PODSETNIK ZA DUŠU...Ivan Anti ć: Podsetnik za dušu 5 UVOD Već dugo postoji potreba za ovakvim podsetnikom, vodičem koji bi ljudskim dušama bio od pomoći da se podsete ko su,

Ivan Antić

PODSETNIK ZA DUŠU

Ivan Antić: Podsetnik za dušu

2

Registrovano u JAA - Autorskoj agenciji za Srbiju A.D.kao autorsko delo.

www.ivantic.info

© Copyright: 2017. by Ivan AnticAll rights reserved.

ISBN-13: 978-1978271661ISBN-10: 1978271662

http://www.ivantic./


3

SADRŽAJUvod …………………………………………………… 5

Opšti početak, ili odakle smo ……………………… 9

Ispoljavanje svega kroz sedam faza ili razmera 14

Ispoljavanje svega kroz pet dimenzija …………… 21

Čovekovo telo kao ishod ispoljavanja svihrazmera i dimenzija ………………………………… 25Dvostruka priroda božanske emanacije: zaboravkao buđenje …………………………………………... 27Organski život kao osnova čovekovog tela ……... 30

Čovekovo telo kao osnova ličnosti ……………….. 36

Celovita ličnost kao osnova duše …………………. 39

Organski svet kao scena za dramu ličnosti …….. 40

Ličnost kao oličenje Božanskog …………………… 46Božansko kao osnova duše ………………………… 49

Prisustvo Božanskog kao svedočenje ……………. 53

Mehaničko ispoljavanje neorganskog sveta ……. 56

Ispoljavanje organskog sveta kao podloga zasvest ……………………………………………………. 58Krug stvaranja: neorganski svet, organski svet ičovek …………………………………………………... 61O inkarnacijama duša pre organskog života nazemlji …………………………………………………... 66Podela duša na mlade, razvijene i visokoRazvijene ……………………………………………… 70


4

Duše se pripremaju za ljudski životoblikovanjem sveg ostalog života ………………... 80Rađanje duše u telu …………………………………. 84

Početak zaborava ……………………………………. 92

Komunikacija između uma i duše ………………... 95

Zašto je duša uvek dobra …………………………… 105

Zašto neki ljudi nisu dobri …………………………. 108

Pad duše - suprotna tačka na krugu božanskogispoljavanja …………………………………………... 136

Neke osobine i problemi mladih duša …………… 147

Neke osobine i problemi srednje razvijenih duša 152

Neke osobine i problemi visoko razvijenih duša 154Neka zapažanja o mladim, srednje i visokorazvijenim dušama …………………………………. 157Svakodnevni život Donosilaca svetlosti ………… 163

Planete uslovljavaju organski svet ………………. 166

Duša i karma …………………………………………. 174

Duša i nauka …………………………………………. 183

Duša i religija ………………………………………… 190Tri vrste rada: fizički, umni i nameravanje …….. 202

Rad na sebi ……………………………………………. 211

Čovekovo svedočenje o prisustvu Božanskog ….. 215


5

UVOD

Već dugo postoji potreba za ovakvim podsetnikom,vodičem koji bi ljudskim dušama bio od pomoći da sepodsete ko su, šta su i zašto su ovde. Ljudi znaju ko su,samo su zaboravili. Ima već puno takvih informacija, alirazbacanih i nesređenih u raznim delima i učenjima, sta-rim i novim, neka su ideološki jednostrana, neka se trudeda budu objektivna, ali su nepotpuna, dok većina savre-menih knjiga o ovoj temi samo raspaljuje iluzije i podmećedezinformacije. Ovde ćemo pokušati da učinimo ono štojoš nije učinjeno, da iznesemo kompletnu priču na štoobjektivniji način. Svakako, to će biti uslovljeno iskustvom autora,mojim ličnim iskustvom i zrelošću. To ima dobru i lošustranu. Loša strana su ograničenja koja svakako imam.Dobra je što se o ovome može samo lično svedočiti naosnovu sopstvenog iskustva. O životu duše može se govo-riti samo ličnim iskustvom koje je dovoljno pročišćenotako da je dobilo objektivnu vrednost. Dobra strana je u mom slučaju još i to što sam sezadnjih trideset godina trudio da lična ograničenja sma-njim i iskustvo učinim dovoljno objektivnim. To sam presvega činio praksom zen budističke meditacije, zvanomšikan taza, zatim bezbrojnim vantelesnim iskustvima, ufizičkoj ravni, astralu i ravnima iznad astrala(hyperspace), kao i samim iskustvom umiranja. Dodatnuobjektivnost o životu duša donela su mi iskustva susretasa dušama umrlih i svojim duhovnim vodičem. Prirodutih iskustava izneo sam u svojoj knjizi Sankhya, prikazu


6

istoimenog učenja koje je starije od Veda, a koje objektivnoprikazuje sve kategorije postojanja u svim dimenzijama.Shema kategorija sankhye se pokazala kao jedina potpunoobjektivna i tačna mapa svega što se uopšte zbiva, sakojom se mogu rukovoditi i porediti lična iskustva kako bidobila objektivnu vrednost. Za bolje razumevanje ovogašto ovde iznosim biće od koristi da se pročita i ta knjiga.Takođe sam svoja iskustva usklađivao sa radom na sebipo učenju G. I. Gurđijeva, drevnom znanju sufizma i gnos-ticizma koje je on preneo, i dobar deo izlaganja ovde zas-nivaće se na tim učenjima. Možda će se nekom poznavaocu budizma, posebnozen budizma, ovde nametnuti pitanje zašto uopšte govo-rim o dušama kada to nije baš "budistički". Zaista i nije, aliizvorno Budino učenje kao i zen budizam koji ga najprak-tičnije sprovodi, ne negiraju dušu već ukazuju na širi kon-tekst od individualne duše i njenog iskustva. Potpuno jelažan prikaz budizma koji negira dušu i Božansko. Još jesam Buda detaljno govorio šta se sve zbiva dušama i zaživota i nakon smrti, kao i o delovanju Božanskog. On jesamo stavio naglasak na ono što sve to omogućava, na širikontekst sveg tog zbivanja i na samu praksu buđenja, a nena teorijska objašnjenja, koja su još u njegovo doba bilapokrivena sa svih mogućih strana. Kao prosvetljen, Budaje dobro znao da sve o čemu se govori postaje metafizika,da um sve projektuje kao privid da je zamišljeno već tu, daje opis ono opisivano. Stoga nije nikada govorio o cilju, većuvek samo o sredstvu za postizanje cilja. Na sve načine jeizbegavao da cilj postane predmet verskog obožavanja prenjegovog istinskog postignuća. A to je upravo ono štoneprosvetljeni ljudi uvek rade: kada ne mogu da postignuduhovni cilj sopstvenim naporom i preobražajem, oni odtoga naprave religiju u kojoj zamišljaju da je cilj već ostva-ren ili da će biti ostvaren u nekoj imaginarnoj budućnosti,


7

ili da ga je sam Bog doneo. Buda nije pravio religiju, samoje ukazivao na put pročišćenja. On je bio higijeničar pat-nje. Njegov širi kontekst nam je danas razumljiviji jer onjemu na svoj način govori savremena teorija Univerzal-nog Polja1, kvantnog holograma2 koji je u osnovi stvarno-sti, po kome nema razlike između najviše Božanske stvar-nosti, kosmosa i našeg unutarnjeg iskustva i duševnogživota. Sve je to jedno isto zbivanje; svi njegovi procesi seu celosti svode na veliko buđenje. Zato je Buda samo igovorio o probuđenju, po kome je budizam i dobio ime.Zato se jednako ispravno može reći i da ne postoje indivi-dualne duše, jer u krajnjem pogledu samo Apsolut postojii on je transcendentalan, tj. neodrediv - kao i da postojeindividualne duše koje su opet u suštini sam Apsolut, nje-govi svesni subjekti - jer ipak postoji neko ko spoznaje totranscedentalno. Da zaista nema duša, kao svesnih subje-kata, koje nadmašuju telo i um, koje su sposobne dashvate nepostojanost i promenljivost svega, onda ne bimoglo biti ni budizma ni probuđenja, ni samoga Bude.Samo se radi o različitoj dubini uvida, i načinima posmat-ranja iste stvari. Suština probuđenja se u zenu svodi na izreku: Spoz-naj svoje lice koje si imao pre svoga rođenja. To znači: spo-znaj svoju suštinu ili dušu koja si bio pre inkarniranja uovo telo; ono što si u apsolutnom smislu, nezavisno odtela i uma. To je probuđenje. Tada postaje jasan ceo procesindividualnog iskustva postojanja koji nazivamo dušom, injegovo jedinstvo sa objektivnim postojanjem koje nazi-

1 O univerzalnom polju u savremenoj fizici videti knjigu GreggBraden: Božanska matrica, VBZ, Zagreb, 2008. kao i Lynne McTaggart:Polje - Potraga za tajnim silama svemira, Teledisk, Zagreb, 2005.2 O holografskoj paradigmi videti u knjizi Michael Talbot: Holografskisvemir, Teledisk, Zagreb, 2006


8

vamo Apsolutom ili Božanskim. To je jedan isti proces.Spoznaja njegove istovetnosti je probuđenje. Ali probuđenje ne bi bilo to što jeste ako se ne birazumeo ceo proces buđenja, ceo život individualne duše,zašto uopšte postoji drama života, i kako je ona došla doprobuđenja tokom života u fizičkom telu. Ovde ćemo sepodsetiti na taj proces, iako je on tako mukotrpan i iluzo-ran da bismo najradije da ga zaboravimo, kao košmarnisan koji smo davno sanjali. Možda ćemo tako pomoćidušama koje još sanjaju da se lakše probude.


9

OPŠTI POČETAK, ILI ODAKLE SMO

U opisu cele stvari moramo početi od najopštijeg inajapstraktnijeg objašnjenja prauzroka, da bismo moglida razumemo sve detalje životne drame koju imaju dušena ovom svetu. U osnovi sveg postojanja je Apsolut ili Božansko.Ovde ćemo ga nazivati Božanski Apsolut. Tako ćemoizbeći teološku deifikaciju ako bismo ga nazvali samoBogom, i teorijsku apstrakciju ako bismo ga nazvali samoApsolutom. Božanski Apsolut je nestvoren, bezvremen, bezikakvih granica, što znači da je sveobuhvatan i da ništanije moguće izvan njega samoga. Pošto je jezik uvek ogra-ničen i jednostran, o njemu se može govoriti samo u para-doksima: da je sve iako nije ništa od svega, da je nespozna-tljiv iako je u osnovi svake spoznaje, da je nebiće iako je uosnovi bića, da je ništa iako omogućava sve. Ukratko, on jetranscendentalan za um, ili iznad uma. Iz Božanskog Apsoluta je nastala emanacija ili ispo-ljavanje svih univerzuma koji uopšte postoje, odnosnosamo postojanje kao takvo. I to se mora opisati paradoksalnim jezikom. Naime,Božanski Apsolut je sâm kao takav uvek potpun, i zatoništa ne može da se ispolji iz njega, jer ništa nije ni mogućeizvan njega. Budući da ništa nije moguće izvan njega, nion sam nije ništa3 - toliko je potpun.

3 O tome na svoj način govore i budističko učenje o praznini iapofatička teologija, kabalističko i sufijsko učenje o najvišemBožanstvu.


10

Ali potpunost kao takva ne može da postoji bez sve-sti o sebi. Nesvesna potpunost nije moguća, kao što nisame potpunosti ne može biti bez svesti o sebi. Kako bilo,stari gnostički i sufijski mitovi kažu da je Božansko (valjdasamom svojom potpunošću) u jednom bezvremenom tre-nutku postalo svesno sebe i tim činom se podelilo na sebesamoga i na ono čega je svesno. To čega je bilo svesno bilo je opet ono sámo, jerničeg drugog nema i ne može biti. Ali sam čin takvogosvešćenja je učinio da ono čega je Božansko postalo sve-sno izgleda kao nešto drugo, kao projekcija. Za svaku svesto nečemu potrebna je projekcija, objektivizacija, kao što jeza svaku sliku potrebna podloga, kao što je za svaki oblikpotrebna supstancija ili materijal s kojim je oblikovan. Zaobjektivnu svest potrebna je objektivizacija. Tako je samim činom apsolutne svesti o sebi nas-tala sva pojavnost ili objektivni univerzum sa svim svojimdimenzijama i razmerama. Sav objektivni ili pojavni univerzum je samo pod-loga koja omogućava odraz Božanske svesti o sebi, kao štoje i posledica samoga čina svesti o sebi. Poznat je i kao nediferencirano Polje4 svihmogućnosti, pradatost ili univerzalno kvantno Polje,Božanski matriks, Kvantni hologram, naziva se Priroda iliprakrti u učenju sankhye. Ogledavši5 se u tom Polju svesti Božansko je zapo-čelo davanje imena i oblika. Tako je Božansko steklo prvumisao o sebi kao "Ja jesam".

4 Definicija "polja" u kvantnoj fizici glasi da je to nevidljiva sila kojautiče na stvaranje vidljivog fizičkog sveta, da je u tom polju povezanosve što je u fizičkom svetu odvojeno.5 Ogledavši se znači: gledati svoj lik u ogledalu, ali i pogledati deo sebesamoga (bez ogledala), porediti, razmotriti nešto, iskusiti, okušati,odmeriti svoju sposobnost.


11

Tako je nastalo prvo trojstvo: 1. Svesni subjekt 2. Objekt koga je subjekt svestan 3. Proces opažanja subjekta i objekta To je u drevnoj baštini predstavljeno kao: 1. Božansko kao Otac (u gnostičkim predanjima -puruša u sankhyi), 2. svekoliko postojanje kao Majka (pleroma u gnosti-cizmu, priroda ili prakrti u sankhyi), i 3. objektivna svest o sebi, o postojanju, kao SinBožiji (u gnosticizmu, u sankhyi mahat-buddhi, prva kate-gorija prakrti).6

Ovo treće sadrži u sebi celo ovo prvobitno trojstvo. Iz ovog trećeg nastalo je sve što postoji.7 Sve što postoji nosi u sebi prirodu prvobitnog duali-zma (1 i 2), dijalektiku suprotnosti, jin i jang, jer je naosnovu prvobitnog dualizma nastalo ovo treće i sve ostaloiz njega. Sve što postoji takođe je samo iluzija ili imaginacijaBožanskog Apsoluta, jer ništa nije moguće izvan njegasamoga. Sve se to događa u njemu samome. Otuda sve štose prividno ispoljava kao postojanje ima dva svojstva: Prvo: Sve ispoljeno je Božansko po modelu holo-grama, gde svaki delić jedne celine (slike) sadrži i odra-

6 U Kabali je sámo Božansko nazvano ain, praznina ili čisti Duh;njegova prva refleksija ain sof, Bezgranično, univerzalno Polje; trećekao izvor ispoljavanja svega je nazvano ain sof aur, bezgraničnanestvorena svetlost. Tako je priroda vrhunskog Jednog trostruka. Ainje ograničen sa ain sof, a ain sof sa ain sof aur. Dalja emanacijaBožanskog predstavlja sve veće ograničavanje nižih sfera, sve dogrubog materijalnog sveta.7 Tao Te Čing 42: Iz Taoa nastaje Jedno; iz Jednog nastaje dvoje; iz dvojenastaje troje; to troje rađa sve stvari. Sve stvari nose jin i jang. Krozsjedinjenje tih vitalnih energija ostvaruju jedinstvo.


12

žava celinu (celu sliku). Model holograma nam objašnjavakako istovremeno postoji i ispoljeni univerzum, sve stvo-reno, i njegovo jedinstvo, kako je to sve jedno iako izgledakao mnoštvo. Drugo: Pošto ništa nije moguće izvan Božanskog, paje zato Ono sámo prazno (sunyata), sve se iz njega ispo-ljava samo kao iluzija Božanskog ili njegov san o postoja-nju. Onaj koji postoji nema potrebe to sebi da konstatuje.Potreba za takvom konstatacijom javlja se samo kadazaboravi sebe samoga. Zato je sve što je ispoljeno samokonkretizacija i materijalizacija te iluzije.8 Zaborav sebekao Božanskog je materijalizacija nesvesnog, ili nesvesnamaterijalizacija. Odnosno, materijalizacija objektivnoguniverzuma je posledica zaborava Božanskog, zaboravasebe, konkretizacija tog zaborava. Ali sama ta konkretiza-cija i materijalizacija nesvesnosti pomaže svesnost isamospoznaju, tako da to nije kretanje u beskraj. Sličan proces se događa i u čoveku, jer čovek jemikrokosmos i njegova duša je oličenje Božanskog: kadačovek zaboravi sebe i padne u san, iluziju, onda snovi, ilu-zije, postaju jedina stvarnost. Zato do odgovora na ovaj paradoks - zašto je činsvesti o sebi izazvao nesvesnu projekciju univerzuma -čovek može doći samo sopstvenim probuđenjem - jer

8 Drugi način da se prikaže ova ista stvar učinjen je u indijskojfilozofiji metaforom božanske igre, lile, Bog je plesač a njegova igra jemanifestovani svet. Ples nije odvojen ni različit od plesača, plespostoji samo dok plesač pleše. Tako ispoljeni svet nije različit odsamog Boga, iako se opaža drugačije. Mi ga vidimo samo kad pleše,kao ispoljeni univerzum, dok je u mirovanju, on je sam po sebitranscendentalan i nespoznatljiv, iako je i dalje on sam kao i uvek.Zato se Bog direktno spoznaje mirovanjem i transcendencijomispoljavanja uma. Isto pokušavaju na svoj način da kažu i apofatička ikatafatička teologija.


13

samo se u čovekovom probuđenju Božanski Apsolutponovo vraća sebi samom. Otuda svest o sebi kao "Ja Jesam" ima dvostrukuprirodu: ona je najviša afirmacija samoga postojanja i uje-dno početak iluzije postojanja. Sve prave duhovne tradicije stvaranje sveta opisujukao pad u niže stanje od Božanskog, kao zapadanje u svedublje i grublje stanje materijalnosti i nesvesnosti. Zato se probuđenjem čovek uzdiže i oslobađa odsvih iluzija materijalnosti i nesvesnosti.9

Ovo Trojstvo, ili zakon broja tri, pokazuje kako svenastaje ili sámo stvaranje. Zato svaki daljni proces stvara-nja bilo čega ima tri sile: aktivnu, pasivnu i neutralnu.Prva je težnja da se nešto učini, druga je otpor toj težnji,treća je rezultat. To su tri gune u sankhyi. To je "sveto trojs-tvo" u ezoteričnom hrišćanstvu. To bi bio sam proces početnog stvaranja koji smoovde opisali. Taj proces se razvija dalje, ispoljava se u svešto postoji kroz razmere i dimenzije.

9 Po ovome se budističko učenje o praznini i probuđenju izjednačavasa ostalim učenjima, sa kabalom i ezoteričnim hrišćanstvom, koja učeda je samo Božansko stvarnost, a da je sav ispoljeni svet posledicapada u niža stanja i pomračenja izvorne svesti - koja se opet samo učoveku može povratiti.


14

ISPOLJAVANJE SVEGA KROZ SEDAM FAZAILI RAZMERA

Proces stvaranja dalje prolazi kroz sedam faza ilirazmera. To je zakon broja sedam, koji je poznat u simbo-lici i mitologiji. Proces daljnjeg stvaranja odvija se po modelu razbi-janja holografskog ogledala u bezbroj sitnih delova, odkojih svaki delić sadrži celinu. U samom činu stvaranja svega objektivnog, koji jeBožanski Apsolut iskusio kao "Ja jesam", ili "postojim", ili"ja sam samo postojanje", izdvojila se samostalna svest osebi, svest o samom Božanskom postojanju, i u njoj jedošlo do nezaustavljive težnje da se spoznaju svi aspektiBožanskog postojanja u svim mogućim oblicima i poja-vama. Ta samostalna božanska svest o sebi je poznata kao"prvi i najlepši anđeo Gospodnji", svetlost svesti koja obe-lodanjuje sámo Božansko postojanje kao takvo.10

Neposredno iskustvo takve prvobitne svesti opostojanju je iskustvo jedinstva sa samim postojanjem.

10 On je u judeo-hrišćanskoj religiji lažno predstavljen u negativnomsvetlu kao Lucifer, da bi se sakrilo pravo značenje i da bi se Rimskahrišćanska crkva odvojila od gnostičkog mita, koji o svemu ovomegovori. Gnostici su bili pravi rani hrišćani. Rimske vlasti su ihproterivale kao najveće neprijatelje ali njihovu religiju nisu mogli daunište niti suzbiju. Zato su napravili hrišćansku crkvu u Rimu da je nebi napravili gnostici. Falsifikovali su gnostička jevanđelja u Biblijukakvu danas imamo, i lažirali celu mitologiju da bi se razlikovala odizvorne i prave hrišćanske vere, i dobila crkvena dogma kakva i danaspostoji.


15

To iskustvo jedinstva je automatski stvorilo iluzijuda je ta svest izvor samog Božanskog postojanja. Ta iluzija je u svesti stvorila iluzorni poriv da možesama da stvara, da je ona sámo Božansko, a ne tek njegovarefleksija - Božansko je zapravo uvek iza svesti, nikada nemože biti predmet ni sadržaj svesti jer joj prethodi i omo-gućava je. Ono je sama svest, a ne svest o nečemu. Tako je po predanju prvi Sin Božiji, nosilac svetlostisvesti i postojanja, sam stvorio sve ostale svetove. Ali jetime postao i neka vrsta otpadnika jer je uobrazio da je onsámo Božansko, iako je bio tek njegova refleksija. Pošto ti novostvoreni svetovi nisu bili plod samogBožanskog, koje nikada nije ni imalo nameru da stvaranikakve svetove, oni su se iz ove otuđene Božanske svestisami spontano stvarali u sve grubljem i grubljem oblikukao sve veće iluzije. Dakle, Bog je tako celovit i potpun damu je nemoguće da stvara bilo kakav svet. Jer on je, kaoapsolutan, već sve što može da postoji i ništa nije mogućeizvan njega. Ako želite da budete ozbiljni u svojoj veri uBoga, ne bi trebalo da zamišljate da je Bog stvorio svet. Oispoljenom ili 'stvorenom' svetu može se jedino govoritikao o iluziji (maya). Sad, budući da je Božansko jedinastvarnost, kao sloboda svih mogućnosti, i iluzija jestvarna. Zato o njoj i možemo da govorimo. Zato u njoj iživimo. Zato je i probuđenje od iluzije stvarno. Razrešenjeovih paradoksa moguće je jedino transcendencijom uma,jer jedino je u umu moguća iluzija i oslobađanje od iluzije.To je praksa o kojoj će kasnije biti reči. Poznato nam je sedam razmera stvaranja koje ćemoovde opisati. Ipak, pošto je i takav univerzum plod Božanske sve-sti o sebi, on je zadržao neke bitne osobine BožanskogApsoluta sve do najniže razmere i najgrublje dimenzije, do


16

materijalnog univerzuma. To su osobine holografskogjedinstva i slobode svih mogućnosti. Na taj način je ispoljeni objektivni univerzum, kojije trenutno nastao sa Božanskom svešću o sebi kao "Jajesam", postao Polje slobodnog ispoljavanja svih mogućihpojava i događaja, sve što je moguće na bilo koji način dapostoji i dogodi se, to potencijalno već postoji u univer-zalnom Polju (prakrti), sve odjednom, bezvremeno iliizvan vremena. Sve je stvoreno već u prvom činu reflek-sije - zato što je tim činom reflektovan sam Apsolut. Alipotencijalno. Zato nema ničeg novog. Sve što uopšte možeda postoji i da se dogodi stvoreno je prvim činom postoja-nja, ali je ostalo potencijalno. Subjektivnom posmatraču,koji je ograničen svojim prostorom i okolnostima, neštošto je bilo potencijalno postaje aktuelno, i tako ga vidi kaoda je nastalo nešto "novo". "Novo" postoji samo u subjekti-vnom iskustvu posmatrača, zbog njegove ograničenetačke posmatranja. Svestan subjekt iz beskrajnog okeanamogućnosti bira jednu po jednu i tako ih aktuelizuje. Kakoon otkriva nešto novo tako mu se javlja iluzija vremena,jer se ne ispoljavaju sve mogućnosti odjednom, nešto je"nastalo" pre, a nešto kasnije. Ovde treba upamtiti da jesvesni subjekat onaj ključni činilac koji izvlači mogućnosti upostojanje, koji potencijalno pretvara u aktuelno. Na tajnačin kreira postojanje. Zato je ovo univerzum slobodne volje, ili slobodnogispoljavanja apsolutno svega što može da se ispolji. Zajedno sa ovim, sve je povezano u jedinstvo, ali pomodelu razbijenog holograma, gde svaki delić sadrži celusliku. To je moguće upravo zbog bezvremene sveprisut-nosti svega stvorenog.

Razbijanje ogledala holističke celine Božanskogodvijalo se na progresivan način kroz sedam faza. Te faze


17

se razvijaju spiralnim kretanjem (razbijanjem Božanskogholograma) i kruženjem od više razmere ka nižoj. Timputem se i svest postojanja spušta u sve niža stanja. Svakarazmera dobija svoju svest o sebi i ona automatski ponav-lja prvobitnu iluziju da je samodovoljna i tako stvara sle-deću nižu razmeru, u kojoj je svest više uslovljena.

1. Apsolut kao celina i sámo Božansko. On omogu-ćava sam bezvremeni prostor koji omogućava sve drugo.To je čisto bivstvo koje prethodi svesti o Sebi. 2. Sve galaksije. One iznad sebe imaju samo sámprostor koji ih sadrži. To je svest o Sebi kao prostoru i kon-tekstu sveg zbivanja. 3. Sve zvezde. To je konkretizovana svest, u svimoblicima u kojima može da postoji. Ispoljava se kao svet-lost zvezda. 4. Naša zvezda, Sunce. Tu je svest o životu ljudskihduša na Zemlji. 5. Planetarni sistemi oko Sunca. To je svest o svimaspektima zbivanja i dinamici iskustava ljudskih duša naZemlji. 6. Zemlja i organski svet na njoj. Tu je svest identifi-kovana sa fizičkim životom u individualnom telu, bilj-nom i životinjskom. 7. Mesec kao satelit Zemlje. Tu je svest u stanju snaili opsednutosti koja je rezultat potpune identifikacije satelom.

Ovaj progresivan razvoj smo morali ovako daposmatramo, sa naše tačke posmatranja, sa Zemlje, jer nemožemo da ga posmatramo sa neke tuđe, imaginarnetačke. On ovako deluje na nas, i tako moramo da ga pos-matramo. On bi bio isti i sa druge tačke posmatranja, raz-


18

like bi postojale samo u zavisnosti od razmere sa koje seposmatra. To su razmere postojanja. Svaka ima svoju logiku ine mogu se mešati. Priroda svakog postojanja se možerazumeti samo u kontekstu razmere kojoj pripada. Svakaviša deluje na nižu kao nadmoćnija, ali svaka niža koristivišu za svoju energiju ili "hranu". Tako se na primer,Mesec hrani svim organskim životom na Zemlji i privlačiživotnu energiju živih bića. Iako je niži na skali od Zemlje,on svojom gravitacijom privlači sva zbivanja organskogsveta. Kada bi Mesec iznenada stao ili nestao, sav život bina Zemlji stao. Mesec deluje na organski svet kao klatnona satu koje svojim kretanjem povlači rad satnog mehani-zma, organskog života. Svakako, organskim životomupravljaju sve planete sunčevog sistema, ali Mesec je naj-uticajniji jer je najbliži i jer se njime završava spirala raz-mera u našem smeru. Slično kao što Zemlja koristi uticajeostalih planeta sunčevog sistema, i sunčev sistem je poduticajem galaksije itd. Mesec je veliki elektromagnet koji samim svojimkretanjem indukuje životnu energiju na Zemlji. Ta indu-kovana životna energija je sav organski život. Sva nebeskatela su elektromagneti koji samim svojim kretanjemindukuju sav život koji postoji u kosmosu. Kombinacija kosmoloških teorija Električnog iHolografskog univerzuma, kao i Jačeg antropičnog prin-cipa (SAP) je najtačnija stvarnosti.

U svakoj razmeri Božansko se iznova deli i formirakao Božansko te razmere, opet po holografskom modelu,na manje entitete. Tako postoji Božansko koje vlada svimgalaksijama, zatim svim zvezdama sa svim njihovim pla-netarnim sistemima, kao i po jedan Božanski entitet kojivlada svakom planetom na kojoj postoji organski život.


19

Božanska svest se dalje deli na svako svesno biće kojepostoji u svim svetovima. Svakom razmerom vlada određeni broj zakona kojiuslovljavaju tu razmeru. U Apsolutu (1) vlada smo jedan zakon, potpunaneuslovljenost. U svim galaksijama (2) vladaju tri zakona, ona kojasu u samom Apsolutnom bili jedno, sada su se podelili natri zasebna zakona. Svim zvezdama (3) vladaju šest zakona: tri kojadobija od više razmere i tri koja same stvaraju dejstvomtrojstva. Sunce (4) ima dvanaest zakona: u njemu se sabirajutri sile koje vladaju svetovima drugog reda, šest sila kojevladaju svetovima trećeg reda, i tri sile samoga Sunca. Planete (5) imaju dvadeset i četiri zakona ili silakoje njima vladaju: zbir prethodnih (3+6+12) i tri svojazakona što ukupno daje 24. Zemljom (6) vlada 48 sila ili zakona: zbir svihprethodnih (3+6+12+24) i tri svoja zakona koja nastajuusled sile trojstva.11

Mesecom vlada 96 zakona.12

Kada bi Mesec imao satelit, on bi imao 192 zakona, itako dalje.

11 Ovaj opis zakonitosti sedam razmera preuzet je iz dela "Predavanjaiz kosmologije" Petar Uspenski, Logos, Beograd, 2007.12 Primetićemo ovde da razmere ispoljavanja univerzuma u velikojmeri odgovaraju zakonitosti Fibonačijevog niza, a možda se radi oistoj pojavi. To je matematički niz primećen u mnogim fizičkim,hemijskim i biološkim pojavama. Ime je dobio po italijanskommatematičaru Fibonačiju. Predstavlja niz brojeva u kome zbirprethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog člana niza. Potom istom principu je nastala anatomska struktura ljudskog tela.


20

Na ovaj način je svaka niža ravan više uslovljena igušća. Volja Božanskog Apsoluta neposredno deluje samona drugu razmeru, treća je već uslovljena trojstvom, i sveniže su sve više uslovljene sve većim brojem zakona i sila. Ovo bi trebalo da nam objasni zašto je život na Zem-lji ovakav kakav je, težak i uslovljen. Zemlja sa nalazi prili-čno daleko od Božanskog izvora i neuslovljenosti.


21

ISPOLJAVANJE SVEGA KROZ PET DIMENZIJA

Celokupno ispoljavanje univerzuma sastoji se odrazličitih frekvencija ili vibracija. Širenje frekvencija imasvoju univerzalnu zakonitost, koja se u drevnim učenjimakoja nam je preneo G. I. Gurđijev nazivaju Zakon oktava.Ukratko rečeno, radi se o tome da od početne do dvos-truko veće frekvencije, postoji sedam faza njihovog pove-ćavanja. Taj period udvostručavanja vibracija naziva seoktavom, pri čemu osmi deo predstavlja dvostruko većuprvu frekvenciju i začetak nove oktave. Sam proces naras-tanja se odvija u sedam faza. Zato imamo sedam tonova,sedam boja u spektru svetlosti, sedam faza u formiranjukristala itd. Zbog holografskog modela univerzuma,zakonitost broja sedam ogleda se u svim procesima stva-ranja, ne samo u razmerama koje smo opisali. Ako tu zakonitost predstavimo sa linijomnarastajućih vibracija od A do dvostruko veće B (A--------B), ceo proces će imati dva prelomna trenutka gde se vib-racije usporavaju. Prvi je bliže početku, a drugi bliže kraju(A--1-----2-B). Ta dva trenutka usporavanja imaju težnjuda promene smer vibracija, tako da se on nikada ne razvijana isti način. Zato nigde u prirodi nema potpuno pravihlinija niti ičeg istovetnog. Prvi prelomni trenutak će skre-nuti liniju jednom, zatim će drugi trenutak usporavanjaskrenuti liniju po drugi put pre nego što se vibracije udvo-struče. Novi proces udvostručavanja, nova oktava će istotako još više skrenuti liniju rasta vibracija i tako nastajespirala, od spirale DNK do spirale galaksija. Tako se uni-verzum ispoljava u mnoštvo pojava i oblika koji nikadanisu isti.


22

Zbog ovih prelomnih trenutaka nijedan procesostvarenja ne može da se odvija pravo ka cilju, bez prep-reka i dodatnog ulaganja energije. To nam je poznato iziskustva kada nešto započnemo, a malo zatim se rad pro-meni, oteža, olenji i skrene u nešto drugo, potrebno jedodatno ulaganje energije da se nastavi u započetomsmeru ka cilju. Ako se ne uloži dodatni napor, on će senastaviti u novom smeru neprimetno, mislićemo daradimo na istom cilju dok smo u stvarnosti krenuli dru-gim putem. Rad je pod dejstvom prvog prelomnog trenu-tka spontano krenuo u novom smeru, dok mi mislimo da idalje radimo ka istom cilju. Samo s objektivnim posmat-ranjem sa strane može se videti da smo se promenili iradimo nešto drugo, a da toga nismo ni svesni, ili smosvesni ali to sebi opravdavamo i racionalizujemo. Tako seisto razvija širenje neke ideje, od početnog učenja vreme-nom postaje iskrivljena dogma i nešto sasvim drugo, alisledbenici te ideje i dalje misle da se drže njenog prvobit-nog cilja, ubeđeni u svoje razloge i opravdanja. I njihovanova tumačenja i insistiranja na dogmi samo predstav-ljaju opravdavanje skretanja. Dobar primer ove razlike inesvesnog skretanja su osnivači velikih religija i ono štosu danas njihovi sledbenici. Potpuna suprotnost ili lošaimitacija. Da bi se bilo koji proces ostvarenja uspešno doveodo kraja, mora se biti svestan ovih dvaju faza usporavanjai skretanja, i u njih se mora uložiti dodatna energija da seproces održi u istom smeru. Zbog prelomnih faza ispoljavanja nastaje sva razno-vrsnost ispoljenog. Kako se njihove frekvencije stalnoukrštaju tako nastaju različite dimenzije ispoljenog uni-verzuma. Možemo ih smatrati različitim gustinama vib-racija, ili njihovim različitim kvalitetima. Njih ima pet, i


23

drevna baština ih je od davnina simbolično predstavljalakao pet elemenata: Zemlja, Voda, Vatra, Vazduh i Eter. Sve razmere univerzuma se spiralnim ukrštanjem iprožimanjem ispoljavaju kroz ovih pet dimenzija. 1. One najpre postoje kao sama svest. Ona se ispo-ljava kao prostor u kome se sve ostale ispoljavaju. To jeelemenat Etra. Univerzalno kvantno Polje svih mogućno-sti. 2. Zatim se svest uobličava u pojmove i apstraktneideje. To je elemenat Vazduha. Najviša frekvencija ispo-ljenog univerzuma. Ono čega je svest svesna, apstraktno inevidljivo kao vazduh, ali primetno i delatno. Svest jeovde uobličena u misao. 3. Ideje se moraju pokrenuti, razvijati, oblikovati iudružiti. Ta pokretačka volja za razvijanjem određenihideja je predstavljena elementom Vatre, koja je vidljiva idelotvorna, ali bez ijednog određenog oblika. Svesti i misliovde je pridružena volja ili energija. 4. Različiti aspekti ideja se moraju sagledati ikristalisati u jedan konkretan oblik kao njihov rezultat.Moć izdvajanja jednog oblika iz mnoštva koji mu prethodepredstavljena je elementom Vode. Voda je i vidljiva i imaoblik, ali ne svoj, već ideje koju predstavlja, suda koji jesadrži. Svest uobličena u misao sa energijom ovde dobijasvoj prvi konkretni oblik, prototip. 5. Ostvarenje konkretnog oblika je njegovamaterijalizacija koju predstavlja elemenat Zemlje.

U procesu ukrštanja frekvencija svih razmera vladazakon uzročnosti, jer on je spontan i nesvestan, ali samimtim što je spontan i nesvestan, on sadrži i zakon slučajno-sti. Dakle, oba zakona postoje uporedo, i zakon uzročnosti,i zakon slučajnosti. Zato postoje procesi koji se mogu pre-dvideti matematičkom preciznošću, procesi koji se samo


24

delimično mogu predvideti u manjim ili većim okvirimaverovatnoće, i procesi koji se uopšte ne mogu predvideti.Uzročnost postoji zbog same sile ispoljavanja, a slučajnostzbog same slobode ispoljavanja svega. Oba se zasnivaju nanesvesnosti samog ispoljavanja. Oba moraju da postojezajedno. Da je samo uzročnosti, ništa novo ne bi nastalo,ponavljalo bi se jedno isto, a da je samo slučajnosti ništa sekonkretno ne bi oblikovalo niti bi sámo ispoljavanje imaloikakvog smisla.


25

ČOVEKOVO TELO KAO ISHOD ISPOLJAVANJASVIH RAZMERA I DIMENZIJA

Ispoljavanje svih razmera i dimenzija dovršava seoblikovanjem ljudskog tela. Zato je čovekovo telo mikro-kosmos. To je moguće zbog holografske prirode kosmosa,po kojoj svaki delić sadrži i odražava celinu. Čovekovo telo, kao ishod stvaranja i celokupnogispoljavanja, stoga sadrži sve razmere i dimenzije univer-zuma. Sve više dimenzije su u čoveku, a ne izvan njega. Toje ključna stvar koju treba znati kada se razmišlja o višimsvetovima i dimenzijama, da se oni ne bi uzalud tražiliizvan čoveka. Ključna stvar čovekovog osvešćenja i pro-buđenja je ta spoznaja da je sve u njemu, a ne izvan njega.Čovek je nesvestan onoliko koliko svoj ishod traži spolja, ikoliko je zbog toga zavisan od spoljašnjih uticaja. Samo u njemu može da boravi čista svest o sebi(Eter); najviše vibracije zbivanja kao ideje i misli (Vazduh);volja i sposobnost da se ideje razmenjuju i preobražavaju(Vatra); sposobnost da se oseti priroda različitih ideja istanja, da bi se odabrala i oblikovala ona prava, koja pred-stavlja njihov ishod (Voda); sposobnost da se one materi-jalizuju, odnosno da im se dâ konkretan oblik (Zemlja). Otuda samo u čovekovom telu univerzum može dasprovodi svest (Etar), da misli o sebi (Vazduh), da izražavavolju za delovanjem i ostvarenjem ideja (Vatra), da osećakako treba da radi (Voda) i da to konkretno ostvari (Zem-lja). 13

13 Ovo je formula božanskog stvaranja o kojoj govori Kabala kao otetragramatonu, imenu božijem, JHVH. Najveća tajna Kabale jesteistina da je tetragramaton u čoveku, da je čovek tetragramaton - procesputem kojeg Bog stvara. Ona vam je ovde otkrivena. U judeo-hrišćanskim religijama ona je skrivena pričom o vanjskom Bogu.


26

Taj proces ostvarenja se ispoljava kroz razmere ione su takođe smeštene u čovekovom telu. To su modusibivstvovanja koji su poznati kao sedam centara, ili sedamnivoa svesti, ili sedam čakri. To su svi načini postojanja ukojima čovek može da postoji, od najnižeg čulnog i mate-rijalnog, do najvišeg Božanskog. Zbog spiralne prirode emanacije, koje nastaju zbogonih dvaju prelomnih faza, svaki način postojanja jemanje ili više modifikovan od izvornog, Božanskog. Takoje onaj najviši najmanje modifikovan i najbliži svesti osebi, a onaj najniži je najdalji od svesti i najviše uslovljen.Otuda najnižu čakru predstavlja Mesec, kao i u ispoljava-nju razmera. Kada se dovršilo ovakvo ispoljavanje univerzumapo principima holograma i slobodne volje svih mogućno-sti, ono se zaokružilo i dovršilo u individualnoj svesti osebi, u konačnom odrazu Božanske svesti o sebi, u čovekukao čovekova svest "Ja jesam". Otuda je čovek mikrokos-mos, odnosno dovršetak oblikovanja kosmosa, čovek jehologram u kome se ogleda smisao svih dimenzija i raz-mera. Otuda je sav univerzum u čoveku, a ne izvan njega.Otuda čovek sav univerzum spoznaje u sebi, radom nasebi i sopstvenom transformacijom da postane čist svesnisubjekt objektivnog postojanja. Koliko usavršava iosvešćava sebe, toliko i spoljni svet. Zato je svaka čove-kova spoznaja i transformacija spoljnjeg sveta bez sops-tvenog osvešćenja i transformacije, pogubna i destrukti-vna. Sve ovo govore i sva istinita predanja kada uče da ječovek stvoren na kraju stvaranja, da je čovek stvorensavršen, kao kruna Božanskog stvaranja, kao i da je stvo-ren po liku Božijem.


27

DVOSTRUKA PRIRODA BOŽANSKE EMANACIJE:ZABORAV KAO BUĐENJE

Da bi se razumelo da je univerzum u čoveku kao štoje i zvan njega, pored modela holograma treba razumeti idvostruku prirodu emanacije Božanskog Apsoluta u ispo-ljeni univerzum. Prva nam govori da je ispoljavanje univerzuma sveveći pad u zaborav sebe i nesvesnost, a druga da je samimtim ona i proces buđenja ili osvešćenja sebe. To su dva istaprocesa koja prividno izgledaju suprotna. Na prividu ovesuprotnosti počiva sav ispoljeni svet. Kako se razmere spuštaju u sve niži modus bivstvo-vanja, u sve nižu i grublju dimenziju, tako se i prvobitnasvest sve više krivi u iluziju. Zapravo, celokupno ispoljavanje kroz razmere idimenzije nije ništa drugo do zapadanje Božanske svesti usve veću uslovljenost, u sve veći zaborav sebe. Taj zaboravsebe se sve više materijalizuje kao nešto spolja, kao neštorazličito od Božanskog, kao što smo već rekli. SamojBožanskoj svesti o sebi nije potrebna nikakva materijali-zacija niti ispoljavanje, ona je već ono što jeste, samastvarnost, ili stvarnost sama po sebi. Zato svaki ispoljenisvet može da postoji samo kao iluzija ili nesvesnost. Zatočin materijalizacije uopšte i postoji kao čin odražavanjanesvesnosti i zaborava, kao čin podsećanja na zaborav,materijalizacija zaborava koja samom svojom objektiviza-cijom konkretno podseća na sam čin zaborava i tako vodiu buđenje. Tako je sav ispoljeni univerzum samo odrazzaborava ili nesvesnosti koji je ujedno samim tim i činbuđenja. U čistoj svesti o sebi, svet kao objektivna datostnestaje. To zna svako ko se probudio u čistoj svesti o sebi.


28

Nesvesna iluzija kao objektivizacija sveta ne dovr-šava se nikada spolja, nego uvek u čoveku, kao njegovobuđenje. Ona se makrokosmički ispoljava kao sav stvorenisvet, a mikrokosmički kao čovekova nesvesnost. Čovek je istvoren da bi se u njemu dogodilo buđenje, da bi se dovršilailuzija otuđenog postojanja, iluzija da postoji nešto izvanBožanskog Apsoluta. Oba ova čina, zapadanje u zaborav kao ispoljavanjeuniverzuma, i buđenje zbog samog tog ispoljavanja, poka-zuju se kao Božansko postojanje. Otuda samo postojanje uopšte i postoji, kao Božan-ski Apsolut, a ništavilo ne postoji. Otuda se priroda Božanskog otkriva samo ovde isada. Priroda svesti o sebi se takođe otkriva samo ovde isada. Otuda svest o sebi nije različita od samog postojanjaovde i sada. Otuda priroda svesti o sebi sadrži najvišu svest,iskustvo i razumevanje o postojanju, jer nije različita odsamog postojanja. Otuda se u stvarnosti ništa nije ispoljilo iz Božan-skog Apsoluta, on je sve vreme on sam, ovde i sada, jerništa drugo i ne može da bude. Zato kažemo da kada se sveto prividno ispoljavanje dovrši u obličje čovekovo, onda jesav spoljni univerzum zapravo u njemu. To je drugi načinda se kaže da je čovek mikrokosmos. Iz istog razloga segovori o praznini (sunyata) kao suštini svega ispoljenog, outrnuću iluzije (nirvana) kao probuđenju. To je samodrugi način da se kaže da ništa nije ispoljeno i da samoBožanski Apsolut jeste. Ali kaže se da je on prazan, jer akoga ikako imenujemo i objektivizujemo, onda gubimosámo njegovo prisustvo ovde i sada, kao svest o sebi, iprojektujemo ga kao neku iluziju. Ništavnost Apsoluta se


29

odnosi na poništavanje njegovih imena i obličja, a ne nanjega samoga, jer na njega se ne može ništa odnositi. Izistog razloga se Božansko nikako drugačije i ne može spo-znati nego kao svest o sebi, u čoveku, kao ishodu svegaispoljenog. Zato je za njegovu najvišu i konačnu spoznaju iostvarenje potrebno samo utrnuće, smirenje svih obliko-vanja i projekcija.


30

ORGANSKI ŽIVOT KAO OSNOVA ČOVEKOVOG TELA

Ako je čovekovo telo stvoreno na kraju stvaranja,kao kruna ili ishod svih dotadašnjih procesa emanacije,ono nije stvoreno trenutno. Ono je rezultat dugotrajnogoblikovanja univerzuma u sve finije, savršenije i smisle-nije oblike. Sam organski svet i život nastao je kao prelaz odprostog oblikovanja i ispoljavanja razmera kroz dimen-zije, ka njihovom osmišljavanju, ka osvešćenju u svakompojedinačnom obliku i načinu bivstvovanja. Ako ceo proces ispoljavanja predstavimo kaoogledanje svesti o sebi, onda organski svet i život predsta-vlja glačanje ogledala u kome se može ogledati onaj kojijeste, sama svest o sebi. Neorganski svet se ispoljava po matematičkimzakonitostima razmera i dimenzija. Otuda je sva njegovaraznovrsnost sačinjena od broja kombinacija atoma imolekula, ukrštanja njihovih frekvencija. Ona je kaogruba površina u kojoj nije moguće ogledanje. Organskisvet i život predstavlja oblikovanje višeg reda, svođenje nauniverzalno značenje ka smislu postojanja. To svođenje jekao glačanje površine koja treba da postane dovoljno kris-talisana u univerzalnom značenju da može da ogleda onošto postoji. Organski svet nije moguć na višim razmerama odone na kojoj postoji Zemlja. Niti na najnižoj, na kojoj jeMesec. Potpuno razvijen organski život je uvek moguć samokao tanak sloj na površinama planeta koje imaju svojesatelite. To je otuda jer moraju da postoje druga nebeskatela u blizini koja će svojom magnetnom indukcijompokrenuti složenost oblikovanja elemenata u viši red od


31

onoga koji se spontano odvija ispoljavanjem razmera idimenzija, u organski red. To se isto događa u samoj emanaciji Božanskog usedam faza ili razmera, što možemo videti u primerupovećavanja frekvencija od A, do dvostruke vrednosti, B,gde se javljaju dva fazna prelaza, jedan pri početku i drugipri kraju procesa (A--1-----2-B). Tako je prvi fazni prelaznastao odmah nakon javljanja svesti o sebi u BožanskomApsolutu (A), i on se ispoljio kao neorganski svet, a drugifazni prelaz je nastao pri kraju procesa ispoljavanja raz-mera, kao organski svet na Zemlji, u pretposlednjoj fazi,pre Meseca (B). Proces usavršavanja iskustava bivstvovanja uorganskom svetu ispoljavao se stvaranjem organskihoblika života sa različitim čulnim i delatnim organima. Tosu različite sposobnosti percepcije i delovanja. Sva živabića se jednostavno dele prema broju čulnih i delatnihorgana koja poseduju. Od najprostijih mikroorganizamasa jednim čulom, preko mnoštva bića sa različitim kom-binacijama, do jedinog bića sa svih jedanaest organa, a toje čovek. Jedanaest organa percepcije i delovanja su: petčulnih - sluh, vid, dodir, okus i njuh, i pet delatnih organa- jezik, noge, ruke, organi izlučivanja i polni organi. Jeda-naesti organ je razum, um, organ mišljenja, on sažima iosmišljava percepcije i delatnosti ostalih organa. Zato jeon smešten u mozgu odakle rukovodi celim telom. Već je po rodoslovu organizama na zemlji očiglednaveza između sposobnosti kretanja i čulnog opažanja, iinteligencije. Od jednoćelijskih organizama, biljaka i živo-tinja, preko podele životinjskog sveta na zglavkare, meku-šce, bodljokošce i kičmenjake, sve do sisara, možemojasno uočiti da broj čulnih i delatnih organa, koji omogu-ćuju bolje kretanje i opažanje, i samim tim veće učešće uzbivanju, omogućava srazmerno veću inteligenciju.


32

Uporedo sa pojavom organskog sveta na fizičkomplanu, na Zemlji, odnosno elementu zemlje, priroda je i navišim dimenzijama oblikovala entitete sa sposobnostimapercepcije i delovanja. To se dogodilo zato jer je priroda usvim svojim dimenzijama jedno veliko informaciono poljeu kome svako zbivanje koje se ponavlja formira morfoge-netsko polje14 i postaje entitet sam za sebe. Sve se oblikujezbivanjem. Na fizičkom planu to se može videti u tome dase elementi i čestice privlačenjem i zajedničkim delova-njem udružuju u novu, širu celinu, simbiozu nekog tela,neku planetu, ili samu galaksiju. Na planovima višim odfizičkog sveta, u astralu, to se isto događa sa energijomutisaka i emocija, koje takođe imaju svoje frekvencije.Otuda je astral pun entiteta koji žive od uzimanja energije,posebno one koja nastaje emocionalnim reakcijama. Ukratko, paralelno sa oblikovanjem organskih živihbića, na fizičkom planu, priroda je oblikovala neorganskabića, samostalne entitete na višim planovima, ponajvišena astralu (element Voda), koji je odmah iznad fizičkogplana i elementa Zemlje. Oni su poznati u predanjima kaoelementali prirode, neorganska bića, duhovi i demoni.Većinom su to za čoveka neutralni entiteti koji učestvujuu radu prirode na svojim dimenzijama, ali postoje i opa-sna bića koja se hrane energijom koju stvaraju organska

14 O morfogenezi i morfogenetskim poljima videti u delima RupertaŠeldrejka (Rupert Sheldrake). Ukratko taj pojam označava nastanakoblika u prirodi, obrazac po kome se formira svaki oblik nekog živogbića. U genima nema zadatih informacija o obliku, koja će ćelija dapostane ćelija ruke, a koja glave. O tome odlučuje polje izvanorganizma, suptilno telo, a ne fizičko, koje postoji kao kalup po komese fizičko telo oblikuje. Takođe postoje polja događaja i ponašanjaneke zajednice. Ono što se ponavlja postaje suptilan obrazac na višimplanovima i on povratno utiče na ponašanje i oblikovanje fizičkihaktivnosti. To povratno delovanje formiranog polja na fizički plannaziva se morfička rezonanca.


33

bića, posebno čovek u kome je koncentrisana najjačaenergija. Cela priroda je veliko informaciono polje koje sezbog samog prisustva svesti pretvara u materijalneoblike. Misao ili ime je u elementu Vazduha sinteza raznihoblika neposrednih čulnih utisaka na fizičkom planu,elementu Zemlje, ili onih koji su ranije oblikovani infor-mativnim dejstvom starijeg morfogenetskog polja. Nije-dna misao nije nova, ona je samo suptilnije ogledanje fizi-čkog iskustva na višim planovima sa kojima je kao medi-jum povezan um ili mozak. Dakle, ime i oblik, predmet isubjekt koji ga ustanovljava nisu različiti, oni su vidovijedne iste prirode, ali na različitim dimenzijama i razme-rama. Oblik je grublji ili materijalniji, a ime ili misao viši,finiji vid istog zbivanja. Ono što je ideja u elementu Vaz-duha, to je fizički oblik u elementu Zemlje. Kao suptilnijaverzija grubog oblika, misao je informacija o grubomobliku. Kada vidimo neku stvar, u nama se odmah javljamisao da je to ta stvar. U nama je stvar postala ideja.Takođe se događa i obrnut proces: kroz nas ideje postajustvari, ostvaruju se. Čovekovo biće pretvara ideje u ostva-rene oblike, a ostvarene oblike vraća u svet ideja i daje imsmisao. U svojim nižim dimenzijama priroda se ispoljavakao grub oblik, u nešto višim kao energija, a u najvišim inajsuptilnijim dimenzijama priroda je samo vibracija iliinformacija. Skup informacija o zbivanju prirode sači-njava um u čoveku. Mozak je samo dovoljno fin organ kojimože da primi frekvencije misli i da ih odražava, da ihponavlja i kombinuje. Misli nisu u mozgu, već su informa-tivni odraz polja nekog iskustva. Kada vidimo neki grubiobjekt, automatski se u nama javlja suptilna vibracija,misao o tom objektu. Sve je to ista priroda: objekat u gru-bom obliku je misao o njemu u finom informativnom


34

obliku. To je ista pojava u dva stanja, kao oblik i kaomisao. Samo iluzija vremena i prostora razdvaja i razli-kuje ideju od oblika. Mentalnom i čulnom percepcijom mi profinjujemogrube objekte u informacije o objektima. Na taj način ihvraćamo u više izvorno stanje, jer pre nego što su nastalikao grubi objekti, oni su u višim dimenzijama postojalikao informacije ili ideje. Tek kasnije su se materijalizovalikao grubi objekti. Na taj način mi ih percepcijom vraćamou više, izvorno stanje. Umnom spoznajom i razumom mizaokružujemo proces organskog stvaranja i materijaliza-cije. Proces stvaranja je zato uvek nepotpun bez prisustvasvesnog subjekta. Sve ispoljeno nalazi svoj ishod u svesnomsubjektu. Skupljanje tih najfinijih vibracija se događa pod pri-vlačnim dejstvom svesti u čoveku, njegove duše. Sámoprisustvo ljudske duše u telu navodi prirodu da oblikuje savorganski život, i da se informiše tj. osmišljava i ustanov-ljava u tom telu i kroz njega sve što omogućava život i kul-turu življenja. To osmišljavanje vidimo kao ljudsku civiliza-ciju i tehniku. Božanski Duh ili Apsolut projektuje sve svojemogućnosti u materiju, u konkretan oblik, iz sveta ideja usvet konkretnog ostvarenja. Percepcija tih oblika, koja seodvija u svim živim bićima, a najkompletnije u čoveku,vraća oblik u svet ideja, zatvara krug, čini celovitim Božan-sko prisustvo. Percepcijom objekata i zbivanja mi ih osmi-šljavamo, odnosno pretvaramo u ideje i time im dajemosmisao. Percepcijom vraćamo ispoljeni svet u svet ideja.Tako proces stvaranja ili zbivanja činimo kompletnim. Ono što Božansko radi na krupnom ilimakrokosmičkom planu, čovek svojom percepcijomdovršava na mikrokosmičkom planu. Tako čovek svojimosvešćenjem dovršava rad Božanskog. To je rad na trans-


35

supstancijalizaciji ili oboženju (gr: Θεωσις teosis, lat: deifi-catio) materije ili prirode. Čovekovo biće je transduktor15 koji konvertujeBožansku energiju iz nižih u više oblike, u svest i smisao osebi samome. Ta konverzija se odvija kroz čakre. Sva svesna bića koja imaju percepciju, i biljke iživotinje, učestvuju u tom radu, ne samo čovek, ali učoveku se ona kompletira i direktno vraća Božanskom.Svest koja se tako vraća Božanskom obogaćena je iskus-tvima svih vrsta. To obogaćivanje iskustva bivstvovanjakroz sve žive vrste je na izvestan način aktuelizacija svestio sebi Božanskog Apsoluta.

15 Transduktor je uređaj koji pretvara jednu vrstu energije u drugu.Konverzija može da bude u / iz električne, mehaničke,elektromagnetne (uključujući i svetlosnu), hemijske, zvučne ili nekogdrugog oblika energije. Dok termin transduktor obično podrazumevaupotrebu sa značenjem senzor/detektor, svaki uređaj koji konvertujeenergiju može se smatrati transduktorom.


36

ČOVEKOVO TELO KAO OSNOVA LIČNOSTI

Biljne i životinjske vrste jednostavno sakupljaju uti-ske ili iskustava složenosti svih aspekata organskog bivs-tvovanja na nivou prostog kretanja i opstanka. To sakup-ljanje svesti elementarnog bivstvovanja se prenosi sa jed-nostavnijih živih oblika na sve složenije oblike. Kadadosegne određenu "kritičnu masu" složenosti iskustava,postaje podobno da pređe u ljudski oblik, u oblik ljudskogtela. Sakupljanje iskustava bivstvovanja ispod ljudskogtela je partikularno i linearno. To je bilo sakupljanje svihmogućih utisaka u obliku minerala, mikroorganizama,biljaka, riba, reptila, sisara. Ono se pre svega zasnivalo naprostom oblikovanju i načinima opstanka. Informativni entitet s kojim se ustanovljavapostojanje (iskustvo) u najgrubljem obliku jeste onaj uobliku minerala. Tu je početak evolucije elementarne per-cepcije u fizičkom svetu. Tu se iskušava sama kombina-cija sastavnih elemenata i njihova svojstva u različitimkombinacijama. Pre njega ona je postojala kao entitet uneorganskom području, kao neorgansko biće ili elementalprirode. Svaki informativni entitet mora da pređe iz neor-ganskog u organsko područje zato što je samo u organ-skom području, zbog trodimenzionalnosti, moguća pot-puna konkretizacija sveg iskustva bivstvovanja iz svihnjegovih dimenzija - u vidu uma. U trodimenzionalnomfizičkom svetu percepcija dalje, iz jedne inkarnacije udrugu, evoluira kao jednoćelijski organizam, pa zatimvišećelijski u različitim oblicima, najpre u delimičnonepokretnim (biljke), a zatim i više pokretnim (životinje),i to evolutivnim redom koji određuje sposobnost kretanja


37

kao jedinog načina prikupljanja utisaka (samskara) o bivs-tvovanju i razvoja inteligencije. Kao zglavkar, insekt,mekušac, riba, vodozemac, ptica, sisar - dok se utisci kojise mogu sakupiti prostim kretanjem i brigom za opstanakne kompletiraju, tako da se proces fizičke individuacijeformira kao biće koje je najkompletnije snabdeveno svimčulnim i delatnim organima, u toj meri da može da koristialate i oruđa, a to je čovek. Suština razvoja procesa fizičke individuacije ipercepcije jeste da dođe do ljudskog oblika. Ali ni tada nije završen proces fizičke individuacije. Kada sazri u najvišem životinjskom obliku, on seinkarnira kao najprimitivniji ljudski oblik - i tek tada zanjega započinje zakon karme. To su najčešće ljudi iz "pri-mitivnih zajednica" sa snažno izraženom plemenskom,nacionalnom i verskom pripadnošću. To pokazuje i totemplemenske zajednice koji predstavlja životinju od koje su,po predanju, njeni članovi potekli, kao i verovanje da seduše umrlih sele u životinje, odnosno inkarniraju kao one.I van takvih zajednica, primitivan ljudski oblik se možeprepoznati po fizionomiji i opštem načinu života koji jeusmeren ka fizičkom opstanku kroz težak rad, i po tupostikada je u pitanju svest i duhovnost. Takođe i po urođenojfizičkoj i mentalnoj zaostalosti (npr. mongoloidnost).Vezanost primitivnog čoveka za utiske (samskare) ogledase u uslovljenosti njegovog instinktivnog i nagonskogponašanja, a naročito u navikama (u mislima, rečima idelima), u njihovoj mehaničnosti, kao i vezanosti za tradi-ciju. Tek kada dospe do ljudskog tela proces fizičkeindividuacije postaje podoban da bude mesto prisustvaljudske duše - u onoj meri u kojoj dozvoljava prisustvoBožanske svesti - jer jedino Božansko koje sve omogućavadaje suštinu ljudskoj duši. Božansko je čovekova suština.


38

Čovekova duša ima poreklo od Božanskog, a ne od prirode.Čovek ima ljudsku dušu samo onoliko koliko prima, krozsebe propušta i aktuelizuje Božansko koji sve omogućava.Pre toga postoji samo informativni entitet kao principindividuacije prirode u životinjskim oblicima, ali i mno-gim ljudskim koji su nezreli. Od trenutka postajanja ljudskim oblikom iskustvobivstvovanja dobija iskru Božanskog duha, odnosno u tomtelu počinje reinkarnacija ljudskih duša kao celovitih oliče-nja Božanskog sa jedinim ciljem da se iskustvo bivstvovanjapotpuno iskuša u svim aspektima, osvesti i kao takvo vratiBožanskom. Budući da je čovek mikrokosmos, to vraćanje sekonkretno događa u čoveku, kao njegovo vraćanje sebi, Sop-stvu, čistoj svesti oslobođene objekata i sadržaja, svake ilu-zije individualnosti. To je u ljudskom iskustvu samospoz-naja kao Bogospoznaja. Budući da ništa nije izvan Božanskog Apsoluta, onobiće koje spozna sebe u apsolutnom smislu, ostvaruje spoz-naju Božanskog u sebi.


39

CELOVITA LIČNOST KAO OSNOVA DUŠE

Kada proces individuacije organske percepcijeevoluira kroz životinjske oblike, on ima samo svest oobjektima, a ne i o sebi. Zato životinje ne mogu sebe damenjaju (nemaju Ego) niti da koriguju svoje ponašanje,one nemaju izbora i uvek slede ono na šta ih okolnosti iinstinkti navode. Kada evoluira kroz ljudska obličja, procesindividuacije i percepcije ima dvostruku svesnost, o obje-ktima i o sebi, i sva ljudska evolucija se svodi na preobra-žavanje i usavršavanje subjekta kroz diferencijaciju obje-kata. Ljudski oblik je prelaz od životinjskog ka Božan-skom, tj. duhovnom. Zato postoje i nezreli ljudi koji imajuveću vezanost za telo, objekte i sadržaje njihovih zbivanja,kao i zreli koji pokazuju veću nezavisnost od tela, psihičkuobjektivnost i individualnost.

Kada završava svoju evoluciju kroz ljudsko obličje,proces individuacije potpuno transcendira svet objekata iostvaruje trostruku svesnost: o objektima, o subjektu koji jesvestan objekata, i o Božanskom Apsolutu koji omogućava isubjekta i objektivni svet. Konačno formiranje ličnosti kao oličenje Božanskogsastoji se u uvidu da nema ničega osim Božanskog, i upotpunoj predaji Božanskom. Stoga i formiranje i suština autentične ličnostičovekove nije od ovoga sveta. Od ovoga sveta može bitisamo mnoštvo Ja koji dele i uslovljavaju ličnost čovekovu.Autentična ličnost čovekova može biti samo oličenjeonoga što nadilazi telo i organski svet uopšte, otvaranječovekovo ka beskonačnosti Božanskog daje celovitost njego-voj ličnosti.


40

ORGANSKI SVET KAO SCENA ZA DRAMU LIČNOSTI

U ljudskom telu se iskustvo bivstvovanja organ-skog života objedinjuje i osmišljava u celovitom smislu,na višem nivou od prostog kretanja i preživljavanja: tupostaje drama života, iskušavanje svih mogućih događajai doživljaja koji oblikuju celovitu ličnost. Tek kao ličnostiskustvo bivstvovanja može biti vraćeno Božanskom radinjegovog ocelovljenja. Čovek je taj koji spaja razbijeni holo-gram Božanske matrice i vraća mu lik Božanskog po komeje i sam stvoren, kao njegovo oličenje. Celovita ličnost jeoličenje Božanskog.16

16 O Bogu kao ličnosti govori i hrišćansko učenje, ali je danas u tojmeri deformisano i obesmišljeno da ne govori zapravo ništa.Hrišćansko učenje o Bogu kao ličnosti zapravo negira Boga kaoličnosti u čoveku, i smešta ga u teološko Sveto Trojstvo, kažu da Bognije večna monada, samodovoljno i transcendentno Jednoneoplatonizma, već koinonia ili zajednica Tri Ličnosti, savečne ijednake. Ali to je opet imaginarna i apstraktna teološka predstava okojoj se vekovima razglaba samo da se ne bi uvidelo da je priča ilidogađaj o Bogu koji se kao ličnost otelovljuje u svoga sina, zapravoukazivanje da se Bog kao ličnost otelovljuje u svakog čoveka saljudskom dušom koji postane celovita ličnost, da svaka celovitaličnost ne može da bude ništa drugo do živo oličenje Boga. Svakanecelovita ličnost je samo individualni čovek, podeljen sa mnoštvomJa. Svaka celovita ličnost je oličenje Boga. Zato i jeste celovita. Sámoono Božansko u njoj daje joj celovitost. Nije to samo Hrist. On je samouzor i učitelj te celovitosti jer je zapravo i rekao: "Svi ste vi sinoviBožiji". (Jovan 10.34; Matej, 5.45; Jovan 1.12; Rimljanima 8.14;Galatima 3.26) Ovde koristim izraz ličnost u drugačijem značenju nego što jeuobičajeno. Naime, uobičajeno je da se taj pojam izvodi iz grčkogpojma persona, koji predstavlja masku koju neko stavlja na sebe da biglumio neku ulogu. Na taj način predstavlja lažno Ja. Ovde ličnostizvodim iz asocijacije sa našim pojmom oličenje, tako da se o ličnosti


41

Zato, dakle, organski svet postoji da bi silaskomduša u njega, u fizičko telo, počela drama života. Samorganski život je dovoljan sebi sa opstankom vrsta. Višadimenzija života nastaje dramom života koju iskušavajuljudske duše u telima. Svi zapleti, komedije i tragedije kojeegzistencija može da pruži jednom fizičkom telu u svimsituacijama zahtevaju i, zapravo, prisiljavaju na razume-vanje smisla egzistencije. Taj napor ka razumevanju smislaformira ličnost čovekovu. On uzdiže čoveka iznad sameuzročnosti prirodnog opstanka. Tako se unosi svest uorganski život: kroz razumevanje drame života u ličnostičovekovoj, u njegovoj spoznaji smisla življenja koji semože spoznati samo nakon dovoljno bogatog životnogiskustva. Ličnost čovekova u organskom svetu je kaomala replika Božanskog u odnosu na samo postojanje. Svest u organskom svetu sakuplja utiske na četirinivoa zbivanja: 1. Kroz kombinacije samih elemenata, spontano ilipod spoljnim uticajima; to je svet minerala. 2. Kroz simbiozu elemenata u živi oblik i kretanjekoje se ograničava na prilagođavanje organizma okolini iopstanku samim oblikovanjem; to je svet biljaka. 3. Kroz slobodno kretanje i oblikovanje organizmau prostoru i snalaženje za opstanak; to je svet životinja.

ovde govori kao o oličenju nečeg višeg, kada čovek postane oličenjeDuha i kada ima jedno, pravo Ja u sebi, kada je svestan sebe uapsolutnom smislu, onda je on oličenje te autentične svesti o sebi ipokazuje svoju pravu, kompletnu ličnost, svoje pravo lice, a ne maskuili personu. U daljnjem tekstu će biti jasno da se takva kompletnaličnost postaje tek radom na sebi i transcendentalnim iskustvimakoja lažna podeljena ličnost ne može da ima. Kada ovde govorimo o'ličnosti', uvek mislimo na takvu celovitu ličnost, a kada govorimo o'Ja', uvek mislimo na podeljeno Ja.


42

4. Kroz slobodno kretanje koje nadilazi pitanje samogopstanka i iskušava sve druge sadržaje, sva moguća dela inedela, dramu života koja objedinjuje sva ostala iskustva,koja ne uključuju samo telo, već um i osećanja. To je svetljudi. Dok je organska reprodukcija vrhunac životinjskogoblika postojanja, tj. percepcije Božanskog, vrhunac ljud-skog postojanja nadilazi prostu reprodukciju, čovek isku-šava dramu svih mogućih iskustava, svojih i tuđih, doga-đaja i odnosa, i uzdiže se ka smislu svekolikog postojanja.U tu svrhu, od svih bića, jedino čovek koristi imaginaciju.Ona je potrebna radi obogaćivanja sadržaja drame život-nih iskustava. Imaginacija je prisustvo viših dimenzija(vazduh, vatra, voda) u najnižoj, fizičkoj realnosti (zem-lja). Imaginacija je sposobnost sažimanja vremena i pros-tora (svojstvo viših dimenzija) radi osmišljavanja smislazbivanja svih mogućnosti postojanja u vremenu i pros-toru. U imaginaciji preispitujemo prošlo i zamišljamobuduće da bismo kreativno oblikovali i menjali sadašnje. Kako se razvijalo prisustvo imaginacije u fizičkomživotu čovekovom? Od najstarijih vremena imaginacija jeimala vodeću ulogu u ljudskom postojanju.17 Najpre sevekovima kraj ognjišta negovala imaginacija pričanjempriča o precima i bogovima, sažetim u arhetipove i bajke.Oblikovanje pozorišne scene uzdiglo je priču u živo iskus-tvo i plastični doživljaj, lični i kolektivni. U antičkim dra-mama osmišljavala su se sva zbivanja ljudske i božanskeegzistencije na organizovan i kreativan način - kako bi sevratila Božanskom. Otuda je izvođenje drame u arhaičnimvremenima bilo sveti, religijski čin. Tada je imaginacijabila jedno sa životom. Danas se ona degradira na simula-

17 Elemir Zola "Upotreba imaginacije i zalazak Zapada", Opus,Beograd, 1988.


43

krume i simulacije.18 Najopštija upotreba imaginacijedogađa se u uređenju životnog prostora. Arhitektura jenajgrublja materijalizacija imaginacije, ali i najpraktičnija.Zatim, razvoj tehnike predstavlja još finiju i raznovrsnijuupotrebu imaginacije u iskušavanju sveta i svih moguć-nosti egzistencije19. Pismo i literatura su još finija upot-reba imaginacije, s njima je sakupljeno svo iskustvo pos-tojanja ovoga sveta, a umetničko izražavanje, slikarstvo ipoezija, najfinije. Nauka je nastala kao potreba da se delo-vanje imaginacije učini konkretnim i praktičnim. Naukaje takođe imaginativno sažimanje prostora i vremena, alisamo radi osmišljavanja prirodnih zakona; u njoj osmiš-ljavamo ono što je bilo, i što bi na osnovu stečenog iskus-tva moglo da bude, da bismo menjali i kreirali sadašnje,ono što jeste. Religijska imaginacija osmišljava duhovnezakone u nameri da još više približi čoveka smislu. U tomeje uspešna samo toliko koliko otkriva da je sam čoveksmisao. Stoga imamo tri vrste imaginacije: naučnu kojaosmišljava prirodne zakone; umetničku koja osmišljavasva iskustva ljudskog postojanja i religijsku koja sažimaduhovna iskustva u smisao sveg postojanja i povezuje gasa Božanskim. Sve ovo, sva priroda i njena transformacija kroztehniku i kulturu, odigrava se oko inkarniranih duša.Duše su virtualna središta ili magneti koji samim svojimprisustvom privlače sva ova zbivanja oko sebe. Kada seinkarnira u telo, iz viših dimenzija u niže, duša kao mag-net izaziva proces preobražaja prirode oko sebe, informa-cija kao misli (vazduh), energije (vatra), virtuelnih oblika

18 Žan Bodrijar: "Simulakrumi i simulacija" IP "Svetovi", Novi Sad,1991 ("Simulacres et simulation" Jean Baudrillard, Galilée, Paris,1985)19 M. Heidegger: "Pitanje o tehnici", u: Kraj filozofije i zadaća mišljenja.Rasprave i članci, Naprijed, Zagreb, 1996.


44

(voda) i fizičkih oblika (zemlja). Tako nastaje sva arhitek-tura, tehnika, nauka, umetnost i religija, sve što je kons-truktivno i destruktivno - jer treba iskusiti sve mogućno-sti - kao procese kojima se obavlja osmišljavanje i percep-cija prirode, odnosno svih moći postojanja, i kao takvi sevraćaju Božanskom kroz spoznaju njihovog smisla. Perce-pcija Božanskog nije jednosmerna ni pasivna. Ona je dvo-smerna i aktivna. Ona istovremeno menja i stvara objektepercepcije. Duše ništa ne rade, one su samo tihi svedocipostojanja. Priroda je ta koja radi sve oko duše privučenanjenim Božanskim sjajem. Počevši od misli - koje su najfi-nije vibracije prirode, sa kojima priroda osmišljava samusebe kroz biće čovekovo u kome boravi duša, u šta godčovek da pogleda on to osmišljava, i tako osmišljen smisaovraća Božanskom kroz svoju dušu - preko delatnih organačovekovog tela sa kojima on obrađuje prirodu. Sve radipriroda da bi omogućila percepciju dušama. To je svrhaorganskog sveta. Tačnije, ne radi ništa ni priroda, ona je nesvesna iinertna. Rad se odvija usled uzajamnog prisustva prirode iduša, njihove blizine, kao magnetna indukcija, kada dvamagneta pokreću jedan drugog samo zbog blizine. Zato tablizina omogućava i pojavu samog organskog sveta iživota. Blizina i kontakt duše i prirode događa se jedino učovekovom biću. Stoga je on jedino kreativno biće. Zbog teblizine i kontakta Božanske duše i ispoljenog sveta prirodeu čovekovom biću, događa se kreativan rad čovekov, i radje suština čovekovog postojanja na ovome svetu. Čovekovrad je potpuno ostvarenje percepcije Božanskog u ovomsvetu. Čovek svojim radom oblikuje i vraća stečenu percep-ciju postojanja natrag Božanskom. To je suština karme.Zato je u najboljem spisu o karmi, u Bhagavad Giti, suština


45

karme opisana kao rad koji je Božiji, a ne čovekov. Čoveknajbolje ostvaruje svoju karmu kada sve radi kao da Bogradi kroz njega, i ne traži nikakve nagrade niti rezultaterada za sebe, već samo radi kao produžena ruka Božija.Istu ideju izražavaju i Gnostici kada tvrde da je čovekovaduša produžena ruka Božijeg stvaranja.


46

LIČNOST KAO OLIČENJE BOŽANSKOG

Sa pojavom ljudskog tela organski život prelazi uvišu ravan, nije više prosto zbivanje reprodukcije radiopstanka, već postaje scena za dramu života, za iskušava-nje svih mogućnosti delovanja višeg reda, svih mogućihdogađaja, a ne samo prostog oblikovanja organskog ineorganskog bića. Događaji se unapređuju pomoću oruđai alata, delovanjem koja uključuju i mišljenja, osećanja ivolje individua i njihovu međusobnu interakciju, razvojcivilizacije, tehnike i kulture. Samo takva interakcija možeda kristališe ličnost u čoveku. Samo celovita ličnost učoveku može da odražava Božansku ličnost - jer Božanskose uvek ispoljava kao ličnost. Samo kada je ono sámo,ostaje bezlični Apsolut. Suštinska težnja Apsolutnog je dapostane konkretno. Ono najviše želi da se spozna u najni-žem, ono najveće u najmanjem. Ono stoga uvek teži da seispolji kao ličnost jer tako postaje konkretno i delatno,osmišljeno i jasno samo sebi u svim mogućim aspektima iiskustvima postojanja, subjektivnim i objektivnim. Samčin ispoljavanja sveta je odraz težnje Božanskog da se ispoljikao ličnost. U celovitoj ličnosti čovekovoj, kao oličenjuBožanskog, okončava se i osmišljava svo ispoljavanje sveta. Iz prirode organskog sveta jasno je da on sam posebi ne može da obezbedi ništa više od uslova za organskureprodukciju i opstanak. To je njegov vrhunac. Kao i raz-voj neorganskog sveta, i organski je zasnovan na sponta-nim mehaničkim zakonima uzročnosti i po koje slučajno-sti. Za transformaciju u delovanje višeg reda, za smislenirad i kulturu, potreban je impuls odozgo, od Božanskesvesti. On u organski svet stiže u obliku ljudskih duša.


47

Celovita ličnost podrazumeva potpunost u smislu ipostojanju, jedinstvo, celovita ličnost je uvek jedna ista,iako su joj poznata sva različita iskustva. Stoga celovita ličnost dolazi tek na kraju procesaindividuacije, dozrevanja svih iskustava percepcije i delo-vanja kroz dramu životnih iskustava. Dotle je ličnost razdeljena na mnoštvo Ja i potči-njena različitim utiscima koje sakuplja u iskustvu. Pre nego što su dozrela za formiranje ljudskog tela,sva nasleđena iskustva bivstvovanja oblikovala su odre-đene utiske ili osobine.20 One se ponašaju kao male lično-sti, kao pojedinačna Ja, kao i svi entiteti koji se spontanoformiraju. Stoga i u ljudskom obliku one nastavljaju da seponašaju kao mnoštvo malih ličnosti ili mnoštvo Ja. Takokada se u telo inkarnira ljudska duša, kao celovito oličenjeBožanskog, ona se suočava sa delovanjem mnoštva Ja utom biću. Ceo ljudski život i svo ljudsko sazrevanje svodise na razumevanje, osmišljavanje, objedinjavanje i nadila-ženje svih tih posebnih osobina ili Ja u jednu celovitu lič-nost, jednu svest i jednu volju. Kada se to dogodi naziva seprosvetljenje ili samospoznaja. Ta reč podrazumeva spoz-naju Sebe samoga, odnosno prepoznavanje same dušekakva jeste nezavisno od tela, za vreme dok je u telu. Ovosve pokazuje da je njen boravak u telu zamagljen mnoš-tvom Ja iz iskustava nižih oblika partikularnog bivstvo-vanja. Njena samospoznaja znači da su se ta iskustvaosmislila i osvestila u višem kontekstu i razumevanju,kao aspekti bivstvovanja prirode kao takve, i nadišli ukontekstu Božanskog koje sve omogućava.

20 Patanjđali ih u "Izrekama o jogi" naziva vasane i samskare, dublji iplići utisci, koji su nesvesno nakupljeni tokom inkarnacija. Usavremenoj psihologiji to su sadržaji nesvesnog.


48

Mnoštvo Ja ima kreativnu funkciju, ono omogućavarazmenu iskustava između različitih utisaka, zatim sum-nju i uvid u suprotnosti, a svest o suprotnosti omogućavasvest o izboru. Ako se, sa druge strane, mnoštvo Ja ne spoznaje naovakav kreativan način, mnoštvo Ja je uzrok konfuzije iiluzije. Zbog holografske prirode stvarnosti, konfuzija isukobi u nama odražavaju se oko nas, kao događaji koji se(prividno ili stvarno) nama događaju. Svi sukobi međuljudima nastaju zbog podele u ljudima. Objedinjavanje svih utisaka partikularnih iskus-tava, svih Ja, postizanje mira i savršenstva celovite lično-sti kao oličenja Božanskog, moguće je samo ljubavlju. Lju-bav je ona snaga koja objedinjava različito njegovim potpu-nim razumevanjem. Zato razumevanje bez ljubavi nijemoguće. Ljubav kao činilac koji sve objedinjava potiče odprirode univerzalnog Polja ili Božanske matrice, čije pri-marno svojstvo je jedinstvo izvan mnoštva i svih razlika.Ljubav je jedini pravi izraz ispravne spoznaje smisla pos-tojanja, jedini pravi izraz celovite ličnosti. Celovita ličnostje uvek oličenje Božanskog. Otuda se kaže da je Bog ljubav,i da čoveka samo sposobnost bezuslovne ljubavi vraćaBožanskom.


49

BOŽANSKO KAO OSNOVA DUŠE

Šta je uopšte duša? To je delić razbijenog holograma Božanskog Apso-luta koji sadrži i odražava ceo Apsolut. Taj delić se u višim dimenzijama ispoljava kao čistaenergija. Pošto reč energeia znači "bivstvo u pokretu,ispoljavanju i delanju",21 prvobitan izraz Božanskogpokreta i delanja ispoljava se kao nestvorena svetlost. Kako ta nestvorena svetlost silazi u sve niže dimen-zije, u elementu Vazduha postaje Reč ili Logos, u elementuVatre volja ili namera, u elementu Vode ili astralnomsvetu se pokazuje kao stvorena svetlost jača od sunca iosećanje blaže od svakog blaženstva. U elementu Zemlje, odnosno fizičkoj realnosti,Božanska prisutnost se pokazuje na sve ove načine i joškao svetlost zvezda, kao životna energija, kao lepota isklad, i kao čin dobrote, ljubavi i milosti. To su sve kon-kretni, materijalni izrazi božanske prisutnosti. Tu svetlost vide umirući kao svoju dušu ili dušedrugih osoba.22 Prati je neopisivi osećaj blaženstva. Zbog

21 Grčki pojam energeia mi danas koristimo kao energija. Dakle, grčkiizvornik pod energijom shvata svako kretanje u postojanju, u biću,samo kretanje po njemu jeste energija. Budući da se sve kreće, ondasve možemo videti kao energiju. Ali materijalistički pogled na svetnam je danas zamračio izvorno značenje jezika i viđenje samogapostojanja kao energije, sve vidimo kao "mrtvu materiju" a podenergijom podrazumevamo samo ono što proizvedemo sagorevanjemili električnu energiju. Samo nas kvantna fizika i misticizam danaspodsećaju da materija ne postoji već je sve samo energija.22 U literaturi koja obrađuje ove događaje redovno se događa da se tasvetlost pogrešno tumači kao Anđeo čuvar ili joj se daju religijskaimena (najčešće kao Isus).


50

snage iluzorne identifikacije sa telom, umirući svoju dušuvidi kao da je spolja i da mu prilazi u obliku svetlosti. Kadačovek nadiđe svaku iluziju individualnosti i identifikacijusa telom i umom, prepoznaće tu svetlost kao sebe samoga,tačnije, Bog će u toj ličnosti opet biti Onaj Koji Jeste, a ilu-zija čoveka će nestati. Budući da priroda, kao odraz apsolutne svesti osebi, nije stvorena u vremenu, nego je vreme samo oblikrelativnog zbivanja unutar prirode, besmisleno je govoritio početku stvaranja prirode. Zato je u prirodi mogućenaizgled paradoksalno zbivanje, da posledica prethodiuzroku, što se popularnije naziva "zakon privlačenja",naime, da možemo ostvariti neko stanje ako u svetu idejaili imaginacije zamislimo da je ono već tu i ostvareno.Time ga privlačimo. Dakle, budući bezvremeno, Božansko je uvek prisu-tno u svemu, i nezavisno od svega, ono je prisutno kaouslov i osnova samog postojanja. Budući bezvremeno,Božansko se u iluziji vremena uvek doživljava i ispoljava usadašnjem trenutku. S druge strane, činjenica da priroda nije nastala uvremenu znači da Božansko iskustvo sopstvenog bivstvo-vanja ne dobija kroz projekciju svojih duša tokom vre-mena - ono je uvek već u njemu. Kako je i prostor vezan zavreme, to znači da sva iskustva bivstvovanja nisu niodvojena od Božanskog. Samo Božansko postoji i to jejedina Stvarnost.

Sva drama osvešćenja o kojoj se ovde govori je samoprobuđenje Onoga koji jeste, Božanskog Apsoluta, u svomnajindividualnijem aspektu, kao individualna duša. Kada jeApsolut sam kao Celina, nije mu potrebno nikakvo probuđe-nje jer i ne može biti nesvestan. On se individualizuje u raznerazmere ispoljavanja sve do individualne duše i tom indivi-dualizacijom sve više zapada u zaborav sebe baveći se različi-


51

tim zbivanjima. Konačni cilj je da Celina sebe bude svesna unajindividualnijem obliku, kao čovek, nakon svih iskustava.Tako Celina postaje zaista potpuna, svesna sebe od najvećegdo najmanjeg, u svim aspektima. Ako bi ona mogla da separtikularizuje i projektuje, a da pri tome izgubi svoju svest icelovitost, onda ne bi bila savršena ni celovita. Njena samos-poznaja u individualnoj duši, nakon svih patnji i iluzijaodvojenosti, dokaz je i manifestacija da je njena celovitostisavršena i uvek prisutna u svemu. Ništa nije izvan Apsolutnog. Kako, prema tome, niduše nikada nisu odvojene od Božanskog iz koga prois-tiču, sve se to zbiva u čoveku, kao naše probuđenje. Stoga, pored sadašnjeg trenutka, Božansko je uvek iovde, prisutno. Znači: uvek ovde i sada. Nikada u vremenu i odvo-jeno od ičega. Zato se stvarnost sastoji iz paradoksa da postojispoljni svet sa svim ovim zbivanjem prirode, kao i da se tosve zbiva u nama. Spolja se zbiva samo sadašnjost, a unama i svest o prošlom i budućem. To su dve paralelnerealnosti koje imaju zajednički izvor. Te dve paralelnerealnosti se manifestuju kao spoljnje i unutarnje, kao sve-snost i nesvesnost, kao subjektivno i objektivno. Razlike nastaju samo iz ugla posmatranja. Posmatrano iz čiste svesti o sebi ništa nije stvoreno,nema ničeg objektivnog, samo Božanski Apsolut postojikao sámo postojanje ovde i sada. Posmatrano iz perspektive individualnog bića,onog delića holograma, postoji spoljašnje i unutarnje, icela priča o stvaranju objektivnog sveta izgleda stvarna. Da bismo zadovoljili iluziju postojanja, jer inače nebismo ni opisivali sve ovo, reći ćemo da su duše bezvre-meno prisustvo Božanske svesti u iluziji vremena.


52

Božansko ne projektuje sebe u obliku individualnihduša, kako se to popularno zamišlja kada je um identifi-kovan sa telom, ono ne može sebe da projektuje jer ništanije moguće izvan njega samoga. Samo Božansko postojikao sámo postojanje, kao sáma svest. Iluzija individualno-sti te svesti je ono što se naziva individualnim dušama, išto je ta iluzija veća, toliko više izgleda kao da su te dušeindividualne, da se reinkarniraju i da postepeno sazre-vaju. Zato kada se čovekova duša probudi iz svoje iluzije,vidi da ona sama ne postoji, da samo Božansko postoji. Sa druge strane posmatrano, samo Božansko nije uiluziji. Svo ostalo što postoji na bilo koji način postoji unekoj iluziji odvojenosti od Božanskog. Budući da je sve unutar Božanskog, a da je Božanskouvek sama stvarnost, to znači da je sve stvarnost, pa i onošto ovde nazivamo iluzijom. Iluzija je inače ono što nepostoji u stvarnosti. Otuda stanja iluzornog postojanja,kao što su individualne duše koje se preporađaju tokomvremena i trpe karmu, jesu stvarna stanja, iako iluzorna.Iluzija postojanja postoji u stvarnosti, iako je i dalje iluzija.Stvarnost je ono što apsolutno sve omogućava, pa i iluziju. To postojanju daje dvostruku prirodu: sa jednestrane se iskušava kao iluzija i stanje patnje, a sa drugestrane uvek je moguće nadilaženje tog stanja, jer je ilu-zorno. Zato nas samo sagledavanje stvarnosti oslobađa odiluzije i patnje. Da ne bismo dalje razvlačili ovu dijalektiku praz-nine (sunyate), što je Nagarđuna davno već učinio, vra-timo se na suštinu kazivanja šta su duše na takav način damožemo nešto praktično da radimo sa tom definicijom.


53

PRISUSTVO BOŽANSKOG KAO SVEDOČENJE

Duša je prisustvo Božanskog u samom postojanju. Tiho prisustvo, sámo svedočenje. Svo stvaranje i ispoljavanje univerzuma, ma kakoiluzorno, nije se dogodilo izvan Božanskog, zato što ničegne može biti izvan njega jer je ono Apsolutno. Otuda jeBožansko uvek prisutno u svemu stvorenom i ispoljenom,u svakom obliku, svakom biću i svakom događaju. Sámo prisustvo Božanskog navodi prirodu da seoblikuje, usavršava i saobražava ka Božanskom. To saobražavanje prirode je svekoliki kosmos i životkoji postoji. Krajnje savršenstvo oblikovanja prirode ka Božan-skom je čovekovo biće. Krajnje savršenstvo ogledanja Božanskog u odrazuprirode je čovekova samosvest, Sopstvo, i samospoznaja. Božansko je prisutno iza vremena zbivanja togoblika, bića i događaja, kao transcendentalna osnova, kaoono što sve omogućava. Ono je prisutno uvek ovde i sada.Da nije tako, da Božansko nije iza vremena, da nije tran-scendentalno, onda ne bi bilo nikakve razlike izmeđuBožanskog i ispoljenog sveta. Odnosno, ne bi bilo nikak-vog ispoljenog sveta već samo Božanskog. Prisustvo Božanskog u svemu, kao svedočenje, uvekje izvan svakog zbivanja, nikada u njemu. Ono je izvansvega, transcendentalno. Otuda se kaže svedočenje: sve-dok nije učesnik u zbivanju već samo posmatrač. Zahva-ljujući svedoku zbivanje postaje obznanjeno, poznato isvesno. Bez njega ono bi se slepo odvijalo po svojim zako-nima uzročnosti i ne bi nikada došlo do smisla. Ne bi serazlikovalo od nevidljivog rada bakterija. Takođe, da sve-dok nije izvan zbivanja, da je jedno sa njim, ne bi mogao


54

da ga bude objektivno svestan, ni sebe ni sveta. Za objek-tivnu svest potrebna je diferencijacija, razlikovanje. DaBožansko nije transcendentalno, ne bi bilo svesti u prirodi,svesti o postojanju kao takvom. Ne bi bilo ni čoveka kaonosioca takve svesti. Opet, da Božansko nije imanentnopostojanju, postojanje ne bi postojalo, jer ništa ne postojisamo od sebe, niti ono što je nesvesno (priroda) možeikako postati svesno. O transcendentalnoj prirodi Božan-skog govori se samo zbog ograničenog uma čovekovog, ane zbog samog Božanskog, ono sámo nije ni transcenden-talno niti je imanentno. Ono samo jeste, kao Apsolut. Zato svedočenje Božanskog nije isto kao običnoljudsko svedočenje nečemu. Prisustvo božanskog svedoče-nja je najjača pokretačka sila sveg zbivanja: bivajući Apso-lutno, ono kao imanentno zbivanju daje podsticaj za ispo-ljavanje, a kao transcendentno privlači svo ispoljavanje kasmislu i svrsi. Sve se zbiva zbog tog prisustva, jer ceo univer-zum je ispoljen kao takav da posluži kao odraz svesti Božan-skog o sebi. Prisustvo Božanskog kao svedoka je najveći pri-vlačitelj sveg zbivanja. Ono je magnet koji oblikuje svakozbivanje prirode. Cela priroda postoji zbog njega, a ne zbogsebe sáme. Suptilno, bezvremeno prisustvo Božanskog u sva-kom obliku postojanja je ona svest i namera koju vidimo usvakom obliku života, u svakoj živoj ćeliji, u svakomdogađaju, koja daje toplinu, život i smisao svemu. Prisus-tvo Božanskog kroz ljudsku dušu je uzrok da se oko čovekai kroz delanje čovekovo formirala sva civilizacija, kultura itehnika koja daleko nadilazi prosto neorgansko i organskooblikovanje.

Sámo prisustvo duša u prirodi transformiše itranssupstancijalizuje celu prirodu ka višem smislu, ka nje-nom oličenju Božanskog, da konačno postane svršeno ogle-dalo Božanske svesti o sebi.


55

Iako se ovako transformiše spolja, ona postaje savr-šeno ogledalo Božanske svesti o sebi samo u celovitoj lič-nosti čovekovoj kao oličenju Božanskog. Sva spoljašnjatransformacija, materijalna i duhovna kultura, samo jesenka procesa individuacije i ocelovljenja čoveka u Božan-sku ličnost kao živog prisustva Božanskog. Iako je Božansko već prisutno kao sámo postojanje,ono tek u celovitoj čovekovoj ličnosti postaje živa i dela-tna prisutnost kao ljubav.


56

MEHANIČKO ISPOLJAVANJE NEORGANSKOG SVETA

Ispoljavanje univerzuma ima i svoj mehaničanaspekt. Ono se velikim delom razvijalo spontano pomehaničkim i matematičkim zakonima uzročnog razvi-janja i umnožavanja (Zakon broja tri, Zakon broja sedam, idr.). Zapravo sav neorganski svet je nastao po tim meha-ničkim zakonima, spontano, bez učešća svesti. Taj neor-ganski svet sačinjava veći deo kosmosa. U neorgansko, mehanično i nesvesno ispoljavanje ioblikovanje spadaju i sve više dimenzije, niži i viši astral. Već smo rekli da svako zbivanje stvara obrasce ilipolja koja povratno utiču na dalje zbivanje, na oblikovanjesebi sličnog. Tako su nastali neorganski entiteti koji su sespontano oblikovali na višim dimenzijama, u astraluponajviše, jer astral je najbliži materijalnom planu kon-kretnih oblika i ostvarenja, zato je u astralu takođe najla-kše stvoriti i zadržati poseban oblik. Ti neorganski entiteti su prirodni elementali,duhovi i demoni. Oni su nastajali spontano zajedno sanesvesnim umnožavanjem neorganskog sveta u svimdimenzijama. Njihova osnovna odlika je bezdušna borba za goliopstanak. Oni nemaju više funkcije ličnosti radi prisustvaduše i spoznaju smisla postojanja. To ima samo čovek uorganskom svetu. Neorgansko područje ne stvara svojuenergiju. Energiju stvaraju i akumuliraju samo organskabića u trodimenzionom fizičkom svetu. Akumulacija iočuvanje su, pored inercije, jedne od odlika fizičkog sveta.Zato neorganska bića svoju energiju moraju da uzimajuod organskih kao paraziti. Budući da žive na višim dimen-zijama od fizičke, oni lako manipulišu bićima u fizičkomsvetu, koja su ograničena svojim fizičkim čulima i nemogu jasno da raspoznaju uticaje viših planova, opsedaju


57

ih i navode da delaju tako da im stvaraju hranu. Opet,budući da su prirodni stanovnici viših planova, naročitoastrala, njihova hrana nije fizička hrana, već energetska,sačinjena od posebnih frekvencija koje stvaraju emocijekojima bića zrače, emocije posebne niske frekvencije, a tosu negativne emocije, mržnja, strah i patnja. Neorganskabića navode sva organska bića na ponašanje koje stvaraemocije mržnje, straha i patnje - a posebno prisiljavajučoveka na takvo ponašanje.


58

ISPOLJAVANJE ORGANSKOG SVETAKAO PODLOGA ZA SVEST

Svrha celokupnog ispoljavanja univerzuma je daposluži kao podloga za ogledanje Božanske svesti o sebi.Za to ogledanje nije bilo dovoljno samo neorgansko, spon-tano i mehaničko ispoljavanje. Za to je bio neophodanfiniji, organski svet u kome će se razviti zbivanje višegreda od spontane uzročnosti i slučajnosti koja postoji uneorganskom području. To je zbivanje koje unosi dramu upostojanje i život, sadržaj i smisao, evoluciju svih mogu-ćih iskustava kako bi svest Božanskog o sebi bila komple-tna kao ličnost. Ta životna drama, rad i borba za smisao je ono štose naziva karma i indijskoj tradiciji.

Karma je moguća samo u organskom svetu, trodi-menzionalnom fizičkom svetu kakav postoji na Zemlji. Isamo u čoveku. Niži oblici života nemaju karmu. Oniimaju samo postojanje i život. U stvaranju organskog života učestvuju sve višedimenzije, one zapravo i postoje zato da bi stvorile organ-ski trodimenzionalni život. Zato se uzročnost karme pro-teže i na više dimenzije. Zato ne vidimo ceo lanac uzroč-nosti jer naša čula i fizički um vide samo ono što je fizičkoi u našem okruženju. Zato možemo da vidimo samo pos-ledice i samo delove uzročnosti koje su dovele do nekeposledice. Zato se uzalud pitamo: "Zašto Bog dozvoljavazlo?" jer Bog je Celina, a mi ne vidimo Celinu i ceo lanacuzročnosti u njoj, već samo neke delove koje nekadamožemo da povežemo, a nekada ne.


59

Tek u potpuno razvijenom organskom svetu iživotu postoje uslovi za potpuno ogledanje Božanske sve-sti o sebi. Božanska svest se uvek ogleda kao ličnost, odnosnolično, u potpunosti svoja, samosvojstvena. Božansko jeuvek ličnost i zato se samo u celovitoj ličnosti ono možeogledati i osvestiti. Stvaranje tih uslova imalo je svoju evoluciju, nisunastali odjednom. To je evolucija svih živih oblika dostvaranja ljudskog tela na kraju te evolucije. Samo ljudskotelo ima sve potrebne čulne i delatne organe za percepcijui rad. Zato je samo ljudsko telo podobno za prisustvo celo-vite Božanske svesti o sebi. Samo ljudsko telo je sposobno za Božansko prisus-tvo koje nazivamo dušom. Božansko je prisutno i u svim drugim oblicimaorganskog života, u biljkama i životinjama, ali u dalekomanjoj meri, tek koliko je potrebno za život i opstanak isakupljanje one vrste iskustava bez stvaranja karme iživotne drame kao ličnosti. Svrha svekolike evolucije organskog života je ustvaranju uslova za formiranje ličnosti. Ličnost se formirakroz dramu života. Za tu dramu potreban je potpunoizgrađen organski život, daleko iznad proste reprodukcijei borbe za opstanak.

Spajanje Božanskog prisustva kao duše sa ljudskimtelom lakše ćemo razumeti ako zamislimo dušu kaočoveka i telo kao ogledalo u kome se čovek ogleda da bi seobjektivno video. Da bi se duša koja proističe iz Božan-skog, potpuno ispoljila i afirmisala sve do fizičkog plana,potreban joj je odgovarajući oblik u prirodi, tačan kao lik uogledalu. Taj tačan odraz je priroda oblikovala u ljudskotelo, da bude podoban oblik za prisustvo ljudske duše,emanacije Božanskog. Priroda je oblikovala čovekovo telo


60

pod privlačnim dejstvom prisustva Božanske svesti. Zatose o telu može govoriti kao o fizičkom aspektu duše, nje-nom ispoljenom i delotvornom aspektu, dok je sama dušau svojoj suštini transcendentalna i neispoljena. Kao iBožansko čije oličenje predstavlja. Telo u kome boraviduša sadrži i svoje astralne i energetske aspekte kojinadilaze fizičko telo, sadrži etersko, astralno i mentalnotelo. S njima duša deluje na višim dimenzijama. Zato setelo i sastoji od svih dimenzija. Zato su te više dimenzije učoveku, a ne izvan njega.

Čovek je spoj dvaju činilaca: transcendentalne duše,ili Božanskog prisustva, i tela kao individuacionog pro-cesa prirode. Zato čovek ima dvojnu prirodu, sposoban jeza dosezanje božanskih visina i paklenog podzemlja.Čovek može da bude i animalan i božanstven. Zato se nje-govo ostvarenje ogleda u uzdizanju iznad prirodnog uslo-vljavanja, od svega što je fizičko, mehaničko i uslovljava-juće. Sve što u sebi ima od svesti, dobrote, nezavisnosti iobjektivnosti, to mu je od Božanskog prisustva koje musačinjava dušu. Sve što mu je od patnje i neznanja, to jeusled identifikacije sa telom.

Čovek je most između prirodno ispoljenog i Božan-skog.

Božansko je kroz čovekovu dušu najjače prisutno upostojanju.


61

KRUG STVARANJA:NEORGANSKI SVET, ORGANSKI SVET I ČOVEK

Ako ceo proces Božanske samospoznaje ili postoja-nja zamislimo kao sferu, što bi bilo u skladu sa drevnombaštinom, ili kao krug zbog jednostavnosti, početak krugabilo bi spontano ispoljavanje neorganskog sveta krozsedam faza i kroz pet dimenzija, kroz pad u sve niža i gru-blja stanja. Dosezanje krajnje suprotne tačke od početkakružnice bio bi nastanak organskog sveta, kao početakzaokreta i povratka izvoru. Čovek sa dušom bio bi uzlaznalinija drugog dela kruga kojom se dovršava celina, povra-tak Božanskom prapočetku.

Na osnovu ove sheme objasnićemo sve ostale deta-lje ispoljavanja Božanskog. Ovde razlikujemo najpre sam krug kao CelinuBožanskog, što pokazuje da se sve zbiva u njemu kao Onsám; zatim kruženje kao način ispoljavanja Celine; zatimkretanje silaznom putanjom kroz neorganski svet, dola-


62

ženje do najniže, suprotne tačke u organskim svetu, poče-tak uzlazne putanje kroz čovekov razvoj i vraćanje ishoduu Božanski Apsolut. Prvi deo ispoljavanja ide silaznom putanjom krozneorganski svet i sve razmere. To je mehaničko usložnja-vanje prirode sve većim brojem uslovljavajućih zakona,kroz ukrštanje frekvencija u višim dimenzijama, i atoma imolekula u fizičkoj ravni. Kada dospe do kraja svog spontanog, mehaničkogispoljavanja po zakonu broja sedam, dolazi do formiranjaorganskog sveta, na suprotnom kraju kruga ispoljavanjaod Božanskog Apsoluta. Organski svet je krajnji dometmehaničkog i nesvesnog ispoljavanja i početak stvaranjauslova za svesni rad kroz oblikovanje svih čulnih i delat-nih organa i čovekovo telo. Organski svet postaje ogledaloza ogledanje Božanske svesti. U organskom svet počinje delovanje višeg reda, dokje u neorganskom području delovalo samo mehaničkokretanje subatomskih, atomskih i hemijskih procesa, uorganskom području formira se kretanje višeg reda, a tosu složenije aktivnosti i događaji organskih celina koje sunastale subatomskim, atomskim i hemijskim procesima,događaji i zbivanja složenijih celina, fizičkih tela. Događaji se u organskom svetu kreću od snalaženjau borbi za opstanak do dramatičnih događaja u borbi zasmisao opstanka, među bićima koja imaju sve organskesposobnosti čulnog opažanja i delovanja, među ljudima. Drama života oblikuje ličnost čovekovu. Duša kao oličenje Božanske svesti inkarnira se samou ljudskom obličju. Duša se inkarnira u ljudskom obličju sve dotle dokne iskusi sve aspekte smisla svih zbivanja u životu. Pre toga svest Božanskog indirektno je prisutna ubiljnom i životinjskom svetu na nivou vrsta, kao elemen-


63

tarni uslov da se život u njima odvija i oseća u svim obli-cima. U njima se duša nije inkarnirala cela već samomalim delom, tek koliko joj je potrebno da pokupi utiske.U njima se duša uvežbavala da boravi u trodimenzional-nom svetu na elementaran način, prostim kretanjem iopstankom na kopnu, vodi i vazduhu. Skup svih iskustava kretanja i opstajanja u fizičkomsvetu, koji Božanska svest prikuplja kroz iskustva posto-janja životinjskog i biljnog sveta, omogućava da se inkar-nira u ljudskom telu i da u njemu započne razvoj ka smi-slu postojanja. Ni u ljudskom telu se duša ne inkarnira cela, većdelimično, ali mnogo više nego u životinjskom. I u ljud-skom telu se inkarnira onoliko koliko joj je potrebno dapokupi utiske vezane za tu inkarnaciju. Duša se nikada neinkarnira cela, to je nemoguće zbog njene Božanske veli-čine. Ovde treba znati da se duša upravo zbog svojeBožanske veličine simultano deli u svojoj projekciji iinkarnacijama. Otuda srodnost koju osećamo sa životi-njama i svim živim bićima. Životni princip u njima je istikao i u nama. Budući da je izvan vremena i prostora, dušase takođe deli i u pogledu vremena i prostora, naime,može simultano da postoji na više mesta i u više oblika,tela, i istovremeno u različitim vremenima. Tako bržestiče iskustva. Tako uvek i radi. Samo iz perspektive umaograničenog telom, vremenom i prostorom, izgleda kaoda se duša inkarnira tokom linearnog vremena i seli izživota u život. Ona istovremeno proživljava sve živote, jerza nju nema vremena. Sve ljudske duše, prividno razdvo-jene telima u prostoru, i individualnim iskustvima, usvom najvišem ishodu su jedno. Duša je jedna kao što jejedno i Božansko čije su oličenje. Ali to je samo na najvišoj


64

razmeri, na ovoj ovde gde se nalazimo ona izgleda pode-ljena u mnoštvo. Zato moramo o njoj da govorimo uskladu sa razmerom u kojoj se nalazimo. Životno iskustvo duše u organskom obliku i u ljud-skom telu, potpuno je podložno uslovljavanjima kojima jepodložan organski svet, a to su delovanja šire celine izviših razmera, delovanje planeta. To delovanje detaljnopokazuje nauka astrologije. Kada iskustvo postojanja dovoljno sazri u ljudskomobliku, ono započinje da se kreće uzlaznom putanjom.Tada počinje nadilaženje uslovljenosti koje stvara ljudskotelo i čulni svet uopšte. Čovek upoznaje više svetove, višaznanja, i teži oslobođenju. Čovekova egzistencija postajepozitivna onda kada on počinje da nadilazi poistovećenostsa telom i umom, kada počne da se uzdiže. Tada ga i pri-roda podržava na sve načine jer i ona u celosti služi oslo-bođenju duha čovekovog. Sve dotle dok propada u identi-fikaciju sa telom i umom čovek doživljava patnju i sukobsa prirodom. Konačno oslobođenje je povratak Božanskomishodu. Celo kruženje zbiva se unutar Božanskog ishoda kaonjegova imaginacija ili san. Otuda je samo probuđenje ishod celog zbivanja, ane postizanje nečeg novog. Probuđenje se odvija samo u ljudskom obličju, učoveku koji je postao individualno oličenje Apsolutnog. Samom Apsolutu nije potrebno nikakvo buđenje.Potvrda ili aktuelizacija njegove apsolutne savršenostidogađa se kroz čoveka, kada od nesvesnog stanja indivi-due otuđene od Božanske celine i patnje u svim iluzijamakoje ta otuđenost donosi, radom na sebi, svojom voljomprepozna ceo proces zapadanja u iluziju i neophodnostbuđenja, vraćanja Celini kroz svest o Sebi, svojoj suštini, a


65

to je oduvek bio sám Božanski Apsolut, jer ništa izvannjega nije ni moguće. Taj proces se u čoveku događa kaoosvešćenje duše u telu, buđenje, i to je jedino "spasenjeduše" koje je moguće. Zato je, praktično govoreći, samo čoveku potrebnobuđenje. U tom buđenju čovek nestaje i samo BožanskaCelina ostaje. To bi bio šematski opis celog procesa. Sada ćemo se pozabaviti detaljima životnih dramakoje duša iskušava u ljudskim inkarnacijama. Ali pre negošto sagledamo inkarnacije duša na ovom svetu, u ovak-vim telima kakva sada imamo, moramo razumeti njihovopostojanje pre ovoga sveta.


66

O INKARNACIJAMA DUŠAPRE ORGANSKOG ŽIVOTA NA ZEMLJI

U višim dimenzijama ukrštanje frekvencija i raz-mera stvara neorganska bića kojima je osnovni modusbivstvovanja borba za opstanak. Neorganska bića nastaju na osnovu činjenice da sesvest Božanskog uvek ispoljava na dva načina: kao samoblik zbivanja i kao ličnost. Pri tome ličnost daje smisaooblikovanju zbivanja. Duša se kao ličnost ispoljava samo uljudskom obliku. Drugi naziv za ovo što ovde nazivamo božanskimispoljavanjem kao ličnost u izvornom stanju je monada.Duše prvobitno postoje kao božanske monade koje projek-tuju oblikovanje i na neorganskom i na organskom planu. Duše, kao principi svesti, ni na organskom ni naneorganskom svetu nikada se ne ispoljavaju u celost niti udovoljnoj meri da biće postane svesna ličnost. Samo se uljudskom telu duša kao princip svesti ispoljava u dovoljnojmeri da se tu oblikuje kao ličnost. Ali ni tu u celosti, već senjeno prisustvo u čoveku povećava u onoj meri u kojoj čovekpostaje celovita ličnost, odnosno oličenje Božanskog. Zap-ravo, koliko čovek postaje celovit toliko se cela duša ispo-ljava kroz njega. Koliko je podeljen i nesvestan, toliko manjeje božanske svesti duše prisutno u njemu. U svim neorganskim i organskim živim bićimaprincip svesti prisutan je samo u meri manjoj od one kojaje potrebna za formiranje ličnosti, samo koliko je dovoljnoza život i opstanak i sakupljanje osnovnih utisaka. U neorganskom području, oblikovanje svesnih enti-teta kao neorganskih bića, deluje jednostrano: samo ka


67

opstanku, nikada ka smislu. Slično životinjama u organ-skom svetu, neorganska bića nisu toliko svesna sebe kaosubjekta zbivanja koliko su usmerena ka objektima, rea-govanju na okolinu i ka samom opstanku. To je u skladusa prirodom neorganskog sveta, on se još uvek samo ispo-ljava i oblikuje - stvara uslove za pojavu organskog života. Tek u organskom životu Božanska svest se ogleda upotpunosti tako da u tom ogledanju prepoznajemo dušu. Organski svet je ogledalo u kome se ogleda Božan-sko. Neorganski svet to nije, on je još uvek nekompletansvet, to je svet elemenata i elementala. Zato u njemuBožanska svest ne može da se ogleda. Može samo da delujei da se ispoljava na razne načine, i zato je to oblast sve većeuslovljenosti, páda ka sve nižim sferama. Tek kada se u organskom svetu skupe svi uslovi zakompletno čulno opažanje, osmišljavanje i kreativno ličnodelovanje, Božanska svest može u potpunosti da se ogleda.

Ogledanje Božanske svesti u organskom telu je ono štonazivamo dušom i inkarnacijom duše u telu. Samo tu seBožansko lično ogleda, sve ostalo je bezlično postojanje. I ono se ne događa u potpunosti od prvog pokušaja.Potrebno je više pokušaja i usavršavanja, sticanja iskus-tava u svoj drami života koju organski svet omogućava.To sticanje iskustava i usavršavanje je glačanje ogledalaživota da bi se duša, Božanska svest, što jasnije i tačnijeogledala. To glačanje ogledala su inkarnacije i preporađa-nje duša, kao i smisao svih životnih drama. Dramu života samo ličnost može da spozna, odno-sno, ona može da se spozna samo lično. Zato se spoznajeuvek individualno, procesom individuacije. Kako jeorganski svet uvek u trodimenzionalnom prostoru i vre-menu, sticanje iskustava se ne događa istovremeno većuvek individualno. Zato nije moguće kolektivno "spasenjeduša", kolektivno "vaskrsenje" svih ljudi jednog lepog


68

"sudnjeg" dana. Svaka priča o kolektivnom spasenju ljudije smišljena s namerom da se ljudi obmanu u pogleduprave prirode svojih života i razvoja. Spasenje je uvek pro-ces individuacije koji se proteže tokom više inkarnacija. Ovde moramo naglasiti nešto što ljudi uvek previ-đaju: glačanje ogledala je samo to. Ništa drugo. Sámo gla-čanje daje jasnoću, ogledalo se ne može nikako drugačijenapraviti do glačanjem, uklanjanjem neravnina, nečistoćai mrlja. Uklanjanjem svega što ometa čistinu otvorenogprisustva Božanskog. Ta čistina je svest o Božanskom. To je put pročišćenja.23 To je suština svih etika isveg morala. Suština sveg znanja. Sama čistina takvog pročišćenja omogućava Božan-skom da se ogleda kakvo ono sámo jeste. Ali ovog puta nekao apstraktni Apsolut, već kao konkretno individualnobiće, kao čovek. Bog se ogleda u čovekovom Sopstvu, unajintimnijem stecištu svih iskustava života. Jasnoća tog ogledanja preokreće shemu zbivanjanaviše, ka ishodu, Božansko se vraća Sebi spoznajom Sebeu svom najintimnijem izrazu, u srcu čovekovom. To je na shemi označeno kao uzlazni deo kruga ičovekov razvoj. Božanska svest, koja se ogleda na nepotpune načineu svemu, daje tim činom život i neorganskim bićima. Onazbog te nepotpunosti nemaju pravi odraz duše ili Božan-ske svesti. Imaju samo onoliko svesti koliko im treba zaopstanak. Mnoga su jednostavna i skromna u svomživotu, ali postoje i mnoga od tih bića za koja možemo rećida su "bezdušna" i okrutna. Ona su predatori i osvajači.Neka su stara koliko i sam svemir.

23 Tako je Buda nazvao svoje učenje. To čišćenje bića za prisustvo višesvesti je upravo ono što budizam jeste.


69

Kao što i kod inkarnacija duša nije dovoljna samojedna inkarnacija za sticanje potrebnih utisaka i iskustavasvesti, već ih je potrebno više, tako nije bilo dovoljno for-miranje organskog života samo na jednom mestu u kos-mosu. Bilo je potrebno više eksperimenata. Zbog sveopšte ravnoteže i razvoja kroz dijalektikusuprotnosti, božanska svest je stvorila pozitivne i negati-vne entitete sopstvene svesti. U božanskoj celini negati-vni enetiteti (satanske i luciferanske sile) zauzimaju jednutrećinu a pozitivni enetiteti (anđeoski i ljudski) dve tre-ćine. Potrebna je dvostruko veća snaga dobra da bi sesavladalo zlo. Zbog svega toga astral na zemlji je zagađenneorganskim entitetima i demonima koji toliko utiču nafizičke živote ljudi da se može reći da skoro nijedan čoveknije pošteđen tih uticaja. Zapravo, oni retki ljudi koji suiznad tih uticaja, nazivaju se svecima. Njihova aura zračisvojom blagotvornom čistotom na celu okolinu. To suizuzetno razvijene duše. S tim u vezi moramo upoznati još jednu činjenicu odušama: razlikovanje njihovog izraza u pogledu zrelosti istarosti.


70

PODELA DUŠA NA MLADE,RAZVIJENE I VISOKO RAZVIJENE

Odmah moramo reči da je ova podela samo privi-dna. Naime, duše su odraz Božanske svesti u ljudskomtelu, i one same ne mogu biti ni mlade ni stare kao što suto fizička tela koja nastaju u vremenu, kao što ne mogu nida rastu. One su sve bezvremene i jedno u Božanskoj sve-sti. Vreme, kakvo nam je poznato, postoji samo u trodi-menzionalnom organskom svetu, na površinama planeta. Ipak postoji razlika u inkarniranim dušama ponjihovoj zrelosti i prirodi iskustava koja iskušavaju, nekedeluju kao mlade i potrebno im je više osnovnih iskus-tava, dok neke deluju kao stare i iskusne, mnogo brže ibolje razumeju događaje i zrelije se ponašaju. Neke dušeteže da se zapletu što dublje u životna iskustva i iskušenja,dok neke teže da se oslobode životnih iskušenja, kao da suih već dovoljno iskusile. Podela na mlade, srednje i razvijene duše je zapravosamo podela na procenat prisustva duše u telu. Mlade suone koje su najmanjim procentom prisutne u telu, srednjeviše, a visoko razvijene duše su one koje su najvećim procen-tom prisutne u telu. Te razlike takođe postoje i u broju inkarnacija.Svaka duša ima svoj ciklus inkarnacija kroz koji prolazi,neke duše su ih započele ranije i sada ih završavaju, dokneke tek počinju sa svojim ciklusom; neke ih prolaze brže ilakše, a neke sporije i teže. Zbog iluzije vremena to naovom svetu izgleda kao da je neka duša stara jer je prošlaviše inkarnacija, a neka mlada jer ih tek započinje. One suizvan tela, u svom autentičnom stanju, sve iste, samo je


71

njihov izraz zrelosti u telu i između inkarnacija za vremeciklusa preporađanja različit. Naime, duša se ne vraća usvoje izvorno Božansko stanje uvek nakon smrti jednog tela.Za vreme ciklusa inkarnacija ona ostaje u oblastima višegastrala ("nebeski svet") gde proživljava utiske prethodneinkarnacije, oporavlja se od njih i priprema za sledeću.Zato u hipnotičkim regresijama dolazi do sećanja koja suuvek pod utiskom proživljenih života kao i do razlika uzrelosti duša, da su neke mlade, a neke stare.24 Hipnotičkaregresija dopire samo do tih iskustava, nebeskog i zemalj-skog sveta, jer se ona ipak zasniva na umu i njegovoj pod-svesti, ne na njegovoj transcendenciji. U pravom uzdizanju duše u svoj Božanski ishod, tihrazlika i utisaka nema, jer je i ciklus inkarniranja u telookončan. S njegovim okončanjem nestaju i sve prividnerazlike među dušama.25

Ciklusi inkarnacija se najbolje mogu razumetiprema sledećoj shemi:

24 To je slučaj sa najboljim i najtačnijim knjigama koje govore o ovimsećanjima na život između života: "Putovanja duša" i "Sudbina duša"od Majkla Njutna (Michael Newton: Journey of Souls; Destiny ofSouls; Škorpion, Zagreb, 2008). Samo ove dve knjige mogu dapreporučim jer znam da su tačne. Iako nedovoljno objašnjavaju celustvar, onaj nivo informacija koje iznose, iznose korektno i tačno.Takođe su tačne i knjige Raymond Moody-a: "Život posle života" i"Svetlost s onu stranu života". Sve druge knjige o ovoj temi koje samimao prilike da pogledam su izmišljotine koje ugađaju iluzijama Ega.25 O okončanju celog ciklusa preporađanja uči izvorni i zen budizam,on se ne bavi samo rešavanjem problema jednog života, koji seprenose na sledeće živote, već celog ciklusa iskustava preporađanja.Zato je budizam iznad svih drugih učenja i religija. Takođe ociklusima inkarnacija prema sufijskom učenju može se mnogosaznati u delu Meher Babe "Bog govori" (God Speaks), Esotheria,Beograd, 1996.


72

Ceo se proces događa unutar Božanskog jer ništanije moguće izvan njega, a Božansko je bezvremeno Jedno.Stoga je i ceo ciklus inkarnacija duša bezvremeno Jedno.To praktično znači da je mnoštvo života duša samo prividkoji se javlja sa trodimenzione ravni organskog sveta, gdejedino postoji iskustvo linearnog vremena, iskustvo poje-dinačnog postojanja individua. Iz perspektive same dušesvi njeni životi su jedan život, koji se trenutno događa, kaopredstava. Iz naše linearne perspektive možemo reći i dase duša simultano deli na više života, na sve živote odjed-nom, da se ne kreće kroz živote tokom vremena kao enti-tet. To tako izgleda samo iz perspektive organskog sveta,iz iluzije vremena. Duša ne gubi vreme prolazeći krozvreme, jer i ne zna šta je to. Svi su njeni životi simultani,


73

jednovremeno se doživljavaju sva iskustva koja je mogućedoživeti, samo umu ograničenom na telo i Ego to izgledakao da se doživljava tokom vremena. Zato je u suštinitačno judeo-hrišćansko učenje koje tvrdi da nema rein-karnacija, ali ono je izvađeno iz celog konteksta tako daskriva celu istinu. Reinkarnacije postoje, ali se one odnosesamo na iskustvo uma i Ega, individua, a ne na život sameduše, koja ima jedan život, večni, tačnije bezvremeni. Zatoprosvetljeni i mogu da kažu da se duša niti rađa nitiumire. Zato je bitno jedino probuđenje. Zato probuđenivide da su svi životi jedan život, zapravo, vide ga kao sanduše, a san je za probuđenoga nešto što se nije stvarno nidogodilo. Cela priča o reinkarnacijama i razumevanjecelog tog procesa potrebno je nesvesnom umu koji je iden-tifikovan sa telom, ne duši. Zato je ta priča i potrebna jerduša treba da se probije kroz um i u telu spozna sebe. Toprobijanje kroz um i jačanje prisustva u telu jeste ono štovidimo kao stepen zrelosti duše.

Budući da je organski svet nastao iz neorganskog,sasvim je razumljivo da će i entiteti iz neorganskog svetada deluju na organska bića. Sve je to prirodno u univerzumu slobodnog ispolja-vanja svega što može da se ispolji. Dakle, sva iskušenja duša na ovom svetu sastoje sene samo od razumevanja i ovladavanja organskim živo-tom, već i u tome da savladaju uticaje neorganskih bića,sve ale, bauke i demone koji tamo žive i koji nemaju drugesvrhe nego da budu paraziti, ako već ne predatori i vladariorganskih bića. Oni kao takvi uveliko doprinose dramiživota i iskušenjima koja čovek mora da savlada da bi pos-tao celovita ličnost. Ovde treba znati sledeće: uticaj neorganskih bićadeluje po principu suprotnosti i polariteta. Sve ispoljeno


74

sadrži polarnost i dijalektiku suprotnosti. Tako i neorgan-ska bića deluju kao suprotnost organskim, sve što je zaorganska bića dobro, to je za njih loše i obratno. Neorgan-ska bića, ne sva već neka posebna negativno orijentisana,su isključivo suprotna interesima ljudi i ljudskim dušama,stoga im se ona uvek suprotstavljaju samo zato da bi im sesuprotstavljali. Zato su u religijama predstavljana kaođavoli, nazivaju se "čovekovim neprijateljem" i "protivni-kom". Priroda duša je život i svako dobro kao afirmacijaživota. Zato je u prirodi ovih neorganskih bića, posebnoreptiloidnih demona iz nižeg astrala, i njihovih hibrida naovom svetu, samo zlo i destrukcija. Sve laži na ovom svetupotiču od njih.26 Pri tome se radi samo o polarizaciji, i odelovanju zakona trojstva, koji sadrži akciju (1), reakciju(2) i rešenje (3). Akcija (1) bi ovde bila sama nameraBožanskog da se ispolji kao individualna duša u telu, rea-kcija (2) bi bila otpor neorganskih bića, a posledica ilirešenje (3) bila bi celovita ličnost kao oličenje Božanskog icelovito prisustvo duše u telu. Sam otpor (2) neorganskihbića kristališe celovitost ličnosti.

Ceo proces inkarnacije duša u telo proteže se kroz višeinkarnacija, kroz postepeno povećanje procenta prisustvaduše u telu, što se ispoljava kao sve veća zrelost ličnosti, ilikao starija i zrelija duša.

26 Njima je govorio Isus: "Vaš je otac đavo; i želje oca svojega hoćete dačinite; on je bio čovekoubica od početka, i ne stoji na istini, jer nemaistine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži."(Jovan, 8, 44.) Oni danas kontrolišu nauku i tumačenja istorije prekosvojih ljudskih hibrida, pa su dali lažno tumačenje pojma đavolatokom istorije. Tvrde da je ta ideja nastala tako što su se ljudimeđusobno sukobljavali i satanizovali svoje neprijatelje. Otuda jeđavo "protivnik". Istina je, kao i obično, suprotna: oni su protivniciljudi i oni navode ljude u sve međusobne sukobe.


75

Raspon postepenog povećanja prisustva duše u telujeste ono što vidimo kao ljudska civilizacija i istorija, kaorast ljudske svesti i kulture. Sve zlo koje postoji na ovom svetu, svi kolektivniratovi i individualni zločini, uništenje prirode, sva laž iobmana nastali su pod delovanjem negativnih neorganskihbića na ljudska tela koja nemaju dovoljno prisustva svestiduše da bi mogla sama da odlučuju o sebi i svome delovanju,nego su manipulisana i uslovljena od strane neorganskihbića.

Čovekova duša je nesposobna da čini zlo, sama njenapriroda je afirmacija života i svega dobrog jer ona je reflek-sija Božanske svesti u ovom svetu. Duša mora da iskusi sve mogućnosti postojanja, svesuprotnosti. Zato je potrebna strana i suprotstavljena silakoja će dušama da priredi negativna iskustva, jer one samenikada ne bi mogle da ih izazovu. Dakle, destruktivna neorganska bića pribavljaju ionu vrstu iskustava koje same duše ne bi mogle da pribaveniti da svojevoljno iskuse. Negativna neorganska bića deluju destruktivno nasvet i ljude kroz ljude, opsedajući ih i kontrolišući njihovusvest. Tako izgleda kao da ljudi čine zlo. Ona zatim prekoraznih oblika kontrole uma ljude ubede da su to zlo onisami počinili. To im je lako jer koriste isti um i isto telo.Najveći deo manipulacije svešću ljudi sastoji se u tome dase ljudi navedu da se identifikuju sa telom i umom, i nalažiranje objektivne svesti o široj celini. Tako se u ljudimarazvija osećaj krivice i mentalitet grešnika koji povratnodeluju na stvaranje još više zločina. Problem je što nisu sviljudi zreli da se tome odupru, većina duša na ovoj planetije neiskusna za život u ljudskim telima. Zato lako postajužrtve mnogo iskusnijim i starijim entitetima.


76

Samo tela koja koriste mlade i neiskusne duše bivajuopsednuta od strane astralnih entiteta. Sama duša ne možebiti opsednuta niti ugrožena ni na koji način. Samo telomože biti opsednuto, i to ono telo u kome duša nema svusvoju vlast. Svo sazrevanje duša na ovom svetu svodi seizmeđu ostalog i na to da zadobiju svu vlast i svoju volju ufizičkom telu. Na ovoj planeti oko 90 procenata ljudi su mladeduše. Zato je ovaj svet ovakav kakav jeste. Ostalih desetak procenata su starije i napredneduše koje su se ovde inkarnirale da bi razvile trpeljivost itoleranciju prema mladim dušama, kao i sposobnost nji-hovog podučavanja. Jedna je stvar osloboditi sebe. Da bi tooslobođenje dobilo objektivnu vrednost, oslobođeni morada pomaže drugima da se oslobode.

Stoga je vrlo malo ljudi koji nisu pod uticajem i opse-danjem neorganskih bića. Zapravo, najveći deo procesa oslobađanja duša naovom svetu se sastoji u tome da se raspoznaju neorganskiuticaji i da se izbori sloboda od njih. Takozvano prosvetlje-nje, oslobođenje duše ili vaskrsenje nije ništa drugo do pove-ćanje procenata prisustva duše u telu toliko da je ona pos-tala nadmoćna u njemu nad svim drugim uticajima, iorganskim i neorganskim. Pošto se veliki deo neorganskog sveta proteže naviše dimenzije, na astral, a te više dimenzije su za čovekanjegove unutarnje dimenzije, njegovo nesvesno, lično i kole-ktivno, otuda je otkrivanje tih parazitskih i manipulator-skih uticaja od strane neorganskih bića veoma teško. Njihljudi doživljavaju kao sopstvene misli, osećaje, namere iporive. Da bi se oni raspoznali kao strani uticaji iz našepodsvesti, neophodno je potpuno osvestiti sebe i sve fun-


77

kcije uma, kako bismo mogli da razlikujemo ono što mijesmo od svega što nismo. Takođe treba znati i prirodu misli. One u suštininisu naše tvorevine. Misli su najfinije vibracije prirode,informacije o zbivanju prirode, one se kreću prostorom,etrom, kao mreža ili elektromagnetna polja, slično naelek-trisanoj plazmi koju možemo videti u kosmosu, samo umnogo finijem obliku. Mozak je samo fini organski ins-trument koji može da prima te fine vibracije, da ih rezo-nuje, da ih zadrži i kombinuje. Kada ponavlja i kombinujetako primljene vibracije, informacije, one izgledaju kaonaše misli. Zato što nisu naše, misli mogu da nam dođukao inspiracije, kao sasvim nove informacije, ali i kaodemonski glasovi i uticaji koji nam ne daju mira i teraju uludilo.27 Zato je za raspoznavanje neorganskih uticaja pot-rebno potpuno osvešćenje celoga bića, od tela do najfinijihzbivanja uma. U takvom osvešćenju, u diferencijaciji sve-sti, sastoji se sav čovekov rad na sebi, odnosno uzdizanjeduše. To uzdizanje duše je zapravo njeno spuštanje i pri-zemljenje, da cela ima svu svoju volju u telu. To je i razlog zašto ti uticaji neorganskih bića uop-šte i postoje: tako nas teraju da na najbrži način posta-nemo svesni. Neorganska bića su prirodna bića, samonisu fizička. Ona koriste činjenicu da se sva živa bića sas-toje od prirodne simbioze manjih jedinica u veće celine.Ona kao paraziti koriste organizaciju tih simbioza u svoju

27 CE-VI: Close Encounters of the Possession Kind by William J.Baldwin. Pored već standardne elektroencefalografije (EEG) kojom seočitavaju moždane aktivnosti putem elektroda postavljenim na glavi,postoji i novija, magnetoencefalografija (MEG) sa kojom se isteaktivnosti mozga očitavaju bez kontakta sa glavom, postavljanjem ublizini, pored glave, što znači da se talasi sa kojima mozak radiprostiru izvan mozga.


78

korist, za uzimanje energije. Kada duša dođe u telo suočavase sa tom situacijom, da je svaka veća celina sastavljena odmanjih, zato ona nije u potpunosti gospodar svoga tela, a snjim i svoga prisustva u svetu, i da rad i energiju tela kori-ste oni entiteti koji to mogu. Sada duša treba da se izbori zaprevlast nad telom, da njime ovlada umesto parazitskihentiteta, a kada ovlada telom onda i celom fizičkom okoli-nom, da nesvesnu prirodu svesno preobrazi tako da budepodobna za prisustvo Božanskog kao ličnosti. Da nemamo tih iskušenja ne bismo imali nikakvogporiva da se osvestimo do kraja, ostali bismo zaglavljeni unekoj fazi razvoja. Ova iskušenja nas teraju da se osves-timo do kraja, da vratimo Božansku svest njoj samoj, dazatvorimo krug Božanskog ispoljavanja. To svesno ili nesvesno razumeju sva organska ineorganska bića: čovek na zemlji je dizajniran da obavizavršni posao svekolikog postojanja - da vrati Bogu Božije,da svoju savršenu percepciju cele Božanske prirode vratiBožanskom. Zato ga sva organska i neorganska bića iteraju takvom žestinom da se osvesti na sve načine.

Na Zemlji se odvija konačan zaokret cele prirode kaBožanskom, što se nigde drugde nije dogodilo. To se događakroz čoveka, kroz prosvetljenog čoveka. Kroz prosvetljenog čoveka cela ispoljena prirodadolazi do svoga ishoda i smisla, do Božanskog od koga je ipotekla. Sámo prisustvo duša u telu, u prirodi, utiče nasaobražavanje prirode, na njenu transsupstancijalizacijukroz svest ka Duhu. Ta se transsupstancijalizacija poka-zuje kao transformacija prirode u materijalnu kulturu icivilizaciju. Taj proces je kroz ljudsku istoriju predstavljanpiramidama svuda u svetu i na svim svetovima gde suživeli ljudi. Otuda ima piramida i na Marsu. Same pira-


79

mide imaju to svojstvo da oživljavaju orgonsku energiju28

oko sebe i sažimaju je u svoje središte, da obnavljaju ičuvaju stvari, hrana se u njima ne kvari, čak i pokvarenmikročip ostavljen u piramidi može da se sam popravi.Piramide su svuda građene kao energetske mašine i tran-sduktori energije organskog života u viši oblik energije.Bez piramida organski svet bi ostao samo to što jeste, pro-sta reprodukcija elementarnih životnih oblika. Prisustvopiramida uzdiže organizaciju organskog života u višusferu, da bude podobna za prisustvo i delovanje svesti.Otuda je piramida glavni simbol tajnih društava kojaupravljaju evolucijom ljudskog roda, još iz Atlantide. Kao što se ispoljavanje Božanskog odvijalo krozsedam razmera, tako se i povratak ka Božanskom krozčoveka odvija kroz sedam modusa bivstvovanja koji supredstavljeni kao sedam stanja svesti i sedam čakri koje susmeštene u čovekovom telu. Odnosno sedam tela čoveko-vih. Zato što postoje inkarnacije duša različite zrelostiodnosno "starosti", i različita priroda iskustava koje trebada prožive, neophodno je da na ovom svetu postoje i razli-čita tela koja će podneti ta različita iskustva, različite rasei kulture, od primitivnih zajednica do visoko razvijenoggrađanskog društva, i neophodno je da njihova različitostdonese dinamiku događaja među narodima i u svetu kojaće obezbediti dovoljno sadržaja u drami života. Kada bi u svetu svi bili jednaki i isti, živeli u miru iskladu, svet bi ličio na Švajcarsku i nikakav razvoj iskus-tava duša ne bi bio moguć. Ljudske duše se tu ne bi nirađale.

28 Orgon je termin Vilhelma Rajha za pranu ili životnu energiju.


80

DUŠE SE PRIPREMAJU ZA LJUDSKI ŽIVOTOBLIKOVANJEM SVEG OSTALOG ŽIVOTA

Sve duše, kao monade božanske svesti, učestvuju ustvaranju na svim planovima. One najviše monade stvaraju čitave univerzume,planete i sav život na njima. Sav ispoljeni mineralni, biljni i životinjski svet nenastaje slepo i spontano. U samoj materiji nema informa-cija o tome kako će se koji molekul oblikovati, kako će seatomi i molekuli udruživati u simbiozi i oblikovati većuorgansku celinu. Sva materija se završava na nivou atomai osnovnih elemenata. Oni se dalje udružuju simbiozom.Sva bića, od molekula do ljudi, stvorena su simbiozommanjih ćelija. Svaka ćelija je svesno kreirana inteligent-nim dizajnom. Zbog holografske prirode univerzumasvaka ćelija je svesna sebe i svoga rada. Zato ćelije i moguda se udružuju u simbiozi i tako stvaraju veće svesneceline, kao što je ljudsko telo.29

Informacije o tome kako će se oblikovati sve u prirodipristižu spolja, od svesti božanskih monada ili duša. Onesvesnom namerom, u višim dimenzijama neorganskog pod-ručja, projektuju informaciona polja, koja oblikuju morfo-genetska polja, koja služe kao matrice za fizičko oblikovanjesvega u materijalnom svetu. Duše su kreativni dizajneri cele prirode, skoro svihoblika života. Neki oblici su se razvili sami, spontano, tosu uglavnom paraziti i negativni oblici koji spontano nas-

29 DNK ne sadrži informacije o tome kakvo će se biće oblikovati, nitišta će raditi. DNK je samo šema informacija za stvaranje proteina.Zato ljudi imaju isti broj gena kao i najprostiji organizmi. Razlika jesamo u drugačijoj organizaciji. Obrasci za sve oblikovanje i delanježivih bića pristižu spolja, iz (morfogenetskih) polja. O tome videtiradove Ruperta Šeldrejka (Rupert Sheldrake).


81

taju usled prirodne potrebe za ekološkom ravnotežom. Svilepi oblici, koji jasno pokazuju da nisu plod slepe evolucijejer ih krasi inteligentni dizajn koji je očigledno svestan,kreativan su plod namere duša. Otuda su ptice i leptiritako bezrazložno lepi, cveće pažljivo aranžirano i dizajni-rano. Samoj prirodi to je potpuno nepotrebno radiopstanka. Očigledno je da ih je "neko stvorio". Oblici mno-gih biljaka su inteligentnim dizajnom duša usklađeni sanjihovom korisnom i zdravstvenom funkcijom. Svojimoblikom neke hranljive i lekovite biljke pokazuju za šta sukorisne (celer za kosti, šargarepa za oči jer presečenaizgleda kao zenica oka, orah za mozak, grožđe za srce,itd.). Duše dizajniraju i životinjske oblike preko kojihsakupljaju sva osnovna iskustva kretanja i opstanka ufizičkom svetu. Pošto životinje nemaju svoju ličnost iindividualnost, one neposredno pokazuju prisustvo inte-ligencije duša, njihovu nameru u oblikovanju života.Otuda su životinje tako iskrene u svemu, privlačne idrage. U njima prepoznajemo čistotu prisustva inteligen-cije duša, iako je ona u njima prisutna samo u elementar-nom obliku, svest je u njima prisutna samo na nivou kre-tanja životne energije i razmene osnovnih informacija, umanjem procentu od onog koji je potreban za formiranjeličnosti. Zato što nemaju ličnost i individualnost već samočisto prisustvo inteligencije duša, životinje mogu da opa-žaju i više dimenzije, njihova čula nisu ograničena samona fizičko telo i opažanje koje bi kontrolisao um i ego. Zatošto u njima ipak boravi svest duša, kroz životinje ponekadizbije ta svesna duša kada one deluju "kao ljudi koji nemogu da govore", kada učine neko delo koje bi samosasvim svesno biće učinilo. Ipak, to su uvek samo pojedi-načni i povremeni slučajevi, uglavnom životinja koje živesa ljudima, pa im je i svest viša od divljih životinja. Među-


82

tim i naša neotelovljena duša ("više ja"), i duše našihvodiča mogu ponekad da deluju kroz životinje kada je pot-rebno da nam pomognu, prenesu neku poruku ili da nasspasu od neke opasnosti. Tako da ne treba biti u iluziji datakva dela uvek čine same životinje jer su svesne. U biljnim i životinjskim oblicima duša je prisutnasamo minimalno, koliko je dovoljno za percepciju trodi-menzionalnog fizičkog sveta. U tim oblicima ona se obu-čava i priprema za kompletan život u ljudskom telu idelovanje kao ličnost, i takođe obezbeđuje ekološku rav-notežu za život čovekov i bogatstvo ljudskog iskustva.Kakav bi život izgledao da nema životinja? Životinječoveku pokazuju da je svestan život svuda oko njih, danije jedino svesno biće koje postoji i tako ga uče pravoj pri-rodi svesti, njenoj sveprisutnosti. Zato su deca, kod kojihje prisustvo duše još čisto i jako, tako naklonjene životi-njama, jer njihove duše u njima vide prisustvo duše, iživotinje su zato naklonjene deci.

Tek na osnovu dovoljne uvežbanosti da sa višihdimenzija putem čiste namere kreira oblike na nižim, dušapostaje spremna da se otelovi u fizičkom telu. Tada je njeno otelovljenje već pripremljeno u njenojkreativnoj imaginaciji, čak je i svoje telo na izvestan načinisplanirala, tako da sa otelovljenjem duša kao da svesnoulazi u sopstveni kreirani san, slično lucidnom snu koji seovde doživljava. Duša tako u svet fizičkih oblika ulazi čistom name-rom. Ona takođe iz sveta oblika izlazi čistom namerom,kada dosegne potpunu svest o sebi kao Božanskom ishodudok je u telu. To je ono što se naziva prosvetljenjem ubudizmu ili vaskrsenjem u gnosticizmu i ezoteričnomhrišćanstvu.


83

U svet oblika se inkarnira čistom namerom, i izsveta iluzornih oblika izlazi čistom namerom. Kako seulazi, tako se i izlazi. O izlasku s namerom biće više reči nakraju. Moramo ići redom.


84

RAĐANJE DUŠE U TELU

Kada govorimo o rađanju duše u telu moramo naj-pre naglasiti jednu vrlo važnu činjenicu koju moramostalno imati na umu: telo nije jedna pojava, ono je sastav-ljeno od više tela, od više dimenzija, kao i sama priroda(zemlja, voda, vatra, vazduh, etar), tako da se telo sastojiod više takozvanih omotača (sansk. kosha): od mentalnogtela, emocionalnog, energetskog, astralnog i fizičkog.Svako od ovih tela kao omotač obavija dušu i navodi je naidentifikaciju sa zbivanjem koje sprovodi. Samo je fizičkotelo vidljivo, ali tu je i astralno, sa njime boravimo uastralu za vreme sna, tu je i emocionalno, s njime ose-ćamo, energetsko, s kojim koristimo energiju, mentalno skojim koristimo misli. Prema nekim klasifikacijama pos-toji još i telo svesti, telo blaženstva i nirvaničko telo. Ras-prava o njima odvela bi nas od glavne teme, ali njihovprincip je jasan: sve su to omotači duše, sa njima dušasakuplja iskustva, koristi ih kao vozilo za kretanje i delo-vanje. Svako od ovih tela je nezavisno od ostalih, iakodeluju sinhronizovano i zajedno u simbiozi. Tako samofizičko telo, koje je najgrublje, boravi uvek ovde i sada jerje najviše vezano vremenom, tela osećaja i uma su manjezavisna od vremena, i zato možemo da se sećamo i ose-ćamo onoga što je ranije bilo, kao i da predosećamo izamišljamo ono što će tek biti. Takođe, zbog nezavisnostitih tela, možemo svakim telom izaći iz svakog drugog tela:u astralnom telu izaći iz fizičkog i boraviti u astralnom ilimentalnom svetu, ili u mentalnom telu biti nezavisni odemocionalnog i fizičkog. Ali zato su, s druge strane, ose-ćanja i um manje svesni iluzije vremena, a fizičko teloiako je najgrublje, uvek boravi u jedinoj realnosti, ovde i


85

sada. Zato se samo u fizičkom telu i za vreme fizičkogživota može postići prisustvo u najvišoj realnosti, ovde isada. Zato se inkarnacije u fizičko telo i događaju. Ceo pro-ces čovekovog buđenja, prosvetljenja ili vaskrsenja sastojise u prepoznavanju svih funkcija ovih omotača duše, svihtela, njihove simbioze i međusobne nezavisnosti, kao inezavisnosti duše od svih njih zajedno. Takođe treba znati da sa svakim telom može bitimanipulacija od strane spoljašnjih uticaja ili neorganskihbića, ali sa dušom ne može, ona je uvek nezavisni, tran-scendentalni svedok sveg zbivanja. Zbog nepoznavanjaove činjenice postoje mnoge zabune oko uticaja načoveka, pa se tako uticaji i manipulacije na fizičko, ener-getsko ili mentalno telo poistovećuju sa uticajima na dušučovekovu. Zapravo, suština svih manipulacija na čovekazasniva se na tome da se on poistoveti samo sa fizičkimtelom, da bude nesvestan ostalih tela, drugih dimenzijaod kojih je sastavljen, prirode njihovog delovanja, njihovemeđusobne nezavisnosti kao i svoje nezavisnosti od njih.Na taj način se lažira pravi identitet čovekov kao duše. Stoga, kada govorimo o telu, imaćemo na umu datelo predstavlja višestruku simbiozu dimenzija zbivanja, ane samo jednu stvar. Cela priroda je holografsko jedinstvo, ništa novo nepostoji u njoj, sve što postoji u fizičkoj, čulima opažanojprirodi, u prostoru i vremenu, samo je ispoljeno iz većpostojećeg bezvremenog jedinstva, kvantnog polja svihmogućnosti, iz viših nefizičkih dimenzija, iz implicitnogporetka. Tako je i rođenje fizičkog tela samo jedna uslovljenabezlična biološka pojava, proces reprodukcije koji je upotpunom jedinstvu sa okolnim prirodnim procesima.Objektivno govoreći, telo čak nije ni pojava, ono je u tak-vom potpunom jedinstvu sa prirodnim procesima i okol-


86

nim uticajima da se uopšte ne izdvaja od celine koja gasačinjava, uopšte ne postoji kao posebna pojava. Zato se čovek ne rađa sa rođenjem tela. To nije nje-govo rođenje. Telo je samo jedna prirodna pojava, alijedina pojava koja je tako pogodno oblikovana da dušamože da deluje kroz njega. Sve druge prirodne pojave,biljne i životinjske, nisu tako kompletno opremljene sačulnim i delatnim organima da bi duša mogla dovoljnoefikasno da deluje kao ličnost i sakuplja potrebna iskus-tva.

Iskustvo rođenja čovekovog nastaje tek sa identifika-cijom svesne duše sa nesvesnim, spontano oblikovanim iprirodno uslovljenim telom. Duša je svesni svedok koji samim svojim prisus-tvom i blizinom daje smisao života telu. Telo je sa svoje strane tako savršeno oblikovano dasu sve kosmičke zakonitosti sadržane u njemu: telo jemikrokosmos. Njegova energija je opčinjavajuća za dušukoja kroz njega stiče iskustva u trodimenzionalnom fizič-kom svetu.

Tako nastaje dvostruka konfuzija koja se nazivačovekovim rođenjem: duša zbog blizine tela pada u zaboravsvesti o sebi, a telo zbog prisustva duše postaje takoosvešćeno da stiče utisak da je svesno samo po sebi. Takonastaje utisak "ja sam telo" kojeg dele i duša i telo. Ta konfuzija traje sve do čovekovog konačnogprobuđenja ili prosvetljenja. Duše planiraju svoje rođenje. One mogu iz višihdimenzija da sagledaju opšti plan svoga budućeg života,da programiraju i ubace u njega neke ključne događaje kaomarkere koji će podstaći svest i razvoj u željenom pravcu.Takođe ne ulaze u život tela same, već u društvu srodnihduša kao pomagača i saigrača u dogovorenoj igri života,


87

koji se inkarniraju u krugu iste porodice ili se sretnutokom života. I pored planiranja život se ne odvija u potpunosti poplanu jer ovo je kosmos slobodne volje i ispoljavanja svihmogućnosti. Zato se uvek događaju nepredviđene stvari,kako zbog uslovljavanja organskog sveta, tako i zbog togašto se planovi jedne duše ukrštaju sa planovima drugih itako nastaju nove varijante događaja. Uostalom, samainkarnacija bi postala besmislena kada bi bila cela isplani-rana i određena, tada bi se izgubio osnovni razlog inkarni-ranja duša, a to je učenje na novim i ličnim iskustvima. To učenje podrazumeva učenje apsolutno svihiskustava, i dobrih i loših, najvećeg zadovoljstva i najgorepatnje, pa i prestanak samog učenja, pad u ropstvo inesvesnost - jer i to je posledica slobodne volje. Ona je nožsa dve oštrice. Čovek je slobodan i da postane neslobodan.I to je jedno iskustvo, i to vrlo važno iskustvo, koje presu-dno deluje na svest o oslobođenju. Duše se nikada ne inkarniraju u telu cele već samomalim delom. Onaj veći deo koji ostaje neotelovljen, ote-lovljeni deo duše doživljava za života u telu kao svoje "višeja" ili kao "spasonosnu intuiciju", "anđela čuvara", a pone-kad, pod uticajem religijskog programiranja, i kao "boga". Duše se inkarniraju u najmanjem procentu kodtakozvanih "primitivnih ljudi" koji i danas žive kao u prai-storiji. Zato oni nisu sposobni ni da razvijaju kulturu živ-ljenja niti da se razvijaju kao ličnosti. Duša je u njima pri-sutna tek toliko koliko je potrebno za održavanje života isakupljanje utisaka kroz goli opstanak u obliku ljudskogtela. Pošto već ima utiske opstanka u nižim životinjskimtelima, potrebni su joj osnovni utisci života u ljudskimtelima. Zato ljudi u primitivnim društvima imaju animi-zam kao najvišu duhovnost i verovanje da su inkarnacijeneke životinje čiji totem obožavaju, ili da se nakon smrti


88

sele u životinje. Takve, nazovimo ih elementarne duše,rađaju se i u civilizovanim društvima, ali kao one osobekoje nisu sposobne za viši razvoj, već samo za prost rad ipreživljavanje. Svaka duša dok je u telu ima svog vodiča koji jojpomaže i nadgleda odvijanje života prema planu. To sustarije duše koje su završile svoj ciklus inkarnacija i sadamogu da pomažu mlađim, odnosno onim koje tek započi-nju svoje cikluse. Može da se dogodi da se vodiči i materi-jalizuju u slučaju potrebe da bi pomogli i sačuvali životduše u telu ako je neplanirano ugrožen. Mlade duše imajuveću i češću zaštitu vodiča, što su duše starije i iskusnije,to su više prepuštene same sebi jer su više sposobne dabrinu o sebi, odnosno da budu u vezi sa sopstvenom neo-telovljenom dušom. Duša se spaja sa telom tek kada je ono formirano uutrobi, par nedelja pre rođenja počinje povremeno da ispi-tuje telo, da ulazi u njega, da ga animira. Buduće majke toosećaju po prvim pokretima ploda. Sámo telo ima svojfizički um i ego. On se upoznaje sa dušom još u majčinojutrobi. Shvatanje da se duša spaja sa telom već pri njego-vom začeću je ili izraz potpunog neznanja o pravoj, božan-skoj prirodi duše, njenoj nezavisnosti od tela, ili ima za ciljda pojača identifikaciju sa telom i da negira dušu, jer to jeu suštini materijalistički stav. Sam čin rođenja nije trauma za dušu već za telo,uglavnom zbog pogrešnog načina rađanja koje se danasizvodi pod uticajem pogrešne medicine. Zato duše uglav-nom nisu u telu za vreme tih neprijatnih trenutaka, već ublizini, ali trauma rođenja ostaje u telu koje sakuplja sveutiske i kasnije kada dođe do veće identifikacije duše i telata trauma može da utiče i na dušu.


89

Smrt tela je, sa druge strane, mnogo lepša, nju dušauvek doživljava kao dugo iščekivano oslobođenje i probu-đenje iz ružnog sna. Pri tome duša napušta telo malo presamog čina smrti tela, da bi izbegla agoniju umiranja tela.U idealnim uslovima to se događa na lep način, bezbolno.Ali način umiranja je već posledica delovanja za života.Postoji planirana i neplanirana, prevremena, nasilnasmrt. Nasilna, neplanirana smrt tela uvek komplikujesazrevanje svesti u telu, i zato je štetna. Tokom prvih nekoliko meseci života duša samopovremeno boravi u telu deteta. To čini radi navikavanjana to telo i da se telo navikne na nju. Veći deo vremenadok je dete malo i dok uglavnom spava, duše provode ublizini u istraživanju i igri. Ponekad kada je potrebnodeluju na roditelje i okolinu da ne učine nešto pogrešno. Duša deteta se udružuje sa dušom majke. Otudatolika bliskost i povezanost majke i deteta. Zato majka"instinktivno" zna šta je detetu potrebno. To nisu instinktiveć povezanost njihovih duša koje međusobno komunici-raju. Otuda je svaka mlada majka ispunjena blaženstvomjer je ispunjena prisustvom još jedne duše, čija blizina jepodseća na sopstveno izvorno, božansko stanje koje jeimala kao duša pre rođenja, a koje je zaboravila pod tere-tom života. Buduće majke su tako dvostruko obogaćeneprisustvom duša. Zato se kaže da su u "blagoslovljenomstanju". Ali zbog udruženosti svoje duše sa dušom deteta,majke ne osećaju samo veću sreću kada je i dete srećno,nego i veću patnju zbog deteta kada ono pati. Nemušti razgovor majke sa detetom koje još nijeprogovorilo je razgovor njihovih dvaju duša. Majčinskaljubav je na ovom svetu najbliža božanskom stanju ukome se duše nalaze pre rođenja. Zbog snage Božanskogprisustva, iskustva pojave druge duše kroz nju, majkecelog života ne žele ništa drugo da budu nego majke, jer


90

ispravno osećaju da je to najbliže Božanskom prisustvu naovom svetu. Iz tog prisustva još jedne duše majke dobijajuna sopstvenoj duševnosti, dobijaju svu mudrost i dosto-janstvo, čestitost i čovekoljublje, bez obzira na obrazova-nje i životno okruženje i kakve su osobe ranije bile - svemajke su slične. Očevi takođe doživljavaju preobražaj zbogblizine nove duše, ali oni ipak nisu to prisustvo doživeli usvome telu. Njihov preobražaj je samo psihološki.30 I otac imajka se preobražavaju samom blizinom mlade duše isvakodnevnim detaljnim praćenjem njenog rasta u iskus-tvu. Blizina i intimnost sa mladom, čistom dušom, pod-seća ih na sopstvenu već zaboravljenu duševnost, obnav-lja je i ojačava. Zato se roditelji podmlađuju i oživljavaju uljubavi pored deteta. Transformacija majke je kompletna,žena koja je dotle postojala je nestala i pojavila se majka.Sa rođenjem novog bića i njegove duše kroz svoje biće, imajka se preporodila. Blizina nove duše osnažila je njenudušu da se podseti ko je u stvarnosti. Kao što su sve majke iste zbog blizine nove duše,koja pojačava prisustvo njenog Božanskog izvora, tako su isva deca na svetu ista, jer su još blizu Božanskom izvoruod koga su došla na ovaj svet. Blizina Božanskog izvoraduše čini svu decu istom, bezrazložno blaženom, razigra-nom samim postojanjem kao takvim. Tek kasnije, kada setaj izvor zaboravi, kada um ojača i udalji se od samog pos-tojanja, ljudi postanu individualno različiti. Ali zato nakraju života, u starosti, kada se opet približe Božanskomishodu od koga su potekli, ljudi opet postaju slični. Svizreli starci, kojima je život ostvaren, a ne frustriran, ličejedni na druge, postaju detinjasti, nalik deci, i sa decom se

30 To je u skladu sa prirodom transformacije žena i muškaraca. Ženase transformiše celim bićem, predanošću, odjednom, a muškarac presvega umom i postepenim rastom u znanju i spoznaji.


91

najbolje slažu, deca ih najviše i vole, jer su i starci, kao ideca, opet blizu Božanskom izvorištu duša, ovog puta pripovratku u njega. ("Ako se ne obratite (k sebi, svojoj duši) ine budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko" Matej,18,3.)


92

POČETAK ZABORAVA

Novorođenče koje još nije progovorilo seća se svogpostojanja pre rođenja, kao duše. Vremenom, kako se dušanavikava na telo, sama životna energija tela koja je kodmale dece izuzetno čista i snažna, deluje kao opijat nadušu, tako da mu se ona prepušta, ako ni zbog čega dru-gog, ono zbog zadovoljstva koje to prepuštanje izaziva.Čistota dečijeg bića, jednostavnost i samodovoljnostsamog njegovog postojanja kao takvog bliski su samojduši, slični su njenom postojanju pre rođenja i zato su pri-vlačni. Koliko je dete veselo i razigrano, toliko je jošmnogo više i duša u svom svetu blažena, duhovita i razi-grana, tamo nema ozbiljnosti, božansko postojanje jesama igra zato što je u celosti pozitivno. Ipak, sama činje-nica da duša ne može da deluje u svetu kroz telo sasvimmalog deteta koje nije ni prohodalo, navodi je da ne boravipreviše u njemu, nego u blizini i da prepusti životnojenergiji samog organskog sveta da radi svoj posao u tomtelu, da raste, jer ono ništa drugo i ne može da radi. Onošto duša detetova može da čini je da indirektno deluje naroditelje i okolinu. Ono blaženstvo, koje svi stariji osećajuu kontaktu sa malim detetom, nastaje od blizine prisustvanove i sveže duše, koja je puna sećanja na svoj Božanskiizvor, pa to sećanje podstiče i kod drugih koji su ga zabo-ravili. Naime, vremenom duše zaboravljaju svoju pravuprirodu, ko su i zašto su rođene u telu. Zaborav duše nas-tupa u vremenu kada dete uči da govori. Što više počinjeda uči jezik ovoga sveta, to više zaboravlja jezik onogasveta iz koga je došlo. Zaborav nastaje formiranjem govora zato što setada formira um, odnosno mentalni obrasci po kojima se


93

ponaša svest. Duša je prisutna kao čista neuslovljenasvest, um je mehanizam sastavljen od raznih sadržaja poodređenim obrascima, koje su oblikovali uticaji okoline.Ti obrasci zatim koriste svest modifikujući je na svojnačin. Tako se zaboravlja sama svest kao duša, a preovla-đuju sadržaji svesti prema obrascima uma. Tako počinjesan života u telu. Zaborav se događa postepeno, tako da mala decačim progovore često iskazuju svoje poznavanje duhovnogsveta iz koga su došla, sećanja na svoje prošle živote, iliuvide u događaje koje samo vidoviti mogu da imaju. Čestoiskazuju vrlo mudre misli i zaključke koji ne odgovarajunjihovim godinama ni zrelosti. Ali to su samo povremenibljeskovi uvida, ne svest koja bi mogla trajno da deluje.Proces postepenog zaborava traje do šeste godine od kadanastupa potpuni zaborav i potpuna identifikacija duše satelom. Potpuni zaborav se događa iz više razloga. Najpre, potpuni zaborav se događa iz razloga zbogkojega uopšte i dolazi do inkarnacije duše u fizička tela:sakupljanje svih iskustava učestvovanjem u drami života.Učestvovanje nije moguće bez identifikacije, a identifika-cija bez bar nekog oblika zaborava. Zatim, da se duša uvek seća svog izvornog stanja,nikada ništa novo ne bi naučila. Takođe, koristila bi svojaprethodna iskustva da izbegne nova koja joj izgledajuneprijatna, i birala bi samo prijatna iskustva, a tada odučenja ne bi bilo ništa. Tako ne bi potpuno učestvovala uzbivanjima. Potpuno učestvovanje je neophodno da bisama donosila odluke. Duša raste u zrelosti samo naosnovu odluka koje je sama donela i sprovela u delo,odluka koje su ispravne i dobre. Zatim, razlika iz Božanskog stanja iz koga dolazi ugrubi i ograničeni fizički svet, tako je velika da duša


94

nikada ne bi pristala da boravi u telu ako bi se stalnosećala ko je i odakle je. To je kao kada bi car morao da živikao prosjak. Mogao bi da glumi neko vreme, ali ne bi dugoizdržao. Na kraju, razlog zašto pada u zaborav je neophod-nost razvijanja svoje volje i namere, da kao individualnaduša prođe iskustvo odvojenosti od Božanskog i da sesama sopstvenom voljom i svesnošću vrati Božanskom.Na taj način, Božanski Apsolut sebe spoznaje na najfiniji,najsuptilniji i najintimniji način, kroz sve objektivno zna-nje i osećanje o sebi. Naime, kroz ljudsku dušu Božanski Apsolut odsamog postojanja kao takvog, dolazi do ljubavi. Bog pos-taje ljubav kroz čoveka. Da bi se došlo do ljubavi, moraju se proći i iskusitisva moguća osećanja, moraju se iskusiti svi oblici posto-janja. Ljubav je upravo sposobnost nadilaženja pojedinihoblika i stanja, objedinjavanja smisla svih pojavnih odlikai stanja svesti, to je emocionalna zrelost koja povezuje sverazlike u svetlosti njihovog jedinstva. Bez te objedinjava-juće svetlosti sve je odvojeno, a bivajući odvojeno ono je unerazumevanju i sukobu. Otuda su razumevanje, oproštaji pomirenje početak ljubavi. Ljubav jedina omogućava svemu postojanje uskladu i razumevanju. Otuda je ljubav drugo ime za Božansku svest o sebi. Zato se Božanska svest projektuje u obliku individu-alnih duša da bi se iscelila i aktuelizovala u svemu kaoljubav. Samo tako, u ljubavi, univerzum može da postojikao mnoštvo živih obličja. Bez ljubavi je mrtav haos. Zato svako dete zrači ljubavlju i samim svojimpostojanjem izaziva ljubav.


95

KOMUNIKACIJA IZMEĐU UMA I DUŠE

Jedno od najvažnijih pitanja je svakako odnos ikomunikacija svesnog uma i nadsvesne duše. Taj odnos jeispunjen zabludama i mistifikacijama koje ćemo pokušatiovde da rasvetlimo. U jeziku i u psihologiji područje nesvesnog senaziva 'dušom' i 'duševnim životom'. Pri tome područjenesvesnog je daleko veće i snažnije od svesnog uma. To seporedi sa ledenim bregom kome je vidljivi deo iznad povr-šine daleko manji od nevidljivog, većeg dela ispod vode.Pri tome se pogrešno to područje podsvesnog ili nesves-nog naziva 'dušom' - to je samo onaj deo uma koji nije sve-stan samoga sebe, koji je podeljen na svesni i nesvesnideo, koji su često u neskladu. Ono što svesni ne želi da znaiz nekih neprijatnih razloga, baca u zaborav, u podsvest.Ali kako je ta podsvest takođe deo istog uma, ali radinezavisno od svesnog dela, na javi, onda često dolazi i dosukoba. Međutim, mnogo češće se sukob izbegava zbogzajedničkog interesa opstanka, pa je na delu kompromis uvidu neke samoobmane ili funkcije laganja samoga sebe.Ako je sukob preveliki zbog neke traume, onda dolazi i dofunkcionalne podele uma. Kada se to dogodi spontanonaziva se šizofrenija, a kada se podela uma izvedenamerno to je onda programirani um. Dakle, deo ledenog brega koji se ne vidi ispod povr-šine svesnog uma, nije 'duša' niti sačinjava 'duševni život'.To je samo veći podsvesni deo istog uma koji deluje sve-sno. Duša je sam okean na kome plovi ceo breg.


96

Duša utiče na ceo um, i svesni i nesvesni, uvek isce-ljujuće. Uticaje duše na um i život stoga treba dobro razliko-vati od nesvesnih uticaja, koji mogu biti od podeljenoguma, potisnutih sadržaja i utisaka, ili od entiteta koji sunaselili tako podeljen ili programiran um. Njihovi uticajisu uvek ili direktno negativni ili indirektno, tako što seprikazuju kao povoljni i čak upadljivo primamljivi da bikasnije doveli do negativnih rezultata i čovek postao žrtvanegativnih entiteta, njihov izvor energije. Takvi ljudionda čine zlo oduzimanja tuđe životne energije da binahranili svoj negativni entitet koji ih poseduje prekonesvesnog. Ili ih sami hrane svojom životnom energijom,nekom opsesijom ili porokom. Pošto ti uticaji dolaze iznesvesnog dela uma, čovek misli da je to iz njega samoga,da su to njegova nedela, mada oseća da su jača od njega,da ih čini protiv svoje volje ali je slab da im se odupre. Ijeste slab zato što je svesni um mnogo slabiji od nesves-nog. Ma šta svesni deo uma da odluči, nesvesni deo umaće uvek doneti konačnu odluku, makar i kroz obmanusvesnog uma da je njegova volja ispoštovana. Zato što jesvesni um slabiji od nesvesnog, a to ne želi da prizna jerima jak Ego, on se prilagođava volji nesvesnog funkcijomlaganja sebe. Zato se sve manipulacije nad ljudima zasni-vaju na uticajima nad nesvesnim delom uma, i na podsti-canje funkcije laganja. Ako negativni uticaji iz podsvesnog uma potičusamo iz potisnutih sadržaja ili utisaka, onda se to izražavakao robovanje navikama i nesposobnost da se svest raz-vija ka novim mogućnostima, vezanost za emocionalnetraume, i jednostrano, neuravnoteženo ponašanje kaorezultat slepe reakcije na utiske i traume kojima se robuje. Negativni uticaji neorganskih entiteta iz nesvesnogsu uvek prepoznatljivi po tome što se nameću na lep ili


97

ružan način. Nameću se na lep način glasovima ili vizi-jama, ubeđenjima koja serviraju svesnom umu iz podsve-sti tako da on misli da je to njegova volja ili "intuicija". Akone zavarava čoveka "njegovom intuicijom" onda se uvekpredstavlja u religijskom kontekstu, obliku i sadržaju, kao"Bog", "anđeli", "Isus", "Krišna", "Ganeš" ili šta već premareligijskom obrascu sa kojim je čovek programiran. Tadaje čovek još spremniji da ga posluša nego "svoju intuiciju".Dokaz da se tu radi o programima i manipulacijama ječinjenica da se tada ne događaju greške: Krišna se nikadane javlja katoličkom verniku, niti Devica Marija hindusu.Svaki "bog" se tada drži svoje interesne sfere i teritorije.Kada se nameću na lep način onda računaju na želje čove-kove. Kada računaju na čovekove strahove onda senameću na strašan način, izazivaju strahove ili prekonapadnih glasova ili vizija, na javi ili u snu. Strahomparališu čoveka i tako ga teraju na određena ponašanjakoja njima odgovaraju. Sama frekvencija na kojoj sedogađa emocija straha na astralu je energija koja hraninegativne entitete. Zato duhovi plaše ljude, zato je đavoružan: da bi uplašio čoveka i tako se nahranio njegovomenergijom. I da bi ga onesposobio da objektivno vidi šta sedogađa i tako se oslobodi uticaja, jer u strahu prestajesvako objektivno rasuđivanje. Treba znati još i to da negativni entiteti retko kadadeluju sami na čoveka, iznutra, iz njegovog nesvesnog.Oni se pri tome uveliko pomažu i spoljnim delovanjem načoveka preko drugog čoveka koji je već pod njihovim uti-cajem, koji radi za njih. Čovek će "upoznati" osobu koja ćega navesti na određeno ponašanje koje će ga uvući u životkoji pogoduje opsednutosti. I sámo fizičko prisustvo,manje ili više intimno, može da pomogne da neorganskientitet pređe sa jednog čoveka na drugog.


98

Istinska komunikacija uma sa dušom uvek jeisceljujuća i spasonosna. Ona uvek donosi prave informa-cije i uvide. To je najpre ona prava intuicija koja se javljakada celim bićem znamo da je "to tako" iako nemamodokaza. Ali to se uvek pokaže kao ispravno. Za razliku od negativnih entiteta i podeljenog uma,uticaj duše na svesni deo uma čoveka uvek je nenametljiv,nežan, bezazlen, kao dečiji šapat, smeh i igra. On možedoći kao 'unutrašnji glas', koji se ne čuje kao glas, ali jetako konkretno iznenadno saznanje, koje ne potiče od nas,ali je jasno kao da je izgovoreno i uvek se pokaže isprav-nim. Nikada se ne nameće, niti ponavlja, uvek računa naslobodnu volju čovekovu. Najčešće duša deluje na taj način, koji mi doživlja-vamo kao intuiciju ili 'unutarnji glas'. Ona deluje mnogočešće na taj način nego što smo toga svesni, ali zbog buke iinercije svesnog uma najčešće ga ne opažamo, ili se teknaknadno setimo da smo na vreme bili 'obavešteni' na tajnačin. Upravo zato, zbog zatvorenosti svesnog uma, dušadeluje i na druge načine, pre svega događajima. Kada jesituacija takva da čovek nema sluha za nežni šapat, onaizrežira događaje oko nas, koji mogu biti trenutno deša-vanje, ali prema potrebi mogu često da se protegnu naviše dana ili meseci. Zavisno od situacije na koju se moradelovati na čoveka, duša režira različite događaje: nekadasuptilne i kompletne u izgledu kao i sadržaju, kao Tarkov-ski; nekada će se poigrati savršenstvom u detaljima, kaoKurosava; ako je situacija složena, onda zna da izrežirascene kao Hičkok, a ako treba da deluje hitno i bez pogo-vora, onda kao Tarantino. Uvek se u tim delovanjima osećamo kao da smo liku pozorišnoj drami koju neko režira uživo. I režira je. Našživot i jeste drama koju je režirala sama naša duša u sara-


99

dnji sa Božanskim koje sve omogućava. Nije duša samoisplanirala život na početku, pa ušla u njega da se snalazikako zna i ume. Budući da ona dolazi i uvek prebiva izvanvremena i prostora, ceo ljudski život je za nju već tu, ceo,ona ga obuhvata od početka do kraja. Samo iz perspektivesvesnog uma zarobljenog u iluzornom telu, prostoru ivremenu, izgleda da se život odvija postepeno, tokomlinearnog vremena u nekom prostoru, da je sve odvojeno.Zato mu izgleda čudno da duša može da deluje na doga-đaje života. Duša je prisutna u celom životu, od početka dokraja. Zapravo, ceo život čovekov je u duši, kao njena ima-ginacija, ne izvan nje. Zato duša može da nam sa drugog kraja svetadovede osobu koja će reći ili učiniti ključnu stvar u pra-vom trenutku; voditi nas iz jedne u drugu situaciju koje ćese složiti kao delovi jedne velike priče; dovesti nam nepo-znatog čoveka na ulici koji će nam reći ili učiniti nešto štoće nam promeniti život, a da on ni sam nije svestan zaštoje to uradio, ili misli da je povodom nekog drugog razloga;posebno je zabavno kada se u to uigra više ljudi, koji saminisu svesni svoje zajedničke uloge za nas; ili ćemo jednos-tavno negde videti nešto što će pokrenuti nov sadržaj unašem životu. Često ćemo pre nego što pođemo da vidimotu važnu pojavu osetiti kao da nas je 'nešto pokrenulo' dapođemo baš tada i baš tamo. Kada sami radimo ono što je u interesu naše duše iliduše bližnjeg, osećamo se ispunjeni blaženstvom, punipozitivne energije, i ništa ne može da nas spreči u tome.To nam uvek 'ide od ruke'. Ako neka aktivnost ili nameraveć na početku ne ide kako treba, stvaraju se prepreke nasvakom koraku, to je pokazatelj da taj put nije u interesuduše. Svaki proces na svom početku ima svoje znake,znamenja i pokazatelje u spoljašnjim događajima i poja-vama, koji otkrivaju njegovu pravu prirodu, da li vodi


100

dobrom ili lošem ishodu. Intuitivni ljudi, tj. ljudi sa jačimkontaktom uma sa dušom, mogu da ih osete i primete, iispravno protumače. Svi pravi stvaraoci su u trenucima stvaranja bilinadahnuti uticajem duše. Inspiracija bi im iznenada dola-zila kao oluja, kao iznenadna poseta velikog prijatelja. Čaksu tada mogli i da osete nečije prisustvo. Kao da bi imneko ukazao na ključnu stvar u rešavanju problema nakome su radili, ili u njihovoj svakodnevnoj okolini, prekonekih ljudi, poruka, ili za vreme sna. Mnoga naučnaotkrića i umetnička dela bila su otkrivena u snu ili odmahnakon buđenja. San je takođe jedno veliko područje delo-vanja duše na čoveka jer je tada oslobođen fizičkih ograni-čenja, ali je problem sa njim taj što je u njemu čoveknesvestan, teško se tamo primljene informacije mogupreneti u svesni um. Takođe odvija se u drugoj dimenziji,različitoj od trodimenzione fizičke realnosti, i potrebno jedodatno iskustvo da se one prevedu na fizičku realnost iprimene. Iako je ceo život u duši, a ne duša u životu, ne trebazaboraviti činilac slobodne volje da svesni um u telu i fizi-čkom iskustvu kojeg doživljava, odlučuje nešto i sam sasvoje strane, da sa te pozicije prividne izdvojenosti dođedo spoznaje svoje duše, da sazri tako izdvojen u telu dosvoje suštine, do Božanskog. U čovekovom telu, kroz izd-vojeni um, Božansko, kao individualna duša, kao da gledai spoznaje sebe samoga (prividno) izvan sebe samoga. Utoj individualnoj slobodi je ceo smisao života, inače životbi bio već odgledan film. Zbog principa slobodne volje, i drugih duša kojedeluju u zajedničkom prostoru fizičkog sveta, igra seusložnjava i uvek dolazi do novih situacija zbog kojih dušamora da interveniše.


101

Postoje i delovanja duše koja su retka, ali se doga-đaju kada je život neplanirano ugrožen. To su najčešćeintervencije spasavanja, da se fizički život ne završi prevremena. Tada se može fizički manifestovati uticaj dušepreko više posrednika. To mogu biti duše preminulih sro-dnih duša, naših rođaka ili bliskih osoba, naš vodič, zrelijaduša koja nadgleda odvijanje života i pomaže kada zat-reba, i intervencije duše preko životinja. Ti posrednici semogu fizički pojaviti, fizički uraditi tačno određenu stvarda bi nam pomogli i spasli nam život, a zatim nestati. Akoje potrebno, mogu samo da se pojave kao podrška i save-todavac u kritičnim trenucima. Mogu da se jave kao glaskoji iznenada daje savet šta treba da se uradi da bi se izbe-gla opasnost, ili da bismo se spasli iz opasne situacije. Tajglas ćemo jasno čuti izvan glave. Ili da se prikažu kaopojava i glas. Nažalost, te intervencije svesni um čestopogrešno tumači prema svom verskom programiranju,kao intervencije "Boga" ili "Anđela Čuvara". Kada mogu,duše deluju i preko životinja, tada životinje požrtvovanospasavaju neko dete ili odraslu osobu savršeno svesnomnamerom da to urade, ili jave kome treba da se nekonalazi u opasnosti. Naša duša ili 'više Ja' često koristi živo-tinje da bi delovala na nas, ili nam jednostavno stavila doznanja da nismo sami na ovom svetu, ako nema drugepogodne osobe za to. Životinje su bića sa manjim procen-tom prisustva duše od onog koji je potreban za formiranjesvesne ličnosti, zato je to prisustvo duše u njima, iakomanje, čistije i slobodnije za duševno delovanje od duše učoveku koja je sprečena i ometana svesnim umom. Takođe je i duša u detetu čistija i jasnija jer nemaprepreku izgrađenog uma i Ega. Otuda su deca uvek takodraga, i ona uvek gledaju na svet i druge ljude samomdušom, otuda su im oči tako bistre. Zato jasnije i vide.


102

Pod komunikacijom duše sa umom treba spome-nuti i komunikaciju umrlih sa živima. Duša koja je napus-tila telo probudila se u svojoj pravoj prirodi, možda nesasvim jer nije završila svoj ciklus inkarnacija, ali je sva-kako u mnogo većoj meri budna nego što je bila u telu,tako da smrt tela ne doživljava tragično, izuzev ako to nijebila nasilna smrt. Smrt tela doživljavaju kao tragičnusamo oni ljudi koji ostaju da žive u telu jer ne vide višedimenzije osim fizičke i čulne. Oni pate za onim koji je"umro". Zato duše koje su napustile telo pokušavaju da ihuteše šaljući im poruke na razne načine. Najčešće prekosnova, snovi su najpogodniji medijum za kontakt jer seodigravaju u astralu, u kome duša boravi privremenonakon smrti tela. Ako to nije dovoljno da dopre do svestiotelovljenih, onda se ožalošćenima u telu javlja na fizič-kom planu, organizujući događaje koji će im svojom sadr-žinom staviti do znanja da je "umrli" i dalje živ kao dušakoja im se javlja da bi ih utešila. Posebna je priča kako se odnose duše međusobnopreko ljudi. Naime, sve ono što osećamo kao ljubav iduboko razumevanje prema nekome, iako tu osobu nepoznajemo dugo, jeste zapravo komunikacija naše duše sadušom te osobe. To je ta 'platonska ljubav', najdublje prija-teljstvo, srdačna pomoć koja nije ni tražena, već učinjenaiz same dobrote. Ti odnosi su mnogo ređe telesni i seksu-alni. Ako su niži centri više uključeni u taj odnos, on seteže održava, jer onda telom preovlađuje telesni um, Ego,a on uvek deli i odvaja. Svi pravi 'ljudski' odnosi, humani, puni ljubavi inesebične dobrote i altruizma jesu odnosi duše sa dušom.Zato se telo i um osećaju tako dobro u tome. Ispunjeni supozitivnom energijom sadejstva više duša.


103

Svaki pravi odnos čoveka prema sebi i drugima,rast u razumevanju i mudrosti, jeste otvaranje uma zauticaje duše, našeg 'višeg Ja', Božanskoj prisutnosti. Svaki gubitak tog odnosa, a i on je moguć u svetuslobodne volje, jeste pad u patnju i sukobe sa sobom i sve-tom. Duša je u telu izvor svesti i svega dobrog. Um koristisvest duše za svoj rad na svoj način. Životna energija pri-pada telu i dobija je od organskog života. Zato čovek možeda živi i misli bez presudnog uticaja duše, u patnji ineznanju. Razvijanje i jačanje kontakta uma sa dušom jedinodaje smisao životu. Otuda je ta veza najveća inspiracija za religiozniživot. Otuda je religiozni život predmet velike manipula-cije opozicionih sila koje remete odnos duše sa čovekom. Duša je uvek ta koja komunicira sa umom, a um jetaj koji najčešće nije svestan duše i njenih uticaja, jer naj-češće komunicira sam sa sobom. Zato se svakako najdi-rektniji odnos duše i uma događa kada um miruje, kada jesasvim tih, osvešćen i ničim ne remeti ispoljavanje duše.To je praksa budističke (zen) meditacije u kojoj se čovekdirektno okreće ka sebi, ka duši kao praznini koja omogu-ćava celo naše postojanje, ka duši koja nije ništa od svegašto je ovde nešto, koja nije telo jer ga omogućava, obu-hvata i nadilazi, koja nije ni misao jer svaku misao obu-hvata i nadilazi - koja nije ništa ali je zato primarna uodnosu na sve. To je jedini mogući način uzdizanja čove-kovog u duhovnom ostvarenju. Odnos uma i duše od suštinskog je značaja za zdrav-lje tela i uma. Tu je stvar jednostavna: koliko je um identi-fikovan sa telom, toliko su i um i telo bolesniji. Koliko ječovek svesniji sebe kao transcendentalne duše, toliko sumu um i telo zdraviji, svesniji i celovitiji. Jer duša omogu-ćava celo telo i um, i dovoljno je samo biti svestan duše i


104

njene transcendentalne i suštinske prirode, njenog pri-marnog značaja i moći, i telo i um će automatski postaticeloviti. Tako nastaju svi čudesni primeri isceljenjaverom. Svaki poremećaj zdravlja i mentalne ravnoteže ijasnoće nastaje gubitkom svesti duše. Svako isceljenjenastaje povratkom svesti duše. Ona je primarna u svemu.Zato ako prvo tražimo zdravlje jer smo bolesni, nećemo gadobiti, jer prvo mislimo na telo, primarni značaj dajemotelu. Zato smo i bolesni. Moramo postati potpuno svesnida je telo samo sredstvo izražavanja duše, omotač krozkoji se duša ispoljava, i svu predanost i pažnju posvetitinadilaženju tela i predanosti duši koja sve omogućava,celo telo. "Prvo tražite carstvo nebesko, pa će vam ondabiti dato sve." Ko prvo traži nešto od ovoga sveta, koji jesamo senka nebeskog, izgubiće sve. Direktna i nepogrešiva lična komunikacija uma sadušom ili višom svešću je praksa konsultacije sa Ji Đin-gom (I Ching), drevnom kineskom Knjigom promene. NaZapadu je opšti odnos ljudi sa svojom dušom, kao i ulogaduše u ovozemaljskom životu najdetaljnije opisana uzabeleženim govorima verovatno najvećeg donosioca sve-tlosti duše na ovaj svet, Isusa Hristosa, posebno u Propo-vedi na gori (Matej 5-7), kao i u gnostičkim jevanđeljima(Tomino jevanđelje i Knjiga Tomina) gde je sačuvanoizvorno ezoterično značenje, kakvo je učeno u ezoteričnimškolama onoga vremena (Eseni, Gnostici, Terapeuti, Sufi),za razliku od jevanđelja u Bibliji u kojima je, zbog potrebestvaranja institucionalne crkve, mnogo reči Isusovihizmenjeno, falsifikovano i pretvoreno u egzoterične pričei parabole.


105

ZAŠTO JE DUŠA UVEK DOBRA

Priroda duše je apsolutno dobro, jer ona je individu-alni odraz Božanskog Apsoluta koji omogućava sav život, isámo postojanje. Taj individualni odraz je težnja Božan-skog da se iskaže na najbolji mogući način, uvek i na svenačine. Sav univerzum i sav život je ispoljen da bi se topostiglo kroz ljudsku dušu. Zato je duši nemoguće da budeprotiv toga ni na najmanji mogući način. Božanski Apso-lut ne može da bude negativan prema samom sebi. Tadane bi bio ni Apsolut ni Božanski. Duša, zbog svoje apsolutne prirode, u svakom dru-gom biću vidi drugu dušu, vidi samu sebe u drugom tele-snom obliku. Zato ne može da bude negativna niti destru-ktivna ni prema jednom živom biću. Duša je uvek dobra zato što nikada ne pokušava dabude dobra - ona to jeste i ne može da bude drugačija. Onatime zrači. Ali prirodu dobra Božanskog Apsoluta i duše kaonjegovog individualnog odraza, treba razumeti malo boljeod toga da je on samo jedna velika dobričina. Naime,budući da je on Celina, savršenstvo i potpunost, što i značipojam Apsoluta, onda je za njega dobro apsolutno sve štojeste i kako jeste. Ne postoji niti može da postoji apsolutnoništa loše i pogrešno u Celini ili Apsolutu. Još manje ako jetaj Apsolut Božanski. Da postoji i najmanja pogrešnapojava ili stvarčica u Božanskom Apsolutu, onda on ne bimogao da postoji, ne bi bio ni Apsolut, a još manje Božan-ski. Ali to savršeno apsolutno dobro, koje ni u čemu nevidi ništa loše, treba razumeti u skladu sa svojom razme-


106

rom: ono postoji samo u samom Apsolutu, na samomizvoru Božanskog, eventualno na drugoj razmeri, u trećojsamo kao sećanje. Na nižim razmerama, gde deluje sveviše zakona, a pogotovo na ovoj na kojoj se nalazi Zemlja, iu kojoj duša deluje, zaista nije moguće brkati dobro i zloniti odbaciti oboje, jer onda i sav život može da ode dođavola. Ovde postoji uzročnost ovakva kakva je. Ne možese u jednoj razmeri rasuđivati na osnovu logike druge.Svaka ima svoju logiku, svoj broj zakona. Jedna ćelija, kaodelić kosmičkog holograma, jeste svesna celog kosmosa,ali na svojoj razmeri i na svoj način, a to je drugačiji načinod simbioze njihove svesti u telu čovekovom koje je opetsvesno na drugačiji način i od ćelije i od galaksije koja jesvesna na svoj način. Sve je to jedna ista svest, ali na razli-čitim razmerama koje, sledstveno tome, oblikuju i razli-čite oblike postojanja. Svaka razmera oblikuje svoj načinpostojanja i svoju logiku. Problem je što mnogi ljudi koje se bave ispraznimfilozofiranjima o prirodi stvarnosti brkaju razmere jer ihnisu ni svesni. Oni logiku jedne razmere projektuju nadrugu razmeru, pa im onda ništa nije jasno, opsednutisamo svojim telom i fizičkim zakonima, pitaju se: "ZaštoBog dopušta zlo?". Čovek koji je svestan samo tela, ne iviših dimenzija i razmera, ne može da bude svestan rela-tivnosti svoga položaja niti objektivne stvarnosti, kakodobro može da postoji iako negde izgleda kao zlo. Ali ipak i ovde na Zemlji duša je, kao odraz Božan-skog Apsoluta, uvek samo dobra, i ta njena dobrota jedaleki odraz savršenstva iz kojeg potiče, svesti o svimrazmerama, svesti da je uvek sve dobro kao sámo postoja-nje. Naime, duše nisu dobre kao dobri moralisti, kao opo-zicionari nečem lošem, nego su dobre kao što je samo pos-tojanje dobro, prema svemu što postoji i što živi. Iz samogpostojanja ona izvlači svoju dobrotu. Kao sunce koje sve


107

obasjava bez razlike, ona voli i dobrog i grešnog, grešnogjoš i više jer je više otuđen od samog postojanja kao dob-rog. I svrha njene dobrote nije moralno usavršavanje nisebe ni drugih, nego prihvatanje samog postojanja sapunom svešću i ljubavlju, Božanskog postojanja. Na kraju, duša je ovde ipak uvek dobra zato jer jeusmerena naviše, ka svom Božanskom izvoru, u kome jesve apsolutno dobro i savršeno. Ta njena suštinska orijen-tacija u bivanju naviše, ka savršenstvu, izražava se kaodobrota u svemu što čini ovde na Zemlji.


108

ZAŠTO NEKI LJUDI NISU DOBRI

Postoje dva suštinska razloga zašto neki ljudi činezlo. Prvi je taj da su to ljudi sa mladim i neiskusnimdušama koje nemaju svu vlast nad telom. Zato tu vlastnad telom, privremeno ili trajno, preuzimaju neorganskientiteti koji mogu da utiču na organska bića. Tim ljudimasa mladim dušama je potrebno sticanje grubih iskustava,a tela u kojima su mlade i neiskusne duše u potrazi zasvakojakim grubim iskustvima lako padaju kao žrtvemnogo starijih entiteta iz neorganskog područja. Ti enti-teti ih zaposedaju i navode ih da čine dela koja duše samene bi činile jer nisu sposobne da čine zlo. Na taj način impomažu da sve iskuse. Sa druge strane, u vezi sa ovim, mlade duše kojetraže gruba i osnovna iskustva, mogu da traže da iskuseulogu žrtve nekog zlog dela. One moraju da prođu krozsva iskustva, i počinioca i žrtve. Zato neko mora da im pri-redi to iskustvo žrtve. Taj priređivač je po pravilu drugamlada duša koja je opsednuta, jer sama po sebi ne bi uči-nila nikakvo zlo. Opsednutost postoji i zbog ispunjavanjaovakvih potreba duša. Drugi razlog je taj što nemaju sva ljudska tela ljud-sku dušu, ili nemaju celo prisustvo duše, nemaju je udovoljnoj meri da duša donosi odluke i presudno deluje.Duša uvek deluje nenametljivo, ona potiče iz slobode iuvek deluje na principu slobodne volje i slobodnog pri-hvatanja. Zato se tako lako dogodi da neko "izgubi dušu".Ona će učiniti sve da bude prihvaćena od tela, ali ako jedruga strana, telo, ne prihvata iz nekog razloga, neće moćida se održi.


109

Ljudska tela su samo pogodna staništa za dušu kojaoblikuje priroda. Ali ponekad, ako u telo treba da se inkar-nira mlada i neiskusna duša, neorganski entiteti mogu dapreuzmu vlast nad telom i da delimično ili u potpunostiovladaju tim telom. Duša će u njemu ostati pasivan sve-dok do smrti tela, jer se ona nikada ne nameće silom, sveradi na principu slobodne volje, ili će napustiti telo koje ćenastaviti da živi pod vlašću neorganskog entiteta(demona). Dovoljno je bilo ako je pri rođenju duša ušla utelo da ga animira i pokrene u život. Ako ga zatim napusti,telo može da nastavi da živi po biološkoj inerciji, ako nekomože da ga održava u životu. To se ponekad dešava koddece koja dožive fras ili se rode mongoloidna. Duša ode atelo ostane sa najosnovnijim funkcijama, bez ikakve višesvesti i uma. Setimo se kakve sve složene radnje telo možeda uradi kada je u somnambulnom stanju ili kao mesečar,bez čovekove svesti. To je zato što telo ima svoj osnovnium za kretanje i automatsko delovanje, kao kod životinja. U velikoj većini slučajeva telesni um prihvata dušujer je za to i stvoren, jer zna da ga to sjedinjavanje sadušom uzdiže i obogaćuje. Ali postoje slučajevi i izuzecikada dolazi do neslaganja između duše i tela. Duša tadateško ulazi u njega i tokom vremena nastaje sve veće nes-laganje duše sa telom, što može da se pretvori u destruk-tivno i devijantno ponašanje, u najblažem obliku daodvede u transseksualnost i promenu pola (ako je duša izprethodnog života bila naviknuta na jedan pol, a telo jesada drugog pola), a u najtežem do šizofrenije. Ponekadduša odbije da ostane sa telom i tada se događa smrtdeteta pri porođaju. Fizički uzrok takve smrti su najčešćevakcine (DTP - DIPHTERIA, TETANOS, PERTUSSIS) puneteških metala koje izazivaju autoimune poremećaje u vidugušenja, slično astmi. Prema raznim istraživanjima, aposebno dr. William Torch-a s Medicinskog fakulteta u


110

Renou, Univerziteta u Nevadi, sva deca koja su "iznenada"umrla u kolevci primila su DTP vakcinu nekoliko dana ilinedelja pre toga. Ako ne umre, onda dobije astmu ili auti-zam koji je posledica štetnih uticaja teških metala u vak-cinama. Ponekad telo može da se rodi i preživi i bez duše,samo sa fizičkim umom, i tada se rađaju mongoloidnadeca. Nekada duša odluči da napusti telo i kasnije, dok jedete još uvek malo, ako se okolnosti života pokažu nepo-voljnim, potpuno protiv planiranog života, ili usled težebolesti. Nekada duša može da napusti telo još kasnije,tokom zrelog života, i ako telo preživi taj odlazak ostanemu samo telesni um bez ikakvih osećaja i više svesti. To seonda naziva šizofrenijom. Takođe se šizofrenijom naziva islučaj kada dve ili više nezrelih duša uđu u jedno telo.Jednostavno da vide kako to izgleda. Opsedanje tela od strane neorganskog entitetamože da se izvede i od strane drugih ljudi koji su većopsednuti, a to su satanisti. Oni imaju ritual sa kojim se toizvodi, naziva se "mesečevo dete", njime se duša u detetu,dok je još malo, potisne ili zarobi ubacivanjem demonakoji zaposeda telo. Samoj duši i to može da bude jedno interesantnoiskustvo, budući da joj ništa ne može nauditi. Ona možeda bude stalno potisnuta ili da povremeno izbija kroz lič-nost čovekovu. Sam čovek se tako oseća kao dvojna ličnost. Osećajedno ali mehanički radi drugo, ono na šta ga primoravaneorganski entitet. I to se ponekad naziva šizofrenijomako je i neorganski entitet neiskusan i nezreo kao i duša. U svakom čoveku je prisutan dualizam dobra i zla,ispravnog i pogrešnog, savesnog delovanja i nesavesnog,a to nije ništa drugo nego odraz dualizma tela i duše, pita-nje prevlasti duše nad telom, ili uticajima koji deluju nad


111

telom kada kažemo da je telo opsednuto. Tu se radi o pro-centima uticaja duše ili stranih entiteta u telu. Koliko jeprocenat uticaja stranih entiteta veći, duša je slabijeg uti-caja i za tu osobu se kaže da je "duševno bolesna", "duše-vno poremećena", "malodušna". Jezik sam sve govori.Ukoliko je procenat uticaja duše veći u telu, toliko je veći iu umu, i utoliko je osoba "duševno zdrava", duševnija iemocionalno zrelija. Emocionalna zrelost direktno zavisiod procenta prisutnosti i odlučivanja duše u telu. Većina ljudi sa mladim dušama, a takvih je na ovojplaneti većina, su opsednuti na razne načine neorgan-skim entitetima.31

Velika većina takvih ljudi može pristojno da živi sanjima. Njihova opsednutost se uglavnom izražava u tomeda žive mehanično, sa nekim sitnim porokom koji imoduzima energiju, sa kojom se hrani neorganski entitet.Njihova opsednutost se vidi u tome što nemaju svoju

31 Njihovi slučajevi se mogu nazvati i "duševnom bolešću" jer i jesuneka vrsta bolesti, ali time se ne objašnjava ništa, osim što se samimtim izrazom nagoveštava istina da se njihovom dušom nešto nije uredu, da ne odlučuje u dovoljnoj meri. Previše je takvih slučajevakojima se uzrok ne može naći ni u telu, ni u ličnoj prošlosti osobe,tako da kao uzrok "duševnim bolestima" očigledno preostaje nešto štonije od ovoga sveta, niti od tekućeg života čovekovog. Takođe se kažeda su ti ljudi "podeljene ličnosti", one i jesu podeljene, ali nisu svidelovi čovekovi. Oni to jasno govore svakom psihoterapeutu, ali jeovaj obrazovan tako da ih uopšte i ne sluša. Tek nedavno supsihoterapeuti počeli da slušaju svoje pacijente i da prihvatajučinjenicu da su opsednuti nekim stranim uticajima, kako im to i samisve vreme govore, kako to govori sva duhovna i narodna tradicijaširom sveta u svim vremenima. Pionirski radovi nove psihoterapijeod Dr. William J. Baldwin-a: "Terapija spiritualnog otpuštanja:Tehnički priručnik" (Spirit Releasment Therapy: A TechniqueManual) i "BS-VI: Bliski susreti opsedalačke vrste" (CE-VI: CloseEncounters of the Possession Kind) predstavljaju nezaobilazna dela zarazumevanje opsednutosti o kojoj ovde govorimo.


112

volju kada treba da se oslobode poroka i problema kojeprave sebi i drugima, što nesvesno lažu sebe, racionali-zuju svoje slabosti i žive kao mediokriteti. Nisu svi neorganski entiteti negativni. Većina susamo paraziti koji žive od čovekove energije prikačeni nanjegovoj auri. U njihovom je interesu da im domaćin živitako da može da ih hrani. U tu svrhu dozvoljavaju muprosečnu duhovnu i ekonomsku egzistenciju. Ali samoonakvu kakva neće da ugrozi njihov opstanak. To je pose-bno vidljivo kod vernika neke religije koji ne žele ni dačuju za druga učenja. Prema svakoj informaciji koja bimogla da ih osvesti i oslobodi opsednutosti pokazuju izra-zito neprijateljstvo i odbojnost. Zato je ubeđenje da postojisamo ovaj svet i da ne postoje demoni, ili da su samo drugiopsednuti njima, uobičajen mentalitet takvih blago opse-dnutih ljudi. Oni se najviše ljute kada im se spomene da suopsednuti. Samo im nije jasno odakle povremeno čujuneke glasove, ili povremeno viđaju neke čudne senke ispodobe ivicom vidnog polja, ili u trenucima između jave isna (hipnagogija), ili kada u tim trenucima ne mogu damrdnu kao da im je neko seo na grudi, od čega ih uhvatipanika. Ali o tome nikome ne govore da neko ne pomislida su ludi. Poznato je da ako bi takva iskustva poverilinekom psihijatru, onda bi prošli mnogo gore od svojeopsednutosti. Psihijatrija, naime, postoji kao institucio-nalna podrška demonizacije ljudi: svi psihijatrijski lekovitako uništavaju mozak da svaki demon može u njemu daživi kao u raju. Osnovni metod opsedanja koji koriste neorganskientiteti jeste da otvore percepciju čoveku. S jedne straneto je potrebno da bi sam entitet mogao da uđe u njih, a sdruge strane to poremeti čoveka jer ne razume višedimenzije i realnosti od čulne i materijalne u kojoj je dotada sazrevao. To postižu delimičnim buđenjem kunda-


113

lini energije kod čoveka.32 On vidi i doživljava više realno-sti, astralne pojave, ima vantelesna iskustva koja ne možeda kontroliše. Nemajući objektivno znanje o tim realnos-tima, da su i ona prirodna kao i ovaj čulni svet, samo nadrugačijim frekvencijama i razmerama, čovek je izbezu-mljen i potpuno podložan uticajima. Na taj način neor-ganski entiteti mogu lako njime da upravljaju. Takavčovek će onda poslušati svaki njihov glas koji mu kaže dapočini i najbanalniju glupost ili zločin, dok u realnomživotu ne obraća pažnju na razumne glasove i reči drugihljudi i svojih bližnjih. Opsednutost se ogleda u prenaglašenoj identifika-ciji sa sadržajima uma, s tim što ti sadržaji nisu od čove-kovog uma, već su tu podmetnuti, a čovek ih doživljavakao svoje. Problem se dalje usložnjava tako da ima tolikoopsednutih ljudi da je šizofrenija ili ludilo postalo logičani prirodan odgovor na lud svet u kome živimo. Sama duša nikada ne bi mogla da čini ništa zlo idestruktivno, ona je nezavisna, ali energija čovekovoguma je ta koja stvara privid da je bezvremena duša uple-

32 Kundalini energija je naziv za pun energetski potencijal u telučovekovom koji je uspavan i koji se postepeno budi onako kako čoveksazreva. Ako se nekim tehnikama kundalini naglo probudi u merivećoj od razumevanja i objektivnog znanja koje čovek ima, ondamnogo veća percepcija koja se tako budi zbunjuje čoveka u tolikojmeri da može da izgubi razum. Zato je namerno buđenje kundalinijaomiljena metoda neorganskih bića koja žele da ovladaju čovekom, sjedne strane jer ga time zbune i tad mogu mentalno da ga kontrolišu,a s druge strane jer je tako povećana energija čovekova idealna hranaza neorganske entitete. Čovek sa tako pre vremena i nekontrolisanoprobuđenom kundalini energijom postaje baterija za napajanjeneorganskih entiteta i najčešće je smešten u mentalne institucije, ilise predstavlja kao "prosvetljeni" kojeg niko ne razume. U svakomslučaju nesposoban je za funkcionalan i konstruktivan život.


114

tena u vremenska zbivanja prirode i tela. Ključnu ulogu ustvaranju tog privida imaju energetski centri u čoveko-vom biću - čakre. U koju čakru ulažemo energiju - na tomćemo nivou svesti bivati. Što je čakra niža, identifikacijaduše sa delovanjem prirode je veća, suprotnosti su veće, as njima i životni izazovi. Identifikacija naše transcenden-talne duhovne suštine sa telom daje nam iluziju da mipatimo i da se nama dešava ono što se prirodno uslovlje-nom telu dešava. Ta se identifikacija ne bi dogodila niti bise održavala da ne ulažemo energiju u nju, pre svega uprve tri najniže čakre: seksualnost, egocentričnost i voljuza moć u svetu. Takva identifikacija nam se stvara i odr-žava ulaganjem životne energije u takve načine življenja.Pošto smo nesvesni, to ne radimo svesno već smo takoprogramirani. Što je čakra viša, svest o transcendentalnojsuštini duše sve je veća, objektivan uvid u prirodu svegzbivanja je jasniji, naša svest o iskonskoj, bezvremenojneuslovljenosti duše sve je veća. Zato se opsedanje obavlja uvek preko nižih čakri,pojačavanjem njihovog uticaja na sve načine, pre svegaizopačenom seksualnošću, egocentričnim iživljavanjem ivoljom za moći, ali takođe i pervertovanjem rada višihčakri, izvrtanjem pravog značenja ljubavi (četvrta), znanja(peta), uvida (šesta) i same svesti o Božanskom (sedmačakra). Svi opsednuti su zarobljeni u nižim čakrama. Kolikose čovek ispravno osvešćava toliko se njegova životnaenergija uzdiže ka višim centrima i čini ih aktuelnim -ukoliko i to uzdizanje ne sabotiraju neorganski entiteti usvoju korist, prevarom da se prvo energija treba uzdićinekim tehnikama, pa će je onda slediti odgovarajućasvest. Stvar je suprotna: energija sledi svest, ne svestenergiju. Ako se energija podigne bez svesti i objektivnogznanja, onda se samo dobija još veća energija za činjenjejoš većeg bezumlja i neznanja.


115

Opsednutost se uvek održava inercijom i mehanič-kim ponašanjem čoveka po uvek istom šablonu. Ovaj fizi-čki svet, život na Zemlji posebno, pod uticajem je velikogbroja zakona, drugim rečima, vrlo je inertan, ako osta-vimo neku stvar, ona će tu stajati sve dok se ne raspadneili dok je neko ne pomeri. Slično je i sa telom, ono je u veli-koj meri sklono inerciji i kretanju linijom manjeg otpora.To na sve načine koriste neorganske sile, povećavaju iner-tnost u kretanju i delovanju, nude gotove šablone, receptei tehnike za sve i svašta, pa i za osvešćenje. Čine sve daonemoguće slobodnu kreativnost koja je jedina osnovasvesti, da onemoguće slobodnu volju nametanjem tabua izakona koji se moraju poštovati jer duša jača njenim slo-bodnim izražavanjem, izražavanjem u slobodi i samosve-sti, nikada po nametanju i obrascu. Svako nametanjeobrazaca i zakona ponašanja ima za cilj sputavanje duše. I opsednutost ima svoju svrhu za dušu, posebno zamladu, ali i za one zrelije. Opsednutost, naime, praktičnopokazuje duši koliko je slaba i koliko nema svoju volju icelovitost prisustva u čovekovom telu. Životna energija jesavršeno ekonomična, nema ništa za bacanje niti za gub-ljenje vremena u istom stanju. Energija uvek ili ide naviše,ili propada naniže, ako ne može da se zadrži, ide tamo gdemože i gde je potrebna. U prirodi energije je kretanje i zbi-vanje. Za nju je nemoguće stajanje u istom stanju. Tako daako duša ne koristi životnu energiju tela koja joj je data naraspolaganju, onda će nju da koristi neko drugi. Zato pos-toje neorganski entiteti kao paraziti. Oni praktično poka-zuju šta duša nije učinila, a trebala je. Ne činiti ono štotreba isto je što i činiti pogrešno. Zato se kaže da demon opseda i iskušava grešnike,tj. one koji su pogrešili u nečemu, u načinu vođenja svojihživota. Ispravne i napredne ljude demoni ne mogu daiskušavaju. Oni spopadaju samo slabe i "grešne" tj. koji


116

čine greške, kako bi im na taj praktičan način, kroz pra-ksu, pokazali koliko i u čemu greše. Zato svako ko želi danapreduje mora da se "suoči sa svojim demonima". Naravno, sami demoni nisu svesni svoje edukati-vne funkcije na čovekovu dušu. Možda je svestan samonjihov vođa koji je i sam jedna od Božanskih monada kojaje u dijalektici suprotnosti i polariteta sveg Božanskogispoljavanja preuzela ulogu koja se iz naše perspektivevidi kao negativna. Postoji manji procenat ljudskih tela koja žive pot-puno bez ljudske duše. To su oni koji su opsednuti izrazitonegativnim entitetima. To su svakako oni koji čine najo-krutnije zločine. Zato za njih kažemo da su "bezdušni", dasu "neljudi" ili se u vezi njihovih nedela pitamo "kakočovek može tako nešto da učini". I nije ih počinio čovek,bar ne čovek sa ljudskom dušom. Počinio ih je uvek neor-ganski entitet izrazito negativan, poznat i kao demon,koristeći telo čoveka.33

Treba zapamtiti da čovek sa ljudskom dušomnikada ne čini zlo, jer kao što je već rečeno, svaka duša udrugom čoveku vidi drugu dušu kao sebe samu, kao odrazBožanskog. Taj odraz je najjasniji u deci, jer su im duše jošsveže od božanskog sveta iz koga su tek došle i nezaga-đene su ovim svetom. Zato onaj koji čini zlo nad decomsasvim sigurno nije ni čovek niti ima ljudsku dušu. To jedemon koji po kosmičkoj dijalektici suprotnosti predstav-lja suprotnost dušama, koje se inkarniraju u ljudskomobličju radi postizanja savršenog odraza Božanskog u sebi.Svaka težnja u relativnom svetu mora da ima protivtežu.

33 Poznata su svedočenja ljudi koji su bili učesnici bitaka u ratovima,da su u tim trenucima najžešćih okršaja ljudi postajali opsednuti, dasu činili dela koja normalan čovek fizički ne bi mogao niti hteo daučini, i da oni sami nisu bili svesni da ih čine, da su bili opsednuti utim trenucima.


117

Tako su i ovi demoni prosta negacija svih ljudskih težnji isvega što je ljudsko. Po tome se mogu lako prepoznati: onisu jednostavno suprotstavljeni svemu što je dobro zaljude. Čak i bezazleni astralni paraziti uvek iskazujupakost i mržnju prema svemu što je dobro, lepo i prosto-dušno. Mrze čak i lepe mirise a vole smradove. Prostodu-šne izraze duše najviše mrze, ako ništa drugo, rugaće imse i ismevati ih. Ovu suprotnost je lako razumeti ako sepodsetimo da je sve stvar u frekvencijama, pa je tako imržnja samo suprotno usmerena frekvencija od ljubavi.Ljudi koji su opsednuti njima često su destruktivni u radui ponašanju, kao i fizičkom izgledu. Oni jednostavno neznaju šta je normalno i ispravno, niti to osećaju. Prvo štose kod opsednutih žena može videti jeste zapuštenost fizi-čkog izgleda. Lepo izgledaju i fino se ponašaju samo oniopsednuti koji imaju neku od važnijih društvenih uloga, upolitici ili kulturi, kako bi odatle uticali da ostali ljudibudu demonizovani. Svi ostali nevažni su zapušteni inesposobni za rad. Jedna od najčešćih osobina demonizo-vanih je da žive na tuđ račun, da nikada ne zarađuju poš-teno za svoj život. Oni mrze rad, nesposobni su za rad jersu nesposobni za odgovornost i stvaranje. Pošto su u suš-tini paraziti, znaju samo da uzimaju. Demonizovani ljudi se dele uglavnom na dve vrste:na važne i nevažne. Važni učestvuju u demonizaciji dru-gih ljudi i zato umeju vrlo vešto da se ponašaju u društve-nom i političkom životu. Nevažni su samo baterije kojesnabdevaju demone životnom energijom i služe kao pot-rošna roba, za vršenje raznih zločina, za krađu tuđe ener-gije (ubistvima i nasiljem), posle čega i sami stradaju. Treba znati da slučajevi opsednutih ljudi i "isteriva-nje đavola" iz njih jeste samo predstava za obmanjivanjeljudi da misle da opsednutost samo tako izgleda. Tu pred-stavu izvode i režiraju sami demonizovani ljudi i njihovi


118

hibridi na vlasti, pre svega u crkvi. Oni često rade zajedno,po dogovoru, demon uđe u nekoga, onda sveštenik dođeda obavi ritual isterivanja, i tako crkva pokaže i dokažesvoju moć. Oni snimaju i filmove ("Isterivač đavola") da bipopularizovali ovu obmanu kako izgleda opsednutost, sapuno brutalnih i odvratnih scena. Možda neki niži demontako i opseda ljude, na očigledan i ružan način, ali najmo-ćniji i najgori demoni uopšte ne opsedaju ljude na takavnačin. Oni su u njima neprimetni, ponašaju se vrlo lukavoi kulturno, imaju ogromno znanje, vešto vladaju ne samočovekovim telom koje su zaposeli, nego i drugim ljudima,pa i čitavim narodima. Postoji još jedna karakteristika demonizovanihljudi, a to je borba za vlast. Biti na vlasti znači veličati sebei potčinjavati druge, iskorišćavati sve radi sebe. Čovek sadušom nikada ne želi da ima vlast nad drugim ljudima, jeru svima drugima vidi takođe dušu, vidi Božansko kome sepredaje u ljubavi. Zatim, pošto je duša božanskog porekla,ne treba joj nešto tako malo kao vlast u smrtnom telu naovako niskom svetu. Duša samo može da deli i želi istodobro drugima kao sebi samoj. Samo onaj ko nema dušuili mu je potpuno potisnuta i nije je svestan, može da želivlast na ovom svetu ili nad drugim čovekom.

Ovde dolaze loše vesti: ljudska tela koja žive bezduše34 su na najvišim položajima vlasti na ovom svetu. To

34 Nazivaju se i organski portali, ili kontejneri. Sve je više i sve boljedokumentovanih svedočanstava i dokaza da takve organske portale,kontejnere i čak klonove proizvode i kontrolišu negativni vanzemaljci(reptoidi, grejsi, sivi) kako bi kontrolisali ljude i vladali njima.Dokumentovane dokaze i iskustva o tome videti u knjizi dr. KarleTurner: "Oteti" (Taken: Inside the Alien-Human Abduction Agenda) i"Maskarada anđela" (Masquerade of Angels). Takođe videti i TheDulce Book By Branton.


119

su svi verski i politički vladari i sva aristokratija, svi vlas-nici korporacija.35 Oni su pokretali sve ratove u istoriji,kontrolišući obe zaraćene strane. Nikada se ljudi sami nebi ubijali. Nikada duša ne bi išla protiv duše, protiv samesebe, niti protiv prirode koju same podržavaju i razvijaju,a korporacije tako sistematski uništavaju prirodu i proiz-vode sukobe među ljudima, haos i nestabilnost, da je oči-gledno da to ne mogu ljudi sa dušom da rade. Postojitoliko destruktivnosti u svetu da je nemoguće da je onaspontana, ili da je u pitanju neznanje, jer danas postoji iznanje i tehnologija i resursi da ljudi žive kao u raju. Sámoprisustvo resursa i znanja dokazuje da je sva ova destruk-tivnost sistematski planirana sa najvišeg nivoa vlasti imoći. Sámo postojanje ovolike destruktivnosti prema pri-rodi i samim ljudima je dokaz da ona ne može da potiče odsamih ljudi. Ma koliko bili nesvesni i glupi, ne mogu daidu protiv samog instinkta opstanka jer to ni životinje nebi mogle, pogotovo ne na ovako sofisticiran način. A pro-tiv samog opstanka se odavno krenulo. Pored opsedanja, čovekom se manipuliše iprogramiranjem uma.

35 Zato je G. I. Gurđijev jednom rekao da (iako ljudi žive nesvesni,spavajući) ponekad se dogodi da se čovek spontano probudi, bezpravog rada na sebi i objektivnog znanja o tome, i tada obično poludikada vidi ko zapravo vlada ovim svetom. Ovde treba napomenuti dapostoje izuzeci u drevnim vremenima, pre savremene i poznateistorije, kada su ljudi živeli bez stranih hibrida na vlasti, tada supostojali vladari koji su bili najvredniji među svojim narodima, prvimeđu jednakima, i zaista su vodili svoj narod na najbolji mogućinačin. Ali takvih nema već duže vremena. Sva takozvana'demokratija' se svodi na manipulacije kolektivnom svešću, da bi senastavila i sama održavala kontrolisana vladavina nesvesne i neukevećine, i potisnula moć svesne manjine, a 'ljudska prava i slobode'svode se na perverznu razuzdanost.


120

Programiranje rade oni koji su već opsednuti, hib-ridi demona i ljudi, da bi tako proširili svoj uticaj, jer nijepraktično da se deluje samo opsednutošću. Programiranjeomogućava da se čovek ponaša kao opsednut i kada nijedirektno opsednut. Programiranje se pretvara u kulturuživljenja. Programiranje uma se zasniva na činjenici da umpredstavlja sistem obrazaca sa kojima svest kreira realnost.Um je već sistem programa sa kojima se tumači i kreirarealnost. Zato on može lako da se modifikuje nekim novimprogramima, ili "virusima" koji će te programe da promene,preusmere, zaustave ili pokrenu po komandi. Postoji kolektivno i individualno programiranjeuma ljudi. Kolektivno se obavlja preko religija, nauke, obrazo-vanja, medija, kreiranjem javnog mnjenja, politikom,manipulacijama ekonomijom, hemijskim uticajima prekohrane i lekova, tehnologijom (mikročipovi i ELF talasi). Individualno se obavlja nad pojedincima u detinj-stvu sa torturom kojom se um deli i programira da delujena određeni način. Um se može podeliti na najviše 2.197delova. Podeljen um je gotovo identičan opsednutom, jerse programirani delovi ponašaju kao samostalne ličnosti.Danas je individualno programirano oko 2% od celoku-pne populacije ljudi na Zemlji. Samo u Americi oko 14miliona ljudi.36

Čovek koji je mehanizovan i programiran na nekinačin, sam ponavlja ono što je naučen da radi i, usledneznanja o tome da je manipulisan, ubeđen je da je samsvojom voljom počinio dela i nedela. Misli da je to realnost

36 Detalje oko programiranja ljudi videti u radovima Stewart-aSwerdlow-a, koji je radio u Montauk vojnoj bazi na programiranjuljudi kao programer, ponajviše iz njegove knjige "Blue Blood, TrueBlood, Conflict & Creation".


121

u kojoj živi i koju ne može da promeni, i zato nastavlja daživi po njoj. Zato ovde treba još jednom naglasiti najvaž-niju činjenicu: čovek u kome preovladava ljudska dušanikada ne čini zlo i nasilje nad drugim bićima, niti radi nabilo kakvom obmanjivanju uma. Svakako, život i pored svih zavera opstaje i idenekako dalje, ali to je samo zato jer je jači od svih pokušajadestrukcije. Nijedna zavera ne može da osujeti nameruBožanskog i prirodu ispoljavanja svesti i života. Možesamo da nanese lokalnu štetu nekim pojavama unutar togplana. Nijedna zavera protiv ljudi ne može da odnesepobedu, jer ljudi postoje zbog božanskih razloga, ali možeda im nanese mnogo štete, patnje i iskušenja, više negošto je potrebno. Takođe i negativnim entitetima koji tosve rade nije u interesu da unište svoj posed, izvor hrane.Tu se događa (ne baš fina) ravnoteža između puštanjaljudi da žive svoj život i vlasti nad njima. Da se neko spoljameša u ljudski razvoj očigledno je već po tome što je čove-čanstvo hiljadama godina živelo na isti način, bez tehno-logije, a onda se najednom za stotinak godina iz blatavinulo u zvezde. Pitanje je koliko bi se brže i harmoničnijerazvijalo bez stranog mešanja i opstrukcije. Ovo je univerzum slobodne volje i ispoljavanjasvega što može da se ispolji. Zato i zlo može da se ispolji,ali isto tako ono može i da se spreči. Ne bi trebalo da pre-vidimo postojanje sistematske destrukcije nad ljudimasamo zato što smo još uvek živi. Jer tada može mnogokrupnih događaja da nam se dogodi, da nas skupo koštaju,a da tek naknadno budemo svesni zašto i kako su se dogo-dili i kako smo mogli da ih sprečimo. Na primer, i Prvi i Drugi svetski rat detaljno suisplanirani i vođeni iz jednog centra, od strane jezuita izVatikana, oni su preko Katoličkog centra u Berlinu doveliHitlera na vlast, knjigu "Mein Kampf" napisao je jezuita


122

Štempfle (Staempfle) a pripisana je Hitleru, Rotšildi, ban-kari Vatikana, finansirali su Hitlera od dolaska na vlast odkraja rata preko Engleske banke, Rokfeler ih je takođefinansirao i prao njihov novac preko njujorške banke, ipoklonio je nacistima licencu za proizvodnju goriva izuglja, da bi imali goriva za rat; IBM im je dao prvi računar,tada najsavremeniju tehnologiju, za obradu podatakalogoraša (zato su im tetovirali brojeve); po završetku rataJozef Mengele je završio u jednoj vojnoj bazi u Kalifornijikao dr. Green gde je nastavio sa svojim eksperimentimado sedamdesetih godina, a Hitler u Argentini gde je umro1962 godine. A šta su vas učili o istoriji? Da li su vam rekli da su i Staljin i Mao Cetung biliškolovani od strane jezuita, i pod njihovom kontrolom svevreme? Staljin je bio Hazar37 i njegov genocid nad sloven-skim narodima vodili su Malteški vitezovi i Templaripreko hazarskih bankara Rotšilda, koji su deo jezuitskestrukture vlasti. Mao Cetung je sve vreme bio pod kon-trolom jezuitsko-masonske organizacije "Lobanja i kosti"(poznata školska ustanova američkih predsednika), a nje-gov psihotični kult ličnosti i genocidnu politiku premakineskom narodu organizovao je Sidni Ritenberg. Koliko miliona ljudi ne bi tada izginulo i pretrpelonajveće patnje da su ove činjenice bile odmah poznate?Možda je ovo pitanje suvišno, jer oni koji su to sve izveli idalje su na vlasti. Vi njihove ljude birate na izborima svakiput. Ovo je univerzum slobodne volje.

37 Hazari su preuzeli judaizam u devetom veku i postali AškenaziJevreji. Raširili su se po celoj Evropi (postali su "istočnoevropskiJevreji") i Americi. Danas vladaju Izraelom. (Za istoriju Hazara videtiknjigu Artura Kestlera "Trinaesto pleme", Arthur Koestler: TheThirteenth Tribe, 1976).


123

Sledeći primer: Prema podacima ministarstvapravde u SAD godišnje nestaje oko 450.000 dece bez ikak-vog traga, više nikada se ne pronađu, ni živa ni mrtva.Svake godine. U Indiji godišnje tako nestaje oko miliondece. To se teško može nazvati "teorijom zavere" jer se radio zvaničnim podacima. I te brojke se neće smanjiti akoprestanete da razmišljate o tome jer vam je neprijatno ideluje neverovatno. Povećaće se. Ta deca nestaju jer neželite da pogledate u njih kako nestaju, u tu pojavu. Kadabiste znali da njihove nestanke, između ostalih, organi-zuju i najmoćnije državne agencije, možda bi se neštopromenilo, možda biste nešto učinili umesto da za tupojavu optužujete "paranoične teoretičare zavera" koji"veruju u vanzemaljce i demone".38

Prvo: tako nešto sigurno ne bi mogli da čine ljudi saljudskom dušom. Drugo: toliki broj nestale dece ne bi mogli da posti-gnu samo demonizovani pedofili i ubice, makar svi zaje-

38 Istraživanja o nestancima dece i umešanosti CIA-e i FBI-a u tenestanke i njihovo stvaranje satanističkih kultova detaljno je izneobivši šef FBI-a za Los Anđeles i Zapadnu obalu, Ted Gunderson. "TheFinders" je jedna od najvažnijih tajnih operacija CIA-e protiv američkedece koju je Gunderson otkrio u svojim istragama. Sastoji se odotmice dece u svrhu prostitucije, pornografije, high-tech oružja,eksperimentalnog zlostavljanja, kontrole uma, dečijeg ropstva zapodzemne objekte pod kontrolom vanzemaljaca, belo seksualnoropstvo, i ubistva u satanskim ritualima - nebrojene hiljade američkedece otete su sa ulica i igrališta u Americi od strane agenata koji radeza CIA. "Finders" operacija je započela u 1960-im i dalje otima decu dodanašnjih dana. On smatra da je to samo jedan od mnogih tajnihzločina koji se čine na štetu američkih građana od strane vladinihagenata pod direktivama međunarodnih satanista kolektivnopoznatih kao Iluminati, koji kontrolišu tajnu ili unutarnju vladu uSjedinjenim Državama, kao i svaku drugu veliku vladu u svetu. Zbogiznošenja takvih informacija, posle šest pokušaja ubistava, TedGunderson je otrovan 2011. godine.


124

dno radili 24 časa svaki dan u godini. Očigledno je da to nerade ni ljudi ni demonizovani ljudi. Očigledno je da u tomora da učestvuje još neka neljudska sila sa superiornomtehnologijom. Prisustvo negativnih neorganskih entiteta nije jed-nako raspoređeno na Zemlji, negde ga je više, a negdemanje. Kriterijum prisustva zla na ovom svetu je sreća dece.Gde su deca bezbrižnija, gde ne nestaju i mogu slobodnoda idu ulicama, gde su više poštovana i slobodna, gde nisuzlostavljana ni ilegalno ni legalno, gde im se obrazovanjene izopačuje programiranjem uma, seksualizacijom i uče-njem da su perverzije normalne za njih - tu je negativnihneorganskih entiteta manje. Još jedan primer: Koliko bi miliona života bilopošteđeno zbog sukoba hrišćana i muslimana, i musli-mana sa drugim narodima, da su ljudi znali da je Rimoka-tolička crkva stvorila islam, da je finansirala islamskaosvajanja, da i danas kontroliše islam i islamski terorizampreko islamskih tajnih društava i bratstava, da tu činje-nicu dobro znaju najviši krugovi u islamskim državama,posebno vladarska porodica Saud u Saudijskoj Arabiji,koja je istog porekla kao Britanska kraljevska porodicaVindzor (koja je nemačkog porekla Saxe-Coburg i Gotha),da čak postoje i Muhamedova svedočenja o tome koja sekriju od naroda? Postoje i drugi dokazi veliki kao planine, oni se uop-šte ne kriju. Problem je što ih ljudi ne vide jer su opsednutina sve načine. Vladari kontrolišu sve, od rođenja, prekoobrazovanja i rada do smrti. Oni ljudima stvaraju slikusveta u kome žive, i ta slika je naravno, lažna, tako da ljudine vide istinu iako im je pred nosem.39 Istina se uopšte ne

39 Lažna slika sveta ili masovno programiranje uma začinje se najpreu Vatikanu, od strane jezuita kao ideologa. Ideje zatim odatle idu do


125

krije od ljudi, i ne može da se sakrije, ljudi se drže u hip-nozi da je ne vide, čak i da prihvate lažni svet kao stvarni.Tako je mnogo lakše. Onda se oni sami održavaju u tomlažnom svetu. Masovnu kontrolu uma vladari su sprovodili ranijekroz religije i kontrolu znanja. Danas je nastupilo Novodoba (New Age), tehnologija olakšava stvar, pa se kon-trola postiže preko hemijskih sredstava, raznih otrova uhrani i lekovima40, mikročipovima u hrani i lekovima,

Londona i Tejvistok instituta "za ljudske odnose" (Tavistock Instituteof Human Relations), glavnog centra za kontrolu uma u svetu, gde serazrađuju detalji primene, zatim odatle u Stanford univerzitet u SADodakle se plasiraju preko Rokfelerovih institucija i odgovarajućihorganizacija Ujedinjenih nacija, koje sve finansira i kontrolišeRokfeler, i završavaju u svim svetskim naučnim i obrazovniminstitucijama i udžbenicima kao "naučna istina" koja je bogom dana ikoja se uči napamet. Oni koji je dobro nauče napamet dobijaju titulenaučnika, a oni koji ih još i sami unaprede, i lentu masona zvanuNobelova nagrada. Tako ustanovljene lažne slike sveta se pri tomefinansiraju od strane vodećih bankara Vatikana, Rotšilda, ekonomskipovezuju u sve sfere života preko Sitija u Londonu (City of London),poslovnog centra sveta, a onima koji pored svega toga imaju nekihproblema da te ideje shvate i prihvate, uteruju im se na silu prekovojnog centra, Pentagona (District of Columbia) u Vašingtonu iNATO-a. Zato su ta tri glavna centra moći na ovom svetu (Vatikan,City of London i District of Columbia) tri potpuno nezavisne inedodirljive države u državama i nedostupne svim međunarodnimzakonima. Dok su ti najmoćniji centri na svetu van zakona i pravedemokratske kontrole, na svetu neće biti ni zakona ni pravedemokratije.40 Aspartam i fluor su svuda prisutni, a oni najviše zaglupljuju um iuništavaju mozak. Kada novorođena deca dobiju prve vakcine puneotrova i monosodium glutamata (MSG) koji oštećuje neurone umozgu, pa odmah zatim seriju vakcina punih teških metala kojistvaraju autoimune bolesti, na samom početku života se stvarabolešljivi mediokritet za ceo život kojim je lako vladati. U vezi sa ovimspominjanjem vakcina treba znati da je sama vakcinacija jedna odnajvećih laži i prevara današnjeg sveta. Vakcinacija uopšte ne stvara


126

pogrešnom ishranom neprikladnom ljudima, medijima,ekstremno niskim frekvencijama (ELF) i na sve drugenačine kroz obrazovanje i politiku, kao i direktnom maso-vnom i individualnom kontrolom uma.41

I ta se kontrola sprovodi iz već spomenutih razloga:ako čovek nije svoj gospodar, onda će neko drugi njime davlada, nema gubljenja vremena niti energije. Na direktan način se ljudima tako stavlja do znanjakoliko su nesvesni i bez svoje volje, a na indirektan način,stvaranjem pritisaka i prinude svake vrste ljudi se prisi-ljavaju da se probude i postanu svoji, da počnu da živeispravno zbog razloga zbog kojeg i postoje. Ovde treba razumeti zašto je potreban sav ovajpritisak i prinuda. Duša sama po sebi nema nikakvih materijalnihinteresa. To se vidi po tome da kada neka duša postignesamoostvarenje u telu, onda odmah gubi svaku vezanostza telo i sam život, iako nije ni protiv njega. Zato se povlačiod sveta i živi asketski. Ona je božanskog porekla i zato jepotrebna izvesna prisila da se navede da boravi u ovakoograničenom materijalnom telu, i da dela u ovako niskomsvetu.

Razlog zašto postoje uticaji negativnih entiteta načoveka je u tome što je duša sama po sebi čisto dobro i onane bi nikada počinila ništa negativno i zlo. Zato je potrebnaspoljna sila koja će da je odvede u negativna iskustva - silakoje nije duševnog porekla.

imunitet ni od kakvih bolesti. Njome se samo proizvode bolesnici.Drugi metod pokoravanja ljudi od strane neljudi je genetskimodifikovana hrana (GMO), njome se genetski modifikuju idegenerišu ljudi.41 U mojoj knjizi "Istorija galaksije, Zemlje i čoveka" izneo sam mnogoviše detalja i metoda vladavine nad ljudima.


127

Duša mora da prođe kroz sav spektar iskustavadijalektike suprotnosti prirode da bi je celu lično osmislila,da bi postala celovita i nezavisna ličnost dok je u telu. Isku-stva patnje i destruktivnosti sastavni su deo dijalektikesuprotnosti na kojima počiva trodimenzionalni univerzum. ("Teško svetu od sablazni; jer potrebno je da dođusablazni, ali teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan."Matej, 18,7) Sa druge strane, sámo telo je bezlični proces prirodei duša je u suštini uvek nezavisna od njega, ma kako bilaidentifikovana sa njim. Zato je i moguće da tako lako ijednostavno umiru sva tela, mlada i stara, jer duša neumire sa njima. Zapravo, što je duša prisutnija i svesnija utelu, to više teži da ga se oslobodi. Problem je samo u pro-cesu osvešćenja, da li je on dovršen u telu ili nije. Ako nije,onda je to nasilno prekidanje života u telu, identifikacijaduše sa telom nije svesno okončana i njen proces učenja jeporemećen. To je jedino zlo koje se dešava nasilnom iliprevremenom smrću. Zato se i naziva prevremenom, anasilnom jer duša nije želela da joj se dogodi. Budući da jetaj proces osvešćenja i bio razlog rođenja duše u telu, ondaje nasilno prekidanje tog procesa neoprostivo. Mnogo jeemocionalne energije, utisaka i karmičkih obrazaca ulo-ženo u jedan život, zato njegovo prevremeno prekidanjedovodi do neravnoteže i konfuzije u daljnjem učenju. Takonfuzija je pojačana ako je postojala i fizička patnja odnasilne smrti tela. Sama fizička patnja od nasilja, iako nedovodi do smrti, takođe teško ometa razvoj učenja i prisu-stvo svesti u telu. Prirodnom ili planiranom smrću tela duša je spre-mna za odlazak i prestanak identifikacije sa telom. Prev-remenom ili nasilnom smrću tela duša se zatiče nespre-mna i ostaje identifikovana sa telom i životnim planomkoji je nameravala da iskusi a nije ostvarila. Kako je telo


128

ubijeno, ostaje identifikovana sa eterskim i astralnimtelom, kopijom fizičkog tela, i tako ostaje kao duh vezanaza mesto svoga fizičkog života, i iskustva koja nije do krajadoživela, ili koja su ostavila traumu na nju. Tako u astral-nom telu pokušava da nastavi sa planom koji je imala zafizičko telo, i tada se javlja kao "neupokojeni duh" pokoj-nika. Često se bavi i rešavanjem problema koji je izazvaoprevremenu smrt, odnosno ljudima koji su je izazvali.Često i pomognu u njihovom otkrivanju i rešavanju zlo-čina. Vremenom i pomoću vodiča takva duša dolazi dosvesti o sebi i prestanka identifikacije sa telom i telesnimumom, ali na teži način. Počinilac nasilne smrti prolazi mnogo gore od nje-gove žrtve. Najpre, samim činom ubistva on pridaje pre-veliku važnost telu, potpuno je identifikovao osobu satelom pa misli da će uklanjanjem tela nešto rešiti, što će seodraziti na njegovu identifikaciju sa svojim telom i većupatnju. Zatim, on tim činom pokazuje da nije ni svestanduše kao glavnog činioca u čovekovom postojanju, odno-sno da nije svestan svoje duše, ako je uopšte ima. Zatim,tim činom vezuje svoju karmu za karmu žrtve, i moraćeda iskusi sve što je potrebno da shvati šta je učinio i kakvuje štetu naneo sebi i drugome; pošto je identifikovan satelom i krajnje subjektivan, moraće to da nauči na objek-tivan način: direktnim iskustvom na svojoj koži svegaonoga što je učinio drugome; na kraju, moraće da shvatida je zlo počinio pod stranim uticajima, a ne svojomvoljom, i to će mu biti utoliko teže kada vidi šta je učinio. U holografskom univerzumu, u kome je sve pove-zano na svim dimenzijama, gde je sva spoljašnjost našasopstvenost, bolje je ne praviti sebi veliki kredit, a najboljeje ne praviti ga uopšte. Za to postoji još jedan veliki razlog. Izlaskom iz tela,nakon njegove "smrti", duša izlazi iz prostorno-vremen-


129

skog kontinuuma i ceo život sagledava odjednom. Rekapi-tulira svaki događaj za života u telu, posebno dela koja suimala značaj za rast duše, dobra i loša dela, i najmanji gestdobrote tu se računa kao važan. Takođe i najmanji gestsebičnosti i uskraćivanja dobrote. Pri tome je svesnostobjektivna: duša vidi i rekapitulira ne samo sve što je uči-nila u svome telu, svoje svesne i emocionalne utiske i reak-cije, već utiske i reakcije drugih kojima je nešto učinila: kakosu drugi doživeli naše postupke. Tu se nalazi glavna moti-vacija za ponovno rođenje, radi ispravljanja i usavršavanjapostupaka, i zato je ponovno rođenje uvek dobrovoljno. Zatose ispravno kaže da sve što činimo drugima činimo sebi, ida ništa neće ostati skriveno. Traume su takođe iskustva koje duša treba dadoživi. Zato treba razlikovati kada je neko iskustvo nega-tivno zato što je nasilno i prevremeno, a kada je rezultatpotrebe same duše da ga doživi. Već smo rekli zašto uopšte mora da boravi u telu: dabi samim svojim prisustvom u organskom svetu sakupilasva najfinija iskustva postojanja kao individualna ličnostkoja ima iluziju odvojenosti od Božanskog Apsoluta, i utim uslovima prividne odvojenosti povratila objektivnoznanje o sebi i o Božanskom, kako bi na taj način vratilaBožanskom ono što je njegovo - samim svojim vraćanjemsebi. Takođe samim svojim prisustvom, Božansko, prekosvojih individualnih monada, duša, transformiše organ-ski svet prema sebi da postane pogodan za ogledanje sve-sti samog Božanskog. Da bi organski svet postao pogodanza ogledanje svesti Božanskog o sebi, nije dovoljna samoprirodna nužnost i uzročnost, ni svi prirodni zakoni kojise mehanički odvijanju i međusobno ukrštaju, ni prostokretanje u opstanku živih bića. Potrebno je nešto više, a toviše je drama životnog iskustva kroz lični doživljaj, krozsve tragedije i komedije za koju je egzistencija sposobna.


130

Za razliku od dotadašnjeg prostog postojanja, dramaživota otvara mogućnosti za spoznaju smisla postojanja.Spoznaja smisla postojanja kroz dramu života moguća jesamo u ličnosti čovekovoj, u srcu čovekovom se jedinomože sakupiti svo ono iskustvo koje može odraziti Božan-sko postojanje. Uvežbavajući se kroz dramu života u svimmogućim oblicima, sadržajima i zapletima, ličnost seobučava za sagledavanje smisla, sve dok se konačno neokrene smislu samog postojanja. Zato je potrebna dramaživota: da bi se izoštrila svest o smislu postojanja. Zato jeljudski život tako težak, zbog veličine njegovog zadatka.Zato se duše rađaju u ljudskim telima da budu svedoci tedrame, jer kroz njihovo svedočenje ljudska drama posto-janja dobiće Božansko ostvarenje.42

U suprotnosti dobra i zla koje duša iskušava krista-liše se i oštri ličnost čovekova, svest o sebi i transcenden-talnoj prirodi duše. Ovo je univerzum slobodne volje ukome se ispoljava sve što može da se ispolji. Prisustvo sve-sti se jača izborom. Izbor zavisi od opažanja i uočavanja,od razlikovanja. Zbog tog razlikovanja smo ovde. Na namaje da ojačamo tu svest razlikovanja sveg zbivanja i daispravno izaberemo i ispravno delamo. Zato smo slobodnida delamo ispravno i pogrešno, da bismo uočili razliku iizabrali ispravno: ono koje vodi u nadilaženje svih supro-tnosti, u transcendenciju, ne u "ispravno" kao suprotnost"pogrešnog". Ako zajedno postoji i dobro i zlo, ispravno ipogrešno, to znači da su oni relativni i međuzavisni, da sudve strane iste medalje, da treba nadići obe, a ne izabrati

42 Daleku aluziju na ovaj proces imamo u grčkim mitovima u kojimasu bogovi delili i ukrštali svoje sudbine sa ljudima i kao ljudi. Mnogoviše i mnogo tačnijih detalja svakako pruža nam hrišćansko učenje ootelovljenju Boga u čoveka Isusa Hristosa. Sačuvane reči Isusove ugnostičkim jevanđeljima daju nam najvrednije detalje celog ovogprocesa i kako da ga čovek uspešno sprovede.


131

samo jednu stranu, jer će nas onda ona druga strana jošjače progoniti na skriven način. Takođe postojanje zla se može razumeti kaoneophodna mera iskustava koja teraju dušu da se ne iden-tifikuje previše sa telom. Kada bi život u telu i na ovomsvetu bio samo dobar i ugodan, to bi bila previše dobraklopka za dušu. Nikada se ne bi probudila za svoju tran-scendentalnu Božansku suštinu. Patnja nas tera na buđe-nje. Srećom, svest je uvek bila dobra kompenzacija iskus-tvu patnje, a ona je uvek dostupna. Da bismo razumeli kako uopšte dolazi do opsedanjatela, moramo razumeti da je sve u simbiozi manjih celinakoje se udružuju u stvaranju većih. Naše telo je simbiozaćelija, a one su simbioza atoma. Pošto simbioza kao i sve uprirodi postoji po holografskom načelu, svaka ćelija jesvesna sebe i celine kojoj pripada. Zato što je svaka većacelina sastavljena iz manjih, sve može i da se deli i da pos-toji tako podeljeno, veća celina može da se podeli namanje. Tako i naše telo i um koji njime vlada. Sve jedeljivo. Tu činjenicu koriste neorganska bića za opseda-nje. Ona samo koriste već prirodno podeljeni um, održa-vaju i jačaju njegovu podelu. Međutim, iako je svako biće nastalo simbiozom onoje jedinstvena celina stvorena da bude funkcionalna, daostane cela, uostalom zato je i oblikovana, biće ne bi nimoglo da živi da nije celovito. Svako dete se rađa sa većoformljenim organima, sa očima koje nikada nisu videlesvetlost, ali odmah nakon rođenja mogu da vide, sa ušimakoje nikada nisu slušale, ali odmah mogu da čuju, celobiće je rođeno celovito i spremno za život. Svako je rođenobezazleno i dobro. Celovitost koja omogućava život jesama po sebi dobra i pozitivna. Otuda je potpuno nepriro-dno da to dete samo od sebe postane onako nenormalno idestruktivno kako to samo opsednuti ljudi mogu da budu.


132

Jednostavno nije u logici prirode takvo ponašanje, onostoga mora da ima uzrok izvan ljudi i ljudskog tela. Bes-misleno je za to optuživati "druge ljude" i "društvo" jer ioni nisu ništa drugo do skup celovitih bića kao i to dete.Ako je i društvo nenormalno, onda je iz istih razloganenormalno kao i individua.

Otuda cela priča o opsednutosti jedina daje logičanodgovor zašto ljudi čine dela koja su neprirodna i protivlogike života koji ih je stvorio. Naime, sve tvorevine u prirodi su sastavljenesimbiozom i zato deljive, a priroda nije samo organskifizički svet, već ima i više dimenzije, astralni svet, pa jeprirodno da i u njima postoje entiteti koji se isto takoobrazuju kao bića u organskom svetu, i da ti astralni enti-teti mogu da deluju na fizička, organska bića, i na poziti-vne i na negativne načine. Ako je i nauka prihvatila činjenicu da ne postojisamo organski fizički svet, već da postoje i više dimenzije,ne bi trebalo ništa da nas sprečava da shvatimo da se iprincipi života protežu na sve dimenzije, a ne samo nanama vidljivi fizički svet.

Tako kada se duša otelovi, ona ne može odmah daovlada celim telom i svim njegovim mogućnostima. To ovla-davanje se odvija postepeno jer duša nailazi na problemprirodne podele života, a svaka podela iza sebe ima svojeentitete koji opstoje na toj podeli. Ceo proces utelovljenjaduše ne sastoji se od jednog događaja, rođenja tela, već izčitavih života tokom kojih duša jača u iskustvu, odnosnomoći prisustva svoje svesti u telu sve više i više. To prisustvoduše u telu raste na račun nesvesnog i spontanog prisustvaneorganskih entiteta. Oni su u recipročnom odnosu: kolikoje više jednog, toliko je manje drugog.

Svako negativno i destruktivno ponašanje ljudi jeodraz opsednutosti, ma kakve mu psihološke definicije


133

davali, a svako pozitivno i konstruktivno ponašanje jeodraz nadilaženja opsednutosti, ma kako ga kulturološkidefinisali. Fizičko telo ima samo tri stanja: ili je mrtvo, ili savećim prisustvom neorganskih entiteta, ili sa većim prisus-tvom duše. Kada nije mrtvo, onda može biti samo sa većimili manjim prisustvom svesti duše ili neorganskih entiteta.43

Ako se to ne prihvati kao takvo, onda se negira sampojam duše. Nemoguće je da duša bude negativna. Toznači da samo nešto drugo u telu može da čini negativnestvari. Oni koji zagovaraju tezu da su ljudi zli i sposobni dačine negativna dela, iako kao poremećeni i bolesni, zap-ravo zagovaraju neznanje o prirodi tela i o prirodi duše.Telo je samo organski sklop dovoljno fin da može da rea-guje na najfinije frekvencije viših dimenzija. Duša je izraz božanskog prisustva u telu. Božanskoje sloboda koja omogućava svemu da postoji na svenačine. Zato se duša ne nameće telu kao bespogovornasila, ona postoji kao mogućnost, kao nešto što se svesnoprihvata i živi. Otuda nema duše bez svesti i dobre volje.Ako u telu nema zrelosti takve svesti koja izražava dušev-nost, već samo elementarne svesti o opstanku, onda jerazumljivo da će u takvom telu mnogo lakše da se nastaneneorganski entiteti, jer oni nemaju problem sa svojimnametanjem, naprotiv, nametanje im je način života, oniuvek idu tamo gde mogu da prođu. I uvek prolaze obma-nom i varanjem, jer sami nemaju nikakvu moć, za razlikuod duše koja ima božansku moć, ali je nikada ne koristi,već uvek dolazi kao svest i slobodna volja.

43 Svaki čovek ima visinu, širinu i dužinu.


134

Kao što smo već ranije rekli, pre nego što su dozrelaza formiranje ljudskog tela, sva nasleđena iskustva organ-skog bivstvovanja kroz biljke i životinje oblikovala suodređene utiske ili osobine. One se ponašaju kao male lič-nosti, kao pojedinačna Ja, kao i svi entiteti koji se spon-tano formiraju. Stoga i u ljudskom obliku oni nastavljajuda se ponašaju kao mnoštvo malih ličnosti ili mnoštvo Ja.Tako kada se u telo inkarnira ljudska duša, kao celovitooličenje Božanskog, ona se suočava sa delovanjem mnoš-tva Ja u tom biću. Ceo ljudski život i svo ljudsko sazrevanjesvodi se na razumevanje, osmišljavanje, objedinjavanje inadilaženje svih tih posebnih osobina ili Ja u jednu celovituličnost, jednu svest i jednu volju. Kada se to dogodi nazivase prosvetljenje ili samospoznaja. Ta reč podrazumeva spo-znaju Sebe samoga, odnosno prepoznavanje same dušekakva jeste nezavisno od tela, za vreme dok je u telu. Ovosve pokazuje da je njen boravak u telu zamagljen mnoš-tvom Ja iz iskustava nižih oblika partikularnog bivstvo-vanja. Njena samospoznaja znači da su se ta iskustvaosmislila i osvestila u višem kontekstu i razumevanju,kao aspekti bivstvovanja prirode kao takve, i nadišli ukontekstu Božanskog koje sve omogućava. Mnoštvo Ja u čoveku omogućava prisustvo demon-skih entiteta u čoveku, oni tu podelu vešto koriste i samoje održavaju na sve načine, iz astrala, za čoveka nevidlji-vog i nesvesnog, vešto imitiraju sadržaje svesti i osećaje,pa i same misli koje projektuju u um, koje um prihvatakao svoje jer ne vidi odakle su. Tako oni opstaju u čoveku:čovek ih ne razlikuje od sadržaja svoje svesti, od svojevolje i osećanja. Ti sadržaji, naravno, izazivaju haos inegativna stanja koja još više stvaraju podlogu za nesme-tano prisustvo i rad neorganskih entiteta u čoveku. Tako je i podela u čoveku prirodna pojava sa kojomje svako suočen kada misli jedno, a radi drugo, ili uopšte


135

ne zna šta radi, ili je toliko ubeđen da zna, da samo smrtmože da ga zaustavi u tome što radi.


136

PAD DUŠE - SUPROTNA TAČKANA KRUGU BOŽANSKOG ISPOLJAVANJA

Jedna od najvećih tema ljudske egzistencije jestegubitak duše, gubitak sebe, što se uvek izjednačava sagubitkom božanskog prisustva i kao krajnja patnja. Tozapravo i jeste najveća tema ljudskog opstanka jer nashemi kružnog ispoljavanja postoji krajnja tačka, supro-tna od Božanskog Apsoluta (tačka omega, slika na strani61). Da bi se razumelo celo ispoljavanje i kruženje valjadobro razumeti tu suprotnu tačku jer ona je prelomna, odnje počinje povratak, uspon ka Božanskom (tačka alfa).Gde je tama najveća, tu počinje preokret ka svetlosti. To jezato i tačka na kojoj se i duša mora upoznati u svojoj suš-tini. Rekli smo da je duša individualno ispoljavanjeBožanskog prisustva, da se svekoliko postojanje ispoljavapo modelu holograma, da svaki delić predstavlja svesniodraz celine Božanskog. Zatim da se ispoljavanje odvijakroz spiralni pad kroz razmere, sa sve većim brojemzakona koji uslovljavaju i kroz sve niže dimenzije, do naj-niže materijalne, koja predstavlja konkretno oličenje i zbirsvih ostalih dimenzija. Zato je samo tu, u organskomsvetu, moguće da se oformi svesni subjekt koji će biti sve-stan svih ostalih dimenzija i razmera, celog ispoljavanja:čovek. U čovekovoj samosvesti događa se najsavršenijiodraz Božanskog i smisao celog ispoljavanja. Tu je ogle-dalo svesti najčistije tako da u njemu nema ničeg drugogdo samog odraza onoga koji jeste, onoga što jeste, samestvarnosti. Božanski Apsolut je jedina stvarnost.


137

Ogledalo je samo čistina. To je i duša čovekova, onanije neki entitet, neko posebno jezgro nečega koje putujekroz dimenzije i nešto radi. Duša je samo čistina prisustvaBožanskog, čist prostor u kome Božansko jeste. I sámoBožansko je čistina, čist prostor koji sve omogućava. Zap-ravo, Božansko omogućava i sam prostor koji sve omogu-ćava. Zato se o njemu može govoriti samo kao o praznini,nikako drugačije. I duša je zapravo samo praznina krozkoju se ispoljava Božanski Apsolut. Relativni um to nemože da zamisli, jer on se uvek kreće u odnosima i bavisadržajima, tako i prazninu uvek zamišlja u negativnomkontekstu, kao odsustvo nečega. Zato se kaže da je toparadoksalno za um, da je to transcendentalno, iznaddualizma. Božanska praznina je iznad dualizma punog ipraznog. Ona ih obe omogućava, ona omogućava sve sup-rotnosti. Zato je ona apsolutna pozitivnost, apsolutnodobro. Samo prazna čistina koja sve omogućava može daomogući i svest. Kao i praznina, i svest sve omogućava,osvetljava, obelodanjuje samo postojanje, sve suprotnosti,samo svest može biti svesna suprotnosti, dok je um uvekobuzet jednim aspektom i sadržajem. Njemu je potrebnalogika i zaključak da bi nešto razumeo. Svest samo osvet-ljava sve kako jeste. Um koristi svest za svoj rad, kao štolampa koristi električnu energiju. Lampa je um, a nevid-ljiva, sveprisutna električna energija je svest. Kada umnije svestan da samo koristi nevidljivu, sveprisutnu svestu svom radu, opažanju i razumevanju, onda postaje virtu-elni entitet poznat kao Ego koji misli da svetli sam odsebe. On je tada uvek nesvestan šire celine, svesti kaotakve i misli da je posebna, samodovoljna i sama po sebipostojeća celina. To uobraženje se prvi put dogodilo kodSina, trećeg odraza Božanskog, i odatle je ono nastavilo dase ponavlja u sve nižim razmerama, stvarajući tako sve


138

niže i sve gušće tvorevine. Otuda je ispoljavanje kosmosaidentično ispoljavanju Ega-uma u čoveku. NestankomEga-uma nestaje i ispoljeni kosmos, i ostaje samo Božan-sko kao jedina stvarnost, kao čovekovo Sopstvo. Ego je ta krajnja tačka suprotna od Božanskog. To jeona virtuelna krajnja tačka koju je Božansko projektovaloda bi sebe videlo spolja, objektivno, sa tačke posmatranjajednog individualnog bića koje je svesno sebe, ima um, imože da razume svet, ali misli da je odvojeno od BožanskeCeline, da je zasebno, sámo. Toliko je identifikovano sailuzornim materijalnim oblikom svog postojanja, satelom, da misli da Bog ne postoji, ili da postoji tako da sanjime može da razgovara i pregovara kao trgovac. To jebio cilj celog virtuelnog ispoljavanja Božanskog kao objek-tivnog postojanja, celog univerzuma. Zato se u tom krajnjem stanju, stanju egoičke izdvo-jenosti i umne otuđenosti događa najteža drama, najvećapatnja, najintimnije suočavanje sa egzistencijom. Patnjatog stanja sastoji se u tome što od sveg virtuelnog ispolja-vanja ono tu najviše izgleda kao stvarno, najgušće, posto-janje se tu najmanje vidi kakvo jeste, kao virtuelno ispo-ljavanje svesti Božanskog, njegova imaginacija; ono tuizgleda kao mrtva materija stvarna sama po sebi. Tupakao izgleda stvaran. Da bi sebe dovelo do te krajnje tačke, suprotne odsamoga sebe, Božansko je moralo da angažuje pomoćnesile, neorganska bića koja nemaju dušu kao odraz njegasamoga, već samo težnju ka oblikovanju i opstanku u bilokojem obliku. To su demonski entiteti koji koriste višedimenzije neorganskog sveta i astral za svoje oblikovanje,i zato što im je jedino važno samo da postoje po svakucenu, nije im važna estetika (zato su ružni) ni etika, niživot bilo koga drugog oblika postojanja. Zato su zli i bez-dušni. Njihova slepa težnja za opstankom je mnogo jača


139

od interesa duša da bude u telu, zato je njihova moć daopsedaju tela tako velika i sveprisutna. Duša boravi u telusamo po principu slobodne volje, ne borbe za opstankom.Zato čovek tako lako gubi svoju dušu i slobodnu volju poduticajem neorganskih entiteta.

Duša uopšte ne želi da boravi u telu. Ona boravi utelu samo zato da bi osvestila, tj, donela svest u tu krajnjusuprotnu tačku Božanskog ispoljavanja, u ljudsko telo, um iego, i obezbedila preokret ka izvoru, povratak ka Božan-skom. Otuda se povratak ka Božanskom uvek sastoji odnadmoći duše nad telom, umom i egom. Božansko je moralo da angažuje te slepe demonskesile opstanka da bi pružilo svojim dušama virtuelno isku-stvo te krajnje suprotne tačke, potpune otuđenosti odBožanskog sveprisustva, mrtvu materiju u borbi suprot-nosti, borbu za opstanak u telu, u izdvojenoj svesti uma, uEgu. Duša sama po sebi nikada ne bi mogla da dođe do togstanja, do tog iskustva krajnje tačke, jer ona uvek ima svesto sebi, svojoj Božanskoj suštini. Zato joj je potrebna pomoć. Priroda kruga - a krug je priroda Apsolutnog - jesteda u suprotnoj tačci počinje preokret, povratak ka počet-noj tačci, ka izvoru, početku, ka Božanskom. Na koji način demonska bića uspevaju da čovekadrže u toj suprotnoj tački najveće tame i otuđenosti uma?Na taj način što su ga ubedila da je um stvaran sam posebi, navode ga na identifikaciju sa umom, sa pojedinimsadržajima, onako kako se javljaju u umu, tako da muizgleda kao da je sve stvarno samo po sebi, odvojeno, i daje sve materijalno. Ona su instalirala čoveku svoj um kojije svestan samo oblika i uobličavanja, ne i svesti kojaomogućava i um i oblikovanje svega. Zato um čovekov imože da bude opsednut demonima, jer poseduje njihovuprirodu. Demoni su najveći majstori uma. Oni su ga izmi-slili. Identifikacija sa umom zaklanja svest koja ga omo-


140

gućava. To je nesvesno stanje, ali ono može da deluje jerima životnu energiju i koristi svest, ali nesvesno. Svest,koja proističe od samog Božanskog, toliko počiva na slo-bodi samog postojanja da možemo da je koristimo a danismo svesni da je koristimo. Tako možemo da koristimo ium za sav život, rad i opstanak, a da ne budemo svesnisvesti koja omogućava i um i sav život. Koristeći svest,koju dobija od blizine duše, um je ubedio sebe da je on samsvestan, i da je njegova svest sve što se od svesti možeimati. Zato što koristimo um na tako subjektivan način, inismo svesni Božanske svesti koja omogućava sam um isamo postojanje, imamo iskustvo sve patnje i sukoba sasvetom, prirodom i drugim ljudima, jer i oni tako istokoriste um. Ako je Božansko apsolutno, što znači da ništa nijemoguće izvan njega i da je ono sve, iluzija izdvojenosti izBožanskog Apsoluta moguća je jedino u umu, to je mogućesamo zamišljati, ne i biti. Samo misao ima tu slobodu isposobnost da zamisli da je posebna, izvan Apsoluta. Natoj slobodi počiva takođe i njena kreativnost. Kada se u tozamišljanje ubedi cela struktura uma, on postaje Ego, vir-tuelna otuđena individua. Zato je potrebno samo probu-đenje, zato u probuđenju spoznajemo da smo jedno saBožanskim, zato je čovekova samospoznaja ujedno i bogo-spoznaja. Zato samo na tu strukturu uma, na sposobnostda zamišlja nemoguće, neorganska bića presudno mogu dadeluju. Zato je rečeno da su nam ona instalirala um, to jedrugi način da se kaže da je sposobnost uma da zamišljanemoguće, da je posebna individua izvan BožanskogApsoluta, najbitniji način delovanja neorganskih bića usprovođenju duše kroz iluziju otuđenosti, kroz suprotnostod Božanskog prisustva.


141

Povratak ka Božanskom počinje osvešćenjem uma,spoznajom da um samo koristi svest koja je beskrajnoveća od njega, a ne da um stvara svest. Tako svest učoveku postaje objektivna. Tada duša postaje sve više pri-sutna u telu čovekovom, potiskuje moć neorganskih enti-teta, postaje prisutna kao čist prostor koji omogućavasvest samog Božanskog. Osvešćenje uma počinje spoznajom da um ne pos-toji sam po sebi, da je on virtuelna realnost, kao što je to imaterija. Zato se u nauci i metafizici istovremeno otkrivarealnost materije i uma. Kvantna fizika se razvila istov-remeno kada i dubinska psihologija. Um je samo zbirmisli, a misli su samo najfinije vibracije prirode, zbivanjena nivou frekvencija ili informacija. Ne postoji neki umkoji misli. Postoje samo misli kao informacije koje se stičui osmišljavaju na jednom mestu. Um nije pojam već događanje. Pojam ima svoju suš-tinu, događanje je samo proces. Pojam je nalik kamenu,događaj je nalik talasu - on postoji, ali nema suštinu. Talasje samo događaj između vetra i okeana, proces, pojava. Um je proces nalik talasu ili reci, on ne posedujesuštinu unutar sebe. Da ima svoju suštinu, on se ne bimogao izgubiti. Ako nema svoju suštinu, on može da nes-taje bez traga. To se povremeno i događa u dobokom snu. Um je zato samo proces. Zapravo, um i ne postoji -samo misli koje se kreću tako brzo da to izgleda kao dapostoje u kontinuitetu. Jedna misao dođe, potom drugamisao, i sledeća, i tako dalje. Međuprostor je tako mali dase ne može videti pauza između jedne i druge misli. Takosve misli izgledaju spojene, one postaju kontinuitet, azbog tog kontinuiteta čovek misli da um postoji. Postoje misli - a ne i um koji misli. Isto kao što pos-toje elektroni - ne postoji materija kao takva. Misao jeelektron uma.


142

Uvek kada se um pažljivo osvesti, on nestaje. Samosvest ostaje. Um je sa mislima kao oblaci, a svest je sámonebo. Oblaci stalno prolaze, nebo uvek ostaje. Oblaci mislimogu da zastanu u čoveku, da se saberu i oblikuju, čak ida izazovu oluju i grmljavinu, ali prolaze dalje i čovekostaje svestan sebe i dalje, kao što je nebo uvek vedroiznad oblaka. Svest je u čoveku sam prostor u kome se mislikreću, u kome misli mogu da budu svesne svoje prirode, daprenesu informacije o zbivanju. Čovekova duša je ta svestkoja uvek ostaje, kao nebo, koja sve omogućava, čist prostoru kome se sve obelodanjuje, i telo i misli i svet. Kada osvešćenjem nestane um kao uobraženi sub-jekt, kao Ego koji nešto radi sam od sebe, koji misli, ondavidimo da misli samo prolaze kroz nas, da smo čist pros-tor, da nijedna misao nije naša. Duša nema nijednu misao,duše ne misle, one su sama prisutnost svesti koja sveobelodanjuje i omogućava. Mišljenje je uvek osmišljavanjenečega što se ne zna. Duše ne misle jer već sve znaju. Zatomogu da koriste misli kao razmenu informacija, ali onesame ne proizvode misli. One već jesu ono na šta sve misliukazuju i pokušavaju da zamisle i osmisle. Duša je celinakoja može da koristi misli kao svoje sastavne delove, ali nemože da se svede na njih. Duša je izvan vremena, misli suuvek u vremenu. Druga parabola koja nam može objasniti odnos umai duše je točak ili krug i njegov centar. Kružnica ili obodtočka je površna, ispoljena svest koju imamo na javi, usvakodnevnom svesnom umu i Egu. Taj točak se stalnokreće i okreće, čas smo na tačci koja je gore, i tada smo upovišenom stanju svesti, pozitivni i budni, čas smo dole,na dnu, kada nas gazi točak sudbine, kada osećamo svutežinu točka karme. Centar kruga ili točka je nepokretnaduša ili Sopstvo (Jastvo, atman u advaita vedanti). Iz togcentra dostupan je ceo krug, cela karma i ceo život. Samo


143

uz tog centra vidimo sve kako jeste, ceo krug egzistencije,bez greške i bez misli koje ostaju na obodu, odatle vidimopravu prirodu svega u šta pogledamo, razumemo sve štose događa. To predstavlja izraz "transcendencija uma":napuštanje oboda koji se stalno vrti (uma) i prelazak unepokretni centar (Sopstvo). Sa oboda, iz uma i Ega, našaspoznaja je uvek samo delimična, zavisna od dostupnihinformacija - iz svog središta, Sopstva ili duše, uvekvidimo celovito sve kakvo jeste, bez ikakvih informacija. Koliko je duša prisutna u čoveku, koliko smo u njoj(u sebi) usredišteni, toliko je um kao (prividno) stvaranentitet odsutan. Koliko je duša odsutna, koliko smo izvansvog središta, toliko vlada iluzija uma, odnosno um sasvim svojim iluzijama. Tačnije, neorganski entiteti kojipodržavaju iluzije uma. Osnovni mehanizam pomoću kojeg neorganskientiteti održavaju iluzije uma, jeste iluzija da um postojisam po sebi, a zajedno sa njim i Ego, odvojena individua.Zato oni čine sve da ubede čoveka da je um stvaran sampo sebi i da ga treba kontrolisati na sve načine. Prvo na osnovu iluzije Ega ubede čoveka da sve onsam čini svojom voljom. Pošto to činjenje zbog subjektiv-nosti i nedostatka svesti nije baš tako dobro, onda muraspale osećaj krivice i grešnosti za "učinjena dela". Torade preko judeo-hrišćanskih religija. Tako osećaj krivicejoš više učvršćava um u Ego, izdvojenost i strah. Izdvoje-nost i strah proizvode međusobne sukobe ljudi i opšti rat.I strah i patnja su frekvencije energije kojima se hraneneorganska bića. Tako ona drže ljude u tom začaranomkrugu. Njima je neophodno da ubede čoveka da je on tajkoji sve čini svojom slobodnom voljom, da je prema tome iodgovoran za posledice, i da je um stvaran sam po sebi, daje um njegov, da on proizvodi sve misli. Zato razvijaju svemoguće etičke i religijske kontrole uma. Danas to proši-


144

ruju na New Age učenja raznih suptilnih kontrola uma i'čišćenja emocija'. Svako bavljenje umom, svesnim i nesves-nim, jeste samo potvrđivanje da um kao takav postoji, i dapostoji Ego, onaj koji ima um i bavi se njime. Svako potvrđi-vanje i naglašavanje uma i Ega proizvodi nesvesno kao sup-rotnost. To nesvesno onda zaista i deluje na um i Ego jošjače. Koliku realnost dajemo svom Egu i umu, toliko postajerealno delovanje nesvesnog na um i Ego. To je začarani krugvirtuelne podele realnosti ili matriksa u kome živimo. To jesuština demonizma koja je danas profinjena i naučno raz-rađena više nego ikada. Um je nemoguće kontrolisati jer nema uma samogpo sebi, niti ima onoga, Ega, koji će ga kontrolisati. Jed-nom virtuelnom realnošću ne može se kontrolisati drugavirtuelna realnost da bi se došlo do prave realnosti. Težnjada se um kontroliše je zatvoren krug samoodržanja iluzijeuma i Ega. Tako se um samo još više deli. Um i onaj ko imaum, Ego, sami sebe održavaju u iluzornom opstanku. Svisadržaji uma i emocionalne traume koje Ego čuva radisvog opstanka, ne postoje objektivno same po sebi, niti ihje moguće očistiti nekim oblikom kontrole i rada. Onenastaju trenutno samom težnjom da se koristi um kaotakav, samom iluzijom Ega koja nastaje tom težnjom.Sadržaji uma i emocionalne traume su jednako virtuelnekao i onaj ko ih poseduje. Koliko za sebe smatramo da smoizdvojen entitet, toliko nam i sadržaji uma i emocija izgle-daju kao realni, izdvojeni entiteti. To je uzajamna reflek-sija. Sva sećanja i sva patnja koju nosimo sa sobom tokomčitavih života jeste samo pogrešno usmerenje svesti na um,Ego i iluziju vremena koju oni stvaraju. Oni nastaju trenu-tno kada ih um projektuje. Ne postoje niti ostaju kao obje-kti, i zato ih je nemoguće ukloniti kao objekte. Zato trenu-tno i nestaju zajedno sa umom, ili u dubokom snu bez snova


145

ili u prosvetljenju, kada nema uma a ima samo čistog, sves-nog postojanja. Svest koja izbavlja iz tog začaranog kruga je svest osebi kao čistom prostoru, praznini koja omogućava samopostojanje, u njoj nestaju sve iluzije uma i Ega. Duša u čoveku počinje da preovladava um i teloonda kada spozna svu ispraznost uma i sve iluzije koje onstvara - a um stvara i sve iluzije oslobađanja od uma, kaoda je on stvaran sam po sebi; sve metode oslobađanja odEga, kao da je on stvaran sam po sebi; sve metode osloba-đanja od emocionalnih trauma i patnje kao da su onestvarne same po sebi. Duša u čoveku jača kao čist prostor,slobodna praznina, prisustvo Božanskog. Otuda se za nje-govo prisustvo kaže da je svedočenje. Ono je jednostavno tusve vreme, svesno sve vreme. Otuda se kaže da je onotranscendentno, nezavisno od svakog zbivanja i vremena.Otuda taj čist prostor svesti doživljavamo kao svoju suš-tinu, svoje Sopstvo, svoju dušu. Ona to i jeste. Samo se u tu čistu svest Sopstva treba zakucati iostati u njoj bez odlaganja i ikakvih mentalnih radnji,potpunim mirovanjem celog bića, tela i uma. Prestankomi utrnućem. To je buđenje. Ne postoji ništa drugo što trebaučiniti pre toga, pre buđenja. Dokle god mislimo da prvotreba da učinimo nešto drugo pre probuđenja, makar i dabismo omogućili probuđenje, mi spavamo, produžavamosan. Drugim rečima, nije potrebno ništa učiniti da bismopreokrenuli vraćanje kružnog ispoljavanja Božanskog s nje-gove krajnje tačke otuđenja u ispoljavanju sveta. Trebasamo prestati sa daljim ispoljavanjem u imaginaciji da bi seono vratilo samo sebi. Treba da prestanemo da u imagina-ciji dalje stvaramo svet jer nema šta više da se stvori, svesnisubjekt je kraj stvaranja, sveg ispoljavanja, u njemu sve


146

uvire i dolazi svome smislu, svesti o sebi. Pored svesnogsubjekta može da postoji samo iluzija. Kada čovek dođe do svesti o sebi, svog Sopstva,kada nestane kao individua, celina Božanskog Apsoluta jezaokružena. Duša se vratila svome ishodu.


147

NEKE OSOBINE I PROBLEMI MLADIH DUŠA

Teško je opisati probleme na koje nailaze mladeduše na ovom svetu, jer je njima svakako najteže, ali sdruge strane, one imaju i najveću zaštitu vodiča. Najpre treba razumeti da se mlade duše ne rađajusamo u takozvanim primitivnim društvima, niti su tomentalno zaostali ljudi. Već smo rekli da se duša neinkarnira cela. Ljude u primitivnim zajednicama najčešćeanimiraju samo manji procenti svesti duša, manji od onekoja je potrebna za formiranje celovite ličnosti, tek kolikoje potrebno da im dâ život. Zato oni i nemaju razvijenukarmu i dramu života, njihov život se sastoji uglavnom odfizičkog preživljavanja. Mlade duše sa pravom inkarnaci-jom rađaju se pored razvijenih, u uslovima gde mogu daformiraju ličnost i da prolaze kroz sve karmičke zapletedrame života. Zapravo, mlade duše se mnogo više rađajupored razvijenijih duša kako bi lakše učile i bile poduča-vane. Njihovi problemi se svode na već spomenut prob-lem opsedanja neorganskih entiteta, i na samu njihovunezrelost koja podrazumeva emocionalnu i intelektualnunezrelost, nesposobnost da se stvari shvate uvidom, većsamo živim iskustvom. Samo tela u kojima su mlade i nezrele duše mogubiti opsednuta, jer je fizički um prirodno podeljen i neob-jektivan, a same duše su suviše neiskusne da spreče neor-ganske entitete da se mešaju i utiču na psihoenergetskazbivanja tela. Opsednutost njihovog tela je odraz njihovenesposobnosti da imaju svoju volju i da imaju celovituličnost. Koliko čovek nije svoj, toliko će neko drugi njimevladati.


148

Mlade duše su one koje sve moraju da prožive da bishvatile, i najveće dobro i najveće zlo i patnju. One to ižele, niko ne može da ih odvrati od loših iskustava kakojima se kreću, saveti koje im često daju starije dušenikada ne pomažu. Često se tada i bune jer te savete doži-vljavaju kao nametanje njihovoj "volji" i ugrožavanje nji-hove "slobode". Najveći uspeh je ako ne ponavljaju greškepreviše često, i ako iz iskustva nešto nauče, ako ih lošeiskustvo ne potisne u još gora iskustva. Mlade duše žele daprođu kroz sva iskustva jer znaju da samo potpuno upoz-navanje drame života u svim aspektima i u svim ulogamamože doneti dalju zrelost i rast. U rastu i sazrevanju dušaračuna se samo ono što su one same naučile na osnovuodluka koje su same donele. Najveću teškoću mladim dušama prestavljanerazumevanje drugih za njihovu mladu prirodu, emoci-onalnu nezrelost, koja nije zla, već jednostavno mlada ineiskusna. Nažalost, one zbog tog nerazumevanja najvišestradaju i pate. Posebno od strane drugih nezrelih duša.One imaju potrebu da sve dožive celim bićem, i negativnaiskustva, pa zato u tome izgledaju glupe, iako to nisu većsamo imaju potrebu da spoznaju razne gluposti, kojetakođe sačinjavaju život, i da na taj način sazrevaju. Mlade duše uvek žele dobro, jer su kao deca, ali zbogneiskustva često reaguju pogrešno, i uvek potpunoiskreno. Kada, na primer, kritikuju nekog svog u porodici,koriste sve reči bez obzira, prostodušno pretpostavljajućida će ih razumeti, da je njihova iskrenost očigledna. Bila biočigledna nekoj starijoj duši, ali ako se okome na jednakomladu dušu, nerazumevanje i sukob su neminovni. Nji-hova prostodušna negativnost ima svoju kompenzaciju uisto tako prostodušnoj pozitivnosti, spremnosti da sveoproste i daju sebi i drugima drugu priliku. Nisu isključivei osvetoljubive (ako nisu opsednute).


149

Nerazumevanje i sukobi među ljudima uvek sedešavaju samo među mladim dušama koje su jednakonezrele. Ako je jedna duša starija i zrelija, onda dolazi dopomirenja i razumevanja.44

Samo demonizovana tela mladih duša izazivajusukobe i nasilje. To su najčešće one duše koje tek treba daprođu kroz negativna iskustva, i ona koja treba sama dadožive i koja treba drugima da prirede. Mlade duše samepo sebi nisu nasilne, ali su podložne opsednutosti negati-vnim entitetima i greškama, pa su zato nasilne, i one susame najveće žrtve nasilja koje čine. Svaka duša vreme-nom i sazrevanjem dolazi do pokajanja za sve negativnošto je učinila. Sama nezrelost mladih duša ukazuje da one nemajuobjektivan i tačan uvid u činjenice i argumente. To je gla-vni uzrok sukoba sa drugima. Svo njihovo sazrevanje se isastoji u tome da se navedu da ispravno opažaju i zaklju-čuju, da ne misle da su u pravu samo zato što tako njimaizgleda na osnovu njihovog dotadašnjeg znanja i iskustva.To navođenje se uvek mora izvoditi na indirektan način,nikako direktnim ukazivanjem da greše i da su nezrele.Mlade duše nikada ne mogu da prihvate da su mlade inezrele, i žestoko reaguju na takva ukazivanja. Zato ježivot i rad sa nezrelim dušama često izuzetno težak i zah-tevan, posebno zato jer su i životne tragedije deo njihovihlekcija. Jedan od najvećih problema mladih duša je što zbogneuviđanja svoje nezrelosti zamišljaju da su zreliji negošto jesu, postaju uobražene. To je ta gordost koju duhovnaučenja navode kao najveću prepreku u rastu i sazrevanju.Uobraženost je naivna težnja ka ispravnosti i uzvišenosti,

44 Da li je zato rečeno da pametniji popušta?


150

ali bez njenog pravog dosezanja. Samo se zamišlja, uobra-žava. Taj i svi drugi problemi mladih duša počivaju nazakonitosti nivoa svesti koje ljudi imaju. Po toj zakonitostionaj ko je na nižem nivou svesti nikada ne vidi onoga ko jena višem nivou, može da vidi samo sebi sličnog i onoga koje na nivou ispod njegovog. Za svakoga ko je na višemnivou svesti on njegovog, misli da je na nižem nivou odnjega, za svakog budnijeg od sebe misli da je on više uspa-van od njega, za svakog normalnijeg od njega da je "pore-mećen" na neki način. Svakako, za one koji su na nižemnivou svesti od njegovog, sklon je da ih omalovažava. Toje naivan način da sebi dâ važnost. Inače, njihov rast se sastoji i iz pozitivnih iskustava.Mlade duše su prava deca ovoga sveta, to su oni ljudi kojise najviše i najlepše raduju životu, pesmi i igri, koji najle-pše ukrašavaju i uveseljavaju ovaj svet. Njihova identifi-kacija sa telom donosi i najveću strast za životom, čulnimuživanjima, lepotom i ljubavlju. Samo zahvaljujući njimaovaj svet je lep i veseo. Biti roditelj i vaspitavati dete, biti svedok njegovograsta i učenja putem kojeg se uči i sam roditelj, jedna je odnajvažnijih praksi s kojom se mlade duše uče i sazrevaju.Roditeljstvo je njihova najvažnija škola. Ali, nažalost, zbognjihove nezrelosti to je često teško iskustvo i za njih i zanjihovu decu. Zato se mnoge starije duše rađaju kao decamladim dušama. Tada im te starije duše, kao njihovadeca, pomažu u rastu i sazrevanju. Duše najbolje rastu isazrevaju u ljubavi i razumevanju. Najvažnije kod mladih duša jeste razumevanje daone imaju potrebu da iskuse sve stvari i sve mogućnosti,iako to izgleda glupo ponašanje, ne radi se o gluposti već onačinu sazrevanja. Pri tome treba znati da se mlade dušemnogo više bave spoljnim svetom i iskustvima u svetu,


151

nego sopstvenim bićem, menjanjem i usavršavanjemsebe. One mnogo više spontano reaguju na spoljni svetnego što kreativno deluju na njegove izazove. Iskušenja isadržaji sveta su prejaki i previše opčinjavajući za njih.Identifikacija sa sadržajima sveta i uma kod njih je mnogoveća od objektivnosti i nezavisnosti. Duša ne sazreva učeći napamet sadržaje, već samimnačinom svoga postojanja, kretanjem i delanjem kroz svastanja svesti, prolazeći kroz sva iskustva i sve suprotnostikoje egzistencija sadrži i omogućava. Tako se duša uči slobodi: ako je sve moguće, i naj-veće dobro i najveće zlo, onda je u suštini sve već slobo-dno. Da to već nije u svojoj suštini, nikada ne bi moglo dapostane. To će jednog dana primeniti na sebi i postaćeslobodna od ovog sveta. Razumeće da je ona suština sveta.Ako joj svet pokazuje da je on sloboda koja sve omogu-ćava, onda je ta sloboda njena sopstvena priroda, da nika-kvog sveta nema spolja. Ako ga i ima, onda je on samoogledalo za samospoznaju duše.


152

NEKE OSOBINE I PROBLEMISREDNJE RAZVIJENIH DUŠA

Naglasak srednje razvijenih duša je u razvoju isloženijoj drami života. Dok se mlade duše uglavnomobučavaju na grubim i prostim iskustvima dobra i zla,zadovoljstvima i patnji, srednje razvijene ulaze u sve finijei zamršenije odnose i sadržaje tih iskustava kako bi ihosmislile na višem nivou i dale im smisao. To su one dušekoje postaju kreativne na neki način. One počinju po prviput da se okreću unutra, ka sebi, počinju da spoznaju da sesve zbiva zbog njihovog sazrevanja, iskušavaju sve višesvoje moći kreativnog delovanja, a ne samo spontanogreagovanja kao mlade duše. Tako postepeno počinju darade na sebi i da se oslobađaju spoljnih uticaja. To su oni vredni i dobri ljudi koji strpljivo gradeživot, profesionalan uspeh i porodicu, koji stvaraju novestvari, osmišljavaju postojeće i tako unapređuju život iznanje. Kod njih je uočljivo sve veće odsustvo opsednutostineorganskim entitetima, oni deluju zdravo i trezveno. Aličesto se može na njima videti i suptilno delovanje men-talnih programa koji uslovljavaju ljude, u obliku religij-skih učenja i pridržavanja autoriteta. To je zapravo kori-sno i nužno jer je ljudima u toj fazi razvoja potreban auto-ritet kao usmerivač i vodič, a religijski programi u sebisadrže i mnoge korisne instrukcije kao i inspiracije za višaznanja.

Suština razvijenosti srednje razvijenih duša jeupravo u tome da su počele da se oslobađaju od uticajaneorganskih entiteta i da povećavaju prisustvo svoje svestiu telu.


153

One započinju neki rad na sebi, to je ono što seuopšteno naziva "duhovnost" ili ezoterično znanje. Kodvećine njih to je još u naivnoj, egzoteričnoj fazi, gde se pri-državaju nekih religijskih ili naučnih učenja. Većina sred-nje razvijenih duša razvija nauku ili religiju, ili se baveusavršavanjem društvenih odnosa. Manjina među njima,koja je napredna, prelazi u višu fazu kada upoznaje ezote-rična značenja raznih egzoteričnih priča i mitova, kada teistine počne da primenjuje na sebi. Suština njihovog rada na sebi poklapa se sa smanje-njem podele njihove ličnosti na više Ja, na opsednutoststranim uticajima, neorganskim entitetima, i na svevećem jedinstvu njihove svesti o sebi, na formiranje jed-nog Ja ili celovite ličnosti, na formiranju jednog magnet-skog centra, cilja i ideje u razvoju, koji ih privlači i vodi kasve većem osvešćenju. Nezreli i podeljeni ljudi nemajujedan cilj, magnetski centar, već su nepostojani i promen-ljivi i zato ne ostvaruju mnogo, niti mogu sebe da pro-mene i usavrše. Duša istinski počinje da raste u telu onda kadačovek ima jedan magnetski centar ili cilj razvoja, a to jesvest o sebi kao ishodu sveg života.


154

NEKE OSOBINE I PROBLEMIVISOKO RAZVIJENIH DUŠA

Visoko razvijene duše su one koje su stekle prevagunad telom, koje njime gospodare i ne mogu više da potpa-dnu pod uticaj neorganskih entiteta niti ih opčinjavaiskustvo fizičkog sveta. To su mudraci među ljudima. Ali to nisu priznatimudraci kojima se drugi klanjaju kao svecima i guruima.Samo neke visoko razvijene duše su preuzele takve ulogekao istinski učitelji i majstori, jer je u skladu sa vremenomi okolnostima bilo potrebno da ih preuzmu, da prošireinspiraciju, svest i razumevanje među ljudima i na tajnačin, kao učitelji u svetu. Tada se njihovo sazrevanjetokom mladosti sastoji ne iz učenja, već iz prepoznavanjaznanja koje već nose u sebi. Oni ne uče iz knjiga već u knji-gama samo prepoznaju svoja iskustva. Oni vide stvarikakve jesu, nije im potrebno nikakvo objašnjenje, moždasamo malo podsećanja i usklađivanja sa vremenom i jezi-kom sredine u kojoj žive. Oni nepogrešivo znaju šta je šta,razlikuju svaku istinu od obmane. To je zbog zrelosti dušeu njima. Emocionalna zrelost u čoveku odlučuje o tome dali će i kako će da razume bilo šta od informacija koje ima.Emocionalna zrelost zavisi jedino od zrelosti duše unjemu. Duša vidi sve jer je jedno sa univerzalnim Poljemkoje sve objedinjava, zato zna sve. Takvi ljudi su često i vidoviti, ili prozorljivi. Akoneka nepoznata osoba prvi put dođe do njih, oni odmahvide kakva je to osoba, zato jer su "uključeni" na univer-zalno Polje koje sve što je prividno odvojeno spaja u jedno.


155

Na ovoj planeti Zemlji rađa se manji procenatvisoko razvijenih duša. Ove koje se rađaju to čine iz pot-rebe da pomognu i održe ispravan razvoj života i da sesame nauče trpeljivosti i razumevanju nezrelih duša, kakobi postale još bolji učitelji. Duša se vraća Božanskom samou ljudskom obliku i nakon spoznaje svih drama života. Ukosmosu ima više ovakvih planeta, pozorišta za iskuša-vanje životnih drama, a ova planeta je pozorište za decu,jer se na Zemlji uglavnom rađaju mlade duše. Zato je ovdetako lako primetiti ko je marioneta na svetskoj sceni, a kovlada i povlači konce iz senke, ko su Iluminati, a ko radni-čka klasa. To se uopšte i ne krije, kao u japanskom Bur-naku pozorištu. Velika većina visoko razvijenih duša, majstora ilimudraca, dolaze kao nepoznati i skromni ljudi, u skrom-nim porodicama i manjim mestima, gde su povoljniuslovi, uglavnom zato da pomognu nekoj velikoj duši dase dalje razvije, ili da pomognu nekom Donosiocu svetlo-sti45 da dođe na zemlju. Oni se ne bave svetskim pita-njima, niti spasavaju svet. Oni se bave samo pitanjimavelikih individua, drugih velikih duša i tiho im i diskretnopomažu da se razviju i da deluju na svet. Ako treba da serodi neka velika duša koja će značajno uticati na svet,onda će se u njegovoj blizini naći jedna ovakva visoko raz-vijena duša da joj pomogne, kao formalni ili neformalniučitelj, prijatelj ili član porodice. Njihovo delovanje je diskretno upravo iz razloganjihove zrelosti. Samo nezreli se ističu svojim delima.Zreli znaju da nisu oni ti koji delaju već da je Božanskoispoljavanje jedino koje dela u svemu.

45 O ovome obavezno pročitati knjigu Barbara Marciniak: "Donosiocinovog svitanja" (Bringers of the Dawn). O njima videti u sledećempoglavlju.


156

Visoko razvijene duše su završile svoj ciklusinkarnacija i ne rađaju se zbog karmičke vezanosti ni ponužnosti razvoja, već iz milosti da pomognu razvoj. Pot-puno su posvećeni razlogu svog života tako da im ni stva-ranje potomstva nije bitno, ukoliko to nije vezano za raz-log njihovog delovanja. Karakteriše ih urođena skrom-nost, odsustvo zavisnosti bilo koje vrste, posebno čulne,potpuna posvećenost ispravnosti i dobroti. Njima jenemoguće i da zamisle nešto zlo i nepravedno, ne samo daga učine. Uvek iskreno žale onoga koji čini zlo, makar onto zlo činio i njima lično. Nikome ništa lično ne zamerajujer uvek vide pravi kontekst dešavanja, širu celinu, znajuda Božanska celina sve radi, a ne neka individua, da ljudidelaju negativno i zlo isključivo zato što su nesvesni i sebei šire celine, i sav njihov trud je da pojačaju svest u lju-dima. Oproštaj i ljubav potiču samo iz svesti o široj celini.Koliko je duša zrelija u telu, toliko ima više ove objektivnesvesti o sebi kao široj celini i samilosti. Njihov glas je posebno blag i dobrodušan, uvekgovore tačno ono što treba reći, njihovi saveti su uvekmudri, ispravni, dalekovidi i nenametljivi. Služe se uvekprostodušnim govorom i uzrečicama. Uvek su pozitivno raspoloženi, puni oproštaja iinspiracije kojom isceljujuće zrače na okolinu. Na ovom svetu nema boljih osoba pored kojih semože bolje naučiti značenje bezuslovne Božanske ljubaviod njih, i osetiti njeno živo prisustvo. Ne postoji ništa na ovom svetu što može da ih poko-leba i skrene s pravog puta i svesti o sebi koju uvek imaju.


157

NEKA ZAPAŽANJA O MLADIM, SREDNJEI VISOKO RAZVIJENIM DUŠAMA

I mlade i srednje razvijene i visoko razvijene inapredne duše su u suštini jedne iste, među dušamanema razlika. Sve duše su u osnovi jedna emanacijabožanske svesti o sebi, samo se subjektivno doživljavajukao pojedinačne, zbog relativnosti prostora i vremena ukome se božanska svest ispoljava. Ali u ovom relativnomsvetu razlike postoje, on se i zasniva na razlikovanju, paotuda i duše koje se ispoljavaju na ovoj razmeri, u uslov-ljenom i relativnom vremenu i prostoru, izgledaju i delujurazličito, neke kao mlade i nezrele, a neke kao stare i zrele.To je stoga da bi se osvestile sve mogućnosti postojanja,zato ih treba sve i doživeti na različit način, a to je mogućesamo u ovakvom relativnom svetu i ispoljavanju razlika. Zato govorimo o dušama različite zrelosti. To jezbog nužnosti ovog relativnog sveta, a ne zbog samihduša. Ovaj relativni svet u kome živimo je realan u svojojrazmeri i njegovi zakoni se moraju poštovati dok smo unjemu. Zato postoji životna realnosti ovakva kakva pos-toji, i sve razlike među ljudima i narodima. Upravo zbog toga što je ovo relativna realnost, i raz-like između "starosti" duša su relativne. Ono što je iznadsvake relativnosti je svest, zato i možemo biti svesni rela-tivnosti. Svest je izvan prostora i vremena, jer ih sve osve-tljava, zato i možemo biti svesni prostora i vremena. Zatoje prisustvo svesti onaj činilac koji određuje stanje jedneduše u relativnom svetu, da li je ona "mlada" ili "stara","zrela" ili "nezrela". Zato je i napredovanje duše relativno,njeno izražavanje u postojanju zavisi od prisustva svesti unjoj, njene svesnosti. Tako jedna duša može samo za


158

vreme jedne inkarnacije da napreduje od mlade do vrlozrele i napredne. Nije neophodno da prolazi više inkarna-cija. Isto tako može i sporo da napreduje tokom višeinkarnacija u istom stanju zrelosti. Sve je slobodno da serazvija kako hoće, sve je relativno i zavisi od svesti zbogčije kristalizacije se duša i inkarnira na ovom planu: zboguvežbavanja da zadrži prisustvo svesti u svim stanjima iiskustvima na Zemlji. Što je duša sposobnija da sačuvaobjektivnu svesnost u telu, to je zrelija. Način učenja je različit kod duša različite zrelosti. Mlade duše moraju tek da prođu kroz sva iskustvakoja će obezbediti svest o iskustvima. Zato je njima teškoda razmišljaju apstraktno, da prepoznaju i predvide nekučinjenicu i situaciju unapred. Svaki pokušaj da im se na toukaže je najčešće uzaludan. Zbog neophodnosti da uče nasvim iskustvima, kod mladih duša je jednako prisutna ipotreba za negativnim iskustvima, i ona koja same isku-šavaju i koja priređuju drugima. Srednje razvijene duše su dovoljno prošle krozgruba iskustva da mogu kritički da razmišljaju i predvi-đaju stvari, da naučeno na iskustvima primene u praksi zapoboljšanje uslova života u budućnosti. To su ljudi kojimogu da razumeju informacije koje dobiju, da uče nanjima i da primene naučeno bez grubog iskustva. To suobrazovani ljudi koji šire naprednu kulturu življenja.Međutim, njihovo znanje zavisi od informacija koje sudoprle do njih i koje mogu da shvate. One nisu sasvimprošle kroz sva gruba iskustva iako ih uveliko nadilaze.Potreba za negativnim iskustvima je kod njih mnogomanja, svakako je manja potreba da ih priređuju drugima,ako ih već same ne trpe zbog nekih ranijih grešaka i dela.Unapređenje kulture življenja se inače sastoji u tom nadi-laženju i osmišljavanju iskustava, u smanjenju činjenjanegativnih iskustava drugima.


159

Visoko razvijene duše su potpuno prošle kroz grubaiskustva i one nemaju potrebu da uče iz njih. Njihovoznanje čak ne zavisi ni od informacija koje dopiru do njih.One već znaju, a informacije ih samo podsećaju na činje-nice koje znaju. Sve informacije koje dopiru do njih samorazbijaju koprenu zaborava koju svaka duša ima dolas-kom na ovaj svet. Čak i u najbednijim uslovima one izgle-daju kao elita među ljudima, ali uvek su skromne čak i akožive u bogatstvu. One nikada ne priređuju drugima nega-tivna iskustva, uvek su pozitivne i pune ljubavi, a ako ihsama trpe, onda je to radi nekog primera i obučavanjadrugih kojima pomažu da nešto nauče. Duše različitih zrelosti se takođe grupišu u posebneprostore i narode. Ti prostori su određeni geografijom, aduše različitih zrelosti i genetikom tela koje nastanjuju. U pojedinim narodima se inkarniraju duše posebnezrelosti, zato vidimo da postoji mentalitet pojedinihnaroda, neki su napredni, a neki zaostali u razvoju. Među-tim, materijalno bogatstvo ne odražava i zrelost duša,naprotiv, zrelije duše ne zavise od materijalnog bogatstvai ne žele ga, upravo nezrele zavise od njega i one ga tražejer teže da spoljašnjim sredstvima nadomeste svoje nedo-statke i sopstvenu nemogućnost, da kupe ono što samenemaju i ono što nisu, da zadovoljavaju svoje iluzije mate-rijalnim zadovoljstvima. Mlade i nezrele duše su viševezane za materijalne iluzije i zato su im više i naklonjene.Zato mlade duše pokazuju dva načina života: one najnez-relije žive u primitivnim uslovima jer su nesposobne zaviši razvoj i rad, svoje ciljeve pokušavaju da postignunasilnim sredstvima, ili ne mogu da ih postignu nikako, aone malo naprednije mlade duše žive u ekstremnom luk-suzu i bogatstvu sa kojim pokušavaju da zadovolje svojeiluzije. Spoljašnjim bogatstvom i uređenjem života poku-šavaju da nadomeste ono što same nisu postigle u sebi. Na


160

primer, težnju za mirom i spokojem ne mogu da postignujer je to odlika vrlo zrelih duša, njihovo unutarnje stanjezrelosti kao nezavisnosti od spoljnih uticaja. Zato mladeduše tu potrebu pokušavaju da nadoknade imitacijom,životom u bogatim vilama ograđenim visokim zidovima,ili životom na svojim ostrvima. Svoje odnose ne mogu daostvare na osnovu istinskog razumevanja, zrelosti i lju-bavi, pa zato svoje odnose zasnivaju na materijalnimuslovima, na titulama i društvenom statusu. Mlade inezrele duše uvek spoljašnjim sredstvima imitacijomnadoknađuju unutarnje vrednosti koje nemaju. Opšte je pravilo da se mlađe i nezrele duše inkarni-raju u sličnim sredinama koje će im obezbediti grubljaiskustva koja su im potrebna. Naravno, gruba iskustvamogu doživeti bilo gde na svetu, i u civilizovanim sredi-nama kao i u primitivnim, ali je većina koncentrisana uonim sredinama gde gruba iskustva preovlađuju i gdemogu da se dogode. Takođe su se i naprednije duše koncentrisale napojedinim mestima jer su samo tako mogle da razvijajucivilizaciju i kulturu. Gradska civilizacija je glavni pokre-tač kulture, jer se u njoj stiču, ukrštaju i koncentrišu sveaktivnosti ljudi i tokovi svesti. Ona mora da bude koncen-trisana na određenim povoljnim mestima i uređena. Da senapredne duše rađaju svuda jednako po svetu, nikada sene bi mogle organizovati u razvoju civilizacije. U takvim sredinama je i destruktivni uticajneorganskih bića bio mnogo manji, ljudi su živeli mirnije ilepše, deca su bila srećna i bezbrižna, ljudi srdačni i ljuba-zni, duševni. Takve su nekada bile sredine starih Slovena.U novije vreme i neke slovenske države. U ranijim vremenima je bila jasnije izražena tapodela na prostore gde se razvijaju napredne duše, gdecvetaju civilizacije, a gde nezrele, i na prostor gde se


161

rađaju primitivni ljudski oblici sa minimumom prisustvaduše ili bez nje, koji se bave samo preživljavanjem i ani-malnom borbom za opstanak. Danas su ti prostori pomešani, što je s jedne stranedobro jer se povećavaju mogućnosti za učenje i rast mla-dih duša, ali sa druge strane to ima i lošu stranu jer je ibezdušnima data mogućnost da se presele u civilizovanekrajeve i da tamo nastave sa svojim divljanjima. Narodi sa malo ili nimalo prisustva duše su poznatikao osvajači, oni obično vrše genocid prema osvojenimnarodima i razaraju sve što nije njihovo i nameću svoje. U ranijim vremenima su mogli da budu zaustav-ljeni ratovima, danas su dobili vize ili čak bezvizni režimputovanja i migracije gde god žele. To se radi namerno od strane vladara nad ljudima,Iluminatima, oni podstiču multikulturalizam da bi prigu-šili srednju klasu, inteligenciju i veću koncentraciju svestii kulture u civilizovanim krajevima pomoću nasilja ihaosa koji u njihove sredine donose ljudi sa primitivnimmentalitetom. Multikulturalizam zaista doprinosi oboga-ćivanju kultura, ali i njihovom rušenju, stvaranju nedefi-nisanog haosa koji se jedino može urediti sve većom kon-trolom vlasti. To je ono što odgovora vladarima: što viševlasti i kontrole. Zato oni i kreiraju sve više nasilja da biimali opravdanja za uvođenje sve više vlasti i kontrole. Umesto nametanja multikulturalizma kao jedinognačina obogaćivanja kultura, što se u praksi svodi na nji-hovo degenerisanje, treba što bolje razvijati istinski nap-redne kulture i civilizacije koje će biti istinski napredne iispravne po tome što će uvažavati, razumevati i unapre-đivati sve ostale kulture i ljudske zajednice. One prirodnopostaju svetionici svim ljudima kada ih na pravi načinrazviju napredne duše koje ih nastanjuju.


162

Negativni neorganski entiteti uveliko rade na spre-čavanju takvog ispravnog razvoja kulture od strane nap-rednih duša, oni šire vlast nezrelih i opsednutih ljudi, nji-hovu vlast nazivaju "demokratijom", a njihovu perverznurazuzdanost "ljudskim pravima i slobodama".


163

SVAKODNEVNI ŽIVOT DONOSILACA SVETLOSTI

Donosioci Svetlosti su duše koje samo donose svet-lost i znanje. Oni imaju jednu prastaru organizaciju, jednoprastaro društvo, prastaru duhovnu povezanost naosnovu koje izvršavanju određeni posao u određenomzvezdanom sistemu. Članovi ove elitne organizacijedolaze na Zemlju u različitim vremenima da bi obavilisvoj posao. Ovo se dešava kada je postavljen jedan ciklus ikada su događaji savršeni za njih da dozvole da se energijaiz višeg svemira i energija Zemlje stope unutar njihovogvlastitog bića. Energije iz svemira uvek dolaze na Zemlju, ienergije Zemlje se uvek podižu prema svemiru. Čovečans-tvo stvara most između neba i Zemlje koji neki zovu"dugin most". Donosioci Svetlosti dozvoljavaju tim ener-gijama da se stope sa njima tako da se svitanje odnosnosvetlost u njima probudi. Tako oni onda donesu to svita-nje civilizacijama. Oni kroz sebe prizemljuju i transfor-mišu kosmičku svest na Zemlju i tako unapređuju evolu-ciju svesti. Samim svojim prisustvom na Zemlji, ne snekim izuzetnim radom. Spoljašnji rad, i fizički i men-talni, pripada niže razvijenim dušama.

Donosioci Svetlosti su izvorne duše prvih ljudi kojesu ostale u Božanskoj svesti i nikada se nisu udaljavale odnje. Ostale su čiste i savršene emanacije Božanskog, jednos Božanskim. To je bilo neophodno da bi kao takve mogleda siđu među duše koje se inkarniraju, koje time tran-sformišu najnižu, materijalnu prirodu. Njima je potrebnapomoć ovih izvornih duša jer su ovde kao u zatvoru i uzaboravu. Da bi se oslobodile potrebna im je pomoć


164

nekoga spolja, ko je već slobodan i budan, drugim rečimanekoga ko već ima objektivno znanje o oslobođenju isamoj slobodi. Da su sve duše u ovom zatvoru od matri-ksa, nikada ne bi mogle da se oslobode jer nemaju pomoćspolja. Donosioci Svetlosti su, dakle, oni koji donose prekopotrebnu pomoć spolja. To uvek rade: kada se neki plane-tarni sistem sa dušama previše zatvori, zbog opozicionoguticaja neorganskih entiteta, oni ga razbijaju iznutra. Neorganski entiteti negativne orijentacije imajuposebnu brigu prema njima. Čine sve da ih spreče u buđe-nju. Jer i Donosioci Svetlosti imaju svoj proces buđenja utelu, iako mnogo lakši i brži, slično vrlo naprednimdušama, dovoljno im je samo da prepoznaju informacije,ne da ih uče kao nove. Ali neorganski entiteti im ne mogunauditi ni na koji način, osim da ih sabotiraju na raznenačine oduzimajući im energiju raznim iskušenjima,računajući da će proći njihovo vreme delovanja. Donosioci svetlosti su one velike duše, poznate ilinepoznate koje su skretale tokove civilizacije svojim delo-vanjem i učenjem, ali više svojim neprimetnim prisus-tvom. Oni za koje znamo bili su osnivači velikih religija iučenja koja su preusmerila ljudsku civilizaciju i razvojsvesti na više nivoe. Njihovo delovanje je uvek nenamet-ljivo i zasniva se na razvoju slobodne volje duša, ne nanametanju "pravih istina". Slobodna volja kao osnova sve-sti duša jedino je što je za njih "ispravno". Stoga kadakažemo da su to bili osnivači velikih učenja i religija, nemislimo na one koje su se osnivale i širile nasiljem i dikta-turom, kao islam na primer, na prevarama i lažima, kaoRimokatolička crkva (koja je stvorila islam radi uništenjamisterijskih škola gnostika i sufija, i slobodne volje nap-rednih duša). Tu pre svega mislimo na savršene sistemesamorazvoja kao što je Patanjđalijev sistem joge, izvorniTaoizam Lao Cea, izvorni budizam Sidarte Gotame, rano


165

hrišćansko učenje, gnosticizam i sufizam koji su se širilisami od sebe, samo na osnovu svoje istinitosti i razvojasvesti ljudi, nikada nametanjem. Donosioci imaju različite uloge, ne donose samoreligijska učenja, već deluju i na druge načine, nekidonose naučnu i tehničku revoluciju. Samo jedan od njih,Nikola Tesla, osvetlio je ceo svet, razbio vekovni mrak ipraktično dao ili ukazao na otkrića koja će unapređivatičovečanstvo vekovima ubuduće. Još moćniji su oni nepoznati Donosioci Svetlostikoji žive često vrlo skromno i neprimetno na ovom svetu,kao svedoci, ali samim svojim prisustvom omogućavajuprisustvo Božanskog. Vrlo ih je teško prepoznati jer se vrlodobro skrivaju igrajući ulogu običnog čoveka, kada bi vamneko ukazao na nekog od njih u vašoj sredini, ne bistenikada poverovali. Ako trenutno ne rade ništa važno, inisu pod prevelikim napadom neorganskih entiteta, onise mogu prepoznati po objektivnom znanju kojeg uvekšire oko sebe, sažetog kao suština iz raznih znanja, i naj-starijih i najnovijih, na manje ili više diskretan način, i pootkačenom, božanskom humoru koji uvek izbija iz njih. Zanjih je duhovnost i duhovitost ista stvar.


166

PLANETE USLOVLJAVAJU ORGANSKI SVET

Govoreći o razmerama ispoljavanja Božanskog,rekli smo da se one ispoljavaju geometrijskom progresi-jom ka sve većem uslovljavanju, sve do organskog životana Zemlji. One se odvijaju uvek nekim spiralnim kruže-njem: od spiralnog kruženja klastera galaksija, kruženjazvezda u galaksijama, kruženja planeta oko zvezda, dokruženja satelita oko tih planeta. Proces se završava upojavi organskog sveta na planetama i svesnog subjektakoji je svestan celog ovog procesa, celog ispoljavanjaBožanskog. Tek se u njemu okončava svo ispoljavanje ivraća Božanskom. Ceo taj proces je mehaničan, ali i slučajan, jer počivana slobodi ispoljavanja svega što može da se ispolji. Da jesve mehanizovano, ne bi bila moguća svest u prirodi. Da jesve slučajno, sve bi bilo haotično i kosmos ne bi postojao,pa ni svest ne bi bila potrebna. Organski svet i pojava čoveka koji može da budesvestan jeste ono mesto gde se događa preokret ispoljava-nja Božanskog, od mehaničkog usložnjavanja do svesnogosmišljavanja i kreativne spoznaje Sebe samoga. To sedogađa na planetama sa organskim životom kao što je iZemlja. Tu se najpre oblikovalo ljudsko telo sa svim pot-rebnim čulnim i delatnim organima. Ono je postalo podo-bno za prisustvo svesne emanacije Božanskog kao duše.Prisustvo duše se u telu postepeno sve više usavršavaloborbom protiv mehaničnosti prirode i spoljnih uslovlja-vanja, i organskih i neorganskih činilaca, protiv dotadaš-nje inercije prirode da se spontano mehanički oblikuje, ikada je doseglo dovoljnu snagu prisustva, proces se


167

okreće naviše, vraća se ka Božanskom. Kako je sve holo-gram, to Božansko nije izvan samog bića, već u njemu.Tako se i povratak Božanskog samome sebi ne događaizvan čoveka, već u njemu, kao njegova samospoznaja.Čovek je mikrokosmos, pa se otuda sve više dimenzijenalaze u njemu, ne izvan njega. Da bi se dogodio taj preokret, od nesvesne mehanič-nosti prirodnog oblikovanja ka svesnoj samospoznaji,mora se prvo potpuno spoznati sama nesvesnost i meha-ničnost, postojeće stanje. Razumevanje postojećeg stanjaje početak svesnosti. Čovek postaje onoliko svestan kolikospoznaje koliko je nesvestan, postaje onoliko slobodankoliko spoznaje koliko je neslobodan. Pa, onda krenimo redom: ovde je sve mehanično iuslovljeno. Sav život na ovoj planeti u potpunosti je uslovljenspoljašnjim planetarnim činiocima, drugim planetama.Kosmos je zapravo energetska pojava, ona se u fizičkojdimenziji, na materijalnom planu ispoljava kao električnaenergija. Ceo kosmos je električna plazma, to su sve zve-zde, a gravitacija nije ništa drugo do elektrostatički feno-men, ali na različitim razmerama. Na razmeri atoma on jeatomska energija, na razmeri molekula i ćelija to je živo-tna energija, na razmeri planeta to je gravitacija. Sav vid-ljivi materijalni svemir nastaje iz nevidljivih viših dimen-zija, a najviša je eter ili akaša. Ona se iz Božanskog ispo-ljava kao čist prostor koji sadrži i omogućava sve što uop-šte može da postoji. U ispoljenom univerzumu čist prostorpostoji kao "Crne rupe", one omogućavaju pojavu svihmaterijalnih elemenata. Zato imaju najjaču gravitaciju, iznjih sve izvire i sve uvire: istovremeno, jer tu nema line-arnog vremena. Sve planete su elektromagnetne celine, one supokretane magnetnom indukcijom spoljašnjih uticaja,


168

drugih planeta i zvezda, i same deluju svojom magnet-nom indukcijom na manje celine i druge planete. Magne-tna indukcija na povoljnim mestima pokreće složenostvišeg reda od prostog kretanja planeta, pokreće organskiživot. To je život na Zemlji u kakvom mi živimo. On jepotpuno uslovljen magnetnom indukcijom kretanjaokolnih planeta, kao i kretanjem same Zemlje oko sunca idrugih planeta. Magnetni induktor koji je najbliži Zemlji jeMesec. On najsnažnije utiče na organski život. Dok Zemljakruži oko sunca, ona dobija život od sunca, ali zato štoMesec kruži oko Zemlje, on privlači svu životnu energijusa Zemlje ka sebi. To vidimo u biološkim ciklusima i ritmovima svihživih bića, ne samo po plimi i oseci mora, već sve živoraste sa rastom mesečeve mene, i opada sa opadanjemmesečeve svetlosti. Kosa i nokti nam brže rastu sa rastommeseca, a sporije sa njegovim opadanjem. Mesec ne utičesamo na fizičko telo i ćelije, već i na energetsko telo. Onutiče na promene raspoloženja i na um (otuda pojamlunatic). Druge planete takođe utiču na sav život, svaka nasvoj način. Ali priča ovde tek počinje: nisu to samo uticaji nafizičke i biološke procese, već i na događaje. Naime, ko nas je to slagao i nagovorio da postavimogranicu, diferencijaciju, između svoga tela, njegovih unu-trašnjih spontanih bioloških procesa, i da u njima jasnovidimo uslovljenost i da nam je ona prirodna - a da onošto naše telo čini spolja smatramo "svojom slobodnomvoljom"? Takve granice u kosmosu ne postoje. Ne postoji ništa što je samo spolja, niti išta što jesamo unutra, sve što je spolja, to je i iznutra.


169

Naš um uslovljen Mesecom i egoičkom subjektiv-nošću je taj prevarant koji nas ubeđuje da postoje granice,da je koža našeg tela granica koja deli prirodnu nužnost od"naše slobodne volje", da ono što se zbiva u telu, svi meta-bolički procesi, su "prirodni" i kao takvi spontani, a da onošto radimo sa tim istim telom spolja je "naša slobodnavolja" i "namera". Izvan te iluzije uma, stvarnost je dakoliko ne možemo da utičemo na autonomni nervni sis-tem, na rad svoga srca, toliko ne možemo i na svoje pos-tupke u spoljašnjem svetu. To je jednako uslovljeno, alinama to izgleda različito jer je Ego koji o tome odlučujesmešten negde između, on sve deli na svoje i tuđe, pa takoi na spoljnje i unutarnje, na ono što on čini i što ne čini.Ako bi on priznao da je to sve jednako uslovljeno onda bi ion morao da bude uslovljen, ne bi imao opravdanja zasvoje delovanje. Ovako može da stvara privid da on onečemu odlučuje i na osnovu toga da postoji. Sve je tozbog prirode percepcije, čula su nam okrenuta van tela izato delimo ono što je u telu sa onim što je izvan. Običnaoptička iluzija, ali sa dalekosežnim posledicama. Toj iluziji doprinosi i to što se uslovljenost biološkihprocesa u telu i uslovljenost spoljnih događaja odvija narazličitim razmerama. U telu deluju poznati biohemijskiprocesi, a van tela, na događaje sudbine, uzročnost delujena višim razmerama. Njih detaljno pokazuje naukaastrologije. Najjasnije se to vidi na delovanju kardinalnihtačka u horoskopu, Ascendenta, Sredine neba (MC), IC iDescendenta. Ako je neko rođen u podne, Sunce će mu bitiu devetoj ili desetoj kući, kod MC, takva osoba će imatijaku težnju i sudbinu da se bavi svojom karijerom, puto-vanjima, politikom i pitanjima društva, javnim životom.Detalji kako će to da ostvari prepušteni su na volju osobi,ali sudbina životnog usmerenja je određena. Ako je nekorođen oko ponoći, Sunce će mu biti u četvrtoj kući i biće,


170

nasuprot tome, vezan za dom i porodicu, tradiciju, sklonintimnom životu daleko od javnosti. Detalji kako će setime baviti ostavljeni su njegovom karakteru i tempera-mentu, koje takođe pokazuju drugi činioci horoskopa, aliglavna težnja biće spomenuta vezanost za dom i poreklo.Ko je rođen pri zalasku Sunca imaće naglašenu sedmukuću i za njega će od najveće važnosti biti brak i pitanjajavnosti, uticaja drugih i veze sa drugima. Opet detaljinisu bitni, kako će to da ostvari i sprovodi, ali sudbina ćemu biti generalno takva. Ako je vladar četvrte kuće u dva-naestoj, osoba će gubiti imovinu i nekretnine. Svejedno jekako će to da uradi, mada se i to može videti detaljnomanalizom horoskopa. Ako su planete u lošim aspektima usedmoj kući, takva osoba ili neće imati brak, ili će imatiloše iskustvo u braku. To se odnosi samo na doba danakada je neko rođen. Takođe i godišnje doba određuje tem-perament i karakter svake osobe. Svako može da primetirazliku u osobama rođenim u leto ili zimu, proleće ilijesen. Jesenji i zimski znaci daju osobe koje su dublje i sta-bilnije, ozbiljnije od prolećnih i letnjih znakova, koji dajuosobe koje mnogo više ispoljavaju radost života i bavljenjevanjskim pojavama. Priroda se tada ispoljava i sve buja,dok se u jesen i zimu priroda povlači u sebe i spolja je hla-dna. Takvi su i ljudi koji su rođeni u to vreme. Uvek pro-menljivi i jedinstveni položaji svih planeta daju jedins-tvenu složenost svakom čoveku, tako da i pored plane-tarne uslovljenosti, doba dana (ascendent) i godišnjegdoba (astrološki znak), svako može da se izražava i razvijana jedinstven način. Ali zbog te složenosti ne treba daprevidimo i opštu uslovljenost svega toga. Dakle, spoljni uticaji se odnose na opšte usmerenje.Oni su kao polje uticaja. To polje nas omeđuje, kao ogradakaveza. U tom kavezu smo slobodni da se vrtimo kakohoćemo, ali moramo da budemo u njemu. Na primer,


171

uslovljeni smo procesom ishrane, svejedno je kako ćemodoći do hrane, tu možemo i čak moramo da upotrebimosvoju slobodnu volju i kreativnost, ali uslovljeni smosamom ishranom kao poljem uticaja koje nas omeđuje. Spoljne uslovljenosti ne vidimo samo zato što seradi o različitim razmerama jedne iste uslovljenosti. Utelu su to poznati biološki procesi, a van tela planetarniuticaji. Oni su mnogo veći i deluju drugačije. Možemo slo-bodno da mrdamo u njima kako hoćemo, ali ne možemoizvan polja njihovih uticaja i toka njihovog delovanja. Um bi trebalo da ima svoju volju i nameru, kada većpostoji kao takav, jer je odraz svesti, ali da li se iko sećakada se dogodio taj ključni prelaz, od nesvesnog sponta-nog iživljavanja svih prirodnih aktivnosti, do svesneodluke i volje? Nije se dogodio nikada otkada smo rođeni. Samo gazamišljamo, kao i sve ostalo. Uvek smo prvo nešto učinili,pa smo tek onda naknadno taj čin proglasili svojom slo-bodnom i svesnom voljom. Svaki pokret koji smo napravili svojim telom ikadau životu napravili smo po spoljašnjim uticajima Meseca,sunca i ostalih planeta. Pre svega Meseca. Ostale planeteutiču na ostale aspekte događanja, na karakter i tempe-rament.46 Mi smo deo te mašine. I to je prirodno tako. Kaošto su ćelije u našem telu spontano povezane u jednudelatnu celinu i ne delaju same za sebe, već za celinu, takoje i naše telo deo celine kosmosa kome pripada. Kada bikretanje svih planeta i same Zemlje stalo, prestala biindukcija životne energije i naše telo bi stalo, srce bi namstalo, pali bismo i raspali se u prah. U svakom slučaju nebi moglo da živi kao do sada, bez veštačke pomoći kao u

46 Nauka astrologije egzaktno govori o tim uticajima. O njoj videti umojoj knjizi "Meta-fizika astrologije".


172

kosmičkim letovima, gde i dalje može da živi, jer ceo kos-mos je ispunjen magnetnom indukcijom nebeskih tela, aline kao na Zemlji. Mi tek treba da izađemo iz te mašine, da steknemosvoju svest i svoju volju, da napravimo svesnu diferenci-jaciju koja će nas zaista osloboditi, ne samo u mašti kao dosada. Tome služi rad na sebi. Ipak, činjenica da čitate sve ovo o tome, pokazuje danije baš sve potpuno uslovljeno i mehanično, da poklopacna loncu nije potpuno zatvoren. Postoji impuls svesti odo-zgo, njega donose duše kao najfinije emanacije Božanskog.On se u čoveku ispoljava kao um, kao uobičajena svesnostna javi, ali je u mladom čoveku uspavan, deluje tek tolikoda zna šta da radi i da može da uči. Taj princip koji jepotencijalno prisutan u svakom ljudskom biću mora da seosnažuje sve više i više, da se prisustvo svesti sve višeomogućava u telu i celom životu čovekovom, tako damože da opstane u svim okolnostima i stanjima. Uvežba-vanje svesti da ostane prisutna u svim stanjima tela i umaje praksa meditacije. Sámo prisustvo duše u telu je toliko moćno danesvesnom umu daje iluzorni utisak da on dela svojomslobodnom voljom, da je sam po sebi svestan iako nije, dase telo kreće i dela sámo i nezavisno od okoline. To je nužna obmana samog prisustva duše. Kao štose zbog blizine magneta pokreću metalni opiljci, kao štoproziran kristal postavljen na obojenu podlogu izgledaobojen, tako zbog samog prisustva duše, koja daje svest,izgleda da je sam um svestan i da on svesno i samostalnoupravlja telom. Osnaženje prisustva svesti u telu naziva se rad nasebi ili meditacija. Tim radom na sebi jača se uvid o razlicisame svesti od uma i tela. On uvek predstavlja borbu pro-tiv inercije i prirodne mehaničnosti, protiv gravitacije


173

spoljnih uticaja, protiv identifikacije sa umom i telom.Samo radom na sebi stvara se prava svesna diferencijacijakoja nas oslobađa. Sve dotle je postojala samo umna dife-rencijacija koja je jednaka snu, jer isti um imamo i doksanjamo. Možete to da primetite: mislite ceo dan, voditeunutarnji dijalog, ali mislite i u snu, san je samo trodi-menzionalno razmišljanje, jedan kompleks o kome danjusamo razmišljamo, u snu postaje 3D drama, iste misli senastavljaju i kada se ujutro probudite. Sa istim umomsanjamo i na javi i u snu. Istinsko razlikovanje ili diferencijacija od svakeuslovljenosti nastaje tek razlikovanjem sebe samoga,svoje duše, od uma i tela. Samo takvo razlikovanje dajeobjektivnu svest ili budnost.


174

DUŠA I KARMA

Ako je sav organski svet u kome živimo uslovljen,ako je samo mali deo uma dovoljno svestan da može dauči i nešto promeni radeći na sebi i osnažujući prisustvosvesti, kako onda objasniti sve promene koje čovek izazivaoko sebe i u prirodi? Kako čovek dela u svetu, kako ištaradi i stvara rezultate i posledice rada koje povratnodeluju na njega? Duša je uvek nezavisna od tela, ona je uvek samosvedok. Prisustvo duše daje svest umu u telu. Svest je Božanskog porekla i zato je najveći privlači-telj pojavnosti. Pojavnost postoji zbog odraza svesti, kakosmo videli na početku. Svest u telu je individualizovana, ograničena je nahorizont dosega svojih čula i na lična iskustva. Ona nedela niti stvara ništa novo, već samo iz celine svih mogu-ćnosti izaziva u pojavnost ono što je u njenom horizontuiskustva. Kada individualna svest sazri za neko iskustvo,ono se iz univerzalnog polja pojavi u horizontu njenogiskustva. Um je aktivator pojavnosti, kroz um se potenci-jalno aktuelizuje u aktuelno, neispoljeno u ispoljeno. Zatose kaže da je um prethodnica svih pojava, da je um tvoracitd. Um ne stvara, jer nema stvaranja, samo ispoljavanja,ali to ispoljavanje izgleda kao stvaranje, kao da je um smi-slio i uradio nešto novo. To izgleda kao novo samo zasubjekta kome se to pojavljuje. Svest duše u telu je uzrok pojave samog tela i svihokolnosti u kojima to telo postoji, kreće se i prividno dela.


175

Eksperimentalna fizika je ovo dokazala. Subatom-ske čestice u eksperimentu se ponašaju i kao talas energijei kao čestice, jer su one u osnovi kvantna fluktuacija. Kakoće se ponašati zavisi od prisustva posmatrača u eksperi-mentu. Kada je čovek, posmatrač, prisutan, one se pona-šaju kao čestice, kao materijalna pojava, a kada posmat-rača nema, onda kao talas energije, kao čist potencijal.Novija naučna istraživanja su pokazala da se tako neponašaju samo subatomske čestice, već i veliki molekuli(fuleren, C60). Oni postoje samo kada se opažaju. Inače sučisto polje energije. Ista stvar je davno izrečena u učenju sankhye, dapriroda zna da je posmatrana od ljudi i samo pred njimaglumi materijalni oblik u vidu čestica. O toj pojavi segovori u klasičnim tekstovima sankhye (Sânkhya karika59 i Sânkhya sutra III.69) gde se kaže da priroda kao plesa-čica prikazuje svoj ples pred posmatračem i povlači sekada biva spoznata. Istu stvar govore i gnostička učenja kada tvrde daBog preko čoveka nastavlja delo stvaranja sveta, da zatošalje svoje duše u materiju da bi je tako oplemenio i spasaosva bića. Otuda i mit o Isusu kao sinu Božijem, odnosnoBogu koji se ovaploćuje u telu čovekovom da spase svet,da kroz Isusa Bog postaje čovek, a kroz Hrista čovek pos-taje Bog. To je put duša koji i ovde opisujemo.

Svest duša kroz čovekov um aktuelizuje svu pojavnumateriju u aktuelno postojanje. To aktuelizovanje koje čini individualna svestpreko uma izgleda kao rad koji čovek čini. Indirektno,preko tela, prisustvo duše deluje i na okolnu prirodu, da seona transformiše iz prostog opstanka u zbivanje višegreda, u kulturu, nauku, tehniku i civilizaciju. To vidimo


176

kao da je čovek izgradio. To se događa automatski, čovekje samo sredstvo. Čovekova iluzija se sastoji iz toga da zamišlja da onnešto radi. To zamišljanje je ono što se naziva Ego-um. Sveradi Božanska Celina. Jedino što zaista čovek može da radijeste rad na sebi u cilju buđenja iskonske nezavisnostiduše kao oličenja Božanske Celine. Ništa drugo čovek nemože i ne treba da radi na ovom svetu. Zato i postoji naovom svetu. Sve drugo što radi, sva kultura i nauka, indi-rektna je posledica i služi tome radu za dušu. Prema rečima Bhagavan Šri Ramane Maharšija,čovekova prava mera i veličina počinju tamo gde on kaoindividua prestaje da postoji. Drugim rečima, kada naovom svetu počne da postoji kao živa duša. Sve prave duhovne tradicije uče da čovek ima dvarođenja, jedno prirodno, telesno, i drugo duhovno iliduševno, Božansko. Bez ovakvog "drugog rođenja" u slo-bodnoj volji i svesti smatralo se, s pravom, da čovek uop-šte i ne postoji kao "pravi čovek", jer se rođenje njegovogfizičkog tela ni po čemu ne razlikuje od ostalih procesareprodukcije u prirodi - koje karakteriše prolaznost, pro-padljivost, umiranje svega što se rađa (Jovan, 3:3-7). Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosnoiskustva transcendencije, nikle su sve velike religije ietike. Zbog neophodnosti drugog rođenja postoji religioz-nost i duhovnost, ta je nužnost rodila svu čovekovu kul-turu, čiji je opšti smisao nadilaženje nesvesne prirodneuslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaženje smrti. Ceoživot religioznog čoveka je proces rađanja u Duhu. Ova-kvo razlikovanje oduvek je ukazivalo da je čovek autenti-čan samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost bićai vremena, samo tako on uistinu postoji. Jedino kada jenesvestan ovakve svoje duhovne autentičnosti čovek trpismrt, prolaznost i patnju. Samospoznajom to se nadilazi.


177

Fundamentalni značaj 'drugog rođenja' najbolje jeizražen gnostičkom vizijom ptice koja se probija iz jajetakoje predstavlja kosmos. Da bi se čovek istinski rodio ipostao mora da probije ljusku prirodno datog sveta kaošto ptica probija jaje, poleće svojom voljom i tek tada uis-tinu počinje da postoji. Čovekovo prirodno, biološkorođenje je slično nastanku jajeta, on jeste 'rođen' ali to nijezavršni čin, njegovo biološko rođenje samo je mogućnostza drugo, istinsko duhovno rođenje, kao što ptica, simbolduha, tek treba da izađe iz jajeta sopstvenim naporom.47

Drugo prigodno poređenje može biti sa semenom idrvetom. Čovek je biološkim rođenjem kao seme koje usebi sadrži drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz njegaizniklo drvo koje puno roda rađa. Ako se ne promeni,istrunuće sámo. Ako hoće sebe da sačuva, izgubiće se. Akose preda, dobiće pravi život. Tako i prirodno nastao čovek,zatvoren u svojoj subjektivnosti, mora da nestane u tran-sformaciji duhovnog rasta da bi iz njega izbio njegov pravipotencijal, da bi se iz njega ispoljilo ono što objektivnojeste. U tome je sva ideja vaskrsenja. Da je proces nastajanja dovršen, da mi uistinupostojimo prirodnim nastankom, tada nikada ne bismomogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalolično iskustvo kroz probuđenje. Ništa se novo ne bi dogo-dilo. Ličnost tada ne bi bila moguća. Sve bi to i dalje bioproces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali odživotinja. Ono suštinsko ljudsko nastaje tek s transcendenci-jom prirodnog uslovljavanja.

47 Prema gnostičkoj viziji koju nam je oživeo Herman Hese u"Demijanu": "Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da buderođen, mora da razori jedan svet. Ptica leti ka bogu. Bog se zoveAbraksas." (Abraksas je božansko koje sjedinjuje, odnosno nadilazi svesuprotnosti, aluzija na transcendenciju uma.)


178

Ako je to rad, ako sve priroda radi, šta je ondakarma i sudbina? Transformacija cele prirode događa se dvojako. Prvo: kao univerzalna pojava zbog samog prisustvasvesti u obliku individualnih duša. Drugo: prisustvo svesti kroz duše ograničeno jetelom, umom i njegovom subjektivnošću. Subjektivnost je potrebna da bi se egzistencija štodetaljnije doživela, i ona stvara svu raznovrsnost iskus-tava koju vidimo kao individualne sudbine. Zbog slobodeispoljavanja svega što može da se ispolji, i delanje je slobo-dno da se dogodi na sve moguće načine. Budući da je svepovezano univerzalnim Poljem, i sva dela su povezana. Naime, u eksperimentalnoj fizici je otkriveno i sle-deće: kada se jedna čestica podeli na dva dela, pa se zatimti delovi udalje više kilometara jedni od drugih, kada se najedan deo deluje na neki način, promenom njegove frek-vencije na primer, onaj drugi deo, iako udaljen, reagovaćeistovremeno kao i deo na koji je izvršeno delovanje, kao dasu spojeni i dalje u jednu česticu. Ovo pokazuje da privi-dna razdvojenost uopšte ne odvaja materiju, jer su svividljivi oblici u osnovi jedno isto energetsko polje. Sve jejedno. To je isto otkriveno sa DNK. Ako se uzorak DNKjednog čoveka uzme i udalji više kilometara, pa se zatimdeluje na DNK u čoveku, onaj deo koji je udaljen reagovaćeistovremeno kao da je i dalje prisutan u čoveku, kao da je ina njega delovano, iako nije. Zapravo, reagovaće maloranije, kao da predoseća.

Na taj način nije samo sva materija povezana ujedno, već i sva delanja u materiji. Univerzalno Polje nepovezuje samo svu energiju, nego i sva delanja. Na tome sezasniva karma. Kretanja i delovanja proizvode posledicekoje su neodvojive od subjekta koji ih pokreće, izaziva u pos-tojanje na bilo koji način. Te posledice se nazivaju karman,


179

što znači čin, delo, ali i posledice delanja. Zajedničko znače-nje karmana kao delanja i posledica delanja, ukazuje naUniverzalno Polje koje povezuje sve, i onoga koji dela i samadela, i njihove posledice. Subjektivnost je osnova karme i ona nam ukazujena još jedan njen aspekt. Sva iskustva koja duša doživljavau telu ona sama je privukla da bi ih doživela, ali duša nijesama na ovom svetu, tu su i mnoge druge duše sa svojimpotrebama za iskustvima. Trg je pun i radi 24 časa. Pritome nema pravila, sve je dozvoljeno. Zato postoji karmakoju smo sami stvorili, i koju nam je neko drugi namet-nuo. Postoje iskustva koja sami privlačimo i iskustva kojadrugima priređujemo jer su ih oni privukli. Kao i iskustvakoja nismo tražili ni mi ni drugi. Na nas ne deluje samonaša karma, nego i tuđa. Pri tome je na snazi zakon gravi-tacije ili zakon jačeg, kao kod uticaja planeta u slobodnomkosmosu, jača gravitacija će pobediti slabiju. Ako živimosa nekim kome je negativna karma jača od naše pozitivne,nećemo se dobro provesti sa njim. Moraćemo da trpimotuđu karmu. To je često veći problem od rešavanja sops-tvene karme. U vezi sa razumevanjem da postoji i uticaj tuđekarme, treba razumeti i da je tuđa karma deo naše karme.Postoje duše koje su se inkarnirale samo zato da nampomognu da naučimo neku lekciju koju sami nismo spo-sobni da naučimo. One mogu da igraju pozitivnu ulogu,učitelja koji nas uči na lep način, ali i negativnu, zavisnood lekcije i naše sposobnosti da učimo. Ponekad je potre-bno da budemo naučeni na teži način, kroz negativnaiskustva. Takvu vrstu učenja omogućavaju nam, poredneorganskih entiteta, i druge duše koje nam nanose pri-vidnu patnju, zbog kojih se osećamo teško u životu, to sunajčešće one osobe koje najviše mrzimo i ne podnosimo,ali koje igraju važnu ulogu u našem životu i ne možemo


180

da ih izbegnemo. Odbojnost prema njima potiče od togašto te osobe izazivaju i pogađaju u nama najbolnija mesta isadržaje koje ne želimo da vidimo niti da promenimo. Tosu često velike duše koje nam pomažu na najvažniji način,ali na ovom svetu namerno snose tešku i nezahvalnusudbinu da bi nama omogućile najvažnije spoznaje kojesami nikada ne bismo hteli da otkrijemo. Za razliku odljudi koji su demonizovani negativnim entitetima, oveduše nam nikada neće učiniti neko suštinsko zlo. Vreme-nom možemo videti da su nas one zapravo sprečile dasami ne odemo u zlo, da su nas učile na indirektan način,ali je to zbog naše nezrelosti izgledalo kao njihovo negati-vno delovanje na nas. Rekli smo takođe da je sve hologram, da svaki delićodražava celinu. Da sve više i suptilnije dimenzije, kojeprethode ovoj vidljivoj stvarnosti, nisu spolja, već unutarčoveka, da one sačinjavaju čoveka, ali da su za njegov umone nesvesne. To je područje individualnog i kolektivnognesvesnog. Ovo praktično u vezi značenja karme znači da sesva suptilna zbivanja spolja odražavaju unutar čoveka,kao sadržaji njegovog nesvesnog, kao plići ili dublji utisci,vasane i samskare. Ostavljanje utisaka je neophodno zbogpamćenja. Da njih nema ništa ne bismo mogli da zapam-timo, ali tu je i nevolja jer ne možemo tako lako da se ota-rasimo zapamćenog. Odnosno, pokušavamo da se otara-simo na pogrešan način. Pamćenje postoji zbog nalaženjasmisla, a ne da ostanemo zarobljeni u njemu neprekidnimproživljavanjem utisaka. Utisci su odgovorni za mehanično ponavljanje sadr-žaja koje smo nekada doživeli. Ako nas je nekada nekispoljašnji uticaj naveo da spontano počinimo nešto nega-tivno, ukoliko ostanemo jednako nesvesni i pasivni, samićemo ponavljati to nedelo koje smo naučili i kada nema


181

spoljnjeg uticaja. Zato ljudi čine toliko zla i nedela koje sene može objasniti samo sa opsednutošću. Ako su i biliopsednuti prvi put, oni nedela ponavljaju sami jer su ube-đeni da su ga i prvi put sami počinili, nisu svesni spoljaš-njih uticaja i svoje mehaničnosti. Kada je naš život i rad mehaničan, onda se ta meha-ničnost proteže i na um da i on bude formativan, da raz-mišlja mehanički, da bude rob utisaka jer ih ponavlja iidentifikuje se sa njima. Ti utisci u nama deluju povratnokao informativna polja za oblikovanje spoljašnjih doga-đaja. Tako smo uhvaćeni u lanac karme, akcije i reakcijenaših dela i nedela. Kada razbijamo mehaničnost uvođenjem sve većesvesti i prestankom identifikacije, onda utisci služeonome čemu i treba da služe, kao sredstvo pamćenja da bise spoznao smisao bivanja u telu i našla sloboda, a ne zasve veće vezivanje. Pomoću iste funkcije možemo dabudemo porobljeni i da se oslobodimo. Tom spoznajom počinje rad na sebi. Rad na sebi počinje kada shvatimo da se ono štonazivamo karmom odnosi samo na spoljna iskustva idoživljaje tela, da je duša samo svedok u telu i vrhunskiprivlačitelj svih iskustava, svih spoljnih zbivanja tela. Svanjena karma je zapravo ono što ona sama privlači u iskus-tvo radi osvešćenja iskustva postojanja. Tada karma pres-taje i nestaje. Više nemamo šta da privučemo u iskustvokada dođemo do subjekta svih iskustava, onoga koji sveprivlači, onoga koji doživljava karmu. Karma postoji samospolja, dok je um vezan za objekte. Onog trenutka kada duša počne da se uzdiže, da sevraća sebi, Božanskom, da nadilazi prirodna uslovljava-nja, tog trenutka i priroda počinje da se transformiše kaBožanskom. Tada se događa preokret ka svesti. Sve dotleje postojala samo spoljašnja uzročna uslovljenost neor-


182

ganskog i organskog sveta. Ona je postojala i sve dotle dokse duša spuštala u organski svet, prikupljala sva iskustva,vezivala se za njih. Samo onda kada duša nakon dovoljnoiskustava počinje da se oslobađa iluzorne identifikacije saobjektivnim svetom i počne da se vraća k sebi, da se budi,počinje kreativna transformacija prirode ka Duhu, počinjeistinska kultura i civilizacija, vladavina duše i srca. Sve dotle vladaju negativni entiteti neorganskogsveta i njihovi hibridi među ljudima, na destruktivannačin. Oni proširuju spektar iskustava duša i na negati-vna, koja duše same nikada ne bi mogle da izazovu, ali i naona koja nikada ne bi ni želela da izazovu, koja im nisu nipotrebna. Ovo je univerzum u kome se događa sve štomože da se dogodi. Ovaj svet postaje ljudski raj tek onda kada dušanadiđe identifikaciju sa telom i umom, i otkrije svojupravu prirodu. Samo tako ljudi postaju duševni i dobri,onakvi kavi jesu. Sva zla postoje jer ljudi ne žive u skladusa svojom Božanskom prirodom. Odgovor je oduvek biotako jednostavan.


183

DUŠA I NAUKA

Sve što čovek radi u svakom trenutku jeste nekavrsta transformacije prirode. Počevši od misli, koje su naj-finije vibracije prirode, one se rezonuju u mozgu i umučovekovom, on ih doživljava kao sopstvene misli, i pona-vlja ih na nov način kao sopstvene. Osmišljava ono što jebilo, ispituje ono što jeste i planira kako bi moglo da bude.Tako osmišljava prirodu i događaje, i stvara nove kombi-nacije, ono što u prirodi ne bi nastalo da ga čovek nije nap-ravio svojim rukama. Sve što pogleda čovek osmišljava,spoljašnju pojavu pretvara u informaciju, u ideju. I obra-tno, informaciju pretvara u spoljašnju pojavu, materijali-zuje ideje. Tako čovek transformiše spoljašnje i unutarnje.Čovek kroz sebe dovršava proces Božanskog ispoljavanja, isamim tim dovršavanjem ispoljava Božansko na najfinijinačin, kao ljubav koja sve razume i daje. Sve što vidimo oko sebe napravio je čovek svojimrukama. To je postalo ono što možemo nazvati druga pri-roda, veštačka tvorevina. Ta otuđena, veštačka priroda,tehnika i civilizacija, odavno već ugrožava pravu prirodu. Zašto je uopšte potrebno da se priroda transformišekroz čoveka i njegov rad, pod prisustvom svesti duše?48

Upravo zato da bi se uzdigla iznad sebe kako bimogla da bude osmišljena ali i zauzdana kako bi se čovekoslobodio. U bezličnom jedinstvu nema svesti o sebi, niti osmislu. Toga ima samo u objektivnom predočavanju.

48 Dobar odgovor i na ovo pitanje dao je Hegel u Fenomenologiji duha(G.W. F. Hegel: Phänomenologie des Geistes) pričom o gospodaru isluzi. Svest (najpre kao sluga) kroz rad dolazi do same sebe, radom se iispoljava i otuđuje, da bi se posrednim putem ponovo našla u samojsebi, postaje gospodar.


184

Tome služi nauka. Nauka je praktičan način da se prirodaosvesti spolja. Sve dok smo svesni na osnovu potencijalasvesnosti koje omogućava sama priroda, u jedinstvu snjom, iz perspektive tela i čula, uma i ega, ne možemo dabudemo objektivno svesni. Objektivna svest je mogućasamo transcendencijom tela i uma, nadilaženjem uslovakoje nam sama priroda daje. To je tako jer objektivna svesti pristiže u prirodu, u telo, spolja, nije nastala iz nje same.Sva nauka je stoga proces nadilaženja prirode, otkrivanjada svest ne nastaje iz prirode već da svest omogućava pri-rodu, da je cela priroda samo iluzorna igra svesti, pa jeotuda buđenje jedino što je čoveku potrebno, a ne večitaidentifikacija sa prirodom, telom i umom, niti večitapromena prirode. Pored toga što sve prirodne procese čini objektiv-nim i jasnim, nauka takođe povećava mogućnosti delanjau prirodi, tako da nam se putem nauke brže otkriva da jepriroda destruktivna koliko i konstruktivna, da nije pri-roda u osnovi svesti već je svest u osnovi prirode - kao štoto najnovija otkrića kvantne fizike i DNK pokazuju. Zapravo, priroda je neutralna, destruktivna je ono-liko koliko se pogrešno živi, a konstruktivna onolikokoliko se poštuje i podržava. Njena destruktivnost je odraznašeg nerazumevanja prirode, a jedino ispravno razume-vanje prirode moguće je njenom transcendencijom u sve-sti, u budnosti. Cela priroda traži svoj ishod u probuđenom čoveku.Zato čovek luta, pati i destruktivan je sve dok svoj ishodne traži u svom probuđenju, nego u prirodi. Nauka će dostići svoj kreativni vrhunac kada se torazume, tada će nauka postati pozitivna i konstruktivna.Ostaće destruktivna sve dok ne prepozna primarni značaji ulogu svesnog subjekta, ključnu ulogu svesti i čoveka.


185

Nauka se približila duši i u subatomskim i u kosmo-loškim istraživanjima. Subatomska istraživanja su dovelado pitanja uticaja subjekta u fizičkim pojavama, kada jeprimećeno da talas postaje čestica samo prilikom prisus-tva svesnog subjekta. Slično je otkriveno i u kosmologiji,da univerzum ovakav kakav je postoji zbog svesnog sub-jekta. Svet ne postoji bez subjekta koji ga doživljava. Ovone znači da je svet iluzija, nego nam ukazuje na smisao iegzistencijalan značaj koji subjekat ima za svet. Naime,svet postoji da bi formirao svesnog subjekta. Subjekat uapsolutnom smislu je Božanski Apsolut. U području rela-tivnog zbivanja prirode on je individualna duša koja kaoposmatrač kroz čovekove otvorene oči svetu daje svedo-čanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije,utoliko je duša svesno prisutnija. Cela priroda postoji zbogposmatrača. Posmatrač postoji zbog cele prirode. Zatonema suštinskih razlika između makro i mikrokosmičkogispoljavanja. To je jedan isti događaj. Zbog njihovog jedin-stva, subjekat i svet u kome on biva su interaktivni. Svesni subjekt uvek stoji na razmeđi mikro i makro-kosmosa. Danas je otkrivena u mnogobrojnim rezultatima izoblasti kosmologije, astrofizike i kvantne teorije, čitavaserija zapanjujućih koincidencija između numeričkihvrednosti nekih fundamentalnih konstanti prirode ("pri-rodne konstante") kao što je, na primer, odnos izmeđumase protona i mase elektrona. Uočeno je da sama mogu-ćnost postojanja života zavisi od ovih podudarnosti. Takoje ustanovljeno da određena suštinska svojstva univer-zuma moraju da budu upravo onakva kakva jesu da bi sejavila evolucija života zasnovanog na ugljeniku (po mno-gima jedina osnova za spontani nastanak života) i u kraj-njem vidu čoveka kao svesnog posmatrača. Jasno name-


186

tanje ove činjenice dovelo je do nastanka kosmološke teo-rije Jačeg antropičkog principa (Strong Anthropic Princi-ple ili SAP) po kojoj vidljive osobine svemira, ovakvekakve su u svemu, nisu proizvod slučajnosti ili prirodneselekcije između više mogućnosti, već su posledica sasvimodređene svrhe: stvaranje uslova za nastanak svesnogsubjekta. Taj princip kaže: "Vasiona mora imati takvasvojstva koja dozvoljavaju razvoj života u nekom stadi-jumu njenog postojanja." Iz ovoga se dalje izvodi da jevasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka posmat-rača, i ti posmatrači su nužni za postojanje vasione. Jači antropički princip kaže da priroda postoji bašovakva kakva je, a drugačija ne može postojati, zato da bistvorila svesnog subjekta, da prirode ne može ni biti bezsvesnog subjekta. On je primaran. On projektuje celu pri-rodu. Dušu možemo razumeti kao apsolutnog ili tran-scendentalnog subjekta. Smisao subjekta, i njegov fundamentalan značaj zapostojanje objekata, može nam postati jasniji ako uvidimoda svetlost jedne zvezde, na primer, nikada ne bi bila opa-žena da nije pala na mrežnjaču oka posmatrača, subjekta.Širila bi se u nedogled u prazninu i ne bi bilo smisla nje-nog postojanja. A bez smisla ništa u prirodi ne može dapostoji. Zato, bez subjekta koji je svestan njihovog posto-janja, zvezde bukvalno ne bi ni postojale. Kada subjektopazi njenu svetlost i postane je svestan, širenje njene sve-tlosti je postiglo svrhu, dobilo je adekvatan odraz u okuposmatrača i aktuelizaciju smisla svoga postojanja u nje-govoj svesti. Svi objekti traže i nalaze smisao postojanja usvesnom subjektu. Stoga je u drevnoj nauci sankhyi,rečeno da priroda, prakrti, služi Duhu, puruši. Zato što svet postoji samo kao čin opažanja svesnogsubjekta, svet nestaje za tog subjekta kada on više nijesvestan, za vreme dubokog sna bez snova.


187

Naravno svet postoji i za vreme našeg spavanja,Mesec će postojati i ako ne gledamo u njega, ali to je zatošto svesnih subjekata uvek ima u univerzumu, jer univer-zum ne bi ni postojao bez svesnih subjekata. Pre ljudi, svesni subjekti su bile zvezde. One su nakosmičkom planu uticale da se stvori materija u oblikuplaneta. Planete su zatim kao svesni subjekti uticale da sematerija još finije oblikuje u životnu energiju, u sav živisvet na njima, zavisno od svog položaja i odnosa sa dru-gim planetama. Povezanost tog mikro i makrokosmičkoguticaja pokazuje nauka astrologije. Na kraju ljudi kaoindividualne duše su najfiniji privlačitelji koji izazivajusve događaje koje vidimo kao svet ljudskih iskustava, teh-niku, civilizaciju i kulturu.

Pre zvezda, sam Božanski Apsolut je bio svestansubjekt. On je to i sada, samo što je preuzeo najfinije indi-vidualno oličenje kao čovekova duša, Sopstvo, iskustvo 'Jajesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njego-vim uticajem, ponaša kao materija i poseban oblik. I podtim uticajem postoji sve što vidimo. Zato um može dadeluje na materiju. Zato deluje Zakon privlačenja. Zato sviprosvetljeni govore da je kosmos u nama i da nismo razli-čiti od Boga. Prosvetljen čovek je sâm Bog kao ličnost.

Ukratko rečeno, prirodan čovek, onakav kakav jerođen, uopšte ne radi ništa, sve priroda radi kroz njegovotelo i um. Dosadašnji naučni razvoj je samo povećavaomogućnosti njegovog nesvesnog delovanja, koje je samimtim i destruktivno koliko i konstruktivno. Jedino prirodnadijalektika suprotnosti održava ravnotežu između kons-truktivnih i destruktivnih učinaka naučnog delovanjanesvesnog čoveka. Naš hod po ivici samouništenja jedinomajka priroda nekako održava u ravnoteži, tako da seživot ipak nastavlja dalje.


188

Nauka još uvek mora da radi samo na fizičkomplanu, sa empirijskim iskustvom koje je eksperimentalnodokazano i upotrebljivo za sve subjekte. Zato je prinuđenada negira dušu i da priroda svesti potiče od duše. Naukapsihologije se bavi isključivo svešću fizičkog uma, i njego-vom psihodinamikom. Pojam duše se u nauci svodi naneke nejasne psihoenergetske pojave tela i uma, koje utelu nastaju i sa telom nestaju. Dakle, duša kao transcen-dentalna božanska svest u čoveku još nije priznata odstrane nauke. Ipak, nauka bi bila više dosledna samojsvojoj metodi kada bi bila bar otvorena za takve moguć-nosti (kada bi poslušala Edmunda Husserla). Nažalost unauci postoji veliki napor da se pitanje svesti i duše poti-sne i čak lažira. Nauka još uvek nije definisala svest. Svestse predstavlja kao proizvod nevesne materije, što je bes-misleno, kao gomila fizičkih, čulnih informacija koje semogu sačuvati i preneti u novo telo. To se naziva dušom.Po takvoj besmislenoj materijalizaciji svesti i otporu da sesagleda prava priroda duše izgleda kao da postoji zaveraportiv svesti i duše u nauci, kao i skrivanje istine o višimdimenzijama. Možda je razlog tome što nauka u velikojvećini služi interesima korporacija, a najveće su vojnekorporacije. Njima preti najveća opasnost od toga da ljudispozanju pravu prirodu svoje duše, njenu božansku pri-rodu, da je božanska duša izvor svesti i da ne postojimnoštvo različitih svesti, već da je ona jedna ista u celojegzistenciji, u svim ljudima, kao što i postojanje sve pove-zuje u jedinstvo. Kako bi onda ljudi ratovali jedni protivdrugih kada bi to svima bilo jasno i naučno dokazano?

Nauka će postati onoliko konstruktivna i pozitivnakoliko čovek bude svestan sebe kao duše, kada naučnicikonačno reše problem subjekta u sebi, a ne spolja u teori-jama. Kada konačno shvate da su oni ti subjekti o kojimarazmišljaju i koji presudno utiču na fizičku realnost. Tada


189

više nećemo biti u apsurdnoj situaciji da vodeći fizičarikoji mudruju o ulozi subjekta u fizičkoj realnosti, praveatomske bombe, ili da nam govore kako smo "dokazali" danismo zreli za normalan život na ovoj planeti i da je zatoneophodno da se preselimo na neku drugu planetu (vero-vatno dok i nju ne uništimo) - umesto da život ovde uči-nimo boljim; ili da treba uz pomoć ratova, vakcina iotrova u hrani (GMO) smanjiti ljudsku populaciju na polamilijarde - kako bismo bili lakši za nasilnu kontrolu odstrane onih bezdušnih vladara koji zapravo stvaraju svudestruktivnost na ovom svetu, između ostalog i pomoćutakvih "naučnika". Toj samospoznaji namenjena je najstarija nauka naovom svetu, nauka joge i meditacije, kako je izneta u delu"Izreke o jogi" od Patanjđalija. Meditacija je jedina naukabudućnosti. Ona je nauka o duši sa praktičnom prime-nom. Sve što je spolja moglo da se učini, učinjeno je. Pri-roda je završila svoju evoluciju formiranjem ljudskog telai omogućavanjem svesnog subjekta, i čovekovo saznanjespoljnjeg sveta približava se kraju, razumevanjem DNK ikvantnog polja. Jedina daljna evolucija može biti unutar-nja evolucija, čovekova samospoznaja. Samo će s njenimispravnim razvojem spoljni svet putem nauke postati rajna zemlji.


190

DUŠA I RELIGIJA

Prava religija je sistem znanja koji bi trebaosistematski da vodi dušu čovekovu ispravnom životu iradu dok je u telu, i ka samospoznaji. Nažalost, to već dugo vremena nije tako. Takvaprava religija, koja je bila i škola objektivnog znanja, pos-tojala je samo na početku ljudske civilizacije na ovoj pla-neti, za vreme pre poznate istorije, kada je postojala jednaljudska rasa od Irske do Tibeta, od Sibira do Egipta. Ona jerazbijena na mnogo naroda i jezika, njeni najčistiji ostaci unovijoj istoriji poznati su kao Stari Sloveni. Od njih potičusvi pripadnici bele rase danas. U toj originalnoj civilizaciji bila su sačuvana svadrevna znanja o ljudskoj duši, o Božanskom, i pravoj pri-rodi čovekovog života kao odrazu božanskog. U novijojistoriji, pre oko 10.000 godina, ta znanja su bila sačuvanau starim školama znanja, koje su kasnije poznate kao gno-stičke škole na Bliskom Istoku, sufijske škole na SrednjemIstoku, i kao škole joge u Dolini Inda, na Tibetu i u sever-noj Indiji. Kasnije, tokom vremena degradacije, te škole supostale manastiri zatvorenog tipa. Jedan deo objektivnogznanja iz tih manastirskih škola uspeo je da pronađe i daprenese savremenom čoveku G. I. Gurđijev.49

Taj izvorni ljudski rod i njegovo drevno znanjepostepeno su razbijeni pod uticajem samog vremena izbog prostorne odvojenosti i udaljenosti, jer nisu koristilitehnologiju. Takođe i pod uticajem neljudskih hibrida koji

49 Zato je svakome neophodno da se upozna sa radom Gurđijeva injegovih učenika: P.D.Ouspensky ("Četvrti put"), RebeccaNottingham ("Prakse Četvrtog puta - Samopromatranje" "Četvrti put iezoterijsko kršćanstvo"), Maurice Nicoll ("Psihološki komentari naučenje Gurđijeva i Uspenskog").


191

su prvo zaposeli i razorili izvorni Sumer stare ljudskecivilizacije, i stvorili Vavilon, a odatle se proširili na osta-tak sveta kao elita vladara i sveštenika koja je i danas navlasti. Ovi hibridi su se posebno pobrinuli da se zatre tragizvornoj ljudskoj civilizaciji i drevnom znanju. Sva poz-nata istorija se upravo sastoji iz sistematskog uništenjadrevne, prave istorije ljudske vrste na ovom svetu. Svapoznata istorija je istorija ratova i osvajanja - koji su bilinepoznati ljudima sa ljudskom dušom u drevnim vreme-nima. Drevno znanje ljudi hibridni vladari su preuzeli iiskoristili ga da njime vladaju nad ljudima, da ljude drže uneznanju. Sva poznata istorija kulture i znanja je zapravosistematsko pervertovanje pravog znanja i kulture. Suš-tina tog znanja o ljudskoj duši i Božanskom pervertovanaje u danas postojeće religije. Ono što je nekada bilo školaobjektivnog znanja i praktične primene tog znanja učovekovom životu, koja se sastojala isključivo od razvojasvesti, pre dve hiljade godina je pretvoreno u masovnukontrolu uma putem religijskog obožavanja apstraktnogbožanstva i pokornosti teokratskim autoritetima. Suština znanja o duši i Božanskom je potpuno izvr-nuta. Drevno znanje se o Božanskom odnosilo kao o jedi-noj i najvećoj realnosti, o kojoj stoga nije bilo nikakve pot-rebe da se diskutuje i dokazuje, još manje da se priziva imoli. Nije se pravila nikakva razlika između same egzis-tencije i Božanskog, između čovekove duše i Božanskog.Tragovi koji upućuju na to jedinstvo nalaze se i danas uVedama i Upanišadama. Vrlo vešto se to jedinstvo izbaciloiz svog središta učenjem da čovek tek treba da postanejedno sa Božanskim, da je izbačen iz raja, da nije u jedins-tvu sa Bogom, i da treba da se vrati u raj, ali nikada kon-kretno, uvek na putu za raj, uvek čekajući Boga, nadati muse i težiti mu. Ukratko, znanje i iskustvo o izvornomjedinstvu je razbijeno u mentalnu projekciju prostora i


192

vremena. Bog je postao daleki idol kome treba težiti iautoritet koga se treba plašiti, a čovek isteran iz raja ivečito grešan. Sve je to i opisano u biblijskom mitu o zmiji(personifikaciji reptiloida) koja nagovara čoveka da seupusti u mentalnu projekciju, u razlikovanje, kako bi tekna taj način postao jedno sa Bogom. U samoj priči je lažočigledna, jer čovek je već bio jedno sa Bogom jer je bio uraju, i po liku božijem stvoren. Nije ni trebao to da postaje.Tako je nastala savremena istorija laži i obmana. Ali iveliki proces buđenja čovekovog. Danas je uticaj biblijske zmije, reptilskog hibrida,institucionalizovan kao Vatikan, koji u prevodu znači"božanska zmija". Istina se ne skriva, samo su ljudi opči-njeni da je ne vide, da stalno grizu neki mamac, jabukusvakojakih znanja i strasti života. Na Istoku se znanje o jedinstvu čovekove duše,atmana, i Božanskog, brahmana, za kratko obnovilo uradovima Adi Šankare, ali se namerno izvitoperilo u bes-krajnim filozofiranjima advaita vedante. Vrlo brzo je pret-voreno u spekulativnu filozofiju i apstrakciju, i potopljenou močvaru svih mogućih demonističkih verskih kultova isekti koje vladaju Indijom. Ono je ostalo savršeno očuvano u budizmu, ali nekao znanje, koje uvek može da se menja, nego kao praksakoja sama dovodi do pravog uvida i spoznaje. Zato je uče-nje budizma bilo i proganjano i lažno tumačeno, kaodanas od strane jezuita koji ga "prevode" na svetske jezikesa finim izvrtanjem suštinskog značenja, tako da izgledakao da je budizam "religija bez duše", "učenje o ništavilu".Budizam je samo praksa buđenja čovekovog, ništa drugo.On nema učenje, to nije religija. Ako se praksa buđenjapretvori u religiju, onda se san nastavlja. To je ono što susile koje čoveka drže u snu radile sa budizmom. Ali buđe-


193

nje duše nije moguće zaustaviti. Tako je prvo došaoNagarđuna da očisti svu religioznost sa prakse samogbuđenja i vrati budizam na ono što izvorno jeste, a zatimzen budizam i praktičari vipassana meditacije u terava-dinskim zemljama i u svetu, kao povratak izvornoj praksibuđenja. Stoga danas imamo sledeće stanje: sa jedne stranesu sve judeo-hrišćanske religije, u koje spada i islam, kojesu stvorene za masovnu kontrolu uma, koje samo koristeprivid religioznosti, religijski rečnik, jer um mora nečimda se privuče i obmane. Ova obmana je olakšana time štoje čovek u suštini religiozno biće, zbog svoje duše koja jebožanskog porekla. U svom nesvesnom stanju čoveksvoju religioznost projektuje van, jer sve nesvesno se pro-jektuje van, pa je tako oduvek obožavao Božansko usvemu, podigao bi kamen i njega obožavao kao boga.Neljudske sile koje vladaju ljudima na ovom svetu upravoto iskorišćavaju na sve načine: navode na projekciju uma,na simulaciju i simulakrume stvarnosti i religioznosti. Sve je to u suštini demonizam koji se predstavljakao institucionalna religija. Sa druge strane imamo ostatke drevnog znanja oistinskom odnosu čoveka, njegove duše i Božanskog, uče-nje o probuđenju. Najstariji ostaci drevnog učenja o probuđenju ostalisu u đainskoj religiji. To je put asketskog pročišćenja, kojise svodi na potpuno nenasilje i predanost Apsolutnom.Danas je to drevno znanje i u đainizmu izgubljeno banal-nom imitacijom. Najčistija teorijska postavka puta pročišćenja idrevnog znanja sačuvana je u učenju sankhye. Njena praktična primena sačuvana je u delu "Izrekeo jogi", od Patanjđalija.


194

Na potpuno osmišljen i praktično dorađen isti putpročišćenja ukazao je Buddha. Budizam je najčistije učenjei najdirektnija praksa probuđenja. Druge religije su uglavnom animističke, što značida ili nemaju dušu za sadržaj ili je degradiraju na životinj-sku prirodu. U takvim narodima postoji uverenje da dušanakon smrti ulazi u svet životinja i demona. Suštinskarazlika između demonističkih religija koje obmanjujudušu, i puta pročišćavajućeg probuđenja duše je u slede-ćem: Demonistička religija uvek predstavlja Božanskospolja, kao Boga sa određenim imenom, pa čak i oblikom,ili bez oblika ali sa dobro uobličenom knjigom koju je izdi-ktirao, kao nebeski autoritet nedostižan smrtniku, tako dačoveku preostaje samo da uspostavi neki odnos sa timautoritetom, podanički odnos pokornog vernika i da sevečito nada spoljnoj milosti i nečem boljem. Učenje o probuđenju samo omogućava čoveku da seprobudi za ono što kao duša jeste, za jedinu, Božanskustvarnost, i zato ne stvara nikakve mentalne projekcije ostvarnosti, o Božanskom, zapravo sve ih poništava i pos-tepeno redukuje, u samom čoveku, kroz disciplinuosvešćenja. Ako je božanski Apsolut jedina stvarnost ondao tome nema šta da se razmišlja, svako razmišljanje samoudaljava od te stvarnosti, u zamišljeno vreme i prostor,svako predstavljanje stvarnosti poništava samu stvar-nost, jer stvarnost je uvek ovde i sada. Zato i jeste jedinastvarnost. Učenje o probuđenju je mentalna higijena. Ono se upotpunosti zasniva na disciplini bića, na čišćenju uma odsvih obmana tako da stvarnost može sama da se projavikroz um, kakva jeste, a ne kakva se zamišlja. Sledeća suštinska razlika između demonističkihreligija koje obmanjuju dušu, i puta pročišćavajućeg pro-


195

buđenja duše, sastoji se iz afirmacije i negacije same dušeu čoveku, i njene prave prirode. Demonističke religije uče da je čovek grešan i da nemože sam da zna šta je ispravno i dobro, šta je Božansko, ašta nije. Zato mu je potreban verski autoritet koji će tomeda ga poduči i čovek mora da usvoji tu etiku i ideologiju dabi koliko-toliko bio bliže Bogu. To poučavanje se, među-tim, odvija samo na površnom delu svesnog uma, velikideo nesvesnog uma se ne menja, i tako se samo postižepotiskivanje, svesno se čovek trudi da imitira verskuetiku, a u nesvesno potiskuje sve suprotnosti te etike.Otuda je licemerje osnovna odlika vernika demonističkihreligija, a verski ratovi i netrpeljivost prema onima sakojima se etika ne poklapa u nekim detaljima, su spoljniodraz te podele u samim ljudima. Doktrina probuđenja uči da samo iz svoga Sopstva(Srca ili Duše) čovek može znati šta je ispravno a šta ne.Nikako drugačije. Znanje o ispravnosti zavisi od odnosačoveka prema sebi, prema Sopstvu, od čistote i objektiv-nosti njegove svesti. Samo otuda čovek može da zna suš-tinu svih etika i ispravnog življenja, neposredno iz svojeduše. I tu suštinu tada uvek ispoljava kao čisto Dobro iLjubav. Zrelost duše, odnosno svest o Sopstvu, jedinaodlučuje o tome da li ćemo i šta ćemo da vidimo i ispravnorazumemo. Bez te zrelosti možemo da gledamo u najvećumudrost i nećemo videti ni razumeti ništa. Ili će namizgledati kao ludost. Da bi se ta neposrednost i jedina ispravna veza saDušom poremetila i čovek učinio robom zla i svih perver-zija (od seksualnih do etičkih i metafizičkih), stvorene sureligije sa svojim etikama koje se nameću spolja, kao auto-ritet. Sama ideja da čovek sam i po svojoj duši može znatišta je ispravno, osuđena je kao jeres dogmom o iskonskojgrešnosti čovekovoj, nametanjem krivice kroz ubeđenje


196

da je sva zla na ovom svetu počinio sam čovek zato jer jezao i grešan. Svako nametanje bilo kakvih božanskih "istina" i"zakona" kao gotovih i datih spolja ima za jedinu svrhupotiskivanje i obmanjivanje duše čovekove - iako se privi-dno predstavlja kao korisno poučavanje. Naime, Božanskose projektuje u obliku individualnih duša da bi se spoz-nalo i sa te strane, kao individualno biće, po svojoj slobo-dnoj volji, da se individua svojom individualnom, slobod-nom voljom saobrazi Božanskom, koje je jedina stvarnost.Nametanjem autoriteta kome mora da se pokorava i etikekoju mora da imitira sabotira se upravo ta slobodna voljaindividue da se sama svojevoljno i po svojoj svesti i savestisaobrazi sa Božanskim načelom. U tom sabotiranju prednjači judeo-hrišćanstvo, unjemu se sve ljudsko i duševno potiskuje u ime nametnu-tog "zakona" i "Boga" - umesto da se duševno i ljudskopodstiču, razvijaju i uzdižu sve do Božanskog. Umesto da Božansko bude tajna koja privlači i ukojoj duša raste do svoje neizrecive Božanske suštine, udemonističkim religijama je Bog potpuno otkriven i datceo i u potpunosti spolja i na gotovo, on je čak izdiktirao ujednoj knjizi sve što čovek treba da zna i svako ko todovede u pitanje biva osuđen i čak ubijen, kao u islamu.50

Prava religioznost nema nikakve svoje fetiše nizakone, ona nije zapisana nigde jer je živa ovde i sada, onaje stalni rast u Božanskom. Prava religija ispoljava Božan-

50 Ovde treba razlikovati Pravoslavlje od katoličkog i ostaloghrišćanskog učenja. Jedino je Pravoslavlje zadržalo nešto od pravogodnosa prema duši, o Bogu kao neizrecivoj i neispoljenoj suštini, odobroti i ljubavi koja se svima jednako deli kao putu ka Bogu, ali samou nekim starim teološkim raspravama. Danas ništa od toga nema ni uPravoslavlju jer se ono nikada nije suštinski odvojilo od katoličkedogme koja je potpuno zasnovana na obmani.


197

sko kroz čoveka, pomaže čoveku da iz svoje duše, uvek naindividualan i originalan način ispolji sve Božanske bla-goslove. Lažna religija uvek spolja nameće Boga čoveku, kaobespogovorni autoritet, univerzalnim obrascem i zako-nima koji važe za sve, sprečavajući čoveka da ispolji svakosvojstvo svoje božanske duše na individualan način, damu sloboda njenog izražavanja bude jedini autoritet. Tosprečavanje je pravi cilj lažne religije. Svaka lažna religijaje programiranje uma i porobljavanje ljudi od stranenekog autoriteta. Lažna religija je svaka ona koja je insti-tucionalna i nameće sve spolja, vekovima je uvek ista i sviljudi moraju njoj da služe umesto ona da služi ljudima. Jedina prava religioznost je rast duše ka božan-skom, od uslovljenosti ka slobodi, od nesvesnosti ka sve-sti. Zato sve ono što se predstavlja kao religija, a sastojise od datih odgovora na sva pitanja, od jelovnika, odeva-nja i svakodnevnog ponašanja, do najapstraktnijih meta-fizičkih pitanja o Bogu i svetu, i sva religijska praksa kojase sastoji u tome da se svi ti odgovori nauče napamet iimitiraju, da se magijskim ritualima pred žrtvenikom pri-ziva božansko - ne može se ni nazvati religijom. To je čistoprogramiranje uma. Sve što se uči napamet i imitira jeprogramiranje uma. To je nametnuti mehanizam očuva-nja nesvesnosti ljudi. Ovde je otvoreno pitanje koliko je takav autoritetpotreban nesvesnim ljudima da bi bili koliko-toliko kulti-visani. Ili je bolje postaviti pitanje da li neko sistematskiodržava čoveka u nesvesnom i poremećenom stanju saovakvim religijama. Zato imamo situaciju da onolikokoliko su ljudi nesvesni, toliko im je potrebna takva reli-gija i autoritet koji će ih kultivisati. Ona je odraz čovekovenesvesnosti. Ali iza svega toga stoji očigledan napor da se


198

ta nesvesnost održi što više pomoću takvih religija, da sene dozvoli čovekovo buđenje i slobodan svesni razvoj.Otuda imamo dve hiljade godina nepromenjenog stanjaduhovnog mraka, i samo nekoliko decenija u dvadesetomveku kada se čovek vinuo u zvezde, objedinio i osmisliosva znanja iz svih duhovnih tradicija. Ta neujednačenostrazvoja pokazuje da je čovek sposoban da se mnogo bržerazvija, i da neko to sprečava i kontroliše. Prava religioznost je uvek lična i širi se sama, iznu-tra, dobrotom same duše i nenametljivošču, nikad nijeista za sve već ima uvek drugačije lice, lice svakog čoveka.Potpuno se ostvaruje samo u probuđenom čoveku jer nje-govom probuđenju i služi. Svako nametanje etike spolja, u dogmatskomobliku koji se uči napamet i imitira, deli um na izveštačeni licemeran koji se pokazuje spolja, i prirodan koji se potis-kuje. Ta šizoidna podela uma i potiskivanje stvaraju lice-merje koje je odlika svakog prosečnog vernika. Zato je kodnjih tako tanka linija koja deli verski zanos od genocidnogpokolja, a nekada te linije i nema. Zato sve religije i etikenisu učinile čoveka nimalo boljim. Naprotiv. One su stvo-rene da spreče čoveka da ispolji i prepozna svoju urođenudobrotu pomoću kontraefekta same priče o vanjskomBogu, i nametanjem diktature "božijih zakona". Otuda nečudi da se sve psihopate, masovne ubice i teroristi pozi-vaju na Boga i citate iz Biblije i Kurana kao na svoju inspi-raciju, dok istovremeno predsednik države koja pokrećesve ratove polaže zakletvu na toj istoj Bibliji. Osnovni mehanizam sa kojim se održava autoritetveštačkog, vanjskog "božijeg zakona" jeste identifikacija satelom i umom. Koliko smo identifikovani sa telom, tolikosmo otuđeni od Božanske stvarnosti, i odeljeni od samihsebe. To je apsurdno ali tačno: koliko smo identifikovanisa telom i umom toliko smo podeljenog uma i otuđeni od


199

sebe. Koliko smo svesni sebe kao duše nezavisne od tela iuma, toliko smo celovitiji, i sam um nam je celovitiji i telozdravije. Zbog te identifikacije nam realnost izgleda uvekapsurdna. Identifikacija se održava iluzijom da mi sve činimo,pa i zlo. Čovekova duša nikada ne čini ništa zlo. Ona zap-ravo nikada ništa i ne čini, ona je samo svedok i kao takvaprivlači sva zbivanja koja se događaju. Tako kada smosvesniji sebe kao duše onda smo uvek pozitivni i spontanoprivlačimo/činimo dobro i ispravno. Kada smo nesvesniuvek smo identifikovani s nečim i tada od sadržaja teidentifikacije zavisi šta ćemo učiniti, a to najčešće nijedobro. Samo kada je duša slaba kao svedok zbog našeidentifikacije sa nečim drugim, i telo u kome boravi jeopsednuto negativnim silama, onda to telo čini zlo. Dušaje za to vreme gurnuta po strani, um je nije svestan, i zai-sta, nakon zlog čina čovek se uvek oseća kao da ga je nekodrugi učinio, da je bio opsednut, ili da ne zna šta mu sedogodilo, da se ne seća samog čina; da ga je počinio u svo-joj slabosti ili posrnuću. Naravno da treba da budemo odgovorni sa svojimtelom i da njime činimo ispravno, ali to nikada nemožemo da budemo i da činimo identifikacijom sa telom,nego samo spoznajom svoje prave prirode koja dalekonadmašuje jedno individualno telo. Prestankom identifi-kacije sa telom, spoznajom prave prirode tela i objektiv-nim odnosom prema njemu. To izgleda paradoksalno, alije tako zato što duša omogućava telo, a ne obratno. Zato,koliko se identifikujemo sa telom, toliko smo nesvesniBožanskog Duha koji jesmo i toliko smo manipulisanistranim, negativnim silama, neorganskim entitetima.Njima je apsolutno neophodno da se mi osećamo odgovor-nim za ono što su oni učinili nama i kroz nas. Inače im jed-nostavno neće uspeti. Neophodno im je da ostanemo u


200

neznanju o uticajima iz drugih dimenzija. Jer ako ne znamoza njih - za sve ćemo okriviti same sebe kroz identifikacijusa telom. To tako funkcioniše. I u tome je još jedna prevara demonističkih religija:one sve više dimenzije, koje su čulima skrivene čoveko-vom umu dok je u telu, prikazuju i projektuju izvančoveka, u prostor, u neka imaginarna nebesa, i u vreme, umitsko predanje kada su nekada nebesa nekim odabranimprorocima bila dostupna. I to se mistifikuje ritualima iverskim praznicima. Na sve načine se skriva da su sveviše dimenzije u čoveku, da je čovek upravo sačinjen odsvih njih, kao mikrokosmos. Ove sile nam zabranjuju i da pomislimo na svojuidentifikaciju sa Božanskim, uče nas da je to "grešno", da jeto upravo "ono što Satana želi" - da mislimo da smo miBog. I to se zasniva na identifikaciji sa telom. Naravno daBožansko nije samo ovo telo-i-um (Ego), da je beskrajnoveće od njega, ali na to veće se i misli kada se kaže da smomi to Božansko. Naša duša je daleko veća od ovog tela, nitise rađa niti umire sa njim. Mi smo daleko veći od ovogtela. Samo sanjamo da smo u njemu. Kada svi mistici isveci kažu da su jedno sa Bogom, podrazumevaju da nisuidentifikovani sa telom i telesnim umom. Podrazumevajuda nemaju Ego. Svaka krivica i grešnost su pad u identifi-kaciju sa telom i nesvesnost svoje prave, Božanske pri-rode. Prava priroda čovekove duše se direktno negiratezama da su sami ljudi zli, koje zagovaraju upravo demo-nizovani ljudi, sami neorganski entiteti koji kroz njihdeluju na obrazovanje i znanje. Oni time nameću ljudimaosećaj krivice i manje vrednosti. Tako drže ljude u nezna-nju i paralisane, nesposobnim da se odupru opsednutosti iprogramiranju uma. Da su ljudi svesni božanske veličine


201

svoje duše odmah bi se oslobodili svake opsednutosti. Alinjima se, najpre kroz judeo-hrišćanske religije, namećeuverenje da ne smeju da se poistovećuju sa Božanskim nina koji način, da mogu samo da budu u nekom odnosu saBogom posredstvom crkve, ne i jedno sa njim, da je jereti-čno i grešno pomisliti na to - zatim da su sami krivi za svazla koja postoje. Ako se đavo i spominje on je tamo negdedaleko, kao neprijatelj božiji, u imaginaciji i strahovima,da ih pojača. Tako se ljudi zarobljavaju, to je pravo znače-nje podele uma. Podela uma se podstiče verskim učenjem kojesadrži otvorene kontradikcije. Hrišćanstvo se zasniva naučenju da je Bog postao čovek da bi spasao čoveka, što bilogično značilo da time istovremeno čovek postaje Bog učinu spasenja. Ali ta ideja o bogospoznaji i božanskoj pri-rodi čovekovoj svim silama se negira i zabranjuje ljudima.I muslimani su takođe brutalno ubili jednog od najvećihsufi mistika, Mensur el-Haladž-a jer je u zanosu bogospo-znaje rekao "Ja sam Bog". Tačno je da postoji opasnost dase podeljeni um ili Ego uobrazi i sebi dâ božanska svojstva,ali ti slučajevi su toliko očigledno psihotični da ne mogubiti razlog da se zabranjuje najviša istina o jedinstvu saBožanskim. Biti jedno s Bogom znači nemati Ego. Ako Egosebe proglasi Bogom onda je lud. Razlika između ta dvastanja je toliko velika i očigledna da se ne može poistove-ćivati. Ali upravo to poistovećuju oni koji sve lažiraju. Prava religija treba samo da uči čoveka kako da sve-sno prepozna svoje jedinstvo sa Božanskim, jer je uvekdotle bio u nesvesnom jedinstvu sa njim. Na ovaj način nakoji ga do sada uče, religije samo pojačavaju psihotičnuidentifikaciju sa umom i Egom, svesnu odvojenost odBožanskog.


202

TRI VRSTE RADA:FIZIČKI, UMNI I NAMERAVANJE

U skladu sa ispoljavanjem duše u relativnom svetu,gde se ona, iako je jedno sa Božanskim, pokazuje u različi-tim modalitetima i stanjima svesti, kao mlada, zrela i pot-puno zrela, postoje i različiti oblici delovanja duše uskladu sa njihovim ispoljavanjem. Najniži oblik ispoljavanja je onaj kod mladih duša,koji je najgrublji i najviše identifikovan sa telom i umom.Rad i delovanje takvih ljudi je pre svega usmereno na fizi-čki rad i gruba iskustva, pozitivna i negativna. To su onivredni ljudi koji vade rudu iz dubine zemlje da bi se izgra-dilo i oblikovalo sve ostalo što vidimo kao tekovine civili-zacije, koji vredno seju i žanju plodove zemlje da bi hranuimali svi ostali ljudi, koji svojim rukama grade sve objekteu kojima živimo. Iako bi u ovoj ipak imaginarnoj hijerar-hiji oni bili na najnižem mestu, oni zapravo na svojim ple-ćima nose sve ostale, koji bi bili nesposobni da prežive inekoliko dana bez struje, gotove hrane, tehnologije idaljinskog grejanja. Mlade duše se tek obučavaju za život u fizičkomsvetu i otuda su njihova iskustva gruba i jednostavna:dobro i zlo, zadovoljstvo i patnja, imati i nemati. Oni nasvojoj koži uče zakone egzistencije i kako da je svojimrukama održavaju. Njihova mehaničnost i podložnost vanjskim utica-jima je najveća. Njihov um je potpuno okrenut van i sveunutarnje sadržaje, vrednosti i aktivnosti doživljavaju kaomisteriozne ili 'božanske' aktivnosti i prema njima seodnose na magijski način, ritualima i verovanjima, dok su


203

spolja grubi materijalisti, veruju samo u ono što čulimaopažaju i što mogu svojim telom da urade. Zatim slede srednje razvijene duše, koje delaju navišem nivou, njihova preokupacija nisu prosta egzisten-cijalna stanja, već njihova dramatizacija radi osmišljava-nja. To su ljudi koji stvaraju više vrednosti umom, onistvaraju sve tekovine kulture i civilizacije, osmišljavaju idoživljavaju sve mogućnosti egzistencije koristeći većstvoreno i izgrađeno. Oni zakone egzistencije osmišljavajuiz prošlosti i pokušavaju da ih primene i poboljšaju usadašnjosti tako što će smanjiti uslovljenost tim zako-nima. Sva kultura se svodi na smanjenje uslovljavanjazakona egzistencije i spoljašnjih uticaja. Srednje razvijeneduše se bave uređenjem spoljašnjeg života kako bi sesmanjile sile uslovljavanja. Njihov um je još uvek okrenut van, i samo povre-meno postaje svestan unutarnjih vrednosti, ali apstrak-tno. Zato se još uvek prevashodno bave spoljnim svetom iuređenjem okoline i uslova života, a unutarnje sadržajeobrađuju na filozofski i teorijski način, a u novije vreme ipsihološki. Na taj način uspevaju da delimično prevaziđuspoljne uticaje i da vladaju sobom, bar u kontrolisanimuslovima, da izgrade nekakvu kulturu ponašanja i delimi-čnu slobodu delovanja. Najnaprednije duše su najmanje zastupljene i nji-hov uticaj i rad se ne odnosi na ovaj svet i obrađivanjeuslova egzistencije. Njihov rad se isključivo odnosi naodržavanje objektivnog znanja o duši i Božanskom u uslo-vima fizičkog života. Njihov um je potpuno svestan sebe, ioni ne traže odgovore spolja, niti se bave uređenjem spo-ljašnjih uslova, već isključivo uređenjem samoga uma ipovezivanjem uma sa dušom. To rade na razne načine,nekad kao učitelji i sveci koji deluju na mnoštvo ljudi,nekad kao nepoznati ljudi koji individualno pomažu nekoj


204

naprednoj duši da se razvije. Oni su potpuno svesni da susve više dimenzije u čoveku i da je Božansko jedina stvar-nost, pa i čovekova, prepoznaju sve spoljašnje iluzije, zatose sav njihov rad svodi na mentalnu higijenu, na pro-čišćenje najfinijih mentalnih uslovljavanja da bi Božanskastvarnost mogla sama da zasija kroz čovekovu celovituličnost. Zapravo sve duše rade taj isti posao: čišćenje pros-tora za prisustvo Božanskog, njegovog prizemljivanja iostvarenja u realnosti ovde i sada, kroz život čovekov - alina različitim nivoima. Mlade duše to rade na grubomnivou, baveći se samom egzistencijom, srednje razvijenerazrađuju sve mogućnosti egzistencije na višem nivou,delimično spolja a delimično unutar čoveka, povezujuspoljašnjost sa čovekovom unutrašnjošću i tako daju smi-sao svim uzrocima, a najnaprednije duše to isto čišćenjerade na najfiniji način, na samom izvoru svih obmana, usamom umu, čišćenjem uma od svih sadržaja. Kao što sve u relativnom svetu sadrži suprotnost,tako je i ovde ona na delu. Iako su najnaprednije dušeiznad identifikacije sa telom i umom, one su najrealnije,emocionalno najzrelije i egzistencijalno najsvesnije odsvih. Iako se mlade duše najviše bave egzistencijom, onesu najmanje svesne prave prirode egzistencije. To je dokazda samo prisustvo svesti uzdiže i oslobađa čoveka. Mlade duše se suočavaju sa svim oblicima uticaja iuslovljavanja i do rezultata svoga rada pokušavaju dadođu sledeći zakon uzročnosti, vezani samo za čula imateriju, subjektivan način razmišljanja, mogu daostvare samo onoliko koliko sami svojim telom mogu daurade. Budući da im je um potpuno okrenut spolja, oniprepreke do svoga cilja vide samo spolja i rade na ukla-njaju spoljnih prepreka. Na taj način one najviše odradefizičkog posla na ovom svetu.


205

Srednje razvijene duše rade na razumevanju spolj-nih uticaja i njihovom prevazilaženju. One do svojihciljeva i rezultata rada dolaze umom i znanjem, razume-vanjem uzroka i predviđanjem posledica, usavršavanjemsebe, planiranjem i upošljavanjem drugih da obave grubeposlove kako bi se ostvario cilj. Budući da takođe sledeuzročnost, a to znači da moraju prvo da obezbede potre-bne uslove da bi se postigao cilj, i njihovi rezultati sudelimični, mogu da ostvare samo onoliko koliko dobro sveisplaniraju i uklone smetnje. Budući da im je um okrenutspolja i delimično ka samom sebi, oni i dalje misle da suglavne prepreke spolja, ali znaju da i sebe moraju da prila-gode cilju, i uspevaju onoliko koliko sebe promene i usa-vrše. Na taj način one najviše odrađuju umnog posla naovom svetu, sakupljaju najviše znanja i informacija, i osvetu i o čovekovoj prirodi i razvoju. Najnaprednije duše nisu identifikovane sa telom iumom, one ne rade sledeći uzročnost ni materijalneuslove, one svoje rezultate i ciljeve postižu nameravanjemi privlačenjem. One delaju svešću koja je izvan uma, a toznači izvan vremena koje samo u umu postoji. Intuitivnoznaju da je stvarnost celovita i izvan vremena, i da se sveslične vibracije privlače, da je sve povezano u univer-zumu. Zato one svesno nameravaju svoj cilj i samomnamerom ga privlače u ostvarenje, bez obzira na trenutneokolnosti. One nikada prvo ne uklanjaju trenutne okolno-sti niti se bore protiv njih, ne obezbeđuju prvo uzroke, dabi došli do posledice, nego samo nameravaju cilj, posle-dicu, kao da je ona ovde i sada već ostvarena, jer znaju daće sámo privlačenje cilja da obezbedi sve potrebne uzrokei okolnosti da se on ostvari. Najnaprednije duše samom svojom svešću potpunoaktuelizuju činjenicu da sve postoji zbog svesnog subje-kta, da cela priroda radi za njega. Zato one ništa ne traže i


206

ne rade spolja već samo privlače sve što je potrebno svo-jom namerom da to bude privučeno. Zato što nemaju željani za čim spolja, sve što je potrebno dolazi im spontano.Postojanje bilo kakve želje za nečim ispoljava stav da se tonema, i taj stav onemogućava da se to ima. Zakon privla-čenja deluje uvek neposredno, kao ogledalo, i na osnovunajdubljeg ubeđenja (da se nešto nema), ne na osnovupovršnog uma koji se menja svakog trenutka (koji želinešto da ima). Tako željom za nečim privlačimo istu situ-aciju, da nemamo i dalje, da i dalje želimo da imamo. Akou ogledalu univerzalnog Polja stoji naš lik koji nema i želida ima, ono će nam to isto stanje odražavati i dalje. Ogle-dalo egzistencije sve odražava, ne dodaje ništa novo nitiišta oduzima, samo je stvar kakvu ćemo sliku o sebi proje-ktovati u njemu. Takvu ćemo i dobiti. Napredne duše znaju da je sve u njima, da su sveviše dimenzije u čoveku, a ne izvan njega, da se sve zbivazbog svesnog subjekta. Zato istovremeno sa privlačenjemone u sebi omogućavaju prihvatanje onoga što namera-vaju na taj način što uklanjaju sve prepreke u sebi, ne spo-lja. One znaju da je duša vrhunski privlačitelj sveg zbiva-nja, i da postoji u telu da bi doživela određena iskustva.Znaju da je sve što se događa spolja, oko njih, odraz pot-rebe njihove duše da to dožive, da budu tome svedok; dasu one same to privukle u ispoljavanje. Zato ako videnekog bolesnog u svojoj blizini, ili da se neko ponaša naodređeni način tako da negativno utiče na njihov život,one znaju da je tu scenu (bolest, ponašanje), njihova dušaprivukla zbog svoje potrebe za tim iskustvom, da mu budesvedok. Osvešćenjem tog procesa, razumevanjem zašto seta scena (bolestan prijatelj, određeno ponašanje) događapred njima, tj. njima, i zahvaljivanjem na ostvarenojpojavi, dovode je do kraja, do ispunjenja. Prijatelj ozdrav-lja, a negativno ponašanje se menja. Osim ako ta bolest i


207

to ponašanje nisu bili njihove potrebe za tim iskustvima -uvek treba razlikovati, ako je moguće, da li je neka pojavapotreba same duše da je doživi, ili da je priredi drugima daje dožive, jer duše ovde nisu samo zbog sebe već uzaja-mno, i zbog drugih, da jedne drugima omoguće iskustva.To su takođe dve vrste rada duša, za sebe i za druge duše. Kada svesni subjekt spozna neku pojavu, ona jedošla do svog ishoda, ne mora više da se manifestuje. Sve-snim zahvaljivanjem i ustanovljavanjem da je određenapojava nastala zbog njihovog privlačenja u iskustvo (bezobzira na razlog, može biti iz nekog karmičkog razloga ilisamo zbog učenja), oni u sebi poništavaju potrebu da se tapojava i dalje manifestuje. Zahvaljivanjem u ljubavi tojpojavi što se manifestovala u njihovom iskustvu, oni jevraćaju univerzalnom Polju kome sve pripada. Osećajzahvalnosti i ljubavi je emocionalna veza sa Poljem. Onose ne može drugačije doživeti osim kroz ljubav i zahval-nost što sve omogućava.51

To je najviši način rada duša na Zemlji. Uvek kada je um otvoren za prisustvo svesti duše,delanje i rad su ispravni, podržani prirodom koja u celostisluži Božanskom i njegovoj duši. Uvek kada je um zatvoren za uticaje duše, kadamisli da sam poseduje svest i moć delanja, i kada sampokušava da dela, tada je delanje uvek manje ili višepogrešno, protivno prirodi. Zato je jedan od najvećih Donosilaca svetlosti rekao:"Tražite prvo Carstvo božije i pravednost njegovu, a sveovo dodaće vam se." (Mat. 6:25-33).

51 Ovaj najviši princip rada duša na zemlji nazvan je Ho'o ponopono,havajski metod isceljenja tela i života. Videti o tome u knjizi "Nultegranice" od Joe Vitale-a i Ihaleakala Hew Len-a.


208

Zato što cela priroda već sve radi u korist Božanskogi duše, čovek ne treba ništa da radi sam po svojoj pameti inameri. Ne može i da hoće. On će najviše i najbolje uraditisamo onda kada se okrene k Sebi, svojoj duši. Tada će sesve kretati ka njemu i njegovom najboljem interesu. Okre-tanje k sebi, svojoj suštini, jeste suština sveg ispravnograda čovekovog na ovom svetu, sva kultura i ispravanrazvoj okoline. Čovek uvek ispravno dela samo nedela-njem. Kada se okrene ka sebi, svojoj duši, čovek ima podr-šku cele prirode. Kada je okrenut spolja u iluziji da jeodvojen od Božanske Celine, onda ide protiv prirode i zatooseća patnju kao otpor. Patnja je uvek pokazatelj da se ideprotiv stvarnosti. Ceo proces rada duša se takođe ispoljava na različitenačine kao mera u kojoj je duša prisutna u telu i mera sve-sti o svojim višim dimenzijama. Mlade duše su one kojeimaju najmanji procenat prisustva duše u telu, otuda inajmanje prisustvo objektivne svesti o višim dimenzi-jama, a najveće uticaje tela i okoline; srednje razvijenepovećavaju svoje prisustvo povećavanjem svesti i smanji-vanjem uticaja tela i okoline, a najnaprednije su ostvarilepotpuno prisustvo svoje duše u telu. Svest o višim dimenzijama u najzrelijim dušamapotpuno je ostvarena i delotvorna: u elementu Vazduhanjihova misao postaje Reč ili Logos, u elementu Vatrevoljom ili namerom ostvaruju misli, u elementu Vodeemocijom oblikuju i privlače ideje, i znaju kako da ih kon-kretno ostvare na elementu Zemlje. Nezrele duše nemajusvest o višim dimenzijama i zato deluju samo po zakoni-tostima nižih dimenzija, osećanja (Voda) i fizičkog rada(Zemlja). Što je duša zrelija u telu, toliko koristi zakonito-sti sve viših dimenzija, volje i intelekta (Vatre i Vazduha).Najzrelije koriste samo prisustvo svesti kao nameru, iprostor (Etar) je omogućava. Njihova svest je kao prostor,


209

obuhvata i razume sve ostale dimenzije i delovanja, istokao što i prostor obuhvata i omogućava sve što postoji.Tako je njihova svest ista kao i ono što sve omogućava. Ne treba na osnovu ovoga steći utisak danajnaprednije duše postižu sve što žele kao čarobnjaci.Naprotiv, one su najskromniji i najvredniji ljudi, oni obo-žavaju fizički rad, proizvodnju stvari, uređenje okoline,učenje drugih da rade za dobrobit svih. Njihov rad nijeropski i iscrpljujući kao kod najnezrelijih ljudi, već uvekdobrovoljan i kreativan i kada je najskromniji. Oni radeuvek i neumorno, ne postoji lenjost kod njih, kao ni sebi-čni interesi. Ne rade toliko zbog cilja koliko zbog samograda kao sredstva podrške života. U svom radu su nalik nasamu prirodu koja sve radi. Zapravo oni su svesni njenograda i svoje uloge kao svedoka i vrhunskog privlačiteljarada prirode, i zato svesno učestvuju u tome. Iako znajuda su razlog i svrha oblikovanja cele prirode, oni gotovonikada ne privlače rezultate i ciljeve radi olakšanja rada.To se u njihovom prisustvu događa spontano samo kadaje neophodno; odjednom je cilj ostvaren na čudesan način. Najzrelije duše potpuno usklađuju svoju nameru sanamerom Božanskog Apsoluta zbog koga se, zapravo, sve iradi. U tome je zrelost zrelih duša, u spoznaji da je Božan-sko sve u svemu, i u svesnom učestvovanju u njemu. Tousklađivanje se događa automatski kada se spoznanamera Božanskog. Tada, naime, nije ni moguće imatineku drugu nameru, neku svoju volju. Stav "neka budevolja Tvoja" je uvid da ne postoji ni neka druga ni nekabolja volja osim Božanske koja sve omogućava. Svakadruga volja je samo iluzija i san, greška opažanja i delova-nja. Od tih grešaka se i sastoji čovekov život sve dok nesazri do spoznaje Božanskog Apsoluta u sebi. Kada najnaprednije duše potpuno ostvare svoje pri-sustvo u telu, to su oni retki slučajevi kada njihovo telo


210

zasvetli nestvorenom svetlošću.52 Njihov rad je samo utome: da budu svetlost svetu i ljudima.

52 U duhovnoj literaturi je zabeleženo više takvih primera, kada sesveci pretvaraju u svetlost. Navešćemo dva, jedan iz ranije i jedan izskorije prošlosti. Najpoznatiji slučaj iz ranije prošlosti je svakakoIsusovo pretvaranje u svetlost na gori Tavor, a noviji slučaj jepretvaranje Bhagavan Šri Ramane Maharšija u svetlost za vrememeditacije koju je zabeležio baron dr von Valtheim-Ostrau, čiji zapisprenosi Lama Anagarika Govinda u knjizi "Tibetanska mistika"(Grafos, Beograd, 1986. biblioteka Horizonti, str. 187): "Interesantanopis ovog fenomena sadrže pribeleške po datumima barona dr vonValtheim-Ostrau, koji je to posmatrao u prisustvu savremenog sveca,poslednjeg Ramana Maharši-ja od Tiruvannamalai. Ja sam preveosledeće poglavlje iz druge sveske njegovih "Azijskih dnevnika" podnaslovom Der Atem Indiens (Classen Verlag, Hamburg 1955): "Dok sumoje oči bile uronjene u zlatne dubine Maharishijevih očiju, nešto sedogodilo, što se usuđujem opisati samo sa najvećom uzdržljivošću iskromnošću, najkraćim i najjednostavnijim rečima, prema istini.Tamna boja njegovog tela se polako preobražavala u belu. To belo teloje postajalo sve više i više sjajno, kao da je u njemu upaljeno svetlo idok ga pokušavam razumeti svesno i jasnom mišlju, odmah mislim osugestiji, hipnozi itd. Zato sam pravio izvesne "kontrole" kao što sugledanje na sat, vođenje beleški i čitanje, u cilju čega sam prvostavljao naočari itd. Tada sam gledao Maharishi-ja, koji nije skretaosvoj pogled sa mene i istim očima, koje su momenat pre bile sposobneda čitaju beleške u mom dnevniku, video sam ga kako sedi na tigrovojkoži kao svetli oblik. Nije lako objasniti ovo stanje, zato što je takojednostavno, tako prirodno, tako neproblematično. Kako bih želeo upunoj jasnoći da ga se setim u času svoje smrti!" (str. 2461) To i jestesvetlost naše duše koju vidimo u času smrti našeg fizičkog tela.Prosvetljeni je onaj koji to svesno ostvari za života. O transformacijifizičkog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnimprimerima iz istorije u okvirima šamanskih, religijskih i mističkihtradicija, videti kod Mirčea Elijadea: Mefistofeles i Androgin (Alef,bibl. čas. Gradac, Čačak. 1996).


211

RAD NA SEBI

Koliko smo imali iluziju da mi nešto radimo dok jesve radila prirodna uslovljenost, tako isto imamo iluzijuda se oslobađamo nekim novim radom. Oslobađanjepočinje samo nedelanjem. Mirovanjem i utrnućem. Sva zbivanja pripadaju prirodi ili prakrti. Duša je samo svedok zbivanja, svest koja daje smi-sao zbivanju. Zato se njena diferencijacija postiže jedino prestan-kom identifikacije sa zbivanjem, prestankom sanjanja daje duša ta koja radi i snosi posledice rada, da se svest, kojaje u svojoj suštini transcendentalna, menja i trpi promeneuma i tela, da se ne razlikuje od sadržaja koje osvetljava.To je definicija stanja sna. Sámo prisustvo duše u prirodnom zbivanju pokrećesve aktivnosti i celu egzistenciju: sama blizina svesnogsvedoka pokreće celu prirodu na oblikovanje i delovanje.Sámo delovanje prirode opčinjava svesnog svedoka dazaboravi sebe kao nezavisnog i izdvojenog i da misli da ondela, jer se poistovećuje sa mislima, najfinijim vibraci-jama prirode. Ljudska egzistencija, kao mesto prisustva svedoka isvesti, predstavlja zaborav i dvostruku konfuziju: s jednestrane, zbog same blizine svedoka i svesti priroda izgledakao da ona dela sama po sebi, s druge strane svestan sve-dok zaboravlja sebe zbog blizine prirode, identifikovan sanjom misli da je on taj koji dela. Zato da bi se svedok oslobodio zaborava i došao ksebi, ne treba ništa više da radi, treba samo da osvesti celozbivanje prirode u telu u kome boravi da bi video da je onata koja sve radi, da ona diše, ona pokreće rad srca, da su


212

njene i najfinije frekvencije, misli, da se disciplinom obu-zda i smiri od svakog poistovećenja sa bilo čime spoljaš-njim, sa bilo čime drugim, da bude samo on sâm, kako birazlučio sebe sámoga. Zato takvo nedelanje i utrnuće ne predstavljajunikakvo odricanje od aktivnosti, naprotiv, one su ostva-renje smisla celog postojanja prirode i svih aktivnosti,postizanje njenog cilja. Otuda božanska potpunost i eksta-tično blaženstvo pri takvom nedelanju i utrnuću u komese budi duša čovekova. Takvo nedelanje u svakodnevnoj akciji u taoizmu senaziva wu wei, praksa sistematskog smirenja naziva serűpa-dhyânam u budističkoj meditaciji, a primena uvidana osnovu ostvarenog smirenja i transcendencije umanaziva se vipassana. To je sav rad na sebi koji je čoveku pot-reban na ovom svetu. Sve drugo je produženje ropstva usnovima. Druga i treća izreka Patanjđalijeve "Izreke o jogi"govore da je suština joge u smirenju aktivnosti uma, tadasvedok boravi u svojoj suštini, u sebi.53 Treća izreka objaš-njava drugu: um ne možemo nikada smiriti njegovomkontrolom, jer je deo prirodne aktivnosti i uopšte nije naš.Um se smiruje prepoznavanjem sebe kao svedoka koji jeizdvojen i nezavisan od sveg zbivanja. Tada se um samsmiruje jer ne deluje na svedoka, na nas. Prestajemo daprivlačimo frekvencije prirode, misli, da se roje u namatražeći osmišljavanje smisla. Smisao je postignut iosvešćen. To takođe objašnjava zašto misli mogu da nes-tanu i u nesvesnom stanju, i u mentalnoj tuposti kodmaloumnih ljudi, ili pod uticajem droga. Oni povremeno

53 Patanjđali: Joga Sutre I, 2: Joga je obustava aktivnosti uma. I, 3: Tadaje svedok utvrđen u sebi. I, 4: U svim drugim stanjima postojiidentifikacija sa modifikacijama uma.


213

mogu da nemaju misli jer se kod njih ne događa osvešće-nje smisla svega. Misli nestaju samo iz dva razloga: kadapostignu svrhu u osmišljavanju i razumevanju (prađna),ili kada nemaju šta da traže u subjektu koji nema objekti-vno prisustvo svesti koja bi smisaono povezala misaoneinformacije. Samo u svesno ostvarenom potpunom smirenju(samadhi) duša boravi u sebi, u svojoj pravoj prirodi, poprvi put otkako je u fizičkom telu. Smirenje se mora spro-vesti na svim dimenzijama bića, od najfinije do najgrubljeaktivnosti: od uma i predstava, zamišljanja i razmišljanja,osećaja i emocija do tela i svakog pokreta tela. To su četiri temelja sabranosti Budinog govoraMaha satipatthana sutta. Tu se iznosi temeljna praksačovekovog probuđenja na ovome svetu. Taj govor zajednosa Patanjđalijevim "Izrekama o jogi" predstavlja suštinuduhovnog puta čovekovog i praksu probuđenja duša iostvarenja Božanskog na ovom svetu, i na svim sveto-vima. Ta praksa je jedina ispravna upravo zato što se nepoziva na Božansko i ne priziva ga sa stanovišta uma, većmu samo omogućava da ono sámo bude, kakvo jeste,uklanjanjem uma, otvaranjem prostora i stvaranjem čis-tine u čovekovom biću, svesnim dopuštanjem da budeono što je dotle bilo nesvesno, utrnućem svega što ometasvest Apsoluta da bude ovde i sada, smirenjem i utrnućemsvih iluzija da nije ovde i sada. Rad na sebi ima za jedini cilj buđenje ili samospoz-naju duše. Suština rada na sebi je u prestanku identifikacijeduše sa svim onim što ona nije, a ona nije ništa osimBožanska svest o sebi. Božanska stvarnost je uvek jedna, ali ima dva aspe-kta: ili je ona sáma kao Apsolut, ili je kao individualna


214

duša. Sve između je iluzija. U toj iluziji nalazi se sav kos-mos i svi naši životi. Proces osvešćenja ili buđenja iz te iluzije nije subjek-tivan, jer je priroda postojanja duše u telu odraz postoja-nja celog univerzuma. Ceo univerzum postoji zbog zabo-rava duše u telu, i ceo univerzum nestaje buđenjem dušeu Božanskom Apsolutu. Nestaje jer tada samo Božanskopostoji kao duša. Duša već jeste u Božanskom Apsolutu ovde i sada,jer ništa ne može da bude izvan Božanskog Apsoluta. Svešto izgleda kao izvan i nešto drugo je san. Buđenje je nestanak tog sna. To znači da je buđenje nestanak iluzije postojanjasamog čoveka. To znači da je stvarnost ovde i sada takva da svedrugo nestaje. U ovde i sada nema sveta. Ima samo Božanskog.Svet postoji samo u iluziji vremena i prostora.


215

ČOVEKOVO SVEDOČENJE O PRISUSTVU BOŽANSKOG

Rad na sebi uopšte se ne razlikuje od samog života. Celokupna ljudska kultura i život svakog čovekasamo su pripreme za završni rad na sebi, prikupljanje svihiskustava za svest o sebi. Svest o sebi je cilj i svrha ljud-skog postojanja, svakog života i svakog životnog iskustva. Rad na sebi je samo završavanje tog procesa unjegovom ostvarenju i smislu. Za razliku od ostalog životnog procesa koji se odvi-jao velikim delom nesvesno i uslovljeno, i samo delimičnosvesno, rad na sebi je potpuno svestan proces, toliko sves-tan da se ne bavi ničim drugim do jačanja same svesti kaotakve. On ne menja ništa u životu, on samo postaje pot-puno svestan život, samo osvešćava život u svim deta-ljima i aspektima. Ako bi nešto menjao u životu, to bionda bio neki veštački rad na sebi, bio bi rad na nečemdrugom, a ne na sebi. Život i rad na sebi su jedno, razlika jesamo u svesnosti i nesvesnosti. Jedinstvo rada na sebi i samoga života, same egzis-tencije, počiva na jedinstvu Božanskog Apsoluta. Samo onpostoji. Nema ničeg drugog. Božanski Apsolut je u sredi-štu svakog oblikovanja, u osnovi svakog postojanja, u srcusvakog bića. Zato kažemo da je Božanski Apsolut svedoksvega. Ako je čovek mikrokosmos, stvoren po liku božijem,onda je Božanski Apsolut svedok u čoveku više i jasnijenego u ičemu drugome. Svedočeće prisustvo Božanskog Apsoluta u čovekuje čovekova duša. Svest u čoveku dolazi od duše. Duša je ujedno i našeSopstvo, naša suština. Otuda je i svest naša suština,


216

osvešćenjem postajemo ono što jesmo, i osvešćenje jejedino "oslobađanje duše". Ako Jači antropički princip (SAP) tvrdi da kosmosovakav kakav je postoji sa svrhom stvaranja svesnogsubjekta; ako eksperimenti pokazuju da svesni subjektsamim svojim postojanjem utiče na pojavu i oblikovanjematerije; ako gnosticizam i ezoterično hrišćanstvo, i svamistika tvrde da Božansko kroz čoveka nastavlja svojestvaranje; ako sankhya uči da cela priroda postoji u koristoslobođenja duha čovekovog - onda svrha čovekova nijeni u čemu spolja, ni u čemu drugom nego da bude onajkoji jeste, da bude svest o sebi. Sav spoljašnji rad je biosamo priprema za unutarnji rad na sebi. Sav unutarnji radna sebi je samo priprema za svedočenje. Svedočenje je ne-rad, sámo postojanje kao svesnost-prisustvo-blaženstvo(sat-ćit-ananda). Svedočenje je stoga prestanak i utrnućesvakog nesvesnog akta ispoljavanja i traženja smisla spo-lja.54

Zato su za rad na sebi, kao svedočenju koje oslobađaprisustvo Božanskog, sposobne samo najzrelije duše, kojezrače božanskom ljubavlju i razumevanjem svega, koje suprošle sve drame životnih iskustava. Za njih je predstavazavršena, san je prepoznat kao san, pouka i sadržaj drame

54 Suština svedočenja i meditativne prakse o kojoj ovde govorimoizneta je detaljno u mojoj knjizi "Meditacija - Prvi I poslednji korak -Od razumevanja do prakse". Takođe se o njoj može saznati izbudističke literature koja obrađuje meditaciju, vipassana isatipatthâna. Ona je kompletno izneta u Buddhinom Velikom govoru otemeljima sabranosti (Mahasatipatthâna sutta). O zazen praksimeditacije šikan taza, kao najdirektnijoj praksi svedočenja, videti uradovima Jasutani Rošija (Yasutani Roshi). Njegova predavanja ozazen meditaciji nalaze se u knjizi "Tri stuba zena" Filipa Kaploa(Philip Kapleau: The Three Pillars of Zen, Anchor Books, New York,1980). Sve potrebne knjige i prevodi nalaze se na sajtuhttps://srednjiput.rs i www.ivantic.info


217

života su shvaćeni. One se prepoznaju po svojoj nezavis-nosti i nevezanosti za život. Za svedočenje Božanskog susposobne samo duše kojima je tekuća inkarnacija posled-nja. Ako imaju još nekih karmičkih vezanosti i potreba zaiskustvima, svedočenje kao čin predanosti Božanskombiće im teško izvodljivo. Nezrele duše ne mogu nikako nida shvate prirodu svedočenja, još manje da je primene upraksi. One još uvek jure za horizontom svojih želja i ilu-zija, ali horizont ne postoji, koliko god da mu se približa-vamo toliko se udaljava. Tek kada želje prestanu, kadačovek pogleda u njih i shvati da je svaka želja jednostavnouzaludna, da je odraz nesvesnosti, tada postaje bespomo-ćan i bez nade. Ali baš u tom trenutku preokret počinje dase događa, počinje da se događa preokret koji se nikada usvim životima duše nije dogodio, jer je jednostavno išla udrugom smeru, ka horizontu iluzija. U tom nestankusvake nade je jedina nada, u toj beželjnosti je jedina šansaza čovekovo ispunjenje, u toj ogromnoj bespomoćnosti,odjednom sámo Božansko i čitavo postojanje počne da mupomaže. Ono čeka. Kad vidi da čovek radi svojevoljno, onose ne meša. Ono čeka, može da čeka beskonačno, jer zanjega nema žurbe. Ono je večnost. Onog trenutka kadačovek nije svojevoljan, onog trenutka kad padne, onogtrenutka kad iščezne, kada se potpuno preda, kao samrt-nik neizbežnoj smrti, čitavo postojanje jurne ka njemu,ulazi u njega. I po prvi put čovekovo buđenje počne da sedogađa. Zbog bezvremene suštine duše, i mlade i srednjezrele duše u telu mogu radom na sebi da ostvare svedoče-nje. Svest sama skraćuje vreme sazrevanja. Dovoljno jeispravnom praksom obezbediti prisustvo svesti i ona ćesama ubrzati vreme potrebnog sazrevanja duše. Tako jesvakom čoveku praksa svedočenja dostupna, razlike pos-toje samo u tome što je nezrelim dušama u telu potrebno


218

više discipline i predanosti učitelju, a učitelju više trpelji-vosti prema njima, dok je najzrelijim dušama dovoljnosamo da se informišu o svemu tome i same će moći sve daostvare. Već smo ranije rekli da se ceo proces ispoljavanjasveta događa kao pad ili zaborav svesti iz BožanskogApsoluta, da je manifestovani svet manifestacija nesves-nosti. Nesvesno se uvek automatski manifestuje spoljakao fizički svet.55

Kada je čovek nesvestan sebe kao duše, Sopstva iliBožanskog Apsoluta, onda ima iskustvo života u svetu, utelu. To iskustvo je zato uvek povezano sa patnjom. Patnjaje uvek iluzija odvojenosti od Božanskog Apsoluta, odsvoje suštine. Patnja i destruktivnost života uvek se pove-ćavaju kada se utočište traži izvan sebe, u promeni stanjaokoline i uslova života. Upravo to bolno traganje je biloodlika svih nezrelih duša, cele ljudske istorije i oblikova-nja sveta u kome čovek živi, i svo sazrevanje duša svodilose na spoznaju da je spas i utočište u njima, a ne u pro-meni spoljnih stanja, da nalaženje pravog uporišta unjima, u duši, jedino može da obezbedi pravu promenuspoljašnjih okolnosti. Sticanje spoljnih iskustava je pratila svest da reše-nje ljudske egzistencije nije u spoljašnjem prilagođavanju,ali ti pokušaji su usavršili spoljašnji život, doneli svu kul-turu i nauku čoveku. Vrhunac kulture i nauke biće u spo-znaji da je sav spoljni svet samo odraz čovekove unutraš-

55 Ova istina se namerno skriva od ljudi u njihovom obrazovanju da bise održavali u nesvesnom stanju. Ljudi se uče da je nesvesno neštoimaginarno i nepoznato, čime mogu da se bave samo psihoterapeuti,da je to svet snova, a da je ovaj fizički svet stvaran i da su jedino unjemu u svesnom stanju. Istina je obrnuta: ono što je za nas nesvesnozapravo je Apsolutna stvarnost, a ovde u fizičkoj realnosti živimo kaou snu misleći da smo budni.


219

nje prirode, da njegova DNK trenutno komunicira sa klas-terima galaksija, da je sve sadržano u svemu drugome pomodelu holograma, da je sva spoljašnjost čovekova unut-rašnjost. Ta spoznaja je početak rada na sebi ili meditacija. Zato se u meditaciji čovek smiruje od svih vanjskihaktivnosti i okreće k sebi: zbog naučne spoznaje da su svećelije svesne, da je sav život odraz svesti, a da je on svestansubjekt u kome se svest samoga postojanja najjasnijeogleda. Zato nema više ništa da traži spolja. Samo može dase okrene ka sebi da bi u potpunosti bio ono što treba dabude, ono što u stvarnosti jeste. Da dovrši smisao ispolja-vanja svega.

Budući da ništa ne postoji izvan Božanskog Apsoluta,svako svesno biće koje postane potpuno svesno sebe, postajesam Božanski Apsolut. Možda će neko pomisliti da je lako to reći, ali jenešto drugo ostvariti to. Odgovor je opet isti: nema ničeg drugog u Božan-skom Apsolutu. Ostvariti Božansko je najlakša stvar na svetu, jerveć jesmo ono sámo. Ništa drugo i ne možemo dabudemo. Sva patnja i nesklad našeg života nastaje zbogslepih pokušaja da budemo ono što nismo. Iz istog razloganastaju i sve teškoće da budemo ono što jesmo. Ali, naravno, mi smo sada nesvesni svoje božanskesuštine. U tome je jedina razlika između nas i Božanskog.Uvek je razlika samo u umu, u svesnosti i nesvesnosti.Nikada u postojanju koje je uvek celovito jer je Božansko.Um nam jedini daje privid da smo izdvojeni od Božanskog,da smo nešto drugo od onoga što jesmo. Naše čisto postojanje počiva u Božanskom. U njemusmo nesvesni za vreme dubokog sna ili svesni za vrememeditacije. Tada smo bez uma u oba slučaja, u dubokom


220

snu nesvesni toga, a za vreme meditacije svesni. Zatomeditacija znači ostati opušten kao u dubokom snu, aliipak budan. Svest je prisutna, ali misli nestaju. To je naj-prirodnija i najlakša stvar, jer se odnosi na čisto postojanjekakvo jeste, ali mi smo naučeni na neprirodno i lažno pos-tojanje. Iluzije izazivaju sve teškoće u vezi sa stvarnošću. Razlika između svesnog i nesvesnog prisustva ustvarnosti počiva samo na usmerenju pažnje, u kulturipažnje, da li je usmerena spolja u identifikaciju sa objek-tima koje je sama projektovala, ili je svesna sebe same kaosvesti. Suština buđenja duše je u razlikovanju same svestiod sadržaja svesti. Suština nesvesnosti je u spontanom reagovanju naobjekte i sadržaje. Suština meditacije je ista kao suština ostvarenjaduše. U meditaciji se ponavlja u malome ono što dušaprolazi kroz sve inkarnacije, kroz smrt i rađanje: stiče sesvest o svojoj nezavisnosti od tela i uma, od projekcijavanjskog sveta i nesvesnog reagovanja na iskustva kojasmo sami projektovali. U meditaciji umiremo za sve ilu-zije tela i uma i vaskrsavamo kao duša na najvišem nebu.Samo je to ispravna meditacija, koja vodi kroz smrt i vas-krsenje. Sve drugo je profinjenje iluzije. Početak buđenja je u prestanku spontanog i progra-miranog reagovanja svesti na sadržaje i u objektivnomrazumevanju da svest sve sama stvara, privlači i oblikuje.To je proces pročišćenja koji se zbog iskustva otelovljenjadoživljava kao izdvajanje od tela, od osećaja, od misli i uma- zbog dotadašnje identifikacije koja je imala oblik tela,osećaja i uma. Zato što samo celina postoji kao hologram,nema ničega što bi moglo da se izdvoji iz nečeg. Osećajizdvajanja zato postoji samo zbog identifikacije, prestanakidentifikacije se doživljava kao izdvajanje. Prestankom


221

reagovanja svesti na sopstvene sadržaje prestaje i daljaidentifikacija i lanac celog uslovljenog i bolnog lutanja usvetu. Ostaje sama svest kao takva, kao Božansko Prisus-tvo. Ako se setimo dokaza iz eksperimentalne fizike daje čovek kao svesni subjekat temeljni uzrok da se čistaenergija oblikuje u vidljivu materiju, da se sva vidljiva pri-roda oblikuje zbog njega kao svesnog subjekta, onda ćenam biti još jasniji proces ovog izdvajajućeg pročišćenja umeditaciji. Kada spozna te činjenice, čoveku ne preostajeapsolutno ništa drugo nego da shvati da se sva priroda neoblikuje zbog njega samoga, nego zbog Božanskog Apso-luta koji je u njemu. Da je i on sam oblikovan zbog Božan-skog Apsoluta u njemu. Ne preostaje mu ništa drugo negoda se smiri celim bićem, od tela do najvišeg uma, da biomogućio čistotu njegovog prisustva kroz sebe. Drevna nauka o Božanskom u čoveku, sankhya iyoga, čistotu ovog izdvajajućeg prisustva Božanskog učoveku nazvala ja kaivalya. Reč kaivalya označava stanje onoga što je prosto,nepomešano ni sa čim, autentično, čisto, pa otuda sadržiideju savršenstva i potpunosti. Zato se koristi da označisavršenstvo pročišćenja duše čovekove njenim izdvaja-njem iz svega što joj nije autentično. U tom smislu ova rečoznačava izdvojenost i otcepljenje čovekove suštine, duše,od prolaznog bivstvovanja u vremenu, čovekovo vaskrse-nje iz smrtnog u besmrtno i nerođeno, iz nepostojanja upostojanje. Iskustvo izdvajanja postoji samo kao kontrast dota-dašnjem stanju identifikacije. U celini koja je BožanskiApsolut ništa ne može biti izdvojeno ni iz čega. To spoz-naje probuđeni tek nakon prestanka nesvesne identifika-cije i svesnog izdvajanja. Da nije bio nesvestan ne bi mu


222

trebalo buđenje, da nije bio identifikovan ne bi mu trebaloizdvajanje od identifikacije. I tek nakon toga, nakon sves-nog izdvajanja i probuđenja, čovek počinje istinski da uče-stvuje u životu i postojanju, da biva ono što uvek jeste, daga prepoznaje i voli kakvo jeste, jer dotle je njega Ego-umzapravo izdvajao od Božanske celine. Tako je izdvajanjekaivalye paradoksalan proces spajanja sa celinom. Iskustvo izdvajanja postoji i zato jer je duša učoveku transcendentalni svedok, nikada nije ni bila ujedinstvu ni sa telom, ni sa umom, nikada nije bila pot-puno jedno ni sa jednim iskustvom koje je čovek ikadadoživeo. Uvek je bila samo nemi, transcendentalni svedokzbivanja. Sámo prisustvo tog svedoka privlačilo je i kreiralosvo zbivanje. Na lokalnom nivou privlačilo je i kreiralozbivanje njegove sudbine, a na globalnom nivou zbivanjesamog kosmosa. Zato je buđenje čovekovo samo proces prepoznava-nja tog izdvojenog svedoka. On je već izdvojen, ne treba ga izdvajati. Problem jebio u tome što smo ga nesvesno spajali sa svim i svačim. Prema najtačnijem opisu direktnog ostvarenja,prema Buddhinim rečima, to izdvajanje se konkretnodoživljava kao uvid: "To nisam ja" i "To nije moje", nas-pram svih sačinilaca bića: naspram tela, osećaja, stanjauma i svake misli. Budući da to već nije naše svojstvo i dase sav uvid svodi na prepoznavanje te činjenice, on sepraktično ostvaruje samo mirovanjem. Kaivalya se ostva-ruje samo mirovanjem. U mentalnom mirovanju sámo odsebe odvaja se i razobličava sve što nije naša autentičnost,sve što zaklanja našu dušu. Ali zbog uticaja iluzija za takvomirovanje potrebna je vrhunska disciplina, za koju je pot-rebno vrhunsko razumevanje.


223

Nema pročišćenja i oslobođenja bez razumevanjaafektivnog vezivanja u svim dimenzijama bića. Kako ječvor zavezan tako se mora i razvezati. To je jedini put, jerveć smo rekli da svest sama, pod uticajem mentalnihobrazaca, projektuje svoje sadržaje sa kojima se identifi-kuje kao u snu. Zato jedino ona sama to može i da prestaneda radi kada spozna šta radi. Budnost je prisustvo svesti u samom biću. Kakobiće već jeste energija svesna sebe, čovekova budnost nijeništa drugo do opušteno dopuštanje da ona to i bude kroznjegovo živo iskustvo, dopuštanje da univerzum budesvestan sebe kroz čoveka. Suština duhovnog oslobođenja ili probuđenja jesteu pravom, autentičnom odnosu čovekove duše premapostojanju dok je u čovekovom telu. Kada se među njimauspostavi pravi odnos, događa se prepoznavanje iskonskenezavisnosti duše od spoljašnjeg postojanja. Čovek svo-jom budnošću ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravostanje. Spoljašnje postojanje nije problem, već neuviđanjenjegove stvarnosti od strane neprobuđenog čoveka, daono postoji samo kao ogledalo za samospoznaju duše, apreko nje i samog Božanskog Apsoluta. Nezavisnost svoje duše čovek nikako ne treba dapostiže i stvara, jer ona oduvek postoji, nego samo da jeprepozna savršeno svesno opažajući sámo postojanje ukome se ogleda. Kada svekoliko postojanje i sav život pre-pozna kao svoj odraz, tada će jedino prepoznati sebe. Celoogledalo prirode ogleda samo njega, njegovu dušu usvemu, od najmanje čestice, preko svih živih bića do pros-tora u kome se nalaze sve galaksije. Sve su to različiterazmere, dimenzije i oblikovanja njegove duše.56

56 Iša-upanišad (5-8): "I kreće se i ne kreće se; daleko je, a i blizu; to je unutrini svega, a i spoljašnost je svemu. Onaj ko sva bića upravo u sebi


224

Budnost se jača jedino postojanim prisustvom usvim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Već smo videli kako su izražene sve dimenzije pri-rode. Njihove vibracije stvaraju različite gustine zbivanja ivremena koje oblikuju sav kosmos. One su mikrokosmičkisažete u ljudskom biću tako što sačinjavaju njegovo fizi-čko telo (zemlja), osećanja (voda), opšta stanja uma(vatra) i svaku misao (vazduh). Od svih dimenzija kosmosasačinjen je, dakle, i čovek, pa on zato svoju budnost moraustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako drugačije. Dakle,svoju budnost mora osnaživati na četvorostruki način: nas-pram (1) tela, (2) osećanja, (3) opštih stanja uma i (4)svake misli. To su četiri osnove na kojima se pažnja morapostojano sabrati i učvrstiti u razumevanju svake pose-bno. Čovekov je život u tolikoj meri nesvestan ineuravnotežen da on i ne uviđa šta ga određuje i sači-njava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mental-nog stava od osećaja i fizičkog stanja i kretanja, a kada to ičini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanovljenja.Međuzavisnost ovih sačinitelja uslovljava svest da sesmatra identičnom s njima i sadržajima njihovog iskustvao svetu. Sve četiri dimenzije jačanja uvida predstavljaju pro-gresivno čišćenje svesti od raznih fiktivnih sadržaja iobmana, i njeno osposobljavanje da se sjedini sa dušom

vidi, i u svim bićima sebe, zbog toga ne žali. Jer ako je u svim bićimaspoznao sebe, kakve opsene i boli da se plaši, jedinstvo videvši. On je usve prodro, blistav, bez tela, neranjiv, bez mišića, čist i nedodirnutzloćom. Videlac mudri, svedosežan, on opstoji po sebi, poput stvarišto prirodno teku kroz beskonačno vreme."

Daršana-upanišad: "Kada sva bića vidimo samo u vlastitomSopstvu (duši), i u svim bićima Sopstvo (dušu), tada brahman(Božansko) dosežemo." (X, 10).


225

kakva ona zaista jeste. Sáma svesnost predstavlja ubrza-nje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg ishoda ubudnosti. Kao što roditelj doživljava sazrevanje svoga deteta,tako i čovek u ovoj praksi sagledava svoje psihofizičkobiće kakvo jeste i time ga transformiše do duhovne zrelo-sti. Samim tim transformiše i spoljni svet ka većem savr-šenstvu. Put pročišćenja ima samo dva principa: 1) Posto-jano opažanje svih zbivanja u telu, osećajima, umu i sadr-žajima uma - a naročito osećajima koji prate ostala trizbivanja. 2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem,odbojnošću ili zaboravom, i zadržavanje ravnodušnogustanovljavanja svega kako jeste.

Oba se svode samo na ustanovljavanje, na stalnoneutralno ustanovljavanje apsolutno svega u nama. Sva bića reaguju na zbivanja i tako se upliću u njih ižive u ropstvu. Put slobode je da se najpre vide zbivanjakakva jesu i, kada se to ispravno učini, tada se čovek oslo-bađa spontanog reagovanja na sve utiske (samskare) kojeone izazivaju, jer vidi da to nije on, niti je to njegovo. To jesve svojstvo ispoljene prirode, a ne njegove duše. Sve štočovek objektivno osvesti, vidi da to nije njegovo. On je odu-vek iskonski slobodan, njegova suština je već čista svest i,da bi bio to što jeste, treba samo da osvesti zbivanje i pres-tane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje na nje-gova uslovljavanja. Jer nesvesna reakcija na postojeća zbi-vanja, izaziva nova, i tako se stvara lanac uslovljenosti.57

57 U tome se sastoji ceo lanac čovekovog ropstva u kome ga drže silekoje ga uslovljavaju. One ga programiraju da uvek reaguje, uvekpojačavaju njegove reakcije i daju mu lažna rešenja za probleme kojitako nastaju. Drže ga u začaranom krugu. Jedini izlaz iz začaranogkruga je njegov prestanak, utrnuće. Nikako modifikacije unutarkruženja.


226

Tek kada se oslobodi slepe reakcije, čovekov um počinje daodražava dušu, da svesno i spontano dela u skladu saBožanskim koje sve sadrži u sebi. Ali nezavisnost od objekata, sadržaja svesti i spolj-nih uticaja je samo jedna strana medalje. To je pre svegarazvoj i postizanje svoje autentičnosti, transcendentalnogSopstva. Druga strana toga istoga je još bolje i svesnijeučestvovanje u zbivanju, pravovremeno i kreativno dela-nje. To dvoje idu uporedo, automatski. Jedno bez drugognisu mogući. Nezavisnost Sopstva postižemo samo zatoda bismo objektivnije sagledali celo zbivanje, to nijemoguće u bilo kakvoj identifikaciji. Ako se samo postajenezavisan, onda se ide u otuđenost i to ne bi bilo u redu,isto kao što ne bi bila ni identifikacija sa zbivanjem. Pot-vrda prave autentičnosti Sopstva je adekvatno reagovanje iučestvovanje u zbivanju, jednako kao i njegova nezavisnostod zbivanja. Uostalom, meditacija se i vežba da bi se posti-gla bolja i objektivnija spoznaja zbivanja, a ne da bi sepobeglo od njega. Moć razlikovanja se razvija i jača meditacijom kojanije ništa drugo do napor i uvežbavanje da se sve aktivno-sti bića opaze na sve dubljem i finijem nivou, pre nego štose manifestuju na grub način, a to je onaj koji opažamočulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinijemoguće opažanje bića, a to je sam nastanak misli kao naj-finiji pokret bića, tada posmatrač boravi u sebi, čovek pos-tiže samosvest ili budnost. Tako pročišćena svest sama,automatski donosi spasonosno razlikovanje duše. Kontemplativna praksa, čiji su osnovni principiovde izneti, predstavlja čovekov prvi pravi okret ka duho-vnoj slobodi i probuđenju, ka spasonosnoj diferencijacijiduše i postojanja, čime se oboje ostvaruju u smislu.Apsolutno sve što je čovek činio pre ove prakse odnosilose na iskustvo bivstvovanja u prirodi i karmičko dozreva-


227

nje u njoj. S ovom praksom on po prvi put u čitavoj svojojkarmičkoj evoluciji istinski okreće pažnju k sebi ili svojojautentičnosti, ka svojoj duši. Negovanje takve pažnje,okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao nezavisnaduša, jeste ono što ga čini slobodnim, uvek budnim i zai-sta beskrajnim. Ništa drugo.

Prema Buddhinim rečima "u ovom ograničenomtelu, ne većem od rukohvata, sadržan je svet, pojava sveta,ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta" (Anguttara-nikayo, 4,45). U čoveku koji meditira dovršava se ishoduniverzuma. Ključ oslobođenja je u celovitom osvešćenjubivstvovanja, u svim njegovim dimenzijama (telo, oseća-nja, opšta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednudimenziju, njeno neosvešćeno zbivanje će biti uzrok našepatnje i osećanja ropstva. Ako naglasimo samo jednu, naprimer, mentalnu (baveći se nekom meditativnom 'teh-nikom', molitvom ili ponavljanjem mantre), ma kakveuvide i iskustva imali, padaćemo uvek iznova natrag uniža stanja povučeni težinom ostalog dela neosvešćenogbivstvovanja, i uzalud ćemo ponavljati tu jednostranupraksu u nadi da ćemo trajno dostići uzvišeno stanje akoga samo dovoljno puta ponovimo. Pored celovitog osvešćenja bivstvovanja, ključ oslo-bođenja sadržan je u osnovnom principu prirode da celasluži kao odraz svesti o Božanskom, a u svom najfinijemaspektu to odražavanje se svodi na samospoznaju i oslo-bođenje duše. Stoga čovek ne mora ništa da radi da bi spo-znao i oslobodio dušu, da bude ono što jeste, nego samo dabude miran, da se ne (po)kreće sa zbivanjem prirode, da sene identifikuje i ne reaguje slepo i automatski sa njom, isam se tako ne vezuje sopstvenim reakcijama. Kada je pri-roda objektivno prepoznata kao priroda, tada nastupa oslo-bođenje duše.


228

Taj isti, automatski oslobađajući princip bivstova-nja, sadržan je i u svim drugim pravim doktrinama pro-buđenja. U taoizmu se kaže da se zamućena voda bistrisama kada je ostavimo na miru, kada je ne zamućujemo.Zen kaže da u mirovanju tela i uma, u zazen meditaciji,neispravne misli nestaju same od sebe, i čovek spoznajesvoj lik koji je imao pre rođenja. U Patanjđalijevim Jogasutrama cela joga se definiše kao smirenje aktivnosti uma;tada posmatrač boravi u svojoj pravoj, transcendentalnojprirodi (Y.S. I, 2-3). Suština budizma je u meditativnom,mentalnom mirovanju, postizanju objektivne svesti utom mirovanju i njenom primenom u svim ostalim zbi-vanjima i iskustvima (vipassana). Na istom principu sezasnivaju sva ostala prava mistička iskustva i predanostBožanskom. Duša je u suštini već slobodna. Da nije u suštini većslobodna ne bi mogla nikada ni da bude slobodna, jer onoza šta već nema potencijal u sebi, to nikada ne može ni dapostane. Sve samo prelazi iz potencijalnog u aktuelno. Primenivši u sebi svedočenje o prisustvu svoje dušedo potpunog pročišćenja u telu, svim osećajima i mislima,čovek postaje svedok Božanskog, postaje njegovo živo pri-sustvo. Duša je uvek bila samo nemi, transcendentalni sve-dok zbivanja. Sámo prisustvo tog svedoka privlačilo je i kreiralosvo zbivanje. Na lokalnom nivou privlačilo je i kreiralozbivanje njegove sudbine, a na globalnom nivou zbivanjesamog kosmosa. Zato je buđenje čovekovo proces prepoznavanja togizdvojenog svedoka. On je već izdvojen, ne treba ga izdvajati. Problem jebio u tome što smo ga nesvesno spajali sa svim i svačim.Kada nema te identifikacije nema ni kretanja duše. Nema


229

ni vremena u kome je bila nešto drugo do ona sama, uvekje prisutna u sebi. Duša se u budnosti, u samoj sebi, otkriva kao nepo-kretna, samo se iluzija ispoljenog sveta kretala oko nje ioblikovala joj sva iskustva poznata kao životi i sudbine.Ona sáma nikada nije išla kroz živote, životi su išli oko nje,kao snovi. Duša nikada ništa nije radila, sve se radilo zbognje. Samo sa celovito osvešćenom dušom može se videtida krug celine Božanskog ispoljavanja nema početka nikraja, da se ne sastoji od suprotnih tačaka, silaznog i uzla-znog procesa, već da je Božansko jednako prisutno u sva-koj tački postojanja, da je uvek i u svemu savršeno i pot-puno. Otuda u čistoj svesti koja odražava celinu nemarazvoja niti ispoljavanja sveta. Ima samo Božanskog pri-sustva ovde i sada. Dok je čovek bio nesvestan, sanjao je da se svazbivanja odražavaju na njegovoj duši, da se ona saobraža-vala sa tim iluzornim zbivanjima i učestvovala u njima ito je stvaralo sve iluzorne patnje, rane i ožiljke. U probuđenom čoveku je suprotno: svo zbivanje sesaobražava sa njegovom dušom i ma kakvog da je oblika istanja, uvek je savršeno kao ona sama, kao odraz Božan-skog Apsoluta. Čovekova budnost nije različita od samog prisustvastvarnosti. Samo sa probuđenim čovekom, svet postaje Božan-sko prisustvo i savršenstvo. Božansko koje omogućava svet, u čoveku se događakao budnost - a ne kao nešto što je od sveta. Ono poprimasam čovečji lik i tada dela kroz njega kao čista ljubav kojasve omogućava. Samo probuđeni čovek učestvuje u božanskomprisustvu i slobodi koja omogućava svet svakog trena,


230

zato što se samo kroz njega ta sloboda neposredno ispo-ljava. Samo probuđen čovek doprinosi stvaranju slobod-nog sveta i učestvuje u njegovom životu za dobrobit svihbića.

Documents

PODSETNIK ZA DUŠU...Ivan Anti ć: Podsetnik za dušu 5 UVOD Već dugo postoji potreba za ovakvim podsetnikom, vodičem koji bi ljudskim dušama bio od pomoći da se podsete ko su,