Univerzitet u Beogradu

Biološki fakultet

Seminarski rad iz biologije pčela sa pčelarstvom

Tema: Medonosne pčele (rod Apis):kratka biologija poznatih vrsta

Mentor: prof.dr. Ljubiša Stanisavljevid

Studenti: Marijana Bukvid E421/2010

Andriana Petrovid E409/2010

Beograd,maj 2012.

1

Sadržaj

Uvod....................................................................................2

Poreklo medonosne pčele...................................................3

Zajedničke osobine medonosnih pčela (rod Apis)............... 4

Vrste pčela roda Apis...........................................................8

Zaključak..............................................................................12

Literatura.............................................................................12

2

Uvod

Čovek poznaje pčele još od najstarijih vremena. Lovedi životinje i skupljajudi razne plodove, mogao

je u šupljinama drveda i pedinama otkriti pčele i med. U slobodnoj prirodi pčele su se nastanjivale

na mestima gde su imale sigurnu zaštitu. U šumskim područjima to je bilo šuplje drvede, a gde nije

bilo šuma nastanjivale su se u pedinama i pukotinama zemlje. Vremenom čovek je naučio kako da

pronalazi pčele i njihova skloništa. On ih je pratio kada bi se vradale sa paše, ili kada bi išle po vodu.

Tako je nalazio njihova prebivališta, pazio je kada se roje i rojeve upudivao u šuplja stabla i na

druga mesta koja bi bila dostupna za čoveka. Prve prave košnice bile su panjevi, a kasnije su

pletene od pruda i premazivane blatom ili balegom. Ovako je čovek postepeno učio kako da uzgaja

i neguje pčele, i pravi košnice iz kojih je lakše mogao uzimati med.

Kao i sve biljke i životinje, i pčele su vremenom evoluirale,pa danas imaju svoje dalje i bliže

srodnike koje otkrivamo po njihovim zajedničkim osobinama. Zbog svog člankovitog tela svrstane

su u tip zglavkara,a zbog izdvojenosti članaka i telesnih delova- glava, grudi, trbuh u klasu

insekata. Insekte koji imaju opnasta krila i usni aparat podešen za srkanje i lizanje hrane,

svrstavamo ih u red opnokrilaca. U ovaj red spada i pčela (Katalinid, 1985).

Medonosne pčele taksonomski pripadaju:

- tipu (phylum) Arthropoda (zglavkara),

- podtipu (subphylum) Mandibulata,

- klasi (classis) Insecta (Hexapoda)

- potklasi (subclassis) Pterygota

- redu (ordo) Hymenoptera (opnokrilaca),

- familiji (familia) Apidae ,

- rod (genus) Apis.

Rod Apis obuhvata 4 vrste:

Apis mellifera - evropska medonosna pčela

Apis cerana (indica) – azijska medonosna pčela

Apis florea – patuljasta medonosna pčela

Apis dorsata – džinovska medonosna pčela

3

Poreklo medonosne pčele

Prve pčele živele su usamljenim životom (Slika 1) , tj. svaka ženka je skupljala hranu za sebe i svoje

leglo, a tako žive i sadašnje vrste koje su na nižem stupnju razvoja. Neki od početaka zajedničkog

života pčela (okupljanje više ženki na jednom mestu, zajednička odbrana, zajedničko zimovanje,

zajednička izgradnja gnezda) su važni jer doprinose osposobljavanju za stvaranje organizovanijih

zajednica, ali ipak to nisu bili čvrsti elementi za stvaranje socijalne zajednice, jer ženke solitarnih

pčela nemaju neposredan kontakt sa potomstvom (Slika 2). One naime ne dočekaju porod, ved od

iscrpljenosti uginu (Katalinid, 1985).

Pojava ranog i brzog poroda u pčelinjem gnezdu bila je najbitnija promena u celoj evoluciji pčelinje

zajednice. Prvi put u evoluciji,pored matice i trutova, javljaju se i polumatice, tj. zakržljale jedinke

posvedene nezi i održavanju legla. U ovakvoj novoj zajednici pojavio se nedostatak hrane i

prostora, što je uslovilo pojavu prve preraspodele rada.

Značajan faktor koji je vodio nastanku savremene pčelinje zajednice, je pojava partenogenetskog

razvida- rađanje iz neoplođene jajne delije. To je uslovilo nestanak nagona za napuštanjem starog

gnezda zbog potrage za mužjakom. U početku su u primitivnoj zajednici potpunom

partenogenezom produkovane prave ženke, sposobne da same održavaju leglo, a kasnije tokom

evolucije javljaju se ženke sa nepotpunom partenogenezom koje su produkovale muško

potomstvo. One nisu mogle same da opstanu,pa su se vezale oko svoje majke, pomažudi joj oko

svih poslova osim u razmnožavanju. Tako su postepeno nastale prave radilice, koje su zajedno sa

majkom maticom i trutovima formirale jedan novi biološki fenomen- socijalizovanu pčelinju

zajednicu (Stanimirovid, 2000).

Slika 1. Solitarna pčela Slika 2. Leglo solitarnih pčela

Neki naučnici smatraju da je domovina medonosne pčele Indija, dok drugi tvrde da je to srednja

Evropa, pošto je u tercijaru u Evropi vladala tropska klima. Međutim, do danas su samo u

Nemačkoj, Francuskoj i Češkoj nađene okamenjene pčele najstarijih oblika.

Prema svojoj rasprostranjenosti medonosna pčela se deli na tri područja:

prvo područje obuhvata Evropu, Afriku i Aziju bez južnog i istočnog dela,

drugo područje obuhvata južnu i istočnu Aziju, tj. Kinu, Indiju i Japan, i

trede područje obuhvata čitav američki kontinent i Australiju.

4

Zajedničke osobine medonosnih pčela (rod Apis)

Zajedničke osobine medonosnoh pčela su:

To su eusocijalni insekti

Pčele su eusocijalne vrste insekata sa trima kastama: MATICOM, RADILICAMA i TRUTOVIMA (Slika

3).

Slika 3. Matica, radilica i trut

Svaki član zajednice ima tačno određene uloge, od čijeg izvršavanja zavisi opstanak cele zajednice.

Život pčelinjeg društva je u stalnom naponu i dinamici, jer se uslovi za život neprestano menjaju.

Ravnoteža se uspostavlja, ali je svakog trenutka nova, drugačija, kako za pojedinu pčelu tako i za

celo pčelinje društvo. Uporedo sa tim idu i promene u razvidu, radu i ponašanju pčela. Zato nije

čudno što se životne pojave ne odigravaju u svom društvu na isti način (Stanimirovid, 2000).

Matica

Jedini zadatak matice (Slika 4) sastoji se u tome da nosi jaja, i to ona čini punih osam do deset

meseci u godini. Ona ništa drugo ne odlučuje u košnici ni van nje. Za vreme svog života, koji traje

oko 5 godina, matica snese preko milion i po jaja. Njena najveda plodnost pada u prvoj godini i

početkom druge godine života.

Svako pčelinje društvo ima samo jednu maticu. Dve se javljaju samo u slučaju kada pčele žele da

zamene staru maticu novom.

Telo matice je nešto duže i vitkije od tela radilica i trutova. Glava joj je skoro srcolikog oblika i

maljava,grudi široke, noge duže i jače od nogu radilica, ali nisu podešene za sakupljanje polenovog

praha i čišdenje tela. Usni aparat je nešto manji, a medni želudac je slabo razvijen. Žaoka matice je

5

povijena na dole, i služi za borbu sa drugom maticom, i kao pomodni organ pri polaganju jaja

(Katalinid, 1985).

Slika 4. Matica

Radilice

Radilice (Slika 5) su stalni i najmnogobrojniji članovi pčelinjeg društva i čine njegovu glavnu snagu.

Prema broju radilica, ocenjuje se i jačina društva. U početku proleda, društvo broji oko 20,000

radilica, dok do leta taj broj raste i do 70,000.

Radilica je manja od matice i truta. Na glavi joj se nalaze oči, pipci i usta sa dugim jezikom,

obraslim sitnim dlačicama, tako da pčela njime lakše posiše nektar. Na grudima se nalaze tri para

nogu za hodanje i sakupljanje cvetnog praha. Na leđnoj strani se nalaze dva para opnastih krila.

Slika 5. Radilica

Unutrašnja građa radilica je veoma složena. Na početku ždrela nalaze se žlezde koje luče materije

pomodu kojih se nektar prerađuje u med, zatim žlezde koje luče mleč- belu i tečnu materiju bogatu

vitaminima za ishranu legla i matice.

6

Na kraju trbuha smešten je žaočni aparat koji pčelama služi za odbranu pčelinjeg društva. S donje

strane trbuha, na poslednja četiri prstena nalaze se četiri para žlezda za lučenje voska, od koga

izgrađuju sade.

Među ovim pčelama postoji podela rada. Nekoliko dana nakon što se izlegu, radilicama prorade

mlečne žlezde, pa one hrane mlado leglo ( larve od tri dana, maticu i trutove). Oko dvanaestog

dana njima prorade voštane žlezde,pa one počinju da grade sade. U to vreme, počinju i da izlaze iz

košnice da bi oprobale svoja krila. Nakon osamnaest dana, donose vodu, nektar, cvetni prašak, i

propolis, i postaju čuvari košnice. To rade oko dvadeset dana. Leti mogu da prožive i do četrdeset

dana (Katalinid, 1985).

Trutovi

Trutovi (Slika 6) su mužjaci u pčelinjem društvu. Njihova uloga u ovom društvu je oplođenje mladih

matica, zatim svoji prisustvom na sadu greju leglo, a utiču i na isparavanje nektara. Takođe,

preuzimaju nektar od sabiračica i raznose ga po delijama sada.

Trutovi imaju jaka krila, i velike oči, što im omoguduje da u letu opaze i sustignu maticu. Nemaju

žaočni aparat, niti tako dobro razvijen usni aparat, kao radilice, a ni dugačak jezik za sakupljanje

nektara. Nemaju ni žlezdani aparat za lučenje mleča i voska.

Kada dostignu polnu zrelost koja nastaje između dvanaestog i četrnaestog dana posle izvođenja,

trutovi masivno izledu iz košnice oko podneva da zadovolje potrebu za sparivanjem. Ako ima

mladih matica, trutovi ih oplode. Kada u jesen prestane paša, a nema legla,i matica je oplođena,

pčele nagonski izbacuju trutove iz košnica, radi što vede štednje hrane za dugu zimu (Katalinid,

1985).

Slika 6. Trut

7

Da grade gnezdo pčelinjeg društva (sade)

Sade (Slika 7) je za pčelinje društvo stan, magacin, i kolevka. Izgrađuju ga od isključivo od voska.

Novoizgrađeno sade je belo, ali vremenom, pod uticaje cvetnog praha, kiseonika i vlage, dobija

žutu, smeđu boju, dok kasnije sasvim ne potamni. Sade grade šestougane delije sa tankim voštanim

zidovima. U tim delijama odgajaju leglo i čuvaju hranu. Med se uvek nalazi u gornjem delu sada.

Ćelije sada nisu jednakih oblika i dimenzija. Na nizim ivicama sada delije su oblika žira i nazivaju se

matičnjaci. Kada se iz matičnjaka izvedu matice, pčele ih poruše. Ćelije koje su pravilno

raspoređene i ima ih najviše u sadu zovu se radiličke ćelije. One služe za izvođenje pčela radilica, i

smeštanje cvetnog praha i meda. Trutovske ćelije su znatno vede, i ima ih u manjem broju. Služe za

izvođenje trutova i skladištenje meda (Katalinid, 1985).

Slika 7. Pčelinje sade

8

Vrste pčela roda Apis

Na osnovu tipa gnezda, sve medonosne pčele se dele u dve grupe:

1) U prvu grupu spadaju pčele koje se gnezde u šupljinama, a to su: A.mellifera i A.indica.

a) Apis mellifera - evropska medonosna pčela

Slika 8. A. mellifera

A. mellifera (Slika 8) je prvobitno naseljavala područje Evrope, Afrike i srednji deo Azije (bez

istočnog i južnog dela Azije) ali je vremenom introdukovana u Severnu Ameriku (u XVII veku),

zatim u Južnu Ameriku, Australiju i Novi Zeland (krajem XVIII i početkom XIX veka). A. mellifera je

poslednjih decenija potisnula druge vrste roda Apis tako da danas preovladava i u pčelarstvu

zemalja kao što su Tajland, Kina i Japan.

U različitim klimama formirale su se različite rase medonosne pčele. One se međusobno razlikuju

po boji i ponašanju. S obzirom na te njihove osobine, razlikujemo nekoliko rasa A.mellifera, pa čak i

nekoliko sojeva u rasi.

Sve rase A.mellifera se mogu podeliti u dve grupe: crne ili tamne i žute pčele. U prvu grupu spadaju

kranjska (A.mellifera carnica), kavkaska( A.mellifera caucasica), nemačka (A.mellifera mellifera) i

grčka pčela (A. m. macedonica). U drugu grupu spadaju italijanska (A.mellifera ligustica), banatska

žuta pčela i kavkaska žuta pčela (Todorovid, 1983).

Grupa crnih pčela

Kranjska (A.mellifera carnica)

Postojbina ovih pčela je Kranja- Slovenija. Zbog svojih dobrih osobina rasprostranjena je po celoj

Evropi, pa idalje na svih pet kontinenata. Odlikuje se svetlosrebrnim dlačicama. Prstenovi se jasno

očrtavaju beličastim maljama, a hitinski oklop je tamnosiv. Izdržava velike hladnode, i odlikuje je

velika snaga i otpornost prema bolestima. Troši male količine hrane,i i ma dobro razvijeno čulo

orijentacije.

9

Njeni nedostaci su: skoro nesavladivi nagon za rojenje, i rani prestanak leženja u jesen. Ovi

nedostaci imaju uticaj na njene ekonomske vrednosti (Todorovid, 1983).

Kavkaska ( A.mellifera caucasica)

Rasprostranjena je na glavnom Kavkaskom masivu. Slična je tamnoj evropskoj pčeli, samo što su

joj prstenovi trbuha oivičeni sivim maljama. Osnovna odlika im je mirnoda i brzo pronalaženje

hrane. Cenjena je u celom svetu.

Zamera joj je što mnogo lepi propolisom okvire košnice i što po hladnom vremenu mnogo izlede iz

košnice i tako strada (Todorovid, 1983).

Nemačka (A.mellifera mellifera)

Njen originalni areal pruža se od Britanskih ostrva i Skandinavije istočno, do planine Urala u Rusiji i

južno do Alpa i Pirineja. Veoma je teško nadi čistu rasu ove pčele. Grudi su joj obrasle žuto-mrkim

mrljama, a trup tamnonarandžastim dlačicama. Vredna je i ima jak nagon za razmnožavanjem,

skuplja bogatu zimnicu i dobro prezimljava, i gradi sade sa najmanje trutovskih delija.

Pčele ove rase su vrlo nervozne: kada se otvori košnica one jure sa jednog kraja na drugi, a pri

podizanju okvira silaze na donju ivicu, pri čemu često padaju i na zemlju.

Ova rasa je značajna za istoriju američkog pčelarstva. Bila je prva koja je uvezena u Severnu

Ameriku i brzo se širila po celom kontinentu, gde je bila poznata pod nazivom „pčela belog

čoveka“. Nakon dolaska italijanske pčele, izgubila je vrednost na ovom kontinentu (Todorovid,

1983).

Grčka pčela (A. m. macedonica)

Između ove rase i Kranjske nema bitnih razlika,samo se kod nje češde pojavljuje žuti pojas. Ove pčele su veoma mirne i ekonomične. Jačinu koju ova društva razvijaju u prolednoj paši, ne razvija ni jedna druga rasa.

Glavni nedostaci ove rase su što po završenoj prolednoj glavnoj paši, naglo usporava razvoj legla, pa društva nisu jaka za iskorišdavanje kasnijih letnjih i jesenjih paša (Todorovid, 1983).

Grupa žutih pčela

Italijanska pčela (A. mellifera ligustica)

Smatra se da vodi poreklo od nemačkog truta i egipatske matice. Poznata je u celom svetu po svojoj lepoj žutoj boji. Prva tri trbušna prstena su crvenkasto-žuta, ili narandžasta, a četvrti je manje više svetlije ili tamnije boje. Malje su riđe boje. Trutovi su sivi i imaju uske, žute prstenove.

10

Glavne pozitivne osobine ove rase su: mirnoda, vrednoda, plodnost, nije naklonjena rojenju, rado i brzo prelazi u medište. Glavni nedostaci su: u prolede se sporije razvija od kranjske pčele, ne štedi zalihe hrane i sklona je pljački.

Gaji se od 1859. u Severnoj Americi, gde je jako brzo postala popularna i omiljena zbog svoje pitomosti i zlatne boje (Todorovid, 1983).

Banatska pčela

Postojbina ove pčele je Panonska nizija. Odlikuje se žutom bojom, a prva tri trbušna prstena su narandžaste boje. Trutovi imaju uske žute prstenove. Vrlo je slična kranjskoj pčeli. Razlika je samo u tome što se u prolede sporije razvija i što mnogo lepi košnicu i okvire propolisom (Todorovid, 1983).

Kavkaska žuta pčela

Ova pčela naseljava Zakavkazje. Na glasu je zbog svoje velike produktivnosti i mirnode.

Njeni glavni nedostaci: sporiji razvoj u prolede, a kod nekih sojeva javlja se sklonost prema pljački. Takođe vrlo sporo prelaze u medište (Todorovid, 1983).

b) Apis indica (A. cerana)- indijska pčela

Slika 9. A.indica

Indijska pcela (A. indica) (Slika 9) domovina ove pčele je Indija. Po načinu života ova vrsta je srodna sa našom medonosnom pčelom. Sade je izrađeno iz više paralelnih satova i žive u zatvorenom prostoru. Pojedini članovi u društvu su morfološki izdiferencirani, a najvedi je broj radilica. Ne stvaraju zalihu hrane pošto je sabiraju tokom čitave godine. Svoja gnezda napuštaju samo onda kad ih napadnu drugi insekti ( npr. mravi) i odlaze na druga pogodna mesta.

11

2) U drugu grupu spadaju pčele koje se ne mogu gajiti u košnicama, ved grade jednu veliku satnu ploču na otvorenom, a to su: A.dorsata i A.florea. a) Apis dorsata- Džinovska pčela

Slika 10. A.dorsata Slika 11. Gnezdo A.dorsata

Džinovska pčela (A. dorsata) (Slika 10), čija je domovina Indija, Malezija, Indonezija, itd., izgrađuje sade (Slika 11) od čistog voska. Sve delije u sadu su jednake, te nema radiličkih i trutovskih delija, niti matičnjaka. Ćelije mogu biti duboke i do 34 mm. Radilice ove vrste dva puta su vede od evropske medonosne pcele. Razlika izmedu radilica i matice ne postoji. Pošto se njeno jedino sade nalazi na otvorenom prostoru, instinkt odbrane je dobro razvijen. Kad se u kraju u kojem žive pogoršaju uslovi ishrane, sele se u drugi kraj gde ima hrane. Rojenje je slabo izraženo. Staro društvo se deli na nove, manje porodice.

b) Apis florea- patuljasta medonosna pčela

Slika 12. A.florea Slika 13. Gnezdo A.florea

Patuljasta pčela (A. florea ) (Slika 12), domovina ove vrste je takodje Indija. I ova vrsta gradi sade od samo jednog sata na otvorenom prostoru, u žbunju i sl, ali se na sadu nalaze razne delije: radiličke, trutovske i matičnjaci u obliku žira. I ova vrsta dobro brani svoje gnezdo (Slika 13). Razmnožavanje društva vrši se rojenjem. Kada u prirodi nestane hrane, i ova vrsta napušta stari kraj u potrazi za boljom pašom.

12

Zaključak

Pčela ima veliku vrednost za ljudski rod, koja je uočena još od najranijih vremena. Kada je čovek „pripitomio“ prve rase, počeo je da razmišlja o njihovom ukrštanju, kako bi dobio pčelu najboljeg kvaliteta i najboljih odlika. Zato danas postoji veliki broj rasa medonosnih pčela,koje de čovek i u bududnosti nastaviti da ukršta, uzgaja i koristi, zbog velikog značaja njihovih proizvoda.

Literatura

Vojin Todorovid, dr. Dušan Todorovid (1983.)-Praktično pčelarstvo,Nolit,Beograd

Josip Belčid, Josip Katalinid (1985.)- Pčelarstvo,Nakladni zavod znanje, Zagreb

Zoran Stanimirovid i sar. (2000.)- Medonosna pčela, Medicinska knjiga, Beograd Internet sajtovi

http://www.beelocal.com/2012/02/03/apis-dorsata-the-ancient-giant-honeybee/

http://www.pcela.rs/