RAZVOJ KOZARSTVA U RAZVOJ KOZARSTVA U VOJVODINI VOJVODINI

--PraktiPraktične osnovečne osnove--

Dr Nurgin MemišiDr Nurgin Memiši

SADRŽAJ:

I. UVODII. SADAŠNJE STANJE KOZARSKE

PROIZVODNJEIII. DOMAĆE RASE KOZAIV. INOSTRANE RASE KOZA INTERESANTNE ZA NAŠE KOZARSTVO

V. IZBOR KOZA ZA PRIPLODVI. MESO I KOŽAVII. OBJEKTI ZA SMEŠTAJ KOZAVIII. ISHRANA KOZAIX. TEHNIKA I ORGANIZACIJA ISHRANE KOZAX. ISHRANA JARADIXI. EKONOMSKA OPRAVDANOST UZGOJA

KOZAXII. MERE ZA UNAPREĐENJE KOZARSKE PROIZVODNJE

I. UVOD

Koza je višestruko korisna za poljoprivredne proizvođače. Ona veoma dobro koristi hranu i u odnosu na svoju telesnu masu može da pojede više kabaste hrane, ali i da proizvede veću količinu mleka od drugih vrsta domaćih životinja.

Оsnovni obrok u ishrani koza u velikom procentu (90%) mogu da čine kabasta hraniva, a najveći deo otpada na pašu i brst, dok se koncentrati kao dopunski obrok daju u znatno manjoj količini.

Pored toga, koza ima prirodnu sposobnost da može u velikoj meri da koristi hranu sa terena koji nisu dostupni ostalim vrstama domaćih životinja. Domaće primitivne i niskoproduktivne rase koza svoju ishranu mogu da podmire brstom i pašom i na oskudnijim pašnjacima.

Koze su pravi gurmani, vole česte promene u ishrani, pa je potrebno da se dnevni obroci sastoje od raznovrsnih hraniva, i na taj način se može kod njih održati dobar apetit i visoka proizvodnja. Kada u obroku nema paše, onda one u ishrani mogu koristiti silažu, sočna hraniva (repe) i dr.

Коza u odnosu na kravu ima veće mogućnosti za povećanje mlečnosti putem selekcije zato što se nasledne osobine zbog njihove brže reprodukcije, brže i prenose na potomstvo i ostvaruju.

Kozje mleko je svarljivije od kravljeg i u toku varenja u želucu stvara mek i lako svarljiv ugrušak. Osim toga, kozje mleko je bogato mineralnim materijama (posebno kalcijumom) i vitaminima, pa može da posluži kao odlična hrana za decu, starije osobe, kao i one koji se oporavljaju posle bolesti.

Takođe, koza se odlikuje i dobrom plodnošću, pri čemu pojedine plemenite evropske mlečne rase koza daju više od dva jareta.

Neposredno uoči Drugog svetskog rata, na prostorima bivše Jugoslavije bilo je oko 1,8 miliona koza. То su uglavnom bile domaće balkanske koze, od kojih je do 5% bilo mlečnijih rasa. U toku rata broj koza je opao, da bi se posle rata povećao na 1,3 miliona.

Zabranom gajenja koza koja je doneta 1954. godine, uništeno je preko 80% koza od dotadašnjeg broja. Ostao je vrlo mali broj grla, uglavnom sanskih i domaćih koza oplemenjenih sanskom, koje su u manjem broju držane na individualnim gazdinstvima.

O kozama se mnogo više govorilo kao o štetnim za šumu i izazivačima erozije, nego što se isticala njihova korisnost. Posle oko tri decenije od donošenja tog zakona, postalo je jasno da su na uništavanje naših šuma u znatno većoj meri delovali drugi faktori, kao što su poplave, erozije, česti požari, a najviše sam čovek lošim gazdovanjem šumama. Pri tome, kvalitet šuma nije popravljen iako su koze uklonjene.

U našim uslovima koze se u većini slučajeva gaje ekstenzivno, mada ima tendencija ka intenziviranju ove proizvodnje. Koze se uglavnom gaje u brdsko-planinskim, manje privredno razvijenim područjima, sa oskudnim ili skromnim izvorima hrane. Brojno su različito zastupljene, počev od područja u kojima su vrlo retke, pa do onih u kojima su znatno brojnije. Uglavnom ih gaje siromašna domaćinstva u pasivnim krajevima ili ona koja nemaju hrane za krave, pa koriste skromne zahteve koza da bi došli do vrednih namirnica za svoje potrebe. Koze uglavnom gaje individualna gazdinstva i to u većini slučajeva od 1 – 2 grla, mada je na terenu sve više prisutno odgajivača koji gaje 20, 30 i više koza. Ishrana koza, naročito visokoproizvodnih, danas za naše odgajivače predstavlja veoma aktuelan problem, a razlog za to je nedovoljno poznavanje njihovih potreba za hranljivim materijama za ostvarenje visoke proizvodnje. Napredniji i iskusniji prozvođači uvideli su da uobičajene metode ishrane koje se primenjuju ne dopuštaju kozi da potpuno ispolji svoje sposobnosti, a naročito u proizvodnji mleka. Zbog toga svi oni nastoje da se orijentišu na primenu savremenih načina i sistema ishrane ove vrste preživara.

Danas su u svetu osnovane brojne istraživačke stanice i fondovi za koze. Održavaju se mnogi nacionalni i internacionalni seminari, simpozijumi i konferencije sa obimnim programima.

Pored toga, postoje bilteni sa nutritivnim zahtevima koje objavljuju državni istraživački saveti SAD (NRC), Britanije (AFRC) i Francuske (INRA), prošireno izdanje Priručnika za koze USDA (USDA Extension Goat Handbook), mesečni međunarodni istraživački časopis za sitne preživare (Small Ruminant Research journal), kao i mnoge nove knjige, video-programi i stručni časopisi, kao i časopisi koji se standardno bave kravama, a koji sada takođe sadrže članke o proizvodnji mleka i mesa koza.

II.SADAŠNJE STANJE KOZARSKE PROIZVODNJE

Brojno stanje. Zvanična statistika ni danas ne vodi evidenciju o brojnom i proizvodnom stanju koza u našoj zemlji. Prema jednoj anketi (1980), u Republici Srbiji van pokrajina gaji se oko 9% od ukupnog broja koza (55.000) u odnosu na prostor bivše SFRJ, dok je prema statističkim podacima iz 1991. godine, bilo oko 114.000 koza, u Vojvodini 71.000 i na Kosovu 60.000, što ukupno iznosi 245.000 grla koza.

Međutim, prema postojećoj evidenciji po opštinama i saznanju sa terena, kao i na osnovu grubih procena, može se pretpostaviti da se danas u Srbiji gaji oko 120.000 koza.

Rasni sastav. Prema rasnom sastavu, najmanje je koza rase Alpino (oko 2-3%). Domaća bela koza zastupljena je sa oko 15%, raznih tipova meleza ima oko 35%, a toliko ima i koza balkanskog tipa nižih područja, dok koza balkanskog tipa viših područja ima oko 12%, od ukupnog broja koza.

Smer proizvodnje. Smer proizvodnje naših koza je mleko-meso, a mleko je uglavnom prioritetno. Ovo posebno važi za ona gazdinstva kojima je proizvodnja kozijeg mleka prihvatljivija nego gajenje krava ili ovaca, iako kozje mleko (za razliku od ostalih vrsta mleka), i dalje nije pod zaštitom određenih zakonskih stimulativnih mera. Sve veće interesovanje za gajenje koza dovelo je do potražnje visokoproduktivnih koza, jer veliki broj zainteresovanih želi da primeni intenzivniji sistem gajenja koza. Međutim, nestašica kvalitetnih priplodnih koza danas u Srbiji dovodi do toga da zainteresovani za gajenje počinju ovu proizvodnju s malim brojem grla. Osim toga, u praksi se javlja problem što se ishrana, smeštaj, oprema i uslovi gajenja poistovećuju s potrebama ovaca, što je nepravilno. Takvo shvatanje stvara negativne posledice i slabije rezultate u proizvodnji, posebno kada se radi o visokomlečnim rasama koza.

Selekcija koza. U dosadašnjem gajenju koza, u našoj zemlji nije primenjivan nikakav selekcijski rad. Koze su, uglavnom bile prepuštene prirodnoj selekciji. Otud je i proizvodnja mleka kod domaćih genotipova koza vrlo različita, u zavisnosti od nivoa pružene ishrane i nege. Zbog toga nam nije u potpunosti poznat ni mogući potencijalni proizvodni kapacitet naših koza. Ipak, treba ukazati na činjenicu da je dozvola za gajenje Sanske koze i tolerisanje lokalnih vlasti da se gaje bele koze, iako ne pripadaju Sanskoj rasi, uticala na selekciju koza bele boje. Ovo je značajno zato što su domaće bele koze, posebno one sa kratkom dlakom, u svari razni tipovi meleza domaće Balkanske koze i Sanske. Povećanje njihovog broja na izvestan način uslovilo je i povećanje broja mlečnijih koza na račun domaćih balkanskih. Ako uzmemo u obzir izuzetnu specifičnost i raznovrsnost kozjih proizvoda, onda je jasno zašto su se mnoge zemlje potrudile da od niske proizvodnje koza pređu na visokoproizvodne rase i intenzivan način gajenja. Zbog toga je neophodno da se što pre pređe s tradicionalnog, primitivnog gajenja koza, na savremeno i organizovano gajenje. To bi neminovno zahtevalo izmenu dosadašnjeg načina gajenja, a posebno izmenu rasnog sastava i ishrane koza. Intenzivni način gajenja koza ne bi bio težak, jer se koza lako navikava i prilagođava novim uslovima intenzivnog gajenja.

III. DOMAĆE RASE KOZA

Domaća balkanska koza

Pre donošenja zakona o zabrani držanja koza, domaća balkanska koza je bila najrasprostranjenija rasa koza u našoj zemlji i gajila se u svim područjima, a naročito u brdsko-planinskim i kraškim područjima koji su oskudniji u stočnoj hrani. Tako, se ona i danas može u najvećem procentu sresti tamo gde su uslovi odgajivanja slabiji, tj. Gde druge vrste domaćih životinja ne mogu naći dovoljno hrane za njihovo održavanje.

Kod nas su poznata dva tipa balkanskih koza i to: balkanska koza viših i nižih područja. Oni se međusobno razlikuju po telesnoj masi i mestu odgajivanja, tako da se lakši tip gaji u brdsko-planinskim predelima, a teži (nizijski tip) se sreće u nižim predelima, koji su bogatiji u stočnoj hrani.

Balkanske koze su male, lake i pokretne životinje. Telesna masa ovih životinja je mala i ona se kreće u koza nizijskog tipa od 35 do 40, a u koza viših područja koje su nešto mirnijeg temperamenta od 25 do 38 kg.

Balkanska koza se odlikuje srednje dugom glavom, dok su uši vrlo pokretljive. Koze su po pravilu rogate, ali se mogu sresti i šute, naročito one koje se gaje u nižim područjima. Inače koze se odlikuju snažnom konstitucijom, čvrste su i otporne. Telo koza je pokriveno dugom i gustom dlakom koja se naziva kostret. Kostret može biti jednobojna tj. bela, crna, siva, crvenkasta, smeđa ali i šarena.

U odnosu na druge rase odlikuje se slabijom plodnošću, i kasnostasna je jer se po pravilu koze prvi put jare u uzrastu sa 2 godine starosti. Najčešće donosi na svet jedno jare, dok se nekih 20% koza bliži tako da se plodnost kreće oko 1,2 jaradi po kozi godišnje. Jarad su po rođenju male telesne mase i ona se kreće od 2,5 do 3,0 kg, sa dva meseca iznosi oko 9,0 kg i sa tri meseca od 12 do 15 kg. Mlečnost domaće balkanske koze je niska i ona se u proseku kreće od 100 do 170 kg, za vreme laktacije koja traje 7 do 8 meseci. Međutim, na terenu se mogu sresti grla koja daju i preko 300 litara mleka u nešto boljim uslovima ishrane i nege. Inače vime je meko i elastično, ali je slabije razvijeno i obraslo je nešto grubljom dlakom što ukazuje na nižu proizvodnju mleka. Danas je broj domaćih balkanskih koza znatno smanjen, a naročito tip viših područja, pri čemu je ona u velikom procentu izmeležena sa domaćom belom a delimično i alpino rasom. Tako dobijeno potomstvo se odlikuje boljim proizvodnim karakteristikama u odnosu na čistu balkansku kozu. Smatra se da domaća balkanska koza (oba tipa) čini preko 30% u rasnom sastavu, od ukupne populacije koza koje se uzgajaju u našoj zemlji.

Slika 1. Domaća balkanska koza

Domaća bela koza

Još pre drugog svetskog rata, u našu zemlju su uvozene švajcarske rase koza u cilju oplemenjivanja naše domaće koze. Najveći uticaj pri tome imala sanska koza čiji su melezi pokazivali bolje proizvodne rezultate i to u pogledu mlečnosti, plodnosti kao i u nešto većoj telesnoj masi. Na taj način je nastao tip oplemenjene domaće koze ili domaća bela koza. Ovo oplemenjivanje je počelo pre drugog svetskog rata a nastavljeno je i posle njega, tj. u periodu zabrane držanja koza.

Proces njenog stvaranja nije praćen, odnosno bio je neplanski, tako da proizvodne osobine domaće bele koze nisu dostigle svoje pune vrednosti. Domaća bela koza je rasprostranjena u svim krajevima naše zemlje, gde je dobro prilagođena i surovijim uslovima gajenja.

Domaća bela koza je bele boje dlake i obično je šuta, mada se sreću i rogate. Po svojoj građi i izgledu dosta sliči sanskoj kozi, ali je u odnosu na nju manjeg okvira i lakša je, što je posledica lošijih uslova gajenja. Na vratu može da poseduje rese (smatra se da su koze koje poseduju rese plodnije od onih koje ih nemaju), kao i bradu.

Telesna masa domaće bele koze se u zavisnosti od uslova gajenja može kretati u dosta širokim širokim granicama i to od 30 do 50 kg. Takođe, odlikuje se dobrom građom tela, gde se visina grebena u proseku kreće oko 65 cm. Domaća bela koza se odlikuje veoma dobom plodnošću, tako da u proseku jari 1,8 jaradi, pa i više. Mlečnost bele koze je izražena, tako da u laktaciji daje oko 300-500 litara mleka, što u mnogome zavisi od mnogobrojnih faktora, a pre svega od ishrane. Proizvodnja mleka se u zavisnosti od laktacije po redu povećava, pri čemu koze u toku prve laktacije daju oko 250 litara mleka, dok se u kasnijim ona znatno povećava (u toku 4 laktacije može dati i preko 400 litara mleka). Domaća bela koza se u našoj zemlji najčešće koristi za popravljanje domaćih manje produktivnijih meleza kao i domaće balkanske koze. Inače, najbolje je gajiti domaću belu kozu u čistoj krvi, uz primenu selekcije na mlečnost, s tim što njeno odgajivanje treba uskladiti s potrebama mlečnijih rasa u pogledu uslova ishrane i nege.Smatra se na osnovu saznanja sa terena da domaća bela koza sa svojim melezima čini 20% od ukupnog broja koza koje se gaje u našoj zemlji.

Slika 2. Domaća bela koza

Domaći melezi

Domaći melezi čine dosta veliku grupu koza koja učestvuje sa velikim procentom, od ukupne populacije koza koja se uzgaja u našoj zemlji. Melezi su nastali u vreme zabrane držanja koza, i to ukrštanjem domaće balkanske koze sa jarčevima raznih meleza bele boje, koji su u sebi delimićno imali krvi sanske koze.

Danas je ova grupacija koza može naći kako u brdsko-planinskim, tako i u ravničarskim terenim. Proizvodne osobine kod meleza još uvek nisu ustaljene.

Koze su sa manjom telesnom masom koja se u proseku kreće od 35 – 40 kg, dok se plodnost kreće oko 150%. Mlečnost meleza je izraženija, tako da ona u toku laktacionog perioda može da da preko 250 kg mleka, dok pojedina grla daju i više.

U poboljšanim uslovima ishrane i nege mlečnost meleza može biti i veća. Melezi se odlikuju veoma dobrom otpornošću kao i skromnošću u pogledu odgajivačkih uslova. Zbog toga domaći melezi su veoma pogodni za one odgajivaće koji nisu u mogućnosti da odgajaju ili nabave mlečnije rase koza.

Proizvodnja ovih meleza se može povećati njihovim ukrštanjem sa mužjacima koji pripadaju mlečnijem rasnom tipu (domaća bela, alpino i dr.)

Slika 3. Domaći melezi

IV. INOSTRANE RASE KOZA INTERESANTNE ZA NAŠE KOZARSTVO

Sanska kozaSanska rasa koza vodi poreklo iz Švajcarske, odakle je

izvožena u mnoge zemlje gde je poslužila za ukrštanje sa drugim lokalnim rasama koza radi popravljanja njihove mlečnosti i plodnosti.

Sanska rasa koza se odlikuje dobrom telesnom razvijenošću, tako da im se visina grebena kreće između 70 i 90 cm, a telesna masa oko 50 kg, dok kod mužjaka oko 80 kg.

Odlikuje se dugačkim trupom, koji je uzan ali su grudi duboke. Vrat im je dugačak i tanak sa resama, dok su i koze i jarčevi bez rogova. Koze su bele boje.

U laktacionom periodu koji u proseku traje oko 280 dana, koze daju oko 650 litara mleka, dok rekorderke mogu dati i preko 1.000 litara. Masnoća mleka se kreće između 3,5 i 4,0%.

Plodnost sanske koze je dobra, pri čemu normalno u proseku daje oko 2 jareta pa i više. Međutim, odnos polova je dosta nepravilan jer obično na svet dolazi veći broj muških jaradi (oko dve trećine).

Zbog toga što dobro prenosi svoje osobine na potomstvo, veoma je pogodna za ukrštanje sa drugim rasama. Ova rasa zahteva nešto bolje uslove ishrane, nege i smeštaja a takođe je dosta osetljiva na razna oboljenja.

Slika 4. Sanska koza

Francuska alpska koza (alpino)

Francuska alpska koza nastala je u Francuskoj pre više od 50 godina planskom selekcijom na povećanu mlečnost, pri čemu je i najrasprostranjenija rasa u ovoj zemlji.

Ova rasa koza se odlikuje veoma dobrom razvijenošću tela. Telo je pokriveno kratkom dlakom žutosmeđe ili riđe boje sa crnom prugom duž leđne linije što je i osnovna rasna karakteristika.

Telesna masa odraslih alpino koza kreće se od 50 - 70 kg, a jarčeva 80 – 100 kg. Ova rasa koza se odlikuje i dobrom plodnošću, pri čemu u proseku daje oko 1,8 jaradi, a takođe, smatra se veoma pogodnom za vansezonsko parenje, odnosno za dobijanje jaradi u toku cele godine.

Mlečnost je veoma dobro izražena, tako da koze u proseku u laktaciji koja traje oko 280 dana, daju preko 700 litara mleka. Veoma dobra osobina ove rase koza je i ta da se pored visoke mlečnosti i plodnosti, dobro prilagođava različitim klimatskim uslovima kao i tipovima gajenja.

Dobro se prilagođava gajenju i na visokim planinskim područjima, pa je zbog toga izvožena u mnoge zemlje sveta, gde je poslužila za ukrštanje sa drugim rasama koza radi stvaranja mlečnijih tipova koza. Ova rasa koza je uvožena i u našu zemlju radi oplemenjivanja naših koza. Međutim, danas na terenu u sasvim malom procentu se mogu sresti alpino koze u čistoj rasi.

Slika 5. Francuska alpska koza (alpino)

Togenburška koza

Togenburška rasa koza potiće iz Švajcarske, iz rejona Gornji Togenburg, po kome je i dobila ime. Danas se ova rasa koza gaji u mnogim evropskim zemljama, a izvožena je i za Ameriku.

Koze su svetlosmeđe boje, i imaju belu prugu od očnih lukova do njuške. Takođe, imaju sivobeli vrh nosa, zatim ivice ušiju kao i donje delove nogu. Dlaka na telu je tanka i sjajna. Koze su šute. Telo togenburške koze je koščato i snažno, a grudni koš dobro zaobljen, dosta dug ali plitak. Vime je takođe, veoma dobro razvijeno.

Prosečna telesna masa odraslih koza je oko 45 kg, a jarčeva oko 65 kg. Koze su veoma dobre plodnosti.

Mlečnost je veoma dobro izražena, tako da koze u toku druge laktacije u proseku daju oko 700 kg mleka za 280 dana. Koze su dosta otporne na loše klimatske uslove i veoma se lako prilagođava na njih.

Veoma je pogodna za ukrštanje sa slaboproizvodnim rasama koza radi popravke njihovih proizvodnih osobina. Zbog toga je veoma dosta izvožena u mnogim zemljama, kako radi ukrštanja sa drugim rasama koza, tako i radi njihovog gajenja u čistoj krvi.

Slika 6. TogenburSlika 6. Togenburška kozaška koza

V. IZBOR KOZA ZA PRIPLOD

Danas u našoj zemlji može se reći da postoji veliko interesovanje za bavljenje kozarstvom, odnosno za uzgoj ovih vrlo korisnih domaćih životinja. Međutim, zbog još uvek malog broja koza (razlog za to je dugogodišnja zabrana držanja koza), kao i neznatne ponude kvalitetnih grla, danas je veliki problem na postojećem tržištu nabaviti kvalitetne priplodne koze.

Zbog toga, su svi zainteresovani budući odgajivači koza prinućeni ili da kupuju ono što nađu (najčešće se radi o nekvalitetnim grlima sa niskom proizvodnjom i bez ikakvih podataka o poreklu) ili da odlažu zasnivanje kozarske proizvodnje.

Ovde čemo navesti neke osnovne principe, kojih svi zainteresovani odgajivači koza treba da se pridržavaju, kako pri nabavci, pravilnom izboru i kupovini priplodnog materijala, tako i pri odabiru životinja za priplod i remont u okviru svog stada. Pri izboru koza za priplod, na prvom mestu, posebnu pažnju treba obratiti na njihovo zdravstveno stanje. Najveći broj odgajivača koza zainteresovan je za proizvodni pravac mleko-meso, s obzirom da se na tržištu preko mleka, kao i proizvodima od njega i prodajom na pijaci, odgajivači ostvaruju prihode koji su neophodni za njihovu egzistenciju.

Skica 1. Rzličiti stavovi prednjih i zadnjih nogu (1 – pravilan, 2 – O noge i 3 – X noge)

Telesna razvijenost koza bitno utiče na zdravlje, otpornost i konstituciju pa i samoiskorišćavanje grla, te stoga ocena eksterijera od posebnog značaja kada se radi o izboru grla za priplod. Dobro razvijena i mlečna koza ima finu glavu, miran izraz, sjajne i blage oči, uspravne uši, dug i tanak vrat, čvrst skelet i dobro razvijeno telo. Telo mlečnih koza treba da je dobro razvijeno, grudni koš širok, a rebra duga i dobro zaobljena, plećke dobro povezane uz telo i da ne štrče. Značajnu pažnju treba obratiti i na noge. One treba da su čvrste, a da papci dobro priležu uz zemlju. Prednje noge treba da su prave (skica 1), suve sa dovoljnim razmakom, a zadnje dobro razmaknute i paralelne. Nepoželjno je da je stav prednjih i zadnjih nogu nepravilan, odnosno da koze imaju stav nogu u obliku slova

X ili O (slika 2. i3.). Pažnju treba obratiti i na vime koza. Po pravilu, ono treba da je ovalno, loptastog oblika, dobro razvijeno, prostrano i dobro povezano za trbuh kao i butove. Takođe treba da je sa razvijenim i krivudavim mlečnim venama koje snabdevaju vime krvlju, a da je pokriveno tankom, gipkom i elastičnom kožom. Oblik sisa treba da je pravilan, da su dovoljno duge, a ne i prevelike i sa vrhovima usmerenim ka napred. Na skici 2.(pod 1. i 2.) prikazano je pravilno razvijeno mlečno vime kod koza, dok od 3-8 prikazane su koze sa određenim nedostacima u građi vimena, kao što su slabo razvijeno vime, plitko, sa velikim sisama, sa slabo razvijenom jednom polovinom, loše povezano vime itd.

Skica 2. Različiti oblici vimena i sisa kod koza (1-2 pravilno, 3-8 nepravilno)

Zbog toga se budućim odgajivačima koza preporučuje da posebnu pažnju obrate na sve ove vidljive pokazatelje koji ukazuju na pravilnu telesnu razvijenost koze, kao i njenu moguću proizvodnju. S obzirom da je na tržištu teško naći dobre mlečne koze, to se preporučuje kupovina mladih kozica za priplod od gazdinstava koje se bave njihovom proizvodnjom, i to različite starosti (od 3-9 meseci). Žensku jarad ili mlade kozice najbolje je kupovati od gazdinstava koje se bave odgojem i prodajom priplodne jaradi. Time je već osigurano da su njihovi odgajivači već izvršili ranije odabiranje i prvu selekciju podmlatka. Vrlo je poželjno da jarad, tj. kozice budu obeležene i da se raspolažu podacima o poreklu kao i proizvodnji njihovih roditelja. Mlade kozice, u zavisnosti od starosti, ne treba prerano oploditi, ukoliko njihova telesna masa bude manja od 30-35 kg, a sve u zavisnosti od rasne pripadnosti.

VI. MESO I KOŽA

Jareće i kozje meso i proizvodi od kozjeg mesa

Vrednost jaradi i koza za klanje zavisi od rase i uhranjenosti. Ako imamo u vidu da je težina koza po rasama sledeća : sanske koze 40-70 kg, togenburške 50-70 kg, bele nemačke plemenite koze 50-70 kg, domaće meležene koze 30-50 kg, domaće balkanske koze 30-45 kg, računajući da je njihov randman 45-48 %, a da količina loja varira do 10 % u odnosu na živu težinu, onda dobijamo orijentacionu predstavu o količini mesa sa kostima ( od 15-30 kg ).

Kozje meso ima otprilike istu hranjivu i svarljivu vrednost kao i ovčije (bliže rečeno belančevina više a masti manje u odnosu na ovčije meso) ono je ipak manje cenjeno radi specifičnog mirisa i ukusa koji se osećaju tim više, ukoliko je životinja starija (miris mesa podseća na miris živih koza).

Boja kozjeg mesa je uglavnom svetlije crvena nego ovčijeg. Kod dobro uhranjenih koza mast se taloži prvenstveno oko bubrega, a nema je u potkožnom tkivu.

Na bazi organoleptičkih svojstava u tehnološkom pogledu i mogućnosti za tehnološku pripremu jareće i kozje meso za ishranu ljudi može se koristiti kao meso za kulinarsku pripremu i kao meso za preradu u proizvode od mesa.

Jugoslavija je pre drugog svetskog rata bila poznata kao značajni izvoznik jarećih koža. Godišnji izvoz kretao se na preko milion komada. Kozje kože su takođe bile predmet prerade i to uglavnom u zanatstvu a jednim delom i u domaćoj industriji.

Od jarećih koža se izrađuje koža za lice, to je koža visokog kvaliteta, mekana i vrlo dobrih fizikalnih osobina tzv. ševro. Ova vrsta gotove kože spada u red najskupljih koža za cipele.

Dalje se izrađuje koža za rukavice i razne vrste velura. Cena ovih koža u sirovom stanju kretala se pre rata. za prvu vrstu preko 1 $ po komadu, za prosečnu težinu preko 320 grama. Jareća koža u Jugoslaviji bila je poznata na evropskom tržištu i visoko cenjena. Poznato je, da je pre rata, cena kože od jaradi, često bila ravna, a nekada i više od cene živog jareta.

U zadnjih par godina na domaćem tržištu se poljavljuju značajnije količine jarećih i kozjih koža, naročito iz pojedinih regiona, a njihov kvalitet je vrlo dobar tako da , kako domaća industrija, tako i izvoznici postaju sve zainteresovaniji za ovom vrstom sirovine.

Kvalitet kozje kože

Sirova kozja koža u prvom redu jareća predstavlja sirovinu visokog kvaliteta čija je namena vrlo široka. Počev od koža za lice za obuću, rukavica, do svih vrsta koža za odeću. Jareća koža ima vrlo visoke fizikalne osobine kao što su istegljivost, otpornost na cepanje u čemu nadmašuje juneću i goveđu kožu. Vrlo je pogodna za izradu konzumne svakodnevne obuće i ističe se visokom izdržljivošću. Upotrebljava se takođe za izradu artikala visoke mode, kako u obući tako i u odevanju. U izradi odevnih predmeta od velura jagnjeća i kozja koža su nezamenjive. Za izradu sportskih rekvizita koji traže specijalne fizičke uslove uspešno zamenjuje kožu od kengura koja je vrlo deficitarna.

VII. OBJEKTI ZA SMEŠTAJ KOZA Izbor mesta gradnje

Pri izboru mesta gradnje kozarnika posebnu pažnju treba obratiti i izbegavati podvodna mesta, udoline i terene sa visokim nivoom podzemnih voda koje za vreme kišnih godina često izbijaju na površinu.

Najbolji je blago nagnut, uzdignut i ocedit teren bez podzemnih voda i zaštičen od jakih vetrova.Važan činilac pri izboru mesta gradnje jeste i mogučnost snabdevanja vodom, bilo priključenjem na javni vodovod ili kopanjem bunara.

Pažnju treba obratiti i na pravac duvanja vetrova, tako da duža strana štale po mogučnosti treba da bude izgrađena u pravcu istok – jugoistok, te će na taj način biti delimično eliminisani severni hladni vetrovi.

Treba izbegavati podizanje staje u blizini puteva i železničkih pruga, u ukoliko je u blizini naselja, onda treba da bude na dovoljnom rastojanju od stambenih zgrada.

Mesto za staju treba da bude izloženo i direktnom dejstvu sunčevih zraka, a takođe, treba voditi računa o mogučnosti obezbeđenja mesta za ispust stoke, koji je kozama neophodan.

KLIMATSKI USLOVI U KOZARNIKUDa bi se ostvarila potpuna funkcionalnost kozarnika jedan od

osnovnih zahteva je, stvaranje povoljnih mikroklimatskih uslova u njemu. Obezbeđenje odgovarajuće klime predstavlja jedan od preduslova za uspešnu i visoku proizvodnju koza.

Ventilacija u kozarniku. Stvoriti u staji povoljne mikroklimatske uslove, znači osigurati u njoj dovođenje čistog i svežeg vazduha, bez velike vlažnosti i sa odgovarajućom temperaturom. S toga pri izgradnji staja posebnu pažnju treba obratiti na sistem ventilacije, a što ima za cilj: da omogući dovođenje svežeg vazduha koji je neophodan za zdravlje životinja i da smanji rizik od prenošenja bolesti i infekcija.

Slabo provetrena i vlažna staja pogodna je sredina za razmnožavanje različitih uzročnika bolesti. Dobra ventilacija u stajama se može uspešno ostvariti preko prozora, pri čemu je važno da prozori, na suprotnim zidovima, budu naizmenično postavljeni, kako bi se na taj način izbegla promaja i mogućnost da hladan vazduh pada direktno na životinje.

Zbog toga treba omogućiti otvaranje prozora po horizontalnoj sredini, koji sprečava direktan udar hladnog vazduha i usmerava ga prema tavanici, odakle se kao teži , laganim padanjem nadole zagreva pre nego što dođe u dodir sa životinjama (skica 4).

Ventilacija u većim kozarnicima se može rešiti i ugradnjom tkz. vertikalnih ventilacionih kanala, koji se ugrađuju na krovu i služe za odvođenje zagađenog vazduha iz štale. Grade se u vidu dimnjaka i počinju pri dnu tavanice staje a završavaju se na 50 do 60 sm iznad visine krova (skica 4, rešenje pod 3). Ovi otvori su zaštičeni, tako da je onemogučeno prodiranje kiše i snega u staju. Na taj način se staje mogu uspešno provetriti ulaskom svežeg vazduha kroz prozore, a izlaskom viška zagađenog vazduha iz staje kroz krovne otvore.

Skica 4. Način ulaska vazduha u kozarniku u zavisnosti od sistema ventilacije

Temperatura u kozarniku. U pogledu obezbeđenja idealne temperature, kozarnik treba da bude tako izgrađen da u njemu u toku godine ne bude velikog odstupanja, tj. ni suviše niskih niti visokih temperatura (Tabela 1).

Tabela 1. Poželjni mikroklimatski uslovi u kozarniku

Osvetljenje preko prozora 1/20 od podne površine Relativna vlažnost 60 – 70% Temperatura vazduha - vezani sistem gajenja 10 – 18% - slobodni sistem uzgoja 5 – 14%

Idealna temperatura za koze kreće se od 10 do 15o C. Zbog toga odgajivač mora da obezbedi osnovne uslove u kozarniku kako bi se ona održala na tom nivou. Što se tiče podmlatka, temperatura prostorija u kojima se ona drže ne bi trebalo da bude manja od 12o C. Najpovoljnija temperatura za jarad se kreće od 15 do 18o C.

Takođe, treba izbegavati da u staji dođe do porasta temperature (preko 27o C), jer i tada ona nepovoljno deluje, kako na zdravlje koza tako i na smanjenje njihove proizvodnje.

TEHNIČKE NORME I USLOVI PRI IZGRADNjI KOZARNIKA.Pri izgradnji kozarnika posebnu pažnju treba obratiti na sve

činioce koji deluju na stvaranje mikroklime u njemu. Zbog toga je veoma važno izvršiti pravilan izbor građevinskog materijala za izgradnju temelja, zidova, podova, tavanice, vrata i dr.

Zidovi kozarnika. Osnovni cilj pri izgradnji staje jeste da se u njoj održava odgovarajuća temperatura, odnosno da životinjama preko zimskog perioda bude toplo, a tokom leta sveže.

Najpovoljniji materijali za izgradnju staja (kozarnika) su opekarski blokovi, zatim durisol blokovi ili laki fasadni durisol paneli. Osim pojedinih pozitivnih svostava (sposobnost za toplotnu izolaciju, čvrstoću, trajnost), građevinski materijal treba da poseduje još dva važna svojstva a to je da je otporan na vatru i da je pogodan za dezinfekciju.

U našim uslovima najčešće se pri izgradnji staja upotrebljava drvo, kamen, beton, blok elementi izrađeni od različitog materijala, kao i najstarija rešenja u vidu ćerpiča i naboja od zemlje.

Najbolja toplotna svojstva imaju blokovi od gasbetona, zatim od durisola, a zatim šuplji tkz. giter blokovi. Takođe, poželjno je unutar staje malterisati zidove u visini od 1,5 m sa cementnim malterom, radi mogućnosti njihovog pranja i dezinfekcije. Malterisanje spoljnih zidova je takođe, vrlo bitno zato što malter doprinosi boljoj termičkoj izolaciji.

Tavanica ima veoma važnu funkciju u održanju odgovarajuće mikroklime u kozarniku. Kozarnici mogu biti izgrađeni tako da se iznad stajskog prostora nalazi tavan, a mogu biti bez njega. Kada se iznad stajskog prostora nalazi tavan on se uspešno može koristiti za smeštaj sena, koje se na njemu može dosušivati. Za pravilno čuvanje sena na bočnim zidovima tavana treba ostaviti otvore koji omogučavaju uspešno provetravanje.

Skladištenjem sena na tavanu ujedno se znatno povećava i toplotno-izolaciona sposobnost tavanice. Pored toga, ono je odgajivaču ina dohvat ruke. Naime, seno se preko odgovarajućih otvora, direktno sa tavana spušta u staju, odakle se prenosi do jasala. Da bi se izbeglo podizanje prašine, na otvor tavanice se može postaviti platneni kanal, kroz koji se seno spušta do poda staje. Inače, ovi otvori se moraju zatvarati kapcima da bi se izbeglo da miris iz štale prodire na tavan i u seno.

Tavanice se najčešće izrađuju od drveta ili montažnih opeka. Ukoliko je tavanica od drveta, onda se plafon gradi od letava, trske i maltera, a sa gornje strane se postavlja karatavan od dasaka koje su premazane sa blatom (blato pomešano sa slamom).

Nije poželjno da se pri izgradnji kozarnika, tavanica gradi od betona, jer se u tom slučaju dobija hladna podloga. Ovo bi tokom hladnih jesenjih i zimskih meseci, sa unutrašnje strane staje izazivalo kondenzovanje (stvaranje) vodene pare na tavanici, što bi uticalo na stvaranje vlage u staji.

Krov kozarnika. Što se tiče izgradnje krova u našem klimatskom području, odnosno u brdsko-planinskim predelima gde ima više snega, pravi se po pravilu strmiji krov.

Za niže predele nagim krova može biti blaži. Konstrukcija krova može biti od različitog materijala ali najčešće je drvena, betonska ili čelična.

Ukoliko se krov kvalitetno napravi uz dodatak i termoizolacije, onda se tavanica i ne mora praviti. Na taj način, se dobija znatno veća zapremina staje i visina zidova u tom slučaju može biti manja, što ustvari predstavlja znatnu uštedu u materijalnim troškovima. Kod ovakvih staja obično se pravi drvena krovna konstrukcija, gde se ispod crepa ili salonita postavljaju termoizolacione ploče debljine 4 do 5 cm koje mogu biti od različitog materijala.

Ispod rogova umesto ploča, termoizolacija se uspešno može izvesti i stavljanjem vune u koja se na tržištu može naći u rolnama. U tom slučaju sa donje strane se mora uraditi plafon od dasaka ili nekog drugog jeftinijeg materijala (salonit).

Prozori. Prozori se u kozarniku postavljaju što je moguće više prema tavanici, tj. pri gornjoj trećini zidova. Na taj način sprečava se da pri otvaranju prozora hladan vazduh direktno udara u životinje.

Donja horizontalna ivica prozora treba da bude najmanje 150 do 170 cm iznad poda staje. Pri izgradnji kozarnika, treba izbegavati postavljanje prozora na severnoj strani objekta, kao i u prostorijama za jarad ukoliko se drže odvojeno. Na taj način, sprečava se preterano hlađenje staje, odnosno nepovoljno dejstvo hladnih severnih vetrova. Prozori postavljeni na južnoj strani daju najviše toplote.

Najpogodnije je da se prozori na kozarniku otvaraju po horizontalnoj osovini, i to samo u gornjem delu. Na taj način se hladan vazduh pri ulasku u staji usmerava ka tavanici a ne prema životinjama.

Ispust se gradi celom dužinom bočnog zida i obično je od pletene žice. Veoma je bitno da koze kao i podmladak provode dosta vremena u ispustu, naročito po lepom vremenu. Zbog toga ispust po pravilu treba da ima najmanje dvostruko veću površinu od podne površine u pravilno izgrađenom kozarniku. U ispustu bi trebalo obezbediti najmanje po 2 m2 podnog prostora po svakom grlu.

Veličina kozarnika u velikojk meri zavisi od broja grla koja će se u njemu držati, zatim od rase koza , kategorije kao i sistema uzgoja koza (Tabela 2). Na osnovu napred iznetih normi, za odgajivanje 100 koza zajedno sa podmlatkom, kozarnik bi trebao biti veličine oko 240 m2. U ovu površinu podnog prostora uračunate su i prostorije za jarenje koza, magacin za hranu kao i ostava.

Najviše prostora u kozarniku treba obezbediti najmlađim kategorijama, odnosno jaradima. U prvom mesecu života treba im obezbediti oko 0,2 m2 podnog prostora, dok se u kasnijem uzrastu on povećava. Treba imati u vidu da u periodu dojenja jarad određeni deo vremena provode kako sa majkom, tako i u određenom prostoru koji je pregrađen, gde se prihranjuju. Zbog toga, njima treba obezbediti znatno više prostora.

U kozarniku treba predvideti i poseban prostor za mužu koza, bilo da se ona vrši ručno ili mašinski, pri čemu treba za tu svrhu obezbediti oko 2 m2 podne površine po kozi. U štali u posebnim boksevima, treba ostaviti prostor i za smeštaj jarčeva. Prostor za smeštaj jarčeva kao i podmlatka koji je odlučen, može se improvizovati od pokretnih lesa koje se lako mogu montirati po potrebi (skica 5).

Tabela 2. Veličina kozarnika i potrebna površina podnog prostora u zavisnosti od sistema gajenja koza

Vezani sistem držanja koza

Visina kozarnika 2,00 – 2,50 mDužina ležišta - najduže 1,20 – 1,30 m - najkraće 0,90 – 1,05 mŠirina ležišta 0,45 – 0,60 mDužina valova po jednom grlu 0,70 m

Slobodan sistem držanja koza

Visina kozarnika 2,40 – 3,00 mPodna površina - koza 1,10 – 1,40 m2

- kozica 0,70 – 1,00 m2

- jare 0,20 – 0,50 m2

- jarac 1,50 – 2,00 m2

Dužina valova po jednom grlu - koza 0,20 – 0,25 m - kozica 0,15 – 0,20 m - jarad 0,10 m - starija jarad 0,15 m

Skica 5. Spoljašnji i unutrašnji izgled jednog kozarnika (1. prostor za koze, 2. jasla, 3. hodnik, 4. boks za jarčeve, 5. boks za jarad, 6. izmuzište, 7. mlekara, 8. prostor za hranu)

VIII. ISHRANA KOZA

Koze su preživari i kao takve dobro iskorišćavaju gruba kabasta hraniva. U odnosu na krave i ovce, odlikuju se boljim iskorišćavanjem hrane koja je bogata u celulozi.

Zelena hrana. Tokom vegetacionog perioda, paša odnosno zelena masa je najbolja i najvrednija hrana. Istovremeno to je i najjeftinija hrana, a ukoliko je ima dovoljno i ako je pri tom i kvalitetna, ona može u potpunosti da zadovolji potrebe koza.

Ukoliko je ispaša neorganizovana, koze veoma loše koriste pašne površine, tako da iza sebe mogu da ostave i do 50% od raspoložive zelene mase. Preporuka je da se, ukoliko se koze napasaju na sejanim livadama, odnosno pašnjacima, da se uvede sistem pregona (pregrađivanje određenog dela pašnjaka),

Koze se takođe, i specifično ponašaju pri ispaši, tako da recimo pri nagloj promeni vremena (kiša), prestaju sa pašom. Na sezonski prelazak (zima-proleće) ishrane sa suve hrane na ispaši i obratno, koze treba postepeno navikavati (7-14 dana), jer su kao i ovce i goveda vrlo osetljive na nagle promene u ishrani.

Tako kozi koja proizvodi 1 litar mlekadnevno, treba obezbediti oko 7 kg zelene mase uz dodatak 400 gr koncentrata, dok se za proizvodnju 2 kg mleka potrebe povećavaju na 10 – 12 kg zelene mase i 200 gr koncentrata dnevno. Kod visoko mlečnih grla koza dnevna količina zelene mase u obroku može iznositi i do 15 kg.

Tabela 3. Potrebe u zelenoj hrani za koze i ovce u tovu

Tip pašnjakaVrsta životinja

koze ovce krave

Grlo1

Dobar kvalitet pašnog sistema

6-8 5-6 1

Dobar brsni sistem

9-11 6-7 1

Grlo/ha.

Pšenica/lucerka

10-12 8-9 1,5

Pašnjak lucerke

12-15 10-11 1,9

1 Broj životinja koje konzumiraju istu količinu hranu

Seno. U ishrani koza upotrebljavaju se različite vrste sena, pri čemu je ono u toku zimske ishrane koza ponekad jedino i osnovno hranivo. Hranljiva vrednost kao i kvalitet sena u mnogome zavisi od vrste biljaka koje se u najvećem procentu nalaze u njemu, zatim od vremena kosidbe, načina sušenja, čuvanja i dr. Od različitih vrsta sena koja se mogu pripremiti za zimsku ishranu koza, najznačajnije je seno od lucerke i crvene deteline.

Takođe, značajno može biti i livadsko seno, naročito ako je sastavljeno od više vrsta trava i ako potiče sa brdsko-planinskog područja. Mešana sena, sastavljena od različitog udela vlatastih trava i leptirnjača su takođe, značajna u ishrani koza. Ova sena se dobijaju sa sejanih livada, ili su to smeše useva koje se gaje na oranicama (smeša grahorice i graška sa ječmom, ovsem i dr.)

Silaža. Silaža se u našim uslovima znatno ređe upotrebljava u ishrani koza. Ukoliko je neko domaćinstvo koristi u ishrani, onda je veoma važno da se uz nju daje i određena količina sena. Silaža se za ishranu koza može pripremati od različitih biljaka kao što su kukuruz, ječam , ovas, raž, zatim različite vrste leptirnjača i trava, suncokret, repa, suvi repini rezanci i dr.

Silaža trava ne prouzrokuje neke značajnije probleme, dok ishrana silažom a naročito kukuruznom, može kod koza prouzrokovati gubljenje apetita, smanjenje proizvodnje mleka i utovljenost koza, naročito tokom poslednjih nedelja bremenitosti. Smanjenje konzumiranja nastaje usled odbijanja hrane. Imajući to u vidu, preporučuje se da se ona koristi u ishrani u prvoj polovini laktacije i da se, kao i ostale silaže, u obrocima kombinuje sa 0,4-0,5 kg sena.

Naročito treba paziti da se u ishrani ne koristi loše spremljena silaža, zatim plesniva i pokvarena, kao i jako kisela. Silaža se u obroku koza postepeno uključuje i to u manjim količinama 2-3 puta u toku dana. Koze se mogu hraniti silažom čija se količina u dnevnom obroku kreće od 2 do 4 kg, dok se bremenitim grlima daje u manjim količinama od 1 do 2 kg. Pojedini autori navode maksimalno konzumiranje kukuruzne silaže u količini od 5,4 kg dnevno.

Tabela 4. Primer zimskog obroka za mlečne koze sa upotrebom travne silaže

Hranivo5. mesec bremenitosti

2. mesec laktacije, proizvodnja 5 kg mleka

3. mesec laktacijeproizvodnja 3 kg mleka

Sveža supstanca hrane, kg/dan 

Osrednje seno-otavaVrlo dobra travna silažaJečamProizvodni dodatak- koncentrat

0,51,70,3

0,53,10,30,8

0,53,40,5

Korenasto-krtolasta hraniva. Ova hraniva uključuju sve biljne vrste čiji podzemni delovi mogu koristiti za ishranu koza. Od korenasto-krtolastih hraniva u zimskoj ishrani koza može se koristiti stočna repa, stočna mrkva, krompir i dr. Ova hraniva su veoma sočna i sadrže 80-90% vode. U ishrani koza koriste se u količini od 1-2 kg dnevno na dan po grlu.

Koncentrovana hraniva. U koncentrovana hraniva spadaju sva zrnasta hraniva (žitarice) kao i sporedni proizvodi koji se dobijaju u industriji preradom pojedinih biljnih kultura. Koncentrovana hraniva su znatno bogatija u hranljivoj vrednosti u odnosu na kabasta, pa se ova hraniva međusobno kombinuju u ishrani koza.

Od ovih hraniva najviše se koristi zrnevlje žitarica i to: kukuruz, pšenica, ječam, ovas i dr. Od sporednih proizvoda mlinske industrije u ishrani koza najčešće se koriste pšenične mekinje, koje koze vrlo radu jedu. Uljane sačme (suncokretova i sojina) koje nastaju kao sporedni proizvodi u industriji ulja, takođe, su vrlo značajne u ishrani koza kao izvori proteina u smešama koncentrata.

Kozama je najbolje davati grubo prekrupljeni koncentrat, nego fino samljeveno zrno žitarica. Koze su mnogo osetljivije na kvalitet koncentrata od ovaca i krava. One vrlo brzo smanjuju ishranu i prestaju jesti ukoliko je koncentrat lošeg kvaliteta (buđav, pokvaren itd.)

Tabela 5. Smeše koncentrata za ishranu koza

H r a n i v o

Ječam Ovas Kukuruz Pšenica Arašidove pogača ili sačma

Sojine pogače

ili sačma

Mineralne

materije

Smeše od zrnastih hraniva, %

65 35

40 30 30

50 - 40 10

Smeše od zrnastih hraniva i uljanih sačmi, %

40 30 - - 25 - 5

40 - 30 - 25 - 5

35 25 10 - 20 5 5

ISHRANA BREMENITIH KOZA

Da bi se dobio zdrav i vitalan podmladak koze treba dobro hraniti u toku perioda bremenitosti. Period bremenitosti koza se prema njihovim potrebama u ishrani može podeliti na dva perioda:

Prvi period obuhvata prvih 15 nedelja skoznosti i koze u ovom periodu, nemaju nekih posebnih potreba u pojaćanoj ishrani. Zbog toga ukoliko koze imaju na raspolaganju kvalitetnu ispašu, onda ona zadovoljava sve njihove potrebe.

Drugi period bremenitosti obuhvata zadnjih mesec i po dana pre jarenja koza. Potrebe koza u svim hranljivim materijama značajno se povećavaju u ovom periodu.

Za ishranu koza u poslednjoj fazi skoznosti najpodesniji su seno dobrog kvaliteta i određena količina koncentrata. Ishrana sa koncentratom može započeti na 6-8 nedelja pre jarenja sa količinom od 200 gr po kozi na dan. Količina sena treba da se kreće do 2,5 kg na dan.

U drugoj polovini bremenitosti obrok kod visokoproduktivnih koza mogao bi se sastojati od 2,5 kg sena i oko 300 gr koncentrata. Ukoliko je kvalitet sena slabiji onda se količina koncentrata u obroku povećava. Takođe, u smešu se uvode i hraniva koja su bogata proteinima (najčešće suncokretova i sojina sačma). Na nekoliko dana pre jarenja obrok se smanjuje za jednu četvrtinu ili čak za polovinu, kako bi se koza lakše ojarila. Poželjno je da obrok bude sastavljen od kvalitetnijeg kabastog hraniva (sena), kako bi se na taj način umanjila mogućnost preranog nalivanja mleka u vimenu.

Odgajivačima koza se u zavisnosti od mlečnosti koza preporučuju orijentaciono sledeći obroci:

Za proizvodnju 1 kg mleka Zimska ishrana 1,5 kg sena (livadsko ili lucrkino)

0,4 kg smeše koncentrata (žitarice)

Letnja ishrana 6,0 kg zelene mase 0,2 kg smeše koncentrata

Za proizvodnju 2 kg mleka Zimska ishrana 2,0 kg sena (livadsko ili

lucerkino) 2,0 kg silaža

0,4 kg smeše koncentrata Letnja ishrana 8,0 kg zelena masa 0,4 kg koncentrata

ISHRANA KOZA U LAKTACIJI

Odmah posle jarenja kozi treba dati mlak napoj od pšeničnih mekinja. U toku prvih 24 časova koza na raspolaganju treba da ima manje količine kvalitetnijeg sena (obično lucerkino ili livadsko).

Prva dva tri dana posle jarenja, obrok se i dalje sastoji od manjih količina sena uz dodatak koncentrata u količini od 100 gr po grlu dnevno. Dnevna količina koncentrata postepeno se povećava kako bi 5 – 7-og dana posle jarenja, dostigla količinu od 400 – 500 gr dnevno.

Količina i sastav koncentrata zavise od količine i kvaliteta kabastih hraniva, kao i broja jaradi koja sisaju kozu. Kozama manje mlečnosti i koje doje jedno jare, pored kvalitetnog sena deteline ili lucerke, treba obezbediti prekrupu sastavljenu od smeša žitarica (kukuruz, ječam, ovas, pšenica i dr.)

Za koze koje luče veće količine mleka i pri tome doje 2 – 3 jareta pored kvalitetnog sena potrebno je obezbediti smešu koncentrata sa dodatkom nekog proteinskog hraniva.

U prvih mesec i po dana laktacije postoji potreba za prihranjivanjem koza sa smešama koncentrata. Nakon toga, količinu koncentrata treba postepeno smanjivati, tako da sa 2 – 2,5 meseca posle jarenja, više nema potrebe za njihovim korišćenjem, ukoliko je seno dobrog kvaliteta. Ovo je naročito slučaj ukoliko se koze drže i hrane na kvalitetnim pašnjacima. U toku zimskog perioda, posle 10-tak nedelja laktacije, obrok se može sastojati od kvalitetnog sena i određenih količina (1 – 2 kg) korenasto-krtolastih hraniva.

Tabela 6. Obroci za koze prosečne težine od 50-55 kg i za proizvodnju mleka od 3,5 kg dnevno

H R A N I V O Dnevna količina hrane, kg

O b r o c i I II III IV

1.Seno2.Stočna repa 3.Smeša cerealija4.Smeša koncentrata5.Kukuruzna biljka6.Silaža trave(dobrog kvaliteta)1.Trava (ispaša)2.Premiks (vit + min)

1,4 3,5 0,15 0,35 - - - 0,03

1,3 - 0,4 0,3 0,6 -

0,03

0,5 - 0,7 - - 3,4 - 0,03

- - 0,35 - - - 12,0 0,02

U narednim tabelama prikazani su nivoi potreba koza u proteinu u smeši koncentrata u zavisnosti od faze proizvodnje kao i preporučena dnevna količina koncentrata po grlu.

Faza% proteina Dnevna količina

(po grlu)

Pre zalučenja/prihranjivanje 18% 115-150 gr

U zalučenju 16% 225-340 gr

Rast 14% 450 gr

Pojačana ishrana (1 mesec pre i 1 nakon pripusta)

14-16%450-1300 gr

Bremenitost (2. – 3. mesec) 14-16% 225-450 gr

Bremenitost (poslednjih 6 nedelja) 14-16% 340-900 gr

Laktacija (prosečna, jedno jare) 14-16% 340-560 gr

Laktacija (jaka, blizanci) 14-16% 900 gr

Ženke za zamenu 16% 225-450 gr

Jarci (odrasli, koji nisu za pripust) 14% < 225 gr

Kozama treba obezbediti slobodan pristup kabastim hranivima i neograničen pristup čistoj, svežoj vodi. Obezbediti mineralni dodatak po slobodnom izboru.

Tabela 8. Predloženi nivoi za tovne rase koza

Tabela 9. Predloženi nivoi za mlečne rase koza

Faza % proteinaDnevna količina (po grlu)

Pre zalučenja/ishrana starterom (2 do 4 meseca)

18% Slobodan izbor

Koze u rastu (4 meseca do 6-8 nedelja pre jarenja)

14-16% 450-670 gr

Zasužene ženke (6-8 nedelja pre jarenja) 14-16% 450-900 gr

Koze u laktaciji 14-16%

450 gr na svakih 1,5 kg proizvedenog mleka

Jarci (odrasli, u radu) 14-16% 450-900 gr

* Kozama treba obezbediti slobodan pristup kabastim hranivima i neograničen pristup čistoj, svežoj vodi. Obezbediti mineralni dodatak po slobodnom izboru.

ISHRANA JARČEVA

Ishrana jarčeva u toku godine je takva da se u periodu mirovanja odnosno, kada se ne pripuštaju na koze, dobijaju obrok koji je jednak onome koji dobijaju koze u toku prvog perioda bremenitosti.

U sezoni mrkanja obrok je povećan i sličan je onom koji dobijaju koze u toku druge polovine bremenitosti. U periodu mirovanja koji obično traje oko 10 meseci jarčevi se mogu hraniti senom koje može biti i osrednjeg kvaliteta.

Količina sena zavisi od njihove telesne mase i obično se kreće od 2 – 3 kg po grlu na dan. Dodavanje koncentrata u tom periodu u obroku nije potrebno. Ishranu jarčeva treba pojaćati na 6 – 8 nedelja pre početka parenja. U tom periodu kvalitetu hrane treba posvetiti posebnu pažnju.

Smešu koncentrata treba uvesti u ishrani jarčeva na mesec i po dana pre početka parenja u količini od 400 – 500 gr, što u mnogome zavisi od njihove kondicije. U periodu mrkanja prosečan obrok za priplodne jarčeve može se sastojati od 2,5 kg sena i 400 gr koncentrata.

Takođe, da bi bili sposobni za uspešnu oplodnju koza, jarčevi nesmeju biti iznureni i mršavi kao ni utovljeni tj. gojazni.

IX.TEHNIKA I ORGANIZACIJA ISHRANE KOZA

U samoj organizaciji ishrane i celokupne proizvodnje koza od velikog je značaja tehnološki postupak, koji predviđa redosled u davanju pojedinih hraniva, broj kao i vreme hranjenja koza.

Redosled hranjenja. U principu prvo treba davati ona hraniva koja se brzo i u potpunosti pojedu od strane koza, a to su koncentrovana i sočna hraniva, pa tek onda kabasta (seno). Pri ishrani koza hranu treba davati u kontinuitetu i bez zastoja, kako bi koze imale dovoljno vremena za odmor i mirno preživanje. Silažu i ostala hraniva sa specifičnim mirisima koji lako prelaze na mleko, treba davati posle muže. U toku zimske ishrane kabasta hrana se kozama daje 3 puta dnevno, a koncentrat 2 puta (sem kod koza sa većom mlečnošću kada se koncentrat daje i 3 puta dnevno). Tako se, koncentrat i seno daju u zavisnosti od proizvodnje, ujutru i uveče, a sočna hraniva (repa i dr) kao i silaža, u podnevnim časovima.

Ukoliko u obroku nema sočnih hraniva onda se u tom periodu umesto njih daje jedna trečina dnevnog obroka sena. Letnja ishrana koza uglavnom se zasniva na kombinovanju paše i dodatku koncentrata.

Broj hranjenja. Koze se obično hrane 2 –3 puta dnevno što u mnogome zavisi od faze njihove proizvodnje. Kozama koje se nalaze u mesecima najveće mlečnosti, hranu treba davati češće (3 –4 puta dnevno), zato što na taj način bolje iskorišćavaju hranu. U odnosu na svoju telesnu masu, koza može da pojede veću količinu hrane u odnosu na ovce i goveda, ali na ishranu troši više vremena. Vreme hranjenja treba odrediti prema redosledu i broju hranjenja i treba ga se redovno pridržavati. Koze se jako uznemiravaju kada hranu dobijaju sa zakašnjenjem. U toku zimskog perioda ishrana obično počinje u 6 časova ujutru, kada koze dobijaju prvu količinu dnevnog obroka, dok zadnje hranjenje pada oko 18 časova uveče. U toku letnje ishrane, pre izgona na pašu koze takođe prvu količinu koncentrata dobijaju u ranim jutarnjim satima (5-6 čas.). Pri štalskoj ishrani, kada se kabasta hrana daje 3 puta dnevno a koncentrati 2 puta, kod mlečnih koza koje se mašinski muzu, raspored u davanju pojedinih hraniva bi bio sledeći:

U 5 sati ujutru se daje 1/3 od ukupne dnevne količine koncentrata (može se davati za vreme muže koza, U 7 sati se daje 1/3 dnevnog obroka senaOko 13 časova daje se druga trećina od ukupne količine koncentrataU 17 sati se kozama daje poslednja 1/3 koncentrata (pri većernjoj muži)U vremenskom periodu od 18 do 20 časova daju se 2/3 obroka u senu

U periodu kada su koze zasušene tehnika ishrane je slična predhodnoj, stim što se koncentrat u ovom slučaju daje samo 2 puta u toku dana (isključuje se davanje dela koncentrata u podnevnim časovima). Kada se koze napasaju ishrana se prvenstveno bazira na korišćenju paše uz dodatak manjih količina koncentrata.

U 5 sati ujutru se daje 1/3 od ukupne dnevne količine koncentrata (može se davati za vreme muže koza)Koze se isteruju na ispašu posle jutarnje roseU 14 časova daje se druga 1/3 dela koncentrataPosle 15 časova koze se isteruju na popodnevnu ispašu, gde u većini slučajeva ostaju do 17 satiU 18 sati se kozama daje poslednja 1/3 koncentrata (pri većernjoj muži)

X. ISHRANA JARADI

Odgovarajuća ishrana i odgoj jaradi predstavlja osnovu za kasniju visoku proizvodnju kod koza. Proizvodna vrednost svakog grla u velikoj meri zavisi od njegove ishrane u najranijem uzrastu.

U vezi sa tim, pri dobroj ishrani bremenitih koza u poslednjem periodu skoznosti, dobijaju se krupnija i vitalnija jarad, što kasnije omogućava njihov intenzivan porast i uspešan razvoj.

Ishrana jaradi u prvim danima života od izuzetnog je značaja. Lučenje prvog majčinog mleka – kolostruma, počinje nekoliko

časova pre jarenja ili neposredno iza toga. Zbog toga je od posebnog značaja da jarad posle rođenja što pre posisaju kolostrum.

Većina jaradi već u toku prvih pola sata počinju da sisaju svoju majku. Ako to nije slučaj onda jarad treba zadojiti. Ako jarad ne posišu dovoljne količine kolostruma u prvih 10-tak časova života, dolazi do smanjenja prirasta i povećava se njihova smrtnost. Pored toga, što predstavlja izuzetno bogat izvor hranljivih materija, kolostrum ima i ulogu da zaštiti jarad od različitih oboljenja i infekcija u prvim danima života.

Fermentacija kolostruma. Višak kolostruma predstavlja veoma vredno hranivo, koje može biti upotrebljeno nakon prvih 24 časa života. Zamrznut i lagerovan, kolostrum se mora otopiti pre ishrane jaradi. Međutim, višak kolostruma se može zakiseliti (fermentisati) i tako lagerovati. Kolostrum treba staviti u čistu posudu kao što je plastična kanta i treba ga držati na hladnom mestu. Posuda bi trebalo da ima otvor na vrhu kako bi kolostrum mogao da ‘diše’. Za prevenciju kontaminacije iz spoljašne sredine, posudu treba prekriti čistom gazom.

Kolostrum treba svakodnevno promešati, tako da će doći do njegove fermentacije. Ovako spremljen kolostrum može se čuvati oko 3 meseca. Pre upotrebe tri delova kolostruma treba promešati sa jednim delom tople vode, i njime hraniti jarad prema preporučenim količinama.

Zamrzavanje kolostruma. Višak kolostruma može biti lagerovan u zamrzivaču do 12 meseci. Zbog pogodnosti, poželjno je zamrzavati količinu od 200 ml kolostruma u plastične kese od 1 litre. Sakupljanje kolostruma za zamrzavanje treba uzeti od odraslih grla prvog ili drugog dana nakon jarenja ili telenja (ukoliko ima u višku kravljeg kolostruma). Kod otkravljenja kolostruma, ne treba koristiti direktne izvore toplote, da ne bi došlo do uništavanja imunoglobulina.

Skica 6. Privikavanje jaradi na napajanje mlekom iz posude

Kako najbolje otkraviti kolostrum? Osnovno je otopiti led a da pri tome ne dođe do degradacije zaštitnih proteina antitela. Ovo se najbolje postiže stavljanjem kolostruma u toplu (ne vrelu) vodu (<120°F, 50°C) i puštanjem da se otopi. Alternativa je da se kolostrum otopi i u mikrotalasnoj pećnici uz malo oštećenja antitela ako se zagreva u kratkim periodima sa malim naponom. Povremeno treba otakati otopljenu tečnost kako bi se preterano zagrevanje svelo na minimum. Takođe je značajno izbeći "vrele tačke" unutar zamrznutog kolostruma. Primena obrtne ploče u mikrotalasnoj može na minimum svesti ovakav tip oštećenja.

Koju količinu kolostruma treba dati jaradima nakon rođenja? Prema savremenim preporukama jaradima treba davati količinu koja iznosi od 8 do 10% od porođajne mase jareta, međutim najbolje je jarad hraniti prema apetitu. Na primer ako je porodna težina jareta 2,5 kg, to znači da bi za njegovo napajanje okvirno trebalo oko 200 do 250 gr kolostruma (2,5 kg X 10%).

PRIHRANJIVANJE JARADI

Za pravilno razvijanje organa za varenje, značajno je prihranjivanje jaradi suvom hranom. Ovo prihranjivanje obično počinje između 7 i 14 dana posle rođenja, dok sa starošću od oko 3 nedelje jarad počinje i da preživa. U ovom periodu jarad uz majčino mleko dobija i kvalitetno seno kao i smešu koncentrata sa 18% proteina.

Veoma je značajno da od trenutka kada počnu da dobijaju suvu hranu, jarad na raspolaganju ima dovoljnu količinu vode za piće.

Seno se u ishrani jaradi kasnije može zameniti i sveže pokošenom zelenom masom. Najbolje je u ishrani jaradi koristiti kvalitetno seno lucerke ili deteline, kao i livadsko seno.

Koncentrat se može u početku porihranjivanja daje u manjoj količini od oko 20 – 40 gr, ali se kasnije njegova količina postepeno povećava, tako da pri odlučenju ona može iznositi i oko 200 gr.

Od koncentrovanih hraniva najčešće se daju kukuruz, ječam, ovas, pšenične mekinje, kao i sojina ili suncokretova sačma. Jarad uspešno mogu koristiti u ishrani celo zrno žitarica, ali je bolje kada se ona daju prekrupljena. Danas se na tržištu mogu nabaviti gotove smeše koncentrata, koje u sebi sadrže sve neophodne hranljive materije koje su potrebne jaradima za nesmetan razvoj (tabela 12).

Tabela 12. Sastav smeše koncentrata za ishranu jaradi (%)

Komponenta Početna smeša Smeša za porast

- Kukuruz (prekrupa) 50 68 - Pšenične mekinje 15 - - Lucerkino brašno 10 20 - Sojina sačma - 20 - Riblje brašno 15 - - Stočni kvasac 8 - - Premiks 1 1 - So jodirana 1 1

Energetska vrednost NEL/kg 6,74 7,50 Svarljivih proteina % 18 15

Ukoliko su jarad pravilno hranjena u uzrastu sa mesec i po dana treba da dostignu telesnu masu od 12 – 15 kg, a pri odlučenju sa tri meseca oko 20 kg.

XI. EKONOMSKA OPRAVDANOST UZGOJA KOZA

Ekonomičnost neke proizvodnje pa i zasnivanje kozarske proizvodnje, u mnogome zavisi od mnogobrojnih faktora i problema sa kojima je zainteresovano domaćinstvo suočeno pri njenom zasnivanju.

To se pre svega odnosi na: određivanje veličine stada, izgradnju objekata ili adaptaciju već postojećih, izbora i sistema gajenja koza, smera proizvodnje (mleko-meso ili drugi), kao i mogućnosti plasmana i prodaje kozjih proizvoda (mleko, sir, jarad,

koža, stajnjak i dr).Najznačajniji uslov pri opredeljenju nekog domaćinstva za

gajenje koza, jeste mogućnost obezebeđenja hrane u toku cele proizvodne godine. Na osnovu ovoga određuje se i broj koza koje će se odgajati.

Ukoliko domaćinstvo može da za potrebe ishrane koza, obezbedi dovoljnu količinu kabaste hrane sa sopstvenih površina zemljišta (naročito za zimski period), to u mnogome utiče na rentabilnost ove proizvodnje. Pogotovu, ukoliko budući odgajivač poseduje i zemljište za proizvodnju žitarica, za koncentrovanu hranu.

U toku letnjeg perioda ishrane, treba voditi računa tj planirati (u zavisnosti od sistema gajenja) mogućnost ispaše koza na okolnim terenima (štalsko-pašni sistem uzgoja). Drugi bitni činilac koji utiče na zasnivanje ove proizvodnje jeste i izgradnja objekata, kao i njihovo opremanje. Kakav će objekat biti, zavisi u mnogome od rasnog sastava koza kao i od sistema uzgoja (intenzivni sistem zahteva odgovarajuće uslove i opremanje objekata). Domaćinstvo koje već poseduje stariji objekat, može u sopstvenoj režiji izvršiti njegovu adaptaciju. Odnosno uz manja ulaganja i uz učešće ličnog rada, treba da ga prilagodi potrebama pravilnog uzgoja koza. To znači, da u njemu treba da obezbedi ugradnju opreme za ishranu kao i napajanje koza. Što se tiče ekonomske dobiti od kozarske proizvodnje, u mnogome zavisi od smera proizvodnje i rasnog sastava koza. Ukoliko domaćinstvo poseduje sve napred navedene uslove, a želi da se opredeli za smer proizvodnje mleko-meso, onda treba da se opredeli za uzgoj naše domaće bele koze, kao mlečnog tipa. Na taj način proizvodnjom, odnosno dobijanjem većih količina mleka i njegovom direktnom prodajom (mlekarama) ili preradom u pojedine proizvode (u sir koji je tražen na tržištu), odgajivači mogu ostvariti značajna sredstva. Ako se u obzir uzme i mogućnost prodaje jaradi (s obzirom da je plodnost ove koze u proseku 1,8 jaradi po kozi), onda se i putem njihove prodaje, bilo kao jarad do 3 meseci uzrasta ili kao priplodni materijal, može ostvariti ekonomičnost ove proizvodnje.

Dobit od zasnivanja kozarske proizvodnje, u većoj meri može se povećati poboljšanjem rasnog sastava koza (mogućnost nabavke alpino koza), proširenjem farme kao i boljom organizacijom proizvodnje.

XII. MERE ZA UNAPREĐENJE KOZARSKE PROIZVODNJE

Poslednjih godina u odnosu na raniji period uzgoju koza se prilazi puno organizovanije, i to u cilju zasnivanja novog tipa kozarske proizvodnje sa tendencijom robne proizvodnje i izraženije ekonomske opravdanosti uzgoja koza. Danas se u našoj zemlji povećava broj domaćinstava koja bi se bavila uzgojem koza kao isključivom delatnošću, a još je veći broj onih koja se opredeljuju za uzgoj manjeg broja grla i to većinom kao dopunu nekoj drugoj stočarskoj proizvodnji.

U cilju pravilne organizacije i uspešnog razvoja kozarstva, na imanjima poljoprivrednih domaćinstava a posebno onih usmerenih na robnu proizvodnju, programi razvoja kozarstva treba da predvide zasnivanje kozarske proizvodnje na društvenim gazdinstvima.

Treba definisati tipove kozarskih farmi, određujući pri tome cilj i stepen njihovog značaja. Farme koza bi prema nameni trebalo grupisati u:

reprodukcione, priplodne i proizvodne.

Reprodukcione farme treba da predstavljaju centre za gajenje visokoproizvodne rase ili ustaljenog visokoproizvodnog tipa domaćih rasa koza.

Osnovni cilj ovakvih reprodukcionih farmi je proizvodnja odabranog vrlo kvalitetnog priplodnog materijala oba pola, koji će se koristiti, pre svega, za zasnivanje društvenih i udruženih priplodnih farmi koza određene visokoprozvodne rase ili tipa, kao i za obezbeđivanje muškog priplodnog materijala za rad na rasnoj izmeni na onim farmama priplodnog tipa koje se budu prihvatile takvog rada. S obzirom da je rad ovakvih reprodukcionih centara vezan sa određenim troškovima predlaže se da na početku bude samo jedan ovakav centar na nivou države. Kada se radi o širenju proizvodnijeg kozarstva, za naše uslove mnogo veći značaj ima oplemenjena domaća bela koza, koja je nastala kao proizvod tridesetogodišnjeg, nesistematskog ukrštanja domaće bele koze sa sanskom rasom. Ova koza predstavlja proizvodno i rasno ustaljen kvalitetan materijal, koji je uz to i prilagođen našim klimatskim uslovima, kome samo nedostaje primena pravilne selekcije na mlečnost, kao i obezbeđenje odgovarajućih uslova ishrane i nege, pa da ona može da ispolji svoj proizvodni potencijal u potpunosti.

Priplodne farme imaju za cilj, da za potrebe svakog područja proizvodi kvalitetan muški i ženski priplodni materijal za potrebe proizvodnih farmi i to onog rasnog sastava koji dugoročnim programom bude predviđen za to područje.

Proizvodne farme bi imale kao osnovni cilj robnu proizvodnju mleka i mesa, i to bilo u okviru sopstvene proizvodnje bilo uz udruživanje robnih proizvođača kozjeg mleka i mesa na svojim područjima.

Ovaj drugi tip bi se zasnivao na organizovanju otkupa mleka radi zajedničke prerade u sir, otkupa jaradi, plasmana jarećih i kozjih koža, kozjeg mesa ili prerađevina. Ovim bi stekli znatno veći značaj za svoje područje i imali vrlo korisnu ulogu u razvoju organizovane proizvodnje kozjih proizvoda.

Ovakve farme treba da se zasnivaju u regionima gde već postoji zainteresovanost poljoprivrednih gazdinstava za ovu proizvodnju, ili tamo gde bi ona mogla da se podstakne.

Prednost treba dati onim gazdinstvima koza koja imaju uslove i žele da se odluče na robnu proizvodnju i udruživanje. Ta gazdinstva u zavisnosti od uslova treba usmeravati na zasnivanje priplodnih farmi koza, koje bi proizvodile dobar priplodni materijal za lokalne potrebe (posebno zbog velikog nedostatka priplodnih grla na tržištu), ili na zsnivanje proizvodnih farmi u cilju robne proizvodnje.

U plodnijim područjima zainteresovana gazdinstva treba usmeriti na držanje proizvodnijih koza, uz primenu umereno intenzivnog tipa gajenja. Međutim, u tim krajevima kozarstvo će svakako biti dopunska proizvodnja ostalim vrstama domaćih životinja, što je i realno. Uslovi gajenja, rasna pripadnost i broj koza usmeravaće ova gazdinstva na opredeljenje za priplodne ili proizvodne farme koza. Odgajivače koji samoinicijativno žele da se bave intenzivnom kozarskom proizvodnjom ne treba sputavati, već sagledati njihove mogućnosti i ukoliko ispunjavaju određene uslove, nastojati da im se pruži sva potrebna pomoć. Oni, često, mogu da budu i uzor drugima za gajenje ove domaće životinje. Za početnike je najbolje da počnu sa manjim stadom koza, jer će tako najuspešnije savladati potrebni stepen tehnologije gajenja. Pri njihovom zasnivanju, pored ostalog, treba uzeti u obzir i geografske osobine pojedinih regiona, strukturu gazdinstva i mogućnost dopremanja kozjeg mleka u sabirne centre. Stvaranje robne proizvodnje intenzivnijeg tipa, primenom savremenije tehnologije gajenja i postizanjem ekonomskog uspeha, gajenje koza će prihvatiti i mlađa populacija, što do sada nije bila praksa. Kada se radi o starijim domaćinstvima, treba sagledati i mogućnost zamene krava proizvodnijim rasama koza, polazeći pri tome i od toga da je potreban manji smeštajni prostor, tj., jeftiniji i brži za izgradnju, manje radne snage oko nege i čuvanja koza, manje hrane i lakši rad oko ishrane, nije potrebno svakodnevno čišćenje stajnjaka, lakša i potpunija je muža.

Da bi se postavili osnovni principi i osiguralo pravilno usmeravanje razvoja kozarstva u našoj zemlji, neophodna je primena sledečih mera:

Izraditi poseban program razvoja kozarstva Razraditi organizaciju o masovnom prilazu poboljšanju rasnog sastava i proizvodnih osobina domaćih populacija koza Uvesti zakonske odredbe u vezi kozjeg mleka, s time da mu se određuju cene prema njegovim specifičnostima i da se izjednači u zaštitnim merama sa ostalim vrstama mleka Nastojati da se uvoz radi unapređenja našeg kozarstva svede na sansku i alpsku rasu koza Odrediti organ ili organizaciju s posebnim ovlašćenjima, koja bi imala zadataka da koordinira razvoj kozarstva u zemlji Formirati tim stručnjaka koji će usmeravati nivo izmene rasnog sastava koza za pojedina područja i određivati stepen selekcijiskih mera u masovnom zahvatu unapređenja kozarske proizvodnje, uključujući tu i potrebe uvoza Angažovati naučne i stručne službe da od početka organizuju, prate i usmeravaju programe unapređenja kozarske proizvodnje Organizovati stalne kurseve ili škole za zainteresovane stručnjake i individualne odgajivače radi bržeg obučavanja za rad u kozarstvu

Na osnovu svega napred izvetog, sve navedene strukture od proizvođača pa do odgovornih organa i službi, treba da imaju na umu da je kozarstvo grana koja ima neke svoje specifičnosti i da ono još uvek ima nedovoljno organizovan prilaz u njegovom pravilnom usmeravanju i razvoju.

HVALA NA PAŽNJI!HVALA NA PAŽNJI!