200722688 Jaspers Pitanje Krivice(1)

5/24/2018 200722688 Jaspers Pitanje Krivice(1)

1/96

KARL JASPERS

PITANJE KRIVICE


2/96

PREVOD DELA:

Karl JaspersDie Schul dfrage

IZDAVA:

Fondacija Konrad Adenauer Beograd (KAS)

ZA IZDAVAA:

Claudia Crawford, Fondacija Konrad Adenauer

UREDNIK:

Aleksandra Popovi, Fondacija Konrad Adenauer

PREVOD:

Vanja Savi

PRE-PRESS:

DIA ART

TAMPA:

Caligraph

TIRA:

500

ISBN 978-86-86661-24-1

Fondacija Konrad Adenauer, Beograd 2009.

Sva prava zadrana.Dotampavanje u celosti kao i u segmentima samo uz dozvolu izdavaa.


3/96

Karl Jaspers

PITANJE

KRIVICE


4/96


5/96

5

Sadraj

Predgovor ...................................................................................................10

Uvod u seriju predavanja

O duhovnoj situaciji u Nemakoj .......................................................11

Pitanje krivice ............................................................................................16

A. SKICA RAZLIKOVANJA1. etiri pojma krivice ..............................................................................18

2. Posledice krivice ....................................................................................20

3. Sila Pravo Milost .............................................................................21

4. Ko sudi, i kome i emu se sudi? ..........................................................22

5. Odbrana ..................................................................................................24

B. NEMAKA PITANJA .........................................................................26

I DIFERENCIJACIJA NEMAKE KRIVICE

1. Zloini .....................................................................................................28

2. Politika krivica .....................................................................................33

3. Moralna krivica .....................................................................................34

4. Metazika krivica ................................................................................38

5. Rezime ....................................................................................................39

a) Posledice krivice ...................................................................................39

b) Kolektivna krivica ................................................................................40

II MOGUNOST OPRAVDANJA

1. Terorizam ...............................................................................................44

2. Krivica i istorijski kontekst ..................................................................45


6/96

6

3. Krivica drugih........................................................................................48

4. Sveopta krivica? ...................................................................................52

III NAE PROIENJE1. Uzmicanje pred proienjem .............................................................55

a) Uzajamno okrivljavanje .......................................................................55

b) Samonipodatavanje i prkos ...............................................................56

c) Uzmicanje u, po sebi, ispravnim ali za pitanje krivice nebitnim

pojedinostima ............................................................................................58

d) Uzmicanje u opte ................................................................................59

2. Put proienja .......................................................................................61

Pogovor Pitanju krivice napisan 1962. ...............................................64


7/96

7

PITANJE

KARL JASPERS (18831969)

Psihijatar po struci, Jaspers se oduvek zanimao gde su granice psi-hologije u prouavanju oveka. Bio je najpre asistent na psihijatrijskoj

klinici, a 1913. godine poinje da predaje psihologiju na Univerzitetu

u Hajdelbergu i pie Optu psihopatologiju, u kojoj daje pregled

svih psiholokih teorija i iznosi svoju psihologiju razumevanja. Delo

Psihologija pogleda na svet (1919) odvodi ga put lozoje i donosi

mu mesto profesora tog predmeta, to su neki lozo po vokaciji do-

ekali s negodovanjem, nazivajui ga zavodnikom omladine, jer su

njegova predavanja bila veoma omiljena. Godinama nije gotovo nita

objavljivao zaokupljen pripremanjem kapitalne Filozoje, objavlje-

ne tek 1932. godine.

Kao ve istaknuti lozof, Jaspers od 1933. javno govori protiv naci-

onalsocijalizma, zbog ega gubi mesto profesora lozoje, a od 1939.

i pravo da objavljuje. Godine 1942, dozvoljeno mu je da emigrira u

vajcarsku pod uslovom da njegova ena, Jevrejka, ne napusti zemlju.

Uprkos opasnostima, oboje ostaju u Nemakoj, reeni da u sluaju

hapenja izvre samoubistvo. Jaspers 1945. saznaje da e 14. aprila biti

odveden u koncentracioni logor. Tridesetog marta, Hajdelberg zauzi-

maju Amerikanci. Godine 1948. Karl Jaspers je napustio Nemaku, i

do kraja ivota predavao je lozoju u Bazelu.

Pitanje krivice izlazi 1946. godine.

Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj buenja politike slo-

bode. Ta sloboda je stvarna, a ne tek zahtev koji se spolja namee ne-

slobodnim ljudima, samo u onoj meri u kojoj ovo saznanje postoji i

priznaje se.

U unutranjoj politikoj neslobodi ovek se pokorava, dok se, s

druge strane, ne osea krivim. Znati da si odgovoran predstavlja po-

etak unutranjih potresa, koji hoe da ostvare politiku slobodu.


8/96


9/96

Karl Jaspers

PITANJE KRIVICE


10/96


11/96

11

Godinu dana pre nego to je Hitler doao na vlast, 1932, Karl Jas-

pers objavio je knjigu o Maksu Veberu iji je podnaslov bio Sr ne-

makog u politikoj misli, uenosti i lozoji. Jaspers je sr de-

nisao kao racionalnost i humanost koje se raaju u strasti. Njegova

studentkinja Hana Arent iznela je zamerke. U pismu svom profesoruod 1. januara 1933. godine, ukazala je na to da kao Jevrejka ne moe da

se zalae za takvu sr. Nemaka, rekla je ona, znai moj maternji

jezik, lozoju i knjievnost.1 Jaspers joj posle dva dana odgovora

na pismo: udno mi je da se Vi kao Jevrejka odvajate od onoga to

je nemako, i rekao, da sve to njegova studentkinja treba da doda

maternjem jeziku, lozoji i knjievnosti jeste istorijsko-politika

sudbina.Ova prepiska jasno pokazuje da je u Jaspersovoj misli postojao

snaan nacionalistiki element. On se ponosio nemakim kulturnim

dostignuima i smatrao da u njima postoji neto jedinstveno nemako.

U isti mah, Jaspers je bio predan humanistikim vrednostima i stoga je

za njega bilo zaprepaujue da vidi ta sve pripadnici nemake dra-

ve u ime nemstva mogu uiniti za dvanaest godina nacistike vlasti.

U Pitanju krivice, objavljenom neposredno nakon Drugog svet-skog rata, Jaspers se suoava sa sopstvenom odgovornou i odgo-

vornou drugih koji su poinili. On je javno progovorio protiv naci-

sta i zbog toga je, pre poetka rata, izbaen sa mesta univerzitetskog

profesora. Oduzeto mu je pravo da objavljuje. Jaspers je 1942. dobio

dozvolu da emigrira u neutralnu vajcarsku, ali njegovoj eni, Jevrej-

ki, nije bilo doputeno da naputa zemlju pa je Jaspers zato ostao u

Nemakoj. Ona se skrivala i preivela, a on je 1945. stavljen na listuonih koje treba poslati u koncentracioni logor. Poraz Nemake spreio

je njegovo odvoenje. Jaspers je najistaknutiji intelektualac koji je pro-

govorio protiv nacista i preiveo rat u Nemakoj.

Kada je bilo mogue govoriti protiv nacista, Jaspers je to uinio.

Kada to vie nije bilo mogue, postao je pripadnik unutranje emi-

gracije, to jest neko ko se duhovno distancira od dogaaja koji ga

1Odlomci iz pisama navedeni su po Hannah Arendt, Karl Jaspers: Correspoondence 19261969,priredili Lotte Kohler i Hans Saner, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1992.


12/96

12

okruuju. Nije uestvovao niukakvim nacistikim zloinima, bio je

progonjen, i gotovo platio ivotom to to im se suprotstavio. Znao je

vrlo dobro da je umnogome neosnovano njemu pripisivati kolektivnu

krivicu za nacistike zloine. Drugi koji nisu bili istaknute javne lino-

sti kao Jaspers nisu imali prilike da javno izloe svoje stavove, ali su setakoe protivili nacistima. Okolnosti im nisu dozvolile da odu, i stoga

je jedini racionalni izbor koji im je preostao bila unutranja emigracija.

Pripisivati njima kolektivnu krivicu bilo je, takoe, nepravedno.

Pa ipak, Jaspers je uvideo da krivica ima nekoliko komponenti. On

je imao odreene obaveze prema ljudima oko sebe, i oni su imali obave-

ze prema njemu. Svi zajedno ine zajednicu, nemaku naciju. Ponosno

je pisao o nemakoj naciji, pokuao da denie njenu sr i nije sa sebemogao skinuti svaku odgovornost za zloine svojih sunarodnika ija

denicija sri zajednike nacije nije obuhvatala njegove vrednosti.

I, nakon Drugog svetskog rata, Jaspers je nastavio korespondenciju

sa Hanom Arent koja je napustila Nemaku 1933, i preko Pariza, june

Francuske, panije i Lisabona konano stigla do Sjedinjenih Drava. U

vreme kada je Pitanje krivice objavljeno u Nemakoj, 27. juna 1946,

Jaspers je pisao Arentovoj:

Za vree nacistike vlasti povreeno bih govorio svojoj eni ja

sa Neaka, kako bih oboa poogao da se drio zajednikog

tla. Tvrdnja kao to je ta, smislena je samo u svom kontekstu.

Kada se izvue iz konteksta, ili ak prenese u neki drugi, ona po-

staje nepodnoljivo nadmena. Vi ste, naravno, potpuno u pravu.

Politiki, ona je besislena. Moja ena i ja bili so u slozi ak i

kada je ona tu tvrdnju odbacivala. Ja nisa Neac na bilo kakav

bitno drukiji nain nego to je to ona. Ne seo dozvoliti da

na Hitler naetne bilo ta drugo. Sada, kada je Neaka uni-

tena u odreeno sislu i u odreeno stepenu, i sa kona-

nou koju je teko bilo ko ovde zaista dokuio ja se po prvi put

osea lagodno kao Neac...


13/96

13

Arentova je odgovorila:

Vau priedbu da sada, kada je Neaka unitena u odree-

no sislu i u odreeno stepenu, i sa konanou koju je teko

bilo ko ovde zaista dokuio ja se po prvi put osea lagodno kao

Neac... satra velianstveno.

Ona je znala da njen profesor voli svoju zemlju i da je ta primedba

bila, na neki nain, izraz te ljubavi.

Postoje, naravno, mnoge razlike izmeu Nemake posle Drugog

svetskog rata i Srbije nakon rata na Kosovu. Nijedne dve istorijske si-

tuacije nisu sline. Pa ipak, verujem da ono to Jaspers ima da kae okrivinoj odgovornosti, moralnoj, metazikoj i politikoj krivici pre-

vazilazi istorijski kontekst. Njegovo ralanjivanje krivice na ove kom-

ponente vodi ga kljunoj spoznaji da je politika krivica po svojoj pri-

rodi kolektivna. Ona ga, takoe, vodi zapaanju da politika sloboda

poinje tamo gde se veina pojedinaca u jednom narodu osea zajed-

niki odgovornim za politiku svoje zajednice. Objavljivanje ove knjige

u Srbiji bi uvek dolo u pravi as. Naroito sada, nakon Kosova.

Aryeh Neier

8. septembar 1999.


14/96


15/96

15

PREDGOVOR

Iz serije predavanja O duhovnoj situaciji u Nemakoj odranih

tokom zimskog semestra 19451946, ovde e biti objavljen sadraj

onih asova koji su se bavili pitanjem krivice.Ovim izlaganjem eleo sam da kao Nemac potpomognem slogu i

pojanjenju situacije i u Nemakoj; kao ovek meu ljudima da ue-

stvujem u naem stremljenju istini.

Hajdelberg, aprila 1946.


16/96


17/96

17

UVOD U SERIJU PREDAVANJA

O DUHOVNOJ SITUACIJI U NEMAKOJ

Mi u Nemakoj moramo duhovno prii jedni drugima. Mi jo uveknemamo zajedniko tlo, i tek pokuavamo da se meusobno sretnemo.

Moje izlaganje niklo je iz meusobnog razgovora koji svi mi vodi-

mo, svako u svome krugu.

Sa mislima koje iznosim svako se mora nositi na svoj nain ne tre-

ba ih primati kao sve vaee, ve odmeravati, ali ih ne treba ni prosto

osporavati, ve oprobati, predoiti sebi i preispitati.

Treba da nauimo da razgovaramo jedni s drugima. To znai da netreba samo da ponavljamo svoje miljenje, ve da ujemo i ta drugi

misli. Ne treba samo da potvrujemo, ve i da razmiljamo u kon-

tekstu, sasluamo razloge i budemo spremni na nove uvide. Treba

da u sebi, probe radi, sagledamo neto iz tueg ugla, tavie da tra-

imo sebi suprotstavljena stanovita. Pronalaenje zajednikog i su-

protstavljenog vanije je od ksiranja uzajamno iskljuivih stanovita,

ime se razgovor prekida kao beznadean.Lako je zastupati emotivno intonirane konane sudove; teko je

sebi mirno neto predoiti. Lako je prekidati komunikaciju prkosnim

tvrdnjama; teko je neprestano, prevazilazei tvrdnje, zalaziti u po-

druje istine. Lako je prihvatiti miljenje i vrsto ga se drati, i time

potedeti sebe promiljanja; teko je napredovati korak po korak, i ni-

kada se ne libiti daljeg preispitivanja.

Moramo povratiti spremnost da se upustimo u promiljanje, toukljuuje i odluku da se ne opijamo oseanjima ponosa, oaja, ogore-

nja, prkosa, osvete ili prekora, ve da naas zatomimo ova oseanja i

oslunemo stvarnost.

Ali za meusobni razgovor vai i obrnuto: lako je o svemu neo-

bavezno misliti a nikad ne dostignuti opredeljenje; teko je, uz sve-

strano rasvetljavanje i razmiljanje koje je otvoreno za uvide, dono-

siti stvarnu odluku. Lako je prianjem izmicati pred odgovornou;teko je bez tvrdoglavosti pridravati se odluke. Lako je svaki put

u odreenim situacijama ii linijom manjeg otpora; teko je, voen


18/96

18

bezuslovnom odlukom, uz svu okretnost i eksibilnost miljenja, sle-

diti zacrtani put.

Kad uistinu uzmognemo da razgovaramo jedni s drugima, mi smo

na izvoritu; tada, u nama uvek ostaje neto to drugom poklanja i

zasluuje poverenje. Onda i u dijalogu postaje mogua ona tiina ukojoj ljudi zajedno oslukuju i uju istinu.

U meusobnom razgovoru ne treba da dajemo oduka svom gne-

vu, ve da pokuamo da pronaemo put jedni ka drugima. Afekt ne

govori u prilog istini govornika. Mi ne elimo da se melodramatino

busamo u grudi, da vreamo druge, niti da se samozadovoljno raz-

meemo onim to moe samo povrediti druge. No, ne sme biti ni ba -

rijera kao to su smotreno ustruavanje, popustljivost zatakavanja, ilipak uteno zavaravanje. Nema pitanja koje se ne sme postaviti, nieg

to se u privrenosti uzima zdravo za gotovo, nikakvog oseanja niti

ivljenja u laima u koje se ne sme dirati. A tek je nedopustivo drsko

sasipati pravo u lice izazivake, neosnovane, olako izreene sudove.

Mi pripadamo istoj zajednici; pri meusobnom razgovoru moramo

biti svesni zajednike dobrobiti.

U takvom razgovoru niko nije tui sudija; svako je u isti mah isudija i optueni. Svih ovih godina sluali smo prezrive osude drugih

ljudi. Ne elimo da se to nastavi.

Meutim, to vazda samo delimino polazi za rukom. Svi smo mi

skloni da sebe opravdavamo, a da, optuujui, napadamo protivni-

ku stranu. Danas moramo preispitati sebe otrije nego ikad. Razjasni-

mo sledee: po svoj prilici, u toku stvari, svagda preiveli ima pravo,

a uspeh je, izgleda, taj koji daje pravo. Ko ispliva, zamilja da je istinasveopteg dobra na njegovoj strani. Tu se krije duboka nepravda koja

je slepa za stradalnike, nemone, za one koje su dogaaji pregazili.

Oduvek je bilo tako. Tako je bilo i sa prusko-nemakom halabukom po-

sle 1866, odnosno 1870. godine, koja je u Nieu probudila uas. Isto tako bilo

je poev od 1933, sa jo gromoglasnijom halabukom nacionalsocijalizma.

Zato se moramo upitati, ne uleemo li u jo jednu halabuku, ne

dajemo li sebi za pravo time to izvodimo legitimnost iz gole injeniceda smo propatili i preiveli.


19/96

19

Pojasnimo: to to ivimo i to smo preiveli nije naa zasluga, to

da je, usred stranog razaranja, nastupilo novo stanje koje prua nove

anse nismo postigli sopstvenim snagama. Ne polaimo pravo na le-

gitimnost koja nam ne pripada.

I kako je danas bilo koja nemaka vlast u stvari autoritarna vlastkoju postavljaju Saveznici, svaki Nemac, svako od nas, itavo polje svo-

jih aktivnosti ima da zahvali inu dobre volje ili dozvoli Saveznica. To

je surova injenica. Istinoljubivost nam ne dozvoljava da je zaboravimo

ni jedan jedini dan. Ona nas uva od osionosti i ui usmerenosti.

Kao i uvek, i danas ima gnevnih ljudi koji veruju da su samo oni

u pravu i smatraju svojom zaslugom ono to se dogodilo zahvaljujui

tuem trudu.Niko nije potpuno lien toga. I sami smo skloni gnevu. Dozvolimo

da se gnev proisti. Borimo se za istotu due.

Ona ne podrazumeva samo umni rad, ta borba pobeuje i rad srca.

Vas koji sluate ova predavanja ona mogu takoe poneti ili pobuditi

vae neslaganje; ja u pokretati takve stvari, ali ne i bez sopstvenog

tronua u osnovi svojih razmiljanja. I mada u toku ovog jednostra-

nog izlaganja faktiki ne razgovaramo jedini s drugima, ne moe seizbei da mnogi od vas budu i lino pogoeni. Unapred vas molim da

mi oprostite ako bilo koga uvredim. Ja to ne elim. Ali sam odluan da

se odvaim i na najradikalnije misli sa svom moguom obazrivou.

Umee meusobnog razgovora pruie nam i vie od vlastite po-

vezanosti. Postaviemo neophodne temelje za mogunost da razgova-

ramo s drugim narodima.

U krajnjoj otvorenosti i potenju ne nalazi se samo nae dostojan-stvo mogue ak i u nemoi ve i naa ansa. Pitanje koje svaki Ne-

mac sebi postavlja jeste, da li poi ovim putem, izlaui se opasnosti

razoaranja, kao i opasnosti da se pretrpe dodatni gubici, i monima

prui prilika za zloupotrebe. Odgovor: ovaj put je jedini koji e nau

duu potedeti izoptenitva. ta e od toga ispasti, moramo videti.

To je duhovno-politiko hodanje ivicom ponora. Jedini mogui uspeh

je onaj na duge staze. Mi emo jo dugo pobuivati nepoverenje.


20/96

20

Stav ponosne utnje moe na kratko biti opravdana maska iza koje

ovek hvata dah i pribire misli. Meutim, ono se pretvara u samo-

zavaravanje i podvalu ako nam doputa da se prkosno povuemo

u sebe, da onemoguimo razluivanje i potedimo sebe potresa koje

donosi stvarnost. Ponos koji lano sebe smatra mukim izbegava, ustvari, suoavanje, i shvata utnju kao poslednji borbeni stav preostao

nemonome.

Meusobni razgovor je danas u Nemakoj otean, ali je on i na

najvei zadatak, jer meu nama postoje ogromne razlike u onome to

smo preiveli, oseali, prieljkivali, inili. Pod platom nametnute

spoljne zajednice krile su se nepregledne mogunosti koje sad izbijaju

na povrinu.Moramo nauiti da vidimo tekoe i saoseamo u situacijama i sa

stavovima koji potpuno odstupaju od naih vlastitih.

U zajednikim osnovama nas Nemaca danas nalazimo moda jo

samo negativna odreenja; pripadnost naciji koja je do kraja poraena

i preputena na milost i nemilost pobedniku; pomanjkanje zajedni-

kog tla koje bi sve nas spajalo; rasturenost: svako je u bitnom prepu-

ten samom sebi, a ipak je svako pojedinano bespomoan. Zajedni-ko nam je samo nezajednitvo.

U tiini ispod uniformnog govora javne propagande tih dvanaest

godina, zauzeli smo veoma razliite unutranje stavove. U Nemakoj

nema jedinstvenog shvatanja vlastite due, vlastitih vrednosti i elja.

Zbog velike raznolikosti onoga u ta smo verovali svih ovih godina,

onoga to smo drali istinom, onoga to je za nas bio smisao ivota,

preobraaj takoe mora biti razliit kod svakog pojedinca. Svi mi sadadoivljavamo preobraaj. No, ne idemo svi istim putem ka novom

tlu zajednike istine za kojim tragamo i koje bi nas ponovo povezalo.

U ovakvoj katastro svako sme sebi dozvoliti da doivi preokret ka

preporodu, bez straha da e ispasti neastan.

Razlike sada izranjaju usled injenice da dvanaest godina nijedna

javna rasprava nije bila mogua, i da je ak i u privatnom ivotu svako

protivljenje moralo ostati ogranieno na najintimniji razgovor, a esto za-tomljeno i pred najbliim prijateljima. Javan i opti, i otuda sugestivan,


21/96

21

a za omladinu koja je u njemu stasala razumljiv po sebi, bio je samo

nacionalsocijalistiki nain govorenja i miljenja.

Sada, kada opet moemo slobodno da govorimo, izgledamo jedni

drugima kao da je svako doao iz drugog sveta. A ipak, svi govorimo

nemaki jezik, svi smo u ovoj zemlji roeni i nju imamo za domovinu.Treba da pronaemo put jedni ka drugima, da meusobno razgo-

varamo i pokuamo da jedni druge ubedimo.

Naa shvatanja dogaaja razlikuju se do neusaglasivosti: neki su

proli kroz itavo potresno iskustvo nacionalnog ponienja ve 1933,

drugi poev od juna 1934, trei 1938. tokom pogroma Jevreja, mno-

gi u godinama nakon 1942, kada je poraz postao verovatan, ili nakon

1943, kada je postao izvestan, a pojedini tek 1945, kada je on odista inastupio. Za one prve, 1945. bila je oslobaenje novih mogunosti; za

druge, to su bili najtei dani, jer su oznaili kraj tobonjeg nacionalnog

Rajha.

Pojedinci su radikalno sagledali izvor zla i izvukli zakljuke. Oni

su ve 1933. prieljkivali intervenciju i ulazak zapadnih sila, uvidevi

da, u trenutku kada su se vrata nemakog zatvora zatvorila, oslobo-

enje moe doi samo spolja. Od tog osloboenja zavisio je opstanaknemake due. Da unitenje nemakog bia ne bi bilo dovreno, ovo

osloboenje bratske zapadne drave moraju sprovesti u zajednikom

evropskom interesu. Do njega, meutim, nije dolo, i put je vodio do

1945. godine, do najuasnijeg razaranja svih aspekata nae zike i

moralne stvarnosti.

Ovo shvatanje nipoto nije opteprihvaeno. Osim onih koji su u

nacionalsocijalizmu videli ili jo uvek vide Zlatno doba, postoje pro-tivnici nacionalsocijalizma koji su svejedno bili ubeeni da pobeda

Hitlerove Nemake ne bi imala za posledicu razaranje nemakog bia.

U takvoj pobedi su pre videli utemeljivanje svetle budunosti Nema-

ke, smatrajui da e se pobedonosna Nemaka osloboditi Partije, bilo

odmah, bilo Hitlerovom smru. Nisu verovali staroj misli da se drav-

na sila odrava samo pomou snaga koje su je stvorile; nisu verovali

da bi teror, po prirodi stvari, upravo nakon pobede postao nesalomiv,da bi Nemaku, nakon pobede i rasputanja armije, SS drao u aci


22/96

22

kao ropski narod da bi sprovodio opustoujuu, unitavalaku, repre-

sivnu svetsku vlast u kojoj bi sve nemako bilo ugueno.

Razlika lei i u nainu na koji proivljavamo muku koja ima sa-

svim razliite oblike i stepene individualnog ispoljavanja. I, mada

su svi iskusili nevolju, teku oskudicu i ziku patnju, ipak je velikarazlika izmeu onih koji su zadrali krov nad glavom i onih ije je

domainstvo razrueno bombama; koji su patnju i gubitke doiveli u

borbi na frontu, kod kue ili u koncentracionom logoru; onih koje je

progonio Gestapo ili onih koji su, makar i nagnani strahom, uivali

povlastice reima. Skoro svako izgubio je bliske roake i prijatelje, ali

to kako ih je izgubio u borbi na frontu, u bombardovanju, u koncen-

tracionim logorima ili u masovnim ubistvima koje je reim sprovodio odreuje veoma razliite line stavove. Patnja se razlikuje po vrsti,

a veina ima sluha samo za svoju sopstvenu. Svako naginje tome da

velike gubitke i bol tumai kao rtvu, ali mogua tumaenja svrhe te

rtve deli takav ponor razlike da one postaju glavni izvor podela.

Gubitak vere ima nesaglediv znaaj. Samo transcendentno zasno-

vana religijska ili lozofska vera moe se odrati u svim ovim stra-

hotama. Ono to je vailo u svetu napuklo je. Vernom sledbenikunacionalsocijalizma, sada kada su njegove misli jo apsurdnije nego

to su bile u vreme nacionalsocijalistike vladavine, ne preostaje nita

osim da se hvata za sruene snove. Nacionalista smeteno stoji izmeu

besmrtnosti nacionalsocijalizma, kroz koju on gleda, i realnosti ne-

makog poloaja.

Sve ove razlike vode konstantnom razdoru meu nama Nemcima,

utoliko pre to se u naem postojanju ne osea zajednika etiko-po-litika osnova. Mi stojimo samo na sceni istinski zajednike politike

osnove koja bi nam omoguila da zadrimo uzajamnu solidarnost i u

najeim sporenjima. Ono to nam u velikoj meri nedostaje jeste da

jedni sa drugima razgovaramo i da jedni druge sasluamo.

Sve postaje jo gore time to mnogi ljudi jednostavno odbijaju da

promisle stvari, i samo trae slogane i poslunost. Ne postavljaju pi-

tanja i ne daju odgovore van ponavljanja utuvljenih fraza. Samo znajuda potvruju i sluaju, ne i da preispituju i razmatraju, te ih je otud


23/96

23

nemogue ubediti. Kako razgovarati sa ljudima koji nee da slede put

preispitivanja i promiljanja, put samostalnosti, traganjem za uvidom

i ubeenjem?

Nemaka se ne moe povratiti ukoliko mi Nemci ne pronaemo

zajedniki put u komunikaciji. Ako nauimo istinski da razgovaramojedni s drugima, to moe biti samo s punom sveu o ogromnim me-

usobnim razlikama.

Jedinstvo postignuto prinudom ne slui niemu; u katastro ono ne-

staje kao kakav privid. Sloga koja je rezultat meusobnog razgovora i

razumevanja vodi ka postojanoj zajednici.

Oslikavajui ono tipino, ne pozivamo nikog da se svrsta. Svako ko

misli da se neto odnosi na njega ini to na sopstvenu odgovornost.


24/96

24

PITANJE KRIVICE

Gotovo ceo svet osuuje Nemaku i Nemce. O naoj krivici ra-

spravlja se sa gnevom, uasnutou, mrnjom i prezrenjem, zahtevaju

se kazna i odmazda. U tome ne uestvuju samo pobednici, ve i poje-dini nemaki emigranti, pa ak i graani neutralnih zemalja. Ima ljudi

u Nemakoj koji priznaju krivicu, ukljuujui i sopstvenu, ali i mnogih

koji sebe smatraju nevinima i druge proglaavaju krivim.

Razumljivo je hteti prenebregnuti ovo pitanje; ivimo u krajnjoj

nudi, a veliki delovi naeg stanovnitva nalaze se u tako elementar-

noj nevolji, da bi se reklo da su postali neosetljivi na ovakva razglaba-

nja. Njih zanima ono to im moe olakati patnju, doneti posao i pare

hleba, krov nad glavom i ogrev. Horizont im je suen. Ljudi ne vole da

sluaju o krivici, o prolosti; njih ne zanima svetska istorija. Oni, jed-

nostavno, ne ele vie da pate; ele da izau iz ove bede, da ive, ali

ne i da naknadno promisle stvari. Vlada miljenje da posle tako velike

patnje oveku, takorei, mora biti pruena nagrada, u svakom sluaju

uteha, umesto to se na njega dodatno svaljuje krivica.

Uprkos tome, iako zna da je naputen i u krajnjoj bedi, ovek na

trenutke osea poriv za smirujuom istinom. Ne moemo biti ravno-

duni niti samo gnevni to uz nevolju pridolaze jo i optube. Treba

jasno da sagledamo da li je ovo okrivljivanje pravedno ili nepraved-

no, i u kom smislu. Jer, upravo u nevolji postaje utoliko opipljivije

ono najneminovnije: potreba za istom duom i ispravnom milju i

postupkom, kako bismo, suoeni sa nitavilom, mogli da zahvatimo

ivot sa samog izvora.

Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo

pitanje svoje krivice, i da izvuemo zakljuke. Nae ljudsko dostojan-

stvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne moemo biti ravnoduni prema

miljenju koje svet ima o nama kada znamo da smo deo oveanstva

da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Jo je vanije to da na vlastiti

ivot, ak i u nedaama i nesamostalnosti, moe zadrati dostojanstvo

samo ako se drimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije

tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo


25/96

25

sami sebi. Odgovor koji sebi damo, predstavljae temelj nae svesti o

bivstvu i nae samosvesti. Za nemaku duu to je sudbinsko pitanje.

Samo preko pitanja krivice moe nastupiti onaj preokret koji nas dovo-

di do ponovnog roenja sa samog izvora naeg bia. To to nas pobed-

nici proglaavaju krivim jeste injenica politikog karaktera sa najveimmoguim posledicama po na ivot, ali nam ona ne pomae u kljunoj

stvari, u unutranjem preokretu. Tu smo potpuno sami. Filozoja i teo-

logija pozvane su da osvetle pitanje krivice u svoj njegovoj dubini.

Rasprave o pitanju krivice esto pate od brkanja pojmova i taki

gledita. Da bi se stiglo do istine, potrebno je razlikovati. Najpre bih

skicom tih razlika pokuao da pojasnim na sadanji poloaj. Distink-

cije, dakako, nemaju bezuslovno vaenje. Konano, uzrok onoga tonazivamo krivicom lei u onom Jednom obuhvatnom. No, nju moe-

mo objasniti samo pomou distinkcija.

Naa mrana oseanja ne zasluuju bezuslovno poverenje. Nepo-

srednost je svakako vlastita stvarnost, ona je sadanjost nae due.

Meutim, oseanja nisu poput ivotnih datosti, jednostavno tu, nego

su posredovane naim unutranjim delanjem, naim miljenjem, na-

im znanjem. Na oseanje kao takvo ne moemo se osloniti. Pozivanjena oseanja jeste naivnost koja prenebregava objektivnost saznajnog i

mislivog. Tek nakon neprekidnog svestranog promiljanja i usvajanja

stvari, propraenog, voenog i remeenog oseanjima, dolazimo do

istinskog oseanja na koje se uvek u ivotu moemo osloniti.


26/96

26

A. SKICA RAZLIKOVANJA

1. ETIRI POJMA KRIVICE

Treba razlikovati:

1. Krivina odgovornost: Zloini su objektivno dokaziva dela koja

nesumnjivo kre zakone. Instancaje ovde sud,koji u pravnom postup-

ku pouzdano utvruje injenice i na njih primenjuje zakone.

2. Politika krivica:Do nje dovode postupci zvaninika i graana

jedne drave; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka dra-ve ijoj sam vlasti potinjen, i u ijem se poretku odvija moje stvarno

postojanje (utvrena politika odgovornost). Svaki ovek snosi deo

odgovornosti za svoju vlast. Instancaje sila ipobednikova volja,kako u

unutranjoj, tako i u spoljnoj politici. Uspeh odluuje. Obuzdavanje

samovolje i sile manifestuje se u politikoj razboritosti koja ima u vidu

dugorone posledice, i priznavanju normi koje vae kao prirodno i

meunarodno pravo.

3. Moralna krivica:Za postupke koje poinim kao pojedinac snosim

moralnu odgovornost, kao i za sve svoje postupke, ukljuujui i spro-

voenje politikih i vojnih odluka. Ni u jednom trenutku ne vai prosto

nareenje je nareenje. Zloini ostaju zloini i onda kada su nareeni

(mada u zavisnosti od stepena opasnosti, ucene i terora postoje olak-

avajue okolnosti), i podleu, kao i svaki drugi postupak, moralnom

sudu. Instancaje sopstvena savest,i komunikacija s prijateljima i blinji-

ma koji u svojoj ljubavi brinu o mojoj dui.

4. Metafzika krivica:Postoji solidarnostmeu ljudima kao pripadni-

cima ljudskog roda koja svakog ini saodgovornim za svaku krivdu i

nepravednost u svetu, a posebno za zloine poinjene u njegovom pri-

sustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve to je u mojoj moi

da ih spreim, i sm sam delom kriv. Ako nisam zaloio svoj ivot da


27/96

27

spreim ubistvo drugog, ve sam stajao po strani, oseam se krivim na

nain koji nije ni pravno, ni politiki, ni moralno adekvatno pojmljiv.

To to jo uvek ivim nakon to se tako neto dogodilo, titi me kao

neizbrisiva krivica. Kao pripadnici ljudskog roda, ukoliko nas srean

sluaj ne potedi takvih situacija, dolazimo do granice na kojoj se prednas postavlja izbor: ili bezuslovno zaloiti svoj ivot, mada bez svrhe jer

izgledi za uspeh ne postoje, ili zbog nemogunosti uspeha izabrati da

se ostane u ivotu. Sr naeg bia upravo ini bezuslovnost koja negde

meu ljudima ipak postoji, na primer, u sluajevima odreenih poinje-

nih zloina ili deljenja zikih uslova ivota, najzad kao spremnost da

se ivi zajedno ili ne ivi uopte. No, to da nje nema u solidarnosti svih

ljudi, svih graana iste drave, pa ni u solidarnosti manjih grupa veda ona ostaje svedena na najuu ljudsku povezanost, u tome se sastoji

krivica svakog od nas. Jedina instancaje Bog.

Razlikovanje ova etiri pojma krivice pojanjava smisao optubi.

Tako, na primer, politika krivica podrazumeva, dodue, da se svi dr-

avljani uine odgovornim za posledice postupaka drave, ali ne po-

drazumeva i krivinu odgovornost i moralnu krivicu svakog pojedinogdravljanina za zloine koji su poinjeni u ime drave. O zloinima od-

luuje sudija, o utvrenoj politikoj odgovornosti pobednik; o moralnoj

krivici istinito se moe govoriti samo u ljubavlju proetoj borbi meu

solidarnim ljudima. Metazika krivica moda moe biti predmet ot-

krovenja u konkretnoj situaciji ili u delima pesnika i lozofa, ali u me-

usobnom razgovoru teko. Najdublje su je svesni oni koji su jed-

nom dosegli bezuslovno, ali kroz to odmah iskusili odsustvo oitovanjabezuslovnog u odnosu na sve ljude. U nama ostaje sram spram neeg

uvek prisutnog konkretno nerazotkrivenog, o emu se, ako je razgovor

o tome uopte mogu, moe samo uopteno raspravljati.

Ovo razlikovanje etiri pojma krivice trebalo bi da nas sauva od

povrnosti u govoru o krivici u kome se nita ne gradira i sve svodi

na jednu jedinu ravan, da bi se o njoj sudilo s grubim nerazluivanjem

loeg sudije. No, razlikovanja treba da nas na kraju vrate na izvor kojise ne bi mogao neopozivo nazivati naom krivicom.


28/96

28

Sve ove razlike postaju pogrene ukoliko izgubimo iz vida blisku

vezu meu stvarima koje razlikujemo. Svaki pojam krivice ukazuje

na jedan aspekt stvarnosti koji ostavlja posledice u sferama preostalih

pojmova krivice.

Kad ljudi ne bi nosili nikakvu metaziku krivicu, bili bi aneli, ipreostala tri pojma krivice postala bi bespredmetna.

Moralni propusti ine osnovu iz koje se raaju politika krivica i

zloin. Bezbrojni sitni propusti, komformistiko prilagoavanje, jeftino

opravdavanje i neprimetno pospeivanje nepravde, doprinoenje stva-

ranju javne atmosfere koja onemoguava jasno vienje stvari, i sve ono

to tek kao takvo ini zlo moguim, sve to ostavlja posledice koje zajed-

no ine preduslove politike krivice za ukupne prilike i dogaaje.Podruju morala pripada i nejasno sagledavanje znaaja moi u

ljudskoj zajednici. Zamagljivanje ove fundamentalne injenice jeste

krivica kao to je krivica i lana apsolutizacija moi jedinog odreuju-

eg faktora zbivanja. Sudbina svakog oveka je da bude upleten u od-

nose moi u kojima ivi. To je neizbena krivica svih, krivica ljudsko-

sti. Ona se potire zalaganjem za mo koja ostvaruje pravdu, ljudska

prava. Odsustvo saradnje u strukturisanju odnosa moi, u borbi zamo u smislu sluenja pravu, povlai sa sobom i osnovnu politiku, a i

moralnu krivicu. Politika krivica pretvara se u moralnu krivicu tamo

gde je razoren smisao moi ostvarivanje prava, etos i istota sopstve-

nog naroda. Jer tamo gde mo ne ograniava samu sebe nastaju nasilje

i teror, i u krajnjoj taki ponitenje ljudskog bivstva i due.

Iz naina ivota i moralnog ponaanja brojnih pojedinaca irih

ljudskih zajednica u svakodnevnom ivotu nastaju odreeni politikiodnosi, pa tako i politike prilike. No, s druge strane, ivot pojedinca

pretpostavlja istorijski ve nastale politike prilike, ostvarene u etosu

i politici njegovih predaka i omoguene situacijom u svetu. Ovde se i

jedno i drugo daje u emi suprotstavljenih mogunosti.

Prva jeste da se politiki etos shvati kao princip postojanja drave

po kojem svi uestvuju svojom sveu, znanjem, stavovima i voljom.

To je ivot politike slobode kao neprekidnog toka uspona i padova.Ovaj ivot omoguen je zadatkom i ansom saodgovornosti svih nas.


29/96

29

Druga mogunost jeste da prevlada otuenost veine od politike.

Tada se dravna vlast ne doivljava kao neto to se tie pojedinca. On

nije svestan svoje saodgovornosti; on posmatra, politiki je neaktivan,

radi i postupa u slepoj poslunosti; pri tom ga nimalo ne mui savest

zbog tog potinjavanja niti zbog neuea u odlukama i postupcimavlastodraca. Politiku realnost on tolerie kao neto tue; gleda da

bude spreman da je lukavo okrene u linu korist, ili u njoj ivi u sle-

pom zanosu samortvovanja.

Tu lei razlika izmeu politike slobode i politike diktature. Nije,

meutim, na pojedincu da odlui ta e prevladati. Pojedinac se, na

svoju sreu ili nesreu, raa u odreenim prilikama; on mora preuzeti

ono to je predato i to je stvarnost. Nijedan pojedinac niti grupa nemogu jednim udarcem izmeniti ove pretpostavke pod kojima zapravo

svi mi ivimo.

2. POSLEDICE KRIVICE

Krivica ima posledice po ono spoljanje, tj. po stvarno postojanje,

bilo da onaj ko ih snosi to shvati ili ne, i posledice po ono unutranje,tj. po samosvest, ako sagledam sebe u svoj krivici.

a) Zloin susree kazna.Pretpostavka je da sudija prizna manife-

staciju slobodne volje okrivljenog, a ne priznanje kanjenog o praved-

nosti kazne.

b) Politika krivica pretpostavlja da je subjekat odgovoran, iz ega

slede obeteenje i dalji gubitak ili ogranienje politike moi i politi-

kih prava. Ako politika krivica stoji u kontekstu dogaaja koji su serazreili ratom, poraeni moe snositi posledice kao to su razaranje,

deportacija, istrebljivanje. Meutim, pobednik moe, ako je to njegova

volja, da prevede ove posledice u formu prava, i time ih umeri.

c) Moralna krivica stvara uvid iz koga proizilaze okajanjeipreporod.

To je unutranji proces koji, zatim, ima realne posledice u svetu.

d) Metazika krivica za posledicu imapreobra iM p

krm


30/96


31/96

33

Ovo meanje rodnog sa tipolokim predstavama odlika je kolektiv-

nog miljenja: Nemci, Englezi, Norveani, Jevreji, i tako dalje ad lib:

Frizijci, Bavarci, mukarci, ene, mladi, stari. To to se neto uklapa u

tipoloku predstavu ne sme nas zavesti da mislimo da smo obuhvatili

individuu ako naemo da joj neka uoptena karakteristika odgovara.Vekovima je ovaj nain miljenja potpirivao mrnju meu nacijama i

grupama ljudi. Veini ljudi je, naalost, ovaj nain miljenja prirodan,

i najbezonije ga je upotrebio upravo nacionalsocijalizam, i svojom

propagandom ga utuvljivao ljudima u glavu. Vie kao da nije bilo lju-

di, ve samo kolektiva.

Narod kao celina ne postoji. Sva razgranienja kojih se dohvatimo

kako bismo ga odredili, uvek potiru injenice. Jezik, dravljanstvo,kultura, zajednika sudbina nita se od toga ne podudara, ve se

preklapa. Narod i drava se ne poklapaju, kao to se ne poklapaju ni

jezik i zajednika sudbina i kultura.

Narod se ne moe pretvoriti u pojedinca. Narod ne moe heroj-

ski da izgine, ne moe biti zloinac, ne moe moralno ili nemoralno

postupati; to mogu samo pojedini pripadnici tog naroda. Narod kao

celina ne moe biti ni kriv ni nevin, bilo u zakonskom, u politikom(ovde odgovorni poinioci mogu biti samo graani odreene drave),

ili u moralnom smislu.

Kategoriki sud o narodu uvek je nepravedan, jer podrazumeva

lanu supstancijalizaciju i za posledicu ima potcenjivanje oveka kao

individue.

Svetsko mnjenje koje jednom narodu natura kolektivnu krivicu isto

je ono koje milenijumima misli i govori da su Jevreji krivi za raspee.Ko su Jevreji? Odreena grupa politikih i verskih fanatika koja je

meu Jevrejima tog vremena imala izvesnu mo, i ija je kooperacija

sa rimskim okupatorima vodila Isusovom pogubljenju.

Rairenost takvog miljenja koje je postalo razumljivost po sebi ak

i u misleih ljudi, zapanjujue je upravo zato to je greka tako prosta i

oigledna. Tu ovek kao da stoji pred nekim zidom, kao da se nijedan

razlog, nijedna injenica vie ne uju, ili se, ak i kad se uju, bez uva-avanja smesta zaboravljaju.


32/96

34

Kolektivna krivica jednog naroda ili jedne grupe unutar naroda ne

oe postojativan okvira politike odgovornosti, ni kao krivina odgo-

vornost, ni kao moralna ili metazika krivica.

c) Mora postojati pravo da se okrivljuje i optuuje. Ko ima pravo da sudi?

Svako ko sudi, suoen je s pitanjem s kakvom punovanou, s kojim ci-ljem i iz kojih pobuda sudi, i u kom poloaju stoji spram okrivljenog.

Niko ne mora priznati svetskog sudiju u pitanjima moralne i meta-

zike krivice. Ono to je mogue u najblioj povezanosti, nije dopu-

teno na distanci hladnokrvne analize. Ono to vai pred Bogom, ne

vai i pred ljudima. Na zemlji nema instance koja je zastupnik Boga,

bilo kao crkvena sluba ili kao sluba spoljnih poslova, ponajmanje

kao svetsko javno mnjenje, koje se uobliava u tampi.Ako se sudi u situaciji razreavanja rata, pobednik ima iskljui-

vo pravo u odnosu na presudu o politikoj odgovornosti, budui da

je zaloio svoj ivot za odluku u svoju korist. Meutim, postavlja se

pitanje: Sme li neutralna strana uopte da iznosi svoj sud pred javno-

u nakon to je zatajila da u borbi za presudno zaloi svoje postojanje

i svoju savest? (iz jednog pisma).

Kada se meu ljudima koji dele zajedniku sudbinu danas meuNemcima govori o moralnoj i metazikoj krivici pojedinaca, o-

vek osea da ima pravo da prosuuje o pobudama i vladanju onoga

koji sudi: govori li on o krivici koju i sm delom nosi ili ne, govori li

iznutra ili spolja, kao neko ko tei rasvetljavanju samog sebe, ili kao

tuilac dakle, govori li kao blinji koji vodi u pravcu samorasvet-

ljavanja drugih, ili samo kao stranac u svom gnevu, kao prijatelj, ili

kao neprijatelj. Samo u prvom sluaju, njegovo pravo je nesumnjivo;u drugom je ono sporno, i u svakom pojedinanom sluaju ogranieno

je na stepen njegove dobronamernosti.

Kada je, pak, o politikoj i krivinoj odgovornosti re, svako kao

graanin ima pravo da raspravlja o injenicama i da diskutuje o svom

sudu merilom jasnih pojmovnih odreenja. Politika odgovornost

gradira se po stepenu uestvovanja u sada naelno odbaenom rei-

mu, u nju utvruju odluke pobednika kojima se mora potiniti svakoko nakon katastrofe eli da nastavi da ivi.


33/96

35

5. ODBRANA

Gde se podiu optube optuenom, mora biti omogueno saslua-

nje. Gde se poziva na pravo, uvaava se odbrana. Gde se primenjuje

sila, onaj nad kim se vri nasilje branie se ako moe.Ako se onaj ko je potuen do nogu ne moe braniti a eli da prei-

vi ne preostaje mu nita drugo nego da prihvati i snosi posledice.

No, gde se pobednik poziva na razum i donosi sud, odgovor se

moe dati ak i u nemoi nikakvom silom ve duhom, ako mu se za

to ostavi prostora. Onde gde je oveku omogueno da govori, odbra-

na je mogua. im pobednik svoje postupke izdigne na ravan prava,

on ograniava svoju mo. Odbrani su otvorene sledee mogunosti:1. Ona moe da tei razlikovanju.Razlikovanjem se dolazi do utvr-

ivanja i deliminog rastereivanja. Razlikovanje ukida ukupnost i

ograniava tereenja.

Brkanje razliitih pojmova krivice vodi nejasnosti, a nejasnost opet

ima realne posledice, povoljne ili nepovoljne, ali u svakom sluaju

nepravedne. Odbrana razlikovanjem doprinosi pravinosti.

2. Odbrana moe navoditi, naglaavati i uporeivati injenice.

3. Odbrana se moe pozivati naprirodno pravo,na ljudska pravai na

eunarodno pravo.Takva odbrana podlee sledeim ogranienjima:

a) Drava koja je naelno prekrila prirodno pravo i ljudska pra-

va, koja je od samog poetka u sopstvenoj zemlji, a potom u ratu i

u drugim dravama gazila ljudska prava i meunarodno pravo, nemoe polagati pravo na priznavanje u svoju korist onoga to sama

nije priznavala.

b) Pravo faktiki postoji ako postoji i mo koja e se za njega boriti.

U potpunoj nemoi preostaje jedino mogunost duhovnog pozivanja

na ideal prava.


34/96


35/96


36/96

39

metaziku krivicu, izreene u pravnoj formi kao iskazi lieni ljubavi,

postaju neistinite.

To je vaa krivica moe jo znaiti:

Bili ste sauesnici ovih zloina, i stoga ste i sami zloinci. To je

oigledna neistina kada je re o pretenoj veini Nemaca.Konano, tvrdnja moe da znai i: vi ste kao narod manje vredni,

neasni, zloinaki, izrod ljudskog roda, drukiji od svih drugih naro-

da. To je primer kolektivnog miljenja i vrednovanja koje je, u svom

podreivanju svakog pojedinca generalizacijama, krajnje neistinito i

samo po sebi neoveno.

Nakon ovih kratkih naznaka, poduhvatimo se blie tih pitanja.


37/96

40

I. DIFERENCIJACIJA NEMAKE KRIVICE.

1. ZLOINI

Za razliku od Prvog svetskog rata, posle kojeg od nemake stranenije traeno da prizna svoje zloine zloine samo jedne strane (o

emu su kasnije, zahvaljujui napretku istorijske nauke, isti uvid ste-

kli ak i protivnici Nemake), danas su zloini koji je nacistika vlast

primenila pre rata u Nemakoj, a u ratu svugde sasvim oigledni.

Za razliku od Prvog svetskog rata, nakon kojeg istoriari nijednog

naroda nisu na pitanje ratne krivice odgovorili okrivljavanjem jedne

strane, ovaj rat zapoela je Hitlerova Nemaka.Za razliku od Prvog svetskog rata, ovaj rat se naposletku zaista

pretvorio u svetski rat. On je izbio u drugaijoj svetskoj situaciji i uz

drugaija saznanja i, u poreenju s preanjim ratovima, poprimio je

jednu novu dimenziju.

I, danas imamo neto sasvim novo u svetskoj istoriji. Pobednici

ustanovljavaju sud. Nirnberki procesbavi se zloinima.

Iz toga proizilaze, pre svega, jasna razgranienja u dva pravca:1. Ovde, pred sudom ne stoji nemaki narod, ve pojedinci Nemci

optueni za zloine, kao i naelno sve voe nacistikog reima. Ovo

razgranienje na poetku podvukao je ameriki glavni tuilac. Dajui

uvodnu re, Dekson je rekao: elimo da jasno stavimo do znanja da

naa namera nije da okrivimo itav nemaki narod.

2. Osumnjieni su optueni za konkretne zloine. Ti zloini jasno

su denisani u Statutu Meunarodnog vojnog suda:3. Zloin protiv mira:to jest planiranje, pripremanje, zapoinjanje

ili voenje agresivnog rata, ili rata kojim se kre meunarodni ugo-

vori...

4. Ratni zloini:to jest povrede ratnih zakona i ratnih obiaja. Takve

povrede obuhvataju, ali se na njih ne ograniavaju, ubistvo, zlostavlja-

nje ili odvoenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog stanovni-

tva okupirane teritorije, ili u okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavlja-


38/96


39/96


40/96


41/96

41

nje ratnih zarobljenika, pljakanje javne ili privatne imovine, namerno

razaranje gradova, varoi ili sela, ili pustoenje neopravdano vojnom

potrebom.

5. Zloin protiv ovenosti:to jest ubistva, istrebljenje, poroblja-

vanje, deportacija i ostala neovena dela izvrena protiv bilo kojegcivilnog stanovnitva pre ili za vreme trajanja rata, ili programiranje

na politikoj, rasnoj ili verskoj osnovi u izvrenju bilo kojeg zloina

koji spada u nadlenost Suda, ili u vezi s nekim od njih.

Voe, organizatori, podstrekivai ili sauesnici koji su uestvovali

u sastavljanju ili izvrenju nekog zajednikog plana ili zavere radi bilo

kojeg od pomenutih zloina, odgovorni su za sva dela koja izvri ma

koje od pomenutih lica prilikom izvoenja nekog takvog plana.

Optunica trai da Sud proglasi sledee organizacije zloinakim: Vo-

stvo nacistike partije, Gestapo, SP, SS, Vladu Rajha i Generaltab, i

Vrhovnu komandu oruanih snaga. 2

Na ovom procesu mi Nemci smo posmatrai. Mi nismo ustanovili

Sud i ne vodimo ga, iako su pred sudom optueni ljudi koji su bili vi-

novnici nae nesree. Istini za volju, Nemci nita manje od ostatkasveta i te kako imaju razloga da izravnaju raune sa optuenicima,

rekao je Dekson.

Mnoge Nemce ovaj proces vrea. To oseanje je razumljivo. Ono

ima isti osnov kao i okrivljavanje itavog nemakog naroda za Hitle-

rov reim i njegove postupke, kojem pribegava druga strana. Svaki

graanin deli odgovornost za postupke, kao i teret patnje sopstvene

drave. Zloinaka drava pada na plea itavog naroda. Ophoenjeprema dravnim rukovodiocima graanin osea kao ophoenje pre-

ma njemu samom, ak i kada su ti rukovodioci zloinci. Preko njih je

i sam narod osuen. Otud ponienje i obeaenost koje doivljava

rukovodstvo drave narod osea kao vlastito ponienje i gubitak vla-

stitog dostojanstva. Otud njihovo instinktivno, nemislee, apriorno

odbacivanje Procesa.

2 Navedeno po knjizi Nirnberka presuda, Beograd, 1948, izdanje Arhiva za pravne idrutvene nauke (prim. prev.)


42/96

42

U stvari, re je o tome da moramo izrei bolno priznanje da smo po-

litiki odgovorni. ak se i gubitak dostojanstva mora iskusiti ukoliko

to nalae injenica da smo odgovorni. Ujedno, to je i iskustvo krajnje

politike nemoi i iskljuenja Nemake kao politikog faktora.

Pa ipak, sve zavisi od toga kako emo shvatiti, protumaiti, usvoji-ti i u ta emo prevesti ono to nas neizbeno pogaa.

Jedna od mogunosti jeste da se ponienje smesta odbaci. Traimo

razloge na osnovu kojih bismo osporili pravo, istinitost, cilj itavog

procesa.

1. Podmeu se uoptena razmiljanja: ratova je u itavoj istoriji

bilo i bie ih. Nijedan narod, meutim, ne moe biti kriv za rat. Ono

to dovodi do rata jeste ljudska priroda, ovekova iskonska grenost.


43/96

44

kontrolom. Dravni postupci istovremeno su i lini postupci. Ljudi kao

pojedinci odgovaraju i jame za njih.

4. Pravno, navodi se sledei prigovor: zloini mogu postojati samo

po meri zakona. Zloin podrazumeva protivnost zakonu. Zloin mora

biti jasno denisan i nedvosmisleno utvrdiv kao u zakonu postoje.Naroito: nulla poena sine lege tj. presuda se moe doneti samo po

zakonu koji je postojao pre izvrenja krivinog dela. U Nirnbergu se,

pak, sudi retroaktivno, po zakonima koje je pobednik sada doneo.

Nasuprot tome, recimo: u smislu ovenosti, ljudskih prava i pri-

rodnog prava, i u smislu ideje slobode i demokratije zapadnih zema-

lja, ve postoje zakoni po kojima su ovi zloini odredivi.

Os! kMk m i


44/96


45/96


46/96

47

kojem se pravo stvaralaki utemeljuje za jedan novi svet koji tek treba

izgraditi, ili e razoaranje zbog neistinitosti napraviti jo gorku klimu

bremenitu novim ratovima; tada bi Nirnberg od blagoslova postao

kobni faktor; svet bi konano ocenio da se Proces pretvorio u prividno

i inscenirano suenje. To se ne sme dogoditi.Na sve zamerke Procesu moe se odvratiti da je ono to se u Nir-

nbergu dogaa neto uistinu novo. Ne moe se porei da ono to je

izneseno u prigovorima zaista predstavlja moguu opasnost. Meu-

tim, najpre, pogreno je zbog manjkavosti, greaka i smetnji u pojedi-

nostima potpuno odbaciti Proces dok sve, zapravo, zavisi od pravca

u kojem e on ii, od neumornog strpljenja delatne odgovornosti sila.

Protivurenosti u pojedinostima trebalo bi razreiti potezima koji bi,usred pometnje, ili u pravcu vaspostavljanja poretka u svetu. Drugo,

pogreno je raspoloenje gnevne agresivnosti koje od samog poetka

govori ne.

Ono to se deava u Nirnbergu, ma koliko prigovora izazivalo,

predstavlja samo slab, dvosmislen nagovetaj tog svetskog poretka u

nastajanju, ije neophodnosti oveanstvo danas postaje svesno. To je

potpuno nova situacija: taj svetski poredak ni u kom sluaju nije nado-hvat ruke naprotiv, pred njegovim ostvarenjem stoje oruani sukobi

i nepredvidiva ratna opasnost, ali misleem oveanstvu on izgleda

mogu i ono ga nazire na horizontu kao jedva raspoznatljivo svitanje,

dok nam u sluaju neuspeha samorazaranje oveanstva trepti pred

oima kao strahovita pretnja.

Najnemoniji svoje jedino uporite imaju u svetu kao celini. Sa

ruba nitavila, oni se hvataju za izvor i za sveobuhvatno. Stoga, upra-vo Nemci mogu postati svesni izvanredne prirode tog nagovetaja.

Na sopstveni spas u svetu uslovljen je svetskim poretkom koji

Nirnberg jo nije konstituisao, ali na koji ukazuje.

2. POLITIKA KRIVICA

Zloinac se susree sa kaznom za svoje zloine. Ograniavanje Nir-nberkog procesa na zloince skida teret sa nemakog naroda. No, ne


47/96

48

tako da ga oslobodi svake krivice. Naprotiv. Priroda nae krivice po-

staje, na taj nain, jo jasnija.

Mi smo bili pripadnici nemake drave u vreme kada je zloine i-

nio reim koji se nazivao nemakim, koji je polagao pravo da legitimno

predstavlja Nemaku jer je dravna mo bila u njegovim rukama, i jernije naiao na ozbiljan otpor sve do 1943. godine.

Koren razaranja svake pristojne, istinski nemake dravnosti mora

biti u nainu ponaanja veine nemakog stanovnitva. Svaki narod

jemi za svoju dravnost.

Svaki Nemac deli odgovornost pred zloinima poinjenim u ime

nemakog Rajha. Mi kolektivno odgovaramo. Postavlja se pitanje,

u kojem smislu je svako od nas saodgovoran. Bez sumnje, svaki gra-anin mora oseati saodgovornost u politikom smislu za postupke

drave kojoj pripada. No, ne nuno i u moralnom smislu faktikog ili

duhovnog uestvovanja u zloinima. Da li nas Nemce treba nainiti

odgovornim za nedela koja su Nemci poinili nad nama samima ili

koja su nas kao nekim udom zaobila? Da utoliko to smo dozvolili

da kod nas postoji takav reim. Ne utoliko to su mnogi od nas s

najdubljim uverenjem bili protivnici sveg tog zla i nisu poinili nitazbog ega bi sebi priznali tu moralnu sakrivicu. Utvrditi neiju odgo-

vornost ne znai utvrditi i njegovu oralnu krivicu.

Kolektivna krivica, istina, nuno postoji kao utvrena politika

odgovornost pripadnika drave, ali u tom smislu ne postoji kao mo-

ralna i metazika krivica i krivina odgovornost. Preuzeti utvrenu

politiku odgovornost sa svim njenim stranim posledicama teko

pada svakom pojedincu. Ona za nas znai potpunu politiku nemo isiromatvo koje e nas zadugo prisiliti da ivimo na ivici gladi i smr-

zavanja, i u uzaludnom gru. Pa ipak, ova odgovornost kao takva ne

dotie duu.

U modernoj dravi svako politiki dela, makar glasajui ili ne gla-

sajui na izborima. Priroda utvrene politike odgovornosti ne do-

zvoljava nikom da je izbegne se.

Politiki aktivni staraju da naknadno prue opravdanje ako netokrene loe. No, u politikom delanju takve odbrane ne vae.


48/96

49

Misli se dobro, htelo se dobro. Hindenburg moda nije hteo da

upropasti Nemaku i da je preda Hitleru. To mu, meutim, nimalo ne

pomae; on je to uinio, i to je ono to se u politici rauna.

Ili: predviala se nesrea, govorilo se i upozoravalo. No, ni to ne

vai u politici ako iz toga ne usledi delanje, ili ako to delanje nemauspeha.

Moglo bi se misliti i na sledei nain: postoje potpuno apolitini

ljudi ije se postojanje odvija izvan svega politikog, kao to su mona-

si, isposnici, uenjaci i istraivai, umetnici. Ako bi bili istinski apoli-

tini, oni bi se mogli izuzeti iz te krivice.

No, i oni su politiki odgovorni, jer se i njihov ivot odvija u po-

retku drave. U modernim dravama ne postoji izuzee. Svakako bi-smo voleli da uvaimo stajanje po strani, ali to je nemogue samo uz

ogranienje da izuzea, zapravo, nema. Bilo bi lepo priznavati i voleti

apolitiko postojanje, ali ogluavanje o politiko uestvovanje ukida

pravo apolitinima da ocenjuju konkretno dnevno politiko delanje

i time vode politiku koja ne nosi nikakav rizik. Domen apolitikog

iziskuje apstiniranje od ma kakvog politikog delovanja a, ipak, ni u

QL@:3O$0PQH0RsPQ0


49/96


50/96


51/96

54

ponitava egzistenciju. Onaj ko je kao zrela osoba 1933. godine gajio

unutranje ubeenje koje je proishodilo ne prosto iz politike zablude

ve iz jednog oseaja uzvienosti sopstvenog postojanja koje mu je na-

cionalsocijalizam pruio moe dostii proienje jedino postupnim

preobraajem koji mora biti korenitiji od svih ostalih. Onaj ko se takodrao 1933. godine, taj se i bez nacionalsocijalizma iznutra lomi i nagi-

nje fanatizmu. Onaj ko je uestvovao u rasistikoj pomami, ko je gajio

iluzije o obnovi na temeljima prevare, ko je prihvatao zloine koji su

se tada ve deavali, nije samo odgovoran ve mora proi potpuni

moralni preporod. Da li je za to sposoban i kako e to ostvariti, jeste

samo njegova stvar o kojoj je teko spolja suditi.

e) Postoji razlika izmeu aktivnog ipasivnog.Politiki akteri i iz-vrioci, rukovodioci i propagandisti snose krivicu, bez daljeg. ak i

ako nisu poinili krivina dela, oni za svoje aktivnosti snose pozitivnu

utvrdivu krivicu.

Pa, ipak, svako od nas kriv je utoliko to je ostao nedelatan. Kri-

vica pasivnosti je neto drugo. Nemo opravdava; moral ne iziskuje

spektakularnu smrt. Jo je Platon smatrao po sebi razumljivim da se

ovek u nesrenim vremenima i oajnikom poloaju pritaji ne bi lipreiveo. No, pasivnost je svesna svoje moralne krivice za svaki po-

pust, za svaki put kad nije nita uinila da se zatite ugroeni, ublai

nepravda ili energino protivdeluje. Prihvatanje nemoi ipak ostavlja

prostor za delotvornu aktivnost koja, mada ne bezopasna, ostaje mo-

gua. Nepreduzimljivost bojazni pojedinac osea kao svoju moralnu

krivicu: slepilo za nedau drugih, nematovitost srca, unutranju rav-

nodunost spram osvedoenog zla.f) Moralna krivica u spoljanjem pristajanju,putanje niz vodu, u

odreenoj meri zajednika je mnogima od nas. Da bi sauvao egzi-

stenciju, da ne bi izgubio posao i unitio anse, ovek je postajao lan

Partije i upranjavao drugu nominalnu pripadnost.

Niko za to nee nai apsolutno opravdanje, naroito kada se uzmu u

obzir mnogi Nemci koji na to nisu pristali, i za to su snosili posledice.

ovek mora sebi predoiti kakva je situacija bila, recimo 1936. ili1937. godine. Partija je bila drava. Stanje je izgledalo nepromenljivo.


52/96

55

Nita sem rata nije moglo svrgnuti reim. Sve sile sklapale su pakt sa

Hitlerom. Svi su hteli mir. Nemac koji nije eleo da bude sasvim isklju-

en, da izgubi svoj poziv ili nakodi svom poslu, morao se prikloniti,

posebno omladina. Tako je pripadnost Partiji ili strukovnim organiza-

cijama prestala da bude politiki in, postajui prosto dravna milostkoja se ukazuje odreenima. Znaka je bila neophodna, spoljanja,

bez unutranjeg slaganja. Onaj koga su u to vreme pitali da se pridrui,

teko je mogao rei ne. Za smisao tog pristajanja odluujue je u kojem

kontekstu i iz kojih pobuda je neko postajao lan Partije. Svaka godina

i svaka situacija imaju svoje olakavajue i oteavajue okolnosti meu

kojima se pravi razlika u svakom pojedinanom sluaju.

4. METAFIZIKA KRIVICA

Moral je uvek odreen i ovozemaljskim ciljevima. Moralno mogu

biti obavezan da zaloim svoj ivot, ako se radi o ostvarenju; ali ne

postoji moralni zahtev da se rtvuje sopstveni ivot ako se zna da se

time nita nee postii. Postoji moralno naelo zaloga, ali ne i obave-

znog izbora sigurne propasti. Moralno je, u oba sluaja, pre zahtevatisuprotno: da ne inimo ono to je za zemaljske ciljeve besmisleno, ve

da se uvamo za ostvarenje u svetu.

Meutim, u nama postoji svest o krivici koja ima jedno drugaije

poreklo. Metazika krivica je pomanjkanje apsolutne solidarnosti sa

ovekom kao ovekom. Ona ostaje jedan nezatomljiv zahtev onde gde

prestaje moralno smislena dunost. Ta solidarnost naruena je mojim

prisustvom na mestu nepravde i zloina. Nije dovoljno to to sam opre-zno stavio ivot na kocku ne bi li ih spreio, jer ako se zloin dogodio

i ako sam ja tome prisustvovao i preiveo, dok je neko drugi ubijen, u

sebi ujem glas koji mi govori da je to to jo uvek ivim moja krivica.

Kada su novembra 1938. godine, gorele sinagoge i prvi put bili de-

portovani Jevreji, dogodili su se zloini pred kojima nesumnjivo stoji,

pre svega, moralna i politika krivica. I u jednom i u drugom smislu

krivica je na onima koji su imali mo. Generali su stajali po strani.Vojni zapovednik u svakom gradu mogao je da reaguje na te zloine,


53/96


54/96


55/96


56/96

56

jer vojnik je tu da titi sve ako zloini dostignu takve razmere da po-

licija vie ne moe da ih sprei ili im se suprotstavi. Nisu nita uinili.

U tom trenutku izneverili su nekada slavne etike tekovine nemake

armije. To nije bila njihova stvar. Tim stavom otrgnuli su se od due

nemakog naroda zarad vojne mainerije koja se ravna po vlastitimzakonima i samo povinuje nareenjima.

Meu stanovnitvom bilo je mnogo onih koji su se istinski opirali,

koji su bili obuzeti dubokim protivljenjem i slutili predstojeu nesre-

u. No, jo vei broj njih nesmetano je produio sa svojim uobiajenim

aktivnostima, drutvenim ivotom i razonodom kao da se nita nije

dogodilo. To je moralna krivica.

Oni, pak, koji u potpunoj nemoi nesumnjivo nisu nita od togamogli da spree, uinili su korak ka svom preobraaju svesni meta-

zike krivice.

5. REZIME

a) Posledice krivice

Da smo mi Nemci, da je svaki Nemac na neki nain kriv, u to, akonae izlaganje nije potpuno neosnovano, ne moe biti sumnje:

1. Svaki Nemac, bez izuzetka, snosi politiku odgovornost. On

mora sudelovati u obeteenju koje e biti pravno regulisano. On mora

podneti teret posledica pobednikovih postupaka, njegovih odluka i

volje, njegove nesloge. Nismo u poziciji da tu imamo ikakav uticaj.

Samo uz trajni napor da se razborito predstavljaju injenice, anse

i opasnosti, moemo doprineti stvaranju pretpostavki za reenja. Od-mereno i sa razlogom, ovek se sme obratiti pobedniku.

2. Ne svaki Nemac, ve samo vrlo mala manjina ima da podnese

kaznu za zloine i druga manjina da ispata za nacionalsocijalistike

aktivnosti. Pravo na odbranu postoji. Presuuju sudovi pobednika ili

nemaki sudovi koje je pobednik ustanovio.

3. Verovatno svaki Nemac iako na sasvim razliite naine uvi-

a moralne razloge da sebe preispita. Pri tom, on ne mora priznavatidrugu instancu do sopstvenu savest.


57/96

57

4. Verovatno svaki Nemac, sposoban da razume, u metazikom

iskustvu takve nesree doivljava preobraaj svoje svesti o bivstvu i

svoje samosvesti. Kako se to odvija niko ne moe ni propisati ni pred-

videti. To je stvar samoe svakog pojedinca. ta iz toga ponikne, uda-

rie temelj onome to e ubudue biti nemaka dua.Razlikovanje vrste krivice moe omoguiti oveku da se otarasi

itavog pitanja krivice ako ga koristi kao sozme; ovako nekako:

Utvrena politika odgovornost dobro, ali ona ograniava samo

moja materijalna sredstva, nimalo ne dotiui moje unutranje bie.

Krivina odgovornost pogaa samo malobrojne, mene ne to

se mene ne tie.

Moralna krivica ujem da je instanca samo vlastita savesti i dadrugi ne smeju da me osuuju. Moja savest e prema meni postupati

blago. Nije to previe strano podvui u crtu, i krenuti ispoetka.

Tvrdnje o metazikoj krivici izriito je reeno nipoto ne

mogu iznositi drugi. Nju treba da uoim u nekom preobraaju. To je

iaena ideja nekakvog lozofa. Tako neto ne postoji. I, ako postoji,

ja ne moram s tim da se bakem.

Ralanjivanje pojma krivice moe se pretvoriti u trik kojim bismoda se oslobodimo krivice. Razlikovanje se stavlja u prvi plan. Ono

moe da zakloni izvor i ono Jedno.

b) Kolektivna krivica

Posle razluivanja glavnih inilaca krivice, vratimo se, konano,

pitanju kolektivne krivice.

Razluivanje, mada svagda ispravno i smisleno, moe, kako je po-

kazano, navesti na zabludu da se posredstvom takvih razluivanja

optube mogu otkloniti i teret olakati. Pri tom se usput gubi ono o ta

se, kada je re o pojmu kolektivne krivice, i pored svega, ne moemo

ogluiti. Sirovost kolektivnog naina miljenja i drutvenih predrasu-

da ne potie nae oseanje zajednike pripadnosti.

Naposletku, iskonski kolektiv je zajednitvo svih ljudi pred Bo-

gom. Svako se, tu i tamo, moe osloboditi stega drave, naroda, grupe


58/96

58

da bi dopro do nevidljive solidarnosti ljudi kao ljudi dobre volje i ljudi

u zajednikoj krivici ljudskosti.

Ipak, istorijski ostajemo vezani za blie i ue zajednitvo bez koga

bismo, izgubivi tlo pod nogama, potonuli.

Politika odgovornost i kolektivna krivica

Najpre ponovimo da se svugde na svetu ljudsko suenje i ljudska ose-

anja u velikoj meri rukovode kolektivnim predstavama. Na Nemstvo,

ma kakvo ono moglo biti, danas se u svetu gleda kao na neto s im

ovek radije ne bi hteo da ima posla. Nemaki Jevreji u inostranstvu

su kao Nemci nepoeljni, jer ih u sutini gledaju kao Nemce, a ne kao

Jevreje. Po takvom kolektivnom nainu miljenja, utvrena politikaodgovornost istovremeno se zasniva i kao kanjavanje za moralnu

krivicu. Kolektivna misao u istoriji nije retka. Varvarizam rata zahva-

tio je stanovnitvo u celini, ono se preputa pljaki, silovanju i trgovini

robljem. Pritom, poraenima sleduje i moralna osuda pobednika. Oni

treba ne samo da se pokore, ve i da priznaju i da se pokaju. Ko je

Nemac, bio hrianin ili Jevrejin, u dui je zao.

Nasuprot takvom rasprostranjenom, ali ne i u svetu jedinstvenommiljenju, pred nas se postavlja zahtev da razdvajanje politike od-

govornosti i moralne krivice ne koristimo samo u svoju odbranu, ve

i da preispitamo moguu istinu sadranu u kolektivnom nainu mi-

ljenja. Mi se ne odriemo razluivanja, ali smo ga ograniili rekavi

da se ponaanje koje nas je nainilo odgovornim zasniva na ukupnim

politikim prilikama koje istovremeno odreuju moral pojedinca. Iz

tih prilika pojedinac se ne moe u potpunosti izdvojiti jer je, svesno ilinesvesno, njegov ivot sastavni deo tih prilika iji uticaj on ne moe

izbei ak i ako stoji u opoziciji. Ima neega poput kolektivne moralne

krivice u nainu ivota odreenog stanovnitva u kojem ja kao poje-

dinac uestvujem i iz kojeg izrasta politika realnost.

Jer, politike prilike ne mogu se odvojiti od ukupnog naina ivota

ljudi. Nema apsolutnog razdvajanja politike i ljudskog bivstva dogod

ovek, stojei po strani, ne zatre sebe kao pustinjak.


59/96

59

Politike prilike oformile su vajcarce, Holanane, dok smo mi u

Nemakoj dugo vremena vaspitavani za pokornost, za dinastika uve-

renja, za ravnodunost i neodgovornost spram politike realnosti i

imamo u sebi neto od toga ak i kada se tome protivimo.

Da itavo stanovnitvo snosi posledice dravnih postupaka qu-idquid delirant reges plectuntur Achivi predstavlja prosto empirijski

fakat. Znati da si odgovoran, prvi je pokazatelj buenja politike slo-

bode. Ta sloboda je stvarna, a ne tek zahtev koji se spolja namee ne-

slobodnim ljudima, samo u onoj meri u kojoj ovo saznanje postoji i

priznaje se.

Politiki neslobodan iznutra, ovek se pokorava, dok se s druge

strane ne osea krivim. Znati da si odgovoran predstavlja poetakunutranjih potresa koji hoe da ostvare politiku slobodu.

Suprotstavljenost slobodnog i neslobodnog uverenja ogleda se, na

primer, u shvatanju dravnog voe. Snose li narodi krivicu za voe

koje podnose, na primer Francuzi za Napoleona? Smatra se da ga je

preovlaujua veina ipak prihvatila i prieljkivala mo i slavu koju je

on pribavljao. Napoleon je bio mogu jer su ga Francuzi hteli. Njegova

veliina bila je u preciznosti s kojom je pogaao ta to narodne maseoekuju, ta ele da uju, koju iluziju i kakve materijalne realnosti

trae. Nije li Lenc s pravom rekao: Rodila se drava koja odgovara

francuskom duhu? Da, jednom delu, jednoj situaciji ali ne naprosto

duhu jednog naroda! Ko moe na taj nain odrediti duh nekog naro-

da? Iz istog duha izrasle su i sasvim drugaije realnosti.

Moglo bi se razmiljati i na sledei nain: kao to ovek odgovara

za izbor voljene s kojom, povezan brakom, proivljava svoj ivot uzajednitvu sudbine, tako je i narod odgovoran za onog ijoj se vlasti

pokorno preputa. Greka povlai krivicu. Njene posledice nuno se

moraju podneti. Meutim, upravo bi to bilo naopako. Ono to je u

braku mogue i primereno u dravi je po pravilu pogubno: bezuslov-

na privrenost jednoj osobi. Vernost sledbenika je nepolitini odnos

ogranien na uske krugove i primitivne odnose. U slobodnoj dravi

vai kontrola i smenjivost svakog oveka.


60/96

60

Otuda dvostruka krivica: prvo, uopte se bezuslovno politiki po-

koravati jednom voi i, drugo, tip voe kojem smo se pokoravali. Sama

atmosfera pokornosti predstavlja, u neku ruku, kolektivnu krivicu.

Sopstvena svest o kolektivnoj krivici

Oseamo nekakvu sakrivicu kada su u pitanju postupci lanova nae

porodice. Ova sakrivica ne moe se objektivizovati. Svaki pokuaj da

nas neko naini odgovornim za postupke srodnika mi bismo odbacili.

Pa ipak, naginjemo tome da nas zbog iste krvi pogaa svaka nepravda

koja se ini nekom iz nae porodice, kao i tome da, shodno okolnosti-

ma i nainu na koji je ona poinjena i tome koga je pogodila, pruimo

nadoknadu, ak i kada nismo moralno i pravno odgovorni.Tako Nemci tj. ljudi koji govore nemaki oseaju da ih dotie

sve ono to izrasta iz nemakih korena. Ne utvrena odgovornost dr-

avljanina, ve oseaj da nas se dotie sve ono to se dotie pripadni-

ka nemakog duhovnog i duevnog ivota, oseaj da sam s drugima

istog jezika, istog porekla, iste sudbine postaje ovde osnov ne neke

opipljive krivice ve, pre, analogona sakrivice.

Svoje uestvovanje ne oseamo samo u onome to se dogaa da-nas, kao ljudi koji nose sakrivicu za postupke savremenika, ve i u

kontekstu predanja. Mi moramo preuzeti krivicu svojih oeva. Da je

u duhovnim uslovima nemakog ivota postao mogu jedan takav

reim za to svi nosimo sakrivicu. To nipoto ne znai da moramo

priznati da je nemaki misaoni svet, nemaka misao prolosti na-

prosto bila uzrok nacionalsocijalistikih zlodela. No, to znai da u na-

em nacionalnom predanju postoji neto, mono i pretee, to je naaetika propast.

Sebe znamo ne samo kao pojedince, ve i kao Nemce. Svako, onakav

kakav zapravo jeste, jeste nemaki narod. Ko u svom ivotu nije imao

trenutak kada je, u oajnikom otporu spram vlastitog naroda, rekao:

ja sam Nemaka! Ili kada je, ushien skladnou s njom rekao: i ja sam

Nemaka! Nemstvo nema nekakav drugi oblik do tih pojedinaca. Otud

je zahtev za preokretom, za preporodom, za odbacivanjem pogubnogzadatak postavljen narodu u obliku zahteva svakom pojedincu.


61/96

61

Poto se u dubini due ne moemo otrgnuti oseanju kolektivnog,

to to sam Nemac meni, i svakom drugom, nije datost, ve zadatak.

To je neto sasvim drugo od apsolutizacije naroda. Ja sam, prvenstve-

no, ovek, u svojoj posebnosti sam Frianin, profesor, Nemac, blizak i

drugim kolektivima, i sve do one take gde se due prepliu, ja mogubiti tenje ili manje tesno povezan sa svim sebi bliskim grupama; na

trenutke bi mi ta bliskost omoguila da se gotovo osetim Jevrejinom,

ili Holananinom, ili Englezom. U tome je, pak, datost mog nemstva,

to jest sutinskog ivota u maternjem jeziku, tako postojana da se ja na

nain koji vie nije racionalno shvatljiv, koji je ak racionalno poreciv,

oseam saodgovornim za ono to Nemci rade i to su radili.

Oseam se bliim Nemcima koji isto oseaju, i daljim onima ijedue kao da poriu ovu sponu. Bliskost pre svega postavlja izazovan

zajedniki zadatak da se ne bude prosto Nemac kakav se samo jed-

nom biva, ve biti nemaki onako kako se jo nije bilo, ali bi trebalo da

se bude, i kako se uje u pozivu naih velikih predaka, a ne u istoriji

nacionalnih idola.

Oseajui kolektivnu krivicu, oseamo i itav zadatak ponovnog

obnavljanja ljudskog bivstva sa izvora zadatak koji imaju svi ljudina zemlji, ali koji je posebno dat, opipljiv, odluujui koliko i samo

bivstvo narodu koji usled sopstvene krivice stoji pred nitavilom.

Ovde se ini da sam kao lozof sada potpuno ispustio pojam. U

stvari, jezik ovde izdaje i mi dajemo samo negativno odreenje podse-

ajui da se sva ova razlikovanja koja drimo ispravnim i kojih se ni

u kom sluaju ne odriemo ne smeju pretvoriti u odmorita. Sluei

se njima, ne smemo ispustiti stvari iz ruku i osloboditi se pritiska podkojim nastavljamo svojim ivotom putem i pod kojim ono neprocenji-

vo veno bie nae due treba da dostigne zrelost.


62/96

62

II MOGUNOST OPRAVDANJA

I mi sami, i oni koji su prema nama dobronamerni, imamo spre-

mne argumente kojima bismo olakali svoju krivicu. Meutim, postoji

ona taka gledita koja predoavajui blai sud istovremeno izotravai karakterie vrstu krivice o kojoj je re.

1. TERORIZAM

Nemaka pod nacistikim reimom bila je zatvor. To to smo dos-

peli u zatvor naa je politika krivica. No, onda kada su se vrata za -

tvora zatvorila, iz njega se iznutra vie nije moglo provaliti. Svakupostojeu ili novosteenu krivicu i odgovornost zatvorenika treba raz-

matrati u sklopu pitanja ta je tada, uopte, bilo mogue uiniti.

Nainiti zatvorenike kolektivno odgovornim za nedela zatvorskih

nadzornika predstavlja oitu nepravdu.

Smatra se da je trebalo da milioni radnika i milioni vojnika prue

otpor. Kako to nisu uinili, kako su za rat radili i u njemu se borili

krivi su.Moemo odvratiti da je petnaest miliona stranih radnika zajedno s

nemakim radnicima isto tako radilo za rat. Nije dokazano da je s njiho-

ve strane bilo vie sabotae. Do neke vee aktivnosti stranih radnika do-

lo je, po svoj prilici, tek poslednjih nedelja kada je slom uveliko poeo.

Nemogue je preduzeti vee akcije bez organizovanog vostva.

Zahtevati od stanovnitva da ustane protiv drave, pa bila ona i dr-

ava terora, znailo bi traiti nemogue. Takav revolt mogao se javitisamo u vidu ratrkanih, nepovezanih dogaaja koji bi ire bili osueni

na anonimnost a naknadno na zaborav tek nemo potonue u smrt.

Postoje samo malobrojni izuzeci za koje se proulo zahvaljujui po-

sebnim okolnostima, ali i za njih samo usmeno i u uskim krugovima

(kao to je sluaj sa heroizmom nemakih studentkinja sestara ol ili

profesora Hubera u Minhenu).

Stoga zauuje kako se mogu izneti neke optube. Franc Verfel, ulanku napisanom ubrzo nakon sloma Hitlerove Nemake, navodei


63/96

63

da je samo jedan Nimeler pruio otpor dok u tom istom lanku

pominje stotine hiljada ubijenih u koncentracionim logorima zato?

Zato to su, makar samo reju, pruili otpor. Ti anonimni muenici

svojim su jalovim iezavanjem samo jo jasnije predoili nemogu-

nost takvog otpora. Sve do 1939. godine, koncentracioni logori bili sustriktno unutranja nemaka stvar, a i kasnije su velikim delom bili

popunjavani Nemcima. Politika hapenja svakog meseca 1944. godi-

ne premaivala su brojku od etiri hiljade. injenica da je koncentraci-

onih logora bilo sve do kraja, svedoi o postojanju opozicije u zemlji.

Katkad razaznajemo farisejski ton u optubama onih koji su pobegli

pred opasnou i, uostalom nasuprot stradanjima, smrti u koncentra-

cionim logorima i strahu koji je vladao u Nemakoj iveli u inostran-stvu osloboeni prisile terora, premda podnosei muku emigracije, a

koji sada svoju emigraciju kao takvu smatraju zaslugom. Dajemo sebi

za pravo da se protiv tog tona smireno, bez gneva, branimo.

Svakako ima pravinih glasova ljudi koji su prozreli aparat terora

i njegove posledice. Recimo, u asopisu Politika marta 1945. Duajt

Mekdonald pie: Vrhunac terora i terorom naturene krivice dosti-

gnut je ultimatumom ubij ili budi ubijen. Mnogi vojni zapovedniciodreeni da streljaju i ubijaju odbili su, kako on kae, da uestvuju u

zverstvima, i zbog toga bili streljani.

Hana Arent takoe je pisala o zaprepaujuem fenomenu ue-

stvovanja nemakog naroda u zloinima nemakih vlasti, o pretva-

ranju podjarmljenih u sauesnike. Uz odreene ograde, moe se rei

da su oevi porodica i vredni graani koji su se savesno bavili svim

zanimanjima isto tako savesno ubijali, i po nareenju inili druga zlo-dela u koncentracionim logorima.3

3Hana Arent je sa istinskom trezvenou ovo dirljivo predstavila u lanku Organizovana kriv-ica (Wandlung,godina prva, sveska 4. april 1946 prvobitno objavljen na engleskom uJewishFrontierjanuara 1945).


64/96

64

2. KRIVICA I ISTORIJSKI KONTEKST

Moramo praviti razliku izmeu uzroka i krivice. Obrazloenje za-

to se neto dogodilo, i tvrdnja kako drugaije nije moglo biti smesta

se uzimaju kao opravdanje. Uzrok je slep i neumitan, dok krivica pret-postavlja slobodu i uvid.

Smatramo se da na isti nain postupamo i sa politikim zbivanji-

ma. Istorijska kauzalnost kao da sa naroda skida odgovornost. Otuda

olakanje kada nam se nezaobilaznost uini uverljivom kao delatan

uzrok nesree.

Mnogi ljudi skloni su da preuzimaju i naglaavaju odgovornost

kada je re o njihovim sadanjim postupcima, iju bi svojevoljnostrado rasteretili ogranienja, uslova i zahteva dok su, s druge stra-

ne, pri osujeenju skloni da tu odgovornost odbace zarad navodne

neumitnosti. O odgovornosti se samo govori ta bi ta odgovornost

trebalo da bude ne ulazi se u domen iskustva.

U skladu s tim, svih ovih godina moglo se uti da u sluaju da Ne-

maka dobije rat, to bi znailo da ga je dobila Partija, dok e, ako ga izgu-

bi, poraz pripasti nemakom narodu, i on e biti taj koji snosi krivicu.Meutim, u istorijskom uzrono-posledinom toku zbivanja razli-

ku izmeu uzroka i odgovornosti uopte nije mogue napraviti onde

gde ljudski postupci i sami predstavljaju faktor tih zbivanja. U meri u

kojoj odluke imaju udela u dogaajima, svaki uzrok istovremeno je i

krivica ili zasluga.

I ono to nije stvar volje i odluke i dalje ostaje zadatak. Kako e se

prirodne pojave ispoljiti, zavisi i od toga kako ih ovek poima, kakos njima postupa, i ta od njih napravi. Istorijsko saznanje ni u kom

sluaju ne moe poimati tok istorije kao naprosto neumitan. To sa-

znanje, kao to nikada ne moe da predvia (kao to to, na primer,

moe astronomija), ne moe ni, pri naknadnom promatranju, prepo-

znati neumitnost ukupnih zbivanja i pojedinanih postupaka. U oba

sluaja ono sagledava raspon mogunosti, samo to ih, kada je u pita-

nju prolost, vidi bogatije i konkretnije.


65/96

65

Istorijsko-socioloki uvid i istorijska slika, predoena u optim crtama, i

sami predstavljaju faktore zbivanja, i utoliko jesu stvar odgovornosti.

Meu datim okolnostima koje kao takve stoje s onu stranu slobode

i stoga s onu stranu krivice i odgovornosti prvenstveno se ukazuje

na geografske uslovljenosti i svetskoistorijsku situaciju.

a) Geografske uslovljenosti

Nemaka ima otvorene granice sa svih strana. Ako hoe da se odri

kao drava, ona u svakom trenutku mora biti vojno snana. Vremena

kada je bila slaba uinili su je plenom drava sa zapada, istoka i severa,

kao i juga (Turci). Zbog svog geografskog poloaja, ona nikad nije upo-znala mir neugroenog opstanka poput Engleske ili, jo u veoj meri,

Amerike. Engleska je, zarad vanrednog unutranjopolitikog razvoja,

mogla sebi priutiti decenije spoljnopolitike nemoi i vojne slabosti, i

nije zbog toga bila porobljena. Poslednju invaziju doivela je 1066. go-

dine. Zemlja poput Nemake, koja nije zatiena prirodnim granicama,

bila je prinuena da razvija vojnu dravu ne bi li uopte opstala kao

narodnost. Tako je dugo vremena bila Austrija, potom Pruska.Specinost svake drave i njeno vojno obeleje utisnuli su se na

preostali deo Nemake kao neto to se unekoliko ipak osea i kao

strano. Uvek se prikrivalo da je centralna Nemaka, u sutini, vazda

bila pod vlau koja je, premda takoe nemaka, preostalom delu bila

tuinska, ili da je, usled nemoi i rascepkanosti, bila preputena na

milost i nemilost tuinima.

Zato nije bilo trajno uvaenog centra ve samo privremenih seditakoje je zbog te nestalnosti samo deo Nemake oseao i prepoznavao

kao svoje.

Tako, zapravo, nije postojalo ono duhovno sredite koje bi bilo

sastajalite svih Nemaca. ak ni naa klasina knjievnost i lozoja

jo uvek nisu bile batina itavog nemakog naroda, ve samo jednog

uskog, obrazovanog drutvenog sloja, prelazei sve nemake dravne

granice i doseui donde dokle se govorio nemaki. Pa ni tu ne postojinikakva jednodunost u priznanju veliine.


66/96

66

Moglo bi se rei da je geografski poloaj uslovio i militarizam sa

njegovim posledicama duhom pokornosti, servilnou, pomanjka-

njem slobodarske svesti i demokratskog duha kao to je od svake

dravne tvorevine uinio nuno prolaznu pojavu. Drava moe op-

stati neko vreme samo ako postoje povoljne okolnosti i izvanrednorazboriti, nadmoni dravnici. Jedan jedini neodgovorni voa mogao

je dravu i Nemaku zauvek politiki ponititi.

Ma kako da je ispravan osnovni pravac ovih promiljanja, za nas je

od sutinske vanosti da u tome ne vidimo apsolutnu nunost. Koji e

oblik taj militarizam poprimiti i da li e mudre voe istupiti ili nee,

nipoto nije uslovljeno geografskim poloajem.

U slinom geografskom poloaju, politika energija, solidarnost irazboritost Rimljana dale su sasvim drukije rezultate, naime ujedi-

njenje Italijana, konano i svetsko carstvo, premda uz ponitenje slo-

bode na kraju. Prouavanje republikanskog Rima izuzetno je znaajno

jer pokazuje kako su vojni razvoj i imperijalizam doveli demokratski

narod do gubitka slobode.

Ako geografske uslovljenosti ipak ostavljaju slobodan prostor,

onda se pribegava tome da ono to je presudno, van okvira krivicei odgovornosti, jeste prirodom dati mentalitet odreenog naroda. To

je puko sredstvo lanog vrednovanja pa bilo ono precenjivanje ili

potcenjivanje.

Moda postoji neto u prirodom datim temeljima naeg vitalnog

postojanja to nalazi svoje ostvarenje na vrhuncima nae duhovnosti.

No, mi moramo priznati da o tome gotovo nita ne znamo. Intuiciju

neposrednog utiska oitu koliko i varljivu, u trenutku obavezujuukoliko i trajno nedopustivu nijedno rasno uenje nije podiglo na neki

vii nivo realnog saznanja.

Mentalitet naroda se, zapravo, uvek ilustruje proizvoljnim izdva-

janjem odreenih istorijskih pojava. A one su, opet, uvek rezultat zbi-

vanja i stanja koje je obeleeno ovim zbivanjima. Uvek je re o grupi

pojava koje su izdvojene meu ostalima kao jedan od tipova. Prema

prilici, moe se desiti da izau na videlo sasvim drukije, inae pri-tajene mogunosti koje su sadrane u mentalitetu. Prirodom dani


67/96

67

mentalitet i bogomdana obdarenost verovatno postoje; naprosto, mi

o tome ne znamo mnogo.

Ne smemo na ovaj nain skinuti odgovornost sa sebe; na nama je

da spoznamo ljudsku slobodu za sve mogunosti.

b) Svetskoistorijske prilike

Kako Nemaka stoji u svetu, ta se u njoj dogaa, kako je drugi tre-

tiraju za Nemaku je utoliko bitnije jer je ona svojim geografskim po-

loajem izloena uticajima sa strane vie nego druge evropske drave.

Stoga Rankeove rei o primatu spoljne politike u odnosu na unutra-

nju odista vae za Nemaku, premda ne i naelno istorijski.Neu predstavljati politike odnose u poslednja pola veka, mada

oni, bez svake sumnje, nisu nebitni za ono to je u Nemakoj postalo

mogue. Kratko u se osvrnuti samo na jednu unutranju, duhovnu

pojavu u svetu. U tom smis

Documents

200722688 Jaspers Pitanje Krivice(1)