Prof. dr. sc. med. Mirjana Stamenović

Čovek je zdrav dok su mu organske funkcije normalne, odnosno dok može aktivno da utiču u rešavanju životnih problema.

Bolest je samoprocena stanja obolelog gde su fizičke, psihičke, intelektualne, emocionalne, socijalne i razvojne funkcije smanjene.

Cilj zdravstvenih profesionalaca je da se bolest otkloni ili da se minimiziraju znaci i simptomi date bolesti.

Najčešća klasifikacija bolesti (oboljenja) zasnovana je na dužini trajanja oboljenja, pa tako kažemo da bolest može biti akutna i hronična.

Akutnu bolest karakterišu intenzivni znaci i simptomi u kraćem vremenskom intervalu, nastaju iznenada, brzo nestaju uz primenu odgovarajućeg tretmana lečenje i zdravstvena nega).

Hronična oboljenja traju duže (6 meseci ili do kraja života . Karakteristika hroničnih bolesti je da se sporo razvijaju, a u toku trajanja smenjuju se remisije i egzacerbacije.

Osnovni cilj zdravstvene nege je negovanje obolelih, što podrazumeva:

monitoring vitalnih funkcija (parametri zdravlja)

nadzor nad aktuelnim stanjem individue

zbrinjavanje obolelih (telesno, duševno, socijalno)

hranjenje (putevi unošenja hrane i tečnosti

aplikacija, inicirane terapije

uzimanje biološkog materijala

planiranje propisane aktivnosti

priprema obolelog za medicinski tretman

učenje o zdravlju

Za definisanje i formulaciju sestrinskih dijagnoza treba uzeti u obzir: •Dobijene podatke iz svih izvora (intervju – direktno ili indirektno, nalazi, zapisi) sestrinske opservacije, procene i konsultacije sa drugima. •U definisanju sestrinske dijagnoze korisnika zdravstvene nege treba sagledavati po principu bio-psiho-socijalnog modela, što nas upućuje da vrlo precizno analiziramo reakcije na novonastalu situaciju i to individualno. •Sve dobijene podatke treba sistematizovati i poređati ih po prioritetu. Dobijeni podaci treba da su relevantni i individualno značajni, kako bi ih i drugi zdravstveni radnici na isti način procenjivali. Tek onda se može pristupiti definisanju problema u izboru odgovarajuće alternative za rešavanje istog.

Glavni cilj strategije je da se smanji izloženost pojedinaca i grupe ljudi zajedničkim rizičnim faktorima nezaraznih bolesti, a koji podrazumevaju: pušenje, neadekvatnu ishranu i nedovoljnu fizičku aktivnost. U stategiji je prioritet dat kardiovaskularnim, malignim bolestima, dijabetes melitusu i hroničnim respiratornim bolestima.

Mere za ostvarivanje pomenutih ciljeva su:

uključivanje pojedinaca, porodice, zajednice, organizacione strukture i dr. u rešavanju problema

zdravstveni radnici, a posebno sestre, preuzimaju odgovornost za ljudsko zdravlje, tako što se aktivno uključuju u promociju i unapređenje zdravlja pružajući odgovarajuće zdravstveno vaspitne intervencije

otkrivanje i redukcija rizičnih faktora

rano otkrivanje bolesti i lečenje, ako je potrebno sprovoditi složeniju dijagnoatiku i adekvatno lečenje kroz kolaborativni pristup.

Vitalni znaci – karakterišu kvalitet života individue.

U vitalne funkcije spadaju:

1. disanje

2. krvni pritisak

3. puls

4. temperatura tela

Vitalni znaci su povezani i utiču jedan na drugi.

U direktoj su vezi sa homeostazom u organizmu.

Proces disanja obuhvata: inspirijum i ekspirijum, razmenu gasova, transport O2 i CO2.

Kada je frekvencija disanja u pitanju tu se prepoznaju četiri oblika disanja i to:

- eupnea – normalna brzina disanja

- tahnipea – ubrzano disanje

- bradipnea – usporeno disanje

- apnea – prestanak disanja

Kod različitih patoloških stanja uočavaju se patološki oblici disanja i to:

hiperpnea – duboko i ubrzano disanje (akutna anemija – krvarenje)

ortopnea – duboko i ubrzano disanje koje inicira prinudni polusedeći položaj (dekompenzacija srca)

asmatično disanje – otežan i produženi ekspirijum (bronhijalna astma)

Kunssmaulovo disanje – duboko i čujno (dijabetična koma, acidoza, uremija)

Cheyne-Stokesovo disanje – duge pauze u prestanku disanja do 10 sekundi između koje se disanje smenjuje od dubokog do veoma plitkog (hipoksija mozga)

Biotovo disanje – nepravilno disanje sa pojavom apnee i plitkim udisajem (oštećenje centra za regulaciju disanja u CNS)

Krvni pritisak je pritisak krvi na zidove krvnih sudova. Postoji arterijski i venski krvni pritisak.

Vrednosti arterijskog krvnog pritiska zavise od :

- stanja srca

- količine krvi u cirkulaciji

- elastičnosti krvnih sudova.

Detaljnije u ZN u kardiologiji

Puls je odraz srčanog rada i ispoljava se na perifernim arterijama. Kontroliše se palpacijom i auskultacijom.

Puls ukazuje na stanje kardiovaskularnog sistema, pa je neophodna pravilna kontrola.

Frekvencija pulsa kod zdrave osobe je 60-80 minuta

- Tahikardija je ubrzan puls iznad 80 otkucaja/1 minut.

- Bradikardija – usporen puls sa vrednostima ispod 60/1 minut.

Ritam pulsa :

- ritmičnim pulsom

- ekstrasistolija

- apsolutna aritmija

Kontrola pulsa je sestrinska intervencija i ona je izvodi na sledeći način: 1. postavlja bolesnika u ležeći ili sedeći položaj sa opuštenom i savijenom rukom u laktu (pod pravim uglom) na kojoj će se meriti puls 2. vrednosti pulsa registrujemo svojim prstima pritiskom na arteriju 3. ocenjujemo ritam, punjenost, napetost i amplitude pulsa 4. kontrolu vršiti 1 minut 5. registruje dobijene rezultate pulsa 6. uočene patološke promene saopštava lekaru

Sestra treba da prepozna bigemniju i ekstraasistiliju.

- Telesna temperatura je stepen zagrejanosti čovečjeg organizma.

- Toplotna energija je posledica metaboličkih procesa u organizmu.

- Centar za regulisanje temperature nalazi se u hipotalamusu.

- Normalna vrednost temparature merena na površini tela je od 36-37ºC, a merena na sluzokoži veća je do 1ºC.

Povišena telesna temperatura se javlja kod:

patologije CNS

intenzivne aktivnosti

infekcija

inflamacije (lokalno)

dehidracije

neuropatije (povrede) i dr.

izlaganje toploti.

Znaci i simptomi kod hipertermije su:

telesna temperatura iznad 37ºC aksilarno

temperatura iznad 37,8ºC merena oralno ili 38,8ºC

mereno rektalno

crvenilo lica

toplota na dodir

tahipne

tahikardija

drhtavica

dehidracija

malaksalost

gubitak apetita

Zdravstvena nega za bolesnika sa povišenom temperaturom podrazumeva: merenje telesne temperature na 2h i kraće kod vrednosti TºC = 37,8, bolesnika smestiti u postelju (polusedeći položaj zbog lakšeg disanja) tražiti moguće uzroke povišene TºC obezbediti optimalnu mikrosredinu za obolelog (temperatura, vlažnost, provetrenost prostorija) nadoknada tečnosti per os ili parenteralno (infuzija iz terapijskog plana) otkloniti suvišnu garderobu i pokrivače prebrisati i tuširati bolesnika više puta u toku 24h sprovoditi negu usne duplje kontrolisati bilans tečnosti primeniti pravilnu ishranu sa dosta belančevina i vitamina dati terapiju (antipiretike) iz terapijskog plana vršiti monitoring nad vitalnim funkcijama

Balans tečnosti je odnos unesene i izlučene tečnosti iz organizma.

Tečnost iz organizma se izlučuje preko: bubrega, gastrointestinalnog trakta, pluća i kože.

Regulisanje telesnih tečnosti postiže se preko:

koloidno - osmotskog i hidrostatičnog pritiska

propustljivih membrana

osmoza, difuzija i transport

aktivni i pasivni transport.

Hipovolemija je smanjena količina međućelijske tečnosti.

Rešavanje problema hipovolemije:

kontrola balansa tečnosti (3x dnevno)

kontrola telesne težine

kontrola vitalnih znaka

kontrola diureze

aplikacija ordinirane terapije

nadoknada tečnosti (oralno i paranteralno).

Hipervolemija je povećanje volumena telesne tečnosti (zadržavanje vode i natrijuma).

- Simptomi i znaci: edemi, povećana telesna težina, proširene vene, puls tvrd i dobro punjen, tahikardija, povišen krvni pritisak, rizik od pojave plućnog edema, ascites, dispneja, ortopneja, glavobolje, konfuzija, diplopija, koma.

- Rešavanje problema: kontrola balansa tečnosti i kontrola telesne težine i vitalnih znakova (disanje), praćenje edema, aplikacija terapije, dijeta bez soli.

Hipokalcemija je stanje sniženog kalcijuma u krvi.

- Znaci i simptomi: trnjenje, konfuzija, gubitak pamćenja, bol u mišićima, tetanija, mučnina, povraćanje, hipoksija, prolivi, hipotenzija, suva koža, alopecija, lomljivi nokti i dr.

- Rešavanje problema: substitucija kalcijuma i vitamina B, oralno i parenteralno - u zavisnosti od kliničke slike. Sestra treba da zna da kalcijum dat parenteralno može da da nuzpojave kao što su: kardijakorest, bradikardija, sinkopa, znojenje, mučnina, povraćanje, spazam koronarnih arterija i dr. Sestra treba da zna da se Ca daje samostalno i polako zbog nabrojanih komplikacija.

Hiperkalcemija je posledica hiperparatireoidizma, većeg unošenja kalcijuma.

- Znaci i simptomi: opstipacija, muka, povraćanje, bol u trbuhu, gubitak apetita, poliurija. Teška hiperkalcemija može da dovede do kome uz prethodni razvoj moždanih poremećaja, delirijuma, haluscinacija i nekih somatskih disfunkcija.

- Rešavanje problema: leči se uzrok hiperkalcemije, nadoknađuje se tečnost i pospešuje izlučivanje urina, a time i kalcijuma. Kod složenih stanja lečenje se sprovodi hemodijalizom.

Bol je neprijatan subjetivni osećaj koji iskazuje oboleli, a koji je u vezi realnog oštećenja ili bolesnikove predstave o bolu.

Vrste bola su:

I II

- akutni bol - somatski bol

- hronični bol - psihogeni bol

- opšti bol - lokalizovani bol

Kod problema bola sestra identifikuje: akutni ili hronični bol fazu bola ponašanje kao odraz bola uzročnike bola reakciju bolesnika. Bol kao neprijatna senzacija menja ponašanje kod obolelog, a sestra prati to ponašanje, što obuhvata: fazu bola intenzitet bola bolne senzacije (lokacija, trajanje, smirivanje, pojačavanje kvalitet bola) toleranciju na bol (intenzitet, izdržljivost) uticaj bola na aktivnosti bolesnikovo mišljenje o uklanjanju bola bolesnikovu zabrinutost u vezi bola

Merenje bola

Slika 1.2. Numerička tablica za bol

Slika 1.3. Tablica facijalne ekspresije za bol

Rešavanje problema bola može se odvijati u dva pravca: 1. Neinvazivne metode rešavanja bola, i to: •prisutnost uz bolesnika •uspostavljanje poverenja - sugestija •primena relaksacionih tehniika •smanjenje bolnih impulsa •pomoć stručnjaka •smanjenje uzroka bola •edukacija bolesnbika (rešavanje problema anksioznosti) •edukacija članova porodice 2. Invazivne metode rešavanja bola su: •lekovi za suzbijanje akutnog i hroničnog bola - analgetici - oralno, parentenaralno - opijati - oralno, parentenaralno - opioidi (morfijum) - subkutano

Sadržaj zdravstvene nege kod problema "Bol“

Sestrinske intervencije:

uspostavlja kontakt sa obolelim i vodi razgovor o njegovom bolu

utvrđuje mesto bola

utvrđuje kvalitet bola - navodi bolesnika da opiše bol

utvrđuje ponašanje bola tokom vremena

procenjuje jačinu bola

edukuje obolelog da koristi skale za procenu jačine bola.

Najčešći prirodni položaji koje oboleli zauzima su: 1. Fovlerov položaj; polusedeći ili sedeći, zauzimaju ga oboleli od respiratornih oboljenja otežano disanje); 2. Ortopnoičan položaj; sedeći, zauzimaju ga oboleli sa izrazito otežanim disanjem (bronhijalna astma, dekompenzacija srca). 3. Trendelenburgov položaj; kosi položaj, glava niže u odnosu na ekstremitete. U ovom položaju povećava se priliv krvi u centralni nervni sistem i vitalne organe (srce i pluća . 4. Kvinkeov dremažni položaj; primenjuje se kod respiratornih oboljenja gde je prisutna velika količina sekreta u bazalnim delovima pluća bronhiekstazije, apces pluća . 5. Kolemanov položaj; koristi se u slučaju kranijocerebralnih povreda i ako je bolesnik u besvesnom stanju 6. Kolenolakatni položaj; primenjuje se kod dijagnostičkih procedura donje endoskopije. Bolesnik se oslanja na kolena i laktove. 7. Položaj kod bolova u trbušnoj šupljini; bolesnik leži sa kolenima privučenim prema grudima, jer tako smanjuje napetost trbušnog zida i bol.

Polupokretni i nepokretni bolesnici su pod većim rizikom da razviju komplikacije. Zato zdravstvena nega treba da je intenzivirana. Sadržaj zdravstvene nege - jačanje otpornosti organizma – ishrana - održavanje lične higijene bolesnika - poboljšanje periferne cirkulacije – masaža - sklanjanje iratanasa sa kože - menjanje položaja bolesnika u krevetu - sprečavanje povreda i infekcija - zaštita predilekcionih mesta upotreba sredstava za otklanjanje pritiska – dušek, jastuk - ontrola kože boja, edem, povreda integriteta - aktiviranje bolesnika i fizikalne vežbe za osamostaljivanje ukoliko za to postoji mogućnost

Pojava komplikacija kod bolesnika sa smanjenom pokretljivošću ili nepokretnosti je najčešće rezultat neadekvatne nege.

Infekcija od intravenskih katetera

Intravenski kateteri predstavljaju rizik od infekcije, naročito centralni, juGularni i subklavijalni.

Ove infekcije mogu da se izbegnu primenom strogih aseptičnih mera i menjanjem katetera na tri do četiri dana.

Komplikacije koje se javljaju kod kanulacije centralnih vena su:

1. stvaranje hematoma na vratu

2. tromboza

3. pneumotoraks

4. lezije limfnih puteva sa edemima

5. tromboflebitis

6. pojava gljivičnih infekcija

Stvaraju se ugrušci koji ako zapuše krvne sudove organa važnih za život direktno ugrožavaju obolelog.

Važna je prevencija ove komplikacije, a ona se sastoji od:

- masaže ekstremiteta

- primena aktivnih i pasivnih vežbi - rano podizanje bolesnika iz postelje, ako je to moguće ili - promena položaja na 1-2h

- aplikacija lekova iz terapijskog plana

- kontinuirano praćenje svih promena kod oboleog, npr.: tromboza vena – bol u nozi, otok, TºC kože lokalno povišena, proširenje vena i cijanoza (prevencija se sprovodi u okviru zdravstvene nege).

Infekcije urinarnog trakta, najčešće su kod bolesnika sa urinarnim kateterom.

Prevencija urinarne ifekcije – sestrinske aktivnosti:

- kateter treba menjati svakih 7 do 10 dana

- mokraćnu bešiku treba isprati dva puta nedeljno fiziološkim rastvorom ili sol. Acidi borici 3%

- redovni pregledi urina i urinokulture

Važna je prevencija nastanka opstipacije, a nju sprovodi sestra kroz zdravstvenu negu i sastoji se iz:

- pravilne ishrane veća količina vlaknastih materija)

- obuka bolesnika da reaguje na svaki podsticaj

- dovoljna količina tečnosti (3 l /24h – ako nema kontraindikacija)

- izbegavati prečišćene žitarice i zameniti ih integralnim

- povećati stepen fizičke aktivnosti u odnosu na sposobnost obolelog

Pod pojmom kontraktura podrazumeva se ograničena pokretljivost u određenom zglobu.

Prevencija kontrakture vrši se korekcijom položaja u postelji na taj način što se pacijent postavi u ležeći položaj na leđima sa lako abduciranim nogama u neutralnom položaju (sprovodi se pasivno i aktivno vežbanje .

Kod slabopokretnih i nepokretnih bolesnika česta komplikacija je pneumonija, koja može i vitalno da ugrozi obolelog.

. Mere za povećanje imuniteta obolelog su: - nega usne duplje

- pospešivanje ekspektoracije

Mere prevencije :

- kašljanje

- duboko disanje

- okretanje

- promena položaja

- zаštita od raznih prehlada

- zaštita od aktivnog i pasivnog pušenja

Zdravstvena nega za osobe sa smanjenom otpornošću podrazumeva: - stvaranje odgovarajućih uslova i nivoa nege za bolesnike; - obezbeđivanje pravilne ishrane i nadoknada tečnosti, vitamina, minerala i dr.; - pružanje opšte nege obolelom i kontinuirani monitoring; - identifikacija aktuelnih znaka i simptoma (temperatura, TA, puls, disanje, promene na koži, sluzokoži, kašalj i dr. ; - uočavanje / rano otkrivanje promena na urinarnom traktu, digestivnom, respiratornom, kardiovaskularnom itd.; - minimiziranje napetosti kod obolelog; - sprečavanje mogućnosti kontaktnih infekcija; - organizaciju rada sa obolelim u delu zadovoljavanja potreba za kvalitetniji život sa novonastalom situacijom uz korišćenje dostupnih resursa (materijalnih i humanih); - vakcinacija zdravstvenog osoblja i korisnika zdravstvene nege; - poštovanje mera zaštite bolesnika i sopstvene zaštite članovi zdravstvenog tima).

Dekubitusne ulceracije su rane nastale na mestima pritiska usled ležanja najčešće Glavni faktori rizika za nastanak dekubitusa su: nepokretnost, starosna dob, pothranjenost, hipoproteinemija, anemija, edemi, dijabetes, imunosupresija, infekcije, pad senzibiliteta, poremećena lokalna cirkulacija, kontaminacija usled inkontinencije neodgovarajuća nega obolelog . Kada postoje navedeni faktori potrebna je veća pažnja i sprovođenje preventivnih mera, a one su: - pokretanje obolelog u granicama mogućeg u vremenskom intervalu 1-2 sata - korišćenje raznih sredstava koja umanjuju trajnost pritiska na jednom mestu i bez pokretanja samog bolesnika - nega, odnosno higijena kože u cilju smanjenja mogućnosti nastanka infekcije - bolesnikova postelja zauzima važno mesto u prevenciji dekubitusa - redovna higijena anogenitalne regije je sledeća mera prevencije dekubitusa. Koža zapaljena i nakvašena urinom podložna je iritaciji i infekciji koja pogoduje stvaranju dekubitalnih ulceracija .

Stadijumi u razvoju dekubitalne rane:

I crvenilo - direktan odgovor na pritisak usled dilatacije arteriola i lokalni edem koji je prouzrokovan kapilarnom propustljivošću.

II pojava mehurića - progresija edema dovodi do odvajanja epiderma od papilarnog sloja i ispunjavanje tečnosti. III defekt kože bez nekroze – koža može biti oštećena do periosta. Vide se mišići i tkivo oko tetiva. Površinu rane pokriva eksudat fibrina.

IV nekroza – modrocrvena i suva nekroza propadanje tkiva, zahvaćene su kosti, u džepovima se razmnožavaju mikroorganizmi. Rana predstavlja izvor sepse. Opšte stanje bolesnika teško.

Protok lečenja dekubitalne rane Dekubitalne rane zarastaju per secundam i ono se odvija u tri faze: - faza čišćenja (služi otklanjanju stranih čestica i ostataka tkiva) čime se omogućava stvaranje granulacionog tkiva. U tom procesu aktivno učestvuju enzimi koji rastvaraju albumine. Stvara se mlado vezivno tkivo sa dovoljno krvnih sudova. Faza traje od 3 – 5 dana. - faza granulacije (javlja se kontrakcija rane). Granulaciono tkivo predstavlja barijeru protiv invazije klica i predstavlja podlogu za epitelizaciju rane. - epitalizacija (tkivo se obnavlja od spoljnjeg ruba ka unutrašnjosti rane). Ako veličina defekta ne iziskuje plastično pokrivanje proces se završava ožiljkom.

Zdravstvena nega za bolesnike sa dekubitusom podrazumeva:

- jačanje otpornosti organizma (ishrana)

- visok standard higijene (aseptični uslovi)

- otklanjanje pritiska na ugrožavajuća mesta

- čišćenje rana od nekrotičnog tkiva

- lokalna primena terapije (antibiotici)

- ispiranje rana i stavljanje vlažnih kompresa

- isključivanje faktora rizika iz spoljne sredine

- psihička relaksacija obolelog (razgovor)

Opšta popdela lekova po grupama je: - lekovi za lečenje - lekovi za profilaksu - lekovi za dijagnostku U direktnoj vezi je dejstvo leka sa obolelim organizmom - organom i to na osnovu: - telesne težine – genetske predispozicije obolelog - godina starosti - pola - fiziološkog stanja - prisutnosti oboljenja (vrsta, težina)

Neželjena dejstva leka mogu se ispoljiti kod svakog leka sa različitim manifestacijama, ali u svakom slučaju ova pojava negativno deluje na organizam. U procesu primene lekova sestra uzima detaljnu anamnezu koja podrazumeva: - podnošljivost lekova iz ranijeg iskustva - alergijsku dijagnozu Neželjena dejstva leka mogu se podeliti na: - neželjena dejstva koja zavise od primenjene doze leka - neželjena dejstva koja su u direktnoj vezi sa osobinama organizma

Peroralnim putem unose se: tablete, kapsule, dražeje, pulvisi, sirupi, granule, tinkture tonici i dr. Pri aplikaciji lekova, bez obzira na put unošenja, primenjuje se pravilo «5.0», a to podrazumeva: - pravi pacijent - pravi lek - prava doza - pravi način - pravo vreme Peroralna aplikacija lekova podrazumeva: - uzimanje leka pre obroka - uzimanje leka posle obroka - uzimanje leka u toku obroka - uzimanje leka subligvalno

Parenteralna primena leka podrazumeva davanje medikamenata subkutano (pod kožu), intramuskularno (u mišić), intravenski (u venu), intrakutano (u kožu), intraartikularno (u zglob), intraarteriski (u arteriju), intrakardijalno (u srce), intralumbalno (u kičmeni kanal).

Mere predostrožnosti: - provera identiteta pacijenta u dokumentaciji

- stvoriti aseptičke uslove

- kontrolisati ime leka, jačinu, način delovanja

- kontrola ambalaže, izgleda i roka trajanja

- proveriti tehniku i način davanja leka

- pratiti pacijenta nakon aplikovanog leka

Daju se lekovi rastvorljivi u vodi, uljima, suspenzije.

Od lokalnih komplikacija viđaju se: - oštećenje krvnog suda hematom

- oštećenje nerva akutni bol, oduzetost

- apces (infekcija – primarna, sekundarna)

- aseptična nekroza tkiva na mestu aplikacije

- atrofija masnog tkiva

Opšte reakcije su: - alergijska reakcija na unet lek

- anafilaktički šok vidi ZN u pulmologiji

- embolija (veza masno tkivo – krvni sud)

Intravenoznim putem daju se vodeni rastvori lekova i infuzioni rastvori. Prednost ovakvog načina primene leka je sledeća:

- celokupna doza leka unosi se direktno u krvotok

- dejstvo leka nastupa gotovo trenutno

- brzo razblaživanje leka krvlju omogućuje bezbedno ubrizgavanje rastvora koji iritiraju tkivo

Lokalne komplikacije kod I.V. aplikacije leka su:

- oštećenje endotela vena

- stvaranje tromba

Intravenska infuzija je unošenje veće količine tečnosti u organizam venskim putem. Indikacije za infuziju:

-dehidratacija izazvana povraćanjem, prolivom, temperaturom, krvarenjem i dr. -nadoknada velikog gubitka belančevina kod prisustva prostranih rana i opekotina -parenteralna ishrana kod operativnih zahvata, dugotrajnost proliva i povraćanja -kod intoksikacije lekovima ili drugim toksičnim supstancama unošenje lekova

Vrste infuzionih rastvora Infuzioni rastvori prema sastavu su: - kristaloidi – rastvori elektrolita i šećera - izotonični – isti sastav kao krvna plazma (0,9% NaCl, 5% rastvor glukoze, Ringerov rastvor) - hipotonični – manja koncentracija od krvne plazme (0,45% NaCl) - hipertonični – veća koncentracija od krvne plazme (10% glukoze, 3% NaCl) - koloidni – rastvor belančevina