Romantizam

Pregled opte knjievnosti 3Predromantizam

Zajedniki pojam za razliite stilske tendencije, idejne pokrete i knjievne pravce u Evropi polovinom 18. v. koji nagovetavaju romantizam. Tu spadaju:

engleski sentimentalizam;

francuski racionalizam i rusoizam;

nemaki pijetizam (religiozni pokret nastao iz protestantizma koji podrazumeva okrenutost ka unutranjem ivotu) i Sturm und Drang;

austrijski jozefinizam (prosveeni apsolutizam, duhovni stav proet prosvetiteljskim idejama) ;

u zemljama iz grupacije Slavia Ortodoxa pojave koje se oslanjaju na klasicizam i prosvetiteljstvo.

RomantizamTermin - Romantizam je jedan od prvih knjievnih pokreta koji zahvata skoro celu Evropu i Ameriku. Termin romantizam moe imati vie znaenja, potie od vrste panske folklorne pesme romanse sa bajkovitim i ljubavnim sadrajem, a kasnije postaje naziv za umetniku tvorevinu koja govori o ljubavnim avanturama nekog znamenitog junaka.

U znaenju knjievnog pravca i stila, prvi put termin upotrebljavaju braa legel. Vreme i mesto nastanka - Teko je odrediti tano vreme trajanja romantizma jer se nejednako razvijao u razliitim zemljama ali, okvirno gledano, odnosi se na period od kraja 18. do polovine 19. veka.Romatizam nastaje u Nemakoj, ve 70 ih godina 18. veka, odatle se prenosi na Francusku, zatim u Englesku i Rusiju, neto kasnije u Italiju i paniju. Iz Engleske i Rusije iri se na Ameriku i slovenske zemlje. Kraj romantizma prilino je teko odrediti precizno jer se na njegovom zavretku uporedo stvaraju i dela romatizma i realizma, koji se nakon njega javlja. Romantizam je nagoveten jo u 18. veku, sa pojavom prosvetiteljstva, sentimentalizma, pijetizma, rusoizma, Sturm und Dranga pa se sve te struje jednim imenom nazivaju predromantizmom.

Drutveni uslovi Osnova za razvoj romantizma je pre svega Francuska buroaska revolucija koja propagira slobodu, jednakost i bratstvo, iji neuspeh i propast dovode do degradiranja linosti, do gubitka vere u postojee stanje i do povlaenja ljudi u neki drugi svet, svet mate i iluzije. Period nakon revolucije je i period ruenja feudalnog sistema i stvaranja modernog graanskog drutva, to je period reformacija i kontrareformacija, period zanosa i neuspeha, kolebljiv period koji je kod ljudi stvarao sumnju u budunost, u ono to sledi. Nije ostvareno obeanje enciklopedista da e drutvo, oslanjajui se na razum, moi da ostvari idelane odnose koji e se zasnivati na bratstvu, slobodi i jednakosti. Reagujui na takvo stanje, osetivi sopstvenu nemo, ovek poinje da se povlai u sebe.Poetika romantizma Romantizam nastaje kao suprotnost klasicizmu i pre svega normiranosti, imao je za knjievnost oslobodilaku ulogu oslobaa je od stega i konvencija. Pesnik se oslanja na svoje unutranje pretenzije, pie o svojim linim oseanjima, dela se individualizuju, javlja se pojam pesnikog genija pesnik dobija boanski karakter, razvija se kult slobodne stvaralake linosti, dela postaju izraz pesnikovog doivljaja, tei se novinama, tajanstvenosti, oseajnosti. Imaginacija i fantastika postaju osnovni postupci u stvaranju, pesnikov zadatak je da stvara, ne da imitira. To je period nastanka istorije knjievnosti kao zasebne discipline nauke o knjievnosti jer se tada panja usmerava na pisca koji je izvor stvaralatva, prouava se njegova linost jer se na taj nain dela mogu bolje razumeti poto je u njima izraz njegovih emocija, tako da u delima ima dosta autobiografskog (to je bilo nezamislivo za klasicizam).

Junaci dela romantizma, za razliku od prethodnih, umesto radosti zbog saznanja i otkria oseaju tugu to ne mogu da dosegnu krajnje granice saznanja, tako su oni nosioci svetskog bola (saznanje da je ovaj svet najgori od svih svetova, oseanje nezadovoljstva, pesimizma, oajanje, melanholije, tuga zbog svetskih nevolja i problema), nemoni su da spoznaju svet razumom, zato pribegavaju mati. Metaforina slika kosmosa ili okeana predstavlja tenju ka nedostinim. Junak u romantizmu je esto doveden u situaciju kada mora da donese vanu, presudnu odluku, a takva sitacija naziva se situacija na pragu.

U romantizmu se javlja i bunt, kao jedna od osnovnih odlika, elja junaka da reaguju na nesavreni svet i da ga menjaju.

Romantizam se okree srednjem veku i tradiciji uopte. Romantizam je period stvaranja nacija, okretanje individualnom, period okretanja narodnom jeziku i narodnoj tradiciji (narodna poezija najbolje izraava onaj specifini duh koji je karakteristian za svaki narod), ne antikoj, ne podraavanju. Uvoenje pojma narodni duh je osnova da se romantizam razlikuje u pojednim zemljama.Priroda za romatiare predstavlja ideal, ona je neiskvarena, mistina. Slikanje pejzaa je dominantno u romantizmu, njih suprotsavljaju surovom svetu, esto su slika ovekovog duevnog stanja. Karakter pejzaa zavisi od jaine pesnikovih emocija. Iz baroka preuzimaju gotske elemente slikanje groblja, ruevina, mranih predela, to takoe koriste u cilju izraavanja oseanja. esto se uvode dijabolini motivi i bavljenje onostranim (Po, Laza Kosti, Bajron, Gete). Pored fantastinih elemenata, insistira se i na estetici runog. Zato se koriste nosi stilski postupci i figure (groteska, satira, sarkazam, crni humor, romantiarska ironija).Poetika romantizma je entuzijastika, to je suprtono prethodnoj normativnoj to je shvatanje da umetnost proitie iz emocija, iz uzbuenja i nadahnua, razoaranje u razum dovodi do oslanjanja na ula i emocije. Romantiarska revolucija je antiklasicistika i antiracionalistika. Razumom odreeni stari estetiki ideali zamenjeni su novim idealima, kojima razum nije bio merilo lepote i koji nisu priznavali nikakva unapred formirana pravila lepote.anrovi U romantizmu se zapaa dominacija poezije i lirizacija svih knjievnih oblika, s obzirom na to da se insistira na unutranjem oseanju. Poetika romantizma takoe dovodi do meanja svih knjievnih vrsta jer se tei uklanjanju svih pravila. Sinkretizam je takoe jedno od obeleja romantizma, ztako da se u anrovima meaju lirsko i epsko, poezija i proza, knjievnost, muzika i likovna umetnost. Novi anrovi: pria u stihu, roman u stihu, pesma u prozi (poema), lirska drama, dramski spev.

Pozorite: lirska drama, istorijska tragedija, satira. Ili je politiki angaovano, ili izrazito lirski obojeno.Proza znaaj e dobiti tek u realizmu: novela, istorijski i gotski roman. Novela u romantizmu prikazuje neobilan dogaaj i zato pisci unose elemente fantastike i detektivske prie (Po, Gogolj).S obzirom da pisci tee izraavanju linog, zastupljene forme su i dnevnici, memoari, pisma, a vei broj pesama, romana i poema dobija autobiografski karakter.

Predstavnici Nemaka Gete, Herder, iler, Fridrih legel, Tik, August, Novalis, Brentan, braa Grim, Hofman; Francuska Madam de Stal, enije, Lamartin, De Vinji, Viktor Igo, Mise, Gotje, Dime, Nerval; Engleska Blejk, Berns, Vordsvord, Kolrid, Bajron, eli, Kits; Amerika Edgar Alan Po, Kuper, Ralf Emerson; Rusija ukovski, Ljermontov, Pukin, Njekrasov.Nemaki romantizamRomatizam se najpre javlja u Nemakoj. U Nemakoj ovaj pokret se sastojao iz nekoliko stupnjeva razvoja.Sturm und Drang (nem. bujnost i plahovitost, bura i oluja) pravac koji traje od 1770. do 1785. godine, odnosi se na nemaki predromantizam. To je period okretanja od klasicistike normiranosti, pojavljuje se kao reakcija na racionalizam koji je dominantan u klasicizmu i prosveenosti, predstavlja okretanje mati, imaginaciji, slobodi; buntovniko stvaralatvo, ruenje konvencija. Neki od stavova poetike poklapaju se sa pravcima koji mu prethode:

kult prirode i genija, velianje oseanja, strasti i slobode preuzet je iz sentimentalizma; kult mate iz pijetizma;

povratak prirodi iz rusoizma.

Novo gledite istie oveka, stvaraoca kao neku vrstu boanstva, umetnost postaje odraz pievih emocija. Umetnost postaje iracionalna. Nemaki graanski intelektualci nisu verovali u promenu socijalnih prilika koje je obeavala revolucija, zato se okreu pojavama koje su prostorno i vremenski daleke da bi u njima nali neostvarene ideale zato se u njima sreu motivi iz preistorije, persijske i srednjovekovne knjievnosti. Autoritet antike tradicije slabi i pisci se okreu nacionalnim tvorevinama i kulturi. Zanimaju ih Homer, Osijan, Ruso i ekspir (ali i itava narodna knjievnost) jer oni stvaraju na osnovu lokalne, nacionalne tradicije i narodne istorije. Od knjievnih anrova najzastupljenije su lirika i drama. Lirska poezija je prepuna intimnih oseanja i metaforike, subjektivna je i izraava naelo stvaralake slobode. Predstavnici: pesnici sakupljeni oko pesnikog kruga Lug: Helti, Fos, Miler, Klaudijus, Gete, iler. Drame su pisane u prozi, bave se drutvenom problematikom i kritikom drutva: jedna od tema je i sukob meu braom. Predstavnici: Gete, iler, Klinger (po ijoj je drami pokret dobio ime). Johan Gotfrid fon Herder je znaajna figura predromantizma, bio je pesnik i filozof, a njegov rad vezan je za ideje prosvetiteljstva, Sturm und Dranga i za vajmarsku klasiku. Bio je protivnik klasicizma i isticao je znaaj nacionalnog. Verovao je da se poezija nalazi u samom poreklu jezika, tj. u mitologiji i epu o ljudskom radnjama i govoru. Fridrih iler je predstavnik Sturm und Dranga, a njegovo najznaajnije delo drama Razbojnici u kojoj se on bavi temom sukoba meu braom i nastojanjem pojedinca da promeni svet.Vajmarska klasika ovaj period dobija naziv prema gradu Vajmaru gde je Gete bio sekretar na dvoru. Period je obeleen Geteovim dramama Ifigenija na Tauridi (obrada Euripidove tragedije, ali takva da mitolokoj grai pristupa sasvim slobodno, stavljajui u prvi plan psihologiju junaka) i Torkvato Taso (obrauje epizodu iz ivota Torkvata Tasa, uva klasicistika jedinstva, ali je tema romantiarska sukob umetnika sa drutvenom sredinom). Obe drame su pisane u stihu. Pored Getea, u ovom periodu stvaraju i iler i Hederlin. Obeleje ovog perioda je obnavljanje antikih formi i mitoloke tematike. Antika klasika prua model jer se teilo univerzalizaciji i oslobaanju umetnosti od svih lokalnih crta.Pravi romantizam Francuska revolucija nauila je Nemce da je prolo vreme vrsto ukorenjenih drutvenih slojeva i da u istorijskoj stvarnosti nema apsolutno trajnih ustanova, pa su oblici ljudskih ivota i drutvene vlasti samo konvencionalne tvorevine. Obrazovani slojevi postaju sve uvereniji da se ljudske nade i elje mogu razviti samo u idealnoj sferi duha. Velia se umetnost kao beg od svakodnevnih drutvenih briga. Neposrednost, fantazija i subjektivnost osnovne su odlike stvaralatva ovog perioda. Romantizam ne priznaje teoriju antike kao autoritativno merilo, nego se okree nacionalnoj knjievnosti i prouavanju istorije. Pravi romantizam u Nemakoj zapoeo je delatnou Ludovika Tika, znaajni su i Novalis, braa Grim, braa legel, Hofman... Braa legel prvi upotrebljavaju termin romantizam kao oznaku stila i pravca. August legel ga koristi u bipolarnoj tipologiji kao suprotnost klasicizmu. Fridrih legel je jedan od najznaajnijih teoretiara romantizma.Engleski (anglosaksonski) romantizam

Drutvene prilike i politiki dogaaji u Engleskoj toga doba doveli su do znaajnih promena u duhovnom ivotu ljudi. Spoljnu politiku obeleili su ratovi sa Napoleonom iz kojih je Engleska izlazila pobedonosno, ali sa velikim gubicima, a u unutranjoj politici razvijala se industrijska revolucija, irio se kapitalizam to je dovodilo u sve tee stanje radniku klasu, a prihvatanje parole Francuske revolucije bratstvo, jednakost, sloboda imalo je za posledicu velike nerede u Irskoj, demonstracije, proteste i pobune radnika u Engleskoj. Takva drutvena stvarnost dovodila je do reakcije umetnika i promene dotadanjih shvatanja oni reaguju na razliite naine. Starija grupa romantiara (Vordsvord, Kolrid, Volter Skot) predstavlja nosioce svetskog bola, oni su tonuli u surovu svakodnevicu traei nain da od nje pobegnu u svet mate i iluzija, kod njih dominira oseanje razoaranosti i gubitka nade. Druga grupa romantara, mlaa generacija (Bajron, eli, Kits) prema stvarnosti se odnosi buntovniki, reaguje ak pravim revolucionarnim arom ruilaca postojeih institucija istiui ovekovu budunost u jednom drugaijem i lepem drutvenom sistemu, oni tee menjanju postojeeg sveta, ne preputaju mu se.Za poetak romatizma u Engleskoj uzima se kraj 18. veka (mnoge istorije engleske knjievnosti za poetak uzmaju 1798. godinu kada su objavljene Vordsvordove i Kolridove Lirske balade), meutim romatiarske pretenzije javljaju se i ranije.

Engleski romantizam nastavlja razvoj Rusoovih gledita i sentimentalnih ideja, naglaava se prirodnost, individualnost, ljubav prema prirodi, strast, ekstremnost, slobodoumlje, ljubav prema narodnim tvorevinama, zaljubljenost u daleko, mo mate. Pesnikov zadatak je da izrazi ono to mu nalae nadahnue i mata, da izrazi velike vizije o oveku i ovekovoj budunosti, tako umetnost postaje cilj svih uzvienih stvari.

Viljem Blejk bio je knjievnik i mistiar. Svoj pogled na hriansku teologiju izrazio je u delu Venanje Raja i Pakla. Viljem Vordsvord i Semjuel Kolrid su sa svojom zbirkom pesama Lirskim baladama, nadahnutom lokalnim pejzaom, zaetnici engleskog romantizma i predstavnici jezerske kole. Bili su strasni pobornici kulta mate.Francuski romatizam

Romatizam se u Francuskoj javlja prevashodno pod nemakim uticajem, ali i pod uticajem drugih inostranih zemalja u koje je beala francuska elita od utilitaristikog fanatizma (Engleska, Skandinavija, panija, pa ak i Rusija i Amerika). Oni su upoznavali inostranstvo, ali nisu zaboravljali Francusku i svoj nacionalni identitet. Termin romatizam se kasno upotrebljava u Francuskoj, a pravo znaenje dobija tek, kada se pod uticajem Nemake, poeo suprotstavljati pojmu klasino. Sve do 1816. godine nijedan Francuz nije sebe nazivao romatiarem Stendal je prvi koji razvija definiciju romantizma u francuskoj knjievnosti.Francuski predromantizam privremeno je nazadovao tokom revolucije (1789.) koja je podravala klasicizam i racionalnost i tokom Napoleonovog carstva koje je takoe imalo svoj zvanii klasicizam. Nasuprot tome, romantizam je cvetao meu emigrantima. ivot i stvaranje emigranata, koje je trajalo desetak godina, predstavlja prelaz izmeu neoklasicizma i romatizma koji se raa. Na poetku 19. veka u delima atobrijana i gospoe de Stal javljaju se neke osobine koje e se kasnije prepoznati kao romantiarske.

Inostrane knjievnosti pomau i uokviruju romantizam u Francuskoj, a li sa druge strane odlika romantizma je i savez sa nacionalnim, narodnim. Odlika romantizma je i usamljenost kao prvi stav romantiarskog pesnika. Odnos izmeu italaca i i autora postaje blii, publika takoe postaje zahtevnija, jer u jednom delu trai izraz autorove linosti, pa na taj nain publika razvija i odreena oseanja prema autorima (ljubav, mrnja...).

Napreduju samo dva knjievna roda lirska poezija i roman. Roman postaje slian lirskoj poeziji na taj nain to postaje odraz pieve linosti i ispovest pisca.

Gospoa De Stal u delu O Nemakoj preuzima od brae legel termin romantizam i iri ga na francusku literaturu. Alfres de Vinji odbacuje romantiarsko shvatanje prirode tvrdei da je ona mrtva i neprijateljska prema oveku.Ruski romantizam

Romantizam se u Rusiji afirmie tokom prve polovine 19. veka. Njegova pojava se vezuje za dela Vasilija ukovskog koja su nastala 20 ih godina 19. veka, a krajem romantizma obino se smatra smrt Mihaila Ljermontova (1841.) i pojava Gogoljevog injela i Mrtvih dua (1842.). U Rusiji nije bio drutvenih potresa kao u Francuskoj, niti razvoja filozofske misli kao u Nemakoj, ali je ipak podloga za razvoj romantizma postojala pre svega nezadovoljstvo feudalnom drutvenom stvarnou, kao i prezasienost klasicistikim knjievnim izrazom. Ruski romantiari su dosta stvarali p uzoru na strane, evropske romantiare. U Rusiji se mogu, uslovno reeno, izdvojiti tri faze romatizma:1. Prvi romantiari koji su se oslanjali na evropsku romantiarsku tradiciju Vasilij ukovski i Konstantin Baukov. Junaci lirike ukovskog su nezadovoljni sudbinom i zato trae bolji svet, to su mladi ljudi koji su ve razoarani u svet i sve to ih okruuje, tako da su na neki nain pretee Ljermontovog i Pukinovog suvinog oveka, oveka otuenog od drutva. ukovski je najvie koristio kao uzor nemaku romantiarsku knjievnost, prva njegova dela nastaju u vreme ruskog sentimentalitma kji je pretea romantizmu. ukovski je afirmisao u ruskoj knjievnosti romantiarski subjektivizam poetak bavljenja psihologijom oveka, njegovim unutranjim svetom. Baukov afirmie tipinog lirskog junaka nemirnog duha koji je uvek nezadovoljan sredinom, ime nagoveta psiholoku karakterizaciju likova kod Pukina i Ljermontova.

2. Dekabristi oni su bili borci protiv trenutnog drutvenog stanja feudalizma i apsolutzma, pa su prema tome, smatrali da knjievnost treba da bude sredstvo za irenje ideja. Smatrali su da pisci, pesnici, treba svojim vatrenim stihovima da podstaknu bunt, istinoljubivost i pravednost i pokrenu narode na borbu. Oni su potpuno negirali strane evropske uzore i bili su okrenuti nacionalnom ruskoj istoriji i folkloru, narodnom stvaralatvu, sa posebnim isticanjem slobodarskog patriotskog duha iz narodne tradicije.3. Psiholoko etiki romantizam Pukin se smatra inicijatorom treeg toka ruskog romantizma koji je na neki nain uspostavio ravnoteu izmeu prethodna dva toka otvorenosti ukovskog ka evroposkoj knjievnosti i nacionalne knjievnosti dekabrista, naglaavanje intimne strane u prvom toku i politiko stanovite kod dekabrista. Pukin razmatra u poeziji etika pitanja uz naglaen psiholoki pristup kao da se odereni etiki problemi zatvaraju u svet glavnog junaka i na osnovu njegovog karaktera i delovanja da je se odgovor na njih. Pukin afirmie romantiarskog junaka koji je nezadovoljan stvarnou i pati zbog snanih strasti i elje za novim i boljim i zbog toga je ponosno usamljen zip suvinog oveka. Radnja Pukinovih poema je smetena u udaljene krajeve, koji predstavljaju beg od stvarnost Kavkaz i Krim, to kasnije nastavljaju i Pukinovi sledbenici. Fabula se odlikuje fragmentarnou. anrovi ruskog romantizma zastupljenija je poezija od proze. Poezija dominira lirska pesma koja se zasniva na paralelizmu oveka i prirode. U elemente klasine elegije unose se elementi herojske, istorijske ode. U elemente klasine pohvalne ode unose se naglaena subjektivna ispovest princip meanja anrova, klasicistiki anrovi se javljaju u novim oblicima.Poema romantiarksu bajronistiku poemu afirmie Pukin; poema o savremenom romantiarskom junaku; satirina poema. Balada (ukovski).Realizam

Termin - Termin realizam ima vie znaenja, moe biti knjievnoistorijska oznaka, ali takoe i tipoloki termin. Kao tipoloki termin oznaava tehniku ili metod u knjievnom stvaranju i ima zadatak da prikae stvarnost onakvom kakva jeste. Zato se za realizam vezuje pojam podraavanja. Prema tome, naziv realistino se odnosi na bilo koje delo u kome postoji naglaena veza sa stvarnou i tenja ka objektivnom prikazivanju svarnosti. Takva dela, sa prisustvom realistinog, sreu se u svim epohama, u svim knjievnostima, s tim da to nije osnovni princip stvaranja, ve se kombinuje sa ostalim elementima sa mitolokim, religioznim, alegorijskim, simbiolikim, fantastinim. Tada se moe govoriti o realistikom postupku u nekom delu.

Kao periodizacijska oznaka odnosi se na knjievnost druge polovine 19. veka. Termin se javlja u filozofiji 18. veka, a u knjievnost je preao preko francuske kritike s kraja 18. veka kao oznaka za umetnost u kojoj postoji veza sastvarnou. 1857. godine u Francuskoj je pokrenut asopis Realizam u kojem je izlagan program realizma znaajni su lanci anflerija.

Vreme i mesto nastanka Realizam se javlja najpre u Francuskoj 30 ih godina 19. veka ve u delima Stendala i Balzaka, zatim se razvija u Engleskoj od 40 ih godina sa Dikensom, istovremeno i u Rusiji i manje izrazito u Nemakoj (u Nemakoj postoji tzv. poetski realizam koji predstavlja stilizovano prikazivanje stvarnosti i to ne samo materijalna, nego i njena duhovna strana) i Austriji, pa u svim slovenskim zemljama. Realizam se odnosi na period od 30 ih do 80 ih godina 19. veka i javlja se u svim nacionalnim knjievnostima.

Drutveni uslovi Realizam je praen raslojavanjem drutva, stvaranjem novog materijalistikog duha, usponom buroazije, a metodoloki je povezan sa napretkom materijalistikih i egzaktnih nauka koje se zasnivaju na evolucionizmu i pozitivizmu. Pozitivizam postaje i metod u knjievnosti, razvija se i pozitivistiko prouavanje i shvatanje knjievnosti kao ogledala stvarnosti. Pozitivizam se javlja kao reakcija na idealizam i romantizam. Javlja se elja za trezvenou, razumom i hladnoom.Poetika realizma Realizam se javlja kao reakcija na romantizam, esteticizam i naglaenu subjektivnost koji su obeleje knjievnosti sa poetka 19. veka. U realizmu je snano izraena mimetinost, podraavanje, stvarnost se shvata empirijski i glavna tema knjievnosti postaje drutvena stvarnost prema kojoj se knjievnost odnosi kritiki, analitiki i deskriptivno. Insistira se na objektivnom prikazu stvarnosti, bez lirskih doivljaja, sa tanim opisom detalja, prostora, vremena ime se dinamizuje radnja i uspostavlja se paralela izmeu likova i njihove spoanje stvarnosti (prostor karakterie likove). Insistira se na tanosti i preciznosti. Opisi su karakteristini skoro za sva dela realizma, a nakon opisa se i radnja dinamizuje, s tim to je zaplet obino jednostavan.Odbacuje se fantastino, bajkoliko, alegorijsko i simbolini, sve to je apstraktno i ukrasno.

Junaci su tipovi, tipini junaci koji su nosioci skupa osobina, idealizovani predstavnici odreenog drutvenog sloja, tako da postaju univerzalni junaci. Pojavljuje se veliko broj likova jer se tei to boljem doaravanju slike drutva. Ne tei se idealizaciji drutvene stvarnosti ve tanom prikazu. U realizmu se ne pati zato to je svet zao (kao u romantizmu), ve se tei boljem upoznavanju tog sveta i otkrivanju njegovog smisla. Od stvaralaca se zahteva pisanje didaktikih, pounih dela. Motivacija likova je veoma bitna u relaizmu, ona je socijalna (predstavljanje lika kao pripadnika odreenog socijalnog sloja i doslednost tom tipu, vidi se uticaj stvarnosti na delovanje pojedinca i na njegov karakter) i psiholoka (predstavljanje junaka preko njegovog unutranjeg sveta), fizioloka (odreeno naslee, predispozicije, bolesti sve to utie na tazvoj jednog lika).

Deskripcija i naracija su osnovni postpupci realizma. Realizam se slui raznovrsnim postupcima u domenu naracije, usavravaju se pripovedni postupci fokalizacija, dijaloginost (polifonija), doivljeni govor, tok svesti. Cilj autora je distanciranje od knjievnog sadraja i objektvino pripovedanje bez unosa linog, autobiografskog, tako da likovi mogu da ive sopstvenim, unutranjim ivotom. Flober smatra da se distanciranje i objektivnost postie kada se prisustvo pisca u delu ne primeuje, kada postoji savrena unutranja obrazloenost i povezanost zbivanja. Inae se u realistikoj knjievnosti moe pojaviti autor kao svedok i komentator.Govor junaka je bitan za njihovu karakterizaciju, koristi se jezik odreenog drutvenog sloja, pa na taj nain se postie individualnost i realistinost. Teme su iz banalnog, svakodnevnog ivota, bez patetisanja, hiperbole i fantastike. Fabula je podreena razotkrivanju karaktera, graena je prema uzrono posledinim vezama i ima funkciju otkrivanja junakovog psiholokog, socijalnog i intelektualnog bia. Javlja se koncept dinaminog karaktera junak podlee evoluciji, postaje bolji ili gori.Nakadanji kritiari su prema dvema tenjama relaizma, nekad realizam delili na analitiki analizira drutvene okolnosti i karaktere i deskriptivni opisuje obian ivot. Pojedini pisci realisti se protive doslenom pozitivizmu u knjievnosti i tee ravnotei umetnikog i empirijskog u delu. Takvi su npr. Dostojevski i Flober koji se bune protiv potcenjivanja estetskog momenta jer je on kljuan za knjievno delo. Knjievnost nije reprodukavanje i isto podraavanje, ne moe se knjievno i umetniko oblikovanje svesti na to jer se lepota ne moe nadoknaditi samo naprednim sadrajem. Dostojevski je potpuno odbacio podelu na empirijsku, pozitivisitiku stvarnost i svet mate to nije mogue odvajati kada se govori o knjievnom delu. Ovo miljenje se razvija posebno u visokom realizmu.

Naela realizma: objektivnost, drutvena analitinost i kritinost, tendencija i tipino.

anrovi Realizam donosi dominaciju proze i dokumentarnih oblika, kao to su putopisi, dnevnici, memoari. Roman i pripovetka su najzastupljeniji. Osim usavravanju pripovednih tehnika, realizam doprinosi i stvaranju razliitih vrsta romana psiholoki, drutveni, detektivski, istorijski, ali pri tom se u jednom delu preplie uglavnom vie tipova. Knjievna kritika doivljava uspon u realizmu. Lirike gotovo da nema.Predstavnici Francuska Stendal, Balzak, Flober, Mopasan, anfleri, Ten, braa Gonkur; Rusija Dostojevski, Tolstoj, Turgenjev, Gonarov, Bjelinski, Dobroljubov, ernievski; Engleska Dikens, Tekeri, Dord Eliot.

Naturalizam

Naturalizam je knjievni pravac s kraja 19. veka, javlja se gotovo u isto vreme sa realizmom, tako da se esto povezuje sa realizmom, pre svega zbog sline poetike i metoda kojima se koristi. Neki teoretiari knjievnosti poput Lukaa smatraju da je to prirodan nastavak realizma koji se razvio do krajnosti. Naturalizam se vezuje za francusku knjievnost, ali je uticao i na druge pisce. Znaajan trenutak za pojavu naturalizma je predgovor romanu ermini Lasert brae Gonkur 1865. godine, u kojem sebe nazivaju natrualiztima i njihov metod je nauno precizan, pisac se pojavljuje kao patolog i psiholog. Naturalizam se zalae za hladnu anlizu i tenju da se stvarnost prikae to realnije, tako da knjievno delo poinje da lii na nauno delo. Zola je jedan od najvanijih predstavnika naturalizma i smatra da se roman mora posvetiti posmatranju stvarnosti uz iskustveno znanje. Metode su sline egzaktnim naukama. ovek se posmatra kao fizioloko bie i ivot se prikazuje kao izraz uzajamne uslovljenosti prirode i drutva, pri emu je ovek prikazan kao sputan genetikom i linom prirodom. Posebna panja se posveuje animalnom i nastranom u oveku. Glavni likovi su ljudi iz niih stalea, koji su na neki nain izbaeni iz drutva rudari, prostitutke, radnici i slino. Predstavnici: Francuska - braa Gonkur, Emil Zola, Gi de Mopasan; skandinavske zemlje - Ibzen, Strindberg; Engleska D. Konrad, T. Hardi; Amerika T. Drajzer; Rusija u delima Tolstoja, ehova i Gorkog.TERMINI

Imaginacija (mata) najvia stvaralaka sposobnost kojom se kombinuju i razlau delovi da bi se spojili u nove forme i organske celine. U romantizmu je razdvojeno znaenje mate i fantazije, koje su do tada smatrane sinonimima, zahvaljujui Kolridovoj teoriji Biographia literaria, 1817. godine. Tada je mata poela da oznaava stvaralaku mo koja stvara nove predsatve, koja potpuno suprotne elemnte ujedinjuje u novu celinu, stvarajui potpuno novu kreaciju, a fantazija oznaava samo mehaniku kreaciju koja ve stvorene, postojee predstave rasporeuje i povezuje.

Fantazija sposobnost uma da stvara nove kombinacije predsatva ili ideja. Fantazija i mata su do romantizma smatrane sinonimima, ali je Kolrid razdvojio njihovo znaenje i pojam fantazije je u odnosu na pojam mate sada ogranieniji i povrniji. Fantazija je sposobnost koja samo rasporeuje i povezuje postojee predstave, dok mata stvara nove kreacije, potpuno suprotne predsatve razlae i povezuje u nove organske celine. Za Kolria je fantatzija mehanika, a imaginacija vitalna sposobnost.

Pre Kolridovog uticaja miljenja o ovom problemu su bila podeljena. Mata i imaginacija su posmatrane kao sinonimi kod Tome Akvinskog, u Engleskoj do poetka 19. veka, dok Drajden nije razdvojio njihova znaenja; razdvojeno znaenje A. Magnus, Rejnolds, Hjum...

Vordsvort, Kolridov saradnik zastupa miljenje da je razlika izmeu imaginacije i fantazije u stepenu vrednosti, smatra da je sadraj fantazije materijalan, pa i njegova vrednost nia.

Fantastino u irem smislu je osobina svakog knjievnog dela koje sardi elemente irealnog, udesnog, nestvarnog, a u uem smislu predstavlja vrstu fikcije (dela) u kome je spojeno nemogue i mogue, prirodno i natprirodno, stvarno i nestvarno, udesno i realno, tako da italac (narator, junak) ostaje zapitan da li su odreeni dogaaji mogui ili nemogui. Ukoliko nema zapitanosti, ukoliko se ne sumnja u istinitost pojava ne moe se govoriti o fantastinom. Fantastino (vizije, snovi, halucinacije, nestvarna bia) postoji jo u mitu, folkloru i religiji, pa zato rasprostranjenost tih elemenata u gotovo svim stilskim formacijama nije udna.

Fantastino se sree u delima Poa, Hofmana, Pukina, Gogolja, Mopasana, Borhesa...

Runo estetskka kategorija koja se objanjava kroz opoziciju sa kategorijom lepog. Poro je lepom davana estetska vrednost, runom je kao suprtonosti lepog ona poricana. Od antike poetike do poetike klasicizma lepo je bilo povezivanos a harmonijom, a runo je bilo odsustvo sklada. Runo se izbegavalo prikazivati sve do 18. veka, mada se i kod Aristotela, Horacija, Boaloa javlja razmatranje runog kao mogunosti umetnikog predstavljanja. Sa romantizmom se menja razmevanje runog, a najveu ulogu je imao Igoov Predgovor Kromvelu (1827.) koji predsatvlja neku vrstu apologije (odbrane) runog kroz tumaenje groteske. Tada runo postaje ravnopravni element lepom jer je u i priroda spoj lepog i runog, uzvienog i grotesknog, doborg i zlog, pa je zato i prikazom runog umetnost koja ga prikazuje istinitija. Slian argument korien je i u realizmu da bi se odbranilo prikazivanje niskih i trivijalnih tema.

Groteska oznaava svako delo u kome se nalazi spoj nespojivog (oivljavanje neivog, spajanje ljudskog i ivotinjskog, tunog i smenog, lepog i runog, telesnog i duhovnog). Ona je po formi i kompoziciji esto fantastina, opisuje se kao ono to je udno, neobino, nastrano. Posmatra se kao knjievni postupak ili tehnika jer je vieslojni fenomen. Povezana je sa stilskim figurama metaforom, hiperbolom, alegorijom, oksimoronom i ona spaja suprotstavljene osobine stvarajui prizore kakvi ne postoje u stvarnosti. Moe da predstvalja jednu scenu, a moe i zaseban anr ukoliko se groteskna slika proiri na celo delo. Obino je povezana sa satirom, parodijom, sarkazmom i ironijom jer predsatvlja poseban vid humora.

Groteka se najpre primenjivala u likovnoj umetnosti, a od renesanse postaje dominantna i u knjievnosti. Njen znaaj je veliki u romantizmu. Igo se u Predgovoru Kromvelu (1827.) bavi tumaenjem groteske i isticanjem njenog znaaja u knjievnosti. On je objanjva kao spoj nakaznog i uzvienog, lepog i rnog, stvarnog i nestvarnog to je ralnost sveta i umetnosti. Ovaj princip se odnosi i na strukturu dela dogaaji moraju biti i smeni istrani i moraju initi harmoniju suprotnosti.

Znaajna su tumaenja groteske Volfganga Kajzera i Mihaila Bahtina koja predstavljaju dva osnovna vida u kojima se groteska ispoljava proizvodei na taj nain razliite efekte smeh, strah.

V. Kajzer (Groteskno u slikarstvu i pesnitvu, 2004.) tumai grotesku kao izraavanje otuenog sveta bez zakonitosti iz realnog sveta, ijim ukidanjem on posatje neprepoznatiljiv, a pomeanost razliitih elemenata izaziva strah. Naruena su osnovna naela i zakoni realnog sveta, snalaenje u njemu je oteano, pa to istovremeno izaziva jezu jer nema obrazloenja tih promena. Takav vid groteske javlja se kod Gogolja, Poa, Kafke.

M. Bahtin (Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, 1965.) vidi drugaiju funkciju groteske, on spoj nespojivih elemenata tumai kao oslobaanje od pravila i kao mogunost umetnike fantazije, pri emu ta fantazija izaziva smeh (ne strah). Takav vid groteske javlja se kod Rablea, Srevantesa, ekspira. Groteksu kao izvor slobode i smeha Bahtin vezuje za uticaj narodne smehovne kulture, a grotesku kao izraz straha i sputanosti (u romantizmu pre svega) objanjava udaljavanjem od folklora.

Intertekstualnost predstavlja osobinu teksta koja se zasniva na njegovoj unutranjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Termin prvi put upotrebljava Julija Kristeva i ona intertekstualnost tumai kao odliku svih tekstova, ne kao postupak ili efekat. Ovakvo shvatanje je slino poststrukturalistikom po kome se tekst posmatra u zavisnosti od drugih tekstova i u odnosu prema njima, kao deo jedne kulturne ostavtine. Na taj nain intertekstualnost se ne bavi pruavanjem uticaja nekog pisca na neki tekst. Drugaije stanovite zastupa enet koji intertekstualnost posmatra kao konkretno prisustvo jednog teksta u drugom, kao to je sluaj sa citatom, aluzijom, plagijatom.

Romatiarska ironija predstavlja literarnu samosvest, naruava se estetska (umetnika) iluzija dela i ukazuje se na autora, otkrivaju se naini stvaranja dela stvarnost i umetnika iluzija se meaju da bi se pokazala nemo potpunog izraavanja umetnike imaginacije (mate), ogranienost i sputanost umetnika da se potpuno izrazi, nepostojanje forme kojom e se potpuno izraziti umetnika mata, ve seumetnik stalno kree izmeu mogunosti i ostvarenja i svojoj nemoi se podsmeva.Termin uvodi Fridrih legel u asopisu Atenum, a inspiraciju za definisanje termina nlazi u grkoj parabazi (deo greke komedije kojim se prekida tok radnje i hor se obraa publici govorei o nainima stvaranja, o estetskim kriterijumima, o oceni dela, o teatru uopte). Stoga on romantiarsku ironiju posmatra kao permanentnu parabazu. Prekid estetske iluzije omogava da se prepozna priroda samog teksta nain prikazivanja i ogranienost prikazivanja. Ovo naruavanje legel ne tumai iskljuivo kao negativno, ve kao spoj pesnitva i filozofije, pri emu su i mata (umetniko delo koje nastaje pomou mate) i analitika refleksija (misao o mogunostima stvaranja, analiza tih mogunosti) - nezavisni naini saznanja.

Romantiarska ironija nastaje iz odnosa nemakih romantiara prema stvarnosti, iz elje da svet posmatraju sa visine, sa distance, da mu postavljaju granice i da ih razaraju igrajui se sa njima. Slobodom stvaralakog duha i mate (koji su znaajni u romantizmu) oni ukazuju na ogranienost mnogih stvari nacije, morala, profesija. Romantiarska ironija se vezuje prvenstveno za dela romantizma, ali ona je tendencija koja u irem smislu u knjievnosti postoji oduvek (Servantes, Dante, ekspir, Borhes).Tipologija romana

Istorijski roman roman ija je radnja smetena u istorijski znaajan trenutak, obeleen prelomnim dogaajima (ratovi, revolucije, itd.). Rodonaelnikom anra smatra se Valter Skot, koji doprinosi popularnosti ovog romana u 19. veku. S obzirom na to da on moe obuhvatati i vie vekova udaljenu prolost (ali i bliski trenutak), koristi se postupak rekonstrukcije obiaja i mentaliteta tog vremena. U ovom romanu proimaju se fikcionalno i dokumentarno. Likovi mogu biti izmiljeni i istorijski i pokazuju se kao tipovi. Auktorijalno pripovedanje omoguava piscu da pravi digresije, odnosno da se bavi razmiljanjima o istoriji, drutvu ili zakonima ljudske prirode. Osnovni problem jeste usklaivanje verodostojnog (saglasnost dogaaja i injenica) i verovatnog (umetnike uverljivosti). Najee se prepliu dva vida ivota: privatni i javni (fiktivni junaci dolaze u kontakt sa istorijskim linostima, uestvuju u javnom ivotu, odlaze na zabave, balove, u salone, ali i drutveno-politikom ivotu, ratovima...). esto ovaj roman sadri i odlike drutvenog, avanturistikog i psiholokog romana, kao i didaktike knjievnosti. Istorijski roman moe se podeliti na:1) romantiarski koji odlikuje idealizacija nacionalne prolosti i heroja (Pukinova Kapetanova ki, Igoova Bogorodiina crkva u Parizu, dela A. Dime starijeg, Vinjijeva dela...);

2) realistiki sa dominantnim realistikim pripovednim postupkom i usredsreenou na drutveno i psiholoko (Stendalov Parmski kartuzijanski manastir, Floberova Salambo, Tolstojev Rat i mir...).

Detektivski roman za temu ima zloin i otkrivanje poinioca. Najee zapoinje zloinom (ubistvom) koji izgleda neobjanjivo i javlja se nekoliko moguih poinilaca. Knjievni junak koji traga za poiniocem obino je udak i usamljenik, ali istovremeno i veoma inteligentan (Poov Ogist Dipen). Zloin otvara obino itav niz zloina koji se u raspletu ratreavaju i zloinac biva kanjen. Na ovaj nain daje se slika sveta u kome se pomou inteligencije svaki problem moe reiti. Rodonaelikom anra smatra se E. A. Po u ijim se pripovetkama zapaaju prve odlike anra. Odlike detektivske knjievnosti (od koje se on distancira parodijom ili ironijom) zapaaju se i u delima Dostojevskog.Socijalni (drutveni) roman za temu ima drutvo, prikazuje drutvenu stvarnost i drutvene slojeve. esto je politiki angaovana, kritikuje postojee stanje i zalae se za promene. Poeci ove knjievnosti vezani su za drugu polovinu 19. veka (realizam i naturalizam).Psiholoki roman predstavlja vrstu romana u kojem je pripovedanje usredreeno na opisivanje unutranjeg junakvog sveta I raspoloenja, pri emu je fabula, radnja u drugom planu I podreuje se junaku. Izostavljeno je detaljno prikazivanje dogaaja, zaplet I rasplet su podreeni junaku na taj nain to slue njegovoj karakterizaciji. Dogaaji esto nisu prikazani hronoloki, ve su povezani asocijacijama, seanjima, razmiljanjima, snovima junaka. Spoljanja radnja je u drugom planu, data je u nagovetaju ili kroz vienje junaka, dok njegov unutranji svet predstavlja sredite pripovedanja. U ovakvim romanima dominira personalno pripovedanje (npr. dnevnik), epistolarna forma, taka gledita, unutranji monolog, tok svesti I slino.

Psiholoki roman se prvi put javlja u 18. veku sa sentimentalizmom kada se u prvi plan stavljaju oseanja junaka, njegovi doivljaji u delima Riardsona, Sterna i Rusoa. Sa realizmom, u 19. veku, psiholoki roman se potpuno razvija jer se javlja interesovanje za ovekovu unutranju linost I ono nesvesno u njemu, tako da se u romanima analiziraju razliite linosti I njihova psihologija se povezuje sa njihovim delovanjem.Melodrama drama zabavnog karaktera sa zapletom punim neizvesnosti, sa dosta metivne prenaglaenosti i sa pojednostavljenim likovima koji su psiholoki neuverljivo okarakterisani. Junakovo delanje odreuje strast, a prikazani dogaaji su esto nesvakidanji i spektakularni (otmice, ropstvo, razdvajanje ljubavnika). Preokreti u fabuli su neoekivani, rasplet je odreen sluajem ili sudbinom i srean je, stil je patetian i trivijalan. esto se koriste muziki efekti da bi se istakao emotivni ton celog dela. Pridev melodramatian moe se primeniti na druge knjievne vrste, koje poseduju elemente srodne melodrami, kao to su sentimentalnost i brojni obrti (Dostojevski i Dikens).

Gotski roman nastaje u Engleskoj u drugoj povini 18. veka. Odlikuje se elementima strave i uasa, dogaaji su obavijeni velom tajanstvenosti. Radnja je obino smetena u ambijent srednjeg veka, neki stari zamak ili izolovani pejza, a glavnu junakinju progoni poudni zlikovac. Natprirodne pojave koje imaju funkciju da poveaju napetost na kraju dobijaju racionalno razjanjenje. Krajem veka neki od elemenata se menjaju: gubi se ambijent srednjeg veka, ali se zadravaju natprirodne pojave i dogaaji, melodramski zapleti, slikaju se junaci atipinih psiholokih stanja. U 19. veku se anr gotskog romana menja, pa se izraz gotski koristi za elemnte strave i uasa u romanima drugih anrosvskih odlika (Orkanski visovi, Dejn Ejr). Odlike gotskog romana javljaju se u delima romantiara i predromantiara, a utie i na razvoj pripovedaka, koje se nazivaju gotske ili horor prie (Po i Hofman). U Zloinu i kazni mogu se nai ove odlike u spoju sa melodramom (ine osnovu dekora i fabule).Roman u stihovima ovaj roman podrazumeva sie, fabulu, junake, motivaciju i teme sline onima iz proznih romana, a od njega se razlikuju po pesnikoj formi i upotrebi stiha. Eme su iz svakodnevnog ivota i obavezan je ljubavni ili avanturistiki zaplet, tip junak je specifian srodan romantiarskim likovima (suvini ovek). Karakteristian je za romantizam, koji se odlikuje eksperimentisanjem sa knjievnim anrovima i sinkretinou, kao i lirizacijom svih knjievnih anrova. Od poeme se razlikuje po strogoj versifikaciji i strofi (Bajron spenserovska strofa, Pukin onjeginska strofa) . Patetini ton esto je razbijen autoreferencijalnou. Najpoznatiji su Evgenije Onjegin, ajld Harold i Zimska bajka. Pripovedake tehnike u realizmu

Perspektiva = taka gledita predstavlja stanovite, ugao iz kojeg se neto u knjievnom delu prikazuje ili vidi. Vezuje se za pripovedaev odnos prema delu i s obzirom na njegovu poziciju i udeo u pripovedanju, razlikuju se 4 perspektive:

1. Perspektiva sveznajueg pripovedaa auktorijalno pripovedanje pripoveda je distanciran od radnje, nema udela u njoj, ve stoji izvan dogaaja, zna ta e se dogoditi, zna misli i oseanja junaka i sa distance, objektivno iznosi dogaaje (Servantes, Balzak, Tolstoj, Gete).2. Perspektiva prvog lica personalno pripovedanje perspektiva pripovedanja je ograniena jer junak dela govori o dogaajima, tako da je vienje pripovedaa svedeno na vienje tog junaka. Ova perspektiva ia subjektivno obeleje jer je pripovedanje podreeno karakteru junaka i njegove svesti. Najvie se sree u dnevnicima, memoarima.3. Perspektiva skrivenog pripovedaa pripoveda se povlai iz dela i doputa junacima da sami predoe radnju i svoje karaktere kroz meusobne odnose, dijaloge, lina razmiljanja. Komentari naratora ovde ne postoje, dogaaji se ne objanjavaju, ve su samo iskazani kroz povezanost i ukrtanje junaka. Flober, Zola, pisci naturalizma...

4. Perspektiva toka svesti dogaaji se predoavaju putem svesti jednog junaka. Prikazuje se beprekidan sled opaaja, misli i oseanja onako kako se odvija u junakovoj svesti. Predsatvlja nastojanje da se bez pieve intervencije zabelei razvoj junakvog mentalnog precesa pripovedako znanje se ograniava na svest junaka (Dojs, Fokner, Tolstoj, Ana Karenjina?).Promena perspektive ili take gledita ili umnoavanje taki gledita (odnosno postojanje vie perspektiva iz kojih se posmatra) tumai se kao usavravanje u odnosu na jednog sveznajueg pripovedaa i vodi objektivizaciji.Fokalizacija predstavlja pojam koji uvodi enet u naratologiju, bavei se problemom take gledita i naavi u njoj nedostatke jer se perspektiva poistoveivala sa pripovedaem prema toj teoriji, svaki lik koji govori postaje pripoveda. Fokalizacija takoe predstavlja perspektivu iz koje se govori od gogaajima, samo je enet preformulisao i predloio novu tipologiju (za razliku od prethodne auktorijalno pripovedanje, personalno, skriveni pripoveda...):1. nulta fokalizacija odgovara tradicionalnom auktorijalnom pripovedanju (sveznajui pripoveda)

2. unutranja fokalizacija ograniava znanje pripovedaa na znanje i svest junaka i prema tome moe biti:

Fiksna jedan junak govori (kao iz prethodne teroije personalno pripovedanje) Promenljiva smenjuju se perspektive vie junaka, vie junaka govore (vie personalnih pripovedaa) Flober, Gospoa Bovari

Mnogostruka jedan dogaaj se prikazuje sa vie stanovita

3. spoljanja fokalizacija prikazuje se junak samo spolja, bez prikaza njegove svesti, oseanja, misli.Mike Bal ukazuje na nedoslednost ove teorije jer spoljanju fokalizaciju enet definie preko naina prikazivanja, a ne preko subjekta fokalizacije.

Tok svesti - Nastaju nedoumice u razlici izmeu termina tok svesti i unutranji monolog, teoretiari imaju suprotna miljenja o tome koji je optiji. Jedni smatraju da je tok svesti optiji pojam i da se odnosi na svako prikazivanje junakovog unutranjeg sveta i da se slui odreenim postupcima:

unutranjim monologom - prikazivanje toka junakvoih misli, upravo onako kako se one razvijaju, bez logikog, povezivanja, gramatike sreenosti, hronolokog redosleda (direktnim nema autoreve intervencije, iznose se smao junakove misli; i indirektnim sveznajui pripoveda prikazuje neizgovoreno tako kao da proistie iz junakove svesti, ali dopunjuje svojim opisama i komentarima), solilokvijumom (govor sa samim sobom, razmiljanje naglas), sveznajuom deskripcijom i naracijom (pisac objanjava oseanja junaka i njegova razmiljanja).

Drugi teroretiari smatraju da je unutranji monolog optiji pojam, a da se tok svesti odnosi samo na konkretni prikaz junakovih misli i njegove svesti.Flober, Gospoa Bovari.Doivljeni govor vid pripovedanja pomou kojeg se u delu predstavljaju misli i stavovi junaka. Iskazan je u treem licu, ali bez ikakvih elemenata koji e pokazati da je uveden govor junaka. Smatra se da je kombinacija dva glasa pripovedaevog i junakovog (kao da junak ulazi u pisca i iz njega govori (). Formalno se moe prepoznati tako to se u govoru pripovedaa prepoznaju rei, idiomi, stavovi, tvrdnje koji su karakteristini za tog junaka. Inae ga je teko prepoznati. Doivljeni govor ostvaruje ulogu unutranjeg monologa, tj. Moe se poistovetiti sa indirektnim unutranjim monologom.

Posebno je karakteristian za prozu realizma i javlja se prvi put u Floberovom romanu Gospoa Bovari, 1857. godine.

Skaz termin koji oznaava usmeni govor prenet u tekst i pokuaj da se folklorne prie prenesu u pisani tekst. Predstavlja nain pripovedanja pristekao iz usmenog kazivanja. Uvodi ga ruski formalista Boris Ejhenbaum 1924. godine u studiji Kako je napravljen Gogoljev injel da bi objasnio nain na koji se usmeni govor prenosi u pisani tekst. On razdvaja interpretativni i narativni skaz.1. Interpretativni skaz oznaava neposredno prenoenje, imitaciju ili stilizaciju usmene rei, najee kao deo upravnog govora i tada slui karakterizaciji junaka ili vernom predstavljanju situacije. Zasniva se na zvunoj semantici (dijalekat, igra rei), jezikom oponaanju (mimika, gestovi junaka), stilizaciji govora (junak govori u svom dijalektu, to je praeno kmentarima pripovedaa), na iluziji pripovedanja (unoenje odreenih anegdota, uzreica i slino, koje nemaju veze sa glavnom temom).

2. Narativni skaz odreuje kompoziciju dela i ostvaruje se pomou nekoliko razliitih narativnih postupaka. Gogolj koristi postupak stalne promene tona pripovedanja: u njegovom pripovedanju smenjuju se objektivno i subjektivno, epsko i sarkastino, humoristino i patetino, a u domenu forme smenjuju se anegdota i melodrama. Posmatranje sveta knjievnog dela kao odvojenog od stvarnosti omoguilo je Gogolju da unese fantastine elemente. Pored fantastike, on koristi i grotesku i hiperbolu.Polifonija (polifoninost) termin koji se odnosi na tekst izgraen od dijaloga, odnosno od suprotstavljanja miljenja, ukrtanje razliitih stanovita ili taki gledita, preko ega se upravo, posmatranjem razliitih stavova, dolazi do glavne ideje. Termin uvodi Mihail Bahtin 1929. godine, primenjujui ga na poseban tip romana koji je karakteristian za stvaralatvo Dostojevskog. Polifonini roman predsatvlja delo u kome je ideja prikazana preko sukobljavanja miljenja razliitih junaka i autorove ideologije. Tu autor istupa samo kao nosilac jednog stava, kao jedno od vie moguih miljenja, kao glas ravnopravan glasovima junaka, a ne kao nosilac konane ideje (to je npr. sveznajui pripoveda). To je sutina poetike Dostojevskog (uzajamno prepletanje stavova dovodi do konanog uobliavanja ideje). Njegovi junaci razmiljaju o tome ta drugi misle o njima, unose u svoj govor zamiljene tue replike. Suprotno polifoninom romanu, Bahtin suprotstavlja monoloki u kome dominira sveznajui pripoveda i kao takav primer navodi Tolstojeve romane. Kasnije je odustao od ovakve tipologije. Druga odlika polifoninog romana je da junaci imaju ideoloke dvojnike (Raskoljnikovi dvojnici su Svidrigajlov i Luin).Analepsa U enetovoj naratologiji predstavlja pripovedanje o dogaajima koji prethode sadanjem trenutku prie, odnosno odigrali su se pre dogaaja o kojima se govori. Pojam je slian pojmu retrospekcije, flebeka. enet razlikuje tri tipa analepse:

1. Spoljanju analepsu govori o dogaajima koji su vremenski potpuno odvojeni od onih o kojima se pripoveda, ali su povezani motivacijski (ia Gorio retrospektivna pria o prolosti junaka gde se objanjava njegov katakter i dogaaji iz romana)

2. Unutranja analepsa dogaaj koji je umetnut i osnaovna pria se odigravaju istovremeno, ali su u pripovedanju pozicije udaljene.(Opis Eminog i arlovog kolovanja u Gospoi Bovari)3. Meana analepsa osnovna i umetnuta pria se i podrudaraju i udaljavaju npr. Poeci su razdvojeni, ali se krajevi pria podudaraju. (verovatno kada se pisac vraa na neto iz prolosti, opisuje dogaaje nekog lika koji postoji i u osnovnoj prii, a taj lik je npr. tek skoro uveden njegov prethodni ivot nije bio u vezi sa ivotom drugih junaka)

Prolepsa U enetovoj naratologiji predstavlja tekstualni anahronizam, pripovedanje o dogaajima iz budunosti, koji e se dogoditi kasnije u odnosu na trenutak prie (na osnovnu priu). Izjednaava se sa pojmom anticipacije. Dogaaj iz budunosti (koji moe biti samo kratak opis ili cela epizoda) naziva se proliptinim. Hronotop termin koji predstavlja uzajamnu povezanost mesta i vremena u knjievnom delu. Uvodi ga Mihail Bahtin, pre svega u analizu romana. Postoji vie vrsta hronotipa. Hronotip salona je znaajan za roman 18. veka i posebno za roman relizma. Hronotip salona ima za cilj da preko dijaloga koje likovi vode upozna itaoce sa aktuelnim drutvenim, politikim i idejnim okolnostima tog vremena i na tom mestu. (Salon markiza De la Mol u Crvenom i crnom, salon Ane erer u Ratu i miru)ROMANI Nemaki romantizam

Faust Gete

Izvori i ideja motiv Fausta i pria o Faustu poznata je jo od doba renesanse. Georg Faustus je bio realan ovek koji je iveo krajem 15. i poetkom 16. veka. Bio je udak i skitnica, navodno je studirao magiju u Krakovu i govorio je da je sklopio pakt sa avolom i da ima i njegove moi, da bi ga se ljudi plaili. Prie o doktoru Georgu Faustu nastajale su jo za vreme njegovog ivota i bile popularne.

1587. godine nastala je Istorija doktora Georga Fausta, gde je Faust predstavljen kao seljaki sin, koji studira medicinu. Sa avolom sklapa ugovor na 24 godine i za to vreme on mu ostavruje sve elje. Jedne noi, tano posle isteka ugovora, nakon to su uli uasnu buku, njegovi studenti nalaze njegove oi i zube na podu sobe, a le na ubritu. Nakon toga studenti objavljuju istoriju njegovog ivota koju je sam zapisao. Ovo delo nastaje u crkvenoj i religioznoj atmosferi 16. veka, kada se smatralo da ovek ne treba da tei nikakvim saznanjima, ve da treba biti zadovoljan onom to je Bog dao. Faust se svojom eljom za znanjem pobunio protiv Boga i zato strada. Poruka vog dela je bila jasna da ljudi treba da se uvaju zla i da se ne okreu od Boga i onog to im je on dao.

U 18. veku ova tema je takoe popularna, samo to u tom periodu ima malo drugaiju poruku, uklapa se u tendencije toga vremena elja za novim znanjima, za otkrivanjem, otpor svim autoritetima, sloboda misli i borba za znanje i afirmaciju linosti. Zbog toga u 18. veku Faust nije grenik koji strada zbog elje za saznanjem, ve se trai nain da se on spase.

Gete je jo kao mali dobio prvu ideju za svoju dramu jer je u Frankfurtu esto gledao obraen ovaj motiv kao igru za lutke Faust je prikazan kao ozbiljan ovek, profesor, koji trai pravu nauku jer je nezadovoljan tadanjom, da bi doao do istine bavi se magijom i vradbinama.Gete je Fausta pisao skoro itavog ivota i zahvaljujui podsticaju ilera, zavrio ga je. 1808. godine izdat je prvi deo drame, a drugi je napisao po nagovoru Ekermana i sadri vie antikih elemenata.

U priu o Faustu, Gete dodaje i lik Margarete, podstaknut dogaajem iz ivota Nemake sudilo se jednoj devojci koja je posle poroaja ubila svoje dete. Gete je ovo posmatrao kao drutveni problem, pitajui se ta je moglo biti tako snano da je navede na takav postupak.

Faust je posveen Frederiki, dami sa kojom je Gete bio u ljubavnoj vezi i koja je umrla nakon to ju je on ostavio. Taj dogaaj je podstakao Getea da u liku Margarete razmatra problem ene koja je iskljuena iz druva jer se prepustila svojoj ljubavi.Kompozicija Faust nije drama u tradicionalnom smislu rei jer je dramska kompozicija nevezana, nema podele na inove, nema dramskih jedinstava, ima tri prologa, scene se niu bez ikakve stilske povezanosti. Epizode su povezane kriterijumom mesta i vremena, tj. prema dobu dana, prema praznicima i obredima i prostoru gde se radnja odvija (Uskrs, Valpurgina no, Auerbahov podrum, Vetiija kuhinja). 1. Prvi prolog je lirski. Tema Posvete je dug stvaralaki proces i rad na ovom dramskom spevu od lelujavih oblija do uoblienih likova, od prolosti do sadanjosti, od isparenja magle do stvarnosti.

2. Za Predigru na pozornici kao uzor je posluila jedna indijska drama koja je malo pre toga prevedena na nemaki jezik. Poinje se od pretpostavke da je neko putujue pozorite stiglo u grad i kroz razgovor upravnika, glumca (komiara) i pesnika daje se slika drutva koje poseuje pozornicu (donekle satirino predstavljena publika koja ne vidi u pozoritu i delima pravu vrednost, ve pozorite poseuje iz dosade), a iznose i poetika shvatanja pozorine umetnosti, koja se kod sve trojice razlikuju. Upravnik eli popularno delo koje e privui to vie publike i time mu doneti to vie novca, glumac eli delo gde e se najbolje pokazati, dok pesnik najbolje otkriva poetiku romantizma govrei da on eli da izrazi svoj lini oseaj koji navire, da eli da prati nadahnue koje ga podstie da pie i da jednostavno prikae svoj unutranji doivljaj, istie povezanost pesnika sa boanskim. Gete se slui romantiarskom ironijom.

3. U Prologu na nebu uspostavlja se intertekstualni odnos sa Knjigom o Jovu, ali se za razliku od Jova Faustu nita ne oduzima, ve daje. Gete koristi figuru paradoksa Deo sam one sile koja zlo eli vazda, a dobro uvek sazda. Uspostavlja se dijalektiki odnos izmeu dobra I zla I aluzija na biblijski motiv nastajanja svetlosti iz mraka.Fabula se moe podeliti na tri tematska toka:

1. pria o Faustu koji sklapa dogovor sa avolom i prodaje mu duu;2. drutvena, graanska, ljubavna pria o Margareti i Faustu i o sudbini devojke koja strada jer je moralno posrnula i prepustila se ljuubavnom zanosu ostavi trudna pre braka;3. metafiziko egzistencijalni tok gde se vodi rasprava o ovekovim mogunostima saznanja, o njegovim tenajma za sticanjem znanja, to tragino rezultira rascepom izmeu stremljenja pojedinca i stvarnosti koja ga okruuje, saznanjem da su ovekove moi ograniene.

U Faustu se sreu biblijski motivi (problem zla, Knjiga o Jovu), uticaj srednjovekovne dramske knjievnosti (misteriji, mirakuli), pastoralne knjievnosti, obrednih motiva, apokrifnih molitvi. Faust je vie epsko nego dramsko delo. Osnovni ton dela je tragian, Gete sam ovo delo naziva tragedijom, meutim, taj ton je dosta ublaen Faustovom verom u svet u odluujuim trenucima, kao i smenom scena po principu suprotnosti nakon tmurnih scena dolaze vesele (nakon Faustovog pokuaja samoubistva sledi uskrnja etnja, zatim nakon ubistva Valentina i progona Grete iz crkve sledi rasputena scena u Valpurginoj noi). Humor takoe ublaava ton traginosti, a nosilac humora je Mefistofel sa svojim opaskama punim ironije, duhovitosti i dijalektike.Ideja Fausta Osnovna ideja koju izraava ovo delo je nemogunost potpunog ljudskog spoznanja smisla sveta i ivota, ogranienost oveka zemaljskim. Saznanje je dostupno pojedincu u odreenoj meri, ali prevelika radoznalost moe biti pogubna, moe dovesti do preputanja zlu samo zbog toga da bi se spoznao i ivot sa one druge strane, kao to se dogodilo sa Fustom u ovom delu. Faust jeste nosilac velikog znanja, potovan i ugledan ovek, ali s druge strane veoma nezadovoljan, sa monotonim ivotom, i nosilac ideje da ovek to vie zna, u stvari zna sve manje jer se u njemu stalno otvaraju nova pitanja. U razgovoru sa Vagnerom, ova ideja se sa linog plana prenosi na opti i Faust govori o optem svetskom bolu koji prouzrokuje nemogunost potpunog saznanja i neshvaenost onih koji doprinose oveanstvu novinama (npr. Galilej). Na ovaj nain ovo delo zadire u metafizika pitanja, traei filozofski odgovor na njih, to traganje izraeno je u liku Fausta koji ne gubi veru u svet. S druge strane, ogranienost je predstavljena slikom sveta sa kojim se , na neki nain, Faust sukobljava. Mefistofel je posrednik izmeu Fausta i i sveta, izmeu pitanja i konanog odgovora o ovekovoj ogranienosti. Ova ogranienost je oigledna jo na poetku dela, kada Faust priziva svetskog i zemaljskog duha, shvata da nije u stanju da shvati svetskog duha koji je izvor celokupnog svetskog zbivanja, pa pokuava da se zadovolji zemaljskim duhom koji predstavlja celokupnost pojava dostupnih oveku. Ova glavna, uslovno reeno metafizika tema uokvirena je ljubavnom priom i prikazom ulnog, materijalnog ovekovog okruenja. Ceo dogaaj uokviren je opkladom Boga i avola, ime se pokazuje nestabilan ovekov moral jer i najbolji meu ljudima posre u odreenom trenutku.Likovi - Faust je apstraktan i nerealan lik, potpuno ocrtan u kontrastima. On dosledno trai istinu i pri tome je nagao i strastven, ali bez obzira na to, on tokom itavog dela ima u sebi neki glas savesti koji ga vraa na pravi put, ne da mu da se potpuno preda avolu. On se avolu ne predaje zbog elje da uiva u neproivljenim i nepoznatim zadovoljstvima, ve da na osnovu saznanja koja e dobiti o drugaijem nainu ivota, sklopi potpunu sliku sveta. On se opklauje sa avolom da nee uspeti da ga uini lakomim na zadovoljstvo i slast, jer avo ne zna ta je to to uzdie oveka i da to nikako ne mogu biti telesna i materijalna zadovoljstva koja su prolazna, koja nestaju istog trena i stvaraju udnju za novim.

ak i kao zavodnik, on je obdaren dobrim i plemenitim osobinama on iz prevelikog nagona, a ne iz nesavesnosti, unesreuje Gretu, i na kraju svim silama pokuava da je spase. Po jaini svojih strasti i elja, Faust predstavlja neku vrstu natoveka, nasuprot npr. Vagneru, koji je obian ovek uskih shvatanja i pogleda na svet.Mefistofel je takoe veoma nejasan karakter. On je podreen Bogu, nije njegov neprijatelj, vec spada u njegovo osoblje. Ima ulogu kritiara svega to treba da se stvori i to je ve stvoreno. On uvek iznova podstie ljudski duh koji bi inace ubrzo klonuo i malaksao. On nije formiran prema tradicionalnom liku avola njegove opaske su pune ironije, duhovitosti, dijalektike. U poetku on kvari Faustovu duu, olienje je svih ovekovih strasti, beskrupulozan inicijator Faustovih grenih namera prema Greti, ali kako se radnja odvija, Mefistofel se sve vie izdie iznad srednjovekovnog lika avola. On postaje simbol hladnog razuma i objektivno vidi sve ono sto Faust ne moe, kao deo jednog prividnog i varljivog sveta. On ima sva spoljanja obeleja avola: oblik crnog psa, hramlje na jednu noga, zoomorfnost, nosi ogrta, ima sposobnost transformacije).Margareta je najuspeliji lik u delu. Ona je tipina naivna devojka iz malograanske sredine, stidljiva i religiozna. Oseanje krivice zbog deteta, brata i majke, prepliu se u njenoj dui sa stravinim slikama kazne koja joj sledi. Gete ne prikazuje spoljanje dogaaje ubistvo majke, deteta, ve samo duevne patnje koje u liku Grete dobijaju opteljudski karakter. Margareta je stradalnik zbog ljubavi i preputanja ulnom, meutim, ona i pored toga ostaje upeatljiv moralni lik jer se njena nesrea moe posmatrati kao nametnuta, nije imala naina da odabere drugaiji put jer je avo u celu priu umeao prste. Tako donekle ona postaje rtva, posmatrano sa strane, ali posmatrano iz perspektive knjievne situacije, ona je krivac zbog toga to se nesmotreno preputa ljubavi, to pristaje na sve zbog strasti i poude (prihvata da uspava majku i pogazi svoje vaspitanje), to se preputa strasti i ostaje trudna pre braka, to vri jedan od najveih zloina edomorstvo i zbog njene krivice drutvo je osuuje. Meutim, poslednja reenica Spasena je nasuprot Mefistofelovoj da je osuena moe ukazati na to da su njoj ipak gresi oproteni jer se iskreno pokajala, a uz to nije ni elela da poini zloine, jednostavno je svaki vukao naredni. Engleski i anglosaksonski romantizamGavran i Filozofija kompozicije Edgar Alan PoOva Poova pesme sa eleginim prizvukom za centralni motiv ima motiv mrtve drage. Ona ima odlike balade zbog svoje lirski intonirane naracije. Ima narativni element, a dogaaj u pesmi iznet je kroz dijalog izmeu lirsog subjekta i gavrana. Pesma sadri veliki broj gotskih elemenata, pre svega u opisu mrane sobe i olujne veeri, to celoj pesmi daje mistinu komponentu. Mrana atmosfera moe se poistovetiti sa unutranjim stanjem lirskog subjekta, koji je psiholoki motivisan. Pesma je u celini izgraena po principu kontrasta (no/dan, svetlost/tama, oluja/tiina sobe, bela Palada/crni gavran...). Javljaju se i antiki motivi kip boginje Atene. Gavran se oduvek javlja u knjievnosti kao simbol smrti i nesree. Od stilskih sredstava izdvajaju se figure ponavljanja (asonanca i aliteracija), a uz to ide i refren koji se ponavlja razliitim varijantama na kraju svake strofe. Svaki poetni stih sadri leoninsku rimu, a u ostalim rima je ukrtena. Ovim sredstvima poveava se ritminost i melodinost pesme. Od stilskih sredstava Po koristi jo i gradaciju. Kulminacioni trenutak je u strofi u kojoj se lirski subjekt suoava sa bolnom istinom da svoju dragu vie nee sresti. Iako je pesma napisana u romantiarsom duhu, ona sadri i niz realistinih elemenata (npr. opis sobe).Filozofija komozicije je Poov esej u kojem on iznosi svoje vienje prirode knjievnog stvaralatva. Ovi njegovi stavovi u potpunom su kontrastu sa preovlaujuim romantiarskim stavovima o procesu stvaranja kao o posledici pesnikog nadahnua. Njegova razmiljanja podstaknula je Dikensova beleka o tome da je Godvin pisao roman od kraja ka poetku. To Pou daje povod da iznese svoje miljenje: ta pretpostavka nije u potpunosti tana, ali je na tragu istine. Pisac mora unapred da zna rasplet svog dela da bi kasnije mogao uzrono-posledino da razvija osnovnu misao. Na prvo mesto pri pisanju pesme dolazi utisak koji ona treba da proizvede, a to se najbolje postie nekom novinom, originalnou. Tek onda moe da se razmilja o dogaaju ili izrazu. Da bi objasnio svoja razmiljanja on za primer uzima pesmu Gavran kao najpoznatiju. Duina pesme pesma ne sme da bude ni previe dugaka, ni previe kratka, ona mora da sauva jedinstvo utiska. U tome je prednost poezije nad prozom moe se proitati u jednom dahu. Optimalna duina je oko 100 stihova (Gavran ima 108). Podruje osnovno podruje pesme treba da bude Lepota, jer je Lepota uzdizanje due. Istina (zadovoljenje razuma) i Strast (uzbuenje srca) su za pesmu sekundarni, ali i ako se unesu u pesmu oni joj samo doprinose.

Izraz tuga je oigledan izbor, ona je usko povezana sa lepotom. Umetnika sredstva iako je refren jedno od najeih sredstava, on je jo na niskom stupnju razvitka. Utisak koji on proizvodi zasniva se na ponavljanju. Da ne bi bio jednolian, Po u njega unosi promenljivu komponentu, a zbog toga je potrebno da se on sastoji od samo jedne rei (nevermore). Odabir refrena kao umetnikog sredstva uslovio je podelu pesme na strofe. Po ide ak dotle da kae da je odabrao i nain na koji e refren zvuati i zbog toga on mora da sadri glasove o i r. Stvorenje koje ponavlja jednu te istu re ne moe biti razumno (ovek), to mora biti ivotinja, a s obzirom na prirodu refrena gavran se postavlja kao najprikladniji.

Predmet pesme s obzirom na to da je ton pesme tuan, Po bira smrt kao njen predmet. Ona mora da bude usko povezana sa lepotom i zbog toga se namee smrt lepe ene, a samim tim i oaloeni ljubavnik koji o tome govori.

Povezivanje motiva dijalog izmeu lirskog subjekta i gavrana. U poetku su pitanja opta, a zatim se prelazi na lini plan. Pitanja postaju samomuenje lirskog subjekta, on ne veruje u demonsku prirodu ptice, zna da je ona nerazumna. Versifikacija - Proces stvaranja pesme poeo je od strofe koja ini njen vrhunac. To mu je omoguilo da odredi ritam i metar. U ovome je za cilj imao novinu, a ostvario ju je na taj nain to je povezao stih koji ranije nikada nije bio povezan u strofu.

Mesto ono mora biti ogranieno. Soba ljubavnika bila je logian izbor jer se u njoj nalaze uspomene na mrtvu dragu. Gavran svoj dolazak najavljuje kuckanjem koje itaoca treba da navede na pomisao da to kucka Lenorin duh. Gavranov ulazak motivisan je olujom koja vlada napolju, a koja ima f-ju kontrasta sa tihom sobom. Belo poprsje Paladino takoe se nalazi u kontrastu sa crnilo ptice. Gavranova pojava obeleena je neobinou, da bi zatim ton postao ozbiljan. Rasplet pesma dobija rasplet u trenutku kada lirski subjekt saznaje da vie nikada nee videti dragu. Dotadanji dogaaju mogu da se objasne racionalno. Ono to navodi ljubavnika da postavi ovakvo pitanje jeste elja za muenjem samog sebe, a delom i praznoverje.

Dublji smisao da bi pesma bila celovita potrebne su joj jo dve stvari: sloenost i nagoveteni dublji smisao. Oni se prvi put javljaju u stihu Vadi kljun iz srca moga. To prua mogunost da se gavran posmatra kao neka vrsta znamanja. Ta mogunost se u potpunosti ostvaruje tek u poslednjem stihu u slici gavrana koji je na poprsju Paladinom ostao veno. Tek tada on prestaje da bude obina ptica koja je sluajno uletela u sobu traei zaklon od nevremena.ajld Harold Bajron

Hodoae ajla Harolda zapoeto je za vreme pesnikovog boravka u Albaniji 1809. godine. Sastoji se iz etiri pevanja, druga dva su nastala kasnije. Delo predstavlja neku vrstu stihovanog romana u spenserovskoj strofi. Delo najavljuje jednu do tada nepoznatu vrstu romatiarsko individualistikog epa.

Spenserovska strofa je stalan pesniki oblik u engleskoj poeziji, strofa od devet stihova sa osam deseterca I produena jednim davnaestercem na raju. Rima je odreena shemom abab bcbc c; prvi put je uptrebio engleski pesnik Edmund Spenser karjem 16. veka u Vilinskoj kraljici; u 17. veku se slabo koristila, a poela se javljati ee u 18. veku, posebno kod engleskih romantiara.. Ipak, najpopularniji stihovi ajla Harolda nisu pisani spenserovskom strofom, ve se smenjuju sedmerci I osmerci (rima abab cdcd). Takav je ironini umetak Laku no koji predstavlja Harldov oprotaj od svoje zemlje, oprotaj mladia koji se prvi put otiskuje u egzotini svet.

Prvo pevanje poinje invokacijom stare Helade, prve postojbine muza, mada iako zaljubljen u klasinu starinu, Bajron je romantik, a njegova projekcija stare Helade u novu Grku romantina je zabluda. Stih u ovom delu je stih stare grke knjievnosti jampski jedanaesterac.

Izraz je patetian, stihovi su ostavljeni u aluzijama I nedoreeni, prepuni elipsa I nedovrenih sintaksikih celina fragmentarnost I labava kompozicija su karakteristike dela, ali to nije tetilo njegovoj popularnosti.

Putovanje ajlda Harolda predsatvlja tenju za egzotinim prostorima, za svet divljaka I primitivaca koji je neiskvaren civilizacijiom, predstavlja beg od bedne zemlje I od monotonije, beg od samog sebe. Utehu tom razoaranom skeptiku pruaju mesta na kojima je priroda raskonom lepotom okitila pejza ili mesta na kojima su se odigravale glavne bitke za slobodu. Haroldovo hodoae predstavlja samo Bajronov okvir u kome je izneo svoj osnovni stav hvalospev borbi protiv tiranije, pohvalu borbi panskog naroda, simpatije za grki narod koga su porobili Turci, svoje misli o slavi I propasti Rima, svoje osude strahota osvajakih ratova. Mesta po kojima ajld Harold putuje su mesta koja su u romantizmu I pre pojave ovog junaka bila egzotina za engleske romantiare Grka, panija, Portugalija. Jedino je Albaniju Bajron uveo u svetsku knjievnost. Tip romantinog hodoasnika poput Harolda, takoe je bio popularan jo pre Bajrona. Hodoae ajlda Harolda predsatvlja sentimentalno istorijski vodi kroz Zapadnu Evropu I Bliski istok, a od tipinih putopisa razlikuje se naglaenim lirizmom I istorijskim reminiscencijama. Motiv putovanja je u ovom delu motiv koji nepovezane delove dri na okupu I karakteristian je romantiarski motiv, kao I opis pejzaa I prirode, koja je beg od stvarnosti koja gui, od drutva I civilizacije. Bajronov pejza ne iscrpljuje se prirodnim opisima lepote zemalja kroz koje Harold prolazi, ve svako mesto slui kao povod za opis subjektivnih junakovih doivljaja I za istorijske reminiscencije. Putovanje Haroldovo je besciljno putovanje, kome cilj nije prikazivanje samih dogaaja, ve glavnog junaka I njegovih emocija Harold je junak koju je neshvaen od svoje sredine I zato primoran da luta, nosilac je svetskog bola. On je sit banalnih uitaka koje prua savremeno drutvo I razonodu trai u stranim zemljama koje nisu nalik njegovoj domovini.

U vitezu ajldu Haroldu italaka publika Engleske videla je samog Bajrona, to je u stavi I bila njegova namera vitez Harlod je idealizovani Bajron, onakakv kakav je Bajron eleo da bude mlad, lepog fizikog izgleda, privlaan enama, potajno je govorio o svom razvratnom ivotu I romantinim putovanjima. Ovakva idealizacija I ovakvo predstavljanje junaka potie pre svega od Bajronove iskompleksiranosti iz detinjstva (mnogi su mu se podsmevali jer je bio hrom), koja je kasnije zamenjena slavom I uspehom svake vrste.

Bajronovi pogledi na funkciju poezije poivaju na shvatanju da je cilj I namera celokupne knjievnosti kritika ivota, ali se ona mora usaglasiti sa zakonima poetske istine I poetske lepote.

Francuski romantizam

Predgovor Kromvelu Viktor Igo

Predgovor Kromvelu je znaajan kao manifest romantizma, iako nastaje u vreme kada je realizam ve uzeo maha 1827. godine. Ovaj manifest predstavlja Igoova shvatanja o drami, njenoj funkciji, znaaju I lepoti, ali u isto vreme predstavlja I poetiku romantizma koja se suprotstavlja klasicistikoj normativnoj poetici, kao I svim vrstama utvrenih pravila. Igo smatra da se poezija treba osloboditi pravila I uzora. On navodi tri velike epohe prvobitno vreme, stari vek I novi vek. I, pre svega, on smatra da se pesnici ne mogu oslanjati na postojee, afirmisane uzore jer svako vreme nosi odreene novine koje se moraju odraavati I na umetnost. Istie, da je za romantizam najznaajniji pojam groteske, iznoenje na scenu svega onoga to je runo, nakazno, fantastino, nestvarno, nasuprot do tada utvrenom pravilu da se na sceni prikazuje idealno I velianstveno, herojsko. Igo smatra da se samo zajednikim prikazom lepog I runog, nakaznog I uzvienog, fantastinog I realnog, moe prikazati prava stvarnost koja je dualistika. Potpuno pobija klasicistiku ideju da se tragiko I komino ne sme meati, naprotiv, on smatra da je tek na taj nain prava stvarnost prikazana. On govori kako groteska postoji jo od antike, ali da je uvek prikrivana, skrivana, iz straha da se ne uniti ideal velianstvenog (Polifem, Silen). ekspira naziva bogom pozorita jer je on upravo spojio u svojim dramama ono do tada nespojivo. Igo smatra da tek prikazom runog, lepo dolazi do izraaja. Smatra da je prikazivati samo lepo monotono, a da upravo prikazivanjem runog (koje ima vie oblika od lepog koje je samo jedan ideal) delo postaje zanimljivije. On smatra da je drama najpogodnija za prikaz stvarnosti, ona prikazuje prave ljude, realne dogaaje (nasuprot odi koja prikazuje idealno I epoepeji koja prikazuje velianstveno). Razlog za spajanje grotesknog I realnog u knjievnom delu Igo nalazi u stvarnosti najnii ovek moe uiniti neto veliko, isto kao to I najvelianstvenija linost moe imati svoje padove. Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj drutvenoj epohi : oda, epopeja, drama. Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o venosti, epopeja velia istoriju, drama slika ivot. Odlika prve je naivnost, odlika druge je jednostavnost, odlika tree je istina. Linosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su divovi (Ahil, Atrej, Orest), u drami su ljudi (Hamlet, Magbet, Otelo). Oda ivi od idealnog, epopeja od velianstvenog, drama od realnog. Ova trostruka poezija izvire iz tri razna vrela: Biblije, Homera i ekspira. Takoe se bavi trima dramskim jedinstvima koja su posebno negovana u klasicizmu. On jedino opravdava jedinstvo radnje, dok se protivi jedinstvu vremena I mesta I to obrazlae. On smatra da se potovanjem jedinstva mesta radnja banalizuje, postaje monotona sva bitna I zanimljiva deavanja su iza scene, o njima se saznaje od glasnika, tako da se dogaaj pretvra u naraciju, a publika ostaje uskraena jer o dogaajima samo slua. Takoe u prilog pobijanju jedinstva mesta on navodi I injenicu da su antike scene bile mnogo vee I da je na jednoj sceni bilo mogue smestiti vie ambijenta to u savremenom pozoritu nije mogue. Takoe navodi injenicu da radnja gubi dosta od svog efekta ukoliko nije prikazana upravo u onom ambijentu gde je logino da se dogodila I gde se dogaa. On smatra da sve dogaaje treba prikazati na sceni. Takoe I jedinstvo vremena smatra banalnim jer je nepotrebno radnju ograniavati na 24 asa, ona treba da zavisi od prirode dogaaja, ne da bude ograniena pravilima. Jedinstvo radnje podrava u tom smislu to smatra da radnja treba biti jedinstvena, celovita, zavrena, da treba svi tokovi da vode kraju I razreenju. Ovakvim stavom e negira mogunost postojanja vie tokova radnje, ali svi treba da budu povezani sa glavnim tokom.

Igo govori I o prirodi stiha on treba biti Slobodan, sa opkoraenjima, veran rimi, da slobodno prelazi iz komedije u tragediju, sa uzvienog na groteskno, da bude lirski, epski ili dramski, prema potrebi, da moe da prikae I vulgarno I uzvieno, I lakrdijako I ozbiljno, I povrno I apstraktno. Takoe se I ovde ograuje od bilo kakvih pravila I govori da drama moe biti pisana I u prozi I da ne zavisi od forme njena umetnika vrednost.

to se jezika dela tie, on se treba prilagoditi savremneom jeziku, ne treba da se dri nekih starih idela, zastarelih izraza, jer svako vreme u jezik unosi novine, pa se na pravi nain stvarnost, sadanjost moe iskazati samo savremenim jezikom.

U shvatanju predmeta knjievnosti, on se donekle postavlja kao realista, jer smatra da delo treba da prikazuje stvarnost onakvom kakva ona jeste. Meutim, on smatra da se ni tu ne moe dosledno potovati naelo podraavanja stvarnosti jer su stvarnost u ivotu I stvarnost u delu priroda I umetnost - ipak dva razliita pojma. Knjievnost mora ipak zadrati svoje umetnike pretenzije. Kao objanjenje za ovakav stav on navodi primer potpunog relaiste na romantiarskoj predstvi gde e on ipak utvrditi da nije sve dosledno realno npr. Sid govori francuski, a panac je (ako govori panski nee ga razumeti), govori u stihu a to nije realno, Sid je izmiljen lik, vetaki je, stvari na sceni nisu prave I slino. Ovim primerom navodi da umetnik mora ostati negde izmeu stvarnosti I fantazije, jer umetnost ne moe biti apsolutna realnost , ne moe da da samu stvar, ve umetniko delo. U umetnosti se paja idealno sa zemaljskim, posmatraju se I zapaaju deavanja u stvarnosti, ali se ona moraju pojaati, istai, naglasiti da bi se prikazao njihov znaaj. Tako smatra da je pored prikaza istine I stvarnost, za stvaranje najbitnije nadahnue koje izvire iz samog pesnika, ne iz podraavanja drugih.

Ruski romantizam

Evgenije Onjegin Aleksandar Pukin

Kompozicija Delo se sastoji iz deset delova, deset glava, s tim da postoji osam glava, deveta je nazvana Dodatak, pa nakon nje ide deseta glava. Ovo delo je roman u stihu, to je karakteristino za romantizam. Forma romana, stih kojim je graen, omoguuje irok sprektar motiva i pokrenutih tema jer je inae karakteristika stiha da upravo svojom saetou omoguava intenzivnije, raznovrsnije i sloenije veze izmeu motiva, koji ne moraju biti potpuno predsatvljeni kao to je to sluaj u prozi.

U romanu je uoljiva promena perspektive iz koje se gleda na junake, promena take gledita junaci se karakteriu kroz sopstvene dijaloge i delovanja, zatim kroz govore drugih likova i kroz direktnu ili posrednu pievu naraciju. Ovakva promena take gledita slui i objektivizaciji karaktera likova, na taj nain to se uvodi vie stanovita. Ovakav postupak, kada piev izraz postaje samo jedan od vie iskaza u romanu, karakteristian e biti za novi umetniki postupak koji se naziva realistinim, a koji Pukin nagovetava u Onjeginu.

Pieva linost je stalno prisutna u tekstu, najpre zbog toga to on govori o Onjeginu u prvom licu, kao da ga je poznavao, vidi se odreena simpatija koju ima za njega, a pored toga, on esto unosi i svoje line stavove i detalje iz sopstvenog ivota, ak poredei sebe u mladosti sa Onjeginom. Na pojedinim mestima mogu se nai autoreferencijalni komentari, gde pisac otkriva nain na koji pie, donekle svoju poetiku, a takoe se pojavljuje i kao kritiar klasicizma ili iznosti svoje stavove o poetikim temama. Ovakav knjievni postupak naziva se matafikcijom.

U pievoj naraciji, Lotman razlikuje tri vrste iskaza:

1. obino pripovedanje u neutralnim oblicima iza kojih se ne osea prisustvo autora (dijalozi, monolozi, pisama, deo kada se likovi sami karakteriu)

2. pripovedanje koje je upueno sagovorniku kada je pisac deo knjievog teksta, junak

3. pripovedanje o pripovedanju deo u kome je primenjen postupak metafikcije govori o razlozima zbog kojih pie, kritikuje klasicistiku normativnu poetiku i dela koja su zbog svoje predvidivosti i preciznosti postala dosadna, vodi raspravu o anrovima istupajui protiv modernih elegija i srceparajuih stihova koje vole ene i istie da treba pisati ode, u jednom delu objanjava kako je zreliji i kako e se zato i drugi deo romana razlikovati od prvog gde je samo opisivao balove i ivot mladih, a sada shvata da postoji neto vie od enskih noica, posredno kritikuje sentimentalne romane iistie vrednost moderne literature. Pukin daje dve vrste fusnota: u jednima polemie sa kritiarima, a u drugima objanjava dogaaje i likove.

Ovaj roman se moe nazvati slobodnim romanom jer sam pisac skree panju da je svesno pun protivrenosti i da je pria ostala namerno nezavrena to ukazuje na njegovu otvorenu kompoziciju i predstavlja naelo fragmentarnosti, karakteristino za dela romantizma. Osnovno naelo je naelo nedoslednosti. Roman predstavlja spoj epskog opisa slike epohe i lirskog uranjanja u unutranji ovekov svet , to e postati karakteristian postupak romanopisaca 19. veka.

Rukopis poslednje glave romana, Pukin je unitio, a deo o Onjeginovom putovanju po Rusiji, u kojoj se junak sprema za mogueg borca dekabristu, objavio je smao u odlomcima, kao dodatak romanu. To je verovatno uinio plaei se cenzure.

Strofa koju koristi je specifina I nazvana je po njemu pukinska ili po delu u kome se javlja onjeginska strofa. Ova strofa se sastoji iz 14 stihova gde se naizmenino smenjuju deveterci I osmerci, sa strogo odreenom rimom, koja se moe predstaviti kao abab ccdd effe gg , pri emu se u parnim pojavljuje muka rima, a u ukrtenim I obgrljenim enska. Dobar deo strofa u romanu nije dovren, pa se umesto 14 ona sastoji od 4, 6 ili 8 stihova I iscrtanih praznina, a neke strofe su jednostavno izostavljene I obeleene tek rednim brojevima. Tinjanov I Lotman smatraju da je isputanje strofa rezultat primene opteg naela fragmentarnosti, da bi se tako postiglo odreeno znaenje.

Roman ima strogu kompoziciju, sastoji se od 366 strofa. Na taj nain uspostavlja intertekstualnu vezu sa Kanconijerom kao i tu re je o ispovesti, ali ne zna se ije (autora ili junaka). Roman odudara od strukture klasinih romana, nema klasian zavretak (svadba ili smrt), ve zavretak predstavlja novi poetak.

Odnos prema romantiarskoj tradiciji Onjegin je napisan u okviru tipinih romantiarskih preokupacija I principa. Karakterizacija Onjegina I Tatjane data je pre svega kroz rusoovsku koncepciju dobra I zla, odnosno prirode I civilizacije, koja nastaje kvarenjem prirode. Pukin je obuzet idejom o bekstvu iz civilizacije u potrazi za sreom I borbom za slobodu ovekove linosti. Slika prirode kao mesto za beg od drutvene stvarnosti najizrazitija je u Tatjaninom liku, ona je najblia prirodi, tu provodi najvie vremena I tu dolaze do izraaja njena najintimnija oseanja, ak I u petrogradskom ivotu, otuenom od prirode, ona se emocionalno vezuje svoj divlji gaj. Folklor takoe ima udela u karakterizaciji likova Tatjanin prisan odnos sa dailjom koja je lik iz naroda, gatanja, Tatjanin san sa simbolinim folklornim likovima I situacijama motive iz narodne svadbene pesme, ali sa novim znaenjem.

Glavni likovi su takoe nosioci tipine romantiarske emocionalnosti koja se opaa u izrazu. Naglaeno pesnikovo miljenje, ocean, prisustvo, takoe je karakteristika romatizma. Takoe je to I fibula iji je glavni pokreta ljubav, a sie je zasnovan na kontrastiranju suprotnih likova Tatjana I Olga, Lenski I Onjegin, Tatjana I Onjegin. Istupanje protiv klasicistikig normi je isto u duhu romantizma, meutim, Pukin nainom pripovedanja (pokuaj objektivizacije menjanjem take gldeita) nagovetava realistiki postupak.

Junaci dela su tipini romatiarski junaci koji predstavlaju tip suvinog oveka, oveka koji je u sukobu sa sredinom od koje je otuen, drugaiji.

Suvini ovek je tip ljudi koji se nalaze na margini drutva, ali ne zbog povrnosti i banalnosti njihovog karaktera, ve zbog svoje natprosenosti I potencijalnih sposobnisti koje nisu stanju da primene jer to ne dozvoljavaju objektivni drutveni uslovi na koje gledaju kritiki. Oni ne nalaze razumevanje od strane sredine koja ih okruuje, ali su bez elje I elana da menjaju ono to posmatraju nihilistiki, nemaju dovoljno upornosti, nesposobni su za delotvornu, konstruktivnu akciju radi otklanjanja postojeih nedostataka zarad pozitivnih promena. To dovodi do njihovog nezadovoljstva I otuenosti. U donosu prema enama su egoisti I kukavice jer se plae vezivanja I braka, prema ljudima se odnose nadmeno, prepotentno, potcenjivaki.

Likovi Glavni junaci romana su Evgenije Onjegin i Tatjana. Pored njih su prisutni i Lenski i Olga, ija ljubavna pria je paralelna sa Onjeginovom i Tatjaninom. Na samom poetku, pisac daje portret Onjegina, on pripada redovima imovinski srednjeg petrogradskog plemstva predstavlja ga kao mladia obuzetog strastima, raskalaanim ivotom, kao oveka koji ne mari za tua miljenja, koji ivi prema svojim oseanjima i zarad uivanja. On je svuda pozvan, svuda poeljan gost, uvek vidjen u pozoristu, ne zbog predstave, ve zbog lepih devojaka. Lep je, uvek sreen, doteran. U graenju njegovog lika Pukin u prvom delu romana koristi satiru. Sve Onjeginove osobine koje Pukin navodi bile su pomodarstvo toga vremena, tako da je u tom smislu, on predstavnik jedne drutvene klase. Novo doba, puno bluda I brzog ivota koji je uglavnom poroan pisac suprotstavlja ivotu starijih generacija, tanije, govori o svojoj mladosti koja je bila znatno mirnija od mladosti dananjih mukaraca. Meutim, I pored sveg uitka koje ivot prua, Onjegin svoj ivot vidi kao monoton jer upravo ono to ga zabavlja postaje brzo razlog njegove dosade. Onjegin ipak pokuava da ivi drugaije, to se ogleda u hlaenju prema zadovoljstvima plemikog ivota Petrograda, kao I u pokuaju da se bavi knjievnou I naunim radom. ak se povlai u selo, ali I tamo mu nije zanimljivo nakon par dana. Upoznajui Tatjanu, devojku skromnu, sa sela, on se nada da e mu oseanja prema njoj koja se javljaju promeniti ivot, uiniti ga zanimljivijim, drugaijim. On se ak eli potpuno prepustiti tim oseanjima, ali, nakon to mu bivaju uzvraena, on ih se odrie jer su mu onda postala dosadna.

Potpuno se uklapa u romantiarski tip suvinog oveka u selu prema susedima se ponaa nadmeno, ne potuje ensku linost, poigrava se oseanjima Olge I Tatjane, a negativan odnos na Tatjanino pismo obrazlae njegovu nespremnost da se vee I prihvati brane obaveze. Ne ini nita radikalno da to bi promenilo nezadovoljavajue stanje, nije istrajan u pokuaju da se bavi knjievnou, jednostavno se preputa monotoniji I mrtvilu koje vidi svuda oko sebe. Onjegin je na kraju doiveo iskrenu ljubav prema Tatjani I u tome se vidi rezultat njegovog preporoda I emocionalnog vaskrsenja. Razliit je njegov lik u VIII od onog u I glavi.

Jo na poetku romana Pukin poredi Onjegina sa ajldom Haroldom, a Onjeginova omiljena lektira su upravo Bajronova dela. Onjegin nije samo ogrnut u Haroldov plat, ve mu je slian karakterom i sudbinom: prezasienost visokim drutvom i njegovim zadovoljstvima, beanje od velikosvetskog ivota u prirodu, veito nezadovoljstvo, besciljnost, sumornost i dosada, kojija ga na kraju dovode do skitalatva Pukin u predgovoru poslednjim glavama romana poredi Onjeginovo putovanje sa hodoaem ajlda Harolda. Jo primetniji je uticaj ''Don uana''.

Tatjana je lik uz koji Pukin daje sliku seoske spahijske sredine, nasuprot petrogradskoj plemikoj. Uz spahijsku predstavljena je I narodna seljaka sredina kao deo svakodnevice u kojoj se Tanjina linost formira. Pukin manje predstavlja sliku socijalnog poloaja seljaka, mnogo je vie motive koji govore o zdravom narodnom duhu, verovanjima, obiajima, shvatanjima. Tanja je bliska ljudima iz naroda to se vidi u njenom odnosu prema Dadilji kojoj se poverava I ije savete prima. Tatjana je lik koji se izdie iznad banalnog provincijskog spahijskog sveta. Svoj ivot vidi kao romanesknu stvarnost, a Onjegin se uklapa u njenu viziju idealne osobe. Njeno pismo Onjeginu podeljeno je na dva dela: prvi u kojem se obraa Onjeginu I drugi koji sagledava metafiziku stranu ljubavi. Obrazovala se itajuu sentimentalne romane, ali se nakon Evgenijevog odlaska upoznaje sa savremenom, modernom literaturom, koja utie na promenu njene linosti I na osnovu koje se trudi da razume Onjegina, kojom uspostavlja ravnoteu izmeu racionalnog I emotivnog shvatanja ivota. Tragini dogaaj, smrt Lenskog u dvoboju navodi junake da proire svoja iskustva o ivotu koji pripada svetu izvan njihovih ideala I preokupacija Onjegin luta po Rusiji, a Tanja odlazi u visoko drutvo. Tatjana je emotivna linost, zaljubljena je u Onjegina, ali na kraju ipak pobeuje razum I ono to je nauila iz bolnog ljubavnog iskustva.

Lenski je okarakterisan kao stereotipni romantiarski pesnik, sanjalica. On je ovek promenljivog karaktera, a razlog tome je njegova naivnost I nedovoljna zrelost, on je mlad I neiskusan I svoje miljenje menja nakon to se zaljubio u Olgu. Lenski zapravo jo ne poznaje sebe, niti poznaje ivot. Pukin je video da takav ovek u Rusiji nema ta da trai I ubija ga rukom Onjegina, a zatim, uplaivi se traginosti toga dogaaja, on navodi kako bi njegov ivot ionako bio banalan. Onjegin i Lenski 2 tipa obrazovane plemike omladine sa po.19.v., ija je tragina sudbina posledica raskoraka izmeu njihovih sposobnosti i elja, i ivota koji stvarno vode. Kod Onjegina, taj sukob je zasnovan na dubokim protivrenostima u samoj njegovoj linosti. Kod Lenskog, uzrok razoaranja i nesree je idealizovanje stvarnosti, koja nikada nije bila onakva kakvom ju je zamiljao.

Junak naeg doba Mihail Ljermontov

Struktura i kompozicija Strukturno gledano, delo se sastoji iz:

pet pripovedaka (Bela, Maksim Maksimi, Tamanj, Kneginjica Meri, Fatalist) koje povezuje glavni junak Peorin;

dva predgovora, jedan na poetku i drugi umetnut, u sredini dela, koji najavljuje jednu novu celinu. Delo ne prati hronoloki tok deavanja jer je podreeno naratoru koji, radi postizanja realistinosti, o dogaajima govori na nain na koji je o njma mogao saznati, tako da se dogaaji iz Peorinovog dnevnika deavaju pre sretanja sa Maksimom Maksimiem, odnosno pre dogaaja iz prvog dela. Hronoloki red deavanja bi bio Kraj Peorinovog dnevnika, Peorinov dnevnik, Bela, Maksim Maksimi. Struktura je sloena, ali bitna jer su ovakvim povezivanjem spojeni razliiti vidovi pripovedanja i karakterizacije junak se opisuje potpuno i sa razliitih strana, a postignuta je i odreena realistinost zbivanja, takoe su kombinovani i razliiti anrovi unutar ovog romana. Iako roman jo uvek nosi u sebi mnoge elemente romantiarske poetike fragmentarnost fabule, parlelizam pejzaa sa duevnim doivljajem likova, kavkaska egzotika... ovaj roman po temeljnim osobinama romaneskne strukture moe da se svrsta u prvence ruskog realizma.U svim pripovetkama je jedna misao, izraena u jednoj linosti, koja je junak svih pria. U ''Beli'' se javlja kao tajanstvena linost junak kao da se prikazuje pod izmiljenim imenom, da ga niko ne prepozna, a po njegovom stavu italac pretpostavlja da postoji i neka druga pripovetka, primamljiva, tajanstvena i mrana. Autor je odmah i prikazuje, u prii ''Maksim Maksimi''. Ali, radoznalost itaoca nije zadovoljena, ve samo pojaana, i pripovetka o Beli ostaje i dalje zagonetka. Najzad, autor poseduje Peorinov dnevnik, ali u predgovoru nagovetava pisanje romana, to samo jo vie pobuuje elju za upoznavanjem junaka. U pripoveci ''Tamanj'', koja je pesniko delo u najveoj meri, Peorin je autobiograf, ali zagonetka dobija svoje reenje tek u pripoveci ''Kneginjica Meri''. Na kraju, u prii ''Fatalist'' Peorin nije junak, ve samo pripoveda dogaaja kome je prisustvovao italac u njemu ne nalazi nijednu novu crtu kojom bi dopunio njegov pertret, ali ga ipak jo bolje shvata.

Kompozicijski gledano, mogu se uoiti etiri zasebne celine u delu:1. Predgovor - Predgovor je ovde autorev I deo je samog knjievnog dela, napisan je kasnije (valjda) I objanjava zato je knjiga napisana, na ta se odnosi, na neki nain, u kratkim crtama, objanjava satirini ton knjige I kome je on upuen. Knjiga se odnosi pre svega na kritiku drutva, pojedinaca u drutvu I uopteno celog sistema koji je obavijen velom tajni I prikrivanja. Junak naeg doba je realan lik tog vremena, a to to on surovo baca u lice itaocima sve njihove osobine razotkriva ono to kriju ljudi jedni od drugih, a I sami od sebe, ono to bi se moglo nazvati javnom tajnom. Sam Ljermontov istie da je junak naeg doba suprotnost romantiarskom junaku koga su svi rado prihvatali I stvarali. Sada je pred ljudima realan junak, predstavnik drutva, jedan od njih I u tom pogledu pisac se pribliava relizmu dajui sliku savremenog drutva.2. Pria koja je predstavljena kao pieva ispovest u vidu putopisa a u stvari predstavlja priu o Maksimu Maksimiu i pre svega jo posrednije o Peorinu o kome Maksim Maksimi govori. Pieva pria je smetena u realno vreme, sadanje vreme, on je na putu gde sree Maksima Maksimia i zapoinje razgovor sa njim. Prie ostalih likova su retrospektivne u odnosu na pievo vreme jer govore o prolim dogaajima, predstavljaju seanja i uspomene. Pisac insistira na tome da je njegova pria putopis d