Pria o utopijama

Lewis Mumford

1922.

Sadraj

O knjizi i autoru 5

Predgovor 6

Izrazi zahvalnosti 10

Uvod 11

Prvo poglavlje 131. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

Drugo poglavlje 191. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2610. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2811. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2812. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

Tree poglavlje 301. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 312. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 335. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 347. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 359. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

2

10. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

etvrto poglavlje 391. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 392. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 393. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 404. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 415. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 416. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 427. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 438. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45

Peto poglavlje 461. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 462. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

esto poglavlje 491. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 492. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 493. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 504. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 525. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 536. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

Sedmo poglavlje 561. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 562. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 563. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 584. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 585. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

Osmo poglavlje 621. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 622. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 623. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 634. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 655. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 666. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

Deveto poglavlje 701. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 702. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 703. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 714. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 725. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 746. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 747. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76

3

Deseto poglavlje 771. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 772. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 783. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 794. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 806. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 827. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 828. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 839. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8610. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8711. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8712. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8913. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9014. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9115. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91

Jedanaesto poglavlje 921. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 922. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 933. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 954. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 985. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 996. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

Dvanaesto poglavlje 1021. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1022. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1033. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1044. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1065. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1076. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1087. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1088. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1109. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11210. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11311. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11412. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115

Bibliografija 118

4

O knjizi i autoruPria o utopijama je moda najoriginalnije zamiljena studija utopijskog fenomena koja je do sada

napisana. Posle naelnih i detaljnih razmatranja najvanijih dela klasine utopijske literature, Mam-ford pomera fokus na drutvene mitove i politike pokrete ije su ambicije i projekcije, od XIX vekana ovamo, presudno uticale na stanje sveta u kojem ivimo. Tako se Pria o utopijama proiruje nasve srodne pokuaje razreenja drutvene agonije, u kojoj utopisti nisu hteli da vide sudbinu to jenjihov moda najvaniji doprinos, nezavisno od konkretnih zamisli i predloga.Kao to primeuje Mamford, ljudi s Markiskih ostrva nisu pokazivali utopijski impuls; tamo nema

strogih, ali pravednih uvara iz Platonove Republike; nema ni Belamijevih radnih armija, niti Herc-kinog knjigovodstva; nema, u projekciji, ni Morisove pastoralne idile (verovatno najljudskije od svihutopija s kojima emo se ovde sresti). Poto ljudi od ivota nisu napravili pakao na zemlji, pitanjeIzlaska se i ne postavlja. Mi smo sebi izgleda nametnuli dui i tegobniji put samo zato da bismose, moda, ako za to jo uvek ima uslova, vratili na nain ivota koji ne bi proizvodio toliko otpora iporemeaja.Iako nije propustio da naglasi autoritarni i esto despotski karakter klasinih utopija, poevi od

Platonovih i Morovih idealnih zajednica, Mamford im ipak odaje priznanje zbog nastojanja da uredesvet koji je u nekim bitnim crtama ostajao ili pokuavao da ostane ljudski. Poetkom XIX veka tajimpuls se skoro potpuno gubi:

Nae utopije iz XIX veka, sa izuzetkom Furijea, Spensa i jo nekolicine znaajnih figurao kojima emo tek priati, ne sanjaju o preporoenom svetu: one samo ovaj sadanjiobogauju novim pronalascima. Te utopije postaju iroka mrea elika i propisa, sve dokne otkrijemo da smo se nali usred komara Doba maina, iz kojeg nema izlaza. Ako taocena deluje nepravedno, molim itaoca da uporedi utopije pre Bejkona sa onima posleFurijea i proveri koliko je malo ljudskog znaaja ostalo u utopijama od XVIII veka naovamo, kada je mainerija koja je trebalo da podri dobar ivot bila eliminisana. Te utopijesu i same maine: sredstva su postala ciljevi, a pravi problem ciljeva bio je zaboravljen.

Luis Mamford (18951990) je jedna od najveih intelektualnih figura XX veka. Pria o utopijama jenjegova prva knjiga (1922), posle koje je usledio niz zapaenih studija iz oblasti knjievnosti i umet-nosti. Ipak, ve ova prva knjiga nagovetava Mamfordovo trajno zanimanje za najire kulturolokoistraivanje fenomena civilizacije i gradova, to je svoj izraz pronalo u seriji radova, esto monumen-talnih razmera, kao to su Technics and Civilization (Tehnika i civilizacija, 1934), The Culture of Cities(Kultura gradova, 1938), The City in History (Grad u istoriji, 1961) i dvotomna studija The Myth of theMachine (Mit o maini, 19671970).

Tekst sa unutranjih korica originalnog izdanja.A. Golijanin

5

PredgovorMapa sveta na kojoj nije ucrtana utopija, nije vredna pogleda. Oskar Vajld, Duaoveka u socijalizmu, 1891.

Re utopija obino oznaava onu krajnju taku ljudske ludosti ili ljudske nade zaludni san o savr-enstvu u Zemlji Nedoiji ili racionalne pokuaje preureenja ljudskog okruenja i njegovih institu-cija, kao i poboljanja njegove nesavrene prirode, radi proirenja mogunosti svakodnevnog ivota.Ser Tomas Mor, tvorac rei, bio je svestan oba ta znaenja. Da to ne bi promaklo i ostalima, izrazio jetaj paradoks u katrenu koji je, naalost, ponekad bio izostavljan iz engleskih izdanja njegove Utopije,knjige koja je na kraju dala ime i mnogo ranijim pokuajima oslikavanja idealne zajednice. Mor je biodovitljivac, u doba kada su najbistriji umovi voleli da se igraju reima i kada nije uvek bilo najmudrijegovoriti previe otvoreno. U tih par stihova Mor je objasnio kako utopija moe da oznaava ili grkueutopiju, to znai dobro mesto ili autopiju, to znai nepostojee mesto.Dok sam osmiljavao Priu o utopijama, ubrzo nakon Prvog svetskog rata, jo uvek sam iveo u

duhu nade svojstvenom prethodnoj epohi, ali sam ipak, kao i mnogimoji savremenici, bio svestan da jeonom zamahu iz XIX veka, utemeljenom na ivahnom idealizmu i robusnim drutvenim poduhvatima,doao kraj. Ako je trebalo da se suoimo s novim dobom, ije su sumorne obrise mnogo ranije sagledalineki osetljivi, prodorni duhovi, poput Jakoba Burkharta ili Henrija Adamsa, onda smomorali prevaziimasivna zastranjivanja koja su na kraju dovela do debakla Prvog svetskog rata. Taj razorni pobaajljudskih nastojanja iznenada je preokrenuo tok naih ivota.Kada sam zapoeo istraivanje istorijskih utopija, bojaljivo sam pokuavao da otkrijem ta se iz

njih jo moe izvui, da utvrdim ta je jo uvek mogue. Ako u tome treba videti vrlinu ovog pregleda,onda ona sigurno ne izvire iz sveobuhvatnog naunog istraivanja ili iz otkria zaboravljenih tekstova.U tom smislu, izvori ove studije ne mogu se porediti s takvim klasinim delima kao to je Knjievnakritika u doba renesanse D. E. Spajngerna, tada takoe veoma mladog autora. Kakve god vrline imala,Pria o utopijama poiva na druga dva izvora, koji su nastavili da teku kroz ceo moj rad i koji su uovoj knjizi ve bili vidljivi, makar kao obeavajui mlaz. Jedan od njih je snana svest o problemima ipritiscima savremenog sveta. Taj kvalitet proima veinu klasinih utopija, od Platona, do Stare NoveZemlje Teodora Hercla iliModerne utopije H. D. Velsa. Skoro svaka utopija donosi implicitnu kritikucivilizacije koja joj je sluila kao okvir; slino tome, utopija je pokuaj da se otkriju potencijali kojepostojee institucije ili ignoriu ili guraju pod drevnu koru obiaja i navika.U pokuaju da iz matrice postojeeg drutva izvuku idealni element, klasini utopisti su esto, upra-

vo zbog te tenje ka istijoj formi zajednice, zanemarivali mnoge neophodne komponente koje, kaoi bazini elementi legure, daju nekom dragocenom metalu vrstinu i ine ga upotrebljivim. Delova-nje prirodnog okruenja i ljudske istorije stvara bogatu meavinu ak i od najsiromanije zajednice,mnogo pogodniju za ivot od veine racionalnih idealnih planova, ako ovi ostanu bez tla na kojem bise mogli razvijati. Ali, utopijsko uverenje da ivot sadri mnoge latentne, neiskoriene potencijale,koji bi se mogli kultivisati i dovesti do savrenstva, kao mladiu mi je ipak delovala spasonosno; za-drao sam to uverenje u ovekovu trajnu sposobnost samousavravanja i samoprevazilaenja. To jeono to u potpunosti delim sa svojim starijim savremenikom i jo starijim uiteljem, A. N. Vajthedom;Emerson, koji je trvdio da je ljudska avantura tek poela, pruio mi je drugi oslonac.

6

Istina, revolucionari iz XVIII veka i njihovi kasniji sledbenici esto su preuveliavali fleksibilnostdrutva; to je jo gore, zamiljali su da im puko odbacivanje prolosti moe pribaviti klju za boljubudunost, za istinski racionalno ureenje i, samim tim i po njihovom shvatanju, za ostvarenje ideala.Po njima, slino Loku, ljudsko drutvo je proizvod ljudskog uma i zato se moe tretirati kao prazan listpapira, na kojem svaka generacija, ako odbaci prolost, moe ostaviti idealan otisak. Zato su pogrenoprocenili kako kvantitet, tako i vrednost kreativnih mutacija koje se deavaju u svakoj generaciji;potcenili su znaaj preostalih i tvrdokornih elemenata iz naslea prethodnih generacija, koji suneizmerno obogatili ljudski ivot i, kao i jezik, bili od sutinskog znaaja za opstanak vrste. ak nikao mladi nisam ponovio tu greku.Iako sam u ovom pregledu utopija tragao za sveim idealima, ipak sam se, kao i mnogi njihovi ita-

oci pre mene, naao na neoekivanom terenu: brzo sam otkrio da najvei broj klasinih utopija poivana autoritarnom shvatanju discipline, koje je po meni, kao zemljaku Emersona, Toroa i Vitmana, bilodaleko od ideala. Moda je brzo suvie dobra re; naime, bio sam toliko opinjen Platonom da samdugo ulepavao injenicu da je upravo on, u tom smislu, dao lo primer svim kasnijim utopistima.Bertran Rasel je prilikom svoje rane posete sovjetskoj Rusiji uporedio, ne sasvim nepravedno, nekerepresivnije komunistikog aspekte sa onim to se moe nai u Dravi, dok je kasniji razvoj faizmaolakao i drugima, kao recimo R. H. Grosmanu, da jo jasnije uvide kako se Platon, uz svu genijal-nost, moe opisati kao protofaista, jer je verovao u vladavinu elite, u autarhiju, u upotrebu lai usprovoenju vlasti i visoko cenio vojnu regimentaciju i mnoge druge neprijatne ili ak uasavajuestvari.Ali, kada sam se jednom odvojio od Platona, postao sam svestan diktatorskih tendencija veine

klasinih utopija. One su nastojale da najrazliitijim aktivnostima i isprepletanim interesima ljudskogdrutva nametnu monolitnu disciplinu; njihov poredak bio je suvie krut, a sistem vladavine suviecentralizovan i apsolutistiki da bi dozvolilema kakvu promenu opteg obrasca ili izali u susret novimzahtevima ivota. Drugim reima, svaka utopija je bila zatvoren svet koji je spreavao ljudski rast; tosu utopijske institucije vie oblikovale umove svojih itelja, to su bile manje anse za dalje i svrhovitepromene. Taj statini karakter utopija iao je zajedno sa statinim shvatanjem samog ivota. Kao istari grki gostioniar Prokurst, utopisti su ili rastezali ljudski organizam do proizvoljnih dimenzijautopijske postelje ili su mu prosto potkresivali udove. ak je i sutinski humanistiki pisac EdvardBelami razvio krajnje sumorni mehaniki ideal, dok se neke najgore crte komunistikog sistema naegvremena oslanjaju na navodno korisne odlomke iz opisa idealnih zajednica. Iako su se Marks i Engelssprdali sa utopijskim socijalizmom, njihovi sledbenici su, u nedostatku boljih pretea, provercovalina zadnja vrata mnoge utopijske drutvene izume.Ta rigidnost, te zamrznute institucije, ti statini i samoograniavajui ideali zaista me ne privlae; da

je to bilo sve to sam pronaao u utopijskom misaonom metodu, moda bih jo na pola puta odustaood daljeg istraivanja. Ali, od poetka sam bio svestan drugog kvaliteta koji je stalno bio previan:sve klasine utopije su na drutvo gledale kao na celinu i makar su na planu mate ispravno sagledaleinterakciju rada, ljudi i mesta, kao i uzajamne odnose funkcija, institucija i ljudskih ciljeva. Naedrutvo koje taj porok stavlja u rang svih razvijenih civilizacija podelilo je ivot na parcele: naekonomiju, politiku, religiju, ratovanje, obrazovanje; iz tih veih celina, pokuaji reforme i poboljanja,pronalazatva i kreativnosti, prenosili su se umanja odeljenja, ali sa premalo referenci na celinu u kojojsu igrali odreenu ulogu.Utopijska misao, kako sam kasnije shvatio, bila je suprotnost jednostranosti, militantnosti, parcijal-

nosti, provincijalizmu, specijalizaciji. Neko ko primenjuje utopijski metod mora na ivot gledati kaona celinu, i to kao na povezanu celinu: ne kao na sirovu meavinu, ve kao na organsku i potencijalnosve ureeniju uniju sastavnih delova, ija se ravnotea mora odravati ba kao i kod svakog ivogorganizma da bi se omoguili rast i stalno prevazilaenje.

7

Zahvaljujui primeru koji je pruio moj raniji uitelj, Patrik Gedes, ta vera u ravnoteu i celovitostve je bila duboko usaena u moju svest dok sam pisao ovu knjigu. Odbacio sam privilegije, akone i obaveze, specijaliste i svesno se okrenuo karijeri generaliste, nekog ko pre svega nastoji dafragmente sastavi u ureenu i smislenu celinu, umesto da detaljno ispituje odvojene delove iakosam, s vremena na vreme, morao da obavim i neka manja specijalistika iskopavanja.Na kraju, iako je ova knjiga krajnje ozbiljno shvatila utopijsku literaturu, pokazalo se da je ona zapra-

vo antiutopijska; naime, u uvaavanju pozitivnog doprinosa utopijske misli, koji u kasnije definisati,ona je, s mnogo vie razumevanja nego Makoli, ukazala na sutinsku slabost te tradicije. Nekolikoljudi mi je predlagalo da izloim sopstvenu utopiju; time su samo pokazali da uopte nisu razumeliprirodu mog dela. Naslov jednog poglavlja iz moje knjige Vera u ivot glasi: ivot je bolji od Uto-pije; drugo poglavlje se zove, Regresija ka Utopiji. Te dve kratke tvrdnje nagovetavaju, ako ve nemogu da sasvim izraze, moja nadublja uverenja.Zato nemam nikakvu linu utopiju; kada bih je imao, morao bih u nju ukljuiti privatne utopije

mnogih drugih ljudi i u njoj ostvariti ideale mnogih drugih drutava; naime, ivot ima suvie potenci-jala da bi se mogao obuhvatiti projektom samo jedne generacije, odnosno nadama i uverenjima samojednog mislioca. Za razliku od veine utopista, morao sam u svakom planu pronai prostor za izazov,opoziciju i sukob, za zlo i iskvarenost, jer su oni vidljivi u prirodnoj istoriji svih drutava; a ako samnaglaavao lekovite vrline i ukazivao na neke transcendentnije ciljeve, to je bilo zato to negativnestrane ivota nije potrebno mnogo ohrabrivati da bi dole do izraaja. Ne morate planirati haos i ras-padanje, jer je to ono to se deava kada duh vie ne zauzima komandnu poziciju. Moja utopija jestvarni ivot, ovde ili bilo gde, koji se prua do granica svojih idealnih mogunosti. Zato je za menebudunost izvor utopija isto koliko i prolost; a iva meuigra svih aspekata egzistencije, ukljuujuii mnoga zbivanja koja se ne mogu u potpunosti izraziti ili sagledati, za mene ine stvarnost dalekouzbudljiviju od svega to bi se moglo zamisliti ili opisati u nekoj isto intelektualnoj vebi.Moj pregled utopija je doneo dve glavne pozitivne ideje, koje su kasnija istraivanja i razmiljanja

samo potvrdila. Te ideje su donele afirmaciju institucija koje su me i navele da se upustim u sistemat-sko istraivanje. Prva je bila ideja da svaka zajednica, pored svojih uobiajenih institucija, poseduje irezervoar potencijala, delimino ukorenjenih u prolosti i jo uvek ivih, iako skrivenih, a deliminoprisutnih u nagovetajima koji nastaju iz novih ukrtanja i mutacija, koji utiru put daljem razvoju. Toukazuje na pragmatinu funkciju ideala: nijedno drutvo nemoe biti potpuno svesno ni svojih prirod-nih svojstava, niti svojih prirodnih mogunosti, ako ignorie injenicu da postoje mnoge alternativeputu kojim trenutno ide, kao i mnogo pojmljivih i moguih ciljeva pored onih koji su neposrednovidljivi. Druga pozitivna ideja koju sam izvukao iz utopija bila je ona o celovitosti i ravnotei, kojeje biologija potvrdila kao sutinska svojstva svih organizama. Ta svojstva za oveka postaju svesniimperativi, zato to je njegova sopstvena ravnotea, kako lina, tako i komunalna, veoma osetljiva; izato to je njegova celovitost esto bila obogaljena, a njegovo delovanje ogranieno nastranim prena-glaavanjem neke navodno svevaee ideologije, institucije ili mehanizma.Oba ta shvatanja bila su korisna kao kontratea preokupacijama nae jednostrane civilizacije; na-

ime, ta civilizacija je, samo tokom mog odrastanja, prela iz Doba samopouzdanja u Doba nasilja;zato su te ideje danas postale jo vanije za nae blagostanje, u ovo jo zlokobnije doba nuklearnog,bakteriolokog i hemijskog masovnog unitenja.I najprostodunija utopija, koja bi tek mogla biti napisana, poseduje izrazito ljudske kvalitete ko-

ji potpuno izostaju u planovima naunih supermena i moralnih imbecila koji su razvili rusko-ameriku vojnu strategiju totalnog unitenja. Utopijski idealisti, koji su precenili snagu ideala, oi-gledno su bili mnogo trezveniji i mnogo blii ljudskoj stvarnosti nego nauni i vojni realisti, koji suod upotrebe apsolutnih oruja napravili kompulzivni ideal. Ti oteeni umovi su spremni da unaka-ze ili unite celu ljudsku rasu pre nego da se odreknu proizvoljnih i iracionalnih premisa na kojima

8

poiva njihova iskvarena a sada i propala strategija. Oni koji rukovode naunim, tehnolokimi vojnim poslovima, koji s prezirom gledaju na funkciju ideala, od daljeg razvoja svoje opreme zaunitenje napravili su vrhovni ideal. To je osvetniki utopizam: nihilistiko usavravanje nitavila.Tako su prvobitne institucije, koje lee ispod Prie o utopijama, bile zapravo potvrene, a ne podri-

vene iskustvom iz prethodnih etrdeset godina. Potreba za razumevanjem mnogostrukih potencijalanaeg postojanja, za usavravanjem u raznim sferama, ne samo u tehnikoj, nikada nije bila vea; akoPria o utopijama izlazi u susret toj potrebi, onda od nje jo moe biti neke koristi.Posmatrana kao lini dokument, Pria o utopijama svakako nagovetava dobar deo mog kasnijeg

rada toliko da samnajvei deo poglavlja o letnjikovcu provercovao u knjigu Ljudsko stanje, a da nikonije primetio pozajmicu ili kontinuitet. S knjievnog stanovita, knjiga je bila moj tour de force, ali jezato s naunog bila na ivici podnoljivog. Sa udaljenosti od etrdeset godina, obe te injenice ostavljajume u oku i bez daha, ali, plaim se, ne i dovoljno posramljenog. Naime, knjigu sam osmislio tokomfebruara 1922, svu neophodnu literaturu proitao do kraja marta, a konanu verziju teksta poslaoizdavau u junu, da bi se provera mogla obaviti pre mog putovanja u Evropu, planiranog za kraj jula.Po dananjim standardima, ak je i taj izdavaki raspored zapanjujui, da ne kaem fantastian. Tabezglava brzina objanjava nepotpunost i povrnost istraivanja; ali i njegovu srenu konciznost. Kadabih danas hteo da popravim te slabosti, morao bih da napiem novu knjigu. Ali, ta mogunost me nedovodi u iskuenje; to bi moda uklonilo upravo onaj kvalitet koji Priu o utopijama ini vrednomponovnog objavljivanja, taj duh mladalake drskosti u kojem je bila napisana.U ovo nae prestravljeno i obeshrabreno doba taj duhmoe delovati okrepljujue. Onmoe podsetiti

itaoca na ljudske nade i stavove koji su nekada cvetali i koji bi se opet mogli rasplamsati, jer ne izviruiz oseanja neke odreene generacije, ve iz one odlune ivotinjske vere koju svako novoroenedonosi sa sobom na svet. S neto od te vere i smelosti jo uvek moemo razoruati onu kastriranuinteligenciju koja planira da svoju politiku ludost i impotenciju prikrije rtvovanjem celog ivotasvojim sumanutim obredima i Nuklearnim Bogovima. U tom trijumfu, ako do njega doe, utopijuneemo traiti na udaljenom istorijskom horizontu budunosti, jo manje na Mesecu ili na nekojdalekoj planeti. Pronai emo je u svojim duama i na zemlji po kojoj hodamo, koja jo uvek moe dahrani sile ivota i ljubavi i obnovi u oveku oseanje za njegove vie nego ljudske mogunosti.

Luis Mamford, Njujork, 1962.

9

Izrazi zahvalnostiPrvi nacrt ove knjige napravio sam jo pre deset godina; i od tada sam ga stalno pleo i rasplitao u

svojim mislima. Pravi rad je zapoeo na inicijativu g. Van Vika Bruksa; bez njegovog ohrabrenja vero-vatno nikada ne bih zapoeo niti priveo kraju taj zadatak. Optu idejnu pozadinu snano je obeleiokontakt s profesorom Patrikom Gedesom, preko njegovih knjiga i prepiske koju smo vodili; ostao sammu duan i utoliko to nisam uvek bio u stanju da ukaem na njega kroz direktne reference ili citate.Zato koristim ovu priliku da mu se od srca zahvalim, to bi inae, u neto arhainijoj formi, moglobiti izraeno i posvetom.Prilikom revizije rukopisa bio sam poastvovan velikodunim savetima i kritikama brojnih prijate-

lja; posebno Klarensa Britna, Herberta Fajsa, Derojda Robinsona i Sofije Vitenberg, pri emu mi jesvako od njih pomogao na poseban nain. Gospodi Viktoru Brenfordu i Aleksandru Farkjuharsonu,iz Sociolokog drutva Velike Britanije, dugujem mnoge korisne sugestije. Zahvaljujem se i urednici-ma The Freeman na doputenju da iskoristim odlomke iz dva lanaka: Toward a Humanist Sythesisand Beauty (Ka humanistikoj sintezi i lepoti) i Pitoresque (Pitoreska). Najzad, zahvaljujem se iHendriku van Lunu ije mi je prijateljsko interesovanje pruilo veliko ohrabrenje u pisanju ove knjige.

Luis Mamford, Njujork, juli 1922.

10

UvodSunan je dan, a ja evo sedim na vrhu planine. Sve do ovog jutra, to je bila planina iz bajke stare

dvadeset vekova.Sada je to mono uzvienje, iji topli ogrta od irvasove mahovine mogu da osetim pod rukom; a

ako je malo ispruim, mogao bih da naberem i malo crvenih ribizli, u punom cvatu.Za sto godina, od svega toga nee ostati nita.I sve zbog te zaista velike gromade istog gvoa, koju je udljivo Provienje bacilo pravo u srce

Laponije.Da li se seate te stare prie iz nordijske mitologije? Kako negde, daleko na severu, postoji visoki

gvozdeni masiv, koji se prua po stotinu milja u visinu i irinu? I kako svakih hiljadu godina jednamala ptica dolazi tamo da na njemu naotri svoj kljun? I kako e, kada cela planina nestane, od celevenosti proi samo tren?Tu priu sam uo jo kao dete.Dobro sam je zapamtio i priao svojim sinovima, kada su poeli da ue istoriju. Izgledala mi je kao

delo nekog praistorijskog Hansa Kristijana Andersena. Dolazila je iz imaginarnog dekora naih snova.Pria se obistinila, a ja sam svoju drevnu planinu naao tamo gde sam je najmanje oekivao.Da bi krug podudarnosti bio potpun, to brdo je nazvano po ptici. Laponci, inae istananog sluha,

za jarebicu kau kiru. Kirunavaara vie ne uje kliktanje kiru-kiru ptica u letu. Dva puta dnevnoslua samo zastraujue detonacije nekih pet stotina tapina dinamita.Onda se potresa od kloparanja malih vozova, koji odvoze kamenje u dolinu.Uvee gleda na svetla velikih elektrinih iara, koje prebacuju dragoceni metal preko arktike

divljine do jezera Tornotrask.Posle dva meseca, ruda se topi i oblikuje u sve one moderne predmete trgovine, koje znamo pod

nazivima kao to su mostovi, automobili, brodovi, luksuzni apartmani i hiljade drugih stari, koje sunekada obeavale da e uzdii oveka s nivoa teglee marve.Oni koji su preiveli poslednjih osam godina, sa sumornom jasnoom vide ta je ostalo od tog

obeanja.ak su i prosti Laponci uli za velika previranja i pitali se zato se beli ljudi ubijaju, kada je ceo svet

pun irvasove mahovine i kada nam je Bog podario brda i planine, tako da doveka imamo dovoljnohrane za duge letnje dane i jo due noi tokom beskrajne zime.Ali, svet Laponaca nije i svet belih ljudi. Ta prosta deca iste i nerazblaene prirode slede ujednaeni

ritam ivota kojim su iveli i njihovi preci, pre pet ili deset hiljada godina.S druge strane, mi imamo svoje maine, eleznike kompozicije i fabrike i ne moemo se osloboditi

tih svojih gvozdenih slugu a da ne unitimo same temelje svoje civilizacije. Moemo mrzeti te svojenezgrapne saputnike, ali oni su nampotrebni. U danima koji su pred nama, nauiemo kako da budemonjihovi gospodari. Onda e nam Platon podariti svoju korigovanu Republiku, u kojoj sve domovezagreva para, a svo posue isti elektricitet.Ne patimo od previe, ve od premalo mainerije. Naime, potrebno nam je jo gvozdenih slugu da bi

jo vie nas moglo da sedi na vrhu planine, zuri u plava nebesa i trai dragoceno vreme, zamiljajuikako bi sve trebalo da bude.

11

U Starom zavetu se o takvim ljudima govori kao o prorocima. Takvi su, radi sopstvenog duevnogzadovoljstva, podizali udne gradove koji su poivali iskljuivo na pravednosti i pobonosti. Ali, naj-veeg od tih proroka ubili su Jevreji samo zato da bi priredili svetkovinu u rimskom stilu. Grci su takvemudre ljude nazivali filozofima. Doputali su im veliku slobodu i uivali u matematikoj preciznostis kojim su te njihove intelektualne voe iscrtavale mapu teoretskih puteva, kojima je oveanstvotrebalo da izae iz haosa i stupi u ureeno drutvo.Srednji vek je uskogrudo insistirao na Nebeskom kraljevstvu, kao na jedinom moguem standardu

svake pristojne hrianske utopije.Lomili su svakog ko bi se usudio da dovede u pitanje izvesnost tog budueg stanja blaenstva i sree.

Zidali su njegovo zdanje od kamena i dragocenih metala, ali su zanemarili njegove duhovne temelje.Zato je i nestalo.U XVI i XVII veku voeni su mnogi ogoreni ratovi oko tane prirode izbledelog Raja, podignutog

na ruevinama srednjovekovne crkve.U XVIII veku verovalo se da Obeana Zemlja lei odmah s one strane uasnog bedema gluposti i

praznoverja, koji je hiljadugodinja klerikalna sebinost podigla radi sopstvene zatite i bezbednosti.Usledila je strana bitka, u kojoj je trebalo skriti sramne okove neznanja i otvoriti epohu uravno-

teenog razuma.Naalost, nekoliko entuzijasta je u tome otilo predaleko.Napoleon, glavni realista svog vremena, prizemljio je svet na tlo vrstih injenica.Naa generacija je napoleonske premise dovela do njihovog loginog zakljuka.Pogledajte kartu Evrope i uverite se kako smo se dobro zapetljali. Avaj! Ovom svetu su potrebne

utopije, kao to su mu potrebne i bajke. Nije toliko vano gde idemo, sve dok svesno teimo nekomkonanom cilju. A utopija je, ma koliko bila udna ili bajkovita, jedini mogui mamac koji nas prekoneistraenih mora moe dovesti do udaljenih obala budunosti.Ona ohrabruje nae napore. Oblaci ponekad pomrae nebo i za trenutak gubimo put. Onda ugleda-

mo traak svetlosti i nastavljamo dalje, kroz tamu, s novom odlunou.A kada ivot postane dosadan i besmislen (glavno prokletstvo sveg postojanja), teimo se injenicom

da e kroz sto godina naa deca stii do obale do koje smo hteli da napravimo most i zbog toga sesputali do mirnog dna okeana.Sunce je ve zalo i hladan vetar poinje da duva s Kebnekajse, gde divlje guske Nisla Holgersona

i dalje ive usred beskrajne tiine veitog snega. Uskoro e njen vrh obaviti magla, a ja u morati dapotraim put nazad pomou buke parnih lopata, koje uurbano obavljaju svoj golemi posao odmahispod najblie padine.Planina iz moje bajke e opet biti samo profitabilna investicija kompanije trgovaca gvoem.Ali, to nije vano.Luis Mamford, za koga sam napisao ove rei, znae na ta mislim.I ja u biti zadovoljan.

Hendrik Vilem Van Lun (Hendrik Willem van Loon), Kiruna, Laponija, 14. septembar 1922.

12

Prvo poglavljeKako je sklonost ka utopiji navela ljude da ive u dva sveta i zato, samim tim, Priu o utopijiod pola treba itati kao Priu o oveanstvu.

1.Utopija je dugo vremena bila samo drugo ime za nerealno i nemogue. Utopiju smo postavili nasu-

prot svetu. Ali, upravo su nae utopije ono to svet ini podnoljivim: gradovi i domovi o kojima ljudisanjaju jesu oni u kojima na kraju i ive. to vie utiu na svoje okruenje i oblikuju ga po sopstve-nom obrascu, ljudi sve istrajnije ive u utopiji; ali, kada se ukae jaz izmeu sveta injenica i utopijskeonostranosti, postajemo svesni udela sklonosti ka utopiji u naim ivotima, a svoje utopije opaamokao odvojenu stvarnost.U ovoj knjizi istraiemo upravo tu posebnu stvarnost utopije Utopije kao sveta za sebe, podelje-

nog na idealne zajednice, sa svim svojim naseljima grupisanim oko ponositih gradova, koji smelo teidobrom ivotu.Oblik i boju raspravama o idealnim zajednicama daje vreme u kojima su pisane. Platonova Drava

je nastala u periodu drutvene dezintegracije, posle Peloponeskog rata; neto od njene jetke smelostiverovatno potie iz beznadenosti uslova kojima je Platon bio svedok. Usred slinog perioda pometnjei nasilja i ser Tomas Mor je postavio temelje svoje idealne zajednice: Utopija je bila most koji je trebaloda savlada jaz izmeu starog poretka srednjeg veka i novih interesa i institucija renesanse.U izlaganju te istorije i kritike utopija, moda i nas goni isti onaj interes koji je i Platona i Mora

gurao napred; naime, tek kada oluja proe, usuujemo se da pogledom potraimo dgu. Na pad uambis razoaranja podstakao nas je da jo temeljnije razmotrimo krajnja dobra, osnovne namere, ceokoncept dobrog ivota, kojim smo bili voeni u ovo nae moderno doba. Zato moda treba naruitisve te mlake i apatine rasprave koje se vode oko zakona o prohibiciji i mirovnim konferencijama izahtevati razgovor o sutinskim stvarima razmotrimo Utopiju!

2.ovek koraa s nogama na zemlji i s glavom u vazduhu; a istorija onoga to se dogodilo na zem-

lji istorija gradova, vojski i svih onih stvari koje imaju telo i oblik ini samo polovinu Prie ooveanstvu.U svakoj epohi, vidljivi dekor ljudske drame bio je manje-vie isti. Bilo je klimatskih oscilacija i

promene terena; a mesta na kojima su nikle velike civilizacije, kao to je bila ona majanska, u Central-noj Americi, danas pokriva neprohodna dungla; ali, brda oko Jerusalima su ista ona koja je gledao iDavid; a u okviru istorijskog perioda, potapanje nekog grada u Holandiji ili podizanje bedema nekogimanja na obalama Nju Dersija predstavlja tek neto vie od oguljene boje ili naprsline na gipsanojfasadi. Ono to nazivamo materijalnim svetom stalno se menja, to se podrazumeva: planine ostaju bezdrvea i postaju pustare, a pustinje se natapaju vodom i pretvaraju u vrtove. Ipak, glavni obrisi dre se

13

iznenaujue dobro; danas moemo bolje putovati kroz rimski period uz pomo neke moderne mape,nego s najboljom kartom koju bi nam Ptolomej mogao ponuditi.Kada bi svet u kojem ljudi ive bio samo onaj za koji zna neki geograf, imali bismo prilino prostu si-

tuaciju. Mogli bismo posluati Vitmanov savet, da ivimo kao ivotinje i jednom za svagda prestanemos jadikovanjem zbog naih mana i grehova.Ono to od ljudske istorije ini tako neizvesnu i fascinantnu priu je to to ljudi ive u dva sveta

unutranjem i spoljanjem pri emu je onaj unutranji proao kroz promene koje su dezintegrisalematerijalne stvari snagom i brzinom radijuma. Biu tako slobodan da taj unutranji svet nazovemnaim idolumom (id-lum) ili svetom ideja. Re ideje ovde ne koristim sasvim u uobiajenom znaenju.Pod time vie podrazumevam ono to bi filozofi nazvali subjektivnim, a teolozi moda duhovnimsvetom; a ja u njega ukljuujem sve filozofije, fantazije, racionalizacije, projekcije, slike i miljenjau ijim okvirima ljudi stvaraju obrasce za svoje ponaanje. Taj svet ideja, u sluaju naunih istina,na primer, ponekad grubo korespondira sa onim to ljudi nazivaju svetom; ali, vano je primetiti daidolum i u tom sluaju ima vlastite konture, sasvim nezavisne od materijalnog okruenja.Ali, fiziki svet je neto konano i neminovno. Njegove granice su uske i oigledne. Ponekad, ako

imate dovoljno jak impuls, moete zameniti kopno morem ili otii u vrelu ili hladnu klimu; ali, nemoete raskinuti s materijalnim okruenjem a da ne okonate svoj ivot. ta godmislili o tome, morateudisati vazduh, jesti hranu, piti vodu; kazna za ignorisanje tih uslova je neumoljiva. Samo bi ludakodbio da prizna to fiziko okruenje; ono ini sam temelj naih svakodnevnih ivota.Ali, ako je fiziki svet zemlja, onda svet ideja odgovara nebesima. Spavamo pod svetlou davno

iezlih zvezda, a svoje postupke oblikujemo na osnovu ideja koje gube na realnosti im ih proglasi-mo takvim. Ono to dri zajedno taj svet ideja taj idolum skoro je isto onoliko vrsto, stvarno ineminovno kao i cigle naih kua ili asfalt pod naim nogama. Verovanje da je svet ravan nekada jebilo vanije od injenice da je zapravo okrugao; to verovanje je u srednjem veku spreavalo mornareda se previe udaljavaju od kopna, jednako efikasno kao i zid ratnih brodova ili podvodne mine. Idejaje vrsta injenica, teorija je vrsta injenica, praznoverje je vrsta injenica sve dok se ljudi u svomponaanju rukovode tom idejom, teorijom ili praznoverjem; nita do toga nije manje stvarno samozato je izraeno nekom slikom ili zvukom.

3.Svet ideja ima mnogo namena. Meu njima postoje dve posebno vane za nae istraivanje utopije.

S jedne strane, pseudookruenje ili idolum slui kao zamena za spoljni svet; to je neka vrsta utoitau koje se povlaimo kada na dodir s golim injenicama postane suvie komplikovan za snalaenjeili suvie grub za suoavanje. S druge strane, upravo kroz idolum se injenice svakodnevnog svetasakupljaju i filtriraju, to stvara novu realnost, koja se projektuje nazad na spoljni svet. Jedna od tihfunkcija je bekstvo ili kompenzacija; ona tei trenutnom oslobaanju od tekoa ili ivotnih frustra-cija. Druga nastoji da sagleda uslove naeg budueg ostvarenja. Zato u o utopijama koje odgovarajuovim dvema funkcijama govoriti kao eskapistikim, odnosno kao o utopijama rekonstrukcije. Prveostavljaju svet kakvim jeste; druge nastoje da ga promene, tako da se s njim bave pod sopstvenimuslovima. U jednima zidamo nemogue kule u vazduhu; u drugima se savetujemo s geometrima, arhi-tektama i zidarima i nastavljamo da zidamo kuu koja treba da zadovolji nae sutinske potrebe; bakao to to postiu i prave kue, od kamena i maltera.

14

4.Ali, zato je uopte nuno priati o utopijama i svetu ideja? Zato se ne bismo zadovoljili svojim

materijalnim okruenjem, tako da nam misle ne blude po oblastima s one strane prostora i vremena?Ali, alternativa s kojom se suoavamo nije da li treba iveti u stvarnom svetu ili sanjariti o utopiji:naime, ljudska bia su tako konstituisana da samo stroga samodisciplina kakva se sree kod hindu-istikih asketa ili amerikih biznismena moe iz svesti iskljuiti jedan ili drugi svet. Prava alternativas kojom se veina nas suoava jeste ona izmeu besciljne eskapistike utopije i svrhovite utopije re-konstrukcije. ini se da, na ovaj ili onaj nain, u ovom stvarnom svetu, prepunom frustracija, prostomoramo dobar deo svog mentalnog ivota provesti u utopiji.Ipak, potrebna su i dodatna preciziranja. Jasno je da neki tipovi ljudi nemaju potrebu za linim

utopijama i da one izostaju u odreenim zajednicama. Izgleda da su divljaci s Markiskih ostrva, kojeje svojevremeno opisao Herman Melvil, zaista sreno i potpuno prilagoeni svom okruenju ako neraunamo povremene pohode neprijateljskih plemena, za ta se pokazuje da je vie neka vrsta sporta,koji zadovoljava njihovu sklonost ka gozbama, koje posle toga slede. Oni direktno raspolau svimeto je potrebno za dobar ivot na junim morima. Ne moraju da sanjare o nekom srenijem ivotu;ostaje im samo da ga zgrabe.Ponekad, moda u detinjstvu, ini se da ivot odie slinom punoom; isto tako, nema nikakve

sumnje da mnogim zrelim ljudima uspeva da svoja ogranienja pretoe u prilino adekvatne odgovorena skueno okruenje i da onda samo putaju da sve ide kako ide. Takvi ljudi nemaju potrebu zautopijom. Sve dok im uspeva da ogranie svoje kontakt sa svetom, samo neki upad spolja moe stvorititakvu potrebu. Takvi ljudi lie na bolesnika iz parabole jednog persijskog pesnika, ija je jedina eljabila da neto stvarno eli; na tome mu se sigurno ne moe pozavideti. Ljudi koji nikada ne krenuna otvoreno more bivaju uskraeni za iskustvo suoavanja sa opasnou irom otvorenih oiju; unajboljem sluaju, znaju samo za polovinu onoga to ini ivot. Ono to bi takvi ljudi mogli nazvatidobrim ivotom jednostavno nije dovoljno dobro. Ne moemo se zadovoljiti samo deliem postojanja,ma koliko tome bili prilagoeni, kada uz sasvim mali napor moemo napraviti pun krug.Ali, bilo je nekoliko oblasti, nekoliko drutvenih poredaka i nekolicina ljudi kod kojih prilagoa-

vanje nije bilo potpuno. Kada se suoava sa stalnim tekoama i preprekama vetrom i nepogodom,impulsima drugih ljudi i davno preivelim obiajima ovek, grubo govorei, moe da reaguje na trinaina. Moe pobei. Moe ostati na svome. Moe napasti. Kada pogledam svoje savremenike koji supreiveli rat, prilino je jasno da se veina njih nalazi u prvom stadijumu panike i oaja. U zanimljivomlanku Ishod nihilizma Edvard Taunzend But je za generaciju roenu krajem osamdesetih godinaXIX veka rekao da pati od potpune paralize volje, odnosno da ako im je i ostalo neto od inicijative,onda emigriraju u Evropu ili na ostrva junih mora ili se povlae u neki tihi kutak Sjedinjenih Dravaali, veina nastavlja sa ivotom ivih mrtvaca (The Freeman).Ako govorimo jo uoptenije, bekstvo ne mora uvek da znai fiziki odlazak, kao to ni napad ne

podrazumeva nuno neku praktinu akciju, na licu mesta. Poimo od primera koji daje Don Djui ipretpostavimo da je neki ovek spreen da stupi u kontakt s prijateljima iz daleka. Jedna od moguimreakcija je da zamisli susret s prijateljima i da tako, u mati, proe ceo ritual sretanja, razdraganogpozdravljanja i razgovora. Druga mogua reakcija, kae Djui, jeste da ovek sagleda uslove u kojimabi mogao pribliiti udaljene prijatelje i onda izmilja telefon. Takozvani ekstrovertni tip, onaj komenisu potrebne utopije, zadovoljie tu potrebu tako to e popriati s najbliim ljudskim biem (ostatina svome). Ali, prilino je jasno da taj ekstrovert, usled slabosti i nedoslednosti svojih ciljeva, nemoe doprineti ivotu zajednice niim drugim osim moda dobrim raspoloenjem; kada bi zavisiliod njega, umetnost i pronalazatvo verovatno bi zamrli.

15

Ali, ako tog ekstroverta ostavimo po strani, vidimo da su dve preostale vrste reakcija dolazile doizraaja u svim istorijskim utopijama. Moda je dobro da ih prvo sagledamo u njihovom normalnom,svakodnevnom ambijentu, pre nego to se upustimo u istraivanje drevnih zajednica.Svi smo mi, manje ili vie, bili u prilici da nazremo obrise eskapistikih utopija: one se uzdiu,

uruavaju i iznova grade skoro svakodnevno. Usred kloparanja maina u jednoj fabrici papira, naiaosam na dirljivi portret neke glumice okaen na pokvareni deo maine; nije bilo teko rekonstruisatilinu utopiju oveka koji je po ceo dan povlaio polugu ili zamisliti svet u koji bi mogao pobei odbrujanja, pulsiranja i prljavtine maina koje ga okruuju. Ko nije imao takve utopije, jo od najranijihmladalakih dana i kasnije ko nije poeleo da osvoji i bude osvojen nekom prelepom enom?Moda su za veinu mukarac i ena te male, line utopije jedine prema kojima oseaju stalni, stras-

tven interes; u krajnjoj liniji, svaka druga utopija moe im se pribliiti samo u tim intimnim okvirima.Njihovo ponaanje otkrie nam ono to rei moda skrivaju. Naputaju svoje dosadne kancelarije isumorne fabrike, da bi se, iz noi u no, slivali ka bioskopima gde makar na trenutak mogu da iveu zemljama naseljenim lepim, zavodljivim enama i nenim, poudnim mukarcima. Ne treba da nasudi to je velika i mona religija koju je osnovao Muhamed postavila tu utopiju u samo predvorjebudunosti! To je, u neku ruku, najelementarnija od svih utopija; prema tumaenju analitikih psiho-loga, ona izraava duboku udnju za povratkom u majinu utrobu u to savreno okruenje, koje svemaine i zakoni ovog uurbanog sveta nikada nee moi da reprodukuju.U svom najelementarnijem izdanju, ta eksapistika utopija poziva na potpuni raskid s mesarom, pe-

karom, piljarem, sa svim tim stvarnim, ogranienim, nesavrenim ljudskim biima, koja nas okruujusa svih strana. Da bismo svet uinili savrenijim, izbacujemo iz slike mesara i pekara i prebacujemose na samodovoljna ostrva junih mora. To je, naravno, u najveom meri samo dokona sanjarija; ali,ako je ne prerastemo, samo emo je prebaciti u druge okolnosti; za skoro svakog od nas, dokolica bezsnova je jedina alternativa. Iz takvih fantazija o blaenstvu i savrenstvu, koje u stvarnom ivotu neopstaju dugo, ak i ako ponekad procvetaju, potie dobar deo nae umetnosti i knjievnosti. Tekoje zamisliti drutveni poredak koji bi bio toliko savren i zadovoljavajui da bi nas liio potrebe zapovremenim skretanjem s kursa i istraivanjem nekog zamiljenog sveta, u kojem bi nae patnje bileprognane, a zadovoljstva uveana. ak su i u velikoj idili koju je oslikao Vilijam Moris ene prevrt-ljive, a ljubavnici esto razoarani; ali, kada stvarni svet postane suvie teak ili sumoran, moramopronai neko utoite ako elimo da povratimo ravnoteu, samo u jednom drugom svetu, koji mnogobolje odgovara naim najdubljim tenjama i eljama u svetu knjievnosti.Kada nas jednom pogodi oluja, opasno je zadravati se u eskapistikoj utopiji; to ostrvo je zaarano

i ostati na njemu znaiti izgubiti sposobnost za suoavanje sa svetom kakav jeste. Devojku koja sesuvie dugo preputala zagrljajima Princa iz bajke odbie trapavi dodiri njenog mladia koji je izvodiu bioskop, dok se ovaj u sebi pita kako e, do avola, platiti kiriju ako namedenommesecu provedu jonedelju dana. Pored toga, ivot u eskapistikoj utopiji suvie je lagodan, suvie savren jednostavnonema nieg na emu bi ovek mogao naotriti zube. To ne moe biti razlog zato neki odlaze u dungleda love divlje zveri ili kuaju trave i korenje da bi se prosvetlili ili se otiskuju na more u krhkimbrodiima, da bi osetili uas vetra i talasa. Naa svakodnevna ishrana mora biti mnogo robustnija odonoga to nam nude takve sanjarije, da se ne bismo potpuno degenerisali.Na naem putovanju u utopiju zadraemo se neko vreme na ovim eskapistikim utopijama, ali ne

previe. One su brojne kao i ostrva Egejskogmora koja je obilazio Odisej. Ipak, takve utopije pripadajuodeljenju za knjievnost, a ak i tamo zauzimaju sasvim skromno mesto. Moemo ih sve skupa i lakasrca trampiti za jo jednu Anu Karenjinu ili Brau Karamazove.Druga vrsta utopija s kojom emo se sresti su utopije rekonstrukcije.Prva vrsta utopija, kao to nam govore analitiki psiholozi, predstavlja vrlo primitivan oblik mi-

ljenja, u kojem prosto sledimo trag naih elja, zanemarujui ogranienja uslova s kojima se moramo

16

suoiti kada se vratimo na zemlju i pokuamo da svoje elje ostvarimo u praksi. To je maglovita,haotina i logiki nedosledna serija slika, koja u isti mah vrvi od boja i bledi, uzbuuje nas i ostavljaravnodunim i koju je zbog potovanja koje susedi pokazuju prema naoj sposobnosti da im dodamomerdevine ili cepanicu bolje odloiti u tu udnu kutiju dokumenata, koju nazivamo mozgom.Druga vrsta utopija takoe moe biti obojena primitivnim tenjama i eljama, ali one tu pokuavaju

da se razraunaju sa stvarnou u kojoj treba da se ostvare. Utopija rekonstrukcije je ono to jojsamo ime kae: vizija preureenog okruenja, koje bi, za razliku od sadanjeg, bilo bolje prilagoenoprirodi i ciljevima ljudi koji u njemu ive; i ne samo prilagoeno njihovoj sadanjoj prirodi, nego ibolje podeeno za njen mogui razvoj. Ako prve utopije vode unazad, ka utopijskom egu, druge vodenapolje u spoljanji svet.Pod rekonstruisanim okruenjem ne podrazumevam samo neto fiziko. Mislim i na novi skup na-

vika, sveu lestvicu vrednosti, drugaiju mreu odnosa i institucija i moda poto sve utopije na-glaavaju faktor potomstva izmenu fizikih i mentalnih karakteristika probranih pojedinaca, krozobrazovanje, bioloku selekciju i druge metode. Rekonstruisano okruenje, kojem tee sve prave uto-pije, zapravo je rekonstrukcija i fizikog sveta i idoluma. To je ono po emu se takve utopije razlikujuod sveta praktinih pronalazaa ili industrijalaca. Svaki pokuaj na planu pripitomljavanja ivotinja,uzgoja biljaka, podizanju renih nasipa, kopanju kanala i, u moderna vremena, primeni energije Sun-ca na mehanike instrumente, bio je pokuaj rekonstrukcije okruenja; u mnogim od tih sluajeva,ljudski napredak bio je oigledan. Prometeja, koji je doneo vatru ili Frenklina, koji je uhvatio munju,ne treba prezirati zbog onoga to je kod njih bilo utopistiko. Kao to je pisao Anatol Frans: Bez Uto-pija iz drugih vremena, ljudi bi i dalje iveli u peinama, jadni i nagi. Utopija je ta koja postavila nacrtprvog grada Iz plemenitih snova rodile su se korisne realnosti. Utopija je princip svog progresa iprolaz koji vodi u bolju budunost.Ipak, nae fizike rekonstrukcije bile su ogranienog obima; one su uglavnom samo grebale po

povrini. Posledica toga je da ljudi ive u modernom fizikom okruenju, ali tako da u mislima nosenajudnije zbirove duhovnih relikta iz skoro svih prohujalih vremena, od doba primitivnih, tabuimagonjenih divljaka, do energinih uenika Gredgrinda i Baunderbija1 iz viktorijanske epohe. Kao toHendrik van Lum saaljivo kae, ljudsko bie sa idejama trgovca iz XVI veka, koje vozi rols rojsiz 1921. i dalje je ljudsko bie sa idejama trgovca iz XVI veka. Problem je u osnovi ljudski. to veukontrolu ovek uspostavlja nad svojim fizikim okruenjem, to se hitnije moramo upitati ta ga je touopte pokretalo, vodilo i dovelo do uloge kontrolora. Taj problem ideala, cilja i smisla ak i ako seodredite menja kao magnetski severni pol od sutinskog je znaaja za utopijsko.Osim u spisima utopista to treba imati u vidu u naem putovanju kroz utopiju rekonstrukcija

materijalnog okruenja i rekonstrukcija mentalnog okvira stvorenja koja ga naseljavaju, drane su uzasebnim odeljcima. Smatralo da jedan pripada praktinom oveku, a drugi idealisti. Prvi je bio onajiji se cilj mogao ostvariti ovde i sada; ciljevi drugog su uglavnom bili odlagani sve do poslednjegzbogom. Ni praktini ovek, niti idealista nisu bili spremni da priznaju kako se bave istim problemom;da je svako od njih tretirao dva lica iste stvari kao da se ona mogu razdvojiti.To je taka u kojoj utopija rekonstrukcije lako odnosi prevagu. Ona se ne bavi samo iscrtavanjem

sveta, nego se suoava sa svim njegovim aspektima u isto vreme. Ovde neemo istraivati klasineutopije, a da ne uoimo njihove slabosti, kao i njihove ponekad zabrinjavajue osobenosti. Ali, u ovomtrenutku je vano priznati njihove vrline i krenuti na put bez malodunosti koju re utopija obinopodstie u duhovima zavedenim Makolijevim podrugljivim reima, da bi radije imao pola hektarazemlje u Midleseksu nego celu kneevinu u Utopiji.

1Gradgrind i Bounderby: likovi iz Dikensovog romana Teka vremena (Hard Times, 1854). Prvi je olienje rigidnogutilitarnog edukatora, a drugi energinog, razmetljivog i samoukog preduzetnika. Prim. prev.

17

5.Najzad, budite uvereni da su utopije stvarne. Sve to se desilo u onome to nazivamo ljudskom

istorijom osim ako ona o sebi, kao dokaz, nije ostavila neko zdanje ili knjigu ili neki drugo znamenje udaljeno je i u izvesnom smislu mistino kao i tajanstvena ostrva koja je Rafael Hitlodej, naunik imoreplovac, opisao TomasuMoru. Dobar deo ljudske istorije je jo maglovitiji: Ikarijanci koji su ivelisamo u mislima Etjena Kabea ili Frilanani koji su naseljavali samo matu jednog malog, sparuenogaustrijskog ekonomiste, imali su vie uticaja na ivote naih savremenika nego Etrurci koji su nekadaiveli u Italiji, iako su pripadali onome to nazivamo stvarnim svetom, dok su Frilanani i Ikarijancinaseljavali samo Nigdinu.Nigdina moe biti imaginarna zemlja, ali vesti iz Nigdine su prave vesti. Svet ideja, verovanja,

fantazija i projekcija (moram to jo jednom da naglasim) stvaran je koliko i direk koji je dr Donsonjednom utnuo da bi pokazao koliko je vrst. ovek koji u potpunosti potuje vlasnika prava dri sepodalje od komijinog poseda mnogo efikasnije od onog kome upad zabranjuje samo tabla sa upozo-renjem. Ukratko, ne moemo ignorisati utopije. One postoje kao i sever i jug; ako i nismo upoznati snjihovim klasinim izdanjima, upoznajemo ih svakodnevno, dok iskrsavaju u naim mislima. Nikadane moemo dostii taku koju pokazuje kompas; isto tako nema sumnje da nikada neemo iveti uutopiji; ali, bez magnetne igle ne bismo uopte mogli putovati na neki inteligentan nain. Apsurdnoje odbaciti utopiju tako to emo rei da ona postoji samo na papiru. Odgovor na tu primedbu glasi:isto bi se moglo rei i za planove arhitekte za neku kuu; ali, kue zbog toga ne trpe.Moramo malo ublaiti svoje oseanje udaljenosti i strogosti pre nego to krenemo u istraivanje

idealnih zajednica, kakvim su opisali neki od najboljih umova prolosti. Nai ideali nisu neto to bi-smo mogli odvojiti od glavnih ivotnih injenica, kao to su nae bake odvajale gostinske sobe, obinohladne, sumorne i buave, od dnevnog boravka: naprotiv, ono o emu sanjamo svesno ili nesvesnotei da se ostvari kroz obrasce naih svakodnevnih ivota. Nae utopije su onoliko ljudske, tople ivedre koliko i svet iz kojeg su nastale. Kada s visokog potkrovlja gledam krovove kua na Menhetnu,vidim bledu kulu iji zlatni iljak svetluca u mekoj jutarnjoj izmaglici; za trenutak, sve grube i runecrte pejzaa nestaju. Isto se deava i pri pogledu na nae utopije. Ne moramo se odrei stvarnosti dabismo kroili u te ostvarljive svetove; naime, ovi drugi uvek nastaju iz onih prvih.Na kraju, jedno predvianje i jedno upozorenje. U naem putovanju kroz utopije iz prolosti ne sme-

mo se zadovoljiti pukim obilaskom cele teritorije koja deli Platona od najmodernijih pisaca. Ako priao utopijama baca neko svetlo na priu o oveanstvu, onda je to zbog sledeeg: nae utopije bile sualosno slabane i nezgrapne; i ako nisu imale dovoljno praktinog uticaja na realno stanje stvari, to jezato to, kako ree Viola Pae u Anarhistikom jevanelju, prosto nisu bile dovoljno dobre. Putujemokroz utopiju da bismo otili s one strane utopije: ako naputamo domen istorije da bismo proli krozdveri Platonove Republike, inimo to zato da bismo se jo delotvornije probijali kroz zaguljivi saobra-ajni mete savremenog sveta. Zato e posle naeg istraivanja klasinih utopija uslediti razmatranjeodreenih drutvenih mitova i deliminih utopija, koji su znaajno uticali na stanje u zapadnom svetutokom poslednjih nekoliko vekova. Na kraju, obeavam da neu ni pokuavati da iznesem neku novuutopiju; istraivanje temelja na kojima su ih gradili drugi bie sasvim dovoljno.U meuvremenu, na brod je rairio jedra; sidro neemo baciti sve dok ne doemo do obala Utopije.

18

Drugo poglavljeO tome kako su Grci iveli u Novom Svetu, a utopija izgledala na dohvat ruke. Zato sePlaton u Dravi uglavnom bavi onim to bi idealni grad trebalo da odri kao celinu.

1.Pre nego to su carstva Rima i Makedonije poela da ire svoje vojne logore uzdu i popreko medi-

teranskog sveta, bilo je vreme kada je vizija idealnog grada zauzimala najuzvienije mesto u umovimavelikog broja ljudi. Kao to su prostrane nenaseljene teritorije u Americi navele ljude iz Evrope XVIIIveka da razmiljaju o izgradnji civilizacije koja bi ispravila greke, poroke i praznoverje starog svetakoji su ostavili za sobom, tako su verovatno i retko naseljene obale Italije, Sicilije i egejskih ostrva,kao i uvale Crnog mora, budile u ljudima nadu o novom poetku.To vreme izmeu 600300. pre. n. e. bilo je period podizanja gradova po uzoru na one grke. Za

grad Milet se pretpostavlja da je imao jo nekih 300 potomaka i sasvim je mogue da su mnogi njegovisavremenici bili jednako plodni. Poto je bilo uslova za osnivanje novih gradova, bilo je i dosta prostoraza varijacije i eksperimentisanje; oni koji su sanjali o nekom plemenitijem drutvenom poretku moglisu da uposle svoje ruke i modane vijuge za tu novu izgradnju, polazei od samih temelja.Od svih tih planova i programa rekonstrukcije pokrenutih u tom vremenskom rasponu, preostalo je

samo nekoliko ruevina. Aristotel nam pria o nekom idealnom gradu podignutom po nacrtu izvesnogFalesa, koji je, kao i Bernard o, verovao u potpunu jednakost u vlasnitvu; od Aristotela saznajemo zajo jednu utopiju, koju je opisao veliki arhitekta, gradski planer i sociolog, Hipodam. On je bio jedna odprvih gradskih planera za koje istorija zna, a u antikom svetu je postao poznat po prilinomonotonimgradskim planovima, raenim po uzoru na ahovsku tablu, koji su nam ovde u Americi tako dobropoznati. Hipodam je oigledno shvatio da je grad neto vie od prostog skupa kua, ulica, pijaca ihramova; i zato se, u podizanju gradova, posebno bavio mnogo temeljnijim problemom drutvenogporetka. Ako to, u ovom putovanju kroz utopiju, uopte moe popraviti utisak o naem oseaju zastvarnost, priznajem da sam nadahnue i primer za ovu knjigu naao kod drugog Hipodama, PatrikaGedesa, gradskog planera Jerusalima i mnogih drugih gradova. Udaljenost izmeu Gedesa i Aristotelaili Hipodama izgleda mnogo manja od one izmeu Gedesa i Herberta Spensera.Kada pogledamo utopije koje su za sobom ostavili Fales, Hipodam i Aristotel i uporedimo ih s

Platonovom Dravom, razlike izmeu njih poinju da se tope do beznaajnosti, dok slinosti postajuupadljive. Zato u svoje istraivanje grke utopije ograniiti na ono to je Platon izneo u Dravi, akasnije razradio i proirio u Zakonima, Dravniku i Kritiji.

2.PlatonovaDrava se vremenski priblino podudara s dugim i razornim ratom izmeu Atine i Sparte.

Tokom rata, usred vatrenih govora raznih patriota, ljudi koji su ostali pri istoj svesti prosto su moralida dobro upoznaju svoje neprijatelje. Ako imate vremena da istraite Plutarhove izvetaje o Likurgu injegovim zakonima ili izvanredan opis grkog komonvelta, koji je dao Alfred Cimern, primetiete da

19

Sparta i Atina ine mreu i tkivo Republike samo to je Platon na umu imao idealnu Spartu, odnosnoidealnu Atinu.Dobro je imati u vidu da je Platon pisao usred poraza; veliki deo Atike, oblasti u kojoj je iveo, bio

je opustoen i spaljen; verovatno je pomiljao kako su svaka promena i reforma uzaludni, gledajuido koje je mere Peloponeski rat razorio njegov svet. Loe sklepani brod Platonove drave zahtevaoje neto vie od umea navigacije da bi se izvukao iz uzburkanih voda; ako mu je pretilo potapanje,bilo je kasno za povratak u brodogradilite gde bi se proverila naela na kojima je bio izgraen. To jestanje duha u kojem bi, to ovde oprezno predlaem, jo jednom trebalo razmotriti same temelje.

3.U opisivanju svoje idealne zajednice, Platon je, kao iskusni radnik, poao od fizikih temelja. Daleko

do toga da svoju utopiju smesti na mitsko ostrvo Avilion, gde nikada ne padaju ni grd, ni kia, nitisneg; jasno je da Platon stalno misli tlo na kojem se nalazila Atina, odnosno na ekonomski ivotponikao s tog tla. Poto se obraao svojim zemljacima, mogao je da podrazumeva dosta toga to mi,stranci, moramo paljivije istraiti, ako elimo da bolje shvatimo njegovu utopijsku stvarnost. Trebaimati u vidu da se u razmatranju fizikih aspekata Republike oslanjam na Aristotela, isto kao i naPlatona, kao i na moderne heleniste, kao to su Cimern, Majers i Marej.Kada danas priamo o dravi, obino, za poetak, mislimo na odreenu teritoriju, toliko prostranu

da joj se sve granice ne mogu videti ni kada bismo se, po vedrom danu, mogli podii osam kilometaraod tla. ak i kada je zemlja mala, kao Holandija ili Belgija, ona moe imati posede udaljene hiljadamakilometara; na te udaljene posede i domovinu gledamo kao na sastavne i zasebne delove drave. Ali,teko bi se moglo rei da neki Holananin iz, recimo, Roterdama, poseduje ostrvo Javu; on ne ivitamo, ne poznaje tamonje stanovnitvo, ne deli njihove ideje i obiaje. Njegovo zanimanje za Javu,ako ga uopte ima, jeste zanimanje za eer, kafu, ubiranje poreza ili misionarstvo. Njegova dravanije zajednica, komonvelt, u smislu zajednikog poseda.Nasuprot tome, za Grke, Platonove savremenike, zajednica je bilo neto to se aktivno delilo sa

svim sugraanima. To je bilo ogranieno pare zemlje, ije su se mee verovatno mogle videti s makojeg brda; a oni koji su iveli unutar tih granica imali su zajednike bogove, teatar i gimnaziju, kaoi mnotvo zajednikih interesa, koji su se mogli ostvariti samo ako su radili, igrali se i razmiljalizajedno. Platon verovatno nije mogao ni zamisliti neku zajednicu s civilizacijskim pretenzijama spopulacijom od deset stanovnika po kvadratnom kilometru; ako bi i posetio takvu teritoriju, za tajnarod bi sigurno rekao da su varvari ljudi koji zbog svog naina ivota ne mogu uivati blagodeti iobaveze graanskog statusa.Prema tome, u geografskom smislu, idealna zajednica bila je gradska oblast; to jest, grad okruen

s dovoljno zemljita da bi se stanovnitvo moglo snabdeti najveim delom hrane; i naravno, zgodnosmeten na obali mora.Popnimo se sada na neko brdo i osmotrimo gradsku oblast; pred nama se prua prizor koji je i Platon

mogao videti, u neko vedro, proleno jutro, kada bi se popeo na vrh Akropolja i osmotrio usnuli grad,sa zelenim poljima i suvim brdskim panjacima s jedne strane i odbljescima sunca na povrini moraudaljenog nekoliko kilometara, s druge.To je planinski deo Grke, a na malom rastojanju od vrha planine do mora, sabijeno je mnogo

razliitih vrsta poljoprivrednog i proizvoakog ivota, kao to se moe videti i pri obilasku poteza oddoline reke Hadson, u podnoju planina Adirondak, do njujorke luke. Kao osnovu za svoj idealni grad,znao on to ili ne, Platon je na umu imao idealni komad zemlje ono to geografi zovu dolinskimpresekom. On nikada ne bi mogao okupiti u gradu tako razliite grupe ljudi, da je ovaj bio smeten

20

negde na rubnom delu te teritorije, kao to je priobalna visoravan Nju Dersija. Za Grku je specifinoda su se brojna, razliita zanimanja mogla nai u sasvim maloj oblasti, poevi od vrha dolinskogpreseka, sa zimzelenim drveem i drvoseama, preko travnatih padina na kojima ive stoari i njihovastada koza, sve do dna doline, s ratarima i njihovim usevima, da bi se na kraju stiglo do ua reke, gdese ribari otiskuju na more u svojim amcima, a sidra bacaju trgovci proizvodima iz drugih zemalja.Velike svetske civilizacije razvijale su se na takvim terenima. Pomiljamo na Nil i Aleksandriju;

na Tibar i Rim; na Senu i Pariz. Zanimljivo je da naa prva velika utopija ima za osnovu upravo tuidealnu zemljinu konfiguraciju.

4.Kada je re o ekonomskim temeljima Republike, uzalud traimo neki dokaz o uvaavanju problema

radne snage. Taj problem predstavlja osnovnu tekou naeg modernog ivota; na prvi pogled, ini seda je Platonmalo arogantan i previe komotan u nainu na koji prelazi preko tog problema. Ipak, poslepaljivijeg istraivanja naina ivota u tim istonim zemljama kako su ih zvali Nemci vidimo daPlaton ne nudi nikakvo reenje, jer se prosto nije ni suoio sa problemom.Ako imate teritoriju sa umama koje nisu nemilosrdno poseene, poljoprivredu i stoarstvo, klimu

bez ekstremnih oscilacija temperature, mogunost da osnivate nove kolonije u sluaju prenaseljenostistare gradske oblasti onda se problem radne snage moe izmisliti samo u okviru neke misaone vebe.ovek postaje rob kao ratni zarobljenik; on ne postaje rob tako to je, pod pretnjom gladi, prinuenda opsluuje mainu. Za problem preivljavanja brine se priroda, sve dok su ljudi voljni da uvaavajunjene uslove; u skladu s tim, osnova Platonove utopije je naprosto poljoprivreda; uzgajanje itarica,jema, maslina i groa, u emu su ljudi bili prilino veti i pre njegovog dolaska na scenu. Sve dokse tlo ne ospe i ne iscrpi, problem nije prevelik; a da bi ga reio, Platon je samo morao da obezbedidovoljno prostranu teritoriju za proizvodnju hrane i da stanovnici ne dozvole da njihove potrebeprekorae granice prirodnog obilja.Temelje svoje zajednice Platon je opisao u nekoliko prostih i majstorskih poteza. Oni koji smatraju

kako ima neeg pomalo neljudskog u njegovom shvatanju dobrog ivota, tamo gde razmatra obrazo-vanje i dunosti vladajue klase, mogu s pravom pomisliti da je tu sliku namenio nama.Platonovo drutvo izrasta iz ljudskih potreba; niko nije samodovoljan i svi imaju mnoge potrebe;

a poto tih potreba ima mnogo, mnogo vrsta ljudi ih mora zadovoljavati. Kada se svi ti pomagai,partneri i kooperanti okupe u gradu, to telo se naziva dravom; njeni pripadnici onda rade i razmenjujudobra, na uzajamnu korist stoar dobija jeam za svoj sir i tako redom, sve do onih najsloenijihoblika razmene koji se sreu u gradu. Kakva vrsta fizikog ivota se moe razviti u oblasti koju opisujePlaton?Ljudi e proizvoditi kukuruz, vino, odeu i obuu i zidati sebi kue Leti e obino raditi razo-

denuti i bosonogi, a zimi dobro obueni i obuveni. Hranie se jemom i itom, pei e testo, mesitibrano i praviti izvrsne nadeve i vekne; sluie ih s prilogom od cvekle ili zelene salate; odmarae sena posteljama od tisovine ili grana mirte. A zajedno s decom prireivae gozbe, piti vino koje su saminapravili, s vencima oko glava i sa zahvalnicama bogovima na usnama. ivee u srenom drutvu i pa-ziti da njihove porodice ne prekorae svoje mogunosti; naime, nee biti ni najmanje skloni otimanjutueg vlasnitva ili ratu.Tako je, u svom dijalogu o Republici, Sokrat svojim sluaocima opisao glavne fizike elemente do-

brog ivota. Jedan od slualaca, Glaukon, trai od njega da to malo razvije, jer se Sokrat ograniio nanajosnovnije stvari. Uzgred, to je ista ona vrsta prigovora koju je Poenkare, fiziar, uputio Tolstojevojfilozofiji. Sokrat odgovara da e dobra drava imati zdravu konstituciju, koja je upravo takva kako

21

ju je opisao; on nema nameru da se bavi nekom nezasitom konstitucijom. Ono to Sokrat opisujekao nezasitu konstituciju je nain ivota u koji svi ljudi u savremenoj zapadnoj Evropi i Americi bez obzira na veru, ekonomski status ili politika ubeenja veruju skoro jednoglasno; i zato, iakoivimo u neemu to je krajnji opozit Platonovoj idealnoj dravi, nastaviu s njenim predstavljanjem,jer to moe baciti novo svetlo na nae institucije i navike.Nepravedna drava, kae Platon kroz lik Sokrata, nastaje umnoavanjem prohteva i nepotrebnog.

Zbog poveavanja prohteva moramo iriti svoje granice, jer je prvobitna, zdrava drava suvie mala.Grad onda poinju da ispunjavaju mnogobrojni zahtevi, koji prevazilaze prirodne potrebe; on postajeleglo parazita i skorojevia; a naa zemlja, dovoljna samo da podri originalno stanovnitvo, poeleeda otme komadi susedove za ispau i oranje; a on e poeleti komadi nae, jer e, kao i mi, prekoraitigranice prirodnih potreba i odati se neogranienom gomilanju bogatstva. I tako e poi u rat to ebiti sledei korak.Sutina ove kritike je u tome da je Platon jasno uviao kako idealna zajednica mora imati zajednike

fizike standarde ivljenja i da neogranieno bogatstvo ili neobuzdane elje i prohtevi nemaju nita stim dobrim standardima. Dobro je ono to je neophodno; a mnoga dobra nisu uvek i neophodna.Kao i Aristotel, Platon je teio obliku ivota koji ne bi bio ni oskudan, niti luksuzan; oni koji su

itali makar neto o grkoj istoriji, primetie da taj atinski ideal dobrog ivota simboliki zauzimataku izmeu Sparte i Korinta, to jest, izmeu gradova koji asociraju na grubi, vojniki ivot, odnosnona mekan i izvanredno istanan esteticizam.Da li bi nae potrebe trebalo da budu umerene ili bi trebalo da poveamo proizvodnju? Platon nije

imao mnogo dilema u odgovoru na ovo pitanje. Smatrao je da e razuman ovek ostati pri umerenimpotrebama; i da, ako eli da ivi kao dobar seljak ili dobar filozof, nee oponaati gramzivo ponaanjenekog prostakog kockara, koji je upravo oteo neto samo za sebe ili neke prostake kurtizane, kojaje upravo zavela takvog kockara. Bogatstvo i siromatvo, govorio je Platon, jesu dva uzroka opadanjaumea: i zanatlija i njegov rad e se lako deformisati pod uticajem bogatstva ili siromatva, jer jeprvo uzrok raskoi i lenjosti, a drugo zlobe i opakosti, a oboje nezadovoljstva.Platon nije imao ni posebne standarde za svoju vladajuu klasu, odnosno obian narod. Svakoj

osobi je dodeljivao sve neophodne materijalne stvari; i svakome je bio spreman da oduzme sve tonije neophodno. Shvatao je da posedovanje stvari nije nain za postizanje sree, ve da je to naporusmeren ka duhovno bogatom ivotu; naime, srea je za Platona bila neto to ispunjava ivot, a neneto to se iz njega otima; to je pre bila srea plesaa, a ne srea prodrljivca. Platon je oslikavaoivot zajednice kao trezven, skladan, atletski i vedar; opisivao je zajednicu koja uvek, da tako kaemo,ostaje unutar svojih granica. Njegova Republika se grozi mlitavosti i lagodnog ivota. Njegovo drutvoje bilo svedeno na akciju. Miomiris kojim odie njegova slika dobrog ivota ne potie od ruinih laticai insensa, koji padaju na mekane sofe; to su pre miris jutarnje trave i zgaene nane ili majorana podstopalima.

5.Koliko je velika Platonova zajednica, kako si ljudi podeljeni, kakvi su njihovi odnosi? Poto smo

istraili granice i fiziku osnovu ove utopije, spremni smo da se posvetimo ljudima; naime, svakazajednica dobra ili loa, stvarna ili imaginarna ivi i obnavlja se na osnovu interakcije izmeuljudi, rada i mesta.

22

6.Iz onoga to smo rekli o okruenju Platonove idealne zajednice, skoro nuno sledi da njena popu-

lacija ne bi bila neograniena. Naprotiv. Platon je rekao da grad moe narasti do ma koje veliine,u skladu s njegovom celovitou, to jest granicama. Moderni politikolog iz neke nacionalne draveije se stanovnitvo broji u milionima i koji o veliini drave pre svega razmilja na osnovu popula-cije, moe zbijati nemilosrdne ale na raun injenice da je Platon granice svoje zajednice postaviona proizvoljnih 5.040 stanovnika, to je otprilike broj ljudi kojima se jedan govornik moe obratiti nauobiajeni nain. Ali, nema nieg smenog u Platonovoj definiciji; on se nije obraao hordama varvara;postavljao je temelje aktivne graanske politike: njegov plan je sasvim u skladu s injenicom da kadapoveate broj ljudi u zajednici, nuno smanjujete broj stvari koje bi im mogle biti zajednike. Platonnije mogao da predvidi beini telefon ili dnevnu tampu; jo manje je mogao da preuvelia posledicetih sredstava na stvari koje nas se najlinije tiu; i kada je postavljao granice broju stanovnika koji binjegov grad mogao da primi, anticipirao je, pre vie od dve hiljade godina, presudumodernih gradskihplanera, kao to je Rejmond Anvin.Ljudi nisu lanovi zajednice zato to ive pod istim sistemom politike uprave ili prebivaju u istoj

zemlji. Oni postaju pravi graani samo u meri u kojoj dele odreene institucije i nain ivota sa slinovaspitanim ljudima. Platon se pre svega bavio stvaranjem uslova koji bi zajednicu mogli da odre kaocelinu, bez uticaja neke spoljne sile kao to nacionalna drava danas reaguje u sluaju rata ili ratneopasnosti. Ta briga kao da proima svaki red Drave. U napadu na taj problem, pitanje zadovoljavanjafizikih potreba grada izgledalo je relativno nebitno; i mada je Grka njegovog doba uveliko trgovala scelimmediteranskim regionom, Platon nije poistoveivao komercijalno jedinstvo sa onim graanskim.Zato su u njegovom planu poslovi seljaka, zanatlije i trgovca bili od drugorazrednog znaaja. Vanijeje bilo razmotriti opte uslove pod kojima bi pojedinci i grupe iz zajednice mogli iveti harmonino.To je stalni vapaj utopija iz XIX veka, koje emo razmotriti kasnije; zato je vano shvatiti Platonovostanovite i slediti njegovu argumentaciju.

7.Za Platona, dobra zajednica je bila kao zdravo telo; harmonino odvijanje svake funkcije je uslov

njegove snage i vitalnosti. Zato dobra zajednica nuno ne sme biti samo skup pojedinaca, gde svakoinsistira na nekoj privatnoj ili posebnoj srei, ne marei za blagostanje i interese blinjih. Platon jeverovao da dobro i srea poto bi ga bilo teko navesti da prizna kako se ti kvaliteti mogu razdvajati sastoje u ivljenju u skladu s prirodom; to jest, u poznavanju sebe, u pronalaenju sopstvenih sklonostii u obavljanju odreenog posla, za koji je neko sposoban. Prema tome, tajna dobre zajednice, akoPlatonov jezik moemo prevesti u moderni politiki argon, lei u primeni naela funkcije.Svaki posao, kae Platon, zahteva odreenu vrstu ljudi i njihovu obuku. Ako elimo dobre cipele,

onda ih mora praviti dobar obuar, a ne kroja; slino tome, svaki ovek ima poseban poziv na kojiga navodi njegov duh; svoju sreu i korist za blinje on ostvaruje kada se posveti tom pozivu. Dobarivot se postie kada svaki ovek obavlja neku funkciju i kada su sve te funkcije sreno usklaene.Drava je kao fiziko telo. Zdravlje je delo prirodnog poretka i uprave nad delovima tela, dok jebolest posledica stanja koje odstupa od prirodnog poretka. Najuzvienija vrlina zajednice je pravda;naime, odgovarajua raspodela poslova i funkcija na osnovu pravila, svaki ovek i svaka stvar nasvom mestu.Da li bi takvo drutvo ikada moglo postojati? Ne urite s negativnim odgovorom. Ideal koji je Platon

imao na umu ostvaruje se, do u tanine, u organizaciji svakog modernog simfonijskog orkestra.

23

Platon je znao da ima i drugih formula sree. Ali, on snano naglaava da u polaganju temeljaRepublike on ne eli da neki pojedinac ili grupa budu sreniji od ostalih; on eli da ceo grad dostignenajsrenije mogue stanje. Bilo bi lako odenuti seljake u raskone i skupocene odore i pustiti ih daobrauju zemlju samo radi sopstvenog zadovoljstva; Platon je zato morao svakom pojedincu dodelitineku vrstu prividne udobnosti. Da se to ostvarilo, usledio bi kratak period lagodnosti i veselja, prenego to ceo plan doe do izraaja. U toj stvari, Platon je bio dosledni realista: nije pokuavao dautekne nekom preicom, nego je bio spreman da krene glavnim putem i suoi se sa svim njegovimizazovima, sa svim strmim usponima i irokim panoramama; nije morao da ima loe miljenje o ivotusamo zato to je smatrao da glavno zadovoljstvo lei u aktivnosti, a ne, kao to su to govorili razniepikurejci, u oslobaanju od svakog posla.

8.Platon stie do svoje podele funkcije na osnovu prevaziene metode, u kojoj nijedan iskusni moder-

ni psiholog ne bi mogao videti racionalizaciju. Platon pokuava da pronae vrst temelj za podeluklasa koja mu se najvie sviala; tako poredi zajednicu s ljudskim biem, obdarenim vrlinama razuma,odvanosti, umerenosti i pravednosti. Svaku od tih vrlina Platon povezuje sa odreenom klasom ljudi.Mudrost je dodelio gradskim vladarima. Od njih potie klasa uvara.Odvanost je vrlina branilaca grada i odatle vojnika klasa, zvana pomagai.Umerenost ili saglasnost je vrlina koja se odnosi na sve klase.Na kraju, tu je i pravda. Pravda je krajnji cilj i uslov svih njih (ostalih vrlina) Ako bi se postavilo

pitanje koja od tih vrlina najvie doprinosi savrenstvu drave, da li je to saglasnost vladara i podanikaili odlunost kod vojnika, koje zakon usmerava da procenjuju pravu prirodu opasnosti, ili mudrost iobazrivost vladara ili ono to sam upravo spomenuo, naime to kada svako radi svoj posao, a ne svei svata odgovor ne bi bio lak. Ipak, jasno je da je pravda kamen temeljac Platonove utopije.Platonovu klasnu podelu ne bi trebalo pogreno shvatiti. Aristotel je kritikovao Platona u korist

jednostavnijeg demokratskog sistema; ali Platon nije nameravao da uspostavi neki kruti poredak; unjegovoj Republici, vodee naelo bilo je ono napoleonovsko, la carrire est ouverte aux talents (ka-rijera sledi talentovanima). Platonova argumentacija poiva na uverenju koje dananja psiholokaistraivanja ne bi mogla potvrditi; naime, na uverenju da deca dolaze na svet s nekim pozivom koji jeve upisan u njihovu fiziku i mentalnu konstituciju. Istina, Platon je zagovarao aristokratiju ili vlada-vinu najboljih ljudi; ali, nije verovao u lanu aristokratiju, koja se produava nasleivanjem bogatstvai statusa. Poto je zamislio da njegov grad sadri tri klase vladare, vojnike i radnike ostalo mu jeda se suoi s glavnom potekoom: kako da svaki pojedinac pronae svoj put do prave klase i podkojim bi uslovima, unutar te klase, najbolje ispunio svoju funkciju?Odgovor na ova pitanja dovodi nas do najsmelijih i najoriginalnijih delova Drave: do dela koji

je izazvao najvie sukoba i averzije, zbog svog drastinog odstupanja od putanje mnogih uvreenihinstitucija naroito braka i privatne svojine.Da bi uvrstio svoj idealni poredak Platon se oslanja na tri metode: brigu o potomstvu, obrazovanje

i disciplinu u svakodnevnom ivotu. Razmotrimo posledice tih metoda na svaku od klasa.Preko klase zanatlija i seljakamoemo prei veoma brzo. Nije sasvim jasno da li je Platon svoj sistem

braka namenio svim pripadnicima tih klasa. Kada je re o obrazovanju, jasno je da nije video nita loeu egrtskom sistemu, u kojem kova, grnar ili seljak obuavaju druge da slede svoj poziv; nije imaorazloga ni da se udaljava od metoda koje su se, u celini gledano, pokazale veoma uspenim. Koliko jetaj sistem bio efikasan, vidimo i po atinskim ruevinama ili po preostalim upovima i vazama. Svaki

24

napredak koji se mogao postii u tim zanimanjima izvirao je iz Platonovog pravila pravednosti; a onje samo striktno sledio svoje pravilo o nemeanju u poslove drugih ljudi.Kao to sam ranije rekao, to moe izgledati kao udan i olak pristup onima koji ive u svetu u kojem

su industrija i razne tendenciju unutar radnikog pokreta zauvek postale vrua tema. Ali, Platon jesvoj tretman branio tvrdnjom da kada obuar postane lo ili se iskvari ili se predstavlja kao obuariako to nije, dravu ne moe zadesiti neko veliko zlo; ali kada uvari zakona i Drave to vie nisustvarno, nego samo po spoljanosti i ponaaju se kao da samo oni polau pravo na blagostanje i sreanivot, moete videti kako se ceo poredak rui. Zato je Platon svoj napad usmerio na najveu pretnju:obuar, po pravilu, zna kako da gleda svoja posla; ali dravnik uglavnom nije svestan sutine poslakoji mu je poveren; sklon je nemaru ak i kada ima neke crne slutnje o onome to sledi potoje suvie sklon tome da sve podredi partiji golfa ili naklonosti neke lepe ene. Kao to vidimo poPlatonovom originalnom opisu Drave, obian narod bi sigurno uivao u mnogim tradicionalnimradostima i zadovoljstvima, svojstvenim grkim gradovima; ali poto Platon o tome ne kae nitaodreeno, sigurno je i da bi imali pravo na privatno vlasnitvo neophodno za njihov posao ili uivanjeu svojim domovima. Sama injenica da njima nije namenio nikakva posebna pravila, navodi nas daposumnjamo kako je Platon bio spreman da dopusti da se te stvari odvijaju na uobiajen nain.Sledea klasa su vojnici ili pomagai. Oni imaju drugaiji karakter od uvara koji upravljaju dra-

vom; ali Platon esto govori o uvarima kao o klasi koja obuhvata i pomagae; ini su da su oni sebevideli kao temporalnu ruku te klase. U svakom sluaju, pomagai, kako su prikazani u Kritiji, dijalo-gu u kojem je Platon pokuao da prikae svoju Republiku na delu, ive u posebnom zabranu; imalisu zajednike obede i posebne hramove; tako moemo zakljuiti da je njihov nain ivota bio slianonom viih uvara, samo to nisu mogli dostii isti stepen intelektualnog razvoja. Najzad, ti Platonovivojnici nisu mnogo drugaiji od regularne ili stajae vojske neke moderne drave, koji ive poseb-nim ivotom, u kasarnama, obuavaju se za podnoenje velikih napora i poduavaju bezuslovnomizvravanju nareenja, nikada ne dovodei u pitanje vlast. Kada istraite konkretne poslove vojnikai zanatlija, otkrivate da Platon, uprkos svim razlikama u razmerama, ne odstupa mnogo od moder-nih realnosti. Ako ostavimo po strani injenicu da ene kod njega uivaju jednako pravo na uee uivotu logora, odnosno na pristup gimnaziji i akademiji, prava razlika dolazi do izraaja u pitanjimaraanja i selekcije. Na kraju dolazimo i do upravnika ili uvara.Kako uvari dolaze na svoj poloaj, odnosno na vlast? Platon se malo ustee da odgovori na ovo

pitanje; nagovetava da se to moe desiti na samom poetku, ako se rodi osoba s mozgom filozofa iautoritetom kralja. Preimo preko toga. Kako se uvari raaju i vaspitavaju? Evo odgovora.uvari imaju pravo da za dobrobit drave pribegnu medicinskim laima. Jednu od tih lai treba

ispriati mladima kada njihovo obrazovanje dostigne taku u kojoj uvari mogu proceniti njihoveprirodne sposobnosti i sklonosti.

Graani, ispriaemo im nau priu: rei emo im, vi ste braa, a Bog vas je ipak sveoblikovao razliito. Neki od vas imajumo komandovanja i takve je Bog napravio od zlata,te stoga uivaju najveu ast; druge je napravio od srebra i to su pomagai; ostale, kojie biti seljaci i zanatlije, napravio je od bakra i gvoa; ta vrsta e se uglavnom nastavitipreko svoje dece. Ali, poto potiete iz iste prvobitne porodice, zlatni roditelji e ponekadimati srebrnog sina ili srebrni roditelji zlatnog. A Bog je vladarima zapovedio, kao prvonaelo, da pre svega ostalog najvie paze na svoje potomstvo i uoe kakvi se elementinaziru u njihovoj prirodi, jer ako sin zlatnih ili srebrnih roditelja ima sastojke bakra iligvoa, onda priroda nalae promenu stalea; vladar se ne sme saaliti na svoje dete zbognjegovog sputanja na lestvici, zato to e postati seljak ili zanatlija, ba kao to e se i nekadeca potekla iz klase zanatlija uspeti do najveih poasti i postati uvari ili pomagai.

25

Kao garanciju tog naela prirodne selekcije funkcija Platon je predloio sistem zajednikog braka.ene tih uvara bie zajednike, kao i njihova deca, tako da nijedan roditelj nee znati koje je njegovodete, niti dete ko su njegovi roditelji. Poevi od dana venanja, mladoenja e svu muku decu kojasu tada roenja, kao i one roene sedam meseci kasnije, zvati svojim sinovima, a ensku decu svojimkerima, dok e oni njega zvati ocem A oni koji su roeni u isto vreme, zvae jedni druge braom isestrama i nee se eniti izmeu sebe. Jedna od crta tog sistema je da se najbolji primerci najsnaniji,najpametniji i najlepi ohrabruju da se i sami razmnoavaju. Ali, to nije bilo detaljno razraeno. Zauvare je vaila potpuna sloboda seksualnog izbora; oni koji su u obavljanju svoje slube stekli najveiugled, imali su pristup velikom broju ena; ali, pored toga to je uvare ohrabrivao da budu plodni,Platon oigledno nije razmotrio mogunost ukrtanja izmeu pripadnika razliitih klasa.U celini gledano, moglo bi se rei da Platon doputa uvarima da se pravilno reprodukuju i ukazuje

da bi to trebalo da bude jedna od njihovih glavnih preokupacija. Njihovo ispravno podizanje je biolo-ko, a ne socioloko. On je shvatao za razliku od mnogih modernih eugenista da dobri roditeljimogu posejati loe seme i da loi roditelji ponekad mogu imati izvanredno potomstvo. Iako se uvariohrabruju da imaju kvalitetnu decu, Platon kae da deca prvo moraju dokazati svoje kvalitete prenego to budu priznata kao uvari. Kada je re o deci niih klasa, nema sumnje da bi i ona bila strogoograniena na potrebe i resurse zajednice. Platon je iveo u vreme kada se dobar deo dece raao samozato da bi bio ubijen izlaganjem, kako se to zvalo; oigledno se nije ustezao da uvarima dopustida odbace svoju decu sa uroenim manama. Ako njegovo stanovnitvo ne bilo u stanuju da pravilnoraste pod blagotvornim suncem, a da se pri tom ne oslobaa korova, on je bio spreman da ga iskoreni.Ljudska bia koja bi bila suvie fiziki ili psihiki poremeena da bi uestvovala u dobrom ivotu tre-balo je eliminisati. Kao robusni Atinjanin, Platon je bio za ubijanje ili izleenje bolesti; telesne invalideje bio spreman da odbaci po kratkom postupku.

9.Ali, podizanje uvara bila je samo polovina problema. Drugu polovinu su inili obrazovanje i dis-

ciplina. Kada je govorio o tome, Platon nije mislio samo na uenje iz knjiga, kao to bi to modapomislio neki moderni fakultetski profesor; mislio je na sve aktivnosti koje oblikuju ivot pojedinca.U tome je sledio starije filozofe, pitagorejce, i anticipirao velikog organizatora Benedikta, tako to jesvojim uvarima namenio skup ivotnih pravila. Smatrao je da se nepristrasnost u obavljanju posla,oprezno razmiljanje i jasna vizija ne mogu razviti kod ljudi koji linu udobnost i sreu stavljajuiznad obaveza svoje slube.Uvaimo dubinu Platonovih uvida. Jasno je da nije prezirao ono to bi neki moderni psiholog nazvao

normalnom biolokom karijerom. Za najvei broj ljudi, srea se sastoji u uenju nekog odreenogzanata ili profesije, u obavljanju svakodnevnih poslova, u druenju, a kada radni pritisak popusti, uoputanju i uivanju u jednostavnim ulnim zadovoljstvima koje pruaju hrana, pie, pevanje, voenjeljubavi i ostale sitnice. Ta normalna bioloka karijera se povezuje s domom i njegovim ogranienimhorizontom; u samo tkivo takvog naina ivota utkano je celo klupkomalih izraza odanosti, ljubomorei linih interesa.Svaki dom, svaki mali krug roaka i prijatelja, tei da postane utopija u malom; koliina zajednikih

dobara je ograniena, kod pojedinaca je izraena sklonost da svoje delovanje prilagode dobrobiti temale celine, a primeuje se i navika zbijanja jednih uz druge u odnosu na veliki, spoljni svet. Ali, su-protno onome to kae izreka, dobro je esto neprijatelj boljeg; a mala porodina utopija je neprijatelj i to glavni voljene zajednice. To je dobro poznata injenica. Lik sindikalnog voe, koga je DonGolsvorti opisao u svom romanu Borba, ija se sposobnost za odluno delovanje osipa pod teretom

26

porodinih veza, mogao bi se pronai na hiljadu mesta. Da bi imao slobodu delovanja u korist veihinstitucija, pojedinac se mora otarasiti cele hrpe ograniavajuih veza i sentimentalnosti. Isus je odsvojih sledbenika zahtevao da napuste svoje porodice i svetovna dobra; da bi sauvao svoju idealnuzajednicu, Platon je postavio slino pravilo. Oni koji bi kao uvari trebalo da svoje umee upravljanjaprimene na pitanja od opteg interesa, morali su odbaciti svoj privatni ivot, svoje privatne obaveze iinterese.Kada je re obrazovanju uvara, ovde imam tek toliko prostora da se detaljno pozabavim samo ne-

kim formalnim aspektima; izmeu ostalog, kao to ukazuje Dovet, Drava je rasprava o obrazovanju,za koje je Platon napravio prilino detaljan plan. Dve grane grkog obrazovanj