Значај Вука 1847. за српски језик и правопис

''Пиши као што говориш, читај као што је написано'' идеја и принцип Вукове борбе за увођење народног језика и фонетског правописног принципа у књижевност.

Та борба трајала је веома дуго и била се невероватно тешка, а почиње још 1807. када се Вук Караџић враћа у Србију из Немачке где је жељан знања, научио много. Савладао је немачки језик, прочитао много књига и упознао много људи. Још тада је видео да сваки народ као основу свог постојања мора неговати свој језик, онај којим говори и ''прост народ'' и висока господа. На свом путу по Европи упознаје много интересантних људи као што је Јернеј Копитар, веома учен човек са великим научним ауторитетом. У почетку је Вуку давао идеје које је Вук спроводио у дела, па убрзо издаје ''Малу простонародну славено-сербску песнарицу'' а одмах потом и ''Писменицу сербског језика''.

Својом првом збирком народних песама Вук ослобађа нашу књижевност од учмалости и ствара животворне извре за њену оригиналност, а првом својом граматком започеће историјску борбу за права народног језика у књижевости. Затим издаје збирку народних песама које је забележио од чувених гуслара Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. Године 1818. почињу Вукова путовања по свету, припрема и издаје нове збирке песама, приповедака, упознаје највиђеније људе у Немачкој.

Међутим, болест и немаштина немилосрдно су се надвили над Вукову породицу и опасно угрозили опстанак његове породице. Наравно, пријатељи су уз њега, па Копитар успева да му обезбеди руску пензију, која му је помогла да финансијски и биолошко опстане.

Долази у Србију 1828. јер је мислио да ће ту на извору српског језика успети да оствари свој научни рад за културно уздизање. Међутим, наилази оштар отпор тадашње власти кнеза Милоша Обреновећа па се убрзо враћа у Беч.

У Бечу упознаје младог Његоша који га води у Црну Гору где прикупља и издаје књигу о животу и обичајима црногораца под именом ''Црна Гора и црногорци''.

на Путовањима по Хрватској, Славонији и далмацији, Вук упознаје др. Јована Хаџића и одмах са њим ступа у научну полемику о књижевности. Та борба је трајала читавих десет година и окончана је Вуковом победом 1847. године, када је добила и свој научни епилог књигом Ђуре Даничића ''Рат за српски сезик и правопис'' и Вуковим преводом ''Новог завета''.

У тој 1847. години јавља се још један писац, Бранко Радичевић, који у Бечу издаје прву збирку својих песама којима потврђује могућност да се језикомнарода изразе најбогатија и најразноврснија осећање човековог унутрашњег живота.

Ова Бранкова збирка била је круна Вуковог мукотрпног рада и круна у историји српске књижевности. Коначно је победио језик ''орача и копача'', он постаје књижевни језик на ком ће бити исписана највреднија дела српске књижевности.

Језик полуцрквене литературе доживео је дефинитиван крај, а неслућеном брзином њено место заузима нова, модерна српска књижевност.

И тако, Вук је урадио онако како је, полазећи од револуционарне основе свога рада, једино могао учинити. За нов књижевни језик могао ке пристати само онај правопис који је обележавао његове звуке и њихове промене, па је као једини закон нашег правописа утврдио изговор.