Radni sto "Demokratizacija obrazovnog sistema"

Razmatrano je nekoliko aspekata demokratizacije obrazovnog sistema:

formalne institucije - ucenicki i studentski parlamenti, roditeljski odbori

suštinske promene - izmene nastavnih planova i programa, metoda rada, uz akcenat na razvoj kreativnog

razmišljanja

menadžment u školstvu

problemi manjina - romskih ucenika i ucenika sa hendikepom

Osnovni zakljucci radnog stola:

Formalne institucije omogucuju ucenicima i studentima da ucestvuju u procesu upravljanja, i veoma dobro

funkcionišu na nekim mestima (npr. Valjevska gimnazija). Medutim, potrebno je doneti zakonske okvire u kojima ce

takve institucije delovati (pre svega se odnosi na Zakon o studentskom parlamentu).

Suštinske reforme obrazovanja traže pre svega demokratizaciju obrazovanja nastavnog osoblja i posebno je bio

razmatran problem njihove edukacije i reedukacije. Potrebno je upoznati nastavnike sa raznim oblicima savremene i

interaktivne nastave kroz radionice i seminare, ali uz obavezni follow-up. Nastavnik koji primenjuje naucene metode

bi bio nagradivan, a škole bi bile vrednovane na osnovu tih aktivnosti. Pored toga, mogli bi se organizovati

kombinovani seminari za roditelje i nastavnike. Nastavni radnici bi trebalo da imaju vecu slobodu za menjanje

nastavnih sadržaja, ali bi nastavne planove ipak trebalo da donose strucnjaci.

Nevladine organizacije i alternativni vidovi obrazovanja bi takode trebalo da imaju udela u procesu demokratizacije

obrazovnog sistema. Potrebna je veca koordinacija vladajucih organa sa nevladinim obrazovnim institucijama. Centar

za alternativno obrazovanje je svojevremeno nacinio program reforme obrazovnog sistema, što bi svakako moglo da

bude od koristi za sadašnje reforme.

Veoma važno za reformu obrazovanja je i pitanje menadžmenta u obrazovnim institucijama. Pošto je i to potrebno

uciti, trebalo bi posebno obrazovati rukovodioce za upravljanje obrazovnim institucijama. Takode bi trebalo osnovati

fond za državne stipendiste, mlade strucnjake, koji bi išli u inostranstvo na usavršavanje, pa ta znanja primenili ovde.

To bi za državu bilo produktivnije nego zapošljavati naucnike u privredi.

Romskim ucenicima treba omoguciti da ravnopravno ucestvuju u svim obrazovnim aktivnostima. Konkretan predlog

jeste da se omoguci Romima sa završenom trogodišnjom srednjom školom da upišu Višu školu za vaspitace. Takode

bi se mogle dodeljivati stipendije Romima koji ce da ucestvuju u procesima edukacije.

Studentima sa hendikepom treba omoguciti inkluzivno školstvo. Deci sa fizickim hendikepom treba omoguciti

pohadjanje škola za normalnu decu.

1

Milica Andevski (Novi Sad)ULOGA VASPITANJA U MULTIKULTURNOM DRUŠTVUSAŽETAKU radu se ispituje kako u kontekstu snažnog okretanja prema regionalizmu, lokalpatriotizmu,revalorizaciji etnickog kao socijalne kategorije, obrazovanju identiteta grupe, obnovljenom nacionalizmu, obiljumogucnosti orijentacije i vrednosti, pojedinac sve više postaje «covek sa antenama», umesto «covek sakorenima». Od pre nekoliko godina, nastupio je i poremecaj u relaciji između kulture i privrede, s tim štoprivreda, informativna i komunikativna tehnika sve više prožimaju svet, dok se kultura ogranicava na podrucjelokalnog i «dimenzije zajednice». Iz toga rezultiraju negativni mehanizmi kao ogranicenje, diskriminacija,netolerancija. U radu se analiziraju osobene situacije koje nastaju ovim procesima, posebno u oblikovanju iformiranju identiteta, lika samostalne i odgovorne ličnosti, što je, konacno, cilj svih vaspitno-obrazovnihnastojanja. Koliko je škola (ne)sposobna da uvažava ove izazove, da prati nove procese razvoja osecajazajedništva i istovremenom akulturacijom? Može li obezbediti pojedincu potrebna znanja, veštine ikompetencije kako bi se otvorio prema univerzalnom, a da, ipak, ne razara ili ne zanemari korene svogsopstvenog identiteta? Koliko je pojedinac u ovakvom kontekstu otvoren za slobodan razvoj licnog identiteta,koliko mu je potreban uređujuci uticaj socijalne, prostorne, etnicke, jezicke, kulturne pripadnosti? Koliko mu usvim ovim nastojanjima, koja nisu istinske pedagoške prirode, potporu, podršku, oslonac može pružitivaspitanje? Koja je uloga škole u svemu tome?KLJUČNE REČI: vaspitanje, obrazovanje, škola, identitet, kultura

Izgradnja identiteta i njegovo nadilaženjePoslednjih desetak godina kod nas se može utvrditi snažno okretanje regionalizmu,lokalpatriotizmu, rastucoj revalorizaciji etnickog kao socijalne kategorije, obrazovanju identitetagrupe, te nastupu obnovljenog nacionalizma. Na osnovu obilja mogucnosti orijentacije i pravih iporemecenih vrednosti koje mu nudi današnje društvo, pojedinac kao da sve više postaje «covek saantenama» nasuprot «coveku sa korenima», modelu identifikacije koji je ranije preovladavao udruštvu. U poslednjih nekoliko godina došlo je i do poremecaja između kulture, na jednoj, i privrede itehnike, na drugoj strani, poremecaj koji stalno napreduje. Dok privreda, finansijski, ekonomski itehnološko-komunikacioni sektor sve više umrežavaju globalni prostor, kultura se sve višeprebacuje u podrucje lokalnog. Kultura se ogranicava na «dimenzije zajednice», postaje sve više

Page 2«plemenska stvar», tj. iz toga rezultiraju negativni mehanizmi kao ogranicavanje, diskriminacija,netolerancija. U kolektivnoj svesti izranja obnovljena veza sa nacijom i veza sa sopstvenim regionom –«biti svoj», boriti se protiv «navale na sopstveni atar». Internalizacijom privrede, izgleda, kao da segradi protivsredstvo politickom nacionalizmu. Kao rezultat ovog fenomena, javljaju se migracijestanovništva i brojni doseljenici koje pokrecu više tržišni zakoni nego vlastita želja za promenom.Prema nekim mišljenjima, ovi migranti rezultat su procesa internalizacije privrede, a prema drugim,njegove žrtve (jer njihov dolazak postaje podsticajni faktor za lokalni šovinizam).Može li se sistem vaspitanja i obrazovanja prozvati kao saodgovoran za ove događaje, kolikoje on, da nije krut, inertan i nepokretan, mogao da ucini za drugaciji razvoj situacije.

2

Ovde možemo navesti neke procese:koliko je škola istinsko mesto integracije, a koliko refleksija ekonomske, eticke krize;koliko odslikava karakter tehnološko-komunikacionih sistema koji sve više nadilazegranice i predstave o «drugima», koji postaju sve više internacionalni.Ovi procesi rezultiraju osobenim situacijama koje su sve kompleksnije za pojedince, kojidovode u pitanje formiranje samostalne, odgovorne, kompleksne, celovite licnosti, što je, konacno,intencija vaspitno-obrazovnog rada. Procesi tranzicije, internacionalizacije, odnos globalnog i nacionalnog, «biti svoj» i boriti seprotiv «navale na sopstveni atar», pojedincu se, pri otkrivanju jedinstvenosti njegovog identiteta,pojavljuju pred ocima i drugi aspekti njegove licnosti, koji prevazilaze njegove licne osobenosti.Iako se pojedinac izdvaja svojom individualnošcu, ipak postaje svestan cinjenice da je jednak sadrugima, jer pripada identitetu Zajednice (npr. etnickom, nacionalnom, religioznom...). Takođe,jasno je da ne možemo razdvojiti odgovornu individualnost od otkrića univerzalnosti, pošto svakood nas svojom pripadnošcu ljudskom društvu poseduje socijalni identitet. Iz toga rezultira i potrebasvakog pojedinca da mu se priznaju njegova osnovna ljudska prava.Trendovi i procesi koje smo naveli kao reakciju na krizu identiteta koju izazivajupredstavljaju identitet zajednice. Etnija, nacija, religija, pravo na teritoriju, na prvom su mestu idominiraju pravima licnosti, slobodom njene savesti i njenom težnjom ka univerzalnom. Škola, kaoi sistem vaspitanja i obrazovanja u celini, nije imala sluha za izazove koji su nastali novimprocesima razvoja osecanja zajedništva i istovremenom akulturacijom. To je išlo ka tome da onaviše ne može da posreduje znanja i sposobnost potrebne pojedincu kako bi mogao da se otvori kaUniverzalnom, a da ipak ne razori ili ne zanemari korene svog sopstvenog identiteta. Na putuslobodnog razvitka, ka licnom identitetu, pojedincu je potreban uređujuci uticaj socijalne,prostorne, etnicke, jezicke i druge pripadnosti. Istovremeno, on bi morao da razabere šta sepodrazumeva pod «etnickim incestom» (povlacenje u etnicko-kulturni identitet).

Page 3Uloga škole u oblikovanju kulturnog identitetaIz razlicitih razloga i osnova, škola je danas, još snažnije nego ranije, mesto na kojem sevaspitno utice na nastajanje i oblikovanje kulturnog identiteta. Škola se, i šire posmatrano - uEvropi, kao mesto socijalizacije, iz osnova premenila. Kao nikada pre, poslednjih godina porastaoje znacaj predškolskog vaspitanja. Više od trecine dvogodišnjaka, veliki deo trogodišnjaka i gotovo100% dece između cetiri i pet godina obuhvacen je ovim smeštajem. Tako se škola i sistemvaspitanja i obrazovanja u celini suocavaju sa nacelnim pitanjem.Povecan znacaj predškolskog doba automatski vodi ranijoj socijalizaciji, uslovljava ranosusretanje sistema vaspitanja i obrazovanja sa postojecim raznolikostima. Deca ovog uzrasta, uvanporodicnom kontekstu, vec se konfrontiraju sa raznolikostima grupe doseljenika, migranata,manjina. Rano susretanje sa ovim raznolikostima nužno pretpostavlja model vaspitanja koji sezasniva na zajednickom radu partnera koji u tome ucestvuju (roditelji, škola, lokalna udruženja,

3

socijalni partneri i organizacije s njima u vezi). Pošto ovakav model još ne postoji, najpre se moranaciniti. Produžavanjem vremena obaveznog školovanja u okviru svojih sistema vaspitanja iobrazovanja, neke evropske zemlje pokušavaju da uoblice kulturni identitet mladih (kojem pripadai nacionalni identitet). Od svih ucesnika u vaspitanju zahteva se da posreduju znanje i vrednostikoje ce podupirati vaspitanika u prihvatanju i jacanju svojih osobenosti u odnosu premauniverzalnom (briga o ljudskim pravima).Za takva polazišta potrebna je saradnja partnera i u školi i izvan nje. Zasad, naš sistemvaspitanja i obrazovanja ne raspolaže nekim modelom, nema nikakva poželjna iskustva na kojimamože da temelji posredovanje znanja i sposobnosti izgradnje osobenog kulturnog identiteta mladihi njegovo nadilaženje u pravcu univerzalnosti. Suvišno je govoriti o znacaju ovih momenata uvaspitnom delovanju škole i brzim promenama njene uloge kao mesta socijalizacije pojedinca. Ovoide zajedno sa promenama unutar porodice, koja prenosi na školu sve više i više zadataka koji nisuistinski pedagoške prirode.Neke dvosmislenosti koje treba izbegavati u koncepciji multikulturnog društvaDa bi ispunila svoju vaspitnu ulogu u multikulturnom društvu, škola mora rašcistiti sanesporazumima koji se ponekad dovode u vezu sa pojmom multikulturnog društva. Čini seneophodnim da oni koji su odgovorni za vaspitanje (ovlašceni za vaspitanje, oni koji poducavaju isvi oni koji se u najširem smislu bave vaspitanjem) ne podlegnu sledecim nesporazumima.Prvi nesporazum

Page 4Multikulturno društvo posmatra se samo kao vrsta mozaika u kojem pojedinacne grupe ilizajednice sa razlicitim jezicima, kulturama, etnickim pripadnostima i religijama – samo egzistirajujedna pored druge.Ali, takav nacin gledanja bazira se na staticnoj slici kulture koja živi kroz coveka. Time sepogrešno shvata cinjenica interakcije između pojedinaca, društvenih grupa i zajednica. Time se,takođe, ignorišu pretpostavke koje su odlucujuce za uspeh ili neuspeh interakcije. SociologDjeghoul Abdelkader je okarakterisao teškoce koje nastaju kod ove interakcije na sledeci nacin:«Mali Muhamed je sve slicniji malom Petru, dok obratno nije slucaj». Zbog toga, trebalo biizbegavati rec mozaik.Multikulturno društvo cesto se poistovecuje sa pseudonaucnom idejom americkog «lonca zatopljenje», u kojem su razlicite kulture stopljene u neku vrstu kosmopolitske kulture.Ali, to što nazivamo kosmopolitizmom ne može se zameniti multikulturnim situacijama okojima govorimo, gde je struktura licnosti svakog pojedinca determinisana njegovom pripadnošcuodređenom identitetu.Drugi nesporazum

4

Ljudski odnosi u multikulturalnom društvu posmatraju se iskljucivo kao odnosi izmeđumanjina i vecina. Manjine, isto tako kao i vecine, imaju tendenciju da se njihovo shvatanje grupa(kao manjine, kao vecine) i njihovi odnosi unutar grupe ne dovode u pitanje.Ali, razmišljanje o multikulturnom društvu ne pretpostavlja išceznuce, vec osvešcenje inadovezujuce apstrahovanje sopstvene kulture, svejedno da li je rec o kulturi vecine ili kulturimanjine. Ponovo se mora pronaci sopstveno samorazumevanje u današnjem društvu.Treći nesporazumMultikulturno društvo smatrmo vrstom politickog društva koje nema preku potrebu daprihvati zajednicka pravila komunikacije. Ovaj nesporazum ukazuje da je svejedno da li postojijedan ili više službenih jezika, da li se primenjuje zajednicki pravni sistem ili da li se zahtevajudemokratska pravila igre.Ali, koncept multikulturnog društva podrazumeva jezicko i pravno jedinstvo, koje obuhvata i,u slucaju potrebe, ogranicava kulturne razlike. Postoji granica koja se ne sme preci kada su upitanju prava manjina koja služe održavanju manjinske kulture. Ovo bi se sastojalo ili u odbijanjuda se razume službeni jezik (jezici), ili da se pribegava drugacijim pravnim propisima od onih kojivaže u zemlji (npr. licnom ili porodicnom pravnom statusu), ili da se primene prava koja su usuprotnosti sa onim principima na kojima je podignuta zapadna demokratija (npr. autonomijadržave i religije). Manjine su prinuđene da prihvate niz kompromisa koji im teško padaju jer se ticuprivatne sfere, narocito kodifikacije porodicnog prava. Istovremeno, bore se za priznanje svojihkulturnih potreba u okvirima pravnog sistema zemlje u kojoj žive. Ostajanje pri ovim predstavama i

Page 5njihova realizacija znacili bi raskid sa tradicionalnim zapadnim koncepcijama o porodici izajednici. Četvrti nesporazumUnutar multikulturnog društva, kulturama se dodeljuje autonomija. Postupa se kao da bipojedinacne grupe i zajednice ravnopravno sarađivale (sadejstvovale), dakle, pravo, potomdruštveno, kulturno i politicki ravnopravno i nezavisno od politickog usmerenja vecine.Ali, kod integracije društvenih grupa postoji dijalekticka neravnoteža snaga, jer pri nastankusvakog kulturnog kompromisa postavljaju se zahtevi bremeniti konfliktima. U multikulturnomdruštvu uvek je potrebno veoma mnogo pregovaranja između institucija i manjina. Postoji vezaizmeđu politike vecine i nacina identifikacije manjine. Identifikacija sa manjinom cesto jeposledica postojecih politickih i društvenih uslova. Politika vecine ima veliki uticaj na to kako semanjine definišu i razumevaju u odnosu na ukupno stanovništvo.Peti nesporazumEtnicke, nacionalne i religiozne razlike u multikulturnom društvu cesto su precenjene. Poredtoga, zaboravljaju se kulturne razlike, koje se odražavaju u društvenom rangu, uzrastu,generacijskoj pripadnosti, poreklu, mestu stanovanja itd. Ili, dešava se da se određeni kolektivni(simbolicki) identiteti prenaglašavaju na racun socijalnih odnosa među clanovima društva.Ali, cinjenicu da se pripada manjini ne treba ljudima potpuno naplacivati. Ova pripadnostsamo je jedna od mnogih. Ako se posmatra kao jedina, to onda vodi zanemarivanju društveno-socijalnih identiteta i biologistickom pogledu na konstituciju grupe. Takav nacin posmatranja

5

mogao bi, u današnje vreme, biti veoma opasan, pošto društvo kod nas (a i šire, u citavoj Evropi)prolazi kroz socijalnu krizu. Rec je o raspadu radnickog pokreta, koji je u prošlosti bio centralniprincip organizacije našeg (i šireg, evropskog) okruženja.Šesti nesporazumMultikulturno društvo posmatra se kao vrsta društva koje se sastoji od mnogih zajednica.Misli se na strukturisane, samosvesne zajednice koje su u stanju da izvrše politicki pritisak i damobilišu mase. Ali, multikulturno društvo – u Evropi – ne treba izjednacavati sa «liberalizacijom» ili«balkanizacijom». Preterano, od stvarnosti otuđeno, shvatanje zajednice nema ništa sa realnošcu ukojoj se ovi procesi pokazuju suštinski mnogo slojevitijim i bogatijim kontrastima, nego što se touopšteno uzima. Ovo shvatanje može dovesti i do toga da se prava multikulturna obeležja, koja surezultat temeljnog bavljenja zajednicom, ne prihvate, da se odbiju, bez ulaganja napora da seanaliziraju, razjasne ili prihvate.Koncepcija društva kao proizvoda mnogih zajednica – koja, nasuprot individualnojintegraciji, naglašava kolektivnu integraciju – može voditi sasvim razlicitim situacijama, vec prema

Page 6tome da li je rec o društvenom i politickom kontekstu u Srbiji i Crnoj Gori, Francuskoj, VelikojBritaniji, Holandiji ili Nemackoj. Svaka od ovih zemalja ima svoje sopstveno tumacenje nacije(uloga krvi ili srodstva, državne teritorije, osecaj pripadnosti pojedinca kao faktor definicije nacije).Te razlike posebno dolaze do izražaja kroz odgovarajuca zakonodavstva o državljanstvu ovihzemalja.Sedmi nesporazumPod pojam multikulturnog društva podvode se: etnicke i regionalne manjine; postkolonijalnemanjine koje su se doselile u metropole i primile državljanstvo; doseljenici koji i dalje važe kaostranci; druga i treca generacija stranih radnika, kao i Romi. Ali, multikulturna situacija jednog društva mora da izgleda sasvim razlicito, vec prema tomeda li je istorijski rezultat migracija, ratnog egzodusa, nacionalizma, kolonijalizma, doseljavanja ilispecificnosti kulture (npr. Romi).Iako postoje formalne paralele kao poređenja multikulturnih situacija, manjine kojih se ticune doživljavaju ih na isti nacin. Predstave koje se interpretiraju takođe su razlicite, jer zavise ododgovarajucih politickih ciljeva države. Zajednicki zahtevi za kulturnim identitetom postaju sasvimrazliciti, vec prema tome da li je rec o sociološkim (privredni, socijalni, pravni i politicki status) ilio psihološkim (uvažavanje ili prezir, priznanje ili odbijanje) uslovima ukljucivanja u društvo. Multikulturalnost kao rezultat migracionih kretanjaMultietnicka situacija nastala seobama bitno se razlikuje od tradicionalnih istorijskiuslovljenih multikulurnih društava. Multikulturalnost nastala migracijom ne sadrži u sebiteritorijalne zahteve. Ona se više ispoljava u ophođenju domaceg stanovništva prema socijalnojgrupi koja ima sopstveni društveno-ekonomski status (kao doseljenici), poseban pravni i politicki

6

status (kao pripadnici druge države) i soptvenu kulturu.Dakle, ovde je u pitanju kultura koja se razvila izvan nacionalne teritorije, cesto u onimzemljama koje su teško pogođene, kao i naša, neravnotežom između siromašnih i bogatih (izmeđusevera i juga). Ovde je rec o multikulturnoj i multinacionalnoj situaciji sa vrlo snažnim pecatom društvene ipravne hijerarhizacije, kao i raslojavanja. Razlicitost se cesto brka sa nejednakošcu i inferiornošcu.Nasuprot tradicionalnim multikulturnim društvima, država ne može da multikulturnim situacijamanastalim migracionim kretanjima doskoci decentralizovanjem ovlašcenja na upravne autonomije imerama za zaštitu i unapređenje jezika i kulture manjina. Naprotiv, ona mora da vodi racuna orazvoju društva u celini.Velike grupe doseljenika svojim više ili manje koncentrisanim trajnim naseljavanjempromenile su sastav velikih podrucja Evrope. To važi u istoj meri za etnicki sastav u školama, među

Page 7radništvom velikih industrijskih regiona, kao i za neka podrucja sektora usluga. Ove grupe žale se,uopšte, na etnocentrizam celokupne upravne vlasti. To se krece od škole, preko zdravstva ipravosuđa, do urbanih pitanja, stambene situacije, otvorenih javnih smeštaja za decu i porodicu.Rezultati ovih migracionih tokova vec su transparentni u današnjoj slici Zapadne Evrope.Naime, tamo je sve jasnije da one grupe stanovništva iz privrednih, socijalnih i kulturnih razlogaopstaju, cak se i povecava broj doseljenika iz zemalja Istocne i Srednje Evrope. Kulturne i jezickerazlike između starosedelaca i migranata danas duže opstaju kod prethodnih doseljenika i prilicnoje evidentno da ce se njihov boravak u zapadnoevropskim zemljama stabilizovati u nejednakomodnosu naspram domaceg stanovništva. U odnosu na to, mogu se odmeriti zadaci koji iz ovekulturne raznolikosti proizilaze za društvo u Z. Evropi.Ova razmišljanja ne bi morala da se odnose samo na razvijena i relativno stabilna društvanašeg okruženja. Snažno prisutna kulturna raznolikost našeg okruženja implikuje novo, drugacije,obuhvatnije promišljanje uloge škole, vaspitanja i obrazovanja u celini.Ova raznolikost dovodi najviše u pitanje pojam nacije i nacionalnog identiteta. Pored toga,ona nosi u sebi vecinu simbolickih vrednosti kad je u pitanju građenje kulturnog identiteta,društvenih odnosa i odnosa među zajednicama. Kulturna raznolikost je u središtu interesovanjamedija i politicara. Ona izaziva reakcije netolerancije, odbojnosti, ksenofobije i rasizma. Kulturnaraznolikost i kulturne razlike, koje kroz mreže solidarnosti mogu uspostaviti spone sa zemljamaporekla, znace proširenje kulturnog prostora naroda Evrope.Zaključna razmatranjaPopulacija ucenika u školama sve je raznolikija. Kao spasonosno rešenje problemaraznolikosti, škola istice Dan multikulturne svesti.

7

Međutim, sve izraženija je i sumnja da ce obeležavanje Dana multikulturne svesti u školirešiti sve probleme sa motivacijom i ucenjem sve raznolikije populacije ucenika. Ta su pitanjacesto mnogo dublja nego što i želimo da priznamo, ili nego što smo sposobni odgovoriti i delovatina njih na nacin koji nije površan i jednostran. Stupanj do kojeg treba podržavati asimilaciju uškolama visoko je kontroverzan. Ipak, etnocentricno je i neproduktivno ocekivati od zajednicaucenika da se prilagode ocekivanjima koja ne reflektuju njihove potrebe. Složenost situacijepovecava se kad razmotrimo cesto izuzetno razlicite potrebe i vrednosti grupa koje u školamapoucavamo. Kako ocuvati bogatstvo razlicitih kultura, a ipak osigurati okruženje koje svakome dajemogucnost nesputanog rasta i razvoja? Problemi uslovljeni kulturnim razlikama nece nestatijednostavnim protokom vremena. Svi odgovorni za napredak ucenika obavezni su na licni,usklađen napor kako bi školski sistem funkcionisao za što više ucenika. Rec je o zajednickom

Page 8naporu ostvarenja opšteg dobra u kulturi pluralizma koje ce se etickom refleksijom osloboditipedagoškog idealizma.Vaspitanje u multikulturnim uslovima ne obuhvata automatski i nacin na koji cemo jedni sdrugima izaci nakraj u mešovitom društvu, ne odgovara na dilemu kako integrisati ovo društvo apri tome se ne ogrešiti o individualne potrebe pojedinaca. Uz sve ovo slede i protivrecnosti idvosmislenosti onoga što bi se moglo oznaciti pedagoškom etikom.Mogu li se vaspitanjem promeniti svest, predstave, stavovi, ostvariti cudo metanoie(preumljenja) u epohalnoj, opštoj konstelaciji – novoj makroparadigmi, novom etosu koji se neceogranicavati pojedinacnim ideologijama, religijama, nego u povezanosti i predusretljivosti normi,vrednosti, ideala i ciljeva. Težnja ka idealnom može biti pokretac aktivnosti, ali neuspesi koji segodinama pojavljuju ostavljaju nas zatecenim u saznanju da neki pomak teško može da se ostvari. Ida sa tom zlom kobi treba i dalje živeti i vaspitavati.LITERATURAHenting, von H. (1997). Humana škola. Zagreb: Eduka.Kokovic, D. (1997). Pukotina kulture. Beograd: Prosveta.Kung, H. (1990). Projekt Waltethos. München: Piper.Oelkers, J. (1992). Pedagogische Ethik. München: Juventa

NADA ŠERIĆ*OBRAZOVANJE BEZ GRANICA - SUVREMENA ULOGA ŠKOLSKEKNJIŽNICEJasmina Lovrinčević, Dinka Kovačević, Jadranka Lasić-Lazić, Mihaela Banek ZoricaZNANJEM DO ZNANJA: PRILOG METODICI RADA ŠKOLSKOG KNJIŽNIČARA

8

Zavod za informacijske studije odsjeka za informacijske znanosti Filozofskogfakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2005., 314 str.Knjiga autorica J. Lovrinčević, D.Kovačević, J. Lasić-Lazić i M.Banek ZoricaZnanjem do znanja zaslužuje predstavljanje čitateljstvu časopisa Život i škola iz višerazloga. Prije svega, prvi razlog krije se u podnaslovu knjige kao njenom sažetku –prilog metodici rada školskog knjižničara i vrijednosti eduko-uloge školske knjižnices konkretnim primjerima iz prakse. Drugi razlog je isto tako važan jer će knjigaposlužiti kao velika pomoć u planiranju i programiranju rada školskog knjižničara.Treći je razlog aktualnost tema kojima se bavi: informacijska pismenost, praktičnost,vrjednovanje, sabiranje znanja, alati za korištenje školskom knjižnicom…Jedno od poglavlja ove praktične knjige nosi naslov Zašto školski knjižničarmora znati više? Mnogo je dobrih razloga zašto on mora znati više. On ima velikuodgovornost u školi, ali se za nju mora dodatno izboriti - kao nastavnik, kao partneru odgojno-obrazovnom procesu i kao stručnjak za informacije. Ova knjiga šesnaestaje u nizu Radova Zavoda za informacijske studije u Zagrebu, a od 314 stranica, 188stranica, ili 60% sadržaja posvećeno je obrazovanju i modelima rada u školskojknjižnici potkrijepljeno primjerima iz prakse. Sastoji se od osam poglavlja:Demokratizacija obrazovanja kroz dostupnost novih izvora i mogućnosti noveinformacijske tehnologije (str. 11.-16.); Informacijska pismenost (str. 17.-69.); Zaštoškolski knjižničar mora znati više (str. 71.-82.); Planiranje i programiranje rada uškolskoj knjižnici (str. 83.-107.); Didaktičko-metodičke odrednice odgojno-obrazovnog rada školskog knjižničara (str. 109.-117.); Edukacija korisnika školskeknjižnice (str. 119.-207.); Modeli učenja i poučavanja u školskoj knjižnici (str. 210.-306.) i Što očekujemo od školske knjižnice sutrašnjice (str. 307.-308.). Na krajuknjige nalazi se popis literature koji obuhvaća 53 bibliografske jedinice.Knjiga Znanjem do znanja namijenjena je školskim knjižničarima, stručnimsuradnicima, nastavnicima i učenicima. Kako navode autorice «ova je knjiga stoga izamišljena da kroz praktični aspekt obrade tema bude vodič za osmišljavanje irazumijevanje sadržaja rada na poučavanju korisnika».U Uvodu (str. 5.-9.) izložena su tematska područja knjige: nove metode zapoučavanje korisnika, uloga nove tehnologije i doživotno učenje kroz školskuknjižnicu. Primjeri koji se nude su poticajni, a plan razvoja i projekt poučavanja morase ostvariti kroz obveznu realizaciju programa školske knjižnice.Obrazovanje putem školske knjižnice veoma je značajno kao što je važna iinformacija. Ulaganjem u školske knjižnice kao informacijske centre, vrši seobrazovanje svih korisnika na kvalitetan, trajan i suvremen način.Prvo poglavlje (Demokratizacija obrazovanja…) ističe značenjeneformalnog izvanškolskog obrazovanja u raznim oblicima kao dopunu redovnom* Nada Šerić,Industrijsko-obrtnička škola, Nova Gradiška

Page 2ŽIVOT I ŠKOLA br. 14(2/2005.) .154školovanju. Školska knjižnica danas radi kao sustav za prijenos informacija, akomunikacijski prijenos informacija u školskoj knjižnici polazi od prikupljanja,

9

obrade, pa do prijenosa informacija. Razvoj obrazovanja gradi se jedino stalnimdoživotnim učenjem koje u programima školskih knjižničara treba biti prioritet. Nastranici 13 navodi se pet najvažnijih stvari koje određuju prelazak iz industrijskog uinformacijsko društvo.Drugo poglavlje (Informacijska pismenost)Danas se pred školske knjižničare postavljaju visoki zahtjevi, a posebno predknjižničara u ulozi nastavnika. Promjene u obrazovanju su stalne i uključujupromjene cilja, sadržaja, planova, vrednovanja rada. Zadatak obrazovanja učenikauključuje osposobiti učenika za snalaženje u moru informacija, kritički odabratiinformaciju i vrednovati informaciju. To kazuje da je primarno naučiti učenikadjelotvornoj uporabi informacija. O razvoju interneta i njegovim servisima kao pokretačima razvoja (www, e-mail, Usenet, baze podataka) saznat ćemo na stranici 19. Najvažnija je mogućnostkorištenja internetskih sadržaja njegova interaktivnost ili dinamika. Različite medijekarakteriziraju različite osobine, a tablica osobina nalazi se na stranicama 20.-21.Unutar ovoga poglavlja nalazi se sedam potpoglavlja: Pretraživanje (str. 26.-28.); Booleovi operatori (str. 28.-30.); Servisi za pretraživanje informacija (str. 31.-36.); Specijalizirani servisi za pretraživanje informacija (str. 37.-38.); Informacijskiizvori na internetu (str. 39.-44.); Učenik i učenje u novom okruženju (str. 45.-49.);Vrednovanje usvojenosti vještina informacijske pismenosti (str. 50.-69.).Na vrijednosti tehnologija i njihovog značaja u školi dobiva se tako da ih seintegrira u nastavni plan i program i priprema nastavnike i učenike za njihovokorištenje. Proces istraživanja informacija u pet koraka opisan je na stranici 23. Zapronalaženje informacija na internetu ponuđena su dva pristupa: pregledavanje ipretraživanje (str. 24.-27.), a alati za pretraživanje, Booleovi operatori , objašnjeni suna stranicama 28.-30. Posebno bih istaknula Specijalizirane servise ili predmetnedirektorije koji kategoriziraju, vrednuju i odabiru informacije najčešće uz pomoćknjižničara i predmetnih stručnjaka. Pretraživanje predmetnih direktorija slično jepretraživanju po policama u knjižnici. Na stranicama koje će se često koristiti (str.39.-44.), nalaze se informacijski izvori namijenjeni određenom tipu korisnika –učenika, nastavnika, roditelja i knjižničara.Programi školskih knjižnica trebaju biti usmjereni na učenike s ciljem odgojitiaktivnog i produktivnog pojedinca koji će postati vješt u uporabi i proizvodnjiinformacija. Knjižničar-nastavnik dužan je isplanirati i vrjednovati usvajanje vještinainformacijske pismenosti koje se očekuju od učenika.«Ako učenici znaju što će učiti, dakle ako su upoznati sa standardimauspješnosti koji određuju rezultat, tada imaju puno više mogućnosti za učenje»,(str.69). Na stranicama 50.-69. ponuđeni su standardi i definirani pokazatelji i stupnjevinapretka učenika prema ALA- u (Američkoj udruzi knjižničara). Standardi suraspoređeni u tri glavne skupine: Pristup informacijama (uspješno i učinkovito),Vrednovanje informacija (kritički i kompetentno) i Korištenje informacija (točno ikreativno).Treće poglavlje (Zašto školski knjižničar mora znati više)Zato što mora sudjelovati u provođenju stručnog usavršavanja nastavnika uškoli i osposobiti učenike za ulazak u komunikacijsko društvo. To odrađuje nasljedeće načine: motivira nastavnike i olakšava im učenje; mora znati voditi i biti

10

Page 3ŽIVOT I ŠKOLA br. 14(2/2005.)155čvrst oslonac pri primjeni znanja, motivira učenike za čitanje, slušanje i promatranje,za služenje izvorima znanja i učinkovitom korištenju informacija. Školski knjižničarima trostruku ulogu u školi: kao nastavnik, kao partner u obrazovanju i informacijskistručnjak.U ovom poglavlju postoji i potpoglavlje pod nazivom – Solo knjižničar. Ostatusu solo knjižničara, o negativnostima i prednostima solo statusa može sesaznati na stranicama 79.-82.Četvrto poglavlje (Planiranje i programiranje rada u školskoj knjižnici)Temelj filozofije cjeloživotnog učenja je informacijska pismenost zapronalaženje i korištenje informacija (str. 82.). Ovom rečenicom autorice nas uvodeu temu planiranja i programiranja rada u školskoj knjižnici. Kaže se da je dobar planpola urađenog posla. Planiranje treba voditi na temelju sljedećih odrednica: ciljevaprograma, konteksta vrijednosti informacija, suradnje, voditeljstva i tehnologije. Udijelu pod naslovom «Učenje i poučavanje u okviru programa školske knjižnice»ponuđeno je deset principa učenja i poučavanja programa (str. 89.), a BIT je upromicanju KVALITETE OBRAZOVANJA KROZ KVALITETU PROGRAMA.Potpoglavlja: Plan i program rada školske knjižnice i školskog knjižničara (str.94.-95.); Plan i program kao pokazatelj (96.-97.); Izgled Plana i programa radaškolske knjižnice (str. 97.-100.); Ocjenjivanje kvalitete i efikasnosti plana i programaškolske knjižnice (str. 100.-107.).Plan i programa rada je osobna karta školske knjižnice. Iz njega se iščitava:vrsta škole, program, način rada u nastavi i ukupna orijentacija škole. Ovdje suponuđena i polazišta za izradu Plana i programa (ciljevi, zadaci, taktika, sadržaji imetode). Plan i program je temeljni metodički dokument koji se može ocijeniti natemelju kvalitete i učinkovitosti. Na stranicama 100.-107. autorice nude iinterpretiraju primjer prema Minessota Standardu iz 2000. godine (donesen odAmerican Library Association, American Association of School Librarians, 2000.).Standard se bazira na programu školske knjižnice koji je integriran u školskikurikulum u dijelu učenja i poučavanja učenika. Za vrednovanje programa Standardima 26 elemenata, a dijeli se na tri obrasca: Učenje i poučavanje; Informacijskipristup; Upravljanje programom.Peto poglavlje (Didaktičko-metodičke odrednice…)Sustav kritičkog mišljenja i razumijevanja čini osnovicu suvremene nastavepod nazivom suradničko učenje. Školski knjižničari u suradnji sa stručnimsuradnicima i nastavnicima pripremaju učenika za samostalni istraživački rad.Didaktičko-metodičke odrednice toga rada uključuju: poticanje i razvijanjekomunikacijskih vještina, smislene metode i sredstva rada i primjenu sustavakritičkog mišljenja i razumijevanja kao integrirani plan vođenja učenika premarazumijevanju novih informacija.Uvođenjem nove tehnologije za rad s korisnicima postajemo otvoreniji ifleksibilniji za nove ideje i izazove u osmišljavanju odgojno-obrazovnog rada skorisnicima.

11

Šesto i sedmo poglavlje najopsežnija su poglavlja ove knjige i čine zajedno188 stranica, ili 60% sadržaja knjige. Posvećeni su obrazovanju korisnika školskeknjižnice (šesto) i modelima učenja i poučavanja u školskoj knjižnici (sedmo).Posebna vrijednost ovih poglavlja je u tome što su nam autorice ponudile 32

Page 4ŽIVOT I ŠKOLA br. 14(2/2005.) .156primjera iz prakse za primjenu u osnovnoj i srednjoj školi. Modeli su razrađeni i uzpripremu i artikulaciju sata, a nude i posebne komentare. Šesto poglavlje (Edukacija korisnika školske knjižnice)Poučavanjem korisnika putem školske knjižnice stječu se temeljna znanja zacjeloživotno učenje. Usvajanjem znanja prezentiraju se teme kako doći doinformacije i kako je iskoristiti. Edukacija korisnika podijeljena je na sljedećapotpoglavlja: Edukacija učenika (str. 123.-176.) i Edukaciju odraslih/stručno usavršavanje/ (str. 177.-207.). Kod edukacije odraslih ponuđeni su primjeriza nastavnike pripravnike, školske knjižničare, nastavnike i edukaciju roditelja.Različitim oblicima rada ostvaruje se najvažnija zadaća škole- odgoj iobrazovanje samostalnog učenika u procesu obrade i uporabe informacija Programknjižničnog obrazovanja učenika podijeljen je na šest područja rada, a prezentiranje na str. 127.-128. Okvirni program knjižničnog obrazovanja priprema učenike zasnalaženje u svim knjižnicama, služenje knjižničnom građom, osnovno poznavanjeklasifikacije, uporabu knjižničnih kataloga, referentne zbirke, bibliografija.Suradnički odnosi nastavnika i školskog knjižničara odražavaju se i na rad sučenicima. Model pripravničkog staža sa stajališta udjela školske knjižnice nudi:upoznavanje s prostorom knjižnice i izvorima informacija, partnerstvo sa knjižnicom,utjecaj knjižnice na znanje, učenje i obrazovanje i oblikovanje kreativnog izvođenjaodgojno- obrazovnog rada.U programu stažiranja nastavnika nude se komunikacijske vještine, novetehnologije i metodički postupci pri učenju u i sa školskom knjižnicom. Ovaj dio nijejoš potpuno saživio u programima škole kod prijema i stažiranja nastavnikapripravnika. Na školskim knjižničarima je da se izbore za taj oblik stručnogusavršavanja. Najvažnije je istaći poučavanje za timski rad kao suvremeni pristupučenju koji uključuje zajedničko osmišljavanje, pripremanje i realizaciju nastave iliučenja.Sedmo poglavlje (Modeli učenja i poučavanja u školskoj knjižnici)Najveći broj stranica ove knjige posvećeno je modelima učenja i poučavanjas dvadeset primjera iz školske prakse (str. 209.-306.). Na stranici 210. prikazana jetablica koja pokazuje odnos klasičnog načina učenja i učenja na daljinu puteminterneta. Kako ističu naše autorice, nastavu u školi ne bismo trebali samopredavati, nego bismo ju trebali što više istraživati. Za planiranje učenja ipoučavanja u školskoj knjižnici (i sa školskom knjižnicom) za sva nastavna iizvannastavna područja ponuđeno je sedam koraka za planiranje. Oni suraspoređeni u sedam potpoglavlja i potkrijepljeni praktičnim primjerima (20 modela): Intermedijalnost- korelacija (str.214.-235.); Nastavni dan u školskoj knjižnici (str.

12

236.-244.); Upotreba novih tehnologija (str. 244.-249.); Radionica (str. 249.-258.);Školski projekt (str. 258.-270.); Kulturna i javna djelatnost (str. 270.-299.);Izvannastavna aktivnost (str. 300.-306.).«Učenik, koji je naučio koristiti izvore informacija i znanja već uosnovnoškolskoj knjižnici, kreće stazom cjeloživotnog učenja, a o tome ovisi njegovprofesionalni i osobni napredak.», (str. 273.).Ovom rečenicom ističe se značaj osnovne škole i knjižnice za daljnje srednjoškolskoobrazovanje. Teorija i praksa ovdje imaju, po mome iskustvu, najslabiju kariku. To se trebahitno promijeniti.

Page 5ŽIVOT I ŠKOLA br. 14(2/2005.)157Osmo poglavlje (Što očekujemo od školske knjižnice sutrašnjice)Mnoge školske knjižnice i danas u svojim programima promoviraju novepristupe odgoju i obrazovanju i nude nove oblike učenja. Suvremeno dobanaglašava proces učenja u zamjenu za dosadašnji najvažniji proces nastave. Uzpomoć informacijsko-komunikacijske tehnologije u školskoj knjižnici sutrašnjice to semože i realizirati. Najvažnije je danas što hitnije opremiti škole i školske knjižniceinformacijskom opremom i osigurati kvalitetnog knjižničara.U ovoj knjizi dobili smo vrijedan priručnik i vodič za sve školske knjižničare,ali i sve suradnike, nastavnike i učenike koji se koriste, ili će se u budućnosti koristitiuslugama školske knjižnice.Najveća vrijednost ove knjige je u tome što su se teorijska promišljanja pretočila upraktične i konkretne primjere iz školske prakse. Zbog svega toga knjiga Znanjemdo znanja postat će nezaobilazan priručnik svima koji se žele uputiti u teorijske ipraktične dimenzije razumijevanja suvremene uloge školske knjižnice i obrazovanjabez granica.

Neophodni koraci u reformi obrazovanja u SrbijiGrupa stručnjaka iz strukovnih udruženja, instituta i nevladinih organizacija koji se baveobrazovanjem, okupila se u nameri da ukaže nadležnim organima, stručnoj i široj javnosti nastratešku važnost obrazovanja za društveni i ekonomski razvoj, kao i da predloži nekoliko konkretnihmera koje bi doprinele unapređenju kvaliteta obrazovanja u Srbiji. Neposredan povod ovog okupljanja je činjenica da se Strategija za razvoj obrazovanja u Srbiji nalazipred Nacionalnim prosvetnim savetom. S obzirom da predlog teksta nije, a po svemu sudeći, neće nibiti stavljen na javnu raspravu, ova grupa stručnjaka za obrazovanje oseća profesionalnu igrađansku odgovornost da ponudi svoj doprinos ovom veoma značajnom dokumentu koji bi trebaloda bude temelj razvoja obrazovanja, a time, u velikoj meri, i dugoročnih pravaca ekonomskog isocijalnog razvoja društva. Uloga obrazovanja u društvenom i ekonomskom razvoju i procesu evropskih integracija

13

Obrazovanje ima stratešku važnost za ekonomski i društveni razvoj, tj. za razvijanje društvazasnovanog na znanju. To pokazuju i analize međunarodnih organizacija i institucija, kao što suSvetska banka ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Različita istraživanja (izekonomske ili sociološke perspektive) pokazuju da viši nivo i kvalitet obrazovanja u društvu u celinipozitivno utiče na produktivnost, inovativnost, demokratičnost i društvenu koheziju. Da bi obrazovanjemoglo da ostvari takav doprinos, neophodno je da sistem obrazovanja u jednoj zemlji bude kvalitetan,efektivan, efikasan, dostupan i ravnopravan. Činjenica da je “društvo zasnovano na znanju”istovremeno i “društvo permanentnog učenja”, implicira da obrazovanje u celini mora da budeposmatrano u jednom širem kontekstu. Pred obrazovni sistem se, kao osnovni zadatak, postavljazahtev da svaki pojedinac razvije svoje potencijale, osposobi da upotrebljava svoje znanje, da gaunapređuje, da selektuje ono što je bitno u datom kontekstu i da razume ono što je naučeno na načinna koji se ono može prilagoditi zahtevima sve bržih promena okruženja. Čini se da se obrazovanje još uvek razume kao trošak države, a ne kao investicija u dugoročni iodrživi razvoj. Iako je u okviru Strategije za smanjenje siromaštva i drugim strategijama, obrazovanjedefinisano kao važan strateški pravac – čini se da preporuke za obrazovanje date u okviru izveštaja oimplementaciji iz 2005. i avgusta 2007. godine ne nailaze na adekvatnu reakciju resornogministarstva. Osim toga, značaj obrazovanja nije dovoljno prepoznat ni u društvu u celini, što se možeilustrovati retkim obrazovnim temama u medijima (pogotovo ako se izuzme tretiranjesenzacionalističkih događaja, kao što je korupcija ili pojedinačni slučajevi nasilja) ili aktivnostimasindikata (koji se npr. nisu pobunili protiv pokušaja izbacivanja teorije evolucije iz nastavnih planova iprograma). Čini se da ni sam obrazovni sektor (osnovne i srednje škole, gimnazije i visokoškolskeinstitucije) nije dovoljno jak, niti motivisan da inicira neke promene.Obrazovanje doprinosi ekonomskom razvoju direktno: - kroz povećavanje i poboljšavanje kompetencija radno sposobnog stanovništva, u smislu dapovećava produktivnost zaposlenih, smanjuje mogućnosti duže ili trajne nezaposlenosti;- kroz efikasniji transfer tehnologije i znanja iz obrazovnog sistema (posebno visokogobrazovanja) i nauke, ka privredi i društvu.Osim toga, pojedina istraživanja pokazuju da je viši stepen obrazovanja populacije povezan samanjim troškovima koje država ima za druge delove javnog sektora kao što su zdravstvo, socijalnazaštita, sudstvo ili unutrašnji poslovi – manje bolesti, socijalnih potreba, kriminala.Što se tiče društvenog razvoja i demokratizacije, obrazovanje, pre svega, može poboljšati mogućnostisvakog pojedinca da ravnopravno i aktivno doprinosi ekonomskom i društvenom razvoju. Time jepojedinac u poziciji da adekvatno zaštiti svoja prava i prava sebi bližnjih. U širem smislu, pokazuje se

Page 22da, uopšte uzev, bolje obrazovani pojedinci redovnije učestvuju u izborima, da su tolerantniji premarazličitostima i da bolje fukcionišu u multietničkom ili multikonfesionalnom društvu. Društveni i ekonomski razvoj su, posebno u slučaju Srbije, povezani sa procesom evropskihintegracija i evropeizacije Srbije uopšte. U procesu evropskih integracija neophodno je obrazovanisistem uskladiti sa kriterijumima i preporukama Evropske unije ili drugih evropskih organizacija iprocesa, uz posvećivanje posebne pažnje indikatorima uspešnosti obrazovnog sistema koje je EUdefinisala. Takođe, važno je obezbediti da obrazovni sistem doprinese evropeizaciji Srbije usocijalnom, ekonomskom i kulturnom smislu. Deca koja sada polaze u školu će svoje obrazovanjezavršiti u Srbiji koja će biti punopravni član Evropske unije. Neophodno je da ona tokom obrazovanjasteknu sva znanja i kompetencije potrebna za aktivno učestvovanje na otvorenom tržištu rada i radnesnage i multietničkom i multijezičkom društvu otvorenih granica. Postojeće stanje u sistemu obrazovanja u SrbijiStanje u sistemu obrazovanja u Srbiji analizirano je od strane nekoliko međunarodnih i domaćihorganizacija (OECD i UNICEF – sveobuhvatni izveštaji iz 2001. i 2003. godine; različiti izveštaji opojedinim aspektima obrazovanja od strane UNESCO-a, Evropske univerzitetske asocijacije (EUA)instituta i organizacija koje se bave obrazovanjem u Srbiji; analiza rezultata međunarodnih testiranjakao što su PISA, TIMSS, itd.) i domaćih institucija (npr. u okviru dokumenta Ministarstva prosvete i

14

sporta 2001-2003 „Kvalitetno obrazovanje za sve“). U međuvremenu su započeti, ali i zaustavljeni,neki važni aspekti reformskog procesa, kao što je npr. kurikularna reforma zasnovana na obrazovnimishodima. U procesu reforme visokog obrazovanja pokazuje se opšte nerazumevanje ciljeva nakojima se ona bazira. Rezultati pojedinih istraživanja (npr. postignuća učenika na različitim nivoima uosnovnoj školi) nisu dostupni javnosti ili se proglašavaju nerelevantnim (npr. PISA 2003). U Srbiji je teško pronaći validne podatke, a samim tim je teško proceniti uspešnost različitih nivoaformalnog obrazovanja koji se zasnivaju na svetskim (OECD, Svetska banka) i evropskim (SavetEvrope) indikatorima koji se, možda najviše u Evropskoj Uniji, koriste za procenu uspešnostipojedinih aspekata obrazovnih sistema na svim nivoima – naučno-istraživačke aktivnosti, stručnoobrazovanje i usavršavanje itd. Bez obzira što je Srbija učestvovala u nekoliko međunarodnihtestiranja, koja se odnose samo na nivo postignuća učenika, ne možemo sa sigurnošću tvrditi gde seSrbija nalazi u odnosu na druge sisteme obrazovanja u celini.Ipak, neki podaci govore o nedovoljnom kvalitetu sistema obrazovanja u Srbiji:- obrazovni profil stanovništva je vrlo nizak. Prema Popisu iz 2002. godine: o 11% stanovništva je završilo neki oblik visokog obrazovanja (6.5% univerzitet),o 41% stanovništva ima završenu srednju školu,o skoro 24% ima završenu samo osnovnu školu, dok čak 20% nema završeno ni to;- obuhvat dece ukupnim predškolskim vaspitanjem je manji od 40% (podaci za 2005. godinu), iu predškolskim programima su najmanje zastupljena deca iz vulnerabilnih grupa (siromašni,marginalizovane etničke grupe, deca sa smetnjama u razvoju itd.);- oko 5% dece ne upiše osnovnu školu, dok je u seoskim sredinama taj procenat veći i iznosioko 20%;- ne postoje pouzdani podaci o školovanju dece sa smetnjama u razvoju i romske dece.Međutim, izveštaji nekih NVO navode da su u pojedinim specijalnim školama preko 80% đakaromska deca;

Page 33- nastavljanje školovanja (iz 4. u 5. razred osnovne škole, iz osnovnog u srednje ili iz srednjeg uvisoko obrazovanje) je takođe veoma određeno socio-ekonomskim faktorima;- svako treće dete je izloženo nekoj vrsti nasilja u školi, potvrđuju istraživanja UNICEF-a;- oko 45% studenata nikada ne završi studije, oni koji završe to učine u proseku za dve godineduže nego što je predviđeno studijskim programom;- na PISA 2003. i 2006. testiranju, Srbija je ispod OECD proseka u sve četiri kategorije. Skoro30% učenika iz Srbije je po pismenosti bilo na najnižem nivou;- po izdvajanjima za obrazovanje u celini Srbija je ispod poželjnih nivoa izdvajanja – 3.5% BDP-a se izdvaja za obrazovanje u celini, naspram 6% koliko preporučuje UNESCO i što je prosekzemalja OECD-a. Zemlje u regionu izdvajaju oko 4% BDP-a za obrazovanje.Nakon zaustavljanja sveobuhvatne reforme obrazovanja 2004. godine, promenama u obrazovanju sene pristupa analitično i dugoročno. Strategije razvoja obrazovanja se retko donose na osnovu validnihanaliza postojeće situacije, a multidisciplinarna istraživanja obrazovanja još uvek nisu prihvaćena kaorelevantna naučna aktivnost. Dinamika i sadržaj reformskih procesa u obrazovanju i dalje u velikojmeri zavise od toga koja politička stranka ili ličnost ima kontrolu nad resornim ministarstvom. Takođe,čini se da ne postoji adekvatna unutar i međusektorska koordinacija po pitanjima koja se tičuobrazovanja (npr. nacionalni okvir kvalifikacija se ne razvija za sve nivoe obrazovanja nego samo sastručno obrazovanje; ne postoji telo koje bi okupilo predstavnike različitih ministarstava od značaja zarazvoj obrazovanja, kao što su ministarstva finansija, nauke, omladine i sporta, telekomunikacija iinformatičkog društva, rada i socijalne politike itd.).Konkretni predlozi Imajući u vidu ulogu koju obrazovanje može i treba da ima u ekonomskom i socijalnomrazvoju jednog društva, postojeće stanje u Srbiji i neophodnost da se implementira Strategijaza smanjenje siromaštva, predlažemo da se u naredne dve godine sprovede niz mera:

15

I Sveobuhvatan pristup obrazovanju Preuređenje obrazovanja zahteva vraćanje politici sveobuhvatnog pristupaobrazovanju i usvojanje strategije razvoja obrazovanja koja mora biti zasnovana naproceni stanja, analizama rezultata međunarodnih testiranja obrazovnih postignućaučenika iz naše zemlje, kao i preporukama koje za sistem obrazovanja iz njihproističu. U formulisanju strategije treba da učestvuje široka stručna javnost, učesnici uobrazovnom procesu: nastavnici i učenici; roditelji i ne manje važno predstavniciposlovnog sektorai loklanih zajednica. Ona mora biti usklađena sa svetskim ievropskim standardima i preporukama, ali i sa razvojnim strategijama države Srbijekoje su do sada usvojili Parlament i Vlada Srbije a naročito sa Strategijompridruživanja Srbije EU, Strategijom za smanjenje siromaštva i Strategijom za razvojinformacionog društva. Ona, takođe, mora da ima jasno definisane kratkoročne, srednjoročne i dugoročneciljeve, jasnu podelu nadležnosti i osmišljen način praćenja uspešnosti njenog

Page 44sprovođenja. Za ovo je od presudnog značaja uspostavljanje efikasnog načinaunutarsektorske i međusektorske koordinacije o pitanjima od značaja za obrazovanje.II StandardiUsvajanje obrazovnih standarda u skladu sa svetskim i evropskim indikatorimakvaliteta koji će služiti kao objektivni spoljni orijentir u procesu osiguranja kvaliteta ikoji će obuhvatiti :uslove u kojima se obrazovanje odvija; sam obrazovni proces; iishode obrazovnog procesa. To podrazumeva i usvajanje standarda postignućaučenika nakon svakog ciklusa obarazovanja. Nužno je, takođe, i usvajanje standarda zasnovanih na kompetencijama za prosvetneradnike na svim obrazovnim nivoima, usklađivanje programa inicijalne obuke istručnog usavršavanja nastavnika sa zahtevima takvih standarda. III Demokratizacija i decentralizacijaOrganizovanje sistema obrazovanja u Srbiji tako da promoviše demokratske ihumanističke vrednosti i adekvatno pripremi pojedince za funkcionisanje udemokratskom, pluralističkom društvu. Ovo podrazumeva i demokratizaciju odnosa unutar obrazovnog sistema.Demokratizacija treba da obezbedi dostupnost kvalitetnog obrazovanja; participacijusvih zainteresovanih u procesima promena obrazovanja; realno učešće sve dece uredovnom obrazovnom sistemu; uslove za ostvarivanje permanentnog obrazovanja;veću fleksibilnost školskih programa za uticaj lokalne zajednice, kao npr.interkulturalnosti školskih programa u multikulturnim sredinama; razvoj demokratskihodnosa i uvažavanje svih aktera u vaspitno-obrazovnom procesu, kao vrednosti kojese prenose kroz nastavu i vannastavne aktivnosti.IV Praćenje i evaluacijaUspostavljanje efikasnih, efektivnih i trajnih mehanizama praćenja, analiziranja iizveštavanja o započetim promenama u obrazovanju prema prihvaćenim svetskim ievropskim standardima, za sve segmente obrazovnog sistema, na sistemskom,regionalnom i lokalnom nivou

16

DEMOKRATIJA INTERNET OBRAZOVANJE

U svom već klasičnom delu „Obrazovanje i demokratija“, najcitiranijem teorijskom delu o obrazovanju u 20. veku, Džon Djui, govoreći o funkcijama škola, kaže i da (parafraziram po sećanju) one treba da omoguće pojedincu da prevaziđe ograničenja društvene grupe u kojoj je rođen. Zanimljivo je da je tog univerzalno-emancipatorskog potencijala obrazovnih ustanova bio svestan još Platon (zahtev za obaveznim obrazovanjem svih građana – i građanki, što u 4. veku pre Hrista uopšte nije bilo samorazumljivo).

Sa internetom, koji omogućava globalnu distribuciju najrazličitijih sadržaja, Djuijeva demokratska funkcija obrazovanja kao da je dobila jednog velikog saveznika. Ali da li je to zaista tako? Ili se sada akcenat samo premestio sa institucije na medij?

Onlajn kursevi, na primer, predstavljaju logičan odgovor kojim obrazovne ustanove koriste potencijal novih medija. Ali to važi tek ukoliko su ti napori u skladu sa konceptom „otvorenog znanja“; u protivnom, ukoliko se realizuju kao komercijalna aktivnost, oni zapravo povećavaju jaz između društvenih grupa.

Obrazovanje, demokratija i internet (može i obrnutim redom): nova demarkaciona linija je ona između povezanih i nepovezanih. Onih koji koriste i onih koji ne koriste mogućnosti medija. Onih koji su u prilici da ih koriste i onih koji nisu.

Obrazovanje za demokratiju ima za cilj podizanje svesti prvenstveno mlađe populacije iz regiona o značaju demokratizacije i razvijanju veština za učešće u demokratskim procesima. BOŠ organizuje i izvodi seminare i letnje škole za aktiviste političkih stranaka, sindikata, studentskih i nevladinih organizacija iz regiona bivše Jugoslavije.

 

Seminarski rad1

UvodIstorijsko civilizacijska tekovina i karakteristika coveka i društva,njihovo određujuce svojstvo. Cilj vaspitanja sastoji se u prenošenjuprethodnih iskustava covecanstva na nove naraštaje. Bez prenošenja mibismo poceli da sticemo iskustva štapom, kamenom, sjekirom. Tek

17

vaspitanjem kada na mlade naraštaje prenosimo iskustva prethodnihgeneracija oni postaju ljudi našeg vremena i na temelju stecenih znanja,razvijenih sposobnostima, izgrađenih stavova i prihvacenih vrijednosti,otkrivaju nove spoznaje i poboljšavaju se uslovi života. Bez vaspitanja društveni razvitak ne bi bio moguc, zbog toga jevaspitanje temeljna i bitna kategorija ljudskog društva, odnosno, bitna istalna društvena kategorija. Stoga zakljucujemo da je vaspitanje najužepovezano sa razvitkom i usavršavanjem ljudskog društva. Oni koji neštoznaju, mogu i umeju, pomažu onima koji to ne znaju, ne mogu i ne umeju.Pošto se vaspitanje dešava u društvenoj zajednici, ono ima formu sasvimodređenog društvenog odnosa. Kroz proces vaspitanja ona se samorealizuje u odnosu na svojeprirodne potencijale i socijalizuje u odnosu na društvo u kojem živi.Možemo reci da je vaspitni proces pedagoški oblikovan cin koji se oslanjana prirodne potencijale coveka. To je posebnu delatnost, tj. posao koji ljudiobavljaju da bi zadovoljili određene potrebe. Ona je, u formi posebnedelatnosti i sistema zanimanja, u podeli rada ljudi, posebno u segmentuškolskih institucija. Zato je cesto definišu i kao ’’delatnost od posebnogdruštvenog interesa’’, tj. o njemu brinu i pojedinici i socijalne grupe, i centrinauke i središta kulture; i religijske, politicke, humanitarne i drugeorganizacije, a posebno državne institucije. U vaspitanju kojim se koristi covek deluje prirodna volja za životom,koja spontano teži da održi svaku živu vrstu u njenom obliku. Zahvaljujuciciljnoj usmerenosti svesnog ljudskog znanja i htenja ona se uzdigla donajvišeg inteziteta. Kako istice Jeger, vaspitanje nije individualna stvar, negoje pre svega stvar zajednice.

Page 2Seminarski rad2

Društvena zajednica u mnogome teži da nove individue, koje stalnoizrastaju iz nje, vaspitanjem svesno oblikuje u svom smislu. Vaspitanje jerezultat žive svesti o normi jedne ljudske zajednice, bilo da je to porodica iliobimniji spojevi, kao što su pleme i država. Stabilnost vazecih normi znaci icvrstinu u nacelima vaspitanja jednog naroda, uništenje tih normi stvaranesigurnost i kolebanje naroda sve do njegove nemogucnosti.Ideja vaspitanja se širila postavši reprezentativni deo svake ljudskeborbe. Postala je poslednje opravdanje egzistencije svake ljudske zajednice iindividualiteta. Ako se za trenutak okrenemo sadasnjici možemo uociti da

18

kultura u današnjoj jezickoj upotrebi se ne izražava kao ideal koji pripadaposlegrckom periodu, nego ga primenjjemo u trivijalizovanom znacenju,uopštavajuci na sve narode na zemlji, ukljucujuci i one najprimitivnije. Onošse ubraja u najvece cudo grckog duha je njihov nepogresiv osecaj zanastanak i razvijanje filozofije kao nauke. Poveden zanosom filozofije svakiGrk traga za ”zakonom” koji deluje u samim stvarima, i teži da prema njemuusmerava covekov život i mišljenje.

Page 3Seminarski rad15

4. ZaključakNauka je danas poziv zasnovan na specijalizaciji u službisamoosvešcenja i sticanja znanja o objektivnim odnosima, a ne milost kojuje neki vizionar ili prorok dobio da bi spasavao duše ili delio otkrovenja.Danas je vaspitanje dostiglo mesto koje mu pripada. Sve je veci broj onihkoji se opredeljuju za neki veci cilj,a to je da budu obrazovani radi licnepotrebe, kao i potrebe koju iziskuje društvo. Vaspitanje je poziv koji pružasiroke mogucnosti svestranosti i obrazovanja. Razna saznanja, vrednosti, tradicije, iskustva, verovanja, navike iumenja se prenose na mlade od strane prethodnih generacija. Time tegeneracije koje su došle do ovih saznanja i verovanja, pripremaju mlade zaživot. Dakle, mladi su pripremljeni za ukljucivanje za rad u zajednici,postaju punopravni clanovi zajednice a istovremeno se razvijaju i kaopojedinci, što je jako bitno.Zahvaljujuci nauci i vaspitanju, svi ljudi postaju građani sveta,jedinstvene svetske zajednice, a svet je sve više njihov. Vaspitanje se bezobzira na stepen strucne spreme izgradjuje i nadogradjuje tokom citavogživota. Sa znanjem da uvek može više i bolje. Neopisiva je sreca kada secoveku pruži mogucnost da se bavi pozivom kojim želi i koji voli. Baveci sevaspitanjem covek postaje istraživac, pronalazac i u stalnom je naucnomnaboju. Da bi se obavljao ovaj poziv potrbna je i izvesna doza strasti, kojapokrece dalje. Ovaj poziv otvara sve granice i širi vidike prema svetu. Pružatakodje razne vidove komunikacije i prevazilaženje barijera, kada je upitanju kontakt sa svetom. Ljudski um stalno prevazilazi granicenedokucivog. Emancipacija ljudi je u salnom porastu, što ide u prilogcinjenici da su vaspitaci svojim mogucnostima uspeli da pokažu vrednostiznacaj tog poziva, vaspitnog poziva.

19

Pored toga vaspitac postavlja norme poželjnog ponašanja i vaspitnimsredstvima nastoji da te norme ispuni. Vaspitanjem se oznacavaju radnjekojima ljudi pokušavaju unaprediti posebnost drugih ljudi u bilo kojem

Page 4Seminarski rad16

pogledu i ne treba posebno izdvajati vaspitne uticaje na razvijanju fizickih,moralnih, estetskih i radno tehnickih komponenti. Po prirodi covek nije moralno bice, nego to postaje tek onda kada muse um uzdigne da može shvatiti dužnost i zakone. Čovek od svog postankanosi u sebi pobude za sve pakosti, jer ima sklonosti i nagone koji ih traže ionda kada ga um upucuje na suprotno. Vaspitanika treba uputiti, jer je tonužno, da svaki dan obracuna sam sa sobom, pa da tako na kraju životamože napraviti pregled o vrednostima citavog svog života.Vaspitanje budi asocijacije na određene odnose među ljudima ikvalitet ishoda tih odnosa, odnosno na odnose roditelja i dece, nastavnika iucenika. Brezinka ovako definiše vaspitanje: "Pod vaspitanjem sepodrazumevaju socijalne radnje kojima ljudi pokušavaju sklop psihickihdispozicija drugih ljudi trajno poboljšati psihickim i (ili) sociokulturnimsredstvima, ili sacuvati njihove komponente koje su ocenjene kao vredne."Ljudski um stalno prevazilazi granice nedokucivog. Emancipacija ljudije u salnom porastu, što ide u prilog cinjenici da su vaspitaci svojimmogucnostima uspeli da pokažu vrednosti znacaj tog poziva, vaspitnogpoziva.U vaspitanju se mora:a) Biti disciplinovan. Disciplinovati znaci povoditi se tim, da se spreci,životinjsko prevlada u coveku,odnosno u pojedincu,kao društvenom coveku.Disciplina je dakle samo pripitomljavanje divljine.b) Čovek mora biti kultiviran. Kultura obuhvata pouku i nastavu. Znacisteci sposobnost, koja je dovoljna za sve.c) Mora se i na to paziti, da covek bude i mudar, da je pogodan zaljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja. Za to je potrebana neka vrstakulture koja se naziva civilizovanje. Za to su potrebni maniri, uctivost imudrost, pomocu koje se ljudi mogu upotrebiti za krajnje ciljeve.d) Mora se paziti na moralizovanje, covek ne treba da poznaje raznesmerove,vec treba da poznaje dobre.Osnovna rekonceptualizacija podrazumeva da obrazovni programi budune teorije predmeta ili kurseva ucenja, vec sredine ucenja što treba da bude

20

bitan prelaz ka sistemu ucenja koje obuhvata život i rad u školi i izvan nje.

Page 5Seminarski rad17

5. Literatura 1. Grupa Autora, Nastava i vaspitanje, Beograd, 19892. Danilovic, M.,:Perspektive savremene nastave, Prosvetni pregled,Beograd, 1971. 3. Zaninovic, M.:Opca povijest pedagogije, Školska knjiga, Zagreb,1988. 4. Ğorđevic J.: Ciljevi i zadaci nastave: Problemi i perspektive,Saznavanje i nastava, Beograd, 1995. 5. Juric, V. : Metodika rada školskog pedagoga, Školska knjiga, Zagreb,1989.6. Kacapor S.: Uvod u školsku pedagogiju, Zavod za udžbenike inastavna sredstva, Beograd, 1999.7. Enciklopedijski recnik pedagogije, Matica Hrvatska, Zagreb, 1963. 8. Jovanovic, B., Škola i vaspitanje, Uciteljski fakultet u Jagodini, 1998.9. Krnjajic S., Socijalno ponašanje ucenika, Beograd, 2004.10. Morgan, L. H.: Drveno društvo. Beograd, Prosveta, 1981. 11. Nešic B., Teme iz pedagoške psihologije, Niš, 1998. god.12. Pedagoški leksikon, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd,1996.13. Pedagoški recnik, Zavod za izdavanje udžbenika SRS, Beograd, 1967. 14. Potonjakak N., Šimleša P., Pedagoška enciklopedija 2, Novi Sad,1989.15. Radensko S. Krulj, Sait Kacapor, Radivoje Kulic: Pedagogija, Svetknjige, Beograd, 2001. 16. Rajevic, V.: Komunikacija nastavnika i ucenika, Ucitelj u praksi,Zbornik radova za mentore i pripravnike, Republicki zavod zaunapređivanje vaspitanja i obrazovanja, Beograd, 1991.

Page 6Seminarski rad18

Sadržaj Uvod ..................................................................................................... 11. Vaspitanje kroz istoriju..................................................................... 3

21

2. KARAKTERISTIKE VASPITANJA KAO LJUDSKEDELATNOSTI ................................................................................ 62.1. CELISHODNOST I SVESNOST ....................................... 82.2. SISTEMATICNOST I ORGANIZOVANOST .................. 94. Zakljucak ........................................................................................ 155. Literatura ........................................................................................ 17

Demokratija je politička orijentacija koja favorizuje vladu naroda odn. izabranih predstavnika naroda.

Demokratija je politički sistem baziran na mogućnosti da narod (građani) može da bira svoje predstavnike. Ovo - pravo na biranje predstavnika - je osnovni i suštinski koncept demokratije, koji može da se primenjuje različitim metodama i da poprima različite oblike.

Demokratija može da se shvati i kao sistem vladavine većine. To znači da najjača organizovana grupa može da diktira (i nameće) svoju volju ostalima.

22

Sadržaj[sakrij]

1 Poreklo pojma i njegove nedorečenosti 2 Oblici i preduslovi demokratije kao koncepta društvenog uređenja 3 Istorijski izvori demokratije

o 3.1 Platon o demokratiji o 3.2 Aristotel o demokratiji o 3.3 Fridrih Niče o demokratiji

4 Vidi još 5 Viki-knjige na srpskom jeziku 6 Spoljašnje veze

[uredi] Poreklo pojma i njegove nedorečenosti

Etimološki, demokratija je izvedena od grčkih reči demos (narod) i kratos (snaga).

Nedorečenosti u shvatanju i tumačenju demokratije nastaju zbog razlike između same ideje i oblika koji demokratija poprima kada se institucionalizuje, odn. realno primeni kao koncept društvenog uređenja. Problemi shvatanja demokratije leže i u različitim nivoima na koji individue, pojedinci shvataju, doživljavaju svoja individualna prava odn. da li su, i na koji način, upoznati sa svojim pravima.

[uredi] Oblici i preduslovi demokratije kao koncepta društvenog uređenja

Postoje dve vrste demokratija:

direktna (neposredna) demokratija i reprezentativna (predstavnička) demokratija .

U direktnoj demokratiji svi građani učestvuju u procesu donošenja odluke, čime se sprečava stvaranje moći u rukama izabranih predstavnika. Ipak, najveći broj današnjih demokratija su predstavničke. Savremena direktna demokratija je izražena kroz tri osnovna oblika: inicijativu, referendum i opoziv.

U predstavničkoj demokratiji građani na izborima biraju svoje predstavnike u parlamentu i daju im autoritet da donose odluke u njihovo ime. Iako je neposredna ili direktna demokratija marginalizovana u korist predstavničke (reprezentativne), pojedine oblasti u svetu uspevaju zadržati ovaj oblik učešća građana u političkom životu! Takav je slučaj sa Švajcarskom koja je, zahvaljujući kantonalnom uređenju, uspešno integrisala neposrednost učešća građana u donošenju pretežnog dela političkih odluka. Oblike neposredne demokratije srećemo kao predviđene i u većini savremenih ustava. Najčešće su to narodna inicijativa i referendum.

23

Da bi se neki sistem mogao zvati demokratskim, u nekoj državi, svaki građanin mora imati ista prava i slobode (sve dok tuđa prava i slobode ne prekrši). Prava i slobode politička nauka razvrstava u 4 generacije: građanska, politička, ekonomska i socijalna te prava vezana za životnu sredinu. Ona podrazumevaju slobodu veroispoviesti, nacionalnog i etničkog opredeljenja, upotrebe jezika, slobodu medija i štampe, slobodu građana da se okupljaju i razmenjuju mišljenja ... Svaki građanin (punoljetni) mora imati pravo na glas da bira svoga predstavnika u parlamentu ili vladi. On to radi na izborima koji moraju biti redovni (najčešće svakih četiri ili šest godina), neposredni, tajni (mogućnost da glasa u tajnosti) opšti (pravo učešća svih punoljetnih građana), i jednaki (jedan građanin jedan glas). Takođe, takvo društvo mora podržavati svaki oblik pluralizma. To znači da država mora imati više političkih stranaka (političke stranke) i intersnih grupa (grupe za pritisak) i da građani slobodno mogu pristupati njima ili osnovati svoje.

[uredi] Istorijski izvori demokratije

Demokratija se prvi put pojavila u staroj Grčkoj u 4. veku p. n. e. u Atini. Prva savremena demokratija je bila Sjedinjenih Američkih Država uspostavljena 1789. godine na osnovi filozofije doba razuma.

[uredi] Platon o demokratiji

Bilo mu je dvadeset i osam godina kad je njegov učitelj Sokrat pošto je branio prava i nužnu slobodu mišljenja nakon revolucije i pobede demokratije koju je vodila gomila, osuđen na smrt ispijanjem otrova kukute. Ovo iskustvo ispunilo ga je takvim preziranjem demokratije, i takvom mržnjom na gomilu da je u njemu sazrelo rešenje da se demokratija mora uništiti i zameniti vladavinom najmudrijih i najboljih. I naći metod kojim bi se mogli otkriti najmudriji i najbolji, i kojim bi se oni mogli pokrenuti i postaviti da vladaju — bio je glavni zadatak njegova života.

Svaki oblik vladavine ruši sam sebe kad prevrši meru u čuvanju osnovnog principa. Aristokratija propada kad suzi krug vlastodržaca, a oligarhija kad se preda neopreznoj pohlepi da se odmah obogati. Obadve izazivaju revoluciju. Kad revolucija prestane, može se čoveku činiti da je ona došla iz sitnih uzroka i neznatnih ćudljivosti; ali, mada nju mogu izazvati nevažni povodi, opet je ona iznenadna posledica teških i postepeno nagomilanih rđavih stanja. Kad telo oslabi zato što su zanemarivane sitne povrede, onda već i jednostavna rana može dovesti do teške bolesti (556). »Onda dolazi demokratija. Sirotinja savladava svoje protivnike, nekolicinu osuđuje na smrt, druge osuđuje na izgnanstvo, i narodu daje jednako učešće u građanskom pravu i u državnoj upravi...«(557).

Ali, demokratija ruši sebe time što preteruje — u demokratiji. Njezin osnovni princip jeste jednako pravo svih da vrše službe i da uzimaju učešća u donošenju državnih rešenja. Na prvi pogled, to je odlično stanje, ali ono postaje katastrofalno time što narod nema dovoljnog obrazovanja da izabere najbolje vođe i najmudriji pravac (588). »Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođi kažu«» (Protagora, 317). Da jedna ideja uspe ili da propadne, dovoljno je da se ona pohvali ili smešnom učini u kakvom komadu iz narodnog života (ovaj udarac uperen je protiv Aristofana, čije komedije napadaju svaku novu ideju). Za državni brod vladavina gomile jeste burno more, gde svaki talas govora navaljuje na njega vodu i sprečava plovidbu. Kraj takve demokratije jeste tiranija ili autokratija; gomila toliko voli

24

laskanje, i »toliko je žedna meda« da naposletku najlukaviji i najnesavesniji laskavac, koji sebe zove »zaštitnikom naroda«, uzima najvišu vlast u svoje ruke (565). (Setite se istorije Rima!)

Što više Platon o tome razmišlja, sve se više čudi onoj ludosti koja izbor državnih činovnika ostavlja volji i lakovernosti gomile — da uopšte ne govori o tome da se taj izbor prepušta onim mračnim i na novac halapljivim vojvodama koji iza demokratske pozornice kuju oligarhiske intrige. Platon se žali na to što smo mi u prostijim prilikama, na primer kad naručujemo čizme, vazda uvereni da nas može zadovoljiti samo stručnjak, a u politici, bez daljega razmišljanja, uzimamo da svako ko ume da lovi glasove ume i da upravlja gradom ili državom. Kad smo bolesni, poručujemo školovanog lekara, čija nam titula jamči za njegovu naročitu spremu i razumevanje stvari, a ne tražimo onoga koji je veoma lep i rečit. Prema tome, ako je cela država bolesna, zašto da ne tražimo službu i vođstvo najmudrijih i najboljih. Naći metodu koja bi od javnih položaja otklanjala nesposobne i lupeže, a spremala i birala najbolje — to je zadatak političke filosofije ili filosofije države.

Demokratija znači sasvim jednake mogućnosti, naročito u obrazovanju; ali ne to da se svaki nesposoban Kurta i još nesposobniji Murta može uspeti na državne položaje. Svakome će stojati otvorena mogućnost da se vaspita za složene zadatke upravljanja; ali, samo oni koji su dokazali svoju sposobnost, koji su sa svih ispita poneli pobedna znamenja umetnosti, treba da se biraju za vođe. Državni činovnici ne treba da se biraju odglasavanjem, niti treba da ih biraju potajne grupe, koje za demokratiju vezuju svoje nečasne račune i intrige, nego samo njihova obdarenost, koju su oni dokazali u demokratskoj sredini u kojoj svi gradovi prvobitno imaju jednaka prava. I niko ne sme da se prima kakve službe bez naročitog prethodnog obrazovanja, ili da ulazi u kakvu visoku službu pre nego je s uspehom vršio koju nižu službu.

Je li to aristokratski? Ne treba da se bojimo reči dokle god je dobra stvarnost koju reč označava: pametnom čoveku reči su tantuz bez prave vrednosti; samo budale i političari uzimaju ih za gotov novac. Mi hoćemo da najbolji upravljaju nama, a to i znači reč »aristokratija«; nismo li mi, slično kao Karlajl, za tim čeznuli i za to se molili da najbolji upravljaju nama? Ali, mi smo se navikli da pod aristokratijom razumevamo nešto nasledno. Otuda mora se izrično naglasiti „da je platonska aristokratija drukčije vrste; ona bi se najpre mogla označiti kao demokratska aristokratija.„ Jer, narod neće biti primoran da između dva kandidata, što su mu ih pronašle i iznele klike, bira onoga koji je manje loš,„ nego će se sam kandidovati u svakom od svojih članova i dobiti jednaku mogućnost izbora za vaspitanje onih koji treba da vrše državne službe. Tu nema nikakvih klasnih razlika, nikakvih položaja ili privilegija koje se nasleđuju, nikakvih smetnja za talente koji su se rodili bez sredstava; sin vladaočev počinje kao svi druti, i s njime se postupa kao sa svima drutima, i on ima iste mogućnosti pred sobom kao sin onoga koji čisti obuću. Ako je sin vladaočev glupak, on se pri prvom presijavanju određuje među one koji nisu sposobni za dalji razvitak; a ako li je sin onoga koji čisti obuću obdaren čovek, njemu je put otvoren da postane čuvar države (423). Talentu je razvitak omogućen ma gde se on rodio. To je demokratija škola — stoput delatnija i časnija nego li demokratija odglasavanja.

[uredi] Aristotel o demokratiji

25

Opaža se da njemu nedostaje ono reformatorsko nastojanje koje je imao Platon, ona srdita ljubav prema čovečanstvu, koja je ovoga velikoga idealista potstakla da osudi svoje bližnje. Opaža se da njemu nedostaje smela originalnost njegova učitelja, uzvišena imaganacija i sposobnost za blagorodnu obmanu samoga sebe. Pa, ipak, posle lektire Platonovih spisa, ništa ne može da dejstvuje lekovitije nego li skeptička mirnoća Aristotelova.

Najbolji oblik vladavine bio bi teoriski sjedinjenje cele političke moći u rukama najboljega čoveka. Homer ima pravo: »Rđava je vlast mnogih; dajte neka samo jedan vlada i vodi.« Takvom čoveku zakoni bi bili pre sredstva nego li ograničenje; »za ljude ovakve vrste nema nikakvog zakona, jer oni su sami zakon. Šta više, ko bi hteo da donese zakon za njih, učinio bi se smešan, i oni bi takvom zakonodavcu verovatno odgovorili onako kao lavovi u Antistenovoj basni, kad su u skupštinu životinja došli zečevi i zahtevali za sve jednaka prava: — »A gde su vaše šape?«

Demokratija je redovno rezultat revolucije protiv plutokratije. »Koristoljublje vladajuće klase vodi do stalnog smanjivanja te klase (po Marksu »eliminacija srednje klase«) i do jačanja gomile koja naposletku ustaje protiv svojih gospodara i zasniva demokratiju«.Ova »vladavina onih koji su bez sredstava« ima neka preimućstva. »Jer svako uzet pojedinačno imaće, možda, lošiji sud nego li stručnjaci, ali svi zajedno imaće bolji ili ne lošiji. Drugo, u nekim stvarima umetnik koji je svršio neko delo nije ni jedini ni najbolji sudija... Na primer, ne može o kući da donosi mišljenje samo onaj ko ju je sagradio ... nego onaj kome ona treba, t. j. domaćin... Isto tako gost o jelu, a ne kuvar.«I »gomila i o mnogim drugim stvarima ima bolji sud nego li pojedinac, bio on ma ko. — Zatim, velika gomila manje je izložena kvarenju. I kao ni velika količina vode, tako ni gomila ne može da se lako pokvari kao pojedinac. Obuzme li pojedinca gnev ili kakva druta slična strast, njegovo suđenje mora da se pomuti, ali bi se teško moglo dogoditi da bi strast sve obuzela i da bi svi pogrešili.«.

Uopšte uzevši, demokratija je inferiornija nego li aristokratija, jer se ona osniva na lažnoj pretpostavci jednakosti; ona »nastaje iz shvatanja da će oni koji su u nekom pogledu jednaki (na primer, pred zakonom) biti jednaki u svima stvarima; kako su ljudi jednako slobodni, oni traže pravo na potpunu jednakost«. Rezultat je da se obdarenost žrtvuje broju glasova, a brojem glasova upravljaju smicalice. Kako se narod lako može zavesti i kako je on u svojim shvatanjima nestalan, to bi trebalo da se pravo glasanja ograniči na inteligenciju. Pravi put je kombinacija aristokratije i demokratije.Ovo srećno sjedinjenje može da se nađe u obliku konstitucionalne vladavine. To nije najbolji oblik vladavine koji se može zamisliti, — to bi bila aristokratija vaspitanja, — ali to je najbolji mogućni oblik države.  »Ali, koji je ustav najbolji, i koji je život za većinu država i za većinu ljudi najbolji? Tu se ne može pogoditi rešenje ako se postavi merilo jedne vrline koja je strana prostu čoveku, ili ako se prihvati Vaspitanje za koje se iziskuju naročito srećne prirodne sposobnosti i bogata sredstva, ili ako se pretpostavi i ustav koji je ideal naših želja, — nego tako ako se ima u vidu život kojii većina ljudi može da živi, i ustav koji može da se održi u najvećem broju država.« Raspravljanjima o državi mora prethoditi jedan priicip, naime da onaj deo države koji vladavinu želi da održi mora biti jači nego li drugi deo koji to ne želi; a jačina se ne sastoji ni u broju ni u samom posedu, ni u vojničkim i političkim sposobnostima, nego u kombinaciji toga tako da treba uzeti u obzir  »slobodu, imanje, kulturu i otmeno poreklo, kao i čistu

26

numeričku superiornost«. A gde može da se nađe ekonomska većina koja bi potpomogla nacrtanu ustavnu vladavinu? Najpre u sredljoj klasi, i tako bismo opet pred sobom imali zlatnu sredinu, kao što baš ustavna vladavina pretstavlja sredinu između demokratije i aristokratije.

Država biće dovoljno demokratska čim svakome dopusti uspinjanje u državne službe; ona će biti dovoljno aristokratska ako same službe otvara samo takvim kandidatima koji su se istinski uspeli i potpuno su obrazovani. S koje god se strane čovek približi večnom političkom pitanju, jednako dolazi do istoga zaključka: zajednica mora sama sebi postavljati ciljeve, a potrebna sredstva moraju odabirati i primenjivati stručnjaci. Izbor mora biti demokratski propšren, ali državna služba mora se strogo rezervisati za odlično spremljene i odabrane obdarenike.

[uredi] Fridrih Niče o demokratiji

Pobeda hrišćanstva bila je početak demokratije; »prvi hrišćanin ... iz najdubljega instinkta bunio se na sve što je privilegovano, — on živi, on se svagda bori za jednaka prava!«. Najveći među vama treba da postane vaš sluga - to je obrtanje sve političke mudrosti, svakoga zdravoga ljudskoga razuma; ustvari, kad čovek čita Jevanđelja, kao da je u atmosferi kakvog ruskog romana; ona su neka vrsta plagijata iz Dostojevskoga. Samo su u nižim redovima takvi pojmovi mogli da uhvate korena, i samo u jednom vremenu u kojem su vladari bili degenerisani i prestali da vladaju. »Kad su Neron i Karakala sedeli na prestolu, nastao je paradoks da je najniži čovek vredniji no onaj gore!«

... Englezi; oni su bili ti koji su Francuze pokvarili demokratskom opsenom; »trgovci, hrišćani, volovi, žene, Englezi i drugi demokrati idu ujedno«. Engleski utilitarizam i englesko filistarstvo jesu najniža tačka evropske kulture. Samo u zemlji gde se ljudi takme na život i smrt mogao se život shvatiti kao neka borba za go opstanak. Samo u zemlji gde su se ćifte i sopstvenici brodova toliko umnožili da su savladali aristokratiju mogla se izmisliti demokratija; to je dar, grčki dar, što ga je Engleska dala današnjem svetu. Ko će Evropu spasti od Engleske i Englesku od demokratije?

Demokratija znači razobručenost; ona znači dati slobodu svakom delu organizma da radi što mu je volja; ona znači otsustvo koherencije i uzajamne zavisnosti, podizanje slobode i haosa na presto. Demokratija je poštovane mediokriteta, i mržnja na ono što je izvanredno i otmeno; ona znači nemogućnost velikih ljudi — jer kako bi se veliki ljudi mogli podvrćn nedostojnostima i neuljudnostima jednoga izbora? I kakve bi izglede oni imali? »Ali, ko je gomili mrzak, kao kurjak psima, taj je slobodan duh, neprijatelj svih okova, nepoklonik, neobožavalac«, čovek koji nije »redovan član partije«. Kako bi natčovek mogao da uspeva na takvom zemljištu? I kako bi jedna nacija mogla da postane velika kad njeni najveći ljudi ostaju nekorisni, obeshrabreni, i možda čak nepoznati? Takvo društvo gubi karakter; ugledanje je horizontalno, mesto da je vertikalno: ne viši čovek nego prosečan čovek postaje ideal i obrazac; svako liči na svakoga drutoga; čak se i polovi približuju jedan drugome - ljudi postaju žene i žene postaju ljudi. Feminizam je, dakle, prirodna posledica demokratije i hrišćanstva. »Ovde je muškaraca malo; zato njihove žene postaju muškarci. Jer samo onaj ko je dovoljno muškarac izbaviće ženu u ženi... Sa feminizmom javljaju se socijalizam i anarhizam; svi su oni deca demokratije; ako je pravedna jednaka politička moć, zašto da ne bude jednaka i ekonomska moć? Zašto da uošpte ima vođa? Ima socijalista koji će se diviti knjizi o Zaratustri; ali se njihovo divljenje ne

27

želi. »Ima takvih koji propovedaju moje učenje o životu: i oni su istovremeno propovednici jednakosti... ne želim da budem umešan među te propovednike jednakosti, ni da budem njima zamenjen. Jer tako meni govori pravda: „Ljudi nisu jednaki".« Ne želimo da imamo ništa zajedničko s drugima. »Vi propovednici jednakosti, tiransko ludilo nemoći, prestanite dakle vikati za „jednakošću".« Priroda prezire jednakost, ona voli diferencijaciju pojedinaca i klasa i vrsta. Socijalizam je neprijatelj biologiji: proces razvitka uslovljava da se viša vrsta, rod, klasa, ili jedinka koristi nižom. Svaki život je eksploatacija, i održava se u krajnjoj liniji životom drutih; velike ribe hvataju male ribe, i proždiru ih, i to je sve. Socijalizam je zavist: gomila hoće nešto što mi imamo.