ДОЛАП НА ДОРЋОЛУ

Знам једну кућу, близу наше стране.У њој људи ходају, у месту, сатима,на црној траци што не уме да стане;веслају без воде, сунца и неба.

Замишљају да су на селу, онако,док на справама праве покрете:тешке џакове подижући лако,а тешко бале или ведра воде.

Корачају трошећи корак, тако,упорни у празном раду и ходу.Напољу, спојена са мраком,вијуга улица – жила куцавица.

Свуд паде тамно, небеско ћебе,терајући скитнице у дубок сан.Сутурени тону, жаморећи у себе.Светли екран уместо звезда.

Усамљени шетач, ако дигне главу,може у високој дубини, на спрату,иза стакленог зида, видети правуколону силуета: Сизифи у зноју.

Од њихове бескрајне казне,остаде ход непомерених с места.И још ситница у хладном стаклу:ни догађај, ни пејзаж, ни цеста.

(Слободан Зубановић, Требало би то да прочиташ, Београд, 2013)