SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVICE

SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVICE

dr Milan kuli profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu|20.11.2009 - 10:16

1. Uvodna razmatranja

Sporazum o priznanju krivice predstavlja jedan izrazito novi institut u naem krivinom postupku, koji je inae, karakteristian za anglosaksonske krivine postupka, odnosno tzv. adverzijalne (stranake) tipove krivine procedure, ali je danas veoma iroko prihvaen i u brojnim kontinentalno-evropskim krivinoprocesnim zakonodavstvima, pa se ak ponekad u teoriji govori i o svojevrsnoj zarazi ovakvim reenjem (plea barging infection). Ovaj institut je tipian za SAD, mada ni sve drave u sastavu SAD ne poznaju plea barging. Takoe, ni u Velikoj Britaniji, koja se s razlogom smatra kolevkom anglosaksonske krivinopravne tradicije i pravnog sistema uopte, krivinoprocesni sistem ne poznaje sporazum o priznanju krivice, odnosno stranaku nagodbu ovog tipa, ve postoji jedino mogunost da sud uzme u obzir priznanje okrivljenog, ali se to s jedne strane, ne ini u dogovoru okrivljenog sa tuiocem, niti je s druge strane, to obavezno. U formalnom smislu sporazum o priznanju krivice predstavlja poseban oblik konsensualnog reavanja predmeta krivinog postupka, to se ini na osnovu odgovarajue saglasnosti volja stranaka, o kojoj konanu re daje krivini sud. Sporazum o priznanju krivice istovremeno predstavlja i poseban vid sumarnog, potencijalno veoma brzog i efikasnog okonanja krivinog postupka, jer ako doe do zakljuenja takvog sporazuma i ukoliko on potom, bude verifikovan od strane suda, iz njega po odreenom procesnom automatizmu proizlazi pravnosnana osuujua preusuda.Uvoenje odreenih modela sporazuma o priznanju krivice u krivinoprocesne sisteme meovitog tipa, predstavlja relativnu novost, ali to vie nije nikakva retkost, ve suprotno, predstavlja odreenu tendenciju. To je tipian primer skladne konvergencije dva velika svetska krivinoprocesna sistema, a modalitet za koji smo se opredelili u naem zakonodavstvu predstavlja jednu relativno umerenu varijantu, koju smatramo prihvatljivom u naim uslovima i koja je jedna vrsta kombinacije veoma ekstenzivnih reenja iz tipinih adverzionih postupaka i znatno restriktivnijeg reenja koje na primer, postoji u nemakoj praksi, mada inae i Nemaka planira skoranje uvoenje tzv. deal-a i formalno u svoje zakonodavstvo. Ovaj institut u naem krivinom postupku realno moe dovesti do breg okonanja mnogih krivinih postupaka i smanjenja trokova, a da se pri tom, ipak ne ugroze interesi zakonitosti i pravinosti. To predstavlja i osnovni ratio legis ovog instituta u naem Zakoniku o krivinom postupku. Iako se u teoriji i komparativnim istraivanjima esto zapaa da u SAD u mnogim dravama ak izmeu 90 i 95 % krivinih predmeta biva okonano zakljuenjem sporazuma o priznanju krivice, ne treba oekivati da tako visoki procenti budu prisutni i u naoj praksi, a to ne bi ni trebalo da bude sluaj. Naime, tako visoki procenti u SAD, koji u stvari, klasino suenje pred porotom pretvaraju u svojevrsni izuzetak, iako u toj dravi svaki graanin ima nesporno ustavno pravo na suenje pred nezavisnom i nepristranom porotom, je posledica kako ve postojee tradicije u SAD, tako i nekih osobenosti ukupnog pravnog sistema i sudske prakse. Radi se pre svega, o injenici, da je kaznena politika u toj zemlji viestruko tea nego to je to kod nas sluaj, pa izmeu ostalog i zbog toga, veina okrivljenih tei da se postupak okona sporazumom o priznanju krivice i spremni su na pregovaranje u startu, a s obzirom na pravila tzv. smernica o izricanju kazni u SAD (guidelines), okrivljeni, a uz sugestije svojih branilaca, pristaju i na prilino ozbiljne kazne. Kod nas, kako zbog limita iz lana 282 stav 1 (krivina dela do dvanaest godina zatvora), tako i zbog ne preterano otre, ili ak relativno blage kaznene politike, ne treba oekivati neke vrtoglavo visoke stope reavanja krivinih predmeta na temelju sporazuma o priznanju krivice. To i ne treba da bude cilj, bar ne u poetku primene ovog novog instituta, a dozvoljeno je da se njegovom primenom, u jednoj pristojnoj meri rastereti krivino pravosue, a da to istovremeno ne bude tetno po interese odbrane u krivinom postupku, kao ni po interese oteenog.

2. Materijalni i formalni uslov za pregovaranje o zakljuenju sporazuma o priznanju krivice

Materijalni uslov za pregovaranje o zakljuenju sporazuma o priznanju krivice se svodi na krivino delo koje je predmet postupka, to znai da se mora raditi o krivinom delu odreene teine. Stranako pregovaranje o potencijalnom zakljuenju sporazuma o priznanju krivice je mogue ako se krivini postupak vodi za jedno krivino delo ili za krivina dela u sticaju za koja je propisana kazna zatvora do 12 godina. Iako to nije striktno naglaeno u odredbama Zakonika, nema smetnji da predmet sporazuma o priznanju krivice ne budu i krivina dela za koja je propisana novana kazna kao glavna kazna.Formalni uslov za pregovaranje o zakljuenju sporazuma o priznanju je postojanje odgovarajue inicijative subjekta koji vri jednu od stranakih funkcija. To znai da javni tuilac moe predloiti okrivljenom i njegovom braniocu zakljuenje sporazuma o priznanju krivice, odnosno okrivljeni i njegov branilac mogu javnom tuiocu predloiti zakljuenje takvog sporazuma. Kada se uputi takav predlog stranke i branilac mogu pregovarati o uslovima priznanja krivice za krivino delo, odnosno krivina dela koja se okrivljenom stavljaju na teret.

3. Zakljuenje sporazuma o priznanju krivice i njegovo podnoenje sudu

Sporazum o priznanju krivice je formalnog karaktera, to znai da on mora biti u pisanom obliku. Zakljueni sporazum se podnosi odgovarajuem funkcionalnom obliku suda, u roku koji je faktikog karaktera. Sporazum se mora podneti najkasnije do zavretka prvog roita za odravanje glavnog pretresa.Sporazum o priznanju krivice se, ako optunica jo nije podnesena, podnosi predsedniku vanraspravnog vea, a nakon podnoenja optunice, on se podnosi predsedniku pretresnog vea ili sudiji pojedincu, kada se radi o krivinom delu koje spada u njegovu nadlenost. Okrivljeni i njegov branilac se u prigovoru protiv optunice mogu pozvati na zakljueni sporazum o priznanju krivice.

4. Predmet i elementi sporazuma o priznanju krivice

Sutinski i obavezni element sporazuma o priznanju krivice je priznanje okrivljenog. To znai da okrivljeni u potpunosti priznaje krivino delo za koje se tereti, odnosno priznaje jedno ili vie od krivinih dela uinjenih u sticaju, koja su predmet optube (zapreena kaznom zatvora do 12 godina), a sporazum pored toga, sadri i druge obavezne elemente, te moe sadravati i odreene fakultativne elemente.Okrivljeni i javni tuilac se saglaavaju o sledeim obaveznim elementima sporazuma o priznanju krivice:A) elementi koji su apsolutno obavezno, a koji obuhvataju sporazumevanje o: 1) o vrsti i visini kazne, odnosno o drugim krivinim sankcijama koje e okrivljenom biti izreene; 2) o trokovima krivinog postupka; te 3) o odricanju stranaka i branioca od prava na albu protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma o priznanju krivice, kada je sud u potpunosti prihvatio sporazum iB) elementi koji su relativno obavezni, gde spadaju: 1) sporazumevanje odustajanju javnog tuioca od krivinog gonjenja za krivina dela koja nisu obuhvaena sporazumom o priznanju krivice, to e biti obavezni element sporazuma jedino kada se radi o sluaju krivinih dela u sticaju, gde javni tuilac odustaje u odnosu ne neko ili neka od tih krivinih dela, to znai da se u takvoj situaciji radi o posebnom sluaju oportuniteta krivinog gonjenja; te 2) sporazumevanje o imovinskopravnom zahtevu, to e obavezno biti element sporazuma samo onda kada je takav zahtev i postavljen od lica koje je titular prava na podnoenje imovinskopravnog zahteva. Okrivljeni i javni tuilac se mogu saglasiti i o odreenim fakultativnim elementima sporazuma o priznanju krivice. To su sledei elementi: 1) obavezivanje okrivljenog da ispuni jednu ili vie od obaveza koje se mogu odrediti kao uslov za postupanje javnog tuioca prema naelu uslovljenog oportuniteta krivinog gonjenja (otklanjanje tetne posledic nastale izvrenjem krivinog dela, plaanje novanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, obavljanje drutvenokorisnog ili humanitarnog rada itd.), pod uslovom da je s obzirom na prirodu obaveza mogue da ih okrivljeni ispuni do podnoenja sporazuma o priznanju krivice sudu, odnosno da do podnoenja sporazuma o priznanju krivice sudu, zapone sa ispunjavanjem obaveza; te 2) prihvatanje od strane okrivljenog obaveze da u odreenom roku vrati imovinsku korist steenu izvrenjem krivinog dela, odnosno da vrati predmet krivinog dela. Priznanje se smatra potpunim ako sadrinski i sutinski u potpunosti odgovara optubi, odnosno stavu tuioca u aktuelnom optunom aktu ili njegovom stavu u odnosu na optuni akt, koji bi s obzirom na dokaze kojima raspolae, javni tuilac trebalo da podnese. U postupku pregovaranja stranke i branilac se mogu dogovarati i o pitanju dokazanosti odreenih taaka optube i tuilac u skladu sa tim, moe prilagoavati svoju optunicu, odnosno onda kada je ona ve podnesena, on je moe i preinaiti, a ako optunicu jo nije podneo, on njen sadraj moe modifikovati u skladu sa rezultatima svog pregovaranja iz lana 304 stav 2. Javni tuilac se u ovome oigledno ne rukovodi prvenstveno naelom legaliteta oficijelnog krivinog gonjenja, ve ima u vidu i odreena praktina pitanja u odnosu na oekivane dokazne tekoe, ali to ne predstavlja jedini sluaj da zakonodavac odreenu panju poklanja problematici celishodnosti u krivinom postupku. Priznanje je potpuno ako se odnosi kako na sve injenine elemente optube, tako i na pravnu kvalifikaciju u njoj sadranu, odnosno pravnu kvalifikaciju koja bi trebalo da bude sadrana u optunici koja jo nije podnesena. Priznanje ne moe biti uslovljeno, niti se odnositi samo na neke delove optube, bilo injenine, bilo pravne prirode. Pored toga, priznanje bi moralo biti potkrepljeno i drugim injenicama, odnosno ono mora biti argumentovano. Potpunost priznanja oznaava da ono ne sme sadravati protivrenosti, kako unutar svoje logike celine, tako i u vezi sa drugim injenicama i dokazima. Za ocenu (ne)potpunosti priznanja nije od znaaja ocena tuioca o motivima okrivljenog da daje priznanje, ali motivi, odnosno pobude mogu biti od indicijalnog znaaja za procenu da li se radi o potpunom ili nepotpunom priznanju, ali oni mnogo vie mogu biti od znaaja za sud, kada treba da oceni da li se radi o svesnom i dobrovoljnom priznanju, uz iskljuenje mogunosti postojanja zablude po tom pitanju. Iako to Zakonikom nije striktno regulisano, priznanje okrivljenog bi trebalo da kao i svaki iskaz u krivinom postupku, od kojeg se oekuje da bude procesno relevantan, bude fiksirano u odgovarajuoj procesnoj formi, to znai da bi javni tuilac trebao da o ovakvom priznanju sastavi zapisnik, koji bi potpisao okrivljeni, kao i njegov branilac, ako ga on ima i ako je prisutan tokom davanja takvog priznanja. Priznanje sadrinski predstavlja iskaz okrivljenog koji odgovara navodima optube, a u svom iskazu bi okrivljeni trebao da opie svoju ulogu u izvrenju (injenju) krivinog dela, tako da taj opis obuhvati sve injenino i pravno relevantne aspekte krivinog dela sadranog u optubi javnog tuioca, odnosno injeninom materijalu iz kojeg bi trebalo da proizie optunica.

5. Visina kazne utvrene u sporazumu

Javni tuilac i okrivljeni se mogu sporazumeti o izricanju bilo koje krivine sankcije, a ako se radi o kazni, onda se oni pre svega, sporazumevaju o vrsti kazne, a zatim o njenoj meri. Kada je u pitanju mera kazne, primarno je mogua ona mera koja je u okviru konkretnog zakonskog raspona kanjavanja, tj. posebnog zakonskog minimuma i maksimuma, a supsidijarno izuzetno, dolazi u obzir i mera kazne koja je ispod posebnog zakonskog minimuma. U sporazumu o priznanju krivice javni tuilac i okrivljeni se mogu saglasiti o izricanju okrivljenom kazne, koja po pravilu ne moe biti ispod zakonskog minimuma za krivino delo koje se okrivljenom stavlja na teret. Samo izuzetno, javni tuilac i okrivljeni se mogu saglasiti da se okrivljenom izrekne blaa kazna u granicama propisanim pravilima Krivinog zakonika, ako se radi o sledeim alternativno propisanim situacijama: 1) kada je to oigledno opravdano znaajem priznanja okrivljenog u odnosu na: a) razjanjenje krivinog dela za koje se tereti, ije bi dokazivanje bez takvog priznanja bilo nemogue ili znatno oteano, odnosno b) za spreavanje, otkrivanje ili dokazivanje drugih krivinih dela, ili 2) kada u konkretnom sluaju postoje naroito olakavajue okolnosti. Smatramo moguim da se javni tuilac i okrivljeni sporazumeju i samo o krivinim sankcijama koje ne predstavljaju kaznu. Dakle, po naem miljenju javni tuilac i okrivljeni bi se mogli sporazumeti u zakonskim okvirima i o merama upozorenja (uslovna osuda i sudska opomena), te merama bezbednosti i onda kada se ne radi o njihovom izricanju uz kaznu. Naime, iako se u toj odredbi govori o kazni i o drugim krivinim sankcijama..., to ne bi trebalo tumaiti kao neophodnost da uvek bude izreena kazna, a onda eventualno i jo neka sporedna krivina sankcija uz kaznu, ve bi trebalo smatrati da je to mogue, tj. da sporazum moe obuhvatai kaznu i drugu krivinu sankciju, ali i da je i krivina sankcija koja ne predstavlja kaznu, mogua kao samostalni predmet sporazuma. U takvom bi sluaju, sporazum sadravao odgovarajuu krivinu sankciju, ali ne i kaznu.Mogue su sledee varijante u smislu neto ireg, ali loginog tumaenja: a) sporazum se moe odnositi na odreenu kaznu kao jedinu krivinu sankciju u datom sluaju (na primer, kazna zatvora od dve godine ili novana kazna u odreenom novanom iznosu); b) u sporazumu se mogu utvrditi jedna glavna i jedna sporedna kazna, na primer, kazna zatvora uz novanu kaznu, kada je to po KZ-u mogue, ili novana kazna zajedno sa kaznom oduzimanja vozake dozvole; g) sporazum se moe odnositi na kaznu zajedno sa drugom krivinom sankcijom, na primer, kazna zatvora uz meru bezbednosti i d) sporazum se moe odnosit samo na neku drugu krivinu sankciju, na primer, uslovnu osudu ili sudsku opomenu. Kada se javni tuilac i okrivljeni sporazumevaju o vrsti i visini kazne, onda javni tuilac kao dravni organ, bez obzira to njemu formalno ne pripada pravo kanjavanja (ius puniendi), mora voditi rauna o pravilima materijalnog krivinog prava u odnosu na odmeravanje kazne iz lana 54 KZ, kao i pravilima o zakonskim granicama ublaavanja kazne iz lana 57 KZ. Iako terminoloki posmatrano, iz naziva ovog procesnog instituta sporazum o priznanju krivice, proizlazi da je njegovo centralno pitanje pitanje krivice i njenog priznanja od strane okrivljenog, paralelno sa tim pitanjem se kao centralni problem, uspostavlja i problem kazne, odnosno krivine sankcije za krivino delo koje je predmet takvog priznanja. Jedno bez drugog u ovom sluaju ne moe postojati, tako da priznanje okrivljenog, onda kada su ispunjeni i drugi potrebni uslovi, mora dovesti i do sporazuma u pogledu krivine sankcije, koji takoe mora proizii iz saglasnosti volja okrivljenog i javnog tuioca, a u suprotnom, do sporazuma nee doi. Postavlja se pitanje, da li se javni tuilac i okrivljeni moraju sporazumeti o tanoj visini kazne (na primer, o tano odreenom trajanju kazne zatvora ili konkretnoj visini novane kazne), ili mogu postii sporazum samo o odreenom rasponu kanjavanja, tako da se sporazumeju o minimalnoj i maksimalnoj kazni u okviru zakonskog minimuma i maksimuma, odnosno da sudu prepuste da ako odobri, tj. usvoji sporazum o priznanju krivice, utvrdi tanu visinu kazne u okviru raspona koji su javni tuilac i okrivljeni utvrdili u svom sporazumu. Dakle, pitanje je da li visina kazne: a) mora biti apsolutno odreena ili b) moe biti samo relativno odreena. U prilog, mogunosti da se javni tuilac i okrivljeni sporazumeju o kazni u odreenom rasponu (od do, odnosno, kazna ne manja od ... i ne vea od ...), bi se moglo navesti da je to uobiajeno u mnogim sistemima koji poznaju sporazum o priznanju krivice, te da se takvom fleksibilnou omoguava lake postizanje sporazuma, kao i da na takav nain, izrazitiju ulogu dobija krivini sud, koji moe ne samo da usvajanjem sporazuma prihvati u njemu utvrenu kaznu, ve moe u okviru utvrenog raspona i dodatno da individualizira kaznu. Smatramo da takvo ire tumaenje ipak ne odgovara izrazu iz zakonske odredbe u kojoj se govori o visini kazne, to podrazumeva njeno tano odreivanje, mada ne iskljuujemo i mogunost drugaijeg rezonovanja u naoj buduoj sudskoj praksi, iako bi takvo tumaenje po naem miljenju ipak bilo suvie iroko. Naime, kako bi sud i mogao da u okviru predloenog, odnosno u sporazumu o priznanju krivice utvrenog raspona, utvruje konkretnu kaznu, kada uopte ne izvodi dokaze od kojih zavisi visina kazne ? Ne treba da i kada se radi o potpunom priznanje optuenog, sud uvek mora izvoditi one dokaze od kojih zavisi odluka o krivinoj sankciji, bez obzira to je utvrdio da priznanje optuenog ima potrebne procesne i faktike kvalitete. Zato bi se onda u sluaju sporazuma o priznanju krivice sudu omoguilo odreivanje kazne bez izvoenja dokaza od kojih zavisi njena visina. Suprotno ovom stavu, moglo bi se rei da uostalom ni javni tuilac ne izvodi dokaze, pa se ipak sporazumeva o visini kazne, ali javni tuilac ni inae nije dravni organ koji izvodi dokaze u odnosu na izbor i meru odreene krivine sankcije, a njemu se u ovom sluaju samo daje pravo pregovaranja sa okrivljenim o priznanju krivice i kazni, pri emu kazna ovde, za razliku od one koju inae izrie sud, ne poiva na izvedenim dokazima, ve na saglasnosti stranaka u okviru jednog ireg sporazuma, to je samo po sebi, krupan izuzetak u odnosu na opta pravila, pa tim pre ovde ne treba u praksi stvarati jo i dodatni izuzetak da sud moe odreivati konkretnu visinu kazne, a bez izvoenja dokaza od kojih takva visina kazne zavisi.Pred toga, oni krivinoprocesni sistemi koji poznaju sporazumevanje o rasponu kazne, omoguavaju i da sud izrekne veu (to je u praksi ee) ili manju kaznu (to je u praksi ekstremo retko), od one kazne, odnosno raspona kanjavanja, o emu su stranke sporazumele u svom sporazumu o priznanju krivice, a to u naem sistemu nije mogue. Poto u odredbama koje se odnose na sporazum o priznanju krivice, nije predviena mogunost da sud izvodi dokaze od kojih zavisi izricanje krivine sankcije, kako bi se njemu moglo dati pravo da utvruje konkretnu kaznu u okviru predloenog raspona u sporazumu o priznanju krivice, a jo manje bi mu se moglo dati pravo da izrie drugaiju kaznu od one o kojoj je postignut sporazum. Stoga smatramo da sporazum mora, sadravati konkretnu kaznu u okviru zakonskog minimuma odnosno maksimuma, ili ispod njega, kada je to po Zakoniku mogue (lan 305 stav 3), a sud to moe ali i ne mora prihvatiti, jer kada odluuje, sud e voditi rauna ne samo o ispunjenju potrebnih zakonski uslova, tj. da je utvrena kazna odgovara u rasponu koji je kao zakonski minimum, odnons maksimum utvren u Krivinom zakoniku, ve i da i tim delom sporazuma, nisu povreena prava oteenog (koja se ne odnose samo na trokove i imovinskopravni zahtev, ve i na potrebu pravinog kanjavanja okrivljenog), te da i utvrena kazna nije protiva interesu pravinog voenja krivinog postupka. U pogledu ovoga, sud se kao i inae, rukovodi slobodnom ocenom dokaza i svojim slobodnim uverenjem.Bez obzira to samo sud moe izrei krivine sankcije, nije protivno tom pravilu da se okrivljeni i javni tuilac mogu sporazumeti o krivinoj sankciji, jer s jedne strane i takav sporazum konano mora odobriti sud, koji konano odluuje o sporazumu o priznanju krivice (uz postojanje i posebne albe u odnosu na takvu odluku suda, o kojoj takoe odluuje jedan funkcionalni oblik krivinog suda), dok s druge strane i inae, stranke u postupku mogu iznositi svoje predloge u odnosu na mogue krivino sankcionisanje, pa tako i sporazum o priznanju krivice treba u ovom smislu, shvatiti samo kao odgovarajui predlog krivinom sudu, koji onda u zakonskim formama takav predlog prihvata ili odbija. Stoga, ni ovaj institut ne predstavlja izuzetak u odnosu na pravilo da samo krivinom sudu pripada pravo krivinog sankcionisanja, odnosno kanjavanja (ius puniendi).Kada se javni tuilac i okrivljeni u sporazumu saglase o visini kazne, ta konkretna kazna mora biti u zakonskim okvirima, tako da ona po pravilu ne moe biti ispod zakonskog minimuma za krivino delo koje se okrivljenom stavlja na teret. Samo izuzetno je mogue da kazna u okviru sporazuma bude ispod zakonskog minimuma. To je mogue ukoliko postoje sledee alternativno odreene okolnosti: a) da je to oigledno opravdano znaajem priznanja okrivljenog za razjanjavanje krivinog dela koje je predmet postupka, a ije bi dokazivanje bez tog priznanja bilo nemogue ili znatno oteano, odnonso za spreavanje otkrivanje ili dokazivanje drugih krivinih dela, te b) da postoje naroito olakavajue okolnosti iz lana 54 stav 2 KZ. U takvom sluaju kazna koja je predmet sporazuma mora biti u limitima propisanim u lanu 57 KZ. Faktiko je pitanje kada je priznanje okrivljenog od takvog znaaja, isto kao to je faktiko pitanje i postojanje olakavajuih okolnosti iz lana 54 KZ. Priznanje e biti od takvog znaaja pre svega onda, kada je sasvim oigledno da bi se bez takvog priznanja vrlo teko dolo do drugih dokaza kojima je mogue krivino delo rasvetliti, kao na primer, ako okrivljeni u svom priznanju ukae i na mesto skrivanja predmeta krivinog dela.Priznanje e biti znaajno za spreavanje, otkrivanje ili dokazivanje drugih krivinih dela, onda kada bi takva dela skoro sigurno ostala u sferi tamne brojke da ih svojih iskazom nije otkrio okrivljeni, ili bi dela bila izvrena da njihovo pripremanje okrivljeni nije otkrio, kao na primer, kada on iznese svoja saznanja da se priprema otmica ili ubistvo odreenog lica, to onda omogui spreavanje takvog krivinog dela. U ovakvim sluajevima, okrivljeni svojim priznanjem te vrste, odnosno takvom vrstom iskaza na odreeni nain zasluuje blae kanjavanje, to je u skladu kako sa principima kaznene politike, tako i sa optom etikom. Naravno, javni tuilac iako je dravni organ, nije u stanju da u najveem broju sluajeva sasvim meritorno ocenjuje postojanje okolnosti iz lana 54 KZ, jer ne samo da to pravo, prvenstveno pripada sudu, ve se i te okolnosti po pravilu, moraju na odgovarajui nain dokazivati, to je takoe, naelno, u prvom redu povereno krivinom sudu. Meutim, u mnogim situacijama i javni tuilac sasvim efikasno moe ustanoviti postojanje takvih okolnosti, kao to bi to na primer, bio sluaj sa imovinskim stanjem okrivljenog, njegovim porodinim statusom, pa i odnosom prema uinjenom krivinom delu, kada primera radi, pokazuje kajanje i tsl. 6. Odluivanje suda o zakljuenom sporazumu o priznanju krivice O sporazumu o priznanju krivice koji su stranke zakljuile, odluuje odgovarajui oblik sudske funkcionalne nadlenosti: a) predsednik vanraspravnog vea - kada je sporazum o priznanju krivice podnesen pre podnoenja optunice ili b) predsednik pretresnog vea, odnosno sudija pojedinac - kada je sporazum o priznanju krivice podnesen nakon podnoenja optunice, odnosno ako se u prigovoru protiv optunice okrivljeni ili njegov branilac pozivaju na takav sporazum.Odluujui o sporazumu sud ga svojim reenjem moe: 1) odbaciti - ako je sporazum podnesen nakon to je zavreno prvo roite za odravanje glavnog pretresa ili ako na roite nije doao uredno pozvani okrivljeni, pri emu protiv reenja o odbacivanju sporazuma o priznanju krivice alba nije dozvoljena; 2) usvojiti ili 3) odbiti. Sud o sporazumu o priznanju krivice odluuje na roitu, kome prisustvuju javni tuilac, okrivljeni i branilac, a o roitu se obavetavaju oteeni i njegov punomonik. U ovoj situaciji postoji poseban sluaj obavezne strune odbrane, tako da ako okrivljeni sam ne uzme branioca, postavie mu ga sud po slubenoj dunosti, najkasnije osam dana pre poetka roita za odluivanje o sporazumu o priznanju krivice, a tako postavljeni branilac e svoju dunost vriti do dva alternativno propisana procesna momenta, zavisno od odluke suda o sporazumu: 1) dok reenje o odbijanju sporazuma ne postane pravnosnano, ili 2) do donoenja osuujue presude na osnovu sporazuma o priznanju krivice. Ovo roite se odrava javno, a javnost se sa celog toka roita ili njegovog dela, reenjem suda moe iskljuiti samo ako postoji neki od optih zakonskih razloga za iskljuenje javnosti sa glavnog pretresa, kada se shodno primenjuju i relevantne zakonske odredbe koje se odnose na iskljuenje javnosti. Roite za odluivanje o sporazumu o priznanju krivice se moe odrati i bez prisustva uredno pozvanog javnog tuioca, o emu sud obavetava neposredno vieg javnog tuioca.Odluke o usvajanju ili odbijanju sporazuma o priznanju krivice su meritornog karaktera, jer se njima sutinski odluuje o sporazumu. Sud e obrazloenim reenjem usvojiti sporazum o priznanju krivice i doneti odluku koja odgovara sadrini sporazuma, ako utvrdi da su kumulativno ispunjeni sledei uslovi:1) uslovi koji se odnose na svest i volju okrivljenog i kvalitet njegovog priznanja potrebno je da okrivljeni svesno i dobrovoljno priznaje krivino delo, odnosno krivina dela koja su predmet optube, te da je iskljuena mogunost priznanja okrivljenog u zabludi;2) uslov koji se odnosi na krivinu sankciju i meru kazne potrebno je da sporazum obuhvata saglasnost stranaka u odnosu na krivinu sankciju, odnosno kaznu koja mora biti u zakonskim okvirima;3) uslov koji se odnosi na svest okrivljenog o konsekvencama zakljuenog sporazuma okrivljeni mora biti potpuno svestan svih posledica zakljuenog sporazuma, to znai da on mora razumeti da je priznao krivino delo koje je predmet optube, te je jo posebno neophodno da je okrivljeni u potpunosti razumeo da se sporazumom odrie dva vana prava: a) prava na suenje i 2) prava na ulaganje albe protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma;4) uslov dodatnog dokaznog potkrepljenja priznanja okrivljenog neophodno je da postoje i drugi dokazi koji potkrepljuju priznanje krivice okrivljenog;5) uslov potovanja prava oteenog i naela pravinosti potrebno je da sporazumom o priznavanju krivice nisu povreena prava oteenog, kao i sporazum nije protivan razlozima pravinosti.Sporazum o priznanju krivice se odbija obrazloenim reenjem suda u dve alternativno propisane situacije: 1) kada nije ispunjen jedan ili vie od prethodno nabrojanih uslova, ije je ispunjenje potrebno za usvajanje sporazuma, ili 2) kada kazna, odnosno druga krivina sankcija utvrena u sporazumu o priznanju krivice oigledno ne odgovara teini krivinog dela koje je okrivljeni priznao U sluaju kada je doneto reenje o odbijanju sporazuma o priznanju krivice, priznanje okrivljenog dato u okvirima tog sporazuma gubi svaki dokazni znaaj, tako da ne moe biti dokaz u krivinom postupku. Kada reenje o odbijanju sporazuma o priznanju krivice postane pravnosnano, sporazum i svi spisi koji su sa njim povezani, unitavaju se pred sudom, o emu se sastavlja slubena beleka, a sudija koji je takvo reenje doneo ne moe uestvovati u daljem toku tog krivinoa postupka. 7. alba protiv reenja suda o sporazumu o priznanju krivice Reenje suda o sporazumu o priznanju krivice se dostavlja sledeim licima: 1) subjektima koji vre stranake funkcije tj. strankama - javnom tuiocu i okrivljenom, 2) subjektu koji je funkciji strune odbrane - braniocu okrivljenog, te 3) subjektima koji su u funkciji potencijalne supsidijarne optube - oteenom i njegovom punomoniku. Protiv reenja se u roku od osam dana od dana njegovog dostavljanja, moe uloiti alba, a zavisno od vrste reenja, razlikuju se titulari prava na albu.Protiv reenja suda o odbijanju sporazuma o priznanju krivice, albu mogu izjaviti javni tuilac, okrivljeni, kao i branilac okrivljenog. Ovo je interesantna procesna situacija kada stranke, koje inae, u skoro svim drugim procesnim situacijama imaju suprotne interese, pa i kada ulau pravna sredstva, po pravilu imaju suprotne zahteva, ne samo da imaju pravo na isto pravno sredstvo, ve bi takvo pravno sredstvo (albu), ako bi uloile, usmerile u istom pravcu. To proizlazi iz konsensualne prirode sporazuma o priznanju krivice. Protiv reenja suda o usvajanju sporazuma o priznanju krivice, albu mogu izjaviti oteeni i njegov punomonik. Naravno, ovo vai samo ako oteeni u datom sluaju zaista i postoji, a ako se radi o sluaju krivinog dela za koje je karakteristino da nema oteenog, kao kada se radi o tzv. krivinim delima bez rtve (na primer, primanje i davanje mita), tada kako nema oteenog u procesnom smislu, ne moe biti ni albe protiv reenja o usvajanju sporazuma o priznanju krivice. O albi protiv reenja suda o sporazumu o priznanju krivice, bilo da je on usvojen ili odbijen, odluuje vanraspravno vee ijem sastavu ne moe biti sudija koji je doneo reenje koje se pobija albom, a to vee moe doneti sledee odluke: 1) reenje o odbacivanju albe ako je podnesena po proteku roka u kojem se mogla uloiti; 2) reenje o usvajanju albe ili 3) reenje kojim sa alba odbija kao neosnovana. Protiv ovih reenja vanraspravnog vea alba nije dozvoljena. 8. Presuda koja proistie iz sporazuma o priznanju krivice Kada reenje o usvajanju sporazuma o priznanju krivice postane pravnosnano, ono mora na odgovarajui nain biti inkorporisano u optunicu, da bi se time formalno, u skladu sa naelom akuzatornosti, omoguilo donoenje presude koja bi proistekla iz takvog sporazuma. Mogue dve procesne varijante: 1) ako je optunica ve podnesena, pravnosnano reenje o usvajanju sporazuma o priznanju krivice e se smatrati njenim sastavnim delom, te 2) ako optunica prethodno jo nije bila podnesena, odnosno javni tuilac e u roku od tri dana sastaviti optunicu u koju ukljuuje sporazum o priznanju krivice. Predsednik vea na osnovu optunice u koju je inkoporisan sporazum o priznanju krivice, odnosno reenje o njegovom usvajanju, bez odlaganja donosi presudu kojom okrivljenog oglaava krivim i izrie mu kaznu, odnosno drugu krivinu sankciju, te odluuje o ostalim pitanjima predvienim u sporazumu o priznanju krivice. Pored sadraja iz sporazuma o priznanju krivice ova presuda sadri i sve ostale elemente koji su i inae, prema optim propisima sadrani u osuujuoj presudi.Osuujua presuda donesena na osnovu sporazuma o priznanju krivice se sa poukom da protiv nje alba nije dozvoljena, dostavlja licima kojima se u skladu sa optim propisima i inae dostavljaju presude. Takva presuda je ve momentom donoenja pravnosnana, a izvrna postaje prema optim pravilima. Protiv ove presude bi se u skladu sa optim propisima, tj. ako za to postoji odgovarajui zakonski razlog, jedino mogao podneti vanredni pravni lek. Ako je sporazumom o priznanju krivice predvieno odustajanje javnog tuioca od krivinog gonjenja za krivina dela koja nisu obuhvaena sporazumom o priznanju krivice, sud u odnosu na ta krivina dela, donosi odbijajuu presudu, to predstavlja poseban vid postupanja prema naelu oportuniteta krivinog gonjenja, a oteeni u takvom sluaju nema pravo na supsidijarno krivino gonjenje, tj. on ne moe postati oteeni kao tuilac. 9. Ratio legis nemogunosti podnoenja albe protiv presude donesene na osnovu sporazuma o priznanju krivice Prema odredbi lana 36 stav 2 Ustava Srbije, svako ima pravo na albu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odluuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Prema odredbama lana 2 stav 3 Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima, drave ugovornice su obavezne da: a) svakom licu ija prava i slobode priznate tim paktom budu povreeni, obezbede da raspolae pravom delotvorne albe, ak i onda kada bi povredu uinila lica koja su delovala obavljajui svoje slubene dunosti; b) obezbede da nadlena sudska, upravna ili zakonodavna vlast, ili svaka druga vlast koja u skladu sa zakonodavstvom drave nadlena, reava o pravima lica koja uloe albu i da se razvija mogunost ulaganja sudskih pravnih lekova; c) obezbede da nadlene vlasti postupe po svakoj albi koja se usvoji kao opravdana. Prema lanu 13 Evropske konvencije o zatiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ustanovljeno je pravo na delotvorni pravni lek, svakome kome su povreena prava i slobode utvrene u toj konvenciji, nezavisno od toga da li je povreda uinjena od strane lica koja su postupaka u odreenom slubenom svojstvu. Prema lanu 2 Protokola broj 7 uz ovu konvenciju, postoji pravo albe u krivinim stvarima, pa tako, svako ko je odlukom suda osuen za krivino delo ima pravo da njegovu osudu ili kaznu preispita vii sud, a ostvarivanje ovog prava, to ukljuuje i osnove za njegovo korienje ureuje se zakonom.Da li je iskljuenje albe u odnosu na presudu donetu po osnovu sporazuma o priznanju krivice, povreda navedenih ustavnopravnih i meunarodnopravnih normi ? Smatramo da nije, jer s jedne strane, u odnosu na sam sporazum postoji pravo na albu a sama presuda direktno i po automatizmu proizlazi iz sporazuma koji je na aktivan ili pasivan nain postao pravnosnaan, tako da se pitanje prava na pravni lek u ovoj situaciji osnovi reava tom albom, a ne albom protiv presude koja samo proizlazi iz prihvaenog sporazuma, odnosno sporazuma koji je usvojen u skladu sa zakonskim pravilima. U tom smislu postoji pravo na delotvoran pravni lek. S druge strane, nije ni logino da se omogui ulaganje albe protiv presude, koja je u potpunosti proistekla iz saglasnosti volja moguih titulara na albu, a koji su se u okviru sporazuma koji je do takve presude doveo, ne samo odrekli prava na albu, ve i sporazumeli o svim bitnim elementima reavanja krivinog predmeta, a to je potom i steklo svojstvo pravnosnanosti na aktivan ili pasivan nain. Pored ovoga, postoje i druge situacije kada se titulari prava na albu protiv presude tog prava odriu, odnosno odustaju od ve izjavljene albe. Konano i presuda donesena na osnovu sporazuma o priznanju krivice se u postupku po vanrednim pravnim lekovima, po optim pravilima moe preispitivati samo u korist okrivljenog (lan 6 stav 2), pa se i tada moe govoriti o postojanju prava na delotvoran pravni lek, bilo da se radi o odreenoj zloupotrebi iz koje je proistekao sporazum (kada se moe reagovati zahtevom za ponavljanje krivinog postupka), ili je u pitanju odreena povreda zakona (zahtev za zatitu zakonitosti). 10. Zakljuak U na pravni sistem je nedavno uveden sporazum o priznanju krivice. To je zakonski mehanizam koji mnogi smatraju veoma kontroverznim. Da je bilo ko pre nekoliko decenija nekom javnom tuiocu predloio zakljuenje sporazuma sa okrivljenim, estiti tuilac bi verovatno posumnjao u pokuaj korupcije.Sline mogunosti postoje u veini savremenih drava i mada je sporazum o priznanju krivice zaista potekao iz SAD, on je danas u nekim svojim varijantama prihvaen irom Evrope. Na primer, u Nemakoj se on uveliko primenjuje, za sada ak i bez ikakve formalne zakonske osnove. Ovih dana se i Nemci pripremaju da ono to je ve decenijama prisutno u praksi, pretoe u zakon. Da li to predstavlja amerikanizaciju evropskih krivinih postupaka ? U sutini ne, iako uticaj reenja iz uporednog prava svakako postoji, ali je to danas u savremenom svetu uobiajena pojava. Amerika varijanta sporazuma o priznanju krivice, poznata kao plea barging, se esto prevodi kao nagodba priznanju krivice. Sami Amerikanci radije govore o ispregovaranoj krivici. Krivini postupak je u SAD ustrojen kao jedna vrsta dokaznog stranakog dvoboja. Tuilac i okrivljeni se sopstvenim argumentima tuku pred porotom sastavljenom od obinih graana, koja ceni ko je bio ubedljiviji. Sam sudija je relativno pasivan. Tek ako porota odlui da je okrivljeni kriv, sudija stupa na scenu izricanjem odgovarajue kazne. Ako porota odlui da nema krivice, posao sudije je zavren. Ovo je poznato i iz beletristike i filmova. Ono to mnogi ne znaju jeste da je ovakvo kolsko suenje u SAD pravi izuzetak. Odvija se u manje od 10 % svih sluajeva. Skoro 90 % sluajeva se okonava na temelju priznanja okrivljenog, kada izostaje porotno suenje, a sud samo izrie kaznu, uzimajui priznanje kao ozbiljnu olakavajuu okolnost. Meutim, oko polovina priznanja nije plod sporazuma sa tuiocem, ve okrivljeni priznaje pritenjen dokazima i svestan da bi i bez priznanja bio oglaen krivim, ali da bi tada sledila daleko tea kazna, a tamo kazne nisu nimalo naivne. Kada bi bilo neto vie suenja pred porotom, pravosudni sistem SAD bi doiveo kolaps. Onda kada se ameriki tuilac sporazumeva sa okrivljenim, esto je vrlo bitna stavka spremnost okrivljenog da se pojavi kao svedok protiv drugih ozbiljnijih igraa. Kad je pre par godina jedna delegacija srpskog pravosua bila u poseti FBI-aju u San Francisku obaveteni su da je veliki problem u tom gradu albanska mafija, za koju je reeno da je vrlo tvrd orah jer se radi o novoj veoma zatvorenoj grupaciji, u koju je skoro nemogue prodreti. Potom je ameriki detektiv uteno objasnio da se to uvek deava kada se pojave novi imigranti, te da vremenom deluje melting pot, neko od doljaka postane policajac i stvori se prilika da FBI dobije insajdera u kriminalnoj organizaciji. Na konstataciju da je to moda i prilika da kriminalci steknu insajdera u policiji, dobijen je odgovor da je to svakako mogue, ali ne i suvie verovatno, jer se veina policajaca kao kuge plai takve saradnje sa kriminalcima, znajui da e kriminalac ako padne, imati prilikom pregovora sa tuiocem podatak o korumpiranom policajcu kao jaku kartu u rukavu. Spasavajui sebe, on bi vrlo rado svedoio protiv korumpiranog policajca. Sporazum se u srpskom Zakoniku o krivinom postupku zasniva na bitno drugaijoj koncepciji. Mogu je samo za krivina dela za koja je propisana kazna do 12 godina zatvora. Element sporazuma ne moe biti obavezivanje okrivljenog da svedoi protiv drugog okrivljenog. Kada se u SAD okrivljeni i tuilac nagode, oni kaznu samo predlau. To sud ne obavezuje. Kazna moe biti i tea od dogovorene, to se po pravilu i deava. U Srbiji to nee biti mogue. Sud prihvata sporazum samo ako u prilog krivici osim priznanja postoje i drugi dokazi. Tada se prihvata i kazna o kojoj su se sporazumeli tuilac i okrivljeni. Protiv odluke kojom se prihvata sporazum, albu moe da izjavi oteeni i tek kada o toj albi rei vanraspravno vee suda, sporazum proizvodi pravno dejstvo. Stoga e okrivljeni i tuilac biti motivisani da vode rauna i o interesima rtve krivinog dela, pre svega o obeteenju, to je humano i pravino. Ne treba oekivati uda od sporazuma o priznanju krivice, ali bi on mogao doprineti efikasnijem krivinom postupku. Nijedno zakonsko reenje nije savreno, pa ni ovo, jer savrenstvo nije ljudska osobina ali ovaj sporazum u praksi moe biti koristan. Suenje ipak ne sme postati izuzetak, a krivini postupak se ne sme pretvarati u bilo koji oblik prekog suda. Kaznena politika ne sme biti mrea u koju se hvataju male ribe, a kroz koju prolaze velike, a sporazum je u osnovi namenjen malim ribama. Iako se kae da je pravda spora ali dostina, suenja moraju biti bra, jer njihova preterana sporost uvek ohrabruje kriminalce.