RABINDRANAT TAGORE

RABINDRANAT TAGORESAKUPLJANJE PLODOVAprepevali Aleksandar usi

i Aleksandar Ljubia I

Zatrai od mene, i sakupiu svoje plodove i u prepunim ih korpama doneti u tvoje dvorite, mada su se neki usput izgubili, a neki jo nisu zreli.

Jer godinje je doba otealo od obilja, u hladu se uje alobna pastirska frula.

Naredi mi i razapeu jedra na reci. Martovski vetar razdrauje, podie snene talase i tera ih da amore.

Bata je dala sve to je imala, i u veernji umoran as sa zalaskom sunca stie poziv iz tvoje kue na obali.

II

Moj ivot u mladosti bee poput cveta cveta koji otputa laticu ili dve iz svoga obilja i ne osea nikakav gubitak kada proleni lahor doe da prosi na njegovim vratima.

Sada, na kraju mladosti, moj ivot je poput ploda, i nema ta da tedi, ve eka da se sav ponudi sa izdanim teretom slasti.

III

Je li praznik leta samo za svee cvetovea ne i za one uvele, i za sasueno lie?

Da li je pesma mora podeena samo sa podiuim talasima? Zar ne peva i sa talasima koji padaju?

ilim na kojem stoji moj kralj draguljima je protkan,ali tu je i strpljivo busenje to eka da ga njegova stopala taknu.

Malo je mudrih i uzvienih koji sede kraj mog Gospodara, ali on ipak uze mene glupana u svoje naruje i naini me svojim slugom za sva vremena.

IV

Probudio sam se jutros i zatekao njegovo pismo. Ne znam ta mi ono kae, jer ne umem da itam.

Ostaviu mudraca samog sa njegovim knjigama, neu ga gnjaviti, jer ko zna bi li i on uspeo da proita ono to u pismu pie.

Drau ga na elu, privijati na grudi. A kada no se stia i jedna za drugom izau zvezde, rairiu ga na krilo i ostati nem.

itae mi ga naglas utee lie, skandirae ga nabujala reka, sedam mudrih zvezda pevae mi ga s neba.

Ne mogu da poznam ono za ime tragam, ne mogu da pojmim ono to bih da nauim; ali ovo neproitano pismo olakalo mi je tereti misli mi pretvorilo u pesme.

V

I aka praine mogla je da skriva tvoj znak dok nisam otkrio njegovo znaenje.

Sada, kada sam mudriji, razaznajem ga u svemu to ga je ranije krilo.

Naslikan je na cvetnim laticama; talasi ga dojavljuju iz pene; bregovi ga dre na svojim vrhovima.

Okretah glavu od tebe, te naopako itah poruke i znaenja im ne znadoh.

VI

Izgubio sam svoj pravac jo tamo gde su putevi napravljeni.

Na irokoj vodi, na plavome nebu nema ni traga puta.

Staza je skrivena krilima ptica, vatrama zvezda, cveem putujuih sezona.

I pitam svoje srce ne zna li njegova krv tajnu nevidljivog puta.

VII

Avaj, ne mogu da ostanem u kui, i dom za mene vie nije dom, jer veni Stranac doziva, eno dolazi putem.

Odjek njegovih koraka udara mi u grudi, i boli me!

Die se vetar, more jei i uzdie. Ostavljam sve svoje brige i sumnje da sledim beskuni pravac, jer Stranac me zove, eno dolazi putem.

VIII

Budi spremno da se otisne, srce moje, i pusti neka okleva ko mora.

Tvoje je ime prozvano sa jutarnjeg neba. Ne ekaj ni na koga!

Pupoljak ezne za noi i rosom,

ali rascvetali cvet vapi za slobodom svetla.

Razvali tu oplatu, srce moje, pokai se i poi!

IX

Dok sam iveo kraj svoga nagomilanog blaga, oseao sam se kao crv to se u mraku hrani vokom u kojoj je roen.

Naputam ovu tamnicu trulei.

Nemam elju da se vraam ustajalom miru,kreem u potragu za venom mladou; odbacujem sve to nije jedno sa mojim ivotom i to nije veselo poput mog smeha.

Jurim kroz vreme i o! srce moje u tvojoj koiji igra pesnik, peva i skita.

X

Uzeo si me za ruku i privukao k sebi,

postavio me na visoko sedite pred svima,

te postah bojaljiv, nesposoban da se pokrenem i idem svojim putem;

podozriv, pazei na svaki korak da ne bih nagazio

ni na jedan trn njihove nemilosti.

Osloboen najzad! Stigao je udar, oglasio se bubanj poruge, sedite mi je srueno u prainu.

Moje staze su preda mnom otvorene. Krila mi puna enje za nebom.

Pridruiu se pononim meteorima, baciu se u bezdanu senku.

Nalik sam oblaku noenom letnjom olujom koji, odbacivi zlatnu krunu, vea grom kao ma o lanac munja.

U mahnitoj radosti jurim pranjavom stazom prezrenih; bliim se tvome konanom prijemu.

Dete pronalazi majku tek kada napusti njenu utrobu.

Tako i ja, kada sam razdvojen od tebe, izbaen iz tvog domainstva, dobijam priliku da ti vidim lice.

XIUkraava me samo da bi me ismejao, ovaj moj dijamantski lanac.

Pravi mi modrice kad mi je na vratu, davi me kad hou da ga raskinem. Hvata me za grlo, pevanje mi gui.

Kada bih samo mogao da ga tvojoj ruci pruim, Gospode moj, bio bih spasen.

Preuzmi ga od mene, umesto njega me vencem za sebe vei, jer stidim se da stanem pred tebe sa ovim dijamantskim lancem na vratu.

XII

Daleko dole tekla je Jamuna, brza i bistra, a gore se mrtila strma obala. Okolo behu okupljeni bregovi tamni od drvea i izbrazdani potocima.

Govinda, uveni uitelj Sika, sedeo je na steni itaju' svete spise, kada Ragunat, njegov uenik ponosan na svoje bogatstvo, doe i pokloni mu se, pa ree: ''Doneo sam bedni poklon nedostojan tvoga prihvatanja.''

Rekavi to pokaza mu par zlatnih narukvica optoenih dragim kamenjem. Uitelj uze jednu od njih, zavrte je oko prsta, a iz dijamanata se rasue snopovi svetla. Narukvica mu naglo iskliznu iz ruke pa se niz obalu otkotrlja u vodu. ''Avaj!'', vrisnu Ragunat i skoi u reku. Uitelj se vrati svojoj knjizi, a voda zadra i sakri ono to je otela, i nastavi da tee svojim tokom. Slabila je danja svetlost kada se Ragunat vratio uitelju iscrpljen i mokar. Dahui ree: ''Jo uvek mogu da je povratim ako mi pokae gde je pala.'' Uitelj uze preostalu narukvicu i bacivi je u vodu ree: ''Tamo je.''

XIII

Kretati se znai svakog se trena sastajati s tobom, Saputnie!To znai pevati u ritmu tvojih stopala.

Koga dodirne tvoj dah, taj ne jedri uz okrilje obale. On bezbrino iri svoje jedro prema vetru i jezdi po uzburkanoj vodi.

Onaj ko irom otvara vrata i kroi napred - taj nailazi na tvoju dobrodolicu.

On ne zastaje da izrauna svoj dobitak ili da oplakuje gubitak; srce mu udara u dobo za njegov mar, jer tako e sa svakim korakom marirati uz tebe, Saputnie!

XIV

Moj deli onog najboljeg u ovom svetu iz tvojih e ruku doi: takvo je bilo tvoje obeanje.

Stoga mi tvoj sjaj u suzama blista.

Odbijam da me drugi vode da ne bih promaio tebe

koji na nekom uglu puta eka da mi bude vodi.

Idem tvrdoglavo svojim putem dok te moja ludost sama ne namami na moj prag.

Jer imam tvoje obeanje da e moj deli onog najboljeg u ovom svetu iz tvojih ruku doi.

XV

Tvoj je govor jednostavan, Gospodaru moj, ali ne i onih koji govore o tebi.

Razumem glas tvojih zvezda i utanje tvog drvea.

Znam da mi srce udi da se otvori poput cveta; da mi se ivot ispunio na skrivenom izvoru.

Tvoje pesme, kao ptice iz samotne zemlje snega, poleu da sagrade gnezda u mome srcu da bi se zatitile od aprilskih vruina, a ja sam voljan da saekam to veselo doba godine.

XVI

Znali su put i poli da te trae du uske staze, dok sam ja u neznanju na sve strane lutao po noi.

Nisam znao da treba da te se plaim u mraku, te sam na tvoj prag doao neupuen.

Mudri me ukorie i naredie mi da odem poto nisam stigao stazom.

Pokolebah se i okrenuh, no ti me vrsto zadra, pa njihovo negodovanje svakim danom bee sve glasnije.

XVII

Izneo sam svoju zemljanu lampu iz kue i viknuo: ''Doite, deco, ja u vam osvetliti put!''

No bee jo uvek tamna kada se vratih, ostavljajui drum njegovoj tiini, i zaplakah: ''Osvetli mi, Vatro, moja zemljana lampa razbijena lei u praini!''

XVIII

Ne: nije na tebi da pupoljke otvara u cvetove.

Protresi pupoljak, rasturi ga; iznad tvoje moi je da ga natera da cveta.

Tvoj ga dodir prlja, kida mu latice na komadie i rasipa ih u prah.

Ali nikakve se boje ne pojavljuju, i nikakav miris.

Oh, nije za tebe da pupoljak otvara u cvet.

Onaj ko moe da otvori pupoljak, ini to tako jednostavno.

Samo baci pogled na njega, i ivotni sok potee ilicama.

Na njegov dah cvet iri svoja krila i lepra na vetru.

Boje nadiru kao enje srca, miris odaje slatku tajnu.

Onaj ko moe da otvori pupoljak, ini to sasvim jednostavno.

XIX

Sudas, batovan, otkinu iz svog bazena poslednji lotos preostao posle zimske pustoi, i ode pred kapiju palate da ga proda kralju. Tamo srete putnika koji mu ree: ''Kai svoju cenu za poslednji lotos poklonio bih ga Gospodu Budi.'' Sudas ree: ''Ako plati jedan zlatnik, bie tvoj.'' Putnik krenu da plati, ali toga asa pojavi se kralj i, poto je i on bio poao da vidi Gospoda Budu, htede da kupi cvet. ''Bilo bi lepo poloiti pred njegova stopala lotos koji je zimi cvetao'', pomisli. Kada mu batovan saopti da mu je ponuen zlatnik, kralj mu ponudi deset, ali putnik na to udvostrui cenu. Batovan, budui gramziv, pomisli da moe izvui jo veu dobit od onoga zbog koga su se nadmetali. Pokloni im se i ree: ''Ne mogu da prodam ovaj lotos.'' U tihom hladu mango gaja van gradskih zidina, Sudas stade pred Gospoda Budu, na ijim usnama bee utnja ljubavi, a oi mu sijahu mirom kao jutarnja zvezda rosom umivene jeseni. Sudas mu pogleda u lice i poloi lotos na njegova stopala, pa sae glavu u prainu. Buda se osmehnu i upita: ''Koja ti je elja, sine moj?'' Sudas uskliknu: ''Najmanji dodir tvojih stopala.''

XX

Uini me svojim pesnikom, o, Noi, Noi pokrivena velom!

Ima onih koji su vrlo dugo bez rei sedeli u tvojoj senci; daj da obznanim njihove pesme.

Podigni me na tvoju koiju bez tokova, koja se beumno kree od sveta do sveta, ti kraljice u palati vremena, ti mrano divna!

Mnogi je znatieljni um kriom ulazio u tvoje dvorite i tumarao kroz tvoju neosvetljenu kuu traei odgovore.

Iz mnogih su srca, probodenih strelama radosti iz ruku Neznanca, prsnule blistave pesme, uzdrmavi tamu iz temelja.

Mnoge due liene sna zure u zvezdanu svetlost divei se riznici koju su iznenada pronale.

Uini me svojim pesnikom, o, Noi, pesnikom bezdane tiine.

XXI

Jednoga dana upoznau ivot unutar sebe, radost koja se krije u mome ivotu, mada mi dani zapliu put svojom nitavnom prainom.

Letimino ga sagledah, i njegov isprekidan dah nalete na mene, uinivi mi misli miomirisnim na as.

Jednoga dana sreu Radost izvan sebe koja obitava iza zastora od svetla i stajau preplavljen samoom u kojoj su sva stvorenja viena oima njihovog tvorca.

XXII

Ovo jesenje jutro zamoreno je vikom svetla, i ako ti pesme postanu isprekidane i malaksale, dodaj mi svoju sviralu nakratko.

Poigrau se s njom kako me ef ponese as je uzeti na kolena, as je dotai usnama, as spustiti na travu pokraj sebe.

No, u sveanoj veernjoj tiini nabrau cvea, okitiu je vencima, ispuniti je miomirisom, oboavau je uz upaljeni fenjer.

Zatim u doi po noi i vratiu ti tvoju sviralu.

Zasvirae na njoj muziku ponoi dok usamljen meseev srp meu zvezdama skita.

XXIII

Pesnikov um ponesen lebdi i plee na talasima ivota sred glasova vetra i vode.

Sada kada je sunce zalo i potamnelo nebo se navlai nad more kao klonule trepavice na umorne oi, vreme je da skloni svoje pero i pusti da mu misli potonu na morsko dno, sred vene tajne te tiine.

XXIV

Tamna je no, dubok je tvoj san u tiini mog bia.

Probudi se, Ljubavni Bole, jer ne znam kako da otvorim vrata, te stojim napolju.

Vreme je stalo, zvezde vrebaju, vetar se stiao, tiina je muna u mome srcu.

Probudi se, Ljubavi, probudi! Do vrha napuni moju praznu au, i dahom pesme uznemiri no.

XXV

Jutarnja ptica peva.

Odakle joj re jutra pre no to jutro svane, dok zmaj noi jo uvek dri nebo u svojim hladnim crnim kolutima?

Reci mi, jutarnja ptico, kako je, kroz dvostruku no neba i lia, naao svoj put do tvoga sna taj vesnik pristigao sa istoka?

Svet ti nije verovao kad si uskliknula: ''Sunce pristie, no je pokojna.''

O, spavau, probudi se! Otkrij elo, iekujui prvi blagoslov svetla, i s radou i verom zapevaj s pticom jutra.

XXVI

Prosjak u meni podie mrave ruke ka nebesima bez zvezda i gladnim glasom zaurla u uho noi.

Molitve mu behu upuene slepoj Tami to leae kao pali bog u pustome nebu izgubljenih nada.

udni urlik krui oko provalije oajanja - ptica koja krii i oblee oko praznog gnezda.

Ali kada je jutro spustilo sidro na obod Istoka, prosjak u meni poskoi i uzviknu: ''Blagosloven li sam to me je gluva no odbila to riznica joj bee prazna.''

I vikao je: ''O, Svete, o, Svetlosti, dragoceni ste,a dragocena je i radost to vas najzad otkrih!''

XXVII Sanatan je vrteo svoje brojanice pokraj Gange kada mu prie jedan bramin u ritama i ree: ''Pomozi mi, siromaan sam!'' ''Ovaj anak za pronju je sve to mi pripada'', odvrati Sanatan, ''razdelio sam sve to sam imao.'' ''Ali moj gospod iva doao mi je u san i savetovao me da se tebi obratim'', tvrdio je bramin. Sanatan se iznenada priseti kako je podigao dragi kamen meu oblucima na renoj obali, i mislei da nekome moe zatrebati sakrio ga u pesku. On pokaza braminu to mesto, i ovaj se zapanji kad ga iskopa. Bramin sede na zemlju i u osami razmiljae dok sunce ne zae za drvee, a pastiri se sa stokom ne vratie kuama. Zatim ustade, polako prie Sanatanu, i ree: ''Uitelju, daj mi najmanju esticu tog bogatstva koje prezire sve bogatstvo sveta.'' Pa hitnu dragi kamen u vodu.

XXVIII

Ponovo i ponovo sam dolazio na tvoju kapiju

ispruenih ruku, molei za jo i jo.

Davao si i davao, ponekad vrlo tedljivo, a nekad preko mere.

Neke sam stvari uzimao, a neke ostavljao;

neke su bile teke u mojim rukama;

neke pretvorih u igrake i razbih kad mi dodijahu;

sve dok krhotine i zalihe tvojih darova ne postae ogromne, zaklanjajui i tebe, sve dok mi stalno iekivanje ne iznuri srce.

Uzmi, o, uzmi! samo za to sad molim.

Raznesi sve iz ove prosjake inije:ugasi svetiljku ovog upornog uvara:uhvati me za ruke i podigni iz ove narastajue hrpe tvojih darova.u ogoljeni beskraj samo tvog prisustva.

XXIX

Postavio si me meu poraene.

Znam da nije za mene da pobedim, al' nije ni da napustim igru.

Baciu se u vir mada znam da u potonuti na dno.

Odigrati igru samounitenja.

Staviu na kocku sve to imam, a kada izgubim i poslednju paru uloiu i sebe, i verujem da u ba zahvaljujui tom totalnom porazu odneti pobedu.

XXX

Osmeh veselja razlio se nebom

kada si mi srce odenuo u dronjke i poslao ga na drum da prosi.

Ono je ilo od vrata do vrata,

i mnogo puta sa gotovo punim ankom bee pokradeno.

Na koncu munog dana stiglo je do kapije tvoje palate,

drei svoj ubogi anak, a onda si iziao, uzeo ga za ruku

i posadio kraj sebe na presto.

XXXI

''Ko e meu vama preuzeti obavezu hranjenja gladnih?'', zapitao je Gospod Buda svoje sledbenike kada je glad harala u ravastiju. Ratnakar, bankar, obori glavu i ree: ''Potrebno je mnogo vie od sveg mog bogatstva da se nahrane gladni.'' ajsen, zapovednik kraljeve vojske, ree: ''Rado bih dao i svoju sopstvenu krv, ali ni u mom domu nema dovoljno hrane.'' Darmapal, koji je imao mnogo zemlje, ree uzdiui: ''Demon sue opustoio mi je njive. Ne znam kako da kralju isplatim porez.'' Tada ustade Suprija, ki lutajueg monaha. Pokloni se svima i krotko izjavi: ''Ja u nahraniti gladne.'' ''Kako!'', uzviknue iznenaeni. ''Kako misli da e ispuniti taj zavet?'' ''Siromanija sam od svih vas'', ree Suprija, ''i u tome je moja snaga. Moja riznica i moje skladite su u svakoj od vaih kua.''

XXXII

Moj kralj bee mi nepoznat, i zato sam, kada je zatraio svoj danak,

bio toliko drzak da pomislim kako u se sakriti

ostavivi dugove neplaene.

Izbegavao sam ga i krio se danju iza posla a nou iza snova.

Ali njegovi zahtevi pratili su me pri svakom mom udahu.

Tako shvatih da sam ja njemu poznat,

i da nije preostalo nijedno mesto koje bi bilo samo moje.

Sad udim da sve svoje poloim pred njegove noge,

i steknem pravo na svoje mesto u njegovom carstvu.

XXXIIIKada sam pomislio da u te uobliiti kao figuru iz svog ivota, da te ljudi oboavaju, donesoh svoj prah i elje, sve svoje arene zablude i snove.

Kad te zamolih da od mog ivota iz svog srca stvori oblije

koje e voleti, doneo si svoju vatru i silu, i istinu, divotu i spokoj.

XXXIV ''Vae Velianstvo'', saopti neki slubenik kralju, ''svetac Narotam nikada se nije udostojio da ue u kraljevski hram. ''On peva slavu Boju pokraj javnog druma. Hram je opusteo. Ljudi se okupljaju oko njega kao pele oko beloga lotosa, ne marei za ovaj zlatni up sa medom.'' Kralj, uzrujavi se, ode do mesta gde je Narotam sedeo na travi, pa ga zapita: ''Oe, zato ostavi moj hram sa zlatnom kupolom, te sede napolju u prainu da propoveda Boju ljubav?'' ''Zato to se Bog ne nalazi u tvome hramu'', ree Narotam. Kralj se namrgodi i ree: ''Zna li ti da je dvadeset miliona u zlatu potroeno za izgradnju te umetnike divote, i da je raskonim obredima posveena Bogu?'' ''Da, znam to'', odgovori Narotam. ''Bee to one godine kada su hiljade tvojih podanika ije su kue izgorele uzalud stajale pred tvojim vratima molei za pomo. ''I ree Bog: 'Bedni stvor koji nije u stanju da prui utoite i zatiti svoju brau, hoe da gradi moju kuu!' Te odabra svoje mesto meu nezatienima pod drveem kraj puta. ''A u tom zlatnom mehuru nema nieg do silnog dima nadmenosti.'' Kralj zaurla: ''Napusti moju zemlju!'' A svetac mirno ree: ''Tako je, proteraj i mene kud si proterao mog Boga.''

XXXV

Truba u praini lei.

Vetar zamire, svetlo je ugaeno. Oh, zli dane!

Doite, borci, donesite barjake, doite pevai sa ratnikim pesmama! Doite, hodoasnici, marirajte bre!

Truba u praini lei i eka na nas.

Sa veernjim ponudama iao sam ka hramu,traei mesto za predah posle celodnevnog tekog rada,

nadajui se da e mi rane biti isceljene a mrlje sa odee sprane.Tada u praini naoh tvoju trubu.

Nije li ba to bio as da upalim svoj fenjer? Nije li no tad zapevala svoju uspavanku zvezdama?

O, ti, krvavo-crvena ruo, moji makovi sna izbledeli su i uveli!

Bejah uveren da su moja lutanja okonana i svi dugovi plaeni, kad nenadano nabasah na tvoju trubu u prainu palu.

Dirni mi umalo srce arima svoje mladosti!

Nek se sva moja radost u vatri razbukti. Nek strele buenja prolete kroz srce noi, nek jezivo uzbuenje strese ovo slepilo i ukoenost.

Dooh da podignem tvoju trubu iz praine.

Za mene vie nema sna moj put e odsada voditi kroz kie strela.

Neki e istrati iz svojih kua i stati na moju stranu neki e plakati.

Neki e se prevrtati i jeati u groznim snima.

Jer tvoja e se truba oglasiti veeras.

Traio sam od tebe mir, a naao samo porugu.

I evo me sad pred tobom pomozi mi da navuem oklop!

Neka estoki udari nevolje ukreu vatru mog ivota.

Neka mi zalupa bolno srce, bubanj tvoje pobede.

Moje ruke moraju biti potpuno prazne da bi podigle tvoju trubu.

XXXVI

Kada, mahniti od veselja, digoe prainu da uprljaju tvoju odoru, o, Predivni, osetih gaenje u srcu.

Doviknuh ti: ''Uzmi svoju ibu i kazni ih!''

Jutarnja svetlost pade im na oi, crvene od none terevenke; stanite beloga krina doekalo je njihov vreli dah; zvezde su kroz dubinu svete tame zapanjene gledale njihovo banenje njih koji su podigli prainu da ti odoru uprljaju, o, Predivni!

Tvoje sedite sudije bee u cvetnoj bati, u ptijim notama s prolea: na senovitim renim obalama, gde drvee umi odazivajui se na um talasa.

O, moj Prijatelju, kako jadni behu u svojoj strasti.

unjahu se u mraku da ugrabe tvoje ukrase da okite vlastite udnje.

Kad te pogodie i nanee ti bol, to pogodi i mene, te povikah: ''Uzmi svoj ma, Ljubljeni moj, i presudi im!''

Ali tvoja pravda obazriva bee. Majine suze prolie se na tu njihovu drskost; neunitiva vera Ljubljenoga skrila je njihova pobunjenika koplja u vlastite rane.

Tvoja presuda bee u nemom bolu besane ljubavi: u rumenilu stida neporonog: u suzama noi unesreenog: u bledom jutarnjem svetlu pratanja.

O, Strani, u svojoj nesmotrenoj pohlepi uzverae se nou uz kapiju, provalie u tvoje skladite da te pokradu.

Ali teina njihovog plena posta ogromna, preteka da se odnese ili premesti. Ja na to uzviknuh: ''Oprosti im, o, Strani!''

Tvoje pratanje rasprslo se u oluje, oborilo ih na zemljui prosulo njihov plen u prainu.

Tvoje pratanje bee u tom pljusku s grmljavinom; u toj kii krvi; u jarosnom crvenilu sunevog zalaska.

XXXVII Upagupta, sledbenik Bude, zaspao je u praini pokraj gradskih zidina Mature. Sva rasveta bee pogaena, sva vrata zatvorena, a zvezde skrivene mranim avgustovskim nebom. ija su to stopala zveckala laniima oko glenjeva, naglo mu dirnuvi grudi? Prenuo se iz sna, a svetlost eninog fenjera pala je na njegove blage oi. Bee to plesaica, okiena draguljima, ogrnuta u bledoplavi plat, pijana od vina svoje mladosti. Spustila je fenjer i ugledala mladalaki lik asketske lepote. ''Oprosti mi, mladi isposnie'', rekla je, ''i budi tako ljubazan da doe u moj dom. Pranjava zemlja nije podesan leaj za tebe.'' Isposnik odgovori: ''eno, produi svojim putem; kad bude vreme, doi u ti.'' Crna no naglo pokaza zube u blesku munje. U uglu neba zareala je oluja, i ena uzdrhta od straha.

......

Kronje drvea pored puta bolno su udele za cvetanjem. Veseli zvuci flaute stizahu izdaleka kroz topli proleni zrak. Graani otioe u ume, na svetkovinu cvea. Nasred neba blistao je mesec i zurio u senke zanemelog grada. Mladi isposnik hodao je opustelom ulicom, dok su sa kronji mangoa nad njegovom glavom ludo zaljubljene koel ptice uporno ponavljale svoju besanu jadikovku. Upagupta proe kroz gradske kapije i zastade u podnoju bedema. Kakva to ena lei u senci zida pred njegovim nogama, pogoena crnom kugom, tela prekrivenog gnojnim ranama, na preac proterana iz grada? Isposnik sede pokraj nje, poloi joj glavu na svoja kolena, ovlai joj usne vodom i melemom premaza telo. ''Ko si ti, milostivi?'', zapita ena. ''Doao je, naposletku, trenutak da te posetim, i evo ovde sam'', odgovori mladi isposnik.

XXXVIII

Ovo nije puko ljubavno udvaranje meu nama, moj ljubavnie.

Opet su i opet na mene nasrtale i vritale olujne noi, gasei moju lampu: nakupie se mrane sumnje, zaklonivi sve zvezde sa moga neba.

Opet su i opet nasipi bili razvaljivani, putajui da poplava odnese moju etvu, a kuknjava i oajanje parali su mi nebo s kraja na kraj.

Ono to sam nauio jeste da u tvojoj ljubavi ima bolnih udaraca,

ali nikada hladne ravnodunosti smrti.

XXXIX

Zid se nadvoje lomi i svetlo, poput boanskog smeha, provaljuje unutra. Pobeda, o, Svetlosti! Srce noi je probodeno!

Svojim sevajuim maem raskini nadvoje splet sumnje i nemonih udnji!

Pobeda! Doi, Nepomirljiva! Doi, ti, strana u svojoj belini.

O, Svetlosti, tvoj bubanj odjekuje u pohodu ognja, tvoja crvena baklja dignuta je visoko; smrt umire u eksploziji sjaja!

XL

O, vatro, brate moj, tvoju pobedu pesmom proslavljam.

Ti si arko crveno oblije strane slobode.

Maui rukama kroz nebo, plahovitim prstima prelazi preko strune harfe; divna je ta tvoja muzika za ples.

Kad moji dani budu okonani i otvore se dveri, pretvorie u pepeo ovu uad od ruku i nogu.

Moje telo bie jedno sa tobom, srca zahvaenog kovitlacem tvoje pomame, i usijanost koja bee moj ivot buknue i izmeati se sa tvojim plamenom.

XLI

Laar je vani, prelazi burno more nou.

Jarbol je bolan od prepunih jedara rairenih silovitim vetrom.

Ugrieno zubom noi, nebo pada na more, zatrovano crnim strahom. Talasi elima naleu na tamu, a Laar je vani, preseca puinu burnu.

Laar je vani, ne znam zbog kakvog dogovorenog sastanka

prepada no iznenadnom belinom jedara.

Ne znam na koju se obalu, na kraju, iskrcava da bi dopro do tihog dvorita, tamo gde lampa gori,

i pronaao nju koja sedi u praini i eka.

Kakva je to potraga to lau mu nagoni da ne mari za oluju ni za mrak? Je li natovarena draguljima i biserjem?

Ah, ne, Laar sa sobom ne donosi blago,ve samo belu ruu u ruci i pesmu na usnama.To je za nju koja usamljena bdi uz lampu to gori.Ona ivi u kolibi kraj puta. Rasputena kosa vijori joj na vetru i oi sakriva. Oluja urla kroz razvaljena vrata,

u zemljanoj lampi svetlo treperi i senke na zidove baca.

Kroz zavijanje vetrova ona zau kako je Laar po imenu doziva,

nju ije je ime nepoznato.

Davno se on otisnuo. I jo e mnogo vremena proi pre no to dan svane i on joj zakuca na vrata.

Nee zalupati bubnjevi i niko nee znati.Samo e svetlost ispuniti kuu,blagoslovena e praina biti, a srce radosno.

U tiini nestae sve sumnje kada Laar na obalu stigne.

XLIIGrevito se drim za ovaj ivi splav, svoje telo, u uzanom toku reke mojih zemaljskih godina.

Naputam ga kad prelazak se svri. A onda?

Ne znam jesu li tamo svetlost i tama iste.

Neznanac je beskrajna sloboda: nemilosrdan je u svojoj ljubavi. koljku drobi radi bisera, nemog u tamnici neznanja.

Jadno srce, ti razmilja i plae zbog prolih dana! Raduj se to dani pristiu! Kucnuo je as, hodoasnie! Vreme je da prebrodi raskrsnicu!

S njegovog lica ponovo spae veo, i sreete se.

XLIII Nad motima Gospoda Bude kralj Bimbisar podigao je svetilite, pozdrav u belom mermeru. Tamo bi uvee dolazile sve neveste i keri iz kraljeve kue da ponude cvee i zapale lampe. Kad njegov sin u svoje vreme posta kralj, u krvi je zatro oevu veru, i rtvene vatre palio svetim knjigama. Jesenji dan na umoru bee. Bliio se as veernje molitve. rimati, slukinja kraljice, verna Gospodu Budi, okupavi se u svetoj vodi i ukrasivi zlatni posluavnik svetiljkama i sveim belim cveem, tiho podie svoje tamne oi ka kraljiinom licu. Kraljica se najei u strahu i ree: ''Zar ne zna, ludo, da smrt je kazna svakome ko se klanja u Budinom svetitu? Takva je kraljeva volja.'' rimati se pokloni kraljici, i otiavi od njenih vrata doe i stade pred Amitu, novovenanu mladu kraljevog sina. Sa ogledalom od uglaanog zlata u krilu, nevesta je plela svoje duge tamne uvojke i crvenom bojom nanosila taku dobre sree kod razdeljka. Zadrhtae joj ruke kad ugleda mladu sluavku, te povika: ''Dovodi me u stranu opasnost! Odlazi ovoga trena.'' Princeza ukla kraj prozora je sedela i itala romantino tivo pri svetlu zalazeeg sunca. acnula se kada na svome pragu ugleda sluavku sa svetim ponudama.

Knjiga joj pade iz krila, i ona apnu rimati na uho: ''Ne srljaj u smrt, odvana eno!'' rimati je ila od vrata do vrata. Podigla je glavu i uzviknula: ''O, ene kraljevske kue, pohitajte! Vreme je za Boju slubu!'' Neke joj u lice zalupie vrata, neke je ispsovae. Poslednji odsjaj danjega svetla nestajao je sa bronzane kupole na kuli dvorca. Tamne su se senke taloile po uglovima ulica: stiala se gradska vreva: gong u ivinom hramu objavio je as veernje molitve. U tami jesenje veeri, poput dubokog bistrog jezera treperio je zvezdani svod. uvari dvorskog parka prenerazie se kada kroz kronje spazie niz svetiljki kako gore u svetilitu Bude. Pojurie isukavi maeve i povikae: ''Ko si ti, budalo to ne mari za smrt?'' ''Ja sam rimati'', odgovori milozvuni glas, ''slukinja Gospoda Bude.'' Ve sledeeg trena krv njenog srca obojila je u crveno hladni mermer. U tihom zvezdanom asu zamrla je svetlost poslednje svetiljke bogosluenja u podnoju svetilita.

XLIV

Dan koji stoji izmeu tebe i mene poslednji put se klanja na rastanku.

No preko lica navlai veo, i prikriva jedini fenjer to u mojoj odaji gori.

Tvoj tamni sluga beumno stie i prostire svadbeni ilim da na njemu sama sa mnom sedi u tiini, bez rei, do kraja noi.

XLV

Probdeh no na postelji od tuge, umorie se oi. Moje potiteno srce jo nije spremno da doeka jutro prepuno veselja.

Navucite veo preko ove obnaene noi,

odvratite od mene ovaj nagli blesak i ivota ples.

Nek' me blage tame plat skloni u svoje nabore,

i nakratko mi zakloni bol od pritiska sveta.

XLVI

Prolo je vreme kada sam mogao da joj se oduimza sve to od nje primih.

Njezina no nala je svoje jutro i ti je uze u svoje ruke: tako tebi donosim svoju zahvalnost i darove to njoj behu namenjeni.

Za sve rane i uvrede koje njoj naneh od tebe traim oprotaj.

Tebi predajem ovo cvee moje ljubavi to u pupoljku osta dok ona ekae da se otvori.

XLVII

Naoh par svojih starih pisama u njenoj kutiji nekoliko siunih igraaka za igru njenog seanja.

Bojaljivog srca, pokuala je da ove triarije otrgneod burnog toka vremena, i rekla: ''Ovo je samo moje!''

Ah, vie nikoga nema da polae pravo na njih ko bi mogao nenu panju da im ukae, a pisma su jo tu.

Sigurno na ovom svetu jo ima ljubavi da je spase od potpunog gubitka, ljubavi jednake ovoj njenoj koja sauva ta pisma sa takvom nenou.

XLVIII

Lepotu i red unesi u moj samaki ivot, eno, k'o to ih unese u moju kuu dok ivela si.

Pometi pranjave krhotine sati, vreve napuni prazne, i popravi sve to bee zaputeno.

Potom otvori skrivena vrata svetilita, zapali sveu, i daj da sretnemo se u tiini pred naim Gospodom.

XLIX

Ogroman bee bol dok si mi strune timovao, moj Gospodaru!

Zaponi muziku svoju i daj da zaboravim na njega;daj da u lepoti osetim ta si to imao na umu tih nemilosrdnih dana.

No na izmaku okleva pred mojim vratima, nek' rastanem se s njom sa pesmama.

Pretoi svoje srce u strune mog ivota, Gospodaru, kroz melodije to s tvojih zvezda silaze.

L

U munjevitom blesku spoznah svu neizmernost tvoje kreacije u mom ivotu stvaranje posredstvom mnogih smrti, iz sveta u svet.

Kad god svoj ivot vidim u vlasti besmislenih sati zaplaem to te nisam dostojan ali, kada ga vidim u tvojoj vlasti, znam da je isuvie dragocen da bi se proerdao meu senkama.

LI

Znam da e mi na potamnelom kraju nekog dana sunce poeleti zbogom.

Pastiri e svirati u frule pod banjan drveem, i goveda e pasti na padini kraj reke, a moje e dane prekriti tama.

Ovo je moja molitva da pre odlaska saznam zato me planeta pozva u svoje naruje.

I to mi je njena nona tiina govorila o zvezdama, a njeno dnevno svetlo mi misli rascvetavalo.

Mogu li, pre nego odem, da se zadrim nad svojim poslednjim refrenom, upotpunjujui mu sklad, i moe li da bude upaljena lampa da vidim tvoj lik i venac ispleten da te krunie.

LII

Kakva je to muzika u ijem se ritmu ljulja svet?

Smejemo se kada udara o greben ivota, jeimo se od uasa kad vraa se u tamu.

Ali isto je kretanje koje dolazi i odlazi u ritmu beskrajne muzike.

Svoje blago u svojoj aci krije, a mi viemo da smo opljakani.

Ali otvaraj i zatvaraj aku kako ti volja, dobitak i gubitak su isti.

U igri koju igra sa sopstvenim biem, dobija i gubi u isti mah.

LIII

Ljubih ovaj svet svojim oima i udovima; obavijah ga unutar svog srca u bezbroj nabora; natapah njegove dane i noi mislima, dok svet i moj ivot ne postae jedno i volim svoj ivot jer volim ovu nebesku svetlost tako u mene utkanu.

Ako napustiti ovaj svet bude jednako stvarno kao i voleti ga onda mora da postoji smisao u ivotnom sastanku i rastanku.

Kad bi ta ljubav bila izneverena u smrti, onda bi rak te nevere razjeo sve stvari, a zvezde bi se sparuile i pocrnele.

LIV

Ree mi Oblak: ''Nestajem''; No ree: ''Utapam se u ognjenu zoru.''Bol ree: ''Ostajem u dubokoj tiini kao otisak njenog stopala.''

''Iezavam sa ispunjenjem'', ree moj ivot.

Zemlja kaza: ''Moja svetla svakog trena ljube ti misli.''

''Prolaze dani'', Ljubav ree, ''ali ja ekam na te.''

Smrt ree: ''Upravljam pramac tvoga ivota na onu stranu mora.''

LV Tulsidas, pesnik, lutao je zadubljen u misli pored Gange, onim pustim mestom gde spaljuju mrtvace. Naiao je na jednu enu koja je sedela pored nogu lea svoga mua, svetlo obuena kao za venanje. Ona ustade kada ga ugleda, pokloni mu se i ree: ''Odobri mi, Uitelju, svojim blagoslovom, da sledim svoga supruga na nebo.'' ''emu takva urba, keri moja?'', upita Tulsidas. ''Nije li i ova zemlja Onoga koji je stvorio nebo?'' ''Ne udim ja za nebom'', ree ena. ''Hou svog mua.'' Tulsidas se nasmei i ree joj: ''Vrati se svojoj kui, dete moje. U roku od mesec dana nai e svoga mua.'' I ena se vrati s radou i nadom. Tulsidas joj je dolazio svakoga dana i prenosio joj uzviene misli, sve dok joj se srce do vrha ne ispuni boanskom ljubavlju. Nije proteklo ni punih mesec dana kada joj dooe komije s pitanjem: ''eno, jesi li nala svoga mua?'' Udovica se osmehnu i ree: ''Jesam.'' Sa velikom radoznalou upitae: ''Pa gde je on?'' ''U mom je srcu gospodar moj, sa mnom istovetan'', ree im ena.

LVINa tren si prela na moju stranu i dirnula me predivnom misterijom ene, koja se nalazi u samom srcu stvaranja.

Ona to Bogu uvek uzvraa njegov miomiris; ona je vazda svea lepota i mladost prirode; igra u uboreim potocima i peva u jutarnjem svetlu; podiui talase doji ednu zemlju; u njoj se Veiti cepa nadvoje u radosti koja ne moe da se uzdri, i izliva se u ljubavnom bolu.

LVIIKo je ona koja boravi u mom srcu, ena zauvek neutena?

Udvarao sam joj se, ali nisam uspeo da je osvojim. Okitio je vencima i pevao joj slavopojke.

Na licu joj osmeh zasja na tren, pa nestade.

''Nema mi radosti od tebe'', kriknu, ena u alosti.

Kupio sam joj dragulje, ukrase za noge, hladio je lepezom posutom dragim kamenjem; napravih joj postelju na postolju od zlata.U oima joj zatitra traak zadovoljstva, pa se izgubi.''Ne nalazim radosti u tome'', zaplaka ona, ena u alosti.

Posadio sam je u vozilo trijumfa i vozio je s kraja na kraj zemlje.Klanjala su joj se opinjena srca, i usklici odobravanja prolamali se nebom. Ponos joj zaiskri u oima na tren, pa se ugasi u suzama. ''Ne radujem se pobedi'', zavapi, ena u alosti.

Zapitah je: ''Reci mi za kim traga?''

''Iekujem onog s imenom nepoznatim'', rekla je samo.

Dani prolaze a ona plae i ponavlja: ''Kada e doi moj voljeni kojeg ne poznajem, i postati mi zauvek znan?''

LVIII

Tvoja je svetlost to silovito izbija iz mraka,

i blagodat to nie iz rascepljenog srca borca.

Tvoja je kua svetu pristupana,

tvoja ljubav na bojno polje zove.

Tvoj je dar koji je dobitak i kada gubitak je sve,

i ivot koji tee kroz kaverne smrti.

Tvoja su nebesa to lee u najobinijoj praini,

i ti si tu za mene, ti si tu za sve.

LIX

Kada se umorim od putovanja i oednim od sparnog dana,

kada utvarni asovi sumraka bacaju senke na moj ivot,

tada ne vapim samo za tvojim glasom, prijatelju,

ve i za dodirom tvojim.

Muka mi je u srcu od sveg ovog obilja koje ti ne dadoh.

Isprui aku kroz no, pusti da je uhvatim, napunim je i uvam;

dozvoli da osetim njen dodir s kraja na kraj ove moje samoe sve vee. LX

Miris u pupoljku jeca: ''Jao meni, umire dan, sreni dan prolea, a ja sam zarobljenik u laticama!''

Ne gubi sranost, plaljivo moje! Pui e tvoje spone, pupoljak e se otvoriti u cvet, a kada iezne u potpunom zanosu prolee e i dalje iveti.

Miris dahe i treperi u pupoljku, plaui: ''Jao meni, prolaze sati, a ja jo ne znam kuda idem, ni ta je to to traim!''

Ne gubi sranost, plaljivo moje! Proleni povetarac kriom je uo tvoju elju, nee se svriti dan pre no to ispuni svrhu svog postojanja.

Mranom mu se ini budunost, pa u oaju miris zakuka: ''Jao meni, zbog ije je greke moj ivot tako besmislen?Ko e mi rei, zato uopte postojim?'' Ne gubi sranost, plaljivo moje! Blii se savreno praskozorje u kojem e izmeati svoj ivot sa sveukupnim ivotom, i najzad doznati svoju svrhu.

LXI

Ona je jo uvek dete, milostivi gospodaru.

Nestano tri po tvome dvorcu i igra se, i pokuava da igrakom uini i tebe.

Ona ne mari kad joj se kose razbarue i neuredna odea po praini se vue. Zaspi dok joj govori i ne slua a cvet koji joj jutros dade pada joj iz ruku u prainu.

Kad krene oluja i tama prekrije nebo, ne moe da spava;

lutke su razbacane po podu, dok se u uasu privija uz tebe.

U sluenju, boji se, mogla bi te razoarati.

A ti je sa osmehom posmatra u igri. Ti je zna.

Dete to sedi u praini je tvoja budua nevesta;

njena e igra, vremenom umirena, prerasti u ljubav.

LXII

''ta osim neba postoji, o, Sunce, to moe da sadri tvoj lik?''

''Sanjam o tebi, ali nemam nade da u ikad da te sluim'', zaplaka rosna kap i ree: ''Isuvie sam mala da te primim u sebe, uzvieni gospodaru, moj ivot je sav u suzama.''

''Iako osvetljavam beskrajno nebo, ja mogu da se predami majunoj kapi rose'', Sunce na to ree. ''Biu tek svetlosna iskra i ispuniti te, i tvoj e ivoti postati nasmejano nebesko telo.''

LXIII

Nije za mene ljubav koja ne zna da se obuzda, ve nalik penuavom vinu iz boce kulja i zalud se rasipa.

Poalji mi ljubav prohladnu i istu poput tvoje kie koja blagosilja ednu zemlju i puni nae zemljane upove.

Poalji mi ljubav koja bi se ulila u srce bia, i odande se razlila kao nevidljiv biljni sok kroz razgranato drvo ivota, donosei na svet voe i cvee.

Poalji mi ljubav koja srce ini punim i spokojnim.

LXIV

Sunce je preko zapadne obale reke zalo meu kronje. Momci isposnici dognae stoku kui, pa posedae oko vatre da sluaju uitelja, Gotamu, kad neobian deko stie, pozdravi ga dajui mu voe i cvee i, poklonivi se nisko pred njim, piskavim glasom ree: ''Gospodaru, doao sam ti da me primi na stazu najvie Istine. Moje ime je Satjakama.'' ''Blagoslovi neka su s tobom'', ree uitelj. ''Kojem rodu pripada, sinko? Samo je bramin podesan da stremi ka najvioj mudrosti.'' ''Uitelju'', odgovori momi, ''ne znam kojeg sam roda. Idem da pitam majku.'' Rekavi to on ode i, pregazivi plitki potok, vrati se majinoj kolibi to bee na kraju peane pustare, na ivici zaspalog sela. Fenjer je tinjao u sobi, a majka je stajala na vratima, ekajui u mraku na povratak sina. Privi ga na grudi, poljubi u glavu, i upita: ''Kako je bilo kod uitelja?'' ''Kako se zove moj otac, draga majko?'', zapita deko. ''Jer samo je bramin podesan da stremi ka najvioj mudrosti, ree mi Gospod Gotama.'' ena obori pogled, i apatom ree: ''U mladosti sam bila siromana i imala mnoge gospodare. Stigao si u naruje svoje majke abale, mili moj, dok jo nije imala mua.'' Prvi sunevi zraci zablistae na vrhovima kronji pustinjakog prebivalita u umi. Tu uenici, zamrenih kosa jo mokrih od jutarnjeg kupanja, sedee pod prastarim stablom ispred uitelja. Tad stie Satjakama. Do zemlje se pokloni stopalima mudraca, i stajae bez rei. Uzvieni uitelj zapita ga opet: ''Kai, kojem rodu pripada?'' ''Milostivi gospodaru'', odgovori on, ''ne znam. Kada upitah majku, ona mi ree: 'Dvorila sam mnoge gazde u mladosti, i ti si stigao u naruje svoje majke abale dok jo nije imala mua'.'' Podie se agor nalik srditom zujanju pela u konici; to uenici mrmljahu o drskosti tog izoptenog momka. Uitelj Gotama ustade sa svoga sedita, isprui ruke, privi deka na grudi i ree: ''Ti si najbolji od svih bramina, edo moje. Ti poseduje tu najplemenitiju batinu - oevinu istine.''

LXV

Moda u ovome gradu postoji jedna kua pred kojom se ovoga jutra kapija zanavek otvara na dodir izlazeeg sunca, gde je zadatak svetlosti izvren.

Cvetovi se otvorie u ivim ogradama i batama, i moda postoji neko srce koje je ovoga jutra ba u njima otkrilo dar koji putuje od iskona.

LXVI

Sluaj, srce moje, u njegovoj je svirali muzika mirisa divljeg cvea, sjajnoga lia i svetlucave vode, senki u kojima zuje pelinja krila.

Svirala krade osmeh sa prijateljevih usana i rasprostire ga preko mog ivota.

LXVII

Ti uvek stoji sam izvan bujice mojih pesama.

Talasi mojih melodija zapljuskuju ti stopala, ali ne znam kako da i sam doprem do njih.

Ovo moje igranje s tobom je igra izdaleka. Razdvojenost raa patnju to se pretapa u melodiju kroz moju sviralu.

Iekujem taj as: tvoj amac prelazi na moju obalu i ti uzima moju sviralu u svoje ruke.

LXVIII

Ovoga jutra prozor mog srca otvorio se naglo, prozor to gleda na tvoje srce.

Zaudio sam se opazivi da je ime po kojem me zna ispisano u aprilskom liu i cveu, i utke seo.

Na tren bee pomeren zastor izmeu mojih pesama i tvojih.

Otkrih da tvoja jutarnja svetlost bee prepuna mojih roenih pesama neispevanih; pomislih da u ih nauiti kraj tvojih stopala i utke sedoh.

LXIX

Bio si u sreditu moga srca, i zato te ono nije pronalazilo u svojim lutanjima; uporno si se krio od mojih ljubavi i nada, jer uvek bee u njima.

Bio si najdublja radost u igri moje mladosti, i dok sam ja bio obuzet igrom radost je minula neprimeena.

Pevao si mi u zanosima moga ivota, a ja zaboravljah pesmom da ti uzvratim.

LXX

Kad dri svoju svetiljku na nebu, ona baca svetlost na moje lice, a njena senka pada po tebi.

Dok drim svetiljku ljubavi u svom srcu, njena svetlost pada na tebe, a ja ostajem pozadi, u senci.

LXXI

O, talasi, talasi to prodirete nebo, blistavi na svetlu, razigrani od ivota, talasi kovitlajue radosti, talasi veno nadirui.

Zvezde se njiu na vama, sve nijanse misli isterali ste iz dubina i razbacali po alu ivota.

Raanje i umiranje diu se i padaju u vaem ritmu, dok galeb moga srca iri krila i klike od ushienja.

LXXII

Iz celog sveta potekla je radost da stvori mi telo.

Lue svih nebesa ljubljahu je i ljubljahu dok se ne probudi.

Cvee uurbanih leta uzdisae u njenom dahu i glasovi vetrova i vode pevahu u njenim kretnjama.

Strast strujanja boja u oblacima i umama ulivala se u njen ivot, muzika svih stvari joj milovanjem oblikovala udove.

Zapalila je svoju lampu u mom domu ona je moja nevesta.

LXXIII

Prolee mi je liem i cveem zalo u telo.

Tu pele zuje celoga jutra, a vetrovi se dokono igraju senkama.

Izvor slatke vode izbija iz dubine mog srca.

Oi su mi natopljene ushienjem k'o rosom jutro, ivot mi treperi u svim udovima k'o zvonke strune laute.

Luta li usamljen obalom mog ivota koju plavi plima, ljubitelju mojih beskrajnih dana?

I da l' moji snovi lepraju oko tebe kao noni leptiri raznobojnih krila?

I jesu li tvoje te pesme to odjekuju pod tamnim strehama mog bia?

Ko osim tebe moe uti ovo brujanje prepunih asova to mi u venama umi, vesele korake to u prsima mi pleu, buku nestrpljivog ivota to lepee krilima u mom telu?

LXXIV

Moji su okovi preseeni, moji dugovi plaeni, vrata su otvorena, odlazim na sve strane.

A oni ue u svome oku i tkaju mreu sati bez sjaja, zbrajaju svoje novie sedei u praini i zovu me natrag.

Ali ma mi je skovan, oklop navuen, konj moj udi za trkom.

Osvojiu svoje kraljevstvo.

LXXV

Tek nedavno stigoh u tvoj svet, nag i bezimen, sa svojom tubalicom.

A danas, glas mi je veseo, dok se ti, moj gospodaru, dri po strani i pravi mesta da rairim svoj ivot.

ak i kada ti donosim pesme na dar, gajim tajnu nadu da e ljudi doi i da e zbog njih zavoleti i mene.

A tebi se svia to vidi da volim ovaj svet u koji me dovede.

LXXVI

Plaljivo se uurih u bezbednu senku, ali sad, kad mi veliki talas radosti nosi srce na kresti, ono se pripija uz okrutnu hrid bolesti.

Sedeh sam u uglu svoje kue smatrajui je pretesnom za ijednog gosta, ali sad kad su vrata irom otvorena nekom nepozvanom radou, uveravam se da ima mesta za tebe i za ceo svet.

Hodao sam na prstima, brinui o linom izgledu, namirisan i ukraen ali sada kad me je veseli vihor oborio u prainu, smejem se i valjam kraj tvojih nogu poput deteta.

LXXVII

Svet je tvoj jednom za svagda.

I zato to ti niega ne manjka, moj kralju, ne moe ni da uiva u svom bogatstvu.

A to je kao da nema nita. Zato mi malo po malo preputa to je tvoje, da bi neprekidno osvajao svoje kraljevstvo u meni.

Dan za danom kupuje svoj izlazak sunca od mog srca, i nalazi svoju ljubav isklesanu u obliku mog ivota.

LXXVIII

Pticama si dao pesme, ptice ti pesme uzvratie.

Meni si dao samo glas, a zahtevao vie, i evo - ja ti pevam.

Svoje si vetrove uinio laganim, pa ti oni s lakoom i slue. Moje si ruke oteao da bih ih s mukom uinio lakim i, konano, stekao potrebnu slobodu za sluenje tebi.

Svoju Zemlju si stvorio ispunivi joj senke fragmentima svetla.

Tu si zastao; ostavio me praznih ruku u praini da crtam tvoje nebo.

Svima drugima daje; od mene trai.

etva mog ivota na suncu i kii zridok ne poanjem vie no to si posejao ti

i ne razgalim ti srce, Gospodaru zlatne itnice.

LXXIX

Neka ne budem onaj to se moli da bude zatien od opasnosti, ve da bude neustraiv kad se suoi sa njom.

Neka ne preklinjem za umirenje bola, nego za sranost da ga nadvladam.

Na bojnom polju ivota, nek' se ne uzdam u saveznike, nego u svoju vlastitu snagu.

Neka u munom strahu ne zapomaem da budem spaen; neka se uzdam u strpljenje i osvojim slobodu.

Daj da ne budem kukavica koja tvoju naklonost osea samo u svome uspehu, no neka svakako budem u domaaju tvoje ruke u neuspehu.

LXXXNisi poznavao sebe dok samo tebe je bilo, i nije bilo poruka ni naloga; samo je vetar leteo sa ove obale na drugu.

Pojavih se i ti se prenu, pa nebeski svod procveta svetlima.

Uinio si da se otvaram u mnogim cvetovima; ljuljao me u kolevkama mnogih oblika; krio me u smrti i ponovo me otkrivao u ivotu.

Pojavih se i srce ti se uskomea; patnja ti doe, a i radost.

Dodirnu me i ljubavlju se ozari.

Ali na oima mi osta skrama stida a u grudima trepet straha; lice mi pokriveno velom iza kojeg plaem kad ne mogu da te vidim.

A ipak znam za neizmernu udnju tvog srca da me vidi, udnju koja mi zorom dolazi na vrata i nikako ne prestaje da kuca. LXXXI

Na svojoj bezvremenoj strai oslukuje prilaenje mojih koraka

dok ti se radost prikuplja u jutarnjem polumraku

i rasprskava u planuu svetla.

to sam ti blie zaneseniji si u igri morskih talasa.

Tvoj svet je razgranati mlaz svetlosti koja ti puni ake,

ali tvoja nebesa su u mom skrovitom srcu,

gde polako otvaraju svoje pupoljke stidljive ljubavi.

LXXXII

Izgovoriu tvoje ime, sedei sam meu senkama mojih neujnih misli.

Izgovoriu ga bez rei, izustiu ga bez svrhe.

Jer sam kao dete koje stotinu puta zove majku, zadovoljno to moe da kae 'majko'.

LXXXIII

I

Oseam da sve zvezde sijaju u meni. Svet poput bujice provaljuje u moj ivot.

Cvee cveta u mom telu. Sva mladost kopna i vode poput tamjana se dimi u mojoj dui,

a dah svih stvari svira na mojim mislima kao na fruli.

II

Dok svet spava stiem na tvoja vrata. Zvezde su neme, plaim se da zapevam. ekam i osmatram, dok tvoja senka ne proe pored balkona noi, i vraam se punog srca.

Potom izjutra pevam pokraj druma. Cvee u ivici daje mi odgovor i jutarnji vazduh slua, putnici naglo zastaju i gledaju me u lice, misle' da sam ih dozivao po imenima.

III

Ostavi me pred svojim vratima da zauvek tvojim eljama sluim. Pusti me da krstarim po tvom Kraljevstvu ekajui tvoj poziv.

Ne dozvoli da potonem i nestanem, da ikada klonem.

Neka mi ivot ne bude pocepan u dronjke zbog rasipnosti tog krajnjeg siromatva.

Neka me ne opkole sumnje keri rasejanosti.Neka ne pratim mnoge staze da bih prikupio mnoge stvari.Neka ne zarobim srce u jaram k'o mnogi.

Glavu nek' drim visoko i smelo, ponosan to tvoj sam sluga.

LXXXIV

VESLAI

uje li mete smrti u daljini, pokli usred ognjenih reka i otrovnih oblaka - kapetanov signal krmanou da okrene brod ka bezimenoj obali, jer prolo je to vreme ustajalo vreme u luci

kada se ista roba kupuje i prodaje beskrajno kruei,

kad se jalove stvari gomilaju do iznemoglosti i praznine smrti.

Bude se u naglom strahu i pitaju: ''Drugovi, koji je izbio sat?

Kad e zapoeti zora?'' Oblaci su zaklonili zvezde

ko je tu ko moe da primeti pozivajui prst dana?

Istravaju sa veslima u rukama, postelje su opustele, mati se moli, ena bdi pored vrata; jauk rastanka do neba se die,

i uje se kapetanov glas u mraku: ''Doite, mornari, vremenu u luci doao je kraj!''

Svi crni avoli sveta pokuljae i preplavie svoje obale,

pa ipak, veslai, zauzmite svoja mesta sa blagoslovom bola u dui!

Koga okrivljujete, brao? Sagnite glave! Greh bee va i na.

Jara koja u Bojem srcu raste itavu venost

kukaviluk slabih, oholost jakih, gramzivost gojaznog blagostanja, zloba nepravinih, gordost rase, i uvreda oveka

smrskala je Boji mir, besnei u oluji.

Neka oluja raznese u delie svoje srce poput zrele mahune, sejui gromove. Prekinite razmetanja, ukore i hvale.Sa spokojem neme molitve na elima zaplovite ka bezimenoj obali.

Upoznavali smo grehe i nesree svakoga dana, i smrt smo upoznali;

svi oni preleu iznad naeg sveta kao oblaci, rugajui nam se usput, sevajui smehom.

Odjednom zastaju, postaju udovite,

i mornari moraju stati pred njih i rei: ''Ne bojimo te se, Nakazo!

Jer svaki dan smo proiveli pobeujui te, i umiremo sa verom da Mir je istinit, kao i Dobro, kao i veiti Jedan!''

Ako Besmrtni ne obitava u srcu smrti,

ako radosna mudrost ne cveta raskidajui oplatu tuge,

ako greh ne umire sa priznanjem,

ako se gordost ne slama pod teretom odlikovanja,

odakle onda dolazi nada koja tera ove mornare iz njihovih domova kao zvezde koje juriaju ususret smrti s jutarnjom svetlou?

Hoe li vrednost krvi muenika i majinskih suza biti sasvim izgubljena u zemaljskom prahu, ne stekavi Nebo ak ni po tu cenu?

A kada ovek raskine ogranienja smrtnika, nije li Bezgranini tog trena otkriven?

LXXXV

PESMA PORAENIH

Moj Gospodar naloio mi je da, dok stojim na ivici druma,

otpevam pesmu Poraenosti, jer to je nevesta koju On kriom prosi.

Ona je navukla tamni veo, krijui od gomile lice,

a sve vreme joj u tami dragulj na grudima blista.

Napustio ju je dan, i Boja no eka na nju

sa upaljenim svetiljkama i cveem vlanim od rose.

utljiva, pogleda oborenog, ostavila je svoj dom za sobom;

iz njega se razlee to naricanje u vetru.

No tom liku ljupkom od posramljenosti i patnje zvezde pevaju ljubavnu pesmu venosti.

U samotnoj odaji otvorie se vrata, zau se zov,

a srce tame zadrhta u strahu od skorog sastanka.

LXXXVI

ZAHVALNICA

Oni to stupaju stazom oholosti gazei sve skromne ivote, prljajui neno zelenilo zemlje otiscima svojih stopa u krvi- neka se raduju, i hvala ti, Gospode, to dan je njihov.

No, ja sam zahvalan to moja sudbina lei sa smernima, koji trpe i podnose breme sile, i kriju lica i gue svoje jecaje u mraku.

Jer svaki treptaj njihovog bola zadrhtao je u tajnoj dubini tvoje noi, i svako vreanje njih uneto je u tvoju velianstvenu tiinu. I njihovo je sutra.

O, Sunce, podigni se i obasjaj krvarea srca to se otvaraju u jutarnjem cveu, dok svetlost baklje bahatog pirovanja zamire u pepelu.

KRAJ