0

UNIVERZITET U BEOGRADU

BIOLOŠKI FAKULTET

GNEŢĐENJE SOLITARNIH I SOCIJALNIH PĈELA

Danka Bojić B378/2008

Milenka Ţunić B356/2008

Marija Ţarković B352/2008

BEOGRAD, 2012.

1

SADRŢAJ:

1. UVOD.................................................................................. 2

2. PĈELINJE GNEZDO.......................................................... 3

3. SOLITARNE PĈELE........................................................... 4

4. SOCIJALNE PĈELE........................................................... 7

5. PĈELE I ĈOVEK................................................................ 9

6. ZAKLJUĈAK....................................................................... 10

7. LITERATURA..................................................................... 11

2

1. UVOD

Pĉele pripadaju grupi insekata iz reda Hymenoptera. Red Hymenoptera

(opnokrilci) spadaju, sa preko 100.000 poznatih vrsta, u najbrojniji insekatski red.

Rasprostranjeni su u svim oblastima osim

polarnih. Neke od glavnih odlika

predstavnika ovog reda su krupne sloţene

oĉi, obiĉno konĉaste antene, usni aparat

za srkanje i grickanje, propodeum...

Ekstremiteti su razliĉito diferencirani i

mogu sluţiti za trĉanje, kopanje, izgradnju

gnezda, prenos plena, a kod pĉela zadnji

par nogu je specijalizovan za prikupljanje i

prenos polena. Razviće je holometabolno,

larve su apodne, a lutke slobodne i skoro

uvek u kokonima koje ispreda poslednji

larveni stupanj (Ţivić, Tomanović, 2008).

Slika 1. Medonosna pĉela (www.pcelarstvo.org)

Red Hymenoptera, na osnovu graĊe toraksa, moţemo podeliti u dva podreda:

Symphita i Apocrita. Za razliku od Symphita, kod kojih je toraks normalno razvijen, kod

predstavnika Apocrita u sastav toraksa ulazi još i jako izmenjen prvi abdominalni

segment, koji se naziva propodeum. Podred Apocrita se deli na veliki broj superfamilija i

familija. Jedna od njih je superfamilija Apoidea, a u okviru nje neke od bitnijih familija su

Apidae, Xylocopidae i Megachilidae (Luković, 1979).

Familija Apidae obuhvata pĉele i bumbare. Skoro sve vrste su socijalne, a na

tibijama zadnjih nogu imaju aparat za sakupljanje polena. Najpoznatiji rodovi su Apis i

Bombus. Familiji Xylocopidae pripadaju pĉele koje prave gnezda u stablima drveća i

poznate su pod nazivom „pĉele drvenarice“. Odlikuju se crnom bojom tela sa ljubiĉastim

odsjajem i veoma su krupne. Najpoznatiji rod je Xylocopa. Familija Megachilidae za

razliku od drugih pĉela, imaju krupne dlaĉice na trbuhu koje sluţe za sakupljanje

polena. Solitarne su, a gnezda prave od blata ili lišća, a ima i parazitskih vrsta.

Najpoznatiji rodovi su Osmia i Megachile (Ţivić, Tomanović, 2008).

Slika 2. Xylocopa (www.bumblebee.org)

3

Na Zemlji postoji oko 20.000 vrsta pĉela. Uglavnom su crne ili sive boje, a

veliĉina tela se kreće od 2mm do 4cm. Jedna od glavnih osobina svih pĉela je da za

ishranu koriste polen i nektar. Prema naĉinu ţivota osnovna podela je na solitarne i

socijalne. Solitarne pĉele ţive usamljeniĉki, svaka pĉela pravi svoje gnezdo sa

komorama gde polaţe jaja i gaji larve. Za razliku od njih, socijalne pĉele ţive u

zajednicama u kojima postoji jasna podela poslova u zavisnosti od pola i starosti jedinki.

Najznaĉajnija vrsta je medonosna pĉela (Apis mellifica L.), koja se uzgaja širom sveta.

Njeno društvo ĉine jedna matica, 25 do 150.000 radilica i nekoliko stotina trutova.

(www.pcelarstvo.org).

Slika 3. Prikupljanje polena (www.sk.rs)

2. PĈELINJE GNEZDO

Pod nazivom košnica, u širem smislu reĉi, mogu se obuhvatiti sva mesta u prirodi

koja pĉele nastanjuju. Uslovi koji su pĉelama potrebni za ţivot su mraĉna i mesta

zaštićena od toplote, hladnoće, vlage i raznih drugih nepovoljnih uslova. U prirodi se

takva mesta mogu pronaći u šupljinama stena i drveća, u zemljištu i sliĉno (Luković,

1979).

U svakom godišnjem dobu pĉelinje gnezdo ima razliĉitu temperaturu i razliĉit

izgled. Rezervna hrana, med i cvetni prah, tokom jeseni, zime i proleća zauzimaju

mnogo mesta u gnezdu. Sredinom proleća ove rezerve se smanjuju i ustupaju mesto

pĉelinjem leglu, koje se opet, sa nastupanjem paše, smanjuju i tada pĉele ispunjavaju

medom satne ćelije. Pĉele u gnezdu moraju odrţavati stalnu temperaturu i kada u

njemu ima legla, ona se kreće od 34 do 35 stepeni C. U jesen i zimu u gnezdu nema

legla, a pĉele obrazuju zimsko klube sakupljajući se u sredinu gnezda i na taj naĉin

4

odrţavaju toplotu u granicama od 14 do 25 stepeni C. Pĉelama je neophodno da im u

gnezdu bude dovoljno toplo, jer bi u suprotnom trošile svoju energiju i veće koliĉine

meda na odrţavanje toplote (Luković, 1979).

Slika 4. Pĉelinje gnezdo (www.vreme.com)

3. SOLITARNE PĈELE

Velika većina pĉelinjih vrsta su nesocijalne, odnosno, solitarne. One nemaju

radniĉku kastu, a jedinke ne saraĊuju meĊusobno. Ţenke rade same prilikom izgradnje

gnezda. One donose polen i nektar u „ćelije“ gnezda i na tu mešavinu polaţu jaja. Kao

što im i samo ime govori, ove pĉele ţive pojedinaĉno, mada mogu ţiveti u grupama, ali

bez socijalne organizacije. Nemaju mogućnost proizvodnje meda i voska, nisu

agresivne i imaju neţne ţaoke, pa će vas ubosti jedino ako ih maltretirate. Odliĉni su

oprašivaĉi biljaka (www.b92.net).

Rod Megachile je u narodu poznat pod nazivom pĉela krojaĉica ili sekaĉica.

Ovakav naziv ove pĉele su dobile po tome što, prilikom izgradnje gnezda, ćelije prave

tako što mandibulama seckaju listove i njima oblaţu komorice (Ţivić, Tomanović, 2008).

Komorice grade u trulom drvetu, a oblaţu ih tako što od komadića listova naprave

futrole u vidu naprstka (Pantić, 1981).

Slika 5, 6, 7, 8. Izgradnja gnezda (www.amentsoc.org, www.arkive.org, www.backyardnature.net,

www.insectpix.net)

5

Familiji Megachillidae pripada i rod Osmia, u narodu poznat pod nazivom pĉele

zidarice. Poznate su po tome što prave gnezda u šupljinama drveća ili na zidu,

donoseći blato od kojeg zidaju komorice. U komoricama se nalaze larve koje su

snabdevene zalihama hrane, koju koriste tokom svog razvića. Kada donesu dovoljno

hrane u komorice, ove pĉele ih zatvore sa nekoliko slojeva blata, a zatim odlete u

sledeću roditeljsku misiju (www.b92.net).

Slika 9. Osmia (www.wikipedia.org)

U proleće ove pĉele izlaze iz svojih kokona. Prvo izlaze muţjaci i ostaju u blizini

gnezda, gde ĉekaju svoje ţenke, da bi se parili. Nakon toga muţjaci uginu, a ţenke

poĉinju sa pravljenjem gnezda. Ţenke ispituju nekoliko potencijalnih gnezda pre nego

što nastane jedno od njih. Najĉešće se gnezde u prirodnim šupljinama, šupljim

granĉicama, napuštenim gnezdima nekih buba i pĉela, pa ĉak i u praznim ljušturama

puţeva (Holland, 2010). U tim ljušturama deponuju polen i nektar na koji polaţu jaja, a

zatim ga odvajaju popreĉnim zidom na koji se nadovezuju sledeće komore. Ovi

popreĉni zidovi se izgraĊuju od iţvakanih listova. Ove pĉele imaju još jednu naviku da

puţevu ljušturu u koju su smestile svoje potomstvo pokrivaju tankim suvim granĉicama

ili iglicama ĉetinara i na taj naĉin ljuštura postaje potpuno nevidljiva (Pantić, 1981).

Slika 10. Gnezdo u ljušturi puţa (www.beemuseum.org.my) Slika 11. Pravljenje gnezda (blogs.ethz.ch)

6

Najpoznatiji rod familije Xylocopidae je rod Xylocopa, poznatiji kao pĉele

drvenarice. Ove pĉele se smatraju solitarnim pĉelama, mada neke vrste mogu imati

socijalna gnezda u kojima majke i ćerke ţive zajedno. TakoĊe i kada ţive pojedinaĉno,

primećeno je da prave nekoliko gnezda jedno pored drugog. Kada ţenke ţive zajedno

postoji podela rada meĊu njima. Jedna ţenka većinu svog vremena provodi kao straţar

na ulazu u gnezdo, dok je druga u potrazi za zalihama (Vicidomini, 2005).

Slika 12. GneţĊenje (www.vespa-bicolor.net)

Pĉele drvenarice svoja gnezda prave formirajući tunele u drvetu, vibriranjem

svojih tela, dok mandibule poput turpija struţu drvo. Svako gnezdo ima jedan ulaz koji

moţe imati mnoge susedne tunele. Ulaz je ĉesto savršen kruţni otvor preĉnika oko

16mm. Ove pĉele ne jedu drvo već ga odbacuju ili taj materijal koriste za izgradnju

pregrada izmeĊu ćelija. Tunel sluţi kao mesto na koje polaţe polen i nektar, a na njih

jaja. Zalihe mase polena i nektara nekih vrsta spadaju po svom obliku meĊu

najsloţenije od bilo koje grupe pĉela. Većina pĉela popunjava ćelije gnezda masom ili

formiraju jednostavne sferoidne oblike polenove mase, dok Xylocopa formira izduţene,

paţljivo oblikovane mase koje imaju nekoliko projekcija (Vicidomini, 2005).

Larve pĉela drvenarica u ovim komorama će imati dovoljno hrane da se potpuno

razviju, zatim da se transformišu u lutku, a onda iz lutke u odraslu pĉelu, koja će

progristi pregradu i izaći napolje. Muţjaci i ţenke koji izlaze iz komora pare se

meĊusobno u vazduhu. Muţjaci će ubrzo posle sparivanja uginuti, a ţenke će prezimeti

i u proleće će i same poĉeti da se gnezde

(Pantić, 1981).

Slika 13.Xylocopa violacea (www.treknature.com)

7

Sve mlade ţenke solitarnih pĉela neće moći da vide od svojih majki kako treba

pronaći podlogu, napraviti gnezdo, deponovati hranu i uopšte zbrinuti se za potomstvo.

Ipak, one će to moći same da rade, jer je takvo ponašanje kod njih genetiĉki

determinisano (Pantić, 1981).

4. SOCIJALNE PĈELE

Socijalne pĉele, za razliku od solitarnih, ţive u organizovanim društvima. Stepen

organizacije moţe dostići veoma visok nivo, kao na primer, kod medonosne pĉele. U

društvu se razlikuju matica, trutovi i pĉele radilice, od kojih svako ima svoj zadatak.

Kljuĉna karika u ovom društvu je matica i od nje zavisi da li će društvo opstati

(Rodionov, Shabarshov, 1986).

Familiji Apidae pripadaju pĉele i bumbari. Bumbari (Bombus) naseljavaju regione

severne hemisfere i predstavljaju veoma dobre oprašivaĉe. Vode socijalni naĉin ţivota,

a gnezda prave u zemlji (Ţivić, Tomanović, 2008). Neke vrste koriste i napuštene mišje

rupe, ptiĉija gnezda i duplje drveća. Mlade matice zimu provode pod zemljom, a u

proleće kreću u potragu za mestom za izgradnju gnezda. Kada pronaĊe pogodno

mesto, matica gradi prvu ćeliju koju snabde nektarom i polenom i posle polaganja

nekoliko jaja je zatvara. Zatim nastavlja sa gradnjom ostalih ćelija. Iz ovih prvih jaja

razvijaju se radilice koje preuzimaju sve poslove matice, sem polaganja jaja. U leto,

kada je kolonija na vrhuncu, odgajaju se muţjaci i mlade matice. Muţjaci posle parenja

uginjavaju, a mlade matice odlaze u potragu za mestom prezimljavanja, a stara matica i

radilice krajem sezone gneţĊenja uginu. Kod bumbara se dakle razlikuju dve faze:

solitarna matica koja prezimljava i gradi gnezdo do pojave prvih radilica i socijalna, od

tog vremena do kraja rasta kolonije. Kod bumbara ne postoji tako stroga podela rada i

sloţena komunikacija kao kod medonosne pĉele. Gnezda

prave od voska, ali ona nisu po sistemu saća (Pantić,

1981).

Slika 14. Bombus Slika 15. gnezdo (www.pencilandleaf.blogspot.com)

(www.thenorfolkpestcontrolcompany.co.uk )

8

Najpoznatija vrsta familije Apidae je Apis mellifera, medonosna pĉela. Ona se

gnezdi u šupljinama. Šupljine u drveću su zajedniĉka mesta za gneţĊenje u umerenoj

zoni. Obiĉno su na raspolaganju stabla javora, hrasta i jasena, ali ove pĉele će izabrati

bilo koje drvo, ako ima pogodnu šupljinu. Pĉele vole otvore visoko na drvetu, ali ako ih

nema, gnezdiće se u bilo kojoj šupljini. Većina gnezda je u ţivom drveću, a šupljine su

posledica delovanja gljiva. Pošto je pĉelinji vosak krhk, sklonište je vaţno za opstanak

pĉelinjeg društva tokom zime. Zatamnjeno sklonište je potrebno za efikasnije luĉenje

voska. Na tamnijim mestima voštane ţlezde radilica luĉe više voska i pĉele prave više

saća u odnosu na pĉele izloţene svetlosti. Medonosne pĉele traţe pogodno mesto za

gneţĊenje, a tu pretragu vrše pĉele izviĊaĉi iz roja. Evropske vrste se retko udaljavaju

od svog originalnog staništa. U brojnim studijama je zakljuĉeno da njihov izbor gnezda

ukljuĉuje sledeće kriterijume:

- Zapremina gnezda oko 40 litara

- Tropske vrste biraju manje šupljine

- Idealna visina za pravljenje gnezda je na 3 metra od tla

- Uglavnom biraju mesta koja nisu izloţena vetru i direktnoj sunĉevoj svetlosti

- Biraju suva i slobodna mesta za svoja gnezda

- Privuĉene su mirisom prethodne pĉelinje aktivnosti (www.extension.org).

Slika 16. Pĉelinje gnezdo (www.encyclopedie-universelle.com)

Kada pĉele izviĊaĉi traţe nove šupljine za gnezda, one ulaze u potencijalne

šupljine i mere njihove dimenzije. Većina šupljina je u drveću i obiĉno izaberu šupljinu

oblika visokog cilindra. Kada izaberu stanište, roj se pomera unutra. Pĉele mogu koristiti

propolis da izglade ulaz i unutrašnje zidove ili da smanje veliĉinu ulaznog otvora. Pĉele

radilice proizvode vosak koji se oblikuje u paralelne listove koji se nazivaju satovi. Ćelije

saća su šestougaone i horizontalno postavljene u oba smera u odnosu na srednje

rebro, što omogućuje dodatnu ĉvrstinu saću. U prirodnim gnezdima pĉele grade

nekoliko saća odjednom. Kako se kolonija širi, dodatna saća se izgraĊuju. Razmak

izmeĊu saća je 1 cm, i naziva se „pĉelinji prostor“ (www.extension.org).

9

Slika 17.Pĉelinji satovi (www.aussiebee.com.au) Slika 18.Struktura gnezda (www.extension.com)

U zaštićenim mraĉnim šupljinama pĉele odvajaju prostor gde skladište hranu i

prostor gde gaje svoja jaja i larve. Legla su u donjem delu sata, a med je iznad i sa

strana legla. Polen je neophodan za ishranu larvi, ĉuva se u praznim ćelijama u oblasti

legla (www.extension.org).

5. PĈELE I ĈOVEK

Pĉelama nije uvek tako lako da pronaĊu mesto za

gneţĊenje. U tome im moţe pomoći ĉovek na razliĉite

naĉine. Na primer, mogu se izbušiti male rupe u komadu

drveta ili uvezati više šupljih granĉica trske ili bambusa.

Njih ćemo postaviti na mesto koje nije preterano izloţeno

suncu, a pĉele će ih same pronaći. TakoĊe, ĉovek je još

od davnina uoĉio veliku korist od pĉela i njihovih

proizvoda. U cilju boljeg i efikasnijeg iskorišćavanja

pĉelinje aktivnosti, poĉeo je praviti košnice, od primitivnijih

ka sve sloţenijim i savremenijim. Danas je pĉelarstvo

jedna od grana poljoprivrede koja se sve više razvija i

postaje sve popularnija (Pašić, 1980).

Slika 19. Vrškara (www.u-pcelara-maradik.org)

10

6. ZAKLJUĈAK

U zavisnosti od toga da li su solitarne ili socijalne, pĉele prave razliĉite tipove

gnezda. U prirodi najĉešće prave gnezda u šupljinama drveća. Bez obzira kako gnezda

izgledaju i na koji naĉin se prave, svrha im je ista, skladištenje polena i nektara i

odgajanje mladih.

Slika 20. Pĉelinje košnice (www.destinacije.com) Slika 21. Praktiĉna nastava na Radmilovcu

Slika 22. Mesta za gneţĊenje (www.zelenomajmunce.blogspot.com)

11

7. LITERATURA

1) Holland, Jennifer S. (October 2010): „Flower beds“, National Geographic 218 (6)

2) Luković, D. (1979): „Ţivot i organizacija pĉelinje porodice i razmnoţavanje pĉela“,

Beograd

3) Pantić, S. (1981): „Razvoj socijalnog naĉina ţivota kod pĉela“, Beograd

4) Pašić, P. (1980): „Struktura pĉelinjeg društva, rojenje pĉela“, Beograd

5) Rodionov, V., Shabarshov, I. (1986): „The fascinating world of bees“, Moscow

6) Vicidomini, S. (February, 2005): „Chapter 40 – Largest eggs“. Book of insect

records, University of Florida

7) Ţivić, I., Tomanović, Ţ. (2008): Praktikum iz sistematike beskiĉmenjaka, Beograd

8) www.pcelarstvo.org

9) www.b92.net

10) www.extension.org

Slike su preuzete sa sledećih sajtova:

1) www.pcelarstvo.org

2) www.bumblebee.org

3) www.sk.rs

4) www.vreme.com

5) www.amentsoc.org

6) www.arkive.org

7) www.backyardnature.net

8) www.insectpix.net

9) www.wikipedia.org

10) www.beemuseum.org.my

11) www.blogs.ethz.ch

12) www.vespa-bicolor.net

13) www.treknature.com

14) www.thenorfolkpestcontrolcompany.co.uk

15) www.pencilandleaf.blogspot.com

16) www.encyclopedie-universelle.com

17) www.aussiebee.com.au

18) www.extension.com

19) www.u-pcelara-maradik.org

20) www.destinacije.com

21) www.zelenomajmunce.blogspot.com

12