У најширем смислу, под науком се подразумева људско сазнање о

природи, човеку и друштву које релативно одговара објективној стварности.

Прво, да је она човеково дело, резултат његове мисаоне и практичке

делатности; друго, да је то сазнање објективно, јер кореспондира с

објективном стварношћу, и треће, да је научно сазнање релативно, јер та

коресподенција никада није потпуна, већ је увек делимична и

апроксимативна. Оваквом општом дефиницијом науке указали смо на њена

суштинска својства, али је још увек нисмо прецизно дефинисали, јер је нисмо

разграничили од других, такође релативно истинитих облика људког

сазнања. Познато је да лаичко, здраво разумско сазнање садржи неке основне

истине о свету и животу до којих се долази непосредним животним

искуством. Такође, уметост нам понекад преко вредних уметничких дела

открива много дубље истине о животу, свету и нама самима него што то чини

наука.

Најзад, и идеологија поред лажних и пристрасних ставова садржи и

истините исказе о друштвеној стварности. Дакле, да би се дошло до ближег и

прецизнијег одређења науке потребно је одредити специфичност научне

истине, односно разграничити научно сазнање од других облика људског

сазнања.

Крајњи идеал науке, на плану њене симетричности, јесте да створи

свеобухватан и целовит систем који ће се заснивати на једном најопштијем

научном принципу сагласном са искуственим сазнањима коституисаним

релативно самосталним научним системима и подсистемима. Треба истаћи да

је овај идеал науке практично неостварљив због саме природе научне

делатности. Сва научна сазнања су, историјски гледано, привремена и као

таква она пре или касније, бивају замењена новим, па је практично немогуће

створити један универзалан и трајан научни систем, који би објашњавао

целокупну стварност и важио за сва времена.

1

1Идеологија је заокупљала човекову мисао од најранијих времена, је

сам као инструмент владавине, већ и као оно што је плод његових напора и

жеља, повремено, осамостаљивало и деловало потпуно независно. Њена

чудесна моћ нарастала би до неслућених размера, чинећи људе пуким

извршиоцима неке апстрактне воље, која у својој основи није била ничија, па

ни воља њених твораца. Међутим, тај магични привид идеолошке

самобитности распрши се оног часа кад се сагледају многоструки интереси,

утицаји и околности који је обликују.

Занимање за њом је све више расло, што је стварност неумољиво

доказивала да је само онај ко је имао власт над идејама могао да влада

људима. Могло се људима владати и без јасних идеја, али је свака таква

владавина почињала репресијом, а завршавала у крви.

Отуда није тешко предпоставити да идеологија шредставља веома

сложен друштвени феномен, који постаје посебно занимљив у периодима

када се разграђују старе идеолошке схеме и инаугуришу нове.

Оно што се данас сматра савременим појмом идеологије зачето је у

грађанској мисли пред крај XVI и почетком XVII века. Негде у то доба

познати енглески антидогмата Франсис Бекон (1561-1626) у име ослобођења

разума и људске природе, објављује рат „идолима" који овладавају људском

природом постајући „извор обмане" и колективних предрасуда. Његове

''идоле племена" и ''идоле спиља" Манхајм сврстава у ''идоле традиције", а

''идоле трага" и ''идоле позоришта" у ''идоле тржишта". Док прве карактерише

својесврстан догматизам, који својим старим формама стално и изнова тера

људе да се усклађују с њима, други, ''идоли тржишта" или, како их још

слободније преводе Хорхајмер и Адорно, ''идоли масовног друштва'', настају

онда када друштву шредвладавају ''схватање гомиле", па и сам говор постаје

''услед давања неприкладних имена страховита сметња духу" - каже Манхајм.

1 Мирослав Антић, Хороскоп, Југоарт, Загреб, 1986, стр. 41.

2

23Критикујући идоле, Бекон, посредно, критикује и ''гомилу" за оно

што јесте, али не критикује околности које је на то наводе, утирући на тај

начин пут оним наукама о идеологији којима је обмана сматрана урођеним

човековим својством, а обмањивање природним правом. Можда је и то,

касније, нагнало Теодора Гајгера да утврди да је идеологија продукт

''менталитета", а њена повезаност са друштвеном структуром ''чиста

функција".

Оно што је значајно за генезу појма идеологије јесте то што се он везује

за рад једне француске школе, која је себе називала школом ideologues,

односно школом истраживача идеја. Прва употреба овог појма приписује се,

једном од њених угледних чланова Destit d` Trasiju. Његов појам идеологије

имао је мало заједничког са савременим значењем овог појма. Траси је

идеологију посматрао као део зоологије, верујући да ће и она, попут

математике и физике, исказати завидну прецизност. Али догодило се да се

стварност по ко зна који пут поиграла, па савремени појам идеологије није

везан за оне који су себе називали идеолозима, него за њихове политичке

противнике.

Првобитна употреба овог појма, у савременом значењу, приписује се

Наполеону, који се у једном спису обрушава на своје политичке противнике,

управо, оне који су потицали из француске школе истаживача идеја. У њему

Наполеон указује на то како су њихова учења, односно, та мутна метафизика,

као је он назива, која лукаво трага за узроцима на којима би изградила

законодавство народа, не осврћући се на људско срце и на поуке из историје,

главни кривац за све несреће које су задесиле Француску. Из њихових

погрешка изникао је режим људи терора, јер су они прокламовали устанак

као дужност и завели народ тиме што су му давали суверенитет којег он није

у стању да спроводи, поништавајући светост закона и њихова поштовање

тиме што их нису више изводили из принципа праведности, „природе ствари

2 T. Gajger, Kritische Bemerungen zuh Begfiffe der Ideologie, Gegenwartsprobleme der Soziologiem Postdam,

1949, стр. 114.3 Pareto,Tratie de Sociologie Generale, II, Paris, 1933,

3

и грађанског правног поретка, већ искључиво из воље једног народног

преставништва сачињеног од људи које нису познавали грађанске, казнене,

административне, политичке и војне законе."4У овом спису Хорхамнер и Адорно, не само што запажају луцидност

Наполеоновог напада на своје политичке противнике, већ је и Манхајм у

њему открио ону врсту „презривог смисла", која је карактеристична за

највећи број савремених идеолошких исказа. Заправо, обезвређивање

противниковог мишљења једностраним дисквалификацијама, у којима се

противник проглашава политичким иреалним, јесте основна црта

Наполеоновог идеолошког дискруса, која га чини актуелиним и данас.

Овакав идеолошки дискурс касније, поприлично, користе

марксистички теоретичари. Међутим, оно што је одлучујуће деловало на

њихово схватање идеологије било је Енгелсово тумачење идеологије у

''Лудвигу Фојербаху". Он идеологију, као ''криву свест", лоцира искључиво у

поље ''материјалних услова живота", који остају ван домена људске свести.

Како је крива свест условљена чињеница да су изнад људи, изван њиховог

мисаоног оквира и изван њихове социјалне праксе, њене узорке не треба

тражити у свету субјекта, и његовом мишљену, већ у друштвеној

установљености. Идеологија је, условљена класним и социјалним положајем

појединаца, класним интересима и искуствима, па сходно томе произилази из

положаја класе унутар класе и целокупног друштва. Ако друштвена

условљеност производи лажну свест, а не субјекат и његово мишлење, како

тврди Енгелс, морамо се запитати зар субјект и његово мишљење немају баш

никаквог удела у обликовању друштвене стварности? Ако је тако, онда је

Енгелс у праву, али уколико није, онда је целокупан систем његових

опсервација о идеологији у основи погрешан, јер је у њему појединцу, који је

на овај начин, делимично, заштићен од одговорности за оно што јесте,

одузето природно право да буде творац своје друштвене збиље. Из оваквог

теоријског нонсенса изникла је стаљинистичка пракса, која није ни могла

4 Gustave le Bon, Психологија гомиле, Загреб, 1989, стр. 27.

4

дуго, него да у систем види све, а у појединцу ништа. Наравно, то

недвосмислено указује да је марксизам, као пограшна теорија, изродио једну

наказну праксу, а не да је стаљинизам својом лошом праксом унаказио једну

теорију, како су касније покушавали да докажу многи марксистички

теоретичари намерни да заштите своју неодраживу теорију. Овом

Енгелсовом нонсенсу конвергира и онај у Марксовом и његовом ''предговору

за прилог критици политичке економије", у коме је идеологија представљена

као целокупна идејна наградња. Међутим да би се разумело шта се то

догодило у европској мисли, а потом и у пракси, што је условило овакав

развој теорије и праксе, требало би се вратити на догађаје и схватања која су

претходила схватањима класика марксизма.5Жорж Димезил сматра да су европска друштва некада била

организована по принципу троделне хијерархије. У тој ''идеологији и

троделности", како је назива, у самом врху биле су смештене функције

суверенитета, које су обављали краљеви и свештенство. Иза њих су биле

смештене функције плодности, које су остваривали материјални произвођачи

и оплемењивачи капитала.

Свој крах ''идеологија троделности" доживљава у француској и

енглеској буржоазијској револуцији, када функције суверенитета преузима

најнижи слој, односно слој материјалних произвођача и оплођивача капитала.

Владајућом идеологијом, материјалних произвођача и оплођивача капитала,

остваривана је чудовишна реинтепретација историје и потуно је потирана

дотадашња вредносна хијерархија. Цивилизације су досад стварале и

помицале мале интелектуалне аристократије, но никад гомиле. Гомиле

немају дуге подобности него да разарају. Њихово господарство увек

предочује варварску фазу. Цивилизација садржи у себи утврђена правила,

стегу, прелаз од инстиктивном ка рационалном, предвиђење будућности те

врши ступањ културе, све саме услове које гомиле, препуштене саме себи,

нису никад могле остварити.

5 ИБИД. стр 112.

5

67Појам идеологије заокупљао је мисао Макса Вебера. Он је идеологију

сматрао предрасудом коју треба стално преиспитивати, док је Парето,

напротив, у њој видео све оно што је духовно. Манхајм, уводи науку

''парикуларни" и ''тотални" појам идеологије. Партикуларни појам идеологије

је оно што је супростављено одређеним идејама и представама противника,

којима се не верује, зато што се претпоставља да се њима прикривају нека

чињенична стања. Тотални појам идеологије је посебна ''структура свести

неке епохе или неке историјско - друштвене конкретно одређене групе". У

тоталном појму не напада појединац и његова психолошка сфера, већ

''духовна основа" противника, његов ''стил мишљења", ''логика" или његова

''слика света".

Манхајм у својим опсервацијама о идеологији полази од људске

природе, тврдећи да људи још од давнина једни према другима осећају

''неповерење и подозрење". На тај начин имплицитно је назначио да од

неповерљиве и подозриве природе човека до идеологије и није тако дуг пут.

У међувремену схватања идеологије пролази кроз неколико фаза. У првој

фази ''настајање филозофије свести", Манхајм указује како се, на место старе

феудалне хришћанске есхатологије, намеће једно ново виђење света, које

афирмацијом субјекта покушава да превазиђе феудалну анахроност.

Друга фаза одиграва се онда када се филозофија конкретизује и када

субјекат, као апстрактни носилац слике света, постаје конкретни субјект, код

Хегела називан ''светски дух", а после Наполеонових ратова ''народни дух".

У трећој фази, коју Манхајм сматра најзначајнијом, носилац свести,

или дух, није више народни, већ је класни.

8У завршној фази одиграва се стапање парикуларног с тоталним појмом

идеологије. Манахајмово учење о идеологији теоријски умешано и научно

афирмативним дискурсом одсликава онај исти пут којим се кретала људска

6 Кринка Видовић - Петров, Предговор Боркесовим кратким причама, Рад, Београд, 1979, стр. 116. 7 Бела Хливаш, Криза (И), Руковет, Суботица, 3 / 1989, стр 351. 8 К. Манхајм, Идеологија и утопија, Нолит, Београд, С.А. стр. 49.

6

заједница од распада троделне хијерархије до успостављања садашње

идеологије настаје тек у друштву, односно онда када је извршен преврт у

хијерархији троделности.

Ова два теоријска табора супростављена су међусобно и када је реч о

дометима идеологије. Први су уверења да је свака људска делатност прожета

идеологијом и даје самим тим немогуће говорити о вредности неутралним

ставовима, а други у аутономији духа и у позитивној науци виде крај

идеологије.

Како настанак идеологије марксистички теоретичати везују за настанак

класе, тако Енгелс тврди да се проблем идеологије најлакше схвата "са

становишта проблема рада". Прву поделу рада он види у пастирским

племенима, када се својина дели на стада и на земљу. У даљим поделама

нјзначајнију улогу је одиграла подела материјалног и духовног рада, у чему

Маркс открива ону тачку друштвеног развоја у којој настаје друштвена

наградња, као погрешна, изврнута свест. Наравно, уз то, требало би и са

поприличном дозом критичности проговорити и о, већ поменутом,

Енгелсовом учењу, по коме је прва подела рада настала у пастирским

племенима, са поделом својине на стада и земљу. Овим ставом је првобитна

подела рада лоцирана искључиво у област материјалног рада и тиме се

превиделе елементарне историјске чињенице да су прва уметничка дела

настала у палеолиту, пре готово 20 000 година. У њима је примитивни

уметник, својом уметношћу, односно, својом духовном делатношћу,

''увећавао" стада. Своју магију обављао је у утроби земље (у пећинама) јер је

из те ''материнске" утробе све ниче, а он је због своје узвишене делатности

био ослобођен сваког физичког рада. Све то значи даје првобитна подела

рада настала у ловачким, а не у пастирским племенима; да се одиграла

између ловаца и уметника, а не између пастира и земљорадника; и најзад, да

се с њом одвијала и подела на духовни и физички рад, што значи да

првобитна подела рада није могла да буде лоцирана искључиво у област

материјалног рада.

7

Наставак полемике с Марксовим и Енгелсовим ставовима, нужно води

до закључка да идеологија није само класне свести.

Миладин Животић сматра да идеологија обухвата доминантне,

владајуће друштвене свести, али да су и идеолошке оне које се јављају као

алтернативне. Доминантне, односно владајуће идеологује су оне које

постојећу реалност и друштвене односе виде и приказују као једино могуће и

ваљана. ''Идеологија је свест која одржава одређену реалност" и баш је зато

еквивалентана самообмани, јер је њена основна карактеристика тежња за

индетификацијом са нормативним светом вредности, па зато она и не

признаје никаква индивидуална опредељења. То је чини арбитажном свешћу,

ка се увек позива на ауторитет и која је, у принципу, затворена за будућност.

Као рационализацију (оправдање) за оно што људу чине, гоњени

објективним околностима, критику идеологије могуће је остварити

искључиво уз помоћ самосвести - сматра Животић.

Грамши идеологију посматра знатно шире, укључујући у њу елементе

и процесе симболизације, митске транспозиције, укусе, стилове, моду,

односно читав начин живота. Она увек тежи потпуној кохерентности, која се

никада у потпуности не остварује, па отуда у њој иманентна склоност да

вештачки хармонизује свет. То значи да се улога идеологије не исцрпљује у

покушајима конституисања једиствене идеолошке схеме, нити у настојањима

да се конституише молитна друштвено - еконоска формација, него у

одржавању тог јединства на имагинарном плану. Из тога је видљиво да је

значајна функција идеологије покривање стварних друштвених односа,

њиховом транспозицијом у замишљене друштвене односе, који тек на

имагинарном плану могу да одржавају јединство друштвене формације. Зато

се и Миклос Алмаси пита по чему идеологија спада у сферу привида и

истовремено одговара тврдњом да су то, заправо, еквивалентни појмови, при

чему је идеологија само формална модулација привида. ''Историјска

функција идеологије јесте да појединца - издигну над пуку партикуларност и

путем различитих облика лажне свести везује за опште разне тендеције

8

групе, класе, или људког рода." - тврди Алмаси и додаје: ''Међутим, живот

појединаца био би незамисив без оваквог усмеривача вишег реда; он не може

да живи чисто партикуларно чак ни онда ако свесно остаје унутар уских

оквира свог егоистичног живота: његова друштвеност представља

елементаран услов његовог опстанка.9Успешну друштвену акцију могуће је водити само уз помоћ великих

идеја, које би људе покрене и окупиле око њих. Идеолошки привиди, према

томе, могу револуционарно или конзервативно да делују на друштвене

токове, испостављајући се као друштвени координатори или покретачи, или

као друштвени стабилизатори или статичари.

Посреством тотализације свака идеологија настоји да тумачи стварност

у целини и да оствари контролу над свим чиниоцима у облицима друштвене

реалности. Међутим, до разоткривања лажне тотализације долази када

идеологије изгубе ово историјско вежбање, када доспеју у асинхрони однос

са историјом, када масовно искуство потврди разлику између масовне

појавне форме и стварних чињеница.

Полазећи од поделе рада, која за Маркса постаје стварна, тек са

поделом материјалног и духовног рада, улази се у систем опсервација којима

је могуће објашњавати место и улогу идеологије у структури друштвене

свести. Наиме, Маркс тврди да се с поделом рада, улази се у систем

опсервација којима је могуће објашњавати место и улогу идеологије у

структури друштвене свести. Наиме, Маркс тврди да се с поделом рада на

материјални и духовни ослобађа простор за издвајање групе људи,

''идеолога", чије одвајање од политичког праксиса ставра илизију те класе о

себе самој. Отуда и подела рада води у класно друштво, а оно подељено на

различите и супростављене социјалне групе, чији однос према производњи

условљава њихову посебну социјалну диференцијацују и различиту

психолошку структуру, доводи до појаве идеологије, која није ништа друго

до репрезент свести тих друштвених група. Свест сваке друштвене класе

9 Миклос Алмаси, Стварност привида, Марксизам у свету, Београд, 5-6/1979, стр. 167.

9

израста из целине њене социјалне условљености, а појава приватног

власништва, неједнакости и подвојне свести парцијалних и супростављених

друштвених група, почетак је процеса отуђења, како каже Маркс.10Да би избегли логичке замке у које такво мишљење води и да би

ослабили нападе оних којих су их видели као вулгарне материјалистичко -

еконистичке теоретичаре, Маркс и Енгелс су конструисали јако дифузно и

недовољно прецизно тумачење о самосталности друштвене надградње.

Међутим, већ 1890 године, Енгелс стидљиво признаје Блоху : "Мора да смо

Маркс и ја делимице криви што млади марксисти понекад придају

економској страни већу важност него што јој припада". Можда је, управо,

зато Маркс покушавао да објасни како постоји неједнак развитак уметности

и друштва, а Енгелс импровизовао ону неубедљиву тезу о некаквим деловима

идеологије које лебде у вишим сферама религије, филозофија итд, а чије

порекло сеже из праисторије, коју је историјски период затекао и преузео.

Многе друштвене појаве је тешко, или готово немогуће, објашњавати и са

позиција разума, на шта указује и психоанализа, коју Маркс и Енгелс нису

хтели да уваже, па су рационалним материјализмом покушавали да

одгонетну и оне појаве које су, пре свега, биле последице подсвесних

колективних појединачних реакција.

Марксистички теоретичари, који су, касније, преузели незахвалну

улогу тумача Марксових и Енгелсових ставова, сукоб између економске

сфере и друштвене надградње објашњавали су несхватањем самосталног

развитка појединих делова друштвене надградње и уским органицистичким

тумачењима друштва, по којима је неопходан равномеран развитак свих

сфера надгрдње. Заговорници таквих ставова доказали су да су поједини

делови друштвене надградње самостални и даје њихов развој могуће

посматрати само сагледавањем њих самих.1112Они који су идеологију одређивали као целину погледа на свет, са

10 ИБИД, стр. 185. 11 Енгелсово писмо Шмиту12 Roman Inetarden, Das Literarische Kunstwerk, Maxn. Neimayer, Tibingen, 1965, стр. 314.

10

економским, педагошким, уметничким и филозофским ставовима, давали су

јој заправо да запоседне целину простора људског мишљења и деловања.

Наиме, ако је свеукупна идеологизација, подржавана из центра политичке

моћи, настојала да обликује и уреди живот, онда је свака слобода духа

подређивана вољи господарења, која од њега није тражила игру креативног

стваралаштва, већ савезника и саучесника. Такав оснос идеолошког према

духовном, по некад, је био контрапродуктиван и производио је побуну духа,

у којој су културни и духовно имплуси директно супростављени идеологији

и политичкој моћи. Отуда је потпуно погрешно изједначавати идеологију,

као облик колективнг привида, са уметничким привидом, јер идеологија

настаје свесним ангажовањем у име неког циља, а уметност је, превасходно,

подсвесно и бесциљно дељање. Како је научна реконструкција света

противуречена, јер произилази из друштвене функције науке, која је ставља у

положај сталног надвладавања света којег тумачи, идеолошки искази, путем

целовитог приказивања стварности, стварност реконструишу на

''имагинарном плану", сматра Пуланцес. Из тако схваћене друштвене

функције идеологије није тешко закључити да је ''идеологија обавезно лаж" и

да њена друштвена функција није ''да понуди право познавање друштвене

структуре већ напросто да их у неку руку уведе у њихову практичну

делатност која подржава ту структуру".

Социјалистичка идеологија даје научно, реалистичко схаватање света у

целокупној његовој ширини, сложености и противуречности. Она дозвољава

да се правилно схвати прошлост, да се зна садашњост и да се види

будућност. Научна идеологија открива основне теденције друштвеног

развитка, показује нераскидиву везу времена, утврђује јединсво мисли и

акције и даје целисходност људским трагањима за истином. То значи да

социолистичка идеологија пружа ''научно" и ''реалистично" схватање света,

односно, како сматра Биркенин, она је та која је обдарена истином. Оно што

Биркенин не каже, али може се закључити из његових ставова, јесте да је

социалистичка идеологија израз једног здравог друштва и онолико колико је

11

у њему препоручљиво веровати у његову непогрешивост, толико је

непрепоручљиво говорити о крају такве идеологије. О њеном крају, међутим

говоре они који уместо идеологије, као искривљене и лажне свести, виде еру

натупања ''праве", ''позитивне науке", која ће, без вредносних одреднца,

указивати на реалност животних процеса. Али, управо, њих критикује

Биркенин када пише: ''многи буржоаски филозофи и социолози настоје да

докажу да је, у веку научно-техничке револуције и великих достигнућа науке,

идеологија потпуно изгубила своје раније значење - или другачије говорећи -

да се живот савременог друштва дезиделигоизовао''. Ова расуђивања о крају

идеологије (а њих је мало) о томе да је она изгубила у наше време право на

постојање, ушла су у филозофску литературу под општом насловном

концепцијом, дезодеологизација.13Миладин Животић, с друге стране, тврди како наука својим тежњама

да све бесконачно објективизује и сама постаје идеологија у служби моћи,

која настоји да препарира човека и да га стави под своју контролу. Утолико

пре, сматра Животић, јер сада наступа ера стручњака са интенцијама да

научно уреде свет. Зато данас преовладава идеолошки мит да је наука пут ка

људкој слободи, а доминантну вредност савременог друштва изражава

''иделогија раста" која нуди илузију да научно технолошка револуција пружа

безграничне могућгности раста технологије и материјалног благостања.

Трагови идеолошке деструкције препознатљиви су и у свим облицима

друштвене свести. Њих је могуће препознати у религији, када врачеви и

свештеници користе митове као својеврсне идеолошке догме. Или у старом

царству, у коме фараони нису били само врховни владари, већ сами богови,

јер су њиховој царској власти приписиване, не само натприродне, већ и

апсолутно божанске моћи.

Онако како се идеологија исказала у односу према дугим облицима

друштвене свести, ако се исказала и према култури. Оно што је ново за

сусрет ова два облика друштвене свести јесте то што се идеологија све мање

13 Миладин Животић, Револуција и култура, Филозофско друштво Србије, Београд, 1982, стр. 83

12

намеће као тутор, а све више преузима улогу културног покровитеља,

користећи њену осећајност за промоцију своје идеолошке парадигме.14Позитивистички приступ предпоставља да је знаност о друштву

могућа. Из тога следи да су објективно проматрање и анализа друштвеног

живота могући. Објективно је мишљење неоптерећено вредностима,

моралним оценама и идеологијом проматрача. Оно износи чињенице и

оквирно тумачење, које није обојено идејама посматрача. Све већи број

социолога тврди како знаност о друштву неоптерећена вредностима није

могућа. Они доказују како вредност социолога изравно утичу на сваки аспект

његова истраживања. Они тврде да се различите теорије о друштву темеље,

барем делимично, на вредносним оценама и идеолошким позицијама. Они

сугерирају да су социолошка стајалишта обликована више повесним

околностима него објективним мишљенима о стварноссти друштвеног

живота.

Они који доказују како објективна знаност о друштву није могућа,

тврде како социологија никад не може бити лишена идеологије. Назив

идеологија односи се на низ идеја које представљају само пристрано

мишљење о стварности. Идеолошка гледишта укључује и вредности. Оно не

обухвата само оцену о томе какве ствари јесу, већ и какве би требале бити.

Тако је идеологија низ веровања и вредности, који нуди начин да се свет

види и интерпретира, што резултира пристраним погледом на стварност.

Назив идеологија често сугерира неко искривљавање лажни слику

стварности. Међутим, веома је двојбено могу ли се стварност и идеологија

раздвојити. Као што сугерира Нигел Харис: ''Наша је стварност идеологија

нашег ближњега, и обртно".

Идеологија се може схватити као низ веровања и вредности који

изазавају интересе одређене друштвене скупине. Марксисти се тим термином

тако служе кад говоре о идеологији владајуће класе. У том смислу,

идеологија је светоназор која искривљује стварност и оправдава и

14 Увод у социологију

13

легитимира положај неке друштвене скупине. Карл Манхеим служи се тим

термином на сличан начин. Он констатује да се идеологија састоји од

веровања и вредности владајуће класе који прикривају право стање друштва

и пред собом и пред другима, и тиме га учвршћују. Махеим разликује тај

облик идеологије од онога што он назива ''утопијском идеологијом". Уместо

да подржава статус кво, стање какво јесте утопијске идеологије заговарају

потпуну промену у структури друштва. Махеим доказујуе како се такве

идеологије обично налазе у потлаченим скупинама којих чланови желе

радикалну промену. Као што има име каже, утопијске се идеологије темеље

на визији идеалног друштва, савршеног друштвеног система. Манхеим их

назива жељним предоџбама будућег друштвеног поретка. Он тврди да су

попут идеологија владајућих скупина, утопијске идеологије начин гледања на

свет који спречава прави увид у ситуацију и прикрива стварност.

Манхеимове ћемо идеје сада применити на две битне теоретске

перспективе у социологији, марксизам и функционализам. Често се тврди

како се марксизам углавном темељи на утопијској идеологији, а

функционализам на владајућој идеологији. Максизам садржи визију и

обећање будућег идеалног друштва комунистичку утопију. У томе друштву,

производне су снаге у заједничком власништву, те је последица тога да

тлачење и израбљивање нестају. Комунистичка утопија осигурава мерило за

садашња и прошла друштва. Будући да се они нужно веома удаљују од тога

идеала, њихова ће друштвена уређења бити осуђена. Често се доказује како

комунистичка утопија није неко здравствено предвиђење већ напросто

пројекција жељних предоџби они који усвајају позицију марксизма.

Утопијска се идеологија стога понекад схавта као основица марксистичке

теорије.

За разлику од тога функционализам се често тумачи као облик

идеологије владајуће класе. Док се за марксизам држи да заговара радикалне

измене, за функционализам се држи да оправдава и легитимира статус кво.

Чини се да функционализам истичући ред и стабилност, консензус и

14

интерграцију, стоји на конзервативним позицијама. Брже се друштвене

промене не препоручују, будући да ће разорити друштвени поредак. Главне

се друштвене институције оправдавају уверењем да удовољавају

функционалним предусловима друштвеног система. Премда су

функционалисти увели појам дисфункције који обухвата штетан утицај

делова суседства на друштво као целину, тај се појам ретко употребљава. У

пракси, функционалисти као да су превише заокупљени откривањем

позитивих функција благотворних деловања друштвених институција.

Резултат је тога да се назив функција повезује са појмом кориснога и

доброга. Идеологија владајуће класе се често схвата као основица

функционалитичке теорије.

ЛИТЕРАТУРА

1. Социологија – Базић Јован, Пешић Михајло,

Универзитет у Приштини, Учитељски факултет у

15

Призрену - Лепосавићу, Лепосавић 2004, стр. 392.

2. Моћ привида – Јовановић Зоран,

Просвета – Ниш, 1996, стр. 253.

3. Увод у социологију – Haralambos Michael,

Глобус, Загреб, 1989, стр. 564.

Универзитет у Приштини

Филозофски факултет у Косовској Митровици

Студијска група за социологију

16

Предмет: Социологија I

С Е М И Н А Р С К И Р А Д

Тема: Социологија и идеологија

Професор: Студент:Петар Анђелковић Каја ЈанићијевићПредметни асистент:Садуша Реџић

Фебруар 2008.

17