Pojedine bolesti iz grupe

antropozoonoza

TETANUS

• Teško akutno nekontagiozno oboljenje sa

toničkim grčevima i paroksizmima koje

izaziva toksin bakterije Clostridium tetani

TETANUS

Klinička slika

• Trizmus – tonički, stalni grč masetera

• Risus cinicus (sardonicus)

• Opistotonus – izvijanje kičme

• Paroksizmi – konvulzivni grčevi

TETANUS

Prouzrokovač

• Clostridium tetani

• G+ bakterija, štapićastog oblika

• Anaerobna, u nepovoljnim uslovima stvara

spore

• Laboratorijska potvrda je obično bez uspeha

• Obično nema antitela

TETANUS

Rasprostranjenost

• Širom sveta

• 1.000.000 slučajeva godišnje

• Letalitet 10-90%

- Najveći kod novorođenčadi i starih osoba

- Na vrednosti letaliteta utiču: dužina inkubacije

(količina egzotoksina), pravovremena dijagnoza

bolesti, odgovarajuća terapija i težina kliničke slike

(lokalizacija povrede)

TETANUS

Stopa incidencije tetanusa odraslih u Republici Srbiji u

periodu od 2002. do 2012. godine

TETANUS

Rezervoar

• Zemljište i digestivni trakt domaćih životinja i čoveka

• Prirodni rezervoar tetanusnih bacila je crevni trakt

domaćih životinja (konji, goveda, psi...) i čoveka gde

žive kao saprofiti, razmnožavaju se i odatle izmetom

dospevaju na zemlju. Na zemljištu prelaze u

sporogeni oblik u kome se mogu održavati

desetinama godina, tako da su glavni rezervoar

zemljište i neživa sredina (spore su ubikvitarne)

TETANUS

Putevi prenošenja

• Povređivanjem spore tetanusa dospevaju u ranu –

svaka rana je potencijalno opasna

• Ubodne rane su najopasnije, pa se i nazivaju

tetanogenim jer najbolje pružaju anaerobne uslove

za prelazak spora u bacile, njihovo razmnožavanje i

lučenje toksina – tetanospazmin

• Opasne su i rane sa nagnječenim, nekrotičnim

tkivom, stranim telom i mešovitom infekcijom

• Intravenski korisnici droga (zagađeni špricevi)

TETANUS

Inkubacija

• Obično 3 -21 dan (raspon od jednog dana do više

meseci zavisno od vrste i lokalizacije rane, prosečno

10 – 14 dana)

Zaraznost

• Ne prenosi se interhumanim kontaktom

TETANUS

Osetljivost i otpornost

• Osetljivost je opšta

• Prirodna infekcija ne ostavlja imunitet

• Imunitet posle vakcinacije traje 10 godina

• Novorođenčad vakcinisanih majki su zaštićena od

tetanus neonatoruma

TETANUS

Prevencija

• Zdravstveno prosvećivanje (o značaju imunizacije,

potrebom za zaštitom posle povređivanja)

• Vakcinacija

Uzrast Vakcina

Primovakcinacija 3 mesec (3 doze) DTaP

Revakcinacija

2 godina DTaP

7 godina DT

14 godina dT

Vakcina protiv tetanusa sadrži ANATOKSIN i obavezna je za sledeće uzraste:

TETANUS

DTaP-toksoidi difterije i tetanusa i acelularna vakcina protiv pertusisa;

DT- toksoidi difterije i tetanusa;

dT-toksoidi difterije (3-4 puta manja količina u odnosu na DTaP i DT) i tetanusa

Zaštita povređenih osoba od tetanusa

Vakcinalni status povređenog Rana čista, manje od 12 sati, bez veće

ozlede tkiva*

Potpuno vakcinisan tokom poslednjih

10 godina

Ništa, ni vakcina ni hiperimuni

gamaglobulini

Prošlo više od 10 godina od

poslednjeg vakcinisanja

Jednu dozu vakcine i 250 i.j. hiperimunih

gamaglobulina

Nevakcinisan; nepotpuno vakcinisan;

nema podataka o vakcinaciji

3 doze vakcine:

1. odmah,

2. u razmaku ne kraćem od mesesc

dana,

3. šest meseci nakon druge doze

Zajedno sa prvom dozom vakcine ovim

licima se daje i hiperimuni gamaglobulin

odmah po povređivanju

* kod svih ostalih rana davati i antibiotike

TETANUS

Preporučena aktivna imunizacija lica određenog uzrasta

- Prema Pravilniku o imunizaciji („Službeni glasnik RS”, 104/2018. godine)

• Prepоručuje se rutinska revakcinacija оdraslih starijih оd 30

gоdina primenоm jedne dоze Tdap vakcine i pоtоm

revakcinacija primenоm Td ili TT vakcine na svakih 10 gоdina.

• Prepоručuje se da se svaka trudnica aktivnо imunizuje

jednоm dоzоm Tdap vakcine u periоdu 28-38 nedelje

gestacije, tоkоm svake trudnоće.

BESNILO (Rabies)

Srednjevekovna gravura “Borba ljudi sa besnim psom”

Besnilo je bilo poznato još u Vavilonu 23. v. p.n.e.

BESNILO (Rabies)

• Besnilo (rabies, lyssa) je akutni infektivni virusni

encefalitis koji se najčešće prenosi ujedom besne

životinje koja salivom izlučuje virus.

• Može biti urbano (psi, mačke), silvatično (tvor,

lisica), arktičko i besnilo slepih miševa u zavisnosti

od dominantne životinjske vrste koja je rezervoar

infekcije.

BESNILO (Rabies)

• Simptomi kod zaraženih životinja su: promena

ponašanja, slinavljenje, čudno zavijanje, ukočenost

zadnjeg dela tela, paraliza i uginuće.

• Kod čoveka početak bolesti je praćen osećajem straha,

glavoboljom, febrilnošću, malaksalošću. Bolest

napreduje do pareze ili paralize, grč mišića za gutanje

uzrokuje strah od vode, a zatim slede delirijum i

konvulzije. Smrt nastupa usled paralize disajne

muskulature.

BESNILO (Rabies)

Uzročnik

• Virus besnila, rod Lyssavirus, familija Rhabdoviridae.

• RNA virus

• Dijagnoza se postavlja specifičnim testom direktne

imunofluorescencije ili izolacija virusa na laboratorijskim

miševima ili kulturi tkiva.

BESNILO (Rabies)

Inkubacija

• Obično 3-8 nedelja (raspon od 9 dana do 7 godina, duže

od jedne godine kod 1% obolelih)

- Zavisi od ozbiljnosti rane, njene lokalizacije u odnosu

na bogastvo nervnog tkiva i njene udaljenosti od mozga,

količine i soja unesenog virusa, zaštite koju je pružala

odeća

BESNILO (Rabies)

Rasprostranjenost

• Širom sveta

• Oko 50.000 umrlih godišnje od kojih su skoro svi iz

zemalja u razvoju

• Letalitet: 100%

• U Srbiji nema humanog besnila, a poslednji slučaj

humanog besnila kod nas registrovan je 1980.

godine na Kosovu.

BESNILO (Rabies)

Rezervoar

• lisice

• vukovi

• psi

• mačke

BESNILO (Rabies)

Rezervoar

• kojoti

• tvorovi

• mungosi

• rakuni

• veverice

• slepi miševi

BESNILO (Rabies)

Putevi prenošenja

• Saliva besne životinje u kojoj se nalaze virusi. Virusi u

konaminiranoj pljuvački besnih životinja prenose se ujedom ili

ogrebotinom.

• Prenošenje sa zaraženog čoveka teoretski je moguće pošto

saliva sadrži viruse, ali nije dokumentovano.

• Prenošenje putem vazduha, retko, ali moguće u pećinama u

kojima obitava veliki broj slepih miševa ili u laboratorijskim

uslovima

• Retko preko predmeta zaraženih kontaminiranom pljuvačkom

• Dokumentovana jatrogena infekcija, transplantacijom rožnjače

od osobe koja je umrla od besnila koje nije dijagnostikovano

BESNILO (Rabies)

Period zaraznosti

• Kod pasa i mačaka obično 3–7 dana pre pojave kliničkih

znakova i sve vreme trajanja bolesti.

Osetljivost i otpornost

• Svi sisari su osetljivi u različitoj meri. Čovek je otporniji

na infekciju od mnogih životinjskih vrsta.

BESNILO (Rabies)

Postupak sa osobom posle ozleđivanja od besne

životinje ili životinje za koju se sumnja da je besna

• Obrada rane: temeljno pranje sapunom ili deterdžentom

i ispiranje tekućom vodom svih rana zadobijenih ujedom

ili grebanjem životinje.

• Rana se ne ušiva jedino ukoliko je to neizbežno.

BESNILO (Rabies)

Postupak sa osobom posle ozleđivanja od besne životinje ili

životinje za koju se sumnja da je besna

• Aplikovanje vakcine i hiperimunih gamaglobulina (HRIG)

20 IJ/kg. Polovina ove količine HRIG-a infiltrira se u samu

ranu i neposredno oko nje, a ostatak se daje i.m.

• Kod lica koja su kompletno vakcinisana protiv besnila

sprovodi se vakcinacija davanjem dve pojedinačne doze

vakcine 0 i 3 dana bez davanja HRIG-a.

BESNILO (Rabies)

Postupak sa osobom posle ozleđivanja od besne

životinje ili životinje za koju se sumnja da je besna

• Istovremeno sa imunizacijom protiv besnila sprovodi se

imunizacija protiv tetanusa, u zavisnosti od

vakcinalnog statusa povređenog.

BESNILO (Rabies)

Vakcina koje se koriste u zaštiti od besnila:

HDC (Human Diploid Cell) vakcina, inaktivisana,

proizvedana na kulturi ćelija

BESNILO (Rabies)

Postekspoziciona zaštita od besnila sprovodi se odmah

po utvrđivanju indikacije, davanjem vakcine protiv besnila

po jednom od sledećih protokola:

– IM u deltoidni mišić po jedna pojedinačna doza u dane:

0, (opciono 3. dana u slučaju multiplih ozleda), 7. i

14. ili 21. dana, svaki put u naspramnu ruku, a kod dece

uzrasta do dve godine IM u anterolateralni deo

natkolenice.

– ID u kožu obe nadlaktice i obe supraskapularne regije po

jedna pojedinačna doza prvog dana, u kožu obe

nadlaktice po jedna pojedinačna doza 7. dana i u kožu

jedne nadlaktice jedna pojedinačna doza 28. dana.

BESNILO (Rabies)

Preekspoziciona zaštita od besnila se vrši kod lica koja

su profesionalno izložena (laboratorijski radnici, veterinari

itd.).

‒ Sprovodi se davanjem tri pojedinačne doze vakcine u

deltoidni mišić ili intradermalno u kožu nadlaktice,

naizmenično u naspramnu ruku, po šemi 0, 7 i 21 dana.

Kod svih potpuno vakcinisanih lica vrši se kontrola

imuniteta 2-4 nedelje od poslednje doze vakcine. Kod

svih lica profesionalno izloženih virusu besnila kontrola

imuniteta se sprovodi svakih 12 meseci.

‒ Takođe, preekspoziciona zaštita se preporučuje i

putnicima u zemlje sa enzootskim besnilom pasa.

BESNILO (Rabies)

Prevencija besnila kod životinja

• U prevenciji urbanog i silvatičnog besnila kao dobra

mera pokazala se peroralna vakcinacija lisica i pasa

lutalica.

• Ova mera se primenjuje i u našoj zemlji od 2010. godine.

• Koriste se mamci sa hranom primamljivog mirisa i ukusa

za lisice i druge divlje mesojede, a u unutrašnjosti se

nalazi kapsula sa rastvorom vakcine protiv besnila.

• Distribucija mamaca se vrši na teritoriji cele zemlje iz

vazduha, izuzev naseljenih mesta.

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

• Bakterijsko oboljenje koje se najčešće manfestuje

iznenadnom febrilnošću, glavoboljm, groznicom, teškom

mialgijom i sufuzijom konjuktiva.

• Oboljenje može biti asimptomatsko.

• Težina bolesti zavisi od vrste prouzrokovača.

• Letalitet je nizak (samo kod teških formi može biti i do

20%)

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Rasprostranjenost

• Širom sveta (izuzev polarnih regiona)

• U gradskim i seoskim, razvijenim i nerazvijenim oblastima

• Sezona javljanja je leto (kupanje u kontaminiranim vodama) i

proleće (poplave).

• Epidemije nastaju obično nakon poplava, kao i kod osoba

eksponiranih rečnim vodama, potocima, kanalskoj i jezerskoj

vodi kontaminiranoj urinom domaćih i divljih životinja.

• Oboljenje predstavlja profesionalnu opasnost za radnike na

pirinčanim poljima i uzgajilištima šećerne trske, za farmere,

veterinare, čuvare životinja, itd.

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Rasprostranjenost

• U zemljama EU/EEA u 2016. godini stopa incidencije

leptospiroze iznosila je 0,17/100.000 stanovnika (registrovano

je 783 slučaja i 16 smrtnih ishoda). Najviša stopa incidencije

registrovana je u Portugalu (0,98/100.000) i Sloveniji

(0,82/100.000). Uzrasta između 25 i 64 godine bilo je 67,5%

obolelih, sa dominacijom obolevanja osoba muškog pola

(80,9%).

• U Srbiji u 2016. godini registrovan: 60 slučaj obolevanja od

leptospiroze, stopa incidencije 0,85/100.000.

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Uzročnik: Leptospirae (G „‒” spiroheta)

• 23 serogrupe i više od 200 serotipova

Najčešće:

- L. pomona (bolest svinjara): rezervoar svinja i poljski miš

- L. grippotyphosa (žetvena groznica): poljski miš i zamorac

- L. canicola (pseća groznica): pas i šakal

- L. hardjo (najčešća kod osoba u kontaktu sa stokom): goveda

- L. icterohaemorragiae (Vajlova bolest) rezervoar: pacovi

Inkubacija: obično 10 dana (raspon 4-19 dana)

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Rezervoar

Divlje i domaće životinje:

• pacovi (L. icterohaemorrhagiae)

• svinje (L. pomona)

• goveda (L. hardjo)

• psi (L. canicola)

• rakuni (L. autumnalis)

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Putevi prenošenja

• Kontakt kože, posebno povređene, ili sluzokože, sa vodom, vlažnim

tlom ili vegetacijom, posebno šećernom trskom, kontaminiranim

urinom inficiranih životinja.

• Prenosi se pri plivanju u kontaminiranim vodama, direktnim

kontaktom sa sa urinom ili tkivima inficranih životinja.

• Intrahumani prenos nije moguć zbog PH vrednosti ljudskog urina.

Takođe, leptospire su osetljive na aciditet želudačnog soka.

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Osetljivost i otpornost

• Osetljivost je opšta.

• Češće obolevaju profesionalno eksponirane osobe (zemljoradnici,

stočari, veterinari, radnici na pirinčanim poljima)

• Imunitet prema određenoj vrsti, nema unakrsnog imuniteta (tip

specifičan)

LEPTOSPIROZA (Leptospirosis)

Prevencija

• Opšte mere: edukacija stanovništva o načinu

prenošenja uzročnika, radi izbegavanja kupanja u

kontaminiranoj vodi, zaštita profesionalno izloženih lica

(čizme, rukavice, kecelje), suzbijanje glodara u

naseljima.

• Specifične mere: Imunizacija životinja radi sprečavanja

njihovog obolevanja, ali ne i infekcije, imunizacija

profesionalno eksponiranih osoba (Japan, Kina, Italija,

Francuska).

PRIONSKE BOLESTI

Prioni su infektivni agensi koji su sastavljeni samo od proteina i uzrokuju

neurodegenerativna oboljenja ljudi i životinja.

Sve poznate prionske bolesti su fatalne.

Prioni uzrokuju 4 oboljenja kod ljudi:

- Creutzfeldt-Jakob-ovu bolest,

- Gertsman-Sträussler-Scheinker sindrom,

- kuru i

- fatalnu familijarnu nesanicu.

Spongioformna degeneracija moždanog tkiva obolelog

Žena obolela od kurua

1950.

pleme na Papua Novoj

Gvineji

Ritualni obredi

kanibalizma rođaka.

Kuru je nestao nakon

prestanka obreda.

Takođe, uzrokuju 4 oboljenja kod životinja: scrapie ovaca, kod koza, zaraznu

encefalopatiju kuna, bolest hroničnog mršavljenja američkih mula i losova i

bovinu spongiformnu encefalopatiju (BSE) koja je poznata pod nazivom „bolest

ludih krava“.

Rasprostranjenost bolesti ludih krava u svetu

Creutzfeldt-Jakob-ova (CJ) bolest se

smatra zoonozom. U periodu od oktobra

1996. godine do novembra 2004. godine u

Velikoj Britaniji je prijavljeno 152 slučaja

ove bolesti, u Francuskoj 8 slučajeva, 2 u

Irskoj i po 1 u Kanadi, Italiji i SAD-u.

Obolelo tkivo Normalno tkivo

• CJ

• BSE

Obolele krave ne mogu da stoje na nogama

PRIONSKE BOLESTI

Put prenosa ove bolesti nije sa sigurnošću utvrđen, ali se smatra da

ona nastaje nakon konzumiranja mesa „ludih krava“.

Preko 180.000 hiljada slučajeva BSE kod stoke potvrđeno je u Velikoj

Britaniji u periodu od 1986–2004. godine.

Preventivne mere:

- zabrana korišćenja mesa i kostiju u ishrani stoke,

- veterinarski pregledi životinja,

- otklanjanje visokorizičnog materijala,

- ubijanje zaraženih životinja i kontrola eksponiranih.

PRIONSKE BOLESTI