Svetlana Adamović, Ekonomska globalizacija i kriza

Prof. dr Svetlana AdamovićUniverzitet u BeograduFakultet političkih nauka

EKONOMSKA GLOBALIZACIJA I KRIZA

Sažetak

Tekući krizni poremećaji u svetskoj privredi, čiji se početak povezuje sa krizom u domenu stanogradnje i kreditnog tržišta u SAD, brzo se preno-se u ostale delove sveta. Tome doprinosi dostignuti nivo međunarodne ekonomske globalizacije. Posebna karatkeristika svetske recesije koja je u toku je da nisu ispunjena očekivanja prema kojima bi zemlje u usponu, a posebno grupa BRIK (Brazil, Rusija, Indija Kina), mogle da preuzmu na sebe ulogu motora međunarodne ekonomije i da kompenzuju slabljenje aktivnosti u razvijenim zemljama. Druga značajana karateristika je pokre-tanje diskusije o slabostima kapitalističkog sistema i otvaranje mogućno-sti za traženje novih sistemskih rešenja, pre svega sa stanovišta dugoroč-nog razvoja.

Ključne reči: BRIK, zemlje u usponu, globalizacija, globalitet, recesija, ekonomska kriza, kriza sistema kapitalizma.

Svetska ekonomska kriza za koju se smatra da je počela decembra 2007. u privredi SAD, za sledećih godinu dana postepeno je formirala globalni karakter, i iz jedne, iako najveće nacionalne ekonomije, prenela se u sve delove sveta, mada sa raz-ličitim intenzitetom. Po prirodi stvari, ukoliko je međunarodni faktor u nacionalnoj ekonomiji značajniji, veći je i rizik od negativnih efekata kriznih poremećaja. U istom smislu u kome ciklična kretanja privrede donose viši nivo prosperiteta u uslovima ciklične ekspanzije, prilikom recesionih kretanja tj. u nizlaznoj fazi ciklusa, dolazi do većih gubitaka i negativnih efekata. Nesumnjivo da su ovakvi tokovi povremeno i privremeno regulisani i ublažavani u pojedinim zemljama u onoj meri u kojoj postoje društvena klima i odgovarajući mehanizmi za državnu intervenciju. Ali, ma koliko uspešna bila državna intervencija sa stanovišta obuzdavanja preterane ekspanzije i smanjenja dubine recesionog dna, do sada nije bilo moguće, i nijedna nacionalna ekonomija u uslovima relativno slobodne tržišne privrede, nije pokazala sposobnost da izbegne krizne poremećaje. Drugim rečima, i u savremenim uslovima potvrđuje se teza J. Šumpetera da prihvatanje kapitalističkog sistema, između ostalog, znači i prihvatanje njegove dinamike, odnosno neizbežnosti prosperiteta koga prati recesija i recesije koju sledi prosperitet.

UDC 339.9:338.121.4

356 Fakultet političkih nauka, GODIŠNJAK 2008

Početak 21. veka u međunarodnoj ekonomiji je između ostalog obeležen snaž-nim procesima globalizacije i sa svoje strane potvrđuje Marksovu tezu prema kojoj će razvoj kapitalizma u svim delovima zemljine kugle dovesti do neizbežnosti svet-skih ekonomskih kriza. Bez obzira na različite motive i razlike u vremenu u kome su živeli, u ovom pogledu postoji značajna bliskost između K. Marksa i J. Šumpetera.

Kada je reč o globalizaciji koja daje savremeni okvir za delovanje kriznih po-remećaja, može da se pokrene pitanje da li je reč o potpuno novom fenomenu ili je savremeni nivo globalizacije ekonomije samo nastavak procesa započetog u uslovima kapitalizma laissez faire i slobodne konkurencije. Proces koji može da se prati od druge polovine 19. Veka, obeležen ekspanzijom kapitalističkog sistema uz dominaciju Velike Britanije i grubo zaustavljen izbijanjem Prvog svetskog rata, početkom 21. veka dobija punu afirmaciju zahvaljujući naraslim proizvodnim snagama koje obeležava posebno tehnički progres u oblasti informatike, transporta, ali i novih socio-ekonomskih to-kova kao što su brz transfer tehnoloških rešenja, migracioni procesi i neophodnost da se neki novi globalni problemi (klimatske promene, ekologija, i sl.) razmatraju uz pokušaje da se nađu globalna rešenja.

Za ocenjivanje procesa globalizacije kao eventualno novog izvora dinamiziranja svetske privrede, bez obzira na niz pozitivnih efekata, neophodno je da se ima u vidu da savremeni nivo liberalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa još nije prevazišao po intenzitetu stanje koje je stvarano između 1870. i 1914. godine. Ono što je novo i bez sumnje pozitivno, jeste da je u savremenoj svetskoj ekonomskoj dinamici, osim nekadašnjih metropola, sada vidljivo učešće ne samo „prvog sveta“ i tzv. drugog sveta (bivše zemlje centralističkog planiranja, odnosno zemlje u tranziciji), već i trećeg sve-ta, odnosno nerazvijenih zemalja, dok se van ovih tokova nalaze zemlje tzv. četvrtog sveta, uglavnom afričkih zemalja južno od Sahare (sa izuzetkom Južnoafričke unije), čija privreda prevashodno zavisi od naturalne proizvodnje i od direktne pomoći iz inostranstva, budući da te zemlje nisu sposobne ni da se kvalifikuju kao potencijalni dužnici na međunarodnom tržištu kapitala.

Posmatrajući suštinu procesa globalizacije, period 1870-1914, koji se obično de-finiše kao pax britannica, pružio je znatne dokaze progresa tehnologije i razvoja pro-izvodnih snaga, ali isto tako i sistema relativno liberalnog prometa robe, kapitala i stanovništva. Sa stanovišta kontinuiteta ekonomske globalizacije, razdoblje od 1914-1945. moglo bi se oceniti kao period dekadencije i period u kome postoji veliki rasko-rak između permanentnog tehnološkog progresa na jednoj strani i odsustva liberalnih okvira za međunarodne ekonomske tokove. Ovo se delimično objašnjava izbijanjem dva svetska rata i Velike ekonomske krize kao tri osnovna faktora koja su doprinela parcelizaciji međunarodne ekonomije i jačanju protekcionizma.

Novi pozitivni podsticaji u pravcu globalizacije koji u suštini imaju za cilj da uspostave ravnotežu između razvoja proizvodnih snaga i adekvatnog usklađivanja produkcionih odnosa kroz spor i uporan proces liberalizacije međunarodnih ekonom-skih tokova, počinje 1945. i traje do 1980. Godina 1980. uzima se kao vododelnica na osnovu dva kriterijuma:

357

• Državna intervencija u privredi i koncept „države blagostanja“ 346 zamenjuju se jačanjem uloge primarne raspodele dohodaka, smanjenjem državne regulative i procesom deregulacije. U popularnom žargonu ova faza se obično definiše kao reganomika ili tačerizam;

• Od 1980. godine počinje snažna afirmacija inovacija u tehnologiji posebno u domenu informatike i transporta, što je umnogome doprinelo dinamiziranju svetske privrede.

Tokom osamdesetih godina dolazi i do krize u zemljama centralističkog planiranja, što je delimično pokušano da se reši primenom reformi različitog vida, među kojima je naj-značajnija ona koja se vezuje za pokušaj Gorbačova da preko programa perestrojke i glasnosti modernizuje sovjetski ekonomski i politički sistem. Budući da te reforme nisu uspele, u sle-dećoj deceniji bivše socijalističke zemlje se opredeljuju za razvoj sistema privređivanja zasno-vanog na tržišnoj ekonomiji i višepartijskom političkom sistemu. Na ovaj način globalizacija dobija još jedan potencijalni stimulans budući da se eliminiše Hladni rat na jednoj strani i da se potencijal bivših socijalističkih zemalja uključuje u globalni sistem privređivanja.

U najnovijoj literaturi, sve više je u upotrebi termin globalitet koji označava stanje u kome je proces globalizacije skoro završen, barijere su srušene i na sceni je pojava nove globalne realnosti. Ovaj izraz prvi je upotrebio u ovakvom značenju Danijel Jer-gin 1998. u časopisu Newsweek, a detaljnije objašnjava i u poznatoj knjizi Komandni visovi: bitka za svetsku ekonomiju347

Sadašnja upotreba termina se najviše odnosi na biznis i opisuje drakonsku kon-kurenciju koja se može videti i iz naslova knjige Globalitet: konkurencija sa svima, svuda i u svemu348, autora koji su partneri Boston Consulting Group. Ovi autori tvrde da je glo-balitet ono što nastupa posle globalizacije: nova vrsta svetske hiper-konkurencije, koja ima tri bitne karakteristike:

1. Strukturno pomeranje tokova trgovine – kompanije iz svih delova sveta kon-kurišu jedna drugoj za sve: potrošače, snabdevače, partnere, kapital, intelektu-alnu svojinu, sirovine, sisteme distribucije, prerađivačke kapacitete i talente.

2. Rušenje dosadašnje hijerarhije ekonomske snage i uticaja: pomeranje iz tradi-cionalnih centara moći u razvijenim zemljama SAD, Evrope i Japana ka kom-panijama iz zemalja u razvoju koje sada i postavljaju nova pravila igre, a kojima bivši lideri moraju da se prilagode ukoliko i dalje žele da budu konkurentni.

346 Smatra se da kovanicu država blagostanja (eng. welfare state), možda nije prvi upotrebio, ali je svakako najviše popularizovao, Vilijam Templ, nadbiskup Jorka 1942, kako bi prikazao stanje u Velikoj Britaniji nasuprot stanju u državi rata (eng. warfare state) tj. nacističkoj Nemačkoj. Fridrih fon Hajek smatra da termin potiče od nemačke reči Wohlfahrtsstaat kojom su istoričari 19. veka opisivali idealnu varijantu policijske države, a od 1870. se koristi u implementaciji Bizmarkove politike koja se smatra i početkom države blagostanja.

347 Yergin, Daniel; Stanislaw, Joseph, The Commanding Heights: The Battle for the World Economy, New York: Simon & Schuster, 2002.

348 Sirkin, Harold L.; Hemerling, James W.; Bhattacharya, Arindam K; with John Butman. GLOBALITY: Competing with Everyone from Everywhere for Everything, New York: Business Plus, 2008.

S. Adamović: Ekonomska globalizacija i kriza


3. Pojava novih pravila biznisa i upravljanja koja više pogoduju globalnom decentralizovanom poslovnom okruženju. Stari lideri moraju da nauče nove metode, kao što su prihvatanje autonomije satelitskih operacija (postrojenja) i njihovo donošenje odluka; regrupisanje i uključivanje u regione u usponu i brzo uključivanje u nova tržišta tempom i obimom koje diktiraju novi izazi-vači na ekonomskom bojnom polju.

PROBUĐENI DŽINOVI

Još jedan razlog zbog kojeg se 1980. može da uzme kao značajan „kamen međaš“ u savremenom privrednom razvoju je početak afirmacije grupe zemalja u razvoju pri čemu vodeću ulogu imaju Kina, Indija, Brazil a krajem devedesetih im se priključuje Rusija (iako po nizu obeležja Rusija ne bi mogla da se tretira kao nerazvijena zemlja). Ovim se afirmiše grupa BRIK349 koja na svoj način ponavlja prethodne uspehe tzv. azijskih tigrova, ali u gotovo kontinentalnim dimenzijama. Teško je naći period u istoriji svetske privrede kada je jedna grupa zemalja mogla da izvrši tako snažan progres u sopstvenom razvoju, a time i da pruži doprinos globalnom ekonomskom razvoju kao što je slučaj sa grupom BRIK i grupom zemalja u usponu (eng. emerging countries).350

U toku 2005. godine ova grupa zemalja je proizvodila preko polovine svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP), računato po principu pariteta kupovne moći. Ovaj statistički podatak ima daleko snažniju konotaciju ako se kaže da razvijene zemlje, bar sa ovog stanovišta, više ne dominiraju svetskom ekonomijom. Naravno, to ne znači da su visoko razvijene zemlje izgubile svoje komandne i strategijske prednosti, ali je činjenica da su 2005. prvi put prepustile vodeću ulogu zemljama u usponu.

Drugi značajan doprinos probuđenih divova i grupe zemalja u usponu je u činje-nici da su postale značajna pokretačka snaga svetskog privrednog rasta i da, zahvalju-jući svojim grupnim ekonomskim parametrima, vrše uticaj i na kretanja u razvijenim zemljama. Drugim rečima, one mogu indirektno da deluju na kretanja nadnica i profi-ta, kamatnih stopa, inflacije i realne kupovne moći stanovništva razvijenih zemalja. U tom smislu postoji istorijski zaokret, budući da su tradicionalno ove zemlje uglavnom imale pasivnu ulogu i bile svojevrsna refleksija ekonomske politike i realnih tokova u razvijenim zemljama. Od 1980. naovamo zemlje u usponu postaju svojevrsni subjekti

349 Smatra se da je Džim O’Nil, vodeći ekonomista firme Goldman Saks, prvi upotrebio akronim BRIK, odnosno, definisao novu grupu zemalja koje bi trebalo da uđu u ekonomsku prvu ligu (posle azijskih tigrova, koji su prema pisanju Ekonomista 18.09.2008. „prestali sa rikom posle finansijske krize 1997-98“). Sa aspekta investiranja, nekadašnje zemlje „trećeg sveta“ su, prema pisanju Ekonomista, podeljene u tri kategorije: napredne zemlje u usponu, sekundarne zemlje u usponu i granična tržišta (koja osim berze nemaju ništa drugo da ponude).

350 Antoan van Agtmael, menadžer u oblasti međunarodnih investicija, skovao je termin tržišta u usponu (emerging markets) još početkom 1981. godine dok je radio u Svetskoj banci. Ovaj termin se odnosi na privrede čiji je prihod po stanovniku nizak ili srednji, odnosno na privrede koje su u fazi prelaska iz statusa zemalja u razvoju u status razvijenih zemalja. Ian Bremer privrede u usponu vidi kao „zemlje u kojima je za tržišta politika važna podjednako, ako ne i važnija od ekonomije“.

359S. Adamović: Ekonomska globalizacija i kriza

međunarodne ekonomije. Samo se po sebi razume da, budući da imaju prednosti od globalizacije, i ove zemlje će, prihvatajući rizike globalizacije, biti izložene i njenim negativnim posledicama. Krajem 2008. godine ova mogućnost se postepeno pretvara u stvarnost. Za ilustraciju ekonomskog prosperiteta zemalja u usponu korisno može da posluži sledeći grafikon:351

Grafikon 1. Why they matterEmerging economies as % of world total, 2005

Izvor: IMF; MSI; BP

Učešće ovih zemalja u svetskom izvozu povećalo se sa 20% u 1970. na 43% u 2005. godini. Ova grupa zemalja troši preko polovine svetske energije i raspola-že sa 70% svetskih deviznih rezervi. Što se tiče njihovog učešća u svetskom bruto proizvodu, ukoliko bi se primenio princip tržišnih deviznih kurseva, a ne princip pariteta kupovne moći, njihovo učešće je oko 30%. Međutim, ove zemlje su imale posebnu kvalitativnu ulogu u dinamiziranju svetskog privrednog rasta budući da je iz redova njihovog stanovništva oko 400 miliona ljudi ostavilo za sobom siromaštvo i uključilo se u okvire svetske radne snage, što znači sa relativno stabilnim dohotkom i učešćem u svetskoj potrošnji.

Samo zahvaljujući ovim zemljama, svetski bruto proizvod po stanovniku rastao je od 2000. do 2005. po stopi od 3,2% godišnje. Ove zemlje su, iako u kraćem vremen-skom roku, pokazale veću dinamiku od one koja je ostvarena u tzv. zlatnom periodu svetske privrede (1950-1973), kada su zapadnoevropske zemlje i Japan vršile obnovu i modernizaciju svojih privreda. Naravno da su ovakvi rezultati doveli do prekomernih optimističkih očekivanja i pokušaja ekstrapolacije trendova sa očekivanjima da u prvoj decenije 21. veka svetska privreda doživi veći progres nego u bilo kojoj deceniji u toku svoje istorije. Samo se po sebi razume da je izbijanje tekuće svetske recesije, koja može da se pretvori u krizu, demantovalo ovako preoptimističke prognoze.

351 The New Titans, The Economist, 14.09.2006.

Population

Foreign-exchange reserves

Energy consumption

GDP at PPP

Exports

GDP at market exchange rates

Stockmarket capitalisation

0 20 40 60 80 100


Jedan od realnih razloga koji se često zapostavlja u analizama ekonomskog uspeha zemalja u usponu je i činjenica da su te zemlje bile u situaciji da transferišu tehnološka rešenja i inovacije i da nisu morale da ulažu ogromna sredstva i vreme na fundamentalna istraživanja. Dovoljna ilustracija za ovu tezu je činjenica da je Velikoj Britaniji i SAD u 19. veku bilo potrebno oko 50 godina da udvostruče realni dohodak po stanovniku, dok je u savremenoj Kini to bilo moguće u roku od 9 godina. U grupi ovih zemalja posebno mesto ima Kina čija ukupna vrednost izvoza i uvoza dostiže oko 70% domaćeg bruto proizvoda, dok SAD i Indija nemaju više od 25% do 30% učešća ukupne razmene sa inostranstvom u BDP. Samo se po sebi razume da je i ranjivost kineske privrede na pore-mećaje u svetskim ekonomskim tokovima daleko veća nego niza drugih zemalja.

Uključivanjem stotina miliona ljudi iz zemalja u usponu u svetski sistem proizvodnje dovelo je i do seobe prerađivačke industrije, pre svega na prostore Azije i Istočne Evrope i nametnulo potrebu svojevrsne „tranzicije“ u visoko razvijenim industrijskim zemljama. Ta tranzicija je u toku. Međutim, povećanje prihoda nerazvijenih zemalja znači i povećanje njihove kupovne moći koja se dobrim delom troši na proizvode iz razvijenih zemalja, a ne samo na unutrašnjem tržištu. S druge strane, potrošači u visoko razvijenim zemljama do-bijaju po daleko nižim cenama (na bazi jeftinije radne snage) niz proizvoda, čime se objek-tivno povećava realna vrednost plata i nadnica u tim zemljama. Istovremeno, budući da je uključenje grupe BRIK i zemalja u usponu dovelo do dvostrukog uvećanja ponude radne snage u globalnim razmerama, nesumnjivo je da se menjaju odnosi snaga između rada i kapitala u razvijenim zemljama na štetu pozicija koje je do sada imala radnička klasa u tim zemljama. Osim promena u realnoj ekonomiji, probuđeni divovi i zemlje u usponu dovode u pitanje i niz standardnih postulata ekonomske teorije i politike. Tako je pozicija dolara u odnosu na visok deficit tekućeg bilansa plaćanja mnogo bolja no što bi se moglo očekivati.

U periodu 2002-2005. cena nafte je trostruko povećana, inflacija je i dalje relativno blaga, dok su cene nekretnina, a posebno u stanogradnji, obeležene snažnim usponom.

PUCANJE BALONA

Ekonomski prosperitet zemalja u usponu doprineo je preko povećanja realnih nadnica i plata u razvijenim zemljama i kupovinom prvenstveno državnih obveznica tih zemalja, da se na izuzetno originalan način subvencionišu najbogatiji potrošači, građani visoko razvijenih zemalja. S druge strane, to je smanjilo oštrinu problema deficita platnog bilansa i doprinelo smanjenju inače niske stope štednje u razvijenim zemljama. Ovaj ba-lon nije mogao dugo da traje i pucanje, koje je zvanično označeno da se desilo u decem-bru 2007, imaće svakako negativne posledice i tokom 2009. godine. Dok se jedno vreme smatralo da će zemlje u usponu moći da preuzmu na sebe ulogu lokomotive u svetskoj privredi u uslovima opadanja uloge SAD, Zapadne Evrope i Japana, krajem 2008. godine sve više se manifestuje strah da bez prosperiteta razvijenih zemalja ni zemlje u usponu neće moći da produže ekonomsku dinamiku koja ih karakteriše, naročito od 2000-2006. godine. Drugim rečima, njihovo unutrašnje tržište, bez obzira na veličinu i niski stepen zasićenosti potrošačkim dobrima, neće biti u stanju da primi na sebe i da odoli udarima koji dolaze preko negativnih impulsa iz visoko razvijenih zemalja.


Dok će se efekti naglog pada cena nafte verovatno najteže osetiti u privredi Rusije, dotle će se u zemljama kao što su Kina i Indija recesija u visoko razvijenim zemljama odraziti na pad izvoza, zaposlenosti i dohodaka. To je verovatno i jedan od razloga što se u Kini okleva sa primenom reformi i demokratizacijom van ekonomske sfere budući da je od gotovo 60 godina postojanja tzv. komunističke Kine praktično 30 godina (tj. druga polovina šezdesetogodišnjeg života) obeležena primenom reformi i tranzicijom od cen-tralno planske ka tržišnoj privredi u uslovima velikog siromaštva. Po prirodi tržišnog me-hanizma, ekonomski prosperitet doveo je do povećanja socijalnih razlika i do manifesto-vanja dugoročnih negativnih efekata brzog ekonomskog razvoja. Politikom jednog deteta u Kini se manifestuje tendencija starenja stanovništva, a privredni razvoj, gotovo po svaku cenu, doveo je do ozbiljnih ekoloških poremećaja. I za jedan i za drugi problem rešenja moraju da se traže u novim pristupima verovatno i po cenu usporavanja ekonomskog rasta. U cilju kontrolisanja ekonomskih kretanja država i dalje kontroliše ključne sektore kao što su bankarstvo, energija, telefonija i masovni mediji. S druge strane, između 2001. i 2006. godine broj državnih preduzeća smanjen je sa 370 000 na 120 000. Uz porast nezaposlenosti i bujanja korupcije, dolazi i do pojave nove klase kroz proces tzv. interne privatizacije sistema, preko kojeg je veliki broj bivših direktora postao vlasnik preduzeća.

Tokom prvih godina 21. veka privreda Indije imala je prosečnu godišnju stopu rasta od 8,8% u čemu su posebno važnu ulogu imale usluge, naročito u domenu informativne vi-soke tehnologije. Dinamika indijske privrede od 1980-2008. vidi se iz sledećeg grafikona:352

Grafikon 2. Growing ambitionIndia‘s GDP, % increase on previous year

Izvor: CEIC; Statistika Vlade

Recesija u privredi razvijenih zemalja manifestuje se u Indiji preko smanjivanja priliva stranog kapitala, ali postoji osnova za pretpostavku da će potencijalni poremećaji u privredi

352 An Elephant, not a Tiger, The Economist, 13.8.2008.

12

10

8

6

4

2

01980 85 90 95 2000 05 08*

*Forecast


Indije biti blaži nego u privredi Kine. Osnovni razlog za ovakva očekivanja je manje učešće izvoza u BDP u odnosu na druge zemlje u usponu, a posebno na Kinu (22% u Indiji prema 37% u Kini). Istovremeno, smatra se da na Indiju otpada 40% od ukupno pothranjene dece u svetu, a samo u 2006. godini 2,1 milion dece je umrlo u Indiji, što je pet puta više od smrtno-sti dece u Kini. Otuda se mnogi analitičari slažu da je za Indiju neophodno da ima godišnju stopu rasta ne manju od 8% da bi se uspešno borila sa problemom siromaštva. Budući da oko 60% stanovništva Indije živi od poljoprivrede, a da doprinose svega sa 18% učešća u DBP, nije teško sagledati kompleksnost ekonomskih problema Indije uprkos izuzetno dobrim re-zultatima u okviru grupe BRIK. Indija je uspela da između 2000. i 2005. godine udvostruči stopu novozaposlenih na 2,6% godišnje. Za održavanje visoke stope rasta u budućnosti, In-diji su neophodna hitna ulaganja u infrastrukturu i sistem obrazovanja. Veliko je pitanje da li će pojavom recesije u svetskoj privredi Indija biti u stanju da nastavi svoju relativno svežu eru prosperiteta. Elementi za pozitivna očekivanja mogu da se nađu u činjenici da je do sada (decembar 2008) indijska privreda relativno neoštećena svetskom finansijskom krizom, da su njene banke zbog nekada i prekomerne kontrole i regulative u dobroj situaciji i da ima mogućnosti da normalno servisira svoje dugove prema inostranstvu. S druge strane na trži-štu akcija došlo je do velikog sloma i gubitka oko 60% vrednosti. Pad vrednosti rupije tokom 2008. godine od oko 20% svakako ima pozitivne posledice po izvoz iz Indije.

Uzroci potencijalno rastuće ekonomske krize u Rusiji dolaze u osnovi iz dva izvora: jedan predstavlja nagli pad prihoda od izvoza nafte, a drugi je posledica smanjenja kreditnog potencijala, čime se usporava i investiciona i potrošačka aktivnost u Rusiji. Bez obzira što se u Rusiji planiralo da će cena barela nafte pasti i na 70 dolara, u decembru 2008. stanje je bilo daleko više obespokojavajuće, budući da je cena barela pala na 44 dolara. To je imalo posledice i na berzanska kretanja koja su zabeležila pad od 70% između maja i decembra 2008. Spoljni negativni impulsi na privredu Rusije mogu da se sagledaju i preko posledice – pada vrednosti rublje, koja je u drugoj polovini 2008. izgubila oko 15% vrednosti. Bez obzira što Rusija ima velike devizne rezerve koje su u avgustu 2008. iznosile oko 600 milijardi dolara, položaj ru-blje, kratkoročno posmatrano, ne daje osnove za optimizam, jer je teško braniti vrednost na-cionalne valute deviznim rezervama u uslovima eventualnog produženja negativnih uticaja spolja. Posmatrano sa šireg društveno ekonomskog aspekta, nastavak ekonomske krize može da dovede u pitanje i dve osnovne pozitivne vrednosti koje se pripisuju predsedniku Putinu i sa kojima se ušlo u post-putinovski period, a to je stabilnost ekonomskog rasta i društveno politička stabilnost. Ruska privreda, koja je još u junu 2008. pokazivala tendencije pregreva-nja uz snažan inflacionistički pritisak, sukobljava se sa posledicama „hlađenja“ od čije dina-mike umnogome zavisi ukupni efekat kriznih poremećaja. Na ovaj način se i u slučaju Rusije ispoljava i pozitivno i negativno dejstvo procesa globalizacije. Budući inkorporisana u svetski ekonomski sistem, ni Rusija ne može da izbegne efekte cikličnih kretanja, s tim što je faza cikličnog prosperiteta po prirodi stvari daleko lakše prihvatljiva nego posledice koje donosi ciklični pad. Međutim, dosadašnji efekti ekonomske krize na rusku privredu mogu da imaju i pozitivne dugoročne posledice, jer se visokim prihodima od izvoza nafte, prihodima koji su naglo presahnuli, ne može da kompenzira relativna nekonkurentnost ruske privrede i njenog položaja na svetskom tržištu. Na taj način će značajan deo investicija i lične potrošnje morati da se dovede u sklad sa realnim potencijalima privrede u uslovima ekonomske recesije.


KLJUČNA ULOGA PRIVREDE SAD

Za savladavanje postojećih ekonomskih kriznih poremećaja, bez obzira na to što se i apsolutno i relativno poboljšao položaj i zemalja u usponu i grupe BRIK, teško je očekivati pozitivnije promene bez njihove afirmacije u američkoj privredi u kojoj je kriza i započela. Budući da su negativne posledice krize najvidljivije u privredi SAD, i da SAD kao država imaju najduže iskustvo sa korišćenjem savremene državne regulative u usme-ravanju privrednih kretanja, može da se očekuje da će u toj zemlji početi i najenergičnija akcija za traženje izlaza iz sadašnje situacije.

Jedan od najrečitijih agregatnih pokazatelja teškog stanja američke privrede je svakako nezaposlenost koja je u novembru 2008. iznosila 6,5%.353 Neki analitičari smatraju da je nezaposlenost veća od zvanično registrovane zbog toga što je značajan broj onih koji su izgubili posao dekuražiran i nema energije, sredstava ni ambicije da se angažuje u traženju novog radnog mesta.354 Relativno najveći broj nezaposlenih je u domenu građevinarstva, prerađivačke industrije i u maloprodaji. Prema pesimističkim prognozerima, nezaposlenost bi sredinom 2009. godine mogla da dostigne i 8,5%. Vladin dvogodišnji program poreskih olakšica od 500 milijardi dolara ne predstavlja garanciju da će se američka privreda oporaviti od recesije sredinom 2009. godine, uto-liko pre što značajan deo korisnika poreskih olakšica nisu delimični povraćaj plaćenog poreza koristili za investiranje ili povećanje tekuće potrošnje, već za plaćanje dugova i povećanje štednje, budući da postoji visok nivo straha od eventualnog gubljenja radnog mesta. Od oko 110 milijardi dolara vraćenih poreskim obveznicima u vidu poreskih reakcija, svega 1/3 je korišćena u relativno kratkom roku. U traženju izlaska iz recesije u značajnoj meri će se koristiti povećanje državnog deficita, pre svega preko programa javnih radova koji najavljuje i novoizabrani predsednik Obama. U toku je diskusija oko programa od 300 milijardi dolara godišnje, sume koja bi se koristila za stimulisanje zaposlenosti, odnosno povlastice poslodavcima, snižavanje poreza i za programe javnih radova. Ovaj program bio bi najveći posle čuvenog programa pred-sednika Ajzenhauera za modernizaciju infrastrukture u pedesetim godinama 20. veka, pre svega modernih autoputeva. Smatra se da je i danas transportna infrastruktura u Americi u relativno najtežem položaju u odnosu na druge segmente infrastrukture. Međutim, kritičari ovog programa iznose bojazan da je veoma teško uložiti velika sredstva u kratkom roku na ekonomski racionalan način. Zahtevi traženja rešenja za brži izlazak iz recesije preferiraju brzu akciju. S druge strane, racionalni razvoj infra-strukture zahteva duži period projektovanja i analiziranja konkurentskih projekata da bi se došlo do ekonomski racionalnijeg rešenja.

353 Prema oficijelnoj metodologiji puna zaposlenost u SAD smatra se da je ostvarena kada pro-cenat nezaposlenih nije veći od 5%, dok povećanje iznad 4% nezaposlenih u američkom društvu po pravilu znači pozivanje na oprez, a svaki decimal iznad 5% je razlog za zabrinutost i preduzimanje preventivnih mera.

354 Po definiciji, obeshrabreni ili dekuražirani radnici nisu deo radne snage, pa se njihov broj i ne uklju-čuje u statističke podatke o nezaposlenosti.


KRIZA SISTEMA?

Slom na tržištu hipotekarnih kredita i otvaranje krize u stanogradnji u SAD i inter-vencionistička politika američke vlade bitno su uticali na otvaranje debate, kako u domenu ekonomske politike, tako i u domenu ekonomske teorije o vitalnosti postojećeg kapitali-stičkog sistema i o eventualnoj krizi sistema bez jasnih perspektiva o načinu izlaska iz krize. Nosioci ultraliberalističkih shvatanja zastupaju tezu da je državna intervencija nepotrebna i da svi oni koji su imali izuzetno visoke profite u eri prosperiteta i koji su u uslovima ne-regulisanih okvira privređivanja doprineli postojećem slomu treba i da snose odgovarajuće posledice. To bi bilo u skladu sa logikom tržišne ekonomije, da privatizacija profita auto-matski znači i privatizaciju rizika, odnosno trpljenje negativnih posledica kada se umesto visokih profita javljaju veliki gubici.

Državna intervencija na finansijskom tržištu i jačanje regulative, znači i smanjenje nivoa sloboda u savremenom kapitalizmu, i država sa stanovišta ultraliberalnih koncepcija trebalo bi da bude neutralni posmatrač onoga što se dešava u privredi. Očekuje se da će tržišna privreda zahvaljujući samoregulišućim mehanizmima dovesti do realnih korektura i kao posledica „kreativne destrukcije“ slediti nova faza prosperiteta. Dok je ovakav pristup prihvatljiv u razmatranju ekonomske teorije, očigledno da iz postupaka vlada razvijenih zemalja i njihove intervencionističke politike ove koncepcije nisu mogle biti prihvaćene i vlade su se odlučile za intervenciju, iako različitog intenziteta. Očigledno da je strah od povećanja nezaposlenosti i poremećaja u američkoj privredi i njenih posledica po svetsku privredu u celini bio odlučujući da se vlade opredele za državnu intervenciju, makar i po cenu ukidanja određenih sloboda koje se apriorno pripisuju tržišnom kapitalizmu. U Bri-taniji je čak došla do izražaja tendencija nacionalizacije velikog dela bankarskog sektora, a obećanje koje je američka vlada dala da će uložiti 250 milijardi dolara kao pomoć bankama, ilustruju teškoće savremenog kapitalizma. Zato je i razumljivo pokretanje diskusije o tome da li je savremeni kapitalizam u krizi iz koje izlaz treba da se traži bilo u reformama, bilo u nekom intenzivnijem obliku „tranzicionog prilagođavanja“, kao što se desilo sredinom tridesetih godina 20. veka formiranjem teorijskog modela države blagostanja. Ipak čini se da su preuranjene teze o tome da je završena era „samoregulativnog kapitalizma“, dok ima više osnove da se očekuje završetak ere reganomike i tačerizma. Drugim rečima, može da se očekuje jačanje državne regulative koje gotovo automatski znači smanjenje slobode ak-cije u privatnom sektoru, do čega ne dolazi zbog jačanja levičarskih pozicija u političkom sistemu razvijenih zemalja, već pre svega zbog neophodnosti da se smanje rizici ekonomske nestabilnosti, eventualne povećane nezaposlenosti i ugrožavanja postojeće socijalne harmo-nije. Može da se očekuje da će u naporima za izlazak iz postojeće svetske krize u uslovima ekonomske globalizacije doći do određene reforme kapitalističkog sistema sa dugoročnijim posledicama, a ne samo kratkoročnom intervencijom u uslovima sadašnjih napora da se smanji opasnost po sistem i njegovo funkcionisanje bez obzira na cenu.

Karakteristično je da se u toku poslednjih godinu dana uz postojanje vidljivih recesionih kretanja ne manifestuje bilo kakva značajnija promena na političkom planu - niti raste uticaj levičarskih partija niti ekonomski i politički teoretičari pozicionirani levo od centra nude bilo kakva rešenja. Otuda može da se očekuje da će rešenja doći


kao i tridesetih godina prošlog veka iz krila mislilaca koji zastupaju interese vladajuće klase i da su preuranjene neke pretpostavke da će savremeni kapitalizam biti obeležen tendencijama kretanja ka nekoj vrsti socijalizma. Ovo utoliko više što je dosadašnje isku-stvo sa različitim modelima socijalizma, pre svega centralističkog planiranja u bivšem SSSR i zemljama Istočne Evrope i jugoslovenskim modelom socijalizma na bazi samo-upravljanja, pokazalo da nijedan ni drugi model nisu bili u stanju da obezbede viši nivo produktivnosti, ekonomske kreativnosti, a pogotovo ne političke demokratije u odnosu na savremeni kapitalizam. S druge strane, nema znakova ni u domenu ekonomske teorije da se formulišu novi zahtevi i stavovi koji bi ignorisali kamen temeljac kapitalističkog sistema kao što je privatna svojina i koji bi tražili koliko toliko argumentovano da se za nju nađe prihvatljiv supstitut. Kao što je ranije pomenuto, ne može postojati kapitalizam bez kriznih poremećaja i pošto nema odricanja od tog sistema u uslovima prosperiteta, činjenica da se u uslovima krize taj sistem ponegde dovodi u pitanje, neće imati bitnijeg uticaja na suštinsko preživljavanje sistema.

U prilog ovakvim očekivanjima govori činjenica da je, bez obzira na razlike sa sta-novišta intenziteta i uspešnosti, kapitalistički sistem doprineo ekonomskom jačanju svih delova sveta u kojima je bio primenjivan, a tamo gde nije bilo kapitalističkog sistema nema ni ekonomskog prosperiteta. Enormni razvoj savremenih proizvodnih snaga nameće neop-hodnost uvođenja novih pravila igre ne samo u savremenom kapitalizmu pojedinih zemalja, već po prvi put u istoriji kapitalizmu kao globalnom sistemu, čije protivrečnosti i teškoće ne mogu da budu stavljene „pod tepih“, kao što je to činjeno decenijama u vreme postojanja Hladnog rata. Nove dimenzije savremenog kapitalizma u uslovima visoko razvijene teh-nologije diktiraju iznalaženje novih metoda rukovođenja i usklađivanja globalnih kretanja, pri čemu će animoziteti između pojedinih zemalja zasnovani na konkurentskim i neretko imperijalističkim koncepcijama morati da budu stavljeni u drugi plan, dok će prioritet do-biti neophodnost novog menadžmenta primenjenog na kapitalizam kao svetski sistem u uslovima savremene ekonomske globalizacije.

Kao svaki intervencionistički potez od strane države u pravcu regulisanja ekonom-skih tokova, tako i savremena intervencija prvenstveno u domenu bankarstva i finansija, koliko god da je prihvatljiva sa stanovišta zatvaranja rupa na brodu koji ne tone, sa dugo-ročnog stanovišta može da ima negativne posledice i da dovede do slabljenja preduzetničke odgovornosti i smanjenja uloge Šumpeterovog „junaka našeg doba“, a to je kapitalistički preduzetnik. Sadašnja intervencija bremenita je rizikom da se garantovanjem izlaza iz teške situacije smanjuje uloga preduzetničkog rizika i vrši približavanje položaja kriznih žarišta u savremenim kapitalističkim zemljama, položaju kojeg su imali veliki koncerni u zemljama centralističkog planiranja, odnosno njihovog dovođenja u „predvorje socijalizma“. Nije teš-ko razumeti da su se za ovakvu politiku vlade razvijenih zemalja odlučile ne zbog ideoloških simpatija prema socijalizmu, već zbog neophodnosti sprečavanja krupnijih poremećaja koji bi mogli da budu posledica krize. I kao što obično biva, kratkoročni i vidljiv cilj ekonomske politike dobija prednost nad otvaranjem dugoročnog problema koji za ogromnu većinu gla-sača ne samo što nije vidljiv, nego i ne postoji. Horizont nosilaca političkih odluka se svodi na to da je bitno da se u kratkom roku spreče eventualne negativne posledice krize, dok će dugoročne probleme da rešava neka druga politička ekipa.


LITERATURA

Bhagwati, Jagdish, In Defense of Globalization, Oxford University Press, 2004.

Friedman, Thomas, The Power of Green, The New York Times, 15.04.2007.

Friedman, Thomas, The World is Flat: A Brief History of the Twenty-first Century, Farrar, Straus and Giroux, New York, 2006.

Safire, William, No Uncertain Terms, New York: Simon & Schuster, 2003.

Sirkin, Harold L, Hemerling, James W. Bhattacharya, Arindam K, with John Butman, Globality: Competing with Everyone from Everywhere for Everything, New York: Business Plus, 2008.

The Economist: razni brojevi

Van Agtmael, Antoine, The Emerging Markets Century: How a New Breed of World-Class Companies Is Overtaking the World, New York: Free Press, 2007.

Wolf Martin, Why Globalization Works, New Haven and London: Yale University Press, 2004.

Zakaria, Fareed, The Post-American World, New York: W. W. Norton & Company, 2008.

Svetlana Adamović

ECONOMIC GLOBALIZATION AND CRISIS

Abstract

Contemporary crisis in the world economy which began with real estate and credit crisis in the United States was quickly spreading throughout the world. Special feature of the current world recession is that expectations that the emerging countries, especially the group BRIC (Brazil, Russia, India, China) co-uld take the lead in the international economy and compensate the slowdown in developed economies, were not fulfilled. This recession is slowing the we-aknesses of the over deregulated capitalist system and stimulates the search for new solutions and possibly deeper systemic changes of vital importance for the future of capitalist economic systems.

Key words: BRICK, emerging countries, globalization, globality, recession, eco-nomic crisis, crisis of the capitalist system.

Documents

Svetlana Adamović, Ekonomska globalizacija i kriza