenilo,

vodene površine i drugo. Medutim, osim ovih faktora, prirodni ekosistem grada zavisi i

od odnosa ljudi koji žive u njemu, koji ga grade, koji ga koriste, razvijaju i čuvaju. Za

odrzivi razvoj grada važna su i neka opšta uputstva koja se mogu primeniti na budući

razvoj grada a koja preporučuje takozvana Agenda 21., koju smo prikazali u prvom

poglavlju ovog rada. U Agendi 21. dat je niz preporuka koje se odnose na pripremu

smerova i planova za rešavanje pojedinih problema, način za organiziranje i finansiranje

edukacije onih koji treba da se angažiraju u institucijama koje donose i sprovode odluke,

poboljšanje tehničko tehnoloških mera, vršenje naučnih proučavanja i korišćenje rezultata

proučavanja, podsticanje saradnje za sinhronizaciju rada pojedinaca i institucija,

privatnog i javnog sektora, učešće javnosti i drugo.

Imajući u vidu prethodno iznesene postavke i preporuke Agende 21. ovde ćemo

navesti osnovne principi održivog razvoja područja Sabrate.

1) Princip opšte i blagoveremene informisanosti građana i transparentnog

rada i aktivnosti lokalnih i gradskih vlasti i odgovornih subjekata.

2) Princip unutargeneracijske jednakosti i solidarnosti koja se odnosi na

pitanje odnosa prema životnim uslovima, dostupnom prostoru i korištenju

179

resursa grada Sabrate.

3) Princip međugeneracijske solidarnosti koja podrazumeva aktivnosti u

gradu i graskom prostoru koji će voditi brigu o starijim generacijama, kao

i generacijama koje su mlađe i onim koje će tek doći u budućnosti.

4) Princip opšte odgovornosti u postupcima i delovanju svakog građanina

kao ključni uslov u borbi protiv degradacije naselja i prostora.

5) Princip opšte kontrole raspodele resursa, saglasno zajedničkim potrebama i

mogućnostima, radu i rezultatima svih građana, njihovih grupa i zajednica.

6) Princip transgranične odgovornosti, što znači odgovornost za zaštitu

životne sredine i korištenje resursa koji imaju uticaj na održivost susednog,

regionalnog, nacionalnog, pa i globalnog okruženja.

Iz prethodno iznesenih polaznih osnaova i principa održivog razvoja, potrebno je

postaviti osnovne ciljeve strategije urbane obnove i odrzivog razvoja područja Sabrata

1. Rašenje problema velikog priliva migranata radi njihovog ilegalnog

transporta u Evropu. To je moguće postići dogovorom sa Italijom, Maltom

i EU da pošalju značajnije vojne snage koje bi sprečavale izgradnju

ilegalnih skloništa za migrante na području Sabrate, razbile naoružane

milicije i kriminalne grupe koje kriumčare migrante, i štitile prilazne

puteve gradu Sabrati radi sprečavanja priliva migranata i naoružanih grupa.

2. Obezbediti odgovarajući stanbeni prostor za sve socijalne strukture u garu

Sabrati ponudom povoljnih stambenih kredita subvecionisan od strane

državnih i lokalnih fondova.

3. Formiranje fondova za razvoj, obnovu i revitalizaciju grada Sabrata koji bi

se punili od lokalne takse na transport nafte i gasa prko kompleksa

"Mellitah" i "Platforme Sabrata".

4. Podsticanje razvoja preduzetništva i preduzetničkih aktivnosti u oblasti

turizma, trgovine i drugih usluga.

5. Razvoj IT tehnologija, digitalizacija i robotizacija proizvodnje i usluga, što

će povećati interes mladih za tu oblast koja predstavlja budućnost svakog

održivog razvoja grupa, zajednica i društva.

6. Razvoj savremenog, kavlitetnog i održivog obrazovanja i masovnije

edukacije građana Sabrate, kako bi stekla nova znanja i informacije iz

informacionih tehnologija, menadžmenta i preduzetništva.

180

7. Donošenje zakonskih propisa i pravila koja će odrediti pravce i principe

urbanističkog i prostornog planiranja, ekonomskog, socijalnog,

tehnološkog i ekološkog razvoja.

8. Unapređenje planiranja i upravljanja zemljištem, prema katastarskoj

klasifikaciji zemljišta, regulisanje tržišta zemljištem i nekretninama, kako

bi se sprečile manipulacije korupcija u toj oblasti, kao i sprečavanje

stihijskog razvoja neuslovnih naselja.

9. Kreiranje razvojne politike grada koja će biti usmerena ka sprečavanju

degradacije zivotne sredine, kontrolom odlaganja otpadnih materija,

sprečavanjem zagađenja vodnih površina, odlaganja smaća i otpada u

priobalnom prostoru i u blizini arheoloških iskopina.

10. Unapredenje i razvoj transportnih sistema na električni pogon, korišćenje

obnovljivih energetskih resursa i nove ekološke tehnologije.

181

5. Mogucnosti integrativnog razvoja grada Sabrata

Sabrata je jedan od najvećih urbanih centara u Libiji. On je zbir raznovrsnih

istorijskith tradicionalnih i savremenih građevina. Njegove kulturne i privredne aktivnosti su

vekovima privlačile posetioce iz svih krajeva Libije, ostalih zemalja iz okruženja, kao i delova

Evrope, posebno Italije i Francuske. Zato grad Sabrata može postati model za politiku urbanog

razvoja, zasnovanog na ujedinjenju razvoja, obnove i očuvanju tradicije.

Cilj takve politike treba da bude razvoj i zadovoljavanje potreba i potražnje

stanovnika za novim, savremenim i drugačijim oblicima stanovanja i poslovanja. Treba da se

prihvati činjenica da su zgrade, koliko i da su istorijske i stare, omogućile taj prostor puno

godina da se namenski koristi. Prepoznavanje da je to razlog zbog čega su bile izgrađene i da

su im potrebni novi korisnici. Potrebno je omogući da istorijska središta i dalje budu

integralni deo centra grada i područja u neposrednoj blizini Sabrate. Dostupnom

tehnologijom, elektronskom, digitalnom i inormatičkom infrastrukturom i kompjuterskim

mrezama, stari grad može obezbediti prostor za savremenu namenu, kao i za podsećanje na

prošla vremena i ostatke nekoliko civilizacije koje su se razvijale na području Sabrate.

Kada se bude pristupilo restauriranju istorijskog dela grada, njegovih zgrada, treba da

se uzme u obzir njegovo izvorno jezgro i podrucja oko njega, da bi se zaštitilo istorijsko

središte, kao i njegova okolina i njegove socijalne i kulturne aktivnosti. U saglasnosti sa tim,

bilo koja urbana politika obnove treba, isto tako, da uzme u obzir dostupne prostore i

aktivnosti koje postoje u starom delu grada, takva politika treba da prepozna potencijal

podrucja, koja će odigrati veću ulogu u budućem razvojnom procesu. Kao dopuna tome,

politika treba da planira da integriše istorijska središta sa drugim delovima grada.

Zato predlažemo da područje neposredno uz ostatke starog grada bude tretirano kao

područje koje ima poseban značaj. Saglasno sa tim, urbani prostor stare strukture i arhitekture

i prostor neurbanizovane strukture ovog područja budu obuhvaćeni kao celina u bilo kojoj

agendi za očuvanje i uređenje, kako rimskog pozorišta, tako i drugih arheoloških ostataka uz

dodatak savremenih pomoćnih objekata koji će služiti boljem očuvanju i prezentaciji

arheoloških vrednosti Sabrate.To će biti garancija da, ahitektonski, estetski, kulturno i

funkcionalno to područje uspešno prođe period tranzicije između starog grada i novog

urbanog prostora i postane savremeni centar razvoja turizma u Libiji. Tako će se predstaviti

182

odgovarajući fizički kontekst ovog vrednog istorijskog centra i uspostaviti veza između

ekonomskih, socijalnih i ekoloških aktivnosti u starim i novim delovima grada, kao jedna

integrisana i održiva celina.

Razvojna politika, isto tako treba da zaštiti socijalnu i fizičku strukturu postojećih

naseljenih mesta u bliskom okruženju grada, koji su uspeli da održe posebnu socijalnu

strukturu tokom puno godina, a neki od njih imaju razvijenu trgovinu čije usluge koriste i

drugi stanovnici Sabrate. Stanovnici ovih naselja su se integrirali sa njima susednim

naseljenim mestima i tako prave mrežu urbanog kontakta i kanala komunikacije, prema tome,

bilo koje urbanističko planiranje ili strategija za obnovu Sabrate treba da uzme u obzir ove

činjenice. Osim toga, treba da se izbegavaju veći planovi za obnovu i razvoj a da se ne posveti

veća pažnja da nadgradnja, samousavrsavanje, rehabilitacija i unapređenje budu integrsani

kao aktivnost koja će štititi životnu sredinu.

Na kraju, takva politika treba da pokaže da planiranje i finansiranje novih razvojnih

projekata i izgradnja novih naselja ne znači odustajanje od mogućnosti da se unaprede i

nadgrade postojeći objekti, tako što će zadržati svoju staru arhitektonsku strukturu ili je

delimično adaptirati i prilagoditi novoj funkciji.. Novi objekti izgrađeni u blizini postojećih

centara, namenjeni za ponudu najpotrebijih usluga, treba da se planiraju i ugrade u harmoniji

sa postojećim objektima, u smislu njihovog stila, izgleda, estetike i upotrebe.

6. Politika urbane obnove grada Sabrata

Svaka politika, planovi i strategija urbane obnove bilo kog grada u Libiji mora da

pođe od tekućeg stanja mirovnih pregovora među brojnim zaraćenim grupama a posebno

onim svrstanim u dve velike koalicije sa "dve vlade". Polazimo od stava da je geografsko

podrucje libiskih gradova za sada fiksirano i bilo kakav razvojni plan treba da se zasniva na

postojećoj veličini grada. Ozbiljnost ovog problema se povećava činjenicom što već postoji

veliko ograničenje dostupnog zemljišta za širenje i teritorijalni razvoj gradova.To je, isto tako,

posledica konfiskovanja velikih površina zemlje van granica koje su još uvek pod kontrolom

Libiskog visokog saveta za planiranje u samoj civilnoj administraciji. Još više, dostupnija

zemlja je uglavnom u privatnoj svojini i ona, isto tako, teško se može koristiti, zbog nerešenih

vlasničkih odnosa i problema povezanih sa registracijom. Takav je slučaj i sa Sabratom, zbog

ograničenja uslovljenih topografskih karakteristika te oblasti.

183

lsto tako, očekuje se da se pojave i druge prepreke, kao na primer, očekivano

povećanje broja stanovnistva kada se reše problemi postkonfliktnog perioda u celoj Libiji.

Takođe, povećanje privatnih investicija u zemlju i sticanje novog vlasništva, već je evidentno

i očekuje se da će se produžiti "otimanje" i uzrpacija zemljišta od strane bogatih, pomalo

kriminalizovanih snaga (pojedinaca i grupa), pre nego što će se sprovesti zakoni koji se

pripremaju a koji bi trebali da zaštite zemljište i uspostave ravnopravan pristup ovim važnim

gradskim resursima.

Kao posledica rekonstrukcije i obnavljanja postojećih zgrada,može doći do promene

fizičkog izgleda i načina korištenja tih zgrada, odnosno, njihova prenamena. Postoji opasnost

da će privatni vlasnici zemljišta ili zgrada da započnu sa uništavanjem vrednih zgrada,

dodajući neodgovarajuće dogradnje ili koristeći zgrade za neodgovarajuće namene, sve u cilju

n jihove komercijalizacije i sticanja profita. Ovo se može dasiti ako i dalje ostanemo bez

jasno definisane politike urbane obnove grada Sabrata. lsto tako, postoji opasnost da se veci

deo međunarodne pomoći namenjene za obnovu i zštitu arheoloških nalazišta, koristi za nove

projekte koji će ići u izgradnju modernih turističkih naselja i tako zaobići ulaganja u postojeći

centar i istorijsko važno središte antičke i rimske kulture na obali sredozemlja.

Ograničavanjem upotrebe zemljišta, što će potrajati i nekoliko sledećih godina,

povećaće se pritisak na razvoj i investicije, pri čemu je važno da se u urbanoj obnovi ne

napušta politika očuvanja vrednih objekata i to da se uključi u svaki razvojni plan grada

Sabrata.Treba posvetiti puno truda i pažnje određivanju tipa i veličine lokacije za razne vrste

projekata, kako bi se prethodno uverili da ispunjavaju sadašnje potrebe i zahteve. To znači da

se, pre svega, treba usredsrediti na sadasnje stanje resursa u gradu. Zato je važno da se svaki

plan za urbanistički razvoj temelji na efikasnom korištenju prilično slabog, poroznog i

skučenog zemljišta koje je danas dostupno kao resurs grada Sabrate.

U Sabrati postoji razvijen trgovinski centar, ali on ima potrebu za obnovom i

modernizacijom. Tu ima tradicionalnih radnji koje još uvek rade i dosta su popularne, ali veći

je broj dotrajalih objekata. Prethodno smo istakli da u Sabrati ima vrednih istorijskih

spomenika koji su još uvek aktivni, koji mogu biti privlačni za turiste u narednom periodu i

pored političkih, ekonomskih i socijalnih problema. Svaki projekat urbanog razvoja i

strategija stanovanja treba da budu zasnovani na pažljivoj proceni dostupnih ljudskih i

tehničkih resursa.To treba da se ostvari istovremeno sa procenom postojećih izgrađenih

objekata za stanovanje i dostupnog prostora za maloprodaju, kancelarije i mesta za rekreaciju.

Potrebno je više investicija u stanovanje i infrastrukturu, bitno je, više od bilo kad ranije, da se

184

procene postojeće rezerve i da se napravi pažljiva procena sadašnjih potreba, pogotovu što je

Sabrata grad na raskrsnici puteva kojima iz unutrašnjosti, sa juga i istoka Libije stalno

pristižu migranti u Sabratu, sa željom da stignu do Evrope. Politika urbane obnove i izgradnje

treba da se zasniva na tome šta ima trenutno, šta može biti unapređeno, šta se može

nadgraditi, reciklirati i ponovo koristiti.

Suština politike urbane obnove je ekonomska, socijalna i kulturna zaštita i obnova svih

delova grada Sabrata i to se ne odnosi samo na istorijska središta, već i na sve gradske delove

i okolna mesta. Skoncentrisanost fondacija i investicija samo u razvoj novih lokacija

proizvešće štetu u odnosu na postojeće gradske prostore, arhitektonsko nasleđe, okolinu i

socijalnu strukturu. Zanemarivanje već opustošenih i devastiranih prostora, isto tako,

rezultiraće koncentracijom i getoizacijom siromašnih stanovnika u manje atrktivnim

područjima grada.

a) Predložićemo da se politika integracije urbane obnove i ostvarivanje urbanog razvoja

grada Sabrata zasniva na sledećim parametrima:

b) Zaštita postojećih urbanih struktura, posebno istorijskih centara i i njihovo uklapanje u

nove urbane principe i strukture;

c) Smanjenje pritiska za brzo širenje naselja i infrastrukture, s tim što će se dati prioritet

nadgradnji postojećih objekata koji će se kasnije integrirati u buduće mreže turističkih

i trgovačkih usluga;

d) Analiza i procena dostupnih resursa za gradnju stambenih, poslovnih, turističkih i

rekreativnih objekata i centara;

e) Unapredenje fizickog izgleda postojećih i novih gradskih struktura, kako bi se razvio

oseaj pripadnosti i formirao lokalni identitet.

f) Analiza potreba za stanovima, kao i analiza sposobnosti gradevinske industrije i

analiza infrastrukture kao što je snabdevanje energijom, vodom, te kvalitet saobraćaja,

pošta i interneta;

g) Sve prethodno će zavisiti od rešenja problema kriminala, nasilja, trgovine migrantima,

obračuna naoruđanih grupa i drugih ostataka ratnog sukoba iz 2011. godin

185

Kao posledica ratnog sukoba i posleratnog političkog stanja u Libiji, libiske institucije

skoro uopste da ne postoje (kraj 2014.) u funkcionalnom efikasnom i dorživom smislu. Tako

je i u Sabrati, osim gradske uprave Sabrata i Agencije za zaposljavanje i pomoc Ujedinjenih

Nacija (UNRWA), koja se brine za zivot građana, dok se ne nade konacno političko rešenje.

Agencija za zaposljavanje i pomoc Ujedinjenih Nacija treba da saraduje sa libijskom vlasti da

bi se pripremila nacionalna strategija za svakodnevni zivot građana Sabrate. Libiski savet za

stanovanje je libijska nevladina organizacija. Ovaj savet je sastavljen od 26 članova koji

imaju ulogu da pripreme program za strateški razvoj stanovanja, kao i kratkoročne i

dugoročne strategije za razvoj, pripremu predloga i rešenja za nacionalnu strategiju za

stanovanje.

Libiska ministarstva su nadležna za podršku privatnom sektoru, za sprovođenje

zakonske regulative davanjem povoljnih kredita, za dobre uslove za investitore i slično.Ova

ministarstva treba da imaju dobru saradnju sa vlastima u Sabratai, Agencijom za

zaposljavanje i pomoc UjedinjenihNacija (UNRWA), koja se brine za stanje i život građana.

Na području Sabrate je registrirano 25 nevladinih organizacija za stanovanje koje su se

pojavile prethodnih godina. Ove nevladine organizacije treba da igraju važnu ulogu u

narednom periodu u stambenoj izgradnji i razvoju privrede i industrije na podrucju grada

Sabrata.

7. Strategija održivog razvoja grada Sabrata

Na karaju ovog poglavlja želimo da predstavimo mogućnosti održivog razvoja grada

Sabrata kroz tri centralan faktora održivosti koji su karakteristični za sva savremena društva.

To su ekonomska, socijalna i ekološka održivost. Ovome ćemo dodati, u skladu sa našim

prthodno iznetim stavovima, još četiri faktora održivosti: urbanističko-arhitektonski;

tehnološki; kulturni i bezbednosno-politički.

Ekonomska održivost Sabrate. Ovde ćemo podsetiti na njena dva osnovna resusa, to

su trnsport i prodaja nafte i turizam. Naravno, moguće je dodati i trgovinu kao poseban oblik

delatnosti, ali ovde ćemo je posmatrati kao sastavni deo ova prva dva pomenuta resrsa.

Turizam može biti glavni adut u održivom ekonomskom razvoju Sabrate, jer je on

autonoman i ne zavisi mnogo od drugih nacionalnih sistema i organizacije, već može da se

realizuje u lokalnom prostoru. Turizam i putovanje su trenutno jedna od najvećih poslovnih

aktivnosti širom sveta i daju značajan doprinos u razvoju mnogih gradova i država u svetu,

kako u ekonomskom, tako i u socijalnom i političkom smislu. Podsetimo samo koliko profita

186

donose avio kompanije i turističke atrakcije zemljama kao što su Ujedinjeni emirati i Katar.

Turizam bi u dogledno vreme mogao da dostigne oko 50% ukupne poslovne aktivnosti

Sabrate, ako se izostave prihodi od nafte, jer oni su vezani za Turizam ima potencijal da

generiše razvoj i donosi devize, razvija poslovne i preduzetničke aktivnosti, poveća

zapošljavanje i promoviše Sabratu kao novu turističku destinaciju na mapi svetske turističke

ponude. Napomenuli smo ranije da Sabrata ima veliki turistički potencijal, počevši od

povoljne klime koja pruža mogućnost boravka turista tokom cele godine, zatim velikih

prostranih peščanih plaža, čistog i prozirnog mora pogodnog za ronjenje, surfovanje, jedrenje

i druge sportove na vodi. Potrebno je u narednom periodu izgraditi hotele i druge prateće

sadržaje koje zahtevaju savremeni turisti. Na obodima prostranih plaža moguće je sgraditi na

stotine modernih hotela svih kategorija i tako privući vrlo raznovrsnu evropsku turističku

klijentelu. Pored toga, turizam u Sabrati imao bi značajnu ulogu na nacionalnom planu, jer bi

pomogao da se smanji jednolična privredna aktivnost Libije i njeno oslanjanje isključivo na

prihode od nafte, koji su podložni berzanskim promenama i drugim spoljašnjim uticajima.

U turističkoj ponudi trebaće se usredsrediti na aktivnosti koje pružaju turistima

maksimum fizičkog i psihološkog zadovoljstva tokom boravka na prostoru Sabrate. Lokalne

vlasti i turističke organizacije moraju uložiti mnogo napora u narednom periodu da od

Sabrate naprave prepoznatljiv turistički proizvod. Tu nije reč samo o ekskluzivnim i

funkcionalnim objektima, već i o raznovsnim uslugama osmišljenim da zadovolje sve potrebe

turista. Turistički proizvod obuhvata razne prirodne, istorijske i savremene atrakcije,

zatimlagan pristup svim gradskim prostorima, potom dobru hranu, zabavu i mogućnost

jevtine i kvalitetne kupovine od suvenira do modnih proizvoda sa obeležjima specifičnog

lokalnog područja i na kraju, sve pogodnosti u vidu pomoći i usluga na svakom koraku i svim

periodima dana i noći. Dakle, turistički Sabrata proizvod bi trebao da donese komparativnu

prednost nad drugim destinacijama koja bi bila kombinacija prirodnnih resursa (od morske

obale preko zelenila u pozadini, pa sve do pustinjskih krajolika), resursa nasleđa (feničanske,

rimske i antičke iskopine), kulturnih resursa (specifična arapska kultura: muzika, nošnja

komunikacija) i stvorenih resursa i podrške prirodnim i kulturnim resursima kao što su

smještaj, prevoz, infrastruktura, predusretljivost, rabava i trgovina.

Unapređenje i razvoj turističke ponude u Sabrati podrazumeva otvaranje, razvoj i

povećanje broja malih i srednjih preduzeća u svim oblastima prethodno pomenutih turističkih

aktivnosti. ekonomije. Pored ostalog, to bi uključivalo turoperatore, turističke agencije,

rekreaciju i zabavu, proizvodnju i dostavu hrane, smještaj i usluge prevoza. Kako kaže

187

Džons201 turistička industrija se sastoji od mešavine malih i velikih preduzeća, jer se često

multinacionalne kompsnijr oslanjaju na veliki broj lokalnih malih i srednjih preduzeća.

Njihova prednost je čvrsto i efikasno upravljane, brzo donose odluke i fleksibilne su u

reagovanju na promjenu situacije i uslova na tržištu. Naravno, to bi podrazumevalo da se

usvoje zakonski propisi na nacionalnom nivou o uslovima i načinima formiranja MSP kao i

agencije koje bi se brinule o njihovom osnivanju, edukaciji zaposlenih i drugim vidovima

pomoći.

Socijalna održivost Sabrate. Društvene implikacije resursa koje poseduje Sabrata,

kao što su turizam, transport nafte, trgovina i nove tehnologije teže se procjenjuju od njihovih

ekonomskih implikacija. Pokazatelji socijalne održivosti kroz implikaciju pomenutih resursa

su povećana zaposlenost, povećanje plata, priliv deviza u budžet grada i države, upoznavanje

lokalne kulture i njena prezentacija u svetu, podizanje životnog standarda i smanjenje

siromaštva, revitalizacija siromašnih ili neindustrijalizovanih regiona, preporod lokalnih

umetnosti, zanata i tradicionalne kulturne aktivnosti, oživljavanje celokupnog društvenog i

kulturnog života lokalnog stanovništva.. Na drugoj strani, pomenuti resursi mogu doneti

probleme lokalnom stanovništvu kao što je ometanje svakodnevnog života od strane velikog

broja turista, priliv migranata zbog potražnje posla u turizmu i na naftnoj platformi,

povećanje zagađenja, buka, prljavština, stres i eventualno podizanje cene stanova i robe

široke potrošnje, zatim promene u ponašanju, stilu i načinu života koji oduddaraju od

tradicionalnih obrazaca primenjivanih u Sabrati. Jasno je da ekonomske koristi treba

izbalansirati i otkloniti njihov mogući nepovoljan uticaj na sociojalno kulturnu održivost.

Ekološka održivost. Posebno područje održivog razvoja Sabrate predstavlja ekološka

održivost, jer je Sabrata izložena brojnim rizicima po životnu sredinu. Tu pre svega mislimo

na priobalni deo grada i zaliv u kome se nalazi "Platforma Sabrata" a koji služe za preradu

gasa i transport nafte i gasa dalje prema Evropi. Svaka ekscesna situacija u radu sa naftom i

gasom može da ugrozi kako morski ekositem tako i priobalno područje i dovede u teško

stanje prepoznatljive turističke životneresurse u Sabrati. Potrebno je razvijati razne

mehanizme zaštite zasnovane na naučnim istraživanjima i tehničkim predviđanjima opasnosti

i nefunkcionalnih tehnoloških struktura koje mogu dovesti do katastrofa i štete u radu sa

naftom i gasom. Gradske vlasti Sabrate moraju formirati stručne timove koji bi stalno pratili

rad naftnih i gasnih postrojenja i upoozoravali na vreme na eventualne opasnosti koje tamo

postoje.

201 Eleri Jones and Haven-Tang, Tourism SMEs, Service Quality and Destination Competitiveness, CABI

Publishing, 2005.

188

Ekološku situacij kompliku i brjni mirganti koji pristižu iz različitih delova libije nadi

da će preko Mediterana moći da se dokoaju kpopnenog dela evrope. Pored migranata iz

Libije, tu su i velike grupe migranata iz susednih zemalja, Čada, Somalije, tpije, Sudana i

Nigerije koji takođe hrle ka Evropi. Problem sa migrantima dodatno otežavaju kriminalne

grupe i "trgovci" ljudima koji u svojoj bekrupuloznosti ne prezaju ni od oružanih obračuna

kako bi sproveli svoje namere o krimčarenju migranata Evropu. Velike grupe ljudi ostavljaju

brda smeća i na razne načine zagađuj prostor području Sabrate. Lokalne vlasti bi morale

formirati mobilne timove koji bi brzo otklanjali probleme, štete i posledice koje gradu nanose

gomile migranata koje svakodnevno pristižu i borave na području Sabrate.

Posebnu pažnju ekološkoj zaštiti i očuvanju životne sredine u gradu Sabrati treba

posvetiti kroz edukaciju, obuku i školovanje ljudi koji će svojim znanjem iz svih oblasti

ekologije (prirodne, tehničke, urbane i socijalne) uticati da se popravlja ekološko stanje i širi

ekološka svest u gradu i njegovom okruženju.

Urbanističko-arhitektonska održivost grada Sabrata. Treba istaći da se ova

dimenzija održivosti mora kretati u dva pravca. Jedan podrazumeva očuvanje i zaštitu starih,

arheoloških nalazišta, poput Rimskog amfiteatra i njihovo povezivanje sa pretećim objektima

koji će biti u funkciji očuvanja i zaštite civilizacijskih tekovina a neće ih svojim izgledom

narušavati i ugrožavati. Tu se misli na probleme sa eroziom tla u blizini arheoloških

nalazišta, kao i zapuštenim i zaraslim okolnim iskopinama koje prete da naruše izvorni izgled

antičkog i rimskog nasleđa. Potrebni su potporni zidovi, staze, zaštitni stubovi, ploče,

betonske grede i drugi elementi koji će zaštititi stari ambijent drevnih građevina. Ali, ovi novi

dodatni elementi u funkciji zaštitte starog prostora ne smeju svojim izgledom narušavati

izgled i ambije revnih kulturnih ostataka.

Drugi pravac razvoja urbanističko-arhitektonske održiovosti Sabrate podrazumeva

izgradnju novih naselja, kako za stanovanje, tako za poslovne aktivnosti i za smeštaj turista.

Ova urbanistička rešenja moraju imati u vidu oozno i rastresito zemljište koje se nalazi u

priobalnom prostoru, ko već izgrađena naselja iz Gadafijevog peiroda koja nisu imala tako

atraktivnu urbanističku dimenziju i novu arhitektonsku, estetsku liniju. Potrebno je koristiti

nove građevoinske materijale i nova saznanja o stabilnosti i uređenju građevinskog zemljišta

i prostora, kako bi gradnja bila sigurna i funkcionalna a estetski privlačna i ugodna.

189

Slika 10. Ostaci hrama Isis na obali Sabrate (Jasno se vidi da je neophodna

hitna konzervacija, obnova i zaštita)

Tehnološka održivost podrazumeva primenu svih novijih tehnoloških dostignuća u

funkcionisanju i upravljanju gradom. Tu mislimo nna informatičku tehnologiju i uvođenje

interneta sa širokopojanim profilima koji omogućavaju brz prenos podataka i mogućnosti da

se razvijaju novi poslovi u virtuelnom prostoru. Takođe, tehnološka održivost podrazumeva

uvođenje digitalnih tehnoloških rešenja i proizvoda u radu, proizvodnji, uslugama i

komunikaciji, počevši od e-uprave do kontrole i nadziranja kretanja ljudi i robe u graničnim i

bezbednosnim područjima.

Kulturna održivost Sabrate podrazumeva očuvanje specifičnih tradicionalni kulturnih

obrazaca u oblasti hrane, odevanja, folklora, običaja i verovanja koji mogu biti prilagođeni za

prezentaciju turistima i drugim posetiocima grada Sabrate. Takođe, treba usmeriti

tradicionalnu kulturu na slobodan, otvoren i tolerantan susret sa novim kulturama i kulturnim

obrascima koji su karakteristični za Evropu, Savernu i Južnu Ameriku, kao i područje dalekog

istoka kao što je Kina, Koreja i Japan. Kultura Sabrate ne sme ostati zatvorena i zarobljena u

tradicionalne islamske forme koje će se suprostavljati svakom novoj aktivnosti koja će

dolaziti iz drugih tradicija ili iz prostora koji se može označiti kao savremena svetska,

globalna kulturna integracija i jedinstvenost. Samo one kulture koje se slobodno uključuju u

šire prostore i iznose svoje rezulte bez straha od njihovog gubitka, kao i one kulture koje se ne

plaše susreta sa novim i drugačijim kulturnim aktivnostima, samo takve kulture imaju šansu i

priliku da razviju svoju dugovečnost i održivost.

190

Bezbednosna i politička održivost. Najveći problem ukupne održivosti grada Sabrata

u ovom periodu jeste bezbednosna situacija i politička previranja. Prethodno smo dovoljno

govorili o bezbednosnim rizicima i problemima koji su se pojavili u Sabrati nakon građanskog

rata 2011. u Libiji. Nijedan oblik održivog razvoje nije mouće ostvariti ukoliko je ugrožena

bezbednost pojedinaca, građana, zajednica, grupa pa i celog društva. Zbog toga je naša

osnovna teza u ovom radu da se održivi razvoj mora posmatrati kao skup više elementa koji

su međuisobno isprepleteni i čine vrlo složenu strukturu koja, često, deluje kao zuasebna

društvena moć, sila ili otuđena snaga. Zbog toga je neophodno da lokalne vlasti grada Sabrata

traže pomoć od libijskih vlasti, ali i od međunarodnih organizacija kao što su UN, njena

organizacija UNESCO, zatim Savet Evrope, Arapska liga i druge međunarodne organizacije

koje se bave zaštitom i bezbednošću ljudi. Sabrata mora rešiti prvo problem sigurnosti ljudi u

gradu a potom i problem političkih odnosa i struktura koje otežavaju održivo upravljanje

gradom.

191

ZAKLJUČAK

Odlučili smo se da predmet našeg istraživanja bude održivi razvoj grada Sabrat u

Libiji iz dva razloga: prvo, to je područje u kome je autor ovog rada rođen i odrastao i

drugo, Libija je doživela veliku društveniu katastrofu u vidu građanskog rata, upravo u

trenutku kada smo završavali svoje istraživanje i izradu magistarskog rada na temu

"Preduzetnički potencijal mladih u oblasti Zawia. Želeli smo proveriti kako se jedna

politčka promena, koja je dovela do jednogodišnjeg građanskog rata, odrazila na

održivost društva, posebno grada Sabrata.

Libija je u prethodnih 50 godina prošna kroz nekoliko faza uspona i padova,

siromaštva i povoljnog razvoja, revolucionarnog i mirnog razvoja. Ona je od jedne

siromašne zemlje postala solidno bogata zemlja. Otkrićem velikih rezervi lako dostupne

nafte, Libija se početkom 60-tih godina XX veka svrstala u zemlje koje imaju veliki

značaj za energetsku stabilnost sveta. Libija se tokom 70-tih i 80-tih godina razvijala

ubrzano i postala održiva zemlja. Međutim, 2011. godine u Libiji je izbio građanski rat,

posle tog perioda ona je postala nestabilna i ekonomski, socijalno i politički teško održiva

zemlja. Kao i celo društvo, tako su i gradovi Libije postali nesigurni i teško održivi. Mi

ćemo u ovom radu pratiti mogućnosti odrđivog razvoja grada Sabrata koji se nalazi na

obali sredozemlja, 60 km zapadno od Tripolija, blizu granice sa Tunisom.

Predmet istraživanja nam je bio traganje za odgovorom na pitanje Kakve su

mogućnosti, problemi i perspektive održivog razvoja grada Sabrata u Libiji? Cilj

istraživanja i zadatak bio je da analiziramo sve važnije teorijske stavove o održivom

razvoju društva i posebno gradova i damo svoj naučni doprinos tom važnom pitanju,

potom da teoijske nalaze primenimo i proverimo na primeru grada Sabrata u Libiji i

damo predlog okvira izrade modela integlanog održivog razvoja tog grada.

Pošli smo u radu od stava da se tokom 80-tih godina XX veka pojavio se termin

"održivi razvoj" koji je označavao lokalne strategije upravljanja ekosistemom i rešavanja

naraslih ekoloških problema vezanih za industrijski razvoj i zagađenje vazduha, vode i

zemljišta. Tokom pomenute decenije ovaj termin se proširio na globalni nivo i tako je nastao

192

pojam "održivi razvoj" koji je ušao u naučni jezik i zauzeo svoje mesto u naučnim rečnicima i

enciklopedijama. U početku je bilo dosta sporova i nejasnoća oko suštine pojma "održivi

razvoj". Dokumenti UN konstatuju da je "održivi razvoj" podrazumeva "razvoj neke sredine

bez ugrožavanja resursa kojima će buduće generacije moći zadovoljiti svoje potrebe". Ovo

upućje na stav da sadašnje generacije ne traba da budu sebične i da neumereno troše,

eksploatišu i uništavaju nebnovive resurse ne sredine a time i cele planete zemlje. Dokumenti

UN dalje upozoravaju da sadašnji razvoj ne treba da narušava ekositem, "atmosferu,

zemljište, vodu i živa bića"

Centralno pitanje koje se postavlja u okviru teorijskih rasprava o održivom razvoju,

jeste pitanje kako održati ravnotežu između raspoloživih resursa neke sredine (lokalne,

regionalne) i naraslih društvenih potreba za kontinuiranim ekonomski rastom i razvojem

društva, posebno sagledanim kroz prizmu ugrzanog tehnološkog i urbanog razvoja?

Naša, polazna, operativna definicija održivog razvoja glasi: Održivi razvoj je, u

najkracem i uopšteno, pristup razvoju koji teži da poboljša sposobnost sadašnjih generacija

da zadovolje svoje potrebe, istovremeno čuvajuci resurse i ostavljajuci mogucnost da i

buduce generacije zadovolje njihove potrebe.

Savremeno društvo je došlo do jedne paradoksalne situacije, koja se ogleda u tome da

što se više razvija nauka i tehnologija, kao i opšti čovekov napredak, to se više razvijaju rizici

koji ugrožavaju čovekov slobodan i kvalitetan svakodnevni život. Razlozi za takvo stanje su u

nastojanju potrošačkog društva da se stalno proizvodi što više roba, da se stalno nude novi

proizvodi i da se ne vodi računa o ugrožavanju prirode, pa i društva. Profit je na prvom mestu

kod svih savremenih kompanija, ali ne profit kao posledica humanog odnosa prema prirodi i

ljudima, već profit po cenu ugrožavanja prirode, prierodnih i društvenih resursa, pa i samog

čoveka. Naučno tehnološki razvoj je izmakao kontroli ljudi, tako da je nemački sociolog Urlih

Bek savremeno društvo nazvo "društvom rizika" jer ugrožava temeljne strukture

industrijskog društva koje je sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka unapredilo razvoj i

progres većine čovečansta a u SAD i Evropi dovelo do "društva blagostanja"

Deo rada smo posvetili oblicima održivog rauzvoja. Kada se govori o održivom razvoju,

onda se u savremenoj literaturi susreće najviše tema, materijala, stavova i najveći broj autora

posvećuje pažnju rasparavama o ekološkoj održivosti. Ekološkoj održivosti je posvećeno

dosta skupova rasprava na konferencijama UN i drugim međunarodnim skupovima. Ekološki

problemi si došli u fokus načnog interesovanja, nacionalnih i međunarodnih aktivnosti 70-tih

godina XX veka i od tada se o njima konstantno raspravlja. Mi ćemo u ovom radu zastupati

193

stav da je održivost i održivi razvoj veoma složen problem i da obuhvata mnostvo elemenata

koncentrisanih i više društvenih oblasti, kao što su ekologija, ekonomija, socijalni odnosi,

politički odnosi i kultura.

Ekološka održivost se kreće oko nekoliko važnih pitanja, postupaka, ponašanja i

odnosa. Pre svega tu su zemljišni i vodeni resursi koji predstavljaju ključ održivosti, jar od

njih zavisi hrana, poljoprivreda, život lokalnih zajednica, polazni ekonomski uslovi i slično.

Iako je ekološka dimenzija održivog razvoja u fokusu svih istraživanja, ipak treba

naglasiti da je ekononska dimenzija održivosti jednako važna. Zapravo, ova dva oblika i dve

dimenzije održivosti su međusobno, povezane, isprepletene i međusobno se prožimaju (jedna

drugu uslovljavaju). Ekonomska komponenta održivosti obuhvata potragu za novim oblicima

privredne delatnosti i vrstama poslovne organizacije koja pokazuju visok stepen razmatranja

posledica njihovog poslovanja i koji pokušavaju da minimiziraju štetne uticaje na okruzenje i

socijalne odnose;

Za razmatranje održivog razvoja jedan od najznačajnijih delova i pitanja jeste

populacion dimenzija, odnosno broj stanovnika od lokalnog do globalnog nivoa. Demografi

i naučnici drugih nauka kažu da je XX vek bio vek naglog porasta stanovništva, da se desila

"demografska eksplozija" jer se svetsko stanovništvo povećalo sa 1,6 milijardi stanovnika

početkom XX veka, na 6,1 milijardi početkom XXI veka. Tokom poslednje dve decenije XX

veka broj stanovnika u svetu povećao se za oko dve milijarde ljudi. Nijedan drugi period u

ljudskoj istoriji nije imao takav porast broja stanovnika. Demografske prognoze kažu da će i u

prve dve decenije XXI veka povećanje broja stanovnika biti za oko dve milijarde. Veličina

populacije će se najverovatnije povećati za još dve milijarde i oko 2040. godine dostići broj

od devet milijardi stanovnika.

Kao pokazatelj socijalnog stanja i socijalne održivosti društva koristi se, gotovo

isključivo, pojam i šema bruto domaci proizvod (BDP) po glavi stanovnika. Međutim, to je

nedovoljan pokazatelj za sveobuhvatnu meru kvaliteta života i razvoja, jer to ne uspeva

obuhvatiti potpunu raspodelu prihoda i bogatstva, niti pokazuje druge važne nematerijalne

aspekte blagostanja, kao što su obrazovanje i zdravlje. Zbog ovih nedostataka BDP-a po

stanovniku, kao jedinog indikatora socijalne održivosti, UNDP je ponudio sveobuhvatniji

alternativu uvođenjem HDI formule (koji se koristi od 1990. godine). Ovaj indeks kombinuje

indikatore očekivanog trajanja života, obrazovnog uspeha i prihoda u jednoj celini na skali

između 0 i 1. Analiza političke održivosti podrazumeva tri nivoa: politička stabilnost neke

države (slobodni izbori, politički pluralizam, nezavisno sudstvo i demokratiju); politika kao

194

organizacija društva (podela na administrativne jedinice, centralizacija, odnos lokalnih,

regionalnih i državnih nivoa) i politika kao briga i strategija razvoja pojedinih oblasti

(ekonomska politika, socijalna politika, obrazovna politika i ekološka politika). Ako sva tri

pomenuta nivoa političke održivosti ne funkcionišu dobro, onda je teško održati ukupnu

održivost nekog društva. Politička održivost je jednako važna, isto kao i ekonomska, socijalna

i ekološka održivost. Mi ćemo se u ovom delu rada više baviti trećim nivoom političke

održivosti, odnosno brigom i strategijom političkih subjekata za održivi razvoj društva,

navodeći pojedine primere u svetu.

Upravljanje održivim razvojem i resursima društva, podrazumeva složenu

interakciju prirodnih, tehnoloških, socioloških, antropoloških, ekonomskih i političkih

faktora. Sve to na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Postoje dva stava o

upravljanju održivim razvojem. Radikalniji stav govori da mora doći do fundamentalne

promene kriterijuma razvoja, tako da nije potrebno, direktno ili indirektno, izvlačiti samo što

veću materijalnu korist od prirode kako bi se ostvario napredak a po cenu ugrošavanja

prirode. Ovakav stav zasnovan je na pretpostavci da svaki razvoj na kraju mora dovesti do

povezanosti ljudi sa njihovim ekosistemom, što bi dovelo do duhovnog poboljšanja i novog ili

obnovljenog osećaja odgovornosti ljudi u odnosu na Zemlju. Umereno gledište kaže da je

razvoj u postojećem smislu moguć pod uslovom dd čovek stalno vrši proveru štete nanete

životnoj sredini, tako da izvori koji su bili osnova modernog razvoja ne bi bili tako uništeni.

Ovo je dovelo do međunarodnih poziva i deklaracija da razvoj društva u budućnosti mora biti

održiv.

Održivost gradova je drugo suštinsko suštinsko pitanje koje je u osnovi ovog rada.

Koncept održivih zajednica je proširen prethodnih deset godina, obuhvatajući promenu na

način koji podrazumeva da ljudi izraze svoje mišljenje kako vide sebe i svoju zajednicu u

odnosu na fizičku i društvenu sredinu. Grad je čovekova urbana zajednica, tako da mi ovde

imamo dve dimenzije posmatranja održivosti: održiva zajednica i održiva gradska zajednica.

Da bi se ispitalo centralno pitanje održivosti gradova, potrebno je postaviti nekoliko

pomoćnih i razrađujućih pitanja. Šta je to tačno održiva zajednica? Koji su konceptualni

koreni ideje održivih zajednica? Da li se koncept održiva zajednica primenjuje samo na

relativno gusto naseljena urbana područja, poput grada? Da li postoje gradovi koji su

angažovani i opredeljeni u nastojanju da postanu održivi? Da li su održive političke zajednice

sposobne da ostvare koncepte održivog grada? Da li je urbana održivost fundamentalno

drugačija i u kom smislu, od održivosti primenjene na druga područja? Ovo pitanja jednako

195

odgovorno mogu postaviti naučnici i praktičari, i to su pitanja koja podstiču debatu o tome

kako se održivi gradovi moraju planirati, podsticati i razvijati.CI

Posmatrajući ukupnu dinamiku gradova možemo uočiti da postoji nekoliko njenih

najvažnijih elemenata. Ekonomska dinamika podrazumeva više kontakata i aktivnosti koje

grad čine mestom ekonomskih informacija, preduzetničkih i poslovnih ideja i finansijskim

centrom. Upravo ova sposobnost gradova kombinuje ekonomske faktore i njihovu

uključenost u sve faze proizvodnje, istraživanja i potrošnje koja privlači kompanije u urbane

centre. Društvena dinamika okuplja širok spektar društvenih objekata (škole, vrtići bolnice,

agencije za socijalni rad itd.) čija uloga postaje sve važnija, posebno za populacije

marginalizovane nezaposlenšću i siromaštvom. Zapravo, koncentracija socijalnih problema

omogućava da se definiše specifična lokalna politika socijalne održivosti gradova. Grad koji

širi mogućnosti zapošljavanja, predstavlja jednu od svojih velikih privlačnosti i atrakcija.

Grad predstavlja prostor društvenih odnosa, obrazovanja, usluga i rada. Kulturna dinamika

predstavlja kulturnu ulogu grada koja obuhvata "proizvodnju" i "potrošnja" kulture. Pored

toga, istorijsko nasleđe grada omogućava jedinstven ekonomski položaj aktivnosti vezane za

kulturu, uključujući tu i turizam. Politička dinamika podrazumeva da grad, više nego bilo koji

drugi subjekt ili mesto, mora direktno da reaguje na zahteve svojih građana za "dobru vladu".

To je mesto gde je direktno učešće moguće i sve više se praktikuje, i gde pojedinac može

slobodno razviti osećaj slobodne (ili sputane) ličnosti i zastupati građanske vrednosti.

U posebnom delu rada izneli svoje kritičke pšrimedbe na teorijske stavove o održivom

razvoju koji se prezentuju u savremenoj literaturi i dali voj predlog tog problema. Ako se

pogledaju brojne deklaracije UN, svetskih konferencija i drugih međunarodnih skupova o

održivom razvoju, primećujemo da se pretežno govori o ekološkoj održivosti ili očuvanju

zdrave životne sredine. Međutim, smatramo da nema održivog društva bez socijalne,

ekonomske, kulturne, tehnološke i ekološke održivosti istovremeno praktikovane i

proučavane. Takođe, nemoguće je ostvariti visok nivo ekološke zaštite i ekološke održivosti

bez održivih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških aspekata društva, jer "zaista održivo

društvo je šire pitanje društvenih odnosa i blagostanja, ekonomskih i političkih prilika

integrisanih u životnu sredinu i omeđenih graničnim mogućnostima ekosistema". Pred ovih

elemenata u sagledavanje društvene održivosti treba uljučiti i "ekološku pravdu", trdiciju, stil

i način života, politička kretanja, sklonost ka konfliktima, kolektivno pamćenje, način

komunikacije, klasnu strukturu, privrženost obrazovanju i nauci, sklonost ka inovativnosti,

promenama, moralne aspekte i sitem vrednosti.

196

Dakle, potreban je naučni pristup održivom razvoju a ne samo političko-deklarativni.

Odnosno, deklarativni, obećavajući i očekivani međunarodno politički pristup održivom

razvoju mora biti zasnovan na naučnim analizama. Ne može se podjednako zahtevati, još

manje očekivati, da "zelenoj agendi" (Agenda 21) o zaštiti životne sredine, jednako pristupe

razvijene zemlje Evrope, Severne Amerike, Japan i Australija, kao i zemlje podsaharske

Afrike. Ove prve mogu "lagodno" razmišljati i postavljati uslove o zaštiti biodiverziteta i

ozonskog omotača, dok ove druge zemlje moraju prvo rešiti problem nedostatka hrane, pitke

vode, komunalne infrastrukture, elementarne zdravstvene zaštite i obrazovanja, pa tek onda

razmišljati o "globalnom zagrevanju". Možemo uočiti da postoji opasnost od konflikta između

naučnog pristupa održivom razvoju i političko-deklarativnih zahteva, strategija i praksi

provođenja deklarisanih principa.

Održivost nije moguće postići bez usmerenog i koordinisanog pristupa politike i

nauke, odnosno, naučno zasnovanih političkih rešenja i strategija održivosti, kao i političke

podrške, pomoći i uvažavanja naučnih otkrića i postavki. U posmatranju i proučavanju

održivosti mora postojati veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog i aktivističkog

diskursa o održivom razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju svoju autonomiju, ali oni

skupa čine neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom razvoju. Tako, recimo, problem

siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog pristupa resursima, etnički konflikti i

rat, treba da budu tretirani jednako kao i "globalno zagrevanje", koje može ugroziti milione i

stotine miliona ljudi do kraja XXI veka. Tek takav tretman ostavlja prostor za sučeljavanje

nauke i politike sa pravdom i pravednim aspektom održivog razvoja. Dva ključna momenta

održivog razvoja su "resursi i prilike", mogućnosti, šanse, ali tako da ova dva elementa budu

ravnomerno "rasprostranjeni i rašireni u društvu". Ako to nije slučaj, onda "pojedinci,

zajednice i ekosistem od koga zavise, postaju ranjivi i ugroženi" od spoljašnjih faktora, lošeg

upravljanja i stalno su podložni socijalnim krizama.

Ako gledamo izvan "anti-libijske propagande prethodnih nekoliko godina", videćemo

da su na početku XXI veka, Libijci imali životni vek od oko 75 godina. To je rekordno

dostignuće, na kontinentu u kojem je indeks ponekad nizak čak i oko 40 godina. Kada je

Gaddafi preuzeo vlast 1969. godine, zemlja je imala stopu nepismenosti od oko 94%. U

vreme njegovog pada, stopa pismenosti je porasla na oko 88%. Mnogi libijski studenti su

tada bili na stranim univerzitetima. Libija je svojim građanima pružala besplatno obrazovanje,

podršku porodicama i domaćinstvima i kvalitetnu (većinom besplatnu) zdravstvenu zaštitu.

Libijski svršeni studenti mogli su dobiti 50 hiljada dolara (preračunato u libijskim dinarima)

197

kao zajam sa kojim bi mogli da kupe kuću. Nije bio fiksiran rok otplate, a zajam je bio

beskamatni. Novac se mogao vratiti i onda kada su korisnici mislili da im je to najpovoljnije.

Događaji u arapskim zemljama na Severu afrike tokom 2011. godine označeni su u

medijskom i političko analitičkom prostoru kao "Arapsko proleće". Sve je započelo pobunom

u Tunisu gde je dugogodišnji predsednik Zayn al-Abidin Bin bio prisiljen da napusti dužnost

predsednika 14. januara 2011.godine. Isto se desilo i Hosni Mubaraku koji je predao vlast

pobunjenicima posle 30 godina provedenih na čelu Egipta. U Zapadnim medijima, sklonim

spektaklu i senzacionalizmu, ovi događaji su označeni kao "revolucija jasmina" i "lotosova

revolucija". Talas protesta nastavio je da se širi i stigao do Jordana, Jemena, Alžira i Sirije.

Neočekivano, takođe, prešao je na obale Omana i Bahreina. Ovde su režimi brutalno slomili

proteste. Tako je 14. marta, Saudijska Arabija mobilisala svoje specijalne snage kako bi

pomogla vladi Bahreina da uguši protest. Saudijske vlasti su se bojale širenja i prelaska

protesta iz Bahreina u Saudijsku Arabiju. U Bahreinu i Saudijskoj Arabiji, životni standard

ljudi je vrlo nizak. Dok je Saudijsko kraljevstvo jedan od najvećih proizvođača nafte u svetu,

dotle 40% stanovništva (uglavnom mladih ljudi) živi ispod granice siromaštva. Ti ljudi

nemaju otvoren i slobodan pristup obrazovanju ili zapošljavanju. Većinu kvalifikovanih i

nekvalifikovanih poslova obavljaju stranci. Brutalne akcije vojnih snaga vlasti ovih zemalja

nisu dobijale nikakve osude od strane vlada Zapada.

Na drugoj strani, zapadne zemlje su odmah osudile intervencije oficijelnih vladinih

snaga u Egiptu, Tunisu i posebno Libiji. Mehanizam osude i vojne intervencije NATO snaga

odmah su pokrenule Francuska, Italija, Velika Britanija a kasnije su se priključile i SAD.

Vlade ovih zemalja su otvoreno podržale pobunjenike, posebno u Libiji, doturale im oružje i

kasnije bombardovanjem pomogle da se sruži vlast Moamera Gadafija a on likvidira. Ako se

postavi pitanje kakva je korist od "Arapskog proleća" za zemlje u kojima je "revolucija"

odnela na hiljade ljudskih života, uništila privredu, razorila gradove i proizvela stotine hiljada

izbeglica, najkraći odgovor bi bio: nikakva. Ostatci starih režima su se vratili na vlast u Egiptu

i Tunisu a od "demokratizacije" sistema i privrednih reformi nije bilo nikakvog efekta.

Dok su Politički lideri na Zapadu bili oprezni prilikom "izvoza revolucije" u Egipat i

Tunis, vodeći računa o političkim, ekonomskim i vojnim implikacijama, dotle su Francuzi,

Amerikanci i Britanci odmah i bezrezervno podržavli libijske pobunjenike, najpre u oblastima

gdje je većina naftnog bogatstava zemlje, potom i u drugim delovima. Vlasti zapadnih

zemalja nisu se obazirale na to što su se libijskim pobunjenicima svakodnevno priključivale

ekstremističke i radikalne snage iz drugih arapskih zemalja, kao što su "egipatska

muslimanska braća", džihadisti iz Alžira, Maroka, Tunisa, Jordana, Katara i Afganistana, kao

198

i brojni drugi elementi Al-Qa'ide i drugih retrogradnih snaga iz okolnih zemalja. Pomenute tri

zemlje su izvršile pritzisak na UN, donesena je Rezolucija o "zabrani leta", odobrena je

intervencija snaga NATO i tako je, zajedno sa pobunjeničkim snagama, srušena libijska vlada,

ubijen Gadafi a razorena zemlja koja se i danas teško oporavlja. Tako je jedna održiva i

perspektivna država pretvorena u neodrživo i socijalno, politički i ekonomski društvo bez

perspektive u narednih nekoliko decanija.

Osnovni problem u Libije posle događaja iz 2011. godine jeste nedostatak opšte

sigurnosti građana. Nesigurnost je imala negativne reperkusije na sve aspekte života. To je

potkopalo napore za izgradnju funkcionalnih političkih i administrativnih institucije, a

neizgrađene institucije dodatno ograničavaju napore privremenih vlasti da izgrade minimum

stabilnosti zemlje. Takav građanski i politički hendikep olakšao je širenje kriminalnih i

džihadističkih grupa unutar Libije i šireg regiona. Libijski politički lideri bili su pod stalnom

pretnjom napada, kao što je najasurovije prikazao primer u oktobru 2013. kada su radikalne

grupe kidnapovale premijera Alija Zeidana.

Nesigurnost proističe, pre svega, od neuspeha u pokušaju da se razoružaju i

demobilišu brojne pobunjeničke milicije nakon rata. Oba politička rukovodstva u Libiji

prepoznali su značaj razoružanja od samog početka ali nijedna nije bila u stanju da to

sprovede. Kao rezultat toga, uspevaju povremeno da kontrolišu različite naoružane grupe, ali

ipka obe izabrane vlade su prepuštene na milost otpadnim oružanim grupama. Sve dok

bezbednosna situacija ne bude pod kontrolom, napredovanje u ostalm oblastima društvenog

života biće veoma sporo i uvek će biti mnogo rizika za vlade i građane.

Sabrata je osnovana oko 500. godine pre nove ere, kao feničanska trgovačka stnica

koja je služila kao priobalni izlaz za proizvode afričkog zaleđa. Feničani su mu dali Libico-

Berberovo ime 'Sbrt'n', što ukazuje na to da je možda tamo bilo izgrađeno autohtono naselje

pre dolaska Feničana. Sabrata je kratkotrajno postala deo Numidžskog carstva pod vođstvom

njihovog prvog kralja Masensa ili Masinsa (Berberski: Masensen, ⵎⵎⵎⵎⵎ; 238 - 148. p.n.e.

) pre nego što je romanizovana i obnovljena u drugom i trećem veku nove ere. rođen u blizini

u Leptis Magni, a Sabratha je postigla svoj vrhunac tokom vladavine imperatora Severana

(Septimius Severus), koji je rođen u blizini Sabrate u Leptis Magni. Sabrata je teško oštećena

zemljotresima tokom IV veka nove ere, naročito zemljotresom 365. godine nove ere.

Vizantijski guvernatori su je obnovili na skromniji način. Grad je bio mesto episkopije. U

toku od sto godina arapskog osvajanja Magreba, trgovina se prebacila u druge luke, tako da se

Sabrata spustila na nivo sela. Sabrata je postala jedno od prvih mesta, zapadno od Tripolija,

gde su se tokom febrara i marta 2011. smenjivali protesti između Gadafijevih pristalica i

199

protivnika na glavnom trgu. Nejasno i konfuzno stanje u Sabrati opisao je jedan njen

stanovnik za list Guardian, rekavši da su "noću svi protiv Gadafija a da se danju dele na one

koji su protiv i one koji simuliraju da žustro podržavaju Gadafija", dodavši da je Sabrata puna

špijuna, sumljivih ljudi i kriminalaca. Novac je počeo da igre sve značajniju ulogu u sukobu u

Libiji tokom prvih meseci "Arapskog proleća". Režim je plaćao porodicama 500 dinara (oko

60 $) i obavezivao ih da daju podršku na protestima i da izbegavaju kontakte sa

pobunjeničkim grupama i stranim novinarima. Većina demonstranata insistirala je da iznese

svoje tvrdnje o nasilju u njihovom gradu između opozicije i pristalica režima, dok su pristalice

režima tvrdile da sukobi u Sabrati nisu ništa drugo nego medijska laž koju su lansirali Al

Jazeera i Al Arabiia.

Bezbednost u gradu Sabratha tokom 2015. i tokom 2016. godine nije bila dobra jer

često izbijanju sukobi između dve zaraćene frakcije povezane s Vladom nacionalnog

pomirenja. Poznavaci prilika kažu da se iza aktivnosti ovih predatorskih grupa kriju interesi

vezani za krijumčarenje ljudi i nafte, kao i partije lojalnosti brigadi penzionisanog generala

Khalifa Hafter. U Sabrathi povremeno izbijaju sukobi između 48. pešadijske divizije

Ministarstva odbrane Vlade nacionalnog pomirenja i Veća za borbu protiv "islamske države",

organizacije uspostavljene odlukom Predsedništva Vlade nacionalnog pomirenja.

Da bismo mogli govoriti o strategiji, potencijalu i mogućnostima održivog razvoja grada

Sabrata, prvo moramo da prikažemo resurse kojim grad raspolaže, jer od njih zavisi

celokupan napor izgradnje održivog razvoja. Ovde ćemo se usmeriti na dva ključna resursa a

to su transport nafte i gasa preko luke i turistički potencijal kojim obiluje grada, posebno

ostacima starih civillizacija od feničanske do rimske.

Kada je reč o resursima za proizvodnju i izvoz nafte i gasa treba prvo prikazati

proizvodnju gasa na procesnoj "platformi Sabratha", koja se nalazi unutar područja C Central

B, i dobija gas kroz dve podzemne linije. Posle završne obrade, gas se isporučuje na lokalno

tržište, a takođe se izvozi u Italiju preko kompresorske stanice i rasovoda Green Stream ("Zeleni tok")

dužine 540 km. Kondenzat se direktno ispumpava i transportuje preko cevovoda od 10 inča do Melitah

za dalju obradu i izvoz. "Platforma Sabratha" ima kapacitet 25.000 tona i opremljena je preliminarnim

postrojenjima za brzu separaciju i dehidraciju 800t na sat, kao i pokretnom radionicom (FMVR) za

preradu 1800t a tu su u prostorije za stanovanje 117 osoba, heli-deck i 117m dugi boksovi kapaciteta

718t za smeštaj hrane i drugih potrebština.

Projekat "Zeleni tok" u Zapadnoj Libija, koji je najviše naslonjen na područje Sabrate

je najvažniji integrisani projekat u naftnom sektoru koji je do sada realizovan na Mediteranu i

200

povećava vrednost izvoza libijskog gasa kroz trgovinu u Evropi, pišući novu stranicu u istoriji

energetike u saradnji Italije i Libiju. Gas proizveden iz Vafa polja u pustinji i Bahr Essalam,

offshore, šalju se u Melitah, a zatim se transportuju u Italiju kroz Greenstream. Partner Eni u

projektu je NOC, libijska državna kompanija. Projekat je pokrenut 1999. godine i završen je

po planu 2005. sa ulaganjem od oko 7 milijardi eura (Eni 3,7 milijardi) u čijoj izgradnji je

učestvovalo skoro 20 000 ljudi.

Za razvoj turizma u Sabrati potrebno je ukidanje ograničenja u dolasku stranih turista,

ali i podizanje svesti kod lokalnog stanovništva o poboljšanju ponude, kako bi se podigla

slaba konkurentnost i mala količina i kvalitet podrške drugih resursa, kao što su povećanje

smeštajnih kapaciteta, transport, infrastruktura u gradu i komunikacioni sistem. Nespremnost

turističkih aktera pre građanskog rata u aalibiji pokazuje i izjava generalnog sekretara

institucije koja se zove Narodni odbor za turizam: "Nismo spremni za masovni turizam i

libijski turistički sektor je i dalje u izgradnji i imamo puno toga da radimo, kao što je

bavljenje smeštajem i životnom sredinom, kao i neka druga pitanja pre nego što se privuče

masa turista u našu zemlju"

Rezimirajući ovaj deo prikaza turističkih resursa, možemo reći da Sabrata poseduje

važne turističke atrakcije kao što su arheološke lokacije feničanske, rimske i grčke

civilizacije, zatim brojne plaže, uvale, zalive, čistu prozirno plavu vodu, parkove i brojne

druge pejzažne detalje u koje spadaju bliska planinska područja i brz prolaz ka pustinjskom

pejzažu. Prostrane plaže i providno more u blizini plaža pružaju mogućnosti za ronjenje,

sufovanje na talasima, skijanje na vodi i jedrenje. Polazne osnove održivog razvoja grada

Sabrata sastoje se od planiranja, rekonstrukcije, revitalizacije, odrzavanja, upravljanja,

korištenja, načina življenja u gradu, kao i sve što je povezano sa njim i što pomaže njegovom

funkcioniranju. Teško je da se donese jedinstveno i trajno uputstvo. Svaki grad ima posebne

uslove u kombinaciji sa reljefom i drugim uslovima na terenu, kao što je klima, veći izgrađena

infrastruktura, zelenilo, vodene površine i drugo, koji ih prave jedinstvenim i neponovljivim.

U radu smo izneli osnovne principe ciljeve održivog razvoja podrucja Sabrata, među

kojima su najvažniji: unutrašnja generacijaska i međugeneracijaska jednakost; kontrola i

solidarna, ravnopravna raspodela resursa; održivi razvoj sa svešću o potrebama budućih

generacija; transgranična odgovornost za održivi (posebno ekološki) razvoj; upravljanje

celinom prostora Sanbrata; tehnološke, poslovene i preduzetničke aktivnosti koje će Sabratu

učiniti atraktivnom turističkom, trgovačkom i kulturnom destinacijom. Naravno, uslov za sve

ovo je bezbednosna i politička stabilnost kako lokalne sredine tako i celpokupne Libije i

zemalja u okruženju.

201

LITERATURA

1. Adisa Azapagic and Roland Clift (ed.), Sustainable Development in Practice. London:

John Wiley & Sons Ltd, 2004.

2. Aldo Leopold, A Sand County Almanac, Oxford University Press, 1968.

3. Aljazeera News Media, Libyan News. (April 2011). www.aliazeera.net

4. Amal Rhema & Iwona Miliszewska, "Reflections on a trial implementation of an e-

learning solution in a Libyan university", Issues in Informing Science and Information

Technology, 8, 20011

5. Andrew Light and Eric Katz, Environmental Pragmatism, London: Routledge, 1996.

6. Angelo Del Boca, Gheddafi. Una sfida dal deserto, Laterza: Biblioteza storica

Laterza, 2013.

7. Anthony Clayton, France, Soldiers, and Africa, London: Brasseys, 1988.

8. Anthony Samson, The Seven Sisters: The Great Oil Companies and the World They

Made, London: Bantam Books, 1991.

9. Andrew Blowers, “Environmental Policy: The Quest for Sustainable Development,”

Urban Studies 30, no. 4/5, 1993.

10. Audit Bureau 2013 report, Tripoli, 2013 (dostupno na:

http://audit.gov.ly/index.php/reports/84-reports/737-2013

11. Barbara Ward, The Rich Nations and the Poor Nations, New York: Norton &

Company, 1962.

12. Bryan Norton, Sustainability: A Philosophy of Adaptive Ecosystem Management,

Chicago, IL: University of Chicago Press, 2005.

13. Barry Barnes and David O. Edge (eds), Science in Context: readings in the sociology

of science, Milton Keynes: Open University Press, 1982

14. Beatley Timothy and Kristy Manning, The Ecology of Place: Planning for

Environment, Economy, and Community. Washington, D.C.: Island Press, 1997.

15. Berda Vale and Robert Vale, Green Architecture: Design for a Sustainable Future,

London: Thames and Hudson, 1991.

16. British Government, Summary of This Common Inheritance, London: HMSO, 1990.

17. Carls Pezzey & Toman, M. Alen, Sustainability and its economic interpretation,

Washington DC: Resources for the Future, 2005.

18. Casey Patrick and Stephanie Steen, “Recycling Center Analysis.” Memorandum to

Evanston City Manager, May 4.1998.

202

19. Charls W. Paton, "The effects of edge on avian nest success: how strong is the

evidence?" Conservation Biology, No. 8, 1994.

20. Chivvis, C. & Martini, J. “Libya After Qaddafi: Lessons and Implications for the

Future,” Rand Corporation 2014. dostupno na:

http://www.rand.org/content/dam/rand/pubs/research_reports/RR500/RR577/RAND_

RR577.

21. Clark Kelley, "The human development index: Handle with care.” Population and

22. Development Review No. 17, 1991.

23. Colin C. Williams and Graham Haughton (eds) Perspectives Towards Sustainable

Environmental Development, Aldershot: Avebury, 1994

24. Crish Day, "Ethical building in the everyday environment. A multilayer approach to

building and place design", in: W. Fox (ed.) Ethics in Building, London: Routledge,

2000.

25. Cristofer Alexander, A New Theory of Urban Design, New York: Oxford University

Press, 1987.

26. Daniel P.Loucks, Water Resources Management, Focusing on Sustainability. IHP,

UNESCO, Paris, 1994.

27. Di Paolo della Sala, “Libia, acqua dolce sotterranea grande come la Germania”, in Il

Secolo XIX, 25 March 2011.

28. Duncan Clarke, Crude Continent: The Struggle for Africa’s Oil Prize, London: Profile

Books, 2008.

29. David Collingridge and Colin Reeve, Science Speaks to Power: the role of experts in

policy making, London: Frances Pinter, 1986.

30. David L. Simpson, “Are ‘Water Markets’ a Viable Option?”Finance and Development

31, no. 2.1994.

31. Dudley Kirk, Demographic transition theory, Population Studies No. 50, 1996.:

32. Elen Daly, "Toward some operational principles of sustainable development",

Ecological Economics, No.2, 2004.

33. Ellen Brown, “Libya all about oil, or central banking?”, Asia Times, 14 April 2011.

34. Elizabeth Kline, Sustainable Community Indicators. Medford, Mass: Consortium for

Regional Sustainability, Tufts University, 1995.

35. Engleman, R. and P. Le Roy. Sustaining Water: Population and the Future of

Renewable Water Supplies. Population and Environment Programme. Population

Action International, Washington, D. C. 1993.

36. Endean Colimo, ‘The buildings that are killing Rome’s breeze’. The European, 19–

22 August, 5. 2002.

37. ESCAP, Implementation of the Agenda for Action on Social Development in the

ESCAP Region (ST/ESCAP/1895), 1998.

203

38. ESCAP, Economic and Social Survey of Asia and the Pacific 2001 (United Nations

publication, Sales No. E.01.II.F.18), 2001.

39. Eleri Jones and Haven-Tang, Tourism SMEs, Service Quality and Destination

Competitiveness, CABI Publishing, 2005.

40. Eurobarometer, 'Europeans and Biotechnology in 2002', E C Directorate for Research,

Brussels, 2003.

41. FAO (Food and Agriculture Organization), Review of the State of World Marine

Fishery Resources. FAO Fisheries Technical Paper, no. 335. Food and Agriculture

Organization, Rome, 1994.

42. Federico Fubini, “All’ombra del conflitto la battaglia sotterranea per il tesoro di

Gheddafi”, la Repubblica, 4 March 2015.

43. Giovani Ruta and Kirk Hamilton, "The capital approach to sustaniability", in:

Handbook of Sustaninable Development, edited by Gilet Atkinson, Simon Dies and

Eric Neumayer, Northampton Massachusetts: Edward Elgar Publishing Limited, 2007.

44. Gore Albert, “Global Environment: A National Security Issue.” In: Ruth DeFries and

Thomas Malone (eds.), Global Change and Our Common Future, pp. 177–86.

Washington, DC: National Academy Press, 1989.

45. Hans A. Bressers; Walter A. Rosenbaum (ed.), Achieving Sustainable Development:

The Challenge of Governance across Social Scales, Westport CT: Praeger, 2003.

46. Hans Hoff, Understanding the Nexus. Background paper for the Bonn 2011

Conference: The water, energy and food security nexus. Stockholm: Stockholm

Environment Institute. 2011.

47. Harvey Molotch, "The City as Growth Machine: Toward a Political Economy of

Place". American Journal of Sociology 82, no. 2, 1976.

48. Hisham Abdel Hamid, الليبية؟ صبراتة في االقتتال وراء ماذا, izvor: Al Jazeera net.

49. Herman E. Daly, "Toward some operational principles of sustainable development",

Ecological Economics, 1990.

50. Henrich Girardet, Cities: New Directions for Sustainable Urban Living, London:

Gaia Books, 1992.

51. Hildelbrand Frey and Paul Yaneske, Visios of Sustainability, London and New York:

Taylor & Fransis, 2007.

52. Hufschmidt and Tejwani, Integrated Water Resources Management: Meeting the

Sustainability Challenge. IHP Humid Tropics Programme Series no. 5. UNESCO,

Paris, 1993.

204

53. Ian Black and Kim Willsher, “Sarkozy Election Campaign Was Funded by Libya-

Gaddafi Son,” The Guardian, March 16, 2011, http://www.guardian.co.uk/

world/2011/mar/16/sarkozy-election-campaign-libya-claim.

54. ICSU-CASAFA, Sustainable Agriculture and Food Security, ICSU, Paris, 1991.

55. Iglitzin Lynne, "The Seattle Commons: A Case Study of the Politics and Planning of

an Urban Village", Policy Studies Journal No.23, 1995.

56. IMF, Middle East and Central Asia Department, Libya beyond the Revolution:

Challenges and Opportunities, 2012.

57. ISTAT, Rapporto annuale 2007: dati statistici.

58. James N. Rosenau, “The Complexities and Contradictions of Globalization.” Current

History No. 96, 1997.

59. James Steele, An Architecture for People: The Complete Works of Hassan Fathy,

London: Thames and Hudson, 1997.

60. Jan Gallagher, "The Great Swordfight of Sabratha: How Libyan freedom fighters

clashed with Gaddafi's army with 2ft scimitars", Mail Online, 27 February 2011.

61. Jill Zachary, Sustainable Community Indicators: Guideposts for Local Planning,

Santa Barbara, California: Community Environmental Council, 1995.

62. John Charles, "The Dark Side of Growth Controls: Some Lessons from Oregon",

Pittsburgh: The Allegheny Institute, 1998.

63. John Carney, “Libyan Rebels Form Their Own Central Bank”, CNBC, 28 March

2011.

64. John Kenneth Galbraith, The Underdeveloped Country, Massey Lectures, Toronto:

CBC Publications, 1965.

65. John Kenneth Galbraith, Economics and the Public Purpose, Boston: Houghton

Mifflin, 1973.

66. John Ravallion, Senn Chen and Peter Sangraula, "New evidence on the urbanization of

global poverty", Policy Research Working Paper No. 4199, World Bank, Washington,

DC, 2007.

67. John Servaes, "'Cultural Identity and Modes of Communication", in: Anderson,

Jonnas. (ed.) Communication Yearbook. Volume 12, Newbury Park: Sage, 2008.

68. Joanna R. Treweek, Ecological Impact Assessment, Oxford: Blackwell Science, 1995.

69. Joseph H.Hulse, Science, Agriculture and Food Security, Ottawa: NRC Research

Press,1995

70. Julian Agyeman, "Constructing environmental (in)justice: transatlantic tales",

Environmental Politics, No.11(3), p. 31. 2002.

71. Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press, 1986.

72. Karim Mezran, “Perché il colonello si sentiva sicuro”, in Limes, No. 1, March 2011.

205

73. Kennth Blaxter, 'From hunting and gathering to agriculture', In: Leathwood P,

Horseberger M, James W P J.(ed.), For Better Nutrition in the Twenty-first Century,

1992.

74. Kenneth Sherman (ed.), Large Marine Ecosystems: Stress, Mitigation, and

Sustainability. AAAS Press, Washington, 2003.

75. Kofi Annan, Secretary General of the United Nations, "Secretary General Stresses

International Community's Objective of Harnessing Informatics Revolution for Benefit

of Mankind" in: United Nations Commission on Science and Technology for

Development 'Inter-Agency Project on Universal Access to Basic Communication and

Information Services', 3rd Session, Geneva, 12 May, E/CN.16/1997/

76. Knowles Roland. "The solar envelope: its meaning for urban growth and form",

Architecture,City,Environment, Proceedings of PLEA 2000 (eds K. Steemers and S.

Yannas), Londaon:James & James, 2000.

77. Library of Congress: A Country Study: Libya.

78. MacNeill, J., Winsemius, P. and Yakushiji, Beyond Interdependence: The Meshing of

the World’s Economy and the Earth’s Ecology. Oxford: Oxford University Press,

2001.

79. Mansell Robin, Knowledge Societies: Information Technology for Sustainable

Development, Oxford: Oxsford University Press, 1998. Asefa Sisay, The Economics of

Sustainable Development, Kalamazoo MI: Institute for Employment Research, 2005.

80. Mario Dinucci, “I volenterosi puntano al fondo sovrano libico”, il manifesto, 22 April

2011.; Elvin Aghayev Analysis and background of the “Arab Spring” in Libya,

European Researcher, 2013,

81. Martin Smolka, and Adriano Larangeira, "Property taxation and informality:

Challenges for Latin America", Land Lines, vol 18, no 3, Lincoln Institute of Land

Policy, Cambridge, MA, 2006.

82. Matthew E. Kahan, Green Cities, Urban Growth, and the Environment. Washington,

D.C.: Brookings Institution Press, 2006.

83. MacDonald A.M. et al., “Quantitative Maps of Groundwater Resources in Africa,”

British Geological Survey, London, April 2012.

84. Michael Shellenberger and Ted Nordhaus, "The Death of Environmentalism. Global

Warming Politics in a Post-Environmental World", 2004.

85. Michael McMichael, Planetary Overload: Global Environmental Change and the

Health of the Human Species, Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1993.

206

86. Michele Brondino and Yvonne Fracassetti, Il Nord Africa brucia all’ombra

dell’Europa, Milano: Jaca Book, 2011.

87. Mike Ravallion, Poverty Comparisons. Fundamentals in Pure and Applied

Economics, Volume 56, Harwood Academic Press, Switzerland. 1994.

88. Mohamed, Esam “Militias battle in central Libya near oil terminal” The Associated

Press, 13 December 2014. dostupno na: http://bigstory.

ap.org/article/e6e774da3a3044e0b72f3679065c1708/militias-battle-central-libya-near-

oil-terminal

89. Mukhtar Imam1,Sadeeque Abba2 ,Mohamed M. Wader, "Libya In The Post Ghadaffi

Era", The International Journal of Social Sciences and Humanities Invention, Volume

2 issue 02 2014.

90. National Union of Agricultural and Allied Workers, Not One Minute Longer!

Submission to Minister of Agriculture, Fisheries and Food, July 1980, p.3.

91. Neil Adger and Alexandra Winkels, "Vulnerability, poverty and sustaining well-

being", u: Giles Atkinson at all (ed.), Handbook of Sustainable Development,

Cheltenham: Edward Elgar Publishing Limited, 2007.

92. Nicholas Low and Brendan Gleeson, Justice, Society and Nature: An Exploration of

Political Ecology, London: . Routledge, 1998.

93. Nikita N. Moiseiev, Vladimir V. Aleksandrov and Aleksej M. Tarko, Man and the

Biosphere: Systemic

94. Analysis and Experiments with Models. Moscow: Nauka. 1985.

95. OECD, The State of the Environment. Paris:OECD, 1999.

96. Patric Henningsen, “Globalists Target 100% State Owned Central Bank of Libya”, in

The Market Oracle, 20 March 2011.

97. Paul Ehrlich & Anne Ehrlich, The Population Explosion. New York, NY, USA:

Simon

98. and Schuster, 1990.

99. Peter Bairoch, Cities and Economic Development: From the Dawn of History to the

Present. London: Mansell, 1988.

100. Peter Morris and Riki Therivel, Methods of Environmental Impact Assessment,

London and New York: UCL Press, 2000.

207

101. Population Reference Bureau. 2003. World PopulationData Sheet of the

Population Reference Bureau: Demographic Data and Estimates for Countries and

Regions of the World. Washington, DC, USA: Population Reference Bureau.2003.

102. Richard Black, “Water map shows billions at risk of ‘water insecurity,’ BBC

News, September 29, 2010, http://www.bbc.co.uk/news/science-environment-

11435522.

103. Richard Primack, Essentials of Conservation Biology, Massachusetts: Sinauer

Associates, 2003.

104. Robin Mansell and Roger Silverstone (eds), Communication by Design: The

Politics of Information and Communication Technologies, Oxford: Oxford University

Press, 1998.

105. Robin Luckham, “French Militarism in Africa,” Review of African Political

Economy, The French Connection, 24. May-August, 1982.

106. Ronald Bruce St. John, “The Libyan Economy in Transition: Opportunities and

Challenges,” in Dirk Vandewalle, ed., Libya since 1969: Gaddafi’s Revolution

Revisited, New York: Palgrave Macmillan, 2008.

107. Roland Daher, Tourism in the Middle East; continuity, change

andtransformation. Channel View Publications, 2007.

108. Royal Society, The Public Understanding of Science, London: Royal Society,

1985.

109. Sjam Smulders, Endogenous technological change, natural resources, and

growth, Washington DC: Resources for the Future, 2005.

110. Sheila Jasanoff, The Fifth Branch: science advisers as policy makers

(Cambridge, London: Harvard University Press, 1990.

111. Seetharam, K.S., Bhakta Gubhaju and Jerrold W. Huguet, "Demographic

dynamics in the ESCAP region: implications for sustainable development and

poverty", Asia-Pacific Population Journal, vol. 16, No. 1, 2001.

112. Seraj Elalem, "LIBYA: Students speak about the rebellion, the future",

University World News, 188. October 06, 2011.

113. Silvia de Schiller and John Martin Evans, "Sustainable urban development:

design guidelines for warm humid cities", Urban Design International,3(4), pp.165-

184, Taylor& Francis, 1999.

114. Simon Guy and Graham Farmer, 'Reinterpreting sustainable architecture: The

place of technology', Journal of Architectural Education, 54(3), 2001.

208

115. Somali Press ,"Libya overview; culture of Libya", dostupno

na:http://www.somalipress.com/libya-overview/culture-libya-1080.html. 2004.

116. Steven Earlanger, “By his own reckoning, one man made Libya a French

cause,” New York Times, April 1, 2011, www.nytimes.com/2011/04/02/world/

africa/021evy.html?pagewanted=all.

117. Susan L. Cutter, (2003), ‘The vulnerability of science and the science of

vulnerability’, Annals of the Association of American Geographers, No. 93. 2003.

118. Sustainable Chattanooga, The PCSD Briefing Book. 1995.

at:www.chattanooga.net/sustain/pcsd_briefing_book/outline.html

119. Taylor Michael and Sergio Conti. Interdependent and Uneven Development:

Global-Local Perspectives. Brookfield: Ashgate, 1997.

120. Tatyana P. Soubbotina, Beyond Economic Growth: An Introduction to

Sustainable Development, Washington: World Bank, 2004.

121. The Tyranny of Oil: The World’s Most Powerful Industry and What We Must

Do to Stop It (New York: William Morrow, 2008.

122. Tolba, M.K. and El-Kholy (eds), The World Environment 1972–1992: Two

Decades of Challenge. London: Chapman and Hall, 1992.

123. Tomas Angotti, Metropolis 2000: Planning, Poverty and Politics. London:

Routledge, 1993.

124. Thomas Friedman, “The Greening of Geopolitics.” New York Times Magazine,

April 15, 2007.

125. Ton Bührs, "Sharing environmental space: the role of law, economics and

politics", Journal of Environmental Planning and Management, No. 47(3), pp. 429-

447.

126. Thomas-Hope, Emanuel, The Environmental Dilemma in Caribbean Context.

The Annual Grace, Kennedy Foundation Lecture. Institute of Jamaica Publications,

Kingston, Jamaica. 1996.

127. Thomas Jones, Corporate Killing: Bhopals will happen, London: Free

Association Books, 1988.

128. Tom G. Carpenter, Environment, Construction and Sustainable Development -

Vol. 1. New York: Wiley, 2001.

129. Viktor Danilov and Kim S. losev, Susteinable Devalopment and the Limitation

of Growth, Springer: Praxis Publishing, 2009.

130. Víctor Ramiro Fernández, Ash Amin, and José Ignacio Vigil, Rethinking

regional development: Global contributions for a Latin American strategy, Buenos

Aires: Miño y Dávila Editores, 2008.

209

131. Alfonso Iracheta, La necesidad de una política pública para el desarrollo de

sistemas integrados de transporte en grandes ciudades mexicanas, INE, Centro Mario

Molina, CTS, Zinacantepec, Mexico: El Colegio Mexiquense, 2006.

132. U.N. Our Common Future. New York: United Nations, 1987. Dostupno na

http://www.undocuments. net/ocf-02.htmdI.

133. UN, Earth Summit Agenda 21: The UN Programme of Action from Rio. New

York:

134. United Nations. 1993.

135. United Nations, Documents of the Social Summit +5, twenty-fourth special

session of the United Nations General Assembly, Geneva, 26 June-1 July 2000.

136. UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development), "'Review

of the Activities of the United Nations System in the Area of Information Technology

and Development'", paper prepared for the United Nations Commission on Science

and Technology for Development, Geneva, January, 1997.

137. UNCTAD, World Investment Directory 2000, vol. VII, Asia and the Pacific

(United Nations Publication, Sales No. E.00.II.D.11), 2000.

138. UNCSTD (United Nations Commission on Science and Technology for

Development) "'Information Technologies for Development: An Issues Note'",

prepared by UNCTAD Secretariat, 2nd Session, Geneva, 15 May, E/CN.16/1995/9,16

March.

139. UNDP, Human Development Report 2005: International Cooperation at a

Crossroads: Aid, Trade and Security in an Unequal World, UNDP, New York, 2005.

140. UNEP/WWF/IUCNNF, World Conservation Strategy. International Union for

Conservation

141. of Nature and Natural Resources, 1980. Dostupno na: www.iucn.org.

142. United Nations Development Programme, International Human Development

Indicator, 2010.

143. United Nations, Consolidated Report of the Integrated Pre-Assessment Process

for Libya Post-Conflict Planning, Working Draft August 5, 2011.

144. United Nations Security Council, “6698th Meeting Transcript,” New York, UN

DocumentS/PV/6698, December 22, 2011.

145. Ulrih Bek, Rizično društvo, Beograd: "Filip Višnjić", 1998.

146. Walter. Corson, Measuring Urban Sustainability. Washington: Global

Tomorrow Coalition, November. Reprint, 2003.

147. WHO/FAO, Strategies for Assessing Safety of Foods Produced by

Biotechnology, World Health Organisation, Geneva. 1995. ICSU-ASCEND, An

Agenda of Science for Environment and Development for the Twenty-first Century,

Cambridge University Press. 1996.

210

148. WHO, Global Strategy for Health for All by the Year 2000. Geneva, WHO,

1981. FAO. 1999. State of the World’s Forests (FAO). / FAO, Rome (Italy). Forestry

Dept.

149. Viktor Olgyay, Design with Climate, Princeton, N.J.: Princeton University

Press, 1963.

150. WMO Report on the Technical Conference on Tropical Urban Climates,

WCASP-30, World Meteorological Organization, Geneva, 1994.

151. Wolfgang Lutz, Literate life expectancy, POPNET, NO. 26, pp.1–5. 1994/95,

Laxenburg, Austria: International Institute for Applied Systems Analysis.

152. World Bank, World Development Indicators, World Bank, Washington, 1999.

153. World Water Council, Water in the 21st Century, World Water Council,

Marseilles, 1998.

154. World Commission on Environment and Development, Our Common Future.

Oxford: Oxford University Press, 1987.

155. World Commission on Dams (WCD), Dams and Development, Earthspan,

London, 2000.

156. World Bank, Globalization, Growth and Poverty: Building an Inclusive World

Economy, A World Bank Policy Research Report , Washington: World Bank and

Oxford University Press, 2002.

157. Yannas Smith, Solar Energy House Design, Volume 1: Principles, Objectives,

Guidelines, London: Architectural Association, 1994.

Održiva energija u Libiji i za buduće) الطاقة المستدامة في ليبيا واألجيال القادمة 1 .158

generacije), Journal of Solar Energy and Sustainable Development, 5. februar 2016.

211

212

213

214

215