Embed Size (px)
DESCRIPTION
Prema pretpostavkama stručnjaka za mentalno zdravlje 10-17% ljudi koji traže stručnu psihološku ili psihijtarisjku pomoć u podlozi svojih psihičkih teškoća imaju tzv. nerazrešene ili neodtugovane gubitke (Worden, 2002). To ne znači da kod svake od tih osoba gubici pretstavljaju direktan uzrok psihičkih i/ili telesnih smetnji. Gubici mogu da deluju i posredno, odnosno da ne budu direktan ili jedini uzrok pojavljivanja različitih reakcija poput distresa, patnje, fizičkih i psihičkih zdravstvenih tegoba i sl. – gubici udruženi sa drugim činiocima (konstitucionalni, karakteristike ličnosti, drugi stresni i traumatski događaji, socialni uticaji) – multifaktorsko delovanje. U praksi je neretko teško razlučiti šta je tačno izazvalo određenu reakciju i vrlo često je nemoguće postaviti jasne kauzalne veze.
Citation preview
GUBITAK
Prema pretpostavkama stručnjaka za mentalno zdravlje 10-17% ljudi koji traže stručnu psihološku ili psihijtarisjku pomoć u podlozi svojih psihičkih teškoća imaju tzv. nerazrešene ili neodtugovane gubitke (Worden, 2002). To ne znači da kod svake od tih osoba gubici pretstavljaju direktan uzrok psihičkih i/ili telesnih smetnji.
Gubici mogu da deluju i posredno, odnosno da ne budu direktan ili jedini uzrok pojavljivanja različitih reakcija poput distresa, patnje, fizičkih i psihičkih zdravstvenih tegoba i sl. – gubici udruženi sa drugim činiocima (konstitucionalni, karakteristike ličnosti, drugi stresni i traumatski događaji, socialni uticaji) – multifaktorsko delovanje. U praksi je neretko teško razlučiti šta je tačno izazvalo određenu reakciju i vrlo često je nemoguće postaviti jasne kauzalne veze.
Tendencija da se gubici tretiraju kao tabu teme – ako se o njima ne razgovara, da li će se na njih zaboraviti?
Šta znači prihvatanje gubitka? Kako ćemo znati da je neko „naučio da živi“ sa nekim gubitkom, a da on nema „razararjući“ efekat? Prihvatanje gubitka i njegova integracija u celokupno prethodno životno iskustvo – kada prisećanje na umrlu osobu ili razgovor o njoj više nema toliko „razarajuće“ dejstvo i ne izaziva toliko intenzivne reakcije kao u periodu kada je još bio „svež“.
Česta pojava opšte „umrtvljenosti“ nakon gubitaka – posledica potiskivanja – potiskivanje je masivan mehanizam odbrane, ne potiskuje se samo gubitak i reakcije na njega + dugotrajne negativne posledice.
Karakteristike različitih vrsta gubitaka
Univerzalnost gubitaka – jedna od retkih pojava po kojima su svi ljudi apsolutno jednaki. Ne postoji osoba koja nije izgubila nekog/nešto što joj je izuzetno važno ili kojoj se to neće dogoditi. Univerzalnost stvara iluziju da svi sve znamo o gubicima i o karakteristikama procesa tugovanja.
Ne postojanje mesta, institucije u kojoj se vrši podučavanje o gubicima. Da li bi za to u stvari postojala potreba? Pitanje prevencije komplikovanog ili na bilo koji način otežanog tugovanja.
S druge strane, ljudi se međusobno vrlo razlikuju po tome koliko su gubitaka u životu doživeli, od kada ih gubici prate u životu, da li su ih na adekvatan način odtugovali, kakve su reakcije imali, na koji način prethodni gubici utiču na „nove“ ...
Izjednačavanje gubitaka samo sa smrću je pogrešno! Šta sve spada u gubitke: separacije, selidbe, promena mesta stanovanja, radnog mesta, zanimanja, gubitak kuće, grada, domovine, slobode, ideala, uverenja, nade, detinjstva...
Česta pojava u literaturi iz ovog područja – smrt kao prototip svih gubitaka –
Razlozi: apsolutna nepovratnost, karakteristike gubitaka i procesa tugovanja su najupadljivije i najdramatičnije upravo na primerima koji su vezani za smrt, smrt je „najteže“ racionalizovati i postoji najviše empirijskih istraživanja o smrti – drugi tipovi gubitaka su se manje istraživali.
Sličnosti i razlike među gubicima nastalih zbog smrti i drugih vrsta gubitaka - Massey (1998) – istraživanje – medicinske sestre koje su ostale bez posla
ispoljavaju slične reakcije kao osobe koje su izgubile blisku osobu: neverica, početno stanje šoka, anksioznost, krivica, ljutnja, različiti telesni simptomi, idealizacija izgubljenog radnog mesta, razna izbegavajuća ponašanja...
Svrstavanje gubitaka u grupe prema različitim kriterijumima
Postoji više mogućih kriterijuma na osnovu kojih je moguće izvršiti klasifikaciju:
Koga ili šta smo izgubili? – ovaj kriterijum nije dovoljno jasan i precizan, jer smrt jedne te iste osobe predstavlja različitu vrstu gubitaka za različite ljude, zbog postojanja različitih odnosa, uloga i sl. Ako je XY npr. izgubio oca, smrt iste te osobe za druge znači nešto sasvim drugačije: isti taj muškarac je nekom bio sin, nekom brat, trećoj osobi šef, četvrtoj najbolji prijatelj itd.
Prirodni gubici/gubici izazvani ljudskim faktorom – ni ovaj kriterijum nije dovoljno precizan i jasan:Prirodni ili „prirodni“ – npr.: zbog bolesti – konotacija reči „prirodno“ – izjednačavanje sa „normalno“, „uobičajeno“ – da li je „prirodno“ da petogodišnja devojčica umre zbog leukemije?Izazvani ljudskim faktorom: ubistvo, samoubistvo, razne katastrofe koje čovek izaziva ...
Očekivani ili iznenadni gubici – oni koji su se desili nakon dugotrajne bolesti,nasuprot onih koji su posledica npr. saobraćajne nesreće. Naravno, i tu se postavlja pitanje da li je osoba koja je u svojoj 30-oj godini dobila dijagnozu raka i bolovala nekoliko meseci umrla očekivan ili neočekivano – da li se smrt u tim godinama može smatrati očekivanom, bez obzira na trajanje bolesti?
Razvojni/akcidentni – razvojni – univerazlanost – tranzitorne životne faze. Prirodan životni ciklus podrazumeva konstantne promene – stalni, „neophodni“ gubici, obavezan deo života – očekivanost, „prirodnost“Akcidentni – uzorkovani raznim stresni i traumatski stresni događaji (mogu biti predvidivi i nepredvidivi)Šta otežava prihvatanje neočekivanih gubitaka i započinjanje tugovanja u tim slučajevima? – ŠokTrauma nužno podrazumeva gubitak, gubitak ne podrazumeva nužno traumu.Traumatski događaj: najčešće izučavane varijable: iznenadnost i nasilnost – Istraživanje Kaltmana i Bonana (Kaltman, Bonnano, 2001) – uzorak: tugujući koji su preživeli smrt supružnika zbog ubistva, suicida, nesreće (nasilna smrt) ili zbog iznendane smrti druge vrste. Rezultati: varijabla „nasilnost smrti“ povezana sa jačinom i trajanjem simptoma PTSP-a i depresije, kod varijable „iznenadnost smrti“ takva povezanost nije postojala. Zaključak: kod reakcija na gubitak veća je uloga načina kako je smrt nastupila (nasilno ili ne) od vremesnke dimenzije (iznenadnost).
Tabela 1: Gubici zbog stresnih i traumatskih događaja
SOCIJALNI ODNOSI (TJ. GUBITAK LJUDI)
„APSTRAKTNE STVARI“ (SIMBOLIČKI GUBICI)
MATERIJALNE VREDNOSTI
Prijatelj (npr. zbog svađe) Samopouzdanje NovčanikIntimna veza Osobe kakva je nakada bila TorbaSusedstvo (selidba, odvajanje od roditelja)
Ideali Automobil
Kolege sa posla (otkaz na poslu)
Povlastica/pravo Kuća/stan
Različiti ljudi iz naših života (zbog razvoda, smrti ...)
Nada, očekivanje, vera u budućnost
Nešto tuđe
Objektivnost ovih kriterijuma – njihova kompleksnost, višesmislenost, međusobna isprepletenost – ne postojanje recepata za rad sa posebnihm vrstama gubitaka prema ovim kriterijumima! – Opasnost od „tehnicističkog“ pristupa ljudima – mnogo važnije za oporavak: SUBJEKTIVAN DOŽIVLJAJ OSOBE PRIPADNOSTI ODREĐENIM KATEGORIMAMA!Za potrebe teorije i istraživanja potrebne su kategorije i podele – spoznajnimetodološki i didaktički razlozi – u praktičnom radu je jako važno poznavanje, ali je mnogo važnija fleksibilnost, izbegavati ukalupljivanje.
Da li se gubici mogu upoređivati po težini?Gubici sami po sebi ne sadrže oznaku svoje objektivne težine, neopravdano ih je po tom kriterijumu rangirati. U literaturi se spominju dva izuzetka: gubitak deteta – kao najtraumatičniji događaj u životu roditelja. Da li je moguće poptuno se oporaviti od smrti deteta? Ako je odgovor „ne“ – kakvu poruku takav odgovor šalje roditeljima koji su izgubili dete? – „Ne vredi se ni truditi u pokušajima prevladavanja gubitka, jer je on u suštini nesavladiv!“ – vrlo štetna poruka.Drugi izuzetak: smrt roditelja u dečijoj dobi – direktan napad na detetovu egzistenciju, jer je malo dete doslovno u potpunosti zavisno od svog roditelja – kako u fizičkom (zadovoljavanje osnovnih fizičkih potreba, zaštita i sl.), tako i u psihološkom smislu.
NEPREPOZNATI GUBICI
Ne privalče (dovoljnu) pažnju okoline – tugujući ne dobijaju potrebnu podršku. Osim toga, neke gubitke ni sami tugujući ne prepoznaju kao gubitke ili im ne pridaju dovoljno važnosti. A nevolja je to, što su ti gubici ipak stvarni i poseduju karakteristike kao i svi ostali, prepoznati gubici. Ovakvi gubici predstavljaju plodno tlo za razvoj komplikovanog tugovanja. Parkes navodi tri razloga zašto na ljude sa neprepoznatim gubicima treba obratiti posebnu pažnju:Njihovo telesno i duševno zdravlje mogu biti ugroženiOni retko privlače pažnju institucija ili grupa ljudi koje prirodno neguju tugujućeO njima se često saznaje iz poverljivih podataka koji se skrivaju pred rugim ljudima
Teškoća kod ovih vrsta gubitaka je u tome što su oni po svemu isti kao i svi ostali gubici, osim po tome što tugujući ne dobijaju, a često ni ne traže nikakvu podršku i pomoć, ili ih dobijaju u jako maloj količini.
Prema Parkesu gubici mogu ostati neprepoznati: zbog toga što ih samo tugujući skrivajuzato što ih ljudi koji pružaju podršku prikazuju na neprikladan način ili ih skrivajuzato što se događaju postepeno
Skriveni gubici
Gubici postaju skrivenima na jedan od tri načina: a) kada je reč o gubitku osobe ili odnosa koji smo skrivali od javnosti; b) kada je gubitak povezan sa osećanjem stida ili neadekvatnosti i c) jer tugujući i/ili njegova okolina ne priznaju ili umanjuju važnost gubitka i potrebe za oporavkom od njega
Gubitak osobe/odnosa koji je skriven od očiju javnosti
Primer sa vanbračnim odnosom – gubitak ljubavnog partnera.Teškoće sa kojima se mora izaći na kraj u takvoj situaciji:Način saznavanja da je partner umro – često okrutno(Javno) pokazivanje reakcija na gubitakUčestvovanje na ritualimaIzvori podrške – ograničeniOsećanje krivice – npr.: utisak kažnjenostiPristup materijalnim stvarima pokojnika – nedostatak opipljivih uspomenaStručna podrška i pomoć – strah od osude i indiskrecije
Još primera za ovakvu vrstu gubitaka ...
Gubitak koji je povezan sa osećanjem stida ili neadekvatnosti
Ova osećanja mogu nastati iz različitih razloga: zbog načina nastupanja smrti, zbog osećanja krivice iz različitih razloga...Neprijatna osećanja „teraju“ tugujućeg da prikriva svoje reakcijePosebna situacija: kada se suicid uvrstava u ovu grupu – npr.: kada tugujući zbog religioznih ili nekih drugih uverenja smatra da je greh i sramota okončati vlastiti život ili zato što tugujući oseća da nije dovoljno voleo samoubicu, da mu nije davao dovoljno podrške, jer nije uspeo da prepozna nameru i da spreči čin ...
Drugi primeri ovih vrsta gubitaka...
Nepriznavanje ili umanjivanje važnosti gubitka i potrebe za oporavkom od njega
Zašto: strah i anksioznost zbog reakcija drugih ako pokažemo da nam je gubitak teško pao;
pomagačka zanimanja ili ljudi zapolseni u raznim interventnim službama – oni često sebe smatraju na neki način „neranjivim“, smatraju da uvek moraju da budu snažni, da sve moraju da podnesu. Međutim, zbog karakteristika svog posla takve osobe su često izložene sekundarnoj traumatizaciji, ne prorađuju svakodnevnu izloženost raznim traumatskim i stresnim iskustvima – „supermen sindrom“. Situacija postaje još složenija kada oni dožive i neki lični gubitak.zbog gubitka za koji sredina ne očekuje intenzivne i dugotrajne reakcije tugovanja. Npr. nekom umre baka koja je imala 90 godina, okolina smatra da je reč o sasvim očekivanoj i „normalnoj“ smrti i iznenađuju se što unuka ima izrazito intenzivne reakcije na gubitak.ponekad nakon nekih gubitaka neki ljudi sumnjaju da imaju „pravo da tuguju“, jer se njima samima ili zajednici čini da nije reč o gubitku ili je taj gubitak beznačajan. Zbog negiranja i potiskivanja ovi gubici često izazivaju vrlo dugotrajne reakcije koje poseduju tendenciju da se razviju u komplikovano tugovanje.
Razvojni gubici
Skrivenost proizlazi iz njihove univerzalnostiČesto im se ne posvećuje dovoljna pažnja, zbog očekivanosti, „normalnosti“ – ni sami tugujući, ni njihova okolinaPrimer: odlazak odraslog sina/ćerke iz roditeljske kuće – „sindrom praznog gnezda“ – roditelji često taje svoje burnije reakcije – strah od osude, nerazumevanja. Često se zanemaruje da i mladi ljudi koji napuštaju roditeljski dom mogu imati reakcije tugovanja.Drugi primeri...
Gubici koje prikrivaju ili neprikladno prikazuju ljudi koji pružaju podršku
Kada tzv. prirodni pomagači skrivaju gubitak ili iskrivljuju odnosno taje neke činjenice o gubitku. Primer: majka koja ne govori svojoj deci da njihov otac boluje od smrtonosne bolesti – želja je da se oni zaštite od bola – majka sasvim sigurno postupa iz najbolje namere, ali ona svojim postupcima ne može da zaštiti dete od realnosti – otac će da umre.
Drugi primeri...
Rezultat – tugujući (koji dosta dugo ni ne znaju da su tugujući) bivaju uskraćeni za podršku i pomoć koja im je potrebnaGubitak u jednom trenutku ipak postaje očit, prevara se otkriva – višestruke teškoće tugujuće osobe: zakasnelo suočavanje sa gubitkom, izostajanje pripreme, suočavanje se činjenicom da su ih bliske osobe lagale...
Gubici koji se događaju postepeno
Posledice takvih gubitaka se često zanemaruju, umanjujuPrimer: gubici raznih telesnih, kognitivnih i dr. funkcija usled nekih fizičkih oboljenja, poput diabeta, progresivne mišićne distrofije...
Drugi primeri...
Teškoće u samom prepoznavanju da je reč o gubitku
Kako naučiti živeti sa takvim gubicima?
ZAŠTO SU GUBICI TEŠKI?
Da li gubici moraju biti teški? DA!
Nekoliko razloga: ostali smo bez nečega/nekoga što/ko nam je bilo/bio jako važno/važan.; osećamo se samima, ostavljenim, napuštenim; često se osećamo prevarenim od strane umrle osobe – česta (iracionalna) ideja: ta osoba nas je ostavila, a nije tražila naš pristanak na to. Osećamo se izneverenim, jer je nestao ne brinući se o tome šta će biti sa nama, jer se nije borio, jer nije dovoljno pazio na sebe kako bi ostao živ zbog nas – čest zaključak: nije nas dovoljno voleo. Postajemo zaokupljeni vlastitom smrtnošću – vrlo zastrašujuće i neugodno.
Drugi razlozi zbog kojih su gubici jako teški:
JEDAN GUBITAK UVEK UKLJUČUJE VIŠE GUBITAKA
Gubitkom jedne osobe (stvari ili apstraktne vrednosti) odjednom doživljavamo mnogo gubitaka.
Primeri:
Smrt bake – ne gubimo samo baku, nego njenom smrću gubimo i npr.: prijateljicu, osobu koja nas razume, kojoj možemo da poverimo tajne, savetovatelja, podršku, izvor životne mudrosti, zaštitu, osobu koja je brinula o nama, koja nas je podučavala, bezuslovno volela….
Smrt supruga/supruge: seksualni partner, zaštita od roditelja, prijatelj, osoba od poverenja, osoba sa kojom sam delila odgovornost, zaštitnik, osoba koja pruža osećanje sigurnosti, osoba za zabavu, materijalna sigurnost, društveni status, porodica kao celina, drugi roditelj deci…
Po nekim autorima, jedan gubitak često predstavlja uzrok nekog drugog gubitka. Cook i saradnici u svom modelu prirodnih gubitaka govore o tome kako jedan gubitak često izaziva drugi, ovaj treći itd. Svaki novi gubitak jača intenzitet ožalošćenosti. Sekundrani, tercijalni … gubici mogu biti uzrok npr. bračnih razmirica, razvoda braka posle smrti deteta itd. Primarni gubitak (smrt deteta) izaziva sekundarni gubitak (promene u odnosima sa partnerom), što uzrokuje tercijalni gubitak – razvod – aditivni faktor ožalošćenosti zbog višestrukih i međusobno povezanih gubitaka.Oporavak od višestrukih gubitaka (bilo da su povezani ili ne) je naravno teži proces.
GUBITAK JE PRETNJA SVEMU VAŽNOM
Nakon gubitka postoji prirodna tendencija da se razmišlja o budućim potencijalnim ili očekivanim gubicima – pesimizam u pogledu budućnosti. Strepnje, nesigurnost…
SADAŠANJI GUBITAK „PRIZIVA“ PROŠLE GUBITKE
Oporaviti se od gubitka ne znači zaboraviti na gubitak, kao da se on nikada nije ni desio. Pamćenje gubitka, ma koliko ono bolno, ima svoju adaptivnu funkciju – u određenim trenucima može da pomogne u tome da izbegnemo ili sprečimo neki budući gubitak ili da adekvatnije reagujemo na njega.
Oporavak od gubitka je završen kada naučimo da živimo sa njim, a da nam on ne ometa naše svakodnevno funkcionisanje. Često se dešava da „dolazak“ novog gubitka privremeno „probudi“ stare gubitke, počinjemo i njih življe da se sećamo, da ponovo burnije reagujemo… Objašnjenja: novi gubitak je sličan starim gubicima (npr. po sadržaju, načinu, mestu, intenzitetu emocionalne veze sa izgubljenim objektom/osobom…) i/ili tugujući još nije završio proces tugovanja, tj. stare gubitke još uvek nije integrisao u svoje životno iskusto na adekvatan način.
ŽIVOTNE SITUACIJE U SEBI ISTOVREMENO SADRŽE GUBITKE I ODREĐENU DOBIT
Svaki gubitak može da sadrži i određenu dobit - što često nije lako prihvatiti, jer se kao sekundarne reakcije javljaju krivica, osuda ili strah od sankcija okoline, osećanje stida …
GUBICI RUŠE TEMELJNE ŽIVOTNE PRETPOSTAVKE
Parkes: gubici ruše naše temeljne životne pretpostavke o svetu i o sebi. Pretpostavke o svakodnevnom životu su narušene, često je neophodno menjati svakodnevne navike i – na generalnom nivou – način života. Poznati svet se odjednom čini nepoznatim i nepredvidivim, više se ne možemo oslanjati na neke navike i prinicipe koje smo do tada uzimali zdravo za gotovo i tretirali ih kao aksiome. Neke automatske misli na koje smo se oslanjali više nisu funkcionalne, gubimo povrenje i u naš unutrašnji svet. Osećamo da smo izgubljeni, nesigurni – kriza smisla. Univerzalana potreba za traženjem smisla, za pronalaženjem odgovora na pitanja, naročito na pitanje „zašto?“, pridavanjem značenja koja se baziraju na racionalnim i logičnim kauzalnim vezama. Gubitak podloge: svet više nije bezbedno, sigurno mesto, nemoguće je predvideti dešavanje, gubitak osećaja kontrole, utisak da spoljašnja dešavanja vladaju nama, a mi ne možemo da vladamo svojim životom…
REAKCIJE NA GUBITAK
Društvena i kulturalna uslovljenost ispoljavanja reakcija na gubitak – nepisana pravila, manje-više opšte prihvaćene norme i očekivanja. Implicitne dozvole i zabrane za iskazivanje pojedinih osećanja ili za način njihove manifestacije… Npr. u tzv. mačo kulturama tuga se smatra gotovo sramotnom emocijom – očekivanje da tugujući budu jaki, a ne slabi i nemoćni, odnosno tužni. Osim ovog društvenog makronivoa, razlike se osećaju i na različitim mikornivoima – lokalna subkultura, familija, porodica, a i svaka osoba za sebe zasebna kulturalna jedinka. Iako kroskulturalna i antropološka istraživanja ukazuju na poneke univerzalne karakteristike koje su uočljive u reakcijama na gubitak, interindividualni varijabilitet je jako širok!Jedna od prvih sveobuhvatnih studija o reakcijama na gubitak – 1944. Erich Lindemann – veliki požar u noćnom klubu u Bostonu – 500 poginulih. Autori su vršili krizne intervencije sa porodicama koje su izgubli bližnje, uočene su manje-više univerzalne reakcije, koje se smatraju uobičajenim, očekivanim, „normalnim“. Lindemann navodi sledeće karakteristične reakcije:
Različite telesne reakcije,Zaokupljenost mislima i slikama o pokojniku,Osećanje krivice povezano sa pokojnikom ili sa okolnostima koje su izazvale smrt,Agresivne, neprijateljske reakcije,Nemogućnost funkcionisanja kao u periodu pre gubitka,Tendencija tugujućih da pokazuju osobine pokojnika u svom ponašanju – jaka identifikacija
Čini se da se reakcije na gubitak ne menjaju značajno u funkciji vremena – i danas važi Lindemannova lista – samo detaljniji opisi zahvaljujući savremenijim istraživanjima.
Emocionalne reakcijeKognitivne reakcijeTelesne reakcijeBihejvioralne reakcije
EMOCIONALNE REAKCIJE NA GUBITAK
Tuga – najočitija, najviše očekivana i najviše prisutna emocija. Neki se tugujući plaše svoje tuge – naročito njenog intenziteta, a to je posebno prisutno kod članova porodica u kojima se „prednost“ davala ljutnji (ili nekim drugim osećanjima), dok se tuga smatrala gotovo zabranjenom emocijom. Česta pojava – odbrana od tuge: preterana aktivnost. Tuga je emocija koja mnogo iscrpljuje organizam – preterana aktivnost u takvom stanju samo pogoršava stanje stvari – slabljenje organizma, pad imuniteta ... Još jedan mogući strah u vezi sa tugom: „Toliko sam tužna da se plašim da gubim razum!“ – strah od ludila. Može da postoji i strah od reakcija okoline na snažno ispoljavanje tuge. Ako tugujući blokira svoju tugu (iz bilo kog razloga) – plodno tlo za razvoj neke podvrste komplikovanog tugovanja.Ljutnja – obično najjača odmah nakon gubitka. Tugujući se često ljute na blisku osobu, jer ih je napustila i jer „ne mari za to kako je njima“. Ljudi nisu uvek svesni da je ljutnja usmerena na pokojnika – prenešena ljutnja na druge (lekare, porodicu, sudbinu i sl.) ili sebe. Ljute se jer drugi ili oni sami nisu ništa učinili da spreče smrt ili jer su možda učinili nešto što je smrt potstaknulo ili ubrzalo. Dugotrajno okretanje ljutnje prema sebi može biti okidač za depresiju, pomisao na suicid, pokušaj suicida, a može biti povezano i sa raznim psihosomatskim tegobama (npr. čir na želucu, poremećaj u funkcionisanju tiroidne žlezde…). Ljutnja je često jako zbunjujuća emocija i za samu tugujuću osobu, kao i za njenu okolinu – „Kako bih mogla
da se ljutim na njega, pa nije on želeo da umre?!“. U literaturi se pominju dva moguća izvora za pojavu ljutnje na pokojnika: a) frustracija jer nismo ništa mogli da učinimo kako bismo sprečili ljutnju b) regresivno iskustvo. Bolbi smatra da je ljutnja posledica aktiviranja infantilne separacione anksioznosti. Poruka ljutnje: „Nemoj da me ostaviš!“ Jako je važno da klijent prvo identifikuje svoje osećanje ljutnje – a zatim da je usmeri na pravu osobu, na osobu kojoj to osećanje i pripada.Anksioznost i strah – od blage napetosti, pa sve do napada panike. Strah da neće moći sami da se brinu o sebi („Neću moći da preživim bez njega!“). Drugi izvor teskobe je svest o smrtnosti drugih bližnjih i o vlastitoj smrtnosti. Ove emocije mogu biti potstaknute i svakodnevnim životnim situacijama u kojima umrli više ne učestvuje, npr. prazna kuća, svakodnevni poslovi, susreti sa prijateljima ... U ekstremnim slučajevima mogućnost razvoja raznih psihopatoloških poremećaja: panični poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj, PTSD, fobije ...Usamljenost – Posebno prisutna kada smo izgubili nekoga sa kim smo bili vrlo bliski i u čestim kontaktima. Dve vrste: socijalna i emocionalna. Socijalna podrška može ublažiti socijalnu, ali ne i emocionalnu usamljenost, koja je posledica gubitka odnosa privrženosti.Bespomoćnost – najjača odmah nakon gubitka. Tugujući se oseća bespomoćno da vrati izgubljenu osobu, ali i da pomogne sebi da bi se bolje osećao. Bespomoćnost je posebno izražena kod tugujućih roditelja, koji osećaju da nemaju dovoljno snage da se brinu o svojoj deci, pa onda se obično kao sekundarna emocija javlja i krivica. Krivica, (samo)optuživanje – jer možda nismo bili dovoljno nežni, pažljivi, jer nismo obolelog na vreme odveli u bolnicu... Često je reč o iracionalnom osećanju – za njega nema objektivnog razloga – potrebna intervencija sa klijentomČ provera realnosti – diskutovati o tome da li je stvarno bilo moguće bilo šta više učiniti. Međutim, krivica može biti utemeljena i na stvarnosti (npr. kada neki telesni simptom ne shvatimo dovoljno ozbiljno i stvarno se kasno obratimo lekaru). Obično jako dugo traje i teško se podnosi. Krivica može da se javi i u odnosu na odnos sa umrlom osobom koji je postojao pre njene smrti: „Nisam bila dovoljno nežna, mogla sam više da mu se posvetim, rekla sam mu neke odvaratne stvari ...“ Može da se javi i okrivljavanje drugih. Može se reći kako pripisivanje krivice sebi ili drugima na određen način služi traženju smisla gubitka. „On/ona je kriva što je moj suprug umro.“ – zaključuje npr. udovica – razlog je nečiji nemar – čime se dobija odgovor na pitanje: „Zašto se to dogodilo?“. Time smrt postaje manje psihološki besmislena i automatski se lakše podnosi. Šok i disociranost – nakon saznanja da je neko umro. Odbrambena reakcija – umrtvljenost, odsečenost od svih osećanja – nesvesna zaštita od preplavljenosti izuzetno bolnim afektima. Čežnja za umrlim – slabljenje čežnje za umrlim je obično znak da se proces tugovanja približava kraju. Njena ista jačina ili pak pojačavanje može biti znak tzv. otežanog ili komplikovanog tugovanja. Osećanje „slobode“ i olakšanja – obično se javlja kada je smrt nastupila nakon bolesti koja je bila bolna i iscrpljujuća za bolesnika, ali i za okolinu. Reč je o sasvim uobičajenoj reakciji na gubitak, iako ona lako može izazvati i osudu okoline ili krivicu kod tugujućeg. Još jedan poseban primer – nakon smrti zlostavljača.
MISAONE REAKCIJE
Šok i neverica – redovni pratioci trenutka kada saznajemo da smo izgubili nekogko nam je bio blizak: „Ne verujem da je to istina!“, „Možda su se zbunili...“. Mehanizam odbrane od bolne spoznaje, nastojanje da se svet očuva onakvim kakav je bio pre gubitka. U početku je nemoguće osloboditi se od takvog utiska, ali nije ni dobro, jer pomoću njega osoba prikuplja energiju koja će joj biti potrebna za suočavanje sa stvarnošću. Vremenom neverica nestaje – svesnost.
Zbunjenost, teškoće sa koncentracijom i pamćenjem – utisak da misli beže, zaboravnost. Velika teškoća u svakodnevnom životu i na poslovnom planu. Okolina nekada tumači kao nezainteresovanost, lenjost ili nedostatak motivacije. Tugujući su kognitivno toliko zaoukepljeni činjenicom da su doživeli gubitak (i različitim posledicama gubitka) – ne ostaje dovoljno kapaciteta za bavljenje drugim važnim sadržajima. Preplavljenost bolnim i intenzivnim emocijama – takođe iscrpljujuće i psihički i telesno – nema dovoljno snage za adekvatno funkcionisanje misaonog područja.
Doživljaj gubitka kontrole nad životom – utisak tugujućih da ne mogu uticati na dešavanja, da ništa ne zavisi od njih. Kao da život, viša sila i sl. upravlja njima, a ne oni životom. Posebno teško za osobe koje inače poseduju unutrašnji lokus kontrole.
Namećuće slike i misli o umrlome – vrlo bolan sadržaj, nepostojanje kontrole nad njima. Tugujući i njihova okolina se često pitaju da li je to možda znak duševnog oboljenja. Namećuće misli i slike nisu znak patologije, već prirodan proces kojim se obrađuje ono što je u memoriji pohranjeno.
(Stalno) razmišljanje o umrloj osobi – misaona strana emocionalne reakcije čežnje za umrlim. Sadržaj takvog razmišljanja često se odnosi na smišljanje kako da vratimo izgubljeno.
Utisak da je umrla osoba prisutna – često prisutna nakon gubitka – „Kao da je tu negde i kao da me posmatra!“. Iako može da deluje kao patologija, ipak nije – ako se ne produži i ne intenzivira. Harvardsko istraživanje reakcija na gubitak 81% dece koja su tugovala za roditeljem je imalo taj doživljaj.
Razna iluzorna iskustva – tugujućoj osobi se učini da je na ulici upravo videla pokojnika ili joj se učini da je čula njegov glas. Reč je o iluzijama, mada neki autori spominju termin „halucinacije“ – manje primereno, jer ako se ove reakcije ne produže i ne postanu jako intenzivne nije reč o patološkom znaku. Često izazivaju strah tugujućih – briga za sopstveno mentalno zdravlje.
TELESNE REAKCIJE
Najčešće: umor, mišićna napetost, preterano znojenje, glavobolja, probavne smetnje, gubitak apetita ili preterano uzimanje hrane, mučnina, vrtloglavica, bol u leđima, želucu, plućima, poremećaj menstrualnog ciklusa, neodređene pritužbe i bolovi...
Često se na njih ne obraća dovoljno pažnje, odnosno, retko kad se ove reakcije povezuju sa gubitkom.
„Dobra strana“ njih je što upravo one znaju da odvedu tugujućeg kod lekara opšte prakse – šansa da se tugujući uputi stručnjaku za mentalno zdravlje – ako za tim postoji potreba.
Neke od nabrojanih reakcija (umor, slabost i sl.) nas „čuvaju“ od preterane aktivnosti – štedimo iscrpljeno telo, dobijamo vreme za proradu i integrisanje gubitka. “Faksimilske bolesti” – zanimljiva pojava – Zisook, DeVaul – kada tugujući ispoljava iste simptome od kojih je pokojnik umro – posledica preterane identifikacije.
PONAŠAJNE REAKCIJE
„Preterana“ aktivnost (svrhovita ili ne) – posledica nemogućnosti tugujućih „da ostanu na jednom mestu“, da budu mirni. Način „privremenog zaborava“ gubitka – izbegavanje suočavanja sa životom koji sledi. Iako može biti korisna, mada važno je znati da njome još dodato iscrpljujemo već i onako iscrpljeno telo. Ova reakcija je obično najjača neposredno nakon gubitka, posle slabi i potpuno nestaje. Ona može da ima neku svrhu (npr. konstantno obavljanje kućnih poslova), ali može da bude bez neke određene svrhe (npr. besciljno lutanje, vožnja automobilom ...).
Teškoće sa spavanjem – teškoće sa uspavljivanjem, često buđenje noću ili rano buđenje ujutru. Uzrok – povećana nadraženost CNS-a. Iscrpljujuće... Mogu biti povezane sa raznim starhovima: od ružnih snova i noćnih mora, od toga se nećemo probuditi (strah od vlastite smrti potstaknut gubitkom), od toga da ćemo se probudtiti i ponovo shvatiti da se gubitak zaista dogodio.
Promene u apetitu – preterano jedenje, odbijanje hrane – ovo drugo mnogo češće – ponekad do granica izgladnjivanja – opasno po zdravlje. Utisak da hrana uopšte nema ukus, a nekad se uz jedenje javlja i krivica – „nije u redu uživati u jelu kada voljenje osobe više nema“.
Povlačenje od ljudi – potreba da se sami, na miru opraštaju od pokojnika, druge ljude ponekad doživljavaju kao prepreku za to. Nekad se okolina preterano trudi u pomoći, što zna da bude opterećujuće, utisak da ljudi ne razumeju njihove potrebe. Treći mogući razlog: u razgovoru sa drugima tugujući biva uključen i u neke teme koje nemaju veze sa gubitkom, a oni to mogu osećati kao neprimerenost ili prosto imaju potrebu da neprekidno budu u kontaktu sa svojim gubitkom. I konačno, tugujući ponekad misle da svojim prisustvom (odnosno svojim teškim stanjem) opterećuju ljude iz svoje okoline, pa povlačenjem u stvari žele da zaštite okolinu od sebe.
Snovi o pokojniku – Sadržaj može biti vrlo neugodan, nekad do nivo noćnih mora. Ugodni snovi o umrloj osobi pojačavaju čežnju za njom i tugu. U početku snovi o pokojniku su jako bolni i izazivaju strah, ali vremenom oni postaju ugodni i tugujućima je drago zbog njih. Sadržaj snova može da posluži i u dijagnostičke svrhe – dokle je osoba stigla u procesu tugovanja, a bavljenje sa snovima može da ima i terapijski efekat.
Plakanje – Mnogi laici, a i stručnjaci tvrde da tugujući moraju da plaču kako bi preboleli gubitak, odnosno, da je neplakanje znak „nenormalnosti“. Međutim, činjenica jeste da se ljudi međusobno mnogo razlikuju po tome koliko im je plakanje uobičajena reakcija. Teškoće ne nastaju zbog toga što neko plače ili ne, nego ako ih prisiljavamo na reakciju koja im nije bliska. Ne postoji količina plača koja bi sama po sebi bila (ne)normalna. Zanimljivo istraživanje – suze kao posledica tuge (plač u užem smislu) su različite od suza koje su posledica fizičkog nadraživanja očiju – razlike u hemijskom sastavu suza – Suze koje su posledica tuge imaju funkciju čišćenja organizma od toksina. Za sada postoje samo preliminarna istraživanja i rezultati još nisu u potpunosti potvrđeni. Odlazak na mesta i bavljenje stvarima koje podsećaju na umrlu osobu – deo rituala opraštanja od umrle osobe. Česti odlasci na groblje, gledanje slika... – vremenom je prirodno što se proređuju. U podlozi može biti strah da ćemo zaboraviti osobu koja je umrla. Međutim, moguće je i da je reč o ugađanju nepisanim pravilima kulture, što može značiti teškoću onim članovima zajednice kojima ta pravila ne odgovaraju ili ih ne razumeju i ne prihvataju.Izbegavanje podsetnika na umrlu osobu – suprotna reakcija od prethodne. Izbegavanje mesta gde se smrt dogodila, izbegavanje groblja, ličnih predmeta umrle osobe ... Ako se tugujući jako brzo otarasi svih stvari koje podsećaju na umrlu osobu ili svih njenih ličnih predmeta –
potrebno je obratiti pažnju na to. Često prisutna reakcija kada je sa umrlom osobom postojao ambivalentan odnos.
OPISANE REAKCIJE SE SMATRAJU UOBIČAJENIM, OČEKIVANIM (TJ. „NORMALNIM“) REAKCIJAMA NA GUBITAK! Kada se one javljaju u bilo kakvom ekstremnom obliku (npr. predugo traju ili su neadekvatnog intenziteta) – sumnja na komplikovano tugovanje!
REAKCIJE NA GUBITAK I DEPRESIJA
Često reakcije na gubitak podsećaju na simptome depresije – puno preklapanja, ali i razlika. Opasnosti: postavljanje dijagnoze depresije tamo gde ona ne postoji, ne postavljanje dijagnoze i ne pružanje adekvatne stručne pomoći, kada depresija zaparavo postoji. Gubici često mogu biti okidači za pojavu reaktivne depresije. Kod depresije postoji izrazit gubitak samopoštovanja koji najčešće nije reakcija na gubitak. Tugujući najčešće ne smatraju sebe manje vrednim bićima jer su doživeli gubitak, a ako se takva reakcija i pojavi, ona traje srazmerno kratko.Depresivni ljudi trajno negativno procenjuju sebe, svet i budućnost (depresivna kognitivna trijada) – takve reakcije kod tugujućih su prolaznog karaktera.Simptomi povezani sa velikom depresivnom epizodom, ali ne i sa tugovanjem su:osećanje krivice zbog stvari koje ne uključuju dela koja je preživela osoba napravila ili propustila da napravi u vreme smrti;razmišljanja o smrti, izuzev osećaj preživele osobe da bi bilo bolje da je nema ili da je umrla sa pokojnom osobom;morbidna zaokupljenost bezvrednošću života;izrazita psihomotorna retardacija;halucinatorni doživljaji osim onih u kojima osoba misli da je čula glas ili na trenutak videla sliku pokojne osobe.Velika depresivna epizoda tokom tugovanja – podvrsta otežanog tugovanja, tzv. preterano tugovanje.
Gubitak i tugovanje nikako ne pripadaju u područje bolesti – iako to ne znači da u nekim slučajevima ne mogu biti okidač za različite psihičke i telesne poremećaje. Doživljaji koji podsećaju na halucinacije (a ustvari su iluzije) prisutni su čak kod 35% tugujućih, a čak 80% njih ima utisak „da je umrla osoba prisutna i da ih posmatra“. – Ove pojave vremenom slabe.
Doživljaj da je umrli još uvek živ je posledica psiholoških veza koje smo imali sa umrlom osobom, a koje ne mogu nestati istovremeno kada i telo umrlog prestaje biti živo. Proces popuštanja emocionalnih veza deo je procesa tugovanja, tj. oporavka od gubitka i on traje određeno vreme.
SPECIFIČNE VRSTE GUBITAKA
Iskustvo i istraživanja pokazuju kako pojedine vrste gubitaka imaju i neke specifičnosti. Zbog toga će u nastavku biti reči o nekoliko posebnih vrsta gubitaka i to prema tri kriterijuma: po tome koga/šta smo izgubili, po tome na koji je način došlo do gubitka i po tome uključuje li gubitak smrt ili ne uključuje. Gubitak deteta i gubitak roditelja odnose se ponajviše na to koga smo izgubili, sljedeća tri — samoubistvo, gubici zbog bolesti i gubici zbog nestanka bliske osobe, više se odnose na to kako je gubitak nastao, dok jedan od opisanih gubitaka (gubici zbog bolesti) ne uključuje smrt, a jedan je može i ne mora uključivati (nestali). GUBITAK DETETA
Biti roditelj jedna je od jako važnih životnih uloga u odrasloj dobi većine ljudi. Mnogi roditelji opisuju trenutak rođenja deteta kao "nešto najlepše što im se ikad u životu dogodilo". Ako pokušate da se uživite u tu situaciju, verujem da možete barem delimično osetiti užas koji roditelje preplavi kad zbog nekog razloga ostanu bez deteta. Decu možemo izgubiti na različite načine. Nekim roditeljima postaje jasno da "gube" svoju decu već početkom adolescencije, premda taj gubitak počinje mnogo pre (npr. kad dete od 4-5 godina više ne želi da mu roditelji vežu pertle na cipelama, kad želi da ide samo preko puta, u školu, kad prvi put želi da spava kod drugarice i sl.). Od tog doba nadalje, dete roditeljima šalje sve više znakova da želi da se osamostali i u jednom trenutku ode u drugi grad, ode na studije ili se nakon udaje/ženidbe iseli iz roditeljskog doma. Naravno da svi znamo kako deca trebaju (i žele) roditelje i nakon toga i naravno da takvi odlasci deteta od roditelja objektivno nisu gubitak u punom smislu te reči. Medutim, neki roditelji odlazak deteta od kuće subjektivno vrlo teško doživljavaju i imaju brojne od reakcija na "pravi" gubitak.. Jako je važno roditeljima "dopustiti" da odtuguju takav gubitak i pružiti im podršku u tom procesu ako za tim osećaju potrebu. Neki roditelji gube dete zbog toga što su institucije namenjene brizi za dete utvrdile da roditelji ne rade svoj posao kako valja, tj. da je dete nužno izdvojiti iz porodice kako bi se spriečila (još veća) šteta koju mu roditelji nanose svojim postupcima. U tim slučajevima dete se na neko vreme smešta u hraniteljsku porodicu, u dom za nezbrinutu decu i sličnu instituciju ili se pokreće postupak usvajanja. Krajnji oblik takve intervencije jeste oduzimanje roditeljskog prava, nakon čega roditelji više nemaju mogućnosti učestvovanja u deteovom životu. Deca i mladi se iz porodice izdvajaju i nakon što počine neko kazneno delo i tada se smeštaju u zavode ili slične institucije. Premda se na prvi pogled u tom slučaju može činiti kako izdvajanje deteta iz porodice roditeljima donosi olakšanje, a ne muku, svako ko i malo poznaje posao zaposlenih u socijanoj službi dobro zna koliko je takav odlazak deteta roditeljima mučan i težak. I ti roditelji imaju brojne reakcije na gubitak i treba im vremena da prođu kroz bolan proces tugovanja.Na žalost, postoje i roditelji koji dete zaista izgube trajno i nepovratno - zbog smrti. Brojni autori govore o tome kako je smrt deteta jako težak dogadđaj nezavisno od toga koliko je dete imalo godina kad je umrlo. (npr. Davis i sur., 2000., Lake, 2000., Mcllwraith, 1998., Rando, 1985., Rubin, 1993., Sanders, 1989./1999., Ward, 1993., Wheeler, 2001., Worden, 2002./2005.). Drugim rečima, roditeljima se smrt djeteta uvek događa prerano. Istraživanja pokazuju i kako smrt deteta izaziva brojnije, jače i trajnije reakcije na gubitak od npr. smrti supružnika, brata/sestre, roditelja (npr. Davis i sur., 2000., Mcllwraith, 1998., Rando, 1985., Rubin, 1993., Sanders, 1989./ 1999., Ward, 1993., Worden, 2002.).
ZAŠTO JE SMRT DETETA TOLIKO TEŠKA?
Smrt deteta nešto je najteže što se može dogoditi u roditeljskoj ulozi. Mnogi roditelji rođenje deteta doživljavaju kao svoje lično ispunjenje (Sanders, 1989.): u detetu vide sebe i to u mnogim telesnim, ali i psihičkim osobinama. Od svih odnosa s ljudima, veza izmedu roditelja i deteta smatra se najjačom, i to ne samo "telesno" - u smislu krvne veze koja među njima postoji, već je to i emocionalno najjači odnos.Osim toga, dete je na određen način kohezivna sila koja njega i roditelje povezuje u jednu od važnih društvenih zajednica - porodicu. Smrću deteta nestaje porodica kakva je nekad postojala i ta okrnjenost ostaje zauvek.Nadalje, deca na određen način simbolički stvaraju budućnost roditelja, čak i nakon njihove smrti, tako što živeći i rađajući svoju decu produžuju porodičnu lozu. Moglo bi se čak reći da roditelji, zahvaljujući svojoj deci, imaju osećaj da su besmrtni (Rando, 1985.). To je jedan od
razloga zašto mnogi roditelji nakon smrti deteta osećaju da su i sami mrtvi i zašto se često kaže da "gubitkom deteta roditelji gube svoju budućnost" (Ward, 1993., str. 5).Sledeći razlog zbog kojeg je smrt deteta roditeljima jako teška je što više nemaju priliku vršiti svoju roditeljsku ulogu. Izgubili su priliku da se brinu o detetu, da ga štite od nevolja, da učestvuju u njegovom rastu i razvoju te da budu deo njegove budućnosti. Takav se gubitak roditeljskog identiteta i roditeljske uloge često vidi u pitanjima koje sebi roditelji postavljaju: "Ko sam ja sada? Jesam li i dalje roditelj?"Deca su i vrlo važna veza između porodica i ljudi iz bliže i daljnje okoline. Druženja s drugim ljudima vrlo se često organiziraju upravo radi dece i zahvaljujući tome roditelji imaju kontakte s odraslima s kojima ih možda ne bi imali da i jedni i drugi nisu roditelji.Sanders (1989.) kaže kako se nakon smrti deteta roditeljima događa još nešto što je na prvi pogled paradoksalno i katkada zna biti jako teško. Oni na neki način nastavljaju da odrastaju umesto deteta odnosno "nastavljaju" sa detetovim razvojem tamo gde ga je smrt prekinula. To se obično vidi po rečenicama koje roditelji izgovaraju kad se bliže određeni trenuci koji su se trebali događati u detetovom životu, npr.: "On bi ove godine krenuo u 5. razred", "Ona bi se sada upisala srednju školu", "On bi sada maturirao i upisao bi se na fakultet koji je toliko želeo", "On bi se u ovoj dobi verovatno već oženio, imao decu" i tome slično. Jasno je da je takvo "završavanje" detetovih nezavršenih poslova nemogće, dakle vrlo frustrirajući zadatak. U ovom kontekstu treba spomenuti i kako su roditeljima vrlo teški i praznici koje su članovi porodice zajednički provodili. te rođendani umrlog deteta jer oni se i dalje događaju, a dete u tim trenucima više nije s njima.I konačno, smrt deteta toliko je neprirodan događaj da svojom pojavom ruši psihološke temelje na kojima stojimo. Naime, svet u kojem živimo uređen je tako da prvo umiru stariji, a potom mladi, i smrću deteta takav čvrst, prirodni red stvari potpuno je poremećen. Ukratko, niko na svetu ne očekuje da će dete umreti pre njega jer se to protivi svim prirodnim zakonima.Iz dosadašnjeg izlaganja vidljivo je kako je smrt deteta jako težak događaj i zato što roditelji u takvoj situaciji istodobno doživljavaju i mnogo drugih gubitaka: gube sebe (tj. osećaj vlastitog, roditeljskog identiteta), porodicu kakva je postojala pre smrti deteta, gube deo prirodne socijalne mreže (tj. gube odnos s nekim ljudima koji su roditelji). Osim toga, pokazalo se da nakon smrti deteta katkada dolazi i do gubitka roditeljskog odnosno intimnog partnera jer su i majka i otac (suprug i supruga) svaki za sebe toliko pogođeni tragedijom koja ih je zadesila da jednostavno nemaju snage, interesa, ni volje za održavanje međusobnog odnosa. Nestanak roditeljskog i partnerskog para istodobno je i gubitak podrške osobe s kojom smo, kad je reč o detetu, bili najbliži. Spomenuti gubici koji prate smrt deteta u nekim su slučajevima samo privremeni, odnosno s vremenom se na određen način nadoknade i nadomeste. Međutim, katkada znaju trajati jako dugo (ili čak zauvek) i tada znače ozbiljnu teškoću.Osim nabrojenih gubitaka, smrću deteta svaki od roditelja doživljava još i različite tzv. simboličke gubitke, kao što su gubitak samopoštovanja, osećaja pravde, smisla, predvidljivosti života, osećaja kontrole i sigurnosti, vere u budućnost i sl.Rando (1985.) govori o konfliktnim zahtevima što se roditeljske uloge tiče, koji se pojavljuju u porodicama sa više dece. Nakon smrti deteta, roditelji, s jedne strane, moraju odustati od roditeljstva, a, s druge, moraju se truditi biti što boljim roditeljima (deci koja su živa). Udovoljavanje takvim oprečnim zahtevima zna biti jako zahtevno i u takvim situacijama može biti teško i roditeljima i deci. Postoje i dve specifične situacije gubitka deteta koje se katkada ne prepoznaju, odnosno ne pridaje im se uvjek dovoljno važnosti, a mogu biti jako teške. Reč je o gubitku deteta koje se još nije rodilo (zbog namernog ili spontanog pobačaja) i o mrtvorođenom detetu. Mcllwraith (1998.) kaže kako su u tim slučajevima roditelji u strašnom "šoku jer moraju reći zbogom voljenom detetu pre nego što su mu uspeli reći dobar dan" (str. 18.). Jedan od specifičnih razloga što je takve gubitke teško podneti odnosi se na reakcije okoline koja misli kako "roditelji nisu imali
prilike upoznati svoje dete pa i nemaju za kim tugovati". U takvoj situaciji roditelji vrlo često čuju rečenice poput: "Ne brinite. Pa možete imati drugo dete" ili: "Znam da ti je teško, ali to ipak nije tako strašno jer nisi zapravo upoznala to dete" i tome slično. Ward (1993.) kaže kako mnogi ljudi ne shvataju da roditelji svoje mrtvorođeno dete doživljavaju stvarnom osobom čiji gubitak moraju odtugovati. Čini se kako okolina smatra da se roditeljska veza s detetom oblikuje tek kad se dete rodi, odnosno da ona na neki način više "vredi" ako je umrlo dete bilo barem novorođenče ili predškolske dobi (Lake, 2000., Mcllwraith,1998., Worden, 2002.). Međutim, to nije tako jer se privrženost detetu obično uspostavlja i pre njegovog rođenja.
UOBIČAJENE RODITELJSKE REAKCIJE NA GUBITAK DETETA
Od roditelja koji su doživeli smrt deteta mogu se čuti rečenice koje slikovito opisuju tragediju takvog gubitka: "Mi smo hodajući mrtvaci koji iznutra trunu od bola i ljutnje" (Weiss, 1993., str. 281), "Osećam se kao duh koji promatra nekog drugog, kao da to nisam ja", "Izvana sam živa, a iznutra mrtva" ...Kod roditelja umrle dece se mogu opaziti sve reakcije na gubitak koje smo da sada pominjali, s tim da su one vrlo jakog intenziteta. Pokazalo se da roditelji u početku osećaju izrazit šok i nevericu te zbunjenost. Uobičajene misaone funkcije poput koncentracije, pamćenja, mišljenja, i sl. gotovo da su nepostojeće, osim onih čiji se sadržaj odnosi na umrlo dete. Roditelji su potpuno preplavljeni mislima o detetu kojeg više nema, a za sve drugo su nesposobni i prazni.Neposredno nakon gubitka deteta (ali često i dugo nakon njega) roditelji osećaju silnu potrebu da saznaju sve pojedinosti o detetovoj smrti i nastoje ih prikupiti od lekara, policije, detetovih prijatelja, mogućih očevidaca smrti itd. Njihova potraga za "istinom" ne prestaje čak i kad je jasno da se neke stvari jednostavno ne znaju. Aktivnosti vezane uz takvo traženje podataka daju im osećaj korisnosti koji su smrću deteta izgubili, osećaj da uspostavljaju kontrolu nad životom, osećaj da nešto rade za svoje dete. Istodobno, te im aktivnosti daju priliku da se (privremeno) odmaknu od užasne boli koju osećaju.Vrlo česte reakcije su gubitak volje, interesa i motivacije za bilošta, te nesposobnost donošenja čak i najjednostavnijih odluka koje se tiču, npr.odabira odeće, kuvanja, jedenja, spremanja stvari i sl.Sanders (1989.) kaže kako je ljutnja vrlo često jedna od najjačih emocija roditelja umrlog deteta. Ona je posedica strašnog osećaja bespomoćnosti jer dete nije moguće vratiti i zato što su gubitkom deteta izgubili suštinu roditeljske uloge. Osim toga, ljutnju uzrokuje i stalno razmišljanje o nepravdi, tj. o tome kako je baš njihovo dete umrlo odnosno o tome kako mu "jednostavno nije bilo vreme umreti". Ljutnja može biti usmerena i na umrlo dete jer je "otišlo s ovog sveta i ostavilo nas u večnom mraku" . Takvu ljutnju često prate zbunjenost i osećaj krivice jer se roditelji ljute na dete koje bi, po definiciji svoje uloge, morali voleti, negovati i štititi.Roditelje umrle dece gotovo po pravilu proganja osećaj krivice. U osnovi tog osećanja je razmišljanje o tome kako dete ne bi umrlo da su se za njega bolje brinuli, da su više pazili na njega i sl., tj. da su bili bolji roditelji. Na ponašajnom planu roditelji koji dožive smrt deteta imaju veliku potrebu za drugim ljudima s kojima bi razgovarali o detetu, a, istodobno, imaju silnu po trebu zatvoriti se u svoju ljusku jer imaju osećaj kako ih niko ne može razumeti. Katkada se događa da potrebu za "drugim ljudima" najradije zadovoljavaju bivanjem s detetovim prijateljima jer na taj način imaju osećaj da su "najbliže svom detetu". To, naravno, ponekad može postati velikim problemom za te prijatelje.I konačno, roditelji čija su deca umrla imaju i mnoštvo pre nabrojenih telesnih reakcija na gubitak koje, poput drugih tugujućih, ponekad zanemaruju, a ponekad ih one odvedu lekaru opšte praks.
Poremećaj u međusobnim odnosima majke i oca. Sanders (1989.) i drugi autori (npr. Polatinsky i Esprey, 2000., Rando, 1985., Rosenblatt, 2000., Rubin, 1993., Ward, 1993., Wheeler, 2001., Worden, 2002./2005.) kažu kako je jedan od uzroka tog poremećaja razlika u načinu na koji majke i očevi doživljavaju i pokazuju svoju bol zbog izgubljenog deteta. Majke takav gubitak doživljavaju ponajviše kao gubitak životne uloge. Očevi pak osećaju da su izgubili ulogu zaštitnika porodice. Osim toga, zbog razlika u polnim ulogama, žene su sklonije pokazivanju svoje reakcije na gubitak i veću važnost pridaju razgovoru o umrlom detetu (Kamm i Vandenberg, 2001.), dok muškarci manje pokazuju kako im je i obično utehu traže u poslu. Pokazalo se i da očevi često imaju osećaj kako oni "moraju biti jaki i nekako izlaziti na kraj s teškom situacijom", dok je sva podrška iz okoline usmerena na njihove žene. U situaciji gubitka deteta, takve prirodne razlike između muškaraca i žena često su izvor toga da majke optužuju očeve kako "im nije dovoljno teško jer nisu dovoljno voleli dete" i/ili toga da očevi optužuju majke kako "možda ipak preteruju u jačini i trajanju reakcija na gubitak". Ako takve roditeljske i bračne nesuglasice potraju duže vreme, one mogu biti povodom za nastanak dodatnih teškoća poput razvoda braka, alkoholizma itd.
REAKCIJE DECE NA GUBITAK BRATA/SESTRE
Smrt brata ili sestre je vrlo specifično i intenzivno iskustvo (Robinson i Ma-hon, 1997., Segal i Ream, 1997.). Mnogi autori (npr. Mcllwraith, 1998., Sanders, 1999., Shapiro, 1994-, Ward, 1993.) kažu kako je osećaj krivice obično najjača emocija koja se može javiti nakon smrti brata ili sestre. Deca vrlo često osećaju krivicu zbog preživljavanja jer, gledajući roditelje, stiču utisak kako je umrlo dete po svemu bilo dragoceno, tj. bolje od njih, i osećaju krivicu što oni nisu umrli umesto njega/nje. Braća i sestre ponekad se osećaju i krivima što nisu uspeli sprečiti detetovu smrt. Ponekad to misle doslovno, tj. čini im se da je neki njihov postupak ili to što su propustili učiniti bilo uzrokom bratove/sestrine smrti. Međutim, ponekad razmišljaju slično kao i roditelji, tj. koriste tzv. "da sam" misli koje' obično imaju sledeći sadržaj: "Da sam bio bolji, poslušniji, mirniji, spretniji...moj brat/sestra sigurno ne bi umro/la". Postoji još jedan uzrok osećaja krivice, a odnosi se na ambivalentnost koja prirodno postoji u svakom odnosu braće i sestara. Ma koliko se voleli, braća i sestre na određen način se i "mrze" i to zbog običnih svakodnevnih stvari, ali i zbog potrebe da budu u središtu roditeljevog života, odnosno zbog ljubomore kad procenjuju da brat ili sestra dobivaju viđe roditeljske pažnje i ljubavi. Često se pojavljuje strah kako neće moći da udovolje roditeljskim očekivanjima ili da roditeljima neće uspeti "nadomestiti" umrlog sina/kćerku. Osim toga prisutna je i zabrinutost za budućnost porodice, osećaj odgovornosti za porodicu i roditelje, a katkada i potreba da od roditelja preuzmu posao odraslih - brigu za kuću, ostalu decu i, što im je, naravno, vrlo teško.Nakon smrti deteta, braća i sestre katkada se osećaju drukčijima od svojih vršnjaka jer ih roditelji mnogo više zaštićuju braneći im stvari koje su vršnjacima dopuštene, stalno ih upozoravajući na opasnost i tome slično (Rosenblatt, 2000.).Neka deca jako se trude prikriti svoje reakcije na gubitak brata ili sestre kako bi zaštitila svoje utučene roditelje. Njihove reakcije često ostaju neprimećene i zbog toga što su roditeljske reakcije po svojim manifestacijama jače i vidljivije (Robinson i Mahon, 1997.).
REAKCIJE BAKA I DEDOVA NA GUBITAK UNUKA
Ward (1993.) ih naziva "zaboravljenim tugujućima". Nakon smrti deteta, bakama i dedovima obično se posvećuje manje pažnje nego roditeljima te braći i sestrama i to iz jednostavnog razloga: ljudi iz okoline smatraju kako je njihova bol manja. Doduše, čini se da i bake i dedovi slično misle i često sebi govore kako ih smrt deteta ne bi trebala (smela) boleti toliko koliko ih boli. Takvo uverenje verojatno proizlazi iz silne zabrinutosti zbog njihovog vlastitog deteta koje je doživelo strašnu tragediju i zbog potrebe da svu svoju energiju usmere na to da svom detetu nekako pomognu.Ward (1993.) kaže kako bake i dedovi nakon smrti unuka imaju dvostruki teret. Jedan se odnosi na gubitak voljenog unuka, a drugi na činjenicu da im je dete zauvek strašno ranjeno i neutešno.Što se tiče prvog "tereta", valja reći kako je odnos između baka/dedova i unuka vrlo specifičan. Karakteriše ga bezuslovna ljubav prema unuku, a bez odgovornosti koju imaju roditelji. Mnoge bake i dedovi tetoše svoje unuke onako kako to nikada nisu činili svojoj deci, a za uzvrat od svojih unuka dobijaju posebnu vrstu i količinu ljubavi. Kad je reč o drugom "teretu", moglo bi se reći kako su smrću unuka bake i dedovi na simbolički način izgubili i svoje dete — dete kakvo je ono nekad bilo. Zbog nemogućnosti da ublaže bol vlastitog deteta, osećaju se nedovoljno kompetentnim roditeljima, ljuti su, žalosni, bespomoćni. Osećaju se krivima što su nadživeli dete svog deteta, pitaju se "gde je tu pravda", Jesu li svome detetu dovoljno pomagali dok je unuk bio mali i sl.
GUBITAK RODITELJA
Slično kao i kod gubitka deteta, i roditelje možemo izgubiti na različite načine. Prvo nekoliko reči o načinima koji ne uključuju smrt i koji su u nekim slučajevima nešto lakše podnošljivima, ako ništa drugo, onda zbog toga što ne dovode do gubitka koji je sasvim sigrno trajan i nepovratan.Roditelje mozemo izgubiti zbog razvoda braka, i premda ih tada nismo izgubili u doslovnom smislu te reči, izgubili smo raniji svakodnevan život, sve što ide uz roditelja koji odlazi i, konačno, izgubili smo porodicu kakva je nekada postojala. Drugi način gubitka roditelja, a koji se ne odnosi na smrt, jeste odlazak deteta iz roditeljskog doma. Taj odlazak može biti prisilan kad, a može biti i dobrovoljan kad, npr. dete odlazi iz roditeljskog doma u drugi grad na studije, nakon venčanja ili zbog nekog drugog razloga. U oba slučaja deca na neki nacin osećaju da su izgubili roditelje.
ZAŠTO JE SMRT RODITELJA TEŠKA?
Smrću roditelja gubimo odnos privrženosti koji je po mnogo čemu poseban, u odnosu na druge odnose privrženosti uspostavljenim tokom života. Veza s roditeljima s jedne je strane biološka, tj. genetska, a, s druge, reč je o odnosu privrženosti koji se po pravilu temelji na bezuslovnoj ljubavi, brizi, pažnji i zaštiti, čega nema ni u jednom drugom odnosu. Osim toga, nakon smrti roditelja, u svojoj primarnoj porodici moramo preuzeti odgovornosti i zadatke koji su nekada pripadali njima - na neki način postajemo roditeljima svojoj braći i sestrama, majci iliocu. Katkada se može dogoditi da smrt roditelja ostane neprepoznatom, tj. da joj okolina tugujućeg ne pridaje dovoljno važnosti i da zbog toga uskraćuje odgovarajuću podršku. To se najčešće događa kad je roditelj umro u poznim godinama kad je to "potpuno normalno i očekivano i kada se zbog toga ne treba previše uzbuđivati". Na žalost, to se ponekad događa i kada detetu umre roditelj koji je bio nasilan ili je na drukčiji način jako loše obavljao svoju
roditeljsku ulogu. Tada se može dogoditi da su svi odahnuli "što tako užasne osobe više nema" i pritom ne uzimaju u obzir činjenicu da je reč o osobi koja je detetu bila roditelj — nezavisno od činjenici što je zanemarivao ili zlostavljao dete.I konačno, gubitak roditelja je i gubitak vlastitog identiteta, tj. konačni gubitak životne uloge deteta - kćeri ili sina - koji je izražen nakon smrti oba roditelja (Lake, 2000.). Taj nam gubitak teško pada jer je reč o jedinoj životnoj ulozi koju imamo od prvog trenutka kad smo ugledali svet i neki ljudi nakon smrti roditelja kažu da se osećaju "poput siročadi".
DOB U KOJOJ JE DETE IZGUBILO RODITELJA
Ako smo roditelje izgubili u razdoblju detinjstva ili adolescencije, tada smo kraće vreme imali prilike "koristiti" sve ono što sam prethodno navela da gubimo smrću roditelja. Kako su deca po svojoj prirodi egzistencijalno zavisna od svojih roditelja (doslovce i simbolički), njihov gubitak u dečjoj dobi znači izrazitu pretnju detetovoj sigurnosti i zaštićenosti i deca s pravom osećaju da su ostavljena na milost i nemilost životu. Međutim, ne bi bilo dobro zaključiti kako gubitak roditelja nije težak i odraslim ljudima, pogotovo ako imate na pameti raznovrsne gubitke koji prate smrt roditelja i kad je njihovo dete već odraslo.
REAKCIJE NA GUBITAK RODITELJA
Među reakcijama na gubitak roditelja mogu se prepoznati sve četiri vrste reakcija na Međutim, nakon smrti roditelja pojavljuju se i neke reakcije koje su više-manje specifične za tu vrstu gubitka, i to:krivica ("Išli su mi na živce jer su me stalno gnjavili, a sad ih više nema","Da sam barem...")strah da će i drugi roditelj umreti (Mcllwraith, 1998.)strah od samostalnog života žaljenje što nismo s roditeljem više delili svoja emocionalna i drugaiskustva, što se nismo bolje upoznali kao odrasli ljudi, što nismo s njima provodili više vremena, što im nismo češće, "jače" i jasnije pokazali koliko nam znače i koliko ih volimoporiv da im se javimo kod dece - upoređivanje sa vršnjacima koji imaju oba roditelja Nakon smrti roditelja u nekim se slučajevima pojavljuju i ugodai osećanjai, npr.:olakšanje (nakon smrti od teške i dugotrajne bolesti)zadovoljstvo (jer su živeli dugo, punim i ispunjenim životom)oslobađanje od roditeljske stege, od zavisnosti od njihI konačno, smrt roditelja obično izaziva i jak strah od vlastite smrti.
SAMOUBISTVO
Ta se vrsta gubitka ne odnosi na to ko nam je umro, već na to kako je smrt nastupila.ZAŠTO JE GUBITAK ZBOG SUICIDA TEŽAK?
Činjenica da nakon takve smrti nikada ne možemo biti sigurni u to zašto je neko odlučio da prekine svoj život. Čak ni kada samoubica ostavi oproštajno pismo, ne možemo biti sigumi je li to što u njemu piše zaista bio povod, a naročito je li bio uzrok takvog očajničkog poteza. Razlog je vrlo jednostavan: jedina osoba koja bi na to pitanje mogla dati odgovor više nije živa. Samoubistvo ruši jedan od temelja na kojima svi živimo, a to je da je ljudski život najdragocenije šta imamo budući da je to jedina "stvar" na svetu koja se nikada i ničim ne može nadomestiti.
Samoubice kao da se rugaju tom važnom temelju poručujući nam svojim činom kako to naše uverenje baš i nema puno smisla i kako se ono vrlo lako i brzo može dovesti u pitanje.Sledeći razlog što je samoubistvo teško jeste svojevrsna stigma koja se (još uvek) veže uz takvu smrt. S jedne strane, tu su religiozna uverenja prema kojima je samoubistvo jedan od najvećih grehova Medutim, i svetovno društvo ima vrednujući pristup takvom događaju kada okrivljuje samoubicu za tako sebičan čin ili kada krivi preživele da su ga naveli na takvu smrt (Fitzgerald, 1995.). Ward (1993.) kaže kako je u nekadašnjoj Velikoj Britaniji samoubistvo čak bilo kazneno delo, što pokazuje da se društvo i zakonskim represivnim merama nastojalo zaštititi od suicida. Premda to danas nije kažnjivo delo, ostaci takvog stava društva vidljivi su u izrazu "počiniti samoubistvo" koji se uobičajeno koristi, a koji podseća na izraz "počiniti ubistvo" ili neko drugo kazneno delo.Samoubistvo dodatno teško pada očevicima tog čina ili ljudima koji su pronašli samoubicu. To posebno vredi za načine suicida koji unakazuju telo, npr. bacanje pod voz, pištoljem ili bombom, pad s velike visine itd., a koje Range (1998.) naziva "nasilnim samoubstvima".
REAKCIJE NA GUBITAK ZBOG SAMOUBISTVA
Iz dosadašnje rasprave vidljivo je kako samoubistvo navodi preživele na egzisteneijalističko razmišljanje o smislu života, a budući da na to pitanje ustvari nema konačnog odgovora, njegovo uporno traženje može izazvati osećaj strašnog i potpunog besmisla. Specifične reakcije na suicid Osećaj krivice zapravo je doživljaj da smo umrlu osobu na neki način izneverili, to je najjači osećaj nakon samoubistva i gotovo da ne postoji osoba bliska samoubici koja se ne oseća krivom. Preživeli se osećaju krivima jer su nešto učinili/rekli ili jer su nešto propustili učiniti, a što je osobu (možda) navelo ili potsaknulo da se ubije; jer nisu primetili znakove koje je samoubica slao o svojoj nameri; jer nisu ozbiljno shvatili najave/prietnje o samoubojstvu. Na žalost, nekada nas samoubice u oproštajnom pismu okrive za svoju smrt i tada je osećaj krivice nezamislivo jak.STID koji je najšešće posledica stigme koja se pripisuje samoubistvu. Unutar porodice često postoji i tzv. "zavera ćutanja" o pravom uzroku smrti (npr. članovi porodiceč i potpuno negiraju činjenicu da člana porodice više nema (o njemu se nikada ne razgovara). Strah se takođe može povezati sa stidom jer se članovi porodice samoubice boje da će okolina saznati "koliko su bili loši prema svom sinu kad se morao ubiti da bi pobegao od njih". Međutim, nakon samoubstva ljudi se često boje i da će se članovi porodice ili bliski prijatelji takoder odlučiti na takav tragični čin.Stanje šoka navodi ih na poricanje da se takva tragedija uopšte dogodila, često izaziva depresivnost, čežnju za umrlim, osećaj manje vrednosti ("Da sam bila dovoljno dobra, on bi me dovoljno voleo pa se ne bi ubio") te ljude navodi na povlačenje od drugih
GUBICI ZBOG BOLESTI KOJI NE UKLJUČUJU SMRT
ZAŠTO SU TEŠKI GUBICI ZBOG BOLESTI KOJI NE UKLJUČUJU SMRT?Mnogi autori kažu kako gubici zbog telesnih bolesti, premda ne uključuju smrt, znaju biti jako teški i tugujućima i njihovoj okolini i kako je zbog toga neopravdano što im se ne posvećuje dovoljna pažnja (npr. Chwalisz, 1998., Harvey, 2000., Humphrey i Zimpfer, 1996., Kelley, 1998., Payne i sur. 2000., Ward, 1993.). Takvi gubici nekim tugujućima znaju biti čak i teže podnošljivi od gubitaka uzrokovanih smrću i to zbog dva razloga. S jedne strane, reč je o gubicima koji se događaju direktno pojedincu, tj. njegovom telu, a s druge strane, neki od takvih
gubitaka u tugujućima izazivaju osećaj kako život više zaista nema smisla jer se osećaju "živima, a opet mrtvima".Zbog određenih tjelesnih bolesti ili nakon njih, ljudi katkada gube deo tela (nogu, ruku, dojku, bubreg, matericu i jajnike itd.), određenu telesnu funkciju (vid, sluh, pamćenje i druge misaone funkcije, sposobnost mokrenja ili izlučivanja fekalija itd.) ili im neke svakodnevne aktivnosti postaju nedostupne/zabranjene (dijabetičari ne smeju da jedu određenu hranu, oboleli od srčanih bolesti ne smeju se baviti različitim telesnim aktivnostima itd.). Osim toga, događa se da zbog bolesti ili zbog njenih posledica ostanu bez posla i sl. Ove bismo gubitke mogli nazvati stvarnim ili fizičkima jer su oni lako vidljivi i tugujućima i njihovoj okolini.Međutim, ta vrsta gubitaka uvek uključuje i različite simboličke gubitke kao što su gubitak samopoštovanja odnosno osećaja vlastite vrijednosti (sebi i drugima), vere u sebe i u druge (npr. u lekare, Boga, sudbinu), gubitak osećaja slobode (npr. zbog ograničenih mogućnosti kretanja, ograničenja u prehrani), gubitak odnosa s nekim ljudima iz okoline — uključujući i gubitak odnosa sa članovima porodice, tj. velike promene u tim odnosima, gubitak različitih interesovanja (uključujući interesovanje za seksualne odnose) itd. Spomenuti gubici nisu lako vidljivi, ali njihov uticaj na tugujućeg i na njegovu okolinu može biti jednako jak kao i uticaj stvarnih (fizičkih) gubitaka — pa čak i jači.Moglo bi se reći da gubici nastali zbog telesne bolesti na neki način znače gubitak celoga sebe sebe onakvog kakav je čovek nekada bio. Gubitak sebe težak je sam po sebi, ali se kako je njegovo prihvatanje još i otežano zbunjujućom činjenicom da sebe jesmo, ali i nismo izgubili .Nakon gubitaka uzrokovanih telesnim bolestima, tugujući i njegova okolina često ne dobijaju dovoljnu količinu spontane podrške iz svoje prirodne socijalne mreže. Takva podrška može izostati zbog različitih razloga: 1) ljudi iz okoline ne znaju šta da kažu tugujućima (a da ih ne povrede, da im ne umanje nadu u budućnost i sl.), 2) osećaju određenu nelagodu (pa čak i gađenje) u kontaktu s tugujućim - bilo zbog pogleda na njegov hendikep ili zbog toga što ih on može "podsetiti" na to da i njih same može zadesiti slična sudbina, 3) u nekim slučajevima nisu svesni koliko je gubitak težak tugujućoj osobi (jer gubitak nije lako vidljiv ili jer tugujući ne pokazuje koliko mu je teško), 4) nemaju dovoljno vremena i snage da neprekidno pružaju podršku ili 5) misle da će postupanjem "kao da se ništa nije promenilo" pružiti najbolju moguću podršku.Gubitke zbog telesnih bolesti gotovo je nemoguće zaboraviti odnosno gotovo je nemoguće da tugujućima nisu (stalno) u fokusu svesti jer je njihova priroda takva da neprekidno ometaju, tj. meenjaju svakodnevno funkcionisanje. Drugim rečima, ta se vrsta tugujućih ljudi vrlo retko može "odmoriti" od doživljenih gubitaka jer ih različite dnevne aktivnosti stalno podsećaju na njih.I konačno, ti gubici u tugujućima (ali i u ljudima iz njihove okoline) znaju da izazvovu strah od smrti, a hoće li se on pojaviti ili ne i koliko će biti jak zavisi, naravno, oo vrste bolesti. Osim straha od smrti, gubici zbog bolesti često podstiču još jednu vrstu "filozofskog" razmišljanja o životu kojim obično nismo preterano zaokupljeni. Reč je o razmišljanju o vlastitoj nesavršenosti, "krhkosti", "nestabilnosti", tj. o tome kako u telu koje imamo nismo baš tako sigurni i nedodirljivi kao što nam se to pre činilo.
REAKCIJE NA GUBITKE ZBOG BOLESTI KOJI NE UKLJUČUJU SMRT
Mnogi autori slažu se kako gubici zbog bolesti koji ne uključuju smrt u tugujućima izazivaju mnogo reakcija poput onih koje se pojavljuju nakon ostalih vrsta gubitaka - uključujući i one zbog smrti (npr. Harvey, 1998., 2000., Parkes, 1998. b, Ward, 1993.). Jedna od vrlo čestih i intenzivnih specifičnih reakcija jeste poricanje gubitka. Tugujući ni njegova okolina prvo uopšte ne mogu prihvatiti da je bolest izazvala određene gubitke, a potom se jednostavno ne mogu pomiriti sa tim. Pojava tzv. fantomskog uda dobar je primer koji
pokazuje kako nam je u slučajevima takvih gubitaka poricanje i biološki "zadano". Nije dobro svakog tugujućeg odmah uveravati kako zaista ima gubitke, odnosno terati ga da ih što brže osvesti, već mu treba dati priliku da to učini kada i kako mu odgovara.Nakon gubitaka zbog bolesti koji ne uključuju smrt pojavljuju se sljedeće reakcije:strah i zabrinutost (za vlastiti život, za vlastitu budućnost, za svoje bližnje)stid ("jer ružno izgledam", "jer se za mene moraju brinuti kao da sam malo dete")ljutnja (na sebe: jer "ne mogu/ne smem to i to", na lekare, na Boga, sudbinu, na druge ljude: "jer me sažaljevaju", "jer im se gadim", na bolest: jer na određen način upravlja mojim životom) i frustracijažaljenje ("zbog svega što više nikada ne mogu raditi", "jer sam ljudima oko mene na teretu")osećaj krivice ("jer nisam pazila na svoje zdravlje", "jer sam drugima fizički, materijalni i emocionalni teret")tuga i depresivnostosećaj poniženja, manje vrednostirazdražljivostljubomora i zavist (prema zdravim ljudima)osećaj gubitka kontrole nad vlastitim životom (ali i nad zivotom nekih svojih bližnjih) i bespomoćnostsmetnje koncentracije, pamćenja, mišljenjapovlačenje od ljudi ("jer me ljute, nerviraju", "jer želim da ih poštedim muke zbog kontakta sa mnom", "jer me ionako neće razumeti", "jer mi ne mogu pomoći")...Nakon gubitaka zbog telesnih bolesti pojavljuju se i određene specifične "povoljne"/ugodne reakcije koje takođe valja imati na umu:osećaj snage, ponosa i uspeha ("jer uspevam kvalitetno da živim uprkos hendikepu/ograničenjima", "jer sam uspela da savladam bolest/toliko puno velikih prepreka")osećaj vlastite vrednosti ("jer me drugi i dalje vole i poštuju iako imam /veliku/ manu", "jer se uspevam sam za sebe brinuti")sticanje novih prijatelja i poznanika (koji boluju ili su bili bolesni od iste/slične bolesti)osećaj veće količine ljubavi, pažnje i brige dobijene od ljudi iz okoline
Ne smemo zaboraviti ni gubitke koji nastaju zbog psihičkih poremećaja i bolesti, a koji takođe remete život i zahtevaju prilagođavanje. Takvi gubici mogu biti više ili manje, manje ili više upadljivi, ali uvek postoje, i to je važno znati kako bi tugujući i njihova okolina dobili odgovarajuću podršku u procesu tugovanja. Psihičke su bolesti još uvek stigmatizovane pa se uz njih često pojavljuje sram. Osim toga, u mnogim slučajevima "dramatičnost" gubitka vrlo je izražena jer u slučaju psihičke bolesti postoji (veći ili manji, privremen ili trajan) gubitak kontakta premda je osoba fizički prisutna i prividno netaknuta.
GUBICI ZBOG NESTANKA BLISKE OSOBE
Uzroci nestanka ljudi vrlo su različiti, a "...kao najčešće razloge nestanka, policija u službenim statistikama navodi beg od kuće, nesretne ljubavi, finansijske dugove, amneziju ili iznenadno duševno oboljenje. Česti su i slučajevi poput onog 14-godišnjeg učenika koji je pobegao od kuće zbog velikog broja neopravdanih časova u školi. Takvi se nestanci tinejdžera ponavljaju sezonski, na kraju svake školske godine. Međutim, razlozi zbog kojih je neko nestao najčešće su ipak tajnoviti." U mirnodopskim uslovima ljudi nestaju zbog otmica, zbog dobrovoljnog odlaska od kuće, bega ili odlaska iz odrešenih institucija. U nekim slučajevima reč je o psihički poremećenim osobama koje možda nisu ni svesne da su "odlutale", npr. iz duševne bolnice.
Nezavisno od uzroku nestanka, takav je događaj izrazito teško podnošljiv, a neki autori čak govore o tome kako je to jedan od najtežih mogućih gubitaka (npr. Fitzgerald, 1995., Boss, 2000., 2002.).
ZAŠTO JE TEŠKO KAD BLISKA OSOBA NESTANE?
Ta se vrsta gubitaka u literaturi naziva "nejasnim" ili nesigumim gubicima (Fitzgerald, 1995., Boss, 2000., 2002.). Iz samog pojma vidi se kako je najvažnije obeležje takvih gubitaka njihova "nesigurnost", tj. činjenica da se tugujućima gubitak istovremeno jeste i nije dogodio. Dogodio se jer voljene osobe nema, a nije se dogodio jer dok god je ta osoba u grupi "nestalih", dotle postoji nada da će se jednog dana vratiti, da će biti pronađena. Naravno da se tugujući nadaju da će se vratiti živa, ali, na žalost, znamo da ponekad bude pronađena mrtva. Iako se ljudi razlikuju po tome kako podnose nesigurnost, ona je mnogima teško podnošljiva. Nakon nestanka voljene osobe tugujućima je teško jer ne znaju jesu li njihovi bližnji zdravi ili bolesni, živi ili mrtvi, "postoje li ili ne postoje". Apsurdnost te situacije vidi se iz engleske dečije pesmice koju Boss (2000.) navodi u svojoj knjizi:"Dok sam se penjala stepenicama, Srela sam čoveka koji nije bio tamo. Danas ga ponovo tamo nije bilo. Oh, kako bih volela da ode!" (str. 6)Budući da su gubici koji se odnose na nestale ljude sami po sebi nesigurni, trajanje takve situacije ne može biti unapred određeno. Naime, u svim ostalim situacijama, gubici se dogode, sigurni su i nakon toga govorimo o vremenu nakon gubitka. Kod gubitaka iz ove grupe zapravo ne postoji vreme nakon gubitka, jer situacija gubitka traje sve dok nestala osoba ne bude pronađena. To trajanje se ne može unapred utvrditi i tugujući imaju osećaj da gubitak traje beskonačno. Na žalost, u mnogim slučajevima to i ostane tako jer nestali nikada ne budu pronađeni (npr. nakon rata, političkih represija i sl.) i tugujući ih u svojim glavama i srcima zauvek "vode" kao nestale.Sledeći razlog težine podnošenja takvih vrsta gubitaka jeste što tugujući zamišljaju različite, ali obično strašne sudbine svojih bližnjih, a istovremeno su svesni kako ništa ne mogu učiniti da to spreče.Porodicama nestalih život prolazi u stalnom čekanju. Zbog toga se mnogi planovi ili zahtevi članova porodice ne ispunjuju. Na žalost, čekanje katkada traje večno. Gubicima iz ove kategorije nedostaje i jedna osobina koja je važna u procesu oporavka. Reč je o nemogućnosti sprovođenja različitih rituala kao što su sahrane itd., za koje se pokazalo da mnogim ljudima znače konačni oproštaj od umrloga i početak procesa oporavka (Castle i Phillips, 2003., Edmands i Marcellino-Boisvert, 2002.).
REAKCIJE TUGUJUĆIH U SLUČAJU NESTANKA BLIŽNJIH
Pre opisa reakcija na tu specifičnu vrstu gubitka možemo se zapitati: A kako bi trebali reagovati tugujući? Trebaju li se nadati da je nestala osoba živa? Koliko dugo se trebaju tome nadati? Trebaju li odustati od nade i "odlučiti" da je nestala osoba mrtva? Kada bi bilo dobro da donesu tu odluku? Na ta pitanja nema odgovora. Reakcije na gubitak povezane sa nestalom osobom obično su vrlo intenzivne, traju jako dugo (često zauvek), a ipak se ponekad ne primećuju ili se pogrešno "dijagnostikuju" (Boss, 2000.).Uz mnoge do sada opisane reakcije na gubitak, kod članova porodice nestalih najčešće su sledeće reakcije:bespomoćnostljutnjatuga, depresivnostkrivica što nastavljaju sa životom
osećanje nesigurnostizbunjenost i nesigurnost u to šta treba učiniti emocionalna i telesna iscrpljenost strah, anksioznost i zabrinutost osećaj nepravdevrlo različiti pokušaji traženja nestale osobe nasuprot pasivnosti i poricanju ikakve mogućnosti "da joj se nešto loše dogodilo"poremećaji u odnosima članova porodice zbog velikih razlika u subjektivnom doživljaju gubitkaU nekim situacijama tela nestalih bivaju pronađena i ma koliko to na prvi pogled paradoksalno zvučalo, tugujući tada osećaju svojevrsno olakšanje što napokon mogu pokopati svog bližnjega i nastaviti život u kojem zauvek ostaje praznina, ali je to barem život, a ne pusto čekanje.
GUBICI U DETINJSTVU I MLADOSTI
U današnje doba odrasli su često skloni decu štititi od neugodnih iskustava koje smrt sa sobom nosi i neretko se događa da nakon smrti u porodici deca bivaju na neko vreme poslana susedima, rođacima i prijateljima kako "ne bi gledala sav taj užas", odnosno "da bi im bilo lakše". Međutim, takvom "zaštitom" otežava se proces pripreme na gubitke koji će im se u životu dogoditi. Sve što smo do sada rekli o gubicima može se primieniti i na decu te na mlade, iako, naravno, postoje određene razlike u vrstama gubitaka kojima su češće izložena deca i mladi, u načinu njihovog doživljavanja te u reakcijama na njih.
GUBICI SPECIFIČNI ZA DECU I MLADENAČKU DOB
Razmišljajući iz pozicije odraslih ljudi, opterećenih "velikim životnim brigama", katkada pogrešno mislimo da neki od gubitaka koji se događaju deci nisu tako važni kao ono što se događa odraslima i jednostavno ne možemo shvatiti da su deca uznemirena zbog nečega što se nama čini pravom sitnicom (Aram-basic, 2000., 2003.). No, deca gubitke tumače i doživljavaju u okviru svog nevelikog životnog iskustva i unutar tog okvira vrlo intenzivno proživljavaju čak i gubitke koji su odraslima potpuno nevažni.Većina gubitaka koja se događa odraslima može zadesiti i decu, iako postoje i gubici za koje bismo mogli reći da su više specifični za dečiju i mladenačku dob. Tzv. razvojni gubici se većinom događaju upravo u detinjstvu i u mladosti jer su to razdoblja u kojima se zbivaju najveće razvojne promene. James i Friedman (2002.) kažu kako se u detinjstvu i mladosti najčešće pojavljuju sledeći gubici:
smrt kućnog ljubimca smrt bake ili dede selidba razvod roditelja gubitak zbog bolesti ili povrede smrt prijatelja ili rođaka smrt brata ili sestre smrt roditelja
Prema podacima nekih autora, 90% dece viših razreda osnovne škole i srednjoškolaca doživelo je gubitak povezan sa smrću. Otpilike 40% njih doživelo je smrt bliskog prijatelja, a čak 20% bilo je očevicem smrti (prema Kandt, 1994.)
SMRT RODITELJA U DETINJSTVU I MLADOSTI
Glass (1991.) kaže kako se na temelju podataka može predvideti da će jednom od šestoro dece (dakle, u otprilike 16% slučajeva) jedan roditelj umreti pre nego što ono napuni 18 godina. Kod Thompson i Payne (2000.) može se naći podatak da između 5 i 15% dece u SAD-u izgubi jednog ili oba roditelja do dobi od 15 godina. Nakon smrti roditelja, deca gotovo istog časa postaju zaokupljena traženjem odgovora na tri pitanja: 1) Je li se to dogodilo zbog nečega što sam ja učinio/učinila ili šta sam propustio/propustila učiniti?, 2) Hoće li se to isto dogoditi i meni (ili nekom drugom ko mi je važan) ? i 3) Ko će se brinuti o meni ako ili kad se to dogodi? (Shapiro, 1994.) Jačina straha i zbunjenosti koju izazivaju ta pitanja (na koja ustvari ne postoji odgovor) zavise od detetove dobi.Što je dete mlađe, to je njegova privrženost roditeljima jača i to je egzistencijalno zavisnije od njih. Maloj deci roditelji su glavni izvor utehe, podrške i osećaja sigurnosti i njihovim gubitkom osećaju se "kao da su ostala sama na svetu".Nakon smrti roditelja, mala deca jako su zbunjena što su odrasli oko njih silno uznemireni i što se preživeli roditelj privremeno nije u stanju za njih brinuti. Ta je zbunjenost posledica nerazumievanja smrti, ali i nezadovoljenja detetove potrebe za razgovorom i dobivanjem objašnjenja onoga što se zbiva.Istraživanja i kliničko iskustvo pokazuju da gubitak roditelja u detinjstvu i mladosti jesta traumatski događaj, ali da sam po sebi ne mora uvek dovesti do većih teškoća u razvoju. Prema Wordenovim (2002.) navodima, 80% dece nije imalo većih psihičkih i telesnih teškoća nakon jedne ili dve godine od smrti jednog roditelja, što se najverovatnije može pripisati kvalitetnoj podršci, te detetovim i osobinama ličnosti.Deca na različite načine nastoje da ostanu povezana sa umrlim roditeljem i zbog toga ga dozivaju, razgovaraju s njim, sanjaju ga, a vrlo često imaju osećaj da ih taj roditelj promatra, da im daje savete i tome slično. Takve reakcije su zbunjujuće maloj deci jer nisu u skladu s onim što čuju od odraslih, a to je da umrlog roditelja zauvek nema i da se više nikada neće vratiti. "Kontaktiranje" s umrlim roditeljem katkada se proglašava nenormalnom reakcijom, naročito ako dugo traje i zbog toga je odrasli nastoje suzbiti. Deci tada ne preostaje ništa drugo nego da razgovor s umrlim roditeljem prebace u neki svoj odvojen, tajni život koji brižljivo čuvaju od očiju javnosti. Međutim, spomenute reakcije najčešće su korisne jer dete u svom razvoju na različite načine ima potrebu za umrlim roditeljem i zbog toga mu se i dalje obraća. U adolescentskoj dobi katkada se javlja osećaj neugode i stida zbog smrti roditelja, koji je povezan sa strahom od odbijanja od strane vršnjaka (Kandt, 1994-, Kuterovac, 1992., Thompson i Payne, 2000.). To dalje može izazivati zbunjenost, ljutnju i osećaj usamljenosti. Posebno ranjivom grupom pokazale su se adolescentkinje koje su nakon smrti majke ostale same s očevima i to zbog najmanje dva razloga: 1) nedostajala im je identifikacija s roditeljem istog pola koja je nužna za učenje polne uloge i 2) na sebe su preuzele majčine poslove (uključujući i psihološku negu o ocu), zbog čega se nisu stizale dovoljno posvetiti vlastitom razvoju. Rezultati studije koju su proveli Worden i njegovi saradnici (Worden, 2002.) pokazuju da adolescenti nakon smrti roditelja sebe doživljavaju drukčijima od vršnjaka i osećaju kako oni ne mogu razumeti kako je to kad ostaneš bez roditelja. Spomenuti osećaji posebno su jaki ako je roditelj počinio samoubistvo.Nakon smrti roditelja, mala deca obično često plaču, što adolescenti znaju prikrivati ili se od toga suzdržavaju jer misle kako su već "preveliki da bi plakali". Osim toga, od sebe očekuju da budu "primer mlađoj braći i sestrama", zbog čega osećaju veliku odgovornost. Takve reakcije često potstiče i okolina u kojoj mlada osoba živi, a one postaju problematičnima kad su u suprotnosti sa potrebom koju adolescent oseća.
Deca školske dobi katkada odbijaju da odu dalje od kuće ili da odu u školu zbog straha da će se, dok su ona u školi, "i drugom roditelju nešto dogoditi".Premda gubitak roditelja suprotnog pola takođe ima svoje specifičnosti, Shapiro (1994.) kaže kako smrt roditelja istog pola adolescentima uskraćuje mogućnost upoređivanja, čime bi "proverili doživljaj vlastitih 'odraslih' kapaciteta i sposobnosti" (str. 115.). Preživeli roditelji često su u nedoumici oko toga je li dobro da nađu novog partnera koji bi postao član porodice. Pokazalo se da je uvođenje novog člana u porodicuj tokom prve godine od smrti roditelja povezano s dečijim povlačenjem, pobunom, agresivnošću i različitim telesnim smetnjama i to posebno nakon smrti majke. Međutim, pojava maćehe ili očuha nakon dužeg vremena obično pozitivno deluje na decu - čini ih manje anksioznim, depresivnim i manje zabrinutim za preživelog roditelja (Worden, 2002.). U konkretnim slučajevima stvari mogu biti i drukčije.
SPECIFIČNOSTI REAKCIJA NA GUBITAK KOD DECE I MLADIH
Reakcije na gubitak koje se pojavljuju kod odraslih ljudi pojavljuju se i kod dece. Međutim, poznato je da deca još nemaju dovoljno razvijene misaone funkcije, emocionalni razvoj nije još do kraja gotov, sposobnosti izražavanja (uključujući i opseg rečnika) takođe su još u razvoju, a usto deca još nisu naučila pravila o ponašanju u određenim interpersonalnim situacijama. Zbog svega toga način pokazivanja određenih reakcija na gubitak u dečijoj dobi može biti ponešto različit nego što je to slučaj u odrasloj dobi.U tablici 1 prikazane su razvojne karakteristike i načini reagovanja na gubitak dece različite dobi (od predškolske do adolescentske), a u tablici 2 nalaze se dečije reakcije na gubitak koje su odraslima posebno teške i sa kojima često ne znaju šta će.
TABLICA 1 - Pregled razvojnih karakteristika i načina reagovanja na gubitak kod dece različite dobi
DECA DO 3. GODINE DECA OD 3. DO 7. GODINE
- nemaju pojam vremena, ni budućnosti
- nemaju jezik i rečnik za imenovanje i
razumevanje osećanja
- nemaju kognitivne ni emocionalne
sposobnosti da shvate gubitka
- smrt i odsutnost imaju isti efekat
- ne razumeju gubitak, ali su ga intuitivno svesna
- postavljaju pitanja - personifikuju i mistifikuju smrt- nemaju dovoljno razvijen vokabular- izražavaju emocije (strah, anksioznost,
ljutnja i tuga)- teškoće sa koncentracijom i pažnjom- doživljavaju smrt kao kaznu- poremećaji spavanja- telesni simptomi- jaka vezanost za preostalog roditelja
DECA OD 7 GODINA DO ADOLESCENCIJE
ADOLESCENTI
razumeju neizbežnost, konačnost i nepovratnost smrtipokazuju emocijepovlače sežele da održe kontakt sa pokojnikomteškoće u koncentraciji i pažnji
potpuno razumevanje prirode smrtiizražavaju emocija, ali često usamljenozadržavaju kontakt sa umrlimteškoće u koncentraciji i pažnjiutisak gubitka kontrolegubitak samopoštovanja
utisak gubitka kontrolegubitak samopoštovanjajaka vezanost za drugezabrinutost za sigurnost bližnjihzaokupljenost ispravnošću svog ponašanjaporemećaji spavanja
osećaj besmisla i potreba za osvetomnemogućnost odlučivanja između pripadanja porodici i odlaska od njepromena uloga u porodicikrivica
Kao što se vidi iz tablice 1, mala deca ne razumeju pojam smrti i često je doživljavaju kao produženo spavanje, (uobičajeno) odvajanje ili kao napuštanje. Zbog toga uporno traže umrlu osobu, pitaju kad će se ona vratiti i vrlo ih je teško od toga odvratiti. Deca predškolske dobi ne razumeju da smrt izaziva prestanak svih telesnih funkcija, da se umrle osobe više ne kreću, da nisu žedne i gladne, da im nije hladno i da se ne osećaju usamljenima. Zbog toga često pokazuju zabrinutost za umrlu osobu i žele nešto preduzeti kako bi joj ugodili. Tek negde izmedu 6. i 9. godine počinju prihvatati da je smrt nepovratna, ali još ne razumeju da svi ljudi umiru, misle da je smrt posledica odluke nekog autoriteta, osvete ili da je reč o kazni. Zbog toga su često ljuti na pokojnika jer misle da je samovoljno odlučio da umre, tj. da je "mogao ostati živ da je to zaista hteo.
TABLICA 2 - Reakcije dece/mladih na gubitak koje su odraslima posebno teške:
nastavljanje uobičajenih aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo
prilepljenost za roditelje, odbijanje da se ide u školu
izrazita krivica
osećaj da je umrli tu i da nas posmatra
snažni izlivi plača ili izostanaka plača
uporno odbijanje svakog razgovora o umrlom
stalna pitanja
uporno neprihvatanje činjenice da umrli više nije sa nama
strah od smrti, bolesti i povreda
ljutnja – na sebe, odrasle, Boga, umrlog
izrazita agresija
pesimizam u pogledu budućnosti
Izmedu 9. i 11. godine nastupa potpuno razumievanje smrti kao trajne, nepovratne i neizbežne i deca tek tada shvataju da će i ona jednog dana umreti. Istraživanja su pokazala je da je poimanje smrti bolje usvojeno kod dece razvijenijih kognitivnih sposobnosti, kod dece bolje obrazovanih roditelja te u porodicama gde roditelji na određen način decu podučavaju o smrti. Urli (1994.) u svom članku spominje i tzv. "supermemoriju", tj. vrlo živa sećanja i na najsitnije pojedinosti vezane uz smrt. Te su reakcije posebno jake ako je dete bilo svedok smrti, a spomenuta autorka navodi kako se slike tragičnog događaja "mogu pojavljivati kao 'unutrašnji video'" (str. 83.). Najčešće se pojavljuju pre spavanja, a često su u obliku snova i noćnih mora.
Povlačenje od drugih ljudi nakon gubitka u dečijoj dobi može biti uzrokovano činjenicom da dete ne razume što se dešava, a to se ili ne usudi pokazati ili ima iskustvo da odrasli nepovoljno reaguju na njegov pokušaj razumevanja situacije (Robinson i Mahon, 1997., Shapiro, 1994-).Shapiro (1994.) kaže kako deca osnovnoškolske dobi najređe spontano govore o svom doživljaju gubitka, u poređenju s decom predškolske dobi i adolescentima. Zbog toga često ostavljaju utisak da ih gubitak nije (jako) pogodio, što je u suprotnosti s njihovim unutrašnjim stanjem. Shapiro (1994.) objašnjava kako deca te dobi nisu sklona opisivanju svojih reakcija jer: 1) jako žele biti poput svojih vršnjaka, a ako s drugima podele kako se osećaju, biće vidljivo da su drukčiji i 2) veruju kako im ćutanje i ponašanje "kao da je sve u redu" mogu olakšati život koji im je nakon gubitka postao strašno težak.Budući da još nisu dovoljno usvojila društvena pravila ponašanja, deca nakon gubitka znaju biti vrlo agresivna, razbijajući stvari, udarajući ljude oko sebe i tome slično. Takve reakcije u adolescentskoj dobi mogu biti određen oblik "pobune" mlade osobe koja oseća da zbog gubitka "svi plešu oko nje, svi je teše i brinu o njoj", što je u suprotnosti sa važnom potrebom u toj dobi za osamostaljivanjem i nezavisnošću. Zbog svoje neprihvatljivosti, spomenute se reakcije obično osuđuju umesto da im se prida pravo značenje, tj. da se posmatraju kao reakcije na gubitak. Zbog ograničenog životnog iskustva, deca su nakon smrti često zbunjena jer ne znaju šta smeju, moraju ili trebaju činiti. Reakcija koja se pojavljuje i kod odraslih, ali je njen izvor specifičan za dečiju dob odnosi se na okrivljavanje sebe zbog smrti. Naime, u dobi od otprilike 3 do 7 godina deca se nalaze u fazi tzv. magičnog mišljenja, kad su uverena da neka njihova misao ili postupak imaju moć izazvati smrt druge osobe. Osim toga, deca ponekad misle kako je bliska osoba umrla jer "nisu bila dovoljno dobra". Nedovoljno razvijena sposobnost razmišljanja i uočavanja uzročno-po-sljedičnih odnosa decu navodi i na to da sebe okrivljavaju za nešto što nisu učinili, "a sigurno je moglo spasiti osobu od smrti". Spomenute su reakcije posebno jake ako je dete imalo loš odnos sa umrlom osobom ili ako joj je učinilo nešto nažao neposredno pre smrti.Česta reakcija na gubitak bliske osobe u dečijoj dobi uključuje regresivna ponašanja, tj. povratak na ponašanje koje je bilo karakteristično za raniju razvojnu fazu, npr. mokrenje u krevet, tepanje, spečifican način uspavljivanja, odbijanje samostalnog spavanja (u svojoj sobi ili u svom krevetu) itd. Takve se reakcije često znaju pojavljivati i u doba adolescencije kad mlada osoba ima potrebu spavati uz upaljeno svetlo ili televizor ili pak želi biti u krevetu sa roditeljima. Dečije reakcije na gubitak mogu biti povezane sa teškoćama u učenju i sa različitim problemima u školi. Te će nevolje biti sve jače ako odrasli ne uoče vezu između teškoca sa školom i smrti koju je dete doživelo, već dete proglašavaju lenjim, nezainteresovanim, nemotivisanim i sl.
TUGOVANJE
ODRĐENJE POJMA „TUGOVANJE“ I CILJEVI ODNOSNO ISHODI TOG PROCESA
Tugovanje je uobičajen, prirodni proces koji sliedi nakon gubitka. Reč je o procesu tokom kojeg moramo pomiriti ono što znamo "glavom" (izgubljenog više nema i više ništa i nikada neće biti kao pre) i doživljaj koji imamo u "duši" i srcu (to je nemoguće, strašno, užasno, bolno, besmisleno, nepravedno...). Tugovanje je normalna reakcija na gubitak nekoga ko nam je bio blizak, koga smo voleli, za koga smo bili vezani; u slučaju, npr. bolesti ili nesreće koja uzrokuje trajna oštećenja, reč je o tugovanju zbog gubitka određenih funkcija, delova tela i sl.
Evo sada definicija koje se mogu naći u literaturi, a koje kažu da je tugovanje:
"instinktivan, univerzalni odgovor na odvajanje s ciljem održanja povezanosti s osobom od koje smo odvojeni" (Bowlby, 1969., prema Payne i sur., 2000., str. 61.) "složen proces koji, s jedne strane, uključuje suočavanje s ugodnim i neugodnim emocijama i mislima povezanim s gubitkom te s celoživotnim posledicama gubitka, a, s druge uključuje njihovo izbegavanje" (Stroebe, 2002., str. 134.) "način suočavanja s gubitkom, ali i reakcije na gubitak i promene koje on izaziva" (Hansson, Carpenter i Fairchild, 1993., str. 68.)"proces...koji vodi do prilagođavanja na gubitak" (Worden, 2002., str. 23.)"razdoblje psihosocijalne tranzicije...kad ljudi moraju prilagoditi ili izmieniti svoj način života koji je bio funkcionalan pre gubitka, ali je sada besmislen ili suvišan bez umrle osobe", "doba tranzicije identiteta tugujuće osobe..., a katkada i stvaranja novog identiteta pokojnika" (Parkes, 1971., prema Payne i sur., 2000., str. 67. i 68.) Svim nabrojenim definicijama zajedničko je da tugovanje određuju kao proces, premda to neke čine eksplicitno, a u drugima se to podrazumeva. Osim toga, iz definicija se vidi i kako gubitak izaziva (velike) promene u životu tugujućeg, kojih on tokom tugovanja postaje svestan, prihvata ih i prilagođava im se.
ClLJEVI ODNOSNO ISHODI TUGOVANJA
Različiti autori na ponešto drugačije, a opet na sličan, način definišu ciljeve odnosno ishode tugovanja.Payne i sur. (2000.) kažu kako je krajnji cilj tugovanja povratak na uobičajeno psihološko i socijalno funkcioniranje.Međutim, neki autori ističu kako je važno prihvatiti činjenicu da se neki ljudi nakon gubitka nikada potpuno ne vrate na prethodni nivo funkcionisanja, ali da to možda i nije nužno krajnji cilj tugovanja (npr. Parkes, 1998., Payne i sur., 2000., Worden, 2002./2005.). U skladu s tim kažu kako je cilj preživeti gubitak, prihvatiti promjene koje je on doneo i integrisati sebe u novi društveni kontekst ili identitet (Miller i Omarzu, 1998.). – Problem sa terminom preživeti – implicira ideju da jake reakcije na tugovanje (npr. intenzivne emocije) mogu da ubiju. Jake emocije ne ubijaju (uz pretpostavku da je osoba fizički zdrava).Prema Parkesu (1998.), cilj tugovanja jeste "postići ravnotežu između izbegavanja gubitka i konfrontacije s njime, što će tugujućoj osobi pomoći da se pomiri s činjenicom da je doživela gubitak" (str. 857.) Iz takvog određenja cilja tugovanja vidi se kako tugujući nije završio proces tugovanja sve dok: 1) uporno izbegava "baviti se" gubitkom, tj. prihvatiti da se on dogodio, dok izbegava razmišljati o njegovim posledicama, o promenama koje nakon gubitka valja uneti u život itd. ili 2) neprekidno i jedino razmišlja o osobi koje više nema, o svemu što je s njom nekada delio, a sada izgubio, zbog čega nema snage usmeriti se na svoj život.Cilj odnosno ishod tugovanja nije zaboravljanje umrle osobe, već je to prihvatanje činjenice da nje više nema, prihvatanje spoznaje da nakon gubitka više nismo isti, uključivanje uspomena na pokojnika u svoj daljnji život itd., ali i davanje dopuštenja sebi da smemo i možemo nastaviti živeti te da svojim životom ponovo smemo i možemo biti zadovoljni.
KARAKTERISTIKE PROCESA TUGOVANJA
Pre svega, važno je zapamtiti da je tugovanje proces, što znaci nekoliko stvari:Tugovanje traje i za njega treba strpljenja - i osobi koja tuguje i ljudima iz njene okoline. Kad je reč o trajanju procesa tugovanja, treba reći da je ono vrlo individualno i da zbog nekih
kulturalnih normi o tome "kad bi već neko trebao prestati tugovati", ljudi znaju imati probleme.Kod nekih proces tugovanja traje kraće, kod nekih duže, kod nekih traje celi život. Postupajući iz uloge pomagača (bilo stručnjaka ili tzv. prirodnih pomagača — prijatelja, rodbine, kolega s posla i sl.), katkada želimo tugujućoj osobi pomoći da što brže izađe iz procesa tugovanja, što nije moguće, a nije ni potrebno - treba poštovati nečiji tempo oporavka i to što neko ima kapacitete za tugovanje te ih koristi brzinom koja mu odgovara. Taj proces obično nije linearan. Ono teče skokovito. Razdoblja poboljšanja se izmenjuju s razdobljima pogoršanja. Tugujući nakon dva koraka napred vraća se barem jedan, a katkad i više koraka nazad.Reč je o transakcijskom procesu, što znači da mnogi činioci utiču na to kako će taj proces teći, koliko dugo će trajati i kako će završiti. Međutim činiocima nalaze se osobine pojedinca, osobine konkretnog gubitka koji ga je zadesio i osobine okoline. Čim je nešto proces, to znači da teče, ali isto tako znači i da se u određenim uslovima može zaustaviti ili na neki drugi način zakomplikovati. Tada govorimo o tzv. otežanom ili komplikovanom tugovanju, o čemu ce takođe posle biti još govora.Druga važna osobina tugovanja jeste da je ono prirodan proces zaceljivanja, što znači:da se događa svim ljudima (i odraslima i deci)da služi oporavku od gubitkada većina ljudi kroz njega prođe bez većih teškoća (naročito ako imaju podršku bliskih ljudi) (Subotić, 1996.)Moglo bi se reći i da je tugovanje gotovo: 1) kad sećanje na umrlog ne izaziva automatski bol (tugu, ljutnju i ostale reakcije), 2) kad tugujući počnu uspostavljati nove odnose s ljudima oko sebe i 3) kad svoju energiju počnu usmeravati u sadašnji život (umesto da je ona zakočena u prošlosti, tj. u životu pre gubitka). U širem smislu moglo bi se reći da tugovanje počinje odmah nakon doživljenog gubitka i prema nekim teorijskim modelima ono zaista počinje šokom i nevericom koje osećamo pošto smo saznali/shvatili da nam se dogodio gubitak. Postoji, međutim, i stajalište da proces tugovanja započinje nakon što se na sahrani ili drugim rizualima oprostimo od tela umrle osobe. Tada se počinjemo "zapravo" opraštati od osobe koje više nema, tj. od odnosa koji smo s njom imali i od svega što je s tim povezano.Tugovanje je po svom sadržaju, toku i trajanju određeno kulturalnim, društvenim i porodičnim pravilima, dopuštenjima i zabranama. Neka društva jako potstiču javno pokazivanje reakcija na gubitak pa tugujući ne mora skrivati da je u procesu tugovanja niti to kako se oseća. U drugim pak kulturama ceni se stoičko podnošenje gubitka, a članovi društva socijalizovani su tako da ne pokazuju svoje bolne misli i oseaćnja koje imaju nakon gubitka. Teškoće u procesu tugovanja u jednoj i u drugoj vrsti društava imaće oni članovi koji se ne budu mogli ili hteli pridržavati zadanih normi i pravila ponašanja nakon gubitka. U takvim slučajevima, ne samo da tugujući sami sebe doživljavaju odmetnicima, već im izostaje i podrška prirodne socijalne mreže koja ih time kažnjava za njihovo neprikladno ponašanje.
TEORIJSKI PRISTUPI PROCESI TUGOVANJA
TRADICIONALNI MODELI TUGOVANJA
Među tradicionalne modele ubrajaju se dva klasična teorijska pristupa tugovanju: pristup koji govori o fazama tugovanja i pristup koji obuhvata zadatke koje tugujuća osoba mora izvršiti u tom procesu da bi se on uspešno okončao.
FAZNI MODELI TUGOVANJA
Autorka Kübler-Ross (prema Humphrey i Zimpfer, 1996., Kübler-Ross i Kessler, 2001.) među prvima je počela govoriti o fazama u procesu tugovanja i to u svojoj knjizi O smrti i umiranju, objavljenoj 1969. godine. Doduše, njeno shvatanje tugovanja odnosi se na proces kroz koji prolaze umirući ljudi i članovi njihovih porodica, a ne na proces koji nastupa nakon smrti. Nezavisno od toga, njen model često se koristi u tumačenju toka tugovanja koje sledi nakon gubitka. Kübler-Ross govori o šest "faza umiranja":Negiranje (potiskivanje)"Pregovaranje" ili "cenkanje"LjutnjaOčajDepresija i rezignacija (odustajanje)PrihvatanjeU prvoj fazi osoba ne prihvata činjenicu da je obolela od smrtne bolesti ili negira da ju je bolest psihički pogodila. U drugoj fazi nastoji "pregovaranjem"produžiti život (npr.: "Ako pristanem na operaciju, doživeću rođenje unučadi", "Ako ozdravim, ići ću redovno u crkvu, biću bolja majka, supruga..."). U trećoj fazi oseća silnu ljutnju ("To je nepravedno!") jer "pregovaranje" nije uspelo, tj. bolest napreduje; ljutnju može izražavati prema lekarima ("Vi ste nesposobni"), članovima porodice i prijateljima ("Vi ne razumete kako je meni"), a može se ljutiti i na sebe zbog nepravde koja ju je zadesila. U četvrtoj fazi prevladava očaj zbog nemoći, a u petoj fazi bolesnik više nema psihičke energije za borbu protiv bolesti, tj. depresivan je i odustaje od borbe. U posljednjoj, šestoj fazi prihvata činjenicu da umire, što može izazvati još veći očaj ili još jaču depresiju, ali ga može navesti i na to da učini sve kako bi ostatak života proživeo što bolje može. Payne i sar. (1998.) kažu kako model Kübler-Ross ima nekoliko nedostataka: 1) na prejednostavan način tumači proces tugovanja, 2) nastao je na temelju proučavanja srazmerno mladih ljudi koji su umrli u bolnicama i 3) katkada je teško razlikovati prvu i šestu fazu jer u mnogim slučajevima ljudi u tim fazama reaguju na sličan način. Spomenutim nedostacima valja dodati i pitanje je li opravdano proces prilagođavanja na smrtnu bolest i na vlastito umiranje poistovećivati s procesom tugovanja nakon gubitka druge osobe? Naime, u prvom slučaju reč je o gubitku sebe i o "tugovanju unapried", dakle pre nego što se gubitak dogodio, a kad se on dogodi, više ničeg nema. Nasuprot tome, tugovanje nakon smrti bliske osobe je razdoblje ispunjeno velikim i bolnim promenama s kojima tugujući moraju izaći na kraj. Payne i sur. (2000.) govore i o tome kako teško bolesna osoba tuguje zbog toga što nema budućnost i zbog toga što joj se život uskoro prekida, dok je inače reč o tugovanju za izgubljenom osobom i životom koji smo imali s njom.Teorija privrženosti Johna Bowlbyja sledeća je važna prekretnica u tom području, a njegov rad i danas ima velik uticaj na mnoge autore. Bowlby govori o privrženosti ljudi i životinja, o postupcima koji tu privrženost o(ne)mogućuju, o procesu nastanka odnosa privrženosti te o traumi koju izaziva gubitak osobe kojoj smo bili privrženi i gubitak odnosa s njom.Bowlby je u svom radu primetio da su reakcije tugujućih odraslih ljudi jako slične reakcijama male dece nakon odvajanja od majke (čak i srazmerno kratkotrajnog). Zbog toga je smatrao kako je tugovanje ustvari oblik anskiznosti zbog odvajanja (separaciona anksioznost).U svom prvotnom obliku, Bowlbyjev model tugovanja predvidao je tri faze, a posle mu je pridodana još jedna (otupelost). Bowlby kaže kako gubitak bliske osobe pokreće različite psihičke procese koji se odvijaju kroz četiri faze (prema Payne i sur., 2000.):
Otupelost — šok i nevericu prati osećaj nestvamosti i funkcionisanje "na automatskom pilotu"; događaji su "zamagljeni" i tugujući ih se ne seća dobro; u ovoj fazi tugujući
sebe opisuju kao "otupele ljude", ali istovremeno su svesni da imaju vrlo jake emocije. Drugim rečima, u ovoj fazi nisu otupele emocije, već bi se pre moglo govoriti o otupjeloj volji, zbrkanom i nepotpunom pamćenju i o nemogućnosti jasnog opisivanja osećanja koje tugujući ima; otupelost se katkada doživljava na telesnom planu i nekim tugujućima čini se da uopšte ne osećaju telesnu bol; ose- ćaj otupelosti i nestvamosti katkada prekidaju izlivi ljutnje i biesa ili anskioznost i napetost; česti su i brojni telesni simptomi.Čeznja za umrlim i traženje umrle osobe - u toj se fazi dnevno ili barem nekoliko puta nedeljno pojavljuju tzv. "napadi bola" - trenuci intenzivne patnje pomešani s razdobljima u kojima prevladava anksioznost, napetost, ljutnja i samookrivljavanje; tugujući osećaju silnu želju da vrate umrlu osobu (evo reči jedne udovice o njenom pokojnom mužu: "Ja mu pričam i na neki način očekujem da mi odgovori"), često je i vrlo živo sanjaju, "vide je i čuju", "osećaju da je tu pokraj njih" i silno su zaokupljeni sećanjima na nju; razdoblja glasnog plakanja i jecanja izmenjuju se s razdobljima grčevitog prikrivanja bola (ali on je vidljiv na licu, u po- ložaju tela, načinu govora i sl.); u ovoj fazi tugujući se ne prilagođavaju novom životu, već većinu vremena troše na "preživljavanje jednog po jednog dana", nastojeći izaći na kraj s naletima bola i s tmurnim raspoloženjem.Dezorganizacija i očaj - uporedo s uviđanjem da je gubitak konačan, smanjuju se jačina i učestalost napada bola i zamenjuju ih očaj i silna bezvoljnost; tugujući se povlače od drugih ljudi, ne mogu se usmeriti na budućnost ili išta dobro videti u njoj; u ovoj fazi ne prevladava tuga, već osećaj usamljenosti ("Mislila sam da mi je bolje, ali čini se da mi sada nedostaje više nego pre nekoliko nedelja"); tugujući otkrivaju koliko im je život postao drugačiji otkad je voljena osoba umrla i takva svakodnevna otkrića čine im veliku bol.
Ponovna organizacija — uključuje ponovno građenje i uspostavljanje vlastitog identiteta, traženje (novog) smisla života i sticanje različitih novih veština; tugujući oseća kako ima sve više energije i u stanju je usmeriti je na nove interese, aktivnosti, ljude; i u ovoj fazi mogući su povremeni napadi bola i to u određenim trenucima, na određenim mestima itd., ali oni su obično ređi i slabiji; osećaj usamljenosti ne nestaje, već se jednostavno pretvara u još jednu "životnu činjenicu" - usamljenost prestaje biti (velikim) problemom jer tugujući počinju shvatati kako za nju ne postoji rešenje i da ga nema smisla uporno tražiti.
Jedna od teškoća Bolbijevog modela tugovanja je u tome što ne uzima dovoljno u obzir razlike među ljudima u odnosu na glavni element na kojem se model temelji, a to je stil privrženosti. Sledeća teškoća s Bowlbyjevim modelom odnosi se na pitanje: je li i koliko je prikladno o procesu tugovanja odraslih ljudi zaključivati na temelju ponašanja povezanih s privrženošću male dece? Naime, takva dečija ponašanja Bowlby smatra biološki uzrokovanim, odnosno povezanima s porivom za opstankom: malo dete grozničavo nastoji vratiti izgubljenu privrženost s majkom jer jedino tako može preživeti. Nisam baš sigurna da se može reći kako spolja gledano slični postupci odraslih tugujućih ljudi u procesu tugovanja ("traženje" umrle osobe i nastojanje "da se ona vrati") imaju istu takvu biološku funkciju.Model tugovanja Colina Murraya Parkesa (1998., 2002.) naziva se modelom psihosocijalne tranzicije. Parkes je svoj model postavio 70-ih godina prošlog veka i to na temelju proučavanja ljudi koji su izgubili supružnika. Njegove četiri faze tugovanja vrlo su slične Bowlbyjevima:OtupelostTraženje umrle osobe i "napadi bola"DepresijaOporavak
Proučavajući Parkesove tekstove (npr. Parkes, 1993., 1998. a, b i c, 2002.) stiče se utisak kako je on u tumačenju tugovanja manju važnost pridavao samim fazama tog procesa, a više ga je zanimala njegova suština. Središnja teza njegovog modela je da gubitak ruši tzv. pretpostavljeni svet tugujućeg. Drugim rečima, gubitak dovodi u pitanje naše unutrašnje pretpostavke o svetu u kojem živimo, dakle izaziva bolne promene u našem životu. Takve velike životne promene Parkes naziva psihosocijalnim tranzicijama i po njima je njegov model tugovanja dobio ime. Barbara Ward (1993.) u svojoj knjizi opisuje četiri faze tugovanja, koje ona obično koristi u radu s tugujućim ljudima, a koje su slične već spomenutima:Šok i nevericaNegiranje (potiskivanje)Pojačana svest o osećanjima, uključujući neke ili sve od sljedećih:
čežnjaljutnjadepresijakrivicaanksioznost4. PrihvatanjeWard (1993.) opisuje i fazni model tugovanja za koji kaže da je naročito koristan u objašnjavanju reakcija na gubitak koji ne uključuje smrt (npr. gubitak ili nova organizacija posla). U modelu se opisuje "propadanje" samopoštovanja koje se događa od trenutka kad se gubitak dogodio pa do razdoblja integracije gubitka (i samoga sebe) u novu stvarnost. Spomenuti model predviđa sedam faza tugovanja:ImobilizacijaUmanjivanje važnosti gubitkaSumnja u sebe/depresija4- Prihvatanje/"otpuštanje" gubitkaProveravanje (novih načina postojanja)Traženje smislaInternalizacijaPremda se modeli različitih autora međusobno razlikuju po broju faza od kojih se sastoji tugovanje, čini mi se da sledeće četiri faze otprilike mogu pokriti taj proces:šok, povezan s otupelošću i negiranjem gubitka,čežnja za izgubljenim i "pobuna" kao posledica shvatanja da se gubitakzaista dogodio, te sklonost poricanju te činjenice,očaj praćen mnoštvom emocionalnih, misaonih, telesnih i ponašajnihreakcija na gubitak te povlačenjem od ljudi,postepen oporavak koji je vidljiv u prihvatanju gubitka kao stvarnog, uvidnom smanjenju intenziteta i broja reakcija na gubitak, u jačem osećanju dobrobiti i u boljem sveopštem funkcionisanju (ličnom, u porodici, u društvu drugih ljudi, na poslu itd.).U prvoj fazi tugovanja (šok i negiranje) od ljudi često možemo čuti da se osećaju "kao da su i sami umrli", "kao da su anestezirani - tako da sve čuju i vide, ali ništa ne osećaju" itd. Stanje šoka koje nastupa u trenutku kad su saznali za smrt voljene osobe tugujući i ovako opisuju: "Osećala sam se kao da mi je neko uzeo sav vazduh pa ne mogu disati" ili: "Činilo mi se kao da gledam neki film — kao da to nije 'za pravo'." Premda je nesanica vrlo česta reakcija na gubitak, u ovoj fazi neki ljudi beskrajno puno spavaju ili su pak u stanju "između jave i sna" - spavaju, a zapravo su budni. U ovoj fazi, tugujuće ćemo neretko opaziti kako nemo sede, tupo gledaju ispred sebe i kako ne reaguju na zbivanja oko sebe. Po svemu se čini kao da uopšte nisu svesni šta im se dogodilo. Šok koji tugujući osećaju može delovati kao potpuna apatija, povlačenje u sebe ili kao neprirodna mirnoća. Valja reći kako je stanje šoka često i kad je reč o očekivanoj smrti, npr.
zbog dugotrajne i teške bolesti ili zbog starosti. Tugujući i tada znaju reći: "Znao sam da se to približava. Mislio sam da sam pripravan, ali nisam znao da će biti tako. Nisam znao da će biti tako konačno, tiho, nepovratno." (Sanders, 1989., str. 45.) Kad su u stanju šoka, ljudi su obično pojačano skloni nesrećama (Ward, 1993.). Negiranje se pak očituje u potpunom neprihvatanju činjenice da je bliska osoba umrla. Čini mi se kako u toj fazi tugujući na neki način "zamrzavaju" svoje reakcije na gubitak da bi prikupili energiju za ono što ih čeka u drugoj i trećoj fazi tugovanja.U drugoj fazi tugovanja (čežnja za izgubljenim i "pobuna" te poricanje gubitka) postajemo svesni da se gubitak ipak dogodio, ali se protiv toga borimo poricanjem gubitka i nastojimo se ponašati kao da je umrla osoba još živa (npr. za nju se na sto stavlja pribor za jelo, rasprema joj se krevet, kupuje omiljena hrana i piće i sl). U toj fazi mogu se čuti rečenice poput: "Sad kad vas tata dođe..." ili "Danas će se mama veseliti jer smo skuvali njeno omiljeno jelo" itd. Spomenute i slične rečenice nisu uvek izgovorene - ponekad su samo pomisao ili se vide u ponašanju kad, npr. krenemo u sobu pozvati baku na ručak, a otvorivši vrata njene sobe "shvatimo" da nje više nema. Naravno da takvi pokušaji bega od stvarnosti vrlo brzo bivaju osujećenima jer nas sve podseća na to da voljena osoba više nije s nama. Tada se pojavljuje strašan osećaj čežnje za izgubljenom osobom i tugujući rečenicama poput ove pokazuju koliko im ona jako nedostaje: "Osećam se kao da mi je neko isčupao srce".Treću fazu (očaj) mnogi tugujući i ljudi iz njihove okoline opisuju kao najteže podnošljivom. To je faza u kojoj su količina i intenzitet reakcija na gubitak toliko jaki da se tugujući počinju pitati jesu li poludeli, hoće li "završiti na psihijatriji", hoće li to moći podneti. Slična pitanja postavljaju i ljudi iz njihove bliže i daljnje okoline. Mnogi tugujući nikada pre u životu nisu doživeli "toliku navalu uzburkanih osećanja nad kojima privremeno nemaju nikakvu kontroku" (Ward, 1993., str. 55.). Ta je faza posebno teško podnošljiva ljudima koji inače u svom životu nisu navikli na proživljavanje velike količine emocija, koji za sebe misle da uvek mogu kognitivno dobro funkcionisati, da mogu vladati svojim ponašanjem, te ljudima koji su i inače jako zabrinuti za svoje zdravlje, tj. onima koji imaju hipohondrijske sklonosti.Četvrta faza tugovanja (oporavak-prihvatanje gubitka kao stvarnog) napokon donosi olakšanje jer tugujući primećuje kako ponovo počinje funkcionisati, uživati u određenim trenucima, primećuje da se opet počinje družiti s ljudima koje je do tada posve zanemarivao i tome slično. Takve promene nabolje primećuju i članovi obitelji, prijatelji, kolege na poslu. Međutim, upravo zbog takvog poboljšanja stanja, tugujući u ovoj fazi znaju osećati strah da će zaboraviti voljenu osobu i/ili osećaju krivicu što (ponovo) uživaju u životu, a voljene osobe više nema. Ward (1993.) kaže da je završna faza tugovanja jako važna, ali da nije dobro nastojati na silu ostvariti taj cilj. Za njega treba vremena i strpljenja i njegovo postizanje zavisi od mnoštva različitih činioca (o kojima će posle biti reči). Ista autorka kaže i da je kod tugujućih ljudi s kojima je radila često zapazila kako gubitak "malo prihvataju, pa opet ne prihvataju" i ističe kako je to takođe prirodna osobina ove faze.Moguće je izdvojiti nekoliko dobrih strana faznih modela tugovanja. Činjenica da se tugovanje može podeliti u faze olakšava rad stručnjacima koji na temelju toga mogu pratiti napredak svojih klijenata i pomagati im da pređu iz faze u fazu ako se to pokaže potrebnim. Slično praćenje stanja tugujućih olakšano je i ljudima iz njihova prirodnog sistema podrške - članovima porodice, prijateljima, saradnicima na poslu itd. I konačno, saznanje da postoje faze tugovanja "kroz koje prolaze i drugi ljudi" može pomoći i samim tugujućima jer im tada postaje jasnije šta se s njima zbiva te da je to kako se osećaju uobičajeno ("normalno") nakon gubitka i da neće "poludeti".Međutim, "fazno" opisivanje procesa tugovanja ima i svoje loše strane. Ono, naime, pretpostavlja:da svi ljudi moraju proći kroz sve faze tugovanja,da je redosled faza unapred određen,da je trajanje faza unapred poznato i zadano,
da se, ako neko ne prođe neku fazu ili zastane u jednoj, to smatra zna-kom psihopatologije (bolesti).Osim toga, pokazalo se da se faze tugovanja delomično preklapaju, što znači da tugujući može preći u novu fazu, a da ga istodobno čeka završavanje prošle faze. Drugim rečima, faze se na određen način stapaju jedna u drugu - nije tačno da, npr. šok i otupelost jednog dana nestanu, a nakon toga započne sledeća faza. Kliničko iskustvo pokazuje i da je vraćanje na prethodne faze takođe dosta česta pojava, npr. zna se dogoditi da su tugujući ujutro u drugoj fazi, a naveče su ponovo u stanju šoka i otupelosti (dakle, u prvoj fazi) itd. Osim vraćanja na prethodne faze, često je i preskakanje određenih faza (s naknadnim vraćanjem na njih i bez toga). Iz rečenoga se može zaključiti kako faza tugovanja nije problem ili zadatak koji treba rešiti pre prelaska u novu fazu. Ovde je više reč o menjanju načina gledanja i o teškoćama zbog osobnih i okolinskih promena izazvanih gubitkom koje se stalno izmenjuju, a ritam tih izmena onda određuje tok tugovanja.Teškoća s faznim modelima tugovanja je i u tome što oni nisu dovoljno empirijski proveravani, a u nekim od istraživanja postojanje faza nije potvrđeno (prema, Steeves, 2002.). U jednom istraživanju potvrđene su tri faze tugovanja: faza šoka i otupelosti, faza dezorganizacije (očaja) i faza oporavka (Steeves, 2002.)- Doduše, reč je o istraživanju čiji učesnici su bili starije životne dobi (prosečna dob iznosila je 70.3 god.) koji su izgubili supružnika i postoji mogućnost da su te dve varijable uticale na dobivene rezultate.
ZADACI U PROCESU TUGOVANJA
Zbog svega navedenog, neki autori smatraju da je bolje govoriti o tzv. zadacima tugovanja (npr. Leick i Davidsen-Nielsen, 1987., Worden, 2002.). Začetke takvih zadataka možemo naći u Lindemannovom proučavanju toka oporavka od gubitaka uzrokovanih već spominjanim požarom u noćnom klubu i gubitaka doživljenih u II. svetskom ratu. Pružajući podršku i pomoć porodicama poginulih (s nekima je radio i više godina), Lindemann je uočio da u njihovom oporavku postoje određene pravilnosti, tj. određeni zadaci koje su mnoge tugujuće osobe "odradile" u tom procesu.Lindemann (prema Humphrey i Zimpfer, 1996.) govori o tri takva zadatka:kidanje emocionalne i psihološke privrženosti prema umrloj osobi,prilagođavanje okolini u kojoj pokojnika više nema,uspostavljanje novih odnosa.Najbolje je razrađen i najčešće je spominjan Wordenov model zadataka tugovanja.Wordenova (2002.) namera nije bila predlaganje novog teorijskog modela tugovanja, već radije pokušaj praktične primene postojećih teorija u savetodavnom procesu. Taj je autor svoja stajališta integralno izneo u poznatoj knjizi Savetovanje i terapija u tugovanju, oslanjajući se na Lindemannov pristup, na Bowlbyjevo shvatanje privrženosti i gubitka te na postojeće fazne modele tugovanja.Prema Wordenovom (2002.) mišljenju, da bi se tugovanje okončalo, tugujući mora obaviti sledeća četiri zadatka:prihvatiti stvarnost gubitka,proraditi (proživeti) bol zbog gubitka (proći kroz tugu i ostale emocijete kroz ostale reakcije na gubitak),prilagoditi se životu u kojem više nema umrloga,emocionalno smestiti umrlu osobu "na drugo mjesto" (u odnosu na togde joj je bilo mesto u našem životu dok je bila živa) i nastaviti život.1. Prihvatanje stvamosti gubitka - Ovde je reč o tome da tugujući mora kognitivno i emocionalno prihvatiti činjenicu da je gubitak stvaran. Verujem da ste u životu zapazili kako tugujući na različite načine "ne veruju u gubitak". Uspešno obaviti prvi zadatak u tugovanju znači prihvatiti
činjenicu da umrle osobe nema i da se više nikada neće vratiti. Međutim, valja znati kako je prihvatanje nečije smrti (dugo)trajan proces, a ne jedan čin. Ovaj zadatak uključuje postupke "traženja" umrle osobe, koji su deo Parkesovog i Bowlbyjevog faznog modela tugovanja.Teškoća u izvršavanju ovog zadatka nastaje kad ljudi potiskuju činjenicu da se gubitak dogodio. To, npr, mogu činiti tako da sobu umrloga (godinama) ostave netaknutom, tako da (godinama) pripremaju odeću umrle osobe kao da će je ona u tom trenutku obući, tako da uporno umanjuju važnost gubitka ili njegov uticaj. Takvih reakcija ima mnogo više nego što mislimo budući da tugujući o tome nerado govore bojeći se da će ih drugi ljudi smatrati nerazumnima ili da su "sišli s uma". Trajno odbijanje suočavanja sa stvarnošću onemogućuje prelazak na sledeći zadatak.2. Prorada (proživljavanje) boli zbog gubitka - Ovaj zadatak tugovanja uključuje spremnost na potpuno proživljavanje boli koju osećamo zbog gubitka, tj. proživljavanje svih reakcija koje u sebi osećamo, a posledica su gubitka. Taj zadatak uključuje i spremnost na proživljavanje i dodatne boli (dodatnih reakcija) koja će se pojaviti kao posledica izvršavanja trećeg i četvrtog zadatka. Nije moguće doživeti smrt bliske osobe i biti (intelektualno i emocionalno) svestan da je više nikada nećemo videti, a da pritom ne osećamo patnju i bol. Izvršenje ovog zadatka otežavaju stavovi društva prema kojima "moraš biti jak/a i izdržati" i po kojima nije dobro preterano pokazivati osećanja. Ljudi iz okoline takođe mogu delovati otežavajuće ako misle da im je glavni zadatak pomoći tugujućem tako da mu odvrate pažnju od gubitka te od patnje i boli koje zbog njega oseća. Međutim, i sami tugujući mogu sabotirati izvršenje ovog zadatka, npr. upornim izbjegavanjem misli o pokojniku, "zaustavljanjem" svakog neugodnog osećanja čim primete njegovo pojavljivanje (npr. begom u posao, alkohol, drogu), upornim nastojanjem da budu hrabri, jaki i izdržljivi pred decom, roditeljima, pred kolegama na poslu itd. Pokušaj izbegavanja boli zbog gubitka može se očitovati i u prebrzom donošenju životno važnih odluka, npr. o hitnoj prodaji stana/kuće i preseljenju u drugi grad/državu. Važno je znati da potisnuta bol ne nestaje, već se samo gura pod tepih i ako to činimo stalno i jako dugo, vrlo je verovatno da će ta gomila u nekom trenutku (obično nepovoljnom) izaći na videlo. Gotovo je sigurno da će novi gubici na površinu izvući potisnute, a "nedoživljene" reakcije na prošli gubitak. 3. Prilagodavanje životu u kojem više nema umrlog - Najjednostavnije rečeno, treći zadatak uključuje prilagođavanje na činjenicu da voljena osoba više nije s nama. Ovaj je zadatak vrlo zahtevan, a obuhvata prilagođavanje na vrlo različite "okoline" u kojima umrloga više nema. "Okoline" mogu biti stvarna mesta na kojima smo bili s tugujućim, ali taj se pojam može odnositi i na situacije koje smo delili s pokojnikom, na poslove koje smo zajedno radili, na planove za budućnost koje smo s njim stvarali i tome slično. Ovaj je zadatak teško podnošljiv, zahteva puno strpljenja i vremena i to iz vrlo jednostavnog razloga — "okolina" u kojoj više nema umrle osobe svuda je i stalno oko nas i neprekidno nas podseća na doživljeni gubitak. Izvršiti ovaj zadatak znači usvojiti nove veštine koje su tugujućem potrebne u životu bez bliske osobe. Te se veštine mogu odnositi na svakodnevne kućanske poslove, na vaspitanje dece, komuniciranje sa zajedničkim prijateljima, na privređivanje za život itd. I konačno, ovaj zadatak uključuje i traženje smisla u životu nakon gubitka, stvaranje novog vlastitog identiteta te oblikovanje novih životnih pretpostavki. Može se reći i da je ovaj zadatak prelaz iz faze dezorganizacije u fazu ponovne organizacije, odnosno da nakon faze šoka i zbunjenosti sledi uviđanje promena koje je smrt izazvala u životu pojedinca i porodice (McBride i Simms, 2001.).Prema Wordenovom (2002.) mišljenju, ne izvršiti ovaj zadatak tugovanja znači ne prilagoditi se gubitku. Premda većina ljudi u tome uspe, neki svesno ili nesvesno odluče održavati svoju bespomoćnost, ne trude se usvojiti nove životne veštine, povlače se od sveta u kojem žive i ostaju "zarobljenicima dvojbe koju ne mogu rešiti" (Bowlby, 1980.).
Emocionalno smeštanje umrle osobe "na drugo mesto" i nastavljanje života - Worden (2002.) kaže kako nije tačno da tugujući moraju "odustati" od umrle osobe, već u svom emocionalnom životu trebaju za nju pronaći prikladno mesto kako bi i dalje ostala važnom, ali i "dopustila" tugujućem da nastavi svoj život. Drugim rečima, uspešnim izvršenjem ovog zadatka tugujući uspevaju pronaći načine na koje će zapamtiti umrlu osobu (i činjenicu da ona jeste umrla), načine na koje će ona zauvek ostati s njima, a da istovremeno nastave život bez nje.
SAVREMENI MODELI TUGOVANJAINTEGRATIVNI MODELlntegrativni model Catherine Sanders (1989./1999.) nastao je polovinom 80-ih godina prošlog veka. U taj model, osim faza tugovanja, uključeni su unutrašnji i spoljašnji činioci koji utiču na tugovanje, te ishodi tugovanja.ULAZNE VARIJABLE - PROCES TUGOVANJA - ISHOD
Među unutrašnje činioce u procesu tugovanja Sanders (1989./1999.) ubraja npr. dob, pol, osobine ličnosti, zdravstveno stanje tugujućeg itd.; među spoljašnjim činiocima nalaze se način smrti, vrsta odnosa s umrlim, socijalna podrška, propratne životne krize itd.; ishodi su pak operacionalizovani na tri načina: psihosocijalni rast i razvoj, bez promene i pogoršanje zdravlja i/ili opšteg funkcionisanja.
TRAJANJE TUGOVANJA
Verovatno ne postoji tugujuća osoba koja se ne pita, koliko dugo će joj biti teško, a isto pitanje često čujemo i od ljudi iz njene okoline. Neki autori u svojim tekstovima govore o (približnom) trajanju celokupnog tugovanja ili njegovih pojedinih faza odnosno o vremenu "predviđenom" za sprovođenje zadataka tugovanja TRAJANJE TUGOVANJA – U LITERATURI SE NAILAZI NA SLEDEĆE PODATKE:od nekoliko meseci do nekoliko godina (Fitzgerald, 1995.)1—2 godine, iako može trajati i mnogo duže (Payne i sur., 2000.)kod nekih ljudi traje mesec dana, a kod nekih godinama (Sanders,1989.)2 godine, nekoliko godina, godinama, neki aspekti tugovanja nikada nezavršavaju; očekivano trajanje "normalnog" tugovanja sve se više povećava (Schuchter i Zisook, 1993.)3-4 godine (Parkes, 1998.)4 meseca, 1 godina, 2 godine, nikad ne prestaje; nakon što od smrti prođu četiri godišnja doba (Worden, 2002.)otprilike 3.5 god. ili duže (McBride i Simms, 2001.)uglavnom nepredvidljivo (Mcllwraith, 1998.)tokom 2.5 god. ljudi se srazmerno dobro prilagode gubitku (Steeves,2002.)potrebno je između 100 i 200 sati kognitivno-emocionalne prorade kakobi se došlo do određenog razrešenja iznenadnog gubitka jako bliskog i važnog odnosa koji je trajao otprilike godinu dana. Važno je reći da su svi izneti podaci o trajanju tugovanja prikupljeni empirijskim istraživanjima, odnosno tokom savetodavnog i/ili terapijskog rada s tugujućim ljudima. Drugim rečima, različito trajanje procesa tugovanja odražava stvarne, individualne razlike među ljudima u brzini i trajanju njihovog prilagođavanja na gubitak. Upravo zato želim ponovo naglasiti kako smeštavanje
tugujućih u navedene vremenske okvire može biti jako problematično. Pod tim mislim da to može biti nemoguće, nekorisno, ali i da može biti štetno.Šteta se može očitovati u tome da tugujući počne usporavati ili ubrzavati svoj proces tugovanja kako bi on bio u skladu s "normom", ili u tome da ga ljudi iz okoline počnu požurivati ili zaustavljati u adaptaciji na gubitak.Ko je taj ko treba, zna, sme odrediti pravilno trajanje tugovanja? Tugujuća osoba, ljudi iz njene okoline, stručnjaci?Razlog tome što se "pravo" trajanje tugovanja ne zna jeste činjenica da na tok tog procesa utiču različiti činioci (o kojima će uskoro biti puno govora) kojih ne samo da je mnogo, već se nalaze u tolikim interakcijama da je za konkretnu osobu gotovo nemoguće reći da određena faza tugovanja treba, mora i sme trajati neko određeno vreme.Budući da ljudi nakon gubitka često postavljaju takva pitanja i sebi i drugima, evo samo jednog predloga mogućih odgovora:tugovanje traje upravo onoliko koliko konkretnoj osobi treba,tugovanje uvek traje duže nego što bismo želeli (naime, zbog boli kojuosećamo, hteli bismo da prođe odmah).Naravno da neki ljudi nisu zadovoljni takvim "uopštenim i apstraktnim odgovorima"; naprotiv, kažu kako su razočarani i uporno traže da im ipak "barem otprilike kažemo koliko će to trajati". Pa se može reći:"Vidim da vam je jako teško i razumem da biste voleli znati kad će to prestati, kad ćete se osećati bolje. To je sasvim normalna, prirodna potreba i želja. Nažalost, na to pitanje ne znam precizno odgovoriti jer trajanje prilagođavanja na gubitak zavisi od jako puno stvari koje se ne mogu sve predvideti. Međutim, mogu vam reći da sam sigurna kako se nećete zauvek osećati kao sada, da će doći razdoblje kada ćete i vi i vaša okolina primetiti da vam je bolje i da ćete sigurno ponovo osećati ugodu, veselje i druge ugodne emocije. Isto tako, znam da taj oporavak neće biti lagan i brz te da ce verovatno imati svoje uspone i padove. Ali nakon nekog vremena, nakon vremena koje vama bude potrebno, sigurno će vam biti bolje.""Imam osećaj da mislite kako se nakon gubitka N.N.-a morate brzo vratiti na prethodno funkcionisanje (ili:...kako se od gubitka N.N.-a ne oporavljate dovoljno brzo). Ako je to tako, htela bih da Vam kažem, kako prilagođavanje na takav gubitak kod mnogih ljudi traje i godinu, dve, a ponekad čak i duže, i to je po mom sudu prirodno i normalno. Nažalost, ne postoji prečica kojom biste mogli krenuti, a koja bi vam pomogla da se brzo prilagodite činjenici da osobe koja vam je bila tako važna, više nema u vašem životu."Glavne poruke: primećujem da vam je teškonormalno (prirodno, očekivano) je da vas zanima kad će to prestatioporavak neće biti brz i lagan, ali sigurna sam da će vam nakon određenog vremena biti bolje nego što vam je sadatrajanje tugovanja ne može se (unapred precizno) odreditine postoji vremenska norma prema kojoj morate prilagođavati brzinu svog oporavka od gubitkamnogi ljudi dugo se prilagođavaju gubitku (i to je normalno, prirodno, očekivano)
ČINIOCI KOJI DELUJU U PROCESU TUGOVANJA I KOJI UTIČU NA NJEGOV ISHOD
Poznavanje i razumevanje tih činioca razjasniće nam zašto se neki ljudi uspešno prilagode životu nakon gubitka, a drugi imaju velike i dugotrajne (katkada i celoživotne) psihičke i telesne probleme.Zamislite sledeću situaciju: deda se ubio pištoljem u podrumu porodične kuće, a pronašao ga je unuk (14 godina) koji živi s dedom i bakom jer su mu roditelji poginuli u prometnoj nesreći. Reč je o nesreći u kojoj je on ostao živ, a oba roditelja su poginula.Kao što se vidi iz primera, u toj situaciji istodobno deluje sedam činioca: 1) dob tugujućeg - razdoblje adolescencije, 2) uloga tugujućeg u događaju - pronašao dedu 3) ko je umro — deda (skrbnik), 4) prethodni gubici — smrt oba roditelja, 5) način dedine smrti — samoubistvo nasilnog tipa, 6) način smrti roditelja - traumatski događaj (roditelji su poginuli pred dečakovim očima) i 7) gde se dogodila dedina smrt - u prostoru gde dečak živi. Kad bismo tome dodali i podatke o dečakovim osobinama ličnosti, njegovim uobičajenim načinima suočavanja sa stresom i o mogućoj ranijoj istoriji psihičkih teškoća, broj činioca koji bi istovremeno delovali na proces njegovog tugovanja bio bi najmanje deset (a verovatno i više od toga).
Činioci koji utiču na proces tugovanja
KO JE UMRO? (JAČINA/VRSTA EMOCIONALNE VEZE S POKOJNIKOM)
dete(bračni) partnerroditeljbrat/sestrabaka, dedadrugi članovi porodiceprijateljkolega s posla
KAKO JE NEKO UMRO? (UZROCI/ OKOLNOSTI SMRTI)
Tri kriterijuma klasifikacije uzroka/ okolnosti smrti:
(ne)prirodnost(ne)očekivanost(ne)uključuje nasilje ili okrutnost
bolest (kraća, duža)nesrećasuicidubistvoprirodne katastrofekatastrofe uzrokovane ljudskim činom (isključujući rat)rat
3. LIČNI ČINIOCI
dobpolosobine ličnostiprethodni ili sadašnji psihički/telesni poremećaji i bolestiprethodni traumatski događaji, gubiciodnosi s drugim ljudima (broj i kvalitet) - uključujući (ne)spremnost na traženje podrške drugih ljudipostojeći obrambeni mehanizmi i načini suočavanja sa stresom(ne)sklonost razgovaranju o gubitku, o vlastitim reakcijama (mislima, osećanjima, postupcima, telesnim reakcijama)
4. DRUŠTVENI I "SPOLJAŠNJI" ČINIOCI
rituali tugovanja, društveno priznati (uobičajeni) načini podrške i izražavanja tuge i bola emocionalna klima i način komuniciranja u porodici, praktična podrška (porodica, prijatelji, susedi...)veličina i kvaliteta socijalne mrežeodnos s kolegama na poslu te drugi činioci vezani uz posao vrsta, kvalitet i količina stručne pomoći
KO JE UMRO? (JAČINA/VRSTA EMOCIONALNE VEZE S POKOJNIKOM)
Od odgovora na pitanje: "Ko je umro?", mnogo je važnije znati kakva je bila emocionalna povezanost tugujuće i umrle osobe. Može se reći da je proces tugovanja to teži i dugotrajniji što je bila jača emocionalna veza između tugujućeg i pokojnika. To ponekad može biti problem jer jačina emocionalne veze nije uvek očita, pa o njoj zaključujemo aprioristički (posredno), tj. samo prema tome ko je umro. Zbog toga se može dogoditi da se tugujući oseća krivim, a da njegova okolina bude začuđena, jer je proces tugovanja, npr. za bratom, bio manje bolan i kraći od tugovanja nakon smrti daljnjeg rođaka, kolege s posla i sl. Prirodno je i "normalno" da tugujući sam "odabere" nakon čije će mu smrti biti teže.Parkes (1993.) kaže da je proces tugovanja posebno težak nakon smrti osobe kojoj smo se u teškim vremenima redovno obraćali za pomoć. Naime, tokom procesa tugovanja to nastavljamo činiti, svaki put iznova spoznajući kako te osobe više nema i kako se "nemamo na koga osloniti".Uticaj odnosa s umrlom osobom na proces tugovanja potvrđen je i u istraživanju Segal i Ream (1998.). Ove su autorke proučavale proces tugovanja 175 blizanaca prosečne dobi od 45 godina (raspon od 16 do 84 godine). Učesnici su ispitivani otprilike 5.5 godina nakon smrti brata/sestre blizanca/ke. Otprilike jedna trećina učesnika bili su dvojajčani blizanci, a dve trećine jednojajčani, a žena je u uzorku bilo tri puta više od muškaraca. Dobiveni rezultati bili su u skladu s očekivanjima: 1) od smrti sestre ili brata bolje su se oporavili dvojajčani nego jednojajčani blizanci i 2) i jedni i drugi bolje su se prilagodili smrti nekog drugog rođaka (roditelja, sestre, ujne/tetke, bratića/sestričine) nego smrti brata/sestre blizanca/ke.
KAKO JE NEKO UMRO?
(UZROCI/OKOLNOSTI SMRTI)
Postoje tri kriterijuma klasifikacije načina smrti. Jedan je (ne)prirodnost, drugi je (ne)očekivanost, a treći se odnosi na to je li smrt uključivala nasilje/okrutnost ili nije. Nadalje, vidljivo je da su kod pojedinih uzroka smrti uvek zadovoljena sva tri kriterijuma (npr. ubistvo je neprirodna, neočekivana i nasilna odnosno okrutna smrt), dok kod drugih to ne mora biti tako (npr. bolest ne mora uključivati nasilje ili okrutnost; smrti u ratu mogu biti očekivane, npr. za vojnike, ili neočekivane/manje očekivane, npr. za civile). Zdrav razum i klinička opažanja govore kako je proces tugovanja teži i dugotrajniji nakon neprirodnih i neočekivanih smrti te nakon onih koje uključuju nasilje ili okrutnost. To potvrđuju i rezultati empirijskih istraživanja. Nadalje, u zavisnosti od okolnosti koje su dovele do smrti, tugujući su zaokupljeni razmišljanjem o tome je li voljena osoba znala da će umreti, je li se bojala, je li patila zbog bola itd., što takođe može uticati na proces tugovanja.Kad se upoređuje proces tugovanja nakon samoubistva i nakon smrti zbog bolesti, može se reći da u je prvom slučaju tugovanje teže podnošljivo i da duže traje (prema Green, 2000., Kaltman i Bonanno, 2003.). Isto vredi i kad se upoređuje proces tugovanja nakon ubistva te nakon prirodne smrti (Bonanno i Kaltman, 2001.)Činjenica (ili uverenje tugujućeg) da je smrt nastupila zbog nečijeg nemara ili nebrige takođe može nepovoljno uticati na proces tugovanja. U takvim slučajevima tugujući se više bavi razmišljanjem o krivcima (ili "krivcima") za smrt nego svojim prilagođavanjem na gubitak. Neki autori govore i o tome kako izvinjenje i pokazivanje žaljenja od strane osobe koja je odgovorna za nečiju smrt može olakšati proces tugovanja isto kao što ga odbijanje izvinjenja može otežati. Međutim, za takvo kliničko opažanje nema dovoljno empirijskih nalaza.Nakon smrti zbog ubistva, nezavisno od toga je li ono bilo slučajno ili namerno, tugujući često imaju jak osećaj nepravde zbog kazne izrečene ubiici. Premda su svesni da ni jedna kazna ne može vratiti izgubljeno biće, imaju osećaj da bi im bilo lakše da je kazna bolje odmerena Traženje smisla gubitka, kao dio procesa tugovanja, izraženije je nakon samoubistva i prometnih nesreća, u poređenju sa smrtima izazvanim bolešću. Pronalaženje smisla posebno je teško i nakon iznenadnih gubitaka, u poređenju s očekivanima (prema Davis i sur., 2000.).U ovu skupinu može se svrstati još nekoliko specifičnih činioca. Jedan se odnosi na situaciju kada tugujući ne znaju tačan uzrok smrti, odnosno kad nisu u njega sigurni. U tom kontekstu Fitzgerald (1995.) opisuje ženu koja je našla mrtvog supruga u garaži ne znajući je li se on ubio ili je umro nesretnim slučajem (smrt je nastupila trovanjem ugljičnim monoksidom). Poznajem ženu čija je majka pre pet godina pronađena mrtva u svom stanu i činjenice govore da je reč o ubistvu nožem, ali do dana današnjeg nikome nije jasno ni ko ni zašto bi je ubio (nije bilo znakova provale, ništa nije ukradeno i sl.). Sledeća specifična okolnost je kada telo pokojnika nije pronađeno, ali je sigurno da je smrt nastupila (npr. nakon avionske nesreće).I konačno, različite okolnosti nakon smrti takođe mogu uticati na tok procesa tugovanja. Takve okolnosti su, npr. novinski napisi ili drukčija vrsta medijske pažnje koja se posvećuje smrti bliske osobe, policijska istraga kojoj je tugujući izložen nakon gubitka (npr. roditelji čiji sin se ubio pištoljem koji je neovlašteno posedovao otac, razredna starešina čiji je učenik poginuo na školskom izletu, a ona je bila voditeljka puta i sl.).
LIČNI ČINIOCI
Prva zabluda odnosi se na uverenje da postoje tzv. čvrsti ljudi koji su otporni na gubitke i da oni na njih ne deluju ili je njibov uticaj gotovo zanemariv. U mnogo situacija je vidljivo da su ti ljudi za koje se verovalo da su čvrsti - oni su eventualno čvrsti izvana, da bi se na koncu pokazalo da ih je smrt i te kako pogodila (to se vidi tokom individualnog razgovora nakon istog gubitka). Druga zabluda tiče se uverenja da nas gubici ojačavaju i to se vidi po često korištenoj izreci: "Ono što nas ne ubija, čini nas jačima". Premda ta izreka u nekim slučajevima može biti i tačna, njena univerzalna upotreba (tj. primena na sve ljude) može biti jako opasna. Mnogi autori govore o tome kako velik broj prethodno doživljenih gubitaka može otežati i produžitiproces tugovanja nakon sadašnjeg gubitka (npr. Payne i sur., 2000., Sanders,1999., Worden, 2002.), naročito ako je reč o višestrukim gubicima doživljenimu detinjstvu koji nisu prikladno odtugovani (Parkes, 1998., Sanders, 1989.).Podaci koji se tiču uticaja pola na tugovanje nisu uvek ujednačeni. Neki autori govore kako pol ima važnu ulogu u tom procesu i to tako da je tugovanje kod žena teže nego kod muškaraca, što se tumači jačom emocionalnom vezom koju žene uspostavljaju s bliskim ljudima (prema Payne i sur., 2000.). U drugim pak istraživanjima utvrđeno je da muškarci imaju veće teškoće u izlaženju na kraj sa smrću bračnog partnera (Stroebe i Stroebe, 1993. b), dok treći autori nisu potvrdili važnost pola u procesu tugovanja (npr. Lund, Caserta i Dimond, 1993., Polatinsky i Esprey, 2000., Sanders, 1993., Segal i Ream, 1998).Kad je reč o polu, mislim da je teškoća u tome sto muškarci i žene na različite načine pokazuju kako se osećaju nakon gubitka, a onda se na temelju toga sudi o tome kome je od njih lakše, a kome teže. Osim toga, utvrđeno je da se žene i muškarci više razlikuju po vrsti reakcija koje odeležavaju tugovanje nego po njihovoj jačini. Tako, npr. Shuchter i Zisook (1993.) govore kako udovice izveštavaju o više telesnih teškoća, o izrazitoj bespomoćnosti te o osećaju nezaštićenosti, dok muškarci teže prihvataju činjenicu da se smrt dogodila, više skrivaju svoje emocije i više piju.Proveravajući svoj model dvojnog procesa adaptacije na gubitak, Stroebe i njeni saradnici (prema Stroebe i Schut, 1999.) pokazali su da su žene višeusmerene na gubitak, a muškarci više na oporavak (tj. na sekundarne posledice gubitka). Žene i muškarci razlikuju se i po potrebama koje bi željeli zadovoljiti na sastancima grupa za podršku nakon gubitka. Najvažnija potreba žena bilaje "deliti osećanja s drugima" (ta je potreba muškarcima bila deseta po rangu), a muškarci su najviše isticali potrebu da "saznaju kako su drugi izlazili na kraj sa sličnom situacijom" (prema Stroebe i Schut, 1999.).Utvrđeno je da su nakon smrti bliske osobe, simptomi depresije mnogo češći i jači kod žena nego kod muškaraca, ali te razlike mogu biti posledica učestalije depresije kod žena koja je utvrdena u opštoj populaciji. Drugim riječima, moguće je da takve razlike u depresivnosti nisu direktno povezane s gubitkom i to valja imati na umu (Stroebe i Stroebe, 1993. b).Teškoće postoje i kad je reč o odnosu dobi i procesa tugovanja. Zbog različitih razloga moglo bi se očekivati da stariji ljudi teže podnose smrt bliske osobe od mladih (npr. zato što su lošijeg zdravlja, jer su anksiozniji zbog vlastite smrti koja im se bliži, jer im je teže uspostaviti odnose s novim ljudima itd.). Međutim, pokazalo se i da mlade udovice teže podnose gubitak od starijih, što se pak tumači većom neočekivanošću smrti supruga u mladoj dobi (Parkes, 1998., Sanders, 1993., Stroebe i Stroebe, 1993. b).Kad je reč o upoređivanju procesa tugovanja dece i odraslih, odnos dobi i tugovanja ni tada nije jasan i lako predvidljiv. S jedne strane, moglo bi se očekivati da će proces tugovanja lakše podnositi deca nego odrasli i to zbog nekoliko razloga: 1) deca ne razumeju u potpunosti što se dogodilo pa ih to neznanje štiti, 2) zbog neiskustva i nedovoljne razvijenosti misaonih procesa nisu u stanju predvideti (sve) posledice gubitka i 3) zbog toga što su deca, automatski su "opskrbljena" podrškom odraslih. S druge strane, moglo bi se tvrditi i da je deci teže te pritom
navoditi sledeće argumente: 1) deca često ne razumeju u potpunosti što se događa, a istovremeno oko sebe osećaju bol i patnju, što ih (jako) zbunjuje, plaši i tera na (dugo)trajno prikrivanje vlastitih reakcija na gubitak; to sve zajedno može otežati proces tugovanja, 2) iznenađenje zbog nepripremljenosti na različite posledice gubitka može im svakodnevno činiti velike teškoće i 3) bliski odrasli koji su "zaduženi" za pružanje podrške u situaciji gubitka često su i sami tugujući i nisu se u stanju brinuti za njih; u takvoj situaciji deci preostaju prijatelji-vršnjaci, koji ne mogu biti odgovarajućom podrškom.Osobine ličnosti (u užem i širem smislu), kao činioci u procesu tugovanja, nisu dovoljno empirijski proučavane pa se podaci o uticaju te varijable dobrim delom odnose na klinička zapažanja srazmerno malog broja ljudi. Karakteristike ličnosti tugujućeg za koje se pokazalo da nepovoljno utiču na proces tugovanja jesu: sklonost anksioznosti i zabrinutosti, nisko samopouzdanje, sklonost oslanjanju samo na sebe u kriznim situacijama, tzv. zavisnička ličnost, sklonost pesimizmu itd., a važnu ulogu ima i čvrsto uverenje kako je svet sigurno i predvidljivo mesto (Lund i sur., 1993., Parkes, 1998., Payne i sur. 2000., Stroebe i Stroebe, 1993. aib, Worden, 2002.).Bauer i Bonanno (2001.) u svom su istraživanju pokazali da je uverenje u vlastitu (generalizovanu) samoefikasnost imalo povoljan učinak na proces tugovanja. Rezultati spomenutih autora odnose se na tugovanje nakon smrti supružnika u odrasloj dobi, a podaci od udovica i udovaca prikupljani su 6, 14 i 25 meseci nakon gubitka.Istraživanje koje su na udovicama i udovcima proveli Stroebe i Stroebe (1993. b) pokazalo je da emocionalno nestabilni ljudi i oni s spoljašnjim lokusom kontrole teže podnose gubitak supružnika u poređenju s emocionalno stabilnima i onima koji veruju da ponajviše sami utiču na svoj život.Davis i sar. (2000.) govore o tome kako ljudi koji jako ulažu u ulogu roditelja ili supružnika, a pritom zanemaruju ostale životne uloge, imaju veće teškoće u procesu tugovanja nakon smrti deteta ili supružnika od onih koji smatraju da su im i ostale životne uloge (jako) važne.Nečije telesno i psihičko zdravlje pre i neposredno nakon gubitka takođe utiče na to kako će teći proces tugovanja (Parkes, 1998., Sanders, 1993.). Kad je reč o tugujućima koji su bolesni, može se očekivati da ce njihovo zdravstveno stanje biti još pogoršano zbog stresa izazvanog gubitkom, što može dalje nepovoljno delovati na tugovanje.
DRUŠTVENI I "SPOLJAŠNJI” ČINIOCI
Gotovo da ne postoji autor koji ne ističe važnost socijalne podrške u procesu tugovanja (npr. Parkes, 1998., Payne i sur., 2000., Rosenblatt, 1993., Sanders, 1999., Stroebe i sur., 1993. b, Suitor i Pillemer, 2000., Worden, 2002./2005.). Međutim, u raspravi o važnosti podrške koju tugujući primaju od svoje porodice, prijatelja, suseda, kolega na poslu itd., važno je upozoriti na razliku između veličine socijalne mreže, dostupnosti socijalne podrške, traženja i primanja podrške i doživljaja o njenoj koristi. Moguće je da poznajete ljude koji oko sebe imaju vrlo široku mrežu više ili manje bliskih ljudi, a koji istodobno u teškim trenucima osećaju da se nemaju kome obratiti za podršku ili pomoć. Isto tako, verujem da ste zapazili kako neki ljudi ne žele tražiti podršku premda imaju ljude od kojih bi je verovatno dobili, kako drugi pak odbijaju podršku koju im drugi nude, a treći pak dobijaju mnogo podrške, ali nisu zadovoljni njenim učincima. Prema tome, u predviđanju uticaja socijalne podrške na proces tugovanja valja imati na umu sve rečeno.Suitor i Pillemer (2000.) govore o tome kako žene, u poređenju s muškarcima, nakon gubitka (ali i inače u životu) dobivaju više podrške od prijatelja i rodbine zbog četiri razloga koja su povezana s procesom socijalizacije. Spomenuti autori kažu da su u poređenju sa ženama, muškarci: 1) manje spremni priznati da žele podršku ili da im je ona potrebna, 2) manje spremni
prihvatiti ponuđenu podršku, 3) manje uspešni u traženju podrške i 4) manje spremni i sposobni uzvratiti podršku. Kulturom propisana pravila pokazivanja reakcija na gubitak i prolaska kroz proces tugovanja takođe mogu jako delovati na tugujućeg. Ta se pravila mogu odnositi, npr. na nošenje crnine, dopuštanje sebi i ostalim članovima porodice da tek nakon određenog vremena gledaju televiziju, odlaze u bioskop i tome slično, podsticanje na pokazivanje ili "zabranjivanje" pokazivanja osećanja i ostalih reakcija na gubitak, odnosno na propisivanje pravila o ponašanju muškaraca i žena, odraslih i dece, ljudi koji su bili jako i nešto manje bliski s pokojnikom itd. (Castle i Phillips, 2003., Catlin, 1993., Stroebe i Schut, 1999.) U okviru rasprave o društvenim činiocima treba nešto reći i o ritualima koji se vežu za gubitak i proces tugovanja. Reč je o ritualima namenjenim opraštanju od umrle osobe, ali i onima povezanim s iskazivanjem počasti ne samo pokojniku već i odnosu tugujućeg prema njemu. Castle i Phillips (2003.) govore kako rituali mogu biti propisani i spontani, jednokratni i višekratni, kako se mogu sprovoditi u grupi ili individualno, jednokratno ili višekratno itd. Rituali mogu uključivati vrlo različite aktivnosti: odlazak na groblje, paljenje sveća, sađenje biljaka u spornen na umrlu osobu, spremanje određene hrane koju je pokojnik voleo, isticanje fotografija umrloga, čitanje ili pisanje poezije, pevanje određenih pesama, izgovaranje molitvi, posećivanje mesta koja su umrloj osobi bila posebno važna itd.Sahrana je ritual koji tugujućima olakšava prihvatanje stvarnosti smrti, pruža podršku neposredno nakon gubitka te daje tugujućem određenu strukturu u haotičnom razdoblju neposredno nakon gubitka. Castle i Phillips (2003.) upozoravaju kako rezultate njihovog istraživanja valja oprezno koristiti jer, naravno, postoji mogućnost da rituali nisu jednako privlačni svim tugujućim ljudima, a moguće je da su za neke i kontraindikovani (npr. za one preplavljene reakcijama na gubitak i to zato što često izazivaju jake emocionalne i druge reakcije). Osim toga, "slepim" pridržavanjem rituala ne poštuju se individualne razlike u procesu tugovanja i zbog toga neki tugujući ljudi rituale doživljavaju kao pritisak i nasilje nad vlastitim procesom tugovanja. Postoje i oni koji se osećaju krivima što nemaju potrebu slediti neki ritual ili ih drugi osuđuju zbog toga.
TEŠKOĆE U PROCESU TUGOVANJA I OTEŽANO ILI KOMPLICIRANO TUGOVANJE
Većina ljudi prođe kroz proces tugovanja bez podrške i pomoći stručnjaka, tj. prođe ga uz pomoć vlastitih snaga i zahvaljujući podršci prirodnih pomagača - ljudi iz svoje bliže i daljnje okoline.Međutim, u manjem broju slučajeva tokom tugovanja znaju se dogoditi različite teškoće, npr. uporno odbijanje prihvatanja činjenice da umrle osobe nepovratno nema, nedostatak praktične, emocionalne ili duhovne podrške, velike porodične ili bračne razmirice, jaka protivrečna osećanja o umrlome, izrazite teškoće (ili "zabrane") izražavanja osećanja, preterana samokontrola, nisko samopoštovanje, nemogućnost odlaska na sprovod (a postoji želja za tim), veće materijalne teškoće, brojni "nezavršeni" poslovi s pokojnikom (Ward, 1993.). Deo spomenutih teškoća uobičajeno se pojavljuje se kod tugujućih ljudi, ali u nekim slučajevima ima ih mnogo, jako su izražene i jako dugo traju. Zbog toga se može dogoditi da tugujući, ali ni njegova okolina, nemaju dovoljno vlastitih snaga za adaptaciju na gubitak i tada je dobro potražiti stručnu podršku. U nekim takvim slučajevima dovoljno je nekoliko susreta sa stručnjakom (katkada i samo jedan do dva) pa da se proces tugovanja nastavi svojim prirodnim tokom. Međutim, ponekad su teškoće toliko velike da tugujućem treba duža i intenzivnija stručna podrška i tada govorimo o tzv. otežanom ili komplikovanom tugovanjuI ovde odmah nailazimo na teškoće. Prva je sadržana u sledećem pitanju: ako je dosad bilo reči o "normalnom", uobičajenom procesu tugovanja, je li otežano ili komplikovano tugovanje
patološki proces? Jednostavan odgovor na to pitanje bio bi: nije. Međutim, mislim kako taj odgovor treba razjasniti. Ako pod pojmom patološki mislimo na bolest, tj. ako se pitamo je li otežano ili komplicirano tugovanje bolest koju mora lečiti lekar - obično psihijatar, i to psihoterapijom i/ili lekovima, tada i dalje ostajem pri svom odgovoru i kažem da otežano ili komplicirano tugovanje nije patološka pojava. Ako pod pojmom patološki mislimo na to da postoji odstupanje od uobičajenog procesa, zbog čega je potrebna stručna pomoć, tada bih mogla pristati na to da otežano ili komplicirano tugovanje nazovem "patološkim procesom". Međutim, kako se protivim patologizaciji čovekovih psihičkih stanja, kad za tim nema potrebe, zadržaću pojmove otežano ili komplikovano (a ne patološko) tugovanje jer ih smatram prikladnijima. Druga teškoća odnosi se na definisanje pojma otežanog ili komplikovanog tugovanja, oko čega se stručnjaci još ne slažu. Nekima je kriterijum za postavljanje te definicije trajanje reakcija na gubitak, drugi u obzir uzimaju njihovu jačinu, a treći kombinuju jedno i drugo. Četvrti pak ponajviše pažnje posvećuju ličnom, porodičnom, socijalnom i poslovnom funkcionisanju tugujućeg. Da stvar bude još složenijom, autori koji su više klinički usmereni i oni koji se više bave istraživačkim radom, katkada se ne slažu čak ni oko toga postoji li uopšte otežano tugovanje. Ovi drugi tvrde: 1) da za to nema dovoljno čvrstih empirijskih dokaza ili barem da neke podvrste takvog tugovanja nikada nisu empirijski utvrđene i 2) da neki klinički usmereni autori otežanim proglašavaju tugovanje koje je po svojim karakteristikama ustvari uobičajeno. Autori koji su pak više klinički usmereni zameraju ovim drugima što ne priznaju postojanje otežanog tugovanja i to samo zato što se ono pojavljuje u vrlo malom postotku, što, naravno, otežava njegovo proučavanje i generalizaciju dobivenih rezultata.
DEFINICIJE OTEŽANOG ILI KOMPLICIRANOG TUGOVANJA, ČINIOCI RIZIKA I UČESTALOST POJAVE
Naravno, sve je opet počelo s Freudom, koji je prvi sistemski pisao o tom pojmu nazivajući ga patološkim tugovanjem. Upotreba baš tog pojma ne čudi s obzirom na to da je Freud bio psihijatar i da je većina njegovih pacijenata imala "prave" psihijatrijske dijagnoze, dakle duševne bolesti i poremećaje. Freud kaže kako reakcije u procesu tugovanja mogu biti normalne i patološke, a među ove druge ubraja npr. mržnju usmerenu na sebe, "priviđenja" ("halucinacije") i samooptuživanje. Prema njegovom mišljenju, najvažniji uzrok patološkog tu-govanja jeste ambivalentan odnos s pokojnikom, a posledica takvog tugovanja jeste depresija.Lindemann (prema Humphrey i Zimpfer, 1996.) kaže kako do "abnormalnog" tugovanja dolazi kad tugujuća osoba svom silom i stalno potiskuje bol zbog gubitka ili ga uporno izbegava.U skladu sa svojom teorijom privrženosti, Bowlby (1980.) kaže da se patološko tugovanje sastoji u održavanju umrle osobe živom i to u području nesvesnog. Do toga dolazi jer tugujuća osoba ne prihvata gubitak, zbog toga ne preduzima postupke "traženja" osobe kojoj je bila privržena pa je onda ne može ni "otpustiti".Prema mišljenju Horowitz i sur. (1980., prema Sanders, 1989.), reč je o "toliko izraženom tugovanju da je osoba preplavljena reakcijama na gubitak, ponaša se neprilagođeno ili je neprekidno tužna, bez pomaka u procesu tugovanja prema njegovom zavšetku...uključuje procese koji ne pokreću tugovanje u smeru prihvatanja i asimilacije gubitka te adaptacije na njega, već vode stereotipnim ponavljanjima neprilagođenih obrazaca ponašanja i doživljavanja ili vidljivim prekidima u oporavku." (str. 112.) (tekst u kurzivu dodala L.A.)Parkes (1998.) kaže kako patološko tugovanje obeležavaju dugotrajno neprihvatanje činjenice da se gubitak dogodio, vrlo jaki i dugotrajni osećaji krivice te identifikacije s umrlom osobom.U skladu sa svojim modelom koji uključuje zadatke tugovanja, Rando (1993.) i Worden (2002.) kažu da je komplikovano tugovanje posledica nepotpunog ili pogrešnog izvršavanja pojedinih zadataka ili neizvršavanja svih zadataka koje u procesu tugovanja valja obaviti.
CutclifTe (1998.) pak navodi da je komplikovano tugovanje neuspeh povratka na onaj nivo emocionalne dobrobiti, učinka ili nadanja na kojoj je tugujući bio pre gubitka. Drugim rečima, reč je o tome da otežano tugovanje obeležavaju (dugo)trajne emocionalne, ponašajne i duhovne teškoće u životu tugujućeg.
Činioci rizika za pojavu otežanog ili komplikovanog tugovanja (prema Rando, 1993., Sanders, 1993. i Worden, 2002.)
KO JE UMRO? (ODNOS S UMRLIM)
ambivalentan odnos: koči tugu, izaziva ljutnju i krivicunarcistički odnos: umrli je za života na neki način bio nastavkom nassamih (ako prihvatimo gubitak, moramo prihvatiti i gubitak dela sebe,a kako nam je to neprihvatljivo, poričemo gubitak)jako zavisnički odnos: gubitak izvora zavisnosti izaziva doživljaj promeneu slici o sebi (od slike sebe kao jake osobe, koju je u odnosu podržavala druga jaka osoba, do slike o sebi u početku odnosa kad je osoba sebedoživljavala slabim, bespomoćnim bićem koje sada uzalud nastoji dobitipodršku umrloga)
KAKO JE UMRO? (OKOLNOSTI U KOJIMA JE SMRT NASTUPILA)
nestali (smrt nije sigurna)mnogo smrti odjednom, npr. u prometnoj nesreći, poplavi, potresu, požaruiznenadna smrtnasilna smrtsmrt deteta
PRETHODNE PSIHIČKE TEŠKOĆE/POREMEĆAJI
depresijaranije komplikovano tugovanjenarcistički poremećaj ličnostigranični poremećaj ličnostiprethodne depresivne epizode
KARAKTERISTIKE POJEDINCA (UKLJUČUJUĆI PROŠLA ISKUSTVA)
niska tolerancija na jako stresne situacije (izaziva povlačenje iz tugovanja radi odbrane od jakih emocija, ili drastično skraćenje tugovanja - tzv.kratki spoj)ljudi koji teško podnose zavisnost od drugih, koji su naučili da uvek moraju biti jakiuvjerenje da se smrt mogla spriječitiprethodni teški gubici (npr. gubitak roditelja u detinjstvu)otežan ili komplikovan proces tugovanja iz prošlostiveći broj male dece
pripadnost nižem društvenom slojunezaposlenostsklonost jakoj ljutnji, samookrivljavanju, preuzimanju odgovornosti i sl., koji postoje od ranije
DRUŠTVENI ČINIOCI
gubitak nije društveno poželjna tema za razgovor (npr. samoubistvu, smrt kao posledica AIDS-a)okolina negira gubitak, tj. tugujući i okolina se ponašaju kao da se gubitak nije dogodio (npr. namerni i nenamerni pobačaj)nedostatak socijalne podrške (osobito od strane ljudi koji su poznavali umrloga)Učestalost otežanog tugovanja nije moguće tačno odrediti jer se u istraživanjima na tu temu koriste različite definicije takvog tugovanja, pa su tako i različite mere kojima se utvrđuje prolazi li neko kroz uobičajen ili komplikovan proces tugovanja. Međutim, pregledom različitih istraživanja i literature u tom području, može se videti da se taj raspon kreće od 5 do 17% (npr. Bonanno i Kaltman, 2001., Middleton i sur. 1993., Rando, 1993., Stroebe i sur. 1993. b, 2002.), premda neki autori spominju i podatak o 25%, koji mi se čini preteranim i predlažem da ga uzmete s (velikom) rezervom.
PODVRSTE OTEŽANOG ILI KOMPLICIRANOG TUGOVANJA
1. Hronično tugovanje uključuje dugotrajne intenzivne reakcije na gubitak, a tugujući ostavljaju utisak ljudi neprekidno preplavljenih tugom i očajem. Njihovo svakodnevno funkcionisanje (na poslu, u porodici, među prijateljima i sl.) takođe je na mnogo nižem nivou od one pre gubitka. Premda neki autori ovu podvrstu otežanog tugovanja opisuju ponajviše u terminima trajanja reakcija na gubitak (npr. Worden, 2002.), čini mi se da je uz taj kriterijum dobro u obzir uzeti i njihovu jačinu. Worden (2002.) ovako opisuje hronično tugovanje: "...tugujući i nakon 2—5 godina nakon gubitka govore: 'Nikako se ne mogu vratiti u život', 'Moja patnja nikako ne prestaje' ili' Treba mi pomoć kako bih opet postala ja'." 2. Odgođeno tugovanje je najveći kamen smutnje između pretežno klinički i pretežno istraživački usmerenih autora. Prvi kažu kako je reč o tugovanju koje zbog različitih razloga ne počinje ubrzo nakon gubitka, već je taj početak odgođen za (mnogo) posle. Odgođeno tugovanje uključuje jake reakcije na gubitak, ali teškoća je u tome što se one pojavljuju dosta vremena nakon gubitka, što tugujuće ljude i njihovu okolinu zbunjuje i čini zabrinutima. Naime, i jedni i drugi smatrali su da je "gubitak već preboljen" i takvo naknadno doživljavanje i pokazivanje reakcija na gubitak smatraju nenormalnim, neprimerenim i tome slično. Objašnjavajući razloge pojave odgođenog tugovanja, Worden (2002.) kaže da tugujuća osoba nije odmah izvršila drugi zadatak u procesu tugovanja (prorada/doživljavanje boli zbog gubitka), već ga je "ostavila za posle". Odgođeno tugovanje zbog jednog gubitka može započeti nakon nekog novog gubitka, ali i u okolnostima koje "objektivno" u sebi ne sadrže ništa što bi potstaknulo intenzivne reakcije koje tugujući oseća. Prema Wordenovom (2002.) mišljenju, odgođeno se tugovanje obično pojavljuje nakon gubitaka koji izazivaju vrlo intenzivne reakcije (npr. nakon ubistva, samoubistva, smrti deteta), a koje tugujući jednostavno ne može odjednom podneti, u situacijama višestrukih gubitaka ili kad zbog nekih drugih ličnih ili društvenih činioca "ne sme" doživeti i proživeti sve što oseća zbog gubitka.3. Prikriveno tugovanje ima zanimljiv oblik: tugujući kod sebe primećuju različite simptome i reakcije koje su im problem, ali ih ne povezuju s gubitkom (Parkes, 1998., Worden, 2002.). Jedno od objašnjenja pojave prikrivenog tugovanja odnosi se na kulturalne, društvene i/ili porodične "zabrane" pokazivanja (pa čak i doživljavanja) reakcija na gubitak, čime one ne nestaju, već se pojavljuju u društveno prihvatljivom obliku, npr. u obliku različitih telesnih
simptoma poput migrena, hormonalnih poremećaja, srčanih smetnji i sl. Worden (2002.) kaže kako se reakcije na gubitak mogu "maskirati" i u različite društveno neprihvatljive postupke koji mogu uključivati delinkventne ispade, agresivne napade na stvari i ljude, pa čak i različita kaznena dela. Činjenica je da istraživanja pokazuju kako velik broj maloletnih delinkvenata i/ili počinitelja kaznenih dela u svojoj životnoj istoriji ima (brojne) gubitke (prema Worden 2002.), međutim, tu treba biti oprezan s uzročno-posledičnim zaključivanjem. 4. Zakočeno tugovanje može imati dva oblika. Jedan je da je proces tugovanja spolja gledano manje buran nego što to tugujući oseća, tj. da se suzdržava do kraja pokazati kako se oseća i reći sve što misli, da brzo prestaje plakati, da počne govoriti o umrloj osobi, a onda odjednom prestane i tome slično. Uzrok tome mogu biti različita društvena (uključujući i porodična) ograničenja, a Raphael i sur. (1993.) spominju i mogućnost ambivalentnog odnosa između tugujućeg i umrle osobe. U tom slučaju, tugujući skriva deo svojih reakcija na gubitak (ili ne pokazuje koliko su jake) od straha da taj ambivalentni odnos ne bude otkriven.Drugi oblik zakočenog tugovanja odnosi se na to da tugujući zbog nekog razloga zaustavlja proces tugovanja koji je uobičajeno tekao i spolja gledano ostavlja utisak kao da se potpuno prilagodio gubitku. Razlozi za to mogu biti, npr. nastojanje trudne žene da nakon smrti muža spreči nepovoljan uticaj svojih reakcija na nerođeno dete, rođenje deteta kojem treba posvetiti mnogo pažnje i vremena, prelazak na novo radno mesto i sl. U tom drugom obliku zakočenog tugovanja može se dogoditi da se u određenom trenutku reakcije na gubitak ponovo pojave i to slične jačine kao neposredno nakon gubitka. Upravo zbog toga, za ovu vrstu tugovanja neki autori kažu da se jako preklapa s odgođenim i odsutnim tugovanjem (npr. Middleton i sur., 1993.).Primećeno je da se zakočeno tugovanje često pojavljuje kod dece i na to valja obratiti posebnu pažnju (Raphael i sur., 1993.). Uzroci toga mogu biti strah od ismevanja ili nerazumevanja od strane vršnjaka, ali još češće je reč o detetovoj potrebi da prikrivanjem vlastitog stanja poštedi roditelje (ili druge bliske odrasle) od dodatne brige i patnje.
KAKO ĆEMO PREPOZNATI OTEŽANO ILI KOMPLIKOVANO TUGOVANJE?
Prvi popis znakova otežanog tugovanja načinio je Lindemann (prema Sanders 1989.) i on uključuje:preteranu aktivnost bez doživljaja gubitka,preuzimanje simptoma koje je umrli imao tokom svoje poslednje bolesti,psihosomatske poremećaje kao što su ulcerozni kolitis, reumatoidni artritis ili astma,promene u odnosima s prijateljima i rodbinom,besne ispade prema određenim ljudima,pokazivanje osećanja na "drven", "služben" način ili ponašanje koje podseća na shizofrene reakcije,trajni prestanak interakcija s drugim ljudima,postupanje na neobične načine koji štete životu u društvu ili materijalnom opstanku,naglašenu depresiju s ogorčenim samookrivljavanjem.
Lindemannovom popisu znakova otežanog tugovanja mogu se postaviti dve važne zamerke. Prva se odnosi na to da je većina znakova prilično generalno postavljena, tj. Lindemann ne govori (ili to nije precizno razrađeno) o količini, učestalosti, jačini i/ili trajanju znakova koje tugujuća osoba mora imati da bismo njeno tugovanje proglasili otežanim. Druga zamerka tiče se činjenice da su neki od tih znakova vrlo često prisutni i tokom uobičajenog procesa tugovanja (naročito oni pod brojem 4 i 5 koje sam napisala kurzivom, a isto bi se moglo reći i za znakove, npr. pod brojem 1, 6 i 8) i stoga postoji opasnost da nešto što je "normalno" proglasimo "nenormalnim" samo zato što je u popisu takvih znakova određenog autora.
Još neki znakovi otežanog tugovanja:
osećaj da je gubitak doživljen "juče", iako je smrt nastupila mesecimaili godinama pretugujući i nekoliko godina nakon gubitka ne može o njemu govoriti bezplača, podrhtavanja glasa i/ili "svežeg", intenzivnog oseaćnja tugemesecima (ponekad i godinama) nakon gubitka čak i srazmerno beznačajan događaj može izazvati vrlo jaku tugutema gubitka javlja se tokom svakog razgovora (mesecima/godinamanakon gubitka)dugotrajno čuvanje svih stvari umrloga, neraspremanje sobe gde je živeoi sl.telesni simptomi identični onima koje je imao umrli (stalno postoje ilise pojavljuju samo u određenim trenucima koji mogu ili ne moraju bitipovezani s pokojnikom)isključivanje iz života svih ljudi povezanih s umrlom osobomdugotrajan prestanak komunikacije s većinom ljudi iz okolinedugotrajan izostanak s posla, nebriga za ličnu higijenu, domaćinstvo, decu itd.teška depresivna raspoloženja (trajna krivica, sniženo samopoštovanje) koja se izmjenjuju s izrazitom euforijomkompulzivno oponašanje umrloga (što pre nije bilo svojstveno tugujućoj osobi)samodestruktivno ponašanje (npr. nanošenje povreda, različite vrste zavisničkog ponašanja, upuštanje u nepotrebne rizike)fobija od smrti ili bolesti (posebno od iste od koje je bliska osoba umrla)velike i učestale teškoće sa spavanjemdugotrajne teškoće u donošenju i manje važnih odlukastalna zaokupljenost vlastitom bezvrednošću, samookrivljavanjemtrajan gubitak interesa za posao, društvene ili rekreacijske aktivnostiDa bismo na temelju navedenih znakova mogli zaključiti da je zaista reč o otežanom tugovanju, osobu moramo videti više puta, a ne samo jednom, jer tek tada možemo utvrditi je li reč o tome da se ona zaista "ne miče s mesta", šta joj to čini i kako joj možemo pomoći (korisno je zatražiti i savet stručnjaka). U suprotnom se može dogoditi da je samo na temelju jednog susreta i nekoliko znakova otežanog tugovanja proglasimo "bolesnom", što neće olakšati oporavak.Prilikom razmatranja znakova otežanog tugovanja važno je upamtiti da oni pojedincu postaju problem ne samim tim što se pojave i/ili traju neko vreme (posebno ako postoji samo jedan do dva takva znaka), već onda kad postanu stil života kojim osoba nije zadovoljna i kad želi nešto promeniti. Isto tako, oni su problem tek kad je nečije celokupno funkcionisanje pod uticajem proživljenog gubitka te to stvara velike praktične teškoće toj osobi i/ili njenoj okolini (npr. majka koja se dugo ne može brinuti za svoju decu, osoba koja dugo ne može raditi pa postoji opasnost od otkaza, zbog toga ima materijalne teškoće itd.).Ovde još jednom želim istaknuti da čak ni onda kad postoje spomenuti znakovi, nema mesta govoru o patologiji (bolesti) i toga se treba jako čuvati. Reč je jednostavno o zastoju prirodnog procesa, gde stručnjak može pomoći da se taj proces "otkoči" i dalje nastavi svojim prirodnim smerom i brzinom. Otežano tugovanje najčešće se utvrđuje na sledeća dva načina: 1) tugujuća osoba sama dolazi stručnjaku po pomoć (obično psihologu ili psihijatru) jer više ne može podneti stanje u kojem se nalazi; katkad je odlazak stručnjaku samoinicijativan, a katkad je na nagovor prijatelja, rodbine ili drugih ljudi iz okoline. Valja reći da osim zbog težine psihičkog i telesnog stanja, tugujući
odlaze stručnjaku i zato što brinu o sebi, jer su otvoreni za pomoć drugih, jer nemaju predrasude prema takvoj vrsti pomoći itd. i 2) tugujući dolazi lekaru zbog nekog medicinskog problema (obično lekaru opšte prakse) bez svesti o tome da uzrok telesnih teškoća leži u otežanom/nerazrešenom procesu tugovanja.Iz rečenog je vidljivo da otežano tugovanje ne postoji kao službena dijagnostička kategorija, što znači da nisu utvrđeni ni tačni kriterijumi koji bi nam rekli koliko znakova neko mora imati te koje jačine i trajanja oni moraju biti da bismo njegovo tugovanje proglasili otežanim. Dok to ne bude učinjeno, treba biti jako pažljiv i nastojati ne preterivati ni u jednom smeru - u smeru umanjivanja ili preuveličavanja značenja znakova koje primećujemo kod tugujuće osobe. Činjenica jeste, i to su pokazala brojna istraživanja (npr. prema Bonanno i Kaltman, 2001., Middleton i sur., 1993., Parkes, 1998.), da se među dugoročnim posledicama gubitka bliske osobe mogu pojaviti i različiti psihički poremećaji, npr. veliki depresivni poremećaj, generalizovanianksiozni poremećaj, zloupotreba sredstava zavisnosti i PTSP te različite telesne smetnje i bolesti (npr. srčane bolesti, teži poremećaj rada štitnjače itd.). Oni, međutim, nisu otežano ili komplikovano tugovanje. Prema mišljenju Middletona i sur. (1993.), još nije jasno jesu li ti poremećaji posledica gubitka i tugovanja ili je gubitak (odnosno tugovanje) bio okidač za pojavu poremećaja čiji su začeci već pre postojali u pojedincu. Za sada se čini da je ovaj drugi slučaj češći, tj. da je "u mnogim slučajevima tačnije gledati na gubitak i tugovanje kao na činioc rizika za pojavu tih poremećaja nego spomenute poremećaje smatrati manifestacijama patološkog tugovanja." (Middleton i sur., 1993., str. 59.)
KARAKTERISTIKE PROCESA TUGOVANJA MLADIH
Činjenica da se deca i mladi tokom tugovanja često ne ponašaju na isti način kao i odrasli mnoge ljude navodi na zaključak da oni gubitak ne doživljavaju tako "duboko" kao odrasli ili da njihovo tugovanje kraće traje. I ne samo to — postoji i uverenje kako mala deca (posebno predškolske dobi) uopšte ne prolaze kroz proces tugovanja. O tome se zaključuje na temelju činjenice da dete od, npr. 4 ili 5 godina, postavi jedno ili dva pitanja koja se odnose na smrt bliske osobe, a potom prekida razgovor i odlazi se igrati. Važno je znati da deca na drukčiji način obrađuju informacije od odraslih i da u određenom trenutku mogu "probaviti" vrlo malu količinu podataka (Sanders, 1999.), ali to istodobno ne znači da im gubici ne izazivaju patnju i da im proces tugovanja ne pada teško. Drukčiji način obrade informacija, u poređenju s odraslima, uslovljen je još nerazvijenim misaonim procesima i jezičkim sposobnostima, koje su takođe još u fazi razvoja, i to se ne može promeniti pre nego što za to dođe vreme. Danas među stručnjacima vlada uverenje da deca, isto kao i odrasli, prolaze kroz proces tugovanja, ali da njegove osobine određuje stepen detetovog kognitivnog, emocionalnog i socijalnog razvoja (Worden, 2002.), iako pritom ne smemo zanemariti ni velik uticaj okolinskih činioca.
Isto tako, među laicima vlada uverenje da se proces dečijeg tugovanja uvek uspešno okončava, odnosno da deca i mladi nemaju teže i dugoročne posledice zbog pretrpljenog gubitka. Činjenica jeste da je to najčešće tako, tj. da većina dece (kao ni odraslih) nema većih dugoročnih teškoća zbog gubitka. Neka su istraživanja, sprovedena na deci i mladima u dobi od 4 do 18 godina, pokazala i različite pozitivne posledice smrti brata ili sestre. Deca i mladi procenjivali su da su zahvaljujući tom gubitku brže i bolje sazrela, uživala su u novim odgovornostima koje su im pripale u porodičnom životu i osećala su bolju povezanost s ostalom braćom i sestrama (prema Robinson i Mahon, 1997.).
Međutim, u nekim istraživanjima utvrđena je prilično čvrsta veza između depresivnosti u odrasloj dobi i osobina procesa tugovanja u detinjstvu (prema Payne i sur., 2000.). Pokazalo se, npr. da su depresivni poremećaji češći kod odraslih ljudi koji su roditelje izgubili u detinjstvu (i to pre desete godine) nego kad se ta smrt dogodila u odrasloj dobi (prema Ward, 1993.). Ta se
veza objašnjava teškoćama u procesu tugovanja ili time da je dete imalo tzv. otežano tugovanje - najčešće zbog nedovoljne i neodgovarajuće podrške odraslih. Robinson i Mahon (1997.) prikazuju i rezultate istraživanja gde je utvrđeno sledeće: tri godine nakon smrti brata ili sestre, polovina ispitane dece mlađe od 10 godina imala je izražene simptome anksioznosti i straha; šestogodišnja deca koja su doživela smrt brata ili sestre imala su više teškoća u ponašanju u poređenju sa grupom dece iste dobi koja nisu imala takav gubitak; polovina dece i mladih (4 do 16 godina) imala je izrazite teškoće s kontrolom agresivnosti koja je bila jača nego pre gubitka brata ili sestre.
Thompson i Payne (2000.) navode tri razloga zbog kojih tugovanje dece i mladih zaslužuje da bude proučavano posebno od tugovanja odraslih:
1. "vremenski okvir i proces tugovanja dece drukčiji su nego kod odraslih i to zbog razvojem uslovljenih razlika u misaonim i drugim psihičkim procesima
2. čini se da gubitak doživljen u ranoj dobi povećava rizik za pojavu depresije, problema u školi i delinkvencije
3. retrospektivna istraživanja upućuju na mogućnost da rani ostanak bez roditelja može biti uzrokom dugotrajnih psihičkih teškoća u odrasloj dobi (premda postoje i rezultati koji to ne potvrđuju)."
Deca u dobi od 5 do 7 godina posebno su osetljiva grupa, kad je reč o procesu tugovanja, i to zato što su u fazi kad počinju shvatati neke osobine smrti, ali još nisu stekla dovoljno načina suočavanja sa stresom i dovoljno socijalnih veština koji bi im pomogli u prilagođavanju na gubitak. U toj se dobi (ali i posle) zna pojaviti i krivica jer, dok odrasli u svom procesu tugovanja još ne osećaju nikakve ugodne emocije niti imaju želju za ugodom, deca osećaju potrebu za veseljem i zabavom i nastoje je zadovoljiti na različite načine (npr. žele ići na izlete, u bioskop, na rođendanske proslave i sl.).
Prema mišljenju autorke Shapiro (1994.), u osnovnoškolskoj dobi deca već imaju razvijene različite odbrambene mehanizme i načine suočavanja sa stresom, ali njihovo mišljenje je i dalje na konkretnom nivou, što može otežavati proces prilagođavanja na gubitak.
Proces tugovanja pak u adolescentskoj dobi otežava činjenica da se mladi nalaze u razdoblju traženja vlastitog identiteta, što uključuje i traženje nove ravnoteže u pripadanju porodici te u odvajaju od nje (Pregrad, 1996. b, Shapiro, 1994-, Wandt, 1994.). Teškoća se sastoji u tome što mladi nakon gubitka osećaju potrebu (a katkad i obvezu) da se tokom tugovanja približe ostalim članovima porodice, ali to ugrožava njihov prirodni proces odvajanja. S druge strane, ako svesno ili nesvesno odluče nastaviti proces odvajanja, tada tokom tugovanja zatomljuju svoje reakcije na gubitak, ne prihvataju podršku bliskih ljudi, što može izazvati teškoće u prilagođavanju na gubitak. Ukratko, adolescenti su takođe vrlo osetljiva grupa jer se na neki način nalaze pred izborom hoće li "ugroziti" svoj proces tugovanja za umrlom osobom ili će dovesti u opasnost važan razvojni proces odvajanja od porodice.
Tokom tugovanja mnogi adolescenti osećaju potrebu za vraćanjem u detinjstvo kada su se osećali sigurnima i zaštićenima od strane odraslih (Glass, 1991.). Međutim, zbog vlastitih i tuđih očekivanja o tome "da su već veliki i odrasli", suzdržavaju se od različitih regresivnih ponašanja, što im dodatno troši energiju potrebnu za proces tugovanja. Neki od njih imaju sreće da su toliko bliski s prijateljem/prijateljicom ili s nekim odraslim rođakom/susedom da barem pred njim/njom ponovo nakratko mogu biti mala deca koju ce drugi "maziti i paziti da im se nešto ne dogodi".
Deca i mladi svoj proces tugovanja katkad usporavaju ili otežavaju i time što se (jako) trude prikriti vlastite reakcije na gubitak kako bi zaštitili roditelje ili druge bliske odrasle. Pritom se vode izrečenim ili neizrečenim porukama koje primaju od odraslih o tome koliko njihove patnje oni mogu podneti. Mnogi učenici osnovne i srednje škole govore kako pred roditeljima ne plaču ili im ne govore koliko im je teško zbog doživljene smrti jer se "tada mama uvek jako rastuži, rasplače, zabrine i sl." ili zato što im roditelji kažu "kako to jednostavno ne mogu slušati".
Jedan od važnih ishoda svakog procesa tugovanja jesu i promene u identitetu tugujuće osobe. Isto vredi i u dečijoj odnosno mladenačkoj dobi. Tako, npr. nakon smrti brata ili sestre, dete ili adolescent ne samo da s vremenom poprima drugi identitet, već u nekim slučajevima mora poprimiti i novi identitet jedinca, najstarijeg, srednjeg ili najmlađeg deteta u porodici, što često nije lako i zahteva mnogo truda i energije.
Proces tugovanja odraslih i dece odnosno mladih razlikuje se i po tome što odrasli mogu na neki način subjektivno zamrznuti vreme jer ne žele da ih ono odnese u budućnost u kojoj više nema umrle osobe. Deca i mladi ne mogu sebi priuštiti takav luksuz jer bi takvo zamrzavanje vremena, radi lakšeg podnošenja gubitka, istodobno značilo i zamrzavanje vremena namenjenog razvoju i sazrevanju (Shapiro, 1994.).
ČlNIOCI KOJI UTIČU NA PROCES TUGOVANJA U DETINJSTVU I MLADOSTI
Harrison i Harrington su (2001.) u svom istraživanju prikupili procene 1.302 učenika prosečne dobi od 13 godina (raspon od 11 do 16 godina) o tome koliko je po njihovom mišljenju smrt rođaka (roditelja, brata ili sestre, ujne/tetke ili ujaka/tetka, bake/dede) ili prijatelja promenila njihov život. Otprilike 30% učenika izjavilo je da doživljena smrt nije jako promenila njihov život, 40% reklo je da je ta promena mala, dok je 30% učenika izjavilo kako je njihov život nakon smrti izrazito jako ili jako promenjen. Spomenuti autori, na žalost, nisu analizirali životne promene s obzirom na to ko je umro, ali iz prikazanih se brojki vidi kako se deca međusobno razlikuju po tome koliko im doživljena smrt menja život. Iz toga se može zaključiti i kako se razlikuju po procesu tugovanja kroz koji prolaze.
Za te razlike odgovorni su različiti činioci, a svi oni koji utiču na proces tugovanja odraslih deluju i u dečijoj dobi. Slično kao kod tugovanja odraslih, i na detetovo tugovanje utiču odnos s umrlom osobom, okolnosti u kojima je smrt nastupila, količina i vrsta poremećaja koje je gubitak izazvao u svakodnevnom životu, detetove karakteristike (uključujući načine suočavanja sa stresom) i dostupnost podrške odraslih (Shapiro, 1994.)- Uz spomenute činioce, Dyregrov (2001.) ističe još i važnost načina na koji se odrasli odnose prema smrti te pristupačnost osobe koja može dobro brinuti o detetu ili mladoj osobi.
Praćenje dece i mladih (dobi 6 do 17 godina) tokom dve godine nakon smrti roditelja (Worden, 2002) pokazalo je da su se na gubitak uspešno prilagodili oni koji su živeli u porodicama čiji su članovi bili dobro povezani, gde se bez većih teškoća razgovaralo o umrlom roditelju i gde je gubitak prouzrokovao manje životne promene i poremećaje. Nasuprot tome, veće teškoće nakon smrti roditelja imala su deca čiji je preživeli roditelj bio mlad, depresivan, lošeg sveukupnog funkcionisanja, kad se u porodici vrlo retko spominjao pokojni roditelj ili se o njemu "nije smelo" razgovarati i kad je roditeljeva smrt izazvala velike materijalne i druge teškoće. Kod te je dece primećeno niže samopoštovanje i izražen osećaj nemogućnosti uticaja na životna zbivanja. Govoreći o mogućim dugoročnim posledicama gubitaka u detinjstvu i mladosti, Shapiro (1994.) takođe spominje sniženo samopoštovanje, ali i depresivnost, izrazito samookrivljavanje te povlačenje u sebe ili ponašanje koje je upereno protiv drugih.
Kao i kod odraslih, pokazalo se da je jedan od posebno važnih činioca procesa tugovanja kod dece/mladih i odnos kakav su imali sa umrlom osobom. Robinson i Mahon (1997.) kažu kako se, npr. odnos između braće i sestara može promatrati na kontinuumu: neka braća i sestre toliko su bliski da doslovce dele sve emocije i misli, dok drugi godinama nisu u kontaktu i ne brine ih to što se možda nikada više neće videti. Međutim, i ovi drugi do kraja života ostaju braćom i sestrama i to se ne može svojevoljno niti nekom spoljašnjom silom promeniti. Osim toga, braća i sestre unutar porodične strukture čine poseban podsistem, u kojem vladaju više ili manje čvrsta pravila i u kojem su uloge obično dosta jasno podeljene. Zbog toga se nakon smrti brata ili sestre ne menja samo uloga preživelog deteta/adolescenta unutar cele porodice, već se
menjaju i njegovo mesto te uloga unutar podsistema preostale braće i sestara (Pregrad, 1996. b, Robinson i Mahon, 1997.).
Polne razlike u procesu tugovanja u dečijoj i adolescentskoj dobi prate razlike koje postoje i u odrasloj dobi. Dyregrov (2001.) kaže kako o tome ne postoji dovoljno podataka u literaturi, ali da se prema postojećima može zaključiti kako dečaci i mladići manje otvoreno pokazuju svoje reakcije na gubitak od devojčica i devojaka. Razlike su utvrđene i u traženju odnosno primanju socijalne podrške. Proučavajući proces tugovanja školske dece nakon ubistva učiteljice, Dyregrov i suradnici (prema Dyregrov, 2001.) utvrdili su da su "gotovo sve devojčice imale dobru prijateljicu kojoj su se mogle poveriti i koja im je pružila podršku, dok je manje od 40% dečaka imalo takvog prijatelja" (str. 72.).
Dob se pokazala važnim činiocem i u tugovanju dece i mladih. U jednom su istraživanju adolescenti dobi od 13 do 17 godina imali najizraženije osećanje krivice, anksioznosti i najviše telesnih reakcija na gubitak brata ili sestre, u poređenju s mlađom decom (od 9 do 12 godina) i s 18-godišnjacima.
S dobi je povezan i sledeći činilac koji utiče na proces tugovanja dece i mladih. Reč je o tome da je dečije mišljenje još na konkretnom nivou, a uz to ga obeležava i zaključivanje o uzročno-posledičnim vezama kada one u stvarnosti ne postoje. Zbog toga, npr. dete može biti sigurno u to da je tata umro zato što ono nije htelo do kraja pojesti ručak (što je bio uzrok svađe koja je prethodila očevoj smrti). Ovaj činilac nepovoljno deluje na dečje tugovanje jer izaziva jak osećaj direktne krivice i odgovornosti za nečiju smrt.
Životno iskustvo takođe je važan činilac u procesu tugovanja. Budući da je ono u dečijoj dobi, ali i u razdoblju adolescencije, srazmerno malo, nije neobično da deca i mladi bivaju iznenađenima i zatečenima svime onim što ih tokom tugovanja čeka. Naime, njihovo dosadašnje životno iskustvo nije ih pripremilo za sve emocije besa, usamljenosti, krivice i neverice koji su deo tugovanja nakon smrti bliske osobe (Kandt, 1994.)
Kad je reč o tugovanju nakon smrti roditelja, činilac najjačeg uticaja jeste funkcionisanje preživelog roditelja — što je ono lošije, to je proces tugovanja dece teži i trajniji. Želim istaknuti kako ovde nije reč o privremenom nefunkcionisanju neposredno nakon gubitka, već o dugotrajnim teškoćama koje preživeli roditelj ima s vlastitom adaptacijom na gubitak. Čini se da je proces tugovanja nakon smrt majke teži nego nakon smrti oca, što se tumači činjenicom da u većini porodica majke na sebe preuzimaju emocionalnu i drugu negu o deci. Drugim rečima, smrću majke dolazi do većih promena u porodičnom funkcionisanju nego nakon smrti oca. Naravno da to ne vredi u svim slučajevima, tj. ako su majka i otac ravnomerno obavljali različite uloge u porodici, tada razlike u procesu tugovanja zbog smrti majke ili oca slabe ili nestaju. Funkcionisanje roditelja te odnos s njima i nakon drugih su vrsta gubitaka jako povezani s tokom i ishodom tugovanja dece i mladih. Istraživanja pokazuju kako je nakon smrti deteta, kvalitet komunikacije između roditelja i preživele dece bila negativno povezana s količinom i težinom teškoća u ponašanju. Drugim rečima, manja količina problematičnih ponašanja dece i mladih primećena je kad je komunikacija s roditeljem bila kvalitetna (prema procenama dece i mladih).
Među povoljnim ishodima procesa tugovanja nakon smrti brata ili sestre, a koji se tiču promena u tugujućoj deci ili adolescentima, najčešće se spominju: veće poverenje u druge ljude i oslajanje na njih, veća otpornost u suočavanju sa stresnim situacijama, bolja slika o sebi te povećana sposobnost primanja i davanja podrške drugima (prema Robinson i Mahon, 1997.) Međutim, i ovde valja biti oprezan pri zaključivanju o uzročno-posledičnoj vezi između gubitka i spomenutih osobnih promena tugujućeg deteta ili mlade osobe. Naime, moguće je da su te promene povezane i s ranijim odnosom između preživelih i pokojnika te s odnosima unutar porodice kakvi su postojali i pre gubitka. Na to mogu odgovoriti samo longitudinalna istraživanja, kojih u ovom području gotovo da nema.
Proces tugovanja dece i mladih odraslima teško pada jer se osećaju nekompetentnima i bespomoćnima da im olakšaju bol i patnju, što smatraju svojim najvažnijim zadatkom. Upravo zbog tog razloga skloni su tome da proces tugovanja dece i mladih proglase "simptomatskim ili patološkim" i tada traže pomoć stručnjaka "jer dete jako loše podnosi gubitak". Shapiro (1994.) kaže kako je umesto donošenja takvih paušalnih procena o procesu tugovanja mnogo važnije posmatrati utiče li on na razvoj dece i mladih ili ne.
Dobra vest je da deca, ma koliko odraslima delovala krhko i nemoćno, ipak imaju snage i resurse za izlaženje na kraj s gubicima i to na svoj osobit način. To se vidi iz činjenice da uspešno preživljavaju različite traumatske i krizne događaje te one povezane s gubicima, tj. da u detinjstvu, mladosti, ali i u odrasloj dobi, u mnogim slučajevima nemaju većih teškoća. Veliku ulogu u tome sigurno ima podrška odraslih u procesu tugovanja, ali isto tako je važno omogućiti im da se oslanjaju na vlastite postojeće mogućnost i da razvijaju nove.
PODRŠKA U PROCESU TUGOVANJA
Pitanje: doživljavaju li korisnici naših usluga (edukativnih, savetodavnih i konsultativnih) pojmove "podrška" i "pomoć" na različite načine? Pokazalo se da im je mnogo draže kad im "pružamo podršku" nego kad im "nudimo/dajemo pomoć". Podršku su doživljavali kao nešto što uzima u obzir i poštuje njihove (preostale) kapacitete, što njih kao ljude jača da bi mogli sami krenuti dalje u život, što je privremeno i srazmerno kratkotrajno te, možda najvažnije, kao nešto pri čemu su i oni sami aktivni učesnici svog oporavka. S druge strane, "primanje pomoći" doživljavali su manje povoljno: osećali su da takav pristup nedovoljno ceni njihove snage, da ih na neki način čini zavisnim od pomagača, da je vremenska dimenzija tog pojma mnogo duža te da se, kad primaju pomoć, osećaju više objektima nego subjektima u prilagođavanju na nevolje koje su ih snašle. I konačno, "primajući pomoć" osećali su se manje vrednima i manje moćnima od pomagača.
RAZLIČITI IZVORI I SADRŽAJI PODRŠKE TUGUJUĆIM LJUDIMA
Podrška nakon gubitka se prema svojim izvorima može svrstati u dve široke grupe. Jednu pružaju ljudi iz prirodne okoline tugujućih i njih često nazivamo prirodnim pomagačima. To su već mnogo puta spominjani članovi uže i šire porodice, prijatelji, susedi, saradnici na poslu. Reč je o ljudima koji po prirodi svoje uloge u životu tugujućeg uobičajeno i odmah uskaču kad neko doživi gubitak. Pritom pružaju različite oblike materijalne i organizacijske podrške i pomoći (npr. posuđuju novac, pomažu u odabiru odeće za pokojnika, brinu se oko sahrane, nabavljaju namirnice, kuvaju, brinu o deci i sl.), nude različite informacije (npr. u koji pogrebni zavod treba otići, što sve tamo treba odneti, na kojem groblju ima mesta, gde se predaju smrtovnice i zahvale nakon sahrane koje će biti objavljene u medijima i sl.), ali i jako važnu emocionalnu podršku (provode vreme s tugujućim, slušaju ga dok govori o pokojniku, grle ga dok plače i plaču zajedno s njim i sl.). Prirodni pomagači na određene načine ostaju uz tugujućeg i duže vreme nakon gubitka. Pri ruci su mu kad god ih on zatreba, a često i samoinicijativno nude svoju podršku i pomoć. Broj prirodnih pomagača u trenutku kad se gubitak dogodio obično je prilično velik, a kako vreme prolazi, on se brzo i jako smanjuje tako da tugujući ljudi nekoliko nedelja, a pogotovo nekoliko meseci nakon gubitka ostaju okruženi srazmerno malim brojem onih koji su im (u svakom trenutku) na raspolaganju. Taj mali broj prirodnih pomagača obično su ljudi koji su posebno bliski s tugujućim, a koji i dalje nastavljaju pružati spomenute vrste podrške.
Drugi izvor podrške koja je potrebna tugujućima nalazi se u dvema grupama ljudi. Prvu čine stručnjaci koji bi u okviru svog redovnog posla mogli (i po mom sudu, trebali) pružati podršku
tugujućima. To su učitelji, odgajatelji, pedagozi, socijalni radnici, socijalni pedagozi, medicinske sestre, lekari (opšte prakse, ali i ostalih specijalnosti - osim psihijatara kojima to jeste sastavni deo posla), pogrebnici, sveštenici. Drugu grupu čine savetovatelji i psihoterapeuti koji su najčešće psiholozi i psihijatri, premda u poslednje vreme među njima ima i socijalnih radnika te socijalnih pedagoga i profesora rehabilitatora.
Podrška prve spomenute grupe na određen način nalikuje podršci prirodnih pomagača. Odgajatelji u vrtiću i učitelji u školi u svakodnevnom su kontaktu s decom i kad ona dožive gubitak, katkada je nužno da im pruže odgovarajuću podršku. Ljudi iz ove skupine nisu stručnjaci u radu s tugujućima u užem smislu (niti mislim da bi to trebali postati), ali zbog prirode svoga posla morali bi znati najvažnije činjenice o gubicima, tugovanju i pružanju podrške tugujućima.
Osim iz do sada spomenutih izvora, tugujući mogu dobiti podršku i u okviru tzv. grupa samopomoći ili grupa podrške, kako se takođe nazivaju. Njihov rad temelji se na pretpostavci da su za razumevanje i podržavanje tugujućih ljudi najbolje kvalifikovani ljudi koji su i sami doživeli određene gubitke (Parkes, 1980.). Grupe samopomoći najčešće vode ljudi sličnog životnog iskustva kao i članovi grupe, a ponekad pomažu stručnjaku koji ima ulogu voditelja.
Odlaženje na takve susrete nekim je tugujućima izrazito lekovito jer imaju osećaj da ih mogu razumeti jedino ljudi koji su doživeli isti ili sličan gubitak. Međutim, nekima takve grupe ne odgovaraju jer im se čini da se tamo "sve vrti samo oko gubitka i da zbog toga ne mogu izaći iz procesa tugovanja".
IMAMO LI (DOVOLJNO) ZNANJA O GUBICIMA, TUGOVANJU I PRUŽANJU PODRŠKE TUGUJUĆIMA?
U detinjstvu i mladosti mnogo vremena provodimo učeći kako da nešto steknemo da bi nam život bio uspešan i radostan. Odrasli nas uče kako da steknemo prijatelje, različite stvari, kontrolu nad svojim osećanjima, mislima, ponašanjem, kako da zadobijemo pažnju ljudi oko sebe itd. Ukratko, zahvaljujući odraslima, stičemo znanja potrebna za život. I tako, s vremenom, i sami odrastemo i postanemo vrlo vešti u sticanju i čuvanju svega i svačega, a tu veštinu potom prenosimo na mlađe od sebe.
Na žalost, u celom tom procesu učenja vrlo retko dobijamo uputstva o tome što valja učiniti kad nešto ili nekoga izgubimo. Dakako da je ova činjenica potpuni paradoks kad znamo da su gubici neizbeživi, a često i posve predvidljivi. Uprkos tome, gotovo nas niko ne uči kako da reagujemo na događaje koji će se sigurno dogoditi i koji će sigurno izazvati bol i patnju (ma kako blage i/ili kratkotrajne, u nekim slučajevima). Tokom odrastanja, ali i u odrasloj dobi, čak nam savetuju da ne razbijamo unapred glavu o tome kako ćemo izlaziti na kraj s gubitkom - "pa već ćemo se nekako snaći kad se on dogodi!" S druge strane, kad doživimo gubitak, savetuju nam kako da ne mislimo o njemu. Primer za to su rečenice za koje verujem da su vam svima dobro poznate: "Što se dogodilo, dogodilo se", "Život teče dalje", "Potrudi se sve to što brže zaboraviti", "Probaj misliti na nešto drugo","Budi jak/a". Ove rečenice toliko su poznate i odomaćene da se možda pitate što je u njima loše, a odgovor na to je sledeći: osim što tugujućima ne pomažu, katkada mogu naneti i štetu.
Na nesreću, to da tokom života ne stičemo znanja o gubicima nije i kraj priče o stvarnosti. Naime, vrlo često je ono što jesmo naučili o izlaženju na kraj s gubicima u velikoj meri pogrešno. U nastavku poglavlja pokazaću vam kako stavovi, uverenja, stereotipi i mitovi o najboljim načinima prebolevanja gubitaka obično stvaraju više štete nego koristi.
Ima li smisla i je li korisno decu podučavati o gubicima, uključujući one uzrokovane smrću. Deo ljudi uključenih u obrazovni sistem sigurno smatra kako je takvo podučavanje nepotrebno, a možda i štetno, jer decu može uznemiriti, navesti ih na crne misli i tome slično.
Hulbert (1999.) kaže kako je svojedobno bila odlučila da će učenicima trećeg razreda osnovne škole govoriti o događajima u čovekovom životnom ciklusu, što je uključivalo i nekoliko lekcija o smrti. Evo što su na tu odluku rekli njene kolege u zbornici:
• "To je preosetljiva tema za 9-godišnjake. Ona može previše uznemiriti ili čak zastrašiti tako malu decu.
• To je previše 'profinjen' pojam, preapstraktan i pun pitanja bez odgovora.• Roditelji će biti zapanjeni izborom tako morbidne teme kad postoje mnogo manje uznemirujući
sadržaji o životu o kojima se može učiti.• Iznošenje protivrečnih teorija o tome što se zbiva nakon smrti zbuniće decu i verovatno udaljiti
roditelje od škole.• Kako je uopšte moguće sačuvati autoritet pokušavajući odgovoriti na sva beskrajna, metafizička
pitanja na koja ne postoji odgovor, a koja će deca postavljati?"
Čini se da ni roditelji nisu preterano skloni tome da se o smrti razgovara s njihovom decom. U istraživanju Kuterovac (1994-), više od polovine (55%) kontaktiranih roditelja nije odobrilo da njihova deca budu učesnici u proučavanju dečjeg poimanja smrti. Istodobno, u tom se istraživanju pokazalo kako "nesistensko podučavanje o smrti koje dete dobija od odraslih...pomaže u razumevanju bitnih osobina smrti, pogotovo u razumevanju prestanka životnih funkcija." (str. 108.)
Drugo pitanje u tom kontekstu odnosi se na to koji bi bio cilj takve edukacije. Glass (1991.) smatra kako razgovor s decom o smrti i tugovanju u porodici i u školi može biti koristan jer širi raspon detetovih znanja te podstiče razvoj i sazrevanje. Takvo podučavanje može imati i određen preventivni učinak. Osnovna znanja o smrti, reakcijama na nju te o procesu tugovanja mogu deci i mladima pomoći da se osećaju manje zbunjenima kad dožive gubitak bliske osobe. Smatram kako nije moguće potpuno ukloniti zbunjenost povezanu s neprihvatanjem činjenice da je voljena osoba umrla ili s neuspehom u traženju odgovora na pitanje: "Zašto se to dogodilo?" Međutim, moguće je ukloniti ili barem ublažiti onaj deo zbunjenosti koji je posledica neznanja i neiskustva.
Glass (1991.) navodi tri razloga zbog kojih je decu važno podučavati o gubicima i o smrti: 1) reč je o prirodnom delu života, 2) gubici i smrt su neizbežne životne činjenice, pa nije logično ni razumno odvajati smrt od života (tj. smrt je sastavni deo života) i 3) učiti o smrti znači učiti nešto i o životu. S jedne strane, ova tri razloga deluju vrlo jednostavnim i logičnima, a s druge strane, njihov sadržaj u ljudima automatski izazova zazor i odbojnost jer je reč o temama koje su neugodne i bolne pa bismo ih hteli izbeći. Razumljivo je da zbog toga smatramo nepotrebnim, neprimerenim, pa čak i neetičnim tome podučavati decu, iako mnogi autori pokazuju da to ne bi trebalo biti tako.
Tako, npr. Hulbert (1999.) u svome članku govori o tome kako bi osnovnoskolšku decu trebalo u okviru redovnog školskog programa podučavati o "promeni, odvajanju, gubicima i smrti...s tim da učenje o smrti prirodno proizlazi iz podučavanja o različitim vrstama gubitaka." (str. 79.) Prema mišljenju spomenute autorke, cilj podučavanja o smrti u školi bio bi "davanje pouzdanih informacija, smeštanje smrti u prirodan kontekst životnog ciklusa, preispitivanje uverenja i aktivnosti povezanih s izlaženjem na kraj sa smrću i tugovanjem te pomaganje deci u usvajanju rečnika potrebnog za istraživanje zamisli i osećanja povezanih sa smrću." (str. 82.) Humphrey i Zimpfer (1996.) govore kako bi u školama valjalo sprovesti edukaciju učitelja, roditelja i učenika o osnovnim pitanjima koja se tiču gubitaka, tugovanja i pružanja podrške tugujućima.
TEMELJNA NAČELA PRUŽANJA PODRŠKE TUGUJUĆIMA I NJIHOVA DJELOTVORNOST
Svi ste već neko kraće ili duže vreme na ovome svetu i poprilično je sigurno da imate neka uverenja i stavove o tome što jeste, a što nije dobro činiti u susretu s tugujućim ljudima, premda možda ne razmišljate zašto je to tako. Neka od tih uverenja sigurno su "dobra" i pomažu ljudima koji su doživeli gubitak pa na njima možete mirno i dalje temeljiti svoju podršku tugujućima (ili sebi). Međutim, moguće je da imate i uverenja koja baš i nisu tako korisna, a možda su ponekad i štetna. Nadam se da ćete se u tom slučaju složiti kako ih morate "popraviti" ili zameniti boljima ako želite pružati podršku tako da je tugujući ljudi dožive korisnom. Ključne reči su (da je) tugujući ljudi dožive jer, ma kako plemenite i dobre bile vaše namere, postupci prema tugujućima neće biti lekoviti ako oni doživljavaju da im nudite nešto što njima ne odgovara.
NEKORISNI ILI ČAK ŠTETNI STAVOVI I UVERENJA U PRUŽANJU PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Krenimo prvo od toga čemu nas uče u detinjstvu. Nema nikakve dvojbe da roditelji, učitelji, odgajatelji i svi ostali odrasli koji se brinu za decu imaju najbolje namere i da je ono što čine odraz njihove želje da ih poduče mnogim stvarima i da im pomognu u mnogo čemu, pa tako i u izlaženju na kraj s gubitkom. Isto tako, nema mesta sumnji u to da se sve ono što čine temelji na uverenju kako je to za decu dobro i korisno. Pa ipak, kad je reč o gubitku i tugovanju, nema nikakve dvojbe ni da vrlo često govore i rade pogrešne stvari. Kada, na primer, u prodici ugine pas - detetov omiljeni kućni ljubimac, saveznik i prijatelj s kojim je provodilo mnogo vremena i delilo svoje najskrivenije tajne - i kad je dete zbog toga nekoliko dana tužno i često plače, odrasli obično kažu: "Ne plači, kupićemo novog psa". A kad im postane preteško gledati dete kako je tužno što više nema svog Bobija, Rexa ili Žućka, znaju mu reći: "Što sad tu toliko cmizdriš? Idi lepo u svoju sobu i smiri se."
Dobro se sećam svoje bake koja je dugo živela s nama i koja je bila puna mudrih i zanimljivih "životnih" izreka. Međutim, kad sam imala 15 ili 16 godina, dve među njima uvek su mi jako išle na živce, premda tada nisam razumela zbog čega su one problematične. Jednu od njih redovno sam čula kad bi me ostavio dečko, zbog čega sam, naravno, bila očajna: "Što se zbog toga toliko uzbuđuješ? Pa nije on jedini na svetu! Biće ih još koliko hoćeš!" Druga bakina izjava takođe mi je teško padala, a čula sam je svaki put kad bi mi se dogodilo nešto tužno i bolno. Baka se svim silama trudila da mi ublaži muku rečima: "Sve će to proći dok se udaš". Svaki put kad bih to čula, osećala sam se još gore, premda je baka verovatno bila zadovoljna što mi je pomogla da se bolje osećam. U kontekstu posljednje bakine rečenice nalazi se i izreka koja je poznata u celom svetu i koja se vrlo često primjenjuje, a glasi: "Vreme leči sve rane"
Mnogi moji studenti ili polaznici treninga o gubicima i tugovanju rekli su mi kako tugujućim ljudima govore sledeću rečenicu (ili su čuli da je drugi govore): "Moraš biti jak/a radi drugog deteta, radi svog muža, mame, tate...". Sve dok o toj rečenici nismo porazgovarali, bili su uvereni kako ona tugujućoj osobi daje snagu da izdrži bol koju oseća.
Kliše kojem takođe pribegavamo tiče se podsticanja tugujućeg da bude zaposlen, da se nečim zabavi. Ovaj se mit o oporavku od gubitka obično izražava rečima poput: "Moraš se nečim zaposliti", "Bilo bi dobro da nešto radiš" i tome slično. Zanimljivo je kako taj mit ne dovodimo u pitanje iako nam tugujući ljudi često kažu: "Bez obzira na to koliko radim, na kraju dana u mojoj je duši i dalje potpuna praznina" ili: "Ne razumem kako je to moguće: puno radim, stalno sam nečim zaokupljena, a osećam se jednako ili lošije, a ne bolje!".
Premda su namere govornika sasvim u redu i u skladu s činjenicom da je tugujuća osoba doživela gubitak, rečenice kojima govornik pokazuje svoje dobre namere ne padaju na dobro tlo,
tj. slušatelj ih čuje u obliku onoga što James i Friedman, (2002.) u svojoj knjizi nazivaju mitovima o izlaženju na kraj s gubicima. Spomenuti autori govore o šest takvih mitova:1. "Nemoj se osećati loše."2. "Nadomesti gubitak." – „Nadoknadi izgubljeno“3. "Tuguj sam/a."4- "Daj sebi vremena."5. "Budi jak/a radi drugih."6. "Zaposli se nečim."
Pogledajmo zašto ti mitovi nisu delotvorni i zašto ponekad mogu i naškoditi tugujućoj osobi. Smatram da ih je važno podrobnije razmotriti jer pretpostavljam (a to mi potvrđuje i iskustvo u radu s tugujućima te s okolinom koja im daje podršku) kako vam se neki od njih uopšte ne čine problematičnima i "strašnima". Naprotiv, neki od šest mitova verovatno vam deluju i jako korisnima (možda se, npr. mitovi pod brojem 4 i 6 najviše čine takvima) i moguće je da se pitate zašto vas želim uveriti kako oni nisu dobri. Odmah da kažem kako se slažem da neki od njih (opet, npr. mitovi br. 4 i 6) jesu korisni, ali tek pod određenim uslovima.
Svim nabrojenim mitovima zajedničko je da se uče još u dečijoj dobi, a potom se prenose u odraslu dob - kada ih dalje prenosimo na decu. Drugim rečima, uz to što ih sami istrajno koristimo, o njima podučavamo i sledeći naraštaj. Na taj način oni ne samo da nastavljaju živeti, već postaju sve jačima i jačima.
MIT BR. 1 -. "NEMOJ SE OSEĆATI LOŠE"
Deca vrlo rano od odraslih dobiju poruku da nije dobro osećati se loše (i to ne samo u situacijama gubitka). Naravno da bi ta poruka bila posve u redu i čak vrlo poželjna kad bi bila ostvariva. Naime, ma koliko odrasli želeli da se deca uvek osećaju dobro, tj. da ne pate, to jednostavno nije moguće postići. Objašnjenje toga zašto odrasli ipak šalju takvu poruku jest u tome što je njima teško gledati dete koje pati i da bi uklonili ili ublažili svoj osećaj bespomoćnosti koji se pojavljuje ako ništa ne preduzmu, detetu poručuju da se ne treba osećati loše. Deca ovu poruku shvataju vrlo ozbiljno i ako je redovno slušaju, vrlo brzo prestaju pokazivati kako im je. I tada se odrasli dobro osećaju jer su detetu pomogli, a njemu je i dalje loše, samo to više ne pokazuje! I opet smo na početku: nije moguće ne osećati se loše kad nekoga ili nešto izgubiš. Nije moguće ne biti tužan, ljut, osećati se bespomoćno i prevareno itd. kad kraj sebe više nemaš ono što si nekada imao ili osobu koja ti je bila važna.
Kad dodemo u odraslu dob, tada smo već dobro naučili da je bolje od drugih barem delimično prikrivati kako se osećamo jer će nam u suprotnom poručiti neka se "ne osećamo loše". Međutim, nevolja je što tome podučavamo i svoju decu. Krajnja posljedica toga jeste da ne dobijamo podršku nakon gubitka (ljudi oko nas misle da nam ne treba jer ne vide da nam je teško, a ne vide jer mi to ne pokazujemo), a u tim situacijama ona nam uvek treba - možda ne neprekidno i ne od svakoga, ali sigurno je da nam treba.
MIT BR. 2: "NADOMESTI GUBITAK"
Odrasli u svom životu nastoje biti što praktičnijima: kad nečeg nema, to treba nadomestiti nečim takvim ili barem tome sličnim. Upravo time može se objasniti, npr. potreba da se nakon smrti kućnog ljubimca što brže nabavi novi ili da nas ljudi iz okoline podsete na činjenicu kako dečko koji nas je ostavio nije jedino muško biće na svetu. Isto objašnjenje koje se tiče "praktičnog" pristupa životu vredi i za rečenicu koju katkada čuju udovice, a češće udovci: "Naći ćeš novog muža/ženu i videćeš da će sve biti u redu".
Sadržaj ovog mita možemo shvatiti i na drukčiji način, tj. kao nešto korisno i delotvorno. Dakako da udovica ili udovac u jednom trenutku može sklopiti brak s novim partnerom i ponovo
pronaći životnu sreću udvoje, ali to se sigurno neće dogoditi ako je on samo zamena ili nadomestak za onoga tko je umro ili otišao. Prema tome, zadovoljstvo u odnosu s novim partnerom može se postići jedino ako smo u dovoljnoj meri preboleli gubitak prošlog partnera pa ponovo osećamo potrebu za novim odnosom (a ne još samo ili pretežno za partnerom kojeg više nema).
I konačno, ako ste još uvek u dvojbi je li ovde zaista reč o mitu ili je takav način podržavanja tugujućih ipak više koristan, zapitajte se biste li vi lično rado bili nadomestak za nečijeg partnera odnosno mislite li da bi u tom slučaju vaš odnos bio uspešan i zadovoljavajući (bilo vama ili tugujućoj osobi).
MIT BR. 3: "TUGUJ SAM/A"
Nakon što dožive gubitak, ljudi često imaju potrebu biti sami "sa svojim mislima i sećanjima na izgubljenu dragu osobu". U tome nema ništa loše sve dok god je to zaista potreba tugujućeg, a ne navika koju je stekao u detinjstvu. O prenošenju ovog mita deci govorimo kad, npr. učenika koji se rasplakao na času - pred ostalom decom - učiteljica odvede iz učionice kako ne bi uznemirio drugu decu i kako bi mogao sam, na miru "doći k sebi". Dete tada obično ne ostave potpuno samo, već ga odvedu pedagogu ili psihologu koji će s njim popričati, ali temeljna poruka: "Ne tuguj pred drugima" i dalje ostaje. U sličnoj su situaciji brat i sestra koji nakon smrti oca imaju potrebu biti s mamom i zajedno s njom plakati i tugovati, a baka im kaže: "Pustite sad mamu na miru. Njoj treba da bude sama. Otiđite u svoju sobu i ne pokazujte pred njom koliko vam je teško." Time deca dobijaju poruku da je dobro tugovati u samoći, ali da to treba omogućiti i ljudima oko sebe.MIT BR. 4: "DAJ SEBI VREMENA" - "(S)TRPI (SE)"
Ovo je, po mom sudu, jedan od najopasnijih mitova kad je reč o gubitku i tugovanju i to iz vrlo jednostavnog razloga: na prvi pogled on je toliko razuman i logičan da smo sigurni kako mora biti istinit. Iskustvo mi pokazuje da je potrebno dosta strpljenja i vremena uložiti u to da ljudima objasnimo kako je u takvom pojednostavljenom obliku taj mit vrlo pogrešan.
Najpre ću rasvetliti njegovu "istinitu i logičnu" stranu. Naravno da je za oporavak od gubitka potrebno vreme. Nikom pametnom ne bi palo na pamet osporavati tu činjenicu. Jedan od važnijih saveta koji dajemo tugujućima i njihovoj okolini jeste: "Budite strpljivi sa sobom, dajte sebi vremena". Pa u čemu je onda problem? U tome što vreme samo po sebi ništa ne radi i ne može izlečiti nikakve rane. James i Friedman (1998.) o ovome kažu sledeće:
"Zamisao da će se nakon dovoljno vremena nešto magično promeniti i time nas ponovo učiniti celovitom osobom zapravo je posve besmislena. Kad imamo posla s bilo kojom drugom vrstom boli, nikome ne pada na pamet da kaže: 'Dajte sebi vremena'! Isto kao što slomljenoj kosti treba pomoći da zaceli (npr. njenim nameštanjem, stavljanjem u gips, fzikalnom rehabilitacijom, a katkada i operacijom) i da opet funkcioniše kao pre, tako treba pomoći i 'slomljenom srcu'." (str. 32.)
Verujem da poznajete ljude koji se ni nakon pet ili više godina nisu oporavili od gubitka i verujem da je jedan od uzroka toga što su radili ono čemu su ih učili od detinjstva: "sedeli su" i čekali da ih prolazak vremena sam po sebi oporavi. Možda se i sami tako osećate, a na treninzima o gubicima i tugovanju neretko sam čula od ljudi da im je prilično loše i deset ili više godina nakon doživljenih gubitaka. Evo zašto je to tako kad je reč o ovom mitu: vreme samo po sebi ne leči; u oporavku pomaže ono što činimo i ono što drugi oko nas čine dok to vreme ide!
MIT BR. 5: "BUDI JAK/A RADI DRUGIH" - "DRUGI SU VAŽNIJI OD TEBE"
Nakon gubitka u dečijoj ili mladenačkoj dobi, ovu rečenicu obično čuju najstarija deca ili ona koja se po nekoj svojoj drugoj osobini smatraju jačom od ostale dece (pa čak i odraslih) u porodici.
Sledeća grupa tugujućih koja je često izložena ovom mitu jesu roditelji kojima je umrlo dete koje nije bilo jedinac/ica. Govoreći rečenicu: "Sada morate biti jaki radi N.N-a (tj. radi drugog sina/kćeri)", ljudi iz okoline s jedne strane postupaju razumno: budući da se više ništa ne može učiniti za mrtvog sina ili kćer, važno je ne zaboraviti dete koje je ostalo živo i ne zanemariti ga. Naravno da je to logično i naravno da to ima smisla, međutim, to je istodobno i besmisleno jer je neizvedivo. Nakon smrti deteta, roditelji u početku nemaju snage ni za što, pa tako ni za brigu o preživelom detetu. I budući da je to činjenica, ljudi iz okoline mogu im pomoći samo tako da se na neki način pobrinu za to dete.
Posebna opasnost s ovim mitom jeste u tome što on zvuči dobro, ali zapravo nema stvarnu vrednost i nije provediv. Je li nam iko ikada rekao kako da to učinimo;' Na temelju svog dvadesetogodišnjeg pružanja podrške i pomoći tugujućima, James i Friedman (1998.) zaključuju kako se ovaj mit nalazi među prvih deset poruka koje najviše zbunjuju tugujuće ljude. On je zbunjujući jer deluje "razumno", a istodobno ga nije moguće provesti (što ljude oko nas ne sprečava da nam ga uporno ponavljaju) pa u tugujućima izaziva osećanje krivice, griže savesti, manje vrednosti, nesposobnosti i tome slično.
MIT BR. 6: "ZAPOSLI SE NEČIM" — "ZABORAVI"
Uz mit broj 4: "Daj sebi vremena" - "(S)trpi (se)", ovaj takođe smatram jednim od opasnijih. Razlog tome opet je njegova povremena logičnost i u nekim trenucima dokazana delotvornost. Ne zaboravite reči "povremena" i "u nekim trenucima"! Naime, nekim ljudima, i to posebno neposredno nakon gubitka, jako pomaže da su zaokupljeni nekim poslom. Zahvaljujući tome mogu se odmaknuti od gubitka i užasa koji osećaju u sebi.
Gubici ljude jako iscrpljuju psihički, ali i telesno. Prema tome, dugotrajno uranjanje u veliku količinu posla dodatno ce telesno iscrpiti već ionako izmučen organizam. Osim toga, savetovati nekome ko nije "radoholičar" da se što više posveti nekom poslu ustvari znači unositi još jednu veliku promenu u njegov/njen život.
Međutim, najopasnije od svega s ovim mitom jest što on stvara privid da ćemo se zahvaljujući zaposlenosti bolje osećati. Zaposlenost je samo odmicanje od stvarnosti. Ona ne može zameniti činjenicu da moramo preduzeti direktne korake kako bismo se oporavili od boli koju osećamo zbog gubitka. Isto kao što to ne može vreme samo po sebi iz mita broj 4!
Leick i Davidsen-Nielsen (1987.) takođe govore o nedelotvornosti rečenica koje tugujući čuju iz svoje okoline, a koje glase: "Nije dobro ostati u kući i stalno po glavi vrteti to što se dogodilo. Bolje je otići među ljude i naći nešto drugo o čemu ćeš misliti". Spomenute autorke (ali i mnogi drugi autori, npr. Rando, 1993., Sanders, 1999., Shapiro, 1994-, Worden, 2002.) kažu kako tugujućim ljudima u prvo vreme treba upravo to da se većinu vremena usmere na sebe i na gubitak koji ih je pogodio. Osim toga, nije moguće prestati misliti na izgubljenu osobu samo zato što ćemo se "'sabrati i nečim drugim zaposliti". Spomenutim izjavama slični su i saveti tugujućima da se odmah presele ili promene posao. U njihovoj osnovi takođe je zamisao da će nam nova okolina (zauvek) odvratiti misli od gubitka (Fitzgerald, 1995.).
Nuđenjem ovog mita, tugujućima postavljamo nemoguć zadatak i zbog toga što ih umor - uobičajena reakcija na gubitak - sprečava u tome da se "nečim zaposle". Kao što sam već rekla, umor koji osećamo nakon gubitka ima svoju važnu biološku i psihološku funkciju: ne dopušta nam da (puno) radimo i time dodatno "trošimo" već ionako iscrpljen organizam, a istodobno nam osigurava vreme, prostor i energiju potrebnu za integrisanje gubitka.
Verujem da ste barem dio opisanih mitova o tugovanju prepoznali i u vlastitom iskustvu - bilo iz uloge tugujuće osobe ili iz uloge prirodnog ili stručnog pomagača. Nadam se da ste se prisetili kako su oni bili nedelotvorni kada ste sami bili tugujuća osoba i da ste osvestili koliko oni nisu bili korisni kad ste ih nudili tugujućima u najboljoj nameri da im pomognete i pružite podršku.
Osim opisanih mitova, mnogo puta čula sam i sledeća uverenja koja takođe u pravilu nisu delotvorna:
1. Pred tugujućom osobom ne treba spominjati umrloga — U podlozi takvog uverenja nalazi se zamisao da ćemo tugujućeg podsetiti na umrlu osobu ako o njoj počnemo govoriti te da će se tugujuća osoba tada uznemiriti. Ma koliko plemenite bile ove zamisli, nadam se da ćete se složiti da one istodobno ne stoje na baš jako čvrstim temeljima. Naime, možete li zamisliti majku kojoj je umro sin i koja je na to "zaboravila" pa se onda može dogoditi da se zbog našeg započinjanja razgovora o njemu, podseti na tragediju koju je doživela? Ili: možete li zamisliti da je neko zaboravio kako je izgubio suprugu, brata, roditelja, prijatelja itd. pa postoji opasnost da ga mi na to podsetimo? Dakako da tugujući ljudi nisu svaki dan, celog života i to 24 sata dnevno zaokupljeni samo razmišljanjem o osobi koju su izgubili. Međutim, isto tako dobro znate da se takvo sto ne može zaboraviti i da se tugujući svakodnevno nalaze u bezbroj situacija koje ih podsećaju na umrlu osobu.
Doduše, nakon ovoga možete reći: "Dobro, ali naše započinjanje razgovora o umrloj osobi tada postaje još jednim podsetnikom na to što se dogodilo!" Moj odgovor na to je: "Tačno. Pa što onda?" Drugim rečima, zar zaista mislite kako je podsećanje na umrloga moguće izbeći i kako je vaše spominjanje umrle osobe uporedivo sa svime onim što tugujućeg svakodnevno podseća na gubitak? Po mom sudu, odgovor na oba pitanja je negativan. Podsećati tugujućeg na umrlu osobu tako što ćemo je pred njim spomenuti ne samo da nije štetno, već tugujućima nanosimo bol ako takav razgovor uporno izbegavamo ili odbijamo. Razgovor o umrloj osobi možemo shvatiti i kao davanje prilike tugujućem da pred nama pokaže koliko mu je teško, a da mi to možemo podneti.
2. Ako tugujući počne govoriti o umrloj osobi, treba (što brže) promeniti temu razgovora - Moguća su različita objašnjenja ovog uverenja. Jedno je da je nama samima, zbog različitih razloga, teško razgovarati o umrloj osobi, a drugo da mislimo kako ćemo menjanjem teme razgovora tugujućeg možda uspeti razveseliti ili mu barem pomoći da barem privremeno ne misli na doživljeni gubitak. U ovom drugom čak i možemo uspeti - naravno da s tugujućim ljudima razgovaramo o različitim (pa čak i veselim) stvarima, a ne samo o gubitku. U tim trenucima gubitak im nije u središtu svesti i moguće je da se od njega barem malo uspeju "odmoriti". Međutim, mišljenja sam kako se takvo što može postići samo ako tugujući želi razgovarati o nečem drugome, a ne o umrloj osobi, ali ne i ako mi njegovu započetu priču prekinemo uvođenjem nove teme razgovora.
3. Pred tugujućim ljudima treba suzdržavati suze — Ovo uverenje, jedne strane proizlazi iz brige za tugujuću osobu: ljudi iz njene okoline misle kako de joj biti još i teže ako pred njom neko plače. S druge strane, nekada ljudi iz okoline tugujućeg smatraju da pred njim moraju biti jaki kako bi mu dokazali da mogu podneti njegovu bol. Međutim, ni jedno ni drugo nije potpuno tačno: tugujućima je teško koliko im je teško i nije verovatno da će im naše suze naročito otežati stanje u kojem se nalaze. Naprotiv, možda će se osetiti slobodnijima da i oni pred nama plaču. Što se tiče ostavljanja utiska jake osobe pred tugujućim, to može biti prilično opasno ako zaista nismo "jaki", tj. ako ne možemo izdržati bol tugujućeg. Naime, postavlja se pitanje što ćemo učiniti odnosno kako ćemo izdržati kad tugujuća osoba zaista počne pred nama pokazivati svu silinu svoje patnje? Osim toga, biti jak pred nekim ko je doživeo gubitak znači i slati mu poruku da i on treba biti takav, što najčešće nije korisno. Među ljudima koji nisu stručni u ovom području vlada uverenje da je posebno važno suzdržavati suze pred tugujućom decom i pred onima koji su u društvenoj hijerarhiji ispod nas. Često
sam od rukovoditelja, učitelja i odgajatelja čula kako se "ne smeju" pred zaposlenicima, učenicima ili decom rasplakati zbog gubitka koji je i njih pogodio jer će "oni tada misliti da smo slabi i to ne bi bilo u redu". Izjava da to "ne bi bilo u redu" obično je značila da to nije u skladu s propisanom društvenom ulogom. Takvim "čuvanjem" životnih uloga tugujućima šaljemo poruku kako bi bilo dobro da i oni ne plaču (premda nam obično nije namera poslati takvu poruku). S druge strane, ako se pred njima rasplačemo, poručujemo im da smo i mi obični ljudi od krvi i mesa, čime im pokazujemo da ćemo moći saosećati s njihovom boli. Dakle, šaljemo im poruku da u situaciji gubitka naš odnos postaje odnosom dvaju ljudskih bića, tj. da ćemo privremeno zanemariti hijerarhijski odnos koji postoji između naših životnih uloga. Naravno, dosad rečeno je korisno pod uslovom da se ne rasplačemo više nego što plače tugujuća osoba jer će se tada ona početi više brinuti o nama nego mi o njoj.
4. Važno je potruditi se odgovoriti na pitanja tugujućih ljudi —tugujući često postavljaju različita pitanja, npr.: "Zašto se to dogodilo?", "Zašto baš meni?", "Jesam li ja kriva?" itd. Ljudi iz okoline tugujućeg na sve se načine domišljaju kako bi na ta pitanja odgovorili pa kažu nešto poput: "Ne događa se samo tebi. To pogađa i druge ljude. Evo, npr....", "Nemoj tako, nema smisla da sebe okrivljuješ. Glupo je sada ikoga okrivljavati". Kao što znate, na spomenuta pitanja ustvari nema odgovora, a svrha tih pitanja i nije traženje (i dobijanje) odgovora. Ona su pokazatelj da tugujući pokušava dokučiti kakav-takav smisao doživljenog gubitka, da nastoji steći kontrolu nad onim što mu se zbiva itd. Iz toga sledi kako na spomenuta i slična pitanja treba reagovati drukčije, a ne davanjem direktnih odgovora.
5. Kad bismo (samo) znali prave reči, mogli bismo utešiti tugujućeg — Ljudi su katkada strašno frustrirani jer misle kako zbog svoje nesposobnosti, tj. nerečitosti ne uspevaju ublažiti bol i patnju tugujućeg. Smatraju kako sigurno postoje neke (čarobne) reči kojima se to može postići, samo što ih oni ne znaju. Često sam čula pitanja: "Što da mu/joj kažem?" i uvek se pokazalo da je reč o traženju formule koja uključuje neke posebne reči i koja je lekovita. Na žalost, takve reči ne postoje i prilikom pružanja podrške tugujućima to valja zapamtiti. Važno je stalno imati na umu daje tugujućoj osobi teško jer je izgubila voljeno biće i da bi jedino njegov povratak mogao promeniti stanje u kojem se nalazi. Kako se to ne može postići ni rečima ni ičim drugim, preostaje nam jedino da iskreno i "otvoreno" budemo uz tugujućeg, da mu budemo rame za plakanje i da strpljivo podnosimo njegovu bol i patnju
Na kraju ovog odeljka čini mi se važnim nešto reći i o ponešto drukčijim mitovima koji se vežu uz gubitke i uz proces tugovanja. O njima su Wortman i Silver prvi put pisale u svom članku objavljenom 1989. godine, da bi o tim istim mitovima ponovo progovorile trinaest godina kasnije (Wortman i Silver, 2002.). Dva su povoda za nov članak na istu temu: prvo, činjenica da su neki istraživači dovodili u pitanje "njihove" mitove i drugo, njihova želja da neke od mitova revidiraju, a druge potkrepe još jačim empirijskim nalazima nego što su to mogle pre. Reč je o sledećih šest mitova: 1) ljudi moraju osećati izrazitu tugu i nelagodu kad nekog/nešto izgube, 2) gubitak ne prate tzv. pozitivne reakcije i ugodne emocije, 3) kad neko ne oseća/ne pokazuje izrazitu uznemirenost i patnju zbog gubitka, to je znak patologije, 4) važno je temeljno "proraditi" gubitak, 5) važno je potpuno prekinuti odnos privrženosti s umrlom osobom i 6) nakon određenog vremena tugujuća se osoba mora potpuno oporaviti od gubitka; u suprotnom govorimo o patološkom stanju.
Ljudi moraju osećati izrazitu tugu i nelagodu kad nekog/nešto izgube — Ovaj mit počiva na proceni reakcija tugujućeg samo na temelju toga koga ili što je izgubio, a u poglavlju o gubicima videli ste kako to nema smisla. Naime, kako će neko reagovati na gubitak zavisi od različitih činioca, od kojih se tek jedan odnosi na to koga/što je neko izgubio. Na primjer,
mnogo je važnije utvrditi koliko je bila jaka (emocionalna) veza između tugujućeg i onoga sto je doživio kao gubitak te kakve su osobine ličnosti tugujućega.
Gubitak ne prate tzv. pozitivne reakcije i ugodne emocije — U mnogim je istraživanjima utvrđeno da tugujući uz neugodne imaju i različite pozitivne reakcije na gubitak (npr. Bonanno i Kaltman, 2001., Oltjenbruns, 1991., Polatinsky i Esprey, 2000., Rando, 1985., Schwärt-zberg i Janoff-Bulman, 1991., Ulmer, Range i Smith, 1991.,Wheeler, 2001.). Doduše, činjenica jeste da su one nešto ređe prisutne neposredno nakon gubitka, ali su u kasnijim razdobljima tugovanja i te kako vidljive.
Kad neko ne oseća/ne pokazuje jaku uznemirenost i patnju zbog gubitka, to je znak patologije — Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju upravo suprotno: ljudi koji imaju manje intenzivne reakcije na gubitak brže se i lakše prilagode na nevolju koja ih je zadesila od onih čije su reakcije izrazito jake i raznolike (npr. Parkes, 1998., Sanders, 1999., Worden, 2005.). To je vrlo logično jer je prirodno da se od gubitka brže oporavljaju ljudi koje je on manje pogodio.
Važno je temeljno "proraditi" gubitak - Pojam "prorada gubitka" shvaćen u užem smislu podrazumeva da se tugujući mora neprekidno aktivno suočavati s gubitkom i da mora u potpunosti prekinuti odnos s umrlom osobom. Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da povremeni odmak od gubitka, npr. u vidu poricanja, može tugujućima pomoći da obnove izgubljenu energiju (npr. Stroebe i Schut, 1999., Stroebe i Stroebe, 1993. b) te da mnogi tugujući ustvari nikada ne prekidaju odnos s umrlom osobom, već ga zadržavaju, ali, dakako, u promenjenom obliku (npr. Davis i sur., 2000., Sanders, 1989./1999., Shapiro, 1994.,Worden, 2002./2005.).
Važno je potpino prekinuti odnos privrženosti s umrlom osobom - Reč je o mitu koji potiče od Freuda i drugih psihoanalitičara koji su tvrdili kako nije moguće usmeriti energiju u nove odnose i u nov život ako se pre toga potpuno ne prekinu veze s umrlom osobom. Međutim, savremena istraživanja pokazuju da osećaj povezanosti s pokojnikom olakšava prilagođavanje na gubitak te da tugujućima takva veza donosi olakšanje, utehu i podršku u prelasku iz proslošti u budućnost. Mnogi autori govore kako tugujući ljudi, naravno, menjaju svoj odnos s osobom koje više nema, ali da taj odnos na određen način traje čitav život i da to tugujućima ne znači teškoću (npr. Parkes, 1998. a, 2002., Shapiro, 1994., Zisook i Shuchter, 1993.).
Nakon određenog vremena tugujuća se osoba mora potpuno oporaviti od gubitka - Ovaj mit ima dva značenja. Jedno je da se tugujući ljudi nakon određenog vremena moraju potpuno oporaviti od gubitka; u suprotnom će njihovo tugovanje biti proglašeno otežanim/komplikovanim ili patološkim. Drugo značenje ovog mita uključuje očekivanje da tugujući ljudi nakon određenog vremena (katkada vrlo kratkog) više nikada neće biti uznemireni, tužni, ljuti itd. pošto se prisete osobe koju su izgubili. Osporavajući ovaj mit, Rando (1993.) govori kako za neke gubitke ne postoji "pravi" kraj tugovanja i njegovo "konačno" rešenje, što ne mora značiti da je stanje tugujućeg psihopatološko. Miller I Omarzu (1998.) takođe su pokazali kako se mnogi tugujući ljudi nikada ne vrate na raniji nivo funkcionisanja, a prema njihovom mišljenju, to i nije nužno cilj tugovanja. I konačno, to što se tugujući i mnogo godina nakon gubitka rastuže kad se sete umrle osobe, nipošto nije dokaz da se nisu prilagodili gubitku (npr. Harvey, 1998., 2000., Lehman i sur., 1987., Payne i sur., 2000.,Wortman isur., 1999.).
KORISNA, "LEKOVITA" ILI DELOTVORNANAČELA PRUŽANJA PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Takva se načela temelje na potrebama tugujućih ljudi (a ne na našim potrebama koje su osnova nekorisnih stavova i uverenja). Naime, ma koliko nam se činilo da pre spomenuta uverenja i mitovi postoje kako bi koristili tugujućim ljudima, oni su ustvari odraz naših vlastitih potreba. Reč je o vrlo prirodnim ljudskim potrebama da nekome pomognemo i pritom se osećamo dobrima i korisnima, da steknemo kontrolu nad situacijom, da od haosa ponovo stvorimo red i tome slično.
Potreba koju tugujući imaju neposredno nakon gubitka odnosi se na osećaj sigurnosti, što nije neobično jer je on gubitkom ozbiljno poljuljan. Tugujućim ljudima treba osećaj zbrinutosti, potreban im je telesni odmor (premda je on gotovo nemoguć zbog preterane pobuđenosti nervnog sistema), trebaju im ljudi koji će brinuti o njima i koji će u svakom trenutku "biti tu". Davanje podrške u drugoj fazi tugovanja sastoji se u davanju "dopuštenja" tugujućoj osobi da oseti i pokaže sve jake emocije koje ima, ma kako oni bili zastrašujući i/ili protivrečni. U trećoj fazi najizraženija je potreba za povlačenjem, psihološkim odmorom, postepenim prikupljanjem izgubljene energije. Sanders (1999.) kaže kako mnogi tugujući, ali i njihova okolina, takvo povlačenje tumače kao depresiju, umesto kao svojevrstan odmak od tragedije. Osim toga, tada već i jedni i drugi očekuju da je prilagođavanje na gubitak gotovo, pa se količina spontane podrške smanjuje, što nije u skladu sa i dalje jakom potrebom tugujućih za njom. U toj fazi procesa tugovanja ljudi imaju potrebu za "obradom podataka" koje imaju o gubitku i podrška iz okoline može im u tome mnogo pomoći. U četvrtoj fazi sve je jača potreba za razgovorom o odnosu s umrlom osobom, o onome što je nestalo njenim odlaskom te o tome kako da tugujući organizuje i prihvati novi život i svoj nov identitet. I konačno, u petoj fazi te potrebe tugujućeg više nisu tako očite, ali on i dalje treba podršku bliskih ljudi, njihovu negu i potporu – naročito u isprobavanju novih načina odnošenja s (novim) ljudima. Tokom svih pet faza tugujućima je jako važno da kraj sebe imaju ljude koji će bez vrednovanja slušati o njihovoj patnji.
Razmotrimo sada na kojim se načelima temelji delotvorno pružanje podrške tugujućim ljudima. Važno je istaknuti kako većina načela o kojima će biti reči ne vredi samo u području gubitka i tugovanja, odnosno pružanja podrške tugujućima. Ona su primjenljiva u svakoj situaciji kad je nekome teško, a želimo mu pružiti podršku, uključujući i savetodavne te psihoterapijske susrete sa stručnjacima (na bilo koju temu).
Grešiti je ljudski — Neki ljudi odustaju od pružanja podrške tugujućim rođacima, prijateljima, susedima ili saradnicima na poslu iz straha da ce reći ili učiniti "pogrešnu stvar". Biće trenutaka kad ćete nešto pogrešiti ili će vam se naknadno činiti da ste mogli reći/učiniti nešto bolje ili nešto čime biste jasnije pokazali koliko vam je stalo do tugujuće osobe i koliko vam je teško zbog nje. I sad vas pitam: "Pa što onda?" Na svetu ne postoji čovek koji ne greši i greške nije moguće izbeći čak ni u situacijama kad nam je to silno važno. Naprotiv, katkada više grešimo baš u tim situacijama i to zbog toga što smo preplavljeni emocijama, a kognitivni, misaoni aparat nam je privremeno izvan pogona (ili je na izmaku snaga). Grešimo i zato što reagujemo u skladu s tim kako mislimo da bismo trebali (morali) reagovati, a ne na temelju konkretne situacije, tj. spontano - iz empatije s tugujućim.
Slušanje je mnogo važnije od govorenja — Slično kao i u svakodnevnom životu, tako smo i u kontaktu s tugujućima više usmereni na reči nego na slušanje. Obično nas brine što ćemo, kako i kada reći, a gotovo uopšte ne razmišljamo o slušanju kao važnoj veštini u komunikacijskom procesu. Njena važnost vidi se iz sledeće Mark Twainove izreke koju uvek koristim kada govorim o komunikaciji: "Da nam je bilo namenjeno više govoriti nego slušati, imali bismo dvoja usta i jedno uho."
Kvalitetnim slušanjem šaljemo sledeće poruke: "Tu sam. Stalo mi je do tebe i s tobom sam. Nisam siguran/na šta da kažem, ali spreman/na sam te slušati." Naravno da su za slušanje
potrebne uši, "ali 'pravo' slušanje dolazi iz srca jer tu počinju saosećanje i zaceljenje. Slušanje je tih način deljenja doživljaja u procesu tugovanja, ali to je i način pomaganja tugujućoj osobi da nađe svoja rešenja." (Zunin i Stanton-Zunin, 1992., str. 146.) Nekim tugujućima jako je važno da neprekidno i iznova ponavljaju svoju priču i tada je slušanje, kao oblik podrške, nezamenljivo. Većini tugujućih ljudi ne trebaju gotova rešenja i odgovori na pitanja (koja su ionako bez "pravog" odgovora), već im trebaju ljudi pred kojima će moći govoriti koliko i šta žele, a da ih ovi neće zbog toga prekoravati, osuđivati ili da ih neće "popravljati".
Slušanje tugujućih ljudi težak je zadatak i to iz nekoliko razloga:1) dok slušamo nekoga ko je izgubio voljenu osobu, u nama se često bude emocije koje su povezane
s našim vlastitim (razrešenim i nerazrešenim) gubicima,1) ne znajući kako da reagujemo na ono što čujemo, osećamo se nesposobnima pomoći
tugujućoj osobi i to deluje vrlo frustrirajuće; katkada nam se čini da tugujućem uopšte ne možemo pomoći ako ne pronađemoodredene mudre reči,
2) dok slušamo tugujuću osobu, ponekad osećamo poriv da s njom podelimo vlastita iskustva s gubicima jer nam se čini da ćemo tako ostvariti veću bliskost (međutim, to obično nije i potreba tugujućih ljudi).
Reakcije tugujućeg ne treba shvatati lično - Reakcije tugujućih ljudi prema onima koji im žele pružiti podršku katkada znaju biti neugodne i teško podnošljive. Nakon gubitka, ljudi privremeno gube kontrolu nad svojim životom, uključujući i onu nad vlastitim reakcijama. Možda ste već bili u situaciji da ste želeli tugujućoj osobi pružiti podršku, a ona vas je na različite načine i različitim rečima, ali ipak grubo, odbila. Moguće su i reakcije koje uključuju neobaziranje na ikoga u okolini, tj. odbijanje bilo kakve verbalne komunikacije. Važno je da u svim takvim slučajevima reakcije tugujućeg ne shvatite lično. One nemaju nikakve veze s vama. Doduše, one jesu usmerene na vas, ali kad kažem "da nemaju veze s vama", to znači da im vi niste uzrok (često im niste ni povod). One su ponajviše odraz činjenice da tugujući ne zna što bi sa sobom i sa svojom boli, činjenice da je toliko usmeren na sebe i na odnos koji je smrću voljene osobe izgubio da često nije ni svestan da vas odbija.
Racionalni odgovori ustvari su iracionalni — Moguće je da vam ovo načelo zvuči paradoksalno i ako je tako, potpuno ste u pravu. Mnogo puta dosad spominjala sam kako tugujući postavljaju različita pitanja povezana s gubitkom, a isto tako rekla sam da na njih nema "tačnog" odgovora. Naime, smrt voljene osobe nikad se ne može objasniti upotrebom logike. Naravno da smrt jeste stvarna pojava, ali istovremeno ona je i potpuno iracionalna u smislu da je tugujućem ne možemo objasniti tako da mu to objašnjenje bude "prihvatljivo". Prema tome, valja zapamtiti da "racionalna" objašnjenja koja se tiču smrti gotovo nikada tugujućem ne pomažu. To vredi čak i u situacijama kad za nečiju smrt postoji "pravo", "racionalno", "tačno" objašnjenje. Evo jednog primera kratkog razgovora iz kojeg se to dobro vidi: "Pa tvoj je tata imao 94 godine. Bio je jako star i normalno je da je umro." Na to tugujući neretko odgovaraju: "Pa što ako je bio star? On je bio moj otac, jako sam ga voleo i jako mi nedostaje. Zašto je morao umreti?"
Preuzimanje odgovornosti za neke (praktične) stvari, ali ne i za život tugujućeg- ljudi nakon doživljenog gubitka neko vreme ne funkcionišu i nedvosmisleno je da im trebaju podrška i pomoć. Pritom mislim na pomoć oko svakodnevnih, običnih, ali jako važnih stvari kao što su: nabavka namirnica, kuvanje, briga o domaćinstvu i o deci, pomoć u odlučivanju o pojedinostima koje se tiču sahrane, rešavanje različitih administrativnih pitanja vezanih za smrt ... Međutim, u žaru iskrene želje da tugujućima pomognu i pruže podršku, ljudi iz okoline katkada na sebe preuzimaju i ono što im nikako ne pripada. Skloni su preuzeti odgovornost za život i dobrobit tugujućih ljudi i njihove dece te odgovornost za teške i važne odluke koje mogu imati velike posledice za život tugujućih (npr. odluke o prodaji kuće/stana, preseljenju u drugi grad,
promeni radnog mesta i sl.). Jako je važno postaviti granicu između toga šta jeste, a šta nije naše područje odgovornosti, nezavisno od toga što tugujući katkada žele i traže da tu granicu prekoračimo. Ostavljanjem tugujućoj osobi da sama ostane odgovornom za svoj život, šaljemo joj poruku kako verujemo u njene snage i kapacitete iako su oni privremeno oslabljeni. To, naravno, ne znači da ne smemo učestvovati u onome što je odgovornost tugujućih, ali u tome moramo biti samo podrškom na koju će se osloniti kad im postane preteško nositi vlastitu odgovornost.
Konkretnost u nudenju podrške (i praktične pomoći) - U poglavlju o gubicima videli ste kako tugujući ljudi, između ostalog, imaju (velike) smetnje u misaonom području. Kao što sam već rekla, to je posledica preplavljenosti velikom količinom različitih i jakih emocija pa ne preostaje dovoljno energije za kognitivne procese. Zbog toga nema smisla podršku pružati tako da za svaki naš potez tražimo "dopuštenje" i mišljenje tugujuće osobe. To posebno vredi za različite praktične stvari koje smo spremni učiniti. Drugim rečima, mnogo je bolje reći: "Sutra ću doneti meso, salatu i kolač" nego tugujućeg pitati: "Šta bi hteo/la jesti?" Isto vredi i kad se želimo pobrinuti za njihovu decu. Rečenice: "Sada ću odvesti decu u park" ili: "Daću im jesti" mnogo su bolje od pitanja: "Što da 'učinim' s decom?"
NEDELOTVORNI I DELOTVORNI NAČINI PRUŽANJA PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Možda je najbolje odmah krenuti "u glavu" i reći: ne postoji ništa što možemo učiniti i/ili reći, a što bi tugujućem moglo ukinuti, pa čak i ublažiti bol koju oseća neposredno nakon saznanja o smrti voljene osobe, neposredno nakon sahrane i neposredno nakon doživljenog gubitka. Drugim rečima, ma koliko nam bilo stalo da tugujućoj osobi u tim trenucima pomognemo (čitaj: ublažimo/uklonimo bol), to nije moguće. To nije moguće u onom smislu u kojem bismo mi to hteli, tj. tako da bol i patnja nestanu, ali držeći se pre opisanih načela pružanja podrške tugujućima, i te kako im možemo biti od koristi.
Naravno da postoje stvari koje tugujući može učiniti ili ga ljudi iz njegove okoline mogu na to uputiti, a koje mogu na određeno vreme ublažiti bol koju oseća. Takve "stvari" James i Friedman (1998., 2002.) u svojim dvema izvrsnim knjigama nazivaju "postupcima koji kratkotrajno oslobađaju energiju". Reč je o pribegavanju različitim mislima, osećanjima, postupcima i/ili aktivnostima pomoću kojih tugujući može kratkotrajno ublažiti svoje stanje i doći do "sveže" energije potrebne za izlaženje na kraj s gubitkom i za svakodnevni život. Evo nekoliko takvih "pomagala":• ljutnja• maštanje• usamljivanje• seks• fizička aktivnost• različiti kućni poslovi• konzumacija velikih količina hrane, alkohola i droga• "bacanje" na različite poslove izvan kuće (npr. u vrtu, na vikendici, na radnom mestu).
Ključna reč u postupcima koji kratkotrajno oslobađaju energiju jest kratkotrajno. Drugim rečima, zaokupljenošću navedenim "stvarima" tugujući će privremeno osetiti olakšanje i osećaće se bolje i to je dobra vest. Međutim, loša vest je da dugotrajnim pribjegavanjem takvim aktivnostima potiskujemo bol koja se negde mora nakupljati i postoji opasnost da eksplodira kada, gde i kako to ne želimo. Druga loša vest je da ljudi iz okoline tugujućeg mogu zaključiti kako su mu spomenute aktivnosti pomogle da se velikim delom ili čak trajno oporavi od gubitka, što znači da mu njihova podrška više nije potrebna. Zbog toga smatram kako je važno da ljudi
koji žele biti podrškom tugujućima stalno imaju na umu privremenost takvih "mera" i da ih nude vrlo oprezno i u razumnoj meri. U suprotnom, podržavamo mit o oporavku od gubitka br. 6: Zaposli se nečim (Zaboravi), čiju sam nedelotvornost već objasnila.
NEDELOTVORNO (ILI ČAK ŠTETNO) PRUŽANJE PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Šta najčešće nije delotvorna podrška nakon gubitka?
U TRENUTKU KAD JE TUGUJUĆA OSOBA SAZNALA ZA GUBITAK, NEPOSREDNO I KRATKO NAKON TOGA:
• Tešenje i time umanjivanje težine gubitka ("Ne brini, sve de biti dobro", "Tvom bratu je sada lakše — više se ne muči", "Za tebe je /će biti/ bolje da je on umro", "Mladi ste, možete imati još /puno/ dece", "S njom si proveo mnoge godine", "Život ide dalje")
• "Ojačavanje" tugujućeg ("Ti si jak/a, ti ćeš to moći podneti", "Podneo si ti i teže stvari u životu"...)
• Izražavanje nerealističnih očekivanja ("Moraš biti jak/a radi svoje dece", "Budi hrabar dečak", "Nemoj pred N.N. pokazivati koliko ti je teško", "Ne smeš zanemariti svoju decu", "Sada morate živeti za svoju decu, roditelje...")
• Odvraćanje misli od gubitka i obeshrabrivanje pokazivanja osećanja ("Nemoj stalno misliti na to. Misli na nešto drugo", "Suze ga neće vratiti")
• Kad tugujući počne govoriti o izgubljenoj osobi, menjanje teme razgovora• Nagovaranje tugujućeg da se nečim zaposli, da spava, da nađe neku aktivnost kojom de se
zabaviti• Postavljanje neprikladnih pitanja (npr. je li umrla osoba bila vezana pojasom, je li bila pijana,
drogirana)
MESEC, DVA ILI DUŽE NAKON GUBITKA:
Pokazivanje čuđenja što tugujući još "ne funkcioniše", što plače pri (svakom) spomenu na umrlu osobu ("Sad bi već trebao/la...", "Pa već je prošlo toliko vremena, a ti još...")
NEZAVISNO OD TOGA KAD SE DOGODIO GUBITAK:
Upoređivanje različitih gubitaka — tugujućeg, vlastitih ili drugih ljudi ("Znam kako ti je. Meni je pre dva meseca umro stric", "Mojoj koleginici s posla takođe je umro muž...")
Davanje saveta koje tugujući ne traži ("Bilo bi dobro da nabaviš psa. Oni su izvrsno društvo")
Prestanak slušanja ili slušanje "s pola uva" Požurivanje tugujuće osobe da se "što brže sabere i vrati u normalan život"
("Trebala bi češće izlaziti među ljude") Nametanje vlastitih reakcija, postupaka i rešenja jer su oni "bolji" Izbegavanje tugujuće osobe "Optuživanje" tugujućih ljudi da su krivi za smrt (čak i kad za nju jesu odgovorni)
U pružanju podrške tugujućim ljudima jako se čuvajte rečenice: "Znam kako se osećaš." Može se dogoditi da na nju zauzvrat dobijete ljutitu rečenicu poput ove: "Otkud ti možeš znati kako se ja osećam? Pa nisi ti u mojoj koži! Ne ležeš ti svako veče s mišlju kako je on umro i ne ustaješ ti svako jutro svesna da njega više nema!" i tako dalje u istom stilu. Zapamtite da čak ni kada ste doživeli isti gubitak kao i osoba kojoj pružate podršku (npr. smrt supruga), ne znate kako je njoj
zbog gubitka njenog supruga. Ono što znate je kako izgleda osećati strašnu patnju i tugujućoj osobi u tom kontekstu možete reći samo to.
Zunin i Stanton-Zunin (1992.) kažu kako je u pružanju podrške tugujućoj osobi važno izbegavati i sledeće rečenice jer one više upućuju na nelagodu onoga koji pruža podršku nego što pokazuju negu za tugujućeg i saosećanje s njim:• "Budite sretni što imate još jedno dete.• Moraš nastaviti svoj život.• To se događa i drugim ljudima.• Nemoj plakati, pokušaj se malo kontrolisati.• Tačno znam kako ti je.• Mora da ti je pao kamen sa srca kad je N.N. umro/otišao.• Moraš biti sretna što si tako dugo bila s njim.• Bolje je tako.• U svakom zlu ima i nekog dobra.• Nemoj to tako jako primati k srcu.• Niko nema pravo dovoditi u pitanje Božju volju.• Čuo sam da ste jako loše primili vest o smrti N.N.-a.• Dobro je da se još nisi stigla vezati za bebu." (str. 152.)
Iz opisa nedelotvornih načina pružanja podrške tugujućima videli ste kako je nevolja s njima što oni na određen način negiraju stvarnost gubitka, tj. umanjuju bol koju tugujući oseća. Evo što Davis i sar. (2000.) kažu o posledicama takvog pružanja podrške:
"Budući da takve interakcije s drugim ljudima mogu biti u najboljem slučaju doživljene kao nekorisne, a u najgorem kao otuđujuće i uvredljive, tugujući su obično skloni povlačenju od drugih ljudi i pokušavaju sami sa sobom izaći na kraj s gubitkom." (str. 533.)
Sledeća teškoća s nedelotvornim pružanjem podrške u tugovanju jest u tome što se tada obično bolje osećamo mi koji pružamo podršku, a ne tugujući kojima je ona namenjena.
ZAŠTO UPORNO RADIMO ONO ŠTO ZNAMO DA NE KORISTI (NI NAMA SAMIMA NI DRUGIMA)?
Na početku ovog odeljka rekla sam kako ljudi iz okoline na pogrešan, odnosno nedelotvoran način pružaju podršku tugujućima i evo zašto je to tako:
1. Ne znaju šta bi rekli tugujućima - od ljudi koji se moraju suočiti s osobom koja je nekog izgubila često možemo čuti pitanje: "Što da mu/joj kažem?" ili rečenicu: "Ne znam što bih rekla. Sve se čini tako glupo i prazno". Smisao ovih rečenica zapravo je u tome da ljudi iz okoline tugujućeg ne znaju što bi rekli, a da to uspe odagnati bol zbog gubitka.
2. Boje se osećanja tugujućih - odmalena smo naučili kako neugodne emocije poput tuge, straha, ljutnje itd. nije prikladno pokazivati pred drugima (jer drugi ne znaju što bi s njima). To se lepo vidi po rečenicama koje govorimo deci: "Pa nećeš valjda plakati, ti si već velik/a", "Nemoj biti tužan", "Prestani se bojati — nije to ništa" i sl. Nakon gubitka, neugodna osećanja vrlo su intenzivni pa je normalno da ih se ljudi iz okoline boje.U ovom kontekstu valja spomenuti i strah da ćemo nekim svojim postupkom ili izjavom u tugujućem pobuditi neku neugodnu emociju pa ćemo biti odgovorni za njegovo stanje. Od ljudi koji bi hteli biti podrškom tugujućima često čujem sledeću rečenicu: "Ja bih je pitala kako je...nešto o mami koja je umrla...ali bojim se da de se ona tada rasplakati (rastužiti) i onda ne znam što ću. Tada ću ja biti kriva što je ona tužna". Naravno da ta rečenica nema "smisla" jer tugujući jeste tužan - rekli mi nešto ili ne - pa ako se rasplače zbog neke naše rečenice, to ne znači da smo ga mi rastužili, već da smo mu dali priliku da pokaže kako je tužan.
3. Boje se vlastitih osjećaja i reakcija u susretu s tugujućim — od učitelja sam često puta čula ovu rečenicu: "Ako ga nešto pitam ili ako ja započnem razgovor o njegovom (učenikovu)
gubitku, strah me je da ću se ja rasplakati i što ću onda?" Ljudi iz okoline tugujućih misle kako moraju (i mogu) biti "jaki, čvrsti i snažni" pred tugujućima, kako ovima ne bi još pogoršali stanje. Prvo, mislim da je to nemoguće jer biti kraj nekoga ko je jako tužan što mu je umrla mama i istodobno ne osećati u sebi tugu, jednostavno nije izvedivo (dakako, pod uslovom da je reč o tugujućoj osobi do koje nam je stalo). Osim toga, time sigurno nećemo pogoršati stanje tugujućeg. Drugo, mislim da je to nepotrebno jer kad smo u situaciji tuđeg gubitka tako "jaki, čvrsti i snažni", tada tugujućima i nehotice šaljemo poruku da nije dobro što su oni slabi i nejaki. I konačno, ljudi se boje i toga kako će izaći na kraj s vlastitim osećanjima koje u njima pobuđuju tugujući, posebno ako su i sami nedavno doživeli gubitak.
4- Ne žele razgovarati o smrti — razgovor o nečijoj smrti obično nas potakne na razmišljanje o vlastitoj smrtnosti, a to je tema koju svi rado izbegavamo. Katkada je upravo to razlog što pred tugujućim ne spominjemo umrloga ili ako takav razgovor i krene, nastojimo promeniti njegovu temu.
5. Slušaju, ali ne čuju tugujuće - premda ovde neću ulaziti u pojedinosti koje se tiču komunikacijskog procesa, htela bih samo ukratko objasniti razliku između glagola "slušati" i "čuti". Gramatički gledano, po svom vidu jedan je glagol trajan, a jedan svršen i premda ne postoji direktna veza između njihovog značenja u komunikacijskom procesu i njihove gramatičke "vremenske dimenzije", čini mi se da ona postoji u posrednom obliku. Naime, slušati nekoga znači prepoznavati reči koje izgovara, dok čuti znači razumeti ono što govori i to s njegovog stajališta. Dakle, čuti šta tugujuća osoba govori značilo bi prepoznati kako se ona zaista oseća, nezavisno od toga o kakvoj je situaciji reč (npr. o nekoj koju mi ne smatramo preterano važnom), kojim rečima to opisuje itd. Ljudi iz okoline često od tugujućih slušaju rečenice poput: "Neću moći živeti bez njega" ili: "Najveći mi je problem što ne znam što da učinim s njenim stvarima: da li da ih čuvam, podelim drugima, premestim na neko drugo mesto..." Čuti ove rečenice značilo bi prepoznati da nam tugujući poručuje kako mu je jao teško što umrle osobe više nema, kako mu ona jako nedostaje, kako mu je život zbog toga prazan, težak i sl. Nakon isključivo slušanja spomenutih rečenica, imaćemo potrebu tugujućem odgovoriti i tada ćemo reći nešto poput: "Naravno da ćeš preživeti" ili: "Najbolje bi bilo da sa stvarima pokojnice učiniš to i to."6. Imaju iluziju da se bol tugujućih može ublažiti (nekim posebnim) rečima - zbog takvog pogrešnog uverenja ljudi iz okoline često govore previše ili kažu stvari koje su pogrešne u smislu da tugujućem uopšte ne pomažu. Tipičan primer takve izjave jeste: "Znam kako se osećaš". Tugujući takvu rečenicu zapravo shvate kao površnost odnosno kao neudubljivanje u njihovo stanje jer se pitaju: "Otkud ti možeš znati kako se ja osećam". Naime, čak i kad je reč o objektivno istom gubitku - npr. o smrti tate, nema smisla očekivati da će to jednako doživeti dve različite osobe. U nastavku teksta videćete kako nema smisla tražiti "čarobne" reči jer nakon gubitka, ćutanje i dodir pomažu mnogo više od bilo čega izgovorenog.
DELOTVORNI(JI) NAČINI PRUŽANJA PODRŠKE U TUGOVANJU
Pre prelaska na opis konkretnih stvari koje je korisno činiti u pružanju podrške tugujućima, samo nekoliko uvodnih napomena. Verujem da ste čitajući prva dva poglavlja osvestili koliko su gubitak i tugovanje složene pojave i koliko se ljudi međusobno mogu razlikovati po tome kako podnose gubitak i njegove posledice. Zbog toga nije moguće načiniti "recepturu" podržavajućih postupaka koji će svi i uvek koristiti svim tugujućim ljudima. Delotvornost određenog oblika podrške od svih onih činioca o kojima je bilo reči u poglavlju o tugovanju. Zbog toga je za pružanje delotvorne podrške tugujućim ljudima, važno dosta toga znati o gubicima i tugovanju generalno, ali i o konkretnoj tugujućoj osobi i situaciji u kojoj se našla (ako tugujuću osobu poznajete, deo stvari o njoj već znate, a deo ćete naučiti u susretu s njom).
KAKO PRUŽITI PODRŠKU DRUGIMA?
Zunin i Stanton-Zunin (1992.) u svojoj knjizi iznose nekoliko predloga koji mogu pomoći u razgovoru s tugujućom osobom:
1. Početak razgovora — Kao i u svakom drugom važnom razgovoru, obično je najteže početi. Evo nekoliko mogućih prvih rečenica:• Jako mi je žao što ti je tata umro. Je li bio dugo bolestan?• Ne znam šta bih rekla, ali vidim da ti je jako teško.• Puno sam razmišljao o tebi i htio sam videti (čuti) kako si.• Bi li htela/hteo da malo razgovaramo o...?
2. Možda u nekom drugom trenutku - Ma koliko imali vremena i strpljenja i ma koliko bili spremni na razgovor (uključujući slušanje) s tugujućom osobom, moguće je da to za nju nije pravi trenutak. Prihvatite da je to tako i ponudite neko drugo vreme.
3. Slušanje bez vrednovanja- Bez obzira na to što mislite o onome što vam tugujući govori, nastavite slušati bez vrednovanja, moraliziranja, držanja pridika ili davanja saveta o tome kako bi se tugujući trebao/morao osećati i što bi trebao/morao misliti ili učiniti.
4. Održavanje "dobrog" kontakta s tugujućom osobom - Ovde je reč o pridržavanju temeljnih načela u komunikacijskom procesu prema kojima dobar kontakt sa sagovornikom ostvarujemo tzv. dobrim porukama koje šaljemo ponajviše telom. One uključuju gledanje sagovornika u oči (to ne znači neprekidno zurenje u njega), blagu nagnutost tela prema sagovorniku, povremeno klimanje glavom, geste licem kojima odražavamo ono što sagovornik govori (npr. osmeh, mrštenje čela, podizanje obrvai sl.) itd. "Dobre" poruke šalju se i tzv. paralingvističkim znakovima, npr. odgovarajućom glasnoćom, brzinom, ritmom govora, intonacijom, pauzama u govoru itd.
5. Puštanje tugujućeg da govori - Tugujući često govore (jako) brzo ili sporo, isprekidano, zastajkuju, ne dovršavaju ono što su započeli govoriti i sl. U takvim situacijama i dalje slušajte umesto da tugujućem "pomažete" govoreći umesto njega, nadopunjavajući ili završavajući njegove rečenice itd.
2. (Povremene) verbalne reakcije na ono što tugujući govori — Iz prethodno rečenog može se steći utisak kako ljudi koji pružaju podršku tugujućima nikada ne smeju otvoriti usta. To, naravno, nije tačno, ali dobro je znati koje naše verbalne reakcije u razgovoru s njima jesu, a koje nisu delotvorne. Generalno pravilo glasi: u razgovoru s tugujućom osobom dobro je govoriti ono što pokazuje da pažljivo slušamo. To mogu biti pitanja radi pojašnjavanja, traženje dodatnih informacija o onome što tugujući govori ili upotreba dveju važnih veština aktivnog slušanja – parafraziranja i reflektovanja emocija.
3. Zadržavanje pozitivne atmosfere — Ponekad mislimo kako pred tugujućom osobom ne smemo govoriti ništa pozitivno, a naročito ne ono što bi makar i malo podsećalo na radost i veselje. Isto tako, smatramo kako je neprimereno u tako teškoj situaciji započinjati razgovor o običnim, svakodnevnim stvarima. S jedne strane, to jest tako, ali mnogim tugujućima treba i malo odmaka od boli i patnje koje osećaju. To se može postići, npr. razgovorom o ugodnim (zabavnim, pa čak i smešnim) situacijama povezanim s umrlom osobom ili o svakodnevnim zbivanjima.
ŠTA UČINITl KAD NEŠTO "KRIVO" KAŽETE ILI KAD "KRIVO" POSTUPITE?
Prvo bih htela da se dogovorimo kako "nešto 'krivo' reći ili učiniti" može značiti da je to vaše mišljenje i/ili da je to očito na temelju verbalne ili neverbalne reakcije tugujuće osobe. Ako vam se dogodi bilo koji od ta dva slučaja, nemojte očajavati i istog se časa povući. Kratko se izvinite: recite da vam je žao, da tugujućeg niste hteli povrediti i - zaćutite. Imajte na umu da ste možda zaista rekli ili učinili nešto što tugujućem ne odgovara, ali isto tako je moguće da je njegova reakcija posledica sveopšte ranjivosti koju oseća, tj. da bi na isti način reagovao i da ste rekli/učinili nešto suprotno. Bez obzira na to šta je od toga tačno, tugujućem je važno od vas čuti kako vam je stalo do njega i kako nemate nameru naneti mu zlo, biti neobazrivima ili bezosećajnima. Budite nežni prema sebi i ne očekujte od sebe savršenstvo — ono ne postoji!
NORMALIZACIJA REAKCIJA NA GUBITAK
Tugujući ljudi često pitaju jesu li normalni jer osećaju tako puno različitih (i često protivrečnih) reakcija na gubitak, pitaju se je li "u redu" što ih osećaju tako dugo i boje se da su neke od njih znak duševnog poremećaja (npr. "priviđanje" tugujuće osobe). Zbog toga tugujući pate na dva koloseka: na jednom zbog činjenice da su izgubili voljenu osobu, a na drugom zato što im taj gubitak teško pada. Jedan od jako korisnih načina pružanja podrške tugujućima jeste reći im da je to kako se osećaju potpuno prirodno, uobičajeno ili "normalno" u situaciji u kojoj se nalaze. U takav "edukativni" aspekt podrške tugujućima ubraja se i kratko opisivanje procesa tugovanja, čime ih pripremamo na ono kroz što će verovatno tek proći (i tada njihove reakcije postaju još prirodnijima, "normalnijima"). Na taj način proces tugovanja postaje poznatijim i "jasnijim" i time se ublažavaju strah i zabrinutost koje svako oseća u susretu s novim i nepoznatim. Međutim, pri "edukaeiji" o procesu tugovanja treba biti vrlo oprezan jer se može dogoditi da tugujuća osoba vrlo kruto shvati redosled i trajanje faza, pa da svako odstupanje od toga doživi novim pokazateljem vlastite nenormalnosti. Zbog toga je važno ponovo se podsetiti svih upozorenja glede faza tugovanja. U nastojanju da normalizujemo reakcije na gubitak moramo biti jako strpljivi jer je vrlo verovatno da tugujući ljudi neće odmah zapamtiti sve što im kažemo, ali i da nam neće odmah poverovati. To znači da će u određenim trenucima ponovo iskazivati svoju zabrinutost zbog toga što "lude" i tada im jednostavno treba ponoviti isto ono što smo im već rekli. Sećam se žene koja me, kad bih joj rekla da su njene reakcije na gubitak normalne, svaki put iznova pitala: "Jeste li sigurni?" Ja sam na to mirno i kratko odgovarala: "Jesam".
MNOGO JE DELOTVORNIJE "BITI TU" NEGO NEŠTO REĆI
Želeći pružiti podršku tugujućoj osobi, većina ljudi prvo se zapita: "Šta da kažem?" Zunin i Stanton-Zunin (1992.) na to odgovaraju na način koji mi se jako sviđa: "...odgovor na pitanje: 'Šta da kažem?' počinje jezikom tišine — time da smo jednostavno tamo (s tugujućom osobom) (str. 139.). Ljudi su jako usmereni na govor odnosno na reči, imaju osećaj da su one veoma moćne (katkada misle da su svemoćne) i teško im je podneti tišinu čak i u situacijama koje su neuporedivo manje nabijene teškim osećanjima nego što je to nakon gubitka. Zbog toga nije čudo da u kontaktu s tugujućim imaju silnu potrebu nešto reći ili učiniti. Međutim, već ste videli kako ne postoje "prave" reči i postupci kojima bismo tugujućima mogli pomoći da ih gubitak prestane boleti i zato je bolje time se što manje opterećivati. Osnovna potreba tugujućeg je ona za sigurnošću, a nju možemo zadovoljiti tako da smo fizički kraj tugujućeg, a da pritom ništa ne govorimo. To ne znači da
tugujućima ne smemo ništa reći ili da s njima nije dobro razgovarati, već to znači da kad nam ponestanu reči, možemo mirno zaboraviti na njih i jednostavno biti s tugujućim. Biti s njim, slušati ga i prihvatati takvim kakav jeste i te kako znači pružati mu podršku. "Ljude ne možete odgovoriti od njihovog očaja, ali možete biti s njima u tom očaju." (prema Zunin i Stanton-Zunin, 1992., str. 140.)
"Biti s nekim" u procesu tugovanja ne znači doslovce stalno fizički biti s njime, već to znači da smo tugujućem poslali iskrenu, autentičnu poruku da smo mu psihološki dostupni (a ako treba i telesno).
"Biti tu" takođe ne znači da moramo udovoljavati svim željama i zahtevima tugujuće osobe niti znači da s njom moramo biti duže nego što to možemo. Ponovo ističem: tugujućima je mnogo važnije da znaju da "smo s njima" u njihovoj boli i da na nas mogu računati nego da smo zaista stalno telesno kraj njih.
I konačno, "biti tu" znači jasno poručiti tugujućem da ćemo bez ikakve uvrede ili nekog drugog osećanja otići od njega ako on to želi, uprkos toga što bismo mogli (i želeli) ostati. Na taj način tugujućima šaljemo poruku da im ostajemo dostupnima iako nas u nekom trenutku ne trebaju ili ne žele.
PRIHVATANJE I POŠTOVANJE TUGUJUĆE OSOBE
"Prihvatanje je jedan od najvažnijih poklona koje možete dati nekome ko je doživeo gubitak. Prihvatanje znači potpuno i nevrednujuće poštovanje osećanja, misli, stavova i uverenja te postupaka tugujuće osobe." (Zunin i Stanton-Zunin, 1992., str. 142.) Iz navedenog citata vidljivo je da je umesto tešenja, tj. upornog pokušaja da ublažimo bol tugujućeg, mnogo bolje njegovo stanje prihvatiti kakvo jeste i izdržati njegovu bol i patnju. To je ponekad jako teško, ali možda će vam biti lakše ako znate da prihvatanjem nečijih reakcija na gubitak toj osobi dajete "dopuštenje" da pred vama sme pokazati kako se oseća (uključujući i to da ćuti), a da se vi nećete "izbezumiti" ili je početi "tešiti" govoreći kako će "sve biti u redu". Druga korist od prihvatanja tugujućeg sa svim njegovim reakcijama na gubitak jeste u tome što time šaljemo poruku da su te reakcije prirodne, "normalne" i da ih se tugujući ne mora stideti, da se ne mora brinuti zbog njih i da ih pred nama sme pokazati bez straha da ćemo ih mi vrednovati, npr. kao "dobre" ili "loše".
UPORNOST, ALI NE I NAMETLJIVOST
U mnogim trenucima tugujući ljudi ne prihvataju ponuđenu podršku — štaviše, katkada je odbijaju na tako "žestok" način da se ljudi iz njihove okoline povlače. Važno je ne dignuti potpuno ruke od tugujućih, već ponovo ponuditi podršku i vrlo je verovatno da će ona u jednom trenutku biti prihvaćena. Možda će vam ovo biti lakše prihvatiti ako vam objasnim zašto to tugujući rade. Nema ni govora o tome da nas žele povrediti ili da im naša podrška ne treba. Stvar je u tome da su ljudi nakon gubitka velik deo vremena toliko usmereni na vlastitu bol (što nije čudno s obzirom na njen intenzitet) da im ne preostaje energije ni za koga i ni za što drugo. Jedino što ih zaokuplja, naročito neposredno nakon gubitka i neko vreme nakon njega, jeste razmišljanje o tome kako da vrate izgubljenu osobu i/ili pitanje kako će (i hoće li) preživeti bez nje.
DELJENJE USPOMENA NA POKOJNIKA S TUGUJUĆOM OSOBOM
Dobro je ne samo prihvatiti razgovor o pokojniku kada ga započne tugujuća osoba, već je dobro takav razgovor i ponuditi. Tugujućima je drago kad s njima delimo svoje uspomene na pokojnu osobu (naravno, ako smo je poznavali). Tada imaju osećaj kao da je umrla osoba ponovo s njima — i to u nekim sretnijim vremenima. Nekoliko roditelja reklo mi je kako im je jako puno značilo to što su prijatelji iz škole njihovog umrlog deteta svako toliko navraćali k njima u posetu i tada su svi zajedno prepričavali različite zgode o njihovom detetu. Rekli su mi da im je bilo važno čuti kako njihov sin ili kćerka nisu zaboravljeni, ali i da su na taj način o svome detetu saznali nešto što pre nisu znali. Takve razgovore doživeli su kao jako dobru podršku u procesu tugovanja, nezavisno od toga što se neretko događalo da su u tim trenucima svi zajedno bili tužni i što su plakali.
DAVANJE SAVETA KAD IH TUGUJUĆI TRAŽI
U nekim situacijama nije moguće izbeći direktan odgovor i tada je savet najbolje dati tako da govorimo o sebi, tj. najbolje je početi rečima: "Da sam ja na tvom/vašem mestu ja bih...".
MOĆ DODIRA
Kad reči ne pomažu (a videli smo da nakon gubitka često nisu korisne) ili kad tišina govori mnogo jasnije i izražajnije od reči, možda može pomoći lagani dodir po ruci, ramenu ili zagrljaj. Kažem "možda", jer pri korišćenju dodira valja biti jako oprezan, posebno ako tugujuću osobu ne poznajete dobro, tj. ako s njom niste bliski. No, čak i tada se neće dogoditi ništa strašno ako opažate učinak vašeg dodira na tugujućem. Primetitie li da mu je nelagodno, lagano se povucite i nikom se ništa neće dogoditi. Mnogi tugujući ljudi kažu kako su im od svega najviše pomogli zagrljaji s ljudima koje vole, a u nekim slučajevima čak i s onima koje ne poznaju. Izgleda kao da takve načine podrške tugujući doživljavaju kao naročit izvor snage i sigurnosti.
PREDLAGANJE AKTIVNOSTI KOJE JE TUGUJUĆI NEKADA VOLEO
Ovdje može biti reči o aktivnostima u kojima s tugujućim ljudima može učestvovati jedna ili više osoba. Obično je reč o članovima porodice i/ili dobrim prijateljima koji dobro poznaju tugujućeg i znaju što je voleo raditi pre gubitka. To mogu biti šetnje, odlasci u zoološki vrt, muzej, bioskop, planinarenje, vožnje uz more, odlazak u restoran na ručak ili večeru itd. I ovde vredi isto pravilo kao i pre: ne navaljujte, već prihvatite odbijanje, ali nemojte odustati. Tugujuća osoba bit će vam za sve to troje zahvalna i dugoročno ćete shvatiti da ste joj time pružali dobru podršku u tugovanju.
OHRABRIVANJE NA NOVE AKTIVNOSTI I PODRŠKA KAD ONE "NE USPEJU"
Strah je jedan od vrlo čestih pratilaca procesa tugovanja. Tugujući se boje (zbog) različitih stvari, ali ovom kontekstu važan je strah od vraćanja u svakodnevni život, odnosno strah od uključivanja u aktivnosti koje tugujuća osoba nakon gubitka doživljava novima. Reč je o situacijama koje tugujućem nisu doslovce nove, ali budući da ih je dosad obično delio s osobom koje više nema, sada ih doživljava nepoznatim i zastrašujućima. To mogu biti, npr. odlazak u velike trgovačke centre, odlazak u pozorište, na različite proslave i društvena okupljanja itd. Međutim, ovde se ubrajaju i susreti s novim ljudima koji se pojavljuju u životu tugujućeg, a s kojima je potrebno sklapati i razvijati nove odnose. Da bi se odvažili na takve aktivnosti, tugujućima trebaju
podsticaji i ohrabrenja. Pritom ne mislim na teranje i forsiranje da učine ono što mi mislimo da bi trebali ili morali, već mislim na ohrabrenja koja počinju rečenicama poput: "Kako ti se čini da...?", "Što misliš o tome da...?", "Mislila sam da danas odemo tu i tu. Što misliš o tome?" i sl.I ovde je važno prihvatiti odbijanje, ali ne i odustati.
POZIVANJE TUGUJUĆIH LJUDI U DRUŠTVO
Jedan od važnih načina da tugujućim ljudima pružite podršku jest da im pomognete da se malo-pomalo vrate među ljude. Za početak ih je dobro pozvati na mesta gde će biti malo i to bliskih ljudi, a postepeno ih je dobro pozivati i u veća društva. Često se tugujuće bojimo pozvati među ljude jer se brinemo da će nas odbiti. Vrlo je moguće da će se to dogoditi, ali to ne treba shvatiti lično i ne treba odustati. Tugujući katkada prihvate poziv za izlazak i potom ga u zadnji čas otkažu. Njihovo oklevanje ili odbijanje da se uključe u društveni život obično se temelji na tri razloga: 1) boje se da ih drugi ljudi neće prihvatiti ("Šta će im neko tako tužan kao ja?"), 2) brinu se da će možda izgubiti kontrolu nad sobom i svojim reakcijama ("Rasplakaću se kad na okupu vidim tolike parove/roditelje s decom..."), a 3) katkada (često) se osećaju krivim što nakon smrti voljene osobe čine nešto što ih opušta i veseli ("Nije u redu da se ja zabavljam, a ona je mrtva.")
Tugujuće treba zvati u društvo, ali i prihvatati njihovo odbijanje dok sami ne osete da su za to spremni.
PODRŠKA U VEZI SA STVARIMA KOJE SU PRIPADALE UMRLOJ OSOBI
Rašireno je mišljenje da je važno što brže rešiti se stvari koje su pripadale umrloj osobi jer će u suprotnom proces tugovanja biti otežan. Nekim ljudima zaista jeste lakše kad što brže iz kuće maknu većinu stvari koje ih podsećaju na umrlu osobu. Međutim, postoje i oni koji to nisu u stanju učiniti ni "duže" vreme nakon smrti (npr. godinu, dve ili više godina). Tokom pružanja podrške tugujućima, važno je utvrditi što oni misle i kako se oni osećaju glede pospremanja stvari osobe koje više nema, a ne voditi se nekim opštim pravilima o tome (koja ionako ne postoje). Drugim rečima, ako tugujućoj osobi te stvari nisu stalan izvor izrazite patnje, tada ih ne treba terati da ih uklone.
Međutim, ako osetite da jesu spremni na to, tada im podršku možete pružiti tako da im u tome pomognete. To se može učiniti tako da zajedno s tugujućom osobom svrstavate stvari pokojnika, npr. u tri grupe: one koje bi umrli sigurno voleo da budu sačuvane (njih će najverovatnije i tugujuća osoba jako hteti sačuvati), one koje bi sigurno hteo maknuti i one za koje tugujući nije siguran što bi s njima učinio. Nakon nekog vremena možete predložiti da ponovo zajedno prođete (ili da ona to sama učini) kroz treću grupu stvari, sve dok na kraju ne ostane ono što je tugujućem jako bitno sačuvati. Pritom treba imati na umu nešto važno: u nekim slučajevima pospremanje stvari koje su pripadale umrloj osobi može biti vrlo spor i dugotrajan proces koji se započinje i prekida po nekoliko puta i to treba poštovati.
Videli ste da tešenje ne pomaže jer je cilj utehe uklanjanje bola, što (posebno u početku tugovanja) jednostavno nije moguće. Gubitak je bolan i ako želimo pomoći tugujućem, tu njegovu bol jednostavno moramo moći podneti. Štaviše, tešenje može imati i suprotan učinak jer, uprkos našoj dobroj nameri, "utešne" rečenice poput: "Ajde, nemoj sada plakati", "Moraš sada biti jak/a, tvoja deca te trebaju", "Sve će to proći", "Još je sve i dobro prošlo" i sl, tugujući doživljava kao naše neuviđanje koliko jako mu je teško ili kao našu
nemogućnost da podnesemo njegovu bol. Zbog toga se povlači i više ne želi našu podršku.
Čini li vam se da tugujući razmišlja o samoubistvu, recite mu to, pitajte ga ima li takve misli. Ako neko ne razmišlja o samoubistvu, nećete ga postavljanjem takvog pitanja navesti na taj čin. Ako o tome jest razmišljao, pružićete mu veliko olakšanje jer će se osećati slobodnim da s nekim govori i o tako teškim stvarima. Bojite li se da bi tugujuća osoba zaista mogla počiniti samoubistvo (što nije lako pouzdano zaključiti i zato je bolje pogrešiti u smeru "preteranog opreza"), recite joj to, ali svoj strah svakako podelite i s nekim drugim ko joj je blizak. U takvom slučaju svakako nastojte tugujućeg nagovoriti da ode stručnjaku.
Tugujućima je važno reći da ne očekuju čuda, tj. poboljšanje preko noći. Savetujte im da žive ne samo dan po dan, već sat po sat. Naime, neposredno nakon gubitka, to je jedini mogući način življenja, premda tugujući često imaju tendenciju odmah dugoročno planirati svoj život bez umrloga. Zadatak nas koji im želimo pružiti podršku jest da znamo kako to nije moguće i da im to jasno kažemo.
I konačno, s tugujućim ljudima važno je postupati što je "normalnije" moguće. To znači da ih ne valja tretirati kao da su doživljenim gubitkom trajno izgubili sve svoje veštine, sposobnosti i kapacitete. Imajte na umu da je reč o ljudima koji su i do sada izlazili na kraj sa životom i s različitim nevoljama koje on nosi, te da će to i dalje moći. Naša se podrška može sastojati u tome da im pomognemo da to uvide i da steknu nove veštine kojima će se izboriti i sa sadašnjom, novom situacijom u kojoj su se našli.
GENERALNO O VEŠTINAMA POTREBNIM ZA PRUŽANJE PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Verujem da ste iz dosadašnjeg izlaganja uočili da je za pružanje podrške tugujućim ljudima potrebno znanje o gubicima, tugovanju i o elementima na kojima se takva podrška zasniva. Međutim, verujem i da ste zapazili kako spomenuta znanja nećete moći upotrebiti (ili nećete biti baš uspešni u njihovoj upotrebi) ako ne posedujete veštine za njihovo prenošenje u stvaran život. Veštine o kojima je reč nisu rezervisane isključivo za područje gubitaka i tugovanja (kao ni delotvorna načela o kojima sam pre govorila), već je reč o temeljnim komunikacijskim veštinama koje se redovno koriste u savetodavnom i terapijskom radu, ali pokazalo se da ih je jako dobro koristiti i u "običnom", svakodnevnom životu.
Pogledajmo koje veštine su nužne da bismo tugujućima pružili podršku koja će im koristiti. To su:
• slušanje• pokazivanje zainteresovanosti i empatije (verbalno i neverbalno)• postavljanje pitanja (ne preterivati)• usklađivanje neverbalnih i verbalnih poruka • posmatranje tugujućeg (radi opažanja njegovih neverbalnih poruka)
• veštine aktivnog slušanja (parafraziranje i reflektovanje osećanja)Kao što verovatno znate, veštine su nešto što se stiče učenjem, odnosno (dugotrajnom)
vežbom. To znači da ne postoje ljudi koji su se rodili veštima pa zato dobro slušaju, postavljaju pitanja ili dobro posmatraju tugujućeg. Isto kao što ne postoje ljudi koji to ne bi mogli naučiti! Pitanje je samo kolike su im sposobnosti za učenje i, što je mnogo važnije, koliko su motivisani da ih steknu. To znači da svako od vas za sebe mora odgovoriti na dva pitanja: 1) Jesam li spreman/na uložiti vreme, trud i energiju u savladavanje veština potrebnih za pružanje podrške tugujućima? i 2) Koliko sam toga spreman/na uložiti?
Osim spomenutih veština za pružanje podrške tugujućima, dobro je imati i neke "osobine" kao što su, npr. briga za sebe, suzdržavanje od nekih reakcija (npr. tešenja, preteranog "pomaganja", nametanja svojih stavova i uverenja), prihvatanje odbijanja, podnošenje
agresivnosti, jake tuge, bespomoćnosti, pesimizma, nepredvidljivosti reakcija tugujućeg, osećaja vlastite nemoći itd.
Skinner-Cook i Bosley (1995.) želeli su svojim istraživanjem proveriti je li tugujućim ljudima intervju o pogrebu, kao jednom od rituala u tugovanju, bio stresan ili im je pak pomogao. Svi učesnici odgovorili su da su spomenuti razgovor doživeli kao važan oblik podrške u tugovanju, a pritom su im posebno pomogle sledeće osobine istraživača i njihove veštine: empatija, toplina, nežnost, humanost, razumevanje, iskrenost, nevrednovanje i zainteresovanost. Evo nekoliko njihovih odgovora: "Istraživač je bio otvoren, pun razumevanja i nije mu bilo neugodno zbog mojih osećanja. Jako mi je pomogao empatičan i 'otvoren' način razgovora, uključujući istraživačevu sposobnost da prati moje emocije i zamisli koji su je javljali tokom intervjua." (Skinner-Cook i Bosley, 1995., str. 166.) Dvoje učesnika reklo je kako im je pomoglo to što je intervjuer "priznao" da je i sam doživio smrt bliske osobe, a nekoliko ih je istaknulo kako im je jako pomoglo to što su imali "dozvolu" da govore o svojim protivrečnim osećanjima.
Nezavisno od toga koliko dugo smo u susretu s tugujućom osobom, posebno je važno strpljenje. To znači da se ne žurimo, da nismo uzrujani, zahtevni i, što je najvažnije, da tugujućeg ni u čemu ne požurujemo. Čak i ljudima koji su po prirodi izričito strpljivi katkada je u takvim trenucima teško održati strpljivost. Za to postoji više razloga: proces tugovanja zna teći vrlo sporo, tugujući ljudi idu malo napred pa malo natrag u procesu tugovanja (tj. stanje im se popravlja, pa opet pogoršava, pa opet popravlja i tako redom), tugujući katkada govore ili čine stvari za koje smo mi sigurni da im štete (a možda to stvarno i jeste tako) i to nam je teško podnositi jer mislimo kako bi nas uz malo dobre volje mogli poslušati i učiniti nešto drugo.
OSNOVNI ELEMENTI STRUČNE PODRŠKE TUGUJUĆIMAŠTA JE STRUČNA PODRŠKA U TUGOVANJU I TKO JE SPROVODI?
Neke tugujuće osobe pošto dožive gubitak nemaju podršku ljudi iz svoje okoline. Drugima nije dovoljna količina podrške koju dobijaju iz tih izvora, a treći pak nisu zadovoljni njenim kvalitetom.
Do takvih manjkavosti u pružanju "prirodne" podrške tugujućima može doći zbog različitih razloga. Jedan se odnosi na veličinu socijalne mreže koja može biti jako mala, a u određenom broju slučajeva tugujući su gotovo doslovce "sami na svetu". Osim toga, ponekad su svi ili gotovo svi članovi socijalne mreže pogođeni istim gubitkom pa jednostavno nisu u stanju biti podrškom tugujućoj osobi. Moguće je i da članovi socijalne mreže ne znaju delotvorne načine pružanja podrške u tugovanju, već to čine najbolje što znaju i umeju, ali pritom čine različite greške. Davis i sur. (2000.) navode još jedan razlog izostanka socijalne podrške nakon gubitka, a to je da okolina misli kako će se tugujući brzo oporaviti. Prema navodima spomenutih autora, u jednom se istraživanju pokazalo da je 20% tugujućih ljudi, koji su krivisom pijanog vozača izgubili voljenu osobu u prometnoj nesreći, bilo uzrujano jer su samo mesec dana nakon nesreće njihovi prijatelji i rođaci smatrali da bi proces tugovanja trebao biti gotov i da bi se trebali "vratiti u normalan život". Podrška katkad izostaje i zato što je kontakt s ljudima koji su doživeli gubitak njihovim prijateljima i članovima porodice toliko psihički (i telesno) težak da ga pod svaku cenu nastoje izbeći (Wortman i Lehman, 1985.) I konačno, ljudima iz okoline tugujućih katkada je neugodno jer ne znaju šta bi rekli i učinili pa procenjuju da je bolje da se povuku (Lehman, Ellard i Wortman, 1986.). I u dva poslednja navedena slučaja pokazuje se da je takva reakcija okoline najčešća nakon gubitaka koji su se dogodili iznenada i u nasilnim okolnostima.
Nedovoljna i neodgovarajuća podrška u tugovanju može biti posledica i drugih činioca. Jedan se tiče osobina tugujuće osobe, odnosno činjenice da neki ljudi, npr. ne traže ili odbijaju podršku jer smatraju da moraju moći sami izaći na kraj s gubitkom i s njegovim posledicama.
Drugi se odnosi na vrstu gubitka pa će tako spontana podrška u tugovanju obično biti količinski manja i manje kvalitetna nakon tzv. skrivenih gubitaka. I treće, prirodno pružanje podrške u tugovanju zavisi i od društvenih pravila i normi o tome je li gubitak nešto što pojedinac mora sam prebroditi ili je to stvar cele uže ili šire zajednice.
U svim navedenim slučajevima tugujući osećaju kako im dobijena podrška ne koristi (dovoljno) ili da im čak i šteti, i tada deo njih odlučuje potražiti podršku stručnjaka. Kao i dosad, prvo moramo definisati što je to stručna podrška u tugovanju. Najkraće i najjednostavnije moglo bi se reći da je to podrška koju tugujućim ljudima pružaju stručnjaci. Međutim, takva definicija prilično je manjkava jer se iz nje ne vidi o kojim je stručnjacima reč. Možete se zapitati je li to svako tko je završio jedan od fakulteta koji ljude osposobljavaju za tzv. pomagačka zanimanja? Prema mom iskustvu, ali i prema mišljenju drugih autora (npr. Parkes, 1993., 1998. a, Worden, 2002./2005.), to nije tako. Mnogo puta uverila sam se da bi za pružanje stručne pomoći tugujućima spomenuti stručnjaci morali biti dodatno osposobljeni. To što često nisu stekli takva dodatna znanja i veštine, a ipak rade taj posao, njihova je lična odgovornost, ali smatram kako je to i odgovornost društva u kojem rade. Prema Parkesovom (1993.) mišljenju, vodeću reč u takvom osposobljavanju lekara, medicinskih sestara i ostalog medicinskog osoblja morali bi imati savetovatelji (najčešće psiholozi) i socijalni radnici budući da se njihov redovni posao ionako temelji na stajalištima sličnim onima uključenim u teorije i modele o menjanju ljudi nakon gubitka.
Davis i sur. (2000.) kažu da se prema nekim pokazateljima može zaključiti da se tugujući ljudi, kad žele s nekim stručnjakom razgovarati o svojim teškoćama "najčešće javljaju svojim sveštenicima ili lekarima opšte prakse. U tom slučaju obično s njima vode nekoliko razgovora, dakle nisu uključeni u tretman." (str. 530.) Prema mišljenju pomenutih autora, takav izbor nije baš idealan jer se sveštenici i lekari jako razlikuju po svojoj osposobljenosti za pružanje stručne pomoći u tugovanju. U jednom istraživanju samo 8% lekara izjavilo je da su bili uključeni u treninge za pružanje podrške roditeljima koji su izgubili dete (prema Davis i sur., 2000.) Osim već spomenute potrebe za dodatnim osposobljavanjem stručnjaka, čini se da bi bilo dobro lekare podučiti kako da prepoznaju rizične grupe tugujućih te kada, kako i kome da ih upute u programe stručne podrške nakon gubitka. Naravno, programe stručne podrške valjalo bi ponuditi ne samo rizičnim grupama već i ostalim ljudima koji su doživeli gubitak, a koji osećaju potrebu za tim.
Parkes (1993.) smatra kako bi stručnu pomoć u procesu tugovanja mogli i trebali pružati i volonteri koji bi morali biti pažljivo izabrani i osposobljeni za savetodavni rad. Uz to, bilo bi dobro da je reč o ljudima koji su i lično imali iskustva s gubicima i tugovanjem pa taj proces poznaju "iznutra". Doduše, tada valja paziti na to da je njihova adaptacija na gubitke završena, odnosno da im glavna motivacija za pružanje podrške tugujućima ne bude rešavanje vlastitih teškoća u tugovanju. Za njih društvo treba izdvojiti manje materijalnih sredstava, ali što je još važnije, "tugujući ih ljudi doživljavaju manje pretećim jer oni nisu stručnjaci, a imaju ono što stručnjacima često nedostaje - vremena za slušanje" (str. 100.). Volonteri bi mogli biti organizovani u centrima za podršku u tugovanju, npr. pri centrima za zaštitu duševnog zdravlja ili bi mogli biti uključeni u organizacije koje pružaju podršku ljudima u različitim vrstama kriza. Kad je reč o uključivanju volontera u pružanje stručne podrške tugujućima, posebo je važno da oni rade uz stalan nadzor stručnjaka, da su uključeni u redovnu superviziju te da se nakon početnog osposobljavanja obavezano uključuju u povremene, ali i dodatne edukacije za takav rad. Isto tako, slažem se s Parkesom (1993.) da u taj posao smeju biti uključeni jedino unapred dobro selekcionisani ljudi.
Vratimo se sada na početak odeljka, tj. na definiciju stručne podrške u tugovanju. Po mom sudu, ona se može definisati kao podrška koju pružaju stručnjaci (i eventualno volonteri, ali uz obavezno zadovoljene maločas spomenutih uslova) koji su dodatno osposobljeni u području gubitaka i tugovanja i pritom nije važno susreću li tugujuće ljude jednom ili ih viđaju
mesecima (pa čak i godinu dana). Navedena definicija vrlo je široka i obuhvata i savetovanje te psihoterapiju tugujućih. Worden (2002.) na sledeći način definiše ta dva uža pojma:
1. Savetovanje u tugovanju je proces kojim se podržava, potpomaže prirodan proces svladavanja zadataka u procesu tugovanja.
1. Psihoterapija u tugovanju odnosi se na bavljenje područjima unutrašnjih sukoba i komplikacija koji mogu ometati proces tugovanja. Ta se pitanja moraju razrešiti da bi tugujuća osoba mogla okončati zadatke u procesu tugovanja.
Do sada još nije postignuto opšte slaganje o tome gde savetovanje u tugovanju završava, a gde počinje psihoterapija, i o tome postoje ponešto različita mišljenja. To se odražava i na definisanje ta dva pojma pa tako neki autori misle da je savetovanje namenjeno ljudima koji su u procesu uobičajenog, prirodnog tugovanja, a psihoterapiju nude onima čiji je proces tugovanja otežan (npr. Rando, 1993., Sanders, 1999.). Ovde se neću upuštati u raspravu o tom složenom pojmovnom pitanju jer bi to izlazilo iz okvira ovog poglavlja i cele knjige.
Kako god definisali savetovanje i psihoterapiju, važno je znati kako ne postoji "savetovanje/psihoterapija za tugovanje", tj. ne postoji specifičan model psihološkog savetovanja ili terapijski pravac koji je namenjen isključivo tugujućim ljudima. Svaki savetovatelj/terapeut s njima će raditi u okviru teorijskog pravca kojemu pripada i pritom će više ili manje koristiti načela i načine pružanja podrške tugujućima o kojima sam do sada govorila. U početnim fazama tugovanja psihološko savetovanje i psihoterapija potrebni su obično ljudima koji u svojoj okolini nemaju nikakvu podršku ili je ona neodgovarajuća. Ako postoji koliko-toliko zadovoljavajuća mreža prirodnih pomagača, tada mi se čini uputnijim pružiti podršku njima i podučiti ih tome kako da budu što delotvornijom podrškom svom članu porodice, prijatelju, susedu ili kolegi s posla. Ovo govorim zbog toga što sam ne jednom bila u situaciji da me ljudi pitaju kojem stručnjaku da pošalju tugujuću osobu koja je pre nekoliko dana pokopala blisku osobu. U tim se slučajevima uvek pokazalo da je više reč o strahu i brizi ljudi iz okoline tugujućeg glede toga hoće li moći i znati delotvorno pružiti podršku tugujućoj osobi nego što je njoj samoj trebao savetovatelj/ psihoterapeut.
Iz rečenog se vidi da savetovatelji i psihoterapeuti mogu biti podrška tugujućim ljudima, ali i ljudima iz njihove okoline. To posebno vredi kad je reč o tugujućoj deci jer se tada savetodavna ili terapijska pomoć najčešće pruža odraslima koji brinu za dete kako bi oni, jer su najbliskiji detetu, mogli biti kvalitetnim izvorom podrške u njegovu tugovanju.
Modeli stručne podrške u tugovanju povezani su s tradicionalnim i savremenim modelima savetovanja i psihoterapije koji se mogu svrstati u četiri grupe: 1) analitički/ psihodinamski pristupi, 2) bihejvioralni i kognitivno-bihejvioralni modeli, 3) humanistički, fenomenološki, iskustveni modeli i oni usmereni na odnose među ljudima te 4) sistemski modeli. Pružanje stručne pomoći tugujućim ljudima u okviru nabrojanih savetodavnih i psihoterapijskih pristupa temelji se na ponešto različitim definicijama tugovanja, te na modelima kojima se taj proces tumači.
Budući da je, glavni cilj ovog odjeljka prikazati temeljne karakteristike stručnog rada s tugujućim ljudima, od sada nadalje ostaviću po strani pojmove savetovanje i psihoterapija i prebaciću se u okvir šire definicije stručne podrške u tugovanju koju sam iznela na početku ovog odjeljka. Drugim rečima, govoriću o stručnoj podršci u tugovanju neovisno od toga je li reč o savetovanju ili psihoterapiji.
FORMALNE OSOBINE STRUČNE PODRŠKE U TUGOVANJU
Premda sadržajno ponešto različiti, stručni pristupi tugujućim ljudima većinom se ubrajaju u tzv. kratkotrajne i strukturisane oblike stručne podrške (Ra-phael i sur., 1993.). To nije čudno kad se prisetite da su gubici prirodne pojave, da je tugovanje uobičajen proces adaptacije na gubitak i da je reč o iskustvima koja se događaju "normalnim", "zdravim" ljudima koji imaju snage za izlaženje na kraj sa životom (i smrću), bez obzira na to što su im kapaciteti privremeno oslabljeni i nedostupni.
Sledeće važno formalno odeležje stručne podrške u tugovanju je da je ona "individualno putovanje" (Humphrey i Zimpfer, 1996.), To je povezano s činjenicom da, uprkos sličnostima, među ljudima postoje i individualne razlike u toku, trajanju i ishodima procesa tugovanja. Drugim rečima, svaka tugujuća osoba ima svoja vlastita pitanja i teškoće koje u procesu prilagođavanja na gubitak mora razrešiti. Zbog toga stručna podrška u tugovanju mora biti oblikovana i sprovedena tako da što više odgovara i koristi konkretnoj osobi. To je isto kao kad krojač pažljivo uzima mere svojoj mušteriji i predlaže joj šta bi od kojeg materijala i kako bilo najbolje sašiti pa da njoj najbolje pristaje – nezavisno od toga šta poseduje mnogo "opštih" krojeva različitih odevnih predmeta.
Pre se stručna podrška u tugovanju gotovo isključivo pružala pojedincima, a danas se sve češće sprovodi i u grupama te s članovima porodice. Takav (sretan) preokret u načinu rada posledica je uviđanja da gubici deluju na pojedinca, ali i toga da je njihovo delovanje uvek vidljivo i kod ljudi s kojima je tugujuća osoba u kontaktu. Zanemarivanje takvog šireg uticaja gubitaka obično otežava pružanje stručne podrške i samom pojedincu koji je traži. Osim stručne podrške celom porodičnom sistemu, ona se pruža i u grupama "slično" tugujućih, npr. u grupama udovica, majki/roditelja poginulih branitelja, dece koja prolaze proces razvoda braka roditelja itd.
KOME JE NAMENJENA I KADA ZAPOČINJE STRUČNA PODRŠKA U TUGOVANJU TE KAKAV JE NJEN NAJČEŠĆI TOK?
Pre nego što odgovorim na pitanja postavljena u podnaslovu, evo nekoliko reči o tome koliko tugujućih ljudi treba stručnu podršku. Istraživanja u tom području, ali i kliničko iskustvo, pokazuju da većina ljudi prođe kroz proces tugovanja bez ikakve stručne podrške, tj. uz kakvu-takvu podršku iz okoline. Mnogo manjih broj (između 5 i 10%) treba neki oblik psihološkog savetovanja čiji je osnovni cilj lakši i brži prolazak kroz proces tugovanja (što nikako ne znači požurivanje tugujućeg u tom procesu). Doduše, iz navedenih se brojki ne može sa sigurnošću reći javlja li se 5-10% ljudi savetovateljima jer dobro brinu o sebi, a među onih preostalih 90-95% ima određen broj ljudi kojima bi bilo mnogo lakše da su se javili stručnjaku, ili su te brojke ipak dokaz da 90% ljudi zaista ne treba stručnu pomoć. Kako god bilo, ne bih volela da navedeni podaci ikoga obeshrabre u traženju stručne podrške u procesu tugovanja budući da ni istraživanja ni skup kliničkih iskustava ne mogu bolje od samog tugujućeg znati oseća li on potrebu za stručnom podrškom ili ne oseća. I konačno, najmanjem broju ljudi (do 5%) treba psihoterapija i to najčešće zbog različitih znakova otežanog tugovanja.
A sada ću pokušati odgovoriti na pitanja postavljena u podnaslovu ovog odeljka. Najbolji mogući odgovor na prva dva pitanja (ko i kada) je da ne postoji unapred određeno pravilo o tome ko će, kada i s kakvim teškoćama doći po stručnu podršku u tugovanju. Uopšteno se može reći kako se stručnjaku javljaju ljudi koji osećaju da im podrška iz prirodne okoline nije dovoljna.
Humphrey i Zimpfer (1996.) navode nekoliko "konkretnijih" razloga koji tugujuće ljude navode da u procesu tugovanja potraže podršku stručnjaka. Neki jednostavno ne "poznaju",
odnosno ne razumeju proces tugovanja i jako su zbunjeni svime što im se događa. U takvim slučajevima važan deo podrške odnosi se na edukaciju, tj. na podučavanje klijenata o tome kako sve proces tugovanja može teći, od čega se sve može sastojati, koliko može trajati i tome slično. Neki tugujući ljudi dolaze stručnjaku jer zbog kulturalnog miljea iz kojeg dolaze (uključujući porodicu) smatraju kako je njihov proces tugovanja pokazatelj lične slabosti, zbog čega im treba stručna pomoć i podrška. Neki dolaze u trenucima akutne patnje i boli koju više ne mogu izdržati i od stručnjaka traže olakšanje i spas.. Postoje i tugujući ljudi koji traže stručnu podršku jer im je već "jako dugo veoma loše". U tom slučaju žale se na teškoće prihvatanja svog novog identiteta, usvajanja novih životnih veština, donošenja važnih životnih odluka itd. Nekima teškoću čini to što "loše funkcionišu u porodici i na poslu". Nakon nekih vrsta gubitaka (npr. nakon ubistva, samoubistva, prometne nesreće) tugujući ljudi osećaju potrebu za razgovorom sa stručnjakom zbog nevolja kojima su izloženi tokom istražnog i sudskog procesa, postupka traženja odštete i sl.
Govoreći o tome kome je sve potrebna stručna podrška u procesu tugovanja, Worden (2002./2005.) smatra da u tom kontekstu postoje tri opšta pristupa ili "filozofije", kako ih on naziva:
1. Smrt je izrazito stresan a ponekad i traumatski događaj i svakome ko doživi gubitak treba ponuditi stručnu pomoć; ovaj je pristup očito neekonomičan, ali i potpuno nepotreban jer ste iz svega dosad pročitanog uočili kako većini ljudi nakon gubitka nije potrebna podrška stručnjaka.
1. Postoje ljudi koji sami prepoznaju potrebu za stručnom podrškom u procesu tugovanja, ali s traženjem takve podrške čekaju dok ne zapadnu u (ozbiljne) teškoće. Pružanje takve podrške obično je na različite načine skupo, a pitanje je koliko u tome možemo biti djelotvorni.
2. Stručnu podršku valjalo bi ponuditi ljudima za koje znamo da pripadaju rizičnim grupama, tj. onima za koje se može pretpostaviti da će tokom jedne do dve godine nakon gubitka imati veće teškoće u funkcionisanju. Sledeće se grupe tugujućih ljudi mogu svrstati među rizične (prema Parkes, 1998. a, Worden, 2002.):- mlade udovice s malom decom, bez bliskih rođaka u blizini- povučeni ljudi, oni s (jakim) zavisničkim ili ambivalentnim odnosom koji su imali s umrlim partnerom- oni koji su u prošlosti teško podnosili odvajanje; koji su imali depresivne epizode u proslošti- imaju umeren i izrazit doživljaj izostanka podrške iz okoline u kriznom razdoblju- kada su okolnosti smrti bile traumatične- kada se smrt dogodila u kriznom razdoblju za tugujućeg (npr. adolescencija, odlazak u mirovinu, rastava braka, gubitak posla itd.)- oni koji su doživeli smrt deteta- oni suočeni sa samoubistvom i drugim smrtima koje su uključivale nasilje- oni s više gubitaka u srazmerno kratkom razdoblju (npr. tokom jedne do dve godine)
Na temelju svog iskustva, McBride i Simms (2001.) kažu kako stručnu podršku u tugovanju ljudi traže zbog tri razloga odnosno na tri načina. Prvi je kada neko (pojedinac ili porodica) traži pomoć stručnjaka zbog smrti bliske osobe i to ne dugo nakon gubitka. U drugom slučaju, klijent je zbog različitih ponašajnih, psihijatrijskih ili porodičnih teškoća bio uključen u neki oblik savetovanja ili psihoterapije, a tokom tretmana pokazalo se da je njegov središnji problem "neodrađeni" gubitak (ili više njih). U trećem slučaju, ljudi dolaze po stručnu podršku zbog toga što su počeli primećivati da im davno doživljen gubitak otežava život.
Iz rečenog je vidljivo kako tugujući ljudi zbog različitih razloga osećaju da bi im dobro došla pomoć stručnjaka, premda valja reći da tu potrebu katkada ne uviđaju sami, već se stručnjaku obraćaju članovi njihovih porodica, prijatelji, susedi ili kolege s posla. U početnom (često telefonskom) razgovoru tada se pokaže da je stručna podrška podjednako, ili čak i više, potrebna njima kao i tugujućoj osobi zbog koje se javljaju stručnjaku. Katkad je vidljivo kako zaista
postoje razlozi zbog kojih bi bilo dobro da se tugujući sretne sa stručnom osobom, a u mnogim slučajevima postoje jasne indikacije da bi bilo važno da k njemu odu svi zajedno.
Koliko će neko čekati pre nego što potraži stručnu podršku nakon gubitka, zavisi od toga koliko može podneti svoje psihičko i telesno stanje, a mogućnosti takvog podnošenja menjaju se u funkciji trajanja tugovanja i razlikuju se od čoveka do čoveka. To, npr, znači da ce nekome biti najteže podneti razdoblje neposredno nakon gubitka, drugome ono što oseća nekoliko meseci nakon toga, dok će trećima biti neizdrživ pritisak okoline da se godinu dana nakon gubitka počnu aktivno uključivati u društveni život. Doduše, čini mi se kako stručnjak može najmanje pomoći u samom početku procesa tugovanja kada tugujućoj osobi naprosto treba "ćebe" u koju će se umotati, osećajući se zbrinuto i sigurno u trenucima kad joj je psihička rana zbog gubitka jako sveža. Tada im više trebaju ljudi koji će brinuti da koliko-toliko redovno jedu, spavaju, održavaju ličnu higijenu, koji će se pobrinuti o deci i tome slično, nego stručnjaci koji će im direktno pružati stručnu podršku. U tim trenucima, stručnjak može mnogo više pomoći direktnim savetima i uputstvima ljudima iz okoline, koji katkada ne znaju što bi i kud bi. Pokazalo se da je među takvim uputstvima najkorisnija ona koja govori kako su intenzivne i teške reakcije na gubitak prirodno, uobičajeno i normalno stanje u razdoblju neposredno nakon gubitka.
Kad je reč o tome koliko puta tugujući ljudi dolaze stručnjaku, evo ponovo podataka iz već spomenutog istraživanja McBridea i Simmsa (2001.)
Proučavane porodice u proseku nešto manje od devet puta (M=8.71) bile sa stručnjakom koji im je pružao podršku u procesu tugovanja. Najveći prosečan broj terapijskih susreta imale su porodice čije je član umro zbog ubistva ili samoubistva (M = 12.52), a najmanji one gde je uzrok smrti bila kronična ili smrtonosna bolest (M = 6.72).
Na pitanje koliko bi puta tugujući ljudi "trebali" dolaziti stručnjaku, ne može se dati jednostavan odgovor. Nekim je klijentima dovoljan jedan susret, tokom kojeg će dobiti osnovne informacije o procesu tugovanja i proveriti "je li s njima sve u redu". Humphrey i Zimpfer (1996.) kažu kako se u većini slučajeva stručna podrška pruža tokom četiri do deset susreta (od kojih svaki obično traje 1-1.5 sat). Neki od njih znaju se vratiti stručnjaku nakon jedne ili dve godine kad im treba dodatna podrška prilikom "konačnog" vraćanja u život. Manji broj klijenata susreće stručnjaka tokom godinu dana, pa čak i duže, i to se obično događa nakon višestrukih gubitaka ili onih izazvanih nasiljem (npr. ubojstvo i samoubojstvo). Međutim, ovde je važno reći kako takva dugotrajna stručna podrška nije celo vreme direktno povezana s doživljenim gubitkom, već je obično reč o podršci glede propratnih ili tzv. simboličkih gubitaka odnosno različitih sekundarnih posledica prvotnog gubitka.
U ovom kontekstu čini mi se zanimljivim videti zbog kojih razloga tugujući ljudi ne traže stručnu podršku. Davis i sur. (2000.) navode tri takva razloga: 1) žele izbeći situacije koje će ih (dodatno) uznemiriti, 2) boje se da stručnjak neće hteti razgovarati o određenim temama, npr. o tome kako se silno žele osvetiti osobi koja je kriva za smrt (npr. nakon ubistva, prometne nesreće) i 3) zbog duboko ukorenjenog stava koji postoji u pojedincima, porodicama, ali i u celom društvu o tome da bi ljudi svoje nevolje morali moći rešavati sami, a ako im u tome treba podrška stručnjaka, to je znak da su slabići.
Pružanje stručne podrške u tugovanju obično se sastoji od tri faze: početne, srednje i završne. U početnoj fazi stručnjak vrši procenu potreba, zajedno s klijentom "istražuje" pitanja koja se tiču okolnosti konkretnog gubitka, odnosa s umrlom osobom, ostalih gubitaka iz njegovog života (prethodnih i trenutnih) te pitanja koja se odnose na vrstu i količinu podrške koju dobija u svojoj okolini. Stručnjak prikuplja i podatke o životnom stilu tugujuće osobe, o osobinama njegove porodice, etničkom i kulturalnom poreklu te o uticajima okoline na proces tugovanja. Isto tako, važno je što bolje uočiti kako klijentove demografske karakteristike (dob, pol, rasa, religija itd.) te njegova lična uverenja o smrti utiču na doživljaj gubitka i na tugovanje (McBride i Simms, 2001.). U početnoj fazi pružanja stručne podrške stručnjak i klijent zajednički
pronalaze specifične načine (metode i tehnike) na koje ce podrška biti pružena. U tom razdoblju obično su vidljive vrlo jake emocije i ostale reakcije na gubitak, klijenti se pitaju "hoće li to preživeti" i hoće li njihov život ikada više imati smisla. U prvoj su fazi jako važni slušanje bez vrednovanja, normalizovanje klijentovih reakcija, pokazivanje empatije te "edukacija".
U srednjoj fazi klijentima je i dalje teško, ali sada zbog toga što se nakon prividnog poboljšanja stanja ponovo osećaju loše. Ovde ne mora biti reč o "stvarnom" pogoršanju stanja, već više o tome da se u ovoj fazi pružanja stručne podrške pojavljuju nova pitanja s kojima tugujući mora izaći na kraj. Ona se odnose na usvajanje novog identiteta i na prihvatanje (velikih) promena u životnim ulogama tugujućeg. U ovoj fazi klijenti se često osećaju krivim jer ponovo pronalaze smisao svog života, jer malo-pomalo počinju osećati male životne radosti i zbog toga što se sve to zbiva "a voljene osobe više nema". Razgovor o pojedinostima vezanim uz smrt bliske osobe, pogreb i ostale rituale te uz odnos s umrlom osobom nastavlja se i u ovoj fazi. Takav razgovor, uz neugodne osećaje, sve više počinju obeležavati i oni ugodni povezani s prisećanjem na ugodne, zabavne pa čak i smešne situacije iz života s osobom koje više nema. U srednjoj fazi stručnjak počinje podsticati tugujuću osobu da se polako počne usmeravati i na budućnost, ali to treba činiti vrlo obazrivo i nenametljivo. Edukacija o uticaju gubitaka na čovekov život i o procesu tugovanja, započeta u prvoj fazi pružanja stručne podrške, i dalje se nastavlja. U njoj se najveći naglasak stavlja na činjenicu da je prirodno da se ljudi nakon gubitka osećaju i dobro, a ne samo loše, te da to nije pokazatelj zaboravljanja umrle osobe.
U završnoj fazi tugujuća osoba uz podršku stručnjaka uspeva prikupljenu energiju investirati u ponovnu (iz)gradnju života u kojem više nema umrle osobe. U toj fazi klijenti ponovo počinju osećati veru u budućnost, na susrete dolaze s novim životnim planovima, ciljevima i postignućima. Stručnjak aktivno podstiče klijenta na učenje novih obrazaca ponašanja i na njihovo iskušavanje u svakodnevnom životu. To se postiže podržavanjem tugujućeg u preuzimanju novih odgovornosti, u upuštanju u rizike koje sa sobom nose nova životna područja i aktivnosti te u osveštavanju toga kako praktični aspekti svakodnevnog života pokazuju da je došlo do vidnog napretka u procesu tugovanja (McBride i Simms, 2001.). U toj fazi tugujući ljudi katkad postaju pojačano zbunjeni jer u istom trenutku osećaju bol zbog doživljenog gubitka, ali i zadovoljstvo zbog sve uspešnije adaptacije na njega. U tome im ponovo može pomoći edukativni aspekt stručne podrške, tj. razgovor o tome kako su takvi protivrečni doživljaji prirodan i uobičajen deo složenog procesa tugovanja. Na kraju ove faze stručnjak podržava klijenta u prihvatanju drukčijeg odnosa s pokojnikom koji "dopušta" uspostavu odnosa s novim ljudima. U tim trenucima obično ponovo jača krivica jer "život teče dalje premda pokojnik više nije tu". Međutim, to osećanje više nije toliko jako da bi tugujućeg ukočio i zaustavio na mestu (kao što je to bio slučaj u početku tugovanja).
U završnoj fazi pružanja podrške stručnjak pomaže tugujućima i u prihvatanju novootkrivenih vlastitih osobina i potencijala (što može biti ugodno, ali i neugodno iskustvo), u daljnjoj proradi odnosa s umrlim (kakav je on bio i je li mogao biti drukčiji), u izlaženju na kraj s promenama odnosa među članovima porodice itd.
CILJEVI I TEMELJNE SMERNICE PRUŽANJA STRUČNE PODRŠKE U TUGOVANJU
Prema Wordenu (2002.), opšti cilj pružanja stručne podrške u tugovanju je "pomoći tugujućem da dovrši 'nezavršen' posao s umrlom osobom i da joj kaže konačno 'Zbogom'." (str. 52.) James i Friedman (1998.) takođe govore o završavanju nedovršenih poslova s osobom koje više nema. Prema njihovom mišljenju, najvažniji cilj pružanja stručne pomoći u procesu tugovanja jest da klijent odgovori na pitanje: "Šta biste voleli da je u odnosu s pokojnikom (ili s otišlom osobom nakon, npr. rastave braka) bilo drukčije, bolje ili više."
U skladu sa svojim modelom tugovanja, prema kojem tugujuća osoba u tom procesu mora obaviti četiri zadatka, Worden (2002.) navodi četiri specifična cilja pružanja stručne podrške nakon gubitka. Ti ciljevi odgovaraju zadacima u tugovanju:1. osvestiti stvarnost gubitka,2. podržati tugujućeg u izlaženju na kraj s osećanjima koje (ne)pokazuje,3. podržati tugujuću osobu u savladavanju različitih teškoća koje se pojavljuju tokom adaptacije na život nakon gubitka,4. podržati tugujućeg u traženju načina na koje će se moći sećati umrle osobe i istodobno nastaviti svoj život.
U nastavku teksta ukratko ću opisati opšte smernice za pružanje stručne podrške tugujućima.
Podrška tugujućem u prihvatanju stvarnosti gubitka — Kao što se verojatno sećate, prema Wordenovom modelu, prvi zadatak u tugovanju jest prihvatiti stvarnost gubitka jer bez toga tugujuća osoba ima osećaj da se smrt ustvari nije dogodila. Podrška u osvešćivanju stvarnosti smrti postiže se podsticanjem tugujuće osobe da govori o gubitku. U tu svrhu mogu pomoći, npr. sledeća pitanja koja se tiču specifičnih okolnosti povezanih sa smrću:- "Gde je N.N. umro/umrla?"- "Kako je umro/umrla?"- "Kako ste saznali da je umro/umrla?", "Gde ste tada bili?"- "Kako je izgledao pogreb?", "Je li neko govorio na pogrebu?", "Tko?"
Važno je zapamtiti kako tugujući ljudi ta pitanja i odgovore na njih obično moraju mnogo puta proći u svojim mislima i izgovoriti kako bi zaista postali svesni da umrlog nema više — zauvek. Razgovor o okolnostima smrti može uključivati i različita sećanja na umrlog, uspomene, događaje, gledanje fotografija i sl.
U ovom kontekstu Humphrey i Zimpfer (1996.) ističu važnost prikupljanja podataka o sekundarnim i simboličkim gubicima koji prate prvotni gubitak. Te je podatke potrebno uklopiti u proces pružanja stručne podrške.
Podrška u otkrivanju i izražavanju osećanja i drugih reakcija na gubitak - Tugujući ljudi svoje reakcije na gubitak često osećaju na "generalan" način, tj. nisu svesni konkretnih emocionalnih, misaonih, telesnih i ponašajnih reakcija (kažu, npr.: "Osećam se /jako/ loše"). Stručnjak im može pomoći u tome da ih prepoznaju, a potom i da ih slobodno izraze. To ne znači da će ih silom terati na pokazivanje osećanja i drugih reakcija, već znači da ce im na različite načine pokazati da ih smeju izraziti, a da one pritom neće biti vrednovane.
Podrška u adaptaciji na život nakom gubitka — Umrla osoba imala je različite uloge u životu tugujućeg i sposobnost prilagođavanja na gubitak delimično je određena tim ulogama. Zadatak stručnjaka je pružiti podršku tugujućem da svoje kapacitete iskoristi za usvajanje novog identiteta i novih životnih uloga, za samostalno donošenje odluka itd.
Podrška u emocionalnom "povlačenju" od umrloga — Ovde nije reč o tome da stručnjak tugujuću osobu podržava u potpunom prekidanju odnosa s umrlom osobom. Nije potrebno - štaviše, da nije ni moguće. Tokom procesa tugovanja, odnos s umrlom osobom postaje drukčiji, a u takvo menjanje odnosa ubraja se i povremeno upuštanje u nove odnose. Stručnjak
tugujućem pruža podršku u tome, ali i prihvata njegovo odbijanje, koje je u početku dosta često. Jedan od razloga je što tugujući misle kako će time ukaljati uspomenu na umrlu osobu.
Osiguravanje vremena za tugovanje - Tugovanje traje i važno je zapamtiti da taj prirodni proces nema smisla požurivati. Upravo zbog činjenice da tugovanje traje, susreti sa stručnjakom mogu se protegnuti u vremenu i pritom ne moraju biti redovni. To znači da će tugujući povremeno potražiti stručnu podršku i to u trenucima kad oseća da mu je ona potrebna.
Pokazivanje razumevanja i tumačenje uobičajenih, "normalnih" reakcija u procesu tugovanja — Pokazivanje razumevanja odnosi se na sve reakcije na gubitak koje tugujući kod sebe prepoznaje, a ponajviše na one s kojima on i njegova okolina imaju najviše teškoća. Jedna od njih, odnosi se na "priviđanja" umrle osobe, što se katkada pogrešno smatra halucinacijama, tj. psihopatološkim simptomom. Zahvaljujući znanjima koje ima o gubicima i tugovanju, stručnjak može klijentu odgovoriti na deo pitanja koja ga muče i tako ublažiti strah i zabrinutost glede njegovog psihičkog zdravlja.
Odgovaranje na procesni/odnosni, a ne na sadržajni dio poruke - Ovde je reč o smernici za pružanje stručne podrške koja se temelji na jednom od vrlo važnih elemenata komunikacijskih poruka. Reč o tome da svaka poruka ima svoj sadržajni i procesni/ odnosni deo. Sadržajni deo poruke odnosi se na reči koje sagovornik koristi, tj. na ono što je prividno tema komunikacije. Odnosni deo poruke tiče se toga što sugovornik zaista želi poručiti.
Uzimanje u obzir individualnih razlika - Ovu je smernicu uvek potrebno slijediti, ali njezina važnost osobito dolazi do izražaja u radu s obitelji ili s nekom drugom zajednicom. Tome je tako jer članovi obitelji prolaze kroz proces tugovanja na različit način i stoga među njima nastaju različite teškoće: nerazumijevanje, požurivanje, optuživanje, vrednovanje tuđih reakcija itd.
Nuđenje kontinuirane podrške Tugujućoj osobi dobro je ponuditi podršku i u kasnijim razdobljima. Neki autori kažu kako bi tugujućima bilo dobro biti dostupnim najmanje tokom prve godine od gubitka (ili godinu duže), a posebno u tzv. kritičnim razdobljima (godišnjice, rođendani, posebne prilike i sl.). To ne znači da se tugujući tada mora/treba javiti stručnjaku, već samo da je važno da zna kako to može slobodno učiniti ako za tim oseti potrebu.
Procena obrambenih mehanizama i načina suočavanja s gubitkom - Tokom pružanja podrške, stručnjak kontinuirano procenjuje na koje se načine tugujuća osoba nosi s doživljenim gubitkom. Pokazalo se da ljudi koriste vrlo različite obrambene mehanizme i načine suočavanja s gubitkom i evo nekih od njih:• otupelost i neverica• odlazak na groblje• izbegavanje situacija i misli koje upućuju na nesklad između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta• kontrola (tj. nepokazivanje) emocija• izražavanje emocija• reinterpretacija (pridavanje drukčijeg, najčešće pozitivnog značenja gubitku)• vera (u Boga, sudbinu, višu silu i sl.)• zaokupljenost različitim aktivnostima (posebno onima koje je umrli voleo ili cenio)• druženje s drugim ljudima• povlačenje od drugih ljudi• pasivnost (npr. gledanje u televizor, ali "u prazno")
Prepoznavanje poremećaja i (po potrebi) upućivanje tugujućeg nekom drugom stručnjaku - Funkcija ove i prethodne smernice je uočavanje ozbiljnijih nevolja i prepoznavanje potrebe upućivanja tugujućeg nekom drugom (npr. psihijatru, lekaru opšte ili specijalističke prakse). Tugovanje može biti praćeno različitim psihičkim poremećajima za koje je potrebna specifična
terapija (npr. fobije, klinička depresivnost, anksiozni poremećaji, različiti telesni poremećaji i bolesti itd.). Do toga može doći zato što je gubitak na površinu izvukao ranije psihičke teškoće ili pak gubitak može biti okidač za njihovu prvu pojavu. Katkada se tokom pružanja stručne podrške pokaže da tugujuća osoba ima različite teškoće za koje je potrebno savetovanje ili psihoterapija, a koje nisu direktno povezane s gubitkom (npr. jako nisko samopouzdanje, teškoće u odnosima sa suprotnim polom, zlostavljanje u detinjstvu itd.). Stručnjak ce u tom slučaju svoju procenu reći tugujućoj osobi i ostaviti joj da odluči hoće li se uključiti u psihoterapijski proces (kod istog ili kod drugog stručnjaka).
METODE I TEHNIKE RADA U OKVIRU STRUČNE PODRŠKE U TUGOVANJU
Sve metode i tehnike koje se pokazuju delotvornima u savetodavnom i terapijskom radu s klijentima moguće je koristiti i u pružanju podrške tugujućim ljudima. Zbog toga ćete možda utvrditi kako neke od metoda i tehnika koje ću spomenuti znate odranije, ali o njima niste razmišljali u kontekstu gubitaka i tugovanja.
1. Prilikom razgovora s tugujućim ljudima dobro je koristiti reči koje zaista govore o onom šta se dogodilo, a ne upotrebljavati eufemizme (npr. bolje je reći: "Vaša kći je umrla" nego: "Vaša kći je otišla, izgubili ste je" itd.). Na taj način tugujućima poručujemo da možemo podneti strahote koje će nam ispričati, a da ih pritom ne umanjujemo i/ili izbegavamo. Dobro je da stručnjak koristi prave (istinite) reči i onda kad ih tugujući izbegava jer time podržavamo prihvatanje gubitka i pokazujemo mu da to može izdržati. Međutim, postoje i situacije kad treba odstupiti od tog pravila, npr. kad nije sigurno je li se član porodice ubio ili nije (bez obzira na to da li se to objektivno ne zna ili tako misle samo članovi porodice). U takvoj je situaciji bolje koristiti, npr. pojam "nesretna smrt" nego "samoubistvo".
2. Tugujućima je dobro savetovati da na susret sa stručnjakom donesu fotografije umrle osobe te različite druge stvari i predmete povezane s njom. To mogu biti audio- i videotrake, predmeti koji su bili dragi pokojniku, pisma koje je pisao itd. Na taj način stručnjak bolje upoznaje umrlu osobu i odnos tugujućeg s njom. Osim toga, time tugujućeg podržavamo u obavljanju prvog zadataka tugovanja (osvešćivanje stvarnosti smrti). Tugujući rado donose takve predmete na susret sa stručnjakom i to im često olakšava razgovor o doživljenom gubitku (bez obzira na to sto njihovo razgledavanje i opisivanje često izaziva tugu, suze i druge reakcije).
2. Pisanje i crtanje vrlo se često koriste u pružanju stručne podrške tugujućima, nezavisno od njihove dobi. Reč je o tzv. kreativnim i ekspresivnim tehnikama koje više angažuju nedominantnu, "nesputanu" hemisferu, a pritom se dominantna, "racionalna" hemisfera - koja ionako oslabljeno funkcioniše — neko vreme "odmara". Sadržaj crteža može biti vrlo različit, a može se odnositi na trenutke pre smrti voljene osobe, neposredno nakon gubitka, ali i na ono sto očekujemo u budućem životu. Crteži po pravilu služe kao podsticaj za razgovor. Crtanje može poslužiti i za praćenje adaptacije na gubitak i to tako da tugujuća osoba na neki način crta vrstu i jačinu svojih reakcija na gubitak u funkciji vremena (npr. u koordinatnom sistemu, pomoću različitih dijagrama, krivulja ili na različitedruge načine — geometrijskim i drugim oblicima, apstraktnim crtežima itd.). Na taj način moguće je pratiti jačinu i trajanje pojedinih reakcija na gubitak i/ili celog procesa tugovanja te upoređivati takve "zapise" pojedinih članova porodice. To može biti podsticaj, npr. za razgovor o tome što utvrđene razlike znače svakom članu porodice, kako su povezane s funkcionisanjem porodice kao zajednice itd.
Umesto crtanjem, tugujući mogu svoje stanje pratiti i pišući dnevnik u kojem će opisivati kako se osećaju u određenim danima i trenucima povezanim s pokojnikom, u kojem će svakodnevno beležiti misli koje im prolaze kroz glavu, a tiču se umrle osobe, i tome slično. O dnevničkim zapisima tugujuća osoba može razgovarati sa stručnjakom, može ih "suprotstavljati" ugodnim reakcijama koje je takođe kod sebe primetila tokom dana itd.
Tugujuće ljude možemo podstaknuti i na pisanje pisama umrloj osobi u kojima će joj "reći" sve ono što nisu stigli, u kojima će joj opisivati sadašnji život i zamišljenu budućnost. Tugujući mora sam odlučiti hoće li nekome pročitati šta je napisao i šta će s napisanim pismima učiniti. Jedna od mogućnosti jest da ih pročita nekoj bliskoj osobi ili stručnjaku koji mu pruža podršku, zatim da pisma odnese na groblje ili na neko drugo mesto koje ga povezuje s tugujućom osobom (pritom ga može, npr. zapaliti pa na spomenuta mesta simbolički odneti pepeo) itd. Pri kraju pružanja stručne podrške može se napisati i tzv. oproštajno pismo umrloj osobi, ali s tim valja biti vrlo oprezan. Takvo pismo tugujući može napisati tek kada je za to spreman i nije ga dobro u tome požurivati ili ga na to siliti.
4. Traženje smisla gubitka i života nakon gubitka može se olakšati upotrebom različitih rituala odnosno aktivnosti koje imaju ritualno značenje. To mogu biti pisanje pesama i priča namenjenih umrloj osobi, organizovanje akcija prikupljanja knjiga, igračaka, odeće i sl. koji se mogu određenog datuma (rođendan pokojnika, godišnjica smrti itd.) deliti siromašnim ljudima. Traženje i uočavanje smisla te osećaj uspeha i postignuća mogu se postupno postizati tako da stručnjak i klijent zajednički postave "male", dostižive ciljeve koji se mogu zapisati i oblikovati u "dnevni/nedeljni program", čije ostvarenje se potom prati (prema Davis i sur., 2000.).
5. U pružanju podrške s tugujućim ljudima često se koristi i igranje uloga. Pritom se mogu odigravati situacije koje se odnose na prošlost (tj. na tugujuću i umrlu osobu), ali i one koje se tiču sadašnjih teškoća s kojima se klijent suočava. Igranje uloga može uključivati i zamišljene buduće situacije koje tugujućeg brinu, plaše ili ga na neki drugi način uznemiruju.
5. Prilikom pružanja podrške tugujućima mogu se koristiti različite tehnike disanja i opuštanja, vođenih fantazija, mogu se koristiti tzv. terapijske karte, metafore različitih oblika, skulpturiranje i tome slično.
Kao i uvek, tako je i u radu s tugujućima posebno važno upotrebljavati samo one metode i tehnike koje ste prvo iskušali na vlastitoj koži i s kojima imate iskustvo "nevrednujućeg korišćenja". Isto tako, dobro je primenjivati samo one tehnike za koje zajedno s tugujućom osobom procenite da će joj koristiti (odnosno da joj neće naštetiti). To znači da nema smisla, a ni koristi, neku tehniku unapred proglasiti uspešnom i korisnom za pružanje podrške tugujućima i potom tugujuće uveravati kako na nju moraju pristati jer se pokazalo "da je ona dobra". To nije profesionalno, a nije ni etički.
KORIŠĆENJE LEKOVA U PRUŽANJU STRUČNE PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Treba biti vrlo oprezan u korišćenju lekova kad je reč o tugujućim ljudima. Worden (2002.) kaže kako se lekovi obično uspešno koriste za smanjenje anksioznosti i kao pomoć pri nesanici, a da ih nije preporučljivo koristiti za ublažavanje depresivnih simptoma. Naime, u procesu uobičajenog, prirodnog tugovanja, tzv. "depresivni simptomi" znak su normalne tuge koja prati gubitak, a spomenuti lekovi retko deluju na takvu tugu (Todd i Baker, 1998). U prva dva poglavlja videli ste kako se u procesu tugovanja često mogu zapaziti različiti psihički i telesni znakovi poput anksioznosti, nemira, nedostatka apetita, teškoća s koncentracijom i pamćenjem itd. Takvi znakovi mogu lekara opšte prakse uputiti na to da je reč o određenoj telesnoj bolesti, a da pritom ne bude utvrđena veza između spomenutih znakova (sada su već postali simptomima) i doživljenog gubitka. Leick i David-sen-Nielsen (1987.) o tome kažu:
"Jednom za svagda trebalo bi postati jasno da se prilagođavanje na gubitak postiže suočavanjem sa stvarnošću i s emocijama, a da se proces tugovanja nikada ne može preživeti na recept." (str. 88.)
Lekovi zasigurno mogu pomoći tugujućima da se lakše prilagode gubitku, ali njihovo davanje opravdano je jedino ako za to postoje jasne medicinske indikacije, tj. ako je utvrđen
neki od psihičkih poremećaja. U slučajevima (ma koliko jake) tuge i ostalih reakcija koje prate prirodan, uobičajen proces tugovanja, propisivanje antidepresiva i sličnih lekova ne bi smelo biti redovnimdelom stručne pomoći u tugovanju.
PROCENA DELOTVORNOSTI PRUŽANJA STRUČNE PODRŠKE TUGUJUĆIMA
Sveukupno se pokazalo da pružanje stručne podrške u tugovanju daje povoljne rezultate, posebno ako je tugujući ljudi sami zatraže. U brojnim istraživanjima proveravana je i potvrđena delotvornost programa stručne podrške različitim grupama ljudi i to nakon različitih vrsta gubitaka, npr. roditeljima nakon smrti deteta izazvane različitim uzrocima, udovicama i udovcima čiji partneri su umrli prirodnom, nasilnom odnosno očekivanom ili neočekivanom smrću, ljudima čija bliska osoba je umrla od AIDS-a, karcinoma itd. (npr. Mur-phy, 2000., Parkes, 1998., Piper, Ogrodniczuk, Joyce, McCallum i Rosie, 2002., Raphael i sur., 1993.). Spomenuta istraživanja pokazala su da stručna podrška može delovati na dva načina: 1) preventivno - sprečavanjem komplikacija u procesu tugovanja kod ljudi iz rizičnih grupa i 2) terapijski - pomaganjem onim tugujućima koji osećaju da teškoće u procesu tugovanja ne mogu svladati sami ili uz pomoć prirodnih pomagača. Todd i Baker (1998.) spominju jedan takav preventivni program gde su lekari primarne zdravstvene zaštite svojim bolesnicima delili letke u kojima su bile osnovne informacije o tome što je dobro činiti neposredno nakon smrti bliske osobe, o reakcijama na gubitak i o tugovanju te o organizacijama i institucijama gde je tugujućim ljudima dostupna stručna podrška.
Davis i sur. (2000.) izveštavaju o istraživanju u kojem je proveravana učinkovitost pružanja podrške u situacijama tzv. očekujućeg gubitka, tj. kada se voljenoj osobi bliži smrt od bolesti. Učesnici istraživanja koji su uz podršku stručnjaka učestvovali u tzv. susretu opraštanja od teško bolesne osobe i koji su bili zadovoljni takvim "opraštanjem", imali su manje posttraumatskih stresnih reakcija nakon smrti od onih koji nisu u to bili uključeni ili od onih koji nisu bili zadovoljni ishodom takvog susreta. Čini se da takva intervencija najviše pomaže ljudima koji su bili izrazito psihološki zavisni od umrle osobe.
Prema navodima Todda i Bakera (1998.), stručna podrška pružena udovicama bila je delotvornija kad je bila usmerena na jasno određene bihejvioralne ciljeve nego kad su ciljevi bili, npr. "postizanje dobrobiti i boljeg raspoloženja".
Utvrđeno je da je stručna podrška najdelotvomija kad se pruža kasnije nakon gubitka, kad su tugujući ljudi mladi te kad pripadaju specifičnim rizičnim grupama: udovci (posebno u starijoj dobi), majke koje su izgubile decu te ljudi koji su doživeli iznenadni gubitak i to u traumatskim okolnostima (npr. samoubistvo, ubistvo, teroristički napad). Kad je reč o tome kada je najbolje početi stručnu podršku, prema kliničkom iskustvu Jordana i Neimeyera (2003.), to bi moglo biti između 6 i 18 meseci nakon gubitka. To je razdoblje kada tugujući ljudi "imaju vremena" prilagoditi se gubitku vlastitim snagama i uz podršku prirodnih pomagača, a ako im to ne uspe, tada već mogu osećati pojedine reakcije povezane s otežanim tugovanjem koje se stručnom podrškom mogu ublažiti. Međutim, spomenuti autori ističu kako tu pretpostavku još treba empirijski dokazati.
U proceni delotvornosti stručne podrške u tugovanju valja voditi računa i o tome od čega se ona sastoji, a to pak zavisi od faze tugovanja u kojoj se klijent nalazi. Naime, u počecima i u kasnijim razdobljima tugovanja ljudima treba pružati različite vrste podrške ako želimo da ona bude delotvorna. Tako će, npr. u početku tugovanja nakon smrti deteta roditeljima više pomoći podrška u prilagođavanju na status samohranog roditelja, dok će im dve godine nakon gubitka više koristiti podrška glede traženja novog partnera i moguće uspostave nove porodice.
Metodološke teškoće s evaluacijom delotvornosti stručne podrške u tugovanju iste su kao i teškoće s procenom koristi od ostalih vrsta psiholoških intervencija: srazmerno mali uzorci
učesnika, obično vrlo nehomogeni uzorci, nedostatak grupa za upoređivanje ili njihova nedovoljna ujednačenost sa grupama koje su dobijale podršku, odabir zavisnih varijabli (mera ishoda), nedostatak ili nedostatnost podataka o stanju tugujućih pre gubitka, teškoće (ili čak nemogućnost) upoređivanja rezultata dobijenih različitim istraživanjima te ostali činioci.
PRUŽANJE PODRŠKE DECI I MLADIMA NAKON GUBITKA
Temeljno pravilo pružanja podrške deci i mladima koji su doživeli gubitak je pomoći odraslima koji se za njih brinu. To je važno zbog dva razloga. Prvo, time pružamo podršku njima lično, a ona im treba jer su često i oni sami u procesu tugovanja zbog istog gubitka. Osim toga, njima je po prirodi stvari toliko teško podneti detetovu bol da će učiniti sve da je uklone. Pritom najčešće ne uspevaju zaista ukinuti detetovu patnju (tj. učiniti da je ono zaista ne oseća), već jedino postižu to da je dete potisne pa je oni više ne vide. Drugo, podrškom odraslima koji brinu o tugujućoj deci i mladima podučavamo ih načelima i načinima delotvornog pružanja podrške u tugovanju o kojima je pre bilo govora.
Pružanje podrške odraslima posebno je važno kad je reč o deci predškolske i ranoosnovnoškolske dobi, ali podjednako je primenljivo i u slučaju starije dece te mladih ljudi. To, naravno, ne znači da nikada nećemo izravno pružati podršku i mlađoj deci, ali ona obično bolje prihvataju pomoć bliskih ljudi nego stručnjaka. Budući da odrasli, radeći najbolje što znaju, na decu prenose stavove i uverenja o gubicima i tugovanju koje sami poseduju — a videli ste da su oni često nedelotvorni - važno je pomoći im da u pružanju podrške deci budu što efektivniji.
ПОТРЕБА ТУГУЈУЋЕ ДЕЦЕ И МЛАДИХ
Све што сам досад рекла о делотворном пружању подршке тугујућим одраслима може се применити и на децу те на младе, а специфичности које се тичу те популације произлазе из њихових спечифицних потреба..
1. Тугујућој деци треба збринутост/сигумост - У прва два поглавља говорила сам о томе како деца егзистенцијално зависе од одраслих, о њиховој бризи, а кад она изостане, осећају се животно угроженима. Нажалост, родитељи тугујуће деце често су и сами доживели губитак и обично нису у стању за њих се побринути. Због тога је важно да бригу о деци преузму чланови најуже породице или пак неки други људи, ако је дете с њима блискије. Деци је важно рећи да се родитељи само привремено не могу бринути за њих и да де то у одређеном тренутку опет бити у стању.
1. Деци су потребне јасне информације о смрти (и њихово давање у правилу није добро одгађати) - Осим што су деца по природи знатижељна па желе свашта знати, њихова је знатижеља након губитка повезана и с малочас наведеном потребом за сигурношћу. Давањем информација о узроцима смрти и њеним последицама, али и везано за конкретан губитак, ублажавамо кривице и љутње које деца осећају те ублажавамо дететово фантазирање о томе што се све лоше догађа с умрлом особом кад је више нема међу блиским људима. Осим тога, тиме деци помажемо да у одређеној мери схвате што се догодило, а то им пак олакшава поновну успоставу осећаја контроле. Дакако да таква тумачења морају бити
прилагођена дететовој доби, тј. степену развијености његових менталних способности. Од деце често скривамо чињенице које се тичу смрти вољене особе јер се бојимо да их неће моћи поднети, да их неће разумети или да ће их истина јако узнемирити. Сва три разлога за страх посве су оправдана и приликом изношења чињеница о смрти није нужно дете оптерећивати баш свим појединостима (нарочито не онима које се односе на стравичне призоре и томе слично). Што се страха од узнемиравања тиче, ваља запамтити да дете ионако јесте узнемирено, али то можда не показује, па ће "узнемиреност због чињеница које сазнаје" вероватно бити само показивање тога како се уствари осећа.
Осим тога, важно је запамтити још нешто: одрасли су често склони потцјењивати способности деце и младих да схвате и поднесу тешка искуства, премда нам свакодневни живот показује да то није оправдано. И деца и млади могу схватити и поднети све што им кажемо ако то учинимо на начин који је у складу са степеном њиховог развоја.И коначно, најбоље је када детету или младој особи информације о смрти дају родитељи, а ако то они никако не могу, тада то треба учинити неко с ким су јако блиски. То је важно због тога што се у том тренутку морају осећати сигурним и збринутим, а то могу само уз некога уз кога осећају тзв. сигурну приврженост.
2. Деци је важно да губитак учине стварним - Деци је, као и одраслима, важно да схвате што се догодило, да схвате да је губитак стваран, а у томе им помажу различити церемонијали повезани са смрћу. Међу њима је и одлазак на гробље, камо треба водити и дете, осим ако оно то изричито не одбија. Губитак постаје стварнијим и тако што децу укључујемо у поспремање ствари умрле особе, тако да пред њима показујемо како се осећамо итд.
3. Деци треба стрпљење одраслих - Деца и млади слични су одраслима по томе што им треба времена да когнитивно и емоционално прихвате смрт вољене особе и да јој се прилагоде. Међутим,, кад је реч о малој деци, дететово поимање смрти мења, а видљиве су и бројне друге развојне промене. Због тога је важно с децом и младима бити јако стрпљив и имати на уму да они на одређен начин сазревају заједно с доживљеним губитком.
4. Деца имају потребу осећати се важнима и укљученима — Иако сам рекла како се многи тугујући родитељи привремено не могу бринути за своју (тугујућу) децу и да ту бригу треба преузети неко други, то не значи да децу треба потпуно издвојити из свега што се догађа након смрти блиске особе. Мицањем деце из такве ситуације, с циљем заштите, нећемо задовољити њихову потребу да и она буду важна и потребна. Напротив, деца се тада осећају емоционално удаљеном од својих родитеља и породице (Sutton-Edmands и Marcellino-Boisvert, 2002.). Осим тога, без обзира на то што се нови и привремени скрбници добро брину за њих, имају потребу добити подршку управо од људи који су им најближи и којима се осећају најприврженијима.
Овде желим одговорити и на питање о томе је ли добро да деца иду на сахрану. Једноставно речено: јесте, добро је, осим ако то само дете изричито не одбија и ако је млађе од 3-4 године. Деци је важно да буду с одраслима које воле и који су им блиски и у тренуцима радости, али и у тренуцима туге. На тај начин с њима деле животна збивања и тиме се осећају "правим" чланом породице. Осим тога, одлазак на сахрану и деци је, као и одраслима, прилика да се на ритуалан начин опросте од тела покојника, што је важно.
Многи одрасли противе се дететовом одласку на погреб због неугодних властитих искустава из детињства. Зато ваља знати да је пре одласка на гробље, од свега најважније децу добро припремити за тај ритуал. То значи да им је важно описати што ће се и када догађати како би се утицај неизвесности и непознатости свео на најмању могућу меру. Следећа важна ствар је да се мора тачно знати ко ће на погребу о детету водити бригу и притом је добро да то буде неко коме дете и иначе верује, с ким је присно и с ким се осећа сигурним. Исто тако, важно је да та особа сама осећа да може, због свог властитог стања, поднети бригу за дете. Будући да су мала деца врло "конкретна", можемо им понудити да на погреб понесу нешто што ће ставити уз леш. Тиме ће се лакше опростити од покојника, а њихова туга добит ће још један конкретан, иако симболичан исказ (Dyregrov, 2001.).
6. Деца имају потребу за настављањем уобичајених дневних активности - Ту потребу деца и сама задовољавају тако да након сазнања о смрти блиске особе врло брзо одлазе на играње, гледају телевизију итд. То у одраслима подстиче питање: Је ли дете уопште свесно губитка? или: Је ли губитак (јако) погодио дете? Подршка тугујућој деци у овом контексту састоји се од што је могуће бољег задржавања уобичајеног дневног распореда устајања, једења, одласка у школу, обављања кућних послова, одласка на спавање итд. На тај начин деци шаљемо две врло важне поруке: 1) свет ипак није тако несигурно и хаотично место као што то, због губитка, изгледа, тј. постоје ствари које су остале сигурне и непромењене и 2) одрасли ипак нису изгубили сву контролу кад успевају одржавати дневни распоред, што значи да се деца могу осећати сигурном.
6. Деци требају људи који ће одговарати на њихова (бескрајна) питања – Слично као код четврте потребе тугујуће деце и овде се може рећи да питања која постављају након губитка важне особе делимично произлазе из њихове природне знатижеље. Међутим, она су великим делом узрокована и збуњеношћу те несигурношћу које у сусрету са смрћу осећају сва деца. Једини начин да се тих осећања реше је да траже објашњење онога што не разумеју. То одраслима зна бити врло исцрпљујуће јер се питања непрекидно понављају, али не зато што дете "ужива мучити одрасле", већ зато што им недовољно развијен мисаони апарат не омогућује да добивене информације адекватно обраде и поспреме. Осим тога, чини ми се да у таквим тренуцима на одређен начин и "проверавају" јесу ли одрасли заиста довољно поуздани да дају исте одговоре на иста питања. Потврда тога значила би да се дете уз њих може осећати сигурним.
7. Деца морају знати да нису могла узроковати нечију смрт својим особинама, емоцијама, мислима... У доби од отприлике 3 до 7 година деца су уверена како имају "магичну моћ". Сигурна су да је неко њихово осећање, мисао, поступак или пак нека њихова особина (нпр. спорост, непажљивост, брзоплетост итд.) изазвала смрт вољене особе и због тога им је, наравно, јако тешко. Често то никоме не желе рећи из страха да се не би открило да су заиста кривци које мора снаћи праведна казна. Такве реакције последица су тзв. дечијег егоцентризма - нормалне фазе у дететовом развоју кад је оно понајвише усмерено на себе, кад има осећај да се све "врти око њега" и у складу с тим мисли да је за све криво и одговорно. Да би се умањила кривица, с децом је потребно пуно и
често разговарати и притом их разуверавати у то што мисле. То се постиже објашњавањем темељних чињеница о смрти, али и описивањем ситуације која је у конкретном случају довела до смрти. У овом контексту може помоћи и реченица попут ове: "Чујем/видим да се осећаш кривим/ом за њену смрт, али хтела бих да знаш да једноставно није могуће некога убити својим мислима". Како је фаза магичног мишљења природна развојна фаза, кроз коју више или мање интензивно прођу сва деца, дете у тој фази неће моћи дословце чути предложену реченицу и због тога се не треба љутити и бити фрустрираним. Међутим, њеним понављањем дете ће је упамтити и моћи ће је употребити кад буде почело излазити из те развојне фазе.
8. Деца морају знати да одрасли и умрли нису могли спречити смрт и да су они недовољно моћни како би је спречили, што се противи њиховом доживљају одраслих као свемоћних. У противном ће закључити како их "тата није волео, јер да јесте, сигурно би победио болест, а не би умро и оставио их тако јадне и саме".
10. Млади су на прагу изласка из породице у свет вршњака. Губитак угрожава њену целовитост и младу особу вуче натраг како би се породица сачувала. Младима треба осећај слободе да изађу из тугујуће породице и да се у њу враћају без морализирања и наметања већег броја породичних задатака или задатака које је до тада обављао умрли. У противном ће преузети улогу која им не припада и неће обавити развојно важну задатак социјализације.
10. Млади имају потребу за ритуалима који понекад нису дио уобичајене културе (нпр. млади који су хтели певати самоубицину омиљену песму на погребу. Такве ритуале важно је прихватити, разумети и нормализовати, осим у случајевима кад вређају друге тугујуће. Међутим, и тада им треба помоћи да домисле ритуал који је њима примерен, а да притом не повређује друге људе.
11. Млади имају потребу нешто чинити за друге тугујуће, за породицу мртвог пријатеља и у томе их треба подржати уместо да их, у жељи да им олакшамо, одговарамо од бављења тугом. Наравно да притом треба водити рачуна о томе да им будемо подршком и кад осете да такво помагање више не могу издржати и кад се од тога желе повући.
12. Млади су изразито осетљиви на то како други, а посебно одрасли, реагују на њихово исказивање мисли и осећања те имају наглашену потребу скривати осећања и понашати се "одрасло". Због тога јако пазе пред ким ће показати своје реакције на губитак и то су чешће пријатељи или нека друга одрасла особа, а не родитељи које "чувају" од властите патње. Важно је ту њихову потребу разумети и подржати.
МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ РАДА У ОКВИРУ СТРУЧНЕ ПОДРШКЕ ТУГУЈУЋОЈ ДЕЦИ И МЛАДИМА
Методе и технике рада с тугујућима, о којима сам говорила у одељку о пружању стручне помоћи у туговању, могу се употребити и у пружању подршке тугујућој деци и младима. Једнима и другима може помоћи цртање и писање те
различите друге описане активности. Уз њих, Кандт (1994.) описује још три технике које ми се чине добро прилагођенима тој доби.
Једна је цртање породичног стабла када дете/млада особа ставља крст покрај имена покојника. На тај начин деци и младима можемо помоћи у увиђању стварности смрти, а такво породично стабло може олакшати и разговор о људима из породице од којих диете (не)добија подршку те о томе зашто је то тако. Осим тога, из породичног стабла добијају се подаци и о другим доживљеним губицима који могу отежавати процес туговања због садашњег губитка.
Друга техника јест прављење "књиге или кутије сећања". У њу се могу смештати различите ствари које тугујуће дете/младу особу подсећају на покојника. То могу бити фотографије, писма, песме, различити предмети које је дете добило на поклон од особе које више нема и сл. Помоћу ове технике губитак такође може постати стварнијим јер се умрла особа повезује с конкретним стварима.
За споменуте технике вреди све што је већ речено о коришћењу сличних метода у пружању стручне подршке одраслима: немојте их користити ако их прво нисте сами на себи искушали. Упуштање у непознату ситуацију заједно с тугујућим дететом или младом особом последње је што треба и њима и вама у тако осетљивој ситуацији као што је губитак важне особе. Осим тога, након сваке примењене методе или технике јако је важно с тугујућом особом (дететом, младим или одраслим човеком) поразговарати о томе како се након тога осећа, које добити и могуће штете види од примењене технике и томе слично. Једино под тим условима, коришћење различитих метода и техника у пружању подршке тугујућима постаје озбиљан и одговоран послао који им може донети одређене користи. У супротном, оне су само забава односно нестручно и неетички обављен посао (да не кажем, шарлатанство).
