ARBITRAŽNI SPORAZUM

ARBITRAŽNI SPORAZUM

Milena Đorđević

Arbitražni sporazum = Osnov arbitraže

Član 4 Zakona o arbitražiSpor može da se rešava putem arbitraže samo na osnovu sporazuma stranaka.

Član 12. Pravilnika STA pri PKSArbitraža rešava sporove iz

međunarodnih poslovnih odnosa ukoliko je njena nadležnost ugovorena u skladu sa ovim Pravilnikom.

Pojam

Član 9 ZakonaSporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitražnom sudu na rešavanje svoje buduće sporove ili sporove nastale iz određenog pravnog odnosa.Sporazum o arbitraži za rešavanje budućih sporova može biti sadržan u odredbi ugovora (u daljem tekstu: arbitražna klauzula) ili u posebnom ugovoru.

Član II NY Konvencije

Svaka država ugovornica priznaje pismeni ugovor kojim se stranke obavezuju da stave u nadležnost arbitraže sve sporove ili neke od sporova koje nastanu ili bi mogli nastati između njih po određenom pravnom odnosu, ugovornom ili neugovornom, koji se odnosi na pitanje koje je podobno za rešavanje arbitražnim putem.

Vrste Kompromisna klauzula

Arbitraža: PKJ BeogradSporove iz ugovora poveriti arbitraži ICC sa sedištem u Parizu« Stranke su saglasne da svaki spor u vezi ovog ugovora bude konačno rešen od strane Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije uz primenu njenog Pravilnika »

Kompromis Dijagonalna klauzula – BIT

Чл. 10 Уговора о заштити и подстицању страних улагања између Србије и Хрватске:

Сваки инвестициони спор између Стране уговорнице и улагача друге Стране уговорнице решаваће се преговорима.

Ако спор из става 1 овог члана не може да се реши у року од 6 (шест) месеци од писменог обавештења, на захтев улагача спор ће бити поднет на решавање:

a) Надлежном суду Стране уговорнице, илиb) Арбитражи, у складу са овим чланом, према:i. Конвенцији о решавању инвестиционих спорова

између држава и држављана других држава (ICSID Конвенција), или

ii. Правилима о додатним олакшицама Међународног центра за решавање инвестиционих спорова (ICSID центар), или

iii. Арбитражним правилима Комисије УН за међународно трговинско право (UNCITRAL)

iv. Арбитражним правилима Међународне привредне коморе (ICC)

Punovažnost arbitražnog sporazumaČlan 10Sporazum o arbitraži ništav je ako:1) vrsta sporova na koji se odnosi nije podobna za arbitražu;2) nije zaključen u formi propisanoj ovim zakonom;3) stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za

njegovo zaključenje, ili4) je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili

zablude.Sporazum o arbitraži ne proizvodi dejstva u odnosu na rešavanje spora koji nije podoban za arbitražu.

Punovažnost:FormalnaMaterijalna (sadržina)Sposobnost stranaka da sporazum zaključe

ArbitrabilnostPodobnost spora za arbitražu (arbitrabilnost)

Član 5 ZakonaArbitraža se može ugovoriti za rešavanje imovinskog spora o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je određena isključiva nadležnost suda.Svako fizičko i pravno lice može da ugovori arbitražu, uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće.Arbitražu može da ugovori svako ko, u skladu sa odredbama zakona koji uređuje parnični postupak, ima sposobnost da bude stranka u postupku.

Formalna punovažnost – zahtev pisane forme

Član 12 Zakona1. Sporazum o arbitraži mora da se zaključi u pismenoj formi.2. Sporazum o arbitraži je zaključen u pismenoj formi ako je

sadržan u ispravama koje su stranke potpisale.3. Smatra se da je sporazum o arbitraži u pismenoj formi ako je

zaključen razmenom poruka putem sredstava komunikacije, koja omogućavaju pismeni dokaz o sporazumu stranaka, bez obzira da li su te poruke stranke potpisale.

4. Sporazum o arbitraži smatra se zaključenim i ako se stranke u pismenom ugovoru pozovu na drugo pismeno koje sadrži sporazum o arbitraži (opšti uslovi za zaključenje pravnog posla, tekst drugog ugovora i sl.) ako je cilj tog pozivanja da sporazum o arbitraži postane sastavni deo ugovora.

5. Smatra se da postoji sporazum o arbitraži i ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito prihvati arbitražu i s tim se saglasi u pismenoj formi ili u izjavi na zapisniku na ročištu, kao i ako uzme učešće u arbitražnom postupku i do upuštanja u raspravljanje o predmetu spora ne istakne prigovor da ne postoji sporazum o arbitraži, odnosno ne ospori nadležnost arbitražnog suda.

Formalna punovažnost – zahtev pisane forme

Član 13. Pravilnika(1) Nadležnost Arbitraže može se zasnovati samo pismenim sporazumom stranaka. Ovaj sporazum se može zaključiti kako u pogledu određenog spora tako i u pogledu budućih sporova koji mogu proisteći iz određenog pravnog odnosa.(2) Pod pismenim sporazumom podrazumevaju se i sporazumi o nadležnosti Arbitraže zaključeni razmenom poruka putem sredstava komunikacije, koja omogućavaju pismeni dokaz o sporazumu stranaka, bez obzira da li su te poruke stranke potpisale.(3) Arbitražni sporazum je punovažno zaključen i kada se stranke u pismenom ugovoru pozovu na drugo pismeno koje sadrži sporazum o arbitraži (opšti uslovi za zaključenje pravnog posla, tekst drugog ugovora i sl.) ako je cilj tog pozivanja da sporazum o arbitraži postane sastavni deo ugovora.

(4) Smatra se da postoji sporazum o arbitraži ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito prihvati arbitražu i s tim se saglasi u pismenoj formi ili u izjavi na zapisniku na ročištu, kao i ako uzme učešće u arbitražnom postupku i do upuštanja u raspravljanje o predmetu spora ne istakne prigovor da ne postoji sporazum o arbitraži, odnosno ne ospori nadležnost Arbitraže.

(5) Stranke koje su ugovorile nadležnost Arbitraže prihvatile su time i odredbe ovog Pravilnika.

Član II NY Konvencije

Pod pismenim sporazumom podrazumevaju se arbitražna klauzula uneta u ugovor, ili kompromis, potpisana od stranaka ili sadržana u razmenjenim pismima ili telegramima.

Uporedi sa članom 7 UNCITRAL Model zakona iz 2006

Prenos

Član 131. Sporazum o arbitraži ostaje na snazi i u

slučaju ustupanja (cesije) ugovora ili potraživanja, osim ako nije drukčije ugovoreno.

2. Sporazum o arbitraži ostaje na snazi u slučaju subrogacije, osim ako nije drukčije ugovoreno.

3. Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuju se i u drugim slučajevima prenosa potraživanja, osim ako nije drukčije ugovoreno.

Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 13602/2005(1) od 26.6.2006. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2006

Sentenca:Arbitražni ugovor je punovažan samo ako je zaključen u pismenom obliku.

Iz obrazloženja:"Odredbe o pismenoj formi ugovora o arbitraži u jugoslovenskom pravu, a sada u pravu Srbije sadržane su u Zakonu o parničnom postupku i Pravilniku STA.Prema ovim aktima, arbitražni ugovor je punovažan samo ako je zaključen u pismenom obliku (čl. 470. ZPP). Pismena forma ispunjena je ne samo kada je arbitražni ugovor sadržan u jednoj ispravi koju su stranke potpisale, već i kada je sporazum postignut razmenom pisama, telegrama, teleksa ili drugih sredstava telekomunikacija koja omogućavaju pismeni dokaz o zaključenom ugovoru. Posebno je potrebno naglasiti jer se to odnosi na konkretni slučaj da ugovor o arbitraži je punovažno zaključen u pogledu forme i kada je sadržan u opštim uslovima za zaključenje pravnog posla (čl. 471. ZPP), odnosno ako su opšti uslovi sastavni deo osnovnog pravnog posla (Pravilnik, čl. 13. st. 3).U konkretnom slučaju nije sporno da se Ugovor br. 21/8 od 17.10.1990. godine sastoji od više akata. Sam ugovor se u članu VI poziva na opšte uslove kreditiranja, koji predstavljaju separatni akt u kome je u tački 25. sadržana arbitražna klauzula. Prema tome uslov forme je u konkretnom slučaju u potpunosti ispunjen."

Materijalna punovažnostZabrana generalne klauzule (sporazum u pogledu određenih pravnih odnosa)

Član 9: Sporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitražnom sudu na rešavanje svoje buduće sporove ili sporove nastale iz određenog pravnog odnosa.

Neparan broj arbitaraČlan 16. st. 2: Arbitražni sud sačinjavaju jedan arbitar (arbitar pojedinac) ili tri, odnosno više arbitara (arbitražno veće). Ako je sporazumom o arbitraži predviđeno više arbitara, njihov broj mora da bude neparan.

Materijalna punovažnost

ArbitrabilnostČlan 5: Arbitraža se može ugovoriti za rešavanje imovinskog spora o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je određena isključiva nadležnost suda.Nije predviđena islključiva nadležnost domaćeg suda!

Mane volje

Rešenje Privrednog apelacionog suda, Pž. 11649/2010 od 31.8.2011. godine

Sentenca:Arbitražni sporazum predstavlja vrstu ugovora, obzirom da nastaje saglasnošću volja ugovornih strana, te stoga, kao i bilo koji drugi ugovor, može se pravno ocenjivati u pogledu postojanja saglasnosti volja, pa između ostalog i da li su prilikom ugovaranja postojale mane volje.

Iz obrazloženja:"Prema spisima, parnične stranke su dana 1.7.2008. godine zaključile Ugovor o poslovnoj saradnji broj ..., pa su u članu 5. predvidele da, u slučaju nemogućnosti rešavanja sporova putem pregovora, ugovaraju nadležnost Privrednog suda u Beogradu. Navedeni Ugovor dostavljen je uz tužbu kako na srpskom jeziku, tako i na bugarskom jeziku. Pored toga, dostavljen je i Aneks I Osnovnog ugovora isključivo na srpskom jeziku, gde je u uvodu naznačeno da se na zahtev ovde tužioca vrši dopuna osnovnog Ugovora o poslovnoj saradnji od 7.7.2008. godine, s tim što je, umesto dopune, u članu 5. Aneksa I izvršena izmena Osnovnog ugovora, tako što je dogovorena u slučaju spora nadležnost Međunarodne spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije. Iz činjeničnih navoda tužbe proizlazi da tužilac upravo zahteva poništaj Aneksa I, sa obrazloženjem da je isti potpisao u primerku koji je bio sačinjen samo na srpskom jeziku, te da je stoga bio u zabludi o sadržini Aneksa I.

Ugovor o arbitraži regulisan je Zakonom o arbitraži (dalje: Zakon) i međunarodnim ugovorima koji su ratifinovani u Republici Srbiji, i to Njujorškom konvencijom o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka i Evropskom konvencijom o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži. Arbitražni sporazum predstavlja vrstu ugovora, obzirom da nastaje saglasnošću volja ugovornih strana, te stoga, kao i bilo koji drugi ugovor, može se pravno ocenjivati u pogledu postojanja saglasnosti volja, pa između ostalog da li su prilikom ugovaranja postojale mane volje. Na to ukazuje i član 10. Zakona, koji predviđa da je sporazum o arbitraži, između ostalog, ništav i ukoliko je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude. Merodavno pravo za pravnu ocenu arbitražnog sporazuma određuje se na osnovu prava koje su ugovorne strane izabrale kao merodovno pravo za svoj arbitražni sporazum, a, u nedostatku izbora, primenjuje se pravo zemlje u kojoj je doneta ili u kojoj treba da se donese arbitražna odluka, shodno odredbama Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka. Imajući u vidu napred navedeno, prvostepeni sud je propustio da ceni punovažnost arbitražnog sporazuma, shodno činjeničnim navodima tužbe, te je, stoga, prilikom donošenja pobijane odluke, propustio da postupi po članu 10. Zakona i ispita osnovanost činjeničnih navoda u tužbi da je tužilac bio u zabludi u vezi sa zaključenjem arbitražne klauzule iz Aneksa I, u kom slučaju bi sporazum o arbitraži bio ništav. U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po napred navedenim primedbama, te će ispitati da li je sporazum o arbitraži ništav, od čega zavisi o odluka o prigovoru međunarodne nenadležnosti domaćeg suda."

Sposobnost stranaka da zaključe arbitražni sporazumČlan 5 Zakona1. …2. Svako fizičko i pravno lice može da

ugovori arbitražu, uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće.

3. Arbitražu može da ugovori svako ko, u skladu sa odredbama zakona koji uređuje parnični postupak, ima sposobnost da bude stranka u postupku.

Zaključenje arbitražnog ugovora preko zastupnika


Sentenca:Ako je zastupnik (ex lege ili na osnovu Statuta) ovlašćen da u ime preduzeća zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje bez ograničenja, ovlašćen je i za zaključenje arbitražnog ugovora.

Iz obrazloženja:"Kada je u pitanju ovlašćenje zaključenja arbitražnog ugovora, osnovno pitanje koje se javlja prilikom zaključenja arbitražnog ugovora preko zastupnika (zakonskog ili statutarnog) ili punomoćnika pravnog lica, jeste pitanje prekoračenja ovlašćenja.Prema jugoslovenskom Zakonu o preduzećima (čl. 41. i 42.) koji je važio u to vreme, zastupnik (ex lege ili na osnovu Statuta) je ovlašćen da u ime preduzeća, a u granicama svojih ovlašćenja zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje. U tom smislu, ako zastupnik u granicama svojih ovlašćenja zaključi arbitražni ugovor, a zastupljeni neposredno postaje ugovorna strana takvog ugovora, te ga ugovorena nadležnost arbitraže obavezuje.

Kada je, pak, Opštim aktom pravnog lica određeno i u registar upisano da njegov zastupnik određene ugovore može zaključiti samo uz saglasnost organa upravljanja, saglasnost može biti data prethodno, istovremeno ili naknadno ako što drugo nije upisano u sudski registar (čl. 55. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima). Sledstveno tome, ako zastupnik zaključi arbitražni ugovor bez saglasnosti zastupljenog, zastupljeni je u obavezi samo ukoliko odobri učinjeno prekoračenje (naknadna saglasnost). Kada zastupljeni u roku koji se prema redovnom toku stvari pretpostavlja odobri ovo prekoračenje, arbitražni ugovor je punovažan i proizvodi dejstvo od momenta zaključenja u smislu čl. 55. st. 3. ZOO. Nasuprot tome, ako saglasnost nije data, smatra se da ugovor o arbitraži nije ni zaključen (čl. 55. st. 4).Činjenica savesnosti ima određenog uticaja na punovažnost pravnog posla samo u okviru prekoračenja ovlašćenja po vrsti i vrednosti pravnog posla. Naime, kada je druga strana savesna (što može biti samo u pogledu registrovanih internih ograničenja ovlašćenja), može odmah po saznanju za prekoračenje, ne čekajući da se zastupani u ugovoru izjasni, izjavi da se ne smatra ugovorom vezanom (Zakon o obligacionim odnosima čl. 87. st. 4).Kada je u pitanju posebno punomoćje, da bi zaključio ugovor o arbitraži punomoćnik mora imati posebno ovlašćenje za svaki pojedini slučaj (Zakon o obligacionim odnosima čl. 91. st. 4). Ovo punomoćje, u smislu čl. 90. istog Zakona, mora biti u pismenoj formi. U posebnom punomoćju, treba da budu naznačeni svi bitni elementi arbitražnog ugovora, što znači da nije dovoljno samo ovlastiti punomoćnika da zaključi arbitražni ugovor. Punomoćnik kome je dato opšte (generalno) punomoćje mora imati posebno punomoćje za zaključenje arbitražnog ugovora, budući da "redovno poslovanje" ne podrazumeva i preduzimanje ovog pravnog posla."


Sentenca:Arbitražni sporazum zaključen protivno ograničenjima sadržanim u Statutu i osnivačkom aktu obavezuje pravno lice za čiji račun je zaključen i pored toga što je ograničenje upisano u registar.

Iz obrazloženja:"Arbitražni sporazum zaključen protivno ograničenjima sadržanim u Statutu i osnivačkom aktu obavezuje pravno lice za čiji račun je zaključen i pored toga što je ograničenje upisano u sudski registar. Ovde je pozitivno pravo SCG bilo bitno različito od većine evropskih pravnih poredaka koji na ovakve slučajeve zastupanja pravnih lica po zakonu primenjuju teoriju o tzv. prividnom punomoćju. Uz manje razlike, prekoračenja ovlašćenja koje je učinio punomoćnik obavezuju vlastodavca, ukoliko je treće lice bilo u dobroj veri, odnosno kada je razumno moglo da veruje da je punomoćnik ovlašćen da obaveže principala arbitražnim sporazumom. Naravno, za zaključenje arbitražnog sporazuma koji se može zaključiti i od strane punomoćnika zastupanog, neophodno je specijalno punomoćje dato za svaki pojedini slučaj. Generalno punomoćje za zaključenje svih pravnih poslova nije dovoljno. Takođe, punomoć zaključenja arbitražnog sporazuma mora da bude data u istoj onoj formi koja važi za arbitražni sporazum. Ukoliko punomoćnik prekorači granice svog ovlašćenja u vezi sa zaključenjem arbitražnog sporazuma a kada su u pitanju pravna lica na koja se primenjuje režim Zakona o preduzećima, prekoračenje ovlašćenja punomoćnika ima dejstva prema trećim licima, samo ukoliko je ono za njih znalo ili je, pak, moralo da zna. Zakon o preduzećima ovde, dakle, u potpunosti prihvata teoriju o prividnom punomoćju. Na kraju valja dodati da na punovažnost zaključenja arbitražnog sporazuma bilo putem zastupnika ex lege pravnog lica, bilo putem njihovog prokurista, odn. punomoćnika, nema uticaja činjenica da je pravni posao zaključen van okvira pravne sposobnosti pravnog lica punovažan ili, pak, ne. Ovakvo rešenje proizlazi iz principa autonomije arbitražnog sporazuma."

Autonomija arbitražnog sporazumaČlan 28 Zakona1. …2. Ako je sporazum o arbitraži zaključen kao

arbitražna klauzula, ona se, prilikom odlučivanja o prigovoru o postojanju ili punovažnosti sporazuma o arbitraži, smatra nezavisnom od ostalih odredaba ugovora.

3. Odluka arbitražnog tela o proglašavanju ništavim ugovora koji sadrži arbitražnu klauzulu, ne povlači ništavost te klauzule.

Član 14. PravilnikaNištavost ili nepostojanje osnovnog ugovora ne povlači sa sobom ništavost arbitražnog sporazuma.

Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 11125/2005 od 13.1.2006. godine

Sentenca:Ako su stranke (pravno lice sa sedištem u inostranstvu i pravno lice sa sedištem u Srbiji) za slučaj spora u toku izvršenja ugovora, ugovorile nadležnost Međunarodne arbitraže, a taj je ugovor zaključen na određeno vreme koje je isteklo, to ne znači da je protekom vremena prestala važnost ovog ugovora u pogledu ugovorene sudske nadležnosti kada je u pitanju spor nastao u toku izvršenja ugovora, jer je reč o kompromisnoj klauzuli - arbitražnom sporazumu koji ne deli sudbinu osnovnog ugovora u pogledu trajanja.

Iz obrazloženja: "Rešenjem pod brojem kao u izreci odbijen je prigovor tuženog da za rešavanje ove pravne stvari nije nadležan sud Republike Srbije. U obrazloženju istog rešenja je navedeno da je istina da su tužilac i pravni prethodnik tuženog zaključili u februaru 1985. godine ugovor kojim je za slučaj spora ugovorena nadležnost Međunarodne arbitraže u Cirihu, ali da je isti ugovor zaključen na određeno vreme od 11 godina te da je prestao da važi 31.12.1996. godine. U tom smislu prvostepeni sud nalazi da, saglasno članu 81. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, činjenica postojanja sporazuma o nadležnosti ne postoji u momentu kada parnica otpočinje da teče, te je prigovor nenadležnosti domaćeg suda, istaknut od strane tuženog, odbijen.

U prvostepenom postupku nije potpuno i tačno utvrđeno činjenično stanje dovoljno da bi se na njemu zasnovala pravilna i zakonita odluka u pogledu nadležnosti domaćeg suda za suđenje u ovoj pravnoj stvari. Prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru nenadležnosti, prvostepeni sud je isključivo fokusirao svoju pažnju na odredbe Ugovora iz februara 1985. godine te je našao da je isti prestao da važi, a na čemu zasniva zaključak da ne postoji činjenica sporazuma stranaka o nadležnosti strane arbitraže. Pri tome je prvostepeni sud zanemario sadržinu sporazuma stranaka od 5.2.2004. godine koja protivreči navodima stranaka o prestanku važenja Ugovora iz 1985. godine i koja ukazuje na postojanje poslovnih odnosa stranaka i posle prestanka važenja Ugovora. Štaviše, predmetni sporazum se u svojoj preambuli poziva na Ugovor od 6.2.1985. godine i suštinski predstavlja dogovor stranaka o ispunjenju obaveza tuženog, ali se ne može pouzdano utvrditi da li su u pitanju obaveze tuženog nastale u toku trajanja ugovora ili naknadno nastale obaveze. U drugom slučaju osnovano bi se postavilo pitanje da li se radi o nekom drugom poslovnom odnosu ili o prećutnom nastavku ugovora koji je po svom slovu prestao da važi. U tom smislu, u toku postupka nije priložen Aneks iz 1996. godine koji se pominje u sporazumu. Sve ovo ukazuje da u prvostepenom postupku nisu utvrđene sve činjenice od značaja za odlučivanje o nadležnosti domaćeg suda.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će zatražiti od stranaka da dostave Aneks iz 1996. godine, te će pozvati tužioca da se izjasni i opredeli po kom osnovu, a u smislu primedbi ovog suda, potražuje utuženi iznos odnosno da li se radi o potraživanju koje je nastalo u vreme trajanja predmetnog ugovora ili o potraživanju koje je naknadno nastalo, a o čemu je tužilac dužan da po potrebi dostavi i dokaze. Potom će ponovo odlučivati o podnetom prigovoru nenadležnosti s tim što će posebno ceniti činjenicu da je članom 15. Ugovora nadležnost arbitraže ugovorena za sporove nastale u toku izvršenja odredaba ugovora, a izvršenje ugovora nije vezano samo za period trajanja ugovora koji podrazumeva zasnivanje prava i obaveza, već se može produžiti i posle isteka ugovora. Ovde valja istaći da kompromisna klauzula - arbitražni sporazum po svojoj prirodi predstavlja poseban sporazum stranaka koji ne deli sudbinu osnovnog ugovora u pogledu njegovog trajanja. S druge strane, takođe valja istaći da sporazum o načinu isplate duga sam po sebi ne znači novi ugovor već samo novelu već postojećeg ugovora u situaciji kada se istim sporazumom ne menjaju osnovne odredbe ugovora koje sadrže bitne elemente ugovora.Sa napred izloženog, a na osnovu člana 387. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u dispozitivu."

Pravo merodavno za arbitražni sporazum

Lex causaeLex loci arbitriIn favorem validitatis

Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pvž. 118/2007(2) od 16.2.2007.

Sentenca:Uslove za punovažnost arbitražnog sporazuma ceni sama Arbitraža a eventualno i sud u postupku za priznanje, poništaj ili izvršenje arbitražne odluke. Ako punovažnost sporazuma ceni naš sud pre svega utvrđuje da li se primenjuje neka međunarodna konvencija, pa ako to nije slučaj, treba primeniti merila našeg prava, a ako su stranke ugovorile merodavno pravo, moraju biti ispunjeni uslovi i iz našeg prava i iz izabranog prava.

Iz obrazloženja:"Nadležnost arbitraže ceni se na taj način što će se ispitati da li postoji punovažan arbitražni sporazum (kompromis ili kompromisorna klauzula). Ako su stranke povrgle arbitražni sporazum pravu neke druge države, potrebno je da budu ispunjeni uslovi za punovažnost arbitražnog sporazuma prema tom pravu, kao i prema pravu Republike Srbije.Da bi arbitražni sporazum bio punovažan, neophodno je da se ispune određeni uslovi. Te uslove ceni pre svega sama arbitraža, a eventualno i sud, najčešće u postupku za poništaj ili za priznanje i izvršenje arbitražne odluke. Postavlja se pitanje, kako se ceni punovažnost arbitražnog sporazuma u slučaju da se pitanje pojavi pred sudom Republike Srbije. Prvo pitanje koje se postavlja je, prema kome pravu valja ceniti arbitražni sporazum. Odgovor na ovo pitanje zavisi pre svega od toga da li se u datom slučaju primenjuje neka međunarodna konvencija ili ne. Ako se ne primenjuje specijalan konvencijski režim, treba primeniti merila našeg prava, a ako bi stranke ugovorile merodavno pravo, onda je za punovažnost arbitražnog sporazuma neophodno da budu ispunjeni uslovi i po našem pravu i prema izabranom pravu.

Naše pravo postavlja sledeće uslove za punovažnost podvrgavanja spoljno-trgovinskoj arbitraži:

1. barem jedna od stranaka treba da je inostrano pravno ili fizičko lice;

2. može da se radi samo o takvom sporu u kome bi stranke mogle da se poravnaju, tj. u kojem mogu slobodno da raspolažu svojim materijalno-pravnim ovlašćenjima. To je tzv. uslov "arbitrabiliteta";

3. ne može se zaključiti punovažan arbitražni sporazum, ako je reč o sporu za koji je predviđena isključiva nadležnost našeg pravosuđa;

4. određivanje broja arbitara nije uslov punovažnosti arbitražnog sporazuma;

5. pretpostavka za punovažnost arbitražnog sporazuma je i pismena forma."

Domašaj arbitražnog sporazuma

SubjektivniObavezuje samo strane koje ga potpišuIzuzetak: grupa kompanija, probijanje pravne ličnosti, estoppel…

Objektivni – pravila tumačenjaSvi sporovi iz ugovoraU vezu sa ugovoromProtivtužba?

Sastavljanje arbitražnog sporazuma

Jasna obaveza za strankeAd hoc ili institucionalna arbitražaJedini način rešavanja sporova (split klauzule?)Određeni krug pitanja obuhvaćenKonačno rešavanje sporova

Dodatni elementi

Izbor institucije – tačan nazivOdabir sedišta arbitražeSastav tribunala, kvalifikacije arbitaraJezik arbitražeMerodavno materijalno pravoAd hoc arbitraža – organ imenovanjaPunomoćnik za prijem pismena

Patološke klauzule‘može biti nadležna arbitraža’‘arbitraža zvanične trgovinske komore u Parizu’‘arbitraža trgovačkog suda u Beogradu’‘spor rešava: arbitraža Beograd’‘arbitraža u Seulu pred Korejskim trgovinskim arbitražnim tribunalom i arbitrom pojedincom u skladu sa pravilima ICC arbitraže’‘sporovi će se rešavati pred arbitražom koju će imenovati Međunarodna trgovinska komora u Ženevi, u skladu sa arbitražnom procedurom koju predviđa Građanski zakonik Venecuele i Građanski zakonik Francuske, uz poštovanje prava mesta arbitraže.’

Tumačenje arbitražnog sporazumaPrimena tzv. "principa korisnog efekta"Sentenca:

Tumačenje nejasne arbitražne klauzule, radi utvrđivanja zajedničke namere stranaka da spor povere arbitraži, najčešće se vrši uz primenu tzv. "principa korisnog efekta".

Iz obrazloženja:"Prilikom zaključenja ugovora, dešava se da ugovorne strane, usled nepažnje, greške ili neupućenosti, arbitražu označe na pogrešan ili nedovoljno precizan način.“Patološke" arbitražne klauzule predstavljaju čestu pojavu u međunarodnom poslovnom prometu i uzrok su brojnih nesporazuma i kontradiktornosti koje čine smetnje harmoničnom odeljenju arbitražnog suđenja.Ipak, po samoj logici stvari, nameće se zaključak da su ovakve mane arbitražnog ugovora više plod nepažnje ugovornih strana, nego njihove volje upravljene na ograničenje arbitražne nadležnosti.

Pravna sudbina ovakvih klauzula zavisi od njihove interpretacije. Da li će jedna "patološka" klauzula doživeti svoje ''ozdravljenje'', pitanje je na koje se može odgovoriti jedino utvrđivanjem prave volje stranaka koje su je zaključile.Uporedno arbitražno pravo priklanja se opciji ''spašavanja'' arbitražnog ugovora onda kada se primenom pravila tumačenja utvrdi da je zajednička namera stranaka bila da spor povere arbitraži. U pokušaju iznalaženja takve namere u međunarodnom arbitražnom pravu najčešće se primenjuje tzv. princip korisnog efekta. Ovaj princip polazi od pravila da dvosmislenu odredbu ugovora treba shvatiti u smislu koji joj daje izvesno dejstvo, a ne u smislu koji joj ne daje nikakvo dejstvo.Važno je ustanoviti da su stranke ovim ugovorom htele da izuzmu nadležnost državnog suda, što znači da se formira oboriva pretpostavka da je volja stranaka bila da sporni odnos rasprave pred arbitražom. Kao i druge ugovore i arbitražni ugovor treba tumačiti onako kako to odgovara volji stranaka i shvatanju poštenog prometa, budući da bi tumačenje stricti iuris nekada moglo biti suprotno zajedničkoj nameri stranaka "animus contrahendi". U tom smislu, a pored principa korisnog efekta treba primeniti i opšta pravila tumačenja ugovora koja predviđa obligaciono pravo.

Iz sadržine same arbitražne klauzule u konkretnom slučaju sledi da je očigledno da su stranke htele da izuzmu nadležnost državnog suda, što znači da se formira oboriva pretpostavka da je volja stranaka bila da sporni odnos rasprave pred arbitražom. Kada se arbitražni ugovor, odnosno arbitražna klauzula tumači onako kako to odgovara volji stranaka, kao i shvatanju poštenog prometa, a polazeći od principa korisnog efekta i opštih pravila tumačenja ugovora, dolazi se do nedvosmislenog zaključka da su u konkretnom slučaju ugovarači postigli sporazum da se u krajnjem slučaju spor predaje na razmatranje arbitražnom sudu pri Trgovinsko - Privrednoj komori zemlje u kojoj se nalazi sedište banke, a to je R, M. Na to upućuje sadržina arbitražne klauzule prema kojoj ukoliko se u roku od 3 meseca ne postigne arbitražni sporazum između strana, računajući od dana obraćanja strane koja namerava da se obrati arbitraži drugoj strani, rešavanje spora se predaje na razmatranje arbitražnom sudu pri Trgovinsko - Privrednoj komori zemlje u kojoj se nalazi sedište banke.Prema tome, pravilno je prvostepeni sud našao da u konkretnom slučaju postoji arbitražni sporazum i primenom principa korisnog efekta i tumačenja ugovora pravilno došao do zaključka da je ugovorena nadležnost arbitražnog suda pri Trgovinsko - Privrednoj komori zemlje u kojoj se nalazi sedište banke, a to je M, R.“Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 13602/2005(2) od 26.6.2006. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2006

Documents

ARBITRAŽNI SPORAZUM