Narodne srpske pripovijetke

Napisao V uk Stefanović K aradžić

U B eču, 1821.

Povratak na glavni indeks Srpskih narodnih pripovjetki

Sadržaj

o Predgovor

Srpske narodne pripovijetke

o I. Z la ţena. o II. L aţ za opkladu. o III. Đ evojka, udovica i puštenica o IV. Ero i kadija. o V. Ero s onoga svijeta. o VI. Sve, sve, ali zanat. o V II. E ro i turĉin. o V III. S lovo iţe, ali sirca niţe.

o IX . Z ašto u ljudi nije taban ravan? o X . Š ta je najgore na svijetu? Ili P ijan S rbin i

gladan T urĉin. o X I. M eĊed, svinja i lisica. o X II. Đ avolska slanina.

Narodne srpske zagonetke

o Odgonetljaji.

Predgovor

Ja sam prije nekolike godine dana ćeo da izdam m alu knjiţicu narodni S rpski pripovijetki i zagonetki, i bio sam im ovaj predgovor napisao: N eka rodoljubivi M ušicki leti za P indarom i za O racijem , neka se druţi i poredi s R am lerom , s K lopštokom , s D erţavinom i s D m itrijevim ; neka duboko zam išljeni S olarić istraţuje i dokazuje, kakim su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; "Ne zavidim , na ĉast svakom svoje"; a ja ću sam o gotovo da skupljam ono, što je narod S rpski već izm islio.

Koliko se ovaj posao ĉini lasan, toliko je, i još više, širok i dugaĉak. Ĉ itav ĉoveĉij vijek trebao bi jednom e bezbriţnom ĉoveku, da skupi sve naše narodne pjesm e, pripovijetke, pripovijesti, zagonetke, obiĉaje, i rijeĉi.)I kad bi se m islilo na svršetak, ne bi još ni ĉemu tome bilo ni poĉetka; ali poĉinjaĉ m isli: sam o neka se poĉne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti, nego li što iz nova poĉeti i naĉiniti. A ovake narodnosti treba kupiti, dok se nijesu prosvještenijem i novim m odam a zagušile i iskorijenile.

Pjesme, zagonetke, i pripovijesti, to je gotovo narodno knjiţestvo, kom e ništa više ne treba, nego ga vjerno, ĉisto

i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba m isliti i rijeĉi nam ještati (ali opet ne po svom e vkusu, nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi m ogao n uĉen ĉitati, i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k S rpskom rjeĉniku, kako je to za m ene teško! P a još vidim , da i pored sve m uke i truda, opet ostaju pogrješke! U tom neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja, gotovo poslije trideset godina, popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio, kako bi trebalo.

Srpske narodne pripovijetke

I. Z la žena.

P utovao nekud ĉovek sa ţenom , pa udare preko livade skoro pokošene, onda ĉovek reĉe: "A la ţeno! lijepo ti je ova livada pokošena!" A ţena: "Z ar ti je napalo na oĉi, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striţeno!" A ĉovek opet: "B og s tobom , ţeno! kako će se livada strići? to je košeno , eto vidiš otkosa." – I tako ĉovek dokazujući da je košeno, a ţena, da je striţeno, svade se, i ĉovek udari ţenu, pa joj stane vikati da ućuti; a ţena pristane pored puta uz ĉoveka, pa m u unese dva prsta pod oĉi, i njim a striţući kao noţicam a, stane vikati: "S triţeno! striţeno! striţeno!" Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego ĉoveku u oĉi i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne. K ad vidi ĉovek, Ċe se ona strovali i zam akne u rupu, a on reĉe: "A ! tako tebi valja!" P a otide svojim putem i ne nadvirujući se nad rupu. P oslije nekolika dana raţali se ĉoveku, pa stane u sebi govoriti: "A jde da je izvadim , ako još bude ţiva! kaka je taka je; a m oţe biti, da će se u napredak što i popraviti;" pa uzm e uţe i otide nad rupu, pa pusti uţe u rupu i stane vikati, da se uvati za uţe, da je izvuĉe na polje. K ad već opazi da je uţe zateglo, a on onda povuci! – K ad već uţe prikupi blizu kraja, ali im a šta

viĊeti: m jesto ţene, uvatio se za njega Ċavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest. Ĉ ovek se uplaši, i poĊe da upusti uţe, a Ċavo poviĉe: "D rţi, da si m i po Bogu brat! izvuci me na polje, pa me ubij, ako mi nećeš: ţivot pokloniti; sam o m e izbavi. odavde." Ĉ ovek primi za Boga, i izvuĉe Ċavola na polje. Đ avo odm a zapita ĉoveka, kakva ga je sreća tu donijela, da ga izbavi; i šta je traţio u toj rupi; a kad m u ĉovek kaţe, da m u je tu prije nekolika dana upala ţena, i da je došao sad, da je izvadi: onda Ċavo poviĉe: "Š ta pobratim e, ako B oga znaš! P a to tvoja ţena! i ti m ogao s njom ţiviti! I opet došao da je izvadiš! T a ja sam u tu rupu upao prije toliko vrem ena, pa m i je iz najprije istina bilo teško; a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta ţena doĊe k m eni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala m e bila u kraj, pa vidiš kako m i je ova strana, što je bila od nje, osijedila, sve od njezina zla!! – P roĊi je se, ako B oga znaš! O stavi je tu, Ċe je; a evo ja ću tebe uĉiniti ĉestita, što si m e od nje izbavio (pa išĉupa iz zem lje jednu travku, i pruţi je ĉoveku): na ti ovu travu, te je ostavi; a ja idem , pa ću ući u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari, i popovi i kaluĊeri, da je lijeĉe i da m ene ćeraju, ali ja neću izići, dokle goĊ ti ne doĊeš; a ti se naĉini ljekar, pa i ti doĊi da je lijeĉiš, i sam o je okadi ovom travom , a ja ću odm a izići, po tom će tebi car dati svoju kćer, i uzeće te da caruješ s njim e." Ĉ ovek uzm e travu, te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom, i rastanu se. – Poslije nekoliko dana pukne glas, da je bolesna careva kći, ušao Ċavo u nju. S kupe se iz cijeloga carstva ljekari, i popovi i kaluĊeri, ali zaludu, ne m oţe niko ništa da uĉini. O nda ĉovek uzm e torbu s travom , te objesi o vratu, i uzm e štap. u šake, pa zapali pješice u carsku stolicu, i upravo u careve dvore. K ad se prikuĉi sobam a, Ċe boluje careva kći, vidi Ċe lete ljekari i ljekarice; popovi, kaluĊeri i vladike, ĉate m olitve, svještavaju m asla, drţe denija, i zovu Ċavola da iziĊe, a Ċavo jednako viĉe iz Ċevojke i ruga im se; poĊe i on tam o sa svojom torbom , ali ga ne puštaju unutra; onda on otide

u kuću upravo carici, pa joj kaţe, daje i on ljekar, i da im a travu, kojom je on do sad išćerao nekoliko Ċavola. C arica, kao svaka m ati, skoĉi brţe bolje, i odvede ga Ċevojci u sobu. K ako ga Ċavo opazi, on m u progovori: "T u si, pobratime!" – "T u sam ". "E dobro! a ti ĉini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za m nom , Ċe se ja oglasim , zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili, da niko drugi nije m ogao ĉuti ni razum jeti, osim nji dvojice)." Ĉ ovek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi Ċevojku, a Ċavo iziĊe, i Ċevojka ostane zdrava kao od m ajke roĊena. S vi ostali ljekari kao posram ljeni raziĊu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga! Poslije nekoga vrem ena otide onaj isti Ċavo, te uĊe u kćer drugoga većeg cara, koji je bio kom šija s ovim . U dare svud po carstvu traţiti joj lijeka, a kad ne naĊu, onda razberu, kako je i ovoga cara kći bila tako bolesna, pa je izlijeĉio nekakav ljekar, koji je sad njegov zet. T ada onaj car napiše knjigu svom e kom šiji, i m oli ga, da m u pošalje onog ljekara, što m u je kćer izlijeĉio, da izlijeĉi i njegovu kćer od onake bolesti, pa će m u dati štogoĊ ište. K ad to car kaţe svom e zetu, a zet se opom ene, što m u je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati, da je on već pobacio ljekarinu, i da više ne zna lijeĉiti. K ad to odgovore onom e caru, a on pošlje drugu knjigu, i kaţe, da će dignuti vojsku i zam etnuti krajinu, ako m u car ne pošlje svoga ljekara. K ad ovom caru doĊe takovi glas, onda kaţe svom zetu, da drukĉije biti ne m oţe, nego da treba ići. K ad se carev zet vidi na nevolji, sprem i se i otide. K ad doĊe carevoj kćeri, a Ċavo se zaĉudi, pa poviĉe: "A ! pobratim e, šta ćeš ti ovĊe? N ijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za m nom ?" – "E! moj pobratim e! (progovori carev zet) ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te traţim , da te pitam , šta ćem o sad? izišla m oja ţena iz rupe, pa što traţi m ene, kojekako; ali tebe! što m i je nijesi dao izvaditi iz rupe." – "Š ta naopako! izišla tvoja ţena!" poviĉe Ċavo, pa skoĉi iz careve kćeri, i

uteĉe ĉak u sinje m ore, i više se nikad ne vrati m eĊu ljude.

II. L až za op klad u.

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao, da ne melje nigĊe u vodenici, Ċe naĊe ćosu. K ad doĊe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: "P om oz' B og ćoso!" – "Bog ti pomogao sinko." – "Bili i ja mogao tu malo samljeti?" – "B i, zašto ne bi; evo će se m oje sad izam ljeti, pa onda melji koliko ti drago." – A li dijete pom isli, šta m u je otac rekao, pa iziĊe na polje, i poĊe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brţe bolje uzm e m alo ţita, pa otrĉi drugim putem prije Ċeteta, te i u onoj vodenici m alo zaspe. K ad dijete doĊe u drugu vodenicu, i vidi, da je i u njoj ćoso, a ono poĊe u treću; a ćoso opet uzm e m alo ţita, pa otrĉi drugim putem prije Ċeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u ĉetvrtu. K ad se već Ċetetu dosadi, onda pom isli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso; pa sprti svoju torbu s leĊa i ostane, da m elje s ćosom . K ad se ćosino izam elje, i dijete zaspe svoje, onda k ćoso reĉe: "Ajde, sinko! da um ijesim o kolaĉ od tvoga brašna." D ijete jednako drţi u pam eti, što m u je otac kazao, da ne m elje u vodenici, Ċe naĊe ćosu; ali sad već m isli: što je tu je; pa reĉe ćosi: "A jde de." Ć oso ustane, pa razgrne Ċetinje brašno u m uĉnjaku, a Ċetetu reĉe, da donosi vodu u pregrštim a. D ijete stane donositi vodu, i ćoso poĉne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izam elje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda um ijesi jednu veliku pogaĉu, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peĉe. K ad se pogaĉa ispeĉe i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reĉe Ċetetu: "Z naš, sinko! što je? O vu pogaĉu ako podijelim o, nem a ni m eni ni tebi, već ajde da laţem o, pa koji koga nadlaţe, onaj neka nosi svu pogaĉu." D ijete pom isli u sebi: V eć se sad nem a kuda, p a reĉe: "A jde de! poĉni ti." O nda ćoso poĉne koješta lagati, ovam o, onam o, a kad se već izlaţe i um ori, onda m u

dijete reĉe: "E m oj ćoso! ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kaţem jednu pravu istinu: K ad ja bija u m lado doba stari ĉovek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi ĉele prebrojio, a košnica ne m ogu. K ad jedno jutro prebrojim ĉele, a to nem a najboljega ĉelca; onda ja brţe bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i poĊem traţiti ĉelca. K ad doćeram trag do m ora, a to on otišao preko m ora, a ja za njim tragom . K ad preĊem preko m ora, a to ĉovek uvatio m oga ĉelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja poviĉem na njega: T o je m oj ĉelac, od kud tebi m oj ĉelac? A ĉovek odgovori: B rate! ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i ĉelca, i još punu torbu proje od izora. O nda ja uprtim torbu s projom na leĊa, a sedlo s pijevca prebacim na ĉelca, te ĉelca uzjašem , a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. K ad preĊem preko m ora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s ĉelca, pa ga pustim da pase, a pijevca sveţem kod sebe, pa mu metnem sijena, aja legnem spavati. Kad ujutru ustanem , a to vuci došli, te zaklali i izjeli m oga ĉelca; leţi m ed! po dolu do ĉlanka, a po brdu do koljena. O nda poĉnem m isliti, u što ću pokupiti m ed. U tom padne mi na um, da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i zaĊem u šum u da ulovim kakvu zvjerku, da zgulim m ješinu. K ad tam o, a to dvije srne sk aĉu na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa i uvatim , te zgulim s nji tri m ješine, i pokupim u nji sav m ed, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. K ad doĊem kući, a to m i se rodio otac, pa m ene pošlju B ogu po vodicu. Sad ja poĉnem m isliti, kako ću se popeti na nebo, dok m i pade na um ono m oje proso, što se prosulo u m ore. K ad tam o doĊem , a to ono palo na vlaţno m jesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog poţnjeo i um jesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće m lijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to

m ojom nesrećom udarila kiša, pa došlo m ore i svu proju poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem , kako ću sići na zem lju! D ok m i padne na um , da m i je dugaĉka kosa: kad stojim , do zem lje, kad sjednem , do ušiju, pa uzm em noţ, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj. Kad stigne m rak, a ja onda zaveţem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim . A li šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne mi na um, da im am u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim , te iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. P ošto zaspim , a m ojom n esrećom skoĉi varnica, te pregori dlaku, a ja strm oglav na zem lju, te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo, amo, ne bili se kako izvadio, a kad vidim , da se neda, onda brţe otrĉim kući, te donesem m otiku, te se otkopam , pa odnesem vodicu. K ad doĊem kući, a to ţeteoci ţanju po polju. P rigrijala vrućina, voljani B oţe! da pogore ţeteoci. O nda ja viknem : K am o što ne dovedete ovĊe onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka, a po leĊim a joj vrbe porasle; neka naĉini lad po njivi. B rţe bolje otrĉi m oj otac, te dovede kobilu i ţeteoci lijepo stanu ţeti po ladu. A ja uzm em dţban, pa odem na vodu. K ad tam o, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode. Kad donesem vodu ţeteocim a, a oni poviĉu: K am o ti glava? Ja se m ašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brţe bolje vratim natrag; kad tam o, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privuĉem blizu, pa potegnem lisicu nogom u straţnjicu, a ona se uplaši, pa od straa pre.. e, a ispr.. e tefter; kad ga ja otvorim , a to u njem u piše: m eni pogaĉa, a ćosi g.. . o." O nda dijete ustane, pa uzm e pogaĉu i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim .

III. Đ evojka, udovica i pušten ica

B io ĉovek neoţenjen, pa ga jedni nudili Ċevojkom , drugi udovicom , treći puštenicom . S ad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti Ċevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac m u kaţe: "S inko! ja ti na to ne um ijem ništa kazati, nego idi prem udrom e (t. j. S olom unu) on će ti znati kazati, šta je bolje; pa doĊi poslije, da m i kaţeš, šta ti je rekao." O nda ĉovek otide k S olom unovu dvoru. K ad doĊe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaţe, da ide prem udrom e. O nda ga uzm e jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruţi ruku na jedno dijete, koje bijaše uzjalo na štap, pa trĉi po dvoru. "E no ono je prem udri." Ĉ ovek se zaĉudi, pa pom isli u sebi: "Š ta će ono dijete m eni znati kazati! A li već kad sam došao dovde, ajde da vidim , šta će reći!" P a se onda uputi k S olom unu; a kad doĊe k njem u, on stane lijepo sa svojim konjem , pa ga zapita, šta će, a ĉovek m u kaţe sve redom šta je i kako je. O nda m u prem udri odgovori: "A ko uzm eš Ċevojku, ti znaš; ako uzm eš udovicu, ona zna; ako li uzm eš puštenicu, ĉuvaj se m oga konja!" pa se onda okrene, i ĉoveka m alo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. O nda ĉovek pom isli u sebi: "B aš sam prava budala! ja m ator ĉovek, p a sam došao Ċetetu, da m e svjetuje, kako ću se ţeniti;" pa se vrati na trag, i otide onom starcu, da ga pita, kome ga je poslao po svjet! K ad doĊe starcu, i viĉući na njega i srdeći se kaţe m u sve kako je prošao s prem udrijem ; onda m u starac reĉe: "E m oj sinko! nije to prem udri ništa onako rekao: ako uzm eš Ċevojku, ti znaš, t.j. ona će drţati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogoĊ ti oćeš; ako uzm eš udovicu, ona zna, t.j. ona je već jednom bila ţena, pa sad m isli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li uzm eš puštenicu, ĉuvaj se m oga konja (pa tebe štapom preko nogu), t.j. ĉuvaj se da te ne oţeţe onako, kao što je i prvog m uţa oţegla.

IV. Ero i kadija.

Ĉ uvao E ro kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedim a. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na m jesto. O nda E ro brţe bolje otrĉi kadiji: "Ĉ estiti efendija! tvoja krava ubola m oju kravu." – "Pa ko je kriv, m ore! je li je ko naćerao?" – "Nije niko, nego se pobole same." – "E! vala, more! marvi nema suda." – O nda E ro: "A m a ĉuješ li ti, efendija! što ja kaţem : m oja krava ubola, tvoju kravu." – "A a! more! stani dok pogledam u ćitap;" pa se segne rukom , da dovati ćitap, a E ro te za ruku: "N e ćeš, B og i B oţja vjera! K ad nijesi gledao m ojoj u ćitap, lje nećeš ni tvojoj."

V. Ero s onoga svijeta.

K opao T urĉin s T urkinjom kukuruze, pa na podne otide T urĉin da prepne i da napoji konja, a Turkinja ostane odm arajući se u ladu. U tom udari odnekud E ro: "P om ozi Bog kado!" – "Bog ti pomogao kmete! a odakle si ti kmete!" – "Ja sam, kado! s onoga svijeta." – "Je li Boga ta! a nijesi li viĊeo tam o m oga M uju, koji je um ro prije nekoliko mjeseci?" – "O ! kako ga ne bi viĊeo! on je m oj prvi kom šija." – "P a kako je, B oga ti! K ako ţivi?" – "Vala B ogu! zdravo je, ali se B og m e dosta m uĉi bez ašluka: nem a zašto da kupi duvana, niti im a ĉim da plati kavu u društvu." – "A oćeš li ti opet natrag? ne bi li mu mogao ponijeti, da m u pošljem m alo ašluka?" – "B i, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo." – O nda T urkinja otrĉi tam o, Ċe joj se m uţ bio skinuo od vrućine, te uzm e kesu s novcim a, i štogoĊ bude novaca u njoj, da E ri, da ponese M uji. E ro dokopa N ovce, pa m etne u njedra, pa bjeţi uz potok. T ek što E ro zam akne uz potok, al eto ti T urĉina Ċe vodi konja da napoji, a T urkinja te predanjga: ,.D a vidiš, m oj ĉoveĉe! tuda sad proĊe jedan km et s onoga svijeta, pa kaţe za

našega M uju, da se m uĉi bez ašluka: nem a za što da kupi duvana, niti im a ĉim da plati kavu u društvu; te sam m u ja dala ono novaca, što je bilo u tvojoj kesi, da m u ponese." A T urĉin: ,.P a kud ode? kud ode?" A kad m u ţena kaţe, da je otišao uz potok, onda on brţe bolje skoĉi na gola konja, pa poćeraj uz potok! K ad se obazre E ro i vidi T urĉina, Ċe trĉi za njim , a on onda bjeţi! K ad doĊe pod brdom u jednu vodenicu, a on utrĉi unutra, pa poviĉe vodeniĉaru: "B jeţi, jadna ti m ajka! E to T urĉina, da te posijeĉe; već daj m eni tvoju kapu, a n a tebi m oju, pa bjeţi uz brdo tuda oko vodenice." V odeniĉar, videći T urĉina Ċe trĉi na konju, poplaši se, i, neim ajući kad pitati, zašto će i kroz što da ga posijeĉe, da E ri svoju kapu, a E rinu baci na glavu, pa iznad vodenice bjeţi uz brdo! E ro m etne vodeniĉarevu kapu na glavu, pa još uzm e m alo brašna, te se pospe, i naĉini se pravi vodeniĉar. U tom i T urĉin dotrĉi pred vodenicu, pa sjaše s konja i uleti u vodenicu: "K am o m ore taki i taki ĉovek, što je sad tu ušao u vodenicu?" – A E ro m u kaţe: "E no ga vidiš, Ċe uteĉe uz brdo." O nda T urĉin: "D rţi m i m ore konja, drţi m i konja." – E ro uzm e konja, a T urĉin uz brdo za vodeniĉarom , ovam o onam o po bukviku. K ad ga već stigne i uvati, a on: "K am o, kurvo! novci, što si prevario m oju ţenu, te uzeo da poneseš M uji na oni svijet?" V odeniĉar se stane krstiti i snebivati "B og s tobom , gospodaru! ja niti sam viĊeo tvoje ţene, ni M uje, ni novaca." I tako im proĊe ĉitavo po sata, dok se osvijeste, i vide, šta je. O nda T urĉin potrĉi, na vrat na nos k vodenici; kad tam o, ali oćeš! E ro uzjao konja, pa otišao bez traga, a T urĉin savije šipke, pa pješice k ţeni. K ad ga ţena opazi bez konja, a ona poviĉe: "K am o, ĉoveĉe! šta uradi?" – Veli: "Tamo njoj mater! ti si mu poslala novaca, da kupi kave i duvana, a ja sam mu poslao i konja, da ne ide pješice."

VI. Sve, sve, ali zanat.

P oĊe nekakav car sa svojom ţenom i sa kćeri da se šeta po m oru na laĊi. K ad m alo odm aknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci ĉak u nekakvu zem lju, Ċe se o njegovu carstvu ništa i ne ĉuje (kao ni on o ovom e što do sad ništa nije ĉuo ni znao). K ad iziĊu na suvo, on nije sm ijo ni kazati da je car, a novaca nijesu im ali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nijesu se m ogli drukĉije raniti, nego se on najm i, da ĉuva seoska goveda. P ošto tu preţive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaţe svom ocu i m ajci, da se drugom nikakom Ċevojkom ne će oţeniti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i m ati, i drugi dvorani stanu ga odvraćati, da se proĊe te sram ote; kako bi on, carski sin, uzeo govedarsku kćer, kod toliki drugi carski i kraljevski kćeri itd. A li sve zaludu! on kaţe: "Ja nju, ja ni jednu? K ad već vide, da drukĉije ne m oţe biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da će car da m u uzm e kćer za sina. Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "B og s tobom , ĉoveĉe! K ako će carev sin znati zanat? Š to će zanat carevu sinu? Z anate ljudi uĉe da se rane njim a, a carev sin im a zem lju i gradove " G ovedar kaţe opet: "E ! ako ne zna nikakva zanata, ja m u ne dam m oje kćeri." V ezir se vrati, te kaţe caru, šta govori govedar. S ad postane ĉudo još veće. O ni su m islili, da će to za govedara biti najveća m ilost i ĉest, što m u carski sin uzim a kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin! C ar pošlje drugoga vezira; ali govedar kaţe jedno te jedno: "D ok carev sin (veli) ne nauĉi kakav goĊ zanat, i ne donese m i svoju rukotvorinu, dotle nem a ništa od prijateljstva!" K ad se i ovaj vezir vrati, te kaţe, da govedar neda Ċevojke, dok carev sin ne nauĉi zanat kakav goĊ (sam o nek je zanat); onda carev sin zaĊe po ĉaršiji, da gleda kakav je zanat najlakše nauĉiti O dajući od dućana do dućana, i gledajući kako razliĉni m ajstori rade, doĊe na dućan, Ċe se pletu rogoţine, i to m u se uĉini najlakši zanat; pa ga poĉne uĉiti, i nauĉi za nekoliko dana; pa onda oplete sam jednu

rogoţinu, te je odnesu govedaru, i kaţu m u, da je carev sin nauĉio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzm e rogoţinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "K oliko to vrijedi?" A oni m u kaţu: "Ĉ etiri pare.'" – "E ! (veli) dobro! ĉetiri pare danas, ĉetiri sjutra, to je osam , a ĉetiri preko sjutra, to je dvanaest itd. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas ĉuvao seoski goveda." P a im onda kaţe, ko je on, i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većm a (što uzim aju Ċevojku od cara, a ne od govedara), i s najvećim veseljem vjenĉaju m om ka i Ċevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovom e caru laĊe i vojsku, te otide preko m ora i naĊe svoju zem lju.

V II. E ro i turčin .

O rao T urĉin ralicom po strani iznad nekake ćuprije, a E ro putem ćerao nekoliko konja natovareni. K ad se E ro prikuĉi blizu, onda T urĉin stane vikati: "Ć a šaronja, ća! i ti im aš pam et, a E ro je nem a." U tom E ro doĊe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pom aganja: "Jaog m ene do B oga m iloga! Š to ću sad?" A T urĉin, kad to ĉuje, brţe bolje ustavi volove, pa strĉi k njem u: "Š ta je m ore E ro? Š ta je?" – "Od mene do Boga miloga! eto odoše m i konji, a ja ostado za vodom ." – "Ajde more i ti za konjma." – "N e sm ijem , gospodaru! B og i B oţja V jera, ja tuda za ţivot preći." B e ajde m ore ne luduj! kako ne sm iješ preći preko ćuprije, kuda ide svijet i konji natovareni prelaze." – A jja! E ro neće nipošto, nego jednako jauĉe i leleĉe. O nda T urĉin: "A jde m ore šta ćeš dati, da te prenesem ja na leĊim a?" – A što išteš, gospodaru?" "D aćeš m i dvanaest perpera." – "Ajde de!" – U prti T urĉin E ru, te prenese preko ćuprije, a kad ga spusti na onoj strani, onda se Ero stane pipati po njedrima: "N em am , gospodaru, ni perpere, B og i B oţja vjera!" A T urĉin: "K ako nem aš, bre, ana seni sitim ! Z ašto laţeš kurvo? O di opet na leĊa." E ro uzjaše opet T urĉina, te ga

još jednom prejaše preko ćuprije; pa ga onda zbaci T urĉin na zem lju: "E to, kurvo! crkni tu, kad nem aš ĉim da platiš," pa onda otide svojim volovim a i poĉne opet orati; a E ro onda skoĉi, pa preko ćuprije: "E j T urĉine! gledaj kako i tvoj šaronja im a pam et, a E ro je nem a! E le on tebe prejaa dvaput preko ćuprije."

V III. Slovo iže, ali sirca niže.

Z apisao kaluĊer na sircu (Ċe se reţe) iţe (i): da bi poznao, ako Ċak osijeĉe m alo od sirca. K ad kaluĊer iziĊe iz sobe, onda Ċak uzm e sirac, da osijeĉe m alo, a kad vidi na sircu iţe, onda osijeĉe poveliku krišku, pa zapiše opet onako iţe, kao što je i bilo. K ad doĊe kaluĊer, pogleda sirac i uzme u ruke: "Va istinu slovo ize, ali sirca nize."

IX . Z ašto u ljudi nije taban ravan?

K ad su Ċavoli otpali od B oga i utekli na zem lju, onda su i sunce odnijeli sa sobom , pa ga Ċavolski car nabio na koplje i nosio na ram enu. K ad već zem lja protuţi B ogu, da oće sva da izgori od sunca, onda B og pošlje svetog A ranĊela, da gleda kako da uzm e sunce od Ċavola. K ad siĊe sveti A ranĊel na zem lju, a on se udruţi s Ċavolskim carem ; ali se Ċavolski car osjeti, šta on oće, pa se dobro uzm e u pam et. O dajući tako po zemlji nji dvojica zajedno, doĊu na m ore i stanu da se kupaju; a Ċavo udari koplje sa suncem u zem lju. P ošto se m alo prokupaju; onda reĉe sveti A ranĊel: "D e da ronim o, da gledam o koji m oţe dublje." A Ċavo m u odgovori: "A jde de." O nda sveti A ranĊel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga. Sad treba i Ċavo da zaroni, ali se boji da m u sv. A ranĊel m eĊu tim ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka, da mu ĉuva sunce, dok on zaroni i iznese u zubim a m orskoga

pijeska. K ako Ċavo zaroni, a sv. A ranĊel prekrsti rukom m ore, te na njem u postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. K ad Ċavo ĉuje svraĉij glas, onda već vidi šta je; pa se brţe bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne m oţe na polje! O nda se brţe bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za sv. A ranĊelom ! O naj bjeţi, a ovaj za njim ! T am an kad sv. A ranĊel koraĉi jednom nogom k B ogu na nebo, onda Ċavo stigne, te m u noktim a iz tabana u druge noge išĉupa veliki kom ad m esa. K ad sv. A ranĊel doĊe sa suncem onako ranjen pred B oga, onda zaplaĉe: "Š to ću, B oţe, ovako grdan?" A B og m u reĉe: "Ć uti, ne bojse; ja ću narediti, da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.

X . Š ta je najgore na svijetu? Ili P ijan Srbin i gladan T určin.

Razgovarali se Turci u kavani: šta je najgore na ovom svijetu. Jedan veli: Z la ţena; drugi veli: Z la godina; treći veli: Z la ćud i t. d. D ok jedan poviĉe iz bucaka: "T urske m i vjere! vi ne znate nijedan šta je najgore na ovom e svijetu, nem a ništa gorega od pijana V laa i od gladna T urĉina. Jedan put ja m rtav gladan doĊem pred jednu V lašku kuću, a V la pred kućom teše drţalicu za budak. K ako ja sjašem s konja, a ja poviĉem na V laa: drţi m ore konja, pa viĉi V lainju, neka m ijesi pogaĉu i kuva cicvaru i peĉe kokoš; pa onda otidem u kuću. U k ući sjedi, sjedi; ĉekaj, nem a ništa! ni V laa ni V lainje; nit se šta peĉe ni vari. O nda ja skoĉim , pa iziĊem na polje, a to m oj konj stoji, Ċe sam ga i sjao, a V la jednako teše i Ċelja drţalicu. O nda ja, neznajući da je krm ak pijan, svrnem lulu, pa njega kam išem preko leĊa, a on se ispravi, pa ni pet ni devet, nego raspali drţalicom m ene iza vrata, a ja bacim

ĉibuk, pa poĊem rukom za noţ, a on još jednom , a ja te na ruke. I T urske m i vjere! da ne dolećeše ţene, ćadijau biti g. .. a i od mene i od njega.

X I. M eđed , svinja i lisica.

U druţe se m eĊed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zem lju i da siju pšenicu, da se rane. Z apitaju jedno drugoga, šta će koje raditi, i kako će sjem e naći. S vinja reĉe: "Ja ću provaliti koš, i ukrašću sjem e; i ja ću m ojom surlom uzorati." M eĊed reĉe: "Ja ću posijati." A lisica reĉe: "Ja ću m ojim repom podrljati." U zoraše, posijaše. D oĊe ţetva. S taše se razgovarati, kako će poţeti. S vinja reĉe: "Ja ću ţeti." M eĊed reĉe: "Ja ću snoplje vezati." L isica reĉe: "Ja ću klasje kupiti." P oţeše i snoplje povezaše. S ad se staše dogovarati, kako će da vršu. S vinja reĉe: "Ja ću guvno naĉiniti." M eĊed reĉe: "Ja ću snoplje snijeti, i ja ću i vrijeći." S vinja reĉe: "Ja ću pretresati, i rastaviću slam u od pšenice." L isica reĉe: "Ja ću m ojim repom trniti pljevu sa pšenice." S vinja reĉe: "Ja ću ovijati;" a m eĊed reĉe: "Ja ću ţito razdijeliti.'' O vrgoše. M eĊed ţito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: zašto ga svinja zam oli, te joj dade sam o slam u, a pšenicu svu uze sam , lisici ne dade ništa. R asrdi se lisica, pa otide na tuţbu, i kaza im , da će im dovesti jednoga carskog ĉoveka, koji će ţito pravo razdijeliti. U plaši se svinja i m eĊed, pa reĉe m eĊed svinji.: "Zakopaj se ti, svinjo, u slam u, a ja ću se popeti na ovu krušku." Z akopa se svinja u slam u a m eĊed se pope na krušku. L isica otide, te naĊe m aĉku, pa je pozva u društvo, da idu na guvno, da vataju m iše. Z najući m aĉka da na guvnu im a dosta m iša, poĊe rado; pa sad iznad puta, sad ispod puta, trĉi za pticam a. O pazi je m eĊed s kruške po izdaleka, pa kaţe svinji: "Z lo svinjo! eto lisice, Ċe vodi strašnoga bum bašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta." U tom se m aĉka ukrade m eĊedu iz oĉiju, pa kroz travu doĊe na

guvno, i traţeći m iša stane šuškati po slam i. S vinja podigne glavu, da vidi, šta je, a m aĉka pom isli od njezine surle da je m iš, pa skoĉi, te svinju šapam a za nos. S vinja se uplaši, pa rukne i skoĉi, te nada u potok; a m aĉka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a m eĊed pom isli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straa padne s kruške na zem lju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve ţito i slam a.

X II. Đ avolska slanina.

Nekakav kradljivac zam otri danju u ĉoveka slaninu na tavanu, pa doĊe u veĉe, pošto ljudi pospe, te se sastrag popne na som ić, i uvuĉe se na tavan. P ošto skine slaninu i uprti na leĊa, poĊe gredom da se vrati natrag, pa se nekako om akne, te padne na sred kuće, Ċe je spavao ĉovek sa ţenom i s Ċecom . K ad ovaj bubne sa slaninom m eĊu nji, a ĉovek skoĉi onako u m raku, pa stane vikati: "K o je to?" A kradljivac odgovori: "Ja sam Ċavo." A ĉovek krsteći se poviĉe: "P a šta ćeš ovĊe, anate m ate bilo?" A kradljivac odgovori: "Ć uti, evo sam ti donijo jednu slaninu." A ĉovek, još većm a uplašen, poviĉe: "Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!" A kradljivac onda reĉe: "E , dobro, kad ne ćeš, a ti m i pridigni slaninu da idem ." Ĉ ovek m u dragovoljno pridigne slaninu, sam o da m u se Ċavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leĊa, i odnese kao svoju. K ad u jutru svane, onda ĉovek vidi, da je Ċavolu pridigao svoju slaninu.

Narodne srpske zagonetke

Š to m i ti je za što?*)

1. Bez ivera na vodi ćuprija.

2. B ez koţe uĊe, s koţom iziĊe.

3. Bijela koka ispod stree viri.

4. Bijela njiva, crno sjeme, mudra glava, koja sije.

5. B ijelo je, sir nije; repato je, m iš nije; so liţe, vo nije.

6. B jela bjelu ćera preko b'jela polja: daj m i, bjelo! b'jela ljeba ispod b'jela skuta.

7. B oţje sazdanje, ljucko stvorenje, zm ija osedlana.

8. Vipoje poji, na koplju stoji, da nije vipoja, ne bi bilo

nikoga.

9. V ićak visi, vićka zja, vićak viju! te u vićku.

10. V o buĉe, pa punu košaru nabuĉe.

11. Vojvod vodu pije, nad njime se barjak vije.

12. Gvozden sjedi u lugu u gvozdenu klobuku, suze mu kaplju uz jelovu kacu.

13. G ubicom rije, a g.. .com ţile vadi.

14. Gujinja glava, gospodsko ruo, Arapske noge.

15. Gurava kobila sve polje pobila.

16. Guravo prase sve polje opase.

17. D anju klanja, a noću zvijezde broji.

18. Dva lokvanja oko panja.

19. D va svijetle, ĉetiri steru, a jedan m isli da legne.

20. D va dola supodola, m eĊu njim a zm aj leţi, Ċe zm aj

leţi, tu trava ne raste.

21. Dva se brata preko plota za brade vuku.

22. Dva stupca u nebo udaraju.

23. Dvije gore uporedo rastu; jedna cvati, a ne rodi; druga rodi, a ne cvati.

24. D vije ĉavĉice naporedo stoje, a jedna druge ne vidi.

25. Devet baba po ledu se plaza.

26. D ok se otac rodi, sin po kući odi.

27. D rvena kuĉka u potoku laje.

28. Drveno telo, gvozdeni zubi, kamen pregrize.

29. D rven trbu, koţna leĊa, dlakam a govori.

30. D uţi iver od klade.

31. Ć e naš crvenko leţi, onĊe nikad trava ne niĉe.

32. Ţ uto m aĉe pred B ogom plaĉe.

33. Zagrmlje veliki grom, a prema njemu mali grom , Ċe se sastaše, tu se slaltaše.

34. Z akla vola bivola, izudi ga na udiće, svaki ud vola dade.

35. Z akla vola bika, sve selo svika, a kad oće da slavi, nem a šta da stavi.

36. Z alolota lota sa visoka plota, daleko se ĉuje u neznanu zemlju.

37. Zelena košara, crna goveda, gvozden kljuĉ, koji otkljuĉava.

38. Z im i sluţi, a ljeti zube kesi.

39. Zoba grozd od mora do Dunava, nit' ga mogo pozobati, ni ga mogo pregoreti.

40. Iz m esa izišlo, a m eso nije; m logu štetu i asnu poĉinilo, a tom e krivo nije.

41. Ja poĊo po sopotu, a stado na grijotu, pozva m rdeljaĉe: dones'te m i tuleode, e su došle vazlitrave.

42. Ja udari gvozdenim maljem u kamen grad, iz njeg' skoĉi devenduka kralj, i prim i se uz M ekiš grad.

43. Jaše rod na nerodu, i traţi nenikli.

44. Jaše tuta na bauri.

45. Jedan prut sve polje ogradi.

46. Jedna gruda voska cijelom svijetu dosta.

47. Jedna ĉaša m asla svem u svijetu dosta.

48. Jedno veli: S vani, B oţe; drugo veli: S m rkni, B oţe; treće veli: K ako m i je, tako m i je.

49. K ad u polje ide, kući okrenulo rogove, a kad kući ide, u polje (okrenulo rogove).

50. K obila oţdrijebi kost, a kost ţdrijebe, pa ţdrijebe voli babu kobilu, nego kost majku.

51. K oja voćka sam o jednom cvati, a u vijek raĊa.

52. Ko pjeva, kad drugi ljudi plaĉu.

53. K rava riĉe od B osne, tele sisa od garave.

54. K ući ide, a u goru gleda.

55. K ući ideš, a B ogu se m oliš, da nikoga u kući ne naĊeš.

56. K ućica u gorici na jednoj noţici.

57. L ijeska trolijeska, u lijesci oganj gori, i u ognju ĉovek stoji.

58. Mastan kaiš kroz zem lju proĊe.

59. M eĊ' konjm a raslo, m eĊ' ţenam a igralo.

60. M elj m elje navr jele, šareno se viţle penje, da i ono umelje.

61. M esan raţanj, gvozdeno pecivo.

62. M lin m elje navr jele, šareno se viţle penje, da i ono melje.

63. Motovilo vilo, po gori se vilo, kući dolazilo, soli ne lizalo.

64. M rtvo ţivo iz šum e vuĉe.

65. N a careviću bez uzla košulja.

66. N avr plasta šaka šaša.

67. N aĊo tiće bradiće, viš' bradića ustoĉiće, viš' ustoĉića nosoĉiće, viš' nosoĉića gledoĉiće, viš' gledoĉića ĉeloĉiće, viš' ĉeloĉića G ojko krm ke vraća.

68. N oću steono, a danju jalovo.

69. Od bijela kamena postalo, aljinu ima rukom negraĊenu, od glasa njegova m rtvi ljudi ustaju, a poslije smrti krste ga.

70. Ozdol gvozdeno, ozgor drveno, a u srijedi mesano.

71. Ozgo trava, ozdo brada, a u srijedi km etska ĉast.

72. Odleti pata i doleti pata, i donese dva ivera zlatna.

73. O klinu visi, o zlu misli.

74. Naprijed vile, u srijedi bure, ostrag slinac.

75. N aš m rkonja u košaru uĊe, a rogovi m u ne m ogoše.

76. Ni bradvom bradvito, ni svrdlom svrdlito, a sve rupa do rupe.

77. N i od pedao ni od ĉeperak, a dva dućana pokrilo.

78. N iti m isli, ni govori, sam o ti se kaţe.

79. N it' šušnu, nit' bušnu, a u kuću doĊe.

80. O d zem lje se diţe, a ne m oţe se dignuti.

81. Otac u kolijevci, a sin u svatovima.

82. P et braće putem idu, a pet pod plastom stoje; koji putem idu, nijesu pokisli, a oni pod plastom pokisli.

83. P ilipilj cara kopa pod lipov panj na Đ urĊev dan.

84. P odiţe se peteljeva vojska, te m i oćera po ledu goveda, kad m i bješe u kitu všenica.

85. P odigle se rogoljaĉe, susrete i rendesilo, oćaše i rendesati, neda bendeš ni gledati.

86. P oruĉuje dom adar dom adarici: P ošlji m ene tisli m isli, pale su m i m rke ĉele na plješivac.

87. P oruĉuje ciciban cicibanici: P ošlji m ene šetlju petlju na magarici, pokise mi bela pena na zagalici.

88. P rispi ĉare na m aĉare, na panje dekanje, na senje dupore.

89. P roĊe ban jerban s m ora na D unavo konjskom

vriskom , junaĉkom vikom ; m alo ga ko viĊe, svatko ga ĉu.

90. P ruţi platno od m ora do Dunava, pa ga savi u oraovu ljusku.

91. Puna greda bijeli pera.

92. Puna soba za krajcaru.

93. P una tepsija zlatni košĉica.

94. P una crkva Ċaka, ni od kuda vrata.

95. Pun breg bubrega.

96. Pun do iverja.

97. P uĉe puška na ledu, ode para ĉak do cara.

98. Pušta šticu u m ore, a štica trakove, a trakovi cvjetove, a cvjetovi tum beke; to se ĉulo u M letke.

99. R asla ĉesta šum ica, pod šum icom poljana, pod poljanom gledura, pod gledurom Gostur grad, i u gradu gospodar.

100. Rastov trup, ljeskov prut, a u njemu ognjen junak leţi.

101. Rogom pije, rogom jede, rogom Bogu slavu daje.

102. S av m rkonja leţi, a pleće m u odi.

103. Savi zlato, razvi zlato, a to zlato k'o i zlato.

104. S azdade m e B og od' šta i A dam a, svakoga nadoji i narani; a kad um rije, niti m i B og prim i duše, ni zemlja tela.

105. S am lonĉić u polju vri.

106. S va gora pokise, a ĉetiri pruta ne m ogoše.

107. S ve po kući izgore, a kuća osta.

108. S ivac m ore preskoĉi ni kopita neskvasi.

109. Sjeda sjedi u Sjedinu gradu, car je prosi, okovan je neda.

110. Sjede na vraga, ode bez traga.

111. S jedi vila navr vila, ĉeka sinova iz bijeli gradova.

112. Sjedi gospa u dvoru, kose joj na dvoru.

113. S jedi M ara nadno grada, puštila kose dovr grada.

114. S jekutići sijeku, vukotići vuku, sam baća prevraća.

115. Skoĉi srna iza trna, Ċe se svila, tu i um rla.

116. S lam na kuća, gvozdeni pritisci.

117. S polja telo, a unutra košulja.

118. S prijed šilo, straga vilo, ozdol artija, ozgor m antija.

119. S tarac sjedi pod voćkom , pokrio se obojkom , zaloţio brabonjkom.

120. Sto orlova jedno jaje snese.

121. Tavno neva u tavnoj kljeti vez veze tanku gojtu plete.

122. T anjir do tanjira ĉak do V aradina.

123. Telo mu je drveno, zubi su mu gvozdeni, srce mu je prteno.

124. Tica bez zuba, a svijet izjede.

125. T ica šargizda sve selo nagizda, a sebe ne m oţe.

126. T rĉi trĉuljak, visi visi visuljak; B oga m oli trĉuljak, da otpadne visuljak.

127. Ubi vola bivola, okrvavi dva dola.

128. U Ċe kurjak u tor, ovcu uvati, pa kost izjede, a m esa se ne dotaĉe.

129. U jednom brlogu dvanaest nazimaca leţi, a nijedan s kraja nije.

130. U jednom sudu i vino i rakija (pa neće da se pom iješa).

131. U mrtvoj kobili drob govori.

132. U nas jarac ĉudan jarac, u njega su rozi ĉudni rozi: na jednom e zm aj kuje, a na drugom vran graje; ni ĉuje vran, kad zmaj kuje, ni ĉuje zm aj, kad vran graje.

133. U nas koza jakaĉa, jaka sina rodila i unuka m anita.

134. U naše babe koţne oĉi.

135. U našega bijelca devet pokrovaca, i opet m u se rebra vide.

136. U našeg ćaće resnate gaće.

137. U pete nišani, u nos zgaĊa.

138. U sobi napeto, u kući razdrto.

139. U šta je srce prteno.

140. U šta su dva grla, jedna šija.

141. C ar veĉera, buzdovan m u igra.

142. C arević vodu pije, koplje m u se vrti.

143. C igulin ciĉi u lugu, da nije cigulina u lugu, svi bi ljudi za rugu (bili).

144. C rven jarac po košari skaĉe.

145. C rven trĉi po putiću u crvenu klobuĉiću: asa sa! crven ti sam ja.

146. C rna kera za sobom belo crevo vuĉe.

147. Crn bika sve selo svika.

148. Crno maleno vazdan cara vara.

149. C rno m aleno kuću ĉuva.

150. Crno maleno na putu ţiva m esa ĉeka.

151. C rno m eĉe uz polje teĉe, ĊegoĊ kleĉe, pravo reĉe.

152. Crno crijevo iz neba visi.

153. Ĉ etiri brata putem trĉe, jedan drugog ne m oţe da stigne

154. Ĉ etiri bule na konju jašu, jedna drugu ne m oţe da stigne.

155. Ĉ etiri noţice, a dva opanka.

156. Ĉ uĉa ĉuĉi, bjega bjeţi; skoĉi ĉuĉa, te uvati bjegu.

157. Š ta je tvrĊe od ĉelika.

158. Š ta je u kući novo netesano.

159. Š ta kapu na glavi drţi.

160. Š ta kroz vodu ide, a vode se ne dovata.

161. Š ta na vodu ide, a vode ne pije.

162. Š ta na sebe ţivo m eso jede.

163. Š ta na tavanu biti ne m oţe.

164. Š ta o klinu visiti ne m oţe.

165. Š ta u gori bez m ozga laje.

166. Š uto june kroz goru gudi.

Odgonetljaji.

1. Preko leda.

2. L jeb u peć.

3. Zubi.

4. Pismo.

5. Rotkva.

6. Ovca i jagnje.

7. Most preko vode.

8. Ţ ito.

9. B rašno kad pada ispod kam ena.

10. Zvono crkveno.

11. Pijevac i rep mu.

12. Kazan.

13. Igla.

14. Paun.

15. Kosa.

16. Srp.

17. Đ eram .

18. U ši oko glave.

19. Pseto.

20. V atra m eĊu prijekladim a.

21. Grebeni.

22. O ĉi.

23. Konoplje.

24. O ĉi.

25. U štipci.

26. Lepinja.

27. P ratljaĉa.

28. Testere.

29. Gusle.

30. Svraka.

31. Vatra.

32. Kandilo.

33. Ovce i jaganjci.

34. Glavica bijeloga luka.

35. K okoš, kad snese jaje.

36. Grmljava.

37. Lubenica.

38. Saonice.

39. Uzda.

40. Pero.

41. Ĉ obani kad zovu ţene, da ponesu m uzlice, da m uzu ovce.

42. Ognjilo i kremen, i varnica i trud.

43. K aluĊer traţi soli.

44. S vraka na krm aĉi.

45. K aiš na nozi.

46. Sunce

47. Sunce

48. K revet, vrata i direk više vrata.

49. Plug.

50. Pile.

51. Đ evojka i vijenac.

52. Popovi.

53. L ula i ĉibuk.

54. P uška.

55. K ad ĉovek ide u vodenicu.

56. Gljiva.

57. Ogledalo.

58. Zmija.

59. Sito.

60. Đ etao i crv; tiĉje gnijezdo i zm ija.

61. Prsten na prstu.

62. Đ etao i crv; tiĉje gnijezdo i zm ija.

63. Ĉ ele.

64. Ĉ ešalj i uš.

65. Jaje.

66. Kosa na glavi.

67. B rada, usta, nos, oĉi, kosa i ĉešalj.

68. Krevet.

69. Pijevac.

70. Konj.

71. Luk.

72. Ĉ ela.

73. P uška

74. Vo.

75. Svrdao.

76. S at u košnici

77. Kozij rep.

78. Niti.

79. Mrak.

80. Klupko.

81. Ĉ okot i vino.

82. Prsti u prelje.

83. Ĉ ele.

84. Kad prsti skidaju mue sa skorupa

85. Ovce i kurjak i pas.

86. Ĉ ovek s guvna poruĉuje ţeni za vreću, kad se naoblaĉi

87. Ĉ ovek poruĉuje ţeni iz vodenice, da m u pošlje kola da nosi brašno.

88. Vodenica.

89. Ţ dralovi.

90. V id oĉinji.

91. Zubi.

92. S vijeća.

93. Zvijezde.

94. Sjeme u lubenici.

95. L jebovi u peći

96. Sir u kaci.

97. Pismo.

98. T ikveno sjem e, i vrijeţa i cvijet i tikve.

99. K osa, ĉelo, oĉi, usta i jezik

100. Vino u buretu.

101. Pijevac.

102. V rata na kući.

103. V atra kad se zapreće.

104. Lonac.

105. Mravinjak.

106. Sise u krave.

107. Lula.

108. Mjesec.

109. Ovca u toru, i kurjak i pas.

110. L aĊa.

111. K okoš na gnijezdu.

112. Repa.

113. Vatra i dim.

114. Zubi i jezik

115. Varnica.

116. Mlada pod vijencima

117. Ţ eludac kokošinji

118. Lastavica

119. G rozd na ĉokotu

120. Gruda sira.

121. Ĉ ela u košnici

122. Trag konjski

123. Sanduk

124. Sunce, kad topi snijeg.

125. Igla

126. S vinjĉe i ţirka

127. K ad se noktim a utuĉe bua, ili uš.

128. Crv u zubu

129. Pera, ili spice u kola

130. Jaje.

131. K uća i ĉeljad

132. Vodenica i valjalica

133. Vinova loza.

134. P endţeri na sobi.

135. Bijeli luk

136. Dimnjak.

137. P r. .ţ.

138. P eć sobna.

139. U svijeće.

140. U bisaga.

141. Jagnje i rep mu.

142. Jagnje i rep mu.

143. Vodenica.

144. Jezik.

145. Pijevac.

146. Igla i konac

147. Zvono crkveno.

148. Bua.

149. Katanac

150. Trn.

151. Kantar.

152. Verige.

153. T oĉkovi

154. Vitao.

155. Saonice.

156. M aĉka i m iš.

157. K rm eća surla.

158. Jaje.

159. Konci.

160. Rakija.

161. Z vono na ţivinĉetu

162. S vijeća.

163. Bunar.

164. Sjenka; jaje.

165. Sjekira.

166 D oboš.

Povratak na glavni indeks Srpskih narodnih pripovjetki