Visoka sportska škola za trenere i menadžere 

AKADEMIJA FUDBALA BEOGRAD 

 

 

 

 

 

Dr Branko Pokrajac 

 

 

 

 

 

Psihološko‐pedagoški aspekti rada sa mlađim kategorijama 

(skripta) 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Beograd, 2014. 

-2-

Sadržaj:

Psihološko-pedagoški aspekti rada s mlađim kategorijama (DEO PRVI)......................................... 3 SVRHA PARMK........................................................................................................................ 3 RAZVOJ SPORTSKOG UMEĆA............................................................................................... 4 IDENTIFIKACIJA TALENTA U FUDBALU ............................................................................ 5 PREDNAUČNI PRISTUP IDENTIFIKACIJI TALENTA .......................................................... 6 TALENAT KRETANJA – KOORDINACIJE – TAKMIČENJA (S.Stojan) ............................... 6 TIPS - HOLANDSKE FUDBALSKE ŠKOLE............................................................................ 7 OZBILJNA SLABOST SUBJEKTIVNE IDENTIFIKACIJE TALENTA – EFEKAT RELATIVNOG UZRASTA (ERU)........................................................................................... 10 NAUČNI PRISTUP IDENTIFIKACIJI TALENTA ................................................................. 11 TALENAT ILI MAJSTORSTVO ............................................................................................ 11 GENETSKI TALENAT............................................................................................................ 12 ODNEGOVANI TALENAT.................................................................................................... 13 MAJSTORI SE STVARAJU, A NE RAĐAJU – A. ERICSSON.............................................. 13 PROMIŠLJENI TRENING (VEŽBANJE, skraćeno PT ili PV) ................................................. 15 PROMIŠLJENO VEŽBANJE/TRENING U FUDBALU .......................................................... 16 VEŠTINE U OSNOVI SPORTSKOG MAJSTORSTVA .......................................................... 19

Psihološko-pedagoški aspekti rada s mlađim kategorijama (DEO DRUGI) ................................... 21 OCENJIVANJE VEŠTINE ...................................................................................................... 21 KOGNITIVNA PRIRODA MOTORNE VEŠTINE .................................................................. 23 OBUČAVANJE MOTORNIM VEŠTINAMA I IMPLIKACIJE ZA RAZVOJ TEHNIČKE SPOSOBNOSTI (SPREMNOSTI) FUDBALERA. ...................................................................24 VEŠTINA ODLUČIVANJA I IMPLIKACIJE ZA RAZVOJ TAKTIČKE SPOSOBNOSTI (SPREMNOSTI) FUDBALERA .............................................................................................. 27 VAN-TERENSKI TRENING KOGNITIVNIH VEŠTINA ....................................................... 29 TRENING KOGNITIVNIH VEŠTINA NA TERENU.............................................................. 31 DOPRINOS FUDBALA POZITIVNOM RAZVOJU MLADIH ............................................... 33 POZITIVAN UTICAJ TRENERA ............................................................................................ 35 POZITIVAN UTICAJ RODITELJA ......................................................................................... 35 PERIODIZACIJE RAZVOJA MLADOG SPORTISTE .......................................................... 35 TROETAPNI MODEL DUGOROČNOG SPORTSKOG RAZVOJA MLADIH (Côté) ............ 36 2) MODEL DUGOROČNOG RAZVOJA SPORTISTE (DRS) (Istvan Balyi)........................... 38 2a) MODEL DUGOROČNOG RAZVOJA IGRAČA (DRI) .................................................... 39 RAZVOJ TRENERSKOG UMEĆA KROZ SVESNU PRAKSU .............................................. 41

-3-

Psihološko-pedagoški aspekti rada s mla đim kategorijama (DEO PRVI)

SVRHA PARMK Ma koliko se činilo da je studentima jasno koja je svrha PARMK i zbog čega oni treba da se bave tim predmetom, ima razloga da se u to posumnja. Prvi razlog za tu sumnju je opšte vrste: iskustvo svakog visokoškolskog nastavnika govori da većina studenata o svrsi pojedinih predmeta malo razmišlja ili, još gore, o tome misli pogrešno. Drugi razlog je specifičan: Posebno zlu sudbinu u pogledu razmišljanja o svrsi predmeta imaju oni predmeti koje studenti olako proglašavaju pomoćnim predmetima, onima koji su van uže struke. Dodatni povod za to može biti zvanično kategorisanje PARMKa u nastvnom planu kao izbornog predmeta. Naslov ovog predmeta uopšteno ukazuje na njegov sadržaj i daje studentima globalnu predstavu o tome šta treba da očekuju u nastavi. Dodaćemo ipak još malo obrazloženja važnosti PARMKa u školovanju i u životu studenata. Nastavnikova je želja da već na početku kod studenata podstakne pozitivan odnos prema ovom predmetu, ukazujući na to da teme koje se ovde obrađuju imaju poseban značaj u širem kontekstu budućeg profesionalnog života studenta. Pozitivan stav i svest o važnosti ovde obrađivanih tema za vanškolski život studenata trebalo bi da unapredi kvalitet njihovog postignuća, koji ima pravi način proveravanja u trenerskoj praksi, a ne na školskom ispitu. Postoji sličnost nastavnikovog nastojanja da kod studenata izgradi odgovarajuću motivaciju za studiranje, sa trenerovom brigom o pravoj motivaciji s kojim mladi igrači pristupaju sportskoj pripremi kroz trening. Vrsta motivacije mladog sportiste određuje kvalitet rada na treninzima, koji pak određuje njegovo krajnje sportsko postignuće. Vrsta motivacije studenta određuje kvalitet rada u nastavi, koji pak određuje njegovo krajnje postignuće – kao trenera. Kao što mladi sportista ne treba da trenira samo misleći na narednu utakmicu, tako i student ne treba da radi na ovom predmetu samo misleći na ispit. U oba slučaja je poželjna ona motivacija koja teži dugoročnoj dobiti, tj. građenje sportske karijere kroz postepen razvoj potencijala sportiste, u jednom slučaju, i dugoročnom profesionalnom razvoju trenera, u drugom slučaju. Svrha školskog rada nije samo da studentu omogući uspešno polaganje ispita, mada polaganje ispita i formalno završavanje škole jesu vrlo važni studentu. Nastavniku pre svega treba da je važno ono što student u svojoj glavi iznosi iz škole u život. Ovde se možemo podsetiti gradiva iz Osnova psihologije i tamo navedene definicije učenja kao „psihološke promene kao posledice iskustva“ i napomene da se te promene ne moraju pokazati odmah u ponašanju, već se mogu otkriti tek kasnije i da je često baš to kasnije otkrivanje efekata učenja prava njegova svrha. Nastavnik želi da se efekti školovanja pokažu prvenstveno u lakšem i efikasnijem doživotnom učenju njegovog bivšeg studenta, često neformalnom usavršavanju, kroz iskustvo u praksi. Naravno, škola treba da osposobi studente za neposrednu, ranu primenu znanja, na njegovim prvim koracima u praksi, ali je dragocenija pomoć škole u osposobljavanju studenta za ulogu doživotnog učenika kroz praksu. Uspešnost nastavnika u tom glavnom cilju zavisi od njegovog ukupnog rada sa studentima, a već na početku treba nešto učiniti na izmeni motivacije studenta za rad u nastavi. Motivacija zavisi od uverenosti studenta u vrednost onoga što uči i od ocene povezanosti tog gradiva sa njegovim personalnim interesovanjem (tj. shvatanjem koliko ga se predmet tiče). Iz prethodno rečenog proističe da studentu treba odvratiti pažnju od ispita i školskog ocenjivanja i usmeriti je na razmišljanje o povezanosti onog što radi u školi sa njegovim kasnijim životom. Važan, možda, glavni deo njegovog kasnijeg života jeste njegov posao, njegova profesija i treba da bude svestan da

-4-

je to njegovo verovatno centralno personalno interesovanje. Motivacija za studentov rad u nastavi treba da izvire iz shvatanja da je školski trud od njegovog centralnog interesa, ali ne trud za ispitnu ocenu, koja je samo kratkoročni izraz znanja-kapitala koji tek treba, nakon školovanja, investirati, uvećavati i doživotno ubirati prinos. Promenu uobičajene studentske motivacije u pravcu zasnivanju školskog rada na pravom njegovom interesu možemo pokušati i navođenjem studenata da o sebi razmišljaju u terminima pojma „mogući self (’ja’)“. Mogući self predstavlja zamisao pojedinca o onome što bi u budućnosti mogao da bude. Taj mogući self ima dva lica: jedno lice čini ono što bi osoba želela da bude, drugo lice čini ono što osoba ne bi želela da postane. Profesija – karijera može da bude bitna komponenta „mogućeg selfa“. Kada pristupa školskim obavezama, student intenzivno treba da razmišlja o mogućem selfu i onome što će mu olakšati postizanje željenog selfa ili što će smanjiti opasnost od neželjenog selfa. Zapravo, selfa koji zastrašuje student treba da se seti retko, ali obavezno u krajnjim slučajevima, kao što je iskušenje da se zanemari školski rad za račun nekog privremeno vrlo privlačnog angažmana. U principu, treba misliti o željenom selfu: treba sebe zamišljati kao stručnjaka koji zarađuje pohvale, nagrade, novac; stručnjaka koji odgaja buduće šampione, koji daje razne vrste doprinosa prevazilaženju naše sumorne sportske stvarnosti, koji unapređuje rad sportskih klubova i saveza, čije komentare sportska javnost rado sluša, koji daje dobre usluge Olimpijskom komitetu ili Ministarstvu za sport. Student koji misli o „mogućem selfu“ misli o sebi u dugoročnoj vremenskoj perspektivi, a najvažnije je da je takav student spreman da ostvaruje scenario – plan koji će ga dovesti do zamišljene budućnosti. Podrazumeva se da predmet PARMK treba da zauzme mesto u tom studentskom životnom scenariju. Mada samo u opštim crtama, studenti su u Osnovama psihologije već doznali za savremeno psihološko shatanje sportskih dostignuća kao rezultata intenzivnog i promišljenog treninga, a ne gena. PARMK treba da pomogne studentu u razumevanju psihološko-pedagoških aspekata rada sa mladim sportistima, tako da on kroz svoj budući trenerski rad i sam potvrdi istinitosti takvog naučnog stava. Mada deca (i njihovi roditelji) mogu deklarativno izražavati različite motive za bavljenje sportom, u ovom predmetu ćemo podrazumevati da je njihov cilj identičan cilju trenerskog rada – razvoj fudbalskog umeća. Suština sportskog umeća ili majstorstva (kada mislimo na visoke domete) je psihološke prirode, kao što su to i mehanizmi njegovog razvoja. Druge efekte bavljenja sportom ili pedagoške ciljeve u vezi sa često proklamovanim celovitim razvojem sportiste, ovde ćemo kratko obrađivati, zbog toga što su oni tema drugih predmeta na Akademiji fudbala, a ne zato što smatramo da su sportsko vaspitanje, karakter ili moral nevažni ili psihološki irelevantni. Očekivanje od naših studenata – budućih trenera u vezi sa potvrđivanjem novih psiholoških saznanja u praksi pretpostavlja da će njihov rad biti zasnovan na psihološkom znanju u vezi sa tim šta je sportsko umeće i kako se ono razvija. Ako se sve češće u sportsko-naučnim krugovima, kao i u praksi, govori da se sportski šampioni ne rađaju nego stvaraju, a da je u tom stvaranju velika uloga trenera i to već prvih trenera, na početku bavljenja sportom, važno je da se naši studenti upoznaju s tim novim naučnim saznanjima, da se stručno osnaže i steknu samopouzdanje u svom nastojanju da odgovore narastajućim očekivanjima od školovanih trenera.

RAZVOJ SPORTSKOG UMEĆA U naučno i sportski razvijenom svetu, o razvoju sportiste i trenerovoj ulozi u tome se sve češće govori u okviru teme koja se postavlja u centar pažnje sportskih naučnika i prakičara i koja glasi: Identifiakcija i razvoj talenta. Mada zvuči elitistički i kao da se tiče uskog sportskog kruga, onoga koji kod nas zovemo vrhunski sport, tema je vrlo obuhvatna i tiče se najširih pitanja sportskog razvoja, uključujući i neizostavne i neprekidne procese voljnih i nevoljnih prelazaka iz jedne vrste

-5-

bavljenja sportom u drugu, u šta spada i “identifikacija talenta”. Jedna od motivacija za ovakvo formulisanje glavne okupacije sportskih zajednica jeste namera da se učini racionalnim proces stvaranja internacionalno reprezentativnih pojedinaca i sportskih timova. Isto tako, ta formulacija odražava uobičajeno pojednostavljeno shvatanje vrhunskih sportskih dostignuća, kao posledice nadarenosti (talenta, kao prirodne datosti) retkih pojedinaca, koje je potrebno i moguće rano prepoznati (identifikovati) i potom podržavati sazrevanje (razvoj) njihove urođene dispozicije. Mnoge nacije vide posebnu vrednost sporta u takvom njegovom obliku – u sportu izabranih, pojedinaca i timova koji su u stanju da se nadmeću sa sličnim izabranicima drugih država. Sport mladih je tu od interesa kao izvor reprezentativaca. Ipak, u svim sredinama, sport mladih ima vrednost po sebi i kao takav je predmet pažnje zajednice. Bez obzira na to koja je osnovna motivacija bila za mobilisanje mnogih naučnih snaga i praktičara oko projekata identifikacije i razvoja talenta, ishod je takav da se danas drugačije gleda na izuzetna sportska dostignuča, pri čemu reč talenat ostaje, ali u vrlo omekšanom značenju u odnosu na prvobitno njegovo shvatanje kao biološke datosti koju poseduje vrlo mali broj ljudi – često ostaje samo kao naziv kategorije sportista koji su prošli neki vid manje ili više oštre selekcije. Isto tako, želja da se dođe do efikasnih načina rane selekcije budućih šampiona (identifikacija talenta, u tradicionalnom, prvobitnom smislu) morala je da se napusti. Zadržane su reči (talenat i identifikacija) ali se one drugačije shvataju nakon što su sportski naučnici, a posebno psiholozi, izložili nalaze svojih istraživanja i ubedili sportske poslenike da je razvoj sportskog umeća mnogo složeniji od pukog negovanja prirodne nadarenosti i da je rano testiranje mladih sportista radi dugoročnog predviđanja njegove karijere – uzaludan posao. Danas još živi i tradicionalno shvatanje problema identifikacije i razvoja talenta, koje svoje uporište ima u oblasti nekih sportova kod kojih izgleda da biološke karakteristike sportista predstavljaju preduslov uspeha. Fudbal spada u složene sportove, u kojima je psihologija znatno relevatnija od biologije, pa tu tradicionalno shvatanje identifikacije i razvoja talenta treba pažljivo preispitati i uskladiti sa novim naučnim saznanjima.

IDENTIFIKACIJA TALENTA U FUDBALU Postoje različite vrste identifikacija talenata. Po funkciji (čemu služi) razlikujemo detekciju od selekcije talenata. Detekcija (otkrivanje) talenta znači pronalaženje potencijalnog igrača, među pojedincima koji se fudbalom ne bave. Selekcija (izbor) identifikovanje igrača na raznim fazama karijere koji pokazuju nivo igre koji se zahteva za uključivanje u neki tim ili grupu (npr. fudbalsku školu, turnir). Detekcija i selekcija se zasnivaju na pretpostavci da smo na taj način identifikovali (prepoznali) podobnost pojedinca za uspešno bavljenje fudbalom, uvek sa nadom da smo na taj način dugoročno predvideli fudbalsku karijeru detektovanog ili selekcionisanog pojedinca. Već smo pomenuli kako je takva nada – dugoročno predviđanje karijere - uzaludna. To ne znači da ti postupci nisu opravdani, Imaju jednostavan razlog – praktičnu neminovnost. Baš zbog toga što u fudbalu uvek mora da postoji izdvajanje nekih pojedinaca od nekih drugih, ne na osnovu ličnog opredeljenja učesnika, nego na osnovu spoljašnje (najčešće trenerove) procene, ti postupci ne treba da budu zasnovani na pogrešnim idejama (npr. o „Božjem belegu“ po kome ćemo prepoznati budućeg šampiona) i u najmanju ruku, onaj ko vrši detekciju i selekciju treba da je skroman u pretenzijama i spreman na priznavanje greške, jer je to preduslov usavršavanja.

-6-

Identifikacija talenta se razlikuje i po postupku (načinu rada): Postoji subjektivna identifikacija, čiji suštinu dobro izražava njen naziv u praksi - „oko trenera“. Bez pomoći bilo kakvog mernog instrumenta, samo na osnovu iskustva i podataka koje dobija posmatranjem „golim okom“ trener odlučuje ko gde pripada. Drugi način identifikacije talenta se naziva objektivnim, kada trener ili druga osoba koriste neki merni instrument, koji daje objektivnu ocenu predmeta merenja, što znači da korisnik instrumenta, merilac, ne utiče na ocenu-rezultat merenja. Pre no što pređem na prikaz načina identifikacije talenta u fudbalu, koristim priliku da poređenje subjektivnog, „odokativnog“ i objektivnog, naučnog identifikovanja talenta, komentarišem u širem kontekstu – u okviru odnosa pred-naučne prakse i nauke. U svim ljudskim delatnostima, uključivanje nauke je unapredilo pred-naučni način rada. To je početni i za sada glavni argument za uključivanja nauke u sport. U sportu nauka treba da potvrdi svoju prednost nad spontano razvijanim, tradicionalnim, zdravorazumskim načinom rada. Evo, nauka teži da se potvrdi i u vezi sa identifikacijom talenta. Bez obzira na to što je već rečeno o lakomislenoj upotrebi reči „talenat“ u sportskim (vannaučnim) krugovima, kao i na nove kritičke argumente koji slede, treba kazati da je fudbalsko umeće, igračko i trenersko, dugo razvijano bez pomoći nauke i da to nije nimalo naivna praksa. Zbog postojanja nimalo naivne prakse, čijem unapređenju naučnici tek počinju da daju doprinos, nauka ne sme da se postavi arogantno (nadmeno) ni u pitanju identifikacije-selekcije talenta. Pokazuje se da je to i za nauku teško pitanje, a teška pitanja nauka teži da savlada tako što komplikovanu stvar - pojednostavljuje. U mnogim dosadašnjim pokušajima da izađe na kraj sa teškim pitanjem dugoročnog predviđanja uspešnosti sportista, nauka je stvar preterano pojednostavila, kao npr. kada je proglasila da je nivo testosterona na najranijem dečjem uzrastu predznak dobre sportske karijere ili kad je urođenu dominaciju brzih ili sporih mišićnih vlakana proglasila prediktorom uspeha u sprinterskim ili dugoprugaških disciplina atletike ili u drugim sportovima u kojim je važan jedan ili drugi režim rada mišića. Kad se govori o objektivnosti – subjektivnosti, nauka teži da svojom objektivnošću prevaziđe subjektivnost zdravog razuma običnog čoveka ili pak subjektivnost „iskusnog oka“ trenera. Merenje testosterona je potpuno objektivno, kao što su to i merenja raznih drugih fizioloških, antropometrijskih i telesnih karakteristika čoveka – za koje se mislilo da će rešiti teške probleme identifikacije-selekcije u sportu. Dosad se uvek pokazalo da te objektivne mere nisu hvatale suštinu problema. Prosto rečeno, to objektivno merenje nije omogućavalo željeno predviđanje sportskog dostignuća. Takva objektivna merenja nisu bila dovoljno uspešna u relativno jednostavnim sportovima, u kojima uspeh mnogo zavisi od antropometrijskih i (ili) fiziološkoh karakteristika čoveka. Odmah se nameće pitanje, šta možemo da očekujemo od nauke, posebno od objektivnog merenja, u mnogo komplikovanijim sportovima, kakav je fudbal? Odgovor na to pitanje sledi nešto kasnije i biće optimističan, ali neće biti likovanja u pobedi nad pred-naučnom praksom, jer nadmetanja neće biti, već saradnje i uzajamnog pomaganja u nastojanju da se reše teški problemi prakse. Ali najpre treba da vidimo kako se tradicionalno rešava problem identifikacije – selekcije talenata u sportu.

PREDNAUČNI PRISTUP IDENTIFIKACIJI TALENTA

TALENAT KRETANJA – KOORDINACIJE – TAKMI ČENJA (S.Stojan) Dobar primer prednaučnog pristupu identifikacije talenta daje Svatopluk Stojan, visoki trenerski autoritet, čije se gledište o sportskom talentu navodi u raznim priručnicima koji se koriste u trenerskim školama, uključujući i fudbalske. Taj autor je pobornik hipoteze urođenih granica, koja

-7-

glasi: “dostizanje maksimuma u sportu nije primarno pitanje istrajnosti i vrednoće u vežbanju, već je dato zakonima nasleđa.” Maksimalni sportski domet je određen sa tri tipa talenta: kretnim talentom, koordinacionim talentom i talentom takmičenja. Talenat kretanja (ili kretni talenat) je sposobnost igrača da brzo i tačno nauči kretanje datog sporta. Iskusno oko trenera treba da je u stanju da uoči karakteristike kretanja sportiste, kao što je usaglašenost kretanja sa utvrđenim standardom tehnike i uspešno korišćenje te tehnike. U “izvesnom stepenu” kretni talenat je podložan treningu, dodaje Stojan. Talent koordinacije je urođena sposobnost mladog sportiste da efikasno i u pravo vreme koristi kretanje. Ona je povezana sa vizuelnom i kinestetskom kontrolom kretanja, pa se ovde koristi još i naziv perceptivno-motorna sposobnost. Nedostatak koordinacije može narušiti efikasnost “knjiški” naučene, ispravne tehnike. Dok specifične vežbe mogu unaprediti koordinaciju i kvalitet sportskog kretanja, pravi koordinacioni talenat je uglavnom urođen. Urođenu koordinaciju je teško identifikovati, priznaju svoju nemoć Stojan i pristalice ove koncepcije talenta. Talenat takmičenja dolazi do izražaja kada sportsku veštinu treba pokazati u uslovima takmičenja. To je, po Stojanu, “izvanredno povoljna kombinacija psihičkih i mentalnih svojstava. Mentalna snaga pravi razliku između dobrih i velikih igrača. Mnogi mladi igrači imaju talenat kretanja, ali mnogo manje talenat koordinacije, a talenat takmičenja je vrlo redak. A velika retkost je igrač koji poseduje sva tri talenta. To je tzv. super talenat.” (Stojan, 1996, str. 14). Stojan sumnja u naučne metode za pouzdano utvrđivanje talenta. Tvrdi da su te metode isprobavane od strane mnogih, ali bez očekivanog uspeha - zato što one nisu u stanju “da zamene iskustvo i tzv. oko trenera. Te (naučne) metode imaju dve velike mane. Prvo, koncentrisane su primarno ili potpuno na pronalaženje i razvoj kretnih talenata, a ne na najređi - talenat takmičenja.” (S. Stojan). Drugi nedostatak jeste to što su pokušavale da daju pozitivno predviđanje (tj. “taj junior će jednom uspešno reprezentovati svoju zemlju na najvišem nivou”), a takva prognoza za školski uzrast je “nerealna, ako ne i nemoguća”. Umesto toga, iskusan trener treba da se bavi “negativnim predviđanjem”, da utvrdi urođene granice nečijeg dometa, tokom “jedne ili dve godine ozbiljnog i srčanog (“hard and strongwilled”) treninga. Tome posebno koristi istraživanje razloga nečijeg neuspeha, a tu je najčešći nedostatak u oblasti “psihičkih faktora”, koji su retko na traženom nivou, mada su oni odlučujući u uspehu velikih igrača. Možemo da zaključimo da ovaj autor preporučuje ocenjivanje tehničko-koordinacione komponente talenta, pored takmičarske, ali je po njemu od presudnog značaja – posebno za “negativno predviđanje” – mentalna čvrstina, koja odlikuje retke pojedince – kojima je to umnogome urođena prednost.

TIPS - HOLANDSKE FUDBALSKE ŠKOLE Kao pažnje vredan primer pred-naučnog pristupa identifikaciji talenta u fudbalu je sistem ocene talenta razvijen u Holandiji, u fudbalskom klubu Ajax. Za procenjivanje mladih igrača se korististe četiri kriterijuma: tehnika, inteligencija, ličnost i brzina, a naziva se TIPS, što je akronim izveden od engeskih reči: Technique (tehnika), Intelligence (inteligencija) ili Insight (uvid), Personality (ličnost), i Speed (brzina). Tehnika obuhvata ukupan opseg tehničkih elemenata za efikasno baratanje loptom. Da odmah prokomentarišem probleme u upotrebi ovog, nedovoljno objektivno definisanog, kriterijuma. Efikasno baratanje loptom se različito shvata od strane raznih trenera. Videli smo da

-8-

Stojan, kada ocenjuje kretni talenat, veliki značaj pridaje usaglašenosti sa usvojenim standardom tehnike. Neki drugi trener bi veći značaj mogao dati sposobnosti igrača da prilagodi tehniku različitim okolnostima, nasuprot njenom idealnom izvođenju u standardnim uslovima. Verovatno Holanđani tako koriste ovaj kriterijum u ocenjivanju, bar je to u skladu sa shvatanjem dobre tehnike u okviru koncepcije motorne veštine koje se ja držim. Po toj koncepciji, što je tehnika savršenija, to je primenljivija u novim i neobičnim uslovima. A baš u takvim uslovima je veća verovatnoća da dođe do odstupanje kretanja od (zadatog standarda ) tehnike, tj. do njenog “izvitoperenja”, ali koje, sa aspekta efikasnosti, predstavlja baš pravi odgovor na zahtev situacije. U svakom slučaju, šira upotreba ovog kriterijuma zahteva razradu i konkretizaciju uopštene formulacije. Ako se ne formuliše objektivnije i preciznije, taj kriterijum je podložan subjektivnom tumačenju, pa su moguće velike razlike od trenera do trenera. Drugi nedostatak ovog kriterijuma je u tome što dobra tehnika u sadašnjem trenutku ne mora da znači i potencijal za dalje tehničko usavršavanje mladog igrača. Sadašnje stanje možda govori o dobrom trenerskom radu ili kvalitetnom i vrednom učenju mladog igrača, a ne mora da izražava potencijal za dalje učenje – što bi odgovaralo pravom shvatanju izraza “identifikacija talenta”, gde nas prvenstveno interesuje nečiji budući, ako ne kranji domet. Inteligencija, ili kako se nekad navodi – uvid (istim slovom “I” počinju obe eng. reči: Insight i Intelligence) znači pre svega situaciono, operativno taktičko ponašanje, naročito snalaženje u problemima grupne ili timske akcije. Udeo te komponente u proceni talenta mora biti manji kod mlađih uzrasta, dok u srednjem i kasnom tinejdžerskom uzrastu raste važnost pametne igre na određenoj poziciji i prilagođavanje u okviru tima. Moj komentar o važnosti inteligencije igre u fudbalskom majstorstvu je sledeći: Ako se termin “inteligencija” uzme u tradicionalnom psihološkom, kao i laičkom shvatanju, sugerira se jedna vrsta nadarenosti, manje-više fiksirani kapacitet za (nerutinsko) rešavanje (novih) situacionih zadataka. Međutim, teško je razgraničiti rutinsko, šablonsko (“neinteligentno”) ponavljanje dobro uvežbanih akcija od improvizovanih (inteligentnih) rešenja “u trenutku nadahnuća”. Fudbal je tako dinamična igra da su retki slučajevi “puke reprodukcije” uvežbanih kombinacija; skoro uvek se zahteva nekakvo prilagođavanje neponovljivom sklopu okolnosti. Dakle, dobar taktičar je uvek inteligentan taktičar. Naglašavam: Dobar taktičar nije samo onaj ko dobro sprovodi instrukcije trenera date pre meča ili tokom poluvremena (“taktički disciplinovan”) i ko dobro analizira utakmice, već i onaj koji brzo odlučuje u situaciji. U svakom slučaju, to je taktičko majstorstvo igrača. Prihvatljiv mi je, kao potpuni sinonim, izraz “inteligencija igre”. Ali preferencija termina “inteligencija” nad “majstorstvom” verovatno nije slučajna. “Inteligencija” sugerira nadarenost ili “prirodni talenat”, dok “majstorstvo” jasno podrazumeva utreniranu sposobnost. Tu se nalazi osnovna moja primedba ovom kriterijumu. Nalazi sportskih psihologa pokazuju da je inteligentno rešavanje fudbalskih problema vrlo podložno učenju, pa nije dobro računati da će se ranim utvrđivanjem nečije inteligencije za igru (kao “prirodnog talenta”) obezbediti kasnija fudbalska inteligencija. Prema psihološkim saznanjima, rana fudbalska inteligencija je naučena sposobnost, a dalji razvoj fudbalske inteligencije takođe zavisi od učenja, a ne od nekakvog sazrevanja “prirodne inteligencije”. Ličnost je vrlo širok pojam, kako u psihološkoj nauci, tako i van psihogije. Kada bi se prepustilo svakom treneru da određuje šta znači “ šampionska ličnost” dobili bismo veliko mnoštvo vrlo različitih određenja. Ovde ćemo se baviti jednom definicijom tog kriterijuma u okviru TIPS, koja navodi četiri komponente ličnosti: kreativnost, odvažnost, harizmu i samouverenost. Doduše, treneri ni tu ne dobijaju precizno uputstvo za prepoznavanje tih komponenti ličnosti, ali je ipak ovde stvar konkretnija nego u prethodnim komponentama TIPSa. Vredi se malo zadržati na razmatranju navedenih svojstava sportski talentovane ličnosti, prema Holanđanima. Kreativnost se u sportu najčešće shvata kao suprotnost rutinske igre. U tom smislu, kreativna igra je “nečitljiva”, za razliku od igre koja se odvija po poznatim shemama (šemama ili šablonima,

-9-

klišeima). Igrač sklon raznovrsnosti u napadu i korišćenju raznih načina skrivanja sopstvene namere i obmanjivanju protivnika ima veliku prednost. Ali opet – kao i kod prethodnih kriterijuma - stoji primedba Holanđanima da ovo svojstvo ne treba smatrati datim i nepromenljivim. Mladi fudbaler koji pokazuje kreativnost je to naučio, onaj pak ko nije kreativan može to da nauči. Kreativnost se može negovati. Trener treba sam da podstiče raznovrsnost i novinu i treba da ohrabruje mlade sportiste da sami tragaju za novim rešenjima u igri. Zato je tačna, mada na prvi pogled problematična, tvrdnja koju nalazimo u fudbalskom priručniku:” „Loša“ odluka mladog igrača tokom igre je bolja od sprovođenja „dobre“ odluke trenera.” Zapravo je kreativnost priradan “izdanak” prave veštine, taktičke (kognitivne) ili tehničke (perceptivno-motorne) vrste.

Odvažnost je u sportu neophodna crta ličnosti. Ona može da ima smisao fizičke hrabrosti, ali i (psihičke) nepokolebljivosti u igri sa jakim protivnikom ili kod “beznadežnog” rezultata. Utoliko je vredno preporučiti trenerima da na umu imaju tu osobinu ličnosti. Međutim, primedba se i ovde odnosi na podrazumevanu ideju o urođenoj odvažnosti, a zapravo je to uveliko vaspitljiva osobina. Podsećajući se na Stojan-ovo razlikovanje pozitivnog i negativnog predviđanja, recimo trenerima da odsustvo odvažnosti (koju možemo smatrati delom mentalne čvrstine) kod deteta ne treba brzopleto shvatiti kao nepopravljivi hendikep i razlog za “negativno predviđanje”, već kao povod za prevaspitavanje mladog fudbalera – ako u drugim aspektima obećava uspešan razvoj.

Harizma (grč.“božanski ili specijalni dar”) je moć uticaja nekog pojedinca na ponašanje drugih pripadnika tima (predvođenje), u vidu isticanja ponašanja koje drugi imitiraju, a prvenstveno u vidu stvaranja uverenosti da je tim sposoban da postigne izazovne ciljeve. Moj komentar je ovde kratak: Treneru su dragoceni igrači sa ovom osobinom – ako je on u stanju da je prepozna kod mladih.

Samouverenost je osobina koja odvaja vrlo uspešne sportiste, od ostalih. To je čvrst nalaz psihologije sporta. Doduše, psiholozi bi samouverenost precizirali na dva načina. Prvo, za uspeh u sportu je važna ne nečija opšta samouverenost, već je nužna, ali i dovoljna, tzv. akciona samouverenost, specifično verovanje mladog igrača da je u stanju da svojim naporom ostvari zadatak pred kojim se nalazi. Drugo, takva akciona samouverenost je dobrim delom rezultat vežbanja, tj. nije posledica genetske dispozicije.

Brzina u sportu nema jedno značenje. Ako iz razmatranja izuzmemo brzinu timske igre (koja je nesumnjivo velika prednost) i u obzir uzmemo samo brzinu pojedinca, treba reći da je za psihološko razmatranje najbitnije razlikovanje brzine kretanja (složenog ili prostog) od brzine reakcije ili vremena reakcije, kao pred-motoričkog, psihičkog vremena, koje presudno utiče na kvalitet nečije igre. To je brzina kojom igrač prepoznaje obrasce igre, čita namere protivnika ili uopšte predviđa tok akcije, brzina kojom donosi odluke. Ta vrsta brzine bitno određuje efikasnost i ekonomičnost brzog izvođenja akcije.

Najopštiji zaključak za pred-naučni pristup identifikaciji talenta jeste da se u tim sistemima (u Stojan-ovom, kao i u TIPS-u) ukazuje na veliki značaj psiholoških karakteristika, koje se proglašavaju odlučujućim za uspeh sportiste, bilo da je reč o afektivno-motivacionoj oblasti (npr. mentalna čvrstina koja je ključna za Stojan-a, ili ličnost, u TIPSu) ili kognitivnoj (npr. inteligencija-uvid). Po tome su pred-naučni sistemi, proistekli iz prakse, znatno prevazišli neke pojednostavljene naučne pristupe koji premalo vode računa o psihološkom izvoru sportske superiornosti. Pred-naučno (ali nimalo psihološki naivno) razmišljanje sportskih poslenika je u skladu sa psihološkom naukom, koja na dva načina ovde može biti od koristi. Prvo, može pomoći u objektivnijem i preciznijem ocenjivanju suptilnih osobina koje su prepoznate kao karakteristike superiornih sportista. Drugo, može pokazati kako je uspešnije moguće prevladavati postojeće nivoe traženih osobina, primenom odgovarajućih postupaka učenja. U stepenu u kome psiholozi budu uspešno demonstrirali moć učenja u oblasti tehnike, taktike, kao i u oblasti koja se opisuje kao mentalna čvrstina – kod praktičara će slabiti uverenost o fiksnom talentu i o potrebi njegove rane indentifikacije.

-10-

OZBILJNA SLABOST SUBJEKTIVNE IDENTIFIKACIJE TALENTA – EFEKAT RELATIVNOG UZRASTA (ERU) Naučna istraživanja na još jedan način mogu pomoći usavršavanju prakse identifikacije-selekcije talenta. Ona mogu otkrivati izvore grešaka u upotrebi subjektivnog procenjivanja talenta – koje će još dugo biti dominantan metod identifikacije-selekcije. Stalni rad na otklanjanju grešaka je preduslov svakog usavršavanja u sportu, pa tako i nastojanja da se dođe do “majstorskog oka” za selekciju fudbalera. Jedan veliki nedostatak subjektivnog postupka je već odavno otkriven, a naziva se “efekat relativnog uzrasta”. U raznim zemljama, uključujući fudbalske velesile, naučna istraživanja su utvrdila da u trenerovom procenjivanju talenta, neopravdano veliku važnost ima fizički rast mladog igrača. Mladi igrači vrhunskih izabranih grupa (juniorskih fudbalskih selekcija) imaju veći biološki uzrast u odnosu na neizabrane fudbalere, jer treneri daju prednost igračima koji su morfološki razvijeniji. Postoji tendencija da se u ocenjivanju „talentovanosti“ daje prednost mladim fudbalerima na osnovu fizičkih prednosti (u snazi ili visini), a tu razlika postoji već u okviru 12 meseci, unutar jedne uzrasne kategorije. Ta veća zastupljenost igrača rođenih na početku, tj. rano u godini selekcije je nazvana efekat relativnog uzrasta (ERU, eng. RAE) ili efekat datuma rođenja. Kada je datim odvajanja uzrasta 1. januar, u prednosti su igrači rođeni u periodu januar – mart, dok su kod drugih načina deljenja mlađih kategorija to igrači rođeni ranije, tj. u prvom delu određenog perioda. Izgleda da je glavni efekat (ERU) na ranim uzrastima. Razlike u biološkom uzrastu uvećavaju verovatnoću selekcije za viši nivo takmičenja, za dobijanje dobrih uslova treninga (učenja!) i iskustava na jakim takmičenjima, što povećava početnu razliku. Neki pojedinci tako imaju prednost da budu proglašeni „talentima“, pa čak da „postanu još talentovaniji“ - na osnovu hronološkog uzrasta. Oni koji su rođeni „prekasno“ su očigledno neopravdano obeshrabrivani i zanemareni. Postoje empirijski podaci da od sporta više odustaju mladi rođeni kasnije u godini selekcije. A možda se i ne uključuju u sport – indirektno obeshrabreni. „Ta pristrastnost predstavlja značajan gubitak potencijalnog mladog fudbalskog talenta“ (Mujika i dr., 2009). Posebna kategorija zanemarenih u selekciji i treningu jesu oni koji se telesno sporije razvijaju (eng. late developers/ maturers), mada je to njihovo zaostajanje samo privremeno i moguće parcijalno, jer su dobri u nekim drugih karakteristikama. Na nesreću za njih i za sport, oni kasnije mogu telesno da dostignu ili prestignu razvojne „ranoranioce“ . Začuđujuća je široka rasprostranjenost te slabosti selekcije. Autori koji su istraživanjem obuhvatli celu Evropu (Helsen i dr. 2005) zaključuju: “Rezultat pokazuje prezastupljenost igrača rođenih u 1. kvaralu godine selekcije za sve nacionalne mlade selekcije kategorija: U15, U16, U17 i U18, kao i za turnire UEFA U-16 i Merijan kup. Igrači sa većim relativnim uzrastom imaju veću verovatnoću da budu identifikovani kao “talentovani” zbog verovatnih fizičkih prednosti nad svojim ‘mlađim’ vršnjacima” ERU je snažan čak i u zemljama koje raspolažu vrlo razrađenim i doteranim sistemima identifikacije-selekcije talenata, kao što su Holandija i Engleska. Uprkos isticanju psiholoških karakteristika kao ključnih u identifikovanju talenata u fudbalu, ne samo po zaključcima naučnika („kognitivni faktori važniji od fizičkih i fizioloških svojstava“ - Williams & Reilly, 2000), nego i

-11-

mišljenju Stojan-a, kao i prema sadržaju Ajaxovog TIPSa - biološke karakteristike u praksi fudbalske selekcije zaklanjaju duga svojstva mladih igrača. Zapravo, možda „tajna“ utvrđene kontradiktornosti leži u tome što u fudbalu dominira potreba za kratkoročnim predviđanjem, za brzim dokazivanjem kvaliteta izabranika - zapravo - očekivanjima finansijera i javnosti - iznuđena orijentacija trenera na brzi, neposredni, uspeh.

NAUČNI PRISTUP IDENTIFIKACIJI TALENTA Naučni pristup identifikaciji talenata koristi objektivne metode. Na nekoliko mesta u ovom tekstu pominjane su naučne metode u identifikaciji talenta. Ovde ćemo navesti samo one metode istraživanja za koje ne važi ranija kritika o pojednostavljenom pristupu i koje daju najvažnije nalaze relevantne za fudbal. Prvo, kad je reč o fizičkim sposobnostima, Reilly (2000) zaključuje da je u fudbalu teško identifikovati talenat “zbog kompleksne strukture sporta”, “nema metode koja reprezentuje igračeve fizičke kapacitete (eng. capabilites), Zato antropometrijske i fiziološke podatke treba koristiti za praćenje mladih igrača, a ne za selekciju” Drugi istraživači su u psihološkoj oblasti našli razlike uspešnih igrača u odnosu na manje uspešne. U testovima kognitivnih sposobnosti, superironi igrači su: a) brži i tačniji u prepoznavanju i reprodukciji obrazaca igre, b) bolji su u anticipaciji akcija protivnika, na osnovu kontekstualnih informacija, c) bolji su u vizualnom pretraživanju polja, d) imaju tačnije očekivanje onoga što će se desiti u posebnim okolnostima. Ovde treba dati važnu napomenu. Ni ovaj naučni pristup ne omogućuje željenu tačnost identifikacije talenta, ako pod tim podrazumevamo predikciju kognitivne superiornosti sa ranog uzrasta. Autori ovih nalaza tumače dobijene razlike nakupljenim prethodnim znanjem, a ne genetskom dispozicijom superiornih igrača. U svakom slučaju, kognitivne veštine se mogu menjati specifičnim treningom nezavisno od početnog nivoa.

TALENAT ILI MAJSTORSTVO Za temu identifikacije i razvoja talenta ključno pitanje jeste šta je izvor razlika koje postoje između uspešnih sportista i onih koji to nisu. Odgovor na to pitanje ima dve krajnosti: Jedna krajnost se naziva “invajronmentalističko gledište“ (ili „envirenmentalističko“, kako se još kaže „na srpskom“, a prema eng. environment = sredina), po kome je ključni faktor sredina tj. trening sportiste, . Druga krajnost se naziva „nativističko gledište“ po kome je ključni faktor hereditet, tj. biološko nasleđe. Tipično (“zdravorazumsko”) shvatanje glasi: Talenat (=nadarenost, eng. giftedness) = biološki dat (nasleđen) potencijal.

-12-

Popularno gledište u okviru sporta je da visoka dostignuća nastaju zbog urođenog (prirodnog) talenta. (npr. Svatopluk Stojan) Psiholozi ukazuju na to da je takvo razmišljanje dobar primer greške u zaključivanju , koja se često javlja kada puki razum daje odgovore na pitanja koja treba rešiti empirijskom (iskustvenom) proverom, tj. prikupljanjem dokaza „na terenu“. Čisti razum polazi od pojava majstorstva (u sportu ili drugim delatnostim) i uzrokom tih pojava - bez prethodnog prikupljanja dokaza naučnim putem – proglašava „talenat“, pod kojim podrazumeva nekakav genetski potencijal pojedinca čije majstorstvo nastoji da objasni. Takav pokušaj objašnjenja se naziva još i „fundamentalna greška atribucije“ jer se fenomenu vrhunskog dostignuća olako pripisuje izvor, koji zapravo nije ništa drugo nego reč „talenat“, kojom se samo prividno razjašnjava zagonetka neuobičajenog umeća pojedinca. Da li je naše znanje, upotrebom reči „talenat“, napredovalo? Nije, mada nam se tako čini. Jer to naše objašnjenje nema dokazanu prednost u odnosu na druge moguće pretpostavke o uzrocima vrhunskog dostignuča, kao što je npr. slučajan sticaj mnogih okolnosti ili intenzivan i dugotrajan trening. Pravo rešenje se nalazi u empirijskom proveravanju povezanosti različitih mogućih uzroka sa visokim dostignućem. Tek tako ćemo na pravi način moći da objasnimo majstorstvo, štaviše moći ćemo da predviđamo nivo postignuća sportista, sa mogućnošću da taj fenomen stavimo pod kontrolu, tako što ćemo umeti da pravimo šampione ili bar da biramo one koji su za to predodređeni genetski. Upotrebom reči „talenat“ samo se tešimo da stvar razumemo, ali s njom ništa konkretno ne možemo da učinimo. U nedostatku dokaza, u opticaju imamo samo hipoteze, a praksu (identifikacije talenta i razvoj) treba zasnovati na činjenicama

GENETSKI TALENAT Neke činjenice u vezi sa uticajem biološkog nasleđa na uspeh u sportu već postoje. Dužna pažnje su ispitivanja heritabilnosti – stepena u kome je neko svojstvo ponašanja određeno nasleđem. U cilju ilustracije, navodim koeficijente heritabilnosti, kao približnu meru stepena determinisanosti date varijable genima. Koeficiejnt se nalazi u rasponu od 1 do 0. Što je veći taj broj, veća je genetska determinisanost navedene osobine.

Antropometrija Visina 0.85 Dužina nogu 0.80 Visina / težina 0.53 Kožni nabor 0.55 Ektomorfnost 0.35 Mezomorfnost 0.42 Endomorfnost 0.50

Fiziologija VO2 Max 0.30 Miš. vlakna spore kontrak. 0.55 Anaerobna moć 0.44 Mišićna izdržljivost 0.22

Terenski (situacioni) testovi Sprint 0.45 Skakanje 0.33 Fleksibilnost 0.69 Ravnoteža 0.24 Statička snaga 0.30

-13-

Ovi rezultati očigledno ne obuhvataju psihološka svojstva, koja su od presudne važnosti u sportovima kakav je fudbal i drugi „otvoreni“ sportovi, u smislu da aktivnost igrača zavisi od neprekidnih sredinskih uticaja. U „zatvorenim“ sportovima (kao što su veslanje, plivanje, trčanje, skakanje, koji nisu nezavisni od sredine, ali je njen uticaj znatno predvidljiviji) važniji su nekognitivni faktori (telesni i fiziološki) i tu je veća šansa za otkrivanje „genetskog talenta“. Pomenuću ovde popularno nativističko tumačenje sportskih rezultata u trčanju, koje je povezano sa „rasnim“ razlikama. Entin (2000) je izdao knjigu sa nazivom “Taboo: Why Black athletes dominate sports and why we’re afraid to talk about it”. Zaista, ima pojava koje sugeriraju nativističko tumačenje. Ipak, prednost sportista afričkog porekla u nekim sportovima treba suzdržano tumačiti. Superiornost istočno-afričkih dugoprugaša je nesumnjiva, ali autor naveden knjige samo veruje da će se naći genetska razlika, koje sada nema. A ono što već sada postoji jeste objašnjenje delovanjem sredinskih faktora: fiziološka prednost sportista iz Afrike može biti posledica fizičke aktivnosti u detinjstvu, na znatnoj nadmorskoj visini. Dakle, ta razlika u fizičkoj aktivnosti, tj. treningu na velikoj nadmorskoj visini je činjenica, dok je razlika u genima nedokazana hipoteza. Osim toga, čak i u jednostavnijim sportovima je ograničena važnost biologije, jer tu postoji važna uloga psiholoških faktora: “potrebno je da genetska predispozicija za izdržljivost bude specifično dopunjena psihološkim karakteristikama kao što je mentalna snaga (toughness), taktička pronicljivost i motivacija da se podnosi bol tokom treninga i takmičenja.“ (Davids, 2001) Kako je već rečeno za fudbal i druge „otvorene“ sportove - ključna je uloga kognitivnih vaktora kao što je anticipacija i odlučivanje. O sadašnjem stanju stvari u vezi sa genetski određenim talentom dobro govori zaključak temeljnog proučavanja genetskih empirijskih istraživanja u sportu - (Davids & Baker, 2007). Autori kažu: O (genetskoj) nadarenosti znamo vrlo malo onoga što je korisno za praksu .... Najčešće postoji nekritičko prihvatanje tvrdnji o „genima za (npr. fudbal)“ „(trening i sredinski faktori) su krucijalni prediktori postignuća... Mada je evidentno da sredinski faktori jesu bitni za postizanje visokih nivoa sportskog razvoja, jasno je da je potrebno dalje istraživanje“

ODNEGOVANI TALENAT Dok o genima znamo vrlo malo, o razvoju vrhunskih dostignuća pod utiacаjem sredine znamo vrlo mnogo. Pre nego što pređemo na prikaz dostignuća glavnog zagovornika invajronmentalizma (važnosti sredine), kratko ćemo prikazati slučaj Lasla Polgara, oca najpoznatijih i najuspešnijih šahistkinja na svetu, koje su to postale kao rezultat očeve namere da pokaže da „svako zdravo dete može biti genije, ako rano počne sa specijalizovanim učenjem“. Tako Polgar tvrdi u svojoj knjizi „Bring Up Genius!“ i opisuje svoj eksperiment sa tri kćerke, koje je rano počeo da podučava šahu, tako da su one – u sportu u kome su muškarci izrazito superiorni, sa manje od 1% žena - vrhunskih šahista – do 2000. godine ušle u 10 najboljih šahistkinja sveta, a Judit je postala velemajstor sa 15 god. i imala pobede nad skoro svim vrhunskim šahistima (muškarcima). Ovo je divan primer da dugotrajan intenzivan trening - uz odgovarajući trenerski rad - razvija potrebne sposobnosti, čak u sportu za koji žene „tako očigledno nisu rođene“.

MAJSTORI SE STVARAJU, A NE RA ĐAJU – A. ERICSSON Anders Ericsson je vodeći predstavnik invajronmentalizma, skoro ekstremnog zanemarivanja važnosti gena i isticanja presudne uloge sredine za uspeh u skoro svakoj ljudskoj delatnosti, uključujći sport. Velika prednost ovog autora u odnosu na nativističke protivnike jeste to što svoje tvrdnje može da potkrepi ogromnim brojem empirijskih nalaza koji idu njemu u prilog. Njegov prvi eksperiment se bavio ispitivanjem uticaja vežbanja na sposobnost zapamćivanja. Jednom ispitaniku je davao sve veći broj cifara (slučajno poređanih) da zapamti. Nakon 20 sati

-14-

vežbanja, opseg zapamćenih cifara se proširio sa 7 na 20, a nakon 200 sati na preko 80 cifara. Kasnije je dobijao slične nalaze, koji pokazuju da naizgled čudesne sposobnosti mnemoničara (ljudi izuzetnog pamćenja) možemo objasniti bez pozivanja na „nadljudske“ osobine ili bar na sposobnosti koje imaju retki pojedinci. Empirijska istraživanja pokazuju da je dobra memorija (1) stvar vežbe, ali i da je ta sposobnost ograničena (2) u domenu vežbe, tj. memoničari imaju odlično pamćenje samo u vrsti aktivnosti koju su vežbali. Npr. šahisti imaju odličnu sposobnost pamćenja šahovskih pozicija, ali je njihovo pamćenje druge materije ista kao kod drugih ljudi. Nakon više od tri i po decenije istraživanja, Ericsson daje zaključak o vrhunskim dostignućima u raznim čovekovim delatnostima:

• Nema dokaza da su urođene sposobnosti nužni preduslov za najviše postignuće u raznim delatnostima, uključujući sport (osim genetski datih superiornosti u visini i sl.). Ericsson dopušta genetski uticaj na razvoj majstorstva, ali on tu govori o verovatno genetski determinisanoj motivaciji za trening.

• Mnogobrojni nalazi ga navode da smelo napiše: „Uticaj urođenih bazičnih specifičnih

kapaciteta („obdarenosti“) na postignuće majstora je slab i verovatno zanemarljiv“ (Ericsson, 1996)!

• Nužni preduslov za vrhunsko dostignuće je produženo promišljeno vežbanje (trening):

relevantna, voljna akcija usmerena na usavršavanje (unapređenje rezultata, sportskog ili dr. vrste).

Engleski izraz „deliberate practice“ prevodim sa promišljeno vežbanje (trening) zato što tu postoji: /1/ namera usavršavanja i /2/ smišljeno vežbanje za tačno određen cilj. Prvi i najupečatljiviji dokazi dolaze iz oblasti za koje se smatra da su potpuno zavisne od urođene sposobnosti: Uspeh muzičara je u direktnoj zavisnosti od broja časova posvećenih promišljenom vežbanju. Violinisti majstori imali su više od 7400 sati promišljenog vežbanja do 18 god.; osrednji - 5300; izvođači nižeg ranga - 3400. Mnogobrojno potvrđivanje ovakvih nalaza navodi Ericssona da kaže da je čak i Mocart – napravljeni genije, a ne rođeni (Ericsson, 2007). Mocart je, kao i drugi muzički talenti - rastao u muzičkoj sredini. Njegov otac je bio u to vreme vodeći svetski muzički pedagog. Ta okolnost podrške i stručne pomoći, osim sopstvenog snažnog opredeljenja za vežbanje, je preduslov visokih dostignuća u bilo kojoj oblasti. Važnost intenzivnog i dugog treninga potvrđen i kod sportista. Čak su i anatomske i fiziološke karakteristike (metabolizam mišića, veličina srca i dr.) podložne menjanju pod uticajem jakog treninga (Ericsson & Lehmann, 1996). U vezi sa tim, treba navesti da nije tačan ni podatak koji je postao „opšte mesto“ sportskih udžbenika – o visokoj heritabilnosti atletičarskih sposobnosti, zbog čega se kaže da se sprinterski talenat jednostavno identifikuje – na osnovu toga ko su detetu mama i tata. Čak i tu Ericsson otkriva slabu empirijsku zasnovanost (činjenicama) nativističkog gledanja na talenat – majstorstvo. Sledeći citat jasno pokazuje da u pogledu određivanja heritabilnosti tipa mišićnog vlakna postoje vrlo različiti, čak međusobno suprotni zaključci: dok jedni procenjuju da je koeficijent heritabilnosti 93%, drugi kažu da je „blizu nule“. S obzirom da to može da bude prihvaćeno sa nevericom u našoj sportskoj sredini, sklonoj nativizmu, evo citata u originalu: “... Similarly, an early study (Komi et al., 1977) estimated that the type of fibers in different muscles were almost completely determinded by genetic factors—93 % of the variance was determined by heredity. However, when investigators increased the number of twins studied there were unable to replicate these earlier findings. Bouchard, Simoneau et al. (1986) found with many times larger sample no evidence of genetic determination of muscle fiber types— estimating instead a heritability close to 0%. In fact, other evidence exists that slow twitch muscles can be converted to

-15-

fast-twitch tissues as result of large changes in the level of physical activity (Goldspink, 2003) or with electric stimulation.” (A. Ericsson et al. 2007) Opšti zaključak, za razne delatnosti, uključujući razne sportove, glasi: za vrhunska dostignuća potrebno je prosečno 10 god. ili nakupljenih 10000 sati promišljenog vežbanja.

PROMIŠLJENI TRENING (VEŽBANJE, skra ćeno PT ili PV) Evo jedne izvorne definicije promišljenog vežbanja (podvukao BP): “individualizovane trenažne aktivnosti, koje trener posebno planira radi unapređenja specifičnih aspekata izvođenja kroz ponavljanje i uzastopno doterivanje. Da bi dobili najveću korist od feedbacka pojedinci treba da nadziru svoj trening sa punom koncentracijom, koja iziskuje napor i ograničava trajanje dnevnog treninga.” (Ericsson and Lehmann). Majstorstvo se postiže kroz 10 godina ili 10000 sati promišljenog treninga. U literaturi se tipično kaže „bar 10000“, mada je prema sadašnjim empirijskim nalazima bolje govoriti o „prosečno 10000“ sati. Logično razmišljanje vodi zaključku da bi i taj prosečan broj sati mogao biti smanjen - većim uključivanjem nauke, pre svega unapređenjem trenerskog rada. Važno je uvek imati na umu da je presudan broj sati promišljenog vežbanja, a ne ukupno vreme bavljenja sportom. Kroz takav dugotrajan i intenzivan trening odvijaju se dve vrste promena, prema Ericssonu: “fiziološka adaptacija organizma i učenje (usvajanje optimalnih mentalnih reprezentacija)” U različitim delatnostima istražuju se specifični mehanizmi uspešnosti, na čijem usavršavanju radi majstorstva treba raditi. U svakoj delatnosti je za majstorstvo su presudni samo neki atributi Opštevažeće za poboljšanje brzine i tačnosti izvođenja perceptivno-kognitivnih i motornih zadataka (veština):

• Dobro postavljeni ciljevi • Feedback i mogućnost ponavljanja radi ispravljanja grešaka • Usredsređen (koncentrisan) napor na unapređenju rada • Rešavanje problema i traganje za boljim načinima ostvarenja zadatka • Veliku ulogu u promišljenom vežbanju ima trener. • u motivisanju za unapređenje rada (podrška, ukl. uverenje o prirodi „talenta“), • u prilagođavanju zadataka mogućnostima učenika, • u nalaženju optimalnog načina rešavanja zadataka, • u obezbeđivanju neposrednog feedbacka (f.b.). (generalno je bolji individualni nadzor), • u zadavanju domaćih zadataka • učenik (aspirant za majstora) traži f.b. od trenera bez obzira koliko neprijatan. • On treba da dopunjava f.b trenera • Radi baš ono što treba usavršiti • Postaje svoj sopstveni trener

Jedan zahtev promišljenog vežbanja treba zapamtiti: To je uvek rad na zadacima koji su iznad sadašnjeg nivoa kompetentnosti i ugodnosti.

-16-

U vezi sa tom karakteristikom promišljenog vežbanja - da to nije vežbanje u kome se uživa, Ericsson navodi zaključka istraživanja o tipičnom obrnutom odnosu zadovoljstva i relevantnosti , tj korisnosti vežbe za razvoj majstorstva. Razne forme vežbanja su u različitom stepenu relevantne u usavršavanju veštine, a zadovoljstvo u vežbanju je utoliko manje ukoliko je taj rad korisniji. Relevantnost Zadovoljstvo

Rad - sam (a) vrlo velika vrlo malo Rad - s drugim velika malo Instruk. trenera vrlo velika malo Igra radi zabave mala vrlo veliko

Ovde vidimo da Ericsson navodi individualni rad kao vežbanje koje vrlo mnogo doprinosi majstorstvu, a da je zadovoljstvo u tom radu vrlo malo. Dok Ericsson to ističe kao opštu zakonitost razvoja majstorstva, u sportu su nađeni i drugačiji rezultati, po kojima se relevantnost vežbe i zadovoljstvo ne isključuju Za sport i šah postoji opšti zaključak: Uspešniji počinju ranije promišljeno vežbanje i imaju više godina promišljenog vežbanja. Već je rečeno, ali zbog važnosti da ponovim: Za majstorstvo, osim promišljenog vežbanja - (koji uključuje stručnog trenera), važna je podrška sredine Na kraju treba ponoviti da nam je sadašnje znanje o ulozi gena u sportu vrlo skromno i da tu postoje različite hipoteze. Nasuprot tome, o efektima treninga postoje brojne čvrste činjenice i nepodeljeno mišljenje o njegovom ogromnom značaju za vrhunska sportska dostignuća. Naravno, sadašnje znanje se svakodnevno upotpunjava novim naučnim saznanjima, što vodi sve racionalnijem i efikasnijem treningu.

PROMIŠLJENO VEŽBANJE/TRENING U FUDBALU Prodiskutovaću na početku opšte karakteristike promišljenog vežbanja - Vežbanje je usmereno (fokusirano) na tačno definisan zadatak. Rečeno je već da su obično ključne 1do 2 sposobnosti. To svođenje na 1 do 2 sposobnosti čini majstorsvo „speciično za domen“. - Zadatci koji se vežbanju treba da su na odgovarajućem nivou težine. To znači stalno podizanje nivoa, ali ne suviše, već tako da zadaci budu izazovni za vežbača. Tu je ključna uloga trenera - Vežbanje zavisi od informativnog feedbacka, koji često zavisi od trenera. - Mora postojati mogućnost ponavljanja i ispravljanje grešaka, što od trenera traži dodatnu veštinu u motivisanju učenika da radi istrajno upravo ono u čemu nije dobar. - Vežbe radi majstorstva su mentalno naporne (traže visoku koncentraciju pažnje), što ograničava dnevno trajanje treninga, čak i u aktivnostima koje ne sadrže mišićno naprezanje. - Po pravilu, vežbanje nije praćeno prijatnošću (eng. „not inherently enjoyable“). Ericsson itiče razliku takve vrste aktivnosti od igre, kada je aktivnost po sebi izvor zadovoljstva, ali i od rada, kod koga zadovoljstvo dolazi od nagrade koja sledi takvu aktivnost.

-17-

Glavna tvrdnja Ericssona, koja se već potvrdila u velikom broju empirijskih istraživanja u vrlo različitim delatnostima, uključujući sport, glasi: Količina vremena provedena u promišljenom vežbanju je monotono (linearno) povezana sa postignućem (koje se različito izražava: nivoom sposobnosti, rangom takmičenja, profesionalnom karijerom). Taj odnos je prikazan na sledećem crtežu.

Crtež 1: Linearan odnos količine promišljenog vežbanja (na vodoranoj osi) i postignuća (na uspravnoj osi).

Sledi prikaz nekih važnijih provera Ericssonovog učenja o majstorstvu („talentu“) kod fudbalera Kod belgijskih fudbalera je retrospektivnim ispitivanjem (fudbaleri su rekonstruisali svoj rad po sećanju) utvrđen obim i vrsta trenažnih aktivnosti, u cilju upoređivanja vrste treninga kod 3 grupe fudbalera, različite fudbalske uspešnosti. Ispitivanje je obuhvatilo sledeće fudbalere (starosti 25+/- 1 god):

1) internacionalni (profesionalci, učesnici Svetskog kupa), 2) nacionalni (polu-profesionalci), i 3) provincijski fudbaleri.

Svi su počeli treniranje fudbala sa 5 god. Grupe (1) i (2) dostižu vrh sa 15 god. karijere i 20 god. života (bar 10 god. im je trebalo da budu odabrani za nacionalni tim).

Rezultati ispitivanja nedeljnog treninga (individualno i timski):

Količina individualnog treninga razlikuje grupu (1) i (2) od 6 god. karijere, do 15 god. karijere, kada razlika nestaje. Sa 12 god. karijere – opada individualni trening kod (1). Količina timskog treninga razlikuje grupe (1) i (2) od 12 god. karijere i dalje. Od 9. do 15. god. karijere, timski trening raste kod internacionalaca (grupa 3).

Važan zaključak je da je u fudbalu timski trening bar toliko važan koliko i individualni. To je važna dopuna Ericssonovog učenja, po kome je individualni rad najplodonosniji.

Razlika u treningu bitno odražava izbor za profesionalno bavljenje sportom. Sa 18 god. karijere: Internacionalci nakupljaju 9332 sati treninga. Nacionalni fudbaleri nakupljaju 7449 sati. Provincijski – 5079 sati.

U celini je važnost treninga (po Ericssonu) potvrđena! Ali je važna dopuna – utvrđena je važnost TIMSKOG treninga (koji čini i do 64% od ukupnog), koja nije istaknuta kod Ericssona, mada se u fudbalu mogla očekivati.

Karakteristike trenažnih aktivnosti (prema proceni igrača): Najrelevantnije za kvalitet igre: trčanje, individualni rad s trenerom, igra i taktika, rad na tehnici i san.

-18-

Najnapornije (fizički i mentalno): trčanje, individualni rad s trenerom, rad na taktici, tehnici, pomaganje drugim igračima, studiranje i hobi. Važan nalaz je da je najprijatnije ISTO ono što i najrelevantnije i najnapornije!

I tu je sport RAZLIČIT od drugih vrhunskih delatnosti. Razlog za to još nije sa sigurnošću utvrđen, pa je možda rano da se traži da se, zbog ovakvih rezultata u sportu, Ericssonova opšta teorija majstorstva ispravi. Da li je sport (fudbal) manje „natmuren“, pa PV ipak ovde može da bude i UŽIVANJE a ne samo hladni promišljeni trening?

Donekle povezano sa prethodnim pitanjem je i pitanje: Da li baš mora da postoji rana specijalizacija – da bi se sakupili potrebni časovi promišljenog vežbanja?

Da li je potrebne časove promišljenog vežbanja moguće sakupiti i uz pomoć DRUGIH sportova? Prva dobit od toga bila bi razbijanje monotonije specijalizacije, a smanjenje opasnost od napuštanja sporta u ranoj adolescenciji, što je generalno problem u sportu.

Sledi dalja provera teorije promišljenog vežbanja (Ericssona), u fudbalu Engleske.

Ward i dr. (2007) utvrđuje razliku u načinu bavljenja fudbalom u periodu od 6 – 12 godina – između uspešnih mladih fudbalera i rekreativaca („neuspešnih“) po:

- broju časova treninga (godišnje) u drugim sportovima (između 6-12 god.) - po broju drugih sportova - po godinama specijalizacije (kada se dete opredeljuje za fudbal kao primarni) - po broju časova treninga-igrarije (eng. „fun games“) (fudbal – samo uživanje) - broj broju časova timskog treninga (PV)

Vrhunski se jedino razlikuju po broju časova promišljenog vežbanja (Ericsson je potvrđen!)

Ford i dr. (2009) dalje prate sudbinu ovih fudbalera utvrđuje razliku „profi“ (odraslih fudbalera (full-time profi status sa 16 god. u English Premier League) тј. „vrhunskih“, sa „bivšim vrhunskim“ (otpalim u selekciji, do 16 god.) i rekreativcima. Grupe se ne razlikuju po bavljenju drugim sportovima. Svi se bave 1,5 sportom prosečno. Tri grupe se NE razlikuju po broju časova UTAKMICA. Vrhunski (kao i bivši vrhunski) se razlikuju od rekreativaca po časovima PV. Vrhunski se RAZLIKUJU od bivših vrhunskih po broju časova fudbalske igrarije (površna zabava, fun game )

Crtež 2: Broj sati godišnje u 3 vrste fudbalske aktivnosti, između 6-12 godine.

-19-

Dakle, za profi-fudbalere, u periodu 6-12 god.: Vreme na utakmicama je nevažno. Vreme u drugim sportovima (i njihov broj) je nevažno. PV u fudbalu je važno. Za razliku od Warda 2007 (ispitivanje mlađih fudbalera), ovde - za vrhunske profesionalce - fudbalska igrarija (fudbal-zabava) jeste važna. „Ima nekih dokaza koji sugeriraju da je igrarija važna u razvoju inteligencije fudbalske igre, kao što je anticipacija i odlučivanje, kao i kreativnih taktičkih odgovora“ navode autori istraživanja (Ford i dr., 2009).

VEŠTINE U OSNOVI SPORTSKOG MAJSTORSTVA Ne sme se zaboraviti važnost učenja u razvoju fudbalera. Deo razvoja mladog sportiste određuju gene - ali o tome malo znamo. Naročito je malo znanja upotrebljivog u praksi. Sigurno znamo da je nužno dugo promišljeno trenirati. Polaznici fudbalskih škola engleske premijer lige („akademije“), stari 16 godina, tipično počinju bavljenje sportom sa 6 god. i u narednih 10 god. imaju prosečno 15 sati nedeljno (700 sati godišnje x 10 god. = 7.000 sati). Procenjuje se da im je za nastup u prvom timu potrebno bar 10.000 sati treninga. Mišljenje polaznika pomenutih fudbalskih škola je da se vrhunski igrač postaje prvenstveno vežbanjem (treningom) i motivacijom da se uspe. (za razliku od mišljenja neprimljenih) U promišljenom treningu se odvijaju dva toka razvoja: - telesne promene (osim maturacije) su rezultat kondicioniranja ili razvoja fizičke spremnosti - psihološke promene (osim maturacije) su rezultat učenja Ovde smo zainteresovani za psihološki aspekt promena u razvoju mladog sportiste, za promene koje nastaju učenjem. Dakle, kad se ovde govori o treningu, ne misli se na kondicioniranje ili razvoj fizičke spremnosti, već na učenje igrača i na instrukciju koju s tim u vezi dobijaju od trenera. Možda je tu bolji izraz vežbanje (umesto - trening) Treba podsetiti na razlikovanje psiholoških promena (posledica vežbanja) i ponašanja (izvođenja akcije). Učenjem nastaju relativno trajne psihološke (i nervne, u centralnom nervnom sistemu) promene, koje direktno ne vidimo, nego o njima zaključujemo preko ponašanja. U sportu nas posebno interesuju psihološke promene koje nazivama veštinama . Veština je u osnovi sportskog umeća (majstorstva). Majstorsko ponašanje (izvođenje akcije) često „objašnjavamo“: „instinktom“, „osećajem“, „talentom“ - a treba: veštinom, koja je proizvod učenja - to nas uči psihologija.

-20-

Veština je osposobljenost za rešavanje zadatka određene vrste, na optimalan način. - „Osposobljenost“ znači proizvod učenja, ne nasleđem data, već stečena sposobnost. Postoji u literaturi podela na „filogenetske“ i „ ontogenetske“ veštine. Ove poslednje su nastale u životu pojedinca, a filogenetske pripadaju ljudskoj vrsti, znači svim njenim pripadnicima. One se zovu još i fundamentalne ili bazične veštine: hodanje, trčanje, skakutanje. U osnovnom obliku, nastaju maturacijom (sazrevanjem). To su zapravo bazične kretnje. Te kretnje se mogu pretvoriti u svrhovite akcije u igrama ili sportu i usavršavati. Takve sposobnosti tada nazivamo veštinama. Pomenute bazične kretnje možemo nazvati i bazičnim „tehnikama“ lokomocije. U plesu ili sportu postoje više ili manje ukomplikovane kretnje koje nazivamo „tehnikama“. To su obrasci kretanja koji se smatraju tehnički ispravnim u okviru nekog sporta. Različiti obrasci „idealizovanog“ kretanja se nazivaju različitim imenima, npr. tehnika (ili element tehnike) udarca lopte unutrašnjom stranom stopala, a ista kretanja se neki put nazivaju i veštinama. To može biti korektna upotreba reči veština, ali je problematično fudbalskom veštinom (udaranja lopte) nazivati slučaj puke reprodukcije kretanja, kada nema drugih karakteristika vešte akcije, npr. svrhe.* (* Ovde se setimo definicije taktike kao primene tehnike u igri (znači sa svrhom, a postoji hijerahija svrha) - otkrivamo teškoću u odvajanju tehničke i taktičke veštine, ne samo terminološki, nego i u igri i u treningu, što je za nas najvažnije) - „Rešavanje zadatka“ znači da vrhunska tehnika sportiste nije dosledno i tačno ponavljanje idealizovanog kretnog obrasca, nego moć nalaženja pravog odgovora u promenljivim uslovima. Kada govorimo o „idealnom“, da li mislimo na standard biomehanike ili na nešto što je idealno za zadatak ili za situaciju ili za pojedinca? Dok u nekim sportovima biomehanički ideal može da bude od prevashodnog značaja, za sporotve kakav je fudbal idealizovan obrazac kretanja se ne može objektivno definisati. Bitan kriterijum vešte akcije (veštine) je snalaženje u novim okolnostima (a ne u ponavljajućim, tipičnim). Odlike majstorstva su improvizacija i kreativnost. „Optimalan način“ - znači najbolje rešenje u datim uslovima. Ne bilo koji način (šutiranja) nego optimalan - jeste bitna odrednica uspešnog rešenja. Kako se definiše „optimalan“? Neke definicije veštine pominju kao kriterijum veštine - ekonomičnost, tj. maksimalna ušteda energije i/ili vremena, tj. brzina kretanja. Ipak, to često nije bitno. Neki rutinski, skoro-refleksni, odgovor može biti vremenski i energetski najekonomičniji, ali često nije opimalan, pa nije znak veštine. U iole složenijim sportovima, umesto o brzini govorimo o „timing-u“, koji opet nije prost raspored niza kretnji već složena celina (geštalt) sa fleksibilnim odnosom komponenti-delova (delovi su posledice celine-akcije). U svim sportovima treba ekonomisati sa energijom, ali su retki sportovi gde je to glavni kriterijum dobre tehnika (tj. veštine). Kada posmatramo pojedinačne akcije u iole složenijim sportovima (ostvarivanje pojedinih zadataka), čuvanje energije (čak ni telesna bezbedenost) nemaju prvenstvo.- u osiguranju dobrog rezultata Optimalnost se po pravilu ne može jednostavno kvantifikovati. Brzina dodavanja-odbijanja lopte (brzina kojom se izvodi šut) može biti važna, ali ona dobija važnost u kontekstu nečitljivost naše akcije od strane protivnika. A svojstvo nečitljivosti može imati i šut koji se sporije izvodi, ali je nečitljiv kod protivnika, iz drugih razloga. Brzina pri fintiranju protivnika je važna, ali i tu je bitna vremenska podešenost (timing) jer ako obmanjujući akt izvedemo prebrzo, protivnik neće na njega reagovati i finta je uzaludna.

-21-

Tačno je da se energetski trošak i vreme izvođenja akcije smajuju od početne faze vežbanja, ka višim nivoima uvežbanosti, ali je to posledica bolje organizacije akcije, što je ključna promena. Tu je najvažnija optimalna podele rada između svesnog procesiranja (uglavnom informacija čula vida) i nesvesnog procesiranja (uglavnom kinestezije). Neki delovi akcije se automatizuju, pa je kapacitet svesne pažnje oslobođen za „pametnija posla“ - taktičko odlučivanje. Ali ni ta podela rada nije fiksna, jer povremeno (kod greške ili kod ometenosti) svest interveniše u stvarima koje inače protiču nesvesno. Veštu akciju nazivamo tako (veštinom) zbog te fleksibilnosti organizacije. Vešta intervencija svesti ujedno pokazuje da je „automatizacija“ uslovna, da ona nije „besprizoran“ rad automata. Slepo odvijanje radnje, koja je samo puštena u pogon i radi nezavisno od „gospodara“ - bez obzira na novoiskrsle okolnosti nije optimalno - i takvo ponašanje je nevešto. Kao što veština isključuje slepu rutinu, s jedne strane, ona isključuje i „preteranu kreativnost“, s druge strane (ali o tome na drugom mestu) „Određene vrste“ ukazuje da je „izveštenost“, „vičnost“ manje-više specifična, tj. ograničena je na samo jednu vrstu zadatka ili problema. Tako se razlikuju domeni veštine - motorni/tehnički i kognitivni/taktički, a u okviru svakog - još uži domeni majstorstva. Znači - bićeš vešt u onome što vežbaš. Vežbanjem šutiranja penala nećeš uvežbati šut na gol iz daljine. Ipak, tek treba da se utvrdi kakav je transfer jednog vežbanja (tehničkog elementa) na drugo ili tehnike jednog sporta na drugi ili - još važnije: kakvim vežbanjem se obezbeđuje maksimalan transfer veštine. Dakle, trener treba da izgrađuje veštine, a o tom izgrađivanju zaključuje na osnovu promene ponašanja. Kad se kaže da su promene relativno trajne, onda se o promeni zaključuje ne jednokratnim posmatranjem ponašanja, već tokom nekog perioda. Tu trener ispituje pamćenje - zadržavanje naučenog, ali i transfer. U ispitivanju pamćenja se razlikuju navika i veština. Navika se pokazuje kroz redovnost ponavljanja istog akta u istoj situaciji (npr. prehrambene ili higijenske navike, čiji razvoj jeste dužnost trenera). Veština se pokazuje u doslednom optimalnom rešavanju zadatka, a to znači ocena kvaliteta akcije u promenljivim i relativno novim situacijama. To se naziva ispitivanje transfera - prenošenja efekata iskustva iz jednih uslova na druge. Najopštije rečeno, dobar trening je onaj koji obezbeđuje transfer efekata treninga na takmičenje.

Psihološko-pedagoški aspekti rada s mla đim kategorijama (DEO DRUGI)

OCENJIVANJE VEŠTINE Kada je bilo reči o identifikaciji talenta, videli smo da se u nekim sistemima selekcije fudbalera posedovanje dobre tehnike smatra važnim indikatorom talenta. U Ajaksovom sistemu TIPS ocenjivanje tehnike učestvuje u odlučivanju o talentu mladog fudbalera. Tako značajna odluka podrazumeva kvalitetno ocenjivanje tog kvaliteta igrača. U sistemu Stojan-a postoji „kretni

-22-

talenat“, što opet postavlja zahtev za kvalitetnim ocenjivanjem tog svojstva. Međutim, problem kvalitetnog ocenjivanja sportske tehnike je daleko od dobrog rešenja. Uobičajeni „testovi tehnike“, kao što je npr. slalom dribling test (cik-cak trčanje između čunjeva) malo govore o bitnim karakteristikama fudbalske veštine kretanja. Korišćenje standardnih uslova merenja i štoperice obezbeđuje objektivno i precizno testiranje. Ipak, brzo prolaženje između desetak nepokretnih čunjeva, rasporedjenih na međusobno jednakoj razdaljini teško da na pravi način reprezentuje „slalom“ fudbalera u realnim uslovima, u kojima su njegovi protivnici u stalnom i nepredvidovom kretanju i koje treba zaobilaziti vrlo prilagođeno u svakom posebnom slučaju. Upravo ta prilagodivost kretanja jedinstvenim, neponovljivim i teško predvidljivim uslovima jeste ključna karakteristika veštine - karakteristika zbog koje akciju fudbalera nazivamo veštinom. Tipični „testovi fudbalske tehnike“, uključujući one u kojima se ocenjuje kretanje igrača sa loptom, imaju dobru objektivnost, pouzdanost i preciznost, ali ne i validnost, s obzirom da je bitna karakteristika veštine - rešavanje zadataka u novim i neobičnim uslovima - što je pravilo na fudbalskom meču. Zapravo, validnost zavisi od toga kako definišemo predmet našeg merenja. Ako „motornu veštinu“ definišemo ekonomićnošću i brzinom izvođenja zadatka, pogotovo ako zadatak shvatimo kao reprodukciju standardnog kretanja („tehnike“), tada su testovi sa čunjevima validni testovi. Ali ako veštinu definišemo optimalnim rešavanjem zadatka u tipičnim uslovima fudbalske utakmice, a pre svega optimalnim rešenjima koja iznenađuju protivnika i time donose važnu prednost igraču ili njegovoj ekipi, onda su nam čunjevi i štoperica od male koristi i takve testove možemo nazvati nevalidnim. Vešte akcije ovog tipa - prave veštine - mogu biti vrlo neekonomične (energetski neoptimalne), kao što je to udarac makazicama preko glave, ali zato mogu da budu presudne u nekom meču. Isto tako sama brzina izvođenja akcije ne mora da bude kriterijum za ocenu dobre tehnike. Fudbaler može izvoditi „bicikl-trik“ vrlo brzo, ali to nije dovoljno za bismo to nazvali fudbalskom majstorijom. Tu se traži optimalna brzina, tj. bitnija je vremenska usklađenost sa kretanjem-reakcijom protivnika, jer tek tako „bicikl“ postaje varka, tek tako lažnim kretanjem sakrivamo pravu nameru. Vidimo ponekad igrača kako „vozi bicikl“ pred protivnikom - koji ne reaguje, nego čeka da vidi šta taj stvarno namerava da uradi. („brza vožnja bicikla“ jeste veština, kao što je generalno žongliranje loptom - veština vredna pohvale, ali se u kontekstu fudbalske igre traži dodatni kriterijum za ocenu „dobre tehnike“). Optimalna je ona „vožnja bicikla“ koja pokrene protivnika tako da nama olakša prodor. Tehničkom veštinom moramo obuhvatiti i igru petom - koja nije obuhvaćena tipičnim testovima fudbalske tehnike. Mnogi treneri igru petom smatraju opasnom. Ipak je ona važna tehnika u fudbalu, ako se izvede vešto. Ronaldov udarac petom upućuje loptu ka golu protivnika nevelikom brzinom, ali ona dolazi do mreže pored nekoliko odbrambenih igrača. Tu akciju Ronalda ne bismo ni mogli smatrati udarcem, s obzirom na pravo značenje te reči u srpskom jeziku, što se odnosi i na Tadićeno skretanje lopte petom i stvaranje skoro sigurne prilike suigraču za pogodak, Ibrahimovićevo lobovanje protivničkog golmana petom („škorpija udarcem“?) je vrhunska tehnika, po efikasnosti i po lepoti. Sve te „pokrete“ - udarce ili odbijanja lopte - moramo oceniti kao odličnu fudbalsku tehniku, koju uobičajeni testovi nisu u stanju da mere. Zbog toga je razumljivo ponašanje fudbalskih skauta (izviđača) kojima je za ocenjivanje nečijeg fudbalskog majstorstva - u odnosu na standardne „testove veštine“ - važniji nečiji „izvanredan potez“ na utakmici. Tu je problem to što je takvo ocenjivanje veštine igrača prilično subjektivna stvar. Subjektivnost ocenjivanja može da dovede u pitanje najvažniju stvar - validnost ocenjivanja. Subjektivnost se smanjuje uključivanjem dodatnih ocenjivača, kao i korišćenjem video snimka. Težnja za objektivnim i kvantifikovanim ocenjivanjem (merenjem) može da ima visoku cenu u iskrivljavanju pravog predmeta merenja. Lep primer za to imamo u analizi fudbalskog majstorstva Kristijana Ronalda, koju su uradili eksperti spоrtske nauke 2011. godine. U tom ispitivanju je

-23-

naglašena važna karakteristika naučnog pristupa - merenje. Četiri komponete su podvrgnute naučnoj analizi, tj. merenju u „sportskoj laboratoriji“: Telesna snaga, mentalna sposobnost, tehnika i veština. Već ova lista komponenti pokazuje teškoće u naučnoj analizi. Mentalnom je nazvana samo jedna komponente (sposobnost), dok su tehnika i veština implicitno „ne-mentalne“. Zapravo, „živa tehnika“ (nasuprot biomehaničkoj - obično nazvanoj „idealizovan obrazac kretanja“) je itekako mentalna, jer živim - ne-mehaničkim - kretanjem upravlja um - memorija i percepcija, dok je mišićno kretanje - uglavnom izvršni (poslušni) organ. Posebno razmatranje zaslužuje merenje onoga što se u našoj sredini naziva eksplozivnom snagom, a u engleskoj prezentaciji merenja Rolanda - „low body power“). U standardnom testu eksplozivne snage („skočnosti“) Ronaldo se nije proslavio. U zadatku koji reprezentuje fudbalsku eksplozivnost, tj. skočnost kod tipičnog udarca lopte glavom, Ronaldo postiže rezultat ravan onom koji postižu vrhunski svetski košarkaši. Iz takvog ishoda merenja proizlazi zaključak da standardno merenje fizičkih sposobnosti možda ima značaja za sportsku nauku ali za fudbal - nema. Zaključak treba da se tiče ne samo testiranja - u praćenju fizičke pripreme igrača - nego i samog procesa fizičke pripreme.

.

KOGNITIVNA PRIRODA MOTORNE VEŠTINE U psihologiji (tzv. kognitivnoj psihologiji) se razvoj veštine objašnjava kao stvaranje uopštenog (generalizovanog) motornog programa ili sheme. Taj pojam treba razlikovati od pojma „kretni stereotip, koji je ranije u našoj sportskoj teoriji i praksi bio popularan i kojim se objašnjavala sportska tehnika. Za današnja shvatanja, taj pojam ne bi bio sasvim adekvatan ni za razumevanje tzv. „balističkih pokreta“ - preprogramiranih kretnji, koje se nepromenjene ponavljaju u istim uslovima. Ali takve kretnje su vrlo retke kod čoveka. Savremenom terminologijom rečeno, to su kretnje koje ne zavise od feedbacka. Feedback je pojam preuzet iz kibernetike (nauke o upravljanju). Ta nauka se često koristi u opisivanju upravljanja raznim procesima, u sportu, npr. u opisivanju trenažnog procesa. Feedback se prevodi kao povratna informacija (nekad i kao: „povratna veza“). To je informacija koja povratno govori o realnom stanju procesa, informacija koju upoređujemo sa onim što smo očekivali da će se desiti i na osnovu utvrđene razlike povratno dobijenog i očekivanog - menjamo komande. Iz kibernetike je došao i pojam feedforward. To je informacija koja se predaje direktno (unapred) ili komanda kojom upravljamo nekim procesom, npr. kretanjem. Kada bi se proces uspešno okončao samo na osnovu feedworward upravljanja, feedback ne bi bio potreban. U našem slučaju upravljanja kretanjem program je izvor feedforward informacije, ali je teško zamisliti da se bilo koje čovekov kretanje (osim npr. kijanja) može tako ostvariti. Uvek postoje nekakve smenje, nešto što nije predviđeno, pa komande iz motornog programa same ne mogu osigurati prilagodljivost ponašanja. Fleksibilnost se postiže učešćem brojnih fidbek petlji na raznim nivoima ispod „uopštene komande“. Već obično koračanje po ravnom terenu traži fino podešavanje rada nogu na osnovu fidbeka: kinestezije i dodira. Ima sportova kod kojih se programi odvijaju bez mnogo uticaja sredine; već su pomenuti „zatvoreni“ sportovi. Ipak i kod tih sportova, kao što su neke discipline atletike ili gimnastika, uloga eksteroceptora nije potpuno isključena, kinestetski feedback igra veliku ulogu u upravljanju kretanjem.

-24-

Za fudbal su karakteristične složenije veštine, koje suštinski zavise od informacija dobijenih prvenstveno čulom vida, o vrlo složenim i promenljivim uslovima odvijanja akcije. Te uslove treba fino razlikovati i odrediti gde krenuti ili dodati loptu i prepoznati trenutak kada to uraditi. Tada su važniji predmotorički, kognitivni procesi. Motorna realizacija često ostaje važna (snažno i precizno šutiranje), ali bez dobre percepcije to neće biti vešto ponašanje. Štaviše, ima trenutaka kada ima vrlo malo zahteva motorici, već je presudna odluka o tome o tome šta uraditi i taj izbor, a ne motorna realizacija odgovora predstavljaju odlučujući faktor uspeha akcije. Kada trener (ili igrač) „zove“ neku akciju od svojih igrača, na osnovu otkrivene šanse - to je manifestacija čiste kognitivne veštine, jer sa igračima koji treba da ostvare akciju može da komunicira gestom, govorom, a trener čak i pismeno. Dakle, postoje u fudbalu razne vrste zadataka i razne vrste veština. U motornim veštinama presudna je vešta upotreba motorike, a u kognitivnim veštinama - presudna je percepcija i odlučivanje.

OBUČAVANJE MOTORNIM VEŠTINAMA I IMPLIKACIJE ZA RAZVOJ TEHNIČKE SPOSOBNOSTI (SPREMNOSTI) FUDBALERA. Kako je već navedeno, igrači sa ugovorom u engleskim akademijama Premijer lige (zaposlenje sa punim rad. vremenom) sa 16 god. imaju više od 10 god. fudbalskog staža, sa oko 15 sati nedeljno, 700 časova godišnje, ukupno 7000 sati posvećenih specifičnim trenažnim aktivnostima namenjenim USAVRŠAVANJU FUDBALSKOG UMEĆA. Do prvog ugovora u klubu Premijer lige, oni imaju preko 10000 sati nakupljenog uvežbavanja. Uprkos tolikoj važnosti, psihološkoj prirodi TEHNIČKO-TAKTIČKOG aspekta treninga nije poklonjena dužna pažnja naučnika, koji uglavnom istražuju biološku stranu treninga. (f.n. naša reč UMEĆE pokriva eng. skill, expertise, art i rus. „navik“, umenje, ali i lovkost) Kad je reč o TEHNIČKOJ pripremi, u Zapadnoj Evropi i Americi su razvijene razne teorije motornog učenja, ali su one neadekvatne za potpuno razumevanje sportske aktivnosti. U ruskoj tradiciji postoji zasnivanje treninga na Pavlovljevoj teoriji uslovnih refleksa (što i nije psihološka teorija), u kojoj je centralni pojam razvoj „motornog stereotipa“, koja je neadekvatna za razumevanje sportske veštine. Tako treneri (zapadno i istočno od nas, a možda i kod nas) kondicioniranje ili fitnes trening (fizičku pripremu) sve više zasnivaju na naučnim istraživanjima, dok na tehnici rade na osnovu tradicije, ličnog ubeđenja ili imitacije drugih. Time se i kondicioniranju pridaje veća pažnja na treningu, na račun tehničkog usavršavanja. O kondicioniranju se nauka sluša, dok se ne dovodi se u pitanje postojeća trenerska praksa u aspektu razvoja tehnike. Kao što postoje mitovi (čvrsta raširena verovanja, bez razumnog utemeljenja) o talentu, tako postoje i raširena pogrešna verovanja o načinu razvoja tehničkog umeća fudbalera. Razlike (tradicionalnog i psihološki zasnovanog) se mogu opisati kao razlikovanje dva stila obučavanja: Unapred propisano obučavanje (dominira uputstvo trenera) i vođeno (trenerom) otkrivanje (samog učenika)

-25-

Način obučavanja motornim veštinama (tehnička priprema sportiste) određen je: - trenerovim uvodnim pristupom učeniku (početne informacije), pre svega upotrebom demonstracije i verbalnog uputstva - organizovanjem njegovog vežbanja, pre svega uslova i načina rada učenika - primenom feedbacka, pre svega u odnosu na preciznost i učestalost trenerovog komentarisanja učenikovog rada. Sledi upoređivanje dva načina (stila), raspravljanjem tradicionalnog obučavanja (popularnih “mitova”). 1. Mit o vrednosti demonstracije – DEMONSTRACIJA JE PRESUDNA “Demonstracija je ključna za informisanje o najboljen načinu izvođenja elementa tehnike.” Mada je to u većini slučajeva tačno, ponekad je opis rečima jednako dobar, a ponekad je demonstracija čak i štetna. Demonstracija je najefikasnija kad jasno pokazuje sušitinu akcije, a učenik već raspolaže kretnjama (pod-elementima) i želi da tu akciju ostvari na efikasan način. Demonstracija nije efikasnija od uputstva rečima niti od samo vežbanja kad malo informiše ili kad treba sam učenik da (iznutra, tj. kinestetski) oseti kretanje. To znači da je dem. najvažnija na samom početku, kod novog elementa. Ali ponekad to rano trenerovo nametanje obrasca kretanja koji učeniku ne odgovara može biti štetno. Tada je bolje da sam igrač prvi pokuša izvođenje elementa. Uputstvo rečima o cilju tehničkog poteza je tada dovoljno učeniku za njegovo učenje pokušavanjem (ili otkrivanjem). To može voditi dugoročno fleksibilnijoj i prilagodljivijoj akciji – veštini, majstorstvu. Tu se pokazivanje može uključivati selektivno i kao dodatno vođenje (uz reči trenera). U sklopu mita o demonstraciji, uobičajeno se kaže: Najbolja je - savršena demonstracija. Raširena def. tehnike: Tehnika kao idealizovan (unapred propisan) obrazac kretanja. Idealan, model savršenstva – da li postoji za sve i svakog? Umesto usiljenog modelovanja – predlaže se traganje za sopstvenim rešenjem.

OBUČAVANJE unapred propisano - uputstvom / vođeno otkrivanje

početne informacije

način vežbanja feedback trenera

-demonstracija -verbalno uputstvo

- promenljivo vežbanje - kontekstualna interferencija

- preciznost - učestalost

-26-

Pokazano je da posmatranje drugog učenika može biti bolje, jer aktivira proces rešavanja zadatka. Učenje posmatranjem učenika se dodatno pospešuje slušanjem komentara/feedbacka učenikovog trenera. Učenje što pre treba da postane rešavanje problema. 2. Mit o najboljem načinu vežbanja – “NAJBOLJE JE PONAVLJANJE ISTOG POKRETA U ISTIM USLOVIMA”. To zaista vodi bržem učenju tokom jednog treninga, ali je dugoročno bolje uvesti promenu! Dugoročno znači da učenjem stvaramo relativno trajnu promenu “u glavi” - veštinu, što je naš cilj, a ne kratkoročno menjanje ponašanja. To znači, uvoditi promenu rano u učenju tehnike! To je različito od uobičajenog: “prvo ovladati tehnikom, pa tek kasnije dodati fleksibilnost i adaptabilnost”. Umesto toga (psiholozi) predlažu: Rano unositi delove realne igre. Realna igra se karakteriše neponovljivošću okolnosti i neredom. Dokazana prednost “kontekstualne interferencije” (eng. contextual interference; context = okolnost;’ interference = mešanje): tj. nasumično, slučajno raspoređeni pokušaji (uzastopno različiti pasovi, šutevi, driblinzi, bacanja), nasuprot “blokovskom” vežbanju, u kome su uzastopni pokušaji isti u jednom bloku-treningu, pa se u drugom bloku “učvršćuje” drugi element tehnike. U blokovskom vežbanju postoji niska “kontekstualna interferencija” (mešanje okolnosti, uslova izvođenja). Puno dokaza ima da “kontekstualna interferencija” i generalno promenljivost u vežbanju vode boljem učenju i transferu! Do takvog usložnjavanja okolnosti učenja dovodi trening fudbala sa timovima s manje igrača i na manjem terenu (eng. small-sided games, npr. 4 prema 4). Ovaj način organizacije igre ima preteče u “fudbalu na male golove” (u dvorištu zgrade, na ulici, na plaži) iz detinjstva mnogih sada velikih igrača (van Persi, Krojf, Maradona, Ronaldinjo, Drogba). Primerima tih igrača pridružuje se ranije navedeni nalaz naučnog istraživanja o korisnosti ranog fudbala za razvoj talenta. Jedan od pozitivnih efekata takvog treninga se tiče razvoja fudbalske veštine o kojoj je ovde reč. “Drilovanje” usavršava kretanje “u vakuumu”, izolovano od konteksta igre. Usavršena kretnja nije veština! Setimo se lekcije iz Osnova psihologije u kojoj smo naučili da je primarna - vešta akcija, dok su kretnje sporedne, one su posledice akcije. Izgrađena veština je otporna na “mešanje okolnosti” različitih vrsta. Čak kad bismo zanemarili vrlo promenljivu i neponovljivu prirodu odvijanja fudbalskog meča, naizgled stabilne karakteristike terena nisu baš toliko stabilne da ne utiču na tehniku. To su npr. spoljašnji uslovi, kao što je temperatura ili vlažnost vazduha, nadmorska visina, kvalitet podloge. Poseban izvor promenljivih okolnosti predstavlja sam organizam fudbalera, npr. umor. Među psihičkim uslovima, istaknuto mesto imaju emocije, pre svega anksioznost! Kakva je sudbina mita o idealnim uslovima učenja tehnike? Idealni su uslovi ili načini obučavanja koji omogućuju ”vežbanje kao učenje bez ponavljanja”, tj. oni koji podstiču učenje kao učenikovo rešavanje problema. 3. Mit o pravom načinu na koji trener ispravlja pokušaje učenika ili daje korektivni feedback (“komentar”). NAJBOLJI JE ŠTO PRECIZNIJI I ŠTO UČESTALIJI FEEDBACK. Feedback jeste važan deo trenerskog posla. Iz opšte kibernetske teorije bi se moglo zaključiti da je najbolji detaljan i čest komentar (feedback). Za trenera je karakterističan “uvećani” ili “pojačani” feedback – efekti učenikovog pokušaja se naglašavaju u komentaru trenera (ne misli se na unošenje negativnih emocija kod grešaka učenika!). U prvim koracima učenja to je bitno, ali učenika treba što pre ohrabrivati da koristi sopstveni, unutrašnji (eng. intrinsic) feedback. Učenik treba da razvije svoj proces otkrivanja i korekcije

-27-

grešaka. To je dobrim delom učenje pokušavanjem, ili: “na osnovu pokušaja i slučajnih uspeha”, ali i na osnovu uvida, shvatanja odnosa delova celine (geštalta) vešte akcije: šta čemu vodi; shvatanje prostornih i vremenskih odnosa – timinga! Kada trener smanji feedback (preciznost i učestalost), privremeno nema napretka kod učenika. Krakoročni zastoj zbog efekta slabljenja (eng. fading) trenerovog feedbacka, dugoročno vodi boljem učenju veštine. Psiholozi preporučuju nekoliko načina umanjivanja učenikovog oslanjanja na trenerovo uputstvo (“feedback” propisivanja): Sumarni feedback – Sažet komentar za veći broj uzastopnih pokušaja igrača. Ograničavajući feedback – Davanje komentara tek kad izvođenje izađe van zadatih granica. Opisni feedback – Samo opisivanje efekta, bez uputstva za otklanjanje grešaka. Postavljanje pitanja – Šta su bolje mogao da uradiš u prethodnom pokušaju. Najbolji je feedback koji podstiče učenika da traži sopstveno rešenje problema. Mitove podržavaju dobri trenutni efekti vežbanja. Ali su ti efekti privremeni i ograničeni na uslove učenja. Takva tehnička spremnost popušta pod pritiskom (u teškim, vanrednim uslovima). Generalno, osposobljavanje za rešavanje zadatka određene vrste na optimalan način treba da se odvija uz uvažavanja činjenice da je element tehnike (motorna veština) proizvod tri vrste uslova: prirode zadatka, sredinskih faktora i individualnih karakteristika učenika-igrača. Priroda zadatka obuhvata pravila igre, ali i veliki niz specifičnih okolnosti koje karakterišu fudbalski meč, a za koje je moguće na treningu napraviti simulaciju tipičnih slučajeva (veličina terena, koridori, broj kontakta s loptom /ili vreme posedovanja/, broj igrača napada/odbrane i t.d.) Sredininski uslovi se mogu jednim delom simulirati na treningu, dok se sa nekim sredinskim faktorima igrač hvata u koštac tek na utakmici (npr. nadmorska visina, ekstremne temperature vazduha). U karakteristike igrača spadaju telesne karakteristike (npr. visina) i komponente njegove fizičke spremnosti (npr. agilnost). Opšti zadatak trenera je da menjajući na treningu faktore koji su pod njegovom kontrolom pomogne svakom igraču u razvoju fudbalske veštine.

VEŠTINA ODLUČIVANJA I IMPLIKACIJE ZA RAZVOJ TAKTI ČKE SPOSOBNOSTI (SPREMNOSTI) FUDBALERA U jednoj analizi međunarodne utakmice, nađeno je da su igrači ostvarili 2622 kontakta s loptom. Svaki takav događaj je prilika da igrač pokaže svoju tehničku osposobljenost. Ali svaki takav događaj je prilika da igrač pokaže i svoju taktičku osposobljenost. Svakom kontaktu s loptom bi trebalo da prethodi odluka igrača. Donošenje odluka je zapravo neprekidan posao igrača. On odlučuje i kada dolazi u kontakt sa protivničkim igračem. Odlučuje o svakom svom potezu na terenu, s loptom ili bez nje, u neposrednom duelu s protivnikom ili u slobodnom kretanju. Pri tome, kad god je to moguće, igrač deluje proaktivno: on stvara sebi dobru poziciju na terenu, on inicira susret s protivničkim igračem, on planira i obezbeđuje kontakt s loptom - umesto da mu protivnik iznuđuje položaj na terenu, nameće neposredni duel ili mu lopta dolazi neočekivano. Svako reaktivno ili proaktivno delovanje pojedinog igrača treba da se uklopi u grupnu taktiku, i taktiku sopstvenog tima. Na taj način se individualna taktika, tj. odlučivanje pojedinih igrača umnogome komplikuje. Očigledno je taktičko ponašanje itekako važan deo igre fudbalera i to ponašanje uveliko nadgrađuje ”taktiku iz svlačionice”, tj. trenerov plan igre. Fudbaler nikako nije samo

-28-

izvršilac tuđeg plana. Psihološki govoreći, taktička osposobljenost igrača se ne sastoji samo u dobroj memeriji (pamćenju trenerovih instrukcija), nego - pre svega - u brzom i ispravnom donošenju odluka u brojnim, raznovrsnim i često neočekivanim prilikama. Opšta definicija veštine i ovde važi. Za razliku od motorne veštine, koja zasniva tehniku, ovde, kod taktike, je reč o kogniivnoj veštini. Kognitivne veštine u fudbalu se odnose na osposobljenost igrača da izvede pravu akciju u pravom momentu i brzo prilagodi novim konfiguracijama igre i kretanju lopte na terenu. (Ovde se podrazumeva se da u kognitivne spada i perceptivna veština, koja se kod nekih autora izdvaja u posebnu kateoriji, van kognicije). Dve komponente taktičke spremnosti su 1) deklarativno znanje i 2) proceduralno znanje: 1) Znanje O tome ŠTA se radi – deklarativno (izjavljivo, saopštljivo – up. eksplicitno) znanje: Npr. pravila i ciljevi igre. Ili uputstva, kao što su sledeća: Kad tim odbrambenog igrača izgubi loptu tokom igre, ovaj odmah preuzima svoj odbrambeni zadatak; kad njegov tim dođe u posed lopte, navalni igrač tačno zna šta da radi. 2) Izvođenje (ostvarivanje) gore navedenog – proceduralno znanje: Izbor i izvođenje odgovarajućih akcija u kontekstu igre. Izbor pozicije, odlučivanje (inače da pomenem: istraživanje je pokazalo da su to za omladince najbolji prediktori kasnijeg uspeha, naročito za vezne igrače) Ima nekoliko zbirnih naziva za kognitivne veštine u timskim sportovima: razumevanje igre, inteligencija igre, shvatanje igre, čitanje igre. Dok je trenerova uloga u rešavanju taktičkih zadataka nešto što se podrazumeva, takičke sposobnosti koje se traže od igrača su često manje vidljivi. Koje su to sposobnosti i da li trener može da ih unapredi? Sposobnost anticipacije protivnikove naredne akcije je već pomenuta. Veštiji fudbaler je brži i tačniji u prepoznavanju i sećanju obrazaca igre, bolji je u korišćenju vizuelnih naznaka kod protivnika (kao što su usmerenost njegovog pogleda ili posturalna orijentacija /telesni stav), koristi efikasnije vizuelno pretraživanje i tačniji je u očekivanju onoga što će se dogoditi u datim okolnostima. Te sposobnosti nisu rezultat nasleđene „fudbalske inteligenicije“. O tome nauka ništa ne zna. Jedino što danas znamo jeste da se veštine razvijaju kroz vežbanje specifično za fudbal (mada i bavljenje srodnim sportovima omogućuje transfer veština). U svakom slučaju je moguće unaprediti “čitanje igre” kroz posebno strukturirani trening. Bitna karakteristika kognitivne veštine kod igrača jeste njena slivenost sa motornom akcijom. Percepcija – kognicija – akcija je kružni proces. Sama percepcija je “motorizovana”, što je najočiglednije kod vezuelne percepcije. Gledanje “izvode” mišići očiju, vrata, trupa, tj. vizuelno pretraživanje ostvaruju pokretne oči, na pokretnoj glavi, koja je na pokretnom telu! Najbolje je složenost kognicije u fudbalu prikazati kroz proces odlučivanja (prožet takođe motorikom): U napadačkoj akciji, igrač napada (A) vodi loptu ka protivničkom golu i prilazi mu odbrambeni igrač protivnika (B). Pred igrača A se prvo (1) postavi problem: Koju akciju treba da preduzme kao odgovor na B koji prilazi.

-29-

A (2) identifikuje uslove-ograničenja svoje aktivnosti (ne može da doda u ofsajd) i odredi prioritete svojih ciljeva (zadržavanje lopte u posedu, uz mogućnost postizanja gola). A (3) stvara moguće opcije akcije: šut na gol, dodavanje krilnom igraču, zaobilaženje protivnika. A (4) razmatra te akcije, uz moguće njihovo ređanje po verovatnoći postizanja primarnog cilja (posed lopte). A (5) bira akciju, verovatno prvu po redosledu verovatnoće. A (6) pokreće akciju (vodi loptu udesno od B), čime daje vreme i možda prostor za prodor krilnog suigrača, kome dodaje loptu i (7) ocenjuje svoju odluku (zavisno od ishoda zajedničke akcije) Majstor odlučivanja je naučio da kroz 7 etapa prođe brzo i intuitivno, čak u najsloženijim situacijama i pod pritiskom. Tu posebnu važnost ima sposobnost čitanja igre, psihološki rečeno: prepoznavanje obrasca i anticipacija. Prva ispitivanja i jasan primer majstorstva čitanja: Velemajstor u delu sekunde shvata da je “beli bolji”, a položaj pojedinih figura bolje prepozna početnik. Velemajstor nakon 5-10 sekundi gledanja, tačno ponovi položaj 90% figura. Slabiji igrači znatno manje. Celina (smislena) je bitna – ima prvenstvo; detalji proističu iz celine (detalje otkrivamo naknadnom analizom). Tokom učenja, igrač pojedinosti grupiše u “čank” (eng. chunk – komad), obuhvatniju jedinicu stanja na tabli/ terenu. U fudbalu 22 ili manje igrača se premeštaju “haotično”, ali za majstora “čitljivo” – majstor zna unapred gde će lopta biti. Majstor lako pamti te konfiguracije i lako ih se doseća. Za praksu je važno da postoji transfer (prenos) znanja kod timskih sportova koje imaju sličnu strukturu igre (fudbal, hokej, košarka su “invasion sports” sportovi prodora – sa igračima koji prodiru na (branjeni) teren (navaljuju na, upadaju na, osvajaju, zaposedaju teren). Istraživanje majstora odlučivanja u sportu pokazuje da oni imaju znatno manje od Ericssonovih 10000 sati specifičnog treninga svog sporta (samo 4000), ali imaju bogatu istoriju ranijeg bavljenja srodnim sportovima! Prepoznavanje obrasca daje igraču na znanje šta će suigrači i protivnici sledeće da urade i omoguću blagovremeno pripremanje odgovora – anticipaciju (od lat. anticipare = unapred uzeti; znači: anticipacija – kognitivna/ akciona pripremljenost odgovora na akciju protivnika). Loptu nekad nije moguće zaustaviti drugačije osim ako se pročita namera protivnika, tj. pripremi za prijem lopte pre no što je protivnički igrač udari. Zapravo, anticipacija i razne vrste predviđanja (raznog vremenskog raspona) daju veliku prednost fudbaleru. Uvek je dobro imati vremena za pripremu odgovora na akciju suigrača ili protivnika.

VAN-TERENSKI TRENING KOGNITIVNIH VEŠTINA Veliki fizi čki (i mentalni) napor na treningu, ne daju dovoljno vremena za vežbanje odlučivanja. Moguće je van uobičajenog treninga (testirati i) unapređivati odlučivanje.

-30-

Tipični pristup je upotreba video simulacija fudbalskih situacija, zajedno sa instrukcijom o važnim izvorima informacija, kao i feedbackom. Npr.anticipatorna veština golmana u odbrani penala ili igrača u polju u prepoznavanju odredišta narednog dodavanja. Taktičko uvežbavanje je moguće i van terena i van sezone. Ili kad je igrač povređen Već postoje na tržištu programi obučavanja zasnovani na naučnim istraživanjima. Jedna od ponuda tržišta je “Brain fitness”, treniranje moždanih/mentalnih sposobnosti – uz pomoć kompjutera. Ta istaživanja su počela na vojnim simulatorima – kompjuterskim igrama, koje uključuju bitne mentalne zadatke iz realnog života, npr. leta helikoptera ili aviona. Širenje naučnog proveravanja vrednosti kompjuterske simulacije u raznim domenima kognitivne veštine vodi sledećim opštim zaključcima: - Kognitivna aktivnost se može bitno poboljšati odgovarajućim treningom. - Kognitivna aktivnost nije kruto ograničena nasleđem sposobnostima (čak je i uspeh na testovima “ fluidne inteligencije” moguće unaprediti vežbanjem “radne memorije”) - Uspeh treninga zavisi od prethodne analize kognitivnog zadatka i izdvajanja ključnih kognitivnih veština. Treba osigurati “kognitivnu vernost” simulacije realnosti. - Efikasan transfer na realnu aktivnost je moguć sa treninga ostvarenog na PC-ju. Ova istraživanja su potvrdila ranije navedene prednosti celine, tj. pristupa vežbanja “celine zadatka”. Tako se jača transfer i sposobnost prilagođavanja. Celovit zadatak se vežba uz uvođenje sistematske promenljivosti u trening. Rad na posebnim delovima zadatka se ostvaruje samo promenom naglaska na komponente-delove složenog zadatka (umesto izolovanog rada na njima) Drugi princip simulacije jeste primena povremenog (eng. intermittent) feedbacka (umesto stalnog). Time se ohrabruje istraživanje alternativa i nalaženju fleksibilnog optimuma, ličnog najboljeg načina rada– ličnog stila u rešavanju zadatka. (Podsećam: Značaj proređenog feedbacka – mada ne pod ovim nazivom - već smo ranije pomenuli, kod tzv. mitova tradicionalnog obučavanja u sportu; isto tako smo već osporavali kruto shvatanje “idealne tehnike”) Sve to usporava učenje, ali jača dugoročno zadržavanje (pamćenje) i transfer. Glavnu nagradu “2010 Brain fitness Innovation Award” dobio je trening “shvatanja hokeja” uz pomoć kompjutera. S obzirom da je hokej “taktički rođak” fudbala, iskustva sa njim su relevantna za naš sport. Hokejaški savez Sjedinjenih Američkih Država (USA Hockey), u okviru nacionalnog razvojnog programa u pripremi za učešće u američkim nacionalnim timovima učenika-sportista mlađih od 18 god. primenjuje sistem kognitivnog treninga – The Hockey IntelliGym. (Vežbaonice inteligencije za hokej) Cilj je razvoj “shvatanja/ osećaja hokeja” tj. perceptivnih veština (prikupljanje informacija iz sredine), odlučivanja i sprovođenje odluka. Kompjuterski treneri (kognitivne simulacije realnih hokejaških događaja) prilagođavaju trenažni program pojedinim igračima, prema njihovom stilu rada, sposobnosti i napredovanju. Dva puta nedeljno igrači imaju kognitivni trening, kao sastavni deo ukupnog treninga Kognitivno trenirani timovi imaju dokazanu prednost, po pobedama u realnim hokejaškim takmičenjima.

-31-

IntelliGym se već koristi i za unapređenje shvatanja košarke, koji je drugi “invazivni” rođak fudbala. Tu su dobijeni sledeći efekti:

- porast pozicione svesti (svesnosti) – svojih suigrača i protivničkih; - sposobnost predviđanja čemu vodi zbivanje u igri i brže i bolje odlučivanje; - bolja kontrola pažnje; - bolje prostorno orijentisanje.

TRENING KOGNITIVNIH VEŠTINA NA TERENU Najpre treba razjasniti neke veze psiholoških pojmova sa pojmovima korišćenim u fudbalu. Proizvod taktičke pripreme jeste taktičko znanje, sačuvano u dugoročnoj memoriji. To znanje usmerava planiranje i analizu (pre meča, nakon meča i prekidu), kao i situaciono odlučivanje – tokom meča. Taktičko znanje može biti različite specifičnosti: Od znanja specifičnog za sport (ili čak poziciju) do znanja sa širokom transferom, prvenstveno kod srodnih sportova (za fudbal je utvrđen transfer među sportovima invazije / prodora.) Postoji implicitno (podrazumevano, nečujno) znanje, koje se u fudbalu najčešće naziva “osećaj”. Ono je po pravilu stečeno nesvesno, na terenu i teško ga je iskazati rečima; suprotno je eksplicitno (jasno izraženo, iskazano – rečima) znanje. Posebna veština trenera jeste u sposobnosti prevođenja jednu vrstu znanja u drugu. Analogno implicitnom i eksplicitnom znanju postoji implicitno i eksplicitno učenje. Nakon tumačenja nekih važnih pojmova, daću zaključke psiholoških istraživanja, koja mogu biti korisna u fudbalskom treningu taktike. Najosnovnije odlučivanje fudbalera vezano je za dva kognitivna problema: 1. Koju motornu akciju (kretanje) izvesti (npr. koju vrstu šuta) i 2. Kako to kretanje izvesti (npr. snaga i pravac šuta, “frljoka” ili bez rotacije i t.sl.). Psihološko-analitički posmatrano, radi se o dve posebne odluke, odvojene međusobno milisekundama. Fudbalsko-analitički posmatrano, radi se o dve vrste odluka. Pitanje “Šta uraditi?” (npr. koji šut?) smatra se taktičkim zadatkom i trenira se u okviru taktike. Drugo pitanje, “Kako uraditi?” (kako izvesti?), smatra se pitanjem tehnike i trenira se u okviru tehnike (odvojeno). Naravno da su to neodvojivi zadaci i to ponovo treba da nas podseti na neodvojivost tehnike i taktike. Iz psihologije dolazi savet je da se odlučivanje o “Šta?” i “Kako?” što ranije spoje u procesu učenja kod mladih fudbalera. U vežbanju odlučivanja “ŠTA uraditi?” treba uzeti u obzir tri faktora: 1) složenost situacije, 2) korišenja pravila AKO-ONDA (AKO postoji to ONDA raditi to) i 3) kreativnost odluka 1) Kad je reč o složenosti situacije, kod mlađih je bolje ići od jednostavnih situacija, sa malo opcija, ka složenim situacijama. Način menjanja složenosti situacije se može odnositi na broj uključenih igrača ili na prirodu zadatka koje zadaje trener.

-32-

2) Usvajanje pravila AKO-ONDA može da se odvija tako što se ona prezentuju (a) rečima ili slikom; ili (b) igrač ih implicitno nauči, kroz igru (AKO je odbrambeni igrač .... a tvoj položaj ... ONDA uradi ...) Trener treba rečima da iskaže probrana, ključna pravila, što se naziva eksplicitnim učenjem. Međutim, utvrđeno je da u prostim situacijama, takvo, eksplicitno pravilo, može da ometa učenje. Znači da se neka jednostavnija pravila bolje uče implicitno. Aranžiranjem igara sa malim brojem igrača, trener može kanalisati implicitno učenje. 3) Učenje kreativnosti znači vežbanje da se za svako AKO daje više mogućih ONDA, što u jednom nizu odluka – donosi iznenađenje protivniku, što i jeste osnovna svrha kreativnosti (osim estetskog uživanja igrača i gledalaca). U vežbanju odlučivanja “KAKO uraditi?” treba uzeti u obzir tri preporuke. 1) Situacija u vežbanju mora da nalikuje takmičenju. 2) Korišćenje naznaka radi bržih KAKO odlučivanja. Npr. igrač je naučio verovatnoću uspešnosti određene vrste šuta, ali pokret protivnika (posebno “anticipatorni”) menja odluku o šutu. 3) Fokusiranje pažnje na efekat kretnje donosi bolji rezultat. S obzirom da se psihologija zalaže za bolje povezivanje tehničkog i taktičkog obučavanja, sačinjeno je nekoliko sistema rada s mladim igračima u kojima uspešno kombinuje motorno (tehničko) i kognitivno (taktičko) obučavanje. Npr. u okviru Modela kompetentnosti za igre prodora (MKIP, eng. IGCM) se predlaže postepeno približavanje situacije vežbanja uslovima realne igre, umesto izolovanog vežbanja motornih veština – tehnike. Koriste se izmenjene (modifikovane) igre, koje sadrže određeni stepen realnosti i fokusiraju neki element igre (šutiranje ili stvaranje mogućnost za šut). Koriste se pojednostavljene situacije – po broju igrača ili drugih komponenti igre. Tokom cele igre se odlučuje šta, kad, gde i kako. Sam igrač odlučuje. MKIP Tradicionalni pristup Igra (prilagođena sposobnostima dece)

Ponavljanje tehnika i taktičkih rešenja (zadatih)

Deca se međusobno podržavaju u rešavanju zadatka u igri Deca uče da shvate (osete) igru

Zadatak je isti za svako dete Trener daje rešenje zadatka

Situacija učenja je nalik igri i predstavlja probleme ofanzivne ili defanzivne akcije

Složeni zadatak je rasparčan na brzo savladive komponente znanja i veština

Deca uvek rešavaju probleme rastućeg nivoa složenosti

Uče se komponente znanja van konteksta

Trener postavlja pitanja (grupi ili pojedincima) o iskustvu dece. Ocena rada se odvija tokom igre

Feedback je pojedinačan i odnosi se na posebne komponente znanja i veština.

U gornjoj tabeli je upoređen tradicionalni način treninga sa treningom po Modelu kompetentnosti za igre prodora. Na kraju ovog dela teksta koji se tiče razvoja tehničko-taktičkog majstorstva, ponovićemo psihološko zalaganje za celovitim pristupom u radu sa igračima, uz navođenje dokaza za njegovu ispravnost iz prakse. “Globalni metod” Hoze Murinja objedinjuje tehničku, taktičku, fizičku i mentalnu pripremu. To znači da se uvek vodi računa o celovitosti ponašanja i da je rad sa delovima,

-33-

tj. aspektima tehnike, taktike i t.d. zapravo samo promena naglaska. Čak ni fizička priprema se ne radi izolovano. Murinjo kaže: “Kod nas nema mesta za fizički trening; za tradicionalni trening izdržljivosti, snage i brzine. Tu je uvek reč o ponašanju.“ Murinjom Globalni metod je fudbalska konkretizacija opšteg psihološkog princima celovitosti ponašanja: Igra fudbalera je nešto više i drugačije od pukog zbira posebnih delova, npr. taktike, tehnike, snage, izdržljivosti i t.d. Ako je u realnosti ponašanje celovito, onda razvijanje fizičkih karakteristika izdvojeno iz ponašanja fudbalera nema željene efekte. Zapravo takvo izdvajanje nije ni moguće. Fizičke karakteristike se javljaju (i razvijaju) uvek u okviru neke “tehnike”. I da hoćemo, snagu izolovano iz ponašanja ne možemo jačati. Podsetimo se slučaja sa merenjem “low body power” K. Rolanda, koji pokazuje kako je besmisleno meriti “čistu eksplozivnost”. Zapravo je Ronaldo pokazao da on poseduje dve vrste “low body power”, a samo u jednoj od te dve vrste je on pokazao izuzetnu superiornost. To je ona vrsta “eksplozivnosti” koju je razvijao - u okviru fudbalskog zadatka udarca glavnom. Tačno je da mi koristimo reči koje sugeriraju rasparčanost ponašanja. Treba da smo svesni da naše reči upropćavaju realnost i da su samo nužno zlo u stručnoj i naučnoj komunikaciji i u radu sa sportistima. Isto tako je tačno da Murinjo ima trenere specijaliste za pojedine aspekte sportske pripreme. On ima i kondicionog trenera. Ali Murinjo i kondicioni trener zajedno razmatraju pripremu igrača, s obzirom na strateški plan igre i uloge igrača u tom planu. To je značenje Muronjovih reči da kod njega nema fizičke pripreme.

DOPRINOS FUDBALA POZITIVNOM RAZVOJU MLADIH Mnogo puta je rečeno da je fudbal mnogo više od puke igre. Mi ćemu tu frazu shvatiti sasvim ozbiljno, jer postoje naučni dokazi da bavljenje fudbalom doprinosi ukupnom pozitivnom razvoju mladih. Eriksonova (Anders Ericsson) nauka o izuzetnom ljudskom postignuću - uključujući fudbalsko majstorstvo - kao rezultatu potpune predanosti intenzivnom i dugoročnom treningu - je u potpunom skladu sa nalazima pozitivne psihologije, naučnog pravca koji usmerava psihološka istraživanja na čovekove snage i vrline, za razliku od tipične orijentisanosti psihologa na ljudsku nesreću i slabost. Pozitivna psihologija ukazuje na potrebu iskorišćavanja velike plastičnosti i potencijala za pozitivnu promenu, kako osoba tako i čovekovog okruženja. Dok se Ericssonovo učenje tiče razvoja različitih sposobnosti, pokret pozitivne psihologije se odnosi na ukupan psihološki razvoj, na pozitivne promene koje se tiču domena ponašanja koji se tradicionalno nazivaju ličnošću, karakterom ili moralom. Znači da psihologija može da pomogne deci ne samo u tome da postanu dobri fudbaleri nego i da iskoriste svoje kapacitete i postanu dobri i srećni ljudi. Uticaj pozitivne psihologije se u ovoj deceniji već oseća i u sportskim krugovima. Pridev „pozitivan“ se ne koristi samo kad se govori o razvoju sportiste, nego ga nalazimo i u izrazima kao što su „pozitivan trenerski rad“ i „pozitivno rodeteljstvo“ u sportu. Ovde imamo nameru da pokažemo šta su to pozitivne razvojne promene koje može doneti bavljenje fudbalom i na koji način tome mogu doprineti treneri i roditelji. Najsažetiji prikaz pozitivnih posledica, koje su rezultat bavljenja fudbalom, moguće je dati oslanjanjem na rad psihologa Kote-a (Côté), koji te pozitivne promene naziva „4 C“, jer svaka od njih, na engleskom, počinje slovom „C“:

-34-

1. Kompetentnost (eng. „competence“), znači ovladavanje specifičnim fudbalskim veštinama, za trening i takmičenje. To se ostvaruje kroz aktivnosti učenja - treninga koje karakteriše kreativnost i uživanje. Sadašnja fudbalska praksa u radu s mladima ne ide u prilog nastojanja da fudbal okupi što veći broj dece i dugoročno ih veže za taj sport kroz treninge koje karakteriše sloboda i uživanje, a koji vode razvoju fudbalske kompetentnosti. 2. Samopouzdanje (eng. „confidence“) je uverenost u svoju sposobnost da se uspe u posebnim situacijama. To se ostvaruje u sredini koja vrednuje i ističe lični napor i nepredovanje. Svuda u svetu fudbala, a kod nas i više nego drugde, postoji težnja „seniorizacije“ rada s mladima, tj. preslikavanja načina rada sa odraslima - na decu, čija je glavna karakteristika naglasak na ozbiljnom takmičenju i pobeđivanju, sa svim negativnim posledicama koje taj pritisak na mlade igrače može da ima, posebno u pogledu razvoja verovanja u sebe. 3. Povezanost (eng. “connection”) - je sposobnost za izgrađivanje pozitivnih veza između ljudi (trenera, suigrača, suparnika) i unutar institucija (klubova, škola). U fudbalu se povezanost unapređuje građenjem odnosa zasnovanih na poverenju , poštovanju i uzajamnom razumevanju svih strana. Navedimo ovde samo neke teškoće u ostvarivanju takvih vrlina kod mladih. Jedna od njih su tzv. “problem-roditelji”, koji sa jakim karijerističkim motivom iznuđuju uspeh svog deteta. U vezi sa tim pritiscima na decu i prenaglašavanjem takmičenja i pobeđivanja moguće je i rivalstvo suigrača. Najsnažniji negativan uticaj u razvoju ove sportske vrline verovatno možemo pripisati ostrašćenim navijačima (kod dece su to uglavnom njihovi roditelji, na žalost). Mada važna komponenta navijačke strasti može biti ljubav prema klubu ili pojedinom igraču, neretko se taj pozitivni sentiment kombinuje sa nečim što je suprotnost povezivanju, a to su agrisivnost i mržnja prema rivalskim navijačkim grupama. Ponekad postoji rivalstvo između gupa koje dele ljubav prema istom klubu. U takvim grupama postoji snažna povezanost članova, ali je ona zasnovana na agresivnosti prema drugima. Da li su rivalstvo, agresivnost, mržnja neminovnost fudbala? Pozitivna psihologija odgovara da to nije spontani izraz ljudske prirode i da čovek ima potencijale i za plemenite odnose s drugima, ali da decu treba vaspitavati za povezanost. Čak i bez obraćanja pozitivnoj psihologiji, imamo razloga za optimizam. Da je čak i u fudbalu moguće postojanje fudbalske navijačke strasti bez navedenih negativnih komponenti svedoče japanski zaljubljenici u fudbal. 4. Karakter (eng. character) znači poštovanje pravila i dobro (prikladno) ponašanje prema svim učesnicima u sportu (treneru, protivnicima, sudijama, roditeljima). Poštenje treba da postoji u svakom aspektu ponašanja, na terenu (fair-play) i van njega. “Sportski duh” znači pre svega uvažavanje drugih, uključujući suparnike. Kao što fudbalsko majstorstvo nije stvar gena već negovanja potencijala koji ima skoro svako dete (po Ericssonu), tako i poštenje nije “dar s neba”, koji je neko dobio, a neko nije, već je ono rezultat vaspitanja. U sistemu fudbalskih takmičenja postoji rangovanje po fer-pleju (fair-play), ali priznanja te vrste ostaju neprimećena, jer se prenaglašava takmičarski rezultat. Stalno obraćanje pažnje na nosioce takvih priznanja imalo bi vaspitni uticaj na mlade fudbalere. Kada kažamo da fudbal ima veliku moć da decu promeni u pozitivnom pravcu, tu ne mislimo da se takve promene odvijaju automatski, pukim treniranjem fudbala. Treniranje fudbala se odvija na mnogo načina, neretko sa negativnim posledicama u razvoju mladih. Na promenama u pozitivnom pravcu treba svesno raditi, a odlučujuća je uloga trenera i roditelja.

-35-

POZITIVAN UTICAJ TRENERA 1. Trener treba da omogući zadovoljstvo i zabavnu igru kroz fudbal i ne treba da prenaglašava takmičenje i pobedu. Slobodna igra i kreativnost treba da zamene previše programirane treninge. 2. Sva deca treba da imaju jednaku mogućnost da igraju. Treba pratiti vreme u igri svakog deteta i dati svima slično učeće. Deci treba davati različite pozicije (napad, odbrana), i uloge, npr. kapitena. 3. Svakom omogućiti uspeh. Svakom detetu treba dati priliku da doživi šut iz ugla, ubacivanje iz auta, postizanje gola. 4. Razvijati ličnu i društvenu odgovornost. Trener treba da koristi pojedinačne razgovore o ličnim i sportskim problemima koje mlada osoba ima. Korisni su i grupni sastanci, na kojim se razgovora o dobrom i lošem vladanju na treninzima i utakmicama. Trener treba da je svestan da je on važan model (uzor) deci. Njegovo ponašanje na terenu (prema igračima, sudijama), ali i van terena, deca nesvesno usvajaju.

POZITIVAN UTICAJ RODITELJA Podrška je reč kojom se najbolje opisuje uloga roditelja. 1. Opipljiva podrška se tiče finansiranja materijalnih zahteva u bavljenu fudbalom; tu spada i organizacija vremena, usklađivanje raznih drugih detetovih aktivnosti sa bavljenm sprotom. 2. Emocionalna podrška se ogleda u pozitivnom komentarisanju igre deteta i u izražavanju uverenja u sposobnost deteta. 3. Informativna podrška znači savetovanje deteta u slučajevima nefer postupaka protivnika, greške sudije, suigračeve nespremnosti na saradnju (“sebičluka”). U ovu vrstu podrške ne spada ono što je ponekad veliko iskušenje očeva, a to je njihovo preuzimanje uloge pomoćnog trenera. Bez obzira na to što se mnogi očevi osećaju vrlo sposobnim da budu treneri, treba odoleti takvom iskušenju. 4. Druženje kao podrška znači uspostavljanje posebnog odnosa sa detetom kroz fudbal. To je zajedničko igranje fudbala pored zgrade, praćenje detetovih utakmica (i treninga, uz uvažavanje onoga što je rečeno pod tačkom 3), makar odvođenje deteta na trening.

PERIODIZACIJE RAZVOJA MLADOG SPORTISTE Kroz prikaz periodizacije treninga i razvoja, daju se principi koje treba primenjivati u trenerskom radu. Primena tih principa nije moguća nezavisno od ukupne organizacije fudbala u datoj sredini! Naročito je sporna uloga takmičenja u sportu mladih i opšta težnja „minijaturizacije“ fudbala odraslih! Prvo proučavanje toka sportskog razvoja mladih daje Blum (Bloom, 1985). Njegovi rad je bio polazna osnova za kasnije proučavaoce razvoja sportista, ali glavni njegovi nalazi vrede i danas.

-36-

Među njima je i činjenica da svi sve osobe koje su u nekoj oblasti postigle izvanredan uspeh na svom ranom uzrastu imale trenera koji je sam bio - znalac/ majstor. Ta činjenica je važna u sredini koja smatra da za rad s mlađim kategorimama fudbalera nije potrebna stručna kvalifikacija. Danas su najpoznatije dve periodizacije sportskog razvoja mladih, koje imaju i neke svoje varijante.

TROETAPNI MODEL DUGOROČNOG SPORTSKOG RAZVOJA MLADIH (Côté) 1) Kote (Côté) daje troetapni model dugoročnog sportskog razvoja mladih (Côté and Hay, 2002). Desetogodišnji period razvoja majstorstva (Ericssona) deli u tri perioda, ali unosi i neke izmene u origninalnu Ericssonovu teoriju. 1. Etapa uzorkovanja (probanje raznih sportova) 2. Etapa specijalizacije 3. Etapa investiranja (svojih resursa) U osnovi je to prikazan put do sportskog majstorstva, ali na bilo kojoj etapi bavljenja sportom postoji izbor rekreativnog sporta ili odustanje od sporta. U fazi uzorkovanja deca učestvuju u više od jednog sporta, a glavna im je motivacija zabava i uživanje. Način treniranja je strukturirana ili promišljena igra (eng. deliberate play). To su aktivnosti planirane da obezbede uživanje kroz aktivno i prijatno bavljenje sportom, za razliku od promišljenog vežbanja koje je specifično namenjeno unapređenju postojećeg nivoa aktivnosti i po sebi ne donose prijatnost. Podsećamo na Eriksonove opise promišljenog vežbanja: To je rad izvan nivoa kompetentnosti i ugodnosti; ili: promišljeno vežbanje nije ni rad ni igra. Za neke sportove, kao što su plivanje, gimnastika, tenis, važi rana specijalizacija i “težak rad”. Ali kod sportova kao što je fudbal, postoji “uzorkovanje”, fudbal je jedan od sportova kojima se dete bavi. Osim toga, u ranom bavljenju fudbalom dominira spontanost i igrarija. U ovoj periodizaciji, odsutno je ranog promišljeno vežbanje, što menja teoriju Eriksona! Navedeno istraživanje Vord-a i saradnika (Ward i dr. 2009) daje mogućnost neke vrste kompromisa. Autori spajaju obe ideje (ranu specijalizaciju i promišljenu igru) pojave pojmom “ rano angažovanje”. Zapravo je ovde reč o razlici koja postoji među autorima u vezi sa motivacionom osnovom bavljenja sportom. Postoji saglasnost o važnosti motivacija u upravljanju naporom koji se ulaže u bavljenje sportom. Razlika postoji u naglašavanju jedne ili druge strane u psihološkim dihotomijama (detaljnije će o ovome biti reči u psihološkom predmetu koji će studenti tek slušati na III god. AF – u Psihologiji sporta, pa se ovde pojmovi samo pominju i od studenata se očekuje samo njihovo površno razumevanje): (1) Intrinsička motivacija (uživanje u samoj igri) – (2) ekstrinsička motivacija (vežbanje radi postizanja udaljenog cilj); (1) spontanost i (2) voljna samo-regulacija povezani sa (1) situacionim interesovanjem i (2) personalnim interesovanjem. Tajna prave motivacije (zdrave i dugoročne) jeste u odnosu (1) i (2), a trenersko umeće se ogleda u umetnosti njihovog kombinovanja, od početne prevlasti (1) do konačne prevlasti (2).

-37-

Nakon faze uzorkovanja, mladi su pred izborom da nastave da se bave određenim sportom kroz fazu specijalizacije, ili da se opredele za rekreativno bavljenje sportom ili čak da napuste sport. U rekreativnom bavljenju fudbalom mladi se redovno bave sportom, ali nemaju aspiracije dostizanja visokog sportskog nivoa. Etapa specijalizacije uključuje više promišljenog vežbanja (posebno namenjenog unapređenju fudbalskog umeća) a smanjeno je angažovanje u drugim sportovima. Još im je uživanje i zabava glavni element sportskog iskustva. Ipak, postoji opredeljenje za jedan sport i spremnost da se ozbiljno radi na njegovom usavršavanju. U toj fazi postoji ravnoteža promišljene igre i promišljenog vežbanja. Taj izbor (specijalizacija) sporta je pod snažnim uticajem iskustva sa trenerom, uspeha ili uživanja u samom sportu. Ulazak u fazu investicije znači potpunu posvećenost ozbiljnom treniranju jednog sporta radi takmičarskog uspeha.

-38-

Etape razvoja sportiste (Côté and Hay, 2002) .

2) MODEL DUGOROČNOG RAZVOJA SPORTISTE (DRS) (Istvan Balyi) Vrlo često navođen u literaturi, Model dugoročnog razvoja sportiste (eng. Long-Term Athlete Development - LTAD) sadrži 6 etapa (za sportove kasne specijalizacije). Etape su sledeće: 1. FUNdament. Na engleskom jeziku se naziv ove etape piše kao „FUNdamentals“, naglašavajući osnovnu njenu karakteristiku – zabavu. Ona odgovara dečacima od 6 – 8 godine, devojčicama uzrasta 5-8 godina. Osim zabave, cilj rada u ovoj fazi je opšti razvoj telesnih sposobnosti i fundamentalnih kretnih veština. 2. Učenje da se trenira (eng. learning to train). Odgovara uzrastu dečaka od 9 do 12, a devojčica 8 do 11 godina. Svrha rada je učenje osnovnih sportskih veština. 3. Treniranje da se trenira ili treniranje treniranje (eng. training to train). Odnosi se na dečake od 12 do 16, a devojčice od 11 do 15 godina. Glavni cilj je opšti razvoj fizičkih sosobnosti (najvažniji je razvoj aerobnog kapaciteta) i osnovne veštine kretanja. 4. Treniranja da se takmiči. Odnosi se na mladiće od 16 do 18, a devojke od 15 do 17 godina. Cilj rada je optimizacija fizičke pripreme, specifičnih sportskih veština i pripreme za takmičenje. 5. Treniranje da se pobeđuje. Obuhvata mladiće starije od 18 i devojke starije od 17 godina. Cilj je maksimalna fizička priprema i razvoj specifičnih sportskih veština uz visoke takmičarske pretenzije. Uprkos velike popularnost ovog modela razvoja sportista i njegove prihvaćenosti u fudbalskom svetu, uključujući najistaknutije zemlje ovog sporta, treba imati na umu da neki naučnici ukazuju na odsustvo naučnih dokaza o vrednosti tih preporuka za praksu, uz problematičnost primene u fudbalu tog modela, koji je prvobitno razvijen za primenu u alpskom skijanju, a kasnije široko prihvaćen kao opšti model sportskog razvoja. Ta kritika ipak ne poništava vrednost LTAD, kao sheme za opštu orijentaciju u radu sa sportistima. Dalje istraživanje i praktična primena će dopunjavati i menjati osnovni model. “Odsustvo naučnih dokaza” za tako široko obuhvatan model nije poražavajuća karakteristika, jer to isto se može reći za sve ideje koje osmišljavaju opsežne društvene akcije u

uzorkovanje (isprobavanje) uzrast < 13 god.

specijalizacija (opredeljenost) uzrast 13-16 god.

r e k r eac i j a investicija (puna posvećenost)

uzrast >16 god.

napuš t anje

-39-

prosveti, ekonomiji, zdravstvu i td. Reč je o tako složenim procesima da je ih je nemoguće zamisliti kao “naučno dokazane”. Setimo se samo različitih modela koji decenijama rukovode prosvetnim reformama u svetu, kojima doprinos daju nebrojani naučnici i čiji je rad često snažno podržavan na razne načine od zainteresovanih država. Rezultat tog ogromnog poduhvata je takav da niko danas, posle višedecenijskog rada, ne može da kaže - “Evo naučno dokazanog modela edukacije”. Još smo u velikom neznanju, jer su procesi kojima želimo da ovladamo veoma složeni. Zato moramo da budemo tolerantni i prema radu skromnih naučnih snaga u sportu, skromnih po broju i po društvenoj podršci, u odnosu na gorenavedene društvene delatnosti.

2a) MODEL DUGOROČNOG RAZVOJA IGRA ČA (DRI) Model dugoročnog razvoja igrača (DRI, ili LTPD, od eng. Long-Term Player Development) predstavlja adaptaciju LTAD u fudbalu. Osim što ukazuje na načine razvoja vrhunskih fudbalera, on treba da ukaže na potrebu doživotnog uživanja osobe u fizičkoj aktivnosti. Ovaj model je nastao na severnoameričkom kontinetu, a u njegovm obrazloženju je navedeno da je razvijen na osnovu “istraživanja sportske nauke i uporednog proučavanja programa razvoja fudbalera u zemljama kao što je Engleska i Irska...”. Dakle, spojem nauke i dobre prakse utvrđen je poželjni put razvoja igrača - LTPD i on sadrži 7 etapa: 1. Aktivan početak, uzrast U4-U6 2. FUNdament, za uzrast U6-U9 muš. pola i U6-U8 žen. pola. 3. Učenje da se trenira, za uzrast U9-U12 muš. pola i U8-U11, žen. pola. 4. Treniranje da se trenira, za uzrast U12-U16 muš. pola i U11-U15 žen. pola. 5. Treniranje da se takmiči, za uzrast U16-U20 muš. pola, U15-U19 žen. pola. 6. Trening da se pobeđuje, za muškarce starije od 19 god. i žene starije od 18 god. 7. Doživotno aktivan – svi uzrasti muškaraca i žena. 1. Aktivan početak. Uzrast U4-U6. Cilj je aktiviranje dece. Deca se igraju sa odraslima, fudbalskom terminologijom izraženo, u igri 1prema 1. Cilj je razvoj funamentalnih kretnji: trčanje, skakanje, šutiranje, bacanje, hvatanje i td.. Odrasli namerno omogućuju detetu doživljaj uspeha. Igra traje dok je detetu to interesantno. Osim fudbala, propuručuje se bavljenje i elementima drugih sportova. 2. FUNdament. Uzrast U6-U9. Važan je detetov doživljaj slobode i uživanje. Radi se na agilnosti, balansu i koordinaciji, uz ranije navedene kretnje. Tehnika, u cilju razvoja osećaja lopte, obuhvata: prijem, pas, dribling, šut napred i na gol. Prisutna je bazična taktika - saradnja suigrača. Igra fudbala ima za cilj razumevanje igre, razvoj inteligencije igre i odlučivanja. Primenjuju se sistemi igre od 3 prema 3 do 5 prema 5. Sezona traje od 12 do 20 nedelja. Takmičarski duh (kompetitivnost) kod roditelja treba obeshrabrivati. Ne bi trebalo narušiti dobro raspoloženje i detetovo uživanje. Svi igrači dobijaju isto vreme i probaju sve pozicije, uključujući golmansku. Jednako vreme se daje za trening i meč. Bavljenje drugim sportovima se nastavlja. 3. Učenje treniranja. Uzrast U9-U12. Postaje važna imitacija slavnih igrača, ali i spremnost na učenje. Uz trenerovu demonstracija tehnike, deca uče sopstvenim pokušavanjem. Kod tehnike – postoji širenje repertoara u kontekstu fudbalske igre. Učenje osnovnih principa igre, kao i discipline i fer-pleja. Radi se na brzini i fleksibilnosti.

-40-

Taktika – obuhvata svest o terenu i ohrabrivanje odlučivanja. Uključene su proste kombinacije, markiranje. Ofsajd se zanemaruje. Osnovna je intrinsička motivacija – uživanje u samoj igri. Sistemi od 6 prema 6 do 8 prema 8. Sezona traje 16-20 nedelja. Nevažan je položaj tima na tabeli, jer je osnovna svrha UŽIVANJE. Svi igrači imaju isto vreme i probaju sve pozicije, uključujući golmansku. Za svaki meč postoje 2-3 treninga. Bavljenje drugim sportovima, radi promene (motivacije) ili “kros-treninga” (radi transfera), ali postoji jasna sklonost fudbalu, kao glavnom sportu. 4. Treniranje treniranja. Uzrast U12 –U16 Javljaju se prva profesionalna angažovanja “talentovanih” pojedinaca Opterećenje tela raste, time i unapređenje “mentalni čvrstine”. Radi se na tehnici i taktici (u igri). Podstiče se posvećenost timu. Fizički trening uključuje rad na fleksibilnosti, agilnosti, izdržljivosti, snazi, ravnoteži. Uči o ishrani, prevenciji i negovanju povreda, odmoru i oporavku. Potreba za individualizovanim treninzima. Napredna tehnika (za sposobne), u kompleksnim situacijama, sa naglaskom na pozicije. U taktici naglašen timski rad (uklj. grupne zadatke). Poziciona svest kroz igre s manje igrača i takmičenje (celih timova). Mentalni trening: predtakmičarske rutine, mentalna priprema, postavljanje ciljeva i shvatanje pobede i poraza. Igra napreduje od 8 prema 8 do 11 prema 11 (u 13 god. prelaz na 11 prema 11). Sezona je godišnja, sa periodima odmora i oporavka. Ofsajd se uvodi na početku etape. Pet do 10 treninga po meču. Nacionalna takmičenja za istaknute timove na U14 i U16. Fudbal je primarni sport, ali su korisni dopunski relevantni sportovi (npr. košarka, atletika) 5. Trening za takmičenje. U16 – U20. Izloženost kvalitetnim mečevima i treninzima razvija mentalnu, fizičku, taktički, tehničku spremnost (“capabilities”) do krajnjih granica. Fizički trening razvija agilnost, izdržljivost, snagu, balans. Znanje o ishrani, sprečavanju i nezi povreda i važnosti odmora i oporavka. Tehnika - rafiniranje jezgrovnih veština i pozicionih. Taktika – odlučivanje, ocenjivanje i analiza igre. Mentalni trening – koncentracija, odgovornost, disciplina, postavljanje ciljeva, motivacija, želja za pobedom, mentalna čvrstina (Potrebna emocionalna stabilnost u situacijama pritiska.). Organizuje se 5-12 treninga po meču. 6. Treniranje za pobedu. Stariji od 19 godina Većina ili svi kvaliteti igrača uspostavljeni i fokus treninga je optimizacija igre. Može biti potrebe za taktičkim isksutvom u teškim utakmicama. Fizički trening – individualni program, rad i oporavak. Tehnički trening – dalji razvoja naprednih tehnika. Posebno pod pritiskom. Taktički – odlučivanje, vođstvo analiza igre. Sposobnost za prilagođavanje plana igre stanju na terenu. Mentalni trening – koncentracija, vođstvo, disciplina, odgovornost, postavljanje ciljeva, samopouzdanje motivacija, želja za pobedom i td. Ustaljene rutine pre meča i treninga. 5-12 treninga po meču. 7. Doživotno aktivan čovek znači prvenstveno upražnjavanje redovne fizičke aktivnosti , kao prakse proistekle iz usvojene vrednosti, iz shvatanja sebe kao vežbača-sportiste. Ako je ta aktivnost fudbal, onda “doživotno aktivan fudbaler” može da znači različite stvari. To može biti igranje

-41-

fudbalskih utakmica vikendom, u dvorištu ili van grada, u prirodi, sa “ekipom s ćoška”, a može biti i formalno učešće u timovima seniora, koji uključuju i sedokose fudbalere.

RAZVOJ TRENERSKOG UMEĆA KROZ SVESNU PRAKSU Doprinos psihologije trenerskom radu ne sastoji se samo u tome da mu da znanja koja će mu olakšati njegov posao razvoja sportiste, nego i da mu pomogne da se i sam razvija, kao trener. U nastavi se dosada često govorilo da je razvoj trenerskog umeća - kao i svake druge praktične delatnosti - višegodišnji proces i uvek se isticao značaj praktičnog iskustva. Kada se govorilo o razvoju igračkog umeća, međutim, rečeno je da nije puko igranje fudbala dovoljno da neko postane fudbalski majstor. U sportskom svetu postoji duga tradicija shvatanja da je igračko iskustvo nužno za trenerski poziv, a neretko se smatralo da je to i dovoljno. Umesto osporavanja takvog shvatanja iznošenjem psiholoških argumenata, podsećam ovde na gledište koje je o razvoju trenera izneo danas najveći svetski fudbalski trener - Hoze Murinjo. Na pitanje “Šta nedostaje igračima da postanu dobri treneri?”, Muronjo odgovara: “Nedostaje im vreme za školu”. Po Murinju, do vrhunskog trenera se dolazi postepeno, korak po korak. Njegov razvojni put sadrži tri koraka: Prvi je škola, drugi je rad s mlađim kategorijama, a treći je rad uz nekog velikog trenera.

Uzgred da primetimo da se Murinjo uopšte ne bavi tzv. trenerskim talentom i daleko je, u svakom slučaju, od onih tako čestih uprošćenih “objašnjenja” vrhunskih dostignuća fudbalera ili fudbalskih trenera, koju ilustruje izraz: “moraš da se rodiš za to”. On govori samo o tome da se dobar trener stvara. A u vezi sa tim kako se trener stvara, Murinjo ima vrlo određen stav. Trenerski razvoj ide postepeno, pri čemu je baza celokupnog razvoja - škola. Kao da su slušali Murinja, naši studenti su našli dovoljno vremena za školu, bez obzira što školovanje često podrazumeva razna odricanja, uključujući možda i odricanje od profesionalne fudbalske karijere (kako je postupi Murinjo). Škola studentima daje širu osnovu za njihov budući rad, a ovaj predmet (PARMK) će im pomoći u njihovom (po Murinju) drugom koraku ka trenerskom majstorstvu - radu s mlađim kategorijama igrača.

Ma koliko prvi korak bio važan i neizostavan, naši studenti znaju da je škola samo jedan korak u dugom putu trenerskog sazrevanja. Nakon škole, slede duge godine profesionalnog usavršavanja, kroz praksu. U okviru tog učenje kroz iskustvo, važnu ulogu igra aktivan odnos trenera prema svom iskustvu. Zato se govori o svesnoj praksi kao suštinskom svojstvu efikasnog iskustvenog učenja.

Šta znači svesna praksa? Opšta karakteristika ljudi jeste da su svesna bića. Na nivou apstraktnog opisivanja karakteristike čovekovog roda i biološke razlike u odnosu na druge životinje, to je tačno. U psihološkoj stvarnosti, tvrdnja da je čovekovo ponašanje svesno je mnogo više privid nego realnost, jer čovek želi da o sebi tako misli. Ljudi su ogromnim delom bića koja su malo svesna svog delovanja. To nije mana ljudskog roda, jer je to vrlo često baš poželjno. Mnogo toga u običnom životu ili u sportu radimo - s dobrim razlogom - mahinalno, ne razmišljajući ni pre, ni tokom, ni nakon delovanja. Kod sportista i kod trenera, mnogo akcija je automatizovano namerno. Izgrađujemo automatizme ili rutine kada radimo u okolnostima koje se ne menjaju, koje su predvidive. Tada bi upotreba svesti značila usporavanje našeg odgovora ili neracionalno trošenje kapaciteta višeg psihološkog nivoa na poslove koje je moguće obaviti bez nadzora. Neki put, međutim, naša svest je neaktivna kada bi to baš bilo korisno. Prepuštanje rutini ne dozvoljava nam da zapazimo da smo možda u datoj situaciji imali bolji odgovor od onog koji je automatski pokrenut. Štaviše, rutinerski rad nam otežava sticanje iskustva.

Upravo zbog težnje ljudi da ne razmišljaju ni onda kada bi to bilo od koristi, psiholozi ističui svesnu praksu, čija upotreba ubrzava i podiže kvalitet učenja u različitim praktičnim delatnostima. Uz njenu pomoć čovek kroz kritičko razmatranje sopstvenih postupaka, mnogo brže i više uči iz iskustva. U skorašnje vreme, upotreba svesne prakse postaje sve značajniji deo profesionalnog usavršavanja sportskih trenera. Ona je od koristi kako trenerima-početnicima, tako i vrhunskim trenerima.

-42-

Pogrešno je misliti da je učenje automatski proces. da se iskustvo direktno pretvara u znanje, koje će unaprediti naš budući rad. Proces aktivnog angažovanja trenera u pretvaranju iskustva u upotrebljivo znanje naziva se svesna praksa. Trener razmatra svoje iskustvo, daje smisao onome što se dogodilo da bi unapredio buduću praksu.

Treneri sa završenom trenerskom školom treba da su posebno izazvani da u svakodnevnom svom radu uspostavljaju vezu školskog znanja i životne prakse. Izazovne su pre svega situacije koje bismo mogli nazvati “kritičnim”. Međutim, bezbrojne su prilike u kojima se praktičar može zapitati- da li ovo što se događa može da bude unapređeno. Zapravo, ambiciozni trener - bez obzira na nivo fudbala u kome je angažovan - treba da bude neprekidno motivisan da radi bolje.

Kao podsticaj i orijentacija u svesnoj praksi, iznosim jedna model “dnevnika svesne prakse”. Dnevnik počinje opisom događaja: Šta se dogodilo? Koji su bitni faktori doprineli ovom iskustvu? Trener opisuje svoje subjektivne doživljaje: Koje misli sam imao i koja osećanja pre, tokom i nakon tog događaja? Kako je to uticalo na moje ponašanje i moje odluke na treningu? Trener daje ocenu: Šta je tu dobro, šta je loše? Trener analizira uzročno-posledične veze: Zašto su se događaji odvijali na taj način? Zašto se ono što je dobro dogodilo? Zašto se ono što je loše dogodilo? Trener donosi zaključke: Šta sam naučio iz ovog iskustva? Kako su se drugačije događaji mogli odvijati? Da li sam ja mogao da donesem drugačije odluke i da uradim nešto drugo? Šta bi bile posledice tih drugačijih postupaka? Trener razmišlja o budućoj akciji: Kako ću postupati sledeći put, a da iskoristim ono što je ovde bilo dobro i da poboljašam

ono što je bilo loše? Šta još moram da naučim da bih stvar tako unapredio? Osnovni smisao predmeta PSIHOLOŠKO-PEDAGOŠKI ASPEKTI RADA S MLAĐIM

KATEGORIJAMA je da budućem treneru da podsticaj i materijal za njegovu svesnu praksu.