Taketori monogatariPriča o sekaču bambusa

STARI SEKAČ BAMBUSA I PRINCEZA KAGUJAHIME

Sekač bambusa pronalazi princezu Kagujahime

Nekada davno beše čovek koga su zvaii stari sekač bambusa. Isao je poljima i gorama, sekao bambus i od njegapravio razne predmete. Ime mu je bilo Sanuki no Mijacuko. Jednoga dana, on među bambusovim stabljikama opazijednu kako pri zemlji svetli. Začudi se i priđe bliže da pogleda; svetlost je izbijala iznutra. Kada se bolje zagledao, ustabljici beše veoma ljupka devojčica, visoka jedva tri palca. Starac reče:

Pronađoh te jer si se našla tu, u bambusu koji obilazim svakoga jutra i svake večeri. Mora da je suđeno da mi budešdete.

I uze devojčicu na dlan i donese je kući. Poveri je na čuvanje svojoj staroj ženi. Devojčica bese beskrajno ljupka.Kako nisu znali ni ko je ni šta je, smestili su je u korpu i brinuli se o njoj.

Od kada je pronašao devojčicu u bambusu, kada bi odlazio da seče bambus, stari sekač je često pronalazio zlato ušupljinama stabljika između dva kolena. Vremenom je starac postajao sve bogatiji.

Dok su se tako brinuli o devojčici, ona je veoma brzo rasla. Za tri meseca stasala je u devojku, pa su obavili svepripreme za njeno zadevojčenje, podigli joj kosu i obukli joj dugačku suknju. Oni su se tako brižljivo starali o njoj da jenisu puštali ni da kroči izvan zastora. Njena lepota beše takva da joj na svetu nije bilo ravne i obasjavala je čitavu kućutako da u njoj nije bilo nijednog mračnog kutka. Kad bi starcu bilo teško ili bi bio zabrinut, samo bi pogledao udevojčicu, i brige bi odmah nestalo. I kad bi ga šta naljutiJo, ljutnja bi ga odmah prošla.

Još dugo je starac išao da seče bambus. Postao je moćan i ugledan čovek. Kada je devojčica sasvim odrasla, pozvašeImube no Akitu iz mesta Mimurodo da joj nadene ime. On joj dade ime Najotake no Kagujahime, Blistava princeza izsavitljivog bambusa. Ovaj događaj prosJavljahu tri dana, uz pesmu i igru. Izvodili su svakojaku muziku. Beše toveličanstvena proslava, na koju pozvaše sve muskarce, bez ikakve razlike.

Čuvši o njenoj lepoti i očarani time, svi muškarci na svetu, kako plemići, tako i prost svet, govorili su, puni čežnje:- Kako da osvojim princezu Kagujahime, ili barem da je vidim?Neki na ogradi oko njene kuće, neki na kapiji, čekali su da vide princezu, koju ni ukućani nisu mogli tako lako

videti. Noću nisu spavali mirnim snom, dolazili su po mrklom mraku, pravili rupe na ogradi i lutali unaokolo. Od togvremena za prosidbu se kaže: „Noćni pohod".

PRINC IŠICUKURII BUDINA KAMENA ČINIJA

Petorica najupornijih prosaca

Lutali su, tako, po mestima gde malo ko zalazi, mada nije bilo nikakvih izgleda da uspeju u svojoj nameri. Obraćalisu se ukućanima u želji da ih barem oni čuju, no niko im nije odgovarao. Beše mnogo mladih plemića koji su probdelinoći i proveli dane, ne udaljavajući se od njene kuće. Oni manje revnosni prestaše da dolaze govoreći:

- Nema svrhe gubiti vreme na uzaludnu rabotu.Od svih prosaca ostadoše još samo petorica, poznata kao „posvećeni ljubavnici". Oni se nisu predomislili, nego su i

dalje dolazili noću i danju. Njihova imena behu: princ Išicukuri, princ Kuramoći, desni ministar Abe no Miuši, višisavetnik Ootomo no Mijuki i srednji savetnik Isonokami no Marotari. Dakle, to su bili ti ljudi.

Oni su bili takvi da kad god bi čuli glasine o nekoj iole privlačnoj ženi, kakvih u svetu nije bilo malo, žarko bipoželeli da je osvoje, pa je njihova želja da vide princezu Kagujahime bila tolika da nisu ni jeli, već su samo mislili nanju, dolazili do njene kuće i kružili unaokolo. Ali, uzalud. Pisali su joj pisma, a odgovora nije bilo. Sastavljali su i slalijoj pesme o Ijubavnim jadima, ali je i to bilo uzalud. I pored svega toga, dolazili su i dalje do njene kuće, ne mareći niza sneg ni za mraz u jedanaestom i dvanaestom mesecu, niti za sunce ni za grmljavinu u šestom mesecu.

Jednoga dana pozvaše oni sekača bambusa, i svaki od njih, klanjajući se na kolenima i sklapajući ruke, stade gapreklinjati:

- Daj mi svoju kćer!A on im na to odgovori:- Ona nije moje rođeno dete, pa se ne mora povinovati mojim željama.I tako su prolazili dani i meseci. Naposletku, oni izgubljeni u mislima odoše svojim kućama, te se stadoše moliti

Budi i zaklinjati bogovima. Ali, nikako nisu mogli prestati da misle na nju. Nadali su se, misleći: Nije moguće da je ondo kraja zivota neće nikome dati za ženu. Zato su uporno dolazili kako bi pokazali svoju čežnju. Videvši sve to, staracreče princezi Kagujahime:

- Drago moje dete, mada si ti božanstvo u ljudskom obličju, nije mala stvar to što sam te ja othranio s tolikompažnjom. Hoćeš li saslušati ono što ovaj starac ima da ti kaže?

Princeza Kagujahime na to odvrati:Zašto ne bih saslušala to što imaš da mi kažeš? Nisam ni znala da sam božanstvo u čovečjem obličju, i oduvek sam

tebe smatrala svojim ocem.O, kako sam srećan što to čujem od tebe! - reče starac i dodade: - Meni je, starom, sada već preko sedamdeset leta.

Možda me ne bude, koliko danas ili sutra. Na ovom svetu muškarci se žene, a žene se udaju za njih. I tako njihoveporodice napreduju. Pa zašto se onda ti ne udaješ?

A kad princeza Kagujahime upita: ,,A zašto bih se ja udavala?", starac odgovori:Premda si ti božanstvo u ljudskom obličju, ipak imaš telo žene. Dokle god sam ja, starac, živ, moglo bi sve ostati

onako kako jeste. No, evo već dugo vremena ova gospoda nam, tako, dolaze da te prose, pa se ti odluči za jednog odnjih i daj mu svoju ruku.

Na to mu princeza Kagujahime uzvrati:- Samo mislim da bih kasnije zažalila ako se ja, ne tako lepa, ne bih uverila u iskrenost njihovih osećanja, i ako bi

se ona pokazala nepostojanim. Mislim da ne bih mogla poći za čoveka na ovome svetu, ma koliko on plemenit bio, dokse ne budem uverila u dubinu njegovih osećanja.

Starac reče:- Govoriš ono što i ja mislim. Kakva uopšte osećanja treba da poseduje čovek za koga bi se ti udala? Sva su ova

gospoda zaista pokazala duboka osećanja.Na te njegove reči princeza Kagujahime odgovori:- Kakvu bih iskrenost ja želela da vidim? Ne tražim ništa posebno. Kažeš da su im osećanja svima slična. Kako

onda da znam ko je od njih bolji, a ko lošiji? Kaži im: „Ukoliko bi mi neko od njih petorice pokazao ono što ja želim davidim, uverio bi me u svoja osecanja," i ja bih mu pokorno služila.

- To je dobar predlog - složi se starac.

Princeza Kagujahime petorici prosaca zadaje teške zadatke

U sumrak, prosci se okupiše kao i obično. Jedan je svirao frulu, drugi recitovao pesmu, treći pevao gledajući u note,četvrti je zviždukao, dok je peti svojom lepezom udarao o dlan, kad se pojavi starac i obrati im se:

- Vi već duže vreme svojim posetama činite veliku čast ovom skromnom domu i ja sam vam duboko zahvalan natome - i dodade: - Kada sam rekao princezi Kagujahime: „Možda već danas ili sutra mene staroga ne bude, i zato dobrorazmisli i odluči se za jednog od ove gospode koja nam se tako ljubazno obraćaju, da mu pokorno služiš," ona mi jeodgovorila: ,,To je razumno. Nijedan od njih niti je bolji, niti je lošiji od ostalih i hoću samo da vidim da su njihovaosećanja iskrena. Tek onda bih se odlučila kome da pokorno služim." Ja joj na to rekoh: „To ti je dobar predlog. Takoostali neće moći da ti zamere."

Ona petorica rekoše:- To je dobar predlog.Starac uđe u kuću da to prenese. Princeza Kagujahime onda reče:- Za princa Išicukurija: Postoji predmet poznat kao Budina kamena činija. Neka pronađe i donese mi je.Zatim reče:- Za princa Kuramoćija: u istočnom moru postoji planina po imenu Horai. Na njoj raste drvo, čiji je koren od

srebra, stablo od zlata, a plodovi su beli dragulji. Neka otkine jednu granu i donese mi je.Zatim reče:- Za sledećeg prosca: Neka mi donese odoru od krzna vatrenih miševa, koja se nalazi u Kini.Zatim reče:- Za višeg savetnika Ootomoa: Na zmajevom vratu je dragulj koji se presijava u pet boja. Neka ga uzme i donese

mi ga.Zatim reče:- Za srednjeg savetnika Isonokamija: Neka uzme i donese mi školjku lakog porođaja, koju lastavica čuva u svom

gnezdu.Starac prozbori:- Sve su to tako teški zadaci. Takvih stvari u ovoj zemlji nema. Kako da im trazim tako teške stvari?Kad princeza Kagujahime odgovori: „ Sta je tu tako teško?", starac na to reče:Kako bilo, idem ja da im to prenesem.I izađe i reče im:Tako mi je rečeno. A vi joj pokažite ono što je trazila od vas.

Kad to čuše, prinčevi i plemići odvratiše:- Zašto nam jednostavno ne kaže da ne prilazimo čak ni blizu njenoj kući.I pokunjeni odoše svojim kućama.

Princ Išicukuri i Budina kamena činija

Uprkos svemu, princ Išicukuri je osećao da mu na ovome svetu nema života ako se ne oženi tom devojkom, irazmišljao je: Ima li ičega sto joj ne bih doneo, pa makar to bila nekakva stvar iz Indije? No, pošto on beše promućurančovek, pomisli kako neće uspeti da nađe tu jedinstvenu činiju čak ni ako pređe desetine miliona milja do Indije, teprincezi Kagujahime poruči:

- Danas krećem u Indiju, u potragu za kamenom činijom.Nakon tri godine on pribavi posudu, crnu kao crnilo tuša, što beše stajala ispred kipa Binzuru u jednom

planinskom hramu u oblasti Toći u zemlji Jamato, položi je u vrećicu od brokata, pričvrsti je za rukotvorenu cvetnugranu, te je donese devojčinoj kući i pokaza je. Princeza Kagujahime sumnjičavo pogleda, a u činiji beše pismo. Ona gaotvori i pročita:

Po tim dalekimmorima i goramapredano tragahza kamenom činijom,krvave suze ronih.(Princ Išicukuri)

Princeza Kagujahime pogleda ima li sjaja na činiji, ali ne beše čak ni slabašnog svetlucanja, poput svičevog.Bilo bi sjajabarem malo, ko svetlojutarnje rose.Za čim li si tragaona toj Mračnoj planini?(Princeza Kagujahime)

Tako odgovori pesmom i vrati mu činiju. On baci činiju na njenu kapiju i uzvrati pesmom:

Kad je donesohna tu Belu planinu,nesta joj sjaja.Bacam činiju i sram,al' se i dalje nadam.(Princ Išicukuri)

Sroči ove stihove i posla ih njoj. Ali, princeza Kagujahime više ne odgovori. Ogluši se o stihove, a princ ode svojojkući, ne znajući šta još da kaže. Kako je on odbacio posudu i osudu, a ipak joj rekao da se i dalje nada, od tada se zanešto besramno kaže: „Bacati činiju i sram".

PRINC KURAMOĆI I GRANA SA DRAGULJIMA

Podvala princa Kuramoćija

Princ Kuramoći beše veoma lukav, pa zatraži odsustvo sa carskog dvora, rekavši:Idem do toplih izvora u zemlji Cukuši.A u kuću princeze Kagujahime posla poruku: „Idem da donesem granu sa dragujima", i tako krenu, a sluge ga

ispratiše sve do luke Naniva. Princ objavi:Idem u potpunoj tajnosti.Tako on isplovi ne vodeći sa sobom veliku pratnju, nego samo svoju ličnu poslugu. Ostali što dođoše s njim

ispratiše ga i vratiše se u prestonicu. Princ je sve učinio kako bi ljudi pomislili: Krenuo je, ali se nakon tri dana, krišom,brodom vratio kući.

Unapred je izdao sve potrebne naredbe, pozvao je šest majstora kovača, tada naj-boljih u svojoj struci, sagradio jekuću kojoj se nije moglo lako prići, peć je opasao trostrukim zidom, pa u kuću smestio majstore, a onda se i samzatvorio zajedno sa njima. I sve što je bilo u skladištima na svojih šesnaest imanja uložio je u pravljenje grane sadraguljima.

Načiniše granu tačno onakvu kakvu beše opisala princeza Kagujahime. Vesto prikrivajuci sve, princ krišom odnesegranu u Nanivu. Svojoj kući posla poruku: „Vratio sam se s puta brodom," te se napravi da je sasvim izmučen. MnogoIjudi dođe da ga dočeka. On se zaputi u prestonicu noseći granu sa draguljima u dugačkom drvenom sanduku, kojibeše prekriven. Ubrzo se pronela vest: „Princ Kuramoći je stigao u prestonicu noseći cvet udambare." Kad to ču,princeza Kagujahime pomisli da ju je princ možda pobedio, pa utonu u mračne misli.

Princ Kuramoći pripoveda o svojim lažnim patnjama

Tada neko zalupa na kapiju i sluga najavi:Došao je princ Kuramoći! - i dodade: - Došao je u odeći za put!Na to starac izađe da ga pozdravi. Princ reče:Po cenu svog života donesoh granu sa draguljima, i zato je odnesi i pokaži princezi Kagujahime.Starac uze granu i uđe u kuću. Za granu sa draguljima beše zadenuto pismo sa pesmom:Neka bi me tostajalo i života,ne bih se kući vratiobez odlomljenegrane s draguljima.(Princ Kuramoći)

Dok je princeza Kagujahime s tugom gledala i granu i pesmu, stari sekač bambusa utrča u njenu sobu i kaza joj:- Ovaj princ je doneo granu sa draguljima sa planine Horai, i ona se ni po čemu ne razlikuje od onoga što si ti od

njega tražila. Šta mu, onda, još zameraš? Čak je u odeći za put došao pravo ovamo, ne otišavši prvo svojoj kući. Pođiodmah za ovoga princa.

A devojka ne reče ni reči, već je veoma utučena sedela, s glavom naslonjenom naruku.- Sada više nema šta da mi zameri — reče princ, te se pope na trem.Starac joj i dalje ponavljaše:- Tako je pravo. U ovoj se zemlji ne može naći takva grana. Kako ga sada možeš odbiti? On je i tako izuzetan

čovek.Princeza Kagujahime mu odgovori:- Meni je samo bilo žao da se ne povinujem onome što mi roditelji kažu.Krivo joj je bilo što je princ ovako neočekivano doneo nešto što je bilo tako teškopronaći. A starac već beše zabavljen pripremanjem svadbene odaje. Starac upita princa:- Na kakvom je mestu raslo ovo drvo? Kako je čudesno lepo i savrseno!Princ odvrati:

Pre tri godine, desetog dana drugog meseca ukrcah se na brod u Nanivi i otisnuh se na more, ne znajući ni u kompravcu treba da se uputim. Ali, mislio sam da mi nema života na ovome svetu ako ne uspem u svome naumu, tenastavih plovidbu prepustivši se milosti vetrova. Rekao sam u sebi: Ne mari ni ako umrem, ali dok god zivim inastavljam da plovim dalje, možda ću naići na planinu po imenu Horai. Tako smo se, ploveći morima i veslajući,udaljavali od svoje zemlje i išli sve dalje. Nekada bi nas zahvatili tako veliki talasi da sam mislio da ćemo potonuti nadno mora, nekada bi nas poneo vetar i odvukao u nekakvu stranu zemlju, gde bi pred nas iskrsnulo nekakvo stvorenjepoput demona i pokušalo da nas pobije. Nekada bismo se pomeli odakle smo došli i kuda ćemo dalje, i potpuno seizgubili na moru. Nekada bismo ostali bez hrane, pa smo bili prinuđeni da jedemo korenje trava. Nekada bi se prednama pojavila neka neopisivo grozna neman koja je htela da nas pojede. Nekada smo preživljavali vadeći školjke izmora. Desilo nam se i da obolimo od raznih boleština, tamo gde ne beše nikoga da nam pritekne u pomoć, tako danismo znali šta će s nama biti. Plutali smo, tako, po moru kako nas brod nosi, sve dok petstotog dana oko osam časovaizjutra na pučini nismo ugledali nejasne obrise planine. Svi na brodu napregnuše oči da je bolje vide. Planina je plutalana moru, strašno golema. Izgledala je visoka i prekrasna. Pomislih da to mora biti planina za kojom tragam, ali sampomalo i strahovao, te smo dva, tri dana kružili oko nje ispitujući je, kada se iz planine pojavi žena u nebeskoj odori istade zahvatati vodu srebrnom zdelom, krećući se tamo-amo. Videvši to, ja se iskrcah i upitah je: „Kako je ime ovojplanini?" Žena odgovori: „Ovo je planina Horai." Kad to čuh, mojoj sreći nije bilo kraja. Onda me žena upita ko joj seto obratio, i sama se predstavi: „Ime mi je Ukanruri," te iznenada nestade u planini. Gledao sam svuda, ali ne bešenikakvog načina da se popnem na planinu. Obilazio sam podno nje i video kako raste rascvetano drveće kakvog nemana ovome svetu. Sa planine je tekla voda zlatne, srebrne i nebo-plave boje. Preko nje su se pružali mostovi od dragogkamenja svih vrsta. Oko njih je raslo drveće blistavog sjaja. Drvo sa koga sam uzeo i doneo granu nije bilo najlepšemeđu njima, ali sam upravo sa njega odlomio i doneo cvet, da se ne bi razlikovao od onoga što mi je rečeno. Planinabese neopisive lepote. Ništa na ovome svetu ne bi se moglo uporediti sa njom, međutim, kada sam već odlomio granu,više nisam imao mira, pa se ukrcah na brod i zahvaljujući povoljnim vetrovima vratih se ovamo za nešto više od četiristotine dana. Je li to bilo Budinom milošću? Juče sam iz Nanive stigao u prestonicu. Ne stigoh ni da svučem odećunatopljenu morskom vodom, već se uputih pravo ovamo.

Tako on završi, a kad starac to ču, uzdahnu i sroči pesmu:

Sekosmo bambuss kolena na koleno,po svim brdima,al' ovakvih nedaća

nikad ne doživesmo.(Stari sekač bambusa)

Čuvši to, princ odgovori:- Moja duša, što dugo beše na mukama, danas je konačno našla svoj mir - pa uzvrati pesmom:

Rukavi mojidanas se osušiše.Hiljade jada,što doživeh do sada,mogu zaboraviti.(Princ Kuramoći)

Optužbe majstora sve razotkrivaju

Baš u tome času, u baštu uleteše šestorica majstora. Jedan od njih, što u rukama držaše štap sa zadenutim pismom,reče:

Ja, Ajabe no Ućimaro, majstor iz dvorske kovačke radionice, želim da izjavim: Radili smo na izradi grane sadraguljima tako što smo hiljadu dana postili odrekavsi se pet žitarica, i dali sve od sebe. Uprkos tome, još uvek nismodobili nikakve nagrade. Molim vas da nam je vi date, kako bismo mogli da isplatimo svoje šegrte - i pruži pismo.

Stari sekač bambusa stade vrteti glavom pitajući se o čemu to majstori govore. Princ je izgledao potpuno zbunjen isedeo je sasvim preneražen. Čuvši to, princeza Kagujahime reče:

Uzmite pismo toga majstora - pa pogleda pismo, a u njemu stajaše: „Njegova visost, princ, hiljadu dana je živeoskriven na istom mestu sa nama, prostim majstorima, tražeći od nas da mu izradimo dragocenu granu sa draguljima iponudivsi nam, čak, da nam za nagradu dodeli titule. Kada smo ovih dana o tome malo bolje razmislili shvatili smo daova grana sa draguljima mora biti ona za potrebe princeze Kagujahime koja će mu pokorno služiti. Zato dođosmo uovu kuću da tražimo nagradu."

Jeste! Moramo biti plaćeni! - vikali su.A princeza Kagujahime, koja je, kako se smrkavalo sve više tonula u tužne misli, sada se vedro nasmeja, te pozva

starca k sebi i reče mu:Poverovala sam da je to pravo drvo sa planine Horai. Pošto se pokazalo da je sve bestidna laž, molim te da mu ga

vratiš.Starac klimnu glavom i reče:Pošto smo čuli da nema sumnje da je grana delo ljudskih ruku, lako nam je sada da je vratimo.Srce princeze Kagujahime sasvim se razvedri i ona pesmom odgovori na prinčevu pesmu:

Da li je prava,pitah se i proverihal’ lažna bešegrana sa draguljima,k’o reč tvoja kitnjasta.(Princeza Kagujahime)

Uz tu pesmu ona mu vrati i granu sa draguljima.

Stari sekač bambusa, postiđen time što je toliko navaljivao da princeza pođe za princa, sada se načini da drema. Aprincu beše neprijatno i nije mu bilo ni do stajanja, ni do sedenja. Pošto se smrklo, on se brže-bolje izvuče iz kuće.

Princeza Kagujahime pozva majstore što se behu žalili da sačekaju u bašti i reče im:Tako ste me obradovali! – pa ih velikodušno nagradi.Majstori se veoma razveseliše i rekoše:- Završilo se onako kako smo se nadali.I tako odoše kućama. Na putu ih dočeka princ Kuramoći i naredi da ih pretuku do krvi. Ni nagrade im nisu ništa vredele jer je

princ zapovedio da im sve oduzmu i pobacaju, a oni se razbežaše da spasu žive glave. Onda princ zaključi:- Ne može biti veće sramote u životu, od ove. Ne samo da nisam uspeo da zadobijem devojku, već me je stid od toga šta će

sve ljudi pod kapom nebeskom misliti o meni i kako će me gledati.I povuče se sasvim sam duboko u planine. Ljudi koji su radili za njega, kao i njegove lične sluge, podeliše se u grupe i krenuše

u potragu za njim. Ali, kako nisu mogli da ga nađu, pitali su se je li mrtav. A princ se krio godinama jer nije želeo da ga njegoviljudi vide.

Od tog vremena, za događaj poput ovoga poceše govoriti: „Bačeni dragulji - izgubljena duša".

DESNIMINISTAR ABE NO MIUŠI I ODORA OD KRZNA VATRENIHMIŠEVA

Ministar Abe nabavlja odoru od krzna vatrenih miševa

Desni ministar Abe no Miuši beše imućan čovek iz ugledne porodice. Napisao je pismo čoveku po imenu Vou Kei,koji je te godine trgovačkim brodom došao iz Kine. u pismu je stajalo: „Kupi i pošalji mi stvar po imenu krzno vatrenihmiševa", te odabra najpouzdanijeg od svih svojih ljudi, čoveka po imenu Ono no Fusamori, poveri mu pismo i posla gana put. Ovaj ponese pismo i predade ga, zajedno sa novcem, onom Vou Keiju koji beše u Kini. Vou Kei otvori pismo ipročita ga, pa napisa odgovor:

,,U ovoj zemlji nema takve stvari kao što je odora od krzna vatrenih miševa. Čuo sam za nju, ali je još nikada nisamvideo. Da nečeg takvog ima na ovome svetu, neko bi je sigurno već doneo ovamo. Biće teško nabaviti je. Međutim, akoju je neko, kojim slučajem, doneo u Indiju, potražiću je kod tamošnjih imućnih ljudi. Ukoliko ie ne budem našao,gospodine ministre, vratiću novac po tvom glasniku." Tako je stajalo u pismu.

Kineski brod ponovo dođe. Kada je ministar čuo da se Ono no Fusamori vratio iz Kine i da se sprema na put uprestonicu, posla po njega brzog konja, te Fusamori uzjaha konja i iz Cukušija stiže za samo sedam dana. Ministarpročita pismo u kome je stajalo:

„Gospodine ministre, šaljem ti odoru od krzna vatrenih miševa, koju sam jedva nabavio preko svojih ljudi. Ni udanašnja, ni u prošla vremena, ovakvo krzno nije bilo lako pronaći u ovome svetu. Čuo sam da ga je nekada davnojedan velepoštovani sveštenik preneo iz Indije ovamo i da se ono nalazi u jednom planinskom hramu u zapadnojprovinciji, pa sam ga, uz saglasnost dvora, nekako otkupio i sada ti ga dostavljam. Namesnik provincije obavestio jemog čoveka da nema dovoljno novca za njegovu cenu, pa sam ja, Vou Kei, dodao od svoga novca kako bih ga otkupio.Zato te, gospodine ministre, molim da mi sada daš još pedeset zlatnika. Novac mi pošalji ovim brodom kad se budevraćao za Kinu. Ukoliko ne želiš da mi pošalješ novac, vrati mi, molim te, krznenu odoru koju sam ti dostavio.“ Videvšišta stoji u pismu, ministar reče:

- Sta on to govori? Pa to je tek neznatna količina novca. A ja sam presrećan što mi je poslao odoru - te se okrenu upravcu Kine, kleknu i stade se klanjati u znak zahvalnosti.

Kada je pogledao kutiju u kojoj se nalazila krznena odora, vide da je ona optočena dragim kamenjem nebo-plave isvih drugih čudesnih boja. Krznena odora u kutiji beše sjajne tamnoplave boje. Vrhovi dlačica sveducali su zlatnim

sjajem. To zaista beše prekrasno blago, čija se lepota ni sa čim nije mogla uporediti. Njegova prefinjenost bese dalekoupadljivija od njegove osobenosti da ne gori u vatri.

- Sada mi je jasno zašto ga princcza Kagujahime toliko želi - prozbori ministar, pa vrati odoru u kutiju i rekavši: „O, hvalanebesima!“, pričvrsti kutiju za granu drveta, pa se onda brižljivo dotera, sve misleći kako će sigurno provesti noć u domu princezeKagujahime. Zatim sroči pesmu, pričvrsti je za granu i sve zajedno ponese sa sobom. Pesma je glasila:

Odora mi ta,ni u vatri ljubavičak ne izgore.Danas ću je obućiosušenih rukava.(Desni ministar)

Ministar odnese kutiju do kapije princeze Kagujahime i stade čekati. Sekač bambusa izađe, prihvati poklon i vrati seu kuću da ga pokaže princezi. Ona pogleda odoru i reče:

- Kakvo lepo krzno! Samo, ne znam da li je pravo.Na to joj sekač bambusa odvrati:- Kako bilo, ja ću prvo pozvati ministra da uđe. Ovo je odora od krzna, kakva se ne može videti na ovom svetu, i

stoga budi uverena da je prava. Nemoj tako mučiti čoveka.To rekavši, pozva ministra i ponudi mu da sedne.Videvši ga gde sedi, i starica je u sebi mislila da će se ovoga puta princeza sigurno udati. Prirodno je što je tako

mislila jer je starcu bilo žao što je princeza Kagujahime neudata i starao se da joj nađe uglednog čoveka, no, zbognjenog odlučnog: ,,Ne!", nije je do sad mogao na to prisiliti.

Princeza Kagujahime reče starcu:- Ako ova odora od krzna ne izgori kada se stavi u vatru, ja ću se složiti da je prava i povinovaću se njegovim rečima.

Kažeš: ,,Na ovome svetu takve stvari nema, pa treba verovati da je pravi." No, ja bih ipak želela da je stavim u vatru.- Tako je pravo - reče starac. Onda se obrati ministru:- Tako je ona kazala.Ministar odvrati:- Ovo krzno, kakvog ne beše čak ni u Kini, tražio sam svuda i jedva sam uspeo da nabavim. Kakve bi sumnje

moglo biti?

-I ja sam uveren u to, ali ipak, hajde, odmah ga stavi u vatru - reče starac, i zato ministar naredi da odoru spuste uvatru. Ali, ona se zapali i izgore u plamenu. Starac reče:

- Sada se pokazalo da je ovo krzno od nečega drugog.Kada to vide, ministar koji je sedeo pozelene u licu kao vlati trave. A princeza Kagujahime se obradova:- O, kako sam srećna!I sastavi pesmu kao odgovor na ministrovu, stavi je u istu kutiju i vrati mu je.

Da znadoh tadada će izgoreti sva,tu bih odoruostavila van vatre,gledala je bezbrižno.(Princeza Kagujahime)

Ministru nije bilo druge nego da ode svojoj kući. A ljudi su zapitkivali:- Da nije Desni ministar Abe doneo odoru od krzna vatrenih miševa i uselio se kod princeze Kagujahime? A kako to

da je još ovde?Drugi su odgovarali:- Kada su odoru stavili u vatru, ona se zapalila i izgorela u plamenu, tako da ga je princeza Kagujahime odbila.Ljudi to čuše i od tada se, kada neko ne ostvari svoju nameru, kaže: „Nema Abea - nema sreće".

VIŠI SAVETNIK OOTOMO NO MIJUKI I DRAGULJ SA ZMAJEVOG VRATA

Viši savetnik Ootomo naređuje da se nađe dragulj sa zmajevog vrata

Viši savetnik Ootomo no Mijuki sazva sve podanike iz svoje kuće i reče im:- Na zmajevom je vratu, kako kažu, dragulj koji se presijava u pet boja. Onome ko ga se domogne i donese mi ga,

za nagradu ću dati sve što poželi. Cuvši ovu naredbu, svi njegovi ljudi uglas odgovoriše:- Poštujemo tvoje naređenje, gospodaru. No, nije lako domoći se bilo kog dragulja. A kako onda da se

domognemo dragulja koji je na zmajevom vratu?Na to je viši savetnik odgovarao:- Onaj ko služi svome gospodaru treba biti spreman da ispuni njegov zahtev po cenu sopstvenog života. Ne tražim

ja nešto iz Indije ili Kine, čega nema u našoj zemlji. Zmajevi izlaze iz mora i silaze na planine u ovoj zemlji. Zašto ondatvrdite da je to tako teško?

Ljudi mu odgovoriše:- Ako je tako, šta mi tu možemo. Krenućemo u potragu za draguljem, po tvojoj naredbi gospodaru, ma koliko to

bilo teško.A viši savetnik se umiri i reče:- Vi ste glasoviti podanici svoga gospodara. Kako biste uopšte mogli da se oglušite o moju zapovest? - pa ih posla

u potragu za draguljem sa zmajevog vrata. Dao im jesve što je imao u svojoj kući: svilu, pamuk i novac, kako bi se snabdeli hranom za put.Ja ću vas čekati, stalno posteći i obavljajući obrede pročišćenja, sve dok se ne budete vratili. Ako ne uspete da se

domognete dragulja, ne vraćajte se kući - reče im. Oni primiše naređenje, pa krenuše na put.Pošto im je rečeno: „Ako se ne domognete dragulja sa zmajevog vrata, ne vraćajte se kući, gunđali su:- Hajde da odemo kud nas noge nose - ili: - Šta mu pada na pamet da baš to traži od nas?Onda su podelili među sobom sve što im je gospodar dao. Neki od njih se zatvoriše u svoje kuće, dok su drugi otišli

kud god su želeli.- To je nerazumna naredba, pa makar bila od roditelja ili gospodara... - tako su svi osuđivali višeg savetnika zbog

zahteva koji nije bilo lako ispuniti.- Nedostojno bi bilo da dovedem princezu Kagujahime u dom kakav je on sada -reče viši savetnik, pa stade graditi

velelepnu kuću. Dao je da zidove izlakiraju i prošaraju zlatom, srebrom i školjkama, da krov pokriju nitima svih

mogućih boja i da između stubova razapnu slike rađene na damasku neopisive lepote. Sve svoje dotadašnje žene jeotpustio kako bi se pripremio za siguran dolazak princeze Kagujahime i živeo je sam.

VlŠI SAVETNIK DOŽIVLJAVA VELIKU NESREĆU NA MORU

Viši savetnik je danima i noćima čekao ljude koje je poslao u potragu, ali, do kraja te godine od njih nije bilo ni traga ni glasa.Izgubivši strpljenje, on ode u blizinu Nanive, u potpunoj tajnosti, sasvim skromno odeven i sa samo dvojicom svojih slugu kaopratiocima, te se stade raspitivati:

- Da niste možda čuli za podanike višeg savetnika Ootomoa, što se lađom otisnuše na more, ubiše zmaja i uzeše dragulj sanjegovog vrata?

Kakva čudna priča! - odvraćali su mornari i smejali se: - Nema lađe koja bi učinila takvo što.Na to viši savetnik pomisli kako ti mornari ne znaju ništa, a pričaju svašta, pa im reče:- Ako bi se pojavio nekakav zmaj, moji luk i strela bi ga odmah ustrelili, i ja bih se tako mogao domoći dragulja sa njegovog

vrata. Neću čekati te moje podanike, koji nikako ne dolaze.To rekavši, ukrca se na lađu i lutaše morima, sve dok veslajući ne otplovi u daleko more u zemlji Cukuši.A šta se onda dogodilo? Podiže se strašna oluja, okolo se sve smrači, a vetar bacaše lađu tamo-amo. Vetar je vukao lađu na sve

strane, ko zna kuda, kao da je gura u morske dubine, talasi su iznova i iznova udarali o lađu vrteći je ukrug, a munje su takosevale, kao da će grom svakoga časa udariti u nju. Tada viši savetnik izgubi glavu i reče:

- Još nikada ne doživeh ovakvih muka. Sta li će biti sa nama? - Kormilar mu uzvrati:- Za sve ovo vreme koliko plovim morima još nikada ne doživeh ovakvih muka. Ako nam lađa i ne potone na dno mora, u nju

će sigurno udariti grom. Ako nas, kojom srećom, bogovi ipak poštede, vetar će nas odvući u južna mora. Samo zato što služimovom mrskom gospodaru, sada morarti da umrem groznom smrću - i na to zaplaka.

Kad ovo ču, viši savetnik stade povraćati i govoriti:- Kažu, kada se ukrcaš na lađu, uzdaj se u reči kormilara, kao u veliku planinu. Čemu sada tako obeshrabrujuće reči?Kormilar odgovori:- Kako da ti pomognem, gospodaru, kad ja nisam bog? Vetar duva, talasi divljaju i samo što nam grom ne udari u glave, sve je

to zato što ti, gospodaru, tražiš zmaja da ga ubiješ. Ovu buru nam zapravo šalje zmaj. Odmah počni da se moliš bogovima!Viši savetnik će na to:- Tako treba! - a zatim: - Počuj me, ti bože koga slave kormilari! Bio sam nepromišljen i lud kada sam pomislio da mogu da

ubijem zmaja. Kunem ti se da od sada zmaju neće faliti ni dlaka s glave! - pa je čas sedeći, čas stojeći, sa suzama u očima dozivaoboga i izrekao molitvu barem hiljadu puta. To je valjda i delovalo, te grmljavina konačno prestade. Još uvek je pomalo sevalo, avetar je i dalje jako duvao.

Kormilar reče:

- Vidiš da je sve to bilo zmajevo delo. Sada vetar duva u povoljnom pravcu i nije vise protiv nas. Izgleda da ce nasuputiti na pravi put.

Ali, viši savetnik ne hte da poveruje u ove reči.Vetar je duvao tri, četiri dana i vratio lađu na kopno. Kad videše obalu, shvatiše da je to zapravo obala kod mesta Akaši u

zemlji Harima. Viši savetnik je, pak, i dalje mislio da ih je vetar nasukao na neku obalu u južnim morima, i ležao je tako, teškodišući. A njegove sluge, što behu na lađi izvestiše vlasti zemlje Harima, te upravitelj lično dode da ga obiđe, ali čak ni tada višisavetnik ne mogaše da ustane, već ležaše nepomičan na podu lađe. Onda prostreše slamnatu prostirku na proplanku u borovojšumici na obali i premestiše ga tamo. Tek tada se on uveri da to nisu južna mora, pa najzad ustade. Kada su ga pogledali, izgledaoje jako bolestan, tako naduvenog stomaka i očiju otečenih kao dve šljive. Kada je to video, ni upravitelj nije mogao prikriti osmeh.

VlŠI SAVETNIK ODUSTAJE OD PRINCEZE KAGUJAHIME

Viši savetnik naloži vlastima da mu načine nosiljku i ječeći čitavim putem stigao je kući. A podanici koje je ranijeposlao po dragulj nekako doznaše za njegov povratak, te dođoše da ga izveste:

- Nismo mogli da se vratimo, gospodaru, zato što nismo uspeli da se domognemo dragulja sa zmajevog vrata. Sadakada si se i ti uverio koliko je teško domoći ga se, pomislili smo da nas nećeš kazniti, pa smo se zato vratili.

Viši savetnik se uspravi u postelji i reče:- Dobro je što ga niste doneli. Zmaj beše istoga roda kao i grom na nebu, i kada sam pokusao da mu uzmem

dragulj, zamalo mnogi nastradaše. A da sam, kojim slučajem, i uhvatio zmaja, jednostavno bih nastradao. Drago mi ješto ga ni vi niste uhvatili. Ovo je smislila ona lopuža po imenu princeza Kagujahime, želeći da uništi ljude. Nikada višeneću proći ni blizu njene kuće. Ni vi, podanici moji, nemojte ići tamo.

To reče, pa darova ljudima koji se nisu domogli dragulja sa zmajevog vrata i ono malo vrednih stvari što mu behuostale u kući.

A njegova nekadašnja prva žena pukla je od smeha kad je za sve ovo čula. Krov izatkan od raznobojnih niti iskidalisu kopci i vrane da od njih naprave gnezda. Ljudi su govorili:

- Je li viši savetnik Ootomo doneo dragulj sa zmajevog vrata?- Ma ne, nije! Doneo je dve šljive na očima.- E, to se ne može pojesti! - uzvraćali su prvi.To je razlog što ljudi za nešto suludo počeše govoriti: ,,E, to se ne moze progutati."

SREDNJISAVETNIKISONOKAMINO MAROTARI IŠKOLJKA LAKOG POROĐAJASrednji savetnik Isonokami želi da se domogne školjke lakog porođaja

Srednji savetnik Isonokami no Marotari naredi slugama iz svoje kuće:- Obavestite me ukoliko vidite da laste negde grade gnezda.Oni na to rekoše:- Zašto ti je, gospodaru, to potrebno?Srednji savetnik odgovori:- Zato što hoću da se domognem školjke lakog porođaja, koju laste čuvaju u svom gnezdu.Jedni mu rekoše:- Mi smo ubili mnoge laste, ali u njihovim telima nikad nismo našli takvu školjku. Nego, kada lasta leže jaja,

školjka valjda sama izleti, bog bi ga znao kako.A drugi mu rekoše:- Ako je čovek vidi, ona nestane. Neko, opet, reče sledeće:- Laste grade gnezda u otvorima između stubaca pod nadstrešnicom dvorske kuhinje gde se spremaju jela. Odvedi tamo

pouzdane sluge i neka podignu skele na koje će se popeti i posmatrati, mnoge laste će sneti jaja i oni će se lako domoći školjke.Srednji savetnik se obradova:- Baš zanimljivo. Toga se nisam setio. Hvala ti za tako divan predlog.I posla dvadesetak pouzdanih ljudi da se popnu na visoke skele i čekaju.Srednji savetnik je slao, jednog za drugim, glasnike iz svog dvorca, sa istim pitanjem: „Jeste li se domogli školjke lakog

porođaja?" A laste, uplašene mnoštvom ljudi koji su se penjali, nisu se ni vraćale u svoja gnezda. Kada su ga o tome obavestili,srednji savetnik se zapita zabrinuto: Sta mi je sada činiti? Tada jedan starac po imenu Kuracumaro, što je radio u onoj kuhinji,reče:

- Ako gospodar želi da se domogne školjke lakog porođaja, ja ću mu kazati kako da to učini - te izađe pred srednjeg savetnika,a ovaj ga lično prirni na razgovor u četiri oka.

Kuracumaro reče:- Gospodaru, čini mi se da ti ovo nije bio najbolji način da se domogneš školjke lakog porođaja. Tako je se nikada nećeš

domoći. Kada se svih dvadeset ljudi odjednom nadu na visokim skelama, laste će pobeći i više neće ni prići. Ono što bi trebalo

učiniti je sledeće: Treba porušiti ove visoke skele i udaljiti ljude, a zatim smestiti jednog pouzdanog čoveka u grubo pletenukorpu i pripremiti konopac, pa čim ptica bude spremna da snese jaje, treba povući konopac i podići korpu, a on neka zgrabiškoljku lakog porodaja. To bi trebalo da uspe.

- To je mudro - reče srednji savetnik, te naredi da poruše visoke skele, a Ijude pozva natrag u kuću.Srednji savetnik upita Kuracumaroa:- Kako da uopšte znamo kada će laste da snesu jaja, kako bismo čoveka podigli gore?Kuracumaro odgovori:- Kada je lasti vreme da snese jaje, ona podigne rep, zavrti se sedam puta i onda snese jaje. I zato, dok se ona

okreće sedam puta, neka podignu korpu kako bi on u tom trenutku dohvatio školjku lakog porođaja.Srednji savetnik se obradova, i ne obaveštavajući mnoge, u potaji ode do dvorske kuhinje, umeša se među sluge i

tamo provede dan i noć kako bi ostvario svoj naum. Srednji savetnik beše veoma obradovan onim što mu jeKuracumaro ispričao, pa mu reče:- Raduje me to što radiš na ispunjenju moje želje iako nisi u mojoj službi - i skide svoj ogrtač i dade mu ga kao

nagradu.-Dođi ponovo ovamo do kuhinje kada padne noć - reče mu i pusti ga da ode kući.

Srednji savetnik pokušava sam da se domogne školjke

Kada se smrklo, srednji savetnik ode do one kuhinje i vide da laste tamo zaista prave gnezda. Vrtele su sepodignutih repova, baš onako kako mu je Kuracumaro rekao, pa on naredi jednom slugi da uđe u grubo pletenu korpukako bi ga konopcem povukli gore, i da zavuče ruku u lastavičje gnezdo. Ovaj reče:

- Nema ničega.- Pa nema zato što ti nisi dobro tražio! - ljutito odvrati srednji savetnik. - Pošto ovde nema nikog pouzdanog, ja ću

se sam popeti i potražiti je! - reče on, pa uđe u korpu, podiže se gore i zaviri u gnezdo, a istoga časa dok se lasta vrtelapodignutog repa, on ispruži ruku da potraži u gnezdu. Napipa nešto pljosnato i odmah povika:

- Ja sam je se dočepao! Spuštajte me odmah! Starče, uspeo sam!Njegovi ljudi se okupiše, i u želji da ga što pre spuste, prejako povukoše konopac, on puče, a srednji savetnik pade

na leđa pravo na veliki tronožni kazan. Preneraženi, udi mu priđoše i podigoše ga na ruke. A srednji savetnik ležašenepomično, zakovrnutih očiju. Dadoše mu da popije malo vode. Kada je najzad došao do daha, uhvatiše ga za ruke inoge, pa ga skinuše s kazana. Upitaše ga:- Kako se osećaš, gospodaru?A on na to jedva izusti:- Malo sam došao k sebi, ali ne mogu da se pomerim. Ipak, srećan sam jer sam uspeo da brzo dohvatim školjku

lakog porođaja. Odmah donesite baklju! H0ću da vidim tu školjku.I podiže glavu i otvori ruku, a u ruci držaše stari lastavičji izmet. Kad to ugleda, on reče:- Avaj! Nema školjke, nema vajde!Zato se od toga vremena za izneverena očekivanja kaže: „Ništa od školjke".Stanje mu se još više pogoršalo kada je uvideo da to nije školjka, a tako slomljenih kukova ne mogaše ga smestiti ni

na poklopac od škrinje koji su mu doneli.Srednji savetnik nije hteo da ljudi saznaju kako se detinjasto poneo i kako se sve neslavno završilo, pa mu je od

prevelike brige bivalo sve gore. Kako su dani prolazili, sve ga je više brinulo to što će se ljudi smejati kada čuju šta sedogodilo nego što nije uspeo da se domogne školjke, tako da ga je više bilo stid od glasina nego od pomisli da ćeumreti od obične bolesti.

Kada princeza Kagujahime ču šta se zbilo, posla mu pesmu u znak saosećanja:

Leta prolaze,a do bora kraj mora

val ne dolazi.Je li istina, nemani školjke niti vajde?(Princeza Kagujahime)

Pročitase mu pesmu. A on, tako slabašan, podiže glavu, i dok mu pridržavaše papir, s teškom mukom uspe danapiše:

Ne beše školjke,no vajde ipak ima.Da li ćeš mi tiruku spasa pružitidok umirem izmučen?(Srednji savetnik)

I čim završi sa pisanjem, istoga časa izdahnu. Kad to ču princeza Kagujahime, beše joj pomalo žao.I zato se od tog vremena za nešto što donosi makar malo radosti kaže: ,,lma skoijke, ima vajde".

PRINCEZA KAGUJAHIME ODBIJA CAREV POZIV I USPINJE SE NANEBO

Car čini sve da privoli princezu Kagujahime da dođe na dvor

Tako i do cara dopre glas o krasoti princeze Kagujahime, jedinstvenoj na ovome svetu, pa on reče dvorskoj dami poimenu Nakatomi no Fusako:- Idi i vidi kakva je zapravo ta žena, princeza Kagujahime, koja je tolike ljude uništila, a nije pristala da se uda.Fusako posluša zapovest i pođe na put. U kući starog sekača bambusa dvorsku damu primiše uz puno uvažavanje.

Dvorska dama se obrati starici:-Njegovo veličanstvo mi reče da je čulo kako je princeza Kagujahime dražesna devojka, te da pođem da se u to

uverim, i ja sam zato došla.Starica joj odgovori:-Onda ću tako preneti devojci – i uđe unutra.Starica reče princezi Kagujahime:-Hajde, brzo primi carskog izaslanika.Princeza Kagujahime na to odgovori:- Ja uopšte nisam lepa. Zašto da se vidim s njom?A starica na to reče:- Pričaš koješta. Kako se možeš dnositi sa takvim nepoštovanjem prema carskom izaslaniku?Na to princeza Kagujahime odgovori:- Ne osećam se počastvovanom time što me je car pozvao - i nikako ne htede da se vidi sa dvorskom damom.Ona je starici oduvek bila kao rođeno dete, ali sada kada je pokazala takvu odbojnost, starica se pokolebala i nije je

mogla prisiljavati na ono što je želela. Starica se vrati do dvorske dame i reče joj:- Veoma mi je žao, ali ova nepromišljena devojka tako tvrdoglava da neće da te primi.Na to dvorska dama reče:

Kako da se vratim njegovom veličanstvu ako je ne budem videla, kada mi je naloženo da to obavezno učinim? Zar jemoguće da se neko ko zivi na ovome svetu ogluši o vladarevu zapovest? Neka ne bude tako nerazumna!

Ona je to kazala kako bi pokolebala staricu, ali je princeza Kagujahime na te reči još odlučnije odbila da sepovinuje.

- Ako misle da ja ne poštujem vladareve zapovesti, neka me odmah pogube–kazala je.Dvorska dama se vrati na dvor i o svemu izvesti cara. Kada je saslušao, car reče:- Ah, to njeno tvrdo srce što ubi mnoge! - Činilo se da će se na tome završiti, ali princeza Kagujahime caru i dalje

beše na pameti, pa je razmišljao kako da je nadmudri. Zapovedi starom sekaču bambusa:- Daj mi tu princezu Kagujahime koju imaš u svome domu! Cuo sam da je lepa i uputio izaslanika, ali uzalud, i

zato je sada ne mogu gledati na dvoru. Zar da tako ružno ponašanje postane običaj?Starac ponizno odgovori:- Ta devojčica odlučno odbija da služi na dvoru i ja sam zbog toga veoma zabrinut. Ipak, otići ću i preneti joj

zapovest vašeg veličanstva.Cuvši to, car reče:- Zašto dete ne bi učinilo to što želiš, kada si ga svojim rukama othranio? I zašto ti ja ne bih dodelio plemićku

titulu ako mi ti predaš devojku?Sav radostan, starac se vrati kući, pa stade razgovarati sa princezom Kagujahime:- Tako je govorilo njegovo veličanstvo. Da li i uprkos tome još uvek nećeš da mu služiš?A princeza Kagujahime mu odgovori:- Uopšte ne želim da mu služim, i ako me budeš prisilio da to učinim, ja ću onda iščeznuti. Učiniću to samo da bi

ti dobio plemićku titulu i službu na dvoru, pa ću jednostavno umreti.Starac odvrati:-Ne smeš to učiniti! Sta će mi sve to ako nikada više ne mogu da vidim svoje dete? Nego, zbog čega ti nećeš da mu

služiš? Ima li razloga da umreš?- Ako misliš da ne govorim istinu, daj me na dvor, pa se sam uveri da li ću umreti ili ne. Mnogi su pokazali ne malu

naklonost prema meni, a ja sam je svima učinila uzaludnom. A njegovo veličanstvo tek sada izdade zapovest, i kadabih se ja tome povinovala, bilo bi me stid od onoga što bi ljudi rekli.

Starac na to odvrati:

- Briga me da li će svet govoriti ovako ili onako, ja najviše strahujem za tvoj život i zato ću otići na dvor i izvestitinjegvo veličanstvo da mu nećeš sluziti.

To reče, pa ode na dvor i izvesti cara:- Zapovest vašeg veličanstva meni je svetinja, i zato sam pokušao da devojčicu dovedem na dvor, ali mi je ona

odvratila: ,,Umreću ako me daš da služim na dvoru." Ona nije rodeno dete moje malenkosti Mijacukomaroa. Ja sam jeranije našao u planini. Zato je njena ćud sasvim drugačija nego u bilo koga drugog na ovome svetu.

Car ide u lov kako bi video princezu Kagujahime

Car kaza:- Mijacukomaro, čujem da je tvoja kuća u podnožju planine? Da li ću uspeti da vidim devojku ako se načinim kao

da idem u lov?A Mijacukomaro reče:- To je izvrstan naum. Ukoliko vaše veličanstvo bude došlo iznenada, dok ona bude neoprezna, uspeće da je vidi.Car istoga časa odredi dan i krenu u lov, pa svrati do kuće princeze Kagujahime, kad tamo vide kako neka svetlost

sve obasjava i tu sedi jedna devojka neopisive lepote. Pomisli kako to mora biti princeza Kagujahime. Devojka pokušada pobegne, ali je car zgrabi za rukav i ona zastade sa licem skrivenim drugim rukavom. Pošto je car pre toga ipakuspeo da baci pogled na nju, uverio se da je devojka zaista divna, pa izusti:-Neću da te pustim! - i pokuša da je povede sa sobom, ali mu ona reče:Mogao bi me uzeti da služim na dvoru da sam ja rođena na ovome svetu. Ali ovako, teško ceš me povesti sa sobom.Car će na to:- Zašto bi tako bilo? Ipak ću te povesti sa sobom - pa naredi da donesu nosiljku, kada se princeza Kagujahime

odjednom pretvori u senku. On pomisli kako je sve to tako nestvarno i žalosno. I shvativši da ona odista nije kao drugiljudi, car reče:

- Ako je tako neću te povesti sa sobom. Zato se vrati u pređašnje obličje. Samo to da vidim i onda ću otici.I princeza Kagujahime se vrati u svoje pređašnje obličje. A car ne mogaše odagnati misli o tome kako je ona zaista

predivna.

Car i princeza Kagujahime jedno drugom pišu pesme

Car pohvali Mijacukomaroa što mu je omogućio da vidi princezu Kagujahime. A starac, sa svoje strane, pripremiveličanstvenu gozbu za carevu pratnju od stotinu ljudi.

Car beše veoma neutešan i žalostan što se vraća na dvor bez princeze Kagujahime, ali ipak krenu, osećajući da muje srce ostalo kraj nje. Ušavši u nosiljku, ispeva pesmu za princezu Kagujahime:

Na putu u dvorteške me misli more,pa se osvrćem:Kagujahime ostaprotivno mojoj volji.(Car)

Princeza Kagujahime uzvrati pesmom:

Živim u domuu korove obraslom,već godinama.Što bih sad dvor gledala,optočen draguljima?(Princeza Kagujahime)

Kad pročita pesmu, car je bio još uvereniji da nema gde da se vrati. Njemu se nije išlo, ali mu nije bilo druge negoda se vrati na dvor, jer ovde nije mogao provesti noć.

Kad ugleda dame koje su ga obično služile na dvoru, shvati da ni jedna od njih nije dostojna, čak ni da bude blizuprinceze Kagujahime. Ni one za koje je ranije mislio da su lepše od ostalih, kada bi ih uporedio sa princezom

Kagujahime, nisu mu bile čak ni osrednje. Samo mu princeza Kagujahime beše u srcu, i on stade da živi sasvim sam.Bez razloga prestade da posećuje svoje žene. Pisao je pisma i slao ih samo princezi Kagujahime. Ni njeni odgovori nebehu neljubazni. Pisao joj je pesme i slao ih zataknute za rascvetale grančice i trave prema prilici.

Princeza Kagujahime posmatra mesec i tuguje

Prođoše tako tri godine, a za to vreme su se car i princeza Kagujahime međusobno tešili, kad, početkom proleća,princeza Kagujahime poče da tone u misli više nego obično, posmatrajući prekrasni mesec na nebu. Uprkos tome štosu je neki korili: ,,Ne valja gledati u lice mesecu" - ona je, ipak, kada je niko ne bi video, zurila u mesec i gorko plakala.

Petnaestog dana sedmog meseca princeza Kagujahime je sedela na tremu, gledala pun mesec i izgledala zadubljenau misli. Sluškinje iz njene okoline izvestiše starog sekača bambusa:

- Princeza Kagujahime je i ranije zamišljeno posmatrala mesec, no, čini nam se da je to u poslednje vreme i višenego obično. Bez sumnje, zbog nečeg jako tuguje. Pripazi, gospodaru, dobro na nju.

Cuvši to, starac upita princezu Kagujahime:- Šta te je to obuzelo, pa tako zamišljeno posmatraš mesec, i to na ovome divnom svetu?Princeza Kagujahime mu odgovori:- Kad pogledam mesec vidim samo da je ovaj svet tako nestalan i tužan. Za čim bih inače žalila?Kad starac dođe u odaje princeze Kagujahime i pogleda je, ona je opet izgledala duboko zamišljena. Videvši to, on

reče:- Najdraža moja. Šta te to muči? O čemu to razmišljaš? - ona mu odvrati:- Ništa me ne muči. Samo mi sve izgleda tako nestalno.Starac još kaza:- Ne gledaj u mesec. Kad god ga gledaš, izgledas tako zamišljeno.A ona će na to:- Kako da ne gledam mesec?I kada je mesec opet izašao, ona je sedela na tremu tugujući. Doduše, u suton, pre izlaska meseca, nije izgledala

tako zadubljena u misli. A kada bi mesec izašao, opet bi povremeno uzdisala i plakala. Gledajući to, sluškinje sušaputale:

-Mora da je nešto ipak muči.Ali, niko nije znao šta, pa čak ni njeni roditelji.Jedne noći sa mesečinom, kada se primakao petnaesti dan osmog meseca, princeza Kagujahime izađe na trem i

briznu u gorak plač. Sada je već plakala ne mareći da li je neko gleda. Kada to videše, roditelji je upitaše usplahireno:-Sta je s tobom?

Princeza Kagujahime kroz suze odgovori:-Htela sam i ranije da vam kažem, ali sam znala da ćete se uznemiriti, pa sam ćutala sve do sada. Ali, ovako više ne

ide i zato ću vam se poveriti. Ja nisam biće sa ovoga sveta. Ja sam iz Mesečeve prestonice. A ipak sam došla na ovaj svetjer mi je tako bilo suđeno u pređašnjem životu. Sada je došlo vreme kada treba da se vratim gore, i petnaestog danaovoga meseca po mene će doći ljudi iz te zemlje gde sam ranije bila. Pošto neizbežno moram poći, tugujem od proleća,misleći na to kako ćete tek vi tugovati.

Videvši je kako gorko plače, starac reče:- Šta ti to govoriš? Pronašao sam te u bambusu dok si još bila majušna kao seme slačice, i othranio te kao svoje

dete dok nisi porasla visoka kao ja, pa ko bi sada došao po tebe? Kako to da dopustim? - i ridao je vičući na sav glas: -Radije bih umro! - i videlo se koliko je teško sve to podnosio.

Princeza Kagujahime reče:- Ja u Mesečevoj prestonici imam oca i majku. Došla sam iz te zemlje samo na kratko, ali sam u ovoj zemlji provela

mnogo godina. Ne sećam se svojih roditelja iz te zemlje. Ovde boravim tako dugo i privikla sam se na vas. Ne osećam,zato, nikakvo ushićenje, već samo tugu. A sada odlazim mimo svoje volje - i gorko plakaše sa starcem i staricom.

Ražalostiše se i sluškinje što joj postadoše bliske tokom svih ovih godina, i nisu mogle podneti ni samu pomisao nato koliko će im ona nedostajati kada se rastanu jer su se navikle da vide njenu plemenitu i ljupku narav, pa nisu čak nivodu pile, već su tugovale kao i starci.

Kad je car čuo za sve ovo, on posla glasnika u kuću sekača bambusa. Starac se pojavi pred glasnikom, plačući bezprestanka. Od silne tuge, brada mu je postala bela, leđa pogrbljena, a oči upaljene. Starac je ove godine tek navršiopedesetu, ali je, po svoj prilici, od tuge ostario u samo jednom trenu. Izaslanik prenese starcu careve reči:

- Njegovo veličanstvo ti poručuje: „Čuo sam da te more teški jadi. Je li to istina?"Sekač bambusa izusti kroz suze:- Petnaestog dana ovoga meseca iz Mesečeve prestonice će doći po princezu Kagujahime da je odvedu.

Počastvovani smo brigom njegovog veličanstva. Ponizno ga molimo da nam petnaestog pošalje svoje vojnike, koji ćepohvatati ljude iz Mesečeve prestonice, ukoliko budu dosli.

Glasnik se vrati na dvor i izvesti cara o onome šta se desava sa starcem, i prenese starčevu molbu. A kad je car čuosve to, reče:

- Kada ja, što je samo jednom videh, ne mogu da je zaboravim, kako li će tek biti starcu kada izgubi princezuKagujahime, koju je navikao da gleda i danju i noću?

Car šalje vojnike da spreče uspenje princeze Kagujahime

Tog petnaestog dana car izdade naredbe svim stražarskim komandama, i za svog namesnika imenova zapovednikaTakano no Ookunija, te u kuću sekača bambusa uputi dve hiljade vojnika iz svih šest stražarskih komandi. Cim sustigli tamo, zapovednik razmesti hiljadu vojnika po zidu oko kuće, a drugih hiljadu po krovu, i sa mnoštvom slugu izstarčeve kuće načini neprobojnu odbranu. I ove sluge - branitelji, behu naoružani lukovima i strelama. A sluškinjamaunutar kuće odredi da stražare.

Starica je sedela u ostavi, držeći princezu Kagujahime čvrsto u svom zagrljaju. A starac je zaključao vrata ostave isedeo je ispred njih. Starac reče:

- Tako smo se dobro pripremili za odbranu, da nas nebeski Ijudi sigurno neće pobediti - pa se obrati ljudima nakrovu: - Odmah ustrelite sve što poleti.

Branitelji mu odvratiše:- Tako smo se dobro pripremili za odbranu da bismo smesta ubili čak i slepog miša kada bi se pojavio i izložili

bismo ga kao upozorenje drugima.Čuvši to, starac se ohrabri. Kad to ču, princeza Kagujahime reče:- Možete me zaključati u ostavu i pripremiti se za odbranu i borbu, ali se ne možete boriti protiv ljudi iz te zemlje.

Ne možete ih ustreliti lukovima i strelama. Možete me držati ovako zaključanu u ostavi, ali kada ljudi iz te zemljedođu, sve će se širom otvoriti. Kada budu dosli ljudi iz te zemlje, ako i poželite da se borite, niko od vas ne bi mogaoda pokaže svoju hrabrost.

Starac na to reče:- Onome ko dođe po tebe oči ću iskopati svojim dugim noktima. Zgrabiću ga za kosu i oboriti na zemlju.

Osramotiću ga tako što ću muu otkriti stražnjicu i pokazati je carevim ljudima.Princeza Kagujahime reče:- Ne viči toliko. Ne bi bilo lepo da te ćuju ljudi na krovu. Zao mi je što odlazim, a da vam nisam pokazala svu

zahvalnost za Ijubav koju ste mi pružili. Pošto mi nije bilo suđeno da ostanem duže, moraću uskoro da krenem i zatosam tužna. Nemam mira zato što odlazim, a da se nisam ni malo brinula o vama, i zato sam ovih dana izlazila na tremi molila da nam rastanak odlože barem još ove godine, ali mi to nisu dopustili, i zato toliko tugujem. Tuzna sam i jakomi je teško što će moj odlazak slomiti vaša srca. Ljudi iz Mesečeve prestonice su prelepi i ne stare. Ni briga nemaju.

Ali, ja ipak nisam srećna što odlazim na takvo mesto. Srce me boli što neću moći da se brinem o vama kad budete starii bespomoćni.

Na to starac reče s gorčinom:- Ne govori to što mi slama srce. Neću ustuknuti pred njima, ma kako prelepi bili.

Nebeski ljudi dolaze po princezu Kagujahime

Tako prođe i veče, a kad nastupi ponoć, sve oko kuće obasja nekakva svetlost, i postade svetlije nego po danu. Tasvetlost beše deset puta jača od svetlosti punog meseca, tako da se mogla videti svaka pora na koži ljudi koji su se tuzatekli. Sa nebesa siđoše ljudi na oblacima i zaustaviše se na oko pet stopa iznad zemlje. Ljudi oko kuće, i oni u njoj,osećali su se kao da su ih napali duhom tako da behu potpuno izgubili volju da se usprotive. Kada su konačno uspelida se povrate i pokušali da zategnu lukove, u rukama im ne beše snage, a tela im behu kao obamrla. Kada su oninajodvažniji među njima, uz veliki napor ipak uspeli da odapnu strele, sve su odletele u pogrešnom pravcu, pa su sevojnici, bez borbe i ošamućeni, samo međusobno zgledali.

Nebeski ljudi što stajaše pred njima behu tako prekrasno odeveni, da se to ni sa čim nije moglo uporediti, a sasobom su doneli i jednu leteću nosiljku. Nad njom baldahin od tanke koprene. Covek na nosiljci, svakako kralj, okrenuse prema kući i reče:

- Mijacukomaro, izađi!A Mijacukomaro, koji se do malopre junačio, odjednom se osećao kao opijem i pao je ničice na zemlju.Nebeski kralj reče:- Ti, neuki starče! Hteli smo da ti pomognemo zbog toga što si učinio nekoliko dobrih dela, pa smo ti nakratko

poslali princezu Kagujahime dole na zemlju i ovih godina ti darovali sve ono zlato, i tako si ti postao sasvim drugičovek. Princeza Kagujahime je provela neko vreme kod tebe, prostog čoveka, zbog greha koji je počinila. Sada je njenakazna istekla i došli smo po nju, a ti starče plačeš i tuguješ. Ipak, sve ti je uzalud. Vrati nam je smesta!

Starac odgovori:- Evo više od dvadeset godina ja se staram o princezi Kagujahime. A ti, gospodaru, kažes „nakratko" i to mi je

pomalo čudno. Da li negde drugde postoji neka druga Kagujahime? – i zatim nastavi: - Princeza Kagujahime što živiovde, boluje od teške bolesti i neće moći da izađe iz kuće.

Kad to starac izgovori, kralj umesto odgovora naredi da leteću nosiljku primaknu krovu kuće, pa reče:- Hajde,princezo Kagujahime! Zašto se i dalje zadržavas na ovom nečistom mestu?Istoga časa širom se otvoriše zaključana vrata ostave i rešetkasti kapci na kući otvoriše se sami od sebe. Princeza

Kagujahime koju je starica držala u zagrljaju kroči napolje. Shvativši da je ne može zadržati starica je samo gledala zanjom i plakala.

Princeza Kagujahime priđe sekaču bambusa, što sav u očajanju lezaše ničice i plakaše, pa mu se obrati:

- I ja odlazim nevolino, pa te molim da me ispratiš dok odlazim na nebo.A starac joj odvrati:- Kako da te pratim kada sam tako tužan? Šta hoćeš od mene sad, kada me napuštaš i odlaziš na nebo? Povedi me

sa sobom!On opet pade ničice lijući suze, a princeza Kagujahime beše sva potresena. Ona reče:- Napisaću pismo i ostaviću ti ga. Kad god ti budem nedostajala, uzmi ga i pročitaj - pa sva u suzama napisa sledeće

reči:„Da sam ja rođena na ovome svetu, mogla bih da budem uz vas dugo i nikada ne biste tugovali. Odlazim i ostavljam

vas, mimo svoje volje. Ovaj ogrtač, koji ću skinuti i ostaviti vam ga, uzmite za uspomenu. U noćima kada izađe mesec,gledajte u njega. Sada, kada vas napuštam i odlazim, osećam kao da ću pasti s neba."

Napisala je to i ostavila za njih.Jedna od nebeskih devojaka nosila je sa sobom dve kutije. U jednoj beše nebeski leteći ogrtač, a u drugoj ćup sa

lekom besmrtnosti. Nebeska devojka reče:- Princezo, popij lek iz ovog ćupa. Sigurno se loše osećaš jer si jela hranu na ovom nečistom svetu - pa uze lek i

prinese joj ga, a princeza liznu malo i htede nešto leka umotati u ogrtač što ga je skinula i ostavila starcima zauspomenu, ali je jedna nebeska devojka spreči u tome. Devojka izvadi nebeski leteći ogrtač i htede da ogrne princezu.Tada princeza Kagujahime reče:

- Sačekajte malo - i dodade: - Kažu da se duša promeni onome koga zaogrnu tim ogrtačem. Ostalo je još nešto štotreba da kažem - i stade pisati pismo.

- Kasno je - reče nebeska devojka nestrpljivo.- Ne budi nerazumna - uzvrati princeza Kagujahime, pa veoma smireno kao da joj se uopšte nije žurilo, napisa

pismo caru:„Poslao si toliko mnogo svojih ljudi da me zadržiš, ali dođoše ljudi koji to neće dopustiti i koji će me odvesti sa

sobom, na moju tugu i žalost. Nisam mogla da ti služim na dvoru zato što sam ja tako složenog porekla, i tebi je toverovatno bilo neshvatljivo. Veoma mi je žao što ti ostajem u sećanju kao nepristojna jer sam tako tvrdoglavo odbijalada se povinujem tvojim naredbama."

Dođe mi vreme

da ogrtač letećina sebe stavim,kad se s čežnjom u srcusećam blagosti Tvoje.(Princeza Kagujahime)

Ona pozva sebi carevog namesnika i reče mu da caru preda to pismo sa pesmom i uz njega ćup sa lekombesmrtnosti. Nebeska devojka uze sve to i pruži namesniku. Kada namesnik prihvati to, nebeska devojka hitro zaogrnuprincezu Kagujahime nebeskim letećim ogrtačem, a istog trena iz njene duše iščile misao da joj je starac drag i da joj ježao njega. Onaj ko se ogrne tim ogrtačem izgubi sve svoje brige, pa zato ona uđe u nosiljku i ode na nebo u pratnjistotinak nebeskih ljudi.

Car čezne za princezom Kagujahime i spaljuje lek besmrtnosti

Nakon toga, starac i starica su, potpuno potreseni, lili krvave suze, ali uzalud. Pročitaše im pismo što im ga jenapisala i ostavila princeza Kagujahime, a oni na to rekoše:

- Zbog čega da živimo ovim jadnim životom? Za koga? Ništa više nema smisla. - I odbijali su i lekove. Više i neustadoše, već ostadoše da leže bolesni.

Carev namesnik se vrati sa vojskom na dvor, gde iscrpno izvesti cara o tome kako nisu uspeli u borbi da zadržeprincezu Kagujahime. Predade caru ćup sa lekom besmrtnosti zajedno sa pismom. Car otvori i pročita pismo, pa gaobuze takva čežnja da ne htede ni hranu da uzima. Nije dozvoljavao ni muzičke priredbe. Sazva ministre i savetnike,pa ih upita:- Koja planina je najbliža nebu?Jedan mu odgovori:- Planina u zemlji Suruga najbliža je i prestonici i nebu.Kad to ču, car napisa pesmu:

U more suzatonem - više je nikadvideti neću.I šta će meni ondanapitak besmrtnosti?(Car)

Onda ćup sa lekom besmrtnosti koji mu je dala princeza Kagujahime, zajedno sa pismom, predade svomeizaslaniku. Za izaslanika imenova čoveka po imenu Cuki no Ivagasa i naredi mu da sve to odnese na vrh planine uzemlji Suruga. Pouči ga šta treba da uradi gore na planini. Naloži mu da pismo i ćup sa lekom besmrtnosti stavi jednopored drugoga, da upali vatru i spali ih. Primivši svoj zadatak, izaslanik povede mnoštvo vojnika i sa njima se pope naplaninu, zbog čega tu planinu nazvase Fuđi no jama, Planina puna vojnika. Kažu da se taj dim i dalje diže u oblake.

PRIČA O MESEČEVOJ PRINCEZI

Priča o sekaču bambusa (Taketori monogatari) je najstarija sačuvana fantastična priča u Japanu. Pretpostavlja se daje nastala u Heian periodu (794-1192), preciznije, krajem IX ili početkom X veka. Delo je od izuzetnog značaja zajapansku književnost jer stoji na prekretnici od mitoloških priča ka novom, autohtonom žanru monogatari (priča).Spisateljica Murasaki Šikibu u najvećem delu ovoga žanra, Genđi monogatariju (Priča o Genđiju, oko 1008),Priču osekaču bambusa naziva „pretečom svih monogatarija". Ova napomena govori u prilog činjenici da delo ne samo da jebilo dobro poznato, nego i veoma cenjeno u književnim krugovima na japanskom dvoru. Iz istog izvora saznajemo daje u to vreme postojala ilustrovana verzija ove priče pod naslovom Ilustrovana priča o princezi Kagujahime. Tome je,svakako, doprineo bogati svet imaginacije u delu i njegova složena, a ujedno kompakma i racionalna struktura.Japanski istoričar književnosti Kato Suići jednostavno zaključuje da je Taketori monogatari „nešto sasvim posebno".

Kao sto je to slučaj i sa mnogim drugim delima žanra monogatari, autor Priče o sekaču bambusa nije poznat. Naosnovu načina izražavanja i stila možemo pretpostaviti da je reč o obrazovanom muškarcu visokih intelektualnihsposobnosti, koji je čitao kinesku klasiku (blaga koja je trebalo da prosci donesu pojavljuju se i u kineskim izvorima) ipisao kinesku i vaka (japansku) poeziju. Poznavao je, kako budizam, tako i taoističku misao. Verovatno je pripadaosrednjem sloju aristokratije ili je bio svešteno lice, jer u mnogim delovima možemo otkriti njegovu gorčinu zbogtadašnjih socijalnih prilika i podsmeh visokom aristokratskom društvu, kao i njegov prezir prema moći, položaju ibogatstvu, koji čoveka lišavaju ljudskosti.

Nije poznato ni kada je nastalo delo, pa i o tome postoje brojne teorije. Uvreženo je mišljenje da je nastalopočetkom X veka, nešto pre 905. godine. Naime, na samom kraju Priče piše da se dim još uvek diže iz planine Fuđi.Međutim, u uvodu zbirke Kokinvakašu (Zbirka pesama, starih i novih, 905) autor teksta pominje ,,da se dim više nediže iz planine Fuđi", što znači da u to vreme vulkan nije bio aktivan. Iz toga možemo izvesti zaključak da delo nemože biti napisano posle pomenute zbirke pesama. Takođe, verovatno je da je delo nastalo nakon pada moćneporodice Ootomo 866. godine, budući da je jedan njen pripadnik izvrgnut podsmehu u ovoj knjizi.

To je bilo vreme kada je, posle raspada antičke države zasnovane na savezu moćnih plemena sa carem na čelu,nastajalo aristokratsko društvo u kome je porodica Fuđivara uspostavila prevlast. Na kulturnom planu dolazi dopreokreta: umesto sveobuhvatnog uticaja kineske kulture, obrazovani Japanci počeli su da se okreću premaautentičnoj japanskoj kulturi. To je rezultiralo pronalaskom japanskog slogovnog pisma kana, kao i sastavljanjemzbirke vaka pesama Kokinvakasu i pisanjem proznih tekstova na japanskom jeziku.

Original Priče o sekaču bambusa je izgubljen. Najstariji sačuvani rukopis potiče sa kraja Muromaći perioda (1336-1573), oko 700 godina nakon vremena nastanka originalne riče. Pisan je kombinacijom kana pisma i kineskihkaraktera. Pretpostavlja se da je po stojalo preko stotinu prepisa ovoga dela. Zbog toga danas postoje različite verzije.Mi smo za prevod uzeli verziju iz Nihon kotenbungaku senshu (Sabrana dela klasične književnosti Japana,VIII tom, prired. KatagiriJ., Hukui T, Takahaši S., Šimizu J., Tokio, Šogaku-kan, 1972).

Iako na prvi pogled izgleda kao jednostavna bajka, Priča o sekaču bambusa je mnogo više od toga. Malu devojčicuvisoku tri palca stari sekač bambusa pronalazi u stabljici bambusa i odgaja kao svoje dete. Ona za samo tri mesecaizrasta u prelepu princezu po imenu Kagujahime i njenu ruku traže mnogobrojni prosci. Petorici najupornijih zadajenerešive zadatke i svaki od njih doživi neuspeh. Ona odbija čak i cara. Na kraju priče otkriva se da je Kagujahimezapravo kćer mesečevog naroda, koja je zbog nekakvog greha poslata na zemlju. Po nju dolaze ljudi sa meseca iodvode je sa sobom.

Već na osnovu ovog sažetka jasno je da je glavna junakinja dela princeza Kagujahime. Zato se postavlja pitanje zaštose delo ne zove po njoj. Neki teoretičari smatraju da je pod sadašnjim naslovom ranije postojala priča u kojoj je sekačbambusa bio glavni lik. Tako se, na primer, pripovest o starom sekaču bambusa nalazi u XVI tomu najstarije zbirkepesama Man’jošu (druga polovina VIII veka). Ova pripovest zapravo je naracija koja služi kao pretekst za jednu dugupesmu (ćoka) i dve „povratne pesme" (hanka),nakon kojih sledi devet vaka pesama. U proleće, stari sekač bambusaslučajno sreće devet besmrtnica i nakon što su ga pitale kako se drznuo da dođe među njih, on, u znak izvinjenja,sastavlja pesme kako bi ih zabavio. Neki veruju da je pripovest nastala na osnovu duže priče, sa starim sekačombambusa kao glavnim junakom, koja bi mogla biti izvorna Prica o sekaču bambusa.

Osam likova (starac, Kagujahime, petorica prosaca i car) predstavljaju glavne junake Priče o sekaču bambusa, igrađenju njihovih likova pisac je posvetio posebnu paznju.

Sekač bambusa je siromašni starac koji skromno živi sa svojom ženom, u braku bez dece. Sečenje bambusa je bilozanimanje ljudi niskog drustvenog položaja u tadašnjem Japanu. Međutim, u delu se javlja pod punim imenom, poputnekog čoveka na visokom položaju: Sanuki (Saruki) no Mijacuko (Upravitelj mesta Sanuki ili Saruki), a caru sepredstavlja kao Mijacukomaro (dvorski službenik), što upućuje na njegovu dužnost da se brine o bambusovoj šumi uvlasništvu dvora. Međutim, to nije jedina njegova uloga. U stara vremena bambusu su pripisivana čudesna svojstva.Zbog svoje otpornosti i začuđujuće brzog rasta, ova zimzelena biljka je simbol života i vitalnosti. Kako su i predmeti odbambusa zadržavali čudesna svojstva, verovalo se da će se priborom za obrede napravljenim od bambusa lakše prizvatibožanski duh. Stari sekač bambusa je postao otac princeze Kagujahime, božanskog duha koji je sišao sa neba i našao seu stabljici bambusa. To nam govori da je on bar poreklom iz plemena koje je obavljalo šintoističke obrede.

Starac je prikazan kao brižan otac koji devojčici pruža dom i ljubav i brine se za njenu buducnost. Cini sve što je unjegovoj moći da spreči njen odiazak, ali je nemoćan i to ne može da preboli. Pisac ističe i njegove mane. Povremenoga prikazuje kao naivnog i budalastog čoveka koji se hvališe kako će se suprotstaviti nebeskim bićima, a onda jošpokusava i da slaže mesečevog kralja. U želji da što pre uda kćer, starac je lakoveran prema proscima, što dostiževrhunac kada car pokaže interesovanje za Kagujahime. Rastrzan je između želje da udovolji kćeri i pohlepe za titulomi višim položajem, koje mu nudi car. Takva kompozicija dela, u kojoj pisac udružuje cara, kao ličnost najvišeg ranga uzemlji, i starog sekača bambusa, kao čoveka najnižeg staleža, ukazuje na brižljivo kontrastiranje likova u Priči o sekačubambusa.

Bez obzira na naslov dela, glavna junakinja je, ipak, Kagujahime. Ona je mesečeva princeza rođena na zemlji zbognekakvog greha počinjenog u prethodnom životu. Starac je pronalazi u čudesnoj biljci bambusu, od kojeg je poprimilaosobinu brzoga rasta.

Od samog početka njena najupečatljivija osobina je lepota. I samo njeno ime je metafora za izuzetnu lepotu. Kaguima isti etimološki koren kao i glagol kagajaku, „sijati", a hime znači „princeza". Kagu upućuje na lepotu sijanja,bleštanja, kao posebnu osobinu ljudi božanskog porekla, kao i prelepih ljudi i onih koji poseduju izuzetne moći.Drugim rečima, to je metafora za svetost i savršenu lepotu. Imena sličnog značenja poznata su iz japanske mitologije iknjiževnosti, ali i iz istorije. Pre svega, vrhovna boginja japanskog panteona je Velika boginja sunca Amaterasu, čijesamo prisustvo je davalo svetlost svetu (amaterasu - sijati na nebu). U najstarijem delu japanske književnosti, Kođikiju(712) 1 piše da je kćer cara Ingjoa, princeza Sotooši no Iracume, bila toliko lepa da se njen sjaj probijao kroz odeću. Odmuških likova možemo pomenuti glavnog junaka Genđi monogatarija, koga nazivaju Hikaru Gendi (Svetli princGenđi).

Princezino ime nije izmislio pisac Priče o sekacu bambusa.U delu Kođiki žena cara Suinina nosi ime Kagujahime. Kakose ne pominje u drugim istorijskim zapisima, teško je sa sigurnošću tvrditi da li je stvarno živela. Zanimljivo je dacaricu Kagujahime sa Pričom o sekaču bambusa ne povezuje samo ime. Njen otac je princ Oocucuki Tarine (cuki znači„mesec"), stric je Sanuki no Tarine no Ookimi (Sanuki je ime starog sekača bambusa), a njena prababa je Tanbo noTakenohime (takeno znači „polje bambusa"). To nas navodi na pomisao da je možda pisac ideju za ime glavne junakinjedobio na osnovu ovog ženskog lika.

1 Kođiki - Zapisi o drevnim događajima (Kojiki),prir. Oo no Jasumaro, prev. sa starojapanskog jezika Vukelić H. J., Kličković D., Glumac D. i Vasić D., Beograd,Rad, 2008.

U priči se pojavljuju petorica najupornijih prosaca, kojih se princeza Kagujahime nije mogla lako rešiti. Zato imdodeljuje teške zadatke. Naučni istraživači su utvrdili da se sva imena petorice prosaca zasnivaju na istorijskimličnostima, zabeleženim u istorijskim knjigama.

Prva dvojica prosaca su prinčevi Išicukuri i Kuramoći. Lik princa Išicukurija odgovara čoveku po imenu Tađihi no Šima noMahito (VIII vek). Tađihi no Šima je pripadao porodici koja za svog osnivača uzima cara Senku (vl. 535-539), pa su njihovipotomci sebe nazivaii „prinčevima". Šimina dadilja je bila iz porodice Išicukuri, čiji rodoslov vodi do zajedničkog titularnogbožanstva, boga Hoakarija (unuk boginje Amaterasu). Kroz japansku istoriju dadilje (dojilje) su imale važnu ulogu u podizanjudece, i često su uživale isto poštovanje kao i majke te dece. Čak je bilo uobičajeno da muskarca znaju upravo po porodičnomimenu dadilje. Tako je Šimin otac uzeo dadiljino prezime, Tađihi, pa onda ne čudi sto je u Priči o sekaču bambusa ovaj plemićnazvan porodičnim imenom svoje dadilje, Išicukuri. Princ Išicukuri je doneo lažnu Budinu kamenu činiju koju je našao ujednom planinskom hramu, ali je Kagujahime odmah otkrila prevaru, i njegovo ime predstavlja metaforu njegovog postupka.Kako je iši, „kamen", a cukuru, „praviti", onda njegovo ime može značiti „onaj što pravi kamen" ili „Kamenorezac". Izgleda daprinc Išicukuri nema ni finansijsku ni političku moć kakvu poseduju njegovi rivali, a očigledno je i da nije naročito uvažavan.Međutim, zaljubljen je u književnost i prilično je vešt u pisanju pesama. Ni najmanje se nije pomučio da obavi zadatak. Štaviše,pokazalo se da je lenj i proračunat, a kada mu je prevara otkrivena, poneo se bestidno.

Iza lika princa Kuramoćija, tvrde, stoji Fuđivara no Fuhito (?-720). On je pripadnik najmoćnije porodice toga vremena,Fuđivara. Iako je Fuđivara no Fuhito, navodno, bio drugi sin Fuđivara no Kamatarija, njegov pravi otac bio je zapravo car Tenći(ili Tenđi, vl. 668-671), što znači da je Fuhito mogao nositi titulu princa. Sem toga, njegova majka je poticala iz porodiceKuramoći, pa je logično što mu je u delu dato upravo to ime. Princ Kuramoći je bogat, a uz to je i dovoljno lukav. Preduzima sveda realizuje podvalu i princezi donese lažnu granu sa draguljima. Ulaže silno bogatstvo, tj. „sve što bilo u skladištima" nanjegovih šesnaest imanja. Zato i njemu ime savršeno pristaje, jer kura znači „skladište", a mocu, „imati, posedovati", paKuramoći označava „vlasnika skladišta". Princ je i dovoljno rečit da druge ubedi da je istina sve što govori. Pisac je svojnajstrožiji sud i zajedljive komentare dao upravo o ovome liku. Prikazao ga je kao izuzetno prepredenog i okrutnogčoveka, bez trunke humanosti. Jedina svetla tačka je to što princ ipak zna šta je obraz.

Ostala tri prosca pojavljuju se zajedno u istorijskim zapisima kao što su Šoku Nihongi (797) i Nihonšoki (720), gde senjihova imena pominju istim redosledom kao u Priči o sekaču bambusa.Njihove titule i položaji u Priči odgovaraju onimu istorijskim izvorima. Opšte je prihvaćeno da je reč o sledećim istorijskim likovima: desni ministar Abe no Miuši Abe no Asomi Mi(n)uši (?); viši savetnik Ootomo no Mijuki —* Otomo no Sukune Mijuki (?—701) i srednji savetnikIsonokami no Marotari —>Isonokami no Asomi Maro (?—717), koji je bio na položaju srednjeg, a potom i višegsavetnika, da bi 704. godine postao desni ministar, a 707. godine i levi ministar. Sva trojica su bila lojalni sledbeniciprinca Ooame (kasnije car Tenmu) i bili su uz njega u ratu u eri Đinšin (Đinšin no ran, 672), kada je podigao vojsku,

porazio suparničke snage i preuzeo vlast. Svi su bili aktivni za vreme vladavine cara Tenmua (vl. 673-686) i njegovekćeri, carice Đito (vl. 690—697). I pripadali su porodicama koje su ranije bile veoma uticajne, a njihova moć je kasnijeznatno oslabila.

Za razliku od prinčeva, ostali prosci nisu hteli da pribegnu prevari. Istina, desni ministar Abe no Miuši nije želeo dase potrudi sam, ali je, ipak, spremno platio cenu koju su od njega tražiii. Ministar Abe je moderan čovek, veruje da senovcem sve može postići, slab je prema novotarijama uvoženim iz Kine. Pisac smelo kritikuje popustljivost japanskogaristokrate u kontrastu sa lukavošću trgovca sa kontinenta. Naivno je poverovao u laž kineskog trgovca i dobio odoru,ne pomišljajući da je lažna.

Ootomo no Mijuki pripada čuvenoj ratničkoj porodici. U Priči o sekaču bambusa on je, kao pravi ratnik, ponosan nasvoje ime i dovoljno hrabar da sam krene u lov na zmaja, ali je i nepromišljen i zato doživljava neuspeh. On je iplahovit, prek i ćudljiv čovek i pokazuje bezobzirnost prema svojim podanicima, ali i darežljivost kad priznaje svojugrešku.

Lik srednjeg savetnika Isonokami no Marotarija, najnižeg po rangu od petorice plemića, formiran je kao suštasuprotnost liku višeg savetnika. Srednji savetnik je skromni dvorski službenik, ljubazan i do te mere tolerantan,trpeljiv i velikodušan, da prihvata savete čak i starog sluge iz druge kuće. Pri tom preskače sva pravila etikecije i sastajese oči u oči sa tim čovekom mnogo nižeg društvenog položaja, što je bilo gotovo nezamislivo u tadašnjem japanskomdruštvu sa jasno uspostavljenom hijerarhijom. I dok viši savetnik prvo šalje sluge da obave zadatak, srednji savetnikčini sve što je u njegovoj mod da zadatak obavi sam. Njegova nesmotrenost ga je na kraju stajala glave.

I podanici ove dvojice aristokrata, takođe, stoje u jakom kontrastu, pojačavajući razliku između ova dva lika. Takoponovo do izražaja dolazi izuzetna piščeva umešnost u građenju likova. Sluge višeg savetnika su gomila drskih,bestidnih i lenjih ljudi, za koje se nikako ne može reći da su odani svome gospodaru. Naprotiv, prvom prilikom su muokrenuli leđa, prigrabivši sve čime ih je on snabdeo za obavljanje zadatka. S druge strane, ljudi srednjeg savetnika suiskreni, verni, vredni, ozbiljni i pošteni ljudi.

Ni princeza Kagujahime se ne odnosi jednako prema ovoj dvojici prosaca. Viši savetnik nije doneo čak ni lažnidragulj, pa stoga nije ni imao prilike da bude primljen u starčevu kuću. S druge strane, premda je srednji savetnikdoživeo poraz kao i njegov oponent, Kagujahime prema njemu oseća sažaljenje. Očigledno je da su njegovo poštenje ipožrtvovanost nagrađeni, bar utoliko što ona jedino prema njemu pokazuje izvesnu blagonaklonost.

Tako je u Priči o sekaču bambusa upotrebljen intertekstualni postupak, korišćenjem lmena istorijskih ličnosti zalikove prosaca u središnjem delu priče. Povrh toga, ti likovi su predstavljeni kao muškarci nesposobni da ostvare ljubavi ismejane su njihove karakterne crte. Zbog toga se na Taketori monogatari može gledati kao na kritiku aristokratskog

društva od strane jednog njegovog pripadnika. Autor se smišljeno postarao da likovima u delu metaforički „pokrije"vrhušku dvorskog plemstva. Nije zaboravio ni lik cara, kojem je dodeljeno posebno poglavlje. Uprkos svojoj hrabrostida obelodani imena Ijudi koje je kritikovao, ipak nije išao tako daleko da to isto učini i sa carom.

Za lik cara autor nije naveo ime i nije utvrđeno da li je formiran na osnovu određene istorijske ličnosti. Postojipretpostavka da je autor imao na umu neke careve iz IX veka, kao što je car Đunva (823-833) ili car Ninmei (833-850),koji su mimo zabrane lekara uzimali tzv. lekove besmrtnosti. Najčešće su to bile otrovne supstance poput žive, žada ilitečnog zlata. Kao protivteža takvim carevima, lik cara u Priči o sekaču bambusa odbija da uzme lek besmrtnosti.Težnja prema večnom životu privlačila je mnoge careve. U Kini se verovalo da na legendarnim planinama Horai, Hođoi Eišu žive taoistički besmrtnici koji poseduju božanski eliksir besmrtnosti i večne mladosti. Različiti kineski carevirazmatrali su takva predanja, a neki su čak slali ekspedicije u potragu za pomenutim planinama. Najpoznatiji međunjima je car Kuin Ši Huang (258-210 p.n.e.). Legenda o njemu je preneta i u Japan.

Carevo zanimanje za princezu Kagujahime u početku je prosta zaintrigiranost tajanstvenom devojkom. Međutim,car potpuno gubi glavu i ponaša se kao neki obični zaljubljeni muškarac. Spletkari sa starcem nudeći mu položaj ititulu, i ne smiruje se dok ne uspe u svojoj nameri da konačno vidi princezu. Nakon toga njegova osećanja prerastaju uiskrenu ljubav prema toj predivnoj devojci, za koju se i sam uverio da ne može biti njegova. U carevom liku vidimoveliku promenu - od razmaženog vlastodršca, preko zaljubljenog muškarca, do čoveka koji prihvata svoju sudbinu.Odlaskom princeze Kagujahime u njemu se budi svest o tome ko je i šta mu je činiti, pa odbija da popije lekbesmrtnosti, ne želeći večan život bez ljubavi.

Treba napomenuti da princeza Kagujahime svoju nebesku osobinu sijanja i pretvaranja u senku ispoljava predcarem dok on nastupa kao oličenje ovozemaljske vrhovne moći. Ali, kada car prestane to da bude, i ona se više neponaša kao nebesnica, već kao devojka koja mu poklanja pažnju. Čak mu nudi i lek besmrtnosti. Njegovo odbijanje dapopije lek može se shvatiti dvojako: kao njegova smrt ili kao odluka da ne zbaci breme vlasti.

Delo Taketori monogatari svrstava se u žanr monogatari (priča). Ono pokazuje dve osnovne karakteristike ovogažanra: detaljan realistični opis, posebno u središnjem delu o proscima, kao i interesovanje za misli i emocije junaka, anaročito starca, princeze Kagujahime i cara. Žanr monogatari predstavlja značajnu razvojnu fazu u formiranjujapanske književnosti. Pojava slogovnog kana pisma u Heian periodu značila je da pisac svoj tekst više nije moraopisati kvazikineskim jezikom (kanbun stil), koji nije ni odgovarao duhu japanskog jezika. Pisci su, konačno, počeli daiskazuju svoje misli na maternjem jeziku i da se slobodnije izražavaju, što vodi nastanku žanra monogatari.

Prethodni, Nara period (710- 794) odlikuje prelaz od usmene ka pisanoj književnosti i u njemu su, pre svega,zastupljeni mitovi, kosmogonije, teogonije, legende o junacima i genealogije carske porodice, protkani elementima

narodnog folklora (Kođiki i Nihonšoki). Likovi su bogovi i legendarni junaci i na tematsko-motivskom planu težište jena stvaranju sveta, uspostavljanju države i borbama za vlast. Bogovi i junaci delaju, i kroz njihova dela dati su njihovikarakteri. S druge strane, i kada je u monogatariju pozadina fikcija, u nju su utkani realni elementi, što zaplet činiuverljivijim. Posebna pažnja se poklanja građenju likova i njihovim osećanjima, njihovim međusobnim odnosima i ponašanjuu datim okolnostima.

Monogatari je vrlo širok pojam i postoje različite teorije o tome koja se sve dela japanske književnosti njime moguobuhvatiti. U najužem smislu, u ovaj žanr svrstavaju se dva podžanra iz Heian perioda, i to: cukuri monogatari (prozni tekst safantastičnim sadržajem) i uta monogatari (prozni tekst sa vaka pesmama).

Podžanr cukuri monogatari (cukuru - izmisliti) čine prozna dela fantastičnog sadržaja i različite dužine, od veoma kratkihpripovedaka, pa sve do romana. U njima se javljaju imaginarni elementi i fantastični likovi, karakteristični za bajke i predanja.Taketori monogatari je najstarije sačuvano delo ovog podžanra, a osim njega možemo pomenuti Ucuho monogatari (oko 984,nepoznati autor) i Oćikubo monogatari (oko 990, nepoznati autor). Vrhunac ovog podžanra predstavlja ujedno i najznačajnijedelo žanra monogatari, Genđi monogatari.

Podžanr uta monogatari (uta - pesma) obuhvata prozna književna dela u kojima poezija nema samo estetsku funkciju, većučestvuje u razvijanju sižejnog toka. Obično bi prvo nastala pesma, a potom je izmišljana naracija koja će joj biti uvod iobjašnjenje. Primeri takvog postupka nalaze se još u najstarijem sačuvanom japanskom delu Kođiki, koje sadrži sto jedanaestpesama. U delima iz podžanra uta monogatari zastupljene su pre svega vaka pesme od pet stihova sa 5, 7, 5, 7 i 7 slogova.Reprezentativno delo ovog podžanra je Ise monogatari (oko 947, nepoznati autor).

I u podžanru cukuri monogatari, od dela Taketori monogatari do Genđi monogatarija poeziji se pridaje veliki značaj, alisu ovde pesme više ukrasi koji dopunjuju naraciju. Pesma je, inače, imala značajnu ulogu u japanskom društvu. Običaj je bio dase pesmama komunicira, da se pesme šalju pre prvog susreta, i uvek se moralo voditi raćuna o načinu na koji je pesmaprezentovana. Biran je fin papir i skupe tkanine, ukrašavane su grančicama i cvetovima u skladu sa prilikama i godišnjimdobima. Svemu je pridavana pažnja jer je utisak koji je sve to ostavljalo mnogo govorio o karakteru, obrazovanju imanirima čoveka koji je slao pesmu. Deo toga možemo osetiti i u Priči o sekaču bambusa. Često su to komplikovaneigre reči sa mnoštvom pesničkih figura, obaveznih termina i motiva koje je trebaio upotrebiti. U tom smislu, vakapesme u delu Taketori monogatari, srodnije su pesmama iz zbirke Kokinvakašu, nego Man’jošu iz druge polovine VIIIveka.

Svako od sedam poglavlja završava se nekom izrekom, to jest odgovarajućom igrom reči koja proizilazi iz teksta ikroz dvostruko značenje proizvodi izmišljene narodne etimologije. Poslednjom od njih objašnjava se i postanakvulkana i imena planine Fuđi. Od spaljenog leka besmrtnosti i pisma princeze Kagujahime nastaje dim, za koji kažu da

se ,,i dalje diže u oblake." Ali, kada čitaoci već očekuju da je ime planine u vezi sa rečju jusi, „besmrtnost", autor nudiiznenađujuće rešenje, da je Fuđi nastao od reči fuđi — „veliki broj vojnika."

U delu Taketori monogatari možemo prepoznati elemente usmene književnosti, od kojih je ono satkano. Zato Priču osekaču bambusa slobodno možemo smatrati autorskim delom koje se temelji na narodnoj književnosti. U narodnojtradiciji Japana, i pre dela Taketori monogatari,postojale su narodne priče sa motivima koji su stilizovani u delu, tako danema sumnje da je autor zaplet zasnovao upravo na nekima od njih. U delu se, na tematsko-motivskom planu, jasnoizdvajaju tri celine. U prvoj i završnoj naročito su zastupljeni motivi iz narodne književnosti. U početku prepoznajemomotive kao što su: čudesno rođenje majušnog bića, odrastanje fantastičnom brzinom, osobenost nebeskog bića da sija,nagradivanje siromašnog bračnog para detetom i bogatstvom, kao i jasno istaknuta simbolika broja tri. U završnojmožemo videti motive o prognanoj nebesnici koja se ponovo vraća na nebo, o nebeskom letećem ogrtaču, onemogućnosti braka između natprirodnog bića i čoveka i dr. Ovi motivi su u delu Taketori monogatari stilizovani naosobit način. Središnji deo priče zasniva se na motivu o davanju teških zadataka proscima i raskrinkavanju lažnihjunaka, ali on ujedno predstavlja i satirični prikaz tadašnjeg aristokratskog društva obeleženog političkim uticajemporodice Fuđivara.

Motiv o majušnom detetu, poslatom iz sveta bogova kako bi ljude spasilo tegobnog života, poznat je širom sveta.Majušni junaci uvek su veoma mudri i snalažljivi, poput Grimovog Palčića, i mogu biti velike snage ili čudesnih moći,kao Biserko i Biberko u srpskoj narodnoj pripoveci. Stari sekač bambusa dobija Kagujahime kao nagradu za dobra delakoja je počinio. Ali, uz radost koju je besplodnim roditeljima donelo darovano dete, starci dobijaju i bogatstvo, što jeuobičajeni prateći element ovog motiva. Lik majušnog božanstva koje pomaže nalazimo već u najranijim japanskimdelima poput Kođikija i Nihonšokija.Postoji priča o bogu Sukunabikona (Mali bog zemlje), koji „odeven u ljušturunoćnog leptira" dolazi preko mora iz Zemlje večnosti „ploveći na belim talasima u malenom čamcu od ploda nebeskerastavine" i pomaže bogu Ookuninušiju u stvaranju zemlje. Zemlja večnosti, inače, predstavlja zemlju predaka, koja sepo verovanju nalazi iza morskog horizonta, i gde čovek stiče večni život. Sukunabikona tamo živi kao duh predaka iupravlja plodnošću smrtnika.

Kagujahime je nebesko biće kojem za letenje služi leteći ogrtač (hagoromo).Motiv nebesnice koja silazi na zemljuogrnuta letećim ogrtačem zastupljen je i u japanskim narodnim pripovetkama. One često imaju sledeći sižejni tok:Devet nebeskih devojaka u obličju ptica silazi na zemlju kraj neke vode, gde skidaju svoje leteće ogrtače kako bi seokupale. Muškarac jednoj od njih ukrade ogrtač i ona je primorana da ostane sa njim. Onoga trenutka kada pronađesvoju ogrtač, nebesnica ostavlja muža (kao i decu koju ima sa njim) i odlazi na nebo. Nebesnice ogrtač koriste raditransformacije. Kada je skinu, one su prelepe devojke kojima smrtni čovek ne može odoleti, a kada je obuku, postajubića nalik pticama, najčešće ždralovima. Baš kao devet paunica u srpskoj bajci. U Priči o sekaču bambusa, međutim,

leteći ogrtač donose mesečevi ljudi, i on uzrokuje psihičku, a ne fizičku transformaciju, jer onaj ko ogrne taj ogrtač „izgubi svesvoje brige" i zaboravi tugu i bol.

Postoji nešto što nebesnice mogu, a princezi Kagujahime nije dozvoljeno. One se udaju za smrtnike, dok princezuKagujahime ne može imati niko, pa ni sam car. Čak ni čovek najvišeg ranga na zemlji nije ravan nebeskom biću. Ovo je još jedanelement koji monogatari udaljava od mitoloških priča o svemogućim vladarima — polubogovima.

Motiv koji Priču o sekaču bambusa povezuje sa mitovima i pripovetkama iz japanske usmene knjizevnosti, jeste magičnibroj tri, na koji nailazimo u mitovima, religijama, tradicijama i književnostima širom sveta. Tako je, na primer, starac ubambusovoj stabljici pronašao devojčicu visoku ,,tri palca", ona je ,,za samo tri meseca" stasala u devojku, a događaj zadevojčenjaproslavljali su ,,tri dana". Princu Išicukuriju trebalo je tri godine da pribavi posudu, a princ Kuramoći se „nakon tri dana" krišomvratio kući, a kroz „tri godine" doneo je princezi lažnu granu sa draguijima. Car i Kagujahime su se „tri go-dine" međusobno tešiliitd.

Međutim, princip broja tri u ovome delu narusen je brojem prosaca. Jer, iako je to ocekivano, nisu zastupljena tri prosca, negopetorica. To mnoge upućuje na zaključak da su u prvobimoj verziji ovoga dela bila trojica, a da su dvojica prosaca dodatanaknadno. U prilog tome navodi se deo u kojem starac protestuje protiv nerazumnih zahteva princeze Kagujahime, rečima:„Takvih stvari u ovoj zemlji nema." I dok se prva tri predmeta zaista naiaze van Japana (Indija, planina Horai u Istočnom moru iKina), naredna dva tražili su u Japanskom moru, odnosno pod strehom u okolini dvorca. Dalje, Kagujahime je, dajući zadatke,izostavila ime trećeg prosca (,,za sledećeg prosca"), po nekima zato što je upravo on bio poslednji u nizu trojice prosaca. Nekinavode i ujednačeni obrazac uvoda u prve tri epizode o proscima, koji je u poslednjim dvema narušen. Na početku ovihepizoda date su glavne karakterne osobine svakog prosca, doku poslednjim dvema takvog uvoda nema: „princIšicukuri [...] beše promućuran čovek"; „princ Kuramoći beše veoma lukav" i „desni ministar Abe no Miuši beše imućančovek iz ugledne porodice". Zatim, prva trojica se od preostale dvojice razlikuju po tome što su svoj zadatak ipak„ispunila" donevši lažne dragocenosti, dok preostala dvojica nisu uspela da se domognu bilo kakvih predmeta. Moždaje autor na završeni okvir dela dodao priče o novim likovima i o njihovim zadacima kako bi originalni tekst Pričeučinio zanimljivijim. Da nije svega toga, današnja verzija Priče o sekaču bambusa verovatno bi počivala na strukturisličnoj onoj u pripoveci iz zbirke Konđaku monogatari (31 tom, nepoznat priređivač, posle 1120) i dosledno bi sezasnivala na konceptu broja tri.

Naime, u toj zbirci pripovedaka zastupljena je jedna, pod naslovom „Priča o tome kako je stari sekač bambusapronašao i odgajio devojčicu." Ona liči na donekle izmenjeni sažetak Priče o sekaču bambusa. Siže je gotovo isti, osimšto u pripoveci nema imena likova, umesto petorice pojavljuju se tri prosca, a nema ni opisa izvršenja njihovihzadataka, koji su drugačiji i jednostavniji od onih u Priči o sekaču bambusa. Najveća razlika je ipak u tome što nema

objašnjenja uzroka zbog kojeg je Kagujahime došla na ovaj svet. Prema nekim teoretičarima obe priče imajuzajedničko poreklo. Drugi smatraju da je pripovetka o sekaču bambusa nastala usmenim prenošenjem dela Taketorimonogatari i da je tokom tog procesa iz nje odstranjeno sve što je bilo teško zapamtiti, npr. imena prosaca ikomplikovani zadaci.

Na osnovu podudarnosti izmedu dela Taketori monogatari i narodnih pripovedaka srodne tematike, jasno je da jedelo protkano mnoštvom elemenata narodne književnosti. Sa kasnijim delima žanra monogatari to je sve ređi slučaj,dok u Genđi monogatariju usmene tradicije gotovo da i nema.

Pored tih elemenata iz narodne književnosti, u Priči o sekaču bambusa uočavamo elemente kojih nije bilo u ranijojjapanskoj književnosti. To ukazuje na uticaje sa strane, pre svega iz Kine. Mi ćemo ovde navesti nekoliko takvihprimera. Pre ovoga dela u Japanu nije bilo priča u kojima se žena sa drugog sveta uspinje nazad na nebo po noći punogmeseca. Nebo večnog života naspram nečiste zemlje, kult meseca nasuprot solarnom karakteru japanske mitologije,lek besmrtnosti, planina Horai i dr., sve su to proizvodi taoističkih uticaja na japansku kulturu.

U Kini postoji mit o prelepoj boginji meseca, Cang E. Ona je živela na mesecu, ali je izopštena zbog prekršaja svogmuza, strelca, i zajedno sa njim je poslata na zemlju. Kada slučajno proguta pilulu besmrtnosti ona počne da leti. Kakobi je sprečio da odleti, muž pokusa da je pogodi strelom, ali strela nije pogađala cilj. Tako je Cang E odletela natrag namesec. Na mesecu joj društvo pravi zec koji spravlja pilule besmrtnosti, a tamo je za kaznu poslat sekač bambusa. Ovoje samo jedna verzija ovog mita, ali je i to dovoljno da uočimo detalje koji ga povezuju sa Pričom o sekaču bambusa.Osim toga, u čast boginje Cang E, u Kini se slavi praznik meseca, i to 15. dana osmog meseca po lunarnom kalendaru -upravo na dan kada po princezu Kagujahime dolaze mesečevi ljudi.

U Priči o sekacu bambusa ima i budističkih uticaja. Osim različitih budističkih termina u tekstu, i prizor dolaskamesečevih ljudi podseća na budističke sutre kojima je prikazivano kako Amida Buda silazi sa neba sa svojom pratnjomda izbavi svekoliki narod. Takođe, na rođenje princeze Kagujahime u svetu smrtnika možemo gledati kao nareinkarnaciju, što takode možemo pripisati uticajima iz Kine, odnosno iz Indije, odakle takvo verovanje dolazi.

Svi ovi elementi, kako motivi iz narodne književnosti, tako i iz mitologija i religija sa kopna, tako su veštoisprepleteni sa piščevim studioznim prikazom japanskog aristokratskog društva, da je to klupko teško razmrsiti. Ukompoziciji dela i građenju likova ogleda se jasnost i jednostavnost. Okolnosti su oštroumno i pronicljivo opažane apostoji i nemilosrdni uvid u ljudsku psihologiju i detaljna analiza emocija i karakterruh osobina junaka. Nije čudno štoje ovo kompleksno delo izvršilo značajan uticaj na kasniju japansku književnost, pre svega na remek-dela kakva suGenđi monogatari ili Ise monogatari.

Taketori monogatari možemo čitati kao bajku, kao ljubavnu priču, kao spoj internacionalnih motiva prisutnih unarodnim književnostima širom sveta, zatim kao izvor informacija o životu plemića toga vremena, ili jednostavno, kaopreteču monogatarija, japanskog autohtonog literarnog žanra. Zbog svega toga, kao i iz nebrojeno drugih razloga deloje zanimljivo ljudima svih uzrasta i sa svih meridijana. Na čitaocu je da svakim novim čitanjem razotkrije poneku novutajnu koja se krije među redovima Priče o sekaču bambusa.

Danijela Vasić