Svetska Ekonomska Kriza i Zaduzenost Srbije

UVOD

Svetska ekonomska kriza je nastala kao posledica ogromne gramzivosti finansijskih i kvazifinansijskih institucija, primarno u SAD-u. Sve je bazirano na velikoj i brzoj zaradi, preko kreiranja hipotekarnih kredita za sve šire slojeve stanovništva, u početku po primamljivim uslovima. Istovremeno, na bazi hipotekarnih kredita emitovane su i hartije od vrednosti koje su donosile visoke prinose, što je motivisalo i institucije van SAD-a da se upuste u takve finansijske operacije. Kada je američka privreda počela ozbiljnije da grca u budžetskom deficitu i povećanim inflacionim tenzijama usled pojačanih naprezanja na ratištima, a njihove Federalne rezerve bile primorane da povećavaju baznu kamatnu stopu, (dok primanja stanovništva nisu registrovala pozitivan iskorak), kreirao se ambijent „kule od karata“ koji je počeo da propada poput domino efekta. Nastala je kriza nepoverenja među bankarima i investitorima, što neminovno dovodi do slabljenja realnog sektora i započinjanja recesionih tenzija u pojedinim razvijenim zemljama, posebno u SAD-u, Velikoj Britaniji i Irskoj. Kako ni Srbija nije usamljeno ostrvo, negativni efekti svetske finansijske krize u svom punom obimu prikazali su se tokom 2009. godine.

Pohlepa i nezajažljiva žeđ za brzom i lakom ekstra zaradom kreirali su finansijski oblakoder od karata koji se vrlo brzo urušio sam od sebe. Finansijski sistem koji nema svoje temelje u jakom realnom sektoru, odnosno novoj dodatoj vrednosti iz tog sektora, već je unapred potpisao svoju smrtnu presudu. Tako se desilo i sa finansijskim sistemom na američkom tržištu. Međutim, kako je smrtni virus proširen i na ostala tržišta, upravo zahvaljujući gramzivosti finansijskih institucija, to je epidemija finansijske korozije poprimila planetarne razmere.

Kada se 2009. godine počelo govoriti o hipotekarnoj krizi u SAD, malo ko je pretpostavljao da će se ona vremenom toliko produbljivati da će konačno prerasti u ekonomsku krizu globalnog karaktera. Tada je u štampi objavljena vest da druga po snazi ekonomija sveta - japanska, definitivno ulazi u recesiju. A prognoze o smanjenom rastu globalne i najvećih nacionalnih ekonomija, od strane World Economic Outlook-a, u svakom narednom izveštaju postajale su sve više pesimistične. Naime MMF preko ovog glasila je već 6. novembra 2009. godine, poručio svetu da „rapidno pogoršanje izgleda” zahteva nove političke stimulanse. Pri tome je napisano da su izgledi rasta svetske privrede u 2009. svega 2,2% ili svega 3/4 projekcija koje su važila samo mesec dana ranije.

Svetski rast privrede, od veoma perspektivnih 5% u 2007., već u 2008. pada na 3,75%, da je u u 2009. godini bio jedva iznad 2%. Ovakvo usporavanje globalne ekonomske aktivnosti je, pre svega, rezultat smanjivanja tempa rasta u razvijenim ekonomijama u 2008. godini.

Najmoćnija svetska ekonomija je bila prva i krizom najviše pogođena privreda koja je definitivno ušla u zonu negativnog rasta u 2009. godini, a najočigledniji izraz dubine tamošnje krize je državna intervencija od 700 milijardi dolara, sa najavom intervencije od još 800 milijardi. Ta suma je bila upotrebljena kao finansijska injekcija samo za spas finansijskog sektora. Pri tome je već objavljeno da bi jedan od najvećih finansijskih koncerna City Group mogao otpustiti oko 70.000 zaposlenih.

Svaka kriza ima određeni revolucionarni potencijal, što znači da bitno zadire u odnose i strukturu zatečenog poretka. I sama reč kriza (od starogrčkog krisis) izvorno se odnosi na stupanje presudnog momenta u razvoju neke pojave. Ona je gotovo uvek, pa i sada prekretnica, prelom, obrt. Medicinski pojam krize (organizma) odnosi se na kritičnu ili

1

prelomnu fazu bolesti u kojoj se odlučuje da li su snage samoizlečenja dovoljne za opstanak i ozdravljenje.

U društvenoj teoriji i praksi kriza je „otvoreno vreme” koje znači i prekretnicu uz mogućnost negativnog ili pozitivnog ishoda. Naime, definitivno je da svi oblici društvenih sistema, pre ili kasnije, dospevaju u krizna stanja koja zahtevaju njihovu transformaciju, odnosno bitne reforme i inovacije pojedinačnih segmenata, propadanje izvesnih neodrživih reformi i stvaranje alternativnih.

Sa stanovišta celine društvenog sistema, određeni autori su davno skrenuli pažnju na krizne tendencije koje otežavaju i onemogućuju oblike i procese integracije sistema. Na taj način, krize konačno pogađaju samo ustrojstvo sistema. Taj proces vodi ka „dezintegraciji društvenih institucija”. Ovakav pristup i analiza nemačkog filozofa Habermasa na primeru tzv. kasnog kapitalizma potpuno su delotvorni i danas, kada je više nego očigledno, da je „najvažnija komponenta” krize društvenog sistema privredna kriza, s obzirom na to, da se u njoj „sukobljavaju interesi delujućih grupa, čime se dovodi u pitanje i socijalna integracija društva”.

Kroz razmatranje najaktuelnijih izazova globalne krize, nameće se konstatacija da je sam sistem uspostavljanja ekonomskih relacija koje su se bazirale na ekspanziji kredita, a zatim i investicija na osnovu rastuće tražnje i cena u jednom sektoru (ovaj put nekretnina) imao svoje granice. O tim granicama svojevremeno su na svoj način govorili Hegel, Marks, Šumpeter i ostali. Te granice su trpele pritisak do „pucanja”, pa je ekonomski sistem u celini, a posebno njegova finansijska strana, urušena, pri pokušajima da se istraje na neodrživim rešenjima.

Najnovija ekonomska kriza, međutim, bar po iskustvima SAD, ne ostaje samo u sektoru finansija, već uveliko zahvata i realni sektor. Tako su 2009. godine, američke automobilske imperije (kompanija Ford, Krajsler i Dženeral motors) apelovale na Vladu Amerike da spase automobilsku industriju od kraha, posebno evropsku kompaniju Opel u sastavu Dženeral motorsa. Na taj način mogao se spasti i veliki deo američke ekonomije, pa i evropske privrede vezane za auto-industriju i industriju uopšte. U suprotnom, smatralo se da bi propast Opela mogla proizvesti domino efekat, čime bi se dovela u pitanje zaposlenost i ekonomska sudbina 12 miliona radnika. Ekonomska kriza dovodi u pitanje socijalnu integraciju sistema, što, izgleda, zahteva intervencije upravo po socijalnoj osnovi. Masovna otpuštanja zaposlenih širom najrazvijenijih zemalja Evrope, govore o tome da je kriza nastupila i u Evropi. Vlade Velike Britanije, Nemačke, Francuske uveliko se bave kriznim paketima, do sada neviđenih akcija i kriznih (mahom finansijskih) mera, kako bi omogućile privrednicima, bar da se održe u sedlu.

Iz pomenutih primera moguće je registrovati najmanje dve karakteristike koje odlikuju aktuelnu globalnu krizu:

Prvo, njena dubina je takva da ju je nemoguće savladati spontanim merama restrikcija i restrukturiranja na mikronivou. Štaviše, državna intervencija je, finansijski gledano, veća nego ikada u istoriji, iz čega bi se moglo zaključiti da su i struktura i dubina krize takve, da ju je nemoguće prevazići bez pozamašne novčane intervencije države, a na račun poreskih obveznika i privrede u celini.

Drugo, iz primera posrnuća ili propasti pojedinih banaka, osiguravajućih društava i sl., vidi se da kriza neće ostaviti netaknute velike sisteme proizvodnje i usluga, niti će se državna intervencija svesti na spasavanje svih po malo, odnosno strukture i poretka stvari iz prethodnog perioda. Štaviše, već sada se može zaključiti da će posledice krize biti direktno povezane sa dubokim strukturnim promenama i nadajmo se, sa daleko više znanja i spremnosti da se uči.

2

1. GENEZA SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

Prvu kartu u maglovitom finansijskom oblakoderu izbacile su Federalne rezerve SAD-a. Početni ulog se ogledao preko smanjenja referentne kamatne stope Federalnih rezervi na istorijski minimum od 1%. Reč je o kamatnoj stopi američke centralne banke koja služi kao reper poslovnim bankama prilikom određivanja njihovih kamatnih stopa u poslovanju sa klijentima. Poenta početnog poteza Federalnih rezervi bila je upumpavanje jeftinog novca u finansijski sistem, kako bi se dinamizirala privredna aktivnost. Prilivom tako lakog novca došlo je do ekspanzije kredita sa niskim kamatnim stopama. To je izrodilo ubrzanu gradnju finansijske kule od karata, koja je počivala na čistim špekulacijama i nadanjima da se pozitivan trend neće zaustaviti.

U početku su hipotekarne institucije i banke odobravale hipotekarne kredite platežno sposobnijim slojevima društva za kupovinu apartmana, vila i slično, mada je takva kupovina bila daleko iznad njihove kupovne moći. Posle toga su se okrenuli i ka nižim slojevima društva koji su imali lošu kreditnu istoriju, niske prihode, kao i onima koji su tek prvi put mogli da uđu u kreditne aranžmane. U kreiranju takvih poslovnih mešetarskih poduhvata ključna reč je bila nada. I to nada da Federalne rezerve neće povećavati svoju kamatnu stopu, nada da će se započeti trend rasta cene nekretnina nastaviti i očekivanje da će prihodi stanovništva rasti.

U taj svet nadanja ušle su i tada najlikvidnije osiguravajuće organizacije u SAD-u, koje su osiguravale hipotekarne kredite. Samo prisustvo eminentnih osiguravajućih organizacija u toj igri, privuklo je i poslovne banke i finansijske institucije iz ostalih delova sveta, posebno iz Evrope, da kupuju emitovane hartije od vrednosti u očekivanju da će im one doneti visoke prinose u kratkom roku (na godišnjem nivou kamatna stopa je bila 30%). Nije bilo bojazni da će nešto krenuti po zlu. Cene nekretnina, kao i tražnja za nekretninama su rasli, a i najlikvidnije svetske osiguravajuće organizacije su aminovale takve transakcije. Time je nastala globalna finansijska mreža hipotekarnih hartija od vrednosti.

No, nadanja su ubrzo pukla kao mehur od sapunice. Federalne rezerve su povećale svoju kamatnu stopu čak na 5,25% do 2007. godine, kako bi smirile inflacione tokove u zemlji izazvane osetnim povećanjem javne potrošnje i time budžetskog deficita. On je sa 4,25% od BDP-a u 2004. narastao na 6,2% u 2007. godini. Naravno, to je sve posledica velikih američkih naprezanja na ratištima širom sveta, posebno u Iraku. Usled povlačenja prve karte koju je bacila američka centralna banka, dolazi do urušavanja kompletnog finasijskog nebodera od karata. Primanja stanovništva nisu dovoljna da pokriju uvećane rate za otplatu kredita, koje su se eksponencijalno i povećavale kada dužnik na vreme ne izmiruje svoje obaveze. Sve je više praznih kuća koje se nude na tržištu. Međutim, tražnja je mala i iščezava tako da i cene nekretnina vrtoglavo padaju. Procenjuje se da bi nekoliko miliona Amerikanaca, možda njih oko 3-4 miliona moglo ostati bez krova nad glavom, ne zbog toga što su izgubili posao ili što je privreda bankrotirala, nego zbog ulaska u visokorizične hipotekarne kredite. Već su se pojavila i naselja koja zvrje potpuno prazna, tek kuće ukazuju da su tu nekada bili znakovi života. Sada je to sve sablasno pusto. Kako ne postoji tražnja za napuštenim kućama, to i finansijske institucije koje su odobravale hipotekarne kredite nisu mogle da povrate novac, što je samo kumuliralo gubitke. Prava lavina se obrusila na osigu-ravajuće organizacije koje nisu mogle odgovoriti zahtevima komitenata, što ih je dovelo pred bankrotstvo. Stoga su u slučaju osiguravajućeg društva AIG, (koje je i sponzor fudbalskog kluba Manchester United), morale direktno da intervenišu i Federalne rezerve, kako celo finansijsko tržište ne bi doživelo potpuni kolaps.

3

Ovaj plimni talas principom spojenih sudova počeo je da se širi i na druge učesnike u ovoj špekulativnoj igri van SAD-a. Bezvredne hipotekarne hartije od vrednosti su poput virusa HIV-a počele da razaraju zdravo finansijsko tkivo mnogih vodećih poslovnih banaka i drugih finansijskih institucija. Novac je izgubljen, a bezvredni papiri mogu da posluže samo kao suvenir u poslovnoj baštini mnogih finansijskih organizacija. Da nije došlo do direktne državne intervencije veliki broj njih bi zapečatio svoju sudbinu sa tim suvenirom.

U finansijskom sektoru vlada velika nelikvidnost. Da bi se sprečilo dalje urušavanje finansijskog sistema, države mu ubrizgavaju svež novac svojih poreznika. Time se namerava povratiti poljuljano poverenje građana i investitora u finansijske institucije. Posebno je zapažena nervoza kod investitora koji u cilju obezbeđenja likvidnosti i očuvanja imovine, povlače kapital iz akcija i pojedinih banaka plasirajući ga u državne obveznice ili pak zlato. To dodatno pravi lomove na finansijskom tržištu, posebno na berzi. Svedoci smo, da su u godini krize registrovani istorijski neslavni rekordi pada cena akcija na najpriznatijim svetskim berzama. Pri tome, nisu pošteđene ni akcije svetski renomiranih kompanija, poput Gugla.

Dakle, poslovnom klimom počela je da dominira kriza nepoverenja i velika nervoza i kod stanovništva i kod investitora. Velika doza nepoverenja postojala je čak i među bankama, tako da se ustručavaju da jedne drugima pozajmljuju novac. To je pretilo stvaranju recesije u realnom sektoru. Nedostatak kapitala uz povećane kamatne stope usporilo je, pa čak i depreciralo dinamiku privrednih aktivnosti. To za sobom povlači i stagniranje ili pad primanja stanovništva, a time i redukovanje lične potrošnje, koja je u takvoj dinamici sa svoje strane delovala na slabljenje privrednih kretanja. Signali koji su ukazivali na smanjenje potrošnje stanovništva bili su prisutni već s početka 2008. godine u SAD-u. Tako su Federalne rezerve u decembru 2007. godine evidentirale 944 milijardi duga po revolving karticama, što je godišnji rast od svega 2%. Primera radi, taj rast je u oktobru i novembru 2007. godine na godišnjem nivou dostizao i 11,1%, odnosno 13,7%.

Postojeći parametri sasvim su izvesno ukazivali da američka privreda ulazi u recesioni trend bez jasnih znakova kada bi se takve negativne tendencije mogle i okončati. Američka vlada je ubrizgala 700 mlrd. USD u svoj finansijski sistem i veći deo te sume je već infiltriran. Međutim, signali oporavka i dalje nisu vidljivi. Realno je očekivati da se u finansijski sistem ubaci još jedna finansijska injekcija, tako da ceo paket podrške pređe i čitavih 1.000 mlrd. USD.

Na sličan način reagovale su i vlade zemalja EU i Rusije. Istina, EU je u cilju stabilizovanja poverenja stanovništva u banke i uopšte finansijski sektor, donela i još jednu meru. Ona se odnosi na povećanje limita za garantovanje štednih uloga u poslovnim bankama na 50.000 EUR. Kriza nepoverenja, pored svog realnog utemeljenja, ima i jaku psihološku stranu. Zbog toga, ceo proces stabilizacije finansijskog sistema na globalnom nivou ide znatno sporije. To utoliko, što se još uvek ne znaju prave razmere finansijske kule od karata. Vrhunac krize se očekivao krajem 2008. ili početkom 2009. godine. Za sada države pojedinačno reaguju na vidljive posledice te krize kao vatrogasac. No, kako se visina nazidane finansijske kule od karata još ne nazire, to se sa sigurnošću može tvrditi da je postojeći obim i mehanizam gašenja finansijskog požara nedovoljan. Dakle, računalo se na nove državne intervencije i njihovo zajedničko sinhronizovano delovanje. Kako se budu javljale nove zaražene banke ili neke druge finansijske insitucije, tako će se bez obzira na intervencije država kriza poverenja među investitorima, bankama i stanovništvom produbljivati.

Dolazi era stezanja kaiša, jer je ponuda zdravog novca ograničena, a njegova cena visoka, pa su prema tome, i uslovi kreditiranja privrede i stanovništva nepovoljniji. A ono što kao posledica finansijske krize posebno brine, jeste privredna recesija, koja već zakoračuje na

4

scenu. To će dovesti do povećanja broja nezaposlenih i svakako do pada životnog standarda stanovništva pre svega u SAD-u, a potom i zemljama EU.

Kako živimo u jednom globalnom selu umreženih finansijskih institucija i transakcija, tako i Srbija ne može biti imuna na krizu hipotekarnih kredita. Prvi snažni potres iz SAD-a poput plimnog talasa proširio se prvo na Island, Veliku Britaniju i Irsku, a potom i na ostali deo kontinentalne Evrope u manjoj ili većoj meri. To je posebno bilo izraženo u onim zemljama koje su prihvatile neoliberalni ekonomski pristup. U poslednje vreme po tom konceptu u kontinentalnom delu EU postala je prepoznatljiva i Nemačka, što je već negativno počelo da se reflektuje po njen finansijski sistem. Na sledećem valu krize nalaze se zemlje poput Srbije, a zatim i zemlje izvoznice nafte.

Srbija je svoju makroekonomsku stabilnost, posebno cenovnu, bazirala na pozajmicama iz inostranstva, privatizacionim prihodima i prilivu stranih direktnih investicija. Kako su te direktne investicije jenjavale, to se stabilnost najvećim delom oslanjala na inopozajmice i privatizaciju društvenog sektora. Međutim, finansijski cunami koji zapljuskuje zemlje EU počinje da doseže i do Srbije. To se ogleda u drastičnom smanjenju likvidnosti na finansijskom tržištu u EU, što se preliva i na srpsko plitko tržište. U takvoj oskudici novčanih sredstava, njihova cena raste. Dakle, znatno su otežani uslovi dobijanja novih kreditnih linija, što je uslovilo usporavanje privrednog rasta. Teško je računati na nove, veće investicione poduhvate, a to znači da će konkurentski položaj srpske privrede i dalje biti nezadovoljavajući. Oslabiće ne samo proizvodne, nego i izvozne performanse srpske privrede. U vreme krize, srpsko stanovništvo je izloženo dvostrukom negativnom dejstvu finansijskog cunamija iz SAD-a. Pored povećanih kamatnih stopa, to je i klizanje dinara u odnosu na evro. Cenovna stabilnost se u raskalašnoj državi koju odlikuje prekomerna javna potrošnja, obezbeđivala pozajmicama iz inostranstva i privatizacionim prihodima. Poslovne banke u Srbiji su preko uzimanja kratkoročnih pozajmica u inostranstvu od svojih matica banaka po daleko nižim kamatnim stopama, kupovale dinare po povoljnom deviznom kursu, investirajući u hartije od vrednosti NBS-e za koje su dobijale visoku kamatnu stopu.

Dolazi i do pojačanog zaduživanja Srbije u inostrantsvu, kao i stimulisanja uvoznih aktivnosti, što doprinosi permanentnom rastu spoljnog duga i spoljnotrgovinskog deficita. No, kako će uslovi zaduživanja u inostranstvu biti sve nepovoljniji, NBS će morati dodatno da se iscrpljuje kako bi promovisala domaću valutu i zadržala postojeći trend. Utoliko više, jer treba računati i sa znatno manjim prihodima iz procesa privatizacije. O povlačenju stranog kapitala iz zemlje i time pojačanog pritiska na smanjenje vrednosti dinara, najočiglednije svedoči Beogradska berza koja preživljava pravi brodolom. To će usloviti i da rate za otplatu kredita, osim po osnovu povećane kamatne stope, budu veće i na bazi smanjenja vrednosti dinara u odnosu na evro. Time će stanovništvo iz svojih, ionako skromih primanja, morati da odvaja veće sume novca za otplatu prispelih rata, što će dovesti do smanjenja lične potrošnje. Dakle, poput domino efekta, smanjena domaća lična tražnja će, uz sasvim izvestan pad poslovnih aktivnosti u zemljama EU i pad lične tražnje na globalnom nivou, imati negativne reperkusije i na poslovanje domaćih kompanija. S tim u vezi, treba računati i na racionalizaciju njihovog poslovanja preko smanjenja troškova. Jedan od mogućih načina jeste i otpuštanje jednog broja zaposlenih, ukoliko kriza potraje. Ali, ono što u prvom redu treba očekivati jeste kresanje onih izdataka koji nisu neophodni za redovno poslovanje. Najeklatantniji primer jesu troškovi promocije, marketinga i oglašavanja.

Kada se radi o finansijskom sektoru u Srbiji ne treba dizati paniku. Narodna banka Srbije za sada raspolaže dovoljnim obimom deviznih rezervi i gotovine da reaguje na tržištu i smiri veće oscilacije deviznog kursa dinara i obezbedi likvidnost poslovnih banaka, ukoliko se ukaže potreba za tim. Naravno, sve će dalje zavisiti od dužine trajanja finansijske krize na

5

globalnom nivou i brzine vraćanja poverenja investitora u finansijski sistem. Što je taj period kraći, to će i posledice krize biti manje, a ukoliko se produži i troškovi saniranja fnansijskog cunamija će biti veći, a posledice dalekosežnije.

Da bi se na duže staze obezbedila stabilnost domaćeg finansijskog sistema, ipak je neophodna podrška MMF-a. Zaključivanjem aranžmana sa MMF-om podigao bi se kreditni rejting Srbije i popravila njena pozicija u očima investitora, jer je garant ekonomske politike i stabilnosti umesto Vlade Republike Srbije u ovom slučaju MMF. Na žalost, vreme pred nama ne odiše optimizmom, pre svega sa aspekta privredne konjunkture. Stoga će biti neophodno, da i država počne da steže kaiš i troši u skladu sa mogućnostima srpskog društva. Samo tako će doprineti očuvanju makroekonomske stabilnosti i jačanju poverenja i stanovništva i privrednika u mere koje preduzima.1

2. SVETSKA FINANSIJSKA I/ILI EKONOMSKA KRIZA: RECESIJA, KRIZA ILI DEPRESIJA?

S obzirom na to da različiti autori različito procenjuju ozbiljnost svetske krize, to je najpre potrebno što objektivnije razgraničiti njene razmere: da li je reč o recesiji (smanjenju ekonomske aktivnosti) koja je normalan sled ekonomskog ciklusa, tj. njena faza opadanja, a karakteriše je pad stope rasta ili krizi koja podrazumeva ozbiljnu recesiju, a karakteriše je apsolutni pad output-a. Ako je reč (a jeste) o krizi, onda je potrebno odgovoriti na pritanje da li je reč o finansijskoj ili o krizi realnog sektora. Da bi izneli poziciju o ovom pitanju, najjednostavnije je situaciju uporediti sa Velikom depresijom – krizom u realnom sektoru takođe iniciranom u SAD 1929-33 godine.

Međutim, za razliku od Velike depresije, kada je stopa nezaposlenosti, kao verovatno najbolji pokazatelj ekonomske krize, dostigla u SAD nivo od oko 30%, sadašnja stopa je četvorostruko do trostruko niža. To je očigledan pokazatelj da je najnovija kriza, (početkom 2009. godine) dominantno u finansijskoj sferi, što ne mora da znači da se ona u svom vrhuncu neće preneti i na realni sektor. Nešto preciznije, možemo razlikovati tri stepena ozbiljnosti krize: (1) recesiju, u smislu poremećaja konjukture, (2) krizu u užem smislu reči, u smislu poremećaja konjukture i strukture i (3) depresiju, u smislu dubokog poremećaja konjukture i strukture. O stepenu krize ipak najbolje govore brojke koje slede. Pad stope rasta jasno se iskazao krajem 2008. godine, a ubrzano su se revidirale i prognoze za 2009. godinu: tako je npr. MMF krajem januara 2009. godine projektovao rast svetske privrede na 0,5%, da bi već sredinom marta najpre revidirao procenu na između -1 i -0,5%, zatim na -1,3% i konačno, aprila 2009. godine na -1,8%.

Procene MMF-a ekstremno su nepouzdane i vrlo često „nezdravo“ optimističke, ali su takođe i značajne u uslovima kada treba povratiti poverenje. Možda se još slikovitije razmere krize mogu sagledati kroz izveštaj Svetske trgovinske organizacije, kojim su obelodanjeni podaci da je rast svetske trgovine, posle onog od 6% iz 2007. godine, drastičnog opao u drugoj polovini 2008. godine (na 2%), a u 2009. godini je došlo do pada („negativnog rasta“): od oko 2-3% (u zemljama u razvoju zavisnim od trgovine) do čak 10% (u razvijenim zemljama).2

1 Đogović S., (2009), „GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA I NJENE POSLEDICE NA PRIVREDU SRBIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske , Ekonomski fakultet Beogradu, str. 381-386.

2 Milenković I., Dragana M., (2009), „EFEKTI ZAKASNELE TRANZICIJE U SRBIJI I EKONOMSKA POLITIKA U 2009. GODINI – RECESIJA, KRIZA ILI DEPRESIJA“, Ekonomski fakultet u Kosovskoj

6

Grafikoni 1 i 2: Rast svetskog realnog BDP 1970-2008. i procene MMF-a za period 2009-2010.

Izvor: IMF (2009), World Economic Outlook, Washington, p.

Kriza se najpre ispoljila kao kriza likvidnosti. Prvi simptomi se javljaju početkom avgusta 2007. kada su se pojavili ozbiljniji problemi na međubankarskom tržištu u razvijenim zemljama. Kriza se ispoljila i kao kriza sekjuritizacije, ali ono što je novo je da se ustalila pri veoma nestabilnoj finanijskoj strukturi. Bankarsku krizu, kao deo finansijske, odlikuju „juriš na šaltere“ (bank run), sistemska bankarska kriza (system banking crisis) kojom juriš prerasta u paniku i kriza kreditiranja (credit crunch), kada se čak ni „zdrave“ banke ne usuđuju da idu u kreditiranje u strahu od nenaplativnosti svojih potraživanja. Finansijska kriza samo je početna faza ekonomske krize, a njen pravi stepen (recesija, kriza ili depresija) biće poznat tek po njenom okončanju. Bankarska kriza inicirana „toksičnim“ hipotekarnim kreditima u SAD i obveznicama emitovanim po tom osnovu bila je samo okidač svetske krize koja već početkom 2009. godine iz finansijske ubrzano prerasta u ekonomsku.

Prvi šok-talasi međunarodne ekonomske i finansijske krize su stigli u zemlje kandidate i potencijalne kandidate za članstvo u EU u drugoj polovini 2008. Prelivanje svetske ekonomske krize počelo je da utiče na ekonomije zemalja kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo u EU, dok je finansijski sektor ostao relativno stabilan. Većina zemalja doživeće oštro usporenje rasta u narednom periodu usled slabije tražnje i nižeg izvora finansiranja, naročito direktnih stranih investicija i kredita. Na listi najugroženijih zemalja se u ovom trenutku nalaze Rumunija, Ukrajina, Hrvatska i Srbija, ogromne probleme imaju i Mađarska i Letonija. U nešto boljoj situaciji za sada su Češka i Poljska, ali se i njihova pozicija može promenii veoma brzo. Ceo region je izvršio potpunu liberalizaciju finansijskih tokova, a svoju finansijsku sudbinu prepustio je stranim bankama. Obilje deviza dovelo je do precenjivanja kurseva lokalnih valuta i do veštačkog povećanja kupovne moći. To je ohrabrivalo građane i preduzeća da se nekontrolisano zadužuju u jeftinoj stranoj valuti, verujući da je takva ekonomska politika dugoročno održiva3.

Mitrovici i Subotici, str. 23-33.

7

Kada se govori o stabilnosti najčešće se ima u vidu, pre svega, unutrašnja stabilnost, odnosno ravnoteža, a zanemaruje se spoljna ravnoteža. Jedina ravnoteža u privrednom sistemu, međutim, je ona dostignuta simultanim postizanjem interne i eksterne ravnoteže. Interna i eksterna (ne)ravnoteža nisu nezavisne. Govoreći o Makedoniji (gotovo sve isto važi i za Srbiju), jedan autor primećuje da strategija tranzicije koja je bila usmerena pre svega na cenovnu stabilnost nije dovela i do željenih strukturnih reformi, delimično i zbog toga što je postojala bojazan da bi mogle delovati destabilizujuće. Izabrana ekonomska politika i privatizacija doveli su do cenovne stabilnosti, ali ne i do održivog rasta. Često se upozorava da fiksni kurs i cenovna, nominalna, stabilnost koja se tako postiže dovodi do toga da je rast nestabilan, da je realna privreda podložna fluktuacijama. Budući da se ovo drugo ne smatra poželjnim, to je verovatno najvažniji razlog zašto se zagovara fleksibilni kurs. Ovo je utoliko veći problem ukoliko je zaposlenost niska a nezaposlenost visoka. U tom slučaju, stabilnost može da znači održavanje “rđave ravnoteže”, tj. ravnoteže na niskom nivou rasta i uz visoku nezaposlenost. Dakle, makroekonomska stabilnost zasnovana na fiksnom kursu nije obezbedila odgovarajući privredni rast (Gligorov, 2005, str. 21).

Ono što zaista spada u privrednu tranziciju je promena vlasničkih odnosa i izgradnja tržišnih ustanova, i tu se Srbija nalazi na početku. Biće potrebno značajno reformisati tržište rada, jer ono sada ne obezbeđuje efikasnu alokaciju radne snage. Ostaje veoma mnogo da se uradi na uređenju finansijskog tržišta, posebno tržišta kapitala. Tek bi trebalo da se počne sa institucionalizacijom tržišta proizvoda, jer se tek počinje sa primenom zakona o stečaju, a isto važi i za zakon o monopolima, tako da je institucionalizacija tržišne privrede nešto što tek predstoji. Isto tako je važno da se upostavi odnos između države i privrede koji odgovara tržišnoj privredi i demokratskoj vlasti. Ovde veoma važnu ulogu ima privatizacija, gde još uvek ima mnogo toga da se obavi. Kada je državni ili javni sektor veliki, postoji veliki prostor za intervencionizam vlasti (Gligorov, 2005a, str. 22)

Koliko je tranzicije uspešna u Srbiji, veliko je pitanje. Ako se meri političkom stabilnošću, trenutna stabilnost krhka je i privremena. Ako se meri privrednim rastom, bila je uspešnija ranije nego što je sada. Ako se meri socijalnom ravnotežom – onda je Gini-indeks previsok i prilično se odmaklo u tajkunizacija/pauperizacija. Svetska ekonomska/finansijska kriza pojačala je potrebu za širim državnim intervencijama nego što je to do sada bio slučaj, ali i opasnost od opstajanja “egalističke filozofije”, toliko ukorenjene kod nas. Pravci razvoja bi bili jasniji kada bi se nekako postavile smernice od strane odgovorne, socijalno angažovane, ali nikako gotovo puko populistički orijentisane (kakvu sada imamo) države (D.Milenković i I.Milenković, 2006, str. 153).

Uopšte, stopa privrednog rasta, kao sintetički pokazatelj privrednog rasta, od oko 5,5% godišnje u petogodišnjem periodu od otpočinjanja (zakasnele) tranzicije smatra se nižom nego što bi se to očekivalo posle katastrofalnih kretanja društvenog proizvoda tokom 90-tih godina. Činjenica da je Srbija i 2008. godine zabeležila privredni rast oko proseka rasta ostvarenog u periodu 2000-2008. godine. Naša zemlja ima nepovoljnu izvoznu strukturu, gde dominiraju proizvodi niskog stepena prerade jer proizvodi iz SMTK klasifikacije sektora 6 – Proizvodi svrstani po materijalu imaju učešće od oko 35%, dok s druge strane, udeo proizvoda iz grupe 7 – Mašine i transportni uređaji je iznosi samo oko 15%. Srbija u 2008. godini beleži spoljnotrgovinski deficit u iznosu od 8,2 milijardi evra, što je za 15,2% više nego u istom

3 Više od 1500 milijardi dolara kredita slilo se u centralnu i istočnu Evropu i dugovi su spektakularno povećani. Kod zemalja koje su (Poljska ili Mađarska npr.) početkom devedesetih imale visok nivo spoljnog duga, zaduženje je dodatno povećano više od sedam puta. Države, koje su u tranziciju ušle na nižem nivou dugovanja (Rumunija ili Ukrajina npr.), danas duguju preko trideset puta više. Kada je priliv kredita stao, a time i ponuda deviza, lokalne valute su se sunovratile i to je ubrzalo dužničku krizu. Sada je ključno pitanje: ko će sanirati bankarski sistem regiona.

8

periodu 2007. god. (izvoz je porastao za 15,5%, na 7,4 milijardi evra, dok je uvoz dostigao 15,6 milijardi evra, što predstavlja rast od 15,3%).

3. TRENDOVI U PRIVREDI SRBIJE PRE KRIZE

Privreda Srbije je u periodu 2001-2008. godine ostvarila visok rast od oko 6% prosečno godišnje, ali uz nastanak značajnih unutrašnjih i spoljnih neravnoteža. Sektorska struktura rasta bila je izrazito neizbalansirana - tri nerazmenjiva sektora (trgovina, saobraćaj i telekomunikacije i finansijsko posredovanje) generisali su oko 75% ukupnog rasta privrede. Prosecna stopa rasta nerazmenjivih sektora iznosila je oko 15% godišnje, dok je industrija sa prosečnom stopom rasta od oko 2% godišnje, uglavnom stagnirala.

Glavni pokretač rasta bila je visoka domaća tražnja koje je finansirana obilnim prilivom jeftinog kapitala iz sveta. Značajan deo priliva kapitala ostvarivan je po osnovu privatizacije, što znači da je bio jednokratan. Priliv kapitala podsticao je realnu aprecijaciju dinara, a aprecijacija rast tražnje za uvoznim dobrima i rast sektora nerazmenjivih dobara. Investicije iz EU dolazile su uglavnom u finansijski sektor, što ukazuje da je ostvarena finansijska integracija Srbije sa EU. Nizak nivo investicija u industriju ukazuje da nije ostvarena proizvodna integarcija Srbije sa EU. Realna aprecijacija dinara uticala je, između ostalog, na rast jediničnih troškova rada u evrima u periodu 2006-2008. godine, a time i na pogoršanje međunarodne konkurentnosti privrede Srbije. Krajem 2008. i u 2009. godini dinar je realno deprecirao, ali je stepen deprecijacije bio relativno skroman, tako da su jedinični troškovi rada u evrima i dalje veći nego što su bili tokom 2005. godine.

Visoka domaća tražnja i obilan priliv stranog kapitala implicirali su visok rast nivoa spoljnih deficita i povećanje spoljnog duga Srbije. Deficit tekućeg platnog bilansa u periodu 2006-2008. godine kretao se u intervalu od 13-17,5% BDP. Uprkos visokom prilivu stranih direktnih investicija, uključujući i prihode od privatizacije, spoljni dug u periodu 2006-2008. je povećan za blizu 9 mlrd evra, tako da je krajem 2008. godine dostigao 64% BDP. Očigledno je da su tendencije u platnom bilnasu bile neodržive čak i u srednjem roku. Ostvarenje deficita tekućeg bilnasa od oko 15% u samo nekoliko narednih godina, skoro izvesno bi vodilo ka platnobilansnoj krizi.

U periodu 2006-2008. godine fiskalna politika u Srbije bila je izrazito ekspanzivna i prociklična. Kao rezultat povećanja rashoda na jednoj strani i smanjenja poreskih stopa na drugoj strani, konsolidovani bilans sektora države je prešao sa fiskalnog suficita od oko 1% BDP u 2005. godini na fiskalni deficit od oko 2% BDP u periodu 2006-2008. godine. Ukoliko se stvarni fiskalni deficit od oko 2% BDP koriguje po osnovu odstupanja stope rasta BDP u odnosu na prirodni nivo (oko 5% godišnje) i ukoliko se uzme u obzir elastičnost poreskih prihoda u odnosu na BDP, procenjuje se da je strukturni deficit iznosio najmanje 3% BDP. Ulazak u ekonomsku krizu sa ovako visokim strukturnim deficitom, bez preduzimanje restriktivnih mera na strani rashoda i/ili povećanja poreskih prihoda, imlicirao je povećanje fiskalnog deficita na nivo od 6-7% BDP.

U periodu 2006-2008. godine rasli su i tekući i kapitalni rashodi, pa stoga učešće javne potrošnje u odnosu na BDP raste za oko 3 procentna poena. Krajem 2006. godine, uoči parlamentarnih izbora značajno su povećane plate zaposlenih u javnom sektoru, pokrenut je Nacionalni investicioni plana i program izdašnih subvencija heterogenoj grupi preduzeća (malih i srednjih preduzeća, preduzeća u restrukturiranju). Tokom 2007. godine nastavljen je visok rast plata u javnom sektoru Po osnovu realizacije ugovora koje je prethodna Vlada potpisala sa sindikatima uoči izbora. Glavni generator rasta javne potrošnje tokom 2008.

9

godine bio je rast penzija u toku godine za oko 32%. Ovaj rast je posledica usklađivanja odnosa prosečne penzije i prosečne zarade na nivou od 60%, vanrednog povećanja penzija za 10%, kao i primene redovne indeksacije penzija.

Tokom 2005-2006. godine Srbija je ostvarivala konsolidovane javne prihode od oko 43,5% BDP-a. U periodu 2006-2008. kada je privreda bila pregrejana, smanjuju se poreske stope i proširuju se oslobađanja - uprkos tome poreski prihodi su, zbog visoke potrošnje izdašni. U narednim godinama ne može se očekivati realizacija sličnog nivoa javnih prihoda, zato što su u proteklom periodu smanjene neke važne poreske stope, dok je smanjenje carinskih stopa prema EU u toku. Dodatno, smanjenje potrošnje u odnosu na BDP imaće za posledicu trajan pad prihoda od PDV u odnosu na BDP.

Najvažnije promene u poreskoj politici, kao i promene u strukturi privrede Srbije, koje su uticale na smanjenje fiskalnog kapaciteta su sledeće:

- smanjenjem stope poreza na zarade, i uvođenjem neoporezivog dela zarada, početkom 2007. godine, trajno su smanjeni javni prihodi u iznosu od oko 1% BDP-a;

- smanjenjem ostalih poreza (smanjenje poreza na prenos apsolutnih prava sa 5% na 2,5%, prebacivanje nekih proizvoda sa više na nižu stopu PDV, oslobađanja od PDV pri kupovini prvog stana i dr.) sredinom 2007. godine – trajni gubici su povećani za dodatnih 0,7% BDP-a;

- smanjenjem carina na uvoz iz EU – prihodi od carina su u 2009. godini opali za oko 0,4% BDP-a, a potpuno ukidanje carina na uvoz proizvoda iz EU imaće za posledicu kumulativno smanjenje carinskih prihoda za najmanje 1,5% BDP-a. Zbog ukidanja carina na proizvode iz EU – prihodi od PDV će dodatno opasti za oko 0,3% BDP-a;

- smanjenje domaće tražnje u odnosu na BDP, neposredno će uticati na smanjenje prihoda od PDV za oko 1% BDP-a. Ocenjuje se da će domaća tražnja u narednim godinama biti veća od BDP-a za 10 do 15%, umesto za 20 do 25%;

- postoji rizik da se, zbog smanjenja zaposlenosti, prihodi od poreza na zarade i doprinosa za socijalno osiguranje u nekoliko narednih godina smanje za oko 0,5% BDP-a;

- povećanje akciza na cigarete moglo bi da donese dodatne prihode od oko 0,5% BDP-a;

Sumirajući trajne efekte prethodnih mera - procenjuje se da bi uz važeće poreske stope, planirano smanjenje carina na uvoz proizvoda iz EU i očekivano smanjenje domaće tražnje u odnosu na BDP, srednjoročni nivo javnih prihoda u Srbiji mogao da iznosi oko 39% BDP-a. Sintetički rezultat smanjenja poreskih stopa i strukturnih promene u privredi je smanjenje fiskalnog kapaciteta, merenog kao odnos poreskih prihoda i BDP, sa oko 43,5% BDP na oko 39% BDP.4

4. SVETSKA FINANSIJSKA KRIZA U SRBIJI

Kriza koja je inicijalno pogodila finansijski sistem razvijenih zemalja u drugoj polovini 2008. godine, proširila se i na realni sektor. Rast nepoverenja, smanjenje likvidnih sredstava, poskupljivanje troškova finansiranja i teškoće nekadašnjih finansijskih giganata uticali su na usporavanje rasta razvijenih ekonomija. U prvom talasu najteže su bile pogođene one grane čije je poslovanje u najvećoj meri zavisilo od kreditiranja, a to su svakako građevinarstvo, automobilska industrija, mašinska industrija i dr. Smanjivanje obima aktivnosti u ovim 4 Arsić M., Pavle P., (2009), „IZAZOVI MAKROEKONOMSKE POLITIKE: KRATAK I SREDNJI ROK“, Ekonomska politika Srbije u 2010. godini, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 72-77.

10

granama nužno se odrazilo i na njihove dobavljače poput metalske industrije, industrije građevinskih materijala, hemijske industrije, energetike i dr. Realno je očekivati da će se pesimizam iz 2009. godine preneti i na neke druge grane poput turizma, saobraćaja, trgovine i dr. Sve ovo će uticati na opadanje nivoa ekonomske aktivnosti, rast nezaposlenosti, rast budžetskih deficita, smanjene mogućnosti za ostvarivanje profita, tako da će na globalnom nivou doći i do značajnog usporavanja tokova SDI.

Globalna finansijska kriza se u Srbiji, kao i u većini privreda u tranziciji, nije osetila u tolikoj meri, tokom 2008. godine, kao na tržištima najrazvijenih zemalja, ali njeni potencijalno veći negativni efekti očekivali su se tokom 2009. godine. Realni rast BDP-a u 2008. godini bio je relativno visok, oko 6%, dok je poređenja radi za istu godinu od strane OECD-a realni rast BDP-a SAD-a bio 1,4%, Japana 0,5%, a eurozone 1,1%.

Međutim, određeni negativni efekti krize su se osećali već 2008. godine u Srbiji. Banke nisu ulagale u američke hipotekarne HOV, tako da nisu bile direktno pogođene rizikom. Ipak, kao posledica krize došlo je do rasta referentnih kamatnih stopa na međunarodnom finansijskom tržištu, tako da je bankama zaduživanje u inostranstvu postalo značajno skuplje. Sa druge strane, iz psiholoških razloga došlo je do povlačenja dela depozita, što je uticalo na ugrožavanje likvidnosti banaka, tako da je kreditna aktivnost usporena. Ovome treba dodati i to, da će banke iz razvijenih zemalja pogođene krizom, radi održavanja sopstvene likvidnosti, biti prinuđene da smanje priliv kapitala u Srbiju, a u izrazito nepovljnom scenariju da povlače ranije plasirana sredstva. Stoga je izvesno, da će u godinima krize biti ograničena ponuda kreditnih sredstava i da će ona biti skuplja. To će sa jedne strane poskupeti troškove finansiranja privrede, a sa druge strane će uticati negativno na agregatnu tražnju, što će posledično dovesti do usporavanja rasta ralnog sektora.

Pod uticajem krize, a delimično i zbog precenjenosti HOV koje se kotiraju na berzi, došlo je do drastičnog pada berzanskih indeksa i opadanja prometa. Deo stranih investitora koji je „ušao” kroz portfolio ulaganje, zbog pomenutih kretanja je povukao svoj kapital. Isto tako, deo stranih investitora koji je planirao da dođe u Srbiju, svoju odluku o investiranju će odložiti za neko povoljnije vreme. Pod uticajem svih ovih kretanja, oseća se nestašica kapitala, što je direktno uticalo na slabljenje vrednosti dinara. Učestale intervencije NBS su uspele samo da uspore gubljenje vrednosti dinara.

Prvi na udaru krize bio je izvozni sektor, jer su i naši najvažniji spoljnotrgovinski partneri pogođeni krizom, pa je našim izvoznicima mnogo teže da plasiraju svoje proizvode. Građevinarstvo takođe trpi negativne posledice. Manje je kupaca nekretnina iz inostranstva, ali i domaćih kupaca, jer je realno gledano stambenih kredita sve manje, a i skuplji su. Pod udarom krize našla se i crna i obojena metalurgija, automobilska industrija, mašinska industrija i druge grane. Prognoze su se obistinile. Najranjivije su one zemlje koje imaju problema sa budžetskim deficitom, one koje su visoko zadužene, koje imaju visok deficit tekućeg računa platnog bilansa i koje imaju probleme sa deviznim kursom. Srbija od ova četiri indikatora, ima probleme sa čak tri. Iz svega navedenog, jasno je da godine krize karakterišu smanjen priliv kapitala, značajno smanjena likvidnost, usporavanje ekonomskog rasta i produbljivanje makroekonomskih neravnoteža.5

Prvi kanal preko koga se svetska finansijska kriza prenela na ekonomiju Srbije je bankarski sektor. Ovde se mislilo na mogućnost kolapsa banaka koje posluju na domaćem tržištu, pod uticajem finansijske krize. Tokom 2009. godine, širom sveta su bili vrlo učestali slučajevi bankrotstva finansijskih institucija. Globalna kriza u bankarstvu, međutim, nije značajnije pogodila bankarski sektor Srbije.

5 Fabris N. (2009), „GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA I NJEN UTICAJ NA MONETARNU POLITIKU SRBIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske, Ekonomski fakultet Beogradu, str. 279-281.

11

Pre svega, bankarski sektor u Srbiji nije bio uključen u trgovinu rizičnim hartijama od vrednosti (HoV) koja je dovela do sloma pojedinih evropskih banaka. Takođe, mere Narodne banke Srbije (NBS) donete u datoj godini radi usporavanja inflacije, imale su kao nusproizvod visoku kapitalizovanost, precenjene rezervacije za nenaplative kredite, kao i značajna likvidna sredstva u repo stoku i obaveznim rezervama. Ispostavilo se, međutim, da je ovakvo stanje velika prednost domaćeg bankarskog sektora u odnosu na sve druge zemlje u regionu, ali i šire, i da omogućava bankarskom sektoru da preživi prvi jaki udar globalne finansijske krize i kreditne restrikcije (engl. credit crunch).

Drugi kanal kojim se svetska finansijska kriza prenela na ekonomiju Srbije je zastoj u kapitalnim prilivima. Globalna kontrakcija kreditne aktivnosti banaka ima za posledicu kako naglo usporavanje kapitalnih priliva u finansijski sektor regiona Jugoistočne Evrope, tako i usporavanje stranih direktnih investicija. Imajući u vidu, da je u Srbiji (i drugim zemljama regiona) finansiranje deficita tekućeg bilansa plaćanja kao i ekonomskog rasta išlo, dobrim delom, upravo ovim kanalima, jasno je da se upravo ovde nalazi i najveći izazov za ekonomiju Srbije.

Treći kanal kojim se svetska finansijska kriza prenela na ekonomiju Srbije jeste smanjenje tražnje za izvozom. Stope rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) se usporavaju na globalnom nivou, dok su u pojedinim zemljama već usle u zonu negativnih vrednosti. Privredni rast na ključnim izvoznim tržištima Srbije će se značajno smanjiti, a sa njim i tražnja za srpskim izvozom. Iako je učešće izvoza u BDP Srbije relativno nisko (oko 30%), nije moguće zanemariti uticaj smanjivanja izvozne tražnje na domaću privrednu aktivnost. Značaj ovog kanala je, ipak, manji od zastoja u kapitalnim prilivima iz inostranstva.

Vođenje efikasne i delotvorne ekonomske politike oduvek je bilo delikatno pitanje. U uslovima aktuelne globalne krize, ekonomska politika Srbije se nalazi pod višestrukim pritiskom. Prvo, ona mora da odgovori izazovima turbulentnog smanjivanja globalne ekonomske aktivnosti, rapidnog pada investicija, bankrotstava kompanija, osiguravajućih društava i banaka, kao i posledičnog otpuštanja zaposlenih širom sveta. Drugo, od ovdašnje ekonomske politike se očekuje da učini dostupnim plodove ubrzanog ekonomskog razvoja, natprosečnim rastom BDP i zaposlenosti i postizanjem trajne makroekonomske stabilnosti. I treće, ekonomska politika u današnjoj Srbiji mora da bude okrenuta dovršavanju tržišnih reformi i restrukturiranju ekonomije.

U postojećim uslovima vođenje delotvorne ekonomske politike je u senci kratkoročnih teškoća, ali i pod velikim pritiskom čisto političkih i socijalnih faktora. Restrikcije svih vidova potrošnje se nameću kao imperativ globalnih okolnosti, ali i ovdašnjih ekonomskih prilika, pa i razvojnih potreba društva. Međutim, u aktuelnom sistemu javne potrošnje, odnosno fiskalnom sistemu države, uspostavljeni odnosi i stečena prava uveliko otežavaju primenu restriktivnog koncepta u kombinaciji sa nastavljanjem tržišnih reformi. To će u dobroj meri uticati na karakter ekonomske politike i sistemskih promena, koje će se u kritičnim okolnostima odvijati uz više državnih ingerencija.

5. STEPEN ZADUŽENOSTI SRBIJE

Hronični trgovinski deficit Srbije godinama se održava na visokom nivou usled rastućeg zaduživanja u inostranstvu. Usporavanje priliva stranih direktnih investicija (SDI) u 2008. i naročito u 2009. godini, dalo je dodatni podstrek povećanom zaduživanju u inostranstvu. U isto vreme, usledio je pad robnog izvoza i uvoza, što se odrazilo na smanjivanje trgovinskog deficita. Dakle, trgovinski deficit je opao, ali se povećao spoljni dug Srbije. Trgovinski deficit

12

se uglavnom duguje uvozu robe namenjene širokoj potrošnji, dok je učešće uvoza opreme u ukupnom uvozu skromno. Da bi se održala makroekonomska stabilnost privrede u narednim godinama, potrebno je da tekuće zaduživanje u inostranstvu ima svoj investicioni korelat u domaćoj privredi. U protivnom, postoji rizik da izvozni prihodi u narednim godinama neće biti dovoljni za uredno servisiranje obaveza po inostranim kreditima, i normalna plaćanja prema inostranstvu po osnovu uvoza robe i usluga.

Dugogodišnje kretanje spoljnotrgovinske razmene Srbije s inostranstvom u znaku je rastućeg raskoraka između manje vrednosti izvoza i veće vrednosti uvoza. Porast trgovinskog deficita, odmah nakon normalizacije odnosa s inostrastvom krajem 2000. godine, pokazuje tradicionalnu naviku Srbije da više potroši nego što stvori u toku jedne godine. Teorijska i praktična iskustva upozoravaju da ovakav komoditet u spoljnoj trgovini ima svoje opravdanje samo ako se radi o pojačanom investiranju u zemlji, pa se inostrana akumulacija, u vidu uvoza opreme i savremene tehnologije, koristi za strukturne promene proizvodnje i povećanje konkurentnosti privrede. Međutim, ako se inostrana akumulacija koristi da bi se podigao nivo domaće potrošnje izvan investicione potrošnje, onda to nosi ozbiljne dugoročne probleme za zemlju. Upravo se Srbija nalazi pred ovim problemima, jer rastući trgovinski deficit od 2001. godine na ovamo nije imao svoje korene u investicionom angažovanju domaće privrede. Pre se radilo o uvozu proizvoda za široku potrošnju, dok je nabujala domaća potrošnja finansirana prodajom domaće imovine u procesu privatizacije i dodatnim zaduživanem u inostranstvu. Međunarodni monetarni fond (MMF) ukazuje na povezanost velikog trgovinskog deficita Srbije sa relativno niskim koeficijentom investiranja u poređenju sa drugim zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope.

Rastući trgovinski deficit u periodu posle 2001. godine uglavnom je finansiran zaduživanjem u inostranstvu. Uprkos otpisu dela ranijih dugova prema Pariskom i Londonskom klubu, ubrzano dodatno zaduživanje je omogućilo dupliranje spoljnog duga Srbije u 2009. (kraj trećeg kvartala) u odnosu na kraj 2002. godine (Tabela 1). Međutim, ovaj porast duga nije predstavljao problem za domaću privredu, jer su uporedo rasle devizne rezerve. Relativni pokazatelji spoljne zaduženosti Srbije takođe nisu izazivali zabrinutost.

Tabela 1. Spoljna likvidnost Srbije

(u milionima evra i procentima)

2001. 2001. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009.(III)

Spoljni dug/ BDP

98,3 67,2 62,3 54,3 64,2 63,3 60,2 64,4 70,4

Spoljni dug/ izvoz robe i

463,9 344,8 281,6 232,3 245,1 214,2 204,8 214,7 252,7

13

usluga

Spoljni dug (u

mil evra)

12.609 10.768 10.857 10.355 13.064 14.884 17.789 21.800 21.784

Otplata duga/ izvoz robe i usluga

3,8 7,0 9,0 16,5 17,7 23,5 33,9 34,8 37,1

Otplata duga/ BDP

0,8 1,4 2,0 3,9 4,6 7,0 9,8 10,5 10,2

Izvor: www.nbs.rs

Prema Tabeli 1, uočava se da je učešće spoljnog duga u izvozu robe i usluga opadalo sve do 2007. godine, a zapažena je i opadajuća tendencija spoljnog duga u BDP-u, takođe do 2007. godine. Međutim, ono što je upućivalo na trezvenost u daljem zaduživanju je porast udela otplate duga prema izvozu robe i usluga (ovaj pokazatelj je porastao sa 16,5% u 2004. na 34,8% u 2008. i 37,1% na kraju trećeg kvartala 2009. godine). Rastuće otplate duga prema inostranstvu pokazuju da se sve veći deo izvoznih prihoda troši za otplatu anuiteta, tako da se s razlogom nameće pitanje realnih mogućnosti za dalje finansiranje trgovinskog deficita Srbije. Upozorenje o dostignutom teretu spoljnog duga dolazi i od pokazatelja učešća otplate duga u BDP-u (ovaj pokazatelj je porastao sa 3,9% u 2004. na preko 10% u 2008. i 2009. godini). To praktično znači da se 10% BDP mora odvojiti, i umesto potrošnje u zemlji, uputiti u inostranstvo radi otplate duga. Ako se ima u vidu da u 2010. i narednim godinama možemo očekivati još veće porcije otplate glavnice i kamate prema inostranstvu, vreme je da se preduzmu određene mere kako zemlja ne bi zapala u eksternu nelikvidnost.

Navno, potrebno je ispitati i strukturu inostranog duga, da bi se sagledale potencijalne teškoće otplate u narednim godinama. Podaci o prilivu srednjoročnih i dugoročnih kredita pokazuju stabilan rast neto priliva, tako da je stanje ovih kredita na dan 30.11.2009. godine iznosilo 19,8 milijardi evra6. Snažan rast neto priliva ovih kredita se beleži od 2005. godine. Korišćenje srednjoročnih i dugoročnih kredita za investiranje i restrukturiranje privrede je poželjno i preporučljivo. Ovde je, međutim, važno pitanje da li se u Srbiji ovi krediti koriste za uvoz nove opreme i transfer savremene tehnologije iz inostranstva u domaću privredu. Osnovu podataka o učešću uvoza opreme u ukupnom robnom uvozu, ne bi se mogao izvesti takav zakljucak7. Verovatnije je da se preovladujući deo kredita koristi za plaćanje uvoza sirovina i repromaterijala, a ostatak kao obrtni kapital za finansiranje proizvodnje. Rast ovog vida kredita, ako se ne koristi za novu proizvodnju koja treba da iznedri novostvorenu vrednost dovoljnu za ostvarivanje profita, akumulaciju i otplatu duga, po dospeću otplate

6Podaci o inostranim kreditima su preuzeti 11. januara 2010. godine sa: http://www . bs.rs/export/mternet/latinica/80/80_2/spoljni_dug_eur.pdf

7 Na osnovu carinske izjave uvoznika, uvoz opreme po vrednosti je činio 7,8% ukupnog uvoza u 2008. (za prvih 11 meseci), odnosno 8,2% u 2009. godini (za prvih 11 meseci)

14

http://www/

http://www.nbs.rs/

kredita počinje da opterećuje tekući devizni priliv zemlje. Upravo ovde leži ograničenje i rizik rasta tih kredita kao izvora pokrića deficita tekućeg računa Srbije. Rast zaduženosti zemlje po ovoj osnovi u poslednjih nekoliko godina još uvek ne ugrožava njenu tekuću likvidnost prema inostranstvu, mada se jedan deo srednjoročnih kredita relativno brzo može pretvoriti u kratkoročne kredite i napustiti zemlju u slučaju krize.

Konačno, rast kratkoročne zaduženosti Srbije posle 2000. godine bio je usporen, tako da je učešće kratkoročnog kapitala u ukupnom spoljnom dugu Srbije krajem 2009. godine iznosilo oko 10%. Zbog toga kratkoročni dug ne ugrožava tekuću likvidnost Srbije prema inostranstvu.

Međutim, interesantno je skrenuti pažnju na strukturu spoljnog duga Srbije prema subjektima zaduživanja. Zapravo, oko 70% ukupnog duga krajem 2009. godine otpada na privatni sektor, pri čemu se 47,5% ukupnog spoljnog duga Srbije odnosi na dug preduzeća (10,5 milijardi evra).

Mada spoljni privatni dug nadilazi spoljni javni i javno garantovani dug, mora se istaći da težnja za očuvanjem makroekonomske stabilnosti zemlje nalaže Narodnoj banci Srbije i nosiocima ekonomske politike da ispitaju aktuelne tokove zaduživanja i preduzmu odgovarajuće mere za usporavanje rasta spoljne zaduženosti zemlje.

Dakle, činjenica da je javni i javno garantovani dug Srbije bio oko 6,8 milijardi evra krajem novembra 2009. godine, ne daje pravo nosiocima ekonomske politike da “zažmure” pred ogromnim privatnim dugom zemlje u inostranstvu. Visoke investicione potrebe privrede od 2000. godine suočene sa ograničenim domaćim resursima, postale su snažan činilac zaduživanja zemlje u inostranstvu. Kašnjenje sa sprovođenjem strukturnih reformi, pri rastućem i visoko akumuliranom spoljnom dugu, pojačava osetljivost privrede i budi sumnje u održivost dostignutog deficita tekućih transakcija. Mada je obim izvoza Srbije još uvek skroman, problem njegove nedovoljne razuđenosti još je značajniji. Visoko učešće deviznog priliva od izvoza metala, minerala i hrane u ukupnom deviznom prilivu formira jaku osetljivost privrede na pogoršanje odnosa razmene. Pri tome se ne sme izgubiti iz vida visok uvozni sadržaj izvoza, što dodatno umanjuje neto izvozne prihode. Imajući u vidu navedene okolnosti, nameće se zapažanje da porast deviznog priliva po osnovu robnog izvoza treba da zameni rast inostrane zaduženosti kao izvora finansiranja deficita tekućeg računa Srbije. Da bi se to postiglo, potreno je novim investicijama razgranati domaću izvoznu strukturu i umanjiti zavisnost izvoznih prihoda od kolebanja svetskih cena primarnih proizvoda.

Ograničeni priliv stranih direktnih investicija (SDI) i eksplozivni rast spoljne za-duženosti privatnog sektora, povećavaju spoljnu osetljivost zemlje. Ako se imaju u vidu i slabosti u finansijskom sektoru (uglavnom iskazane u velikoj zaduženosti stanovništva i evroizaciji privrede i kreditnog poslovanja), uz nerazvijeno tržiste kapitala, moglo bi se zaključiti da je ukupna osetljivost zemlje još uvek visoka, i da to otežava održivost nastale neravnoteže u tekućim transakcijama platnog bilansa. Da bismo mogli da ocenimo buduću ulogu SDI u finansiranju deficita tekućeg računa Srbije, ilustrovaćemo uporedne tokove SDI u zemlje jugoistočne Evrope.

Snažan porast priliva SDI u zemlje Jugoistočne Evrope od 2002. godine duguje se privatizaciji javnih preduzeća, velikim projektima koji se zasnivaju na niskim troškovima proizvodnje i već tada ispoljenom očekivanju ulaska Bugarske i Ruminije u EU, 1. januara 2007. godine. Prema podacima UNCTAD-a, priliv SDI u 17 zemalja Jugoistočne Evrope i Zajednicu nezavisnih država u 2006. godini porastao je u poređenju sa 2005. godinom. Tendencija je nastavljena tokom 2007. i 2008. godine, pri čemu je ovaj priliv u 2008. godini dostigao rekordni nivo. Doduše, kada se posmatraju samo zemlje Jugoistočne Evrope, uočava se da je priliv SDI u 2008. bio nešto niži u poređenju sa 2007. godinom. Glavnina priliva SDI

15

i dalje se duguje privatizaciji preostalih javnih preduzeća. Priliv SDI u zemlje Zajednice nezavisnih država uglavnom je motivisan željom da se pristupi velikom potrošačkom tržištu, kao što je tržište Ruske Federacije i Ukrajine, kao i željom da se iskoriste poslovne mogućnosti iskrsle usled liberalizacije nekih industrijskih grana. Glavni investitori u ovom regionu su transnacionalne kompanije (TNK) iz Evropske unije (EU), koje imaju dominantno učešće kako u grinfild investicijama, tako i u merdžerima i akvizicijama. Opadajuće stope vrednog rasta u regionu, kao posledica restriktivne monetarne politike i niže domaće tražnje, kao i recesija u zemljama iz kojih dolazi veći deo SDI, ne deluju ohrabrujuće na priliv SDI tokom 2009. godine.

U proceni mogućeg priliva SDI u region Jugoistočne Evrope i Zajednicu nezavisnih država, iznetoj u novijoj studiji UNCTAD-a, ispoljava se rezerva u pogledu obima priliva SDI u naredne tri godine. Tome svakako doprinose procene negativnog rasta BDP-a u regionu, pre svega zbog smanjivanja izvoza i finansijske krize u tim zemljama. Ove procene govore da zemlje regiona mogu računati sa velikim prilivom SDI kao ranijih godina, tako da ovaj izvor ostaje ograničavajući činilac flnansiranja deficita tekućeg računa. Nema sumnje će to uticati na smanjivanje ovog deficita u narednom periodu. Potpuniji uvid u značaj priliva SDI za finansiranje tekućeg računa u zemljama Jugoistočne Evrope, predstavljen je u Tabeli 2.

Prema podacima u Tabeli 2, zapaža se da je Rumunija privukla najviše SDI, a iza nje se nalazi Bugarska, a zatim Hrvatska. Srbija je na četvrtom mestu sa skoro upola manjim prilivom u poređenju sa Hrvatskom. Priliv SDI u zemljama Jugoistočne Evrope se odvijao u vezi sa privatizacijom, a manjim delom posredstvom grinfild investicija. U periodu l989-2008. godine Hrvatska je privukla preko 22 mlrd. dolara, a Srbija preko 14 mlrd. dolara. Interesantno je primetiti da su Albanija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora zajedno primile sličan iznos SDI, kao i Srbija. Ako posmatramo zemlje Jugoistočne Evrope (po klasifikaciji EBRD, Jugoistočna Evropa obuhvata Zapadni Balkan plus Bugarsku i Rumuniju), zapaža se da su one u periodu 1989-2008. privukle neto SDI u iznosu od 127 mlrd. dolara. Od ovog iznosa, oko 97 mlrd. dolara se odnosi na Rumuniju i Bugarsku, ili oko 75% ukupnih SDI u Jugoistočnoj Evropi u tom periodu. Ovaj raskorak svedoči o velikoj zainteresovanosti stranih investitora za zemlje koje su ušle u EU. Kumulativni per capita priliv SDI u istom periodu je varirao među zemljama Zapadnog Balkana, pri čemu je Hrvatska imala preko 5.000 dolara per capita, a Srbija 1.930 dolara. Navedeni podaci svedoče o značaju SDI u finansiranju deficita tekućeg računa posmatranih zemalja. Zemlje koje su postale članice EU (Bugarska i Rumunija) i dalje su glavni kandidati za privlačenje SDI, dok će ostale zemlje ovog regiona biti suočene sa malaksavanjem priliva SDI u narednim godinama. Na ovaj trend će uticati ne samo ekonomska i finansijska kriza, već i činjenica da se privatizacija približava kraju, tako da je za održanje dinamike priliva SDI potrebno da se aktivira njihova grinfild komponenta. Za to su potrebni atraktivni projekti i stimulativna investiciona klima.

Tabela 2. Strane direktne investicije u zemlje jugoistočne Evrope u periodu 2000-2009. godine (neto priliv registrovan u platnom bilansu)

(u mil. dolara)

Država 2000. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. procena

Kumulativni priliv SDI

1989-2008.

Albanija 143 283 325 651 880 558 3.601

BiH 146 579 710 2.023 1.200 400 6.323

16

Bugarska 998 4.005 7.538 11.433 8.472 5.568 41.448

Crna Gora … 482 585 717 783 606 2.769

Hrvatska 1.105 1.551 3.212 4.644 4.098 2.633 22.613

Makedonija 175 94 424 700 612 300 3.226

Rumunija 1.051 6.587 10.957 9.818 11.000 5.000 55.894

Srbija 50 1.550 4.264 2.195 2.487 1.400 14.482

SDI priliv per capita

Država

Kumulativni SDI priliv per capita 1989-2008.

(US$)

SDI priliv per capita 2008. (US$)

SDI priliv u procentima od GDP-a

Albanija 1.125 275 6,8

BiH 1.664 316 6,5

Bugarska 5.454 1.115 17,0

Crna Gora 4.195 1.186 18,2

Hrvatska 5.091 923 5,9

Makedonija 1.613 306 6,4

Rumunija 2.576 507 5,5

Srbija 1.931 332 4,9

Izvor: www.nbs.rs

Znatno smanjenje priliva SDI EBRD je projektovala u 2009. godini za sve zemlje Zapadnog Balkana, zbog svetske ekonomske krize. Smanjivanje priliva ovog vida sredstava otežava finansiranje deficita platnog bilansa. Zbog toga su zemlje regiona zatražile aranžmane sa međunarodnim monetarnim fondom, kako bi pribavile potrebna sredstva za finansiranje deficita platnog bilansa.

O značaju priliva SDI za zemlje regiona svedoči njihovo učešće u BDP-u. Na primer, ova sredstva su činila 18,2% BDP-a Crne Gore u 2008. godini, odnosno 5,9% BDP-a Hrvatske ili 4,9% BDP-a Srbije. Ovi relativni pokazatelji ubedljivo govore da su se zemlje regiona godinama navikavale na ovaj vid priliva stranih sredstava, i da je njihov smanjen priliv u 2009. godini otežao finansiranje neravnoteže u platnom bilansu. Zbog toga se može očekivati smanjivanje deficita tekućeg računa ovih zemalja. Iako je ERBD projektovala smanjivanje deficita tekućeg računa zemalja Zapadnog Balkana u 2009. godini u poređenju sa 2008., za većinu zemalja u regionu on će i dalje biti visok. Na primer, EBRD je ocenila da će deficit tekućeg računa Srbije u 2009. godini iznositi 11,8% BDP-a, Hrvatske 8,3%, Bosne i Hercegovine 9,4%, Albanije 9,8%, Makedonije 12,2% i Crne Gore 28,7%. Ujedno je ocenjeno da će deficit tekućeg računa Bugarske iznositi 18,1%, a Rumunije 7,4% BDP-a. Iz činjenice da se za sve zemlje projektuje redukcija deficita tekućeg bilansa, nameće se zapažanje da je deficit tekućeg računa problem za sve zemlje regiona. Zbog toga su one

17

http://www.nbs.rs/

zainteresovane za što veći priliv SDI, jer on ne stvara dužničke obaveze, a ima i druge prednosti.8

Jedan od najtežih efekata ekonomske krize koji su pogodili Srbiju jeste pad priliva stranih direktnih investicija. U datim okolnostima investitori postaju konzervativniji i izbegavaju ulaganja u tržišta u razvoju, maksimalno izbegavajući svaki rizik. Prema istraživanju UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development) u 2008. godini globani priliv SDI opao je za 21% na 1.400 milijardi dolara217 i taj silazni trend prema njihovim procenama nastavio se i u 2009. godini.

Grafik 1. Priliv stranih direktnih investicija u milijardama USD

Izvor: http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/razno/Svetska_ekonomska_kriza_i_posledice_po_privredu_Srbije.pdf

8 Kovačević R., (2009), „IZVOZ I SPOLJNI DUG KAO FAKTORI MAKROEKONOMSKE STABILIZACIJE PRIVREDE SRBIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2010.godini – ka novom modelu makroekonomske stabilnosti, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 119-129.

18

http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/razno/Svetska_ekonomska_kriza_i_posledice_po_privredu_Srbije.pdf

Svetska ekonomska kriza je više uticala na razvijene zemlje, gde se priliv SDI u 2008. godini smanjio na 840 milijardi sa 1.247 milijardi, koliko je iznosio u 2007. godini, što predstavlja smanjenje od oko 32,7%. Priliv SDI, prema podacima UNCTAD, u zemlje u razvoju povećao se sa 500 milijardi dolara u 2007. godini na 518 milijardi dolara u 2008. godini, što predstavlja rast od 3,6%. Navedeni podaci prikazani su na grafiku 1.

Srbiji, zemlji u tranziciji, neophodne su strane direktne investicije koje bi predstavljale glavni pokretač ekonomskog rasta zemlje u narednom periodu. Međutim nedostatak kapitala nije jedini problem sa kojim se Srbija suočava. Zemlje u tranziciji karakteriše nizak nivo domaće štednje, iz koje bi se samostalno finansirao razvoj, nedostatak savremene tehnologije i odgovarajućeg upravljačkog znanja. Pomenuti nedostaci mogu se nadoknaditi dolaskom stranih investitora koji bi sa investicijama doneli nova znanja, iskustva i nove tehnologije.

Nakon političkih promena u Srbiji priliv stranih direktnih investicija beleži trend rasta koji je trajao sve do kraja 2006. godine. Najveći udeo u ukupnom prilivu imali su prihodi od privatizacije, dok su green field investicije imale znatno manji udeo. U periodu od 2000. do 2007. godine Srbija je značajno popravila svoj udeo u ukupnom svetskom prilivu SDI. To nije bio samo slučaj sa Srbijom, već i sa svim zemljama Zapadnog Balkana. Na sledećem grafiku prikazan je neto priliv SDI u periodu od 2000. do 2008. godine.

Grafik 2. Neto priliv SDI u periodu od 2000. do 2008. godine (u milionima USD)


Prilivi SDI u periodu od 2000. godine do polovine 2003. godine beležili su rast, kad je došlo do usporavanja priliva usled neuspelih predsedničkih izbora održanih u novembru i raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora u decembru iste godine. U 2004. godini

19


zabeleženo je kratko usporavanje priliva SDI, da bi se u 2005. i 2006. godini rast priliva investicija nastavio. Naglo povećanje nastaje usled prodaje mobilnog operatera Telenoru, koji je kupio Mobtel za 1,513 milijardi evra. U 2007. godini dolazi do pada priliva inostranog kapitala usled manjih prihoda od privatizacije u odnosu na 2006. godinu. U 2008. godini i pored svetske finansijske krize, dolazi do blagog rasta priliva stranih direktnih investicija u odnosu na 2007. godinu. Međutim u zadnja dva kvartala 2008. godine priliv SDI beleži usporavanje u odnosu na treći i četvrti kvartal 2007. godine. Pad priliva stranih direktnih investicija u trećem i četvrtom kvartalu 2008. godine nije direktna posledica krize tako da se pravi efekti krize osećaju u 2009. godini.

Grafik 3: Priliv SDI u 2007. i 2008. godini po kvartalima (u milionima USD)


20


Pad priliva SDI utiče na smanjenje uvođenja novih proizvodnih kapaciteta, što će imati za posledicu smanjenje broja novih radnih mesta, smanjen rast izvoza, smanjenu tražnju i krajnja posledica jeste usporavanje privrednog rasta zemlje. Na početku tranzicije pošto se pristupilo restruktuiranju privrede došlo je do pada ukupne proizvodnje, kada je stopa rasta realnog BDP-a u periodu izmedju 2001. i 2003. godine beležila silazni trend. Od sredine 2003. godine dolazi do naglog privrednog rasta, tako da je stopa privrednog rasta u 2004. godini skoro utrostručena u odnosu na prethodnu godinu. U sledeće dve godine dolazi do blagog smanjenja stope, da bi u 2007. godini zabeležen rast od 7,1%.

U 2008. godini primetno je usporavanje stope rasta privredne aktivnosti na oko 6%. Međutim posledice ekonomske krize po BDP bile su vidljive u 2009. godini. EBRD snizila je svoje prognoze privrednog rasta Srbije i čitavog regiona. Navedena finansijska institucija je u novembru 2008. godine prognozirala da će privredni rast iznositi tri odsto, ali je ta procena u januaru 2009. godine snižena na dva odsto. Smanjenje prognoze privrednog rasta Srbije je posledica sve veće recesije u svetu ali i njenog uticaja, ne samo na Srbiju, već i na većinu tranzicionih zemalja.

Privredni rast u Srbiji u 2009. godinu prema prvim prognozama MMF-a iz oktobra 2008. godine prognoziran je na 6%, međutim već u januaru 2009. godine prognoza je redukovana, čime je očekivani privredni rast Srbije smanjen na 3,5%. Još jednu korekciju privrednog rasta za 2009. godinu, MMF je izvršio u aprilu 2009. godine, kada je projektovan realan pad BDP-a Srbije u odnosu na 2008. godinu za 2%.

Država bi trebala da preduzme odgovarajuće mere kako bi se priliv SDI povećao i da radi na stvaranju boljeg ambijenta za investiranje. U proteklih osam godina formiran je nov zakonodavni i institucionalni okvir koji obezbeđuje unapređenje poslovnog okruženja kroz zaštitu prava svojine, ugovora, poverioca i investitora. Primena novih zakonskih rešenja uticala je na poboljšanje uslova za otpočinjanje posla, što se ogleda u smanjenju vremena i troškova za registraciju preduzeća, smanjeno je vreme čekanja za građevinske dozvole, smanjeni su troškovi poreza i taksi i poboljšana su prava kreditora. Pa ipak, poslednja istraživanja Svetske banke (prezentovana u Izveštaju o poslovanju 2009. godine) o poslovnom ambijentu, Srbiju rangiraju tek na 94 mesto od ukupno 181 zemlje (91. pozicija u 2007. godini). Država bi takođe trebalo da radi na poboljšanju kreditnog rejtinga zemlje, koje bi učinilo kredite međunarodnih finansijskih institucija dostupnijim i povoljnijim, a stranim investitorima bi se ulilo poverenje da je srpsko tržište vredno ulaganja. Smanjenje SDI udaljava Srbiju od kursa integracije, a zajedno sa smanjenjem ponude kredita i pogoršanjem uslova za dobijanje kredita izazvalo bi značajno usporavanje privrednog razvoja zemlje.9

5.1. Stepen spoljne zaduženosti Srbije kao pokazatelj rizika od državnog bankrotstva

Povećanje proizvodnih mogućnosti i privredni razvoj uopšte, funkcija su investicija, a one su često ograničene raspoloživom domaćom štednjom. Da bi se u nekoj zemlji povećale investicije, a time i stopa privrednog rasta, često se poseže i za spoljnom štednjom, odnosno zaduživanjem u inostranstvu.

Politika zaduživanja je sastavni deo makroekonomske politike, pa njen cilj treba da bude izbor optimalne kombinacije rizika i dohotka od inostranog kapitala, uz ograničenja koja vladaju na svetskom tržistu kapitala. To znači da politika zaduživanja ne može biti uspešna, ako je opšta makroekonomska politika neefikasna.

9 http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/razno/Svetska_ekonomska_kriza_i_posledice_po_privredu_Srbije.pdf 21


Pozajmljivanje u inostranstvu je “mač” sa dve oštrice. Ono može ubrzati privredni rast, ako su pozajmljena sredstva efikasno iskorišćena, ali ga može i usporiti, ako je pozajmljeni kapital neracionalno utrošen. Hoće li, kao rezultat zaduženja u inostranstvu, zemlja ubrzati tempo svog privrednog razvoja ili će ga usporiti, zavisi od efikasnosti njene makroekonomske politike. Uz pretpostavku racionalne upotrebe pozajmljenih finansijskih sredstava iz inostranstva, veća zaduzenost ima za rezultat i veću stopu rasta. Ali kada zajmovi počnu da se otplaćuju, tada veće otplate znače i veće smanjenje domaće akumulacije i investicija.

Povećanje zaduženosti zemalja u razvoju, normalna je posledica njihovog privrednog razvoja. Naime, da bi što pre izašle iz nevolje koja privredna nerazvijenost nosi sa sobom, zemlje u razvoju formulišu aktivnu razvojnu politiku čija je bitna karakteristika - brži rast domaće potrošnje od proizvodnje, što rezultira porastom zaduženja u inostranstvu.

Porast zaduženja u inostranstvu i zavisnost od inostrane akumulacije za finansiranje investicija, zajednička je karakteristika gotovo svih zemalja u razvoju. Razloga za to ima više. Pre svega, zbog niske kapitalne opremljenosti, niska je produktivnost rada u tim zemljama. Uz to, zbog rasta lične potrošnje, investicione potrošnje i domaće proizvodnje, raste granična sklonost ka uvozu. Investicije u infrastrukturu, koje u procesu privrednog razvoja imaju prioritet, kapitalno su intenzivne i stoga jako uvozno zavisne. Te investicije nemaju neposredan uticaj na povećanje izvoza, a indirektni se efekti pokazuju tek nakon određenog vremena. Zbog toga su teškoće u bilansima plaćanja i porast stepena zaduženosti zajednička karakteristika razvoja gotovo svih zemalja u razvoju, pa i Srbije.

Do državnog bankrotstva dolazi kada zemlja dužnik oglasi poveriocima da ne može dalje da otplaćuje svoje finansijske obaveze pod prvobitno ugovorenim uslovima. Državnom bankrotstvu prethodi gomilanje dugova koji nastaju kao posledica neproduktivnog korišćenja zajmova. U istoriji balkanskih država koje su sve siromašne u raspoloživom kapitalu, državna bankrotstva su, po pravilu, nastupala u vreme velikih političkih i ekonomskih kriza i promena političkih i ekonomskih sistema, kada su nastajali neizdržljivi budžetski deficiti. Prva ovakva državna bankrotstva zabeležena su u vreme kapitalističke evropeizacije balkanskih zemalja, tokom '80-ih i '90-ih godina 19. veka, posle viševekovnog života u sastavu osmanske feudalne države. Kraljevina Srbija je bankrotirala 1894. godine i bila je prinuđena da naredne godine potpiše tzv. Karlsbadski aranžman kojim su svi petoprocentni državni zajmovi bili unificirani u jedan nov dugoročni, četvoroprocentni zajam. Nakon toga, evropska finansijska tržišta bila su više od deceniju zatvorena za Srbiju. Vek kasnije, dužnička kriza zahvatila je zemlje centralne i jugoistočne Evrope, u vreme odumiranja političkog i privrednog sistema – socijalizma. SFR Jugoslavija je 1982. godine proglasila državno bankrotstvo i u uslovima jake makroekonomske nestablnosti započela proces preuređivanja spoljnog duga. Ovaj proces je za Srbiju dovršen tek posle političkih promena na početku 21. veka, kada je otpisan deo duga prema Pariskom i Londonskom klubu, a otplata ostatka “starog” duga reprogramirana. Tek tada je strano finansijsko tržište ponovo otvoreno za privredu Srbije.

Dakle, za zemlju koja proglasi državno bankrotstvo, cena koju mora da podnese je zatvaranje međunarodnog tržišta kapitala. Poučeni iskustvom '80-ih, u nameri da zaštite svoj kapital od obezvređivanja i propasti, strani finansijeri više ne čekaju trenutak da zemlja dužnik javno prizna da nije u stanju da pod prvobitno ugovorenim uslovima izmiruje svoje finansijske obaveze, već kontinuirano ispituju da li postoji rizik od državnog bankrotstva. Razvijena je nova grana ekonomskog predviđanja, poznata pod nazivom “analiza rizika državnog banktostva” (country risk analysis). Rezultati predviđanja rizika državnog bankrotstva upozoravaju na to da li je zemlja dužnik kreditno sposobna u kratkom roku. Ova predviđanja imaju veliki uticaj na odluke stranih finansijera da li će i po kojoj ceni odobravati zajmove preduzećima, bankama i vlastima zemlje čija se kreditna sposobnost procenjuje.

22

Rizik državnog bankrotstva se ispituje praćenjem niza makroekonomskih pokazatelja. Među njima, ključnu ulogu imaju indikatori stepena spoljne zaduženosti konkretne zemlje. Stepen spoljne zaduženosti meri se različitim pokazateljima, a među njima najčešće je korišćen odnos veličine spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda. Svetska banka smatra da je zemlja visoko zadužena i da ulazi u zonu rizika od državnog bankrotstva, ako odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda pređe 80%.10 Dakle, uobičajeno je da se ovaj indikator stepena spoljne zaduženosti koristi kao kvantitativni pokazatelj koji ukazuje na kapacitet zemlje dužnika da otplaćuje spoljni dug. Pri tome, pod stalnim pritiskom kratkoročnog gledanja na spoljno-finansijske obaveze zemlje dužnika, veoma često se prenebregava činjenica da pomenuti indikator stepena spoljne zaduženosti nije samo kvantitativni, već i kvalitativni pokazatelj. Ako se posmatra kretanje stepena spoljne zaduženosti tokom određenog perioda, dobija se posredno uvid u to koliko su strani zajmovi u funkciji privrednog rasta i razvoja. Ako strani zajmovi doprinose privrednom rastu i razvoju, stepen spoljne zaduženosti neće dostići kritičnu granicu, pa samim tim neće nepovoljno uticati na kreditnu sposobnost zemlje u inostranstvu, niti će otplata spoljnog duga preterano opterećivati buduće generacije. U tom smislu je neophodno podvući koliko je velika odgovornost nosilaca ekonomske politike prema pitanju korišćenja inostranih zajmova. Iz ovog ugla posmatrano, stepen spoljne zaduženosti, kao kvalitativni pokazatelj, u krajnjoj instanci govori o kapacitetu vlade zemlje dužnika da efikasno upravljanja spoljnim dugom u sklopu politike privrednog rasta.

U zemlji siromašnoj kapitalom, kao što je to slučaj sa Srbijom, od ključnog značaja je kako nosioci ekonomske politike prilaze pitanju zaduživanja u inostranstvu. U nedostatku domaće akumulacije za razvoj, Srbija mora da se oslanja na strane zajmove. Zbog toga je od primarnog značaja da se inostrani zajmovi koriste u produktivne svrhe, odnosno da se ovim skupim izvorima kapitala finansiraju, pre svega investicije u izgradnju infrastukture, uvoz opreme i tehnologije. Jedino se na taj način stvara temelj za privredni razvoj u kojem će izvozno orijentisani sektori privrede zarađivati za otplatu spoljnog duga.

Da bi se došlo do saznanja, kako nosioci ekonomske politike u Srbiji shvataju zaduživanje u inostranstvu, potrebno je, dakle, da se stepen spoljne zaduženosti posmatra dinamički, kao odnos kretanja spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda tokom vremena. Uvažavajući ustaljenu praksu međunarodnih finansija da je zemlja u dužničkom problemu ukoliko odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda pređe 80%, a imajući u vidu da se Srbija već do kraja 2009. godine približila ovoj granici, ili ju je čak prešla, jasno je da već postoji rizik od novog državnog bankrotsva. Zbog toga je od ključnog značaja razmatrati odnos nosilaca ekonomske politike u Srbiji ne samo prema gomilanju, već i prema eventualnoj promeni prvobitno ugovorenih uslova otplate spoljnog duga.

Smatra se da se rizik od državnog bankrotstva povećava ako spoljni dug raste brže od bruto domaćeg proizvoda.

Nesporna je činjenica da je bruto domaći proizvod Srbije rastao tokom prve decenije 21. veka, sve do druge polovine 2008. godine, da bi pod uticajem opšte međunarodne ekonomske krize tada bio zabeležen njegov pad. Na početku 2001. godine, BDP Srbije bio je 12,8 miliardi evra, a sredinom 2008. ostvaren je BDP od 34,2 milijarde evra. Ostavljajući po strani koliko su pojedine delatnosti doprinele rastu BDP Srbije, činjenica je da je ostvareni privredni rast meren rastom BDP doprineo rastu dohotka po stanovniku u meri koja je bila dovoljna da Srbija prestane da se kvalifikuje za inostranu ekonomsku pomoć.

10 Drugi indikator stepena spoljne zaduženosti koji koristi Svetska banka je odnos duga prema godišnjem izvozu robe i usluga. Kada ovaj odnos premasi 220%, zemlja se svsrtava u visokozadužene.

23

Privrednom rastu u znatnoj meri je doprinosio strani kapital koji su banke i preduzeća uzimale u obliku zajmova. Deo ovih zajmova, međutim, iskorišćen je u neproduktivne svrhe, o čemu govori kontinuirano brzi rast spoljne zaduženosti privatnog sektora od rasta BDP. Potpuno liberalizovana politika kreditnih odnosa privrede i banaka sa inostranstvom, u uslovima precenjene vrednosti dinara u odnosu na evro, stvorila je pogodno tle za nova zaduživanja. Od 2001. do kraja 2008. godine, zaduženost privatnog sektora u inostranstvu povećala se sa 2,3 milijarde evra na 15,4 milijardi evra. Dakle, u posmatranom periodu BDP Srbije je porastao 2,8 puta, a spoljni dug privatnog sektora 6,7 puta. Ovakva kretanja imala su za posledicu naglo povećanje stepena spoljne zaduženosti privatnog sektora (Tabela 4). Dok je 2001. godine, odnos spoljnog duga privatnog sektora i ostvarenog bruto domaćeg proizvoda bio 14,5%, ovaj odnos je 2008. godine dostigao 45%. U prvoj polovini 2009. godine, posmatrani odnos je nastavio da se pogoršava, s tim što je došlo do pada BDP Srbije, a spoljni dug privatnog sektora je i dalje u porastu.

Tabela 4. Odnos spoljnog duga privatnog sektora i BDP Srbije

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

18,3% 14,5% 14,4% 17,0% 26,2% 36,6% 39,4% 45,0% 47,7%

Izvor: Dragan Gnjatović, Ana Jovancai, „STEPEN SPOLJNE ZADUŽENOSTI SRBIJE“, Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2009.

Zahvaljujući otpisu dela duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, spoljni dug javnog sektora Srbije apsolutno je smanjen za trećinu nakon 2000. godine. Zbog toga se tada stalno poboljšavao stepen spoljne zaduženosti javnog sekora Srbije, meren odnosom spoljnog duga javnog sektora i BDP (Tabela 5). Međutim, počev od 2008. godine, ova povoljna kretanja su prekinuta, jer je Republika Srbija počela da se intenzivno zadužuje u inostranstvu, prvestveno da bi finansirala rastući deficit državnog budžeta.

Tabela 5. Odnos spoljnog duga javnog sektora i BDP Srbije

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

78,0% 52,6% 47,9% 37,3% 38,0% 27,3% 20,7% 19,4% 23,5%


Nagomilani spoljni dug privatnog sektora i rastući spoljni dug javnog sektora uticali su na pogoršanje stepena spoljne zaduženosti Srbije tokom 2008. i u prvoj polovini 2009. godine (Tabela 6). Dok se do 2007. godine, pogoršavao isključivo stepen spoljne zaduženosti privatnog sektora zbog bržeg rasta spoljnog duga ovog sektora od rasta BDP, dotle se danas situacija dodatno komplikuje činjenicom da, počev od 2007. godine, spoljni dug javnog sektora takođe raste brže od BDP.

Tabela 6. Odnos ukupnog spoljnog duga i BDP Srbije

24

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

96,4% 67,1% 62,3% 54,3% 64,2% 63,3% 60,2% 64,4% 71,2%


Ukoliko se nastavi sadašnji rast ukupnog spoljnog duga, vrlo brzo će biti poništeni povoljni efekti otpisa dela spoljnog duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, na stepen spoljne zaduženosti Srbije. Godine 2001., visoko zadužena Srbija je ušla u pregovore o otpisu dela spoljnog duga kada je odnos spoljnog duga prema bruto domaćem proizvodu bio 94%. Tabela 6. pokazuje da se Srbija ponovo približila ovako nepovoljnom odnosu spoljnog duga i BDP, zbog visokog rasta zaduživanja ne samo više privatnog, već i javnog sektora u inostranstvu. Imajući u vidu ove činjenice, moguće je zaključiti da je Srbija danas zemlja rastućeg rizika od državnog bankrotstva.

Smatra se da se rizik od državnog bankrotstva povećava ako se vlada “pilićarski” odnosi prema gomilanju i otplati spoljnog duga. Velimir Bajkić je još 1926. godine zapisao da odnos dužnika prema njegovim finansijskim obavezama može biti: patrijarhalni i pilićarski. Prema patrijarhalnom, tradicionalom pristupu, otplata duga se smatra moralnom kategorijom. Tradicionani dužnik se obavezuje javno da će upotrebiti pozajmljeni novac za brižljivo isplanirane, unapred predviđene svrhe i da će taj novac vratiti, zajedno sa ugovorenom kamatom, u ugovorenom roku. Tradicionalni dužnik drži do svoje kreditne sposobnosti koju smatra uzvišenom, nepromenljivom kategorijom, jer on poštuje prvobitno ugovorene uslove otplate zajma.

Prema pilićarskom, pragmatičnom pristupu, pak, otplata duga se ne smatra moralnom već političkom kategorijom. Dužnik ne vidi da je potrebno da sebe javno obaveže u koje svrhe će utrošiti pozajmljeni novac, niti da dug mora da vrati po prvobitno ugovorenim uslovima. Kreditna sposobnost pilićarskog dužnika podleže promenama, jer on polazi od datosti da svaka obaveza može i da se ne plati, ako se za to nađe zakonska podloga. Prvobitno ugovoreni uslovi otplate spoljnog duga nisu visoko rangirani na skali njegovih prioriteta. Kada nedostaje novaca, prioritet je naći zajam po svaku cenu, što se nikako ne dovodi u vezu sa njegovom budućom otplatom.

Nosioci ekonomske politike u Srbiji imaju pragmatičan odnos prema gomilanju i otplati spoljnog duga. Oni smatraju da “postoji prostor za dodatno zaduživanje u inostranstvu, jer je učešće javnog duga u BDP znatno niže od 60%, a novo zaduživanje treba iskoristiti za budžetsku podršku”. Nije teško proniknuti u ovu do krajnosti racionalizovanu dedukciju koja je rezultat mišljenja na visokom nivou apstrakcije. Naime, nosioci ekonomske politike u Srbiji polaze od pogrešne pretpostavke da visok, stalno rastući spoljni dug privatnog sektora nije nikako njihov problem. Oni apstrahuju činjenicu da je veličina ukupnog spoljnog duga, a ne samo spoljnog duga javnog sektora, ključna makroekonomska varijabla u proceni kreditne sposobnosti zemlje dužnika. Ova pogrešna polazna pretpostavka svodi problematiku ispitivanja stepena spoljne zaduženosti Srbije samo na spoljni dug javnog sektora. Međutim, u praksi međunarodnih finansijskih institucija, kapacitet otplate spoljnog duga i rizik od eventualnog državnog bankrotstva posmatraju se u kontekstu ukupne spoljne zaduženosti zemlje. Ovo stoga što se inostrani krediti u celini posmatraju kao mogući generator privrednog rasta na godišnjem nivou i stvaranja osnove za servisiranje spoljnog duga.

Kada su već apstrahovali spoljni dug privatnog sektora, nosioci ekonomske politike u Srbiji računaju koliko je javni sektor zadužen u inostranstvu. Da bi dokazali da je zaduženost javnog sektora umerena, pa je zbog toga, navodno, Srbija sva umereno zadužena, oni kažu da

25

je odnos javnog duga i bruto domaćeg proizvoda daleko niži od 60%, što je prema kriterijumu Evropske unije, gornja granica izdržljivosti dužničkog tereta. Greška je u tome što se jedan od fiskalnih kriterijuma konvergencije ekonomskih politika zemalja Evropske unije koristi kao relevantan za izračunavanja stepena spoljne zaduženosti Srbije. Kriterijumi konvergencije, među njima i onaj koji se odnosi na ograničavanje odnosa javnog duga i bruto domaćeg proizvoda na 60%, utvrđeni su u Mastrihtu 1992. godine, u fazi priprema za uvođenje jedinstvene monetarne jedinice u Evropskoj uniji. Smatralo se da je za održavanje makroekonomske stabilnosti, koja je bila neophodan uslov za faktičku stabilizaciju nacionalnih valuta i fiksiranje njihovih međusobnih odnosa vrednosti, neophodno da javni dug bude u okvirima u kojima neće imati inflatorno dejstvo u privredi. Na osnovu opsežnih istraživanja, stručnjaci Evropskog monetarnog instituta došli su do zaključka da je održavanje makroekonomske stabilnosti u zemlji koja namerava da uđe u zonu evra, moguće samo ukoliko je odnos njenog spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda ispod 60%. Šire posmatrano, fiskalni kriterijum konvergencije Evropske unije koji postavlja gornju granicu odnosa javnog duga i bruto domaćeg proizvoda na 60%, može da se koristi kao mera održivosti makroekonomske stabilnosti u zemlji, a ne kao mera stepena njene spoljne zaduženosti.

Zašto nosioci ekonomske politike koriste jedan fiskalni kriterijum konvergencije Evropske unije, kao indikator spoljne zaduženosti Srbije? Zato što je ključni cilj njihove ekonomske politike, koju sprovode dosledno, obaranje inflacije i postizanje cenovne stabilnosti na unutrašnjem tržištu. Tako oni smatraju da, dok je odnos spoljnog duga javnog sektora i bruto domaćeg proizvoda ispod 60%, novi državni zajmovi u inostranstvu ne mogu da naruše unutrašnju cenovnu stabilnost. Činjenica, da rast spoljne zaduženosti javnog sektora, u uslovima stalnog rasta spoljnog duga privatnog sektora, preti da uvede zemlju u dužničku krizu i izazove rizik od državnog bankrotstva, za njih nije relevantna. Ako do toga i dođe, oni će pragmatično proglasiti državno bankrotstvo i ponovo pozvati poverioce da preurede uslove otplate spoljnog duga Srbije.11

Teret vraćanja dugova se odražava na tri neuralgične tačke u privredi. Prva tačka je drastičan pad prihoda budžeta i povećavanje budžetskog deficita koji je do kraja 2009. godine dostigao i svih 4,5% BDP. Druga neuralgična tačka odnosi se na kurs dinara odnosno na stabilnost cena. U Srbiji je, u prvoj polovini 2009. godine, bio jak cenovni rast, dok je u Evropi, u isto vreme, bila deflacija. Pritisak na cene, odnosno kurs domaće valute, vrše i velika inflatorna očekivanja. Treću neuralgičnu tačku naše privrede predstavlja nelikvidnost u privredi koju reflektuje blokada poslovnih računa i loše poslovanje preko 60.000 privrednih subjekata. Ulazak u zonu visoke zaduženosti praćen je i znatnim opadanjem privrednog rasta, odnosno smanjivanjem BDP-a. Izostanak većeg priliva stranih direktnih investicija i oživljavanja privrede mogu prinuditi državu da traži reprogram dugova, ukoliko ne bude u mogućnosti da ih izmiruje. To će dodatno poslati loš signal investitorima i poveriocima, jer pokazuje da se nalazimo u poziciji “davljenika”. Posebno je opasno, ako se veliki deo kredita iskoristi za popunjavanje budžetskih praznina, što je u predhodnom periodu bio čest slučaj.

Zbog prevelike potrošnje, koju je podsticala država, Srbija se sada, u periodu ekonomske krize, dodatno i još intenzivnije zadužuje i kod međunarodnih finansijkih institucija i kod drugih država. Na taj način, ponovo se stvara privid makroekonomske stabilnosti, koja svakog trenutka može da se sruši, ako se ne učini temeljni zaokret u vođenju ekonomske politike.

11 Gnjatović D., Ana J., (2009) „STEPEN SPOLJNE ZADUŽENOSTI SRBIJE“, Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 129-136.

26

Posle završenog pregovaranja, Srbija je postigla sporazum koji podleže odobrenju Upravnog i Izvršnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda, a koji se odnosi na novi stand-by aranžman sa MMF-om, vredan 2,9 milijardi evra. Period trajanja programa oročen je na 27 meseci, do sredine aprila 2011. godine. Pomenuta sredstva biće upotrebljena kao podrška platnom bilansu i deviznim rezervama zemlje uz sprovođenje snažne ekonomske politike, koja ima za cilj održavanje makroekonomske i finansijske stabilnosti zemlje.

Ovaj aranžman, bez obzira na uveravanja nosilaca ekonomske politike da neće u većoj meri uticati na povećavanje inozaduženosti, može da bude kontraproduktivan, ako se ne krene u ozbiljnu transformaciju celog javnog sektora i ne počne sprovođenje strategije povećanja izvoza bazirane na aktivnom lobiranju države za domaće preduzetnike na novim tržištima. Otežavajuća okolnost je i to, što restrukturiranje privrede nije učinjeno kako treba.

Aranžman sa MMF-om, sam po sebi, nije nikakvo trajno rešenje, jer dužnička kriza koja preti Srbiji nije uzrok, nego posledica. Glavni uzrok naših problema je u tome što mi godinama imamo model uspostavljanja ravnoteže kroz sve veći deficit robe i usluga. Ta sredstva su, međutim, odlazila u potrošnju (pa su tako plate rasle dva-tri puta brže od bruto domaćeg proizvoda), a ne u investicije, koje bi vraćale uloženo.

Na pomolu su novi krediti i zajmovi. Rusija je Srbiji već odobrila milijardu evra kredita. Računa se i na kineski zajam od milijardu evra za izgradnju mosta i punjenje “rupa” u budžetu; zatim dodatnih 600 miliona evra MMF-a, mimo postojećeg aranžmana od 2,9 milijardi evra. Tu su i krediti raznih međunarodnih institucija, banaka...

Delimično usporavanje ulaska u dužničku krizu može se izbeći, ako novo zaduživanje preduzeća, banaka i države u narednom periodu bude restriktivno. Nove kredite treba uzimati pod povoljnim uslovima i samo kada je prinos od investicija viši od kamate, uz uslov da novi projekti generišu dovoljne izvozne prihode, kako bi se za servisiranje spoljnjog duga osigurala potrebna eksterna likvidnost.

Ključne makroekonomske pretpostavke održivosti spoljnog duga u naredne tri godine, biće privredni rast dominantno oslonjen na investicije i izvoz, kao i efikasna reforma javnih finansija uz smanjenje ukupnog fiskalnog deficita. Da bi se izbegla dužnička kriza, neophodno je obezbediti sve političke i ekonomske pretpostavke za rast i stabilnost u naredne tri godine. Ukoliko se ne obezbedi politička stabilnost, makroekonomska stabilnost, porast investicija i povećanje izvoza, nastaće privredna stagnacija i recesija, inflacija i ozbiljni problemi u platnom bilansu i budžetu, a to bi bio put u novu dužničku krizu. Kako do toga ne bi došlo, potrebno je obezbediti uslove za makroekonomsku stabilnost, rast, smanjivanje spoljnotrgovinske neravnoteže i budžetskog deficita.12

5.2. Zastoj u kapitalnim prilivima i srednjeročne posledice krize

Liberalizacija bankarskog sistema dovela je do velikih priliva kapitala u tranzicione zemlje, što za posledicu ima velike deficite tekućeg računa. Veliki kapitalni prilivi finansiraju rastuće deficite tekućeg računa. Zbog toga su ove zemlje izložene riziku naglog zastoja kapitalnih priliva, a posledice mogu biti posebno negativne za zemlje poput Srbije, koje imaju vrlo visok deficit tekućeg računa. Kada dođe do zastoja priliva, prvi na udaru je kurs nacionalne valute, što se upravo dešavalo Srbiji, ali i drugim tranzicionim privredama.

Visoki prilivi kapitala u tranzicione ekonomije su posledica liberalizacije i globalizacije bankarskog sektora koja se dešava od devedesetih godina 20. veka, kao i globalnog trenda ka sve većoj otvorenosti kapitalnih računa. U slučaju istočnoevropskih

12 Veselinović P., (2009), „SPOLJNI DUG KAO RAZVOJNO OGRANIČENJE SRPSKE EKONOMIJE“, Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 183-189.

27

zemalja treba istaći i proces pridruživanja Evropskoj uniji. Istočnoevropske zemlje ulaskom u proces evropskih integracija postaju sve stabilnije i interesantnije odredište za investiranje, što je dodatno podstaklo priliv kapitala.

Jedna od najočiglednijih posledica visokih kapitalnih priliva je aprecijacija nacionalnih valuta.

Drugi, direktno povezan sa prvim, je relativno visok rast produktivnosti i BDP u ovim zemljama. Rast BDP i rast produktivnosti u istočnoevropskim zemljama je, nakon tranzicione recesije ranih '90-ih, viši od rasta BDP u ostalim zemljama Evropske unije. Viši rast produktivnosti u zemlji od onog u zemljama trgovinskim partnerima, kao posledicu ima realnu aprecijaciju domaće valute. Ova dva činioca uslovno možemo nazvati “normalnim” i “poželjnim” razlozima za aprecijaciju.

Snažna realna aprecijacija izazvana kapitalnim prilivima ne mora nužno biti negativna. Posledice između ostalog zavise od toga kuda idu kapitalni prilivi: da li idu u potrošnju ili u investicije u razmenjivi sektor privrede, orjentisan na izvoz. Ako je ovo drugo slučaj, tj. ako kapitalni prilivi dovode do povećanja produktivnosti i konkurentnosti u razmenjivom sektoru privrede, onda aprecijacija ne mora biti veliki problem. Na primer, u Slovačkoj je realna aprecijacija od 1999. do 2007. godine iznosila oko 70%, a u istom periodu se izvoz povećao sa 9,6 milijardi evra na oko 42 milijarde evra. Spoljnotrgovinski deficit je u celom periodu bio oko milijardu evra, ali je kao procenat BDP pao sa 5% na svega 1,5%.

Od sredine septembra 2008. godine, kao posledica svetske finansijske krize, dolazi do naglog preokreta i dramatičnog pada priliva kapitala u emerging markets. Ovaj nagli zastoj kapitala se prvo odrazio na kurs valuta mnogih zemalja, među njima i Srbije. Nakon što su većim delom 2008. godine ove valute nominalno aprecirale, od sredine septembra one naglo gube na vrednosti. Dinar je u oktobru i novembru 2008. godine izgubio oko 15% vrednosti prema evru, a valute nekih drugih istočnoevropskih zemalja su pretrpele sličan udar. Na primer, Mađarska forinta je od 15. septembra do 23. oktobra oslabila za 15% prema evru, a Poljski zlot za 14%. Ukrajinska hrivnia je u zadnjoj nedelji oktobra za samo 7 dana deprecirala prema evru čak za 15%. Kombinacija mera države, centralnih banaka i međunarodnih finansijskih institucija (pre svega MMF-a i Evropske centralne banke) je dovela do delimične stabilizacije kursa u ovim zemljama.

Naglo zaustavljanje i preokret kapitalnih priliva sa kojima se suočavaju Srbija i druge tranzicione zemlje, nameće pitanje kakve su moguće srednjeročne posledice promena u tokovima kapitala.

U nedavno izvršenoj obimnoj analizi velikog broja zemalja, Reinhart i Reinhar, zaključuju da veliki priliv kapitala u opštem slučaju dovodi do ubrzanja privrednog rasta, rasta deficita tekućeg računa, realne aprecijacije valute i smanjivanja inflacije13. Ubrzanju privrednog rasta doprinosi i prociklična fiskalna politika, koju su u nekim periodima vodile mnoge istočnoevropske zemlje, kao i Srbija. U Srbiji je tokom 2006. i 2007. (obe godine bile su izborne) realni rast državne potrošnje iznosio visokih 12,1% odnosno 10,3%. U istom periodu BDP je rastao 5,7% odnosno 7,5% godišnje. Učešće ukupne državne potrošnje u BDP je poraslo sa 39,7% u 2005. na čak 42,8% BDP u 2007. Veća državna potrošnja u periodu ionako visokog privrednog rasta daje dodatni podsticaj ekonomskoj aktivnosti, ali i povećava deficit tekućeg računa platnog bilansa. Kako u drugim tranzicionim zemljama, tako i u Srbiji,

13 Autori razmatraju kretanje u velikom broju zemalja, a dobijeni rezultati predstavljaju prosek kretanja u pojedinačnim zemljama. Zbog toga ih treba uzimati kao okvirni indikator.

28

ovakva fiskalna politika je vođena uz očekivanje da su visoki kapitalni prilivi normalno stanje, te da se njima lako može finansirati rastući deficit tekućeg računa.

Stilizovane činjenice, tj. analiza proseka epizoda priliva kapitala u velikom broju zemalja u razvoju, ukazuju na sledeće: nakon što dođe do zastoja u kapitalnim prilivima, prethodno opisani procesi obrću smer. Deficit tekućeg računa se postepeno smanjuje i nakon četiri godine se, u proseku, vraća otprilike na nivo na kom je bio četiri godine pre vrhunca kapitalnog priliva. Rast BDP se usporava, ali, u proseku, ostaje na nivou višem nego pre početka priliva. Stopa inflacije se već prve godine po zastoju priliva vraća na nivo na kom je bila pre početka epizode visokog priliva, i zadržava na tom nivou. Realni kurs naglo deprecira, i praktično već u prvoj godini se anulira cela realna aprecijasija koja se akumulirala tokom epizode visokog priliva. Ova realna deprecijacija se najčešće dešava kroz nominalnu deprecijaciju, a ne kroz pad cena.

Osnovni indikatori srpske ekonomije se u poslednjih nekoliko godina, tj. u periodu u kom dolazi do pojačanih kapitalnih priliva, ponašaju u skladu sa opisanim obrascom. Ukoliko uzmemo da je 2008., godina u kojoj dolazi do vrhunca i zatim zastoja kapitalnog priliva, od 2004. nastalo je pogoršanje deficita tekućeg računa, ubrzanje privredne aktivnosti14 i značajno jačanje dinara. Jedino se inflacija ne ponaša potpuno u skladu sa prosečnim obrascem ostalih zemalja u razvoju. Naime, inflacija se neposredno nakon što je počelo jačanje dinara (sredinom 2006. godine), značajno smanjivala. Tako je od sredine 2006. do sredine 2007., međugodišnja stopa inflacije pala sa oko 15% na oko 5%. U ovom periodu, inflacija se kretala u skladu s očekivanim obrascem. Međutim, inflacija se od sredine 2007. ubrzava i krajem 2007. ponovo dostiže dvocifrene stope. Ovo ubrzanje inflacije nije posledica odstupanja od obrasca identifikovanog u drugim zemljama, već je posledica egzogenih faktora, tj. udara sa troškovne strane: značajnih poskupljenja nafte i poljoprivrednih proizvoda tokom 2007. i delom 2008. godine. Kako bi eliminisali uticaj ovih egzogenih faktora, razmatramo kretanje noseće inflacije, tj. inflacije bez naftnih derivata i poljoprivrednih proizvoda. Kada posmatramo noseću inflaciju, vidimo da se ona generalno kreće u skladu sa opisanim prosečnim obrascem privreda u razvoju.

Glavni zaključak je da u narednih nekoliko godina možemo očekivati zaokret u ključnim makroekonomskim promenljivama. Najverovatnije će doći do smanjivanja deficita tekućeg računa, značajne deprecijacije dinara i određenog usporavanja privrednog rasta.

Deficit tekućeg računa će se u narednim godinama postepeno smanjivati, pa bi do 2012. godine mogao pasti ispod 10% BDP. Ovo je značajno prilagođavanje u odnosu na 2008. (deficit od oko 18% BDP), ali bi sa aspekta makroekonomske ravnoteže bilo poželjno da deficit dostigne i nižu vrednost, tj. negde oko 8% BDP. Ukoliko direktno primenimo prosečan obrazac identifikovan u drugim zemljama u razvoju, u 2009. godini deficit bi mogao da padne za tri procentna poena BDP, tj. da iznosi oko 15% BDP. Smatramo da j e ovo najverovatnije, ipak, preveliko prilagođavanje za Srbiju, te da će deficit biti oko 16% BDP. Prognoze su bile da bi deficit u apsolutnom iznosu bi u 2009. godini mogao da bude nešto više od pet milijardi evra. Ovo je značajno smanjenje u odnosu na 2008. godinu, u kojoj deficit iznosi preko šest milijardi (ali još uvek veliki iznos i ostaje otvoreno pitanje odakle će se taj deficit finansirati). Jedino bitnije prilagođavanje može se desiti kroz spoljnotrgovinski deficit. On je u 2008. iznosio oko sedam milijardi evra (grubo govoreći, uvoz je bio oko 15,5 milijardi, a izvoz oko

14 Kao merilo privredne aktivnosti, umesto bruto domaćeg proizvoda, koristimo nepoljoprivrednu bruto dodatu vrednost. Smatramo da je ovo bolji indikator stvarnog trenda privredne aktivnosti, s obzirom na to da je poljoprivreda pod snažnim uticajem egzogenih faktora (pre svega klimatskih) koji zamagljuju dešavanja u ostatku privrede.

29

7,5 milijardi). Da bi se ostvarilo navedeno smanjenje deficita tekućeg računa, potrebno je smanjivanje trgovinskog deficita za oko milijardu evra. Jedan mogući scenario za ovo prilagođavanje je da izvoz u 2009. godini poraste za 10% (što približno odgovara stopi rasta u 2008., a više nego duplo je manje od stope rasta u 2007.), a da se uvoz neznatno (za oko 2% do 3%) smanji u odnosu na onaj u 2008. godini (smirivanju uvoza će znatno doprineti veliki pad cena nafte).15

Posmatrano od početka 2009. godine, vrednost dinara je nominalno opala u odnosu na sve vodeće svetske valute, a najviše u odnosu na britansku funtu (15,3%) i švajcarski franak (7,8%). U poređenju s krajem 2008. godine, dinar je depresirao prema evru 7,6% – na dan 31. decembra 2008. kurs je iznosio 88,6010 RSD/EUR, dok je poslednjeg dana decembra 2009. godine bio na nivou od 95,8888 RSD/EUR. U odnosu na američki dolar, dinar je u toku 2009. godine depresirao 5,7%.

S obzirom na to da je u 2009. godini dinar oslabio i u odnosu na dolar i u odnosu na evro, i da te valute čine “korpu” za obračun indeksa nominalnog efektivnog kursa dinara (ponder za evro 80%, a za dolar 20%), to je za rezultat imalo depresijaciju ovog indeksa od 7,2%.

Takva kretanja u 2009. godini, uz domaću stopu inflacije od 6,6% i niže stope inflacije u zoni evra i SAD (0,9% i 2,6%, respektivno), uslovila su depresijaciju realnog kursa dinara prema obe valute – prema evru za 2,4%, a prema dolaru za 2,1%. Realni efektivni kurs dinara u posmatranom periodu depresirao je 2,3%.

U četvrtom tromesečju 2009. godine dinar je zabeležio slabljenje u odnosu na sve vodeće svetske valute. U poređenju s krajem trećeg tromesečja, dinar je nominalno depresirao prema evru 3,0%, a prema dolaru 4,7%. Kao posledica toga, nominalni efektivni kurs dinara depresirao je za 3,3%, dok je realni efektivni kurs dinara, uz domaću stopu inflacije u četvrtom tromesečju od 0,4% i stope inflacije u zoni evra i SAD od 0,6%, i 0,0%, respektivno, depresirao za 3,4%.16

6. OCENA PERFORMANSI SRPSKE PRIVREDE

Iako je Srbija u svetskim razmerama zanemarljivo malo tržište, ono je ipak integrisano u svetski ekonomski sistem, što znači da negativne efekte ove krize osećaju i njeni građani. Za razliku od SAD-a i evropskih privreda, u Srbiji su rizici gubitka kapitala u finansijskom sektoru minimalni, jer su plasmani u tom sektoru bili nerizični (potrošački krediti, hipotekarni krediti i krediti privredi). Ne postoje, takođe, rizici gubitka deponovane štednje, jer ona nije transmitovana kroz investicione fondove i rizične plasmane na berzama kapitala.

Prvi kanal kroz koji se osetio uticaj globalne finansijske krize na srpsku privredu je smanjenje priliva inostranih kredita bankama koje posluju u Srbiji. Smanjenje priliva kapitala odražava se i na kurs dinara prema evru i dolaru, koji beleži deprecijaciju. Usled dejstva psiholoških faktora, došlo je do delimičnog povlačenja depozita u stranoj valuti u našim bankama. U nastojanju da povrate poljuljano poverenje u bankarski sistem, zemlje EU povećale su iznos osiguranog depozita građana na pedeset hiljada evra, a u nekim zemljama do neograničene sume. Povećanje iznosa osiguranog depozita građana na pedeset hiljada evra

15 Petrović P., Duško V., Brčarević D., (2009), „SVETSKA FINANSIJSKA KRIZA“,Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009. godini, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 27-34.

16 www.nbs.rs 30

http://www.nbs.rs/

izvršeno je i u Srbiji, što je veoma značajna mera. Istovremeno, dolazi do pada cena svih vrsta finansijske imovine i povećanja troškova finansiranja. Uz to, treba očekivati i drastično smanjenje prihoda od privatizacije. Budući da realni sektor u većini razvijenih zemalja već ulazi u recesiju i suočava se sa problemom smanjene agregatne tražnje, izvoz naših proizvoda na svetsko tržište biće sve teži.

Mesec oktobar 2008. godine označio je dolazak ekonomske krize u Srbiju. Iako su se u javnosti mogle čuti procene da će kriza zaobići Srbiju i da će ona biti na marginama štete sa posledicama u domenu skupljih kredita i nešto slabije domaće valute, realnost je bila sasvim drugačija - tmurnija. Kriza je pogodila Srbiju punom silinom uzrokujući veliki pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) i brojna otpuštanja zaposlenih sa još uvek teško sagledivim posledicama. Danas, neki vodeći svetski ekonomisti prognoziraju da je kriza dotakla dno i da će 2011. biti godina potpunog oporavka. Ne znamo da li se ovakvim prognozama može verovati.

Opšte je poznato da je deficit tekućih transakcija endemski problem srpske ekonomije, koji je višestruko uvećan tokom poslednjih nekoliko godina. Tako je, tekući deficit u 2008. bio oko 16 puta veći nego 2001. godine. Ukoliko bismo samo ovu informaciju imali u vidu, mogli bismo da steknemo utisak koliko su velika prilagođavanja kojima je izložena srpska privreda. Potpuno je jasno da se opasnost hroničnog i rastućeg spoljnog debalansa krije u mogućem iznenadnom smanjenju priliva inostranog kapitala, što bi moglo izazvati pad spoljne likvidnosti i krizu deviznog kursa sa svim njenim pratećim posledicama. Dakle, svetska ekonomska kriza jeste prirodni test izdržljivosti platnog bilansa i deviznog tržišta u Srbiji.

Uticaj svetske ekonomske krize na privredu Srbije transmitovao se upravo preko platnog bilansa. Prateći dinamiku pojedinih platnobilansnih pozicija u predkriznom i kriznom periodu, lako se uočavaju krupne promene koje su potpuno atipične. Dovoljno je samo pomenuti da je u kriznom periodu ostvaren znatan pad spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita, pa da i manje upućenom čitaocu bude jasno da je uzrok tome - kriza.

U strukturi kapitalnog i finansijskog računa, dominira neto srednjoročno i dugoročno zaduživanje. Ovi krediti su rasli po stopi od oko 76% u proseku godišnje, uz napomenu da su u 2007. stagnirali. Mere monetarne politike Narodne banke Srbije znatno su otežavale zaduživanje u inostranstvu. Naime, u aprilu 2006. godine, NBS je povećala stopu obavezne rezerve na deviznu osnovicu sa 38% na 40% i uvela obaveznu rezervu na subordinirani kapital od 20%. Nakon toga, već u maju mesecu, NBS jc povećala stopu obavezne rezerve za 60% na devizno zaduživanje u inostranstvu sa rokom dospeća do dve godine, dok je stopa na ostatak devizne osnovice ostala nepromenjena. Banke su ubrzo pronasle alternativne kanale zaduživanja, i to posredstvom depozita na dinarske nerezidentne račune na koje je zaračunavana stopa obavezne rezerve od 18%. Ovo je podstaklo NBS da u junu sve depozite na nerezidentne račune izjednači, tretirajući ih kao devizne, tako da su banke bile obavezne da na nerezidentne depozite sa dospećem do dve godine primene stopu obavezne rezerve od 60%, odnosno stopu od 40% u slučaju dužeg roka otplate. U maju mesecu 2006., NBS je donela jos jednu meru prema kojoj je ukupan plasman banaka stanovništvu mogao da dosegne maksimalno 200% vrednosti osnovnog kapitala. Snažno poskupljenje kratkoročnog zaduživanja usled povećanja obaveznog rezervisanja uticalo je na komercijalne banke da se preorijentišu na dugoročno zaduživanje, zbog čega je obim ovih kredita znatno porastao u 2006. godini. Osim toga, očigledna je i promena strukture srednjoročnih i dugoročnih kredita. Od trećeg kvartala 2006. naglo počinju da rastu inostrani krediti direktno odobreni privredi, dok se zaduživanje banaka ubrzano smanjuje. Banke, naročito one u vlasništvu stranaca, uspele su ponovo da pronađu alternativni način finansiranja svojih najboljih klijenata,

31

pružajući im logističku podršku da se direktno zadužuju kod njihovih matica, čime su izbegnuta izdvajanja visokih obaveznih rezervi. Pored ovih razloga, rekordnom inostranom zaduživanju privrede u 2007. godini, snažno je doprineo i sindikalizovani zajam Telekoma Srbije radi akvizicije Telekoma Srpske u vrednosti od 646 miliona evra.

Druga veoma važna stavka jesu strane direktne investicije (SDI) koje su tokom celog posmatranog perioda imale stabilan rast od oko 48% u proseku godišnje. Njihovo povećanje naročito je bilo naglašeno u 2006. godini, na šta su u velikoj meri uticali privatizacija nekadašnjeg Mobtela, prodaja Hemofarma nemačkoj Štadi, privatizacije u bankarskom sektoru (Vojvođanska i Panonska banka), ali i mere NBS-a. Mera koja ograničava kreditiranje stanovništva do iznosa od 200% osnovnog kapitala banke, stimulisala je ove institucije da izvore novih sredstava potraže u dokapitalizaciji. Ovo je uticalo na smanjenje zaduživanja u inostranstvu i povećanje stranih direktnih investicija. Neto iznos SDI u 2007. godini prilično je izdašan, a bio bi još veći da nismo u drugom kvartalu imali veliki odliv po osnovu akvizicije Telekoma Srpske. Ključni problem sa SDI jeste to što se one u velikoj meri ostvaruju zahvaljujući privatizaciji domaćih preduzeća.

Sve preostale kapitalne i finansijske transakcije, izuzimajući povećanje obaveza i rezervi poslovnih banaka, doprinose rastu deviznih rezervi NBS-a. U strukturi ovog povećanja ulazi preostalih oko 40% SDI, ostali kapitalni prilivi, kratkoročni inostrani krediti i neplaćeni uvoz nafte. Što se tiče ostalih kapitalnih priliva, suficit ovih transakcija skoro je u potpunosti ostvaren zahvaljujući povećanju nove devizne štednje, naročito tokom 2006. i 2007. godine. Kratkoročne kredite dominantno čine krediti banaka (oko 87% u proseku) i iskazuju relativno stabila rast sve do 2006. godine. Njihovo povećanje bilo je posebno izrazeno u 2004. i 2005. godini, nakon čega je u 2006. pod uticajem već pomenutih mera NBS-a usledilo smanjenje. Stope obavezne rezerve na deviznu osnovicu izjednačene su u decembru 2006. na nivou od 45%, pri čemu je stopa na novu deviznu štednju ostala 40%. Smanjenje obaveznog rezervisanja na deviznu osnovicu (sa rokom dospeća do dve godine), verovatno je uticalo na postepeni rast kratkoročnog zaduživanja banaka, posebno u drugoj polovini 2007. godine. Ipak, tokom prvog polugodišta 2008., banke počinju ponovo da se razdužuju. Konačno, neplaćeni uvoz nafte jeste fiktivna transakcija, koja postoji da bi se uskladio deficit tekućeg računa sa stvarnom promenom stanja deviznih rezervi NBS-a.

Dakle, u vremenskom periodu dok još ekonomska kriza nije uzdrmala srpsku privredu, tekući deficit je rastao veoma brzo. Ovome je najviše doprinelo povećanje deficita robne razmene, ali i uvećanje manjka po osnovu neto faktorskih transfera. Takođe, skroman rast tekućih transfera, pad bespovratnih transfera i pogoršanje bilansa usluga, bitno su uslovili ekspanziju tekuće neravnoteže. Ona je finansirana deviznim prilivom od dugoročnih inostranih kredita i SDI. Tokom posmatranog sedmogodišnjeg perioda, devizne rezerve NBS-a, povećane su za oko 8,9 milijardi evra.17

Podaci s kraja avgusta i početka septembra 2009. godine potvrđuju da su uslovi poslovanja na srpskom tržištu bili izrazito nezadovoljavajući. To se, pre svega, odnosi na predržavni aparat i shodno tome na prekomerna fiskalna opterećenja za ionako nekonkurentnu srpsku ekonomiju. Usled guste birokratske šume, investiciona klima je nepovoljna, što obeshrabruje investitore da ozbiljnije ulažu u srpsku privredu. Povećava se lanac nelikvidnosti i zaraza neplaćanja obaveza uzima maha. Krajem avgusta dominirala su negativna kretanja kod većine ekonomskih indikatora: izvoz, uvoz, promet u trgovini na malo, prosečne neto zarade i spoljni dug. Takođe, i ranoupozoravajući indikator kao što je dinamika priliva domaćih izvoznih porudžbina, ukazuje na produžetak recesivnih kretanja u srpskoj privredi.17 Petrović P., (2009) „PLATNI BILANS SRBIJE POD UTICAJEM SVETSKE EKONOMSKE KRIZE“, Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 167-172.

32

Usled hlađenja globalne tražnje, tražnja za proizvodima sa srpskog tržišta, koja je pretežno usmerena na sirovine i repromaterijal, je nezadovoljavajuća, tako da se to negativno reflektuje i na dinamiku plasmana robe na inotržište. Takođe, smanjuje se i potreba za nabavkom sirovina sa inostranog tržišta, jer je osetno redukovan obim proizvodnje, a nema ni svežih finansijskih sredstava za neko ozbiljnije investiranje u proizvodne kapacitete, pa samim tim ni mogućnosti da se uvozi nova oprema. Istovremeno, znatno je opala i kupovna moć stanovništva, te uz postojeću neizvesnost na tržištu, to dodatno smanjuje uvozne aktivnosti srpske privrede. Upravo zbog pada životnog standarda prosečnog domaćinstva u Srbiji, i maloprodajni promet je osetno redukovan. To nepovoljno utiče na likvidnost trgovačkih lanaca, posebno ukoliko su se u prethodnom periodu vršila intenzivna investiranja preko kreditnih aranžmana sa poslovnim bankama. Da je kupovna moć stanovništva opala, vidi se i po smanjenju prosečnih neto zarada i nominalno i realno. No, istina je da su zarade u državnoj upravi i dalje neopravdano visoke, čak i više od proseka u vanprivredi, koji je daleko iznad onog u privredi. Prema tome, trebalo bi razmisliti i o smanjenju zarada u državnoj upravi kako bi se bar psihološki poslala jasna poruka privredi da će i njena državna administracija podneti teret ekonomske krize u kojoj se Srbija nalazi.

Izvesna je pretpostavka za dužničku krizu u kojoj će Srbija i njeni građani naći onog momenta kada počnu da se servisiraju krediti koji se sada potpuno nezajažljivo uzimaju. Da bi se ta kriza izbegla, neophodna je promptna promena ekonomske politike, koja bi ozbiljnije krenula u transformaciju javnog sektora i relaksa i fiskalne i kreditno-monetarne politike. Tako bi se otvorio prostor da se, uz stizanje uravnoteženijeg deviznog kursa, omogući priliv novih investicija, poboljšaju izvozne performanse naše privrede. U suprotnom, samo ćemo produžavati agoniju makroekonomske stabilnosti, dok još postoji državna srebrnina koja može celu privredu da drži u virtuelnoj stabilnosti.

Sadašnja ekonomska politika najviše pogoduje bankarskom sektoru, koji preko sigurnih plasmana u zapise državnog trezora i hartije od vrednosti NBS-a ostvaruje zaradu, a takođe i odobravanjem kredita državnom budžetu, realizuje profit. Rizik takvih plasmana, ukoliko i postoji, minoran je, tako da su banke u privilegovanom položaju, dok se realni sektor guši u nelikvidnosti. Istovremeno poslovnim bankama ide na ruku i subvencionisano kreditiranje privrede od strane države. Na ovaj način, država i indirektno stimuliše banke da zadržavaju visoke kamate na kredite i one jednostavno nemaju potrebu da razmišljaju o nižoj ceni svog novca. Takođe, i rizik bankarskih plasmana ovim subvencionisanjem u najmanju ruku je prepolovljen. Potpuno je obrnut sled radnji: umesto da radi na smanjenju rizika ulaganja u zemlju i time podizanja kreditnog rejtinga, što bi pozitivno uticalo i na kamatne stope banaka, država na tom polju ne čini skoro ništa, a subvencionisanjem kredita samo ojačava poziciju bankarskog sektora i konzervira uslove kreditiranja sa stanovišta visine cene novca. Istovremeno, treba imati u vidu da je porez na dobit banaka izuzetno nizak i da bi ga u najmanju ruku trebalo udvostručiti. Isitna je da, subvencionisani krediti mogu dati određeni pozitivan efekat u poslovanju nekog preduzeća, ali to je samo na sasvim ograničeno vreme, jer poslovni ambijent, kao i uslovi same proizvodnje ostaju nepromenjeni. Na ovaj način se samo uspavljuje privreda ušuškana državnim subvencijama. Pozitivna ili bolje rečeno uslovno pozitivna kretanja krajem avgusta i u septembru 2009. godine, registrovana su kod sledećih ekonomskih indikatora: obim industrijske proizvodnje, ukupne devizne rezerve i cene na malo.

Kada se iz analize isključi uticaj sezone, onda industrijska proizvodnja u Srbiji na mesečnom nivou beleži blagi rast. Time je neznatno ublažena oštrica recesivnog trenda u dinamici fizičkog obima industrijske proizvodnje. No, to je rezultat uskakanja pojedinih većih preduzeća u pogon, a ne i stvarnog izlaska industrije iz krize. To se najbolje vidi po tome što

33

je proizvodnja na mesečnom nivou porasla za čak 28,2%, a to je upravo plod pokretanja proizvodnje u nekadašnjem Sartidu. Dakle, nema i dalje jakih impulsa koji bi uticali na intenzivnije oživljavanje industrijske proizvodnje, nego se samo radi o pojedinačnim slučajevima, koji u srpskoj privredi imaju veliki ponder i time uticaj na smer kretanja cele industrije.

Ukupne devizne rezerve rastu, ne kao rezultat jačanje izvoznih potencijala zemlje, nego kao posledica permanentnog zaduživanja NBS-a. Time je u nepromenjenim privrednim okolnostima, stabilnost takvih deviznih rezervi na staklenim nogama, a sledstveno tome upitna je i stabilnost deviznog kursa domaće valute. Najzad inflacija ima tendenciju splašnjavanja rasta.

Zaključno sa 2008. godinom, galopirajući rast spoljnog duga Srbije primarno je indukovan od strane privatnog sektora. Tako je sa oko 2 mlrd. USD u 2000. godini, spoljni dug koji je generisao privatni sektor narastao na 21,7 mlrd. USD u 2008. godini, odnosno nešto više od 10 puta. Naravno, opravdano je zaduživati se u cilju novih investicija i osavremenjivanja proizvodnog procesa. No, postavlja se pitanje da li su ta zaduženja i adekvatno iskorišćena, posebno imajući u vidu rezultate poslovanja domaće privrede. Stoga, ona mogu stvoriti samo dodatni pritisak na devizne rezerve zemlje, a time i na devizni kurs dinara. Nasuprot tome, spoljni dug javnog sektora beležio je puzajući rast, tako da je sa 8,797 mlrd. USD u 2000. godini dosegao 8,996 mlrd. USD u 2008. godini. Time je udeo javnog sektora u kreiranju ukupnog spoljnog duga redukovan sa 81,2% na 29,3% u navedenim periodima komparacije, dok je privatni sektor učestvovao u početnoj godini poređenja sa 18,8%, a u završnoj sa čak 70%. Međutim, u 2009. godini stanje počinje da se menja, spoljni dug javnog sektora u junu 2009. dostigao 10,151 mlrd. USD, a u julu 10,238 mlrd. USD, dok je spoljni dug privatnog sektora smanjen u odnosu na kraj 2008. godine dostigavši u junu iznos od 20,428 mlrd. USD, u julu 20,751 mlrd. USD. Time je učešće javnog sektora u kreiranju spoljnog duga počelo da raste dostigavši nivo od 33% u poslednjem izveštajnom mesecu, dok je udeo privatnog sektora opao na 67%. Koliko je intezivno zaduživanje javnog sektora, posebno se vidi po tome što je u odnosu na kraj decembra 2008. godine, spoljni dug koji je on generisao, porastao za čak 38%. Nasuprot tome, spoljni dug javnog sektora u tom periodu je redukovan za 4,4%.

Ovo galopirajuće zaduživanje države posledica je neuspešne ekonomske politike u devet godina tranzicionog perioda. Ona se svodila na prodaju državnog blaga preko privatizacionog procesa i neproduktivno prekomerno trošenje tako prikupljenih sredstava. Privredne performanse su i dalje ostale slabe, budući da ni sam ambijent poslovanja nije značajnije poboljšan. Time je dolazak virusa globalne ekonomske krize na naše tržište samo razotkrio sve slabosti i nedostatke privredne strukture i poslovnog ambijenta Srbije, čime je virus veoma lako i brzo mogao da se širi po već obolelom organizmu i time još razornije deluje na makroekonomsku stabilnost zemlje. Stoga je Srbija prinudno krenula u stand by aranžman sa MMF-om, kako bi obezbedila eksternu likvidnost i popunila budžetske praznine. Ukoliko se intermeco kupljen ovim intenzivnim zaduživanjem ne iskoristi u pravcu pokretanja sveobuhvatnih i ozbiljnih reformskih procesa, posebno u javnom sektoru, onda će Srbija, posle prodaje preostale državne srebrnine, biti na kolenima dužnickog ropstva, a sva priča o stabilnim deviznim rezervama i deviznom kursu dinara, raspršila bi se kao mehur od sapunice.

Do kraja 2009. godine, a svakako i tokom sledeće godine, treba računati sa intenzivnim zaduživanjem javnog sektora, što će usloviti dalji rast ukupnog spoljnog duga i nedvosmisleno čvrsto rangiranje Srbije kao visokozadužene zemlje, u čiju zonu je već i usla.

34

Ukupne devizne rezerve Srbije krajem avgusta 2009. godine iznosile su 15,119 mlrd. USD. To je za 8% više nego prethodnog meseca, ali i za čak 16,4% više nego krajem prošle godine. Ovakvom pozitivnom trendu ukupnih deviznih rezervi treba zahvaliti punjenjem deviznih sredstava na računu kod NBS-a. Tako su devizne rezerve srpske centralne banke porasle sa 11.494 mlrd. USD u decembru 2008. i 12,982 mlrd. USD u julu, na 13,658 mlrd. USD u avgustu 2009. godine. U relativnim izrazima, devizne rezerve NBS-a su povećane za 5,2% na mesečnom nivou, odnosno za čitavih 18,8% u odnosu na stanje s kraja decembra 2008. godine. Nažalost, to bujanje deviznih rezervi u portfelju NBS-a nije plod dobre ekonomske politike i priliva deviza po osnovu pozitivnih privrednih rezultata, nego naprotiv, nastale su kao posledica neodgovorne ekonomske politike koja je uzrokovala intenzivno zaduživanje preko stand by aranžmana sa MMF-om. Stoga su, u uslovima nepromenjene pri-vredne strukture i permanentnog jačanja spoljnog duga, ove devizne rezerve na staklenim nogama i daju zamagljenu sliku makroekonomske stabilnosti.

Nezavisno od globalne finansijske krize, Srbija je već bila suočena sa ozbiljnim makroekonomskim neravnotežama, koje se ogledaju u visokom budžetskom i spoljnotrgovinskom deficitu. Presecanjem glavnih tokova finansiranja ovih deficita, finansijska kriza je samo razotkrila problem dugogodišnjeg prekomernog rasta potrošnje i učinila nužnim preduzimanje mera za njegovo rešavanje. Logika funkcionisanja srpske privrede, koja se zasnivala na prekomernoj potrošnji, postaje neodrživa. Poskupljenje kredita, smanjenje priliva greenfild investicija, kao i smanjenje prihoda od privatizacije, usloviće drastično smanjenje spoljnih izvora finansiranja budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita. To primorava Srbiju da uvede mere usmerene na smanjenje potrošnje, tj. da vodi čvrstu monetarno-kreditnu i fiskalnu politiku. Srbija će, međutim, ove mere morati da sprovodi u nepovoljnim uslovima, generisanim globalnom finansijskom krizom, koji se ogledaju u smanjenju priliva stranog kapitala, smanjenju izvoza, itd.

Pred ekonomskom politikom stoje dva ozbiljna zadatka: prvo, neophodno je obezbediti smanjenje obima javne potrošnje, i drugo, neophodno je angažovanje međunarodnih finansijskih institucija (pre svega Svetske banke). Na taj način bi se obezbedilo da se smanjenje potrošnje ne ostvaruje na uštrab proizvodnje, odnosno da čvrsta monetarno-kreditna i fiskalna politika smanji onaj deo koji je usmeravan u neproizvodnu potrošnju (preko budžeta i kredita banaka).18

ZAKLJUČAK

Kriza koja je prvo zahvatila tržište nekretnina SAD, a zatim se proširila na finansijski sistem i privredu SAD nije nastala slučajno. Kriza je nastala kao posledica vođenja neodgovorne poslovne politike nadležnih državnih institucija za kontrolu finansijskog tržišta (FED i SEC) i nestručnosti u radu rejting agencija, kao i fundamentalnih slabosti koje godinama postoje u oblasti finansijske kontrole i regulative u SAD. Izvor pomenutih slabosti potiče od ideje o neograničenoj liberalizaciji finansijskih tržišta, sa minimalnom regulativom i slabom kontrolom poslovanja investicionih banaka i fondova. Inicijalna pretpostavka da će

18 Golubović N., (2009) „GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA: TEORIJSKE I EKONOMSKO-POLITIČKE IMPLIKACIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize , Ekonomski fakultet Beogradu, str. 320-321.

35

veliki institucionalni investitori koji su uživali povlašćeni tretman kod regulatornih tela, odgovorno i u skladu sa dobrom praksom korporativnog upravljanja štititi interese svojih vlasnika, u svojoj osnovi pokazala se pogrešnom i krajnje štetnom. Pored toga što FED nije kontrolisao bankarski sistem na način koji je trebalo, sprovodeći ekspanzivnu monetarnu politiku, preko snižavanja referentne kamatne stope, FED je učinio kredite još jeftinijim i dostupnijim većem broj korisnika. Prvobitne optimistične prognoze pokazale su se pogrešnim i neopravdanim, kako se talas krize izazvan na Volstritu proširio i na ostale delove sveta. Bekstvo inostranog kapitala, drastičan pad berzanskih indeksa, nedostatak svežeg kapitala i povećane marže na kredite ukratko su efekti krize kojim je pogođena svetska ekonomija. Drugi talas krize kojim je najviše bio pogođen realni sektor proizveo je duboke i bolne posledice po ekonomije zemalja koje nisu imale direktno učešće u kreiranju krize. Ispostavilo se da su najveću međunarodnu izloženost prema rizičnim hartijama od vrednosti, koje su prouzrokovale krizu, imale evropske zemlje, a pre svega zemlje Evropske unije. Ovaj podatak ujedno pokazuje koliko su ove dve ekonomije međusobno povezane. Posledice koje će Evropska unija pretrpela zbog izrazite povezanosti dveju ekonomija, manifestovao se kroz usporavanje privredne aktivnosti i time stvorio recesioni lančani efekat koji je zahvatio i ostale zemlje Evrope, čiji je dominantan spoljnotrgovinski partner Evropska unija. Kako iz rasta spoljnotrgovinske razmene proizilazi ekonomski rast, usled smanjenja izvozne tražnje, ekonomije zemalja u razvoju i tranzicionih zemalja u narednom periodu najverovatnije će ostvariti realan pad.

Situaciju u kojoj se Srbija našla dodatno komplikuje struktura izvoza koja je sačinjena dominantno iz primarnih proizvoda sa malim učešćem industrijske obrade, a za kojima je tražnja na svetskom tržištu već na početku krize ostvarila značajan pad. Usled dugog niza godina vođenja ekspanzivne fiskalne politike učešće javne potrošnje u budžetu Srbije značajno je povećano, trgovinski deficit u poslednjim godinama beležio je rast i sa očekivanim smanjenjem priliva stranih direktnih investicija, makroekonomska stabilnost zemlje može biti dovedena u pitanje. Sklapanjem aranžmana sa MMF-om Srbija bi značajno smanjila rizik od većih makroekonomskih lomova i ulila bi dodatno poverenje stranim investitorima u sigurnost ulaganja u Srbiju. Jedan od načina za izlazak iz krize ili za ublažavanje efekata krize jeste upravo kreiranje uslova za značajnije privlačenje stranih direktnih investicija.

Srbiji su potrebne strukturalne reforme na svim nivoima, kako bi se povećala konkurentnost srpske privrede, koja je po poslednjim istraživanjima Svetske banke na veoma niskom nivou. Jedna od reformi odnosila bi se na obrazovni sistem, čijom reformom bi se unele novine koje bi omogućile stvaranje komparativnih prednosti na tržištu znanja u Srbiji. Upravo je neznanje, kao i pogrešan sistem vrednosti investitora bio jedan od izazivača globalne krize. Na jednoj strani nalazili su se pohlepni prodavci sa lošim investicionim planovima koje su ipak odlučili da ih prodaju, jer su se na drugoj strani nalazili neobrazovani finansijeri koji su svesno ulazili u takave investicione planove. Uopšteno gledano tržišnim učesnicima osnovna deviza bila je poput one koju je Majkl Daglas izgovorao kao tajkun Gorhn Geko u kultnom filmu “Wallstreet“: “Greed is good“, “Pohlepa je dobra“. Kako se na berzma kupuju buduća očekivanja, a ne realne vrednosti berzanskih proizvoda, prognoze finansijera sa nedovoljnim ili lošim znanjima bazirane su na pogrešnim pretpostavkama. Ulaganje na bazi pogrešnih pretpostavki trajalo je dugi niz godina, odnosno sve do otpočinjanja svetske ekonomske krize. Ovo nas dovodi do zaključka da nastala kriza ne predstavlja propast tržišta ili kapitalizma, već prostu korekciju tržišta, odnosno korekciju pogrešnih tržišnih očekivanja uzrokovanih neznanjem. Vlade svih zemalja su u procesu pripreme programa mera za neutralisanje ili ublažavanje efekata svetske ekonomske krize, ali je mali broj zemalja zvanično predstavio plan i program mera za izlazak iz krize. U toj maloj

36

grupi zemalja nalazi se i Srbija što je izuzetno značajno, jer je time Srbija pokazala da je ozbiljno shvatila razmere krize. Donet je i drugi paket mera, kako se prethodini nije pokazao dovoljnim. Svi doneti programi ili oni koji se najavljuju pored toga što pozivaju na usklađene i sihronizovane mere nadležnih institucija, imaju za cilj da: ostvare sklad između monetarne i fiskalne politike, unaprede koordinaciju donetih mera, obezbede neophodni nivo likvidnosti, podrže ekonomski rast, i smanje uticaj krize na najosetljivije delove stanovništva.

Na odluke Vlada svih zemalja da uzmu aktivnije i sihronizovano učešće u rešavanju krize uticala su iskustva iz perioda velike depresije, tridesetih godina prošlog veka. U tom periodu kreatori ekonomske politike vodili su laissez-faire politiku, jer su smatrali da će tržište samostalno uspostaviti ravnotežu. Nastojano je da se vodi politika uravnoteženog budžeta i većih poreza u cilju smanjivanja budžetskog deficita. Centralne banke su se pomirile sa zatvaranjem banaka i nisu preduzimale značajnije mere da neutrališu pad novčane mase. U cilju smanjivanja uvoza i stimulisanja domaće proizvodnje vođena je protekcionistička spoljna politika. Rezultat ovakvih mera je bio katastrofalan, pa danas države poučene dešavanjem tokom prve svetske ekonomske krize, zaključile su da su troškovi nepreduzimanja bilo kakvih mera mnogo veći od troškova intervencionističke politike. Međutim ostaje pitanje da li je u redu da gubitak, koji su spekulanati generisali svojim lošim poslovnim odlukama, bude socijalizovan i da sav teret krize preuzme obično stanovništvo.

LITERATURA:

[1] Arsić M., Pavle P., (2009) „IZAZOVI MAKROEKONOMSKE POLITIKE: KRATAK I

SREDNJI ROK“, Ekonomska politika Srbije u 2010. godini, Ekonomski fakultet, Beograd;

37

[2] Đogović S., (2009) „GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA I NJENE POSLEDICE NA

PRIVREDU SRBIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske

krize, Ekonomski fakultet Beogradu;

[3] Fabris N., (2009) „GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA I NJEN UTICAJ NA

MONETARNU POLITIKU SRBIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi

svetske ekonomske krize, Ekonomski fakultet Beogradu;

[4] Gnjatović D., Ana J., (2009) „STEPEN SPOLJNE ZADUŽENOSTI SRBIJE“,

Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet u Beogradu;

[5] Golubović N., (2009) „GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA: TEORIJSKE I

EKONOMSKO-POLITIČKE IMPLIKACIJE“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i

izazovi svetske ekonomske krize, Ekonomski fakultet Beogradu;

[6] Kovačević R., (2009) „IZVOZ I SPOLJNI DUG KAO FAKTORI

MAKROEKONOMSKE STABILIZACIJE PRIVREDE SRBIJE“, Ekonomska politika Srbije

u 2010.godini – ka novom modelu makroekonomske stabilnosti, Ekonomski fakultet u

Beogradu;

[7] Milenković I., Dragana M., (2009) „EFEKTI ZAKASNELE TRANZICIJE U SRBIJI I

EKONOMSKA POLITIKA U 2009. GODINI – RECESIJA, KRIZA ILI DEPRESIJA“,

Ekonomski fakultet u Kosovskoj Mitrovici i Subotici;

[8] Petrović P., Duško V., Brčarević D., (2009) „SVETSKA FINANSIJSKA KRIZA“,

Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009. godini, Ekonomski fakultet u

Beogradu;

[9] Petrović P., (2009) „PLATNI BILANS SRBIJE POD UTICAJEM SVETSKE

EKONOMSKE KRIZE“, Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski

fakultet u Beogradu;

38

[10] Veselinović P., (2009) „SPOLJNI DUG KAO RAZVOJNO OGRANIČENJE SRPSKE

EKONOMIJE“, Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet u

Beogradu;

[11] http://www . bs.rs/export/mternet/latinica/80/80_2/spoljni_dug_eur.pdf

[12]

http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/razno/Svetska_ekonomska_kriza_i_posledice_po_privredu_S

rbije.pdf

[13] www.nbs.rs

39

http://www.nbs.rs/



http://www/

Documents

Svetska Ekonomska Kriza i Zaduzenost Srbije