Haruki Murakami

OKORELA ZEMLJA CUDA I

KRAJ SVETA

Prevela s japanskog Nataša Tomić

Okorela zemlja čuda Lift, muk, kilaža

Lift se peo sasvim tromo. Ili ja barem mislim da se uspinjao. Ali ne mogu da budem siguran u to. Brzina mu je bila toliko zanemarljiva da se gubio svaki osećaj u kom se smeru kreće. Možda se upravo spuštao, a možda nije činio baš ništa. Tek, kada sam razmotrio sled stvari, bilo mi je najpraktičnije da zaključim da se uspinjao, eto o tome se radi. To je samo moja pretpostavka. Bez trunke osnova. Možda se popeo dvanaest spratova pa se spustio tri, ili je obišao krug oko Zemljine kugle i vratio se na početak. To ne znam.

Taj lift se u svakom pogledu razlikovao od one skromne, malo usavršene najobičnije bunarske kofe od lifta u mojoj zgradi. Bilo mi je nezamislivo da su dva po svemu toliko različita uređaja napravljena da služe u istu svrhu i da nose isti naziv. Ta dva lifta, na dva različita kraja spektra liftova, delila je najveća zamisliva razdaljina.

Pod jedan, tu je pitanje prostranosti. Lift u kome sam se vozio bio je toliko veliki da je mogao da prođe i kao jedna solidna kancelarija. I da unutra uneseš sto i ormar i vitrinu, i povrh toga postaviš jednu čajnu kuhinju, još bi mesta ostalo, čini mi se. Ko zna, možda bi tu stale još i tri kamile i jedna osrednja palma. Pod dva, čistoća. Čist je kao potpuno nov mrtvački sanduk. Blistaju zidovi oko mene i tavanica od nerđajućeg čelika, nigde ni pege ni fleke, i pod obložen maslinastozelenim gusto tkanim tepihom. Pod tri, unutra je bilo zastrašujuće tiho. Ušao sam u njega, vrata su se glatko, doslovce bešumno zatvorila, i od tog trenutka

nestao je svaki zvuk. Nisam mogao da razaznam ni da li lift stoji ili se kreće. Duboke reke tiho rone.

Još nešto, liftu je nedostajao najveći deo one razne opreme za koju se podrazumeva da bi u jednom takvom uređaju trebalo da postoji. Pre svega, nema table sa svakojakim dugmićima i prekidačima. Nema dugmadi s brojem sprata, ni dugmeta za otvaranje ili zatvaranje vrata, niti onog za zaustavljanje lifta u slučaju nužde. Nema ničega. Osećao sam se veoma nezaštićeno. Ali, nisu samo dugmad u pitanju. Nema ni lampica koje pokazuju broj sprata, ni obaveštenja o kapacitetu lifta ili upozorenja, nigde na vidiku nema čak ni pločice s nazivom proizvođača. Pojma nemam ni gde su mu vrata za izlaz u slučaju nužde. Pravi mrtvački sanduk. Kako god da pogledam, taj lift nikako nije mogao da dobije dozvolu protivpožarne inspekcije. Neki standardi bi i za liftove trebalo da postoje.

Zureći u ta četiri zida od nerđajućeg čelika bez početka i kraja, setio sam se velikog Hudinijevog trika koji sam gledao na filmu kao dete. Sveg ga uvežu konopcima i lancima pa ga uguraju u veliki sanduk koji opet obmotaju teškim lancima i onda ga bace niz Nijagarine vodopade. Ili ga, već, zalede u Severnom moru. Polako sam jednom udahnuo i pokušao hladne glave da uporedim položaj u koji sam dospeo sa onim u kome se našao Hudini. To što mi telo nije bilo uvezano bilo je moja prednost, ali je moj nedostatak bio to što nisam znao u čemu je trik.

Kad malo bolje razmislim, na stranu trik, nisam čak znao ni da li se lift kreće ili stoji. Probao sam da se nakašljem, ali je taj kašalj bio nekako bizaran. Kašalj koji ne odzvanja kao što to kašalj čini. Čuo se samo čudnovato tup zvuk, kao kad grumenom meke gline pogodiš ravan betonski zid. Nikako nisam mogao da zamislim da je moje sopstveno telo moglo da oda takav zvuk. Za svaki slučaj nakašljao sam se još jednom, ali je ishod bio isti. Tad sam digao ruke i prestao da pokušavam da se nakašljem. Prilično sam dugo stajao tako kao ukopan. Stajao sam i stajao, ali vrata lifta se nisu otvarala. Zamrznuti u tišini lift i ja poput neke mrtve prirode pod nazivom Čovek i lift. U mene se postepeno uvlačio nemir.

Možda se lift pokvario, a možda je onaj koji upravlja liftom - pod pretpostavkom da uopšte postoji čovek koji obavlja takav posao - iz nesmotrenosti potpuno zaboravio da se nalazim u ovoj kutiji. Povremeno mi se dešava da ljudi zaborave da postojim. Ali, što god

da je bilo u pitanju, ja sam se kao rezultat toga našao zatvoren u ovoj tajnoj odaji od nerđajućeg čelika. Pažljivo sam načuljio uši, ali do njih naravno nije dopirao nikakav zvuk. Probao sam i da čvrsto prislonim uho uz čelični zid, pa ipak, ništa se ni tada nije čulo. Jedino što sam time postigao je da ostavim beli otisak svog uha na zidu. Kao da je taj lift bio jedna metalna kutija specijalno izrađena da upije svaki zvuk. Probao sam da odzviždućem Danny Boy, ali je iz mene jedino izašlo nešto nalik na dahtanje psa pod upalom pluća.

Odustao sam i oslonivši se na zid lifta odlučio da ubijam vreme prebrojavajući sitniš u džepovima. To jeste bila razonoda, ali za čoveka koji se bavi poslom kakvim se ja bavim, baš kao profesionalnom bokseru koji stalno šakom steže gumenu lopticu, bio je to jednako važan deo treninga. U uskom smislu reči, to uopšte nije bilo ubijanje vremena. Samo ponavljanjem radnji moguće je postići ravnotežu opšteprisutnih sklonosti.

U svakom slučaju, uvek se trudim da u džepovima pantalona držim veću količinu sitnine. U desni džep stavim novčiće od sto i petsto jena, a u levi one od pedeset i deset jena. Novčiće od jednog i pet jena držim u zadnjem džepu, ali njih u principu ne koristim u brojanju. Zavučem ruke u džepove i desnom rukom prebrojavam kovanice od sto i petsto jena, a paralelno s tim, levom sračunavam one od pedeset i od deset jena.

Onom ko nikad nije tako računao verovatno je teško i da zamisli, a u početku ta radnja i jeste prilično komplikovana. Desna i leva hemisfera mozga računaju potpuno zasebno jedna od druge, da bi na kraju račun spojile u jedan, poput dve polutke raspolućene lubenice. To ne možeš ako nisi naviknut. Ni sam ne znam da li desnu i levu hemisferu mozga zaista koristim razdvojeno jednu od druge. Stručnjak za neuropsihija- triju možda bi upotrebio neki drugačiji izraz za to. Ja, međutim, nisam stručnjak za neuropsihijatriju, a i kad počnem da prebrojavam, zaista imam osećaj da razlikujem kako upotrebljavam desnu a kako levu hemisferu. Čak mi se čini i da je zamor koji osetim po završetku računanja kvalitativno potpuno različit od umora koji se oseti posle uobičajenog računanja. Zato to iz praktičnih razloga shvatam tako kao da desna hemisfera mozga obračunava sadržaj desnog džepa, a leva hemisfera mozga - sadržaj levog džepa.

Mislim da lično prevashodno praktično sagledavam razne pojave,

stvari i bića na ovom svetu. A to nije zbog toga što sam praktičan čovek - mada, naravno, priznajem da imam dosta sklonosti ka tome - već zato što primećujem da nas u ovom svetu praktično sagledavanje stvari mnogo češće nego pravoverno tumačenje stvari vodi bliže njihovom suštinskom razumevanju.

Recimo, ako bismo uzeli da Zemlja nije okruglo telo već jedan džinovski sto, kakve bi nam to neprilike donosilo na nivou svakodnevnog života? To je naravno prilično ekstreman primer, ne možemo tek tako bilo šta prilagođavati kako nam je volja. Ipak, činjenica je da ako Zemlju iz praktičnih razloga shvatimo kao džinovski sto, raznovrsna beznačajna pitanja koja proističu iz viđenja Zemlje kao kugle - poput recimo gravitacije, međunarodne datumske granice ili ekvatora, koja izgleda i nisu od neke koristi - sasvim otpadaju, počišćena kao dlanom o dlan. Koliko uopšte puta u životu jedan čovek koji živi sasvim obično ima prilike da se pozabavi ekvatorom ili nečim sličnim?

Zato se i trudim da iz praktičnog ugla gledam na stvari, kad god je to moguće. Kako ja razmišljam, ovaj svet je sačinjen od zaista raznih, preciznije rečeno beskonačnih mogućnosti. A pojedincima koji svet sačinjavaju trebalo bi da je barem donekle prepušten izbor tih mogućnosti. Svet je zapravo taj džinovski sto, sazdan od zgusnutih mogućnosti.

Ali, da se vratim na početak priče: izvođenje dva potpuno različita računa desnom i levom rukom nije nimalo jednostavna stvar. I meni samom bilo je potrebno mnogo vremena da postanem vičan tome. Ipak, kad sam konačno postao vičan, drugim rečima, kad sam ovladao tom veštinom, ona više nije tek tako mogla da iščili. To je isto kao sa vožnjom bicikla ili plivanjem. Doduše, to ne znači da mi vežbanje više nije potrebno. Stalnim vežbanjem znanje se proširuje, stil usavršava. Baš zbog toga su mi džepovi uvek puni sitnog novca, a ja se trudim da ga prebrojavam kad god imam slobodan trenutak.

Ovoga puta u džepovima sam imao tri novčića od petsto jena, osamnaest kovanica od sto jena, sedam novčića od pedeset i šesnaest od deset jena. To je ukupno 3.810 jena. Sračunati tolicki iznos bilo je prosto kao pasulj. Prostije nego da sam brojao prste na rukama. Zadovoljan, oslonio sam se na zid od nerđajućeg čelika i gledao u vrata ispred sebe. Još se nisu otvarala.

Uopšte mi nije bilo jasno zašto se vrata lifta toliko dugo ne otvaraju. Ali, kad sam malo razmislio, došao sam do zaključka da privremeno mogu da isključim i objašnjenje da se lift pokvario i ono da je čovek koji njime upravlja slučajno zaboravio da postojim, jer nisu bila realna. Ne kažem, naravno, da se kvar lifta ili nepažnja čoveka koji njime upravlja nisu realno mogli dogoditi. Naprotiv, svestan sam da se u stvarnom svetu takva vrsta nezgoda često dešava. Ono što hoću da kažem jeste da u specifičnoj realnosti - a pod time naravno podrazumevam ovaj glupavi glatki lift - nespecifičnost zaslužuje da bude iz praktičnih razloga odbačena kao paradoksalna specifičnost. Zar bi jedan tako nepažljiv čovek pravio ovako složen i ekscentričan lift da bi potom zapostavljao njegovo održavanje ili zaboravljao da ga pokrene čim u njega uđe posetilac?

Odgovor je, naravno, ne. Tako nešto je nemoguće. Oni su do sada bili strahovito pažljivi, napregnuti, pedantni. Kao

da su proračunali svaki korak koji ću napraviti, vodeći brigu o svakoj pojedinosti. Čim sam prošao kroz ulazna vrata, zaustavila su me dva radnika obezbeđenja, pitali me koga sam došao da posetim, proverili spisak najavljenih posetilaca, pogledali moju vozačku dozvolu, preko centralnog računara proverili moj identitet, pregledali me metal-detektorom, pa me fino strpali u ovaj lift. Takve stroge provere se ne prolaze ni kad ideš u razgledanje kovnice novca. Potpuno mi je neza-mislivo da bi takva pažnja mogla naprasno da popusti u ovom stadijumu.

U tom slučaju, jedina preostala mogućnost bila je da su me svesno doveli u ovaj položaj. Možda oni ne žele da raza- znam kretanje lifta. Pokreću ga toliko sporo baš zato da ja ne bih mogao da znam da li se on uspinje ili spušta. Možda je tu čak i televizijska kamera. U prostoriji radnika bezbednosti na ulazu bili su načičkani monitori i ne bi me iznenadilo da se na jednom od njih emitovala slika iz lifta.

Onako, iz dosade, pomislio sam da bih mogao da potražim gde se nalazi objektiv te kamere, ali kad sam malo bolje razmislio, shvatio sam da ne bih imao ništa od toga da je pronađem. Samo bih skrenuo pažnju onome ko motri, a taj bi možda usporio lift još više. A to ne želim da se desi. Ionako kasnim na sastanak.

Na kraju sam odlučio da ne radim ništa i mirno ostanem da stojim. Ionako sam došao samo da obavim povereni posao. Nema

razloga da budem napet ili da od bilo čega zazirem. Naslonio sam se na zid, zavukao ruke u džepove i još jednom

počeo da prebrojavam sitniš. Bilo je 3.750 jena. Kao ništa. Dok si rekao keks.

Tri hiljade sedamsto pedeset jena? Nije dobro. Negde sam napravio omašku. Osetio sam kako mi se dlanovi znoje. Za tri godine koliko

prebrojavam novčiće po džepovima, to mi se još nikad nije desilo. Ama baš nikad. Kako god da okrenem, to je bio loš znak. A pre nego što se taj loš znak pokaže kao čista katastrofa, morao sam da povratim izgubljeno tlo pod nogama.

Zatvorio sam oči i, kao da brišem stakla naočara, očistio desnu i levu hemisferu mozga. Zatim sam izvadio ruke iz džepova pantalona i otvorio šake da se osuši znoj sa njih. Kao Henri Fonda u Čoveku sa zlatnim koltom' kad se sprema za okršaj. Jeste da to sad nema veze, ali mnogo volim taj film.

Kad sam se uverio da su mi oba dlana potpuno suva, ponovo sam ih zavukao u džepove i po treći put počeo da računam. Ako se suma trećeg prebrojavanja složi s bilo kojom od prethodnih kalkulacija, neće biti problema. Svakom se desi da

1 Američki film iz 1959. godine, pod originalnim naslovom Warlock. - Prim. prev. pogreši. Od napetosti, jer sam se našao u specifičnoj situaciji, a ruku na srce, možda i od prevelike samouverenosti. Eto kako se dogodila ova početnička greška. U svakom slučaju, trebalo bi da mi iskupljenje sleduje onog trenutka kad budem utvrdio tačan iznos. No, pre nego što sam uspeo da dokopam tog iskupljenja, vrata lifta su se otvorila. Bez ikakve prethodne naznake, potpuno bešumno, glatko su se razmakla u stranu.

Pošto sam svu pažnju usredsredio na novčiće u džepovima, isprva mi do mozga uopšte nije doprla činjenica da su se vrata otvorila. Ili, da se malo preciznije izrazim, ja jesam video da su se ona otvorila, ali izvesno vreme nisam shvatao šta to konkretno znači. A to je naravno značilo da su se dva prostora, koja su dotle bila lišena povezanosti zbog prisustva vrata, sada povezala. To je istovremeno značilo i da je lift u kom sam se vozio stigao na odredište.

Prestao sam da prebiram prstima po džepovima i pogledao u ono

što se prostiralo iza vrata. Iza njih je stajao hodnik, a u hodniku žena. Punačka mlada žena, u roze kostimu i s roze cipelama na štikle. Kostim je bio lepo skrojen, od glatke tkanine, a njen ten izgledao je isto toliko glatko. Kratko je prostudirala moje lice, pa zatim potvrdno klimnula glavom. Ovuda molim, kao da je dala znak. Odustavši od prebrojavanja sitnine, izvukao sam ruke iz džepova i izašao iz lifta. Čim sam kročio napolje, kao da su samo to i čekala, vrata lifta su se za mnom zatvorila.

Stajao sam u hodniku i osvrnuo se oko sebe, ali nisam mogao da ugledam baš ništa što bi ukazivalo na to u kakvoj sam se situaciji našao. Jedino sam shvatio da to mora da je neki hodnik unutar zgrade, a to bi i detetu bilo jasno.

U svakom slučaju, ta zgrada je bila čudnovato bezbojnog enterijera. Baš kao i lift kojim sam pristigao, i enterijer je bio izrađen od materijala visokog kvaliteta, ali nigde nije bio nimalo pohaban. Pod od blistavo čistog mermera, a zid kremkastobeo, kao mafin koji svakog jutra jedem za doručak. Duž obe strane hodnika redaju se kabasta i teška drvena vrata. Na svakim od njih stajala je metalna pločica sa brojem sobe, ali su se brojevi nizali bez ikakvog reda i smisla. Pored broja 936 bio je 1213, a zatim 26. Kakav je to redosled, to nigde ne postoji. Nešto ovde nije u redu.

Mlada žena jedva da je progovarala. Jeste, rekla mi je: „izvolite ovuda", ali su njene usne zapravo samo oblikovale te reči, a glas nije izlazio. Još pre nego što sam počeo da obavljam ovaj posao, dva meseca sam pohađao kurs za čitanje sa usana pa sam nekako uspeo da shvatim šta mi govori. Isprva sam pomislio da nešto nije u redu s mojim sluhom. Muk u liftu, moj kašalj i zvižduk bez odjeka - mora da sam postao tvrd na ušima.

Probao sam da se nakašljem. Zvuk mog kašlja jeste bio prigušen, ali se u poređenju s onim kašljem u liftu čuo mnogo normalnije. Odahnuo sam, u dobroj meri povrativši poverenje u sopstvene uši. Sve je u redu s mojim sluhom, ništa mu nije. Moje uši su u redu, problem je s ustima mlade žene.

Hodao sam iza nje. Visoke potpetice njenih cipela kuckale su kao u kamenolomu u rano popodne, odzvanjajući praznim hodnikom. Njeni listovi obgrljeni najlon čarapama jasno su se ogledali u mermeru.

Žena je bila bucmasta. Mlada i lepa, ali ipak bucmasta. Bizarno je

to nekako kad je mlada i lepa žena gojazna. Hodajući iza nje netremice sam posmatrao njen vrat, ruke i noge i njeno telo uz koje je prionulo meso, poput kakvog snega koji je bešumno preko noći pao i zatrpao ga.

Kad god se nađem u društvu mlade, lepe i punačke žene, sav se zbunim. Ni sam ne znam zašto. Možda zato što onda spontano počnem da zamišljam njene navike u ishrani. Automatski mi se u glavi javlja prizor kako ona žvaće potočarku što je preostala od priloga za ručak ili kako hlebom u slast omazuje poslednje kapljice krem sosa sa tanjira. Ne mogu tome da se oduprem. A kad mi se to desi, kao kad kiselina nagriza metal, po glavi mi se razležu njene slike dok obeduje i sve druge moždane funkcije bivaju paralisane.

Da je ona samo debeljuškasta, ne bi bilo problema. Obična gojazna žena je kao oblak na nebu. Samo se nalazi tu, nikakve veze nema sa mnom. Ali priča je drugačija kada je u pitanju mlada, lepa i gojazna žena. Prinuđen sam da prema njoj zauzmem nekakav stav. U suštini, zato što mi se može desiti da spavam s njom. Mislim da je to ono što u moj um unosi pometnju. A nije lako spavati s nekom ženom kad ti glava ne funkcioniše kako treba.

Ipak, uopšte nije stvar u tome da ja prezirem gojazne žene. Nije isto biti zbunjen i prezirati nešto. Do sada sam spavao s nekoliko punačkih mladih i lepih žena, ali u celini gledano, to uopšte nisu bila loša iskustva. Ako te zbunjenost povede u odgovarajućem pravcu, ishod do kakvog u uobičajenim okolnostima ne bi došlo, može biti divan. Naravno, dešava se i da to ne ide kako treba. Seks je suptilan čin, ni nalik na ono kad u nedelju odeš u robnu kuću da kupiš termos. Postoje razni načini na koje lepe i mlade debeljuškaste žene mogu biti gojazne, i taj način me može voditi u odgovarajućem pravcu ili me pak ostaviti zbunjenog.

U tom sam smislu nalazio izazov u vođenju ljubavi s pu- načkom ženom. Načina na koje se ljudi goje ima podjednako mnogo kao i načina na koje umiru.

Eto, to je manje-više ono o čemu sam razmišljao idući hodnikom iza te mlade i lepe ugojene žene. Ispod kragne svog šik roze blejzera imala je vezanu belu maramu. Sa njenih jastučastih ušiju visile su pravougaone zlatne naušnice koje su u ritmu njenog hoda svetlucale kao lampice. U celini gledano, s obzirom na svoju kilažu, kretala se s priličnom lakoćom. Naravno, moguće je da je tako čvrst i dobar izgled

postizala uz pomoć utegnutog donjeg veša ili već tako nečeg, ali uzimajući u obzir čak i tu mogućnost, njihala je kukovima čvrsto i prijatno. Zbog toga mi se dopala. Njen vid gojaznosti mi je očigledno bio po ukusu.

Ne bih sad da se pravdam, ali nije baš da mi se često dešava da mi se dopadne neka žena. Pre će biti da je to retkost. Zbog toga, kad mi se dogodi da prema nekoj osetim naklonost, ja poželim i da je konzumiram. Poželim da se na svoj način uve- rim da li je to prava naklonost ili ne, i ako jeste, kako će ona funkcionisati.

Sustigao sam je i izvinio joj se što kasnim 8-9 minuta na zakazani sastanak.

„Nisam znao da je potrebno toliko vremena za proceduru na ulazu", rekao sam. „Još se i lift onoliko razvlačio. U zgradu sam stigao tačno deset minuta pre zakazanog vremena."

Kratko je klimnula glavom u stilu: shvatam. Vrat joj je mirisao na kolonjsku vodu. Kao kad u letnje jutro stojiš u

polju dinja. Taj miris mi je pobudio čudan osećaj. Nekako zbunjujući ali nostalgičan osećaj, kao da su se na nekom meni nepoznatom mestu dva moja potpuno različita sećanja povezala. Nekad mi se dešava da dospem u takva raspoloženja. A ona su često izazvana nekim specifičnim mirisom. Ni sam ne mogu da objasnim zašto.

„А1а je dugačak ovaj hodnik", obratio sam joj se u pokušaju da proćaskam. U hodu je samo pogledala u mene. Nagađao sam da ima tu negde oko 20 ili 21 godinu. Izražene crte lica, široko čelo, lep ten.

Gledala je u mene i rekla: ,,Prust.“ Tačnije rečeno, nije ona baš izgovorila: ,,Prust“, nego mi se činilo da su njene usne oblikovale baš tu reč. Apsolutno se nikakav zvuk nije čuo. Nije se čulo ni kako diše. Kao da je govorila s one strane nekog debelog stakla.

Prust? „Marsel Prust?" pitao sam je. Gledala me je kao da se iščuđava. Onda je ponovila: „Prust."

Odustao sam od pokušaja da držim korak i vratio se iza nje, upinjući se da pronađem reč pri čijem bi izgovoru usne pravile oblik koji odgovara reči „Prust". Jedno za drugim meko sam izgovarao „brus", „pust Rus", „žut nos" i slične reči bez ikakvog smisla, ali nijedna od njih nije savršeno odgovarala tom obliku usana. A činilo mi se da je ona rekla baš „Prust". Jedino mi nije bilo jasno gde da nađem vezu između dugačkog hodnika i Marsela Prusta.

Možda se ona pozvala na Marsela Prusta kao metaforu dugačkog hodnika. Ali, sve i da je tako, ta ideja je bila previše površna i čak nepromišljeno iskazana, mislio sam. Čak i ja bih razumeo na šta misli da je dugačak hodnik upotrebila kao metaforu za opus Marsela Prusta. Ali obrnuto? To bi bilo potpuno bizarno.

Hodnik dugačak kao Marsel Prust? U svakom slučaju, išao sam tim dugačkim hodnikom sledeći je.

Bio je stvarno dugačak. Više puta smo skrenuli iza ugla, peli se ili silazili malim stepeništem od po 5-6 stepeni- ka. Prešli smo možda pet, šest dužina uobičajene zgrade. Ili smo samo išli napred-nazad po nekom mestu kao sa Ešerove

nadrealističke slike. Kako god bilo, ma koliko mi hodali, sve oko nas ostajalo je isto. Mermerni pod, bež zidovi, ispreme- tani brojevi soba i kvake od nerđajućeg čelika na drvenim vratima. Nigde na vidiku nijednog prozora. Ona je i dalje hodala, lupkajući potpeticama sve vreme u istom pravilnom ritmu po hodniku. Ja sam je sledio u pratnji žvaćućeg zvuka svojih patika, na kojima guma kao da se rastapala. Bat mojih koraka zvučao je do te mere lepljivo da sam se već zabrinuo da su gumeni donovi moje obuće zaista počeli da se tope. Tad sam po prvi put u životu po mermeru hodao u patikama, pa uopšte nisam mogao da zaključim da li je taj zvuk uobičajen ili ne. Verovatno je bio do pola normalan i od pola nenormalan, misliio sam. Imao sam osećaj da tu sve funkcioniše u otprilike takvoj razmeri.

Ona iznenada stade, a ja, uopšte to ne primetivši jer sam sve vreme bio usredsređen na zvuk svojih patika, zabih se pravo u njena leđa. Bila su mekana i udobna kao neki lepo oblikovan kišni oblak. S njenog vrata dopirao je onaj miris dunje - kolonjske vode. Od siline mog udarca ona se pognu napred, a ja je rukama zgrabih za ramena da je povučem nazad.

„Izvini", rekoh. „Nešto sam se zamislio." Bucmasta devojka me je pogledala malo zarumenjenih obraza. Ne

mogu da budem siguran, ali delovalo je da nije bila ljuta. ,,Tatsel“, rekla je i sasvim se malčice nasmešila. Zatim je slegnula ramenima i rekla: ,,selau. Naravno, nije to stvarno izgovorila - kao što sam toliko puta već ponovio - samo je u tom obliku otvarala usta.

„TatselT izgovorih ja sam za sebe. „Sela?“ „Sela“, ponovila je ona samouvereno. To mi je zvučalo kao nešto na turskom, samo je problem bio u

tome što ja nikad nisam čuo taj jezik. Možda i nije bio turski. Pometnja u mojoj glavi postepeno je rasla, pa sam odlučio da se okanem razgovora s njom. Moje umeće čitanja sa usana još uvek je nevešto. Veština čitanja sa usana veoma je delikatna stvar, nije to nešto u čemu možeš postati autoritet za tričava dva meseca pohađanja kratkog kursa. Iz džepa svog blejzera izvadila je mali elektronski ključ ovalnog oblika i pljoštimice ga prislonila tačno uz bravu vrata na kojima je stajala pločica s brojem 728. Brava je kliknula i otključala se. Fina neka spravica.

Otvorila je vrata i zatim, stojeći na ulazu i pridržavajući

otvorena vrata rukom, rekla: „Somto, sela“. Normalno, klimnuo sam glavom i ušao.

Kraj sveta Zlatne životinje

Kako se primiče jesen, njihova tela obrastu dugačkom dlakom zlatne boje. U pravom smislu čisto zlatne. U njoj nije moglo biti nijanse nijedne druge boje. Njihova zlatna boja došla je na ovaj svet kao zlatna, i kao zlatna u njemu postojala. Između čitavog neba i čitave zemlje, jedino su te divlje životinje bile istinski zlatne boje.

Kad sam tek pristigao u Grad, a tad beše proleće, divlje životinje su bile obrasle kratkom dlakom raznih boja. Crnom, kestenjastom, belom ili crvenkastosmeđom. Bilo je i onih koje su po telima imale šare raznih boja. Divlje životinje, dlake svih mogućih boja, lutale su tiho kao rasute vetrom po tek ozele- nelom tlu. Bile su sasvim tihe, skoro kao da su zadubljene u sopstvene misli, daha nežnog kao jutarnja izmaglica. Nečujno bi popasle zelenu travu, savile kolena, spustile se na zemlju i namah odremale. Prošlo je proleće, završilo se leto i čim se svetlost zaode- nula prozračnim sjajem a rani jesenji vetar počeo da mreška Reku, promene na divljim životinjama postale su vidljive. Kao biljke koje iznenada izniknu kad im vreme nije, zlatne vlasi su se isprva pojavljivale samo ponegde. Uskoro bi se pretvarale u čitave pramenove mrseći se s kratkom dlakom, na kraju potpuno prekrivši njihova tela bleštavo zlatnožutom. Od početka pa do kraja tog rituala prođe svega jedna sedmica. I tako je telesna promena životinja gotova

maltene istog časa kad je i počela. Sve do jedne, za nedelju dana one su postale zlatne životinje. A onda, kad jutarnje sunce izađe i oboji svet u svežu zlatnožutu boju, na zemlju se spustila jesen.

Samo im je dugačak rog, iznikao posred čela, zauvek nežne bele boje. Toliko uzak, mnogo više nego na rog on je podsećao na krhotinu kosti koja im je u nekom času probila kožu, izbila napolje i tu se stvrdnula. Izuzev beline roga i plavetnila njihovih očiju, metamorfoza divljih životinja u zlatne bila je potpuna. Mašući glavama gore-dole, kao da pokušavaju da isprobaju svoju novu odoru, životinje se izvijaju vrhom roga visoko uperenog ka jesenjem nebu. I potom, zagazivši u već prohladan rečni tok, istežu vratove da bi se nasladile crvenim plodovima jesenjeg drveća.

U času kada je veče počelo da boji ulice Grada u plavo, popeo sam se na osmatrački toranj zapadnih zidina i gledao kako Čuvar kapije duva u rog vabeći krdo divljih životinja da se okupi. Po pravilu bi zazvučao jednom dugačko, triput kratko. Kad god bih čuo zvuk tog roga zatvarao sam oči, puštajući da mi njegov meki ton preplavi telo. Zvuk tog roga odjekivao je drugačije od bilo čega drugog. Poput prozirne plavičaste ribe meko se provlačio kroz ulice u smiraj dana, natapajući makadam, kamene kuće i zidove koji su se nizali niz drum duž reke. Kao da nošen vazduhom izmiče kroz nevidljivu pukotinu u vremenu, zvuk se pronosio do svakog kutka Grada.

Dok zvuk roga odjekuje Gradom divlje životinje podižu glave, okrećući se ka sećanju iz davnina. Više od hiljadu životinjskih glava u istovetnom stavu, u istom trenu okreće se u pravcu iz kog dopire zvuk roga. Neke nevoljno prestaju da žvaću listove žutilovke, neke sedaju na put popločan kamenjem prestajući da topću kopitima, neke se pak bude iz dremeža pod poslednjim zracima sunca, i svaka ponaosob isteže vrat uvis. Tog trena sve staje. Jedino što se pomiče jeste njihova zlatasta dlaka na večernjem povetarcu. O čemu li one tada misle, u šta li upiru pogled, to ne znam. Glava okrenutih u istom pravcu i nakrenutih pod istim uglom, divlje životinje, potpuno nepomične, netremice gledaju uvis. I osluškuju zvuke roga. Uskoro, u času kada bledo predvečerje upija i poslednji odjek njegovog zvuka, one ustaju i kao da su se nečeg prise- tile, počinju da hodaju u istom pravcu. Trenutna opčinjenost se raspršuje, i Gradom se razleže zvuk topota bezbroj kopita. Kad god

čujem taj zvuk, zamislim beskonačno mnogo mehurića kako ključa odozdo, prekrivajući ulice, penjući se uz ograde i zastirući čak i Toranj sa satom.

Ali to je samo iluzija u predvečerje. Čim otvorim oči, me- hurići se rasprše. To je samo topot kopita divljih životinja, i Grad koji je uvek onaj isti. Kao reka koja krivu'da, kolona divljih životinja sliva se makadamom gradskih ulica. Niti je ijedna od njih na čelu kolone, niti je ijedna na začelju. Oborenog pogleda, drhturavih pleća samo plove u tom tihom toku. Pa ipak, izgledaju kao da između njih postoji neka čvrsta, nepobitna veza bliskog sećanja, koja im se u očima više ne ogleda.

Spuštaju se sa severa i prelaze Stari most, priključuju se svojim srodnicima koji su s istoka došli do južne obale Reke, prolaze kroz kanal zaobilazeći Fabričku četvrt, pa kreću na zapad kroz prolaz kod Livnice i zatim prelaze Južni breg. Na padini Južnog brega kolonu čekaju prestarele i mlade životinje, koje ne mogu daleko od Kapije. Odatle zajedno skreću na sever, prelaze Zapadni most i stižu do Kapije.

Kad čelo kolone stigne pred Kapiju, Čuvar je otvara. I uzduž i popreko ojačana čeličnim limovima, izgledala je čvrsto i teško. Na njenom vrhu, na visini od četiri-pet metara, štrčali su načičkani oštri šiljci, kao zariveni u jastučić za igle, da je ne bi bilo moguće preskočiti. Čuvar bez napora otvori Kapiju na unutrašnju stranu, propuštajući okupljene divlje životinje napolje. Oba krila Kapije su se mogla otvoriti, ali je Čuvar uvek otvarao samo jednu stranu. Leve vratnice Kapije uvek su bile čvrsto zatvorene. Kad sve do jedne životinje prođu kroz Kapiju, Čuvar je ponovo zatvara i spušta rezu.

Koliko je meni poznato, Zapadna kapija bila je jedini ulaz u Grad. Grad je bio opasan dugačkim Zidom od sedam-osam metara visine, koga su mogle prelaziti jedino ptice.

Kad svane jutro, Čuvar ponovo dune u rog i pušta životinje unutra. I ponovo, kad sve životinje uđu, isto kao i pre, on zatvori Kapiju i spusti rezu.

„U stvari, nema ni potrebe da spuštam rezu“, objasnio mi je Čuvar. „I da reze nema, niko osim mene Kapiju i ne mož’ da otvori, znaš. Sve i da se skupi četa njih. Ali eto, takva su pravila."

Kad je to izgovorio, Čuvar je natukao vunenu kapu do samih obrva i potom zaćutao. Bio je ogroman čovek, kakvog u životu nisam

video. Nabreklih mišića, kao da bi mu na jedan njihov titraj istog trena popucale i košulja i jakna. S vremena na vreme, međutim, zatvorio bi oči i utonuo u čudovišnu tišinu. Da li je to bila neka vrsta melanholije ili pak samo nečim izazvano otkazivanje njegovih telesnih funkcija, to ja nisam mogao da razlučim. U svakom slučaju, kad bi ga savladala ćutnja, morao sam dugo da čekam da mu se vrati svest. A kad mu se povrati svest, on polako otvori oči, dugo odsutno gleda u mene i trlja ruke u krilu u pokušaju da shvati zašto sam ja tu.

„Zbog čega uveče okupljaš životinje i puštaš ih napolje, a ujutru ih opet uvodiš unutra?" upitao sam ga kad je došao k sebi.

Neko vreme Čuvar me je gledao bez ikakve emocije u očima. „Ра, zato što to tako treba", rekao je. „Radim to zato što je to

tako. Kao što sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu."

Sve ostalo vreme, kad nije otvarao i zatvarao Kapiju, Čuvar je izgleda provodio u oštrenju alatki. U Čuvarevoj kućici bile su poredane velike i male bradve, sekirice i noževi, koje je on kad god je imao vremena na tocilu brižljivo oštrio. Naoš- trena sečiva poprimaju neki zastrašujuće beo, ledeni sjaj, koji meni nije delovao kao neki odblesak spolja, već kao nešto što isijava iznutra.

Dok sam posmatrao taj niz alatki, Čuvar me je gledao sa zadovoljnim smeškom u uglu usana, pažljivo me prateći pogledom. „Pripazi, samo li ih takneš, ostaćeš bez prsta", upirao je Čuvar u red alatki svojim prstom čvornovatim poput korena drveta. „Nisu ti ove stvarčice ko gomila drugog smeća kojeg svud mož’ naći. Svako sečivo sam sam iskovao. Nekad sam bio kovač, znaš, ovo ti je sve ručno pravljeno. Lepo su održavana, dobro uravnotežena. A nije lako odabrati dršku koja savršeno odgovara težini sečiva. Evo, probaj, uzmi u ruku bilo koje. Samo pazi da ne pipneš oštricu.“

Među alatkama poredanim na stolu izabrao sam najmanju bradvu, uzeo je u šaku i nekoliko puta u vazduhu blago zamahnuo njome. Na prvi, sasvim blagi pokret mog ručnog zgloba - ili sam to ja samo zamislio da uopšte upotrebljavam snagu - sečivo je poletelo kao dresirani lovački pas, fisnuvši suvo kroz vazduh. Čuvar je i te kako imao čime da se ponosi.

„I tu dršku sam ja pravio. Rezbarim ih od desetogodišnjeg jasenovog drveta. Ukusi su različiti kad su drške u pitanju, al’ ja volim desetogodišnju jasenovinu. Ne valja ni kad je premlada, a ne valja ni

kad previše izraste. Desetogodišnja je najbolja. Jaka je, vlažna ali i savitljiva. U Istočnoj šumi ima dobrog jasena."

,.Za šta će ti ovolike alatke?" „Za razne stvari", rekao je Čuvar. „Najviše ih koristim zimi.

Uostalom, videćeš i sam kad dođe zima. Zime su ovde dugačke."

Iza Kapije postoji prostor namenjen divljim životinjama. Noću one tu spavaju. Tuda protiče rečica, pa u njoj mogu da se napoje. Iza nje, dokle god pogled dopire, proteže se Jabukov gaj. Unedogled, poput morskog prostranstva.

Na Zapadnom zidu izgrađena su tri osmatračka tornja do kojih je moguće popeti se merdevinama. Imali su male krovove koji su štitili od kiše i rešetkaste prozore sa kojih su se odozgo mogle posmatrati divlje životinje.

„Niko osim tebe ne posmatra te životinje, znaš", rekao je Čuvar. „Dobro, to je tako zato što si tek stigo, ali kad već budeš proveo ovde neko fino vreme, neće te životinje više zanimati. Isto kao i sve ostale. Osim u prvoj nedelji proleća."

Samo u prvoj nedelji proleća, ljudi se penju na osmatrač- ke tornjeve da gledaju divlje životinje kako se bore, rekao je Čuvar. Samo u tom periodu, upravo onda kada menjaju dlaku, samo u toj nedelji neposredno pre nego što ženke počnu da se ždrebe, ona uobičajena blagost mužjaka pretvara se u nezamislivu žestinu s kojom oni povređuju jedni druge. A tada, iz tih potoka krvi koji poteku tlom, rađa se novi poredak i novi život.

U jesen, dok svaka za sebe podvijenih nogu tiho leži na zemlji, životinje duge zlatne dlake presijavaju se na večernjem suncu. Nepomične, kao statue pričvršćene za tlo, uzdignutih glava, one savršeno mirno čekaju da poslednji sunčevi zraci utonu iza prostranstva Jabukovog gaja. Ubrzo, kad sunce zađe a večernje plavetnilo obavije njihova tela, divlje životinje spuštaju glave, položivši bele rogove na tlo, i sklapaju oči.

Tako se u Gradu okonča jedan dan.

Okorela zemlja čuda Kišna kabanica, Crnimraci, pranje

Uveden sam u prostranu, praznu sobu. Prostorija je bila belih zidova i bele tavanice, tepiha boje kafe, i sve boje u njoj izgledale su ukusno i kvalitetno. Kad se kaže bela, i te kako ima razlike u sastavu kvalitetne i loše bele boje. Neprozirno prozorsko staklo nije dozvoljavalo da proverim šta se vidi napolju, ali je svetlost koja je blago dopirala kroz njega nesumnjivo bila sunčeva. Dakle, ovo nije podzemlje, prema tome - lift se zaista uspinjao. Malo mi je laknulo kad sam to shvatio. Osećaj me nije varao. Pošto mi je pokazala da sednem na kožnu sofu na sredini sobe, ja sam seo i prekrstio noge. Čim sam seo, žena je otišla do drugih vrata - ne do onih kroz koja smo ušli - i izašla napolje.

U sobi gotovo da nije bilo stvari koje bi ličile na nameštaj. Na stočiću uz sofu stajao je keramički upaljač, pepeljara i dozna s cigaretama. Iz radoznalosti sam podigao poklopac kutije, ali u njoj nije stajala nijedna cigareta. Na zidovima nije bilo ni slika, ni kalendara, ni fotografija. Nije bilo nijednog suvišnog predmeta. Pored prozora je stajao veliki radni sto. Ustao sam sa sofe, otišao do prozora i u prolazu ga pogledao. Solidan je, načinjen od jedne debele daske, sa velikim fiokama sa obe strane. Na stolu je stajala jedna lampa, tri bik hemijske olovke i stoni kalendar, a pored njega šaka rasutih spajalica. Pogledam u kalendar i vidim da je datum tačno označen. Današnji datum.

U uglu sobe stajala su tri metalna ormarića kakvi svud postoje. Nisu dobro pristajali opštoj atmosferi prostorije. Bili su previše

kancelarijski, obični. Da se ja pitam, tu bih stavio neke šik drvene ormariće koji bi se više slagali uz prostoriju, ali to nije moja soba. Tu sam samo poslom. Bio tu mišjesivi metalni ormarić ili džuboks boje kaj sije, to nije moja stvar.

Na levom zidu bio je ugradni ormar, sa duguljastim har- monika-vratima. To je bio sav nameštaj. Nije bilo ni sata, ni telefona, ni rezača za olovke, ni bokala s vodom. Ma, ni police za knjige, ni stalka za poštu. Pojma nisam imao kakvu svrhu ima ta soba, čemu li služi. Vratio sam se na sofu, ponovo prekrstio noge i zevnuo.

Posle desetak minuta, žena se vratila. I ne pogledavši u mene, otvorila je jedno krilo ormarića, odatle izvadila neke sjajne crne stvari i u naručju ih donela do stočića. Bila je to uredno složena gumena kišna kabanica s čizmama. Na vrhu su čak stajale i zaštitne naočari kakve su nosili piloti u Prvom svetskom ratu. Uopšte mi nije bilo jasno šta sad sleduje.

Žena mi se obratila izgovorivši nešto, ali pošto je prebrzo pomicala usne, nisam uspeo da pročitam šta.

„Možeš li malo sporije da govoriš? Nisam baš toliko vešt u čitanju s usana", rekao sam.

Ovog puta, usta je otvarala izražajno i polako. Navuci je preko odeće, molim te, rekla je. Ja to po mogućstvu ne bih navlačio, ali pošto me je jednako zamaralo i da se bunim, ćutke sam se povinovao njenom uputstvu. Skinuo sam patike, preobuo se u čizme i preko majice navukao gumenu kabanicu. Kabanica je bila teška kao tuč, a gumene čizme jedan ili dva broja veće, ali sam rešio da se ni zbog toga ne bunim. Žena je stala ispred mene, zakopčala mi dugmad na kišnoj kabanici koja su se nizala do članaka i navukla mi kapuljaču preko glave. Dok mi je stavljala kapuljaču, vrhom nosa sam dotakao glatku kožu njenog čela.

„Divan miris", rekao sam. Kompliment na račun njene kolonjske vode.

Hvala, rekla je zatvarajući kopče kapuljače sve do ispod mog nosa. A onda mi je stavila zaštitne naočari preko kapuljače. Sad sam izgledao kao mumija spremna za kišu.

Otvorila je jedno krilo ormara, povukla me za ruku i ugurala unutra, pa zatim upalila svetio i drugom rukom zatvorila vrata. Unutra su bile police za odeću. Police za odeću, ali odeće nigde, samo nekoliko vešalica i naftalinskih loptica protiv moljaca. Možda ovo nije običan ormar, nego tajni prolaz ili već nešto što samo izgleda kao

ormar, zamišljao sam. Nije imalo nikakvog smisla da me odevenog u kišnu kabanicu ugura u najobičniji ormar.

Prodrmusala je metalnu kvaku koja se nalazila u uglu zida i ubrzo se, kao što se moglo pretpostaviti, najedanput otvorio jedan deo zida pred nama, veličine prtljažnika omanjeg automobila. U rupi je bio mrkli mrak, samo se osećao prohladan, vlažan vazduh, ne baš prijatan, kako dopire iz nje. Uz to se čuo neprekidan huk, kao kad protiče reka.

„Unutra teče reka“, rekla je. Imao sam osećaj da je taj huk reke davao još realniju dimenziju njenom muklom govoru. Kao da ona u suštini ispušta glas, ali ga huk reke briše. Činilo mi se da zbog toga lakše razumem njene reči. Baš čudno.

„Idi sve vreme uzvodno i kad naiđeš na veliki vodopad, samo prođi kroz njega. Iza je dedina laboratorija. Kad stigneš dotle, znaćeš šta dalje."

„Znači, kad stignem, tamo će me čekati tvoj deda?" „Tako je", rekla je i dala mi veliku vodootpornu baterijsku lampu

sa remenom. Uopšte mi se nije zalazilo u taj mrkli mrak, ali pošto nije išlo da to kažem tek tad, stisnuo sam zube i kroz zjapeći otvor zakoračio jednom nogom u tamu. Pognuo sam se napred i provukao glavu i ramena, i na kraju uvukao i drugu nogu. Izvrtanje tela u toj krutoj kišnoj kabanici bila je jedna prilično kostolomna aktivnost, ali sam nekako okončao to preseljenje sopstvenog tela na onu stranu zida ormara za odeću. Pogledao sam u bucmastu devojku u tom ormaru za odeću. Iz mračne rupe, kroz moje naočari, izgledala je mnogo slatko.

„Čuvaj se. Ne udaljavaj se od reke i ne skreći s puta. Samo pravo!" rekla je gledajući u mene iz pognutog stava.

„Pravo, do vodopada", doviknuo sam. „Pravo, do vodopada", ponovila je. Ne ispuštajući glas, probao sam da ustima oblikujem reč sela.

Ona se nasmešila i odvratila: sela. I zalupila vrata. Kad su se vrata zatvorila, ostao sam okružen mrklom tamom.

Doslovce mrklom tamom, bez ijednog tračka svetlosti. Ništa se ne vidi. Ne vidim ni rođeni prst pred okom. Kao da me je nešto tresnulo, ostao sam tu neko vreme zblanut da stojim. Bio sam kao sleđen, savladan nekakvim osećajem bespomoćnosti, kao riba koju su umotali u celofan, ubacili u frižider i samo za njom zatvorili vrata. Kad te nepripremljenog iznebuha gurnu u potpuni mrak, u trenutku ti čitavo telo zanemoća. Ako je htela da zatvori vrata, mogla je barem da mi najavi da će to učiniti.

Napipavajući rukom pritisnuo sam prekidač na baterijskoj lampi, i poznati snop žućkaste svetlosti protegao se pravo kroz mrak. Najpre sam osvetlio tlo pod sobom i onda polako njime kružio osmatrajući tlo oko svojih nogu. Mesto na kome sam stajao bila je manja četvrtasta betonska platforma od oko tri metra širine i dužine, a pod njom odsečena litica i ponor bez dna. Nigde ni zida ni ograde. I na to je unapred trebalo da me upozori, razmišljao sam, sad već malo više iznerviran.

S jedne strane platforme bile su postavljene aluminijum- ske merdevine kojima se moglo sići dole. Prebacio sam remen baterijske lampe ukoso preko grudi i počeo da silazim niz te klizave aluminijumske merdevine, pažljivo napipavajući pre- čagu po prečagu. Što sam se niže spuštao, huk vode koja teče postepeno je bivao sve jači i jasniji. U životu nisam čuo da se iza ormara u prostoriji neke zgrade nalazi vertikalna litica pod kojom teče reka. I to usred Tokija. Dobio sam glavobolju razmišljajući o tome. Najpre onaj jezivi lift, onda debeljuca koja govori bez glasa, i sad ovo. Možda je trebalo na licu mesta da odbijem ovaj posao, okrenem se i odem kući. Previše je opasno, a pri tom je sve potpuno nenormalno. Ali ne, u tom mraku, ja sam se samo spustio niz liticu. Prvo, zbog ponosa do koga držim u svom poslu, a drugo, zbog te bucmaste devojke u roze kostimu. Nešto u njoj me je izazivalo, i nisam hteo da tek tako odbijem posao i da se izvučem.

Spustivši se dvadesetak prečaga zastao sam da uhvatim dah, da bih osamnaest prečaga niže dotakao tlo. Stao sam podno merdevina i pažljivo baterijskom lampom osvetlio svoju okolinu. Pod nogama mi je bilo ravno i tvrdo kamenito tlo, a malo ispred tekla je reka oko dva metra široka. Pod svetlošću baterijske lampe, površina vode talasala se poput zastave. Izgledalo je da struji prilično brzo, ali se ni njena dubina niti boja vode nije dala razaznati. Sve što sam znao bilo je da je tekla sleva nadesno.

Pažljivo osvetljavajući tlo pod nogama, zaputio sam se uzvodno po stenovitom tlu. Povremeno osetim kao da nešto promakne pored mene, hitro uperim snop svetlosti u tom pravcu, ali ne ugledam ništa. S obe strane reke vide se jedino kao odsečeni zidovi litica i rečni tok. Moguće je da su mi u tom mračnom okruženju samo živci bili malo popustili.

Posle pet-šest minuta hoda, po zvuku vode shvatio sam da se to tavanica sigurno naglo spušta. Uperio sam snop svetlosti iznad glave,

ali je tama bila toliko gusta da tavanicu nisam mogao da razaznam. Baš kao što me je devojka upozorila, sa obe strane zida sada se pojavilo nešto što je ličilo na sporedne puteljke. U suštini, njih bi pre trebalo nazvati usecima u steni nego sporednim puteljcima, jer su tuda tekli potočići koji su se ulivali u reku. Iz radoznalosti sam provirio u jedan od tih useka i osvetlio ga baterijskom lampom, ali ništa nisam mogao da vidim. Jedino sam razaznao da se u poređenju s ulazom, njihov gornji deo neočekivano širio. Nisam imao ni najmanju želju da zalazim unutra.

Čvrsto desnom rukom držeći baterijsku lampu, napredovao sam uzvodno sred te tame kao riba u evoluciji. Okvašeno stenovito tlo postalo je klizavo, pa sam morao pažljivo da koračam nogu pred nogu. Ako se u ovom mrklom mraku okliznem i upadnem u reku ili razbijem baterijsku lampu, odavde mi nema mrdanja. Onako iz predostrožnosti usredsređen na tlo pod nogama, izvesno vreme nisam opazio da ispred mene treperi neka bleda svetlost. Odjednom podignem pogled, a ta svetlost je svega sedam-osam metara ispred mene. Moja reakcija na to bila je da istog trena ugasim baterijsku lampu, zavučem ruku kroz prorez kabanice i iz zadnjeg džepa pantalona izvadim nož. Potom rukom otvorih oštricu. Bio sam potpuno obmotan tamom i hukom vode.

Čim sam ugasio baterijsku lampu, istog časa se i taj bledožuti snop svetlost ukopa u mestu. Zatim u vazduhu opisa dva velika kruga. Kao da poručuje: u redu je, nema brige. Ja sam, ipak, u istom stavu ostao da čekam šta će se desiti. Ubrzo, svetlost je ponovo počela da drhturi. Izgledala je kao neki džinovski svitac više inteligencije koji trepereći plovi kroz vazduh ka meni. S nožem u desnoj raci i ugašenom baterijskom lampom u levoj, netremice sam gledao u tu svetlost.

Kad mi se snop svetlosti približio na oko tri metra, zaustavio se, potom se meko uzdigao i tu stao. Bio je toliko slabašan da mi isprva nije bilo jasno šta osvetljava. Onda sam dobro iskolačio oči i počeo da razaznajem da je to ljudsko lice. A na tom licu, baš kao i na mom, stajale su iste one zaštitne naočari i natučena crna kapuljača. Ono što je držao u ruci bila je omanja petrolejska lampa kakva se može naći u prodavnicama sportske opreme. Osvetljavajući tom lampom svoje lice svojski se trudio da mi nešto objasni, ali niti sam išta mogao da čujem zbog tutnjave vode, niti sam u tom mraku mogao da razaberem pokrete njegovih usana i bilo šta pročitam sa njih.

„...ako nije, ...zbog.... Izvini, ali tvoj..., ovim...“, izgledalo je da je to čovek izgovorio, ali iz toga uopšte nisam mogao da zaključim 0 čemu se radi. Svejedno, nije mi delovalo da sam u opasnosti, pa sam uključio baterijsku lampu i osvetlio njome svoje lice sa strane, prstom dotakavši svoje uho u znak da ništa ne čujem.

Kao da je shvatio, čovek je nekoliko puta klimnuo glavom, spustio lampu na tlo, zavukao ruke u džepove svoje kabanice i počeo da pretura po njima, ali je u međuvremenu tutnjava koja se čula svud oko mene počela naprasno da splašnjava, kao da se voda naglo povlači. Bio sam ubeđen da gubim svest. Da padam u nesvest i da mi zato iz glave nestaje zvuk. U tom očekivanju da se preturim - mada mi nije bilo jasno zašto bih pao u nesvest - napeh sve mišiće u telu.

Nekoliko sekundi kasnije, međutim, ja sam još stajao, a 1 osećao sam se prilično dobro. Samo su se zvuci oko mene utišali, to je sve.

„Došao sam da te sačekam1', rekao je čovek. Ovog puta jasno sam mu čuo glas.

Odmahnuo sam glavom, stavio baterijsku lampu pod mišku i sklopivši nož ubacio ga u džep. Imao sam predosećaj da će ovo biti jedan blesav dan.

„Šta se desilo sa zvukom? ' pitao sam ga. „Ah, da, zvuk. Bilo je baš bučno, je Г da? Utišo sam ga. Izvini.

Sad je u redu“, rekao je čovek sve vreme klimajući glavom. Huk reke već se stišao otprilike na žubor potoka. „Onda, hoćemo li?“ reče on i okrete mi leđa, pa uvežbanim korakom krenu uzvodno. Osvetljavajući tlo pod nogama pođoh za njim.

„То da je zvuk utišan - da li to znači i da je veštački izazvan?" doviknuo sam mu u leđa.

,,Ne“, rekao je čovek. „Prirodan ti je ono zvuk." „Kako može prirodan zvuk da se smanji?" pitao sam. „Da ti pravo kažem, i ne smanjuje se", odgovorio je. „Odstranjuje

se." Malo sam se kolebao, ali sam ipak odlučio da se uzdržim od

dodatnih pitanja. Nisam u situaciji da bilo koga zasipam raznoraznim pitanjima. Tu sam da obavim svoj posao, a da li moj klijent gasi zvuk ili ga odstranjuje, ili ga promeša kao vot- ku-lajm, s mojim poslom nema nikakve veze. I tako nastavih bez reči u tišini da hodam.

Kako god bilo, zahvaljujući tome što je huk vode bio odstranjen, oko nas je bilo veoma tiho. Toliko tiho da se šljapkanje mojih

gumenih čizama čulo sasvim jasno. Iznad naših glava začuo se dva-tri puta čudan zvuk kao da je neko protrljao kamen o kamen, i onda prestao.

„Baš sam se zabrino kad sam našo tragove, Crnimraci su se izgleda ušunjali ovamo, pa sam pošo da te sačekam. Ti stvorovi skoro nikad ne zađu dovde, al’ ume i to da se desi pa bude svašta", rekao je čovek.

„Crnimraci...", rekoh. „Nisi se nado da ćeš naleteti na Crnimrake na ovak’om mestu, je

Г te?" rekao je grohotom se smejući iz sveg glasa: „Но, ho.“ „Ра, i nisam", odvratih u istom stilu. Crnimraci ili tutu- mraci, šta

god da su, baš i ne bih u ovom mrklom mraku da se srećem s nečim što pojma nemam šta je.

„Zato sam pošo po tebe“, ponovio je. ,,S njima nema šale.“ „Vrlo ljubazno od vas“, rekao sam. Išli smo dalje neko vreme, kad se ispred nas začuo šum vode, kao

da je neko ostavio odvrnutu slavinu. Bio je to vodopad. Samo sam ga na tren osvetlio baterijskom lampom pa ne mogu da budem siguran, ali delovao je prilično veliko. Da zvuk nije bio odstranjen, bila bi to ozbiljna tutnjava. Dok sam stajao ispred njega, raspršene kapljice potpuno su mi pokvasile naočari.

„Sad treba da prođemo ispod, zar ne?“ zapitah. ,,Jes’“, rekao je čovek. Zatim, ne izgovorivši nikakvo dodatno

objašnjenje, samo je krupnim korakom pošao napred i nestao negde unutra. Šta sam drugo mogao - požurio sam za njim.

Na sreću, put kroz vodopad nalazio se na jednom mestu gde je bilo najmanje vode, ali je i tu bilo sasvim dovoljno da te obori na zemlju. Ma koliko pozitivno razmišljao o tome, suludo je da na tebe, pa čak i sa svom tom opremom za kišu, svaki put pri ulasku i izlasku iz laboratorije mora da se stušti vodopad. Sve i da je to bilo zarad očuvanja tajnosti, moglo je to malo suvislije da se izvede. Tu, pod vodopadom, pao sam i kolenom udario u stenu. A kako je zvuk bio odstranjen, od poremećaja ravnoteže između zvuka i realnosti koju taj zvuk donosi, bio sam potpuno zblanut. Jedan vodopad bi trebalo da nosi zvuk jačine koja mu je i primerena.

U dubini vodopada postojao je tunel otprilike taman toliki da kroz njega može da se provuče jedan čovek. Na njegovom kraju nalazila su se metalna vrata. Čovek je iz džepa svoje kabanice izvukao nešto nalik na maleni digitron, gurnuo ga u prorez vrata i posle kratkog

rukovanja njime, vrata su se bešu- mno otvorila na unutrašnju stranu. „Е pa, stigosmo. Izvoli, uđi“, rekao je čovek i propustio me prvog

unutra, zatim i sam ušao i zaključao vrata za sobom. „Ovo beše gadno, je 1’ da?“ „Zaista se ne bi moglo reći da nije tako“, rekao sam suzdržano. Čovek se zasmejao, onako sa lampom vezanom uzicom oko vrata,

kapuljačom i zaštitnim naočarima na glavi. „Но, ho, ho“, onim bizarnim grohotom.

Prostorija u koju smo ušli bila je prostrana, nalik na prostu svlačionicu bazena, sa nekoliko kompleta uredno poredanih crnih kišnih kabanica, gumenih čizama i zaštitnih naočari na policama, istih kao one koje sam imao na sebi. Skinuo sam naočari, svukao kabanicu i okačio je na vešalicu, a gumene čizme ostavio na polici. Na kraju i baterijsku lampu okačih na metalnu kuku na zidu.

„Oprosti što sam te ovol’ko namučio11, rekao je čovek. „АГ moram da budem na oprezu. Da otvorimo četvore oči, zbog ovih što se šunjaju okolo i uhode.“

„Crnimraka?" podbodoh ja. „Jeste. I Crnimraka, i drugih", rekao je i sam za sebe klimnuo

glavom. Zatim me je uveo u salon iza svlačionice. Kad je svukao crnu

kabanicu, čovek se premetnuo u sitnog dobroćudnog starca. Nije on bio punačak, ali je njegova građa bila čvrsta, stamena. Rumenog lica i sa naočarima bez okvira koje je izvadio iz džepa, izgledao je kao neki velikan iz perioda pre Prvog svetskog rata.

Pokazao mi je da sednem na sofu, a on sam seo je za radni sto. Soba je bila potpuno isto uređena kao i ona u zgradi, prva kroz koju sam prošao. I boja tepiha i rasveta, i tapete i sofa bili su isti. Na stočiću uz sofu stajao je isti pribor za pušače. Na radnom stolu stoni kalendar i na isti način rasute spajalice. Obazreo sam se oko sebe. Kao da sam se vratio u onu istu prostoriju. Možda zapravo i jesam, a možda i nisam. Nije baš da sam mogao da zapamtim položaj svake pojedinačne rasute spajalice.

Starac me je neko vreme proučavao. Onda je uzeo jednu spajalicu, razvukao je i onako ispravljenom počeo da čačka potkožicu nokta. Na kažiprstu leve šake. Kad je u dahu završio s čačkanjem nokta, samo je ubacio razvučenu spajalicu u pepeljaru. Ako se ikad ponovo rodim, samo da ne budem spajalica, pomislio sam. Naježio sam se pri samoj pomisli da bi me ničim izazvano dohvatio neki starac

da mu čačkam potkožicu nokta, da bi me potom bacio u pepeljaru. „Prema mojim informacijama, Crnimraci i Krakeri su se u’vatili

ruku podruku", rekao je starac. „Mada, razume se, to ne znači da su se ti likovi skroz uvezali. Crnimraci su podozrivi, a Krakeri vole da budu korak ispred. Njihova veza je stoga za sad još ograničena. Svejedno, to nije dobar znak. To što se ovuda smucaju Crnimraci koji ne bi smeli dovde da zalaze ništa ne valja. Ako se ovako nastavi, uskoro ima sve da vrvi od njih. A onda ću stvarno imati problem."

„Nesumnjivo", rekao sam. Nisam mogao ni da zamislim kakva su uopšte stvorenja ti Crnimraci, ali ako su Krakeri udružili snage s nekom silom, to bi moglo da bude veoma loše po mene. U suštini, između nas i Krakera u borbi za premoć već vlada tanana ravnoteža, i čak i najmanji uticaj na nju može sve prevrnuti naglavačke. Pre svega, ravnoteža se može poremetiti samo zato što o Crnimracima ne znam ništa, a o drugoj družini znam. To što ja ne znam za Crnimrake jeste zato što radim kao slobodnjak-terenac, ali ona meni pretpostavljena klika za njih sigurno već poodavno zna.

„’Ajde de, manimo se toga pa da se ti, ako može, odmah daš na posao", rekao je starac.

,,U redu", rekoh. „Od agenta sam tražio da mi pošalje najvećeg majstora među

Kalkulusima što ima, a ti si izgleda na dosta dobrom glasu. Svi su te nahvalili. Vešt si, imaš petlju, i još dobro radiš. Ako izuzmemo to što nisi voljan da sarađuješ s drugima, nije bilo zamerki."

,Уеота ljubazno od njih", rekao sam. Skromno. „Но, ho, ho“, ponovo se grohotom zasmejao starac. „Šta se mene

tiče ’oćeš li da sarađuješ s drugima ii’ nećeš? Pitanje je jedino jesi 1’ hrabar. Ne postaje se Kalkulus prve lige ako ti fali petlje. Zato valjda i uzimaš tol’ke pare."

Nisam imao šta da kažem na to pa sam ćutao. Starac se ponovo zasmejao, i onda me poveo u susednu radnu prostoriju.

„Ја sam biolog", rekao je starac. „Mada, polje mog rada toliko je široko, tom jednom rečju ne da se opisati. Ono ti obuhvata sve, od neurofiziologije i akustike, do lingvistike i teologije. Nije na meni da pričam, ali moja istraživanja su veoma originalna, od dragocenog značaja. Sad radim uglavnom na istraživanju nepca sisara."

„Nepca?" „Usta. Građa usne duplje. Na koji način se usta pomiču, kako se

formira glas, takve stvari istražujem. Uostalom, dođi da vidiš.“

Rekavši to, dotakao je prekidač na zidu i upalio svetio u radnoj sobi. Preko čitavog zida u dubini prostorije stajala je polica, a na njoj načičkane lobanje svih mogućih vrsta sisara. Od žirafe, preko konja i pande, pa sve do miša, na jednom mestu stajale su lobanje svih sisara kojih sam mogao da se setim. Bilo ih je sigurno nekih trista do četiristo. Naravno, bilo je i ljudskih lobanja. Po jedna ženska i po jedna muška lobanja belaca i crnaca, Azijata i Indijanaca, poredane jedna do druge.

„Slonovska i kitova lobanja su mi dole u ostavi. Jasno ti je, one zauzimaju baš mnogo mesta“, rekao je starac.

„Svakako", rekoh. Očigledno, samo da poreda kitove lobanje pa bi soba bila puna.

Sve životinje su, kao po dogovoru, razjapljenih čeljusti zurile svojim dvema rupama u zid preko puta. Koliko god one služile za potrebe istraživanja, biti okružen tolikom količinom kostiju nije baš ugodno. Na drugim policama, opet, iako ne u tolikom broju, bili su poredani u formalin potopljeni razni drugi delovi, poput jezika, ušiju, gubica i grkljana.

„Šta kažeš, fina kolekcija, a?“ rekao je starac sav srećan. „Na svetu ima svakojakih, i onih što skupljaju marke, i onih što skupljaju ploče. I onih što naredaju boce vina u podrumu i bogataša što uživaju u voznom parku tenkova u dvorištu. A ja ti, eto, skupljam lobanje. Svet je šarolik. Zato i jeste zanimljiv. Zar ne misliš tako?“

„Zaista je tako", rekoh. „Od mladih dana ja ti se interesujem za lobanje sisara, i tako sam

mic po mic počo da ih skupljam. Ima već skoro četrdeset godina. A da bi u kosti proniko, treba više dana nego što zamišljaš. U tom smislu, mnogo bi lakše bilo razumeti telo čoveka od krvi i mesa. Potpuno sam ubeđen u to. Mada, da mi je tvoja mladost, samo bi me meso zanimalo", rekao je starac i ponovo se zasmejao: „Но, ho, ho". „Meni je trebalo čitavih trideset godina da uspem da čujem zvuke koje odaju kosti. Trideset godina, ’ej, nije to mačji kašalj."

„Zvuke?" upitah. „Zar kosti odaju zvuke?" „Nego šta“, rekao je starac. „Svaka kost ima osoben zvuk. To ti

je, da tako kažem, kao skriveni signal. Nije to metafora, kosti u bukvalnom smislu govore. E, cilj istraživanja koje ja sad obavljam jeste analiza tih signala. A kad uspem da ih analiziram, biće moguće da ih čovek kontroliše."

,,Hmm“, uzdahnuo sam. Nisam razumeo sve detalje, ali ako je

sve onako kako to starac kaže, ovo istraživanje je očigledno od dragocenog značaja. „Dragoceno istraživanje, zaista", rekoh.

„Baš tako“, rekao je starac i klimnuo glavom. „Zato se ovi i vrzmaju oko njega. Imaju oštar sluh, znaš. 'Oče da ga zloupotrebe. Ako bi bilo moguće prikupiti sećanja iz kostiju, oni više ne bi morali nikog da saslušavaju. Bilo bi dovoljno da ga ubiju i oderu meso s kostiju."

„Jezivo", rekao sam. „Srećom ili nažalost, istraživanje još nije dotle stiglo. U ovoj fazi

jasna sećanja se mogu sakupiti samo pošto se mozak izvadi." ,,Uh“, rekao sam. Vađenje mozga ili vađenje kostiju, zvuči

potpuno isto. „Baš zato sam i tražio da mi ti uradiš kalkulaciju. Da Krakeri ne

bi prisluškivali i ukrali mi podatke iz eksperimenta, znaš", rekao je starac s ozbiljnim izrazom na licu. „Današnja civilizacija se našla u kritičnoj situaciji jer se nauka koristi jednako u loše kao i u dobre svrhe. Ja verujem da nauka treba da postoji samo zarad sebe same."

,,U verovanja se ne razumem", rekao sam. „Ipak, hteo bih da razjasnim jednu stvar. Tiče se posla. Nalog za obavljanje ovog posla nije mi stigao iz centrale Sistema, niti od zvaničnog agenta, već direktno od vas. To je neregularno. Da se preciznije izrazim, postoji mogućnost da se time krše propisi. A ako ih budem prekršio, sleduju mi disciplinske mere i oduzimanje dozvole. Shvatate li to?"

„Shvatam vrlo dobro", rekao je starac. „Nije da nemaš zašto da brigaš. Ali ovo je zvaničan nalog, već je prošo kroz Sistem. Jedino što sam s tobom stupio u kontakt lično, zaobišo službeni nivo, da sačuvam poverljivost. Neće biti nikak’ih disciplinskih mera po tebe."

„Možete li to da mi garantujete?“ Starac je otvorio fioku stola, izvadio fasciklu s dokumentima i

predao mi je. Prelistao sam ih. To su zaista bili zvanični dokumenti Sistema. U odgovarajućoj formi, s potpisom.

„Onda je u redu“, rekao sam i vratio mu fasciklu. „Moj rang je na duploj skali, nadam se da je to u redu. Dupla skala, to znači...“

„Da naplaćuješ dvostruku tarifu u odnosu na standardnu. Nema problema. Dodaćemo ovog puta i bonus pa nek bude trostruka skala."

,Уеота velikodušno od vas.“ „Ova kalkulacija mi je važna, a još sam te natero i kroz vodopad

da prođeš, ho, ho, ho!“ smejao se starac.

„Za početak da pogledam brojčane vrednosti", rekao sam. „О metodu ćemo doneti odluku tek kad ih vidim. Ko će od nas raditi kalkulaciju na računam?"

„Ја ću, na svom računaru. Ti ćeš da završiš ono pre i ono posle. Nadam se da ti ne smeta."

„Sve je u redu. I meni će tako biti lakše." Starac je ustao sa stolice i neko vreme rukom prepipavao po zidu

iza sebe, i na mestu koje je delovalo kao bilo koji drugi deo zida, odjednom se ukaza otvor. Svašta taj starac zna. Odatle je izvukao drugu fasciklu i zatim ga zatvorio. Kad se zid zatvorio, ponovo postade onaj običan, beli zid, ni po čemu poseban. Uzeo sam fasciklu i počeo da čitam sitne brojke koje su se protezale na sedam strana. Nije tu bilo nikakvih problema. Ipak su to samo brojke.

„Ako ih je samo ovoliko, dovoljno je ’pranje’, zar ne?" pitao sam. „Kad je u pitanju ovako mala frekvencija analogija nema potrebe za privremenim premošćavanjem. Naravno, ono u teoriji ostaje kao mogućnost, ali se njegova ispravnost ne može dokazati, a ako se ne može dokazati, nećemo moći da se otresemo etikete slučajne greške. To je kao da pokušavamo da pređemo pustinju bez kompasa. Mada je to Mojsiju pošlo za rukom."

„Mojsije je stigao čak do mora." „То je bilo davno. Otkad se ja ovim bavim, ne znam ni za jedan

primer da je neki Kraker uspeo da izvede upad na ovom nivou. “ „Dakle, misliš da je jednosmerna konverzija dovoljna?" „Dvosmerna konverzija bi bila odviše rizična. Sigurno da bi to

svelo mogućnost uvođenja privremenog premošćavanja na nulu, ali u ovoj fazi to je čista akrobacija. Proces konverzije još nije čvrsto ustanovljen. Istraživanje je još u toku."

„Dvosmernu konverziju nisam ni spominjao", rekao je starac i ponovo počeo spajalicom da čačka potkožicu nokta. Ovog puta, na srednjem prstu leve ruke.

„Nego?" „Šafling2. Govorim o mešanju podataka. Hteo bih da obaviš

pranje mozga i mešanje. Sto bih inače tebe zvao? Da je u pitanju samo pranje, mogo sam da zovem i bilo koga drugog."

„Ne razumem", rekao sam i prekrstio noge na drugu stranu. „Kako znate za šafling? To je vrhunska tajna, nijedan autsajder to ne bi smeo da zna."

„Ја znam. Imam jednu debelu cev koja vodi do vrhuške Sistema." „Onda se raspitajte kroz tu cev, može? Evo, u ovom trenutku

sistem za šafling je potpuno zamrznut. Ne znam zašto. Možda imaju neki problem. U svakom slučaju, sad ne smem da ga koristim. Ako bi saznali da ga koristim, možda se ne bi završilo samo na disciplinskim merama."

Starac mi je ponovo dodao fasciklu sa dokumentima. „Dobro pogledaj poslednju stranu. Trebalo bi da je tu dozvola za

korišćenje sistema za šafling." Kao što mi je rečeno, otvorio sam poslednju stranu i bacio pogled

na nju. Tu je zaista stajala dozvola za korišćenje sistema za šafling. Pročitao sam je od početka do kraja više puta, ali je to stvarno bio valjan dokument. Sa čak pet potpisa. Nisam mogao ni da zamislim šta li je u glavama čelnih ljudi Sistema. Kad iskopaš rupu, kažu ti da je zatrpaš, a kad je zatrpaš, kažu

: Šafling - od engleske reči shuffling u značenju „mešanje" - Prim, prev. ti da je opet iskopaš. I uvek se to prebije preko nekog terenca kao što sam ja.

„Molim vas iskopirajte časkom ove dokumente u boji. Bez njih bih mogao da dospem u ozbiljnu nevolju."

„Naravno", rekao je starac. „Evo kopija. Nemaj brige. Sve pripreme su urađene kako treba, nema nikak'ih problema. Danas ćeš dobiti pola honorara, a ostatak plaćam po završetku. Je Г to u redu?"

,,U redu je. Pranje ću sad obaviti ovde. Po završetku s tim čistim brojkama idem kući i tamo obavljam šafling. Za šafling je potrebno mnogo pripreme. Kad to završim, podatke od šaflinga donosim ovamo."

„Ро svaku cenu moram ih imati do podneva tri dana od danas, može li?“

„То je dovoljno vremena", rekao sam. „Molim te vodi računa da ne kasniš", naglasio je starac. „Ako

zakasniš, biće katastrofa." „Svet će se raspasti?" pitao sam. „U izvesnom smislu, da", rekao je starac značajno. „Sve je u redu. Nikad nisam prekršio zadati rok", rekao sam.

„Ako je moguće, pripremite mi molim vas bokal vruće kafe i hladnu vodu. Osim toga, nešto lagano da prezalogajim. Nešto mi se čini da će ovo potrajati."

Kao što sam i očekivao, posao se odužio. Sami nizovi brojčanih vrednosti bili su relativno jednostavni, ali je bilo toliko stupnjeva njihovih determinanti da se kalkulacija otegla i više nego što je u početku delovalo. Zadate brojčane vrednosti uneo sam u desnu hemisferu mozga, pa ih posle pretvaranja u potpuno različite simbole prebacio u levu hemisferu, da bi one tako prenete odatle izašle kao neke sasvim druge cifre koje se zatim otkucaju na papiru. Eto, pojednostavljeno rečeno, to je pranje. Svaki Kalkulus koristi različite šifre prilikom pretvaranja. Te šifre potpuno se razlikuju od tabele nasumičnih brojeva po tome što su dijagramske. Drugim rečima, u toj podeli desne i leve hemisfere (a ta podela se, naravno, pravi iz praktičnih razloga i mozak se nikada zaista ne podeli na levu i desnu polovinu) krije se ključ. Grafički prikaz toga bi izgledao ovako:

U suštini, zbog toga što se ove nazubljene strane ne mogu savršeno uklopiti, više nije moguće vratiti pretvorene brojke u pr-vobitno stanje. Pa ipak, Krakeri pokušavaju da brojčane vrednosti ukradene iz računara očitaju uz pomoć privremenog premošćava- nja. Drugim rečima, analizom brojčanih vrednosti oni holografski rekonstruišu ove nazubljene ivice. Nekad im to pođe za rukom, a nekad ne. Što mi više usavršavamo svoju veštinu, i oni usavršavaju svoju veštinu da se tome suprotstave. Mi čuvamo podatke, oni ih kradu. Klasičan odnos policajaca i lopova.

Podatke kojih su se ilegalno domogli, Krakeri uglavnom puštaju na crnu berzu informacija i zgrću ogromne profite. I što je još gore, za sebe zadržavaju najvažnije informacije i koriste ih za svrhe sopstvene organizacije.

Naša organizacija se uopšteno naziva „Sistem", a organizacija Krakera - „Fabrika". U suštini, Sistem je privatni konglomerat, ali što je njegov značaj više rastao, sve je više poprimao svojstva državne organizacije. Organizaciono, podseća otprilike na američku kompaniju Bell. Mi Kalkulusi s najniže lestvice obavljamo svoj posao nezavisno, kao pojedinci, baš kao poreznici ili advokati, ali nam je za to neophodna dozvola koju nam izdaje država i smemo da prihvatamo jedino poslove koje nam dodeljuje Sistem ili zvanični agent koga Sistem priznaje. Ta procedura namenjena je da spreči Fabriku da zloupotrebi tehniku, i ako se postupa suprotno njoj, slede disciplinske mere i oduzimanje dozvole. Lično, nisam siguran da li je ta procedura ispravna ili ne. Jer, Kalkulusi koji su lišeni svojih kvalifikacija najčešće bivaju uvučeni u Fabriku, dopadaju u podzemlje i postaju Krakeri.

Strukturu Fabrike ne poznajem. Isprva je nastala kao manja zajednička kompanija koja je potom doživela nagli rast. Neki je nazivaju „informacionom mafijom" i po načinu na koji je pustila korene u raznim podzemnim organizacijama, ona nesumnjivo podseča na mafiju. Ono po čemu se ona razlikuje od mafije jeste činjenica da trguje isključivo podacima. Informacije su čiste, i daju se pretvoriti u novac. Fabrika bez greške prati ciljani računar i pokrade podatke iz njega.

Nastavio sam s pranjem ispijajući čitav bokal kafe. Pravilo je bilo - jedan sat rada pa trideset minuta pauze. U protivnom, međusklop desne i leve hemisfere mozga postaje zamagljen, a dobijene brojčane vrednosti zbrkane.

Tokom tih trideset minuta odmora ćaskao sam sa starcem o svemu i svačemu. Najbolji način da se mozak oporavi od napora bio je da otvaram usta i razgovaram o bilo čemu.

„А na šta se odnose ove brojke?" pitao sam. „То su merne vrednosti iz eksperimenta", rekao je starac.

„Rezultat mog jednogodišnjeg istraživanja. U brojčane vrednosti pretvoren trodimenzionalni prikaz zapremine lobanja i nepca različitih životinja, spojen sa trokomponentnom analizom glasa koji one proizvode. Kao što ti malopre rekoh, trebalo mi je trideset godina da uspem da razaberem jedinstveni zvuk kostiju, al’ kad ova kalkulacija bude gotova, moći ćemo, doduše ne praktično, ali teoretski da izvlačimo zvuk iz njih."

„Sto znači da će čovek tada moći da kontroliše zvuk, o tome se radi?"

„Jes’ vala", rekao je starac. „I šta onda kada bude mogao veštački da se kontroliše?" Liznuvši vrhom jezika gornju usnu, starac je neko vreme ćutao. „Biće svašta", rekao je posle kratke stanke. „Baš svašta. Ne mogu

o tome da pričam, ali mislim da će se dogoditi nešto o čemu ti i ne sanjaš."

„А jedna od njih je i odstranjivanje zvuka, zar ne?" upitah. Starac se ponovo radosno zasmeja: „Но, ho, ho!" „Jeste, tako je. U skladu s jedinstvenim signalom u ljudskoj lobanji, odstra- njivaćemo ili pojačavati zvuk. Pošto svaki čovek ima lobanju različitog oblika, potpuno odstranjivanje neće biti moguće, ali ćemo moći prilično da ga utišavamo. Pojednostavljeno rečeno, uskladićemo zvučne talase i

protivtalase da bi došli u sazvučje, znaš. Od svih dostignuća ovog istraživanja, odstranjivanje zvuka je jedno od najbezazlenijih.“

Ako je ovo bezazleno, mogu samo da zamislim kakva su ostala. Malo sam se sneveselio kad sam zamislio da bi svaki čovek na ovom svetu mogao da gasi i pojačava zvuk kako mu se prohte.

„Odstranjivanje zvuka je moguće u oba smera - i kod puštanja glasa i kod slušanja", rekao je starac. „Odnosno, moguće je izbrisati zvuk vodopada kod slušanja, kao malopre, a opet i brisati zvuk tamo odakle se emituje. A pošto odavanje glasa zavisi od pojedinca, biće ga moguće stoprocentno izbrisati, znaš."

„Nameravate li da o tome obavestite javnost?" „Ni govora!" rekao je starac i odmahnuo rukom. „Uopšte nemam

nameru da ovako zanimljivu stvar podelim bilo s kim. Ja ovo radim samo iz ličnog zadovoljstva."

Izgovorivši to, starac se ponovo smejao: „Но, ho, ho." Zasmejah se i ja.

„Imam nameru da objavim svoje istraživanje samo na stručnom, akademskom nivou, a za akustiku se ionako maltene niko i ne zanima", rekao je starac. „Osim toga, ne može svaka budala na ovom svetu koja sebi umišlja da je naučnik ni da razabere moju teoriju. Jedino što samo ti naučni krugovi uopšte i drže do mene."

„Ali Krakeri uopšte nisu budale. Oni su geniji za analizu. Oni bi vaše istraživanje bili u stanju sasvim da razumeju."

„То i mene brine. Zato ću i sakriti podatke i sam proces, i objaviću samo teoriju u vidu hipoteze. U tom obliku ne moram da brinem što će ga oni razumeti. Pa makar i naučni krugovi ne držali do mene, bilo bi me baš briga. Za sto godina moja teorija će biti dokazana i to mi je puna kapa."

,,Hmm“, rekao sam. „Eto, zato sam ti sve to dao na pranje i šafling." „Shvatam", rekoh.

Narednih sat vremena koncentrisao sam se na kalkulaciju. A onda je ponovo došla pauza.

„Imam jedno pitanje", rekao sam. „Koje?" upita starac. „Radi se o mladoj ženi koja je bila na ulazu. Ona u roze kostimu,

lepo popunjena...", rekao sam. ,.To je moja unuka", rekao je starac. „Mnogo dobro dete, mlada, a

već mi pomaže u istraživanjima." „Hteo sam da pitam da li je ona nema od rođenja, ili joj je

odstranjen zvuk pa je takva, eto to." „Jao meni!" pljesnu starac rukom o koleno. „Potpuno sam

zaboravio. Pravio sam eksperiment sa odstranjivanjem zvuka i zaboravio da je vratim u prvobitno stanje. Jao meni, jao meni. Moram odmah da po’itam da joj vratim glas."

„Čini mi se da bi to bilo dobro", rekao sam.

Kraj sveta Biblioteka

Centar Grada se sastojao od polukružnog trga koji se prostirao sa severne strane Starog mosta. Druga, tačnije donja polovina tog kruga, presečena Rekom, nalazi se na južnoj strani. Dve polovine kruga nazivale su se Severni i Južni trg i doživljavale kao celina, ali su zapravo bile toliko različite da su odavale utisak dve potpune suprotnosti. Sticao se utisak da je Severni trg pod teretom čudnovatog vazduha, kao da sa svih strana nadire gradska tišina. Nasuprot tome, na Južnom trgu nije se osećalo ništa. Jedino je plutao nejasan osećaj da tu nešto nedostaje. U poređenju sa severnom stranom mosta, kuća je tu manje, a cvetne leje i makadam u lošem su stanju.

U središtu Severnog trga uzdiže se veliki Toranj sa satom, kao da će probosti nebo. Umesto Tornja sa satom možda bi bilo ispravnije nazvati ga nekim objektom koji je zadržao izgled tornja sa satom. Jer, kazaljke na satu stoje u mestu, sasvim napustivši prvobitnu ulogu da pokazuju vreme.

Toranj je četvrtastog oblika, načinjen od kamena i sužava se ka vrhu, a svaka njegova stranica gleda na jednu od četiri strane sveta. Na vrhu sa sve četiri strane nalaze se brojčanici, a tih osam kazaljki nepomično stoji, pokazujući otprilike deset sati i trideset pet minuta. Koliko se da videti kroz mali prozor nešto ispod brojčanika, unutrašnjost Tornja je prazna. Do vrha je izgleda moguće popeti se nekakvim merdevinama, ali nigde nema ničega nalik na ulaz. Toranj se uzdizao tako bizarno visoko da je bilo neophodno preći Stari most i otići na južnu stranu da bi se sagledali brojevi na satu.

Čitavi nizovi zgrada od kamena i opeke, razastrtih u obliku lepeze, okruživali su Severni trg. Ni na jednoj od njih nema baš ničeg specifičnog, nijednog ukrasa niti oznake, sva su vrata čvrsto zatvorena, nigde ljudske prilike koja ulazi ili izlazi. Je li ono možda pošta bez pisama, ono tamo rudnik bez rudara, ili pogrebni zavod bez pokojnika? Začudo, ipak, te zgrade utonule u potpunu tišinu nisu odavale utisak da su napuštene. Kad god bih prolazio između njih, imao sam osećaj da neki ljudi, ne znam koji, tiho zadržavaju dah i vraćaju se svom poslu, ne znano kom.

I Biblioteka je bila u jednom delu ovog mirnog niza zgrada. Bila je to sasvim tipična kamena građevina, opet ni po čemu različita od svih drugih u nizu. Bez ikakve table ili spoljnih obeležja koja bi ukazivala da je to biblioteka. Mrko potamne- lih starih kamenih zidova i uzane strehe, rešetkastih prozora i stamenih drvenih vrata - da mi je neko rekao da je silos, po- verovao bih. Da mi Čuvar nije na papiru detaljno ispisao kako se dolazi do nje, možda nikad ne bih shvatio da je upravo ta zgrada Biblioteka.

„Kad se smestiš, najpre ćeš otići do Biblioteke11, rekao mi je Čuvar prvog dana dok mi je pričao o Gradu. „Jedna devojka je zadužena da pazi na nju. Kaži joj da su ti iz Grada rekli da dođeš da čitaš stare snove. Onda će ti ona pokazati sve što treba."

„Stare snove?" bez razmišljanja odvratih. „Šta su to stari snovi?"

Čuvar, koji je malim nožem od komada drveta deljao nekakav okrugli kočić ili klin, zaustavio se da odmori ruke, skupi opiljke rasute po stolu i baci ih u kantu za smeće.

„Stari snovi su, pa, stari snovi. U Biblioteci ih ima toliko da ti pozli. Uzmi koji god ti se svidi pa se dobro zagledaj u njega."

Čuvar zatim pažljivo stade da proučava izdeljan okrugli drveni klin, pa kad je bio zadovoljan, spusti ga na policu iza svojih leđa. Na polici je u jednom nizu bilo poredano još dvadesetak izdeljanih kočića nalik na taj.

„Možeš me pitati što god ti drago, ali moje je hoću li ti odgovoriti ili ne“, rekao je Čuvar s rukama prekrštenim iza glave. „Znaš, ima pitanja na koja ni ja nemam odgovor. Ti ćeš u svakom slučaju od danas svakog dana ići u Biblioteku i čitati stare snove. Drugim rečima, to će biti tvoj posao. Ići ćeš uveče u šest sati i čitati snove do deset-jedanaest noću. Večeru će ti pripremati devojka. Ostalo vreme možeš da koristiš kako ti je volja. Nemaš nikakvih ograničenja. Razu- meo si?“

Razumeo, odgovorio sam. „I dokle treba da nastavim to da radim?“

„Ра, valjda doveka. Šta ja znam, verovatno dokle god tre- ba“, rekao je Čuvar. A zatim je odabrao odgovarajući komad među drvima za ogrev i ponovo počeo nožem da ga delje.

„Ovo ti je siromašan gradić. Nema ovde ko da izdržava one što besposličare. Svako ima svoje mesto i radi svoj posao. A ti ćeš u Biblioteci čitati stare snove. Sigurno nisi ovamo došao misleći da ćeš moći bezbrižno da živiš i da se zabavljaš?"

„Nije mi teško da radim. Lepše je raditi nešto nego ne raditi ništa", rekao sam.

„То je dobro", klimnuo je Čuvar glavom gledajući u vrh sečiva. „Onda ’ajde na posao što pre. Od sada te zovemo Čitač snova. Više nemaš ime. Ime će ti biti Čitač snova. Baš kao što je meni ime Čuvar. Razumeš?"

„Razumem", rekao sam. „Isto kao što je u ovom gradu Čuvar samo jedan, tako je i Čitač

snova jedan jedini. Jer, Čitač mora da se kvalifikuje za čitanje snova. A ja sam taj koji će sad da te kvalifikuje za to."

Rekavši to, Čuvar je sa police sa posuđem uzeo jedan mali beli pljosnati tanjir i stavio ga na sto, pa u njega sipao naftu. Zatim je

kresnuo šibicu i zapalio je. Onda je sa police na kojoj su bili poslagani noževi izvukao jedan čudan pljosnati nož, nalik na nož za mazanje, i dobro nagoreo njegov vrh na vatri. Dunuo je u vatru i ugasio je, pa ohladio nož.

„Ovim ću te obeležiti", rekao je Čuvar. „Nimalo ne boli, nemoj ništa da se bojiš. Biće gotovo dok si reko keks."

On prstima razape kapke mog desnog oka i zabode vrh noža u moju očnu jabučicu. Ali, baš kao što je rekao, nije me bolelo, a začudo nisam bio ni uplašen. Nož je meko, bešumno utonuo u moju očnu jabučicu, kao da se zabo u žele. Zatim je to isto ponovio i s mojom levom očnom jabučicom.

„Kad se čitanje snova bude okončalo, ove rane će same nestati1', rekao je Čuvar, sklanjajući tanjir i nož. „Те rane su u stvari obeležje Čitača snova. Ali, dokle god imaš to obeležje na sebi, moraš se čuvati dnevnog svetla. Razumeš li, takvim očima ne smeš da gledaš u sunce. Ako budeš takav pogledao u sunce, platićeš cenu za to. To znači da ćeš napolje moći da izlaziš samo noću ili po oblačnom danu. Vedrim danima gledaj da zamračiš stan i zatvoriš se unutra."

Čuvar mi je potom dao naočari s tamnim staklima i rekao da nastojim da ih nosim uvek, izuzev kad spavam. Tako sam ja izgubio sunčevu svetlost.

Pred vrata Biblioteke došao sam uveče nekoliko dana kasnije. Uz škripu sam odgurnuo teške drvene vratnice, iza kojih se pružao dugačak hodnik. Kao da je godinama stajao tu, vazduh je bio ustajao i prašnjav. Podne daske bile su izlizane kuda su prošle ljudske stope, a gipsani zidovi žuti od svetlosti lampi. Sa obe strane hodnika bilo je nekoliko vrata, a na gvozdenim kvakama uhvatio se sloj bele prašine. Od svih tih vrata samo na jednim laganim vratima nije bilo gvozdene kvake. Kroz njihovo peskirano staklo iznutra je dopirala ona ista žuta svetlost. Pokucao sam na ta vrata nekoliko puta, ali odgovora nije bilo. Tad sam spustio ruku na starinsku mesinganu kvaku i tiho je okrenuo, a vrata se bešumno otvoriše ka unutra. U sobi nije bilo nikog. Bila je to jednostavna, potpuno prazna prostorija, velika poput čekaonice na železničkoj stanici, bez ijednog prozora ili bilo čega i nalik na ukras. Samo jedan prost sto, tri stolice i starinska gvozdena peć na ugalj. Pored toga, još i veliki zidni sat i pult. Na peći je crno porcelansko

lonče mestimično izbledele boje ispuštalo belu paru. Iza pulta su stajala vrata s peskiranim staklom ista kao ona na ulazu u prostoriju, kroz koja se videla svetlost lampe. Malo sam se dvoumio da li da pokucam na njih, ali na kraju odlučih da to ne učinim nego da tu pričekam dok se neko ne pojavi.

Po pultu su bile rasute srebrne spajalice. Uzeo sam ih, malo se poigrao s njima u ruci i seo na jednu od stolica za stolom.

Prošlo je deset-petnaest minuta i na vratima iza pulta se pojavila devojka. U rukama je nosila nekakvu fasciklu. Kao da se malo iznenadila kad me je ugledala, obrazi su joj se na tren zarumeneli.

„Izvinite", rekla mi je. „Nisam znala da me neko gleda. Trebalo je da pokucate na vrata. Sve vreme sam bila u stražnjoj sobi i pospremala. Tamo je stalno neki rusvaj."

Dugo sam bez reči gledao u nju. Imao sam osećaj da njeno lice treba na nešto da me podseti. Nešto u njoj tiho je dirnulo dno moje svesti, poput tiho potonule, meke tkanine. Ja, međutim, uopšte nisam znao šta to znači, a reči kao da su bile zakopane u dubini daleke tame.

„Kao što znate, niko ne dolazi ovamo. Ovde ima samo starih snova i ničega više."

Blago sam klimnuo glavom ne skidajući pogled sa nje. Pokušao sam nešto da pročitam iz oblika njenih očiju, njenih usana, njenog širokog čela i crne kose vezane pozadi, ali što sam više zagledao svaku njenu crtu, imao sam osećaj kao da se cela slika tim više zamagljuje i udaljava. Odustao sam i zatvorio oči.

„Oprostite, ali da niste slučajno pogrešili zgradu? Zgrade u ovom kraju sve liče jedna na drugu", rekla je i spustila fasciklu na pult pored spajalica. „Ovamo samo Čitač snova može doći da čita stare snove. Svima drugima je zabranjen ulaz."

„Ја sam i došao ovamo da čitam snove", rekoh. „Iz Grada mi je tako rečeno."

„Izvinite molim vas, ali možete li da skinete naočari?" Ja skinuh tamne naočari i okrenuh lice pravo prema njoj. Ona se

pomno zagleda u dve posvetlele ženice sa obeležjem Čitača snova. Osećao sam se kao da se zagledala u samu srž mog bića.

„U redu je. Možete staviti naočari", rekla je. „Želite li kafu?" „Da, hvala", rekoh. Iz stražnje sobe donela je dve šolje, sipala kafu iz lončeta i sela

preko puta za sto. „Pošto danas još ništa nije spremno, sa čitanjem snova možete

početi sutra“, rekla mi je. „Da li vam ovo mesto odgovara za čitanje? Mogu i da vam otvorim čitaonicu koja stoji zaključana."

Može i ovde, odgovorio sam. „Pomoći ćeš mi?" „Da, hoću. Moj posao je da čuvam stare snove i pomažem Čitaču

snova." „Da se nismo već negde ranije sreli?" Podigla je pogled i netremice se zagledala u mene. Pretraživala je

svoja sećanja, u pokušaju da poveže nešto sa mnom, ali je na kraju odustala i odmahnula glavom. „Kao što znate, u ovom Gradu sećanja su vrlo nesigurna i nepouzdana. Ima stvari kojih mogu da se setim, ali ima i onih kojih ne mogu. Izgleda da vi pripadate onima kojih ne mogu da se setim. Izvinite."

„Nema veze", rekao sam. „Nije ništa strašno." „Ali, naravno, možda smo se negde zaista već sreli. Ja odu- vek

živim u ovom Gradu, a on je mali." „Ја tek što sam ovamo stigao, pre nekoliko dana." „Pre nekoliko dana?" rekla je iznenađeno. „Onda ste sigurno

mislili na nekog drugog. U ovom Gradu sam od rođenja i nikad iz njega nisam izašla. Da nije možda u pitanju neko ko liči na mene?"

„Možda", rekao sam. I srknuo kafu. „Nego, ja ponekad pomislim da je svako od nas nekad davno živeo na nekom potpuno drugom mestu i vodio potpuno drugačiji život. A onda smo pod uticajem nečega sve to sasvim zaboravili, i rodili se ne spoznajući ništa od toga. Jesi li nekad razmišljala tako?"

„Ti tako razmišljaš verovatno zato što si Čitač snova, zar ne misliš? Čitači snova razmišljaju i osećaju veoma različito od običnih ljudi."

„Ра, ne znam", rekao sam. „Eto, da li ti znaš gde si bio i šta si radio?" „Ne sećam se", rekao sam. Zatim sam otišao do pulta, uzeo jednu

od onih rasutih spajalica i neko vreme je posmatrao. „Ali imam osećaj da je postojalo neko mesto. Siguran sam u to. A imam osećaj i da sam tamo negde tebe sreo."

Tavanica Biblioteke bila je visoka, a prostorija tiha kao na dnu mora. Sa spajalicama u ruci, ne razmišljajući ni o čemu, razgledao sam odsutno tu prostoriju oko sebe. Ona je sedela za stolom i

nastavljala da pije kafu. „Ni meni samom nije jasno zašto sam ovamo došao“, rekao sam. Dok sam zurio u tavanicu, delovalo mi je da se čestice žute

svetlosti lustera koji je visio sa nje čas nadimaju, čas skupljaju. Mora da je to zbog mojih ranjenih ženica. Cuvarevom rukom promenjen sam možda baš zato da bih mogao da vidim nešto posebno. Veliki stari časovnik koji je stajao uza zid sporo i bešumno otkucavao je sate.

„Možda i jesam s nekim razlogom ovamo došao, ali sada ne mogu da ga se setim“, rekao sam.

„Ovo je veoma miran Grad“, rekla je ona. „Zato, ako si ovamo došao zato što si tražio mir, sigurna sam da će ti se ovde dopasti."

„Sigurno hoće“, odgovorio sam. „Šta bi trebalo ovde danas da radim?"

Ona polako odmahnu glavom i ustade od stola, pa skloni dve ispražnjene šolje za kafu.

„Ovde danas ne možeš ništa. Sutra ćemo započeti sa radom. Do tada, idi kući i lepo se odmori."

Još jednom podigoh pogled ka tavanici, pa pogledah u nju. Bio sam siguran da je njeno lice čvrsto povezano s nečim u mojoj duši. A to nešto nežno dira moju dušu. Sklopio sam oči i počeo da pretražujem po magli u svojoj duši. Zatvorenih očiju, osetio sam kako tišina, poput sitnih čestica, pada na mene.

„Doći ću sutra u šest", rekao sam. „Do viđenja", odgovorila je.

Kad sam izašao iz Bibilioteke, oslanjajući se na ogradu Starog mosta i osluškujući žubor Reke, gledao sam Grad iz koga su nestale divlje životinje. Prvi večernji sumrak u plavo je bojio Toranj sa satom i zidinama opasan Grad, zgrade nanizane duž obale Reke i Severni planinski greben, nazubljen poput testere. Osim žubora vode, do mojih ušiju nije dopirao nikakav zvuk. I ptice su već bile nekud odletele.

Možda si ovamo došao zato što si tražio mir, rekla je. Ali, ja to nemam načina da proverim.

Svud okolo već je pao mrak i kada su svetiljke na ulici duž obale Reke počele da se pale, ja sam se ulicama Grada bez ijedne ljudske duše na vidiku zaputio ka Zapadnom bregu.

Okorela zemlja čuda Kalkulacija, evolucija, polni nagon

Dok se starac vraćao na površinu da unuki odstranjenog zvuka vrati pravi glas, ja sam ispijao kafu i sam u tišini obavljao kalkulaciju.

Koliko je dugo starac bio odsutan, uopšte nisam siguran. Podesio sam alarm svog digitalnog ručnog sata da zvoni u ciklusima: jedan sat, trideset minuta, jedan sat, trideset minuta, i prema tom signalu obavljao kalkulaciju pa se odmarao, radio pa se odmarao. Zatamnio sam displej da ne bih video brojke na satu. Kad počnem da obraćam pažnju na vreme, teže mi je da obavljam kalkulaciju. Koliko je trenutno sati ili bilo šta slično, to za moj posao uopšte nije bitno. Moj rad počinje onda kada počnem kalkulaciju, a kada je završim, tad je i poslu kraj. Jedino vreme koje je meni od značaja jesu ciklusi: jedan sat, trideset minuta, jedan sat, trideset minuta.

Mislim da sam za vreme njegovog odsustva imao dva ili tri perioda odmora. U tim periodima ja bih prilegao na sofu i odsutno razmišljao, odlazio u toalet ili radio sklekove. Sofa je bila baš udobna za ležanje. Ni previše tvrda, ni previše meka, čak je i jastuk koji mi je podupirao glavu bio taman kako treba. Pre nego što se dam na posao, gde god da se zateknem, uvek se za vreme odmora ispružim na sofi, ali nema tih sofa koje su udobne za ležanje. Većinom su to sofe jeftine proizvodnje, kupljene pukom slučajnošću. Čak i one koje izgledaju dobro i na prvi pogled skupo, često se pretvore u razočaranje čim probam da se ispružim na njima. Nije mi jasno zašto ljude toliko mrzi da se pozabave odabirom sofe.

Ubeđen sam da se pri odabiru sofe - mada je to možda samo

predrasuda - ispoljava čovekov karakter. Sofa je jedan nepokolebljivi svet za sebe, koji se ne može skrnaviti. Ali to nije jasno nikome ko nije odrastao uz dobru sofu. To je isto kao i odrastanje uz dobre knjige ili dobru muziku. Jedna dobra sofa rađa drugu dobru sofu, a jedna loša sofa proizvodi drugu lošu sofu. Takva je to stvar.

Znam ljude koji voze skupocene automobile, a u kući imaju drugorazrednu ili trećerazrednu sofu. Ne verujem mnogo takvim ljudima. Skupi auto je sam po sebi sigurno vredan, ali je to i dalje samo jedan skupi auto. Ko god ima novca može da ga kupi. Ali, da bi se kupila dobra sofa, neophodno je imati viziju, iskustvo i filozofiju. Potreban je i novac, ali za takvu stvar on nije dovoljan. Nije moguće nabaviti vrhunsku sofu bez solidne ideje o tome šta je to sofa.

Sofa na koju sam sad prilegao bila je prvoklasna, nema greške. Starac je upravo pobrao moje simpatije. Ispružen na sofi zatvorio sam oči i počeo da razmišljam o starcu i onom njegovom čudnom govoru i bizarnom smehu. Ponovo mi je palo na pamet ono njegovo odstranjivanje zvuka - starac se bez sumnje ubraja u naučnike najvišeg ranga, nema šta. Osrednji naučnik nije u stanju da odstranjuje ili dodaje zvuk kako mu se prohte. Tačnije, potpuno je nezamislivo da bi osrednji naučnik mogao da uradi bilo šta slično. Pored toga, on je očigledno jedan ekscentričan čovek. Ima mnogo primera naučnika koji su čudaci ili samotnjaci, ali onih koji su duboko pod zemljom, daleko od ljudskog pogleda, iza jednog vodopada napravili tajnu laboratoriju - takvih baš i nema. Komercijalizacija tehnike odstranjivanja i dodavanja zvuka donosila bi sigurno pozamašne sume novca, pretpostavljao sam. Pre svega, iz koncertnih dvorana nestalo bi ozvučenje. Prestala bi da postoji bilo kakva potreba da se zvuk pojačava i smanjuje uz pomoć džinovskih pojačala. S druge strane, bilo bi moguće ugasiti buku. Ako bi se uređaj za odstranjivanje zvuka postavio u avion, i te kako bi laknulo ljudima koji žive u okolini aerodroma. Ali, istovremeno, odstranjivanje i dodavanje zvuka bez sumnje bi se u raznim oblicima koristilo za potrebe vojne industrije i kriminalne radnje. Već sam mogao da vidim kako jedan za drugim nastaju bezvučni bombarderi, pa bešu- mni pištolji, pa bombe od čije ti se eksplozije raspada mozak, pretvarajući tako armadu masovnih ubica u jednu rafinisaniju tvorevinu. I starac je toga verovatno bio svestan i zato je rešio da rezultate svog istraživanja ne da u javnost nego da ih zadrži za sebe. Zbog toga mi se još više dopadao.

Starac se vratio kad sam već bio započeo peti ili šesti ciklus kalkulacije. U rukama je držao veliku korpu.

„Dono sam svežu kafu i sendviče*1, rekao je. „Sa krastavcem, šunkom i sirom su, nadam se da ti je to u redu.11

„Hvala. Takve i volim11, rekao sam. „Hoćeš odmah da jedeš?11 „Hvala, čim završim ovaj ciklus." Kad je zazvonio alarm mog ručnog sata, bilo je završeno pranje

pet stranica brojčanih vrednosti od ukupno sedam. Osta lo ću u jednom cugu. Tu sam podvukao crtu, ustao i dobro se protegao, pa se bacio na jelo. Sendviča je bilo kao za pet-šest prosečnih porcija u restoranu ili snek-baru. Cutao sam i sam dokrajčio otprilike dve trećine. Ne znam zašto, ali kad se dugo obavlja kalkulacija, strahovito se ogladni. Trpao sam u usta redom šunku, krastavac i sir i uz gutljaje vruće kafe slao ih u želudac.

Na moja tri pojedena sendviča, starac bi pojeo po jedan. Izgleda da je voleo krastavce. Uzeo bi hleb s krastavcem, pažljivo ga posuo odgovarajućom količinom kuhinjske soli i zatim ga zagrizao, sve hrskajući. Dok je tako jeo, izgledao je kao neki cvrčak uglađenih manira.

„Dobro se najedi, jedi koliko god hoćeš", rekao je starac. „Kad zađeš u moje godine, apetit ti se smanji. Malo jedeš, malo i radiš. Ali mladi treba fino da jedu. Lepo da jedu i zdravo da se popune. Čini mi se da je ljudima mrsko da se goje, al’ ako pitaš mene, to kako se oni goje ništa im ne valja. Tako kad se goje, gube i zdravlje i lepotu. Kad bi se gojili kako valja, nikad ne bi toga bilo. Život bi im bio ispunjen, polni nagon narasto, a pamet bila bistrija. Kad sam bio mlad, bio sam zdravo debeo. Sad nisam ni senka onog što sam bio."

„Но, ho, ho“, smejao se starac skupljenih usta. „Šta kažeš, mnogo dobri sendviči, a?“

„Da, baš su bili ukusni'1, pohvalih ih ja. Stvarno i jesu. Isto kao i kad su u pitanju sofe, mislim da sam prilično oštar kritičar i kad se radi o sendvičima, ali ovi sendviči su s lakoćom zadovoljili moje kriterijume. Hleb je bio svež i čvrst, savršeno isečen oštrim nožem. Možda previše cepidlačim, ali za pravljenje dobrog sendviča upotreba dobrog noža je od apsolutno ključne važnosti. Ma koliko kvalitetni sastojci bili, ako nož ne valja, sendvič neće biti dobar. Senf je bio prva liga, zelena salata hrskava, a majonez domaći ili barem kao domaći. Odavno nisam jeo tako dobar sendvič.

„Moja unuka ih je pravila, znaš, da bi tebi zahvalila", rekao je starac. „Dete je majstor za pravljenje sendviča."

„Svaka čast. Ni mnogi ugostitelji joj ne bi bili ravni." „Baš mi je drago. I ona bi se radovala da to čuje. Nama skoro niko

ne dolazi, znaš, pa ona baš i nema mnogo prilike da ih nekom priprema i čuje tuđe utiske. Ona i kad kuva, to ti jedemo samo ona i ja, tako ti stvari stoje kod nas."

„Vas dvoje živite sami?" upitah. „Jeste. Dugo već živimo sami nas dvoje, znaš. Ja ti sve ovo vreme

nemam ništa sa spoljnim svetom, pa sam i tom detetu tu naviku naturio, sad se zbog toga brinem. Sad ti ona neće među svet. A pametna je i dobrog je zdravlja, al’ sa spoljnim svetom neće da ima dodir. Ne ide to sad dok je mlada. Valja izlaziti na kraj s polnim nagonom onako kako valja. Kako se tebi čini, ima to dete ženske dopadljivosti je Г da?"

„Da, toga zaista ima", rekoh. „Polni nagon ti je ona prava energija. To je jasna stvar. Kad za

polni nagon nema ventila, nego se samo nakuplja, pamet gubi bistrinu a u organizmu se poremeti ravnoteža. Ista je stvar i kod muškaraca i kod žena. Kod žena ciklus postane neredovan, a kad je ciklus neredovan, postaju ner- vno labilne."

„Hmm", rekao sam. „Valjalo bi da to dete ugrabi prvu priliku da opšti s pravim

čovekom. I кб njen staratelj i ko biolog, ubeđen sam u to", govorio je starac dok je solio krastavac.

„Је li joj zvuk, ovaj, pojačan kako treba?" pitao sam ga. Nije mi baš bilo do priča o tuđim polnim nagonima usred posla.

„’Ej, pa ja zaboravio da ti to ispričam", rekao je starac. „Jeste, vratio sam joj ton kako treba. Nego, dobro da si me podsetio da sam to smetno s uma. Da mi ti ne reče, to dete bi moralo da živi bez tona još bog te pita kol’ko dana. Kad se ovde zavučem, na površinu ne idem neko vreme. Sigurno nije bilo slatko provoditi tol’ke dane bez tona."

„Ра da, mora biti", složio sam se. ,Уес ti rekoh, to dete s običnim svetom nema dodira i tu nema

naročitih problema, nego je nezgodno kad zazvoni telefon, znaš. Mnoga puta sam odavde zvao telefonom, pa se čudio što se niko ne javlja. A ono ja se zaboravio."

„Ako ne progovara ni reč čak i odlazak u kupovinu mora da je problem, zar ne?"

„Ama nije kupovina problem", rekao je starac. „Eno ti na svakom ćošku samoposluge, tamo mož’ kupovati a da ne gu- kneš ni slova. To dete obožava samoposluge, stalno ide tamo u kupovinu. Tu se jedino i kreće - od posla do samoposluge i nazad."

„Zar ne ide kući?" „Voli ona kancelariju. Tu ima i kuhinju i kupatilo, sve što treba za

život. Kući ide jednom nedeljno valjda." Klimao sam glavom kako dolikuje i ispijao kafu. „Nego, ti si se s njom fino sporazumeo", rekao je starac. „Kako si

uspeo? Telepatski ili ...?“ „Čitao sam joj s usana. Ranije sam pohađao kurs čitanja s usana i

naučio tu veštinu. U to vreme sam bio slobodan i nisam imao šta drugo da radim, pa sam mislio da bi moglo da mi bude od neke koristi."

„Shvatam. Čitaš s usana, dakle", klimnuo je starac glavom nekoliko puta kao da je zadovoljan time. „Čitanje s usana je svakako korisna veština. I ja bi’ to sigurno znao. Šta kažeš, da popričamo ti i ja malo onako bez glasa?"

„Hajde da to ostavimo sada. Bolje je da razgovaramo normalno", požurih da kažem. Ne bih podneo da se još jedanput u istom danu nađem u toj situaciji.

„Naravno, čitanje sa usana je veoma rudimentarna veština, ima i mnogo nedostataka. Ako je okolo pao mrak, ništa se ne razume, a i vazda moraš da gledaš sagovomiku u usta. Ali, zgodno dođe kao pomoćno sredstvo. Moram ti priznati da si bio dale- kovid kad si pošo da savladaš čitanje s usana."

„Pomoćno sredstvo?" „Tako je", rekao je starac i ponovo klimnuo glavom. ,yidi ovako,

ovo je samo za tvoje uši, ali svet će uskoro postati bezvučan." „Bezvučan?" „Jeste, potpuno bezvučan. Zato što je sa stanovišta ljudske

evolucije zvuk postao ne samo nepotreban, nego i štetan. Zato će pre ili kasnije i nestati."

,,Hmm“, rekoh. „Znači nestaće i ptičija pesma i žubor reke i muzika, sve takve stvari, zar ne?"

„Razume se.“ „Ali, nedostajaće nam sve to." „Evolucija ti i jeste takva stvar. Ona je uvek tegobna i uvek

ostavlja osećaj praznine. Zabavna evolucija jednostavno ne postoji", reče starac i ustade, pa ode do stola, iz fioke izvadi malu grickalicu za

nokte i vrati se do sofe. Zatim je redom isekao svih deset noktiju, počev od palca desne pa sve do malog prsta leve ruke. „Istraživanje je još u toku, pa ne mogu da ti govorim o pojedinostima, ali u suštini, ovaj, to je otprilike to. Samo ovo nemoj da izlaneš nekom napolju. Ako to dopre do Krakera, biće katastrofe, da znaš."

„Bez brige. Mi Kalkulusi nikom ne odajemo strogo čuvane tajne." „Sad mi je laknulo kad to čujem", rekao je starac, ivicom

razglednice skupio nokte rasute po stolu i bacio ih u korpu za otpatke. Zatim je ponovo uzeo sendvič s krastavcem u ruku, posuo so po njemu i s uživanjem ga zagrizao.

„Nije moje da pričam, al’ ovo je stvarno odlično", rekao je starac. „Ona dobro kuva?" upitah. „Jok, ne baš, ali pravi izvanredne sendviče. Ni druga jela joj nisu

loša, ali nisu ni prineti njenim sendvičima." „Očigledno ima istinskog dara", rekoh. „Tako je“, reče starac. „Baš tako. Izgleda mi da ti dobro razumeš

to dete. Deluje da bi’ mirne duše mogo tebi da je poverim.“ „Meni?“ rekoh malo zatečeno. „Samo zato što sam joj dao

kompliment na sendvičima?" „Jesu 1’ ti se svideli sendviči?" „Svideli su mi se", odgovorio sam i pomislio na bucmastu

devojku, tek toliko da mi ne odvrati pažnju od kalkulacije. I zatim otpio kafu.

„Sve se nešto mislim, ima nečeg u tebi. Ili ti možda nešto fali. Obrni-okreni, to ti je ista stvar."

„I sam to ponekad pomislim", rekoh ja iskreno. „Mi naučnici to nazivamo stadijumom evolucije. Pre ili kasnije, i

tebi će to biti jasno ko dan, al’ razvoj je mnogo teška stvar. Znaš li ti uopšte šta je najteže kod evolucije?"

„Ne, recite mi, molim vas", odgovorih. „То što tu nema biranja, znaš. Niko ne mož’ da bira evoluciju. To

ti je isto ko poplava, lavina ili zemljotres. Dok se ne dogodi nemaš pojma, a kad se desi, ne mož’ se odbraniti."

,,Hmm“, rekao sam. „Та evolucija, da li ona ima veze sa zvukom koji ste malopre pominjali? Da ću, evo na primer, ja prestati da govorim i tome slično?"

„Da budem precizan, nije tako. Suštinsko pitanje nije hoćeš li ti moći ili nećeš moći da pričaš. To je samo jedan od koraka."

Rekao sam mu da ne razumem. Ja sam uopšte uzev iskren čovek.

Kad shvatim nešto, ja lepo kažem da sam razumeo, a kad nešto ne razumem, ja to kažem. Ne izražavam se dvosmisleno. Mislim da najveći deo nevolja i proističe iz dvosmislenog izražavanja. Ubeđen sam da mnogi ljudi na ovom svetu dvosmisleno govore jer u dubini svoje duše nesvesno traže nevolju. Ne mogu da zamislim da je nešto drugo u pitanju.

„No dobro, ne bi’ dalje o tome", rekao je starac i opet mi probio uši onim svojim smehom „ho, ho, ho". „Da s’ ne upuštamo sad u zamršene priče, da ti ne poremetimo kalkulaciju. Manimo se toga." Nisam imao ništa protiv. Tačno se u tom trenutku začuo alarm, a ja sam se vratio pranju. Starac je iz fioke izvukao ne- kakave mašice od nerđajućeg čelika, uzeo ih desnom rukom, počeo da se šeta tamo-amo ispred police s poredanim lobanja- ma, i s vremena na vreme kuckajući tim mašicama po nekoj od lobanja, osluškivao kako zvuče. Kao neki violinski maestro koji razgleda Stradivarijusovu1 kolekciju, pa uzme jednu od violina da proven kako je naštimovana. Samo iz tog osluškivanja tona mogla se osetiti starčeva vanredna ljubav prema lobanjama. Pomislih da takva jedna stvar kao što je lobanja može odavati zaista svakojake zvuke. I zvonjavu kao kad kucneš u čašu za viski, i tup zvuk kao kad lupneš ogromnu saksiju za cveće. A na svakoj od tih raznih lobanja jednom je bila i koža i meso, i u svakoj od njih siva masa - doduše različitih količina - sa mislima o hrani ili polnom nagonu, i sve takvim nekim stvarima. Na kraju je sve to iščezlo i svelo se na puke zvuke različitih boja. Na zvuke čaše ili saksije, kutije za bento4 ili olovne cevi, čajnika ili tako nečeg.

Zamislio sam kako i moja lobanja odstranjene kože, mesa i mozga stoji u nizu na toj polici i da starac po njoj lupka mašicama. Čudno je to. Šta bi starac uopšte uspeo da pročita iz zvuka moje lobanje? Da li bi uspeo da pročita moja sećanja, ili ono što je izvan njih? Kako god bilo, u mene se uselio nekakav nemir.

Ne bojim se toliko same smrti. Kao što je rekao Vilijam Šekspir, umri ove godine pa nećeš morati sledeće. Sasvim je jednostavno ako tako razmišljaš. Ipak, da mi lobanja posle smrti stoji na polici i da po njoj neko udara mašicama, za tim nemam ni najmanju želju. Pozlilo mi je samo kad sam pomislio na to da bi iz mog tela nešto bilo izvađeno posle smrti. Živeti nije nimalo lako, ali na meni samom je da odlučim kako s tim da izlazim na kraj. Zato mi i ne smeta. Isto kao ni Henriju

1 Slavni italijanski graditelj violina iz sedamnaestog veka. - Prim, prev.

Fondi u Coveku sa zlatnim koltom. Ali, želim da me barem posle smrti ostave da počivam u miru. Imam osećaj da odlično razumem zbog čega su kraljevi u starom Egiptu želeli da ih posle smrti zatvore u piramide.

Nekoliko sati kasnije, pranje je konačno bilo gotovo. Pošto vreme nisam merio, nisam tačno znao koliko je sati to potrajalo, ali sudeći po zamoru mog organizma, pretpostavio sam da je trajalo oko osam-devet sati. Tek nešto malo rada. Ustao sam sa sofe, dobro se protegao, opuštajući mišiće na raznim delovima tela. U priručniku koji se daje Kalkulusima bile su ilustracije načina opuštanja ukupno dvadeset šest grupa mišića. Kad se oni lepo opuste posle kalkulacije, pre svega umor u glavi nestaje, a zahvaljujući tome što se umor ne nakuplja, produžava se i životni vek Kalkulusa. Još nema ni celih deset godina od nastanka institucije Kalkulusa, pa niko zapravo i ne zna koliko bi njihov radni vek mogao biti dug. Ima onih koji kažu da je to deset, a ima i onih koji kažu da je to dvadeset godina. Neki čak tvrde da se to može raditi do kraja života. Neki smatraju da oni pre ili kasnije završe kao bogalji. Ali, to su sve samo pretpostavke. Sve što ja mogu je da tih dvadeset šest grupa mišića opustim kako treba. Pretpostavke treba prepustiti onima koji su kvalifiko- vani za to.

Kad sam završio sa opuštanjem mišića, seo sam na sofu i zatvorio oči, polako spajajući levu i desnu hemisferu mog mozga u jedno. Time je posao bio okončan. Tačno po priručniku.

Starac je na sto stavio lobanju koja kao da je pripadala velikom psu i nonijusom premeravao delove na njoj, ispisujući olovkom mere na iskopiranoj slici lobanje.

„Jesi li završio?" pitao je starac. „Završio sam", rekoh. „Е, dobro si se naradio", rekao je. „Sad idem kući da se naspavam. Onda sutra ili prekosutra kod

kuće počinjem šafling podataka, i najkasnije ih nakosutra do podneva ponovo donosim ovamo. To vam odgovara?"

„Odlično, odlično", rekao je starac klimnuvši glavom. „Nego, dobro pazi na rok. Nemoj da bude kasnije od podneva. Inače će biti stra’ota."

„Savršeno mi je jasno", rekao sam. „I dobro pripazi da ti neko ne ukrade tu listu, znaš. Ako ti to

ukradu, bićemo u nevolji i ti i ja." „Sve je u redu. Za takve stvari mi smo dobro obučeni. Ne

dozvoljavamo sebi da nam bilo ko ukrade podatke od obavljene kalkulacije."

Iz specijalno zašivenog unutrašnjeg džepa pantalona izvadio sam neku vrstu futrole od mekog metala koja je služila za nošenje dokumenata, u nju stavio spisak brojčanih vrednosti i zaključao je.

„Ovu šifru niko osim mene ne može da otključa. Kad bi bilo ko drugi pokušao da je otvori, dokumenta koja stoje unutra dezintegrisala bi se.“

„Zgodna spravica", rekao je starac. Vratio sam futrolu u unutrašnji džep pantalona. „Nego, da ne bi još koji sendvič? Još ih je malo ostalo, a ja dok

radim na istraživanju skoro da i ne jedem. ’Ajde, da se ne baci." Još sam bio gladan pa sam poslušao njegov predlog i slistio sve

preostale sendviče. Pošto se starac bio usredsredio na sendviče s krastavcem od njih nije bila ostala ni mrva, preostali su mi bili samo oni sa sirom i šunkom. Ja ionako nisam baš lud za krastavcima, pa mi nije ni smetalo. Starac mi je u šolju nalio svežu kafu.

Ponovo sam navukao kabanicu, stavio zaštitne naočari i s baterijskom lampom u ruci vratio se podzemnim putem. Ovog puta, starac nije pošao za mnom.

„Crnimrake sam već rastero zvučnim talasima, da ne brigaš, neće se ti skoro opet zavlačiti ovamo", rekao je starac. „Njih je ipak stra’ da ovamo zalaze, pa dođu samo zato što im Krakeri tako kažu. Dovoljno je malo da ih uprpiš, i nema ih više."

Cak i kad sam to čuo, otkako sam saznao da u podzemlju postoje razna stvorenja poput Crnimraka, nije mi baš bilo prijatno da se krećem sam po mrklom mraku. Posebno nelagodno sam se osećao jer o Crnimracima, njihovim odlikama, izgledu ili načinu kako da se od njih zaštitim ama baš ništa nisam znao. S baterijskom lampom u levoj i nožem u desnoj ruci, sred podzemlja silazio sam putem niz reku kojim sam i došao.

Upravo zbog svega toga, kad sam u podnožju dugačkih alu- minijumskih merdevina, kojima sam još na početku sišao dole, ugledao priliku bucmaste devojke u roze kostimu, osetih se kao da sam spasen. Zamahala je snopom svetlosti baterijske lampe u mom pravcu. Kad sam stigao do nje ona je nešto izgovorila, ali pošto huk reke izgleda više nije bio odstranjen, niti sam od te buke mogao da čujem

njen glas, niti u onom mraku da joj čitam s usana, pa uopšte nisam razumeo šta mi govori.

Što god da je to bilo, peo sam se uz merdevine rešen da izađem na bilo kakvo mesto, samo da je osvetljeno. Ja sam se peo prvi, a ona za mnom. Merdevine su bile jezivo visoke. Dok sam silazio u mrklom mraku ničeg se nisam plašio jer se ništa nije videlo, ali tek sada idući naviše prečagu po prečagu, stekao sam pravi osećaj o njihovoj visini i niz lice poče da mi se sliva hladan znoj. Ako govorimo u razmerama jedne zgrade, to je bila visina od oko tri-četiri sprata a aluminijumske merdevine klizave od vlage. Da ne bi bilo zlo i naopako, morao sam da se penjem užasno pažljivo.

Na pola puta sam poželeo da uhvatim dah, ali kad sam pomislio da se ona penje iza mene, nije išlo da pravim predah, pa sam se na kraju popeo do vrha u jednom dahu. Smrklo mi se kad sam se setio da ću za tri dana još jednom morati istini putem do laboratorije, ali šta sam mogao kad je i to bilo uključeno u bonus.

Kad smo prošli kroz ormar i ušli u onu prvu prostoriju, devojka mi je skinula zaštitne naočari i pomogla da svučem kabanicu. Izuo sam gumene čizme i tu ostavio baterijsku lampu.

„Posao uspešno završen?" upitala je. Po prvi put čujan njen glas bio je mek i jasan.

Klimnuo sam glavom gledajući pravo u nju. „Da nije bio us- pešan, ne bih se ni vratio. Takav je naš posao", rekao sam.

„Mnogo ti hvala što si dedi rekao za moj glas. Stvarno si mi pomogao. Čitavih nedelju dana sam bila onakva."

„Zašto mi to nisi napisala? Da jesi, sve bi mi bilo jasnije mnogo pre i ne bih bio onako zbunjen."

Devojka je bez reči obišla krug oko stola i podesila velike minđuše na svojim ušima.

„Takva su pravila", rekla je. „Da se ne zapisuje?" „Pored ostalog." „Hmm", rekoh. „Zabranjeno je sve što je retrogradno." „Shvatam", rekao sam zadivljeno. Odista su temeljni. „Koliko imaš godina?" pitala je. „Trideset pet", odgovorio sam. „А ti?" „Sedamnaest", rekla je. „Ovo mi je prvi put da upoznajem

Kalkulusa. Doduše, ni Krakera nisam nikad upoznala."

„Stvarno imaš sedamnaest?" upitao sam iznenađeno. „Da, tako je. Ja ne lažem. Stvarno imam sedamnaest. Ve- rovatno

ne izgledam tako, je 1’ da?" „Ne izgledaš", rekoh iskreno. „Svakako bih ti dao preko dvadeset." „Ја i ne želim da izgledam kao da imam sedamnaest", rekla je. „Ne ideš u školu?" „Ne želim da govorim o školi. Barem ne sada. Ispričaću ti sve kad

se budemo videli sledeći put." „Hmm", rekoh. Mora da se tu nešto desilo. „Је li, kako živi jedan Kalkulus?" „Kalkulus ili Kraker svejedno, kad ne obavlja svoj posao vodi

običan život kao i svi drugi normalni ljudi." „Svi drugi ljudi možda jesu obični, ali ne i normalni." ,Pa dobro, i to je tačno", rekao sam. „Ali, kad to kažem mislio sam

na stvari koje su potpuno uobičajene. Da sedneš do nekog od nas u vozu, ne bi to ni primetila. Jedemo isto što i svi drugi, pijemo pivo... Eh, da, hvala za sendviče. Bili su odlični."

„Stvarno?" rekla je i nasmešila se. „Retki su sendviči kao tvoji. A ja sam ih se barem u životu najeo." „А kafa?" „I kafa je bila odlična." ,Je li, da nećeš možda sad još malo kafe? Da još malo popričamo." „Ne mogu više, hvala", rekao sam. „Preterao sam tamo dole, ne bih

mogao više ni kap. A i hteo bih što pre kući da odspavam." „Baš šteta." „I ja to mislim." „Onda, hajde da te otpratim do lifta. Sam ga ne bi našao, je Г da?

Mislim, u ovoj zavrzlami od hodnika." „Bogami, da znaš da ne bih", odgovorio sam. Ona sa stola uze okruglu kutiju nalik na kutiju za šešire i dade mi

je. Rukama sam pokušao da odmerim njenu težinu. S obzirom na svoju veličinu, nije bila posebno teška. Da je to zaista bila kutija za šešire, unutra bi stajao poveliki šešir. Bila je čvrsto oblepljena širokom lepljivom trakom, da se ne bi mogla lako otvoriti.

„Šta je sad pa to?“ „То je poklon za tebe od dede. Otvori ga kad stigneš kući." Obema rukama blago sam protresao kutiju gore-dole. Nikakvog

zvuka, ni odgovora. „Lomljivo je, pripazi na nju", rekla je devojka.

„Је 1’ to neka vaza ili nešto tako?" „Ni ja ne znam. Videćeš kad dođeš kući i otvoriš je." Ona zatim otvori svoju roze tašnu, iz nje izvadi koverat s čekom i

dade mi ga. Na njemu je stajala još pozamašnija suma od one koju sam očekivao. Stavio sam ga u novčanik.

„А priznanica?" „Ne treba", rekla je devojka. Izašli smo iz sobe, i kao i u dolasku, krivudali hodnicima sve do

lifta. Kao i ranije, njene visoke potpetice ponovo su prijatno lupkale odzvanjajući hodnikom. Sad mi već vid njene gojaznosti više nije privlačio pažnju kao onda kad sam je prvi put video. Hodajući tik uz nju skoro da sam zaboravio i da je punačka. Možda sam se samo s vremenom srodio s njenom gojaznošću.

„Jesi li oženjen?" upitala me je. „Nisam", rekoh. „Bio sam, ali odavno više nisam." „Razveo si se zato što si postao Kalkulus? Čula sam da Kalkulusi

često nemaju porodice." „Ма nije tako. Kalkulusi imaju porodice, znam gomilu njih kojima odlično ide. Mada, činjenica je da je mnogo onih koji veruju da je lakše obavljati taj posao ako nemaš porodicu. Istina, naš posao crpi mnogo nerava i prepun je opasnosti. Teško ga je obavljati ako imaš ženu i decu.“

„Kako je bilo kod tebe?“ „Ја sam postao Kalkulus tek kad sam se razveo. S poslom to nije

imalo veze.“ „Hmm“, rekla je. „Izvini ako ti postavljam čudna pitanja. Samo,

prvi put sam upoznala jednog Kalkulusa pa me svašta zanima." „Nema problema, ne smeta mi", odgovorio sam. „Nego, čula sam da se polni nagon kod Kalkulusa strašno pojača

kad završi neki posao, je Г to istina?" „Ра, ne znam. Moguće je. Verovatno zato što se dovedemo u vrlo

čudno psihičko stanje dok obavljamo posao." „I, je 1’ onda spavaš s nekim? Imaš li neku određenu partner- ku?" „Nemam određenu partnerku", odgovorih. „Ра, s kim onda spavaš? Sigurno nije u pitanju da te seks ne

interesuje, ili da si homoseksualac ili tako nešto, zar ne? Ne želiš o tome da pričaš?"

„Nije to", rekao sam. Uopšte nisam taj tip da blebećem o svom samačkom životu, ali pošto nemam šta da krijem, ako me neko pita, ja

lepo odgovorim. „Tad spavam s raznim devojkama", rekao sam. „Spavao bi i sa mnom?" „Verovatno ne.“ „Zašto?" „То mi je princip. Obično ne spavam s devojkom koju poznajem.

Kad spavam s nekim koga poznajem, razni bespotrebni problemi idu s tim u paketu. A pošto se bavim takvim poslom da moram da čuvam tuđe tajne, neophodno je da postavim određene granice."

„А ne zato što sam gojazna i ružna?" „Ti uopšte nisi toliko gojazna, a ružna nisi ni najmanje", odgovorio

sam. „Hm", rekla je. „Onda, s kim spavaš? Pitaš prvu na koju naiđeš?" „Ima i toga povremeno." „Ili joj platiš za to?" „I toga.“ „Ako bih ti uzela novac da bih spavala s tobom, je Г bi to onda

uradio?" „Verovatno ne bih“, odgovorih. „Prevelika je razlika u godinama.

Kad spavam s devojkom koja je mnogo mlađa od mene, ne mogu da budem miran.“

„Sa mnom bi bilo drugačije." „Možda je tako. Samo, ja ne bih da zapadam u sve veće

i veće nevolje. Ja bih najradije da živim u miru, ako je moguće." „Deda kaže da je najbolje da mi prvi muškarac bude stariji od

trideset pet. Kad se polni nagon nakupi preko određene granice, pomuti se bistrina uma, kaže.“

„Tvoj deda mi je to već ispričao." „Је 1’ to istina?" „Ne znam, ipak nisam biolog", rekao sam. „Osim toga, količina

polnog nagona prilično se razlikuje od čoveka do čoveka, pa mislim da se to ne može olako tvrditi."

„Kod tebe ga ima dosta, pretpostavljam." „Ра, recimo da nije prosečan", rekoh pošto sam malo razmislio. „Ја o svom polnom nagonu još ne znam mnogo", rekla je punačka

devojka. „Zato bih i da probam svašta pa da se uverim." Dok sam se lomio šta da odgovorim, izbili smo pred lift. Kao

izdresirani pas, lift je spremno otvorio vrata i čekao da ja uđem unutra. „Onda, vidimo se", rekla je.

Kad sam ušao u lift, vrata su se bešumno zatvorila. Oslonjen na zid od nerđajućeg čelika, uzdahnuo sam.

Kraj sveta Senka

Kad je prvi put na sto iznela stari san, izvesno vreme nisam uspeo da spoznam činjenicu da je to zapravo to. Dugo sam gledao u njega, pa podigao pogled ka devojci koja je stajala pored. Bez reči je odozgo pogledala u „stari san“ na stolu. Tom predmetu nipošto ne pristaje naziv „stari san", pomislih. Zbog prizvuka tih reči „stari san“ očekivao sam neki starinski spis, ili ako ne to, onda nešto što je nejasnog, neuhvatljivog oblika.

„То je stari san“, rekla je. Izgovorila je to s nekim odsutnim prizvukom, bez cilja, više kao da to potvrđuje sebi samoj nego kao da objašnjava meni. „Da se preciznije izrazim, stari san se nalazi unutra."

Ništa mi nije bilo jasno, ali klimnuh glavom. „Probaj da ga uzmeš", rekla je. Nežno sam ga uzeo u šaku i ispitivao pogledom ne bih li prepoznao

nekakav trag starog sna. Ipak, ma koliko ga ja pažljivo zagledao, tu se nije mogao naći baš nikakav putokaz. Bila je to obična životinjska lobanja. I to ne neke velike životinje. Kao da je dugo bila izložena sunčevim zracima, površina kostiju bila je potpuno suva i izbledela, izgubivši prvobitnu boju. S prednje strane, kao da je naglo zamrznuta u trenutku kad je nešto pokušala da zausti, isturena donja vilica bila je uklještena u blago otvorenom položaju, a dve male očne duplje, kao da su negde izgubile ono što je bilo unutra, vodile su u ništavni prostor iza njih.

Lobanja je bila neprirodno lagana, zbog čega se gotovo gubio osećaj njenog prisustva. Nisam mogao da pretpostavim ni kakvoj vrsti živog bića je pripadala. Bila je lišena mesa, svakog sećanja i topline. Na sredini čela postojalo je jedno malo, hrapavo udubljenje. Stavio sam prst u udubljenje pokušavajući da ga opipam i ispitam i zaključio da je na tom mestu nekad možda bio rog.

„Ovo je lobanja jednoroga kakvi žive ovde u Gradu?" upitao sam je.

Klimnula je glavom. „Stari snovi su zatvoreni unutra", rekla je tiho.

„Sad bi iz ovoga trebalo da počnem da čitam stare snove?" „То je posao Čitača snova", rekla je ona. „Šta treba da radim s onim što sam pročitao?" „Ništa. Treba samo da čitaš." „Stvarno ne razumem", rekao sam. „Shvatio sam da od sada pa

nadalje treba da čitam stare snove. Ali ne razumem kako ne treba ništa s tim da radim. To mi stvara osećaj da ovaj posao nema nikakvog smisla. Posao bi trebalo da ima nekakav cilj, ma šta on bio. Recimo, da se to negde zapiše ili po nekoj proceduri sredi i klasifikuje."

Odmahnula je glavom. „Ne mogu da ti objasnim u čemu je smisao. Možda ćeš ti ako nastaviš samo da čitaš snove uspeti da dokučiš taj smisao. Ali, u svakom slučaju, smisao svega toga s tvojim delom posla nema mnogo veze."

Vratih lobanju na sto i odmakoh se da je još jednom pogledam. Bila je obmotana dubokom tišinom koja je podsećala na ništavilo. A možda ta tišina i nije dolazila spolja, već je poput dima kuljala iz same lobanje. Bilo kako bilo, čudna je bila priroda te tišine. Osećao sam kao da ona čvrsto povezuje lobanju sa dubinom Zemlje. Lobanja je stajala u savršenoj ćutnji, svog neotelotvorenog pogleda ukočenog u jednoj tački.

Što sam je više posmatrao, sve sam manje mogao da pojmim da ta lobanja nešto želi da mi saopšti. Svud okolo lebdela

je atmosfera tuge, ali tu tugu usađenu u njoj nisam mogao da iskažem. Izgubio sam prave reči.

„Daću se na čitanje", rekao sam i još jednom uzeo lobanju sa stola i rukama pokušao da je odmerim. „U svakom slučaju, izgleda da nemam drugog izbora."

Malko se nasmešila i uzela lobanju iz moje ruke, nežno s dva ubrusa obrisala prašinu koja se nakupila na njenoj površini i na sto vratila sad već blistavo belu lobanju.

„Onda, da ti objasnim kako se čitaju stari snovi", rekla je. „ Ta naravno samo umem to da podražavam, ne znam odista da čitam. Samo ti znaš da ih čitaš. Pažljivo gledaj. Najpre ovako okreni lobanju s prednje strane i blago položi svoje prste na predeo oko njenih slepoočnica."

Prstima je dotakla lobanju sa strane i pogledala u mene da se uveri da sam shvatio.

„Zatim se dobro zagledaš u čeoni deo lobanje. Ne treba da upreš pogled iz sve snage, već meko, nežno da gledaš. Ali, ne smeš da odvraćaš pogled. Koliko god da te zaslepi, pogled sa nje ne skidaj."

„Zaslepi?" „Da, tako je. Kad netremice gledaš u nju, lobanja počinje da isijava

svetlošću i toplotom, a ti treba samo mirno pod vrhovima prstiju tu svetlost da osetiš. Na taj način bi trebalo da možeš da pročitaš stari san."

U svojoj glavi još jednom sam ponovio redosled radnji prema njenom objašnjenju. Naravno, nisam mogao ni da zamislim kakva je ta svetlost o kojoj ona govori, niti kakav je to osećaj pod prstima, ali sam za početak uspeo da shvatim postupak. Dok sam tako neko vreme posmatrao njene tanke prste položene na lobanju, odjednom me je preplavio nekakav snažan deja vu, kao da sam tu lobanju negde već video. Isprana belina kostiju i udubljenje na čelu lobanje, na isti onaj čudnovat način uzdrmali su moju dušu, baš kao i njeno lice kad sam ga prvi put ugledao. Ipak, da li je to bio autentičan delić sećanja ili iluzija proizvedena trenutnim izvrnutim doživljajem u tom vremenu i prostoru, to nisam mogao da razlučim.

„Nešto se desilo?" pitala je.

Odmahnuo sam glavom. „Ne, ništa. Samo sam se malo zamislio. Mislim da sam za početak shvatio postupak iz tvog objašnjenja. Sad preostaje samo da probam da to izvedem."

„Hajde najpre da večeramo", rekla je. „Kad počneš da radiš, nećeš imati vremena za to.“

Iz male kuhinje ona je donela jedan lonac i zagrejala ga na peći. Unutra je bilo kuvano povrće sa lukom i krompirom. Ubrzo, kad se lonac zagrejao i počeo ugodno da krčka, ona je sipala jelo u tanjire i donela ih na sto zajedno s hlebom sa orasima.

Jedno preko puta drugog, ne progovarajući ni reč, prinosili smo zalogaje ustima. Samo jelo bilo je jednostavno, ali začinjeno kao nijedno koje sam u životu probao. Uopšte nije bilo loše i, kad sam završio, imao sam osećaj da mi je lepo ugrejalo telo. Posle toga je donela vruć čaj. Bio to čaj zelene boje, s gorčinom kao da je načinjen od lekovitih trava.

Čitanje snova nije bila tako jednostavna aktivnost kao što se po njenom objašnjenju činilo. Tračak svetlosti bio je previše tanan i ma koliko snagu svog uma koncentirsao u vrhove prstiju, nisam uspevao da proniknem u taj haos nalik na lavirint. Pa ipak, vrhovima prstiju jasno sam mogao da osetim prisustvo starih snova. Ličili su na žamor, ali i na beskonačan niz slika koje teku. Ipak, moji prsti još nisu uspevali da spoznaju nikakvu jasnu poruku. Samo su uspevali da osete njihovo nepobitno prisustvo.

Kad sam konačno završio sa čitanjem dva sna, već je bilo deset sati. Vratio sam joj lobanje iz kojih su već oslobođeni snovi, skinuo naočari i polako prstima protrljao otupele očne jabučice.

„Sigurno si se zamorio", rekla je. „Jesam, pomalo", odgovorio sam. „Ne mogu oči da mi se naviknu.

Kad se zagledam dobro i moje oči upiju svetlost starih snova, u dubini glave počinjem da osećam bol. Nije strašan, doduše. Samo, oči mi se zamagle i više ni u šta ne mogu dugo da gledam."

„Tako je sa svim snovima u početku', rekla je. „Isprva oči nisu naviknute, pa ne možeš dobro da ih pročitaš. Ali, nema razloga za brigu, s vremenom ćeš se navići. Neko vreme ćemo raditi postepeno."

„Izgleda da bi tako bilo najbolje", rekoh. Kad je vratila stare snove u ostavu, počela je da se sprema za

povratak kući. Otvorila je vratanca na peći, lopaticom izvadila užarene komade uglja iz nje i ubacila ih u kofu s peskom.

„Umor ne smeš da zadržavaš u duši", rekla je. „То mi je stalno

govorila majka. Umor može da ti vlada telom, ali dušu zadrži za sebe, govorila je.“

„Istina", rekao sam. „Mada, iskreno rečeno, nisam sigurna šta je to duša. Šta to zaista

znači, kako je treba koristiti, eto, takve stvari zaista ne znam. Samo sam zapamtila njene reči."

„Duša nije nešto što se upotrebljava", rekao sam. „Duša je nešto što je jednostavno tu. Kao vetar. Samo osećaš njene pokrete i to je sve."

Zatvorila je vratanca na peći, pozadi odnela keramički čajnik i šolje i oprala ih, i zatim se ušuškala u plavi kaput od grube tkanine. Zagasitoplav, poput parčeta neba otkinutog tako davno da je izgubilo svako sećanje na ono što je nekad bilo. Kao da o nečemu razmišlja, ona je malo zastala ispred ugašene peći.

„Jesi li ti ovamo došao iz neke druge zemlje?" upitala me je kao da joj je to najednom palo na um.

„Jesam." „Kakva je to zemlja bila?" „Ničeg se ne sećam", odgovorio sam. „Žao mi je, ali ne mogu da

se setim ni jedne jedine stvari. Izgleda da su mi sva sećanja na stari svet otišla zajedno sa senkom kad mi je uzeta. U svakom slučaju, to je jedno veoma daleko mesto."

„Ali ti shvataš šta je duša?" „Mislim da shvatam." „I moja mama je imala dušu", rekla je. „Ali, ona je nestala kad mi

je bilo sedam godina. Sigurno zato što je kao i ti imala dušu." „Nestala je?" „Da, nestala je. Ali, hajde da ne razgovaramo o tome. Ovde

razgovor o onima koji su nestali donosi nesreću. Pričaj mi o gradu u kome si živeo. Možeš valjda barem nečeg da se setiš?"

„Sećam se samo dve stvari", rekao sam. „Grad u kome sam živeo nije bio opasan zidinama i svi smo išli u pratnji svojih senki."

Tako je, svi smo išli u pratnji svojih senki. Kad sam stigao u ovaj Grad, morao sam svoju senku da ostavim kod Čuvara.

,,S tim ne možeš u Grad“, rekao je Čuvar. „Ili da se odrekneš senke ili da ne ulaziš unutra, šta ćeš?“

Ja sam je se odrekao. Čuvar mi je pokazao da stanem na prazan prostor pored Kapije.

Sunce u tri sata po podne jasno je ocrtavalo moju senku na tlu.

„Budi miran“, rekao mi je Čuvar. Zatim je iz džepa izvadio nož, oštricu zavukao između senke i tla, i vešto baratajući njome levo-desno, odrao senku sa zemlje.

U pokušaju da se odupre, Senka je sasvim blago uzdrhtao, ali je na kraju, onako otkinut od tla izgubio snagu i čučnuo na klupu. Odvojen od tela, Senka je izgledao mnogo otrcanije i izmučenije nego što bih očekivao.

Čuvar je sklonio nož. On i ja smo neko vreme zajedno posmatrali senku odvojenu od tela.

„Šta kažeš, kad je makneš od tela, ne izgleda 1’ ti uvrnuto?" rekao je. ,Уа1а, ničemu i ne služi. Samo ti je teret."

„Žao mi je, ali izgleda da ću morati da se na neko vreme rastanem od tebe", rekao sam Senki prišavši mu. „Nisam to nameravao, ali takve su okolnosti i nemam kud. Hoćeš li moći da se malo strpiš i budeš ovde sam?"

„Do kada je to malo?" pitao je Senka. Ne znam, rekoh mu. „Zar se nećeš pokajati?" rekao je Senka tiho. „Ne znam tačno

0 čemu se radi, ali nekako mi je čudno da se čovek rastaje od svoje senke. Mislim da je to pogrešno i da je ovo mesto naopako. Čovek ne može da živi bez senke, a senka bez čoveka ne postoji. A opet, nas dvojica postojimo jedno bez drugog. Tu nešto nije u redu. Zar ne misliš tako?"

„Priznajem daje neprirodno", rekao sam. „Ali, na ovom me- stu od samog početka sve je neprirodno. Nema mi druge nego da se na neprirodnom mestu prilagodim toj neprirodnosti."

Senka je odmahnuo glavom. „То je puko teoretisanje. Ali, ja 1 bez teoretisanja razumem da mi ovaj vazduh ne prija. Vazduh se ovde razlikuje od vazduha na drugim mestima. Ovaj vazduh neće uticati dobro ni na tebe ni na mene. Nije trebalo da me se odrekneš. Zar nismo dosad sve zajedno uspešno prolazili? Zašto si to uradio, zašto si me se odrekao?"

Bilo kako bilo, sad je prekasno. Senka je već bila otkinuta od mog tela.

,,S vremenom, kad se sredim, doći ću po tebe", rekao sam. „Ovo je verovatno samo privremeno, ne može da traje doveka. Opet ćemo biti zajedno, znaš."

Senka je tiho uzdahnuo, a potom je izgubivši snagu podigao unezvereni pogled ka meni. U tri sata, popodnevno sunce obasjavalo je

nas dvojicu. Mene bez senke, i Senku bez čoveka. „То je verovatno samo tvoja pusta želja", rekao je Senka.

„Sumnjam da će se stvari odvijati tako. Imam grozan predosećaj. Ako ugrabimo priliku, hajde da zajedno pobegnemo odavde i vratimo se odakle smo došli."

„Ne možemo se vratiti onamo odakle smo došli. Ne znam kako da se vratimo. Ni ti ne znaš, zar ne?"

„Za sada. Ali, makar mi to bilo poslednje, pronaći ću način. Hoću da se s vremena na vreme vidimo da porazgovaramo. Doći ćeš, je 1’ da?"

Klimnuo sam glavom i spustio ruku na Senkino rame pa otišao do Čuvara. Dok smo Senka i ja razgovarali, Čuvar je skupljao kamenje popadalo na proplanak i bacao ga dalje odatle da ne smeta.

Kad sam došao do njega, Čuvar je otirao belu prašinu sa ruku o rubove košulje i spustio mi svoju veliku šaku na pleća. Nisam mogao da se odlučim da li je to bio njegov izraz bliskosti, ili je time hteo da mi da do znanja koliko je snažna ta njegova ogromna šaka.

„Lepo ću paziti na tvoju senku", rekao je Čuvar. „Dobijaće tri obroka dnevno, a i vodiču je jednom dnevno napolje u šetnju. Zato budi bez brige. Nemaš za šta da brineš."

„Mogu li da dolazim povremeno da je posetim?" „Ра, ne znam", rekao je Čuvar. „Ne možeš da dolaziš kad god ti se

hoće, ali nije da ne možeš da je viđaš. Ako bude odgovarajuće vreme i ako situacija to dozvoli, i ako ja budem raspoložen, moći ćeš."

„А ako ja budem poželeo da mi se senka vrati, šta treba da uradim?"

„Ti izgleda još nisi ništa shvatio o ovom sistemu", rekao je Čuvar s dlanom na mojim leđima. ,,U ovom Gradu niko ne može da ima senku, a ko jednom uđe u ovaj Grad, više nikad ne može odavde. Prema tome, ovo tvoje pitanje nema ama baš nikakvog smisla."

Tako sam ja izgubio svoju senku.

Kad sam izašao iz Biblioteke, rekao sam joj da ću je ispratiti do kuće.

„Nema potrebe da me pratiš", rekla je ona. „Ne plašim se da idem po mraku, a i moja kuća je u drugom smeru od tvoje."

„Želim da te otpratim", rekao sam. „Izgleda da sam napet i deluje mi da neću uskoro moći da zaspim, sve i da se sad vratim u svoj stan."

Jedno pored drugog prešli smo Stari most ka jugu. Rani, još svež

prolećni vetar njihao je vrbine grane duž peščanog spruda, a na čudnovato jasnoj mesečini presijavao se šljunak pod našim nogama. Olovna vlaga u vazduhu prekrivala je tlo. Svoju kosu vezanu vrpcom rukom je prebacila napred i uvukla je u kaput.

„Imaš mnogo lepu kosu", rekao sam. „Hvala", odgovorila je. „Је Г ti neko već dao kompliment na račun kose?" „Ne, nije. Ti si prvi", rekla je. „Kako se osećaš sad kad si dobila kompliment?" „Ne znam", rekla je ona i s rukama u džepovima kaputa pogledala

u mene. „Shvatam da si mi dao kompliment. Ali, u biti, to nije sve, zar ne? Moja kosa u tebi stvara nešto sasvim drugo, a ti o tome nešto govoriš, zar ne?"

„Nije tačno. Govorim o tvojoj kosi." Nasmešila se gledajući gore, kao da nešto traži u vazduhu. „Izvini.

Izgleda da samo ne mogu da se naviknem na tvoj način govora." „Nema veze. Navići ćeš se s vremenom", rekao sam.

Njena kuća se nalazila u Radničkoj četvrti. Radnička četvrt bila je jedno pusto mesto, jugozapadno od Fabričke četvrti. Fabrička četvrt, opet, bila je maltene potpuno napuštena. ]\fa velikom kanalu po čijoj su se bistroj vodi nekad prevozili teretni brodići i motorni čamci brana je sada bila zatvorena, a voda presušila mestimično otkrivajući njegovo dno po kome su isplivale beličaste naslage blata nalik na smežuran leš nekog džinovskog preistorijskog živog bića. Na obali Reke postoje široke kamene stepenice za utovar tereta, ali kako sada više nisu služile ničemu, u kamenim procepima čvrsto se ukorenio visok korov. Stare boce i zarđali delovi mašina provirivali su iz blata, a pored njih polako je trunuo drveni čamac ravnog dna.

Duž Reke nizale su se neugledne napuštene fabrike. Kapija je bila zatvorena, nije bilo prozorskih stakala, zidovi su bili obrasli bršljenom, priručja na požarnim stepenicama zarđala, a svud po zemlji iznikao korov.

Posle niza fabrika došla je i Radnička četvrt. Oronule pe- tospratnice. Nekad su to bili luksuzni stanovi za bogate, ali vremena su se promenila i oni su izdeljeni na manje delove i naseljeni siromašnim radnicima, rekla mi je ona. Ni ti ljudi, međutim, više nisu radnici. Skoro sve fabrike u kojima su oni radili zatvorene su. Njihova struka

više im ničemu ne služi i sada samo izrađuju sitne predmete prema potrebama Grada. I njen otac je jedan od takvih radnika.

Na mestu gde smo prešli kratki kameni most bez ograde preko poslednjeg kanala, nalazila se četvrt s kućom u kojoj je ona živela. Nizovi kuća bili su ispresecani uzanim prolazima nalik na srednjovekovne tvrđave.

Ponoć je bila blizu i maltene sva svetla na prozorima bila su pogašena. Uzela me je za ruku i kao da beži od pogleda neke džinovske ptice koja odozgo vreba ljude, povela me kroz taj lavirint. A onda je stala pred jednom kućom i oprostila se od mene.

„Laku noć“, rekao sam. Zatim sam se sam popeo uz Zapadni breg i vratio se u svoju sobu.

Okorela zemlja čuda Lobanja, Lorin Bekol, biblioteka

Seo sam u taksi i vratio se u svoj stan. Napolju se već bilo sasvim smrklo, a grad je bio pun ljudi koji su izašli s posla. Na sve to još je pala sitna kiša, pa je prilično potrajalo dok nisam uhvatio taksi.

Čak i da nije bilo tako, meni uvek dugo treba da uhvatim taksi. Da bih izbegao opasnost, obično propustim najmanje dva prazna taksija koja naiđu. Čuo sam da Krakeri imaju više lažnih taksija i povremeno se dešava da njima pokupe Kalkuluse koji samo što su završili posao i nekud ih odvedu. Možda su to i najobičnije glasine. Ni meni niti bilo kome iz moje okoline to se nikad zaista nije dogodilo. Ali, čovek nikad ne može da bude previše oprezan.

Zbog toga se uvek trudim da idem podzemnom železnicom ili autobusom, ali sam ovog puta bio toliko umoran da sam samo želeo da

spavam, a i padala je kiša. Stresao sam se pri samoj pomisli da bih mogao da uđem u prepuni voz ili autobus u večernjem špicu, pa sam odlučio da zaustavim taksi, makar i potrajalo. U taksiju mi se nekoliko puta prispavalo, ali sam se iz petnih žila upinjao da san odagnam. Kad se vratim u stan moći ću da spavam u svom krevetu do mile volje. Ne mogu ovde da zaspim. Previše je opasno.

Stoga sam se usredsredio na prenos bejzbol utakmice na radiju u taksiju. A pošto se ne razumem u profesionalni bejzbol, odlučio sam da iz praktičnih razloga navijam za tim koji je trenutno bio u napadu, protiv tima koji je bio u odbrani. Tim za koji sam navijao gubio je tri prema jedan. Kad je postignut udarac, trkač je bio na drugoj bazi posle dva auta, ali se spota- kao između druge i treće baze i pao, da bi se sve to okončalo s trećim autom bez osvojenog poena. Komentator je rekao da užasno igraju, s čim sam se i sam slagao. Mislim, svakom se može desiti da se u žurbi preturi, ali ne bi baš trebalo da padne između druge i treće baze nasred bejzbol utakmice. Da li se zbog toga pomeo, uglavnom, bacač je hitnuo loptu pravo glavnom protivničkom udaraču, a ovaj ju je poslao ka levoj tribini, postigao houmran i rezultat je bio 4:1.

Kad je taksi stigao pred moju zgradu, rezultat je još uvek bio 4:1. Platio sam, poneo kutiju za šešir i s odsutnom glavom na ramenima izašao iz taksija. Kiša je već bila gotovo prestala.

U poštanskom sandučetu nije bilo ničega. Ni na telefonskoj sekretarici nijedne poruke. Izgleda da sa mnom niko nema nikakva posla. Dobro. Ni ja ni sa kim nemam ništa. Iz frižidera sam izvadio led, u veliku čašu sipao sebi jedan viski s ledom i dodao malo sode. Onda sam skinuo odeću i zavukao se u krevet, zavalio se na naslon kreveta i pijuckao viski. Delovalo mi je da ću odmah da se zanesvestim, ali nije išlo da propustim taj slasni ritual za kraj jednog dana. Više od bilo čega volim te male trenutke otkad se zavučem u krevet pa dok ne utonem u san. Ponesem sa sobom nešto da pijem i legnem u krevet pa pustim muziku ili čitam knjigu. Poput onih koji vole prelep zalazak sunca ili divan vazduh, ja najviše volim ovo vreme.

Viski sam bio popio tek do pola kad je zazvonio telefon. Telefon je stajao na okruglom stočiću dva metra udaljenom od podnožja kreveta. Pošto mi nije padalo ni na kraj pameti da se specijalno zbog toga izvlačim iz kreveta, ostao sam tu odsutno da posmatram telefon dok zvoni. Zazvonio je trinaest ili četrnaest puta, ali meni nije smetalo. U starim crtanim filmovima, kad god zazvoni, telefon se obavezno

zatrese, ali se u stvarnosti to naravno ne dešava. Sve vreme je nepomično čučao na stolu i nastavljao da zvoni. Posmatrao sam to i pio viski.

Pored telefona stajao je novčanik, nož i kutija za šešir koju sam dobio na poklon. Odjednom sam pomislio da bi možda trebalo još danas da je otvorim i vidim šta je unutra. Možda je to nešto što treba da stoji u frižideru, možda je nešto živo, ili nešto veoma važno. Ali, za takvo nešto bio sam preumoran. Pre svega, da je tako, sigurno bi mi na to skrenuli pažnju. Sačekao sam da telefon prestane da zvoni, u jednom gutljaju ispio ostatak viskija, ugasio lampu pored uzglavlja i zatvorio oči. Kao da je samo čekao da zatvorim oči, san se spustio s neba na mene poput neke ogromne crne mreže. Tonući u san pomislio sam: mogu li ja uopšte da znam šta se ovo događa?

Kad sam se probudio, oko mene je bio sumrak. Sat je pokazivao 6.15, da li ujutru ili uveče, to nisam mogao da razlučim. Navukao sam pantalone, izašao na vrata i pogledao ispred vrata susednog stana. Pošto je ispred tih vrata bilo ostavljeno jutarnje izdanje novina, shvatio sam da je jutro. Kad dobijaš novine, one ti baš dobro dođu u ovakvim trenucima. Možda bi i ja trebalo da se pretplatim.

Spavao sam, dakle, oko deset sati. Moje telo je još vapilo za odmorom, a i tog dana nisam imao ništa da radim, mogao sam samo da se vratim i još malo odspavam, ali sam se ipak predomislio i odlučio da ustanem. Divotu buđenja s novim netaknutim sunčevim zracima ni za šta ne bih menjao. Ušao sam pod tuš, brižljivo se oprao i obrijao. Kao i uvek, dvadesetak minuta sam radio vežbe pa zatim doručkovao ono što mi se našlo pri ruci. Frižider mi je bio skoro prazan, trebalo je da odem u nabavku. Seo sam za sto u kuhinji i ispijajući sok od pomorandže, olovkom na bloku za beleške napravio spisak za kupovinu. Jedan list mi nije bio dovoljan, pa se spisak protegao na dva. A pošto samoposluga još nije radila, odlučio sam da izađem negde na ručak, a kupovinu obavim posle toga.

Ubacio sam prljav veš koji je stajao u korpi u kupatilu u mašinu za pranje i usred ribanja svojih patika najednom se setio onog zagonetnog poklona koji sam dobio od starca. Ostavio sam pranje patika onako na pola, obrisao ruke o kuhinjsku krpu, vratio se u spavaću sobu i uzeo tu kartonsku kutiju za šešir. I dalje je bila lagana s obzirom na dimenzije. Pri tom,

ta njena lakoća bila je nekako jeziva. Bila je lakša nego što je trebalo da bude. Nešto mi se uselilo u um. Čista profesionalna intuicija, nipošto nešto što je stvarno osnovano.

Obazreo sam se oko sebe. Soba je bila čudnovato tiha. Delovala je maltene kao da je zvuk bio odstranjen, ali kad sam probao da se nakašljem, kašalj se normalno čuo. Izvukao sam sečivo noža i drškom lupnuo u sto - i to kuckanje se normalno čulo. Kad jednom doživiš iskustvo odstranjenog zvuka izgleda da si izvesno vreme sklon da više sumnjaš u tišinu. Zatim sam otvorio prozor ka terasi. Kroz otvoreni prozor spolja se začuo zvuk automobila i cvrkut ptica, i ja sam odahnuo. Evolucija ili šta god bilo, svet ipak treba da bude ispunjen najrazličitijim zvukovima.

Potom sam pažljivo, da ne bih oštetio sadržinu, nožem ra- sekao lepljivu traku. Na vrhu kutije bile su lopte od zgužvanih novina. Raširio sam dva-tri lista novina i pokušao da pročitam, ali to je bilo ni po čemu posebno izdanje Mainići šimbuna2 od pre tri nedelje, pa sam iz kuhinje doneo kesu za smeće, zgužvao ih i ubacio unutra. Kad sam sklonio novine, ispod sam otkrio komadiće od polietilena ili stiropora, čega li već, veličine dečijeg malog prsta. Skupio sam ih obema rukama i sve ih ubacio u kesu za smeće. Što god da je bilo unutra, bio je to poklon koji je zahtevao mnogo rada. Kad sam izvadio otprilike polovinu tog polietilena ili stiropora, ponovo sam naišao na umotani novinski papir. Već mi je bilo dosta svega, pa sam otišao u kuhinju i iz frižidera doneo limenku koka-kole, seo na krevet i polako je pio. Onda sam vrhom noža čistio nokte. Na terasu je sletela ptica crnih grudi i, kao i obično, skakutala malo kuckajući po stolu i pokljucala mrvice hleba koje sam tu ostavio. Kakvo mirno jutro.

Ubrzo sam ponovo usmerio pažnju na sto i iz kutije polako izvadio predmet umotan u novinski papir. Novinski papir bio je oblepljen selotejpom tako da je već podsećao na neki savre- meni umetnički predmet. Duguljastog oblika lubenice i, kao što sam i očekivao, tako male težine da se težinom uopšte ne bi mogla nazvati. Spustio sam kutiju i nož sa stola i na prostranoj

2 Drugi najtiražniji dnevni list u Japanu. - Prim. prev.

površini stola pažljivo odlepio selotejp i novine. Ispod njih je izvirila životinjska lobanja.

Uh, pomislio sam. Odakle tom starcu ideja da ću se radovati ako budem dobio lobanju? Kako god da okreneš, onaj ko drugima poklanja životinjske lobanje ne može imati sve daske u glavi.

Po obliku, lobanja je podsećala na konjsku, ali je njena veličina bila mnogo manja. U svakom slučaju, shodno mom znanju biologije, lobanja je nesumnjivo stajala na ramenima nevelike vrste sisara, kopitara i biljojeda uske glave. Pokušao sam da zamislim nekoliko takvih vrsta životinja. Jelen, koza, krava, divokoza, irvas, magarac... Verovatno ih ima još, ali ja nisam mogao da se setim više nijednog naziva životinje takve vrste.

Smislio sam da za početak stavim tu lobanju na televizor. Nije to baš bio praznik za oči, ali nisam mogao da se setim drugog mesta. Da sam Ernest Hemingvej, sigurno bih je stavio na kamin, tik uz glavu losa, ali u mojoj kući, normalno, nije bilo kamina. Hajde kamina, ali nije bilo ni kredenca, ni ormarića za obuću. Stoga, osim na televizoru, nije bilo drugog mesta gde bi se lobanja nepoznate divlje životinje mogla postaviti.

Kad sam pošao da u kesu za smeće iz kutije za šešir bacim ostatak stiropora, na dnu kutije sam pronašao neki duguljast predmet, opet zamotan u novinski papir. Kad sam ih razmotao, bile su to mašice od nerđajućeg čelika kakve je starac koristio za lupkanje po lobanjama. Uzeo sam ih u šaku i neko vreme posmatrao. Nasuprot lobanji, mašice su bile teške kao olovo, i delovale su impresivno poput palice od slonovače koju je koristio Furtvengler6 za dirigovanje Berlinskom filharmonijom. Povinujući se tome odneo sam ih do televizora i blago lupnuo u čeoni deo lobanje. ,,Uun“, začuo se zvuk nalik na onaj kad veliki pas cvili kroz nos. Očekivao sam neki tvrdi zvuk poput ,,kuc“ ili ,,pam“, ali izuzev toga što je bio neočekivan, nisam imao ništa naročito tome da prigovorim. U svakom slučaju, šta ja imam od toga da se bunim što on tako zvuči? Niti će se od mog naklapanja o tome promeniti zvuk, niti će se zbog promene zvuka promeniti situacija.

Kad sam završio sa zagledanjem lobanje i lupkanjem u nju, odmakao sam se od televizora i seo na krevet, stavio telefon na krilo i okrenuo broj zvaničnog agenta Sistema da bih potvrdio dnevni raspored poslova. Javio se moj nadležni, rekao da za četiri dana imam jedan zakazani posao i pitao me je da li ću moći. Mogu, rekao sam. Da

bih izbegao negativne posledice, pade mi na pamet da sa njim proverim autentičnost dozvole onog vanrednog šaflinga, ali pošto sam shvatio da će se razgovor otegnuti, odustao sam. Dokumenta su bila ispravna, a i već sam bio isplaćen kako mi je rečeno. Osim toga, starac je rekao da je zaobišao agenta radi očuvanja poverljivosti. Nema potrebe da sad dodatno komplikujem stvari.

Uza sve to, meni se taj moj nadležni lično uopšte nije previše dopadao. Visoki mršavi muškarac od tridesetak godina, jedan od onih što misli da sve zna. S takvim tipom hteo sam da po mogućstvu izbegnem da sebe dovedem u situaciju da vodim komplikovanu diskusiju.

Kako sam brzo okončao razgovor o službenim stvarima i prekinuo vezu, seo sam na sofu u dnevnoj sobi i otvorio limenku piva i na videorikorderu pustio film Rt Largo sa Hemfrijem Bogartom. Obožavam Lorin Bekol u tom filmu. Dopadala mi se naravno i u Dubokom snu, ali mislim da je u Rtu Largo u njoj bilo nečeg posebnog, što se ne može videti u njenim drugim ulogama. A da bih shvatio šta je to tačno, bezbroj puta sam gledao Rt Largo, i još nemam pravi odgovor na to. Možda je to nekakva alegoričnost potrebna da bi se pojednostavilo čovekovo biće. Ali nisam siguran. Netremice zagledanom u televizor, pogled mi je hteo ne hteo stalno spontano vrludao ka životinjskoj lobanji na njemu. Ne mogavši da usredsredim pažnju na ekran kao inače, traku sam zaustavio otprilike na mestu kad je naišao uragan, i odustajući °d gledanja filma, ispijajao pivo i nastavljao da odsutno posma- tram lobanju na televizoru. Zureći tako u nju, imao sam osećaj da ima nečeg poznatog u njoj. Ali, čega poznatog, toga uopšte nisam mogao da se setim. Iz fioke sam izvadio majicu i njome potpuno prekrio lobanju, pa nastavio da gledam Rt Largo. Sad sam konačno mogao da se usredsredim na Lorin Bekol.

U jedanaest sati izašao sam iz stana i u samoposluzi blizu železničke stanice pokupovao hranu koja mi je pala šaka, pa onda u prodavnici pića kupio crno vino, soda-vodu i sok od pomorandže. Iz hemijske čistionice podigao sam jedan sako i dva čaršava, u papirnici uzeo hemijske olovke, koverte i papir za pisma, a u prodavnici mešovite robe najfiniji oštrački kamen. Svratio sam u knjižaru i kupio dva časopisa, u prodavnici bele tehnike sijalice i videokasete, a u fotografskoj radnji film za polaroid aparat. Potom sam svratio i u prodavnicu ploča i kupio nekoliko. Usled toga, zadnje sedište mog automobila bilo je krcato kesama s kupljenim stvarima. Mora biti da

sam rođeni potrošač. S vremena na vreme, kad god odem u grad navučem odande brdo sitnica, kao veverica u novembru. I kad sam kupovao auto, kupio sam ga samo zato što nisam mogao da teglim tolike količine pokupovanih stvari. S kesama u rukama slučajno sam spazio prodavnicu polovnih automobila, ušao unutra i video niz zaista različitih modela. Ja automobile ne volim, a i ne razumem se u njih, pa sam rekao: „Hoću bilo koji auto, samo da nije prevelik."

Moj sagovornik, muškarac srednjih godina, izvadio je katalog i pokazao mi razne automobile kako bih se odlučio za neki model, ali pošto mene nije zanimalo da gledam u katalog, objasnio sam mu da želim auto samo da bi mi služio za kupovinu. Niti se vozim autoputem, niti vozikam devojke, niti odlazim na putovanja s porodicom. Ne treba mi ni vrhunski motor, ni erkondišn, ni stereo uređaj, ni šiberdah a ni gume vrhunskih performansi. Hoću mali auto koji podnosi nagla skretanja, ispušta malo izduvnih gasova, nije bučan, malo se kvari, pouzdan je i dobro se pokazao, rekao sam. Ako ga još imate u tamnoplavoj boji, savršeno. Automobil koji mi je preporučio bio je manji žuti auto domaće proizvodnje. Boja mi se baš i nije svidela, ali kad sam ga isprobao uopšte se nije loše pokazao i odlično je podnosio nagla skretanja. I to što mu je dizajn bio osnovni, bez ijednog suvišnog dela dodatne opreme, takođe je bilo po mom ukusu, a pošto je to bio stari model i cena mu je bila niža.

,,U suštini, ovo je pravi automobil", rekao je sredovečni prodavač. „Iskreno govoreći, stvarno ne znam šta je ljudima u glavama."

Apsolutno se slažem, rekoh. Tako sam sebi nabavio auto da služi specijalno za kupovinu.

Nisam imao ni najmanju nameru da ga koristim u bilo koje druge svrhe.

Kad sam obavio kupovinu, zaustavio sam auto na parkingu obližnjeg restorana, poručio pivo, salatu sa škampima, pohova- ne kolutiće luka i u tišini to sam pojeo. Škampi su bili hladni, a kolutići od luka nedovoljno hrskavi. Osvrnuo sam se oko sebe, ali u restoranu nijedan gost niti je zvao konobaricu da se žali na hranu, niti je razbio tanjir o patos, pa sam i ja rešio da se ne bunim i da pojedem sve. Razočaranje možeš doživeti samo ako imaš očekivanja.

Kroz prozor restorana video se autoput. Njime su prolazili automobili raznih boja i modela. Gledajući te automobile, u mislima sam se vratio čudnom starcu i njegovoj punačkoj unuki s kojima sam

radio prethodnog dana. Ali, ma koliko blagonaklono razmišljao o tome, njih dvoje su živeii u jednom nenormalnom svetu koji je prevazilazio moju sposobnost razumevanja. Onaj glupavi lift i džinovska rupa iza ormara, Crnimraci i odstranjivanje zvuka, sve je bilo potpuno nenor-malno. I kao šlag na torti, životinjska lobanja koju sam dobio na poklon na povratku kući.

Čekajući kafu posle jela, iz dosade sam pokušavao da se prisetim svakog dela tela punačke devojke. Njenih četvrtastih naušnica, roze kostima, visokih potpetica, pa onda njenih listova, mekog vrata i oblika lica, takvih stvari. Mogao sam jasno da se setim svakog tog pojedinačnog dela, ali kada sam sve njih pokušao da saberem u jedno, prizor njene cele figure van mojih očekivanja bio je sasvim zamagljen. Možda je to zato što nisam skoro spavao ni sa jednom punačkom devojkom, pomislio sam. Zato i ne mogu dobro da se setim građe tela te debeljuškaste zene. Ima skoro dve godine otkad sam poslednji put spavao s nekom punačkom ženom.

Ali, kao što je starac rekao, na svetu postoje različiti vidovi gojaznosti. Ja sam jednom - a to je izvesno bilo one godine kada se desio incident sa Ujedinjenom crvenom armijom7 - spavao sa devojkom za koju se slobodno može reći da je imala groteskno debele butine i kukove. Devojka je bila bankarska službenica i pošto sam je stalno viđao na šalteru, počeli smo često da ćaskamo, otišli jednom na piće i nakon toga spavali zajedno. Tek kad sam spavao s njom, primetio sam da je od struka nadole neuobičajeno debela. Ona je dakle večito sedela iza šaltera i moj pogled do njenog donjeg dela tela nije ni mogao da dopre. Objasnila mi je da je to zato što je u školi stalno igrala stoni tenis, ali taj konkretan uzročno-posledični odnos mi baš i nije bio najjasniji. U životu nisam čuo da ti se samo donji deo tela goji kad treniraš stoni tenis.

Ipak, ona je bila veoma šarmantno debeljuškasta. Kad sam prislonio uho na njen kuk, imao sam osećaj kao da sam prilegao na livadu po vedrom prolećnom danu. Njene butine meke kao provetreni futon mirno su ocrtavale pune obline sve do njenog međunožja. Kad sam joj udelio kompliment na račun te punoće - a ja sam sklon da kad mi se nešto dopadne odmah to i izgovorim - ona je samo rekla: „Ра, ne znam.“ Izgleda da baš i nije poverovala u moje reči.

Naravno, spavao sam ja i sa devojkom koja je bila rav- nomerno punačka sa svih strana. Spavao sam i sa devojkom nabreklih mišića po ćelom telu. Prva je bila profesorka električnih orgulja, a druga stilista.

Tako, svaki vid gojaznosti ima svoje specifičnosti. Na taj način, što sa više žena spavao, čovek je izgleda sve skloniji

da tome pristupa s naučne tačke gledišta, a sama radost seksa proporcionalno opada. Naravno, nema ničeg naučnog u polnom nagonu kao takvom. Ali, ako se polni nagon sliva odgovarajućim kanalom i dovede do vodopada, odnosno seksa, kao rezultat toga stiže se do jezera pod vodopadom u kome se nakupila izvesna vrsta naučnih činjenica. U tom procesu, kao kod Pavlovljevih pasa, stvara se jedno kolo u svesti koje polni nagon vodi direktno do tog jezera. Doduše, u krajnjoj liniji, to možda samo ide s godinama.

Prekinuo sam da razmišljam o nagom telu punačke devojke, platio račun i izašao iz restorana. Potom sam otišao do obližnje biblioteke i upitao mršavu devojku duge kose koja je sedela za informacionim pultom: „Imate li materijale o lobanjama sisara?“ Bila je sva zaneta u svoju džepnu knjigu, ali je podigla glavu i pogledala u mene.

,,Molim?“ rekla je. ,,Ma-te-ri-ja-li-o-lo-ba-nja-ma-si-sa-ra“, ponovio sam jasno

razdvajajući slogove. ^oba-nje-sisa-ra“, melodično je maltene izrecitovala ona. Tako

izgovoreno, zvučalo je kao naslov neke pesme. Kao kad ga pesnik obznani svojoj publici pre nego što će pesmu naglas pročitati. Zapitao sam se da li bi ona tako ponavljala što god da je čovek pita.

Recimo: istori-ja-lutkar-skog-pozori-šta. Ili, uvod-u-taj-či? E, bilo bi i te kako zabavno slušati poeziju s takvim naslovima,

pomislih. Zagrizla je donju usnu i malo razmislila, pa rekla: „Sačekajte

trenutak. Pogledaću." Okrenula se leđima ka meni i na tastaturi računara otkucala reč: ,,sisari“. Na ekranu se pojavilo dvadesetak naslova. Svetlosnom olovkom izbrisala je dve trećine njih. Pošto ih je umemorisala, otkucala je reč: „skelet". Izašlo je sedam-osam naslova od kojih je ostavila samo dva i dodala ih ispod onih prethodno memorisanih. I biblioteke su sad drugačije nego što su nekad bile. Sad ono vreme članskih karti udenutih u džep na zadnjoj korici knjige deluje kao san. Kao dete, mnogo sam voleo da gledam pečate sa datumom načičkane na kartici za biblioteku. Dok je ona veštim pokretima ruku radila na tastaturi, gledao sam njena vitka leđa i dugačku kosu. Prilično sam se dvoumio da li bi mogla da mi se sviđa ili ne. Bila je lepa i ljubazna, delovala je pametno, govorila

je maltene u stihovima. Očigledno nije bilo nijednog razloga što mi se ne bi sviđala. Pritisnula je dugme za štampanje, odštampala ono što je bilo na monitoru i dala mi.

„Izaberite od ovih devet naslova", rekla je. A to su bili:

Pregled sisara Atlas sisara Skeleti sisara Istorija sisara Ja, sisar Anatomija sisara Mozak sisara Skeleti životinja Kosti govore

Na svoju karticu mogao sam pozajmiti tri knjige. Odabrao sam brojeve 2, 3 i 8. I Ja, sisar i Kosti govore delovali su zanimljivo, ali mi se nije činilo da s onim što mene trenutno interesuje imaju mnogo veze, pa sam rešio da ih ostavim za neku drugu priliku.

„Žao mi je, ali Atlas sisara ne može se iznositi iz biblioteke", rekla je češkajući se hemijskom olovkom po slepoočnici.

„Čuj, ovo mi je mnogo važno", rekao sam. „Mogu li molim te da je pozajmim na jedan dan, neće valjda ništa smetati? Vraćam je sutra prepodne, sigurno."

,.Atlas sisara je veoma tražen, a ako saznaju da sam izdala knjigu koja se ne sme iznositi iz biblioteke, imaću problema sa šefovima."

„То je samo na jedan dan. Niko neće znati." Malo je razmišljala šta da radi. Dok je razmišljala, vrhom jezika

doticala je donje zube. Mnogo slatkim ružičastim jezikom. „ОК, može. Ali samo ovog puta. Donesi je do pola deset sutra

ujutru." „Hvala", rekao sam. „Nema na čemu", odvratila je. „Hteo bih da ti se nekako odužim za ovo, šta bi želela?" „Preko puta je poslastičarnica, možeš li da mi kupiš sladoled? U

duplom kornetu, dole kugla od pistaća a gore kafa-rum. Jesi li zapamtio?"

„Dupli kornet, gore kafa-rum, dole pistaći", ponovio sam. Izašao sam iz biblioteke i zaputio se u poslastičarnicu, a ona je

otišla pozadi da uzme moje knjige. Kad sam došao sa sladoledom još se nije bila vratila, pa sam sa sladoledom u levoj ruci stao ispred pulta da je čekam. S vremena na vreme, neki starci koji su na klupi čitali novine, radoznalo su zagledali čas mene, čas sladoled u mojoj ruci. Srećom, sladoled je bio toliko stegnut da je bilo još vremena dok se ne istopi. Jedino što je stajati sa sladoledom u ruci a ne jesti ga bilo čudno i neprijatno, kao da sam neki napušteni bronzani kip.

Na stolu je kao neki zaspali zečić licem nadole ležala njena džepna knjiga. Drugi tom biografije H. Dž. Velsa Putnik kroz vreme. Izgleda da nije bila iz biblioteke, već njena lična knjiga. Do nje su bile poredane tri uredno zarezane olovke. Uz to, sedam-osam rasutih spajalica. Zašto li ja baš svuda nailazim na spajalice, uopšte mi nije bilo jasno.

Možda su nekakvi uticaji doveli do toga da spajalice naprasno zauzmu čitav svet. A možda je to bila puka slučajnost, koja je samo meni unosila nervozu više nego što bi trebalo. Ipak, nisam mogao da se smirim. Bilo je nečeg neprirodnog u tome. Kao po nekakvom planu, spajalice su bile rasute na vidnom mestu kud god bih ja pošao. U glavi mi se stvorila još jedna fiks-ideja. U ovom trenutku, tih fiks-ideja bilo je previše. Lobanja divlje životinje, spajalice i tome slično. Imao sam osećaj da tu postoji neka veza, ali blagog pojma nisam imao kakva bi povezanost mogla da postoji između lobanje divlje životinje i spajalica.

Ubrzo se i dugokosa devojka vratila s tri knjige u rukama. Predala mi ih je i zauzvrat uzela sladoled iz moje ruke, i sagnuv- ši se ispod pulta da je niko ne vidi, stala da ga jede. Gledan odozgo, njen vrat je bio tako ranjiv i prelep.

„Hvala lepo“, rekla je. „Bilo mi je zadovoljstvo", odgovorio sam. „Nego, za šta ti služe

ove spajalice?" ,,Spa-ja-lice?“ ponovila je kao u stihu. „Spajalice služe za

pričvršćivanje više listova papira. Valjda znaš. Svuda ih ima, svi ih koriste." Bila je u pravu. Zahvalio sam joj, poneo knjige i izašao iz biblioteke. Spajalica stvarno ima svuda. Za hiljadu jena možeš da kupiš dovoljno spajalica da ti potraju do kraja života. Svratio sam u papirnicu i kupio spajalice za hiljadu jena. I otišao kući.

Kad sam stigao kući, ostavio sam hranu u frižider. Meso i ribu sam lepo umotao u celofan, i ono što treba da se zamrzne stavio u

zamrzivač. Zamrznuo sam i hleb i kafu u zrnu. Tofu sam stavio u činiju punu vode. Smestio sam pivo u frižider, a povrće koje nije bilo sveže premestio napred. Odeću sam okačio u ormar a sredstva za čišćenje poredao na policu u kuhinji. A onda sam rasuo spajalice oko lobanje na televizoru.

Bizaran spoj. Otprilike kao kad bi spojio perjani jastuk sa blenderom za led, ili

bočicu mastila sa zelenom salatom. Odmakao sam se na terasu da ih pogledam iz daljine, ali utisak mi je bio isti. Nikakve dodirne tačke nije bilo. Ipak, između njih negde postoji neki tajni prolaz za koji ja ne znam - ili koga ne mogu da se dosetim.

Seo sam na krevet i dugo gledao u ono što je stajalo na televizoru. Ništa mi, međutim, nije padalo na pamet. Samo je prolazilo silno vreme. Negde u blizini prošla su jedna kola hitne pomoći i jedan desničarski automobil za kampanje sa razglasom. Pio mi se viski, ali sam odlučio da se suzdržim. Bilo mi je potrebno da neko vreme trezan ne pomeram glavu. Posle izvesnog vremena, desničarski auto sa razglasom vraćao se istim putem. Možda je pogrešio put. U ovom kraju ulice su pune zavijutaka, teško ih je razlikovati.

Digao sam ruke i ustao, seo za kuhinjski sto i počeo da pre-listavam knjige koje sam uzeo iz biblioteke. Prvo sam pregledao vrste sisara biljojeda srednje veličine, odlučivši da uporedim jednu po jednu građu njihovih skeleta. Sisara biljojeda srednje veličine bilo je mnogo više nego što sam očekivao. Samo jelena bilo je preko trideset vrsta.

Doneo sam lobanju divlje životinje sa televizora i stavio je na kuhinjski sto, upoređujući je sa svakom slikom u knjizi. Jedan sat i dvadeset minuta kasnije, posle upoređene devedeset tri vrste životinjskih lobanja, shvatio sam da se nijedna od njih ne poklapa tačno sa lobanjom na stolu. I to je bio ćorsokak. Zatvorio sam sve tri knjige, poslagao ih u uglu stola, podigao ruke i dobro se protegao. Šta sam drugo mogao?

Odustavši od svega, ispružio sam se na krevet i gledao film Miran čovek Džona Forda sa videa, kad se začulo zvono na ulaznim vratima. Pogledao sam kroz špijunku. Ispred je stajao sredovečni muškarac u uniformi Tokijske gasne kompanije. Odškrinuo sam vrata sa nataknutim lancem i pitao ga o čemu se radi.

„Redovna inspekcija gasnih instalacija", rekao je čovek. „Sačekajte trenutak", odgovorio sam, vratio se u spavaču sobu,

uzeo nož sa stola i stavio ga u džep pa otvorio vrata. Redovna

inspekcija gasnih instalacija tek što je obavljena prošlog meseca. I njegovo držanje bilo je nekako neprirodno.

Ali, pretvarajući se da ništa ne primećujem, nastavio sam da gledam Mirnog čoveka. Čovek je najpre uz pomoć aparata nalik na merač krvnog pritiska proverio instalacije u kupatilu, pa otišao u kuhinju. Na stolu u kuhinji stajala je životinjska lobanja. Pojačao sam ton na televizoru i na prstima došao do kuhinje kad sam ugledao čoveka kako, tačno kao što sam i posumnjao, pokušava da spakuje lobanju u crnu najlonsku kesu. Otvorio sam oštricu noža i uleteo u kuhinju, prošao iza njega i s leđa mu pribio nož tačno pod nos. Čovek je hitro bacio crnu najlonsku kesu na sto.

„Nisam mislio ništa loše", rekao je čovek pokajnički, drhtavog glasa. „Kad sam je ugledao, poželeo sam da je imam, pa sam je strpao u kesu. Odjednom mi je došlo. Oprostite mi, molim vas."

„Ne opraštam", rekao sam. Nikad u životu nisam čuo da je neki inspektor gasnih instalacija naprasno poželeo da poseduje životinjsku lobanju koju je slučajno ugledao na kuhinjskom stolu. „Preklaću te ako mi ne kažeš istinu", rekao sam. U mojim ušima to je zvučalo kao bezočna laž, ali čovek očigledno nije imao takav osećaj. „Izvinite, reći ću istinu. Molim vas, oprostite", rekao je čovek. ’’Istina je da su mi dali novac i rekli mi da dođem da to ukradem. Neka dva čoveka koja sam sreo na ulici pitala su me hoću li da lm obavim jedan posao i dali mi pedeset hiljada jena. Obećali su jos toliko ako im donesem ono što traže. Nisam želeo da radim takve stvari, ali jedan od njih je takva grdosija da sam pomislio da bi mi bolje bilo da ne odbijem. Bilo mi je mrsko, ali nisam imao kud nego da to uradim. Molim vas. Nemojte me ubiti. Imam dve ćerke srednjoškolke.“

„Obe su srednjoškolke?" pitao sam jer mi je to malo zasmetalo. „Jeste. Učenice su prvog i trećeg razreda", rekao je čovek. „Hm", rekao sam. ,,U kojoj školi?" „Starija ide u gradsku gimnaziju Šimura, a mlađa u privatnu školu

Futaba u Jocuji", rekao je čovek. Spoj je bio toliko čudan da je bio realan. Poverovao sam u njegovu priču.

Za svaki slučaj, držao sam mu nož pod grlom dok sam mu pretražio stražnji džep, i iz njega izvukao novčanik da se uverim u čovekov identitet. Imao je šezdeset sedam hiljada jena u gotovini od kojih je pet novčanica od deset hiljada jena bilo sasvim novo, kao ispod čekića. Osim novca, unutra je imao identifikaciju Tokijske gasne kompanije i porodične slike u boji. Obe kćerke su bile odevene

u svečanu odeću, kao za novogodišnje praznike. Ni jedna ni druga nisu bile neke lepote. Obe su bile slične građe i nisam mogao da razlučim koja ide u Šimuru a koja u Futabu. Pored toga, u novčaniku je imao i mesečnu železničku kartu za vožnju između Sugamoa i Šinanomaćija. Procenio sam da je čovek bezopasan, spustio nož i pustio ga.

„Možeš da ideš", rekao sam i vratio mu novčanik. „Mnogo vam hvala", rekao je. „Ali, šta će biti sa mnom? Uzeo

sam novae, a nisam isporučio robu." Ne znam ja šta će biti, rekoh. Krakeri - s kojima verovatno imam

posla - postupaju nepredvidivo, od prilike do prilike. Oni to rade smišljeno, da niko ne bi mogao da prepozna model njihovog ponašanja. Ti likovi bi mogli i da mu nožem iskopaju oči, a mogli bi i da mu isplate preostalih pedeset hiljada jena uz jedno veliko hvala. To se nikad ne zna.

„Znači jedan je bio grdosija?" pitao sam ga. „Jeste, jedan je bio užasna grdosija. A onaj drugi sitan ko buva.

Nema više od metar i po. Taj kratki je dobro obučen. Ali obojica su zastrašujući tipovi." Pokazao sam mu kuda da ode do stražnjeg izlaza koji vodi na parking. Stražnji izlaz iz moje zgrade je jedan uzan prolaz koji spolja nije lako videti. Ako bude sve u redu, možda će i uspeti da ode kući, a da ga ta dvojica ne otkriju.

„Mnogo vam hvala", rekao je čovek s olakšanjem. „Molim vas, možete li ovo da ne prijavite mojoj firmi?"

Ništa neću reći, odgovorio sam. Onda sam ga izbacio napolje, zaključao vrata i stavio lanac. Potom sam seo na stolicu u kuhinji, sklopljeni nož stavio na sto i iz najlonske kese izvadio lobanju. Samo jedna stvar mi je bila jasna: Krakeri žele ovu lobanju. A to znači da je ona njima nešto veoma važno.

Trenutno smo oni i ja na jednakim pozicijama. Ja imam lobanju ali ne znam šta ona predstavlja. Oni znaju šta ona predstavlja - ili barem imaju maglovitu ideju o tome - ali nemaju lobanju. Dakle, mi smo fifti-fifti. U ovom trenutku imao sam dve mogućnosti kako da postupim. Jedna je bila da stupim u kontakt sa Sistemom i ispričam im šta se desilo, tražim da me zaštite od Krakera ili da negde sklone lobanju. Druga je bila da stupim u kontakt sa onom debeljucom i tražim da mi objasni šta lobanja predstavlja. Ali, u ovom trenutku uopšte mi nije bilo do toga da uplićem Sistem u celu priču. U tom slučaju, možda bi me

podvrgli nekom neprijatnom saslušanju. Ja uopšte ne umem s velikim organizacijama. Nisu fleksibilne, zahtevaju previše napora i vremena. I pune su glupaka.

Ni da stupim u kontakt sa bucmastom devojkom realno nije moguće. Nemam broj telefona u njenoj kancelariji. Mogao bih da se zaputim direktno u onu zgradu, ali trenutno je previše opasno za mene da napuštam svoj stan. Osim toga, bez zakazanog sastanka neće me tako lako pustiti u onako dobro čuvanu zgradu.

Na kraju sam odlučio da ne uradim ništa. Još jednom sam uzeo mašice od nerđajućeg čelika i njima blago

lupnuo lobanju odozgo. Isto kao i prethodnog puta, začulo se: ,,uun“. Taj zvuk je bio nekako pun tuge, kao da to cvili odjednom oživela životinja neznanog naziva. Pitajući se zbog čega li ona proizvodi tako neobičan zvuk, uzeo sam lobanju u saku i počeo pomno da je ispitujem pogledom. A onda sam ponovo blago lupnuo mašicama o nju. Ponovo se začuo isti zvuk: ,,uun“, ali kad sam se pažljivo usredsredio delovalo mi je da taj zvuk dopire sa određenog mesta iz lobanje.

Više puta sam lupnuo o nju i konačno uspeo da pronađem tačno mesto odakle je dopirao. Taj zvuk je poticao od plitkog udubljenja, prečnika oko dva centimetra, na sredini čeonog predela lobanje. Jagodicom prsta probao sam da meko protr- ljam to mesto. Za razliku od drugih kostiju, ovde se pod prstom osećalo da je površina malo hrapava. Kao da je odatle silom otkinuto nešto. Nešto poput recimo... roga.

Roga? Ako je tu zaista bio rog, to znači da je ovo što ja držim u rukama

lobanja jednoroga. Ponovo sam prelistao stranice Atlasa sisara ne bih li pronašao nekog sisara koji je na čelu imao samo jedan rog. Ali, koliko god ja tražio, takve životinje nije bilo. Nosorog se jedini donekle uklapao u to, ali posmatrajući sa stanovišta veličine i oblika, to ipak nije mogla biti lobanja nosoroga.

Tu više nisam mogao ništa. Iz frižidera sam izvadio led i sipao sebi jedan old krou s ledom. Dan je već bio na izmaku i činilo mi se da će mi prijati jedan viski. Potom sam pojeo konzervirane špargle. Obožavam bele špargle. Kad sam dokrajčio špargle, stavio sam dimljene ostrige na hleb i pojeo i to. Onda sam popio drugi viski.

Odlučio sam da iz praktičnih razloga pretpostavim da je vlasnik te lobanje jedan jednorog. Ako ne budem tako razmišljao, neću moći da idem dalje.

U rukama mi je lobanja jednoroga.

Uh, pomislio sam. Zašto se meni dešavaju samo ovako uvrnute stvari? Šta sam ja zgrešio? Ja sam samo jedan realni Kalkulus osobenjak. Niti imam naročite ambicije, niti želje. Nemam ni porodicu, ni prijatelje, ni devojku. Ja sam čovek koji bi samo da zaradi novca što god više može, povuče se iz posla Kalkulusa i opušteno provodi svoje penzionerske dane učeći da svira violončelo ili recimo grčki jezik. Šta meni treba da imam posla s lobanjama jednoroga ili odstranjivanjem zvuka i sve tako nekim besmislenim stvarima? Kad sam ispio drugi viski s ledom, otišao sam u spavaću sobu da potražim telefonski imenik i pozvao biblioteku. „Мо- lim vas osobu koja radi za informacionim pultom", rekao sam. posle desetak sekundi javila se dugokosa devojka.

„Ovde Atlas sisara", rekao sam. „Hvala na sladoledu", rekla je. „Nema na čemu", rekoh. „Nego, imam još jednu molbu,

ako mogu." ,J\đol-bti?“ pitala je. „Zavisi koju." „Hteo bih da mi potražiš nešto o jednorozima." Jedno-rozi-maT ponovila je. „Ako je moguće", rekao sam. Nastupila je tišina. Zamišljao sam da verovatno grize donju usnu. „Šta treba da potražim o jednorozima?" „Sve", rekao sam. „Slušaj, sad je 4.50, ovde je pred zatvaranje potpuna ludnica. Ne

mogu sad. Zašto ne dođeš sutra čim otvorimo? Tad ćeš moći da tražiš i jednoroge i troroge, što god ti duša poželi."

,,U strašnoj sam žurbi i mnogo mi je važno." „Hm", rekla je. „Koliko važno?" „Tiče se evolucije", rekao sam. ,Jivo-luci-je?“ ponovila je. Očigledno je bila malo zatečena.

Pretpostavljao sam da misli ili da sam autentični luđak, ili da autentično delujem kao luđak. Molio sam se da se odluči za ovu drugu varijantu. Ako tako bude, možda će pokazati malo ljudskog zanimanja za mene. Još neko vreme trajala je tišina, kao da se bezvučno ljulja klatno.

„Evolucije - je 1’ one u kojoj se razvoj odvija desetinama hiljada godina? Možda ja ne razumem, ali zar ti za takvo nešto to treba odmah? Ne može da čeka jedan dan?"

„Ima evolucija koje se odvijaju desetinama hiljada godina, ali ima i onih koje traju samo tri sata. Nije to nešto što bih tako jednostavno mogao da ti objasnim preko telefona. Ali, veruj mi, molim te, u pitanju je nešto zaista važno. Ima veze s budućom evolucijom čoveka."

„Nešto kao 2001: Odiseja u svemiru?“ „Tako je", rekao sam. Odiseju sam na videu gledao mnogo puta. „Је li, znaš li šta ja mislim o tebi?" „Ne možeš da se odlučiš da li sam samo čuknut ili sam pravi

luđak, je 1’ da? Mislim, barem pretpostavljam." „Manje-više si pogodio", rekla je. „Jeste da govorim sam o sebi, ali stvarno nisam baš toliko lud",

rekao sam. „Zaista nisam poremećen. Pa dobro, jesam malo ekscentričan, tvrdoglav i umišljen, ali nisam manijak. Čak ni iz usta onih koji me ne vole nikad do sad nisam čuo da sam lud."

,,Hmm“, rekla je. „Dobro, suvislo govoriš, ne deluješ mi kao loš čovek, a još si mi i sladoled kupio. U redu, naći ćemo se u pola sedam večeras u kafeu blizu biblioteke. Tu ću ti dati knjige. Je 1’ ti to odgovara?"

„Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Izvini ali..." „Šta?" rekla je kuckajući noktima o prednje zube. Ili se barem

tako čulo. „Da možda ne tražiš od mene da svratim do tvoje kuće da ti donesem knjige? Mada ne razumem zašto."

„Da budem iskren, to je u pitanju", rekao sam. „Naravno, ne tražim to od tebe nego te molim."

„Da ti učinim uslugu?" „Tako je", rekao sam. „Situacija je zamršena, znaš." Duga tišina se nastavlja. A da nije opet bilo odstranjivanja zvuka

znao sam po melodiji Eni Lori, kojom je najavljeno zatvaranje biblioteke. Samo je ona ćutala.

„Pet godina već radim u ovoj biblioteci, ali tako drskog čoveka kao što si ti još nisam upoznala!" rekla je. „’Donesi mi knjigu kući’, tako on kaže. A vidi me prvi put u životu! Zar ne misliš da sebi mnogo dozvoljavaš?"

„Mislim, zaista mislim. Ali trenutno tu ne mogu ništa. Stisnut sam sa svih strana. Nemam drugog izbora nego da se oslonim na tvoju ljubaznost."

,,Uh“, rekla je. „Hoćeš li možda da mi objasniš kako da stignem do tvoje kuće?"

Sa zadovoljstvom sam joj to objasnio.

Kraj sveta Pukovnik

„Mogućnost da ti povratiš svoju senku verovatno više ne postoji", rekao je Pukovnik srčući kafu. Kao i većina onih koji su tokom dugog niza godina imali običaj da drugima izdaju naređenja, i on je govorio brade uredno uvučene, a leđa pravih kao strela. Ipak, u njemu nije bilo nimalo arogancije ni nadmenosti. Od dugogodišnjeg života vojnika stekao je jedino uspravan stav, disciplinovan život i more sećanja. Za mene lično, slobodno mogu da kažem, Pukovnik je bio idealan sused. Bio je ljubazan i tih, i odlično je igrao šah.

„Čuvar je svakako u pravu", rekao je stari Pukovnik. „Ni teoretski ni praktično mogućnost da povratiš svoju senku ne postoji. Dokle god si u ovom Gradu ne smeš imati senku, a iz Grada više nikad ne možeš izaći. Da se izrazim vojnički, ovaj Grad je tunel bez izlaza. Možeš u njega ući, ali ne možeš izaći. Dokle god ga opasuje Zid.“

„Nisam ni pomislio da bih mogao zauvek da izgubim svoju senku", rekao sam. „Mislio sam da je to samo privremena mera. Niko mi to nije rekao."

,,U ovom Gradu niko ni o čemu ne govori", rekao je Pukovnik. „Grad ima svoje načine postupanja. Šta neko o nečemu zna ili ne zna, Grad to uopšte ne dotiče. Mada mi je žao zbog tebe."

„Šta će biti sa mojom senkom?" „Ništa neće biti. Samo će ostati tamo. Sve do smrti. Jesi li je od

onda video?" „Nisam. Odlazio sam nekoliko puta da je vidim, ali mi Čuvar nije

dao. Iz bezbednosnih razloga i tome slično."

„Tu nema pomoći", rekao je stari čovek odmahujući glavom. „Čuvar ima zadatak da senku čuva, i na njemu je sva odgovornost za to. Ni meni ne bi dao ništa da učinim. A pošto je težak i prek čovek, nikad ne sluša šta mu drugi kažu. Nema ti druge nego da strpljivo čekaš da mu se raspoloženje promeni."

„Tako ću učiniti", rekao sam. „Ali šta njega uopšte brine?" Pukovnik je ispio kafu do kraja i vratio šoljicu na tacnu, pa iz

džepa izvadio maramicu i njome obrisao usta. Baš kao i odeća koju je imao na sebi, i maramica mu je bila stara i pohabana, ali besprekorno čista.

„Brine ga da ćete se ti i tvoja senka spojiti. A onda bi on morao da vas ponovo razdvaja."

To je izgovorio i ponovo se usredsredio na šahovsku tablu. Taj njegov šah razlikovao se od šaha kakav sam ja poznavao, malo i po figurama, malo i po njihovom kretanju po šahovskoj tabli, pa me je stari pukovnik skoro uvek pobeđivao.

„Majmun jede sveštenika, može?" „Samo napred", rekao sam. „Onda ja pomičem zid da majmunu

zaprečim uzmak." Stari čovek je nekoliko puta klimnuo glavom i ponovo se dobro

zagledao u tablu. Uprkos tome što je ishod partije bio već gotovo izvestan, a Pukovnikova pobeda osigurana, on nije bio ni arogantan ni agresivan, već je i dalje razmišljao i razmišljao. Za njega se igra nije sastojala od toga da pobedi drugog, već da iskuša sopstveno znanje.

„Teško je rastati se od svoje senke, pustiti je da umre", rekao je stari čovek i ukoso povukao viteza, mudro ga isprečivši između zida i kralja. Time je moj kralj praktično ostao ogoljen. Od šah-mata delilo ga je samo tri poteza. „Svakome je teško, znaš. I meni je bilo. Kad si nevino dete pa od tebe odvoje senku koju i ne poznaješ i ona umre, to još i nekako, ali drugo je to kad si već u godinama. Meni je bilo šezdeset i pet kad mi je umrla senka, a kad zađeš u te godine, mnoge vas uspomene vežu.“

„Koliko dugo može senka da živi otkako bude odvojena?" „Zavisi od senke", rekao je stari pukovnik. „Ima ih koje se dobro

drže, a ima i onih koje nisu u tako dobrom stanju. Ali, u ovom Gradu senke odvojene od čoveka ne žive baš mnogo dugo. Ova zemlja senkama ne prija. Zime su duge i oštre. Nema te senke koja dočeka da ugleda dva proleća."

Izvesno vreme sam zurio u tablu, pa digao ruke.

„Imaš pet valjanih poteza", rekao je Pukovnik. „Vredi da probaš. Ako imaš pet poteza na raspolaganju, ima nade da će protivnik da pogreši. Dok se partija ne završi, pobednik se ne zna."

„Ра, da probam", rekao sam. Dok sam razmišljao, Pukovnik je odšetao do prozora, prstom

odškrinuo tešku zavesu i kroz taj uzani prorez posmatrao prizor napolju.

„Ovo prvo vreme biće ti najteže. To ti je isto kao sa zubima. Prethodni zubi su ti ispali, a novi još ne niču. Razumeš na šta mislim, je Г da?"

„Senka je od mene odvojena, ali još nije umrla, na to?" „Tako je", rekao je stari čovek i klimnuo glavom. „I ja još imam

sećanja. Teško ti je da uspostaviš ravnotežu između onoga od pre i onoga što dolazi. Zato si izgubljen. Ali kad ti svi novi zubi niknu, na one stare zaboraviš."

„Izgubiš, dakle, svoju dušu?" Stari pukovnik nije odgovorio. „Postavljam previše pitanja", rekao sam. „Ali o ovom Gradu ne

znam skoro ništa i potpuno sam sluđen. Po kom mehanizmu on funkcioniše, zašto je opasan tako visokim Zidom, zašto se divlje životinje svakoga dana izvode napolje i uvode unutra, sta su to stari snovi, ništa od toga ne znam. A nikog osim vas ne mogu da pitam." „Ni ja ne znam baš sve", rekao je stari pukovnik tiho. „Ima mnogo toga što ne mogu rečima da ti objasnim, a ima i onog sto nije na meni da ti objašnjavam. Ali, nemaš zašto da brineš. Na svoj način, ovaj Grad je pravedan. Sve ono što je tebi neophodno, sve ono što treba da znaš, Grad će pred tebe sada stavljati jedno po jedno. A ti ćeš svaku stvar ponaosob morati sam da naučiš. Ovo je savršen Grad, razumeš? Savršen - to znači da u njemu postoji sve. Ali, ako to ne budeš shvatio kako treba, neće biti ničega. Samo savršeno ništavilo. Dobro to upamti. Ono što ti drugi govore tu se i završava, a ono što sam spoznaš, ostaje u tebi. Tek tako će ti biti od pomoći. Otvori oči, načulji uši i mućni glavom da bi shvatio značenje onog što Grad stavlja pred tebe. Ako imaš dušu, nek ti ona služi dokle god je imaš. To je sve što mogu da ti kažem.“

Ako je Radnička četvrt u kojoj ona živi nekadašnji sjaj izgubila negde u tami, onda je četvrt sa službenim stanovima, koja se prostirala u jugozapadnom delu Grada, mesto koje bez prestanka gubi svoje boje

sred usahle svetlosti. Leto je istopilo onaj šarm koje joj je donelo proleće, a zimski vetar ga je ra- zvejao. Duž blage i prostrane padine koju nazivaju Zapadnim bregom, nižu se redovi belih službenih kuća na sprat. Prvobitno su bile pregrađene tako da su po tri porodice živele u jednoj kući sa ulaznim hodnikom u sredini kao jedinim zajedničkim delom. I njihova oplata od kedrovih dasaka, i prozorska okna i priručja i uzani tremovi bili su obojeni belom farbom. Kud god da pogledam, sve je bilo belo. Na padini Zapadnog brega postoje sve nijanse bele boje. I tek prebojena neprirodno blistava bela, i suncu dugi niz godina izložena požutela bela, i kišom i vetrovima išibana mrtva bela boja iz koje je isisan svaki sjaj, sve te nijanse bele protezale su se u nedogled duž šljunkovitog puta oko brega. U Službenoj četvrti ograde ne postoje. Samo leje cveća dugačke oko jedan metar podno uzanih tremova. Leje su bile veoma brižljivo negovane. U proleće su cvetali šafrani, ljubičice i neven, a u jesen kosmos. A kad je cveće bilo u cvatu, zgrade su još više ličile na ruševine.

Pre samo desetak godina kuće u ovom kvartu mora da su izgledale veoma otmeno. Šetajući padinom, svuda sam mogao da osetim tragove te prošlosti. Deca su se igrala na ulici, čuo se zvuk klavira, a vazduhom plovio topli miris večere. Na sopstvenoj koži mogao sam da osetim tragove tih sećanja, kao da sam i sam prošao kroz nekoliko prozirnih vrata.

Kao što joj i samo ime kaže, u Službenoj četvrti nekad su stanovali javni službenici. Nisu to bili ni službenici najvišeg ranga ni najnižeg ranga, već ljudi koji su radili na srednjim položajima. To je bilo mesto za ljude koji su nastojali da sačuvaju svoj skromni način života.

Ali, tih ljudi tamo više nije bilo. A kuda su otišli, to nisam znao. Posle njih, stigla su penzionisana vojna lica. Odrekli su se svojih

senki i poput praznih ljuštura insekata na osunčanom zidu nastavili da provode svoje tihe dane tu na Zapadnom bregu kojim je brisao vetar. Oni više nisu imali šta da čuvaju. U svakoj od tih kuća živelo je po šest do devet penzionisanih vojnika.

Soba za koju mi je Čuvar ukazao da će biti moje boravište nalazila se upravo u toj Službenoj četvrti. U kući u kojoj sam bio smešten živeo je jedan pukovnik, dva majora, dva poručnika i jedan narednik. Narednik je imao zadatak da priprema jela, a pukovnik da donosi razne odluke. Isto kao u vojsci. Bez dana predaha, proveli su svoje živote u pripremama za rat i vojevanju, raščišćavanju terena, revolucijama i kontrarevolucijama, propustivši priliku da osnuju porodice i tako ostali

usamljeni, ostareli vojnici. Ustajali su ranim jutrom, po običaju hitro završavali doručak i bez

ičijeg naređenja davali se svako na svoje zadatke. Neko je ljuštio ispucalu farbu sa kuće, neko plevio korov u bašti, neko popravljao nameštaj, a neko odvlačio kolica niz breg odlazeći po sledovanje hrane. Kad završe sa jutarnjim poslovima, starci su se ponovo okupljali da ostatak dana provedu na suncu, evocirajući uspomene.

Soba koja mi je dodeljena bila je na spratu kuće, okrenuta ka istoku. Zaklonjena padinom s prednje strane nije bila dovoljno sunčana, ali sam sa strane imao pogled na Reku i Toranj sa satom. Kao da dugo nije bila korišćena, svud po njenim gipsanim zidovima bilo je tamnih mrlja, a sims prekriven slojem prašine. Tu je stajao stari krevet, maleni stočić i dve stolice. Na prozoru Je visila teška zavesa koja je vonjala na memlu. Parket, prilično Pohaban, škripao je pod nogama.

Kad osvane dan, Pukovnik bi iz susedne sobe dolazio kod mene, zajedno bismo doručkovali, a popodne igrali šah u zamračenoj sobi s navučenim zavesama. Vedra popodneva mogao sam da provodim jedino igrajući šah.

„Tako mladom čoveku kao što si ti mora da teško pada da ovako lep dan provodi zatvoren u mračnoj sobi“, rekao je Pukovnik.

„Tako i jeste." „Doduše, ja sam zahvalan što sam dobio partnera za šah, znaš. Ovi

ostali uopšte nisu zainteresovani ni za kakve igre. Takvu neku stvar kao što je šah jedini ja još poželim da igram."

„Zašto ste se odrekli svoje senke?" Zagledan u svoje prste obasjane zrakom sunca koji je prodro kroz

prorez zavese, stari pukovnik se ubrzo odmače od prozora i vrati za sto preko puta mene.

„Ра, ne znam", rekao je. ,Verovatno zato što sam predugo čuvao ovaj Grad, rekao bih. Imao sam valjda osećaj da bih izgubio smisao svog života da sam se odrekao ovog Grada i napustio ga. Mada, sada mi je za takve stvari već sasvim svejedno."

„Kajete li se zbog bilo čega otkada ste se odrekli senke?" „Ne kajem se", rekao je Pukovnik odmahnuvši glavom nekoliko

puta. „Nikad se nisam pokajao. Nemam zašto da se kajem." Zidom sam uništio majmuna, otvorivši prostor da mi se pokrene

kralj.

„Odličan potez!" rekao je stari pukovnik. „Zidom ćeš moći da zaštitiš rog, a još si i oslobodio kralja. E, ali istovremeno si aktivirao mog viteza."

Dok je stari čovek pomno razmatrao sledeći potez, proku- vao sam vodu i napravio svežu kafu. I tako meni ide popodne za popodnevom, mislio sam. U ovom Gradu opasanom visokim Zidom, praktično i nisam imao nikakvog drugog izbora.

Okorela zemlja čuda Apetit, razočaranje, Lenjingrad

Dok sam je čekao, na brzinu sam spremio večeru. U avanu sam izgnječio umeboši3 i od njih napravio preliv za salatu, ispržio nekoliko sardina, pohovani tofu i jamaimo4, pa izdinstao celer i govedinu. Rezultat nije bio loš. Ostalo mi je još vremena, pa sam skuvao đumbir i napravio pasulj u sosu od susama dok sam ispijao limenku piva. Ispružio sam se na krevet i slušao staru ploču sa Mocartovim končertom u izvedbi Robera Kasa- desusa. Imam utisak da je Mocartova muzika srcu najugodnija ako se sluša sa starih snimaka. Doduše, možda je to samo stvar ličnog ukusa.

Bilo je već prošlo sedam. Napolju se već bilo sasvim smrklo, ali se ona još nije pojavljivala. Odslušao sam i ceo dvadeset treći i dvadeset četvrti klavirski koncert. Možda se predomislila i odustala od toga da dođe kod mene. I da je tako, ne bih mogao da joj prebacujem. Kako god da pogledam, bilo bi pametnije da ne dolazi.

3 Ukiseljene suve šljive. - Prim. prev.

Vrsta japanskog jama, zeljaste biljke čiji se koren koristi za jelo. - Prim. prev.

Kad sam već digao ruke i počeo da tražim sledeću ploču, međutim, začulo se zvono na vratima. Pogledao sam kroz špi- junku i ugledao devojku koja je radila za informacionim pultom u biblioteci, s knjigama u naručju. Odškrinuo sam vrata sa još pričvršćenim lancem i pitao je ima li još koga u hodniku.

„Ма, nema nikog“, rekla je. Smakao sam lanac, otvorio vrata i propustio je unutra. Čim je ušla,

istog trenutka sam zatvorio vrata i stavio lanac. „Ala nešto lepo miriše!" rekla je njuškajući okolo. „Је 1’ mogu da

zavirim u kuhinju?" „Samo izvoli. Nego, da nisi videla nekog sumnjivog kod ulaza u

zgradu? Nekog ko obavlja radove na ulici ili sedi u parkiranom autu na primer?

„Nikog živog", rekla je, brzo spustila dve knjige koje je donela sa sobom na kuhinjski sto i počela da podiže jedan po jedan poklopac na šerpama na šporetu. „Jesi li sve sam pravio?"

„Jesam", rekao sam. „Ako si gladna, posluži se. Mada, nisu to neka jela."

„Nije tako. Obožavam ovakvu hranu." Poredao sam jela na sto i divio se gledajući kako ih ona briše. Ima

smisla pripremati hranu ako će neko s takvim apetitom da je pojede. U veliku čašu sipao sam sebi old krou s ledom, na jakoj vatri brzo ispržio kriške tofua i stavio preko namaz od rendanog đumbira i u međuvremenu popio viski. Ona je jela, ne progovarajući ni reč. Ponudio sam joj piće, ali je rekla da ne želi.

„Možeš li da mi dodaš taj prženi tofu?" rekla je. Cušnuo sam onu preostalu polovinu prženog tofua ka njoj i samo pio viski.

„Ako hoćeš, ima i kuvanog pirinča i ukiseljenih suvih šljiva, a i miso supu mogu začas da spremim", rekoh reda radi.

„То bi bilo odlično", rekla je. Od jednostavnog bujona napravljenog od sušene šarene tune

pripremio sam miso supu sa algama i vlašcem i uz to izneo kuvani pirinač i umeboši. Sve to je za tili čas slistila. Kad je sa stola zbrisala sve osim ono nekoliko odbačenih koštica suvih šljiva, konačno je zadovoljno uzdahnula.

„Hvala na večeri. Bilo je odlično", rekla je. To mi je bilo prvi put u životu da vidim jednu vitku lepo- ticu da jede tako halapljivo. Ali opet, skidam joj kapu na tom apetitu. Kad je završila s jelom, samo sam odsutno gledao u nju, napola zadivljen i

napola zgranut. „Је li, je 1’ uvek tako dobro jedeš?" ispalio sam. Aha, uvek ovako", rekla je ravnodušno. „Ne bi se reklo po tvojoj liniji." „Imam prošireni želudac", rekla je. „Mogu da pojedem koliko

hoću i opet se ne ugojim." „Hm", uzdahnuo sam. „Mora da mnogo trošiš na hranu." Sama je

smazala svu hranu koja bi meni potrajala do sutrašnjeg ručka. „Ah, jeste, užasno mnogo", rekla je. „Kad jedem van kuće, obično

obiđem po dva restorana za veče. Prvo pojedem nešto lagano za zagrevanje, recimo ramen10 ili gjozu11, pa tek onda propisno večeram. Cela plata mi valjda ode na hranu."

Još jednom sam joj ponudio alkohol. Rekla je da hoće pivo. Izvadio sam pivo iz frižidera i za probu u tiganju propržio dve pune šake kobasica. Nisam verovao, ali osim dve kobasice koje sam pojeo ja, sve ostale je ona slistila. Tim lavovski silnim apetitom rušila je sve pred sobom kao teška artiljerija neki ambar. Pred mojim očima nestajala je sva hrana koju sam pokupovao za celu nedelju. A tako sam se radovao jednom kiselom kupusu s tim kobasicama.

Kad sam izneo pripremljenu salatu od krompira sa pome- šanim algama i tunjevinom, i to je smazala uz drugo pivo.

„Znaš šta, mnogo sam srećna", rekla mi je. Ja skoro da ništa u usta nisam stavio, a ispijao sam već treći old krou. Gledajući nju kako jede, uopšte mi nije bilo do hrane.

„Ako hoćeš, imam i čokoladnu tortu za desert", okušao sam se. Naravno, i to je pojela. Od pukog gledanja činilo mi se da će mi se svakog trenutka hrana popeti do nosa. Stvarno yolim da spremam hranu, ali nisam od onih koji jedu mnogo.

Mora biti da zbog svega toga nisam uspeo da postignem erekciju. Sva pažnja mi se usredsredila na želudac. Od one

Supa sa testeninom, mesom i povrćem. - Prim. prev. . Kineski tašci od testa, nalik na italijanske raviole, punjeni mesom 1 uvani na pari. - Prim. prev. godine kad su bile Olimpijske igre u Tokiju, ovo mi je sad bilo prvi put da ne mogu da dobijem erekciju. A pošto sam do sada život proveo, slobodno mogu da kažem, pun neprikosnovenog samopouzdanja u svoj telesni kapacitet te vrste, ovo je za mene, blago rečeno, bio šok.

„Hej, sve je u redu, nemoj da se uzbuđuješ, nije to ništa strašno", rekla je ona. Dugokosa bibliotekarka-informatorka proširenog želuca. Posle deserta, nas dvoje smo popili pivo i viski i preslušali dve-tri ploče, pa se zavukli u krevet. Do sada sam spavao s mnogo devojaka, ali nikad ranije s bibliotekarkom. Isto tako nikad do sada nisam tako lako stupio u intimne odnose s nekom devojkom. Možda zbog toga što sam joj prethodno spremio večeru. U svakom slučaju, kao što već rekoh, uopšte nisam mogao da postignem erekciju. Imao sam osećaj da mi se stomak naduo kao u delfina, a snaga nikako da se usmeri na ono ispod.

Tela priljubljenog uz moje, povlačila je srednji prst po mojim grudima desetak centimetara gore-dole. „То se svakome desi s vremena na vreme, nemoj bez ikakve potrebe da očajavaš."

Što me je više tešila, međutim, činjenica da se ništa nije dešavalo dobijala je sve realniju dimenziju i padala mi sve teže. Setih se da sam davno u nekoj knjizi pročitao tvrdnju da je penis lepši kad nije u erekciji, ali mi to nije bila bogzna kakva uteha.

„Kad si poslednji put spavao s devojkom?" pitala je. Otvorio sam poklopac kutije sa svojim sećanjima i neko vreme

preturao po njoj. „Рге dve nedelje, mora biti", rekao sam. „I tad je sve bilo kako treba?" „Razume se", rekoh. Izgleda da se ovih dana svi raspituju

o mom seksualnom životu. Ili se to možda u današnje vreme svima dešava.

„S kim?" „S kol-gerlom. Pozovem telefonom i tražim." „I kad spavaš s nekom takvom ženom, zar ti nisi osetio, kako da

kažem, grižu savesti?" „Nije to žena", ispravio sam je. „Devojka, od dvadeset, dvadeset jednu godinu. Što bi me grizla savest? Stvari su čiste, nema obaveza. Pri tom, nije mi to bilo prvi put da spavam s kol-gerlom.“

„Jesi li posle masturbirao?" ,,Ne“, rekao sam. „Posle sam imao toliko posla da do danas nisam

stigao da podignem sako sa hemijskog čišćenja koji mi je važan, a kamoli da masturbiram."

Kad sam to rekao, potvrdno je klimnula glavom u stilu: znala sam. „Onda mora da je zbog toga“, rekla je.

„Zato što nisam masturbirao?"

„Ма ne, glupane", rekla je. „Zbog posla. Bio si prezauzet, je Г tako?"

„Ра jeste, prekjuče sam spojio dvadeset šest sati bez sna." „Kakvog posla?" „S kompjuterima", odgovorio sam. Kad god su me pitali za posao,

uvek sam tako odgovarao. Uopšteno rečeno to i nije bila laž, a pošto većina ljudi samo površno poznaje kompjuterski biznis, uvek prođem bez daljih potpitanja.

„Sigurno ti se nakupio ogroman stres od tolikih sati umnog rada, pa ti trenutno nije išlo. Često se to dešava."

,,Hm“, rekao sam. Možda i jeste tako. Uz sav onaj umor i nervozu koju su mi stvorila ova poslednja dva dana puna nenormalnih događaja, još sam se nagledao tog njenog brutalnog apetita, pa sam može biti zato trenutno ostao impotentan. Zvuči vrlo verovatno.

Ipak, imao sam neki osećaj da koren problema nije tako plitak da bi bio objašnjen tako jednostavno. Mora da iza toga stoji nešto konkretnije. I pre sam bio ovoliko umoran i ovoliko nervozan, pa sam opet demonstrirao prilično zadovoljavajuću potenciju. To mora da potiče od nečega karakterističnog, samo njoj svojstvenog.

Karakteristike. Prošireni želudac, duga kosa, biblioteka... „Hej, prisloni uvo na moj stomak", rekla je i smotala pre- krivač u

dnu kreveta. Imala je veoma glatko, lepo telo. Vitko, bez grama suvišnog mesa. I grudi su joj bile sasvim dobre veličine. Kako mi je rečeno, prislonio sam uho tačno na onaj deo između grudi i pupka, ravan kao papir za crtanje. Pravo je čudo da joj stomak nije bio nimalo nadut uprkos onolikoj količni potrpane hrane. Kao onaj kaput Harpa Marksa koji je bio u stanju da proguta sve i svašta. Njena fina i meka koža bila je topla.

„Је li, je 1’ se čuje nešto?" pitala je. Zaustavio sam dah i načuljio uho. Osim sporog ritma njenog srca,

ništa ni nalik na zvuk se nije čulo. Kao da sam ležao u srcu šume i osluškivao kako negde u daljini drvoseča čepa drvo.

„Ne čujem ništa", rekoh. „Ne čuje se ni moj želudac?" rekla je. „Kako vari." „Ne razumem se u to, ali verovatno ne odaje nikakav zvuk. Ionako

samo razlaže hranu želudačnim sokovima. Ne sumnjam da tu ima peristaltičkih aktivnosti, ali valjda se ne čuju toliko."

„Ali ja upravo vrlo jasno osećam da mi želudac radi punom parom. Oslušni malo bolje."

Ne pomerajući se samo sam se usredsredio na to da osluškujem i odsutno gledao njen donji stomak, ispupčenje ispod njega i razbarušene stidne dlačice. I dalje se nije čulo ništa što bi podsećalo na rad želuca. Jedino sam mogao čuti ravnomeran ritam njenog srca. Čini mi se da je bila jedna ovakva scena u Neprijatelju u dubini. Dok ja osluškujem, negde unutra po njenom ogromnom želucu, podmornica u kojoj plovi Kurt Jirgens krišom razlaže hranu.

Okanuo sam se toga, podigao glavu s njenog tela i oslonjen na jastuk prebacio joj ruku preko ramena. Zamirisala mi je njena kosa.

„Imaš tonik?" pitala je. „U frižideru", rekao sam. „Pije mi se votka-tonik, mogu li?" „Naravno." „А ti, piješ li nešto?" „Može isto." Ustala je iz kreveta onako kao od majke rođena i dok je u kuhinji

pravila votka-tonik, ja sam na gramofonu pustio ploču Džonija Matisa na kojoj je Teach me Tonight, vratio se u krevet i tiho pevušio uz muziku. Ja, moj mlitavi penis i Džoni Matis. Dok sam pevao stih „The sky’s a blackboard high above you“ ona se vratila s dve čaše votka-tonika na knjizi o jednoro- zima kao poslužavniku. Slušali smo Džonija Matisa i pijuckali baš jak votka-tonik.

„Koliko imaš godina?" pitala me je. „Trideset pet", rekoh. Jedna od najboljih stvari na ovom svetu je

kratko i jasno reći nepobitnu činjenicu. „Davno sam se razveo, sad sam sam. Nemam decu, nemam ni devojku."

„Ја imam dvadeset devet. Za pet meseci, trideset." Ponovo sam pogledao u nju. Uopšte tako nije izgledala. Dao bih joj

najviše dvadeset dve-tri. I stražnjica joj je bila čvrsta, nigde nijedne bore. Imao sam utisak da sam naprasno izgubio moć da ženama procenim godine.

„Izgledam mlađe, ali stvarno imam dvadeset devet", rekla je. „А ti sigurno nisi neki igrač bejzbola ili tako nešto?"

Potpuno zatečen, umalo da ne prospem votka-tonik po grudima.

„Ма kakvi!" rekao sam. „Bejzbol nisam igrao već petnaest godina.

Otkud ti to pada na pamet?" „Činilo mi se da sam te videla negde na televiziji. A ja gledam

samo bejzbol utakmice i vesti. Onda na vestima?" „Nisam bio ni na vestima." ,,U reklami?" „Nikad", rekoh. „Onda je bio neko pljunuti ti. U svakom slučaju, ne ličiš na nekoga

ko se bavi kompjuterima", rekla je. „Evolucija, jedno- rozi, ovo-ono, u džepu ti skakayag...", pokazivala je na moje pantalone prostrte na podu. Iz zadnjeg džepa je zaista izvirio moj džepni nož.

„Obrađujem podatke iz oblasti biologije. To je jedna vrsta biotehnologije, kompanije koje zarađuju velike profite, pa sam zato oprezan. U poslednje vreme mnogo se buke diže oko krađe podataka."

„Hm", rekla je, ovoga puta sa sumnjičavim izrazom lica. »Eto, ti radiš na kompjuteru, a uopšte ne deluješ kao da s

kompjuterima imaš ikakve veze", rekoh. v Neko vreme je vrhom prsta lupkala po prednjim zubima. »Čekaj, ali

ja se njime bavim samo operativno, kao krajnji korisnik. Unosim naslove knjiga po kategorijama, izvlačim ih po talogizaciji,

proveravam da li su trenutno na korišćenju, i to je otprilike to. Naravno, umem i da obavljam računske operacije na njemu... Kad sam završila fakultet, dve godine sam pohađala specijalizovanu školu za računare."

„Koji kompjuter koristiš u biblioteci?" Rekla mi je koji model. Bio je to najnoviji model kancelarijskog

računara srednje veličine, koji je bio mnogo moćniji nego što izgleda, a u zavisnosti od načina korišćenja, mogao je da obavlja najnaprednije računske operacije. I sam sam jednom na njemu radio.

Dok sam zatvorenih očiju razmišljao o kompjuteru, ona je donela još dva sveže napravljena votka-tonika. I tako smo opet oslonjeni na jastuke legli jedno do drugog i srkutali drugi votka-tonik. Kad se ploča završila, igla automatskog gramofona se vratila na početak i pustila ploču Džonija Matisa ispočetka. A ja sam ponovo otpevao: „The sky’s a blackboard high above you'1.

„Је li, zar ne misliš da pristajemo jedno drugom ti i ja?“ rekla mi je. Dno njene čaše s votka-tonikom povremeno bi mi dotaklo slabinu i naježilo me.

„Pristajemo jedno drugom?" uzvratio sam pitanjem. „Ti imaš trideset pet, ja dvadeset devet godina, zar ne misliš da

imamo taman koliko treba?" „Taman koliko treba?" ponovio sam. Njeno papagajsko

ponavljanje sad se izgleda potpuno prenelo na mene. „Mislim, u ovim godinama već smo naučili mnogo toga, oboje

smo samostalni, verovatno bismo se baš dobro slagali. Ja se tebi ne bih mešala u život, a radila bih svoje... Je 1’ ti se ne sviđam?"

„Ма uopšte nije tako", rekao sam. „Ti s proširenim želucem a ja impotentan, možda smo stvarno stvoreni jedno za drugo."

Nasmejala se i ispružila ruku, i obujmila njome moj meki penis. I to onom rukom kojom je držala čašu s votka tonikom, toliko hladnom da umalo što nisam skočio do plafona.

„Brzo ću ja to da rešim", prošaputala mi je na uho. „Sre- diću ja tebe. Ali, nije važno ako to ne bude odmah. Moj život se okreće više oko mog apetita nego oko libida, tako da nema veze. Za mene je seks kao dobar desert. Ako ga ima, utoliko

bolje, ali nema veze i ako ga nema. Važnije mi je da budem barem donekle zadovoljna drugim stvarima."

„Desert", opet sam ponavljao. „Desert", ponovila je i ona. „Ali, objasniću ti sve to potanko drugi

put. A sad, hajde da pričamo o jednorozima. Zbog toga si me ovamo i zvao, zar ne?"

Klimnuo sam glavom, uzeo naše dve ispražnjene čaše i spustio ih na pod. Ona je sklonila ruku s mog penisa i uzela dve knjige koje su stajale pored uzglavlja. Jedna je bila Arheologija životinja Bartlanda Kupera, a druga Borhesova Knjiga o izmišljenim bićima.

„Рге nego što sam krenula kod tebe, malo sam prelistala ovu knjigu. Pojednostavljeno rečeno, ova ovde (reče ona i uze Knjigu o izmišljenim bićima) jednoroge uzima kao plod mašte, poput aždaja ili sirena, a ova (rekla je, pa uzela Arheologiju životinja) ima empirijski pristup, polazeći od stanovišta da nije isključeno da su jednorozi nekad postojali. Ali, nažalost, ni u jednoj od njih nema baš mnogo opisa samih jednoroga. Ima ih iznenađujuće malo, naročito u poređenju s opisima nekih aždaja i vragova. Verovatno zato što su se jednorozi dobro skrivali, bar ja tako mislim. Žao mi je, ali to je sve što sam uspela da nađem u onoj mojoj biblioteci."

„То je dovoljno. Tek da shvatim suštinu. Hvala ti.“ Pružila mi je te dve knjige. „Da li bi možda htela da mi pročitaš skraćenu verziju svega toga?"

rekoh. „Lakše mi je da uhvatim suštinu dok slušam." Klimnula je glavom pa prvo dohvatila Knjigu o izmišljenim

bićima i otvorila prvu stranu. ,JVije nam poznat smisao zmaja, kao što ne znamo ni kakav je

smisao vaseljene“n, pročitala je. „Ovo je predgovor knjige." „Dobro", rekoh. Zatim je otvorila neku zabeleženu stranu, sasvim pri kraju

knjige.

Knjiga o izmišljenim bićima: priručnik fantastične zoologije orhea Luisa Borhesa, u prevodu Silvije Monros Stojaković, Beograd, a'deia, 2008. - Prim. prev.

„Ono što najpre treba znati jeste da postoje dve vrste jednoroga. Prva je zapadnoevropska varijanta, poreklom iz Grčke, a druga je kineska vrsta. Ne samo da se razlikuju po izgledu i veličini, nego se i ono kako su ih ljudi doživljavali razlikuje u potpunosti. Recimo, Grci

su ovako opisivali jednoroge: 'Telom podseća na konja, glavom na jelena, nogama na slona a

repom na vepra. Njegova rika je duboka; dugi crni rog tri stope dugačak izrasta mu iz čela. Kažu da je tu životinju nemoguće uhvatiti živu.

,,U poređenju s tim, ovako stoje stvari s kineskom vrstom: Ima telo jelena, rep bivola i kopita konja; rog koji mu izvire sa

čela od mesa je; dlaka na leđima je od pet ispreple- tanih boja; trbuh mu je smeđ ili žut.'“

,yidiš, potpuno su različiti.“ „Zaista je tako“, rekoh. „Istok i Zapad ih potpuno različito vide, ne samo po građi, već i po

naravi i onome šta predstavljaju. Zapadnjaci su jednoroge doživljavali kao žestoke i naprašite životinje. Jer, ako kažu da su im rogovi bili dugački tri stope, to bi značilo skoro jedan metar. Opet, po Leonardu Davinčiju, postojao je samo jedan način da uhvatiš jednoroga, a to je da ga namamiš kad oseti polni nagon. Dovedeš pred njega devicu, i pošto ga njegov polni nagon savlada on zaboravi na svoju odvažnost, položi devi glavu u krilo i tada ga uhvate. Jasno ti je i značenje roga ovde, je 1’ da?“

„Mislim da shvatam.“ ,,U poređenju s tim, kineski jednorog smatrao se svetom

životinjom koja donosi sreću. Zajedno sa zmajem, feniksom i kornjačom, jedna je od četiri božanske životinje glasnika dobrih vesti, na najvišem mestu od trista šezdeset pet zemaljskih životinja. Veoma je blage naravi, dok hoda pazi da ne zgazi ni najsićušnijeg živog stvora, ne hrani se zelenom, već samo uvenulom travom. Ukazanje jednog ovakvog jednoroga, čiji je životni vek oko hiljadu godina, vesnik je rođenja mudraca. Recimo, dok je majka nosila Konfučija u utrobi, videla je jednoroga.

’Sedamdesetgodina kasnije, neki lovci ubiše jednogk’i-li- na[ } na čijem rogu je još visio delić vrpce kojom ga jeKonfuči- jeva majka bila privezala. Konfučije ode da ga vidi i zaplaka se jer je osetio šta nagoveštava smrt te nedužne i tajanstvene životinje, a i zato što se na vrpci nalazila prošlost. ’“

5je 1’ da da je baš zanimljivo? Jednorog se pojavljuje čak i u istoriji Kine iz trinaestog veka. Kad je vojska Džingis-kana spremala pohod na Indiju, poslata je izvidnica koja je nasred pustinje naišla na jednoroga. Taj jednorog je imao konjsku glavu, rog na čelu i zeleno krzno, bio je nalik na jelena i govorio je ljudskim jezikom. Rekao im je: 'Već je vreme da se vaš gospodar vrati u svoju zemlju.'

'Jedan od Džingis-kanovih ministara kod koga se car raspita, objasni da je životinja čio-tuan, dakle, podvrsta k ’i- lina. Vojska se već četvrtu godinu bije po zapadnim oblasti- ma: nebo, sito toga da ljudi prolivaju krv ljudi, poslalo je to upozorenje. Car odusta od svojih ratnih namera.'“

„Tako su jednoroge razlikovali na Istoku i na Zapadu. Na Istoku su oni označavali mir i spokoj, a na Zapadu su simboli- zovali agresivnost i polni nagon. U svakom slučaju, jednorog je izmišljena životinja, pa su joj kao takvoj i jedni i drugi pripisivali posebno značenje."

„Zar jednorozi stvarno ne postoje?" „Postoji jedna vrsta delfina koja se naziva ’morski jednorog', ali

istini za volju, to ^nije rog već jedan očnjak iz gornje vilice koji im izbija na vrhu glave. Prav je i dugačak oko dva i po metra, sa urezanim spiralnim udubljenjima kao na svrdlu. Ipak, to je posebna vodena životinja, a i srednjovekovni ljudi nisu baš imali prilike da je vide. Među raznim vrstama sisara koje su se pojavile u miocenskom dobu i nestajale jedna za drugom, nije da nema nijedne koja je nalikovala jednorogu. Evo, na primer.rekla je, uzela Arheologiju životinja i otvorila je negde na poslednjoj trećini.

,Уегије se da su u miocenskom dobu - pre oko dvadeset miliona godina - na severnoameričkom kontinentu postojale Ve vrste preživara. Na desnoj strani je sintetokerus, a na levoj

K i-lin je naziv za kineskog jednoroga. - Prim. prev. kraniokerus. Oba su troroga, ali je činjenica da svaki ima po jedan samostalan rog.“

Uzeo sam knjigu i pogledao sliku. Sintetokerus je bio životinja omanjeg rasta, izgledao je kao mešavina konja i jelena, sa dva

volovska roga na glavi, i jednim dugačkim rogom u obliku slova Y na vrhu njuške. U poređenju sa sintetokerusom, kraniokerus je imao okruglastiju glavu, a na njoj dva jelenska roga, i zasebno od njih, jedan dugački oštri rog savijen nagore i uperen natrag. I jedna i druga životinja izgledale su donekle groteskno.

,yidiš, sve ove životinje sa neparnim brojem rogova su, na kraju, iščezle", rekla je ona i uzela mi knjigu iz ruku.

,,U okviru razreda sisara, jednoroge životinje ili one s neparnim brojem rogova, prilično su retka pojava i kada pogledamo tok evolucije, one predstavljaju izvesnu vrstu anomalije, ili drukčije rečeno, one su siročad evolucije. Čak i izvan sveta sisara, ako uzmemo u obzir dinosaure, postojala je jedna vrsta džinovskog dinosaura s tri roga, ali je on bio potpuni izuzetak svoje vrste. Drugim rečima, s obzirom na to da su rogovi ključno oruđe, tri roga su zapravo bespotrebna. Jasno je šta je u pitanju ako pomislimo recimo na viljušku, ali tamo gde postoje tri roga, otpor se povećava pa je za probadanje potrebno truda. Osim toga, ako bi jedan od ta tri roga udario u nešto tvrdo, po zakonima dinamike postoji mogućnost da se nijedan od njih ne bi zario u telo protivnika.

A u situaciji kad ima više protivnika, sa tri roga bilo bi teško izvodljivo zariti rog u jednog od njih, izvući ga, pa ga onda uperiti ka drugom protivniku."

„Otpor je veliki pa za to treba vremena", rekao sam. „Upravo tako", rekla je i bocnula me u grudi s tri prsta. „Tu leži

slaba tačka životinje s više rogova. To je jedna od teza. Od divlje životinje s više rogova, efikasnija je ona s jednim Ш s dva roga. Sledi slaba tačka jednoroge životinje. Ne, pre toga bi možda bilo dobro da jednostavno objasnimo neizbežnost opstanka dvorogih životinja. Prednost dvoroge životinje počiva pre svega u simetriji njenog tela. Načini kretanja različitih životinja regulisani su shodno načinu na koji održavaju ravnotežu, odnosno tome kako im je snaga raspodeljena. Eto, i nos ima dve nozdrve, i usta su simetričnog oblika i mogu odista da vrše raspodelu funkcija. Pupak je jedan, ali to je ionako neka vrsta atrofiranog organa."

A penis?" pitao sam. „Penis i vagina zajedno čine par. Kao kifla i kobasica." „Aha", rekao sam. Shvatam. „Najvažnije od svega su oči, znaš. Pošto se napad i odbrana

odvijaju pod nadzorom očiju kao kontrolnog tornja, najracionalnije je da rog izraste u blizini očiju. Dobar primer za to je nosorog. On je u principu jednoroga životinja, ali je užasno kratkovida. To i jeste razlog zbog koga ima jedan rog. Drugim re- čima, on je kao nekakav bogalj. I uprkos toj slaboj tački, nosorog opstaje zato što je biljojed i ima tvrd oklop. Tako nema potrebe da se brani. U tom smislu, gledano i sa stanovišta njegove tele- sne građe, može se reći da nosorog veoma liči na triceratopsa. Samo što se njegova relacija prema jednorogu ne može tačno ustanoviti ako sudimo isključivo po slici. On nema oklop, a i veoma je... kako da kažem..."

„Nezaštićen." „Da. Zaštićen je otprilike isto koliko i jelen. Ako je pri tom još i

kratkovid, onda to može da bude smrtonosno. Čak i ako ima razvijen njuh i čulo sluha, ne bi uspeo da beži. Noge to ne bi pratile. Zato je napasti jednoroga isto što i pucati najmodernijom puškom na glinenog goluba... A zatim, još jedna slaba tačka jednoroge životinje počiva u činjenici da su povrede za njega fatalne. To ti je kao da prelaziš Saharu bez rezervne gume. Razumeš na šta mislim?"

„Razumem." „Još jedna slaba tačka jednoroge životinje je to što teško kontroliše

svoju snagu. Ovo se lako može razumeti ako napravimo poređenje sa sekutićima i kutnjacima. U poređenju sa sekutićima, kutnjaci mnogo lakše usmeravaju snagu, zar ne? I to je pitanje one iste ravnoteže koju smo spominjali. Ako su ekstremiteti teški i snaga je preneta na njih, čitavo telo je stabilno, zar ne? Šta misliš? Sad shvataš da je jednorog prilično oštećena roba, je 1’ da?"

»Sasvim mi je jasno", rekao sam. „Umeš baš dobro da objašnjavaš."

Ona se nasmešila, mileći prstima po mojim grudima. „Ali, znaš šta, to nije sve. Teoretski, postoji samo jedan način kako je jednorog mogao da izbegne izumiranje. A to je najvažniji element. Znaš li koji?"

Prekrstio sam ruke na grudima i razmišljao jedno minut- -dva. Mogao sam da zaključim samo jedno.

„То što nije imao nijednog prirodnog neprijatelja", rekao sam. „Pogodio si", rekla je i poljubila me u usta. „Hajde, daj neke

uslove u kojima ne bi imao prirodnog neprijatelja", rekla je. „Prvo, mesto bi moralo biti izolovano. Neko na koje druge

životinje nemaju pristup", rekao sam. „Recimo, neki visoko uzdignut

predeo kao iz Izgubljenog sveta Konana Dojla, ili u nekoj dubokoj udolini. Ili pak neko mesto okruženo visokim zidom, poput kratera."

„Lepo zvuči", rekla je, lupkajući kažiprstom u predelu mog srca. „А u stvari postoji zapis o tome da je upravo na jednom takvom mestu otkrivena lobanja jednoroga."

Nesvesno sam progutao pljuvačku. Ni sam ne shvatajući, bivao sam sve bliži srži stvari.

„Pronađena je 1917. godine na ruskoj liniji fronta. Septembra 1917."

„Mesec koji je prethodio Oktobarskoj revoluciji, Prvi svetski rat. Ministar Kerenski", rekoh. „Neposredno pre nego što su boljševici preuzeli vlast." „Pronašao ju je jedan ruski vojnik na ukrajinskom frontu dok je kopao rov. Misleći da je to obična volovska ili jelenska lobanja, iskopao ju je i ostavio sa strane. Da se na tome završilo i da slučajno nije naišao poručnik te jedinice, student-postdiplomac biologije Petrogradskog univerziteta, ona bi ostala zakopana u mračnim hodnicima istorije. On je uzeo tu lobanju, odneo je u štab i pomno je proučio. Otkrio je da je to lobanja životinjske vrste kakva do sad nikad nije viđena. Odmah je stupio u vezu sa glavnim profesorom katedre za biologiju Univerziteta u Pe- trogradu i čekao da mu pošalje istraživački tim, ali se on nikad nije pojavio. Rusija je u to vreme bila u rasulu, u situaciji kada ni hranu, ni municiju ni lekove nije bilo moguće dopremiti do prve linije fronta. Ratnih dejstava bilo je svuda i situacija uopšte nije dozvoljavala da do prve linije fronta stigne naučni istraživačici tim. Sve i da su uspeli da stignu donde, mislim da vremena za istraživanje na terenu uopšte ne bi bilo. Ruska vojska je bila potpuno potučena, prva linija fronta je klizila nazad, a ta oblast mora da je već bila potpala pod okupaciju nemačke vojske.“

„I šta je bilo s tim poručnikom?" U novembru te godine, obesili su ga na telefonski stub. Veliki

broj oficira buržoaskog porekla obešen je na telefonske stubove između kojih su razapeti telegrafski kablovi povezivali Ukrajinu i Moskvu. Iako je on bio samo običan student biologije i nikakve veze s politikom nije imao."

Zamislio sam nepregledan niz telefonskih stubova duž ruskih ravnica, sa po jednim oficirom obešenim na svakom od njih.

„Ali, neposredno pre nego što su boljševici preuzeli vlast od vojske, on je tu lobanju dao na čuvanje ranjenom vojniku od poverenja

koji je naknadno prebačen, i obećao mu pozamašnu sumu ako je bude dostavio izvesnom profesoru sa Petrograd- skog univerziteta. Taj vojnik je, međutim, napustivši vojnu bolnicu uspeo da lobanju donese na Univerzitet u Petrogradu tek u februaru naredne godine. Tada je već univerzitet do daljnjeg bio zatvoren, studenti su bili obuzeti revolucijom, a mnogi su profesori ili bili proterani ili su pobegli. U takvoj situaciji univerzitet uopšte nije ni mogao da radi. Nemajući drugog izbora, vojnik je rešio da nagradu odgodi za druga vremena i ostavio kutiju u kojoj se nalazila lobanja kod svog zeta koji je bio šarac u Petrogradu, a on sam se vratio u rodno selo, udaljeno tristotinak kilometara odatle. Ne znam zašto, ali taj čovek više nikad nije uspeo da ode u Petrograd, a lobanja je zaboravljena ostala da čami mnogo godina u šupi saračke radnje.

Kada je lobanja sledeći put ugledala svetlost dana, bila je 1935. godina. Petrograd je preimenovan u Lenjingrad, Lenjin je umro, Trocki proteran, a Staljin je zauzeo vlast. U Lenjingra- du skoro da više i nije bilo ljudi koji su jahali konje, i vlasnik )e polovinu svoje saračke radnje bio prodao, odlučivši da od preostalog dela napravi malu radnju opreme za hokej."

„Hokej?" rekoh. „Šta, u Sovjetskom Savezu tridesetih godina hokej je bio u modi?"

„Otkud znam? Tako piše. Ali s obzirom na to da je Lenjin- j grad posle revolucije bio relativno moderan grad, možda su stvarno svi igrali hokej."

„Ра, ne znam", rekao sam. ,,U svakom slučaju, sređujući šupu pronašao je kutiju koju mu je

ostavio šurak i otvorio je. Na vrhu je stajalo pismo adresirano na tog profesora sa Petrogradskog univerziteta u kome je stajalo: ’Tom i tom, koji ovo donosi, dajte pristojnu 1 nagradu’. Sarač je naravno kutiju odneo na univerzitet - sada I lenjingradski - i tražio da ga primi dotični profesor. Ali, profe- | sor je bio Jevrejin i sa padom Trockog bio je proteran u Sibir. Sad je sarač, koji je s toliko pažnje nosao u naručju lobanju neke nepoznate životinje, ne dobivši za to ni prebijene pare ■ i nemajući više od koga ni da dobije novac, potražio drugog profesora biologije, izložio mu svoje nevolje, i dobivši zauzvrat neki bedni sitniš, ostavio mu lobanju i otišao kući."

„Ali je lobanja ipak posle osamnaest godina konačno dos- J pela na univerzitet", rekao sam.

т „Е sad", nastavila je. „Taj profesor je proučio svaki milimetar ;

lobanje i došao do istog zaključka kao i mladi poručnik osa- | mnaest godina pre njega - da ta lobanja ne odgovara nijednoj poznatoj životinji koja postoji, niti da odgovara ijednoj loba- ] nji životinje za koju se veruje da je postojala. Lobanja je po i obliku bila najpribližnija glavi jelena, a po građi vilice dalo se j pretpostaviti da je pripadala nekoj vrsti kopitara biljojeda, sa dosta širim jagodičnim kostima. Ali, najveća razlika u odnosu na jelensku lobanju bila je u tome što je posred ove lobanje stajao jedan rog. Drugim rečima, bio je to jednorog."

„Dakle, rog je postojao? Mislim, na toj lobanji?" „Jeste, postojao je. Naravno, nije to bio pravi rog, nego ostatak

roga, u dužini od oko tri centimetra, slomljen. Ali, na osnovu njegovog ostatka, pretpostavljao je da je dužina tog pravog roga, veoma nalik na rog antilope, dostizala dvadesetak centimetara - tako izgleda. U osnovi je bio, da vidimo, oko dva centimetra u prečniku."

„Dva centimetra", ponovio sam. I udubljenje na lobanji koju sam dobio od starca bilo je tačno dva centimetra u prečniku.

„Profesor Perov - tako se zvao taj profesor - zaputio se zajedno sa nekoliko svojih pomoćnika i postdiplomaca u Ukrajinu, u područje na kome je jedinica mladog poručnika iskopala rov, gde su ispitivali teren jedno mesec dana. Nažalost, nisu uspeli da pronađu nijednu takvu lobanju, ali su nezavisno od toga rasvetlili mnoge zanimljive činjenice o toj oblasti. To područje, poznato kao Vltafilska zaravan, jeste jedno manje uzvišenje u zapadnom delu Ukrajine koje obiluje ravnicama i jedna je od retkih prirodnih strateških tačaka od vojnog značaja. Zbog toga su u Prvom svetskom ratu upravo oko tog mesta nemačka, austrijska i ruska vojska stalno vodile žestoke okršaje prsa u prsa. U Drugom svetskom ratu, obe vojske su ga toliko puta granatirale da je praktično promenilo izgled, što je opet posebna priča. U to vreme, ono zbog čega je Vltafilska zaravan privukla pažnju profesora Perova bila je činjenica da su se kosti raznih vrsta životinja iskopane u njenom području u velikoj meri razlikovale od životinja rasprostranjenih u tom pojasu. Zbog toga je profesor postavio hipotezu da ova zaravan u pradavna vremena nije bila današnjeg oblika, već da je izgledala kao krater u kome su obitavale neke specifične žive vrste. Kao onaj tvoj Izgubljeni svet, zar ne?“

„Krater?" „Tako je, predeo okruglog oblika, opasan zidom koji ga skriva od

njegovog okruženja. Taj zid se verovatno odronjavao desetinama hiljada godina, sve dok se mesto nije pretvorilo u blagu zaravan. Njegovu unutrašnjost tajno je i bez ijednog prirodnog neprijatelja naseljavao jednorog, siroče evolucije. Zaravan je bila bogata izvorskom vodom a zemljište plodno, pa je ova hipoteza bila teoretski održiva. Tako je profesor Sovjetskoj akademiji nauka podneo rad na temu Razmatranje živih vrsta Vltafilske zaravni', u kome je naveo šezdeset tri zoološka, botanička i geološka nalaza, uključujući i lobanju jednoroga. To je bilo u avgustu 1936.“

„Mora biti da nije bio dobro ocenjen", rekao sam. „Jeste, izgleda da ga uopšte nisu uzeli za ozbiljno. A zatim, a stvar bude još gora, u to vreme vodila se borba oko prevlasti U Akademiji između Moskovskog i Lenjingradskog univerzite- а’ u koi°j su šanse Lenjingradskog univerziteta bile prilično slabe, a takva ’nedijalektička’ istraživanja, kako su ih nazivali, potpuno omalovažavana. Ipak, niko od njih nije mogao da za- žmuri na jednu činjenicu: da lobanja jednoroga zaista postoji. Dakle, na stranu sve hipoteze, ali činjenica da je prava pravcata lobanja pred njima bila je nepobitna. Narednih godinu dana više stručnjaka je proučilo lobanju i na kraju bilo primorano da takođe donese zaključak da to nije bila neka veštačka stvar, već nepobitno lobanja jednoroge životinje. Na kraju svega, prosudivši da je u pitanju samo anomalija na lobanji jelena koja nema nikakve veze s evolucijom, i da samim tim ne zaslu-žuje da bude predmet istraživanja, odbor Akademije nauka je lobanju vratio profesoru Perovu na Lenjingradski univerzitet. I tu je priči kraj.

„Potom, profesor Perov je nastavio da čeka da se promeni klima i dođe vreme da budu priznati rezultati njegovog istraživanja, ali kada je 1941. godine počeo rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza, nestale su i te nade, a on je razočaran preminuo 1943. Samoj lobanji izgubio se svaki trag negde usred borbi za oslobođenje Lenjingrada. Lenjingradski univerzitet do temelja je srušen, a sa njim i lobanja, u bombardovanju nemačke i granatiranju sovjetske vojske. Tako je nestao jedini dokaz koji je mogao da potvrdi da je lobanja jednoroga zaista postojala."

„Dakle nije ostalo ništa što to nesumnjivo potvrđuje." „Osim fotografija." „Fotografija?" „Da, fotografija lobanje. Profesor Perov je snimio blizu sto

fotografija lobanje. Jedan deo njih je izbegao uništenje tokom rata, a i danas se čuva u muzeju Lenjingradskog univerziteta. Evo, ovo je jedna od njih." Uzeo sam knjigu od nje i pogledao fotografiju na koju je pokazivala prstom. Bila je prilično nejasna, ali je odražavala najveći deo oblika lobanje. Lobanja je stajala na stolu prekrivenom belom tkaninom, a pored nje stajao je ručni sat radi poređenja veličine. Mesto na sredini čela bilo je označeno belim krugom da pokaže položaj roga. Ta lobanja bila je bez sumnje iste vrste kao ona koju sam dobio od starca. Bacio sam pogled na vrh televizora. Lobanja, potpuno prekrivena majicom, iz daljine je izgledala kao zaspala mačka. Dvoumio sam se da li da joj kažem da ja imam tu lobanju, ali sam ipak na kraju odlučio da to ne učinim. Nešto je tajna upravo zato što mali broj ljudi zna za nju.

„Pitam se da li je stvarno lobanja uništena u ratu“, rekao sam. „Ра, ne znam", rekla je igrajući se malim prstom s pramenom kose.

„Ро onome što piše u ovoj knjizi, borbe u Lenjingradu su bile toliko žestoke da su čitavi kvartovi sravnjeni sa zemljom, svi od reda kao pregaženi parnim valjkom, a s obzirom na to da je kvart u kome se nalazio univerzitet pretrpeo najveću štetu, verovatno treba pretpostaviti da je i lobanja uništena u svemu tome. Naravno, možda je profesor Perov pre početka ratnih dejstava krišom izneo lobanju i negde je sakrio, a možda su je Nemci kao deo ratnog plena odneli sa sobom... Kako god bilo, tu lobanju svojim očima više niko nikad nije video."

Pogledao sam fotografiju još jednom, pljesnuo knjigu i zatvorio je, pa je stavio pored uzglavlja. Onda sam se zamislio: da li je ova lobanja kod mene ona ista koja se čuvala na Le- njingradskom univerzitetu, ili je to možda neka druga lobanja jednoroga, iskopana na nekom drugom mestu? Bilo bi najjednostavnije da pitam starca za to. Da ga lepo pitam odakle mu ta lobanja, i zašto ju je meni poklonio. Sa starcem ću ionako morati ponovo da se sretnem kad mu budem nosio podatke od završenog šaflinga, pa mogu tad da ga pitam. Dotle, ne treba da se time zamaram.

Dok sam gledao u tavanicu i odsutno razmišljao o svemu, ona mi je spustila glavu na grudi i pripila svoje telo uz moje. Prebacio sam ruku preko nje i zagrlio je. Sad kada sam završio s jednom fazom bavljenja pitanjem lobanje osetio sam izvesno olakšanje, ali se situacija s mojim penisom nije preokrenula. Ne hajući za to imam li ja erekciju ili ne, ona je po mom stomaku vrhovima prstiju iscrtavala neprepoznatljive oblike.

Kraj sveta Zid

U oblačno popodne spustio sam se do Čuvareve kućice, baš kada je Senka pomagao Čuvaru da popravi teretna kola. Kola su dovezli na sredinu polja, skidali s njih stare podne i bočne daske i zamenjivali ih novim. Čuvar je uvežbanim pokretima strugao nove daske, a Senka ih je zakucavao čekićem. Senka je izgledao gotovo nepromenjeno u odnosu na onaj dan kada je razdvojen od mene. Njegovo fizičko stanje nije delovalo loše, ali su mu pokreti bili nekako trapavi, a ispod očiju su mu se pojavile neprijatne bore.

Kad sam se približio, oni su na trenutak prestali da rade i podigli poglede.

„Kojim dobrom?1* pitao je Čuvar. „Hteo sam da porazgovaramo malo", rekao sam. „Ubrzo ćemo da završimo ovaj deo, sačekaj me dotle unutra",

rekao je Čuvar gledajući u uglačanu dasku. Senka me je na tren pogledao i odmah se vratio svom poslu. Izgleda da je bio ljut na mene.

Ušao sam u kućicu, seo za sto i čekao da dođe Čuvar. Kao i uvek, sto je bio u neredu. Čuvar je pospremao sto samo kad je oštrio noževe. Jedni preko drugih prljavi tanjiri i šolje, ispro- sipani duvan, mlevena kafa i piljevina. Samo su noževi uredno i lepo poredani po polici.

Čuvara dugo nije bilo. Prebacio sam ruku preko naslona stolice i ubijao vreme odsutno razgledajući tavanicu. U ovom gradu vremena ima toliko da ti pozli. A svako se spontano seća nekog sopstvenog načina ubijanja vremena.

Napolju se sve vreme čulo struganje i zakucavanje eksera čekićem.

Uskoro se vrata otvoriše, ali se na njima nije pojavio Čuvar već Senka.

„Nemam vremena da razgovaramo potanko", rekao je Senka prolazeći tik pored mene. „Došao sam samo da uzmem eksere iz ostave."

Otvorio je vrata u dubini prostorije i iz ostave s desne strane uzeo kutiju eksera.

„Dobro me slušaj", rekao je proveravajući dužinu eksera u kutiji. „Prvo napravi mapu Grada. I to ne tako što ćeš pitati druge gde je šta, nego tako što ćeš sam otići i svojim očima videti svaki njegov deo. Na mapi ucrtaj svaku pojedinost koju budeš video, makar koliko sitna bila."

„То će potrajati", rekao sam. „Donesi mi je pre nego što prođe jesen", brzo je rekao Senka.

„Osim toga, napiši mi objašnjenja. Ono što posebno podrobno treba da mi istražiš jeste oblik Zida, Istočna šuma, gde Reka ulazi, a gde izlazi. U redu?"

To je bilo sve štq.je Senka rekao. Zatim je i ne pogledavši me otvorio vrata i izašao. Kad je otišao, polako sam ponovio ono što mi je nabrojao. Oblik Zida, Istočna šuma, gde Reka ulazi, gde izlazi. Da napravim mapu, to zaista nije loša zamisao. Moći ću da spoznam kako izgleda Grad, a i da korisno utrošim višak vremena. A ono što me je više nego bilo šta drugo učinilo srećnim bila je činjenica da mi Senka još veruje.

Malo kasnije došao je i Čuvar. Kad je ušao u kućicu, prvo je peškirom obrisao znoj pa zatim prljavštinu s ruku. Potom se sručio na stolicu preko puta mene.

„Dakle, kojim dobrom?" „Došao sam da vidim svoju senku", rekao sam. Čuvar je nekoliko puta klimnuo glavom, nabio duvan u ulu, kresnuo

šibicu i zapalio je. „Još ne može“, rekao je Čuvar. „Žao mi je, ali još je prerano. U

ovo doba još je previše snažna. Sačekaj dok se ne skrati dan. Da ne bude nevolje."

On prstima prelomi palidrvce na pola i ubaci ga u tanjir na stolu. „То je i za tvoje dobro. Ako bi se sad, dok su stvari ovako još na

pola puta, vezao za senku, posle bi bilo problema. Video sam više

takvih primera. Ne mislim ništa loše, ali strpi se još malo." Ćutke sam klimnuo glavom. Nisam od onih što rade onako kako

im se kaže, ali sam ipak uspeo na kratko da razgovaram sa Senkom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da strpljivo sačekam da mi Čuvar pruži sledeću priliku.

Čuvar je ustao sa stolice, otišao do česme i popio nekoliko velikih šolja vode.

„Posao ide dobro?" „Da. Polako se privikavam", rekao sam. „То je dobro", rekao je Čuvar. „Najvažnije je čestito raditi svoj

posao. Oni koji ne rade posao kako treba imaju vremena da razmišljaju o besmislicama."

Napolju se i dalje čulo kako Senka zakucava eksere. „Šta kažeš, ’oćeš sa mnom malo u šetnju?" pitao je Čuvar.

„Pokazaću ti nešto zanimljivo." Pošao sam za Čuvarom napolje. U polju je Senka bio na kolima i

zakucavao poslednje daske. Osim potporne strukture i točkova, sve na kolima bilo je potpuno novo.

Čuvar je prošao kroz polje i poveo me do Zida, negde u podnožju osmatračkih tornjeva. Bilo je to vlažno i toplo, oblačno popodne. Nebo iznad Zida bilo je prekriveno crnim oblacima, kao da će se svakog časa stuštiti kiša. Čuvareva košulja natopljena znojem, slepljena za njegovo ogromno telo, odavala je grozan vonj.

„Ovo je Zid", rekao je Čuvar i nekoliko puta pljesnuo dlanom u njega kao da tapše konja. „Visok je sedam metara i opasuje čitav Grad. Samo ptica može da ga pređe. Osim ove Kapije, drugog ulaza ni izlaza nema. Nekad je postojala i Istočna kapija, ali ona je sad zazidana. Kao što vidiš on je od cigala, ali one nisu obične. Ništa ne može ni da mu naudi, ni da ga sruši. Ni top, ni zemljotres, ni oluja."

Čuvar to reče, pa podignu parče drveta sa zemlje i poče da ga delje nožem. Zanimljivo koliko je dobro sekao taj nož, a komad drveta za tili čas(se pretvori u maleni klin.

„Dobro gledaj", reče Čuvar. „Između cigala nema maltera. Nema potrebe za tim. Cigle se toliko savršeno uklapaju da između njih ne bi mogao da provučeš ni dlaku."

Čuvar prođe šiljkom dobro izoštrenog klina između cigala, ne uspevši da ga zavuče ni milimetar unutra. Zatim baci onaj klin, pa zagreba površinu cigle vrhom noža. Začula se oštra škripa ali na cigli ne ostade nikakav trag. Čuvar pregleda vrh noža, pa ga vrati u džep.

„Niko mu ne može ništa. Ne može ni da se uspne uz njega. Zbog toga što je Zid savršen. Odavde niko ne može izaći. Zato nemoj svašta da ti pada na pamet."

Čuvar mi zatim spusti svoju ogromnu šaku na leđa. „Znam ja šta tebe muči, znaš. Samo, svi kroz to prolaze. Zato i ti

moraš da istrpiš. Ali, posle toga dolazi spas. Tad više nećeš imati nikakve muke, nikakav jad. Sve će nestati. Prolazna osećanja ne vrede ništa. Žao mi je, ali moraš zaboraviti na svoju senku. Ovo je Kraj sveta. Ovde je svetu kraj i odavde se nema kud. Pa tako ni ti nemaš kud."

Čuvar to reče i ponovo me potapša po leđima.

Na povratku kući, oslonio sam se na priručje negde na sredini Starog mosta i gledajući u Reku razmišljao o onome što je rekao Čuvar.

Kraj sveta. Ali, nikako nisam mogao da se setim nijedne pojedinosti, nijedne

pobude ni svrhe zbog kojih sam morao da se odreknem starog sveta i da dođem na ovaj Kraj sveta. Nešto, nekakva sila, poslala me je u ovaj svet. Neka nepravedna, moćna sila. Zbog toga sam izgubio senku i pamćenje, a sada gubim i dušu.

Reka pod mojim nogama prijatno je žuborila. Na Reci je postojao peščani sprud, a na njemu su rasle vrbe. Zamočene u reku vrbine grane dirljivo drhture sred rečnih struja. U Prelepoj bistroj vodi rukavca vide

se ribe oko jednog kamena, edanje u Reku dok teče uvek me je smirivalo.

Sa mosta se moglo sići do peščanog spruda, gde je pod vr- binom krošnjom stajala jedna klupa oko koje se uvek odmaralo po nekoliko divljih životinja. Često sam silazio do tog peščanog spruda da izmrvljenim hlebom koji nosim sa sobom u džepu hranim životinje. Uvek bi malo oklevale, pa ispružile vratove i pojele hleb sa mog dlana. Iz ruke su mi jele isključivo ostarele životinje, ili pak mladunci.

Što smo dublje zalazili u jesen, njihove oči nalik na duboko jezero poprimale su sve tužniji ton. Lišće na krošnjama menjalo je boje, trava je venula, dajući im nagoveštaj da dolazi dugo i mučno godišnje doba gladi. A kao što je rekao stari pukovnik, dugo i mučno doba spremalo se verovatno i meni.

Okorela zemlja čuda Oblačenje, lubenica, haos

Kad je kazaljka na satu pokazala pola deset, ona je ustala iz kreveta, skupila odeću bačenu na pod i polako, natenane se oblačila. Ispružen na krevetu i oslonjen na jedan lakat, odsutno sam je posmatrao uglom oka. Prizor dok ona tako navlači jedan po jedan deo odeće, glatko i bez ijednog suvišnog pokreta, poput neke šćućurene ptice u zimskom pejzažu, bio je pun tišine i spokoja. Zakopčala je rajsferšlus na suknji, pa zatim redom i dugmad na bluzi odozgo nadole i na kraju sela na krevet i navukla najlon čarape. Onda me je poljubila u obraz. Ima mnogo devojaka koje na privlačan način svlače odeću, ali onih koje se na privlačan način oblače uopšte nema mnogo. Kad se sasvim odenula i provukla dlanove kroz svoju dugu kosu, prostorija kao da je i sama udahnula neki sasvim svež vazduh.

„Mnogo hvala za večeru", rekla je. „Nema na čemu", rekao sam. „Uvek onako sam spremaš hranu?" pitala je. „Kad nisam prezauzet", odgovorio sam. „Kad imam posla, onda ne

spremam ništa. Jedem ostatke ili se hranim van kuće." Sela je na stolicu u kuhinji, iz tašne izvadila cigaretu i zapalila je. „Ја ne kuvam baš često. I ne volim toliko kuvana jela, a i kad samo

pomislim na to da ću kad se vratim kući tek nešto pre sedam skuvati svašta i pojesti sve do poslednje mrve, i meni samoj pripadne muka. Kao da živim samo zato da bih jela, zar ti se ne čini?“

Može biti, pomislio sam.

Dok sam se oblačio, ona je iz tašne izvadila beležnicu, napisala nešto hemijskom olovkom, otkinula list i dala mi ga.

„Moj broj telefona", rekla je. „Ako budeš hteo da se vidimo, ili budeš imao viška hrane, javi se. Odmah dolazim."

Ponela je tri knjige o sisarima koje su bile za vraćanje i kad je otišla, osetio sam kako je prostorijom zavladala neka čudna tišina. Stao sam ispred televizora, skinuo majicu koja je služila kao prekrivač i još jednom pogledao lobanju jednoroga. Iako za to nisam imao nikakvog dokaza, sve mi se više činilo da je upravo to ona zagonetna lobanja koju je na ukrajinskom frontu iskopao zlosrećni mladi pešadijski poručnik. Što sam je duže posmatrao, sve mi se više činilo da ta lobanja ima neku auru istorije. Može biti da mi se to samo čini, pošto sam upravo odslušao celu priču. Bez ikakvog posebnog značenja, još jednom sam blago kucnuo po lobanji onim mašicama od nerđajućeg čelika.

Skupio sam posuđe i čaše i oprao ih na česmi, a potom krpom obrisao kuhinjski sto. Već je bilo vreme da započnem šafling. Prebacio sam telefon na telefonsku sekretaricu da mi niko ne bi smetao, iskopčao kabl za zvono na vratima i pogasio sva svetla u kući osim lampe u kuhinji. Najmanje ću naredna dva sata morati da budem nasamo i svu koncentraciju da usmerim na šafling.

Moja lozinka za šafling je „kraj sveta". Na osnovu jedne krajnje lične drame pod naslovom „Kraj sveta" preraspoređu- jem brojčane vrednosti dobijene od pranja radi kompjuterske kalkulacije. Naravno, kad kažem drama, uopšte ne mislim na onu vrstu drama kakve se redovno prikazuju na televiziji. Ova je bila mnogo haotičnija, nejasne suštine. Samo je iz praktičnih razloga nazivam dramom. Ali, bilo kako bilo, meni nikad nije rečeno ništa o njenoj sadržini. Sve što o njoj znam je naslov: „Kraj sveta".

O ovoj drami odluku je donela grupa naučnika Sistema, pa bih postao Kalkulus, prošao sam obuku koja je trajala godinu dana i, kad sam položio završni ispit, oni su me zamrznuli na dve nedelje. Za to vreme ispitali su svaki moj moždani talas i izvukli, da tako kažem, jezgro moje svesti, postavili ga kao dramu - lozinku za šafling i potom ga u inverziji ugradili u moj mozak. Tad su mi rekli da je „Kraj sveta" moja lozinka za šafling. Usled toga, struktura moje svesti postala je doslovce dvostruka. Drugim rečima, u meni pre svega postoji svest kao celovit haos, a unutar nje, jezgro svesti u kome je zgusnut taj haos, baš kao neka košpica ukiseljene suve šljive.

Oni mi, međutim, ništa nisu rekli o sadržini tog jezgra svesti. „Nema potrebe da ti išta znaš o tome", objasnili su mi. „Zato što na

svetu ne postoji ništa preciznije od nesvesnog. Kad čovek dospe u određene godine - mi smo brižljivo proračunali i ustanovili da je to u dvadeset osmoj - celina svesti mu se više ne menja. Ono što mi obično nazivamo transformacijom svesti, sa stanovišta rada tvog čitavog mozga jeste samo površinsko, beznačajno odstupanje. Stoga će ovo jezgro tvoje svesti pod nazivom „Kraj sveta" precizno, bez promene funkcionisati kao srž tvoje svesti dokle god dišeš. Dovde ti je jasno, je 1’ tako?"

„Jasno mi je“, rekao sam. „Sve teorije i analize koristile bi ti isto onoliko koliko bi ti iglica

poslužila da njome rasečeš lubenicu. Ona bi mogla da probuši koru, ali bi joj meso voćke ostalo zauvek izvan domašaja. Upravo zbog toga i moramo jasno da razdvojimo koru i meso. Mada na ovom svetu ima i čudaka koji su zadovoljni time da samo grickaju koru."

,,U suštini", nastavili su, „mi moramo zauvek da štitimo tvoju dramu-lozinku od komešanja tvoje sopstvene površinske svesti. Evo, kad bismo ti mi rekli: ’„Kraj sveta" se sastoji od toga 1 toga’, to bi bilo isto kao da oljuštimo koru s te lubenice. Ti bi onda garantovano petljao po njoj i poremetio bi je. Rekao bi: ovo bi bilo bolje ovako, ovde ću da dodam ono’ i slično. A tada bi sveobuhvatnost drame-lozinke nestala u trenu oka, a šafling više ne bi mogao da izvodiš."

„Zbog toga smo tvojoj lubenici stavili debelu koru", rekao je drugi. „Ti možeš da je prizoveš, jer je ona u suštini deo tebe samog. Ali, o njoj ništa nećeš moći da znaš. Sve se dešava u moru haosa. Drugim recima, ti u njega zalaziš praznih ruku, i praznih ruku iz njega izlaziš. Razumeš li ovo što ti govorimo?"

„Mislim da razumem." „Evo još jednog problema", rekli su oni, „da li bi trebalo da ljudi

imaju jasnu spoznaju o jezgru svoje svesti'?“ „Ne znam", odgovorio sam. „Ne znamo ni mi", rekli su. „То pitanje prevazilazi oblast nauke. S

takvom vrstom pitanja su se susreli i naučnici koji su u Los Alamosu razvili atomsku bombu."

„Ovo pitanje je možda čak od većeg značaja nego ono iz Los Alamosa", rekao je jedan. „Govoreći iz iskustva, to smo prinuđeni da

zaključimo. Zbog toga možemo reći da je u izvesnom smislu ovo izuzetno opasan eksperiment."

„Eksperiment?" rekao sam. „Eksperiment", odgovorili su. „Žao nam je, ne možemo da ti

kažemo više od toga."

Potom su me naučili kako se obavlja šafling. Da se radi nasamo, usred noći, ni na pun, ni na prazan stomak. Da se tri puta zaredom presluša određena glasovna šema. Tako pozivam dramu pod nazivom „Kraj sveta". Istovremeno sa pozivanjem drame, moja svest ponire u haos. U dubini tog haosa ja me- šam brojčane vrednosti. Kad se šafling završi, poziv na „Kraj sveta" prestaje, a moja svest izlazi iz haosa. Šafling je gotov, a ja se ničega ne sećam. Šafling u inverziji je doslovno obrnut proces. Da bih obavio obrnuti šafling, slušam glasovnu šemu koja služi za to.

To je program ugrađen u mene. Drugim rečima, ja sam samo tunel za ono nesvesno. Sve samo prolazi kroz mene. Zbog toga, kad god obavljam šafling, osećam se strahovito nezaštićeno i neuravnoteženo. Pranje je posebna stvar. Za njega jesu potrebne pripreme, ali mogu da se ponosim sobom dok ga radim. Za to je ipak potreban spoj svakojakih sposobnosti. Nasuprot tome, u obavljanju šaflinga nema ni ponosa, ni sposobnosti, niti bilo čega. Ja sam puko sredstvo. Neko koristi moju svest, za koju ne znam, da obavi nešto čega ja nisam svestan. Prema obavljanju šaflinga osećam se tako da sam sebe ne bih mogao ni nazvati Kalkulusom.

Ali, naravno, ja nemam privilegiju da biram metod kalkulacije kako mi se svidi. Dobio sam dve dozvole da obavljam jednu od dve metode, pranje ili šafling, i strogo mi je zabranjeno da ih menjam po slobodnom nahođenju. Ako mi se to ne dopada, jedino mogu da odustanem od bavljenja tim poslom. A ja nemam nameru da odustanem od toga. Kad nemaš razmirica sa Sistemom, nema poziva u kome možeš toliko slobodno da primenjuješ svoje sposobnosti kao u pozivu Kalkulusa, a i plata je dobra. Za petnaest godina rada možeš da uštediš toliko novca da ostatak života provedeš ležerno. Zato se i jesam mnogo puta istakao na nezamislivo složenim ispitima i izdržao teške treninge.

Iako biti pod dejstvom alkohola ne ometa šafling, i premda se umerena doza alkohola i preporučuje radi otklanjanja napetosti, moj je

lični princip da pre šaflinga oslobodim organizam od alkohola. Morao sam da mu se posvetim veoma pažljivo, posebno zbog toga što sam od šaflinga udaljen već dva meseca, otkad je „zamrznut". Istuširao sam se hladnom vodom, petnaestak minuta žustro radio vežbe i popio dve šolje kafe. To je bilo dovoljno da mi se razbistri mamurluk.

Potom sam otvorio futrolu, izvadio papire sa pretvorenim brojčanim vrednostima i manji kasetofon i poredao ih na kuhinjski sto. Onda sam pripremio dobro zarezanih pet olovaka i svesku, pa seo za sto.

Najpre nameštam traku. Stavljam slušalice na uši, pa tek onda puštam traku, premotavam je dok digitalni brojač ne pokaže 16, vratim je na 9, pa je ponovo premotam do 26. Zatim čekam deset sekundi dok se ne zaključa i broj na brojaču ne nestane, jer tada kreće signalni zvuk. Bilo koji drugi redosled operacija doveo bi do toga da se zvuk na traci automatski izbriše.

Kad je nameštanje trake gotovo, sa desne strane stavljam novu svesku, a sa leve pretvorene brojčane vrednosti. Tada su sve pripreme gotove. Na alarmnim uređajima postavljenim na vratima prostorije i svim prozorima kroz koje bi se moglo ući upaljene su crvene lampice ,,ON“. Nema grešaka. Ispružio sam ruku i pritisnuo dugme ,,PLAY“ na kasetofonu, i signalni zvuk je krenuo. Uskoro, naišao je topli haos i počeo da me guta.

(Mene)

Uskoro -------------- guta Haos ----------------------------- ►

Glavni zvuk krenuo Usko

Kraj sveta

Mapa Kraja sveta

Od onog dana kada sam se video sa Senkom, užurbano sam se dao na pravljenje mape Grada.

Najpre sam se uveče popeo na vrh Zapadnog brega i odatle osmotrio okolinu. Breg, međutim, nije bio dovoljno visok da bi se sa njega odozgo mogao videti čitav Grad, a pošto je i moj vid sasvim oslabio, nisam bio u stanju ni da ustanovim oblik Zida koji je okruživao Grad. Mogao sam samo da vidim otprilike gde se sve Grad prostire.

Grad nije bio ni preveliki, ni premali. Ni toliko veliki da bi daleko prevazilazio moju moć spoznaje i sposobnost uobrazilje, ali ni toliko mali da bih ga mogao tek tako celog sagledati. To su jedine činjenice koje sam uspeo da spoznam gledajući s vrha brega. Visoki Zid opasavao je Grad koji je Reka presecala na jug i sever, a večernje nebo bojilo je Reku u zagasito. Ubrzo je Gradom odjeknuo zvuk roga, a topot kopita divljih životinja počeo je poput mehurića da preplavljuje čitav kraj.

Na kraju, da bih saznao oblik Zida, nije mi preostajalo ništa drugo nego da ga peške obiđem. To, međutim, nipošto nije bio lak zadatak. S obzirom na to da sam napolju mogao da se krećem samo po veoma oblačnom danu ili uveče, da bih sa Zapadnog brega stigao do bilo kog udaljenog mesta, morao sam veoma mnogo da vodim računa. Dešavalo se da se nebo naprečac razvedri pošto izađem iz kuće, ali i da isto tako pljusne kiša. Zato sam odlučio da svakog jutra zamolim Pukovnika da mi osmotri oblake. Pukovnik je umeo skoro savršeno da prognozira vremenske prilike.

„Kad ne razmišljam maltene ni o čemu drugom osim o vremenu", izgovorio je stari pukovnik čak i to onako sveznalački. „Toliko barem čovek može da nauči ako iz dana u dan prati kretanje oblaka."

Ipak, ni on nije bio u stanju da predvidi iznenadne prome- ne vremenskih prilika, a opet, moj odlazak na udaljeno mesto sasvim je svejedno nosio rizik.

Povrh svega, na mnogim mestima u blizini Zida bilo je ši- pražja, čestara i litica, pa mu nije bilo moguće tek tako s bilo koje strane prići i razgledati ga. Sve kuće su bile koncentrisane duž Reke koja je proticala posred Grada; odvojim li se i samo neki korak od tog dela, već imam teškoće da nađem put. Malo idem utabanom stazom, pa se

ona odjednom završi ili pak nestane negde u gustom grmlju, a ja se s mukom vrtim ukrug 1 ili bivam primoran da se istim putem vratim nazad.

Svoje istraživanje odlučio sam da započnem na zapadnom J kraju Grada, tačnije kod Zapadne kapije gde se nalazila Čuvareva kućica, i da odatle obiđem Grad u smeru kazaljke na satu. I U početku, nasuprot mojim očekivanjima, ta aktivnost tekla je J sasvim glatko. Pošavši od Kapije na sever, u blizini Zida dokle pogled seže prostirala se poljana obrasla travom do visine struka i čista staza koja se uz manje prepreke provlačila kroz travu. Na poljani su se gnezdile ptice veoma nalik na ševe, koje su uzletale iz trave, obletale nebo u potrazi za hranom, pa se vraćale na isto mesto. Mogla se videti čak i poneka divlja životinja. Iz duboke trave, kao da izranjaju iz vode, štrčale su im ј samo glave i leđa dok su se polako kretale u potrazi za zelenim pupoljcima koje bi mogle da pojedu.

Posle izvesnog vremena hoda, prateći Zid skrenuo sam udesno i na jugu ugledao urušene stare kasarne. Malo dalje od te tri proste zgrade na sprat bez ikakvih ukrasa, koje su bile nanizane po dužini, bilo je podignuto naselje sa zbijenim kućama, mnogo manjim od službenih, koje je izgleda bilo vojno. Između kuća raslo je drveće, a svaka od njih bila je okružena niskim kamenim zidom. Sve su one sada bile zarasle u visok korov i nigde nije bilo žive duše. Verovatno su penzionisani oficiri koji su živeli u Službenoj četvrti nekad boravili u tim kasarnama. Onda su iz nekog razloga preseljeni u Službenu četvrt na Zapadnom bregu pa su i kasarne stoga ostale napuštene. Velika poljana je u to vreme čini se bila korišćena kao vojni poligon, jer je u travi bilo tragova iskopanih rovova i zaostalih kamenih postolja za zastave.

Nastavivši tuda na istok, konačno sam došao do kraja ravne poljane gde je počinjao Cestar. Po poljani tu i tamo počeše da se pojavljuju grmovi, da bi se konačno pretvorili u pravi šumarak. Većina grmova iznikla je maltene preplićući svoja tanka stabla i šireći grane tačno na visini između mojih ramena i glave. Podno njih rasle su razne vrste poljskih trava, sa ponekim tamnim cvetićem veličine vrha mog prsta. Što je rastinje bilo gušće, tlo pod nogama bivalo je sve neravnije, a grmlje sve prošaranije mnogim visokim drvećem. Osim poneke ptice koja se uz pesmu premeštala s grane na granu, apsolutno se ništa nije čulo.

Prateći uzanu utabanu stazu, drveće oko mene raslo je sve zgusnutije, s gustim granjem visoko iznad moje glave, sužavajući mi vidno polje toliko da više nisam mogao da pratim kuda ide Zid. Nemajući kud, presekao sam jednom stazicom na jug, izbio u Grad, prešao Stari-most i vratio se kući.

Na kraju svega, po dolasku jeseni, bio sam u stanju jedino da iscrtam nejasne obrise Grada. Uopšteno gledano, protezao se u pravcu istok-zapad, sa Severnim čestarom i Južnim bre- gom kao najisturenijim delovima na pravcu sever-jug. Istočna padina Južnog brega bila je sačinjena od oštrih litica koje se protežu duž velikog dela Zida. Na istočnoj strani Grada, za razliku od Severnog čestara preko puta Reke, prostirala se gusta i sumorna Šuma kroz koju skoro da i nije bilo puta. Jedino je postojala staza kojom se moglo ići peške uz Reku do Istočne kapije i odatle videti kako izgleda Zid u tom delu. Kao što mi je Čuvar i rekao, Istočna kapija bila je čvrsto zacementirana i tuda nije bilo prolaska.

Reka buja niz Istočni planinski greben i teče pored Istočne kapije ispod Zida gde se pojavljuje preda mnom, preseca Centar Grada ka Zapadu i u predelu Starog mosta obrazuje nekoliko divnih peščanih sprudova. Na reci postoje tri mosta: Istočni most, Stari most i Zapadni most. Stari most je najstariji, najveći i najlepši od svih. U predelu iza Zapadnog mosta Reka iznenadno zaokreće na jug, malo se vraća na istok i stiže do Južnog zida.

Reka, međutim, ne teče dalje od Južnog zida. Tačno ispred Zida, Reka obrazuje jedno jezero i tu ponire u krečnjačku pećinu. Po Pukovnikovoj priči, s druge strane Zida, ispod tog krečnjačkog ponora, dokle god pogled dopire, bezbroj tokova podzemnih voda proteže se poput mreže.

U međuvremenu, naravno, moj posao čitanja snova nastavljao se bez predaha. Kroz vratnice Biblioteke prošao bih u šest sati, večerao s njom i potom čitao stare snove.

Za jedno veče sada sam uspevao da pročitam pet do šest starih snova. Moji su prsti znalački pratili svetlosni lavirint i sada sam sve jasnije uspevao da prizovem slike ili zvuke na osnovu njih. Još nisam mogao da shvatim kakav je smisao aktivnosti čitanja snova, pa čak ni po kom principu funkcioniše ono što se naziva starim snovima, ali sam iz njene reakcije shvatio da je veoma zadovoljna mojim radom. Oči me više nisu bolele dok gledam u svetlost koja isijava iz lobanja, pa je čak i

umor bivao sve manji. Lobanje na kojima sam završio čitanje snova ona je redala na pult, jednu po jednu. Kad naredne večeri stignem u Biblioteku, sve do jedne te lobanje nekud nestanu.

„Strahovito brzo napreduješ", rekla je. „Posao ti ide mnogo brže nego što sam očekivala."

„Koliko uopšte ima ovih lobanja?" „Nebrojeno mnogo. Hiljadu ili dve. Hoćeš li da vidiš?" Uvela me je u ostavu iza pulta. Ostava je bila jedna velika

prostorija, prazna poput školske učionice, u kojoj je bilo nekoliko redova polica, a svud po njima bile su postavljene bele lobanje divljih životinja. Više bi pristajalo tu prostoriju nazvati grobnicom nego ostavom - takav je to prizor bio. Prostorijom tiho plovi pomalo jeziv vazduh koji odaju mrtvi.

„Uh", rekao sam. „Koliko li godina treba da se sve ovo pročita?" Nema potrebe da sve to sam pročitaš", rekla je ona. „Dovoljno je

samo da pročitaš one stare snove koje možeš da pročitaš, дко nešto preostane, to će čitati sledeći Čitač snova. Dotle, stari (X snovi će i dalje snivati ovde."

A ti ćeš pomagati i sledećem Čitaču snova?" Ne, ja pomažem samo tebi. Takvo je pravilo. Jedan bibliotekar

pomaže jednom Čitaču snova. Dakle, kada ti budeš prestao da budeš Čitač, i ja ću otići iz Biblioteke."

Klimnuo sam glavom. Nisam razumeo zašto, ali sam to shva- tao kao nešto što se podrazumeva. Neko vreme smo oslonjeni na zid posmatrali redove belih lobanja na policama.

„Jesi li ikad išla do Južnog jezera?" upitao sam. „Aha, jesam. Nekad davno. Kad sam bila mala, mama me je vodila

tamo. Ljudi obično ne idu na takva mesta, ali moja mama je bila malo čudna. Što, šta je bilo s Južnim jezerom?"

„Hoću da odem da ga vidim." Zavrtela je glavom. „То mesto je mnogo opasnije nego što možeš da

zamisliš. Ti ne treba ni da mu se približavaš. Nema potrebe da odlaziš tamo, a i nema ničeg zanimljivog da se vidi. Zašto želiš da ideš na takvo mesto?"

„Hteo bih da ovaj predeo, od jednog do drugog kraja, makar malo bolje upoznam. Ako ne želiš da me povedeš, ja bih išao sam."

Zagledala se nakratko u mene, ali je ubrzo uzdahnula, kao da diže ruke.

„Dobro. Ne deluje mi kao da slušaš šta ti se kaže, a ionako ne mogu da te pustim samog. Ali, ovo dobro upamti: strašno se plašim tog jezera i ne želim nikad više ponovo da odem na takvo mesto. U njemu postoji nešto potpuno neprirodno, u to nema nikakve sumnje."

„Biće sve u redu", rekao sam. „Ako idemo zajedno i vodimo računa, nemamo čega da se plašimo, znaš."

Odmahnula je glavom. „Ti ne znaš za taj strah, jer nikad nisi video Jezero. Ta voda nije obična. Ta voda doziva ljude k sebi. To je živa istina."

„Paziću da mu se ne približavam", obećao sam i uhvatio je Za rnku. „Dovoljno je da ga pogledam izdaleka. Samo želim da ga vidim."

Jednog tmurnog novembarskog popodneva, posle ručka smo se zaputili ka Jezeru na jugu. Malo ispred Južnog jezera Reka je izbrazdala zapadnu padinu Zapadnog brega obrazujući duboko udubljenje obraslo gustim grmljem koje zatvara prilaz. Stoga smo morali da se krećemo s druge strane, obilazeći Južni breg sa istoka. Šljapkali smo hodajući po gustom sloju lišća na tlu koje je kiša tog jutra dobro nakvasila. Na pola puta mimoišli smo se s dve divlje životinje koje su nam išle u susret. Prošle su pored nas, polako njišući levo-desno svojim zlatnim vratovima, bez ikakvog izraza u očima.

„Sve je manje hrane", rekla je. „Kako se bliži zima, one počinju očajničku potragu za plodovima drveća i tako stignu dovde. Ovamo inače ne zalaze."

Kad smo se udaljili od padine Južnog brega, više nijedne životinje nije bilo, i tu se završavao put. Idući na zapad, preko pustih polja i napuštenih naselja bez ijedne ljudske prilike, postepeno je do ušiju počeo da nam dopire zvuk Jezera.

A taj zvuk razlikovao se od bilo kog drugog koji sam do tad čuo. Razlikovao se i od zvuka vodopada, i huka vetra, i od podzemne tutnjave. Ličio je na napukao dah ispušten iz nekog džinovskog grla. Čas je bivao dubok, čas visok, na trenutke je prestajao, a na trenutke bio neravnomeran, kao da se nečim guši.

„Zvuči kao da na nekog iskaljuje gnev", rekao sam. Ne progovorivši ni reči, ona se samo osvrnula ka meni i nastavila

da se probija prva razgrćući grmlje rukama u rukavicama. „Staza je mnogo gora nego pre", kaže. „Nije bila ovoliko loša kad

sam poslednji put dolazila. Možda bi trebalo da se vratimo." „Ali, kad smo već dovde došli, hajde da nastavimo dokle god se

može." Pošto smo već dovoljno dugo prolazili kroz gusto rastinje, vođeni zvukom vode, pred nama je najednom pukao pogled. Na mestu gde se prostrano grmlje završavalo, pred nama se prostirala ravna poljana duž Reke. S desne strane videlo se duboko udubljenje koje je izbrazdala Reka. Rečni tok se širio zaobilazeći grmlje i dolazio do mesta na kome smo stajali. Iza oslednjeg meandra u blizini ulaza na poljanu Reka se najednom zadržavala, a voda, sada zlokobne modre boje, nastavljala ■ polako da protiče, u prednjem se delu nadimajući poput zmije koja je progutala omanju životinju, a to, to je bilo Jezero, pošao sam niz Reku ka njemu.

Ne prilazi mu"* rekla je i blago me uhvatila za ruku. „Ako sudiš po površini, ono deluje mirno, bez ijednog talasa, ali ispod nje su strašni vrtlozi. Koga oni povuku nadole, taj više nikad ne ispliva."

„Koliko li je duboko?" „Nezamislivo. Vrtlozi su kao svrdla koja buše dno. Tako ono

postaje sve dublje i dublje. Po predanju, nekad su u njega ubacivali jeretike i zločince..."

„Šta li se dogodi kad nekog bace unutra?" „Ljudi bačeni unutra nikad više ne isplivaju na površinu. Sigurno si

čuo za pećine. Ispod jezera zjapi nekoliko ponora, a kad te oni progutaju, ostaješ zanavek izgubljen u tami."

Čitav kraj bio je obavijen oblacima nekakve pare onog džinovskog daha, koja kao da je ključala sa Jezera, odjekujući poput vapaja očajnih pokojnika iz utrobe zemlje.

Pronašla je komad drveta veličine svog dlana i hitnula ga ka sredini Jezera. Komad drveta zadržao se svega pet sekundi na površini, da bi najedanput zatreperio nekoliko puta i potom, kao da ga je nešto odozdo zgrabilo, bio uvučen nestavši u dubini. Više nije isplivao.

,Vidiš sad? Kao što sam ti rekla, snažni vrtlozi su na dnu." Seli smo na poljanu desetak metara udaljenu od Jezera i jeli hleb

koji smo poneli sa sobom u džepovima. Posmatran iz daljine, krajolik je bio pun harmonične tišine. Na sredini poljane koja je poprimila boje jesenjeg cveća, sa jarkocrvenim lišćem na drveću, stajalo je Jezero površine ravne kao ogledalo. Sa druge strane Jezera uzdizale su se bele krečnjačke stene, nadvišene amnim Zidom od opeke. Izuzev daha Jezera sve unaokolo bilo je mirno, čak je i lišće na drveću stajalo nepomično.

„Zašto toliko želiš da napraviš mapu?" pitala je. „Čak i da lma* mapu,

iz ovog Grada nikad nećeš izaći." Stresla je mrvice hleba sa krila i pogledala u pravcu Jezera. »Želiš li da odeš iz Grada?" Ćutke odmahnem glavom. Da li to znači „пе“, ili je to bio znak da

ni sam još ne mogu da se odlučim, ni sam ne znam. Ne znam čak ni to. „Ne znam“, kažem ja. „Samo želim da upoznam ovaj Grad. Kakvog

je oblika, kakva mu je struktura, ko gde živi, to bih hteo da znam. Hoću da znam šta mnome upravlja, šta me pokreće. Ni sam ne znam šta ću posle."

Ona polako zavrte glavom levo-desno i zagleda se u moje oči.

„Posle ne postoji", kaže. „Zar ne shvataš? Ovo je istinski kraj sveta. Nemamo drugog izbora nego da ovde ostanemo zauvek."

Ispruživši se na leđima, pogledam u nebo. Nebo u koje ja gledam uvek je oblačno i tmurno. Skvašena jutarnjom kišom zemlja je hladna i vlažna, ali prijatan miris zemlje širi se oko mene.

Nekoliko zimskih ptica poletelo je iz grmlja lepećući krilima, preletelo Zid i nestalo na južnom nebu. Zid samo ptice mogu preći. Gusti niski oblaci nagoveštavaju: oštra zima je na pragu.

Okorela zemlja čuda Frankfurt, vrata, samostalna delatnost

Kao i uvek, svest mi se vraćala redom, od rubova mog vidnog polja. Prvo što moja svest spozna jesu vrata kupatila na desnom kraju mog vidnog polja i lampa na levom, da bi to uskoro postepeno počelo da zahvata sve ka unutra, poput leda koji se hvata od rubova i spaja na

sredini jezera. U samom središtu moje svesti bio je budilnik, a kazaljka na njemu pokazivala je jedanaest sati i dvadeset šest minuta. Taj budilnik sam dobio kao suvenir na nečijoj svadbi. Da bi se isključio alarm, neophodno je istovremeno pritisnuti crveno dugme s leve i crno dugme s njegove desne strane. U protivnom, budilnik ne prestaje da zvoni. Jedinstven mehanizam namenjen da spreči onaj model ponašanja koji je opšta pojava na ovom svetu, a to je da neko ko ne može da se probudi automatski pritisne dugme, ugasi alarm i nastavi da spava. Činjenica je da kad taj alarm zazvoni, uvek moram da se stvarno pridignem iz kreveta, stavim budilnik u krilo i desnom i levom rukom istovremeno pritisnem dugmad s jedne i druge strane, a moja svest za to vreme nema drugog izbora nego da kroči korak ili dva u budno stanje. Sad se već ponavljam, ali taj budilnik mi je uspomena sa nečije svadbe. Ne mogu da se setim sa čije. Sredinom mojih dvadesetih godina, kada sam još i imao nešto prijatelja i poznanika oko sebe, bilo je godina punih venčanja, i na jednom od njih sam dobio taj budilnik. Nikad od svoje volje ne bih odabrao da kupim takav jedan davež od sata čiju dugmad moraš držati sa dve ruke istovremeno, ne bi li on prestao da zvoni. Inače se uglavnom lako budim.

Kad se moja svest povezala u tački gde je stajao budilnik, mehanički sam zgrabio sat, stavio ga na krilo i pritisnuo crveno i \ crno dugme obema rukama. Tek tad sam shvatio da alarm nije ni zvonio. Nisam ni spavao, pa samim tim nisam ni navijao budilnik, nego sam ga samo slučajno ostavio na kuhinjskom stolu. Obavljao sam šafling. Stoga nema potrebe ni da isključujem alarm.

Vratio sam budilnik na sto i osvrnuo se oko sebe. Prostorija je izgledala istovetno kao i pre nego što sam počeo šafling. Crvena lampica na alarmnom uređaju pokazivala je ,,ON“, a na ivici stola stajala je prazna šolja za kafu. Na staklenom podmetaču, upotrebljenom kao zamena za pepeljaru, stajao je onako prav jedan opušak cigarete koju je ona pred odlazak popušila. Marke marlboro lajt. Bez ostatka karmina. Kad malo bolje razmislim, ona se nije ni šminkala.

Potom sam pregledao svesku i olovke pred sobom. Od pet lepo zarezanih F olovaka, dve su bile slomljene, dve potpuno istupljene, a samo je jedna ostala netaknuta. Srednji prst moje desne ruke bio je blago utrnuo, kao posle mnogo sati neprekidnog pisanja. Šafling je bio

završen. Šesnaest stranica sveske bilo je gusto ispisano sitnim brojčanim vrednostima.

Prema uputstvu iz priručnika, uporedio sam spisak brojčanih vrednosti pretvorenih pranjem sa onima dobijenim od šaflinga i onaj prvobitni spisak spalio u sudoperi. Stavio sam svesku u kasu i zajedno s kasetofonom zatvorio je u sef. Onda sam seo na sofu u dnevnoj sobi i uzdahnuo. Time je bilo gotovo pola posla. Bar još jedan dan ne moram ništa da radim.

Sipao sam dva prsta viskija u čašu, zažmurio i popio ga u dva gutljaja. Toplota alkohola ugrejala mi je grlo, prolazeći kroz jednjak i splasnuvši u želucu, da bi se ubrzo razlila kroz krvne sudove do svakog delića mog tela. Najpre su mi se zažarile grudi i obrazi, pa su mi se potom ugrejale ruke i na kraju noge. Otiši* sam u kupatilo, oprao zube, popio dve čaše vode, obavio malu nuždu, pa se onda zaputio u kuhinju, naoštrio olovke i uredn ih poredao na stalak. Potom sam vratio budilnik pored uzglavlja

i isključio automatsku sekretaricu na telefonu. Sat je pokazivao jedanaest i pedeset sedam. Ostaje mi slobodan sutrašnji dan. Požurio sam da se skinem, obukao se u pidžamu i zavukao se u krevet, pokrio se do brade i ugasio svetio pored kreveta. Pomislio sam da ću dobro da se naspavam, čitavih dvanaest sati. Dobrih dvanaest sati, niko mi neće smetati. Ima da spavam, makar pevale ptice, makar ceo svet ušao u voz i otišao na posao, makar negde u svetu izbila erupcija vulkana, a izraelska divizija razorila neko selo na Bliskom istoku.

Potom sam razmišljao o tome kako ću živeti kad više ne budem Kalkulus. Uštedeo sam dovoljno novca i kad na to dodam penziju, mogao bih opušteno da živim učeći grčki i kako se svira violončelo. Ići ću u planine s futrolom s violončelom na zadnjem sedištu automobila i vežbaću u samoći da sviram do mile volje.

Ako sve bude kako treba, možda ću uspeti i da kupim kućicu na planini. Jednu lepu planinsku kućicu, s normalnom kuhinjom. Tamo ću čitati knjige, slušati muziku, gledati stare filmove na videorikorderu i provoditi vreme kuvajući razna jela. Kad smo kod kuvanja - to me podseti na onu dugokosu bibliotekarku-informatorku. Pomislio sam da ne bi bilo loše kad bi i ona tamo - u toj planinskoj kući - bila sa mnom. Ja bih joj kuvao, a ona bi jela.

Razmišljajući, međutim, tako o kuvanju, utonuo sam u san. San me je samo odjednom poklopio, kao da je na mene palo nebo. I violončelo, i planinska kućica i kuvanje, sve se nekud raspršilo. Ostao sam samo ja, usnuo čvrsto kao tuna.

Neko mi je burgijom bušio rupu u glavi, i unutra gurao nekakvu krutu uzicu. Uzica je izgleda bila veoma dugačka, ulazila je i ulazila u moju glavu. Zamahnuo sam rukom ne bih li sklonio tu vrpcu, ali ma koliko ja mlatio rukom, uzica je i dalje ulazila u moju glavu.

Pridigao sam se i dlanom opipao glavu s obe strane, ali nigde nije bilo uzice. Nije bilo ni rupe. Zvonilo je. Zvono je đonilo neprestano. Zgrabio sam budilnik, stavio ga na krilo i pntisnuo obema rukama crveno i crno

dugme. Ali, čak i tada, 0n° nije prestajalo da zvoni. To telefon zvoni. Sat je pokazivao

četiri i osamnaest. Napolju je još bio mrak - što znači, bilo je četiri i osamnaest ujutru.

Ustao sam iz kreveta, othodao do kuhinje i uhvatio slušalicu. Kad god mi telefon zazvoni usred noći, ja donesem čvrstu odluku da ga

sledeći put pre spavanja vratim u spavaću sobu, ali odmah na to zaboravim. I opet sam zveknuo cevanicom u nešto, sad, da li u nogu stola, ili u gasni šporet.

,,Halo“, rekao sam. S druge strane bio je muk. Potpuni muk, kao da je telefon

zagnjuren u pesak. ,,Halo“, ljutnuo sam se. Ali, na telefonu je i dalje bila mrtva tišina. Nije se čulo ni disanje,

ni pucketanje. Takva tišina da bi i mene preko telefonske linije uvukla u sebe. Iznervirao sam se i spustio slušalicu, iz frižidera izvadio mleko i nalokao se, pa se ponovo zavukao u krevet.

Kad je sledeći put telefon zazvonio, bilo je četiri i četrdeset šest. Ustao sam iz kreveta, ponovo istim putem došao do telefona i podigao slušalicu.

,,Halo“, rekao sam. ,,Halo“, rekao je ženski glas. Nisam mogao da razaznam čijii

„Izvini za ono malopre. Nešto nije u redu sa zvučnim poljem. Na trenutke zvuk je potpuno odstranjen", rekla je.

„Odstranjen zvuk?" ,,Da“, rekla je. „Zvučno polje se malopre poremetilo. Dedi se

sigurno nešto desilo. Je Г me čuješ?" „Čujem", rekao sam. To je bila unuka onog ekscentričnog starca

koji mi je poklonio lobanju jednoroga. Debeljuca u roze kostimu. „Dede nema da se vrati. A još je i zvučno polje počelo da se kvari

iznenada. Mora da mu se nešto loše desilo. Probala sam da ga pozovem na telefon u laboratoriji, ali se ne javlja... sigurno su ga Crnimraci ulovili i uradili s njim nešto strašno."

„Možda si pogrešila. Jesi li sigurna da se tvoj deda nije možda samo zaneo u eksperiment pa ga nema da se vrati kući? Eto, onomad se čitavih nedelju dana nije setio da ti je odstranio zvuk. On je od onih što na sve zaboravljaju kad se nečemu posvete."

Nije tako. Nije to u pitanju. Tačno znam o čemu se radi. Između nas dvoje postoji neki osećaj telepatije, osećamo kad se onom drugom nešto dogodi. Dedi se nešto desilo. Nešto straš- o Pri tom je i zvučna barijera srušena, nema nikakve sumnje, podzemno zvučno polje je zbog toga potpuno poremećeno."

,,Šta?“ Zvučna barijera, specijalni uređaj koji odašilje zvučni signal da

odbije Crnimrake. Ona je silom srušena, i zbog toga je narušena ravnoteža zvuka u okolini. Sigurna sam da su Cr- nimraci uhvatili dedu.“

„Zbog čega?“ „Svi su se ustremili na dedina istraživanja. I Crnimraci, i Krakeri,

celo društvo. Ti tipovi su se nameračili da se dokopaju njegovih istraživanja. Nudili su mu da se nagode, ali deda je to odbio i strašno se razljutio. Molim te, dođi odmah. Dogodiće se nešto strašno. Pomozi mi, molim te.“

Zamislio sam onaj grozomoran podzemni put kojim gospodare Crnimraci. Naježio sam se od same pomisli da sad siđem onamo.

„Znaš šta, izvini, ali moj posao je da uradim kalkulaciju. Sve izvan toga ne ulazi mi u opis posla i stvarno je izvan mojih moći. Naravno, rado bih učinio sve da budem od koristi, ali ne mogu da se hvatam u koštac sa Crnimracima i izvlačim tvog dedu. To treba da radi policija, ili profesionalci Sistema, tako neki specijalno obučeni ljudi."

„Policija ne dolazi u obzir. Ako od njih to budem tražila, sve će se saznati i nikako neće valjati. Ako dedino istraživanje sada bude objavljeno, biće kraj sveta."

„Kraj sveta?" „Molim te", rekla je devojka. „Dođi brzo i pomozi mi. Ako to ne

uradiš, dogodiće se nešto nepovratno. Posle dede, tebi će biti za petama." „Zašto bi se oni okomili na mene? Hajde na tebe, ali ja ne znam ama

baš ništa o istraživanju tvog dede, zar nije tako?" „Ti si ključ. Bez tebe se vrata neće otvoriti." „Uopšte ne razumem o čemu govoriš", rekao sam.

„Nemam vremena da ti preko telefona objašnjavam poje- mosti. Ali, ovo je nešto veoma važno. Mnogo važnije nego što možeš da zamisliš. Veruj mi. Ovo je nešto za tebe veoma ј važno. Ako nešto ne učiniš dok ne bude prekasno, biće kraj. j To je živa istina."

,,Uh“, rekoh i pogledah na sat. „Ti bi u svakom slučaju trebalo da izađeš odatle. Ako je tvoj predosećaj tačan, tu je previše opasno."

„Kuda da idem?" Objasnio sam joj gde se nalazi supermarket u Aojami koji radi celu

noć. „Čekaj me kod štanda gde se prodaje kafa. Sti- žem do pola šest." „Mnogo se plašim. Nekako o...“

Zvuk je opet nestao. Nekoliko puta sam doviknuo u slušalicu, ali nije bilo odgovora. Iz slušalice je izlazila tišina, kao dim iz cevi revolvera. Zvučno polje je poremećeno. Vratio sam slušalicu na mesto,

svukao pidžamu i obukao gornji deo trenerke i pamučne pantalone. Potom sam otišao u kupatilo, na brzinu se obrijao mašinicom za brijanje, umio lice i očešljao se pred ogledalom. Lice mi je od neispavanosti bilo naduveno kao jeftini čizkejk. A samo sam želeo da se dobro naspavam. Da se ispavam, da se dobro osećam i da vodim sasvim običan život. | Zašto baš mene ne ostavljaju na miru? Kakve veze sa mnom imaju i jednorozi i Crnimraci?

Preko trenerke sam navukao sintetičku vindjaknu i u džep stavio novčanik, sitniš i džepni nož. Malo sam oklevao, pa sam na kraju umotao lobanju jednoroga u dva peškira i zajedno sa mašicama stavio je u sportsku torbu i pored ubacio svesku sa podacima od šaflinga koja je stajala u kasi. Ovaj stan više nije sigurno mesto. Za obijanje mojih vrata i sefa profesionalcu treba vremena koliko da se opere jedna maramica.

Obuo sam patike od kojih je, na kraju, samo jedna bila oprana i sa sportskom torbom u naručju izašao iz stana. U hodniku nije bilo nikog. Prošao sam pored lifta i sišao stepenicama. Pošto još nije bilo svanulo, u stanovima je bila mrtva tišina. Ni na podzemnom parkingu nije bilo nijedne ljudske prilike.

Nešto je bilo čudno. Bilo je previše tiho. Ako su se toliko nameračili na ovu moju lobanju, trebalo bi da su stavili barem

jednog da osmatra, ali nisu. Kao da su potpuno zaboravili na mene. Otvorio sam vrata automobila, stavio torbu na suvozačko sedište i

upalio motor. Bilo je nešto pre pet sati. Dobro otvorivši oči oko sebe, izvezao sam auto sa parkinga i zaputio se lca Aojami. Ulice su bile prazne i osim taksija koji žure kućama i noćnih kamiona za dostavu, skoro da nijednog automobila nije bilo. Bacao sam pogled s vremena na vreme na retrovizor, ali nisam video da'me iko prati.

Razvoj događaja bio je veoma čudan. Ja odlično poznajem krakerske trikove. Kad se oni namerače da nešto urade, na to se bace svom snagom. Ne bi im se desilo da potplate nekog bezveznog inspektora gasne kompanije ili da prenebregnu prismotru onog koga ganjaju. Uvek biraju najbrže i najpreciznije metode, i sprovode ih bez zadrške. Jednom, pre dve godine, uhvatili su pet Kalkulusa i odsekli im gornje delove lobanja. Onda su im izvadili mozgove i onako na živo pokušali da očitaju podatke iz njih. A pošto im taj eksperiment nije uspeo, na kraju su leševi pet Kalkulusa bez moždane mase i polovine glave od čela nagore isplivali u Tokijskom zalivu. Eto, toliko oni to temeljno rade. Nešto ovde jeste čudno.

Na parking supermarketa pristigao sam u pet i dvadeset osam, samo neki minut pre dogovorenog vremena. Nebo na istoku zabelelo se tek malčice. Sa torbom u naručju, ušao sam u prodavnicu. U prostranom supermarketu skoro da nije bilo čoveka, a na stolici za kasom sedeo je mladić u prugastoj uniformi i čitao neki časopis koji se prodaje. Jedna žena nepoznatih godina i zanimanja sa brdom konzervirane robe i instant hrane u kolicima šetala se prolazom. Skrenuo sam iza rafa s alkoholnim pićima i otišao do štanda s kafom.

Uz šank je bilo naredano desetak barskih stolica, ali nje nije bilo ni na jednoj od njih. Seo sam na stolicu na samom kraju 1 zatražio hladno mleko i sendvič. Mleko je bilo toliko hladno da nisam mogao ni da mu osetim ukus, a sendvič još ranije Pripremljen i uvijen u celofan, od hleba koji je već bio skva- sen. Zvakao sam sendvič polako, zalogaj po zalogaj, i pijuckao mleko. Malo sam ubijao vreme gledajući u turistički poster sa otografijom Frankfurta koji je stajao na zidu. Jesenje doba,

jarkocrveno lišće na drveću uz obalu reke, po površini vode plivaju labudovi. Hrani ih starac u crnom kaputu sa lovačkim šeširom na glavi. Tu je lep stari kameni most, a u pozadini zvonik katedrale. Kad sam se malo bolje zagledao, na oba kraja mosta postojalo je nekoliko pregradaka od kamena napravljenih uz pomoć greda, na kojima je čak bilo nekoliko prozorčića. Nije mi baš bilo jasno čemu služe. Nebo plavo, oblaci beli. Na klupama po obali puno je ljudi. Svi su u kaputima, a mnoge žene na glavama nose marame. Lepa fotografija, jedino što sam se smrzao samo gledajući u nju. Verovatno i zbog tog frankfurtskog jesenjeg pejzaža koji je zaista delovao prohladno, ali se u stvari naježim kad god vidim visoki toranj koji para nebo.

Onda sam pogledao u poster sa reklamom za duvan na suprotnom zidu. Mlad muškarac glatkog lica između prstiju je držao upaljenu cigaretu s filterom i onako odsutno gledao negde popreko. Modeli na reklamama za duvan obavezno imaju onaj pogled u očima: „ni u šta ne gledam i ni o čemu ne razmišljam11.

Gledanjem u poster s reklamom za cigarete nisam mogao da ubijam vreme onoliko dugo kao gledanjem u poster Frankfurta, pa sam se osvrnuo iza sebe i pogledao u praznu unutrašnjost supermarketa. Ispred štanda s kafom, nalik na džinovske mravinjake stajale su visoke formacije od poredanih konzervi voća. Tri naredane planine: jedna od breskvi, jedna od grejpfruta i jedna od pomorandži. Ispred je stajao sto za degustaciju, ali pošto je bio cik zore, degustacija još nije bila u toku. Ko bi isprobavao konzervirano voće u pet i četrdeset pet ujutru? Pored stola visio je poster „Sajam voća iz SAD “. Ispred bazena na posteru stajao je komplet belih baštenskih stolica i tu je jedna devojka jela čitav asortiman voća. Plavokosa i plavooka, lepa devojka dugih nogu i preplanulog tena. Na reklamama za voće uvek se pojavljuju plavokose devojke. One lepotice u koje možeš da gledaš koliko god dugo hoćeš, ali istog trenutka čim odvojiš pogled od njih, više ne možeš da se setiš kako izgleda. Postoji ta vrsta lepote na ovom svetu. Isto kao voćni miks - ne razlikuješ ih jednu od druge.

Alkoholna pića su se prodavala na zasebnoj kasi, ali tu nije bilo prodavca. Čestiti ljudi ne idu da kupuju alkohol pre do

ručka. Dakle, u tom delu nije bilo ni mušterija, niti prodavca, samo redovi boca pića, kao neka tek zasađena šuma omanjeg aličastog drveća. Na moju radost, u tom uglu ceo jedan zid bio je oblepljen posterima. Prebrojao sam po jedan poster sa reklamom za konjak, burbon, viski i votku, po tri za škotski viski i domaći viski, dva za sake i četiri za pivo. Nije mi jasno zašto jedino postera za alkoholna pića ima u tolikom broju. Možda zato što od svih vrsta hrane i pića, alkohol ima najsve- čarskiji karakter.

Ali, pošto su bili savršeni za ubijanje vremena, zagledao sam ih redom, od početka do kraja. Ono što sam shvatio gledajući u tih petnaest postera jeste da je od svih vrsta alkohola, viski s ledom vizuelno najprivlačniji. Jednostavno rečeno, fotoge- ničan je. U široku, oveću čašu ubaciš tri-četiri kockice leda pa sipaš gust viski boje ćilibara. Na trenutak, sekund pre nego što se prozirna voda od otopljenog leda pomeša s viskijem boje ćilibara, led pluta u njoj. A to baš lepo izgleda. Tad sam shvatio da na većini reklama za viski stoji fotografija viskija s ledom. Viski s vodom ostavlja bled utisak, a čist valjda deluje previše praznjikavo.

Ono što sam još primetio jeste da ni na jednom od postera nije bilo grickalica. Nijedan od ljudi fotografisanih na posterima nije ništa grickao dok je pio alkohol. Svi su samo pili. Možda je to zato što se smatra da bi se pojavom grickalica na posteru gubila čistoća alkohola. Ili možda zato što grickalice fiksiraju imidž alkohola. Ili pak zato što bi onom ko gleda u poster pogled odlutao na grickalice. To sam nekako mogao da razumem. Sve ima svoje zašto.

Dok sam gledao u postere, došlo je šest sati. Debeljuce još nije bilo. Nije mi bilo jasno zašto toliko kasni. A rekla mi je da dođem što pre. Nisam postavio pitanje šta onda. Samo sam došao što sam mogao pre. Sve ostalo je samo njen problem. Mene lično se ništa ne dotiče.

Poručio sam vruću kafu, bez mleka i šećera, i polako je pio. Kako je sat otkucao šest, broj mušterija polako je počeo da se

uvećava. Domaćice koje su pošle po hleb i mleko za doručak, studenti koji se vraćaju iz noćnog provoda u potrazi za laganim doručkom. Bila je i devojka koja je došla da kupi toalet papir,

i neki službenik koji je kupio tri različita dnevna lista. Pristigla su i dva sredovečna muškarca sa torbama za golf da kupe pljoske s viskijem. Kad kažem sredovečna, mislim na sredinu tridesetih, dakle istih godina kao ja. Jeste, kad razmislim, pa i ja sam sredovečan. Samo što ja nikad ne nosim klovnovsku odeću kao tu za golf, pa izgledam dosta mlađe.

Bilo mi je baš lepo što sam je čekao u supermarketu. Nigde drugde ne bih ovako dobro ubijao vreme. Obožavam supermarkete.

Čekao sam tu do pola sedam i onda odustao. Izašao sam odatle, seo u auto i zaputio se ka stanici Sinđuku. Auto sam ostavio na parkingu i sa torbom u rukama otišao do pulta gde se stvari daju na čuvanje. Službenika sam zamolio da pažljivo rukuje torbom jer je unutra nešto lomljivo, a on je na ručke zakačio crvenu karticu „pažnja, lomljivo!" sa sličicom čaše za koktel. Kad sam se uverio da je uredno na policu pohranio tu plavu najk sportsku torbu, uzeo sam revers. Zatim sam otišao do kioska i tražio koverat i marku od 260 jena, u koverat ubacio revers i zatvorio ga, zalepio marku, adresirao koverat na sopstveni tajni poštanski fah pod imenom izmišljene firme i poslao ga preporučeno. Tako lobanju, izuzev u nekim vanrednim okolnostima, niko neće pronaći. Time se služim ponekad, iz predostrožnosti.

Kad sam koverat ubacio u poštansko sanduče, isparkirao sam auto i vratio se u stan. Pomislio sam na to da sad više ne moram da brinem da će je neko ukrasti i laknulo mi je. Parkirao sam auto na parkingu, popeo se stepenicama i ušao u kuću. Istuširao sam se, zavukao u krevet i zaspao snom pravednika. U jedanaest sati neko je došao. S obzirom na okolnosti i pomislio sam da je vreme da se neko pojavi, pa se nisam bogzna koliko iznenadio. Taj neko, međutim, uopšte nije pozvonio, nego se telom zaletao u vrata mog stana. I to nije bilo neko tamo obično navaljivanje na vrata koje bi se na tome završilo, nego razvaljivanje vrata kao gvozdenom kuglom za rušenje kuće od koga se zemlja tresla. Horor. Kad je već toliko pun energije, mogao je da pritegne nastojni- ka i uzme mu univerzalni ključ. Bio bih mu zahvalan da je vrata lepo otvorio univerzalnim ključem - ne bih morao da plaćam popravku. Posle sveg tog divljanja gazda ima da me izbaci iz stana.

I dok je ta telesna navala na moja vrata trajala, ja sam obukao pantalone, navukao gornji deo trenerke preko glave, uvukao nož ispod kaiša, otišao u kupatilo i obavio nuždu. Onda sam otvorio kasu i pritisnuo dugme na kasetofonu da za svaki slučaj izbrišem kasetu, potom otvorio frižider, izvadio limenku piva i salatu od krompira da ručam. Na terasi

postoje lestve za hitnu evakuaciju koje sam mogao da iskoristim da tuda pobegnem, ali sam bio toliko umoran da me je mrzelo i da bežim. Nijedan problem s kojim sam suočen time ne bi bio rešen. A suočen sam, ili sam uvučen u neku vrstu izuzetno čudnovatih problema s kojima ni sam ne znam šta bih. Bilo mi je potrebno da se s nekim ozbiljno posavetujem o tome.

Otišao sam u podzemnu laboratoriju naučnika da na njegov zahtev obradim podatke. Tom prilikom sam dobio nešto što je izgledalo kao lobanja jednoroga i doneo je kući. Ubrzo potom, na vrata mi je došao inspektor gasne kompanije koga su očigledno potplatili Krakeri i pokušao da mi ukrade tu lobanju. Sledećeg jutra, telefonom me je pozvala unuka mog klijenta i tražila od mene da spasavam njenog dedu koga su ščepali Crnimraci. Došao sam na dogovoreno mesto, ali se ona nije pojavila. Izgleda da u svom posedu imam dve ključne stvari. Jedna od njih je lobanja, a druga su podaci od šaflinga. Obe sam ostavio na čuvanje u stanici Šinđuku.

Mnogo je tu nepoznatih. Voleo bih da mi neko da nekakav nagoveštaj o čemu se ovde radi. Bez toga, ne znajući šta je tu šta, mogao bih da završim u begu s tom lobanjom doveka.

Dokrajčio sam pivo, pojeo salatu od krompira i taman kad sam udahnuo, začulo se razvaljivanje čeličnih vrata. Ona se s treskom otvoriše i u stan uđe čovek kolikog u životu nisam yideo, kao od brega odvaljen. Na sebi je imao šarenu havajsku košulju, zeleno-braon maskirne pantalone mestimično prošarane masnim flekama i bele patike veličine ronilačkih peraja. Glava obrijana, nos spljošten, a vrat debeo kao struk normalne osobe. Kapci mu sivi i naduveni, kao od gvožđa, a oči upadljive e me, mamurnog izgleda. Izgledale su kao staklene oči, ali

kad ih čovek malo bolje zagleda, vidi da se ženice pomeraju i da to stvarno jesu prave oči. Mora da je imao sto devedeset pet centimetara visine. Ramena su mu bila toliko široka da je čak i ogromna havajska košulja na njemu, koja kao da je bila načinjena od presavijenog čaršava, bila toliko pripijena da se činilo da će mu dugmad na grudima popucati svakog časa.

Gorostas je pogledao u vrata koja je sam razvalio istim pogledom kao što bih ja gledao u čep izvađen iz boce vina, pa se okrenuo ka meni. On prema meni kao čoveku izgleda nije gajio neka bogzna koliko složena osećanja. Gledao je u mene kao da sam deo nameštaja ovog stana. I sam sam poželeo da to i budem.

Kad se gorostas pomerio u stranu, iza njega sam ugledao malog čoveka. Ni celih sto pedeset centimetara visok, mršav, pravilnih crta lica. Na sebi je imao svetloplavu lakost polo majicu, bež platnene pantalone i svetlobraon kožne cipele. Skoro kao da ih je kupio u nekoj ekskluzivnoj radnji dečije odeće. Na ruci mu je bleštao zlatni roleks, a pošto dečiji roleksi naravno ne postoje, na njemu je izgledao mnogo veći nego što bi trebalo, kao neki komunikator iz Zvezdanih staza. Bio je u kasnim tridesetim, ili ranim četrdesetim. Da mu je bilo samo još dvadeset centimetara visine, mogao je da prođe kao sporedni televizijski glumac.

Grmalj je obuven ušao u kuhinju, obišao oko stola i izvukao stolicu preko puta mene. Onaj mali je polako išao za njim i seo na nju. Grmalj je seo na sudoperu i, prekrstivši na grudima svoje ruke debljine butina normalnog čoveka, upro svoj na svetlost osetljiv pogled u predeo malo iznad mojih bubrega. Očigledno je trebalo da iskoristim one merdevine za hitnu evakuaciju na terasi da zbrišem. U ovom trenutku, greška u mom rasuđivanju stvarno je upadala u oči. Možda ne bi bilo loše da nekad odem do benzinske pumpe da mi malo pogledaju pod haubu. Kepec me nije ni pogledao, niti se pozdravio. Iz džepa je izvadio cigarete i upaljač i stavio ih na sto. Benson i hedžis cigarete i zlatni dipon upaljač. Sudeći po tom prizoru, trgovinski debalans mora da je tema koju je naduvala neka strana vlada, pomislio sam. Uzeo je taj upaljač i okretao ga između dva prsta. Izgledali su kao putujući cirkus koji ide po kuća

ma mada naravno nemam pamćenje o tome da sam bilo šta slično naručio. Pretražio sam vrh frižidera i našao pepeljaru sa logom badvajzera koju

sam davno dobio u prodavnici pića, prstima s nje očistio prašinu i stavio je pred muškarca. Kvrcnuo je upaljačem i zapalio cigaretu, zaškiljio očima i otpahnuo dim u vazduh. U dimenzijama tog njegovog malenog tela bilo je nečeg bizarnog. I lice i ruke i noge su mu bili podjednako mali. Kao da je neko napravio umanjenu kopiju normalnog čoveka, takva mu je bila telesna građa. Zbog toga je i paklica benson i hedžisa delovala kao da je veličine paketa novih bojica.

Ne progovarajući ni reč, Kepec je samo netremice posma- trao kako dogoreva žar cigarete. Da je to bio film Žan Lika Godara, ovde bi se pojavio titl „on gleda kako mu dogoreva cigareta11, ali nažalost ili na sreću, Godarovi filmovi više nisu u modi. Kada se vrh cigarete pretvorio u zamašnu količinu pepela, prstom ju je tresnuo: tap-tap, i pepeo je pao pravo na sto. Pepeljaru nije ni pogledao.

„Što se tiče vrata", rekao je Kepec piskutavim glasom, „bilo je neophodno da ih razvalimo. Zato smo ih razvalili. Činjenica, mogli smo lepo ključem da ih otvorimo, ali kad smo već morali, nadam se da se ne ljutiš."

,,U kući nemam ništa. Uostalom, videćete i sami kad je pretražite", rekao sam.

„Pretražimo?" rekao je čovečuljak iznenađeno. „Pretražimo?" ponovio je s cigaretom u ustima, češući se po dlanu. „Šta bismo tražili?"

„Ра, ne znam šta, ali zar niste ovde zato što nešto tražite? Razvalili ste vrata i sve to."

„Stvarno ne znam o čemu govoriš", rekao je. „Ti mora da si u nekoj zabludi. Ništa mi nećemo. Došli smo da porazgovaramo s tobom. To je sve. Niti šta tražimo, niti nam šta treba. Jedino koka-kola, eto, ako imaš."

Otvorio sam frižider, izvadio dve limenke koka-kole koju sam kupi,, cja

nj0me presečem viski i stavio ih na sto zajedno s casama. Onda sam za sebe izvadio limenku ebisu piva.

„Hoće li i on da pije?" pitao sam, pokazujući na Grmalja 12a sebe.

Kepec je savio prst u znak poziva, a Grmalj bešumno priđe stolu i uze limenku koka-kole. Iznenađujuće lagana kretnja tela s obzirom na dimenzije.

„Kad popiješ, uradi оио“, reče mu Kepec, a onda meni kratko: „Zabava".

Osvrnuo sam se iza sebe i posmatrao kako Grmalj ispija limenku koka-kole u cugu. Ispražnjenu limenku on okrenu naopako, pa kad se uverio da u njoj nije preostala nijedna kap, spljošti je dlanovima nepromenjenog izraza na licu, uz zvučnu pratnju gužvanja, kao kad novinski papir leti na vetru. Crvena limenka koka-kole bila je pretvorena u metalni listić.

„Dobro, to može svako", rekao je Kepec. Možda može svako, ali ja bogami ne.

Grmalj je zatim to spljošteno parče metala držao između dva prsta, i uz samo jedan blagi drhtaj na usnama prelomio ga po dužini. Jesam jednom video tako napola prelomljen telefonski imenik, ali spljoštenu limenku koka-kole - prvi put. Nikad nisam probao to da izvedem pa ne znam, ali mora da nije lako.

„Može on da savije i kovanicu od sto jena. To ne može baš svako", rekao je čovečuljak.

Klimnuo sam glavom. Slažem se. „I uvo može da otkine." Klimnuo sam glavom. Slažem se. „Do pre tri godine bio je profesionalni rvač", reče Kepec. „Bio je

odličan. Da nije povredio koleno, stigao bi do klase šampiona. Mlad je, snažan i brži nego što izgleda. Ali, od povrede kolena, više nije mogao. Za rvanje moraš imati brzinu."

Gledao je u mene, pa sam klimnuo glavom. Slažem se. „Otad se ja brinem o njemu. On mi je rođak." „Prosečna građa nije vam porodična crta izgleda", rekoh. „Šta si to rekao?" reče Kepec, gledajući me pravo u oči. ; „Ništa, ništa", rekoh ja. Kepec kao da je malo razmišljao šta da radi, ali je ubrzo digao ruke,

bacio cigaretu na pod i ugasio je cipelom. Odlučio sam da se ne pobunim zbog toga.

„Moraćeš da se opustiš. Budi otvoren, olabavi malo. Ako se ne opustiš, nećemo moći otvoreno da razgovaramo", гејГ je Kepec. „Još si napet."

jVlogu li do frižidera po još jedno pivo?“ Možeš, naravno. Ovo je tvoj stan valjda, i tvoj frižider i

tvoje pivo.“ „I moja vrata." Zaboravi na vrata. Zato i jesi napet. Ionako su ti bila nika- lcva Kad si

tako lepo plaćen, mogao bi i da se preseliš u neki stan s ljudskim vratima."

Odustao sam od vrata i iz frižidera uzeo limenku piva da popijem. Kepec je sipao koka-kolu u čašu, sačekao da se stišaju mehurići i otpio pola.

„Pošto bi mi bilo žao ako sam te uznemirio, hteo bih pre svega da ti objasnim: došli smo ovamo da bismo ti pomogli."

„Ра ste mi razvalili vrata?" Kako sam to izgovorio, istog trena bio je crven u licu, na- dutih

nozdrva. „Jesam li ti reko da više ne spominješ ta vrata?" rekao je strahovito

mirno. Onda je Grmalju uputio to isto pitanje. Grmalj je klimnuo glavom da je tako. Vrlo naprasit čovek. Nisam baš oduševljen što imam posla s takvim ljudima.

„Došli smo u dobroj nameri", rekao je Kepec. „Pošto si ti u haosu, da ti objasnimo neke stvari. Dobro, ako je haos’ loš izraz, možemo da kažemo i da si zbunjen. Jesam u pravu?"

„U haosu sam, i zbunjen sam", rekoh. „Ne znam ništa, nemam ni nagoveštaja o bilo čemu, a nemam ni vrata."

Iz sedećeg položaja na stolici, Kepec je zgrabio zlatni upaljač sa stola i zafrljačio ga u vrata frižidera. Začuo se zlokoban, tup udarac, a na vratima mog frižidera ostalo je vidljivo udubljenje. Grmalj je uzeo upaljač s poda i vratio ga na mesto. Sve se vratilo u pređašnje stanje osim rupe navratima frižidera. Kepec je ispijao ostatak koka-kole da bi se smirio. Kad imam posla s naprasitim ljudima, uvek mi dođe da malo iskušavam njihove granice.

„Sta su jedna ili dvoja tupavih vrata? Razmisli o ozbiljnosti situacije. Sta ako ti razvalimo ceo stan? Više nećeš spominjati vrata."

Moja vrata, izgovorih u sebi. Ne radi se o tome da li su jeftina ili ne. Vrata nešto simbolizuju.

»Nema veze za vrata, nego, zbog ovoga mogu da me izbace j2 stana. Ovo je miran kraj, u mojoj zgradi žive samo čestiti judirekao sam.

„Ako ti neko nešto zucne i proba da te izbaci, samo mi se javi. Ima da dođem i lepo da ih pritegnem, znaš. Sad je dosta. Ne talasaj više.“

Tek bih tad imao problema, siguran sam, ali pošto nisam hteo da ga još ljutim, ćutke sam klimnuo glavom i nastavio da pijem pivo.

„Možda se trpam gde mi nije mesto, ali sad kad si prešao trideset petu, bolje bi ti bilo da se maneš piva“, reče Kepec. „Pivo je za studente i fizičke radnike. Naduće ti se stomak, a i ne priliči ti. Kad zađeš u neke godine, vino ili konjak su mnogo bolji za organizam. Onima što preterano

mokre ode metabolizam. Okani ga se. Treba da piješ kvalitetniji alkohol. Kad dnevno popiješ bocu vina od dvadeset hiljada jena, telo ti se pročisti, znaš."

Klimnuo sam glavom i pio pivo. I jeste se trpao gde mu nije mesto. Odlazim na bazen, džogiram i radim vežbe za trbušne mišiće samo da bih mogao da pijem piva koliko mi duša želi.

„Ali, ne mogu da govorim u tuđe ime“, rekao je Kepec. „Svako ima svoje slabosti. Ja sam, eto, slab na cigarete i slatko. Pogotovo na slatko. A ne valja za zube, i još izaziva dijabetes.“ a

Klimnuo sam glavom. Slažem se. On ponovo izvadi cigaretu i pripali je upaljačem. „Odrastao sam pored fabrike čokolade. Tako sam valjda zavoleo

slatkiše. Ali ta fabrika čokolade, znaš, nije bila onako neka velika kao Morinaga ili Meiđi, nego jedna mala, bezimena fabričica. Jedna od onih što prave one neugledne, obične čokolade kao što se prodaju u radnjama sa slatkišima ili samoposlugama. Svaki božiji dan odatle se širio miris čokolade. U sve ti se uvuče taj miris. I u zavese i u jastuk, i u mačku, u sve živo. Zato i sad volim čokoladu. Miris čokolade me uvek podseti na detinjstvo."

Muškarac je bacio pogled na brojčanik svog roleksa. Razmišljao sam da li da još jednom započnem priču o vratima, ali mi je delovalo da će stvar da se otegne, pa sam odustao.

„Е, pa“, reče Kepec. „Da se ostavimo ćaskanja, nemamo bas mnogo vremena. Jesi li se malo opustio?"

,,Malo“, rekao sam. Onda, da pređemo na stvar", rekao je čovečuljak. „Kao što ti

malopre rekoh, došao sam s namerom da ti malo pomognem da razrešiš ono što te zbunjuje. Hajde, pitaj me što god ti nije jasno. Odgovoriću ti na sve na šta mogu.“

Potom mi je Kepec mahnuo rukom u stilu: „Hajde, slobodno." ,,Pitaj što 8od hoćeš “

„Prvo bih hteo da znam ko ste vi, i koliko znate o onome što se ovde dešava", rekao sam.

„Dobro pitanje", rekao je i pogledao u Grmalja kao da traži da se ovaj složi s njim, a kad je Grmalj klimnuo glavom, ponovo je vratio pogled na mene. „Stvarno si bistar, nimalo ne okolišiš."

Kepec je otresao pepeo u pepeljaru. „Razmišljaj ovako: došao sam ovamo da ti pomognem. U ovom

trenutku sasvim je nebitno kojoj organizaciji ja pripadam. Dalje, znamo uglavnom sve o tome šta se dešava. Znamo za Profesora, za lobanju, podatke od šaflinga, skoro sve. Znamo i ono što ti ne znaš. Sledeće pitanje?"

„Juče popodne, potplatili ste inspektora gasne kompanije da dođe i ukrade lobanju?"

„Malopre ti rekoh", kazao je. „Mi ne tražimo lobanju. Ne tražimo ništa."

„Ра ko je onda potplatio inspektora? Da nije on možda bio moje priviđenje?"

„Ne znamo mi to", rekao je Kepec. „Ima još toga što ne znamo. Recimo, o eksperimentu koji trenutno sprovodi Profesor. Do detalja smo upoznati šta on radi, ali ne znamo do čega je došao. To bismo da saznamo."

„Otkud ja to znam?" rekao sam. „Ја ne znam ništa, a stalno imam probleme."

„Znam ja to. Ti ne znaš ništa. Samo te koriste." „Onda nemate ništa od toga što ste došli kod mene." „Došli smo samo da te pozdravimo", reče Kepec kuckajući coskom

upaljača o sto. „Mislili smo da bi bilo bolje da ti se javi- m°' A i biće lakše od sada pa nadalje ako budemo razmenjivali saznanja i zapažanja."

„Mogu li da vam kažem svoje pretpostavke?" „Možeš. Pretpostavke su slobodne kao ptice, široke kao more. Niko ne

može da ih zaustavi." „Niste ni iz Sistema, ni iz Fabrike. Metode vam se razlikuju i od

jednih i od drugih. Verovatno je u pitanju mala, samostalna delatnost. Hoćete novi deo kolača. Mislim da biste verovatno da odgrižete malo od Fabrike.“

„Vidi ti njega!" reče Kepec svom rođaku Grmalju. „Jesam ti rekao? Bistar je, znaš."

Grmalj je klimnuo glavom. „Iznenađujuće bistar s obzirom na to da živi u ovakvom ćumezu.

Iznenađujuće bistar za nekog koga je žena ostavila", reče Kepec. Odavno me niko nije nahvalio, makar bilo i na takav način. Zacrveneo sam se u licu.

„Tvoje pretpostavke su uglavnom tačne", nastavlja on. „Dokopaćemo se nove tehnologije koju Profesor razvija i iz- bićemo na vrh u ovom informacionom ratu. Pripremljeni smo za to, imamo i kapital. Zato nam je potrebno da se dokopamo Profesorovog istraživanja i tebe. Tad ćemo

moći da iz osnova preokrenemo strukturu u kojoj postoje dva pola - Sistem i Fabrika. To je ono što je dobro kod informacionih ratova. Ravnopravna osnova. Pobediće ona strana koja se domogne novog, usavršenog sistema. To će odlučiti pobedu. Kakav je čiji dosadašnji uspeh neće imati nikakve veze. Pri tom, trenutno stanje je potpuno neprirodno. Apsolutni monopol, eto šta je. Sistem ima monopol nad informacijama koje su na videlu, dok Fabrika drži monopol nad informacijama u senci. Nema nikakve konkurencije. Kako god da pogledaš, time se narušava princip slobodnog tržišta. Zar ne misliš da je to neprirodno?"

„То mene zaista ne dotiče", rekao sam. „Ја samo radim kao mrav, na margini. Ne razmišljam ni o čemu izvan toga. Zato, ako ste došli ovamo da biste mene uključili u svoju ekipu..."

„Ti izgleda ništa ne razumeš", prekinuo me je Kepec. „Nećemo mi tebe u svojoj ekipi. Samo sam rekao da hoćemo da te se dokopamo. Sledeće pitanje?"

„Hoću da saznam o Crnimracima." „Crnimraci su stvorenja koja žive u podzemlju. Obitavaju u

podzemnoj železnici, kanalizaciji, na takvim mestima, hrane se gradskim smećem i piju otpadne vode. Ne mešaju se s ljudima. Zato retko ko zna za njih. Ljudima ne čine ništa nažao, ali se sporadično dogodi da uhvate nekog ko je zalutao u podzemlje pa ga pojedu. Dešavalo se da nestane poneki radnik podzemne

Železnice." Zar vlasti ne znaju za to?“ „Naravno da vlasti znaju. Nije država baš toliko blesava. Znaju oni

sve o tome - doduše, samo vrhuška." „Zašto onda ne upozore ljude na njih, ili ih ne rasteraju?"

„Prvo", rekao je, „ako bi se to objavilo u narodu, nastala bi opšta panika. Zar nije tako? Kad bi znali da im takva jedna banda nepoznatog porekla gmiže pod nogama, nikom ne bi bilo prijatno. Drugo, nema načina da ih se rešiš. Ni da pošalješ Japanske samoodbrambene snage u tokijsko podzemlje, opet ne bi mogle da istrebe sve Crnimrake do poslednjeg. Mrkli mrak je njihov teren. Nastao bi opšti rat.

Onda, ima i ovo: oni su sebi napravili ogromno gnezdo ispod Carske palate i kad bi se nešto desilo, usred noći bi prokopali zemlju i izbili na površinu. Svakog koga zateknu gore mogli bi da uvuku pod zemlju. U Japanu bi nastao haos. Zar nije tako? Zato vlasti okreću glavu na drugu stranu i ostavljaju ih na miru. Povrh toga, ako bi se s njima udružili, stekli

bi ogromnu silu. Ako bi imali Crnimrake na svojoj strani, ni u državnom udaru, ni u ratu, niko im ništa ne bi mogao. Preživeli bi i nuklearni rat, znaš. *11 ovom trenutku, međutim, niko se s njima nije povezao. To je zato što su oni strašno sumnjičavi i sa ljudima na površini se nikad ne mešaju."

„Mada, čuo sam da su se Krakeri i Crnimraci uhvatili ruku podruku", rekao sam.

„Jeste, ima takvih priča. Ali i da je stvarno tako, to bi jedino značilo da se neki deo Crnimraka iz određenog razloga trenutno približio Krakerima, i ništa više od toga. Apsolutno je nezamislivo da se Crnimraci i Krakeri trajno povežu. To nije ništa što treba da te brine."

„Ali Crnimraci su kidnapovali Profesora." „Jeste, i to sam čuo. Ali, ni mi ne znamo detalje. Nije isključena ni

mogućnost da je Profesor to inscenirao da bi mogao a nestane. Više strana je ovde upleteno, šta god da se desilo ne bi bilo čudno."

„Sta li je Profesor naumio da izvede?" „Hteo je da sprovede specifično istraživanje", rekao je, razgledajući

upaljač iz raznih uglova. „I jedna i druga organizacija, i Kalkulusi i Krakeri, forsirali su nezavisno istraživanje sa suprotstavljenih stanovišta. Krakeri pokušavaju da preteknu Kalkuluse, a Kalkulusi da eliminišu Krakere. A Profesor se provlačio kroz uzan prolaz između njih i nastavljao sa svojim istraživanjem koje će preokrenuti sam način na koji svet funk- cioniše, znaš. A za to si mu ti potreban. I to ne ti kao Kalkulus, nego ti kao pojedinac."

„Ја?“ iznenadih se. „Zašto sam mu ja potreban? Nemam nikakve posebne sposobnosti, potpuno sam prosečan čovek. Ne mogu ni da zamislim kako bih ja mogao da doprinesem tom preoketu u funkcionisanju sveta."

„I mi tražimo odgovor na to pitanje", rekao je Kepec prevrćući upaljač u ruci. „Imamo pretpostavke, ali ne i jasan odgovor. U svakom slučaju, on je istraživanje sprovodio fokusirajući se na tebe. Dugo je pripremao završnu fazu. Ti toga nisi bio ni svestan."

„А vi ste se namerili da se domognete mene i istraživanja kad se okonča ta završna faza."

„Ра, jeste", rekao je Kepec. „Ali, postepeno su se nadvijali oblaci. Fabrika je nešto nanjušila i krenula u akciju. Zato smo i mi morali u akciju. A to je problem."

„Zna li Sistem za to?" „Ne, valjda im još nije doprlo do pameti. Doduše, ovi oko Profesora

ga zasigurno drže na oku." „А s kim je on?" „On je više godina radio za Sistem. Naravno, nije to bilo na nivou

saradnje kao što je kod tebe slučaj, nego je radio u Centralnoj laboratoriji. Njegova specijalnost..."

„Za Sistem?" rekao sam. Priča postaje sve zamršenija. A ja, iako sam u njenom središtu, jedini ne znam ništa.

„Tako je, a to znači da je Profesor nekad radio s tobom", rekao je čovečuljak. „Sigurno se nikad niste sreli, ali to treba shvatiti kao da ste bili u istoj organizaciji. Kad kažem u organizaciji, delokrug te organizacije Kalkulusa je ogroman i ona je složena, a pošto strahovito drži do tajnosti, šta se radi, gde i kako - to znaju samo čelni ljudi. Drugim rečima, desna ruka ne zna šta radi leva, a desno i levo oko gledaju na dve različite strane. Rečju, informacija je toliko da ih niko ne može kon- olisati. Krakeri pokušavaju da ih ukradu, a Kalkulusi da ih sačuvaju. Obe strane su rasplinule svoje organizacije toliko da tu poplavu niko ne može da zauzda.

Uglavnom, tako je Profesor smislio da napusti organizaciju Kalkulusa i posvetio se sopstvenom istraživanju. Njegova specijalnost obuhvata mnoge oblasti. Neuropsihijatriju, biologiju, frenologiju, fiziologiju - ako se radi o istraživanju u bilo kojoj od ovih oblasti koje se bave ljudskom svešču, on svakom suvereno vlada. Moglo bi se reći da je on renesansni naučni genije ovog doba.“

Kad sam pomislio da sam jednom takvom čoveku objašnjavao pranje i šafling, stvarno sam sam sebi delovao jadno.

„Ne bih preterivao kad bih rekao da je sistem kalkulacija Kalkulusa praktično njegovo lično dostignuće. Drugim rečima, vi ste pčele radilice napunjene tehnologijom koju je on stvorio", rekao je čovečuljak. „Ako mogu tako da se izrazim."

„Nema problema, samo napred", rekoh. „Dakle, Profesor je napustio Sistem. Kad se on izdvojio, Krakeri su

naravno došli da ga vrbuju. Zato što oni koji napuste organizaciju Kalkulusa mahom postaju Krakeri. Profesor je, međutim, odbio tu ponudu. Rekao je da mora da se bavi nezavisnim istraživanjem'. U toj situaciji, Profesor je i Kalkulu- sima i Krakerima postao zajednički neprijatelj. Odnosno, za organizaciju Kalkulusa, on je bio čovek koji zna previše tajni, a za organizaciju Krakera, jedan od protivnika. Za njih važi -

ako nisi s njima, onda si protiv njih. A pošto to Profesor dobro zna, napravio je laboratoriju tik uz gnezdo Crnimraka. Jesi li išao tamo?"

Klimnuo sam glavom. „То mu je stvarno pametna ideja. Njegovoj laboratoriji niko ne može

da priđe. Svud uokolo vrvi od Crnimraka, ni Kalkulusi, ni Krakeri, ni Crnimraci ne mogu mu doakati. Kad izlazi i ulazi unutra, pušta zvučne talase koje Crnimraci ne podnose. A on °nda samo prođe, kao Mojsije preko Crvenog mora. Crnimraci se razbeže. Savršen sistem zaštite, je Г da? Ako izuzmemo onu Jegovu unuku, ti si verovatno prvi koga je uveo u svoju laboratoriju. Upravo to ti pokazuje koliko si mu važan. Kako god da pogledaš, njegovo istraživanje se približava velikoj završnici, i to znači da je tebe doveo da bi ga okončao."

,,Hmm“, uzdahnuo sam. Nikad u životu nisam pomislio da kao čovek imam toliku važnost. Veoma je čudno kada ti pridaju toliki značaj. Vrlo lukavo. „То znači", rekoh, „da su podaci od eksperimenta koje mi je Profesor dao bili mamac za mene, koji nema nikakvu stvarnu vrednost, zar ne? Ako uzmemo da je Profesorova namera bila samo da me namami."

„А ne, nije tako", rekao je čovečuljak i ponovo bacio pogled na ručni sat. „Ti podaci su u stvari brižljivo smišljen program. - Kao tempirana bomba. Kad kucne čas, ona eksplodira. I ovo je, naravno, samo pretpostavka, ne znamo šta je tačno u pitanju. Nećemo ni znati dok ne pitamo Profesora lično. E, polako nam ističe vreme, pa da privedemo kraju ovaj razgovor. Sta još imaš? Imamo neka posla nakon ovoga."

„Šta je bilo s Profesorovom unukom?" „Zar joj je nešto bilo?" pitao je Kepec u čudu. „Nemamo mi

pojma. Ne možemo mi baš o svemu da vodimo računa, znaš. Šta je, da se nisi zagrejao za nju?"

„Nisam", rekao sam. Recimo da nisam. Kepec ustade sa stolice ne skidajući pogled s mene, uze cigarete i

upaljač sa stola i stavi ih u džep pantalona. „Mislim da si uspeo da shvatiš u kakvom se položaju nalazimo i jedni i drugi. Ako se budemo malo bolje dopunjavali, imaćemo zajednički plan. Tačnije, sad imamo detaljnije informacije o situaciji od Krakera, u ovoj trci mi smo korak ispred. Jedino što je snaga naše organizacije mnogo manja od moći Fabrike. I ako se oni ozbiljno namerače, potući će nas i rasterati. Zato moramo da napravimo diverziju pre nego što se to dogodi. Razumeš li

šta ti sad govorim?" „Razumem", rekao sam. Vrlo dobro razumem. „Samo, mi nemamo snage za to. Dakle, moramo da se oslonimo

na nečiju snagu. Da si ti u pitanju, na koga bi se oslonio?" 1 „Na Sistem", rekao sam. ,Vidi ti njega", opet reče Kepec Grmalju. „Reko sam ti da je

bistar." I ponovo pogleda u mene. „Za to treba mamac. Ako nema mamca, niko se neće upecati. A mamac ćeš da budeš ti."

„То baš i ne bih da budem", rekoh. Šta bi ti ili ne bi, to nije pitanje", rekao je on. „Mi smo očajni- A sad

ja imam jedno pitanje za tebe: šta ti je najdrago- cenije u ovom stanu?" Ništa", rekao sam. „Nemam nikakve dragocenosti. Sve stvari su mi

jeftine. до mi je savršeno jasno. Ali, mora da imaš bar nešto što ne bi hteo da

ti se uništi. Koliko god jeftino bilo, valjda ti živiš ovde." „Da se uništi?" pitao sam zabezeknuto. „Šta to znači?" „Ра baš to - da se uništi. Eno, kao ona vrata", reče čovečuljak i izvrnu

se da pokaže na vrata koja su izletela iz šarki. „Uništavanje uništavanja radi. Ono kad se sve razleti u paramparčad."

„Zbog čega?" „Ne mogu da ti objasnim u jednoj rečenici, a ionako ćemo sve da

porazbijamo, objašnjavao ti ja - ne objašnjavao. Zato mi lepo reci šta je to što nećeš da ti razbijemo. Nećeš zažaliti."

„Videorikorder", rekoh, već odustavši. „I televizor. Skupi su, a i tek što sam ih kupio. Osim toga, boce viskija iz zalihe u kredencu."

„Još nešto?" „Kožnu jaknu i novo trodelno odelo. Jakna je američka pilotska, s

krznom na reveru." „Još nešto?" Malo sam razmislio imam li još nešto što mi je važno. Nije bilo više

ničeg. Nisam od onih koji važne stvari čuvaju u stanu. „То je sve", rekao sam. Kepec je klimnuo glavom. I Grmalj je klimnuo glavom. Grmalj je prvo pootvarao vrata kredenca i ormara. Onda je iz ormara

izvadio ručnu spravu za vežbanje, prebacio je na leda i počeo da radi vežbe za leđne mišiće. Nikad dotad nisam sreo čoveka koji je bio u stanju da radi vežbe do kraja stežući tu spravu - to mi je bilo prvi put. Impresivno, nema šta.

Potom je kao da drži bejzbol palicu, uhvatio spravu obema rukama i otišao u spavaću sobu. Nagnuo sam se da vidim šta će sad. On stade ispred televizora, zabaci spravu preko ramena, 1 onda iz sve snage zamahnu ka katodnoj cevi. Uz strahovit Prasak stakla i stotine varnica koje su istovremeno prskale na SVe strane, televizor sa ekranom od dvadeset sedam inča koji sam kupio pre samo tri meseca pukao je kao lubenica.

„Hej, čekaj malo", rekao sam i krenuo da ustanem, ali je čovečuljak dlanovima tresnuo o sto i zaustavio me.

Grmalj je potom uzeo videorikorder i počeo njime iz sve snage da udara o kutiju televizora. Poleteše prekidači, a kabl puče od kratkog spoja i jedan beli pramen dima uzdiže se odatle u vazduh, poput oslobođenog duha. Kad se uverio da je videorikorder razbucan, on baci tu olupinu na pod i iz džepa izvadi skakavac. Skakavac kliknu, a oštrica fijuknu napolje. Potom otvori vrata ormana i fino proreza moju džonston pilotsku jaknu i bruks braders odelo koje sam platio blizu dvesta hiljada jena.

„Rekao si da to nećete raditi", graknuo sam na Kepeca. „Ра, rekao si da nećete uništavati ono što mi je važno!"

„Nisam to rekao", odgovori čovečuljak hladno. „Pitao sam te šta ti je važno. Nisam rekao da to nećemo uništiti. Uništavamo baš zato što ti je važno. Zar to nije jasna stvar?"

„Uh", rekao sam i izvadio pivo iz frižidera. I u paru s Ke- pecom gledao kako Grmalj razvaljuje moj udobni, ukusno namešteni trosobni stan.

Kraj sveta V

Suma

Uskoro, jesen je iščezla. Jednog jutra sam se probudio, pogledao u nebo, a jeseni je već bio kraj. Na nebu više nije bilo jasne senke onih jesenjih oblaka; umesto njih, iznad Se- vernog planinskog grebena, kao neki zlokobni vesnik počeše da proviruju gusti, tmurni oblaci. Samom Gradu, jesen je bila drag i lep gost, ali njen ostanak previše kratak, a odlazak previše nagao. л

Kad je jesen prošla, nakratko je nastao jaz. Čudnovato tih jaz - ni jesen, ni zima. Zlatna dlaka kojom su obrasla tela divljih životinja polako i sigurno gubila je sjaj i postajala sve svetlija, kao nečim izbeljena, nagoveštavajući da je zima na pragu. U iščekivanju ledenog razdoblja, svaka živa i neživa stvar pognula se i otvrdnula. Poput nevidljive opne, predosećaj da zima stiže prekrio je Grad. I huk vetra i šuštanje drveća, i noćni mir, pa čak i bat ljudskih koraka, zvučali su nekako zloslutno tegobno i hladno. Čak ni onaj divan, prijatan šum vode kod peščanog spruda više mi nije donosio utehu. Sve pod kapom nebeskom čvrsto se zatvorilo u svoju ljušturu kako bi se sačuvalo, poprimivši nekakvo stanje potpunosti. Za sve njih zima je bila Posebno godišnje doba, drugačije od bilo kog drugog. Čak je 1 pesma ptica sada bivala kraća i oštrija, a prohladni jaz tek bi Ponekad bio ustalasan lepetom njihovih krila.

„Ove godine zima bi mogla biti vanredno hladna", rekao je stari pukovnik. ,yidim po oblacima. Evo, pogledaj na čas."

Stari čovek me je poveo do ivice prozora pokazujući na guste, mračne oblake nasađene na Severni planinski greben.

„Uvek se u ovo doba godine zimski oblaci u nagoveštajima pojave nad Severnim planinskim grebenom. Oblaci su samo u tragovima, ali po njihovom obliku može se naslutiti koliko će hladna biti zima. Kad su bledi i ravni, to znači da će zima biti blaga. Što su gušći, to će zima biti oštrija. Najgore je kad izgledaju kao ptice raširenih krila. Kad se oni pojave, dolazi ledena zima. E, ono su baš ti oblaci."

Zaškiljio sam očima i pogledao u nebo iznad Severnog planinskog grebena. Vid mi je bio mutan, ali sam uspeo da raspoznam da su to oblaci o kojima stari pukovnik govori. Protezali su se s kraja na kraj Severnog planinskog grebena, u središnjem delu uzdignuti kao planina, baš u obliku ptice raširenih krila koju je spominjao stari čovek. Ogromne sive ptice-zloslutnice koja nadleće planinski greben.

„Ledena zima naiđe jednom u pedeset-šezdeset godina", rekao je Pukovnik. „А ti nemaš kaput, je 1’ tako?"

„Jeste, nemam", rekao sam. Imao sam samo tanku pamučnu jaknu koju su mi dali po dolasku u Grad.

Stari Pukovnik otvori ormar s garderobom, iz njega izvadi tamnoplavi vojnički šinjel i dade mi ga. Kaput u mojim rukama bio je težak kao kamen, od vune koja je grebala na dodir.

„Malo je težak, ali bolje išta nego ništa. Skoro sam ga nabavio, za tebe. Nadam se da će ti veličina odgovarati."

Provukao sam ruke kroz rukave. Bio mi je preširok na ramenima i činilo mi se da neću moći da održavam ravnotežu dok se ne naviknem na njegovu težinu, ali je izgledalo da će mi poslužiti. Uz to, kao što je Pukovnik rekao, bolje išta nego ništa. Zahvalio sam mu.

„Još crtaš mapu?" pitao me je Pukovnik. „Da", odgovorio sam. „Ostalo mi je još nekoliko delova Grada, ali

bih hteo da je završim što pre mogu. Kad sam već ovoliko odmakao." „Ništa ne smeta što crtaš mapu. To je tvoja stvar, a i nikome ne

smetaš. Ali, veruj mi na reč, moraš prestati da odlaziš daleko kad dođe zima. Ne smeš da se udaljavaš od naselja. Ne možeš biti previše oprezan kad dođe tako oštra zima kao što će biti ove godine. Ovo nije neko prostranstvo, ali zimi ima mnogo opasnih mesta za koja ti ne znaš. Sačekaj proleće da dovršiš mapu.“

„Razumem", rekao sam. „А kada počinje zima?“ „Sa snegom. Kad padne prvi sneg, to je početak zime. A kad se sneg

koji je napadao na peščani sprud otopi i nestane, tad je zimi kraj.“ Zagledani u oblake iznad Severnog planinskog grebena, zajedno smo

pili jutarnju kafu. „Ima još nešto važno", rekao je stari čovek. „Kad počne zima, drži se

podalje od Zida. Isto tako i od Šume. Zimi ta mesta počinju da dobijaju strahovitu moć."

„Čega ima u Šumi?" „Nema ničeg", rekao je stari pukovnik posle kratke stanke. „Nema

ničeg. Ili barem nema ničeg što treba tebi ili meni. Za tebe i mene Šuma je nepotrebno mesto."

,,U Šumi nema nikog?" Pukovnik je otvorio poklopac peći i izbacio pepeo, pa ubacio

nekoliko uzanih cepanica i komada uglja. „Verovatno ćeš od večeras morati da počneš da ložiš peć“, rekao je.

„Ova drva za ogrev i ugalj uzimamo iz Šume. Pored toga, pečurke, čaj i slične namirnice takođe se mogu naći u Šumi. U tom smislu Šuma nam jeste potrebna, ali samo za to. Izuzev toga u njoj nema ničeg."

„Ipak, to znači da ljudi mogu živeti u njoj od uglja koji iskopaju, ogreva koji prikupe i pečuraka koje uberu, zar ne?"

„Svakako. Nekoliko njih boravi tamo. Oni Gradu dobavljaju ugalj, drva za ogrev i pečurke, a mi im zauzvrat dajemo zrnevlje i odeću. Tu

razmenu jednom nedeljno obavljaju određeni ljudi na mestima određenim za to. Izuzev toga, međutim, s njima nema nikakvog opštenja. Oni ne zalaze u Grad, a mi se ne približavamo Šumi. Mi i oni smo potpuno različita bića."

„U čemu je razlika?" „U svakom smislu", rekao je stari čovek. „Od nas se razlikuju u svakom pogledu koji se da zamisliti. Samo da znaš, nemoj da Se zanimaš za njih. Oni su opasni. Mogli bi da imaju neke loše uticaje na tebe. Zato što se ti još nisi, kako da kažem, sasvim formirao kao čovek. A dok se ne budeš sasvim formirao do odgovarajućeg stepena, bolje ti je da ne srljaš u opasnost bez ikakve potrebe. Šuma je samo šuma. Dovoljno je da samo tako upišeš na svoju mapu: ’Šuma’. Razumeš?"

„Razumem." „Osim toga, Zid je u zimu strašno opasan. On zimi čvrsto opkoljava

Grad. Bude nam savršeno i nepobitno jasno da smo zatvoreni unutra. Ništa od onog što se unutra dešava Zidu ne može da promakne. Zato ne treba apsolutno ništa da imaš s njim, niti da mu se približavaš. Kao što ti više puta ponovih, ti još nisi formiran čovek. Još u tebi ima sumnji, još protivrečnosti i žaljenja, još ima slabosti. Zima je za tebe najopasnije doba."

Ja sam, međutim, pre nego što zima dođe, morao barem malo da istražim Šumu. Već je bilo vreme da Senki dam mapu, a on mi je naložio da istražim i Šumu. Ostalo je još samo nju da pretražim, i mapa će biti gotova.

Nad Severnim planinskim grebenom oblaci su polako ali sigurno širili krila. Što su se više protezali nebom iznad Grada, zlaćanih sunčevih zraka naglo je bivalo sve manje. Slabašna svetlost probijala se kroz tanak sloj oblaka koji je poput dima prekrivao nebo. Mojim ranjenim očima to godišnje doba nosilo je olakšanje. Više nije bilo vedrih dana, a takve oblake vetar više nije mogao da razveje.

U Šumu sam ušao sledeći stazu uz Reku, a da se ne bih izgubio bio sam odlučio da se držim Zida dokle god je to moguće i odatle istražim unutrašnjost Šume. Tako ću biti u stanju na mapu da ucrtam i oblik Zida tamo gde je okruživao Šumu.

Taj zadatak, međutim, nije bio nimalo lak. Nasred puta postojala su duboko usečena, skoro skrivena udubljenja u tlu, gde zemlja kao da je bila propala, a ogromni žbunovi divljih jagoda nadvisivali su čak i mene. Nešto ispred preprečila se močvara. Svud naokolo veliki paukovi ispleli su lepljive mreže koje su mi prianjale uz lice, vrat i ruke. S vremena na vreme u obližnjem žbunju začulo bi se kako nešto gmiže. Natkriljujući nebo, džinovske grane stvorile su u Šumi takvu tamu kao da sam se

nalazio na dnu mora. Između žila podno drveća provirivale

sU velike i male pečurke raznih boja, poput simptoma neke mučne bolesti koja kao da je napala koru drveta.

Pa ipak, čim sam se odvojio od Zida i zakoračio u dubinu Šume, preda mnom se ukazao neki čudnovato skriven i harmoničan svet. Svež dah prirode u koju ljudska noga nije kročila ispunio je čitav predeo, a meni doneo spokoj u duši. U mojim očima ona uopšte nije bila ni nalik na ono opasno mesto na k^vo me je upozorio stari pukovnik. Tu je postojao beskonačan životni ciklus sačinjen od drveća, rastinja i malih živih bića, a u svakom kamičku i svakom grumenu zemlje osećalo se nešto nalik na nepromenljivu promisao.

Što sam se više udaljavao od Zida i zalazio u dubinu Šume, taj utisak mi je bivao sve snažniji. Nadvijena senka nečeg zloslutnog hitro je bledela, izgled drveća i boje rastinja i lišća bivali sve nežniji, a ptice sve cvrkutavije. Tu i tamo otvorio bi se poneki maleni proplanak, ali ni na njima, niti u povetarcu koji se provlačio kroz drveće, nije bilo one napetosti niti mračnih slutnji kakve sam imao u onom delu Šume u blizini Zida. Da li to Zid svojom moći remeti atmosferu Šume, ili je možda u pitanju zemlja sama?

Koliko god mi, međutim, prijalo da zalazim sve dublje u Šumu, ipak nisam smeo da se potpuno odvojim od Zida. Šuma je bila duboka: ako se izgubim neću moći čak ni da utvrdim u kom pravcu treba da se krećem. Nije bilo ni staza, niti ikakvih obeležja. Stoga sam nastavio kroz Šumu oprezno, držeći taman toliku razdaljinu od Zida da u svakom trenutku mogu da ga vidim krajičkom oka. Nisam mogao tek tako da razlučim da li mi je Šuma naklonjena ili je prema meni neprijateljski nastrojena, i da li je taj spokoj i prijatan osećaj koji sam imao možda samo iluzija namenjena da me uvuče unutra. Kako god bilo, baš kao što me je stari pukovnik upozorio, Grad me je smatrao slabim i nestabilnim bićem. Koliko god ja pazio, nikad ne mogu biti previše obazriv.

Verovatno upravo zato što nikad do tad u dubinu Šume nisam kročio, nisam uspeo da ugledam nikakav trag da su u njoj obitavali ljudi. Niti je bilo ljudskih stopa, niti naznaka da je bilo šta dotaknuto ljudskom rukom. Napola sam se nadao da ću u srcu Šume nekog od njih sresti, a napola sam se pribojavao

toga. Ali, za sve te dane koliko sam se ja tuda vrzmao, nije se dogodilo ništa što bi mi obznanilo prisustvo tih ljudi. Moja je pretpostavka bila da oni žive negde još dublje u Šumi. Ili da me samo vešto izbegavaju.

Trećeg ili četvrtog dana mog istraživanja, tačno u delu gde istočni deo Zida pravi veliku krivulju prema jugu, pored samog Zida pronašao sam jedan mali proplanak. Širio se kao lepeza uz samu krivinu Zida, i samo je u tom delu čak i drveće, koje je raslo tik jedno do drugog, ostavilo jednu malenu čistinu. U tom pojasu, začudo, nije bilo onog silovitog osećaja napetosti kao u svim drugim predelima uz sam Zid. Njime je plovio onaj isti mir i spokoj kakav se osećao u dubini Šume. Zemlju je prekrio meki tepih niske trave, a iznad glave prostirao se isečak neba bizarno jasnog oblika. U jednom uglu proplanka stajali su ostaci nekoliko kamenih stubova koji su ukazivali da je tu nekad postojala građevina. Idući od jednog do drugog kamenog stuba, shvatio sam da je to bila prava kuća, sa vrlo dobrim rasporedom prostorija. U najmanju ruku, sigurno nije bila neka privremena građevina. Imala je tri odvojene sobe, kuhinju, kupatilo i predsoblje. Sledeći njene ostatke, pokušao sam da zamislim doba u kom je ona postojala. Ali, nisam znao ko je i s kakvim ciljem sagradio kuću ovako duboko u Sumi, niti zbog čega je sve to na kraju napustio.

Sa stražnje strane kuhinje ostao je čak i kameni bunar, iznutra pun zemlje a po vrhu obrastao travom. Verovatno je taj neko i bunar zatrpao zemljom kada je napuštao to mesto. Ali, ne znam zašto.

Seo sam uz bunar i oslonjen na njegov kameni zid pogledao u nebo. Krošnje dreća koje su obrazovale ono polukružno parče neba šuštale su i drhturile na vetru koji je duvao sa Severnog planinskog grebena. Gusti oblaci puni vlage polako su prese- cali tu prazninu neba. Podigao sam kragnu jakne i posmatrao oblake kako lenjo plove. Iza ostataka kuće nadmoćno je stajao Zid. Po prvi put otkad sam zašao u Šumu gledao sam Zid iz tolike blizine. Posmatran iz neposredne blizine, Zid je delovao doslovce kao da diše. Se- deći na proplanku usred Istočne šume, oslonjen o zid bunara, osluškujući zvuk vetra, shvatio sam da verujem u reći koje mi je izgovorio Čuvar. Ako na ovom svetu postoji nešto savršeno, onda je to Zid. A on tu sigurno stoji od postanka svega. Kao što oblaci plove nebom i kiša na zemlji obrazuje Reku.

Odviše je taj Zid bio velik da bi se smestio na jednu mapu, njegov dah previše snažan, a njegove krivine previše nežne. A svaki put kad bih pokušao da skiciram njegov izgled na bloku za crtanje, savladala bi me beskrajna nemoć. U zavisnosti od ugla posmatranja, Zid je neverovatno menjao izgled, utoliko više otežavajući tačno predstavljanje svog oblika.

Zatvorio sam oči, rešen da barem malo odremam. Oštar fijuk vetra bio je neprestan, ali su me drveće i Zid sasvim štitili od njegove hladnoće. Pre nego što sam zaspao, pomislio sam na Senku. Bilo je vreme da mu predam mapu. Njeni detalji su, naravno, bili neprecizni, a unutrašnjost Šume praktično praznina, ali je zima već bila na pragu a svoje istraživanje tada ionako ne bih mogao da nastavim. Na bloku za crtanje otprilike sam skicirao oblik Grada i položaj i konfiguraciju onoga što se u njemu nalazilo, i o tome zabeležio sve ono što sam uspeo da saznam. Sada je Senka na osnovu toga trebalo nešto da smisli.

Nisam bio ubeđen da će mi Čuvar dozvoliti da se vidim sa Senkom, ali mi je obećao da ću moći da se s njim sretnem kada dan postane još kraći, a Senkina snaga oslabi. Sada kad se zima sasvim približila, ti bi uslovi trebalo da su se stekli.

Zatvorenih očiju sam potom razmišljao o devojci iz Biblioteke. Što sam više, međutim, o njoj mislio, moj osećaj gubitka sve se više produbljivao. Odakle je on i kako potekao uopšte nisam mogao da odredim, ali je to nepobitno bio istinski osećaj gubitka. Očigledno nešto previđam u vezi s njom, pomislih. I to nešto previđam neprestano.

Viđao sam se s njom svakog dana, ali čak ni ta činjenica nije uspevala da popuni prazninu koja je sve više zjapila u meni. Kad sam u prostoriji Biblioteke i čitam stare snove, ona je zaista pored mene. Zajedno večeramo, popijemo nešto toplo, i onda je ja otpratim kući. Dok hodamo, razgovaramo o raznim stvarima. Ona priča o svom životu sa ocem i dvema mlađim sestrama.

Ali, svaki put kada je dopratim do kuće i rastanem se od nje, *mam osećaj da je ta praznina u meni još veća nego pre nego što sam je video. Nikako mi nije polazilo za rukom da nađem leka tom stalnom osećaju nedostatka. Taj bunar je previše dubok i previše mračan i ma koliko zemlje ja u njega ubacio, ne mogu da ga zatrpam.

Pretpostavljao sam da je taj osećaj gubitka nekako povezan sa mojim izgubljenim sećanjem. I uprkos tome što moje sećanje traži nešto što ona ima, ne umem na to da reagujem, a taj raskorak ostavlja mi u duši prazninu kojoj nema spasa. U ovom času, međutim, ništa ne mogu da preduzmem. Moje je biće sada previše slabo i neodređeno.

Odagnao sam te zamršene misli iz glave, a svest mi utonu u san.

Kad sam se probudio, shvatio sam da se temperatura ne- verovatno spustila. Spontano sam počeo da drhtim i čvrsto stegnuo kaput oko tela. Počelo je da se smrkava. Ustao sam sa zemlje i stresao travu s kaputa, kad mi je prva pahulja pala na obraz. Pogledao sam u nebo i video da su se oblaci, puni zloslutne tame, spustili još niže nego pre. Nekoliko snežnih oblaka različitih oblika nošenih vetrom lagodno je plesalo sve

niže po nebu. Zima je stigla. Pre nego što sam napustio to mesto, još jednom sam pogledao Zid.

Savršeni Zid nadmoćno se uzdizao ispod potonulog mračnog neba po kome su plesale snežne pahulje. Pogledao sam uvis ka njegovom vrhu i mogao da osetim kako on odozgo gleda u mene. Stajao je preda mnom, poput prvobitnog bića koje je tek progledalo. Zašto si tu, kao da mi je govorio. Šta tražiš ovde?

Nisam imao odgovor na to pitanje. Kratki dremež u toj hladnoći uzeo je svaki delić toplote iz mog tela, ispunivši mi glavu raznim čudnovatim oblicima. Imao sam osećaj kao da je moje telo tuđe, a moja glava nečija druga. Sve je bilo tako teško i tako zamagljeno.

Izašao sam iz Šume vodeći računa da mi se pogled ne susretne sa Zidom i požurio ka Istočnoj kapiji. Put je bio dug, a tama iz časa u čas sve gušća. Telo mi gubi ravnotežu. Zastajao sam u nekoliko navrata nasred puta da povratim dah i prikupio snagu da nastavim da hodam. Morao sam da skupim svoje rastrojene, otupele nerve. Obavijen tamom sumraka, osećao sam kao da se neki težak teret spušta na mene. Učinilo mi se da u Šumi čujem zvuk roga, ali mi je on samo prošao kroz svest, ne ostavivši nikakvog traga.

Kad sam konačno izašao iz Šume i stigao na obalu Reke, zemlja je već bila prekrivena dubokom tamom. Nigde ni zve- zda na meseca, svud unaokolo zavladao je huk snežnog vetra i žubor hladne vode. Iza mene, nadmoćno je stajala mračna Šuma. Ne mogu da se setim koliko mi je vremena odatle bilo potrebno da stignem do Biblioteke. Jedino čega se sećam je da sam beskonačno dugo hodao putem uz Reku. U tom mraku, vrbine grane su se njihale, a vetar zavijao iznad moje glave. Išao sam i išao, ali nikako da dođem do kraja puta.

Posadila me je ispred peći i stavila mi ruku na čelo. Ruka joj je bila toliko hladna da me je glava zabolela kao da me je pogodila ledenica. Spontano sam reagovao pokušavši da je otresem, ali nisam podigao ruku. Da sam je podigao mislim da bi mi pozlilo.

„Imaš strašno visoku temperaturu", rekla je. „Gde si to pobogu bio i šta si dosad radio?"

Pokušao sam nešto da odgovorim, ali su mi iz svesti nestale sve reči. Nisam mogao dobro da razumem ni šta mi ona govori.

Odnekud je donela nekoliko ćebadi i prekrila me njima u slojevima, pa mi pomogla da legnem pored peći. Dok je to činila, kosom mi je dodirnula obraz. Pomislio sam da ne želim da je izgubim, ali da li je ta pomisao bila proizvod moje sopstvene svesti, ili je isplivala iz nekog ugla mojih starih sećanja, to nisam mogao da prosudim. Mnogo sam toga izgubio, previše sam iscrpljen. Sred tog osećanja nemoći, shvatao sam da

polagano gubim svest. Savladao me je čudan osećaj da se raspadam, kao da mi se telo poslednjim snagama upinje da ne dozvoli svesti da ode. Čemu bi od toga bilo bolje da se prepustim, ni sam nisam znao.

Za to vreme, ona me je držala za ruku. „Spavaj", čuo sam je kako kaže. Zvučalo je kao da te reči ugo, dugo

putuju iz dubine tame.

Okorela zemlja čuda Viski, mučenje, Turgenjev

Grmalj je u sudoperi porazbijao boce viskija koje sam čuvao u zalihama, sve do jedne. Vlasnik obližnje prodavnice alkoholnih pića, s kojim sam se u međuvremenu sprijateljio, donosio mi je uvozni viski kad god je na sniženju, i od toga je nastala pozamašna zaliha.

Prvo je olupao dve boce viskija vajld terki o sudoperu, pa je prešao na kati sark, dokrajčio tri flaše aj-dabl-ju harpera, razbio dva džek denijelsa, sahranio for rouzes, u prah pretvorio hejg i na kraju ubio šest boca čivas regala. Zvuci prskanja stakla bili su užasni, ali je zapah bio još gori. Kako da bude blag, kad je u jednoj minuti polupana moja polugodišnja zaliha viskija? Zapah viskija raširio se po čitavoj prostoriji.

„Napiću se i samo dok sedim ovde“, rekao je čovečuljak impresionirano.

Prestao sam da se uzbuđujem, podbočio glavu rukama na stolu i posmatrao kako raste brdo polupanog stakla u sudoperi. Svaka krhotina koja je štrcala na kraju je sletela, a sve što je imalo neki oblik, rascopalo se. Usred tog rasprskavanja stakla uši nam je zaparalo Grmaljevo zviždukanje. Zvučalo je pre kao struganje kroz vazduh, kao kad neko provlači zubni konac između zuba radi čišćenja, nego kao zvižduk. Pesmu nisam prepoznao - tačnije rečeno, melodije nije ni bilo. Samt? naranje vazduha negde gore, pa negde na sredini, pa onda dole. Slušaš to

i lagano postaješ labilan. Osvrtao sam se oko sebe, pa nalio pivo niz grlo. Želudac mi se stvrdnuo kao kožna tašna bankarskog službenika.

Muškarac je nastavljao bezumno uništavanje. Ono je za njih, naravno, verovatno imalo nekakvog smisla, ali za mene baš nikakvog. Prevrnuo je krevet, rasekao madrac nožem, po- bacao svu odeću iz ormara, istresao fioke na pod, odvalio panel erkondišna, prevrnuo kantu za smeće, počistio sve iz ormara za posteljinu, usput lupajući svaku stvar koju je smatrao za shodno. Obavljao je to hitro i efikasno.

Kad je završio s rasturanjem spavaće i dnevne sobe, prešao je na kuhinju. Čovečuljak i ja smo se premestili u dnevnu sobu, vratili prevrnutu sofu raskidane stražnje strane u prvobitni položaj, seli na nju i posmatrali kako Grmalj razvaljuje kuhinju. Prednja strana sofe bila je praktično netaknuta, što je bila prava sreća u nesreći. Veoma udobna i kvalitetna sofa. a kupio sam je jeftino od jednog poznanika fotografa. Bio je odličan fotograf specijalizovan za snimanje reklama, ali je u jednom trenutku otkačio i otišao u neku zabit u planinama prefekture Nagano, pošto mi je jeftino prodao tu sofu koja mu je stajala u kancelariji. Bilo mi je iskreno žao zbog toga što je poremetio pameću, ali sam ipak bio srećan što sam uspeo da dođem do te sofe. U svakom slučaju, barem sofu neću morati ponovo da kupujem.

Seo sam na desni kraj sofe s limenkom piva u rukama, a čovečuljak je sedeo s njene leve strane, prekrštenih nogu i pod- bočenog lakta. I pored sve buke, niko se od vlasnika susednih stanova nije pojavio da proveri šta se dešava. Na tom spratu živeli su uglavnom samci, i osim u izuzetnim slučajevima, u podne praktično niko od njih nije bio tu. Da li su moji pose- tioci toga bili svesni, pa su zato tako bezobzirno dizali larmu? Verovatno da jesu. Oni sve znaju. Možda deluju neotesano, ali oni stupaju u akciju tek kad sve čestito odmere.

Čovečuljak je povremeno bacao pogled na roleks, provera- vajući kako napreduje akcija, a Grmalj je bez suvišnih pokreta češljao prostoriju i razbijao sve pred sobom. Pred takvom Jednom pretragom ni olovku ne bih mogao da sakrijem. Oni,

166

međutim, kao što je to na početku saopštio čovečuljak, ništa nisu tražili. Samo su uništavali sve oko sebe.

Zbog čega? Možda da bi nekom trećem stavili do znanja da nešto traže. A ko je taj treći? Prestao sam da razmišljam o tome i ispio poslednji gutljaj piva, pa

ostavio ispražnjenu limenku na stočiću. Grmalj je otvarao kuhinjske elemente s posuđem i bacao čaše na pod, pa se dao na tanjire. Sve je porazbijao: i kafe aparat i čajnik, i tegle soli, šećera i brašna. Svud po podu bio je rasut prah. Smrznutu hranu u zamrzivaču zadesila je ista sudbina. I tuce smrznutih kozica i okamenjen teleći file, sladoled i vrhunski buter, ikra lososa i trideset centimetara dugačak komad zaleđenog sosa od paradajza, sve je poletelo na linoleumski pod. Zvučalo je kao da meteoriti udaraju o asfalt na ulici.

Grmalj je zatim obema rukama podigao frižider, izvukao ga napolje i oborio na pod vratima nadole. Od kratkog spoja na žicama pored grejača raspršio se mini vatromet varnica. Na samu pomisao na koji ću način električaru koji dođe da ga popravi objasniti kako je nastao kvar, istog trena sam dobio glavobolju.

Podjednako iznenadno kako je i počela, destrukcija se okončala. Bez ijednog ,,ipak“, „ако“, „ali" ili „uprkos", uništavanje je u trenu stalo. Zavladala je mučna tišina. Prestavši sa zviždukanjem, Grmalj je stajao u dovratku između kuhinje i dnevne sobe i odsutno mi gledao u oči. Ne znam koliko mu je vremena trebalo da moj stan pretvori u tu impresivnu ruinu. Petnaest do trideset minuta, tako nešto. Više od petnaest a manje od trideset. Sudeći po zadovoljnom izrazu lica čove- čuljka dok je gledao u brojčanik roleksa, zamišljam da mora da je bio blizu prosečnog vremena za rasturanje trosobnog stana. Od vremena istrčavanja maratona do dužine upotrebe rolne toalet papira, ovaj svet je odista pun najrazličitijih vrsta prosečnih vremena.

„Deluje da će biti potrebno dosta vremena da se pospremi", reče čovečuljak.

„Ра, svakako", rekoh ja. „А i novca."

Novae u ovom trenutku nije bitan. Ovo je rat. Nema ti pobede u ratu ako počneš da praviš finansijsku računicu.“

„Ја nisam u ratu.“ „Ne radi se o tome čiji je ovo rat, niti čije su pare. Tako je to u ratu.

Ostavi se toga.“ Kepec je iz džepa izvadio snežnobelu maramicu, prislonio je na usta

i dva-tri puta se nakašljao. Malo je proučavao maramicu, pa je vratio u džep. Ovo je samo moja predrasuda, ali ja uopšte ne verujem muškarcima koji nose platnene maramice. Pun sam tako nekih predrasuda. Zato me ljudi mnogo i ne vole. A kad te ljudi ne vole, tvoje predrasude se samo množe.

„Kad mi odemo, posle nekog vremena doći će društvance iz Sistema. Ti im reci da smo bili. Provalili smo u tvoj stan i nešto smo tražili. Reci da smo onda pitali za lobanju, a ti si rekao da o lobanji ne znaš ništa. Razumeo si? O onome što ne znaš ne možeš ništa ni da kažeš, a ono čega nema ne možeš ni da daš. Iako smo te podvrgli mučenju. Dakle, mi smo otišli praznih šaka, kao što smo i došli."

„Mučenju?" upitah. „Neće oni posumnjati na tebe. Ti tipovi ne znaju da si ti išao kod

Profesora. To trenutno znamo samo mi. Zato po tebe nema opasnosti. Ti si vrhunski Kalkulus i oni će ti garantovano poverovati i pomisliti da smo mi iz Fabrike. A onda će povući potez. Sve smo lepo iskalkulisali."

„Ali, mučenje?" rekao sam. „Kakvo mučenje?" „Posle ću ti objasniti, plastično", rekao je čovečuljak. „А šta ako budem svojima ispričao sve onako kako je bilo?" upitao

sam. „Ako to budeš uradio ima da te smaknu", rekao je čovečuljak. „То

nije laž, a nije ni pretnja. Stvarno je tako, da znaš. Prećutao si Sistemu da ideš kod Profesora i obavio šafling koji je zabranjen. Iako je to samo po sebi već dovoljno strašno, Profesor te je povrh svega upotrebio za svoj eksperiment. Neće ti oni progledati kroz prste. Ti se trenutno nalaziš u mnogo većoj opasnosti nego što pretpostavljaš. Shvataš? Da ti pravo kažem, ti sad jednom nogom stojiš na ivici mosta. Dobro razmisli na koju ćeš stranu da padaš. Džabe je da se kaješ kad bude kasno."

Sa dva kraja sofe pogledali smo jedan u drugog. „Hteo bih da pitam jednu stvar", rekao sam. „Šta ću dobiti time što

ću sarađivati s vama i lagati Sistem? Ja pre svega radim za Sistem kao Kalkulus, a o vama, recimo, ne znam ama baš ništa. Zašto bih svojima lagao i udružio se s nekim drugim?"

,Уг1о je jednostavno", reče čovečuljak. „Shvatamo manje- -više u kakvoj se situaciji nalaziš, ali te ostavljamo u životu. Tvoja organizacija

još ne zna ništa o tome u kakav si položaj dospeo. Da zna, možda bi te smaknula. S nama su ti šanse mnogo bolje. Vidiš, jednostavno je, je 1’ da?"

„Ali, Sistem će za situaciju saznati pre ili kasnije. Doduše, ja i ne znam koja je to situacija. Sistem je ogroman, a i nisu budale."

„Možda", rekao je. „Ali proći će još neko vreme do tada, i ako sve bude kako treba, u međuvremenu ćemo i mi i ti možda uspeti da razrešimo svako od ovih pitanja. U tome je izbor. Bira se ono za šta su ti šanse makar za jedan posto bolje. To ti je isto kao šah. Čuvaš se da ne dobiješ šah-mat. A dok ga ti izbegavaš, protivnik možda pogreši. Koliko god jakog protivnika imao, i on može da pogreši. A sad..."

To reče i pogleda na sat, pa pucnu prstima ka Grmalju. Kad je čovečuljak pucnuo prstima, Grmalj podignu bradu, kao robot kome je pritisnuto dugme, i hitro dođe do sofe. Stade ispred mene kao paravan. Ne paravan, bolje rečeno kao veliko platno bioskopa na otvorenom. Ništa se od njega nije videlo. Njegovo telo zaklonilo je svetio sa tavanice, a ja zađoh u bledu senku. To me podseti na pomračenje sunca koje sam jednom kao đak posmatrao u školskom dvorištu. Zatamneli smo svećom panel od stakla i koristeći ga kao filter gledali u sunce. Ima tome otprilike četvrt veka. A tih četvrt veka odvelo me je na zbilja bizarno mesto.

„А sad...", ponovio je on. „Sad ćemo morati da ti uradimo nešto malčice neprijatno. Dobro, ne znam da li je malčice - pre bi trebalo reći prilično neprijatno, ali molim te da shvatiš da je to za tvoje dobro i pritrpiš se. Ne radimo mi to zato što nam se to radi, nego nemamo kud. Hajde, skini pantalone."

Povinovao sam se i skinuo pantalone. Ništa drugačije ne bi bilo i da sam se suprotstavio.

„Spusti se na kolena." Kao što mi je rečeno, spustio sam se sa sofe i kleknuo na tepih- Bilo

je nekako bizarno klečati na podu samo u gornjem delu trenerke i boksericama, ali nisam baš imao vremena da se udubljujem u to, jer me je Grmalj obišao, zgrabio mi ručne zglobove s leđa i pridržavao ih na mom donjem delu kičme. Kretao se glatko, bez suvišnih pokreta. Nije ih on pritisnuo preterano jako, ali kad sam pokušao malo da se promeškoljim, mojim ramenima i zglobovima prostrujao je oštar bol. Onda mi je čvrsto fiksirao nožne zglobove između svojih nogu. Bio sam pritegnut kao jedan od onih predmeta načičkanih na polici na strelištu.

Onaj mali je otišao do kuhinje, sa stola uzeo Grmaljev skakavac i vratio se s njim. Onda je izvukao sečivo oko sedam centimetara dužine, iz džepa izvadio upaljač i dobro ga nagoreo plamenom. Sam nož nije

odavao previše zastrašujući utisak jer je bio džepni, ali je na prvi pogled bilo jasno da to nije neka stvarčica koja se da kupiti u obližnjoj bakalnici. Bio je sasvim dovoljno velik da iskasapi ljudsko telo. Za razliku od medveđeg, ljudsko telo je meko kao breskva, a sečivo od sedam centimetara dovoljno za bilo koju svrhu.

Kad je završio s dezinfekcijom sečiva, čovečuljak je malo sačekao da se ono ohladi. Potom je levom rukom povukao lastiš mojih belih bokserskih gaća i spustio ih negde na pola mog penisa.

„Malo će da boli, ali pritrpi se“, rekao je. Osetio sam kako mi se grumen vazduha veličine teniske loptice penje

iz želuca i staje na pola grla. Shvatam da mi znoj izbija u korenu nosa. Izbezumljen sam. Preplašen da će mi možda povrediti penis. Da nikad više u životu neću imati erekciju.

On mi, međutim, nije povredio penis. Nekih pet centimetara ispod pupka proburazio mi je stomak po širini od jedno sest centimetara. Još uvek topao, oštar vrh sečiva meko se zario u moj donji stomak i skliznuo desno po liniji kao povučenoj lenjirom. U trenu sam probao da uvučem stomak, ali me je Grmalj s leda držao toliko čvrsto da nisam mogao ni mišić da pomerim. Uz to me je čovečuljak levom rukom držao za penis. 111 ao sam osećaj da mi po čitavom telu iz svake pore izbija leden znoj. Sekund potom, usledio je i parajući bol. Kad je čovečuljak ubrusom obrisao krv sa noža i sklopio sečivo, Grmalj me je pustio. Gledao sam kako mi krv boji bele bokserice u crveno. Grmalj mi je iz kupatila doneo čist peškir, a ja ga pritisnuh na ranu.

„Srediće se to sa sedam kopči“, rekao je čovečuljak. „Dobro, ostaće mali ožiljak, ali na tom mestu niko ga neće videti. Žao mi je zbog ovoga, ali i to je život, moraš da se pritrpiš - nema ti druge."

Sklonio sam peškir sa rane i pogledao rasekotinu. Nije bila toliko duboka, ali je svetloružičasto meso natopljeno krvlju bilo i te kako vidljivo.

„Pošto će iza nas da dođe ovo društvance iz Sistema, pokaži im ranu. Onda im reci da smo ti zapretili da ćemo još niže da sečemo ako nam ne kažeš gde je lobanja. Ali ti nisi mogao da nam kažeš gde je, pošto to stvarno ne znaš. Mi smo odustali i otišli. Eto, to je mučenje. Kad se ozbiljno tome posvetimo, izgleda mnogo gore od ovoga, znaš. Za sad je ovoliko dovoljno. Ako bude prilike, pokazaću ti kako to mnogo gore izgleda."

Pritiskajući peškir uz donji deo stomaka, ćutke sam klimnuo glavom. Ne mogu da objasnim zašto, ali imao sam osećaj da bi mi bolje bilo da uradim onako kako mi je rečeno.

„Nego, jeste li vi angažovali onog jadnika, inspektora gasne

kompanije?" pitao sam. „Namerno ste ga podmetnuli da bih ja za svaki slučaj negde sakrio lobanju i podatke?"

„Pametan je", rekao je čovečuljak i pogledao u Grmalja. „Za to glava i služi. Tako se opstaje u životu. Mislim, ako sve ide kako treba."

Potom je dvojka izašla iz stana. Nije bilo potrebe ni da otvaraju vrata, niti da ih zatvore. Čelična vrata mog stana izle- tela iz šarki i izvitoperenog dovratka sada su bila otvorena za čitav svet. Svukao sam krvlju umrljan veš i bacio ga u smeće, pa krv oko rane obrisao gazom nakvašenom vodom. Pri pokušaju da se presavijem napred, osetio sam oštar bol. Pošto mi je i rub gornjeg dela trenerke bio umrljan krvlju, i njega sam bacio. Potom sam probrao odeću razbacanu po podu i obukao jedne plitke gaće i majicu kratkih rukava koja jeste bila umrljana krvlju ali je bila takve boje da se to ne primećuje. Samo to, pa je bio veliki posao.

Otišao sam potom u kuhinju i popio dve čaše vode, zamislio se i čekao da se društvance iz Sistema pojavi.

Ekipa koju su činila njih trojica stigla je tridesetak minuta kasnije. Jedan od njih bio je mladić, naduvenko zadužen za vezu, koji je uvek dolazio kod mene da preuzme podatke. Bio je u tamnom odelu i beloj košulji, kao i uvek, sa kravatom kakvu bi nosio kreditni savetnik neke banke. Druga dvojica bila su u patikama, obučeni kao radnici nekog transportnog preduzeća. Doduše, niko od njih nije ličio ni na bankarskog službenika ni na radnika. Samo su bili tako odeveni, da ne bi privlačili pažnju. Pogledi su im lutali svud unaokolo, s mišićima po telu napetim kao strune, spremni da reaguju u svakom trenutku.

Sada i oni, bez kucanja na vrata, obuveni uđoše u moj stan. Dok su ona dvojica što liče na radnike pomno ispitivala svaki kutak mog stana, oficir za vezu je saslušao moje objašnjenje situacije. Iz džepa sakoa izvukao je crnu beležnicu i tehničkom olovkom zapisivao glavne crte moje priče. Objasnio sam da su došla dvojica u potrazi za lobanjom i pokazao mu ranu na stomaku. On je neko vreme gledao u moju otvorenu ranu, ali o tome nije iskazao nikakav utisak.

„Kakva lobanja, o čemu se radi?“ pitao je. „То ne znam“, rekao sam. „I sam bih mogao to isto da pitam." „Stvarno ne znaš?" rekao je taj mladi oficir za vezu bez ikakve

intonacije u glasu. „Dobro razmisli, ovo je veoma važno. Posle neće biti popravke. Krakeri ništa ne preduzimaju bez ikakvog osnova. Ako su došli u tvoj stan da traže lobanju, to su uradili na osnovu činjenice da se u tvom stanu nalazi lobanja. Ništa se ne dešava ni zbog čega. Dakle, lobanja je za njih od tolike vrednosti da su došli da pretraže stan. Nije logično da ti s tom lobanjom nemaš nikakve veze."

„Kad si već tako pametan, hoćeš li onda i meni da objasniš zašto bih ja imao tu lobanju?" rekao sam. Oficir za vezu je neko yreme kuckao vrhom tehničke olovke o beležnicu.

„То će ustanoviti istraga", rekao je. „Detaljna istraga. Kad se mi nečemu ozbiljno posvetimo, sve saznamo. A ako saznamo da si nešto krio, teško tebi. U redu?"

U redu, odgovorio sam. Ne mogu da znam šta će biti. Niko ne može da predskazuje budućnost.

„Sumnjamo da Krakeri kuju neku zaveru. Aktivirali su se. Još, međutim, ne znamo konkretno šta im je cilj. Možda je to na neki način povezano s tobom. Ne znamo ni šta ta lobanja predstavlja. Ali, što bude više naznaka o tome, bićemo neki korak bliži srži stvari. Tu nema greške."

„Šta ja treba da radim?" „Budi na oprezu. Otvori četvore oči i uzmi odmor. Otkaži sve

poslove. Ako se nešto desi, odmah nam javi. Radi li ti telefon?" Podigao sam slušalicu. Telefon je bio živ. Imao sam osećaj da su ona

dvojica svesno ostavila telefon na miru. Samo ne znam zašto. „Radi", rekao sam. „Slušaj sad", rekao je. „Što god da se desi, makar bila sitnica, odmah

mi se javi. Nemoj da misliš da možeš sam s tim da izađeš na kraj. I ne pomišljaj da nešto sakriješ. Ti tipovi su mrtvi ozbiljni. Sledeći put se neće završiti samo s ogrebotinom na stomaku."

„Ogrebotinom?" izletelo mi je. Ona dvojica u odeći radnika što su pregledala stan završila su sa

svojim poslom i vratila se u kuhinju. „Izvršili smo detaljan pregled", rekao je onaj stariji. „Ništa im nije

promaklo, sve po redu su uradili. Ovo je delo profesionalaca. Krakera, van svake sumnje."

Oficir za vezu je klimnuo glavom, a ova dvojica su izašla iz stana. Ostali smo samo oficir za vezu i ja.

„Ako su tražili lobanju, zašto su mi uništavali odeću?" upitao sam. „Tu lobanja ne može da se sakrije. Čija god da je."

„Ti tipovi su profesionalci. A profesionalci razmatraju razne mogućnosti. Možda si ti pohranio lobanju u neki sef i negde sakrio ključ od tog sefa. Ključ može da se sakrije bilo gde."

„Shvatam", rekao sam. Da, shvatam. „Nego, jesu li ti Krakeri nešto ponudili?" „Ponudili?" Nešto da bi te uvukli u Fabriku. Novac, položaj ili tako nešto. Ili

naprotiv, da ti nisu pretili?"

.Ništa slično", rekao sam. „Samo su mi rasporili utrobu i pitali za lobanju."

„Sad me slušaj pažljivo", rekao je oficir za vezu. „Ako bi ti tako nešto i rekli ili ponudili, ne smeš da prihvatiš. Ako nas izdaš, jurićemo te na kraj sveta i likvidiraćemo te. Ne lažem te. To ti obećavam. Iza nas stoji država. Ne postoji ništa što ne možemo da izvedemo."

„Vodiču računa", rekao sam.

Kad su otišli, još jednom sam preispitao sled događaja. Koliko god ih ja, međutim, dobro sklopio, nikud me nisu odveli. Glavno je pitanje bilo šta je to što Profesor pokušava da izvede. A dokle god to ne budem znao, neću moći ni da zaključim. Povrh svega, nisam imao ni blagog pojma kakve se misli vrzmaju po starčevoj glavi.

Jedino što sam jasno shvatao bilo je da sam usled spleta okolnosti izdao Sistem. Ako toga postanu svesni - a postaće pre ili kasnije - kao što mi je to objavio onaj nadobudni oficir za vezu, bez sumnje će biti teško meni. Sve i da sam pod pret- njom bio primoran da slažem. Ako bih to priznao, društvance mi sigurno ne bi oprostilo.

Dok sam tako razmišljao, rana je ponovo počela da me boli i ja u telefonskom imeniku potražih obližnju taksi službu, pozvah taksi rešen da odem u bolnicu da bi mi se neko pobrinuo za ranu. Na ranu sam stavio peškir, preko njega navukao široke pantalone i obuo cipele. Primoran da se po- gnem da bih obuo cipele, osetio sam takav bol kao da mi se telo prebija nadvoje. Eto u kakvo se jadno stvorenje pretvori covek zbog samo jedne dva-tri milimetra duboke posekotine na stomaku. Ne može ljudski ni da se obuje, ni da se penje, niti da silazi niz stepenice.

Ušao sam u lift i sišao, seo na žardinjeru kod ulaza i čekao da stigne taksi. Sat je pokazivao 13 30. Prošlo je samo dva i po sata otkad su mi ona dvojica provalila vrata. Bogami, duga dva 1 Po sata. Imao sam osećaj kao da ih je bilo prošlo deset.

Domaćice s korpama punim namirnica prolazile su ispred mene jedna za drugom. Iz kesa obližnje samoposluge provirivali su luk i daikon rotkva. Pomalo sam im zavideo. Nijednoj od njih frižider nije bio rasturen, niti je ijednoj od njih bio proburažen stomak. Kada bi razmišljao samo o raspremanju luka i daikon rotkve i dečjim ocenama, ceo svet bi bio u miru. Ne bi imao potrebe da naokolo nosa lobanje, niti da zamara mozak tajnim šiframa i komplikovanim procesima. Eto, to je običan život.

Pomislio sam na kozice, teletinu, buter i paradajz-sos koji se tope na podu moje kuhinje. Trebalo bi verovatno sve to da pojedem do kraja dana. Jedino što ja uopšte nisam imao apetit.

Stigao je poštar na crvenom mopedu i veštim pokretima rasporedio poštu u sandučiće nanizane pored ulaza. Gledao sam ga dok to radi: neki sandučići dobijali su gomilu pošte, a drugi praktično ništa. Moje sanduče nije ni dotakao. Ni pogledao ga nije.

Pored sandučića stajala je saksija s fikusom, a u nju pobacani štapići od lizalica i opušci cigareta. Fikus je izgledao umorno, baš kao ja. Kako se kome ćefne tu dođe i gasi opuške, čupa mu lišće. Uopšte nisam mogao da se setim od kada ta saksija s fikusom stoji tu. Sudeći po količini smeća u njoj, mora biti da je odavno. Prolazim tuda svakog dana, ali sve dok nisam dospeo u ovu nevolju da na ulazu čekam taksi nožem rasporene utrobe, nisam ni primetio da ona postoji.

Kad je video moju ranu na stomaku, lekar me je upitao kako sam je zadobio.

„Mala svađa, oko jedne žene", rekao sam. Kad se tako for- muliše, dalja objašnjenja su izlišna. Svako jasno vidi da je to rana od noža.

,,U tom slučaju, moja je dužnost da ovo prijavim policiji", rekao je lekar.

„Ne bi valjalo da zovemo policiju", rekao sam ja. „I sam sam kriv, a rana srećom nije ni teška ni duboka. Neka ovo ostane između nas, molim vas." Lekar je malo gunđao sebi u bradu, ali je na kraju popustio, rekao mi da legnem na krevet i dezinfikovao ranu, dao mi nekoliko injekcija, izvadio iglu i konac i vešto mi zašio otvor rane. Kad je ušivanje bilo gotovo, sumnjičavo me gledajući medicinska sestra mi je preko rane zalepila debeli sloj gaze i obmotavala nekakav gumeni pojas oko mojih kukova da bi to pričvrstila. Ruku na srce, izgledao sam prilično bizarno.

Klonite se napornih aktivnosti41, rekao je lekar. „Ne smete da uzimate alkohol, da imate polne odnose i da se jako smejete. Nastojte da mirujete i čitate knjige. Sutra na kontrolu."

Zahvalio sam mu, platio na šalteru, dobio antibiotike i otišao kući. Po nalogu lekara, ispružio sam se na krevet i čitao '['urgenjevljevog Rudina. Zapravo su mi se čitale Prolećne vode, ali pošto je bilo praktično nemoguće pronaći neku konkretnu knjigu u sobi pretvorenoj u ruinu, malo sam bolje razmislio i shvatio da Prolećne vode i nisu bile baš toliko bolji roman od Rudina.

Dok sam tako od ranih večernjih sati ispružen na krevetu sa zavojem oko stomaka čitao klasičan Turgenjevljev roman, više me nije bilo briga šta će od svega biti. Ništa od onoga što se dešavalo tokom protekla tri dana nisam sam tražio. Sve je došlo odnekud do mene, a ja sam jednostavno bio uvučen u to. Otišao sam u kuhinju i pokušao pažljivo da rasklonim brdo krhotina

stakla od boca viskija. Većina boca se razletela u paramparčad i pretvorila u prah, ali je polovina boce čivasa ostala praktično netaknuta, sa dovoljnom količinom viskija na dnu da se nalije jedna čaša. Sipao sam ga u čašu i prineo svedu, ali nisam unutra ugledao nijedno parčence stakla. Sa čašom u ruci vratio sam se u krevet i pijući mlak čist viski nastavio da čitam knjigu. Poslednji put sam Rudina čitao dok sam bio na fakultetu, pre više od petnaest godina. Čitajući tu knjigu posle petnaest godina, sa zavojem oko stomaka, shvatio sam da sad osećam veću naklonost prema glavnom liku, Rudinu. Ljudi nisu u stanju da ispravljaju sopstvene nedostatke. Sklonosti se kod ljudi uglavnom formiraju do dvadeset pete, a posle toga, ma koliko truda uložili, svoj karakter ne mogu da promene. Problem je u tome kako spoljni svet reaguje na te sklonosti. I yiski mi je malo pomogao u tome, ali sam saosećao s Rudinom. Skoro se nikad ne saživim s likovima iz romana Dostojevskog, a*i se s Turgenjevljevim likovima odmah identifikujem. Mada, srodim se ja i s likovima 87. policijske stanice5. To verovatno ukazuje na mnoge nedostatke u mom sopstvenom karakteru. Ljudi koji su i sami puni mana, skloni su da imaju saosećanje prema drugima koji su takođe puni nedostataka. Ponekad mi se desi da nedostatke koje imaju likovi Dostojevskog ne doživljavam kao takve, pa samim tim i ne mogu da imam sto- procentno saosećanje prema njima zbog njihovih nedostataka. Mane Tolstojevih likova su pak toliko preuveličane da imaju tendenciju da budu statične.

Kad sam završio Rudina, bacio sam tu knjigu na vrh police i dao se u potragu za viskijem kroz onaj krš u sudoperi. Na dnu sam pronašao neku kap džek denijelsa, sipao ga u čašu, vratio se u krevet i ovoga puta se bacio na Stendalovo Crveno i crno. Ja sam ipak naklonjen staromodnim romanima. Koliko li mladih u današnje vreme uopšte čita Crveno i crno? U svakom slučaju, čitajući Crveno i crno opet sam se srodio sa Žilijenom Sorelom. Njegove mane su se učvrstile već do petnaeste godine, pa mi je i zbog te činjenice bio blizak. Gledajući čak i sa strane, činjenica da su ti se svi ključni faktori stekli do petnaeste godine života bila je stvarno žalosna. Zatvoren u svetu i okružen zidovima, srljao je u sopstvenu propast.

Nešto mi je zazvučalo poznato. Ti zidovi. Svet potpuno ograđen zidovima.

5 Serija policijskih romana koje je Salvatore Lombino objavljivao pod

pseudonimom Ed Mekbejn od sredine pedesetih godina, adaptirana za potrebe nekoliko televizijskih serija i filmova. - Prim. prev.

Zatvorio sam knjigu, pustio ono malo preostalog džek denijelsa da mi sklizne niz grlo i počeo da razmišljam o svetu opasanom zidinama. Sasvim sam lako mogao da zamislim izgled tih zidina i kapije. Zid veoma visok, kapija ogromna. Potpuna tišina. A ja sam unutra. Svest mi je prilično zamagljena, uopšte ne uspevam da razaznam predeo oko sebe. Do detalja jasno vidim kako izgleda ceo grad, ali je sve oko mene potpuno mutno i maglovito. Iza tog neprozirnog vela, neko me doziva. Taj prizor bio je kao scena iz nekog filma. Pokušao sam da se prisetim da je nisam prethodno video u nekom istorijskoffl spektaklu. Ali ni u El Sidu, ni u Benu Huru, ni u Deset božijih zapovesti, ni u Tunici ni u Spartaku nije bilo takve scene. To znači da je prizor verovatno bio samo plod moje mašte.

Zid mora da je predstavljao ograničenja mog života. Tako barem mislim. Tišina je posledica mog iskustva s odstranjivanjem zvuka. To da je sve oko mene zamagljeno značilo je da se suočavam sa krizom svoje sposobnosti uobrazilje. A devojka u roze kostimu je možda bila ta koja me doziva.

Kad sam završio s jednostavnom analizom te kratkotrajne fantazije, ponovo sam otvorio knjigu. No, više nisam mogao da pažnju usredsredim na nju. Moj život je jedno ništavilo, mislio sam. Nula. Ništa. Sta sam uspeo da napravim? Ništa nisam napravio. Jesam li nekog usrećio? Nisam. Imam li išta? Nemam ništa. Nemam ni dom, ni prijatelje, pa ni vrata. Čak ni erekciju. I posao ću izgleda da izgubim.

Moj krajnji cilj da život provodim u miru svirajući violončelo i učeći grčki sve je više dolazio u opasnost. Ako mi sad oduzmu posao, finansijska situacija mi više neće dozvoljavati da se opustim, a tek vremena za memorisanje grčkih nepravilnih glagola dok me ovi iz Sistema ganjaju na kraj sveta neću imati.

Zatvorio sam oči i uzdahnuo duboko, kao do dna bunara drevnih Inka, i ponovo se vratio Crvenom i crnom. Ono što sam izgubio, već je izgubljeno. Ništa mi se neće vratiti samo zato što lupam glavu o tome.

Kad sam došao k sebi sunce je već bilo zašlo, a ja utonuo u turgenjevljevsko-stendalovsku tamu. Da li zato što sam sve to vreme ležao, tek, bol od rane na stomaku bio je malo uminuo. S vremena na vreme, tup bol lagano je bubnjao od otvora rane ka mojim slabinama, i da sam to mogao da zanemarim, vreme bi mi prolazilo a da i ne pomislim na ranu. Sat je pokazivao sedam i dvadeset, a ja i dalje nisam imao apetit. Jutros u pola sest sam mlekom sprao bajati sendvič i, posle one salate od krompira nešto kasnije, u usta ništa nisam stavio, ali sam osećao da mi se želudac grči i od same pomisli na hranu. Bio sam iscrpljen, neispavan, povrh toga još i rasporene utrobe, a m°j stan u haosu, kao da ga je

ispreturala divizija liliputanaca. Nije tu bilo prostora za apetit. Pre nekoliko godina pročitao sam naučno-fantastični roman iz bliske

budućnosti o svetu zatrpanom smećem koji je otišao u propast. Moj stan je izgledao upravo tako. Po podu je bilo rasuto smeće svake vrste. Razrezana odeća, razbijeni videorikorder i televizor, poplupane vaze, lampa prelomljenog stalka, izgažene ploče, otopljeni paradajz-sos, počupani kablovi zvučnika... Razbacane majice i donji veš izgažen donovima, isprskan mastilom i s mrljama od grožđa. Skoro sve je bilo neupotrebljivo. Tanjir sa grožđem koje sam jeo pre tri dana i samo ga ostavio pored kreveta ležao je na podu izgažen. Lična kolekcija romana Džozefa Konrada i Tomasa Hardija ispolivana je prljavom vodom iz vaze sa cvećem. Odsečene gladiole pale su posred drap kašmirskog džempera, kao položene na spomenik palog borca. Na rukavu džempera ostala je tamnoplava mrlja pelikan mastila veličine loptice za golf.

Sve se pretvorilo u neupotrebljivo smeće. U gomilu bez- vrednih stvari s kojima nemaš šta dalje. Kad planktoni uginu, od njih nastaje nafta; kad veliko drvo padne, od njega nastane ugalj. Ono što se ovde nalazi, međutim, samo je bezvredno smeće koje nema u šta da se pretvori. Šta da počneš sa razlu- panim videorikorderom?

Još jednom sam otišao u kuhinju i u sudoperi prevrnuo krhotine boca. Nažalost, nije bila ostala više ni kap viskija. Preostali viski nije završio u mom želucu nego u slivniku sudopere. Sišao je kao Orfej u ništavilo podzemlja, u carstvo Crnimraka.

Dok sam brljao po sudoperi, posekao sam vrh srednjeg prsta desne ruke na krhotinu stakla. Dok je jagodica krvarila, gledao sam kako krv kaplje po etiketi boce viskija. Kad se jednom ozbiljno povrediš, za male rane te više nije briga. Niko još nije umro od krvarenja na jagodici prsta.

Pustio sam da mi krv teče sve dok nije obojila etiketu for rouzesa u crveno, ali pošto je delovalo da nikad neće prestati, ja se prenuh i obrisah ranu ubrusom, pa onda obmotah flaster oko prsta. Po kuhinjskom podu kotrljalo se sedam-osam limenki piva poput čaura zaostalih od granatiranja. Počeo sam da ih skupljam i pod prstima osetio da je površina limenki mlaka, ali bolje je i mlako pivo nego nikakvo. Noseći jednu po jednu limenku vratio sam se u krevet, i čitajući nastavak Crvenog i crnog pijuckao pivo. Hteo sam da mi alkohol pomogne da se oslobodim napetosti tela koja mi se skupila u ova tri dana i da samo zaspim kao top. Koliko god sutrašnji dan nevolja meni doneo - a nesumnjivo hoće - hteo sam da ono vreme koje je Zemlji potrebno da se, kao Majki Džekson, jednom obrne oko svoje ose provedem u čvrstom snu. Nove nevolje treba dočekati s novim osećajem razočaranja.

San me je savladao nešto pre devet sati. I moj skromni stan, pust kao

tamna strana meseca, utonuo je u san. Do kraja treće četvrtine pročitano Crveno i crno bacio sam na pod, isključio razbijenu lampu kraj uzglavlja, okrenuo se na stranu i sklupčan zaspao. Kao fetus svog pustog stana. Dok ne kucne čas, niko me neće probuditi iz sna. Mene, očajnog princa, odevenog u ruho nevolje. Spavaću čvrsto, sve dok ne dođe žaba veličine Folksvagenovog golfa da me poljupcem probudi iz sna.

Nasuprot onome što sam ja zamišljao, međutim, moj san je potrajao svega dva sata. U jedanaest uveče stigla je devojka u roze kostimu i počela da me drmusa za ramena. Moj se san izgleda na aukciji prodade budzašto. Išutiraše ga svi odreda, onako kao kad proveravaju gume na polovnom automobilu. A nisu na to imali pravo. Ja jesam omatorio, ali još nisam za staro gvožđe.

„Pusti me na miru“, rekao sam. „Molim te, probudi se. Kad te molim", rekla je devojka. „Pusti me na miru", ponovih. „Sad nije vreme za spavanje", rekla je ona lupajući me pesnicom u

slabinu. Žestok bol prostrujao mi je telom, kao da su se otvorila vrata pakla.

„Molim te", rekla je. „Ako ne ustaneš, biće kraj sveta."

Kraj sveta Dolazak zime

Kad sam otvorio oči, bio sam u krevetu. Mirisao mi je poznato. Bio je to moj krevet. I moja soba. Ipak, imao sam osećaj da je sve u njoj za nijansu drugačije nego pre. Prizor je bio kao rekonstruisan prema mom sopstvenom sećanju. I mrlje na tavanici, i oštećenja na gipsanom zidu, baš sve.

Kroz prozor se videlo kako pada kiša. Ledena, zimska kiša lila je na zemlju. Čulo se kako dobuje na krovu. Nisam, međutim, mogao da

odredim na kolikom rastojanju. Krov je mogao biti tik uz moje uho, ili pak kilometar daleko.

Pored prozora video sam Pukovnika. Starac je kao i uvek pravih leđa sedeo na stolici koju je postavio uz prozor i nepomično posmatrao kišu napolju. Nisam uspevao da shvatim zbog čega on tako pomno gleda u kišu. Kiša je samo kiša. Dobuje po krovu, kvasi zemlju, sliva se u reke. To je sve.

Probao sam da podignem ruku da bih dlanom dodirnuo svoje lice, ali se moja ruka nije podigla. Sve je teško kao olovo Htedoh da pustim glas, da to starom pukovniku obznanim, ali ni glas nije izlazio. Ni grumen vazduha ne mogu da isti- snem iz pluća. Kao da su baš sve funkcije mog organizma, od prve do poslednje, otkazale. Samo moje otvorene oči mogu da vide prozor, kišu i Pukovnika. Nikako nisam mogao da se setim zbog čega je moje telo oštećeno u tolikoj meri. A od samog pokušaja da se prisetim, činilo mi se da će mi glava pući od bola.

Zima je“, rekao je stari pukovnik i kucnuo vrhom prsta o rozorsko staklo. „Zima je stigla. Sad si i ti shvatio zašto ovde zima izaziva takav strah.“

Malčice sam klimnuo glavom. Tako je, Zid u toj zimi bio je taj koji me povredio. Posle sam prošao

kroz Šumu i stigao do Biblioteke. A onda sam se odjednom setio dodira njene kose na svom obrazu.

„Devojka iz Biblioteke te je ovamo dovela. Čuvar joj je pomogao. Bio si u bunilu, sa strahovito visokom temperaturom. Znoj je liptao sa tebe, kofu sam mogao da napunim. To je bilo prekjuče."

„Prekjuče..." „Jeste, spavaš ovde već čitava dva dana", rekao je Pukovnik. „Skoro

pa sam pomislio da ćeš večno spavati. Da nisi možda zalazio u Šumu?“ „Žao mi je“, rekao sam. Stari pukovnik je sa šporeta sklonio zagrejani lonac i sipao iz njega u

tanjir. Onda me je pridigao i uzdigao naslon za leđa. Naslon je zaškripao kao kosti.

„Prvo da jedeš", rekao je stari čovek. „Posle razmišljaj i izvinjavaj se. Imaš apetita, je Г da?“

Nemam, rekoh. Teško mi je i vazduh da udahnem. „Ali ovo moraš da progutaš. Samo tri kašike. Pojedi tri kašike i ne

moraš više. Tri kašike i dosta. Hoćeš li?“ Klimnuo sam glavom. Povraćalo mi se od te gorke čorbe od lekovitih trava, ali nekako

progutah tri kašike. Kad sam završio, osetio sam kao da mi iz čitavog tela napetost nestaje.

„То je dovoljno", rekao je stari pukovnik vraćajući kašiku u tanjir. „Malo je gorka, ali ova čorba će ti izvući otrove iz tela. Odspavaj još malo, a kad se budeš probudio, trebalo bi da se osećaš mnogo bolje. Spavaj u miru. Biću tu i kad se probudiš."

Kad sam se probudio, napolju je bio mrkli mrak. Pod snažnim vetrom kapi kiše udarale su u prozor. Pukovnik je bio P°red mog uzglavlja.

„Kako je? Je 1’ ti bolje?" „Mnogo bolje nego pre, čini mi se“, rekao sam. „Koliko je sati?“ „Osam uveče." Pokušao sam da se pridignem iz kreveta, ali mi se još vrtelo u glavi. „Kuda bi ti?" pitao je stari čovek. ,,U Biblioteku. Moram da čitam snove", rekao sam. „Pričaš svašta. U tom stanju ne bi odmakao ni pet metara." „Ali, ne mogu sad da se odmaram." Pukovnik je odmahnuo glavom. „Stari snovi će da čekaju. Osim

toga, i Čuvar i devojka znaju da ti ne možeš da makneš odavde. Biblioteka nije ni otvorena."

Stari čovek uzdahnu, ode do šporeta, usu čaj u šolju i vrati se. Vetar je u pravilnom ritmu udarao o prozor.

„Koliko sam ja primetio, ti si se izgleda mi zagledao u de- vojku", rekao je stari pukovnik. „Nisam hteo da prisluškujem, ali nisam mogao da ne čujem. Sve vreme sam ovde pored tebe, znaš. Svašta ljudi buncaju kad imaju groznicu. Nemaš čega da se stidiš. Svi se mladi zaljubljuju. Jesam li u pravu?"

Ćutke klimnuh glavom. „Dobra je ona devojka. Uz to, mnogo se brine za tebe", reče

Pukovnik i srknu čaj. „Samo, s obzirom na to kako se stvari odvijaju, baš i ne priliči da se zaljubljuješ u nju. Nerado ti ovo govorim, ali u tom pogledu moram da ti objasnim neke stvari."

„А zašto ne priliči?" „Ona nije u stanju da ti uzvrati osećanja. A za to nije niko kriv. Ni ti,

ni ona. Ako moram da kažem, krivica počiva u načinu na koji je ovaj svet ustrojen. A to se ne može promeniti. Kao što ni tok reke ne može da se promeni."

Podigao sam se u krevetu i obema rukama dodirnuo obraze. Osećao sam se kao da mi se lice skupilo.

,yerovatno govorite o njenoj duši?" Pukovnik je klimnuo glavom. „То bi značilo da pošto ja imam dušu, a ona je nema, ma koliko je ja

voleo, ništa time ne mogu da dobijem, je 1’ da?" ;

„Tako je", rekao je stari pukovnik. „Samo bi bio na gubitku. Kao što i sam kažeš, ona nema dušu. Nemam je ni ja. Niko je nema*

Ali, vi ste tako pažljivi prema meni, zar ne? Vodite brigu 0 meni, provodite besane noći viđajući me. Zar to nije jedan izraz duše?“

„Ne, nije tako. Biti pažljiv i imati dušu dve su različite stvari. Pažljivost je potpuno zasebna osobina. Preciznije rečeno, to je površna osobina. Ona je samo običaj koji se razlikuje od duše. Duša je nešto mnogo dublje, mnogo jače. Nešto što sadrži mnogo više nedoslednosti."

Zatvorio sam oči, pokušavajući da saberem svoje misli rasute u raznim pravcima.

„Ја to ovako shvatam", rekao sam. „Ljudi izgube dušu kada im umre senka, ako se ne varam."

„Tako je." „Njoj je senka umrla i svoju dušu ne može da povrati, je li tako?" Pukovnik je klimnuo glavom. „Išao sam u Gradsku skupštinu

1 pogledao evidenciju o njenoj senki. Nema nikakve sumnje. Senka joj je umrla kad јџ imala sedamnaest godina. Zakopana je u Jabukovom gaju, kako pravila nalažu. Postoji i evidencija o sahrani. Za detalje pitaj nju direktno. To će te uveriti bolje nego bilo šta što ti ja kažem. Ali, ako mogu samo još nešto da dodam, ona je razdvojena od svoje senke pre nego što je dovoljno odrasla da joj se svest sasvim formira. Stoga mora da se i ne seća da je nekad imala dušu. Nije se ona senke odrekla u mojim godinama, svojom voljom. Ja ipak mogu da pretpostavim kako se tvoja duša giba, ali ona ne."

„Ali, ona dobro pamti svoju majku. Po njenoj priči, majka je zadržala svoju dušu. Čak i pošto je pustila da joj senka umre, znaš. Ne znam kako je do toga došlo, ali zar to ne može da ude od nekakve pomoći? Možda ona može da povrati neki deo svoje duše."

Stari pukovnik je nekoliko puta protresao ohlađeni čaj u So ji i onda ga polako ispio do kraja.

„Slušaj", rekao je Pukovnik. „Zidu ne promakne nijedan e c duše. Sve i kad bi ostao neki njen mali deo, Zid bi ga

usisao. Ako ga ne bi usisao, taj neko bi bio proteran. Baš kao što se i dogodilo s njenom majkom."

„Znači, ničemu ne treba da se nadam?" „Ne bih hteo da te razočaram, znaš. Ovaj Grad je moćan, a ti si

slab. Trebalo bi da si to iz ovoga od pre neki dan shvatio." Starac se na trenutak zagleda u praznu šolju u svojoj ruci. „Ali, ti nju možeš imati." „Mogu je imati?" upitah. „Jeste. Možeš da vodiš ljubav s njom, možete zajedno i da živite.

U ovom Gradu možeš imati sve što ti poželiš." „Ali u njemu nema duša, zar ne?" „Nema", rekao je stari pukovnik. „Ubrzo će, međutim, i tvoja

duša nestati. A kad duše više ne bude, neće biti ni ose- ćaja gubitka, niti razočaranja. Nestaće i ljubav koja nikud ne vodi. Ostaje samo život. Ostaje samo miran, spokojan život.. Ona je tebi sigurno draga, i ti si njoj drag. Ako je to ono što želiš, imaćeš to. To niko neće moći da ti uzme."

„Baš čudno", rekao sam. „Ја još imam dušu, pa to ipak povremeno izgubim iz vida. Ne, možda se to ipak retko dešava. Ali uprkos tome, ubeđen sam da će mi se ona kad-tad vratiti, a to ubeđenje mi pruža sigurnost da kao biće mogu biti ceo. Zato i ne mogu da zamislim šta to znači izgubiti dušu."

Pukovnik je ćutke nekoliko puta klimnuo glavom. „Dobro razmisli o tome. Ostaje ti još vremena da razmisliš." „Razmisliću", rekoh.

Dugo posle toga sunce se nije pojavljivalo. Kad mi je temperatura spala, ustao sam iz kreveta, otvorio prozor i udahnuo spoljni vazduh. Ni dva dana pošto sam počeo da ustajem, snaga mi se u telo nije vraćala. Toliko sam bio slab da sam stalno morao da se pridržavam za priručje stepeništa ili kvake na vratima. Za to vreme, Pukovnik mi je svake večeri davao čorbu od lekovitog bilja i spremao mi nekakve kaše da jedem. Onda mi je pored uzglavlja pričao davne ratne priče. Više nijednom nije spomenuo ni Zid ni nju, a ja zauzvrat nisam ništa pitao. Sve što je imao o tome da mi kaže, već mi je rekao.

Trećeg dana pozajmio sam Pukovnikov štap i oporavljao se sve dok nisam uspeo laganim hodom da obiđem krug oko Službene četvrti. Hodajući tako shvatio sam da sam stravično smršao. Može biti da mi se težina smanjila od temperature, ali sam imao neki osećaj da to nije bio jedini uzrok. Zima je svemu oko mene dala neku čudnu težinu. Jedino sam ja u tom svetu punom težine bio izuzetak.

Sa padine brega koji se nalazio u Službenoj četvrti video se ceo

zapadni deo Grada. Videla se Reka, Toranj sa satom, Zid i, na samom kraju, u daljini, ono što je valjda bila Zapadna kapija. Moje slabe oči zaklonjene tamnim naočarima nijednu drugu pojedinost pejzaža nisu uspevale da razaznaju, ali su mogle da vide da je zimski vazduh ocrtao Grad jasnije nego ikad do tada. Izgledalo je kao da je zimski vetar duvajući sa Severnog planinskog grebena razvejao svu prljavštinu i pra-šinu nejasnih boja prionulih za svaki ugao Grada.

Dok sam tako posmatrao Grad, setih se mape koju treba da dam Senki. Pošto sam dugo ležao, kasnio sam čitavu nedelju dana u odnosu na vreme dogovoreno da mu ju je dam. Senka se verovatno zabrinuo, ili je možda digao ruke od mene, misleći da sam ga se potpuno odrekao. Kad mi je to palo na pamet, samo sam potonuo.

Zamolio sam starog Pukovnika da mi da par starih radnih cipela, izvadio uložak i ispod njega stavio mapu presavijenu na mali komad papira, pa vratio uložak unutra. Bio sam siguran da će Senka tražeći mapu rastaviti cipele. Onda sam cipele dao Pukovniku i pitao ga da li bi mi učinio uslugu da ode kod Senke i njemu ih da u ruke.

„Jadnik ima samo plitke cipele za rad, mislim da mu nisu dobre za dubok sneg“, rekao sam. ,,U Čuvara nemam poverenja. Vi ćete valjda moći da se vidite sa Senkom."

„Ako samo to treba, neće biti problema", rekao je Pukovnik i uzeo cipele.

Kad je palo veče, stari čovek se vratio i rekao da je cipele dao Senki lično.

„Brinuo se za tebe, samo da znaš", rekao je stari Pukovnik. „Kako vam izgleda?" „Hladnoća pomalo uzima danak. Ali, još je dobro. Ništa zbog

čega bi trebalo da se zabrineš.“

Desete večeri otkad mi je skočila temperatura, konačno sam uspeo da se spustim niz breg i odem do Biblioteke.

Kad sam odgurnuo vrata Biblioteke, učinilo mi se da je vazduh unutra bio nekako još ustajaliji nego pre. Kao da je davno bila napuštena, delovalo je da u prostoriji nije bilo nikakvog ljudskog prisustva. Peć ugašena, a lonče za kafu hladno. Otvorio sam poklopac i unutra video beličastu, mutnu kafu. Tavanica mi je delovala još viša nego pre. Svetla su bila pogašena, i samo se čulo kako moje cipele krčkaju po prašini u polumraku. Nigde ni traga od devojke. Na pultu se uhvatio tanak sloj prašine.

Ne znajući šta da radim, samo sam seo na drvenu klupu, rešen da čekam dok ona ne stigne. Vrata nisu bila zaključana, pa je ona svakako morala tu da se pojavi. Drhteći od hladnoće, nastavio sam

nepomično da čekam. Čekao sam i čekao, ali nje nije bilo. Jedino je tama bivala sve gušća. Kao da je sve sa ovog sveta bilo zbrisano i kao da smo ostali samo Biblioteka i ja. Na kraju sveta ostao sam sasvim sam. Koliko god ja pružao ruke, one više nisu imale šta da dodirnu.

I prostoriju je obavila ona ista težina zime. Svaka stvar u njoj kao da je bila zakucana za pod ili za sto. Sedeći sam u tom mraku, činilo mi se da svaki delić mog tela počinje da gubi pravu težinu i skuplja se i rasteže sam od sebe. Kao da sam stajao ispred iskrivljenog ogledala i malo-pomalo pomerao svoje telo.

Podigao sam se sa klupe i zavrteo prekidač za svetio. Zahvatio sam ugalj iz kofe i ubacio ga u peć, kresnuo šibicu i, zapalivši vatru, vratio se na klupu. Kad sam uključio svetio, tama kao da je naprotiv bila još tamnija, a kad sam upalio vatru, hladnoća kao da je bila još oštrija.

Možda sam samo previše utonuo sam u sebe. Ili je možda otupelost zaostala u srži mog organizma to samo mene vabila u kratak san. Ali, kad sam se na tren prenuo, ona je stajala: iznad mene i mirno me gledala. Sipljiva žuta svetlost iza nje „irila je bledu senku oko njene blistave siluete. Neko vreme sam Је samo gleclao. Nosila je onaj isti plavi kaput kao i uvek, skUpljena kosa joj je bila prebačena napred i uvučena u oko- vratnik. Telo joj je mirisalo na zimski vetar.

„Mislio sam da nećeš doći“, rekao sam. „Dugo te čekam. “ Prosula je bajatu kafu u sudoperu, oprala lonče, sipala unutra svežu

vodu i stavila ga na peć. Potom je izvukla kosu iz okovratnika, skinula kaput i okačila ga na vešalicu.

„Zašto si pomislio da neću doći?" pitala je. „Ne znam", rekao sam. „Samo mi se tako učinilo." „Dolaziću ovamo dokle god sam ti potrebna. A potrebna sam ti, zar

ne?" Klimnuo sam glavom. Zaista mi je bila potrebna. Ma koliko se

produbljivao onaj moj osećaj gubitka svaki put kad bih je video, i dalje mi je bila potrebna.

„Želim da mi pričaš o svojoj senci", rekao sam. „Moguće je da sam ja u svom starom svetu sreo tvoju senku."

„Da, i ja sam to isprva pomislila. Onda kada si mi rekao da smo se možda već sreli."

Sela je ispred peči i izvesno vreme gledala u plamen. „Od senke su me odvojili kad sam imala četiri godine i izbacili je s

one strane Zida. Moja senka je živela u spoljnom svetu, a ja unutra.

Zaista ne znam šta je tamo radila. Baš kao što ni ona nije znala ništa o meni. Kad sam napunila sedamnaest, moja senka se vratila u Grad i potom umrla. Kad senka umire, uvek se vraća ovamo. Čuvar ju je tada zakopao u Jabukovom gaju."

„I tad si ti postala pravi stanovnik ovog Grada?" „Da. Senka je zakopana sa ostacima moje duše. Ti si mi rekao da je

duša kao vetar, ali zar nismo mi ti koji na njega liče? Ni o čemu ne razmišljamo, samo prolazimo. Ne starimo, ne umiremo."

„Jesi li videla svoju senku kada se vratila ovamo?" Odmahnula je glavom. „Ne, nisam je videla. Činilo mi se da nema

nikakvog razloga da se vidim s njom. Ona i ja smo bile dve potpuno zasebne jedinke."

”Ali to si možda bila upravo ti."

„Možda i jesam", rekla je. ,,U svakom slučaju, sada je sasvim svejedno. Krug se već zatvorio."

Čulo se kako lonče na peći počinje da ključa, a meni se njegov zvuk činio kao huk vetra koji dopire odnekud kilometrima daleko.

„I dalje sam ti potrebna, uprkos svemu tome?" „Potrebna si mi“, odgovorio sam.

Okorela zemlja čuda Kraj sveta, Čarli Parker, tempirana bomba

„Molim te“, rekla je bucmasta devojka. „Ako ne ustaneš, biće kraj sveta."

Ma nek bude kraj sveta, mislio sam. Rana na stomaku bolela me je kao sam đavo. Kao da su mi neka živahna braća blizanci sa sve četiri noge tako išutirala kompletan okvir uobrazilje da je to prevršilo svaku meru.

„Sta ti se desilo? Nije ti dobro?" pitala je ona. Tiho sam udahnuo, uzeo majicu koja je stajala pored i njenim rubom

obrisao znoj sa lica. „Neko mi je nožem razrezao ranu od šest centimetara", izgovorio

sam kao da ispuštam dah. „Nožem?" „Kao na kašici", rekao sam.

„Pobogu, ko ti je i zašto uradio nešto tako užasno?" „Ne znam. Pojma nemam", rekao sam. „Sve vreme razmišljam o

tome. Ali ne znam. I sam bih to rado pitao. Mislim, to, zašto li ja svima služim kao otirač.“

Zavrtela je glavom. „Pomislio sam i da nisu ta dvojica možda tvoji poznanici. Ti tipovi s

nožem." Debeljuca je neko vreme zurila u mene s grimasom na licu kao da

joj ništa nije jasno. „Otkud ti to pada na pamet?“ „Ne znam. Možda zato što bih hteo na nekog da svalim krivicu.

Možda će mi tako biti malo lakše.“ „Ali time ništa ne rešavaš.“ „Ра, ne rešavam ništa“, rekao sam. „Ali ja nisam kriv. Nisam ja prvi

počeo. Tvoj deda je kresnuo šibicu i dolio ulje na vatru. Mene je samo uvukao u to. Zašto bih ja išta rešavao?"

Ponovo mi se vratio strahovit bol i ja zatvorih usta, kao čuvar pruge čekajući da samo prođe.

„I ovo danas je bilo isto tako. Prvo si me ti zvala telefonom u cik zore. Rekla mi da je tvoj deda nestao i tražila da ti pomognem. Ja sam izašao iz kuće, ali se ti nisi pojavila. Vratio sam se kući i legao da spavam, i onda mi je taj blesavi par razvalio vrata od stana i nožem rasporio utrobu. Posle njih je stigla ekipa iz Sistema da me saslušava. Na kraju si se opet ti pojavila. Stvarno, kao da imate nekakav raspored. Vi ste kao formacija na košarkaškom terenu. Koliko ti uopšte znaš o svemu ovome?"

„Iskreno rečeno, ono što ja znam ne razlikuje se mnogo od onoga što znaš i ti. Ja sam samo pomagala dedi u njegovom istraživanju i radila što mi se kaže. Uradi to i to, idi tamo i tamo, dođi ovamo, javi telefonom, napiši pismo - to je sve. Isto kao ni ti pojma nemam šta je deda zapravo smerao."

„Ali, zar mu nisi ti pomagala u istraživanju?" „Jesam mu pomagala, ali to se svodilo na sređivanje podataka, samo

na takve neke tehničke stvari. Nemam ja nikakvo stručno znanje, a i kad nešto čujem i vidim ja skoro ništa ne razumem."

Kuckajući noktima o prednje zube, pokušavao sam da sredim misli. Bilo mi je potrebno da načinim prodor. Pre nego što mene samog situacija sasvim proguta, morao sam barem malo da je raščistim.

„Malopre si rekla da će biti kraj sveta, je 1’ tako? Zbog čega? Zašto i kako će biti kraj sveta?"

„Ne znam. Deda je tako rekao. Ako se meni nešto desi, biće kraj sveta - to je rekao. Deda se ne šali s takvim stvarima. Ako on kaže da će biti kraj sveta, onda će biti. Stvarno, biće kraj sveta."

„Ništa ne razumem", rekao sam. „Šta to uopšte znači - biće kraj sveta? A je 1’ tvoj deda tačno tako rekao? ’Biće kraj sveta’? Ne na

primer: ’Nestaće ovog sveta’ ili ’biće raspad sveta’?“ „Da, tako je rekao: ’Biće kraj sveta’.“ Ponovo lupkajući o prednje zube po glavi sam preturao o kraju

sveta. „Znači... taj kraj sveta... na neki način ima veze sa mnom, je Г

tako?“ „Tako je. Deda je rekao da si ti ključ. Kaže da je još pre nekoliko

godina vodio istraživanje koje je bilo fokusirano samo na tebe." „Seti se još nečega, molim te", rekao sam. „А o kakvoj se to

tempiranoj bombi radi?" „Tempiranoj bombi?" „Tako je rekao onaj što mi je rasporio stomak. Da su podaci koje

sam obradio za Profesora kao tempirana bomba, da će eksplodirati kad istekne vreme. O čemu se tu radi?"

„Ne mogu ni da zamislim", rekla je bucmasta devojka. „Mislim da deda sve ovo vreme istražuje ljudsku svest. Još otkad je napravio sistem za šafling. Čini mi se da je sve počelo s tim sistemom za šafling. Hoću da kažem da je sve do tada, dok nije razvio sistem za šafling, deda meni sve govorio. Pričao mi je o svojim istraživanjima, na čemu radi, čemu šta služi i tome slično. Kao što ti malopre rekoh, ja se ne razumem u stručne stvari, ali su mi uprkos tome dedine priče bile sasvim razumljive i zanimljive. Najviše sam volela to kad razgovaramo samo nas dvoje."

„Ali je prestao kad je razvio sistem za šafling, zar ne?" „Da, baš tako. Zatvorio se u svoju podzemnu laboratoriju i potpuno

prestao da mi govori stručne stvari. I kad bih ga pitala, više nisam dobijala prave odgovore."

„Osećala si se izolovano zbog toga?" „Jeste, strašno izolovano", reče ona i ponovo se zagleda u mene.

„Ovaj, mogu li da se zavučem kod tebe u krevet? Ovde mi je strašno hladno."

„Pod uslovom da mi ne dodiruješ ranu i da ne drmusaš krevet", rekao sam. Činilo mi se da su sve žene ovog sveta navalile da se zavlače baš u moj krevet.

Obišla je krevet sa suprotne strane i zavukla se s tim svojim roze kostimom pod pokrivač. Odvojio sam jedan od dva jastuka na kojima sam ležao i dao joj ga. Ona ga uze, pljesnu ga rukom, našušuri ga i podmetnu pod glavu. Kao i prvi put kad sam se s njim sreo, njen vrat je mirisao na dinju. S mukom promenih položaj i okrenuh se ka njoj.

Ležali smo u krevetu, okrenuti jedno ka drugom. „Prvi put sam ovako blizu jednom muškarcu", rekla je bucmasta

devojka. ,,Šta?“ „Ni u grad skoro nikad ne izlazim. Zato i nisam stigla na mesto gde

je trebalo da se nađemo. A kad sam htela da pitam za put, zvuk mi je nestao."

„Da si samo taksisti rekla kuda hoćeš da ideš, on bi te odvezao onamo."

„Nisam imala skoro nimalo novca. Izašla sam u strašnoj žurbi i potpuno zaboravila da ga ponesem. Nije mi bilo druge, morala sam peške", rekla je.

„Nemaš nikog drugog od porodice?" „Kad sam imala šest godina roditelji i braća su mi poginuli u

saobraćajnoj nesreći. Vozili su se u automobilu kad ih je otpozadi udario kamion, benzin se zapalio, a oni su svi izgoreli."

„Spasili su samo tebe?" „Ја sam tad bila u bolnici, a oni na putu da me posete." „Shvatam", rekao sam. „Od tada se nisam odvajala od dede. Nisam išla u školu, napolje

skoro da i nisam izlazila, nisam imala prijatelje..." „Nisi išla u školu?" „Aha", rekla je devojka kao da to nije ništa. „Deda je rekao da

nemam zašto da idem u školu. On me je podučavao u svim predmetima. Od engleskog i ruskog pa sve do anatomije. A kuvanju i štrikanju me je naučila teta."

„Tetka?" „Teta koja je živela s nama i obavljala kućne poslove, čistila

i tako to. Divna žena. Pre tri godine umrla je od raka. Otkad je ona umrla, nas dvoje smo sami."

„Dakle, od šeste godine uopšte nisi išla u školu?" Tako je, ali nije to ništa strašno. Pa, ja svašta umem. Govorim četiri

jezika, sviram klavir i alt saksofon, umem da sklopim komunikacioni uređaj, naučila sam i da jedrim i da hodam po žici, pročitala brdo knjiga. A moji sendviči, bili su odlični, je 1’ da?“

,,Aha“, rekao sam.

„Moj deda je govorio da ti se za šesnaest godina, koliko traje školovanje, siva masa samo smanjuje. Deda praktično nije ni išao u školu.“

„Fascinantno", rekao sam. „Ali zar ti nije nedostajalo to što nisi imala prijatelje među vršnjacima?"

„Ра, ne znam. Bila sam prezauzeta, nisam imala vremena da razmišljam o takvim stvarima. Povrh toga, čini mi se da sa vršnjacima ne bih imala o čemu da razgovaram."

,,Hmm“, rekoh. Pa, može biti da je bila u pravu. „Ali, ti si mi veoma zanimljiv." „Zbog čega?“ „Ра eto, sigurno si umoran, ali kod tebe se umor pretvara u neku

vrstu energije. A meni je to nepoznato. Ne poznajem baš nikoga takvog. Deda se nikad ne zamara, a i ja sam takva. Je li, jesi li zaista umoran?"

„I te kako", rekao sam. Toliko da bih to mogao da ponovim dvadesetak puta.

„Pitam se kako li je to kad si umoran." „Postane ti nejasno šta prema čemu osećaš. Sažaljenje prema sebi

samom i ljutnja na druge, pa opet, sažaljenje prema drugima i ljutnja na sebe - takve stvari."

„Ništa od toga mi nije poznato." „Na kraju ti više ništa ne bude jasno. To ti je isto kao kad zavrtiš

čigru sa prugama raznih boja. Što se ona brže vrti, sve ih teže možeš razaznati i na kraju se pretvore u haos."

„Zvuči baš zanimljivo", rekla je bucmasta devojka. „Ti očigledno mnogo znaš o tome."

„Jeste", rekao sam. O iscrpljenosti zbog raspada života - ili lscPr!jenosti koja kipi iz srca života - mogao sam da pričam satima. I to je nešto što se ne da naučiti u školi.

„Umeš li da sviraš alt saksofon?" pitala me je. „Ne umem", rekoh. „Imaš li ploču Čarlija Parkera?“ „Mislim da imam, ali ovo sad nije idealno stanje za pretraživanje, a

i stereo uređaji su mi porazbijani, tako da ionako ne bismo mogli da je slušamo."

„Znaš li da sviraš neki instrument?" „Nijedan", rekao sam. „Mogu li da te dodirnem?" pitala je devojka.

„Ne može", rekao sam. „Neka mesta na telu me stravično bole." „Hoću li moći da te dodirnem kad ti rana zaraste?" „Kad mi rana zaraste, ako još ne bude kraj sveta, moći ćeš. Ali

sada, hajde da nastavimo priču o bitnim stvarima. Mislim da smo stali kod toga da se tvom dedi narav promenila onog trenutka kada je završio sistem za šafling."

„Jeste, od tada se deda potpuno promenio. Prestao je da razgovara sa mnom, postao je ćudljiv i počeo da razgovara sam sa sobom."

„Možeš li da se setiš šta je tvoj deda govorio o sistemu za šafling?" Prstima dodirujući svoje zlatne minđuše, bucmasta devojka je malo

razmišljala. „Moglo bi se reći da sistem za šafling predstavlja vrata u novi svet.

Rekao je da on jeste razvijen kao dopunsko sredstvo za kodiranje podataka koji se unose u kompjuter, ali da bi mu se u zavisnosti od upotrebe potencijalno moglo pridodati svojstvo preuređenja strukture sveta. Baš kao što je atomska fizika proizvela nuklearnu bombu."

„Znači, šafling su vrata u novi svet, a ja sam valjda ključ?" „Ako sve povežemo, izgleda tako ispada." Lupkao sam noktima o prednje zube. Pio mi se viski iz velike čaše s

ledom unutra, ali je iz mog stana iščezlo i jedno i drugo.

„Misliš li da je tvom dedi bio cilj da svetu dođe kraj?“ pitao sam. „Ne, nije tako. Deda jeste ćudljiv, samoljubiv i samotnjak, ali je u

suštini veoma dobar čovek. Isto kao i ti, i ja." „Hvala ti na tome“, rekao sam. Prvi put u životu mi je neko rekao

tako nešto. „Povrh svega, deda se užasno plašio da bi neko mogao da

zloupotrebi njegovo istraživanje. Pa ne bi ga valjda on lično koristio u loše svrhe! Deda i jeste napustio Sistem zato što je verovao da će Sistem sigurno zloupotrebiti rezultate istraživanja ako bude tamo ostao i nastavio da radi na njemu."

„Ali, sistem je na pravoj strani. Suprotstavlja se organizaciji Ктакега koji kradu informacije iz kompjutera i prodaju ih na crnoj berzi, stara se da informacije budu u pravim rukama."

Debeljuca je zurila u mene, pa slegnula ramenima. „Mislim da za dedu nije bilo pitanje koja je strana dobra a koja loša. Govorio je cla su na nivou ljudske naravi dobro i zlo urođene osobine, i da to pitanje

nema nikakve veze s tim ko na njih polaže prava." „Da, verovatno je tako", rekao sam. „Isto tako, deda nije imao poverenja ni u koju vrstu autoriteta. Jeste,

privremeno je bio deo Sistema, ali tome je pribegao da bi mogao slobodno da koristi obilje podataka, sredstava za eksperimente i opreme za simulacije velikih razmera. Zbog toga, pošto je razvio sistem za šafling, rekao je da je za njega mnogo bolje i efikasnije da istraživanja nadalje obavlja sam. Sad kada je izašao na kraj sa sistemom za šafling, bio mu je preostao samo misaoni rad, odnosno onaj koji ne zahteva opremu - tako je govorio."

,,Hmm“, rekao sam. „Da nije slučajno tvoj deda kada je napuštao Sistem iskopirao moje lične podatke i izneo ih odande?"

„Ne znam", rekla je. „Ali, ako je to hteo, sigurno je mogao. On je bio direktor laboratorije Sistema, imao je sva ovlašćenja vezana za čuvanje i pristup podacima."

Verovatno je bilo tačno onako kako sam pretpostavljao, mislio sam. Profesor je izneo moje lične podatke, iskoristio ih za privatno istraživanje i na meni kao glavnom uzorku spro- vodio teoriju šaflinga za budućnost. U tom slučaju, cela ova Pnca dobija smisao. Kao što reče onaj čovečuljak, Profesor je mene namamio kad je stigao do srži istraživanja, dao mi tačno

■

Ш

određene podatke sa skrivenom šifrom koja će moju svest navesti da reaguje kad budem obavljao šafling.

Ako uzmemo da je tako, to bi značilo da je moja svest - Ш nesvest - već počela da reaguje. Tempirana bomba, to je rekao čovečuljak. Hitro sam u glavi sračunao koliko je sati prošlo otkad sam završio šafling. Završio sam ga i probudio se prošle noći nešto pre dvanaest, a otada je prošlo blizu dvadeset četiri sata. Dosta vremena. Ne znam u koliko je sati mehanizam tempirane bombe podešen da eksplodira, ali je dvadeset četiri sata već otkucalo.

„Imam samo još jedno pitanje", rekao sam. „Rekla si da će biti ’kraj sveta’, je 1’ tako?"

„Jeste, deda je tako rekao." „Је 1’ ti rekao da će biti kraj sveta pre nego što je proučio ■ podatke

o meni ili posle?" „Posle", rekla je. „Mislim da je tako bilo. Vidiš, on je sasvim ;

nedavno izgovorio upravo te reči: biće kraj sveta'. Zašto pitaš? Kakve to veze ima?"

„Nisam siguran. Ali nešto mi ne da mira. Mislim, moja lozinka za šafling je ’kraj sveta’. Ne mogu da verujem da je u pitanju puka slučajnost."

„А o čemu se radi u tom tvom ’kraju sveta’?" „То ne znam. Iako postoji u mojoj svesti, nalazi se na nekom ..

skrivenom mestu do kog ne mogu da doprem. Sve što znam J jesu te reči: ’kraj sveta’."

„А zar ne možeš ponovo da dođeš do njega?" „То nije moguće", rekao sam. „Те podatke iz podzemnog sefa

Sistema ne bih uspeo da ukradem sve i da angažujem celu jednu vojnu diviziju. Strogo se nadzire i imaju postavljene specijalne uređaje."

„Deda ih je izneo zahvaljujući svom položaju?" ,Verovatno. Ali, to je samo moja pretpostavka. Možeš jedino

direktno da pitaš svog dedu za sve drugo." „Ali ćeš mi pomoći da izbavim dedu iz ruku Crnimraka, • je 1’

da?" Pritiskajući rukom ranu na stomaku, pridigao sam se u krevetu.

Glava mi je bubnjala od bola.

„Nema mi druge valjda", rekao sam. „Nemam predstavu šta znače te reči ’biče kraj sveta’ koje ti je rekao deda, ali očigledno ne mogu da ih zanemarim. Imam osećaj da će se nekom nešto strašno dogoditi ako ne učinim ništa da to predupredim", a taj neko sam možda bio baš ja.

„А da bi to postigao, u svakom slučaju moraš pomoći mom dedi." „Zato što smo sve troje dobri ljudi?" „Jeste", rekla je bucmasta devojka.

Kraj sveta Čitanje snova

Ne razumejući jasno ni sopstvenu dušu, vratio sam se poslu čitanja starih snova. Zima je odmicala, ali ja nisam mogao da u nedogled odlažem početak rada na čitanju snova. Čim bih se malo usredsredio na čitanje snova, uspevao sam, makar privremeno, da zaboravim na onaj osećaj gubitka u sebi.

S druge strane, međutim, što sam više čitao stare snove, u meni je sve više rastao osećaj nemoći drugačijeg oblika. A izvor tog osećaja nemoći počivao je u činjenici da koliko god ih ja čitao, nisam uspevao da razumem poruku koju mi govore stari snovi. Umeo sam da ih čitam, ali nisam bio u stanju da razumem šta oni znače. Bilo je to potpuno isto kao kad iz dana u dan čitaš istu rečenicu čije značenje ne razumeš. Kao da svakog dana posmatraš reku kako teče. To ničemu nije vodilo. Ovladavao sam veštinom čitanja snova, ali mi ni to nije pomoglo. Samim tim što sam bivao sve bolji u tome i mogao da savladam veću količinu starih snova, ispraznost obavljanja tog posla na takav način bivala je sve upadljivija. Ako žele da ih nešto

nekud odvede, ljudi su u stanju da u to ulože odgovarajući trud. Jedino što ja nisam mogao nikuda.

„Uopšte ne razumem šta znače ovi stari snovi", rekao sam joj. „Ti si mi onomad rekla da je moj posao da čitam stare sno-1 ve iz lobanja, zar ne? Ali, sve to samo prolazi kroz mene. Ama ђа§ ništa od svega toga ne uspevam da razumem, a što ih više čitam, sve mi se više čini da se trošim."

,Pa ipak, kad čitaš snove izgledaš kao zaposednut nečim. Pitam se zbog čega.“

„Ne znam“, odmahnuh ja glavom. Dešavalo se da se usred- sredim na posao da bih nekako zatrpao onaj osećaj gubitka. Ali i sam sam dobro znao da to nije jedini razlog. Kao što mi je i sama ukazala, zaista sam bio usredsređen na čitanje snova kao da sam bio opsednut.

„Verovatno je to neki problem u tebi“, rekla je. „Problem u meni?" „Mislim da moraš da otvoriš svoju dušu. Iako se ne razumem u

pitanja duše, osećam da je tvoja čvrsto zatvorena. Kao što stari snovi traže tebe da ih pročitaš, tako i ti sam treba da tražiš stare snove."

„Zašto to misliš?" „То je ono što čitanje starih snova predstavlja. Treba da nastaviš sa

čitanjem snova prirodno, kao što se smenjuju godišnja doba, kao što ptice lete na jug."

Potom je ispružila ruku preko stola i položila je na moju. A onda se nasmešila. Njen osmeh osetio sam kao nežne prolećne zrake koji su se rasuli kroz oblake.

„Otvori svoju dušu. Nisi ti zatvorenik. Ti si ptica koja slobodno leti nebom u potrazi za snovima."

Na kraju mi nije preostalo ništa drugo nego da u ruku uzimam jedan po jedan stari san i pokušam da im se potpuno predam. Uzeo sam jedan od starih snova koji su bili poredani na policama svud oko mene, nežno ga obujmio rukama i preneo ga na sto. Potom mi je ona pomogla i sasvim blago nakvašenom krpom otrla sa njega prašinu i prljavštinu, a onda ga suvom krpom polako istrljala. Brižljivo je brisala sve dok površina starog sna nije snežnobelo zablistala. Dve očne duplje koje su zjapile spreda izgledale su kao duboki tamni bunari bez dna. Meko sam položio obe ruke povrh lobanje i čekao da počne da odaje blagu toplotu, u skladu s toplotom mog tela. Kada je dosegla određenu

temperaturu - a to nije bila prava toplota, Vec pre nalik na toplotu zimskog sunca - blistavo uglačana lobanja počela je da priča stari san koji je bio urezan u njoj. Sklopio sam oči i duboko uzdahnuo, otvorio tu dušu osećajući pod prstima priču koju je ona počela da priča. Njen je glas, međutim, bio previše tih, a slika koju je odavala nalik na daleke zvezde koje bledo na nebu svetlucaju u osvit dana. Sve što sam uspeo iz nje da pročitam bilo je nekoliko nejasnih delića, i ma koliko se ja upinjao da ih povežem, nikako nisam uspevao da sklopim čitavu sliku.

Tu se nalazio prizor koji nikad do tad nisam video, tekla je muzika koju nikad do tad nisam čuo i prošaputane su reči koje nisam razumeo. Iznenada bi isplivale, pa bi isto tako iznenadno tonule na dno. Između tih delića nije bilo ničeg ni približno zajedničkog. Kao da sam se velikom brzinom uključivao u prenose od jedne do druge radio stanice. Pokušavao sam da na razne načine makar malo koncentrišem energiju u vrhove svojih prstiju, ali ma koliko se ja trudio, ishod je uvek bio isti. Iako sam shvatao da stari snovi nešto pokušavaju da mi ispričaju, tu priču nikako nisam uspevao da pročitam.

Možda mom načinu čitanja nešto manjka. Tačnije, možda su njihove reči posle dugih godina iščilele i razjele se. A opet, možda između priče kako je oni vide i priče koju ja vidim postoji vremensko i kontekstualno razilaženje.

Bilo kako bilo, nije mi preostajalo ništa drugo do da te strane deliće koji se ukazuju pa nestaju samo nemo posmatram. Tu je, naravno, bilo i nekoliko sasvim običnih prizora, kakve sam već viđao. Svakodnevnih prizora poput zelene trave dok se njiše na vetru, belih oblaka koji putuju nebom ili odbleska sunčevih zraka o površinu reke. Ti su jednostavni prizori, međutim, ispunili moju dušu nekakvom čudnom tugom koju teško mogu da izrazim. Nikako nisam mogao da shvatim gde se u tim prizorima krije suština koja izaziva takvu tugu. Poput broda koji plovi dok ga gledam kroz prozor, oni se pojave, pa samo nestanu bez traga. To je potrajalo dovoljno dugo, da bi potom malo-po- malo toplota starih snova počela da se povlači poput vode za vreme oseke, a oni se ponovo pretvorili u onu hladnu belu lobanju. Stari snovi ponovo su utonuli u dug san. A sva poplava prizora prosula se iz vrhova mojih prstiju na tlo. Moj posao „čitanja snova" sastojao se od beskonačnog ponavljanja svega toga.

Kad sva toplota iz starog sna nestane, ja ga dam njoj, a ona lobanju doda u niz na pultu. Za to vreme ja spustim ruke na sto, odmaram telo i

opuštam um. Za jedan dan uspevao sam da pročitam manje-više pet ili šest starih snova. Ako pređem taj broj, moć koncentracije mi se poremeti, a prsti ne uspevaju da razaznaju više ništa osim nejasnog žamora. Kada sat u prostoriji pokaže jedanaest, ja sam već toliko iscrpljen da jedva mogu da se pridignem sa stolice.

Na kraju mi je uvek služila vruću kafu. Ponekad bi mi od kuće kao laganu večeru donela keks ili komisbrot koji je preko dana ispekla. Uglavnom smo sedeli jedno preko puta drugog i bez reči pili kafu uz keks ili komisbrot. Od umora izvesno vreme nisam bio u stanju ni da govorim, a ona je to shvatala, pa je ćutala kao i ja.

„То što dušu ne možeš da otvoriš kako treba, da to nije možda zbog mene?“ pitala me je. „Možda se tvoja duša čvrsto zatvara jer ja nisam u stanju da reagujem na nju.“

Kao i uvek, sedeli smo na stepenicama na sredini Starog mosta kojima se silazilo do peščanog spruda, i gledali u Reku. Hladni beli mesec mreškao se po površini reke poput malog parčeta hartije. Uzak drveni čamac koga je neko vezao za stu- bić na peščanom sprudu davao je vodi nežan zvuk. Dok smo sedeli jedno kraj drugoga na uzanom stepeniku, sve vreme sam osećao toplotu njenog tela na svom ramenu. Čudno je to, pomislio sam. Ljudi dušu poistovećuju sa toplinom. A toplota tela i toplina duše nemaju veze jedna s drugom.

„Nije tako“, rekao sam. „То što ne mogu da otvorim svoju dušu verovatno znači da je problem u meni samom. Nisi ti za to kriva. Ja ne mogu da spoznam svoju dušu i zato sam u haosu.“

„Nije ti sasvim jasno šta je to duša?“ „U nekim situacijama jeste tako“, rekoh. „Ima situacija u kojima to

uspevam da shvatim tek naknadno, a ima i situacija u kojima je za to već kasno. Najčešće moramo da biramo kako da se postavimo i bez spoznaje svoje duše, a to nas onda navodi na pogrešan put.“

„Ја, doduše, mislim da je duša jedna vrlo nesavršena stvar", rekla je s osmehom.

Izvadio sam ruke iz džepova i gledao ih pod mesečinom. Moje belom svetlošću obojene ruke izgledale su kao par skulptura izvajanih u tom malom svetu, koje su izgubile svrhu.

„То i ja mislim. Veoma je nesavršena", rekao sam. „Ali ostavlja tragove. A te tragove možemo ponovo slediti. Kao stope u snegu."

„А kuda oni vode?" „Nama samima. Za mene, to je duša", odgovorio sam. „Ako je

nemaš, nikud ne možeš ni stići." Pogledao sam gore u mesec. Na nebu iznad Grada opasanog visokim

Zidom, mesec je bacao svoje zrake, neverovatno blistave za to zimsko doba.

„Ništa od toga nije tvoja krivica", kazao sam.

Okorela zemlja čuda Hamburger, skajlajn, rok

Odlučili smo da prvo negde prezalogajimo. Ja skoro da i nisam imao apetit, ali pošto nisam znao kada ću sledeći put stići da jedem, činilo mi se da bi bilo bolje da nešto pojedem. Možda bih mogao barem pivo i hamburger da stavim u usta. Devojka je rekla da je užasno gladna, jer je u podne pojela samo jednu štanglu čokolade. Kod sebe je imala tek toliko sitnine samo to da kupi.

Uvukao sam noge u farmerice pazeći da ne povredim ranu, preko majice obukao duks i onda navukao tanak džemper. Potom sam otvorio ormar i za svaki slučaj izvukao sintetičku vindjaknu za planinarenje. Kako god bilo, njen roze kostim bio je neprikladan za potragu pod zemljom, ali u mojoj garderobi nažalost nije bilo ni majice ni pantalona koje bi odgovarale njenoj veličini. Šio sam je za desetak centimetara u visini, a ona mene za desetak kila u težini. U suštini bi valjalo da svratimo u neku radnju da joj nabavimo neku praktičnu odeću, ali u to doba noći nijedna nije bila otvorena. Na kraju je delovalo da će uspeti da se udene u moju debelu polovnu američku vojničku jaknu koju sam davno nosio, pa sam joj to dao. Problem je bio u cipelama na štikle, ali je rekla da na Poslu ima patike i gumene

čizme. >,Roze patike i roze čizme“, rekla je.

,yoliš roze boju?“ „Deda je voli. Kaže da mi roze odlično pristaje.“ „Odlično ti i pristaje11, rekao sam. Nisam ništa slagao, stvarno joj

je dobro pristajala. Kad punačke devojke nose roze odeću uglavnom me podsećaju na džinovske torte od jagoda, ali je njoj iz nekog razloga ta boja pasovala tačno kako treba.

„Osim toga tvoj deda sigurno voli i kad su devojke punije“, pitao sam da budem siguran.

„Da, naravno", rekla je devojka u roze. „Ја se zato i trudim da se ugojim. Mislim, pazim šta jedem. Ako ne vodim računa, začas smršam, pa gledam da jedem dosta butera i kremova."

,,Hmm“, rekoh. Otvorio sam ormar i izvadio ruksak, proverio da nije i on negde

prosečen i u njega ugurao jakne za oboje, džepnu ba- terijsku lampu, magnet, rukavice, peškir, oveći nož, upaljač, konopac i čvrsto gorivo. Potom sam otišao u kuhinju, i sa poda među rasutom hranom skupio dva komada hleba, govedinu, breskve, kobasice i konzerviran grejpfrut i ubacio ih u ruksak. Nalio sam i pun termos vode. Zatim sam u džepove pantalona nagurao svu gotovinu koju sam imao u kući.

„Kao da idemo na piknik", rekla je devojka. „Skroz", rekao sam. Pre polaska sam se još jednom osvrnuo po svom stanu koji je

poprimio izgled jedne velike deponije. Životne pouke su uvek iste. Da se nešto napravi potrebno je prilično vremena, ali da se rasturi, dovoljan je jedan sekund. U te tri male sobe jeste bilo zamornih trenutaka, ali tu sam imao dobar život. Sve to je nestalo kao jutarnja magla dok si otvorio dva piva. Moj posao, moj viski, moj mir i samoća, moja kolekcija Somerseta Moma i Džona Forda, sve to je bez ikakvog smisla otišlo u paramparčad.

Čas kad je blisto cvet i sjala trave vlat'5, izrecitovao sam u sebi. A onda sam pružio ruku, isključio prekidač osigurača i tako pogasio svetla u kući.

15 Stihovi VilijamaVordsvorta iz pesme Oda o nagoveštaju besmrtnosti iz sećanja na rano detinjstvo u prevodu Ranke Kuić, „Antologija engleske romantičarske poezije", Beograd, Naučna knjiga 1974. - Prim. prev.

Rana na stomaku previše me je bolela da bih se udubljivao u misli o bilo čemu, a bio sam i premoren, pa sam rešio da ne razmišljam ni o

čemu. Bolje je ne misliti ništa nego razmišljati onako do pola. Teatralno sam ušao u lift i spustio se do podzemne garaže, otvorio vrata automobila i bacio stvari na zadnje sedište. Ako neko na nas motri, neka motri, i ako će da nas prati, nek nas prati. Čini mi se da me je za sve to sad već baš bilo briga. Koga ja to uopšte treba da se čuvam? Da li Krakera, Sistema ili možda one dvojke s nožem? Uopšte nisam bio u stanju da se nadigravam ni sa jednom od te tri ekipe. Ne samo da sam imao šest centimetara dugačku poprečnu ranu na stomaku, nego me je mučila neispavanost, i za mene je već i samo okršaj sa Crnimracima usred pomrčine u dubini zemlje bio ozbiljan poduhvat. Ako žele nešto da mi urade, nek mi urade što god hoće svi zajedno.

Gledao sam da izbegnem da vozim ako je ikako moguće, pa sam pitao devojku da ona vozi. Ne zna da vozi, rekla je.

„Izvini. Da je u pitanju konj, umela bih da ga jašem", reče ona. „Nema veze, doći će možda i to vreme kad će biti neophodno da

jašemo konje", rekao sam ja. Kad sam se uverio da pokazivač goriva pokazuje da je rezervoar

skoro pun, izvezao sam auto. Provezao sam ga kroz krivudave ulice naselja i mi izađosmo na glavnu ulicu. Bila je puna automobila iako je bilo pola noći. Otprilike polovinu njih činili su taksiji, a ostatak kamioni i putnički automobili. Nije mi išlo u glavu zbog čega se toliko ljudi u to gluvo doba noći vozika po ulicama. Što li se lepo ne vrate kućama posle posla u šest sati, do deset se zavuku u krevet, pogase svetla i spavaju?

Ma, uostalom, to je njihova stvar. Mogu ja da mislim što god hoću, ali svet raste na tom principu. Što god ja mislio, Arapi će nastaviti da buše naftu, ljudi će tu naftu koristiti da proizvedu struju i benzin, i nastavljače da u gluvo doba noći jurcaju za čim god oni hoće. Pre bi trebalo da se ja pozabavim rešavanjem problema s kojima sam se suočio.

Čekajući na semaforu s rukama na volanu, jako sam zev- nuo. Ispred mog auta stajao je veliki teretni kamion, čija je prikolica

do krova bila puna ogromnih bala papira. S desne strane stajao je beli sportski model nišan skajlajna, a unutra mladi par. Da li su krenuli u izlazak ili su bili na putu kući, to ne znam, ali delovalo je kao da se oboje dosađuju. Devojka s dve srebrne narukvice na ruci izbačenoj kroz prozor bacila je pogled u mom pravcu. Pogledala je u mene ne onako kao da je stvarno zanimam, nego zato što kao da nije imala u

šta drugo da gleda. Isto joj je bilo da li je to bio natpis Denny’s restorana, saobraćajni znak ili moje lice. I ja sam bacio pogled na nju. Lepo lice, nema šta, ali od onih kakvih svuda ima. U TV seriji bi sigurno glumila drugaricu glavne glumice - kao, njih dve sede u kafeu i piju čaj, a ona pita recimo: „Sta je bilo? Nešto si mi neraspoložena" - eto, takvo jedno lice. Ono koje se pojavljuje samo jednom, a kad ga više nema na ekranu, ne možeš da se setiš kako izgleda.

Na semaforu se upalilo zeleno svetio, i dok je kamion ispred mene gnjavio, auspuh belog skajlajna je zatutnjao i on uz Djuran Djuran na stereo-uređaju nestade s obzorja.

„Molim te obrati pažnju na automobile iza nas“, rekao sam bucmastoj devojci. „Reci mi ako primetiš da neki ide sve vreme za nama.“

Devojka je klimnula glavom i osvrnula se iza sebe. „Misliš da nas neko prati?" „Ne znam“, rekao sam. „Ali, nikad čovek ne može biti previše

oprezan. Je 1’ ti u redu ako odemo na hamburger? Za to nam ne treba mnogo vremena."

„Može, bilo šta." Zaustavio sam auto kod prvog restorana za hamburgere u kome

se moglo naručivati iz automobila. Prišla nam je devojka u kratkoj crvenoj haljini, zakačila poslužavnike za prozore s obe strane i pitala šta ćemo da poručimo.

„Dupli čizburger, pomfrit i toplu čokoladu", rekla je bucmasta devojka.

„Običan hamburger i pivo", rekao sam ja. „Izvinite, ali ne držimo pivo", rekla je kelnerica. „Običan hamburger i koka-kolu", rekao sam. Odakle meni ideja

da u hamburgerdžinici pored koje se jede iz auta služe pivo? Dok smo čekali da nam stigne poručena hrana, obratili srno pažnju

da li će neki automobil doći iza nas, ali nijedan nije stao. Da nas je neko ozbiljno sledio, verovatno i ne bi stao na isti parking. Taj bi stajao na nekom neupadljivom mestu i čekao da se mi izvezemo odatle. Prestao sam da motrim i počeo mehanički u želudac da trpam hamburger s listom salate veličine priznanice za putarinu, čips i koka-kolu. Debeljuca je pažljivo i polako, s uživanjem žvakala svoj čizburger, grickala pomirit i srkala toplu čokoladu.

„Hoćeš malo pomfrita?" pitala me je.

,,Neću“, rekao sam. Kad je počistila sve s tanjira, popila je poslednji gutljaj tople

čokolade, s prstiju polizala ostatke kečapa i senfa, i salvetom obrisala prste i usta. Gledajući sa strane, izgledala je kao da joj je bilo uživanje.

„Е sad, da se posvetimo tvom dedi“, rekao sam. „Verovatno bi prvo trebalo da odemo do njegove podzemne laboratorije."

„Jeste, trebalo bi. Moguće je da tamo ima nekih tragova. Pomoći ću ti.“

„Ali, hoćemo li moći da prođemo pored gnezda Crnimraka? Ne znam da nije možda uređaj koji ih rasteruje uništen."

„Biće u redu. Imamo jedan takav priručni uređaj za hitne slučajeve. Nema baš neki kapacitet, ali moći će da posluži da odbija Crnimrake od nas ako ga budemo nosili sa sobom."

„Onda neće biti problema", rekao sam s olakšanjem. „Samo, nije tako jednostavno", rekla je. „То je portabl uređaj, a

baterija može da radi najviše trideset minuta. Posle pola sata se gasi i mora ponovo da se puni."

,,Hmm“, uzdahnuo sam. „Koliko joj minuta treba da se ponovo napuni?"

„Petnaest. Radi trideset minuta, pa petnaest minuta mora da pauzira. A pošto je otprilike toliko i potrebno da se ode od kancelarije do laboratorije, biće i nešto malo rezerve."

Odustao sam od toga da bilo šta dodam na tu temu. Bolje ista nego ništa - nema nam druge nego da se zadovoljimo onim sto imamo. Isparkirao sam auto odatle, i u supermarketu pored Puta koji je radio noću kupio dve limenke piva i bočicu viskija. Zaustavio sam auto, popio pivo i četvrtinu viskija. To kao da me je malo opustilo. Zatvorio sam čep na bočici s ostatkom viskija i dao je devojci da je stavi u ruksak.

„Zbog čega piješ toliko alkohola?" „Možda zato što me je spopao strah", rekao sam. „I mene je uhvatio strah, pa opet ne pijem." „Tvoj i moj strah su različite vrste." „Ne razumem", rekla je. „Što si starija, sve je više stvari koje ne možeš da popraviš", rekao

sam. „А i više se zamaraš?"

„Jeste", rekao sam. „I više se zamaraš." Okrenula se ka meni, pružila ruku i dodirnula mi ušnu školjku. „Sve je u redu, ništa ne brini. Tu sam, uz tebe", rekla je. „Hvala ti", rekao sam.

Zaustavio sam auto na parkingu zgrade u kojoj se nalazila kancelarija njenog dede, izašao iz kola i stavio ruksak na leđa. Rana mi je sevala u pravilnim vremenskim razmacima. Bolelo me je otprilike kao da me preko stomaka polako gaze kola puna sena. To je najobičniji bol - rešio sam ja tako da razmišljam, iz praktičnih razloga. Samo površinski bol, koji suštinski nema nikakve veze sa mnom. Kao kiša kad pada. Nešto što je prolazno. Skupio sam ono malo samopoštovanja što mi je preostalo, iz glave rasterao misli o rani i brzim korakom pošao za devojkom.

Na ulazu u zgradu stajao je korpulentan čuvar i tražio od devojke da mu pokaže ličnu kartu kao dokaz da ona tu živi. Ona je iz džepa izvadila plastičnu karticu i dala je čuvaru. Ubacio je karticu u prorez na računam na svom stolu i kad je proverio ime i broj stana koji su izašli na monitoru, pritisnuo je dugme i otvorio nam vrata.

„Ovo je užasno specifična zgrada", objasnila mi je devojka hodajući preko velikog poda. „Svi koji u ovu zgradu dolaze imaju neku tajnu, a zarad čuvanja tih tajni na snazi su specijalne bezbednosne mere. Recimo, ovde se sprovode važna istraživanja ili se održavaju tajni skupovi. Identitet se proverava na ulazu, kao naš malopre, a televizijske kamere prate da li je onaj ko ude u zgradu stigao na tačno određeno mesto. I da nas je neko dovde pratio, unutra nikako ne bi mogao da uđe."

„Znači ovi ovde znaju da je tvoj deda u podzemlju ove zgrade napravio jamu u koju se može sići?“

„Ра, nisam sigurna. Mislim da verovatno ne znaju. Kad se gradila ova zgrada, deda je dao da se posebno projektuje direktan ulaz u podzemlje iz stana, ali za to zna samo šačica ljudi. Otprilike jedino vlasnik zgrade i arhitekt. Građevinskim radnicima je rečeno da je to odvod. I projekat podnet za dozvolu bio je lažan."

„Mora da je koštalo кб svetog Petra kajgana." „I jeste. Ali deda ima novca koliko god hoćeš", rekla je devojka.

„I ja isto. Bogata sam. Nasledstvo od roditelja i novac od osiguranja su mi se oplodili ulaganjem u deonice."

Iz džepa je izvadila ključ i njime otvorila vrata lifta. Ušli smo u

onaj čudnovato veliki lift. „Deonice?" pitao sam. „Aha, deda me je naučio kako da trgujem deonicama. Kako se

biraju informacije, kako se čita situacija na berzi, kako se zavara trag novcu, kako se novac šalje na račune u inostran- stvu, sve to. Zanimljivo je trgovati deonicama, da znaš. Jesi li nekad probao?"

„Nažalost, ne", rekao sam. Nisam probao čak ni oročenu štednju. „Pre nego što je postao naučnik, deda je radio na berzi. A kad je

zaradio ogromnu svotu novca, prestao je da radi takve poslove i postao naučnik. Fenomenalno, je Г da?"

„Fenomenalno, nema šta“, složio sam se. „Sto god radio, deda je u svemu prva liga", rekla je devojka. Lift se kao i prethodnog puta kretao takvom brzinom da nije bilo

moguće razlučiti ide li gore ili dole. Kao i uvek, to je trajalo jezivo dugo, a ja sam za to vreme neprestano mislio na to kako me posmatraju na monitoru uz pomoć televizijskih kamera, i nikako nisam mogao da se opustim.

„Deda kaže da su škole previše neefikasne da bi mogle da odškoluju prvoklasne ljude. Šta ti misliš?" pitala je.

„Ра ne znam, moguće je da je tako", rekao sam. „Ја jesam po-hađao školu celih šesnaest godina, ali ne bih rekao da mi je to bilo od preterane koristi. Niti znam strane jezike, niti sam naučio nešto da sviram, ne razumem se u deonice, a ne umem ni da jašem."

„Što onda nisi napustio školu? Mogao si bilo kad to da uradiš da si hteo, zar ne?“

„Ра, valjda", rekoh i počeh malo o tome da razmišljam. Stvarno, da sam hteo da napustim školu, mogao sam to bilo kad da uradim. „Samo, tad mi to nije ni palo na pamet. Za razliku od tvoje porodice, moja je bila sasvim obična, prosečna porodica, nikad nisu ni pomišljali da bih ja u nekom pogledu mogao da budem među najboljima."

„То je greška", rekla je devojka. „Svaki čovek je sposoban da bude među najboljima makar i samo u jednoj stvari. Samo se radi o tome da to ne umeju da izvuku iz njega. A kad je okružen onima koji to ne umeju da izvuku iz njega, većina ljudi i ne postigne da bude među najboljima. I to se tako izgubi."

„Kao u mom slučaju", rekoh. „Nisi u pravu. Osećam da u tebi ima nečeg posebnog. Tvoja

emotivna ljuštura je toliko tvrda da mnoge stvari unutra ostaju netaknute."

„Moja emotivna ljuštura?" „Jeste", rekla je devojka. „Ali, ni sad nije kasno. Šta kažeš, kad se

sve ovo završi, hoćeš li da živiš sa mnom? Ne da se venčamo, nego samo da živimo zajedno. Da odemo u Grčku, Rumuniju, Finsku ili tako neko opušteno mesto, da jašemo konje ti i ja ili pevamo pesme. Novca imamo koliko nam god treba, a u međuvremenu bi ti postao prva liga u nečemu."

,,Hmm“, rekoh. Ne zvuči loše. Moj život Kalkulusa zahvalju- ći ovom incidentu zašao je u zamršenu fazu i opušten život u inostranstvu delovao je i te kako primamljivo. Uprkos svemu, uopšte nisam bio ubeđen da bih zaista u nečemu mogao da budem prva liga. Prva liga se postaje obično tako što čvrsto veruješ u sebe da si u stanju da postaneš prva liga. Niko sigurno nije postao najbolji u nečemu tako što nije verovao u sebe, puštajući da se stvari odvijaju same. Dok sam odsutno razmišljao o svemu tome, vrata lifta se otvoriše. Ona izađe napolje, a ja pođoh za njom. Kao i prvi put kad smo se sreli, išla je ubrzanim korakom niz hodnik lupkajući visokim potpeticama, a ja sam išao iza nje. Pred mojim očima njihala se njena lepo oblikovana zadnjica, a minđuše svetlucale na ušima.

„Nego, sve i da tako bude“, rekao sam u njena leđa, „ti bi meni davala toliko toga, a ja tebi ništa, a to mi se čini užasno nepravednim i neprirodnim."

Ona uspori korak pa nastavi da hoda kraj mene. „Stvarno to misliš?" „Mislim", rekao sam. „Em je neprirodno, em je nepravedno." „Mislim da sigurno postoji nešto što bi ti meni mogao da daš",

rekla je. „Kao na primer?" „Na primer, svoju emotivnu ljušturu. Ona me strašno zanima.

Kako je nastala, kako funkcioniše, sve bih to htela da znam. Do sada se nisam previše susretala s takvim stvarima, pa me zato strašno interesuje."

„Ti to preuveličavaš", rekao sam. „Svako ima manju ili veću ljušturu oko svojih emocija i, ako se potrudiš da ih pronađeš, lako ih možeš pronaći. Ali pošto retko ideš među ljude, ti samo ne razumeš

dušu običnog čoveka." „Ti stvarno ništa o sebi ne znaš", rekla je bucmasta devojka.

„Znaš šafling, je 1’ tako?" „Naravno, znam. Ali mi je to znanje dato spolja, kao sredstvo za

rad. Putem operacije, pa obuke. Većina ljudi može da nauči šafling samo ako vežba. To je kao sa računanjem na abakusu, ili sa sviranjem klavira, nema neke razlike."

„Ali, šafling se ne sastoji baš samo od toga", rekla je. „Jeste, svi su tako mislili u početku. To da bi kao i ti, svako ko vežba - svako ko je prošao test i bio odabran za to - mogao da stekne sposobnost da obavlja šafling. I deda je tako mislio. I tako je dvadeset šestoro ljudi putem iste operacije i obuke kao i ti steklo sposobnost da obavlja šafling. U tom trenutku nisu se javile nikakve teškoće. Problemi su, međutim, nastali posle."

>,To mi niko nije rekao", kazao sam. „Meni je rečeno da je sye teklo po planu."

„Zvanično, da. Ali nije stvarno tako bilo. Čak dvadeset pet od njih dvadeset šest umrlo je u roku od godinu - godinu i po po završetku obuke. Jedino si ti preživeo preko tri godine i obavljaš šafling i dalje bez ikakvih problema i prepreka. Je Г još uvek misliš da si prosečan čovek? U ovom trenutku, ti si najvažniji čovek.“

Nastavio sam neko vreme da hodam ćutke, s rukama u džepovima. Situacija je prevazilazila okvire mojih sposobnosti i izgledalo je da nastavlja da raste i naduvava se u nedogled. Kolike će razmere na kraju dostići, nisam imao nikakvu predstavu.

„Zbog čega su svi oni umrli?" upitah je. „Ne znam. Uzrok smrti nije jasan. Zna se da su umrli usled

oštećenja moždanih funkcija, ali nije jasno kako je do toga došlo." „Mora da postoji neka teorija o tome." „Da, deda je to ovako objasnio: pošto obični ljudi ne mogu da

podnesu zračenje jezgra svoje svesti, njihove moždane ćelije pokušavaju tome da se suprotstave proizvodeći neku vrstu an- titela, čija je reakcija toliko silovita da kao njen rezultat nastupi smrt. U stvari, objašnjenje je još složenije od ovoga, ali ovo je pojednostavljeno rečeno."

„I šta je onda razlog što sam ja preživeo?" „Moguće je da imaš urođena prirodna antitela. Kao onu

emocionalnu ljušturu o kojoj sam ti govorila, znaš. Iz nekog razloga,

ona su već nastala u tvom mozgu i tako si uspeo da preživiš. Deda je pokušao da napravi jednu takvu veštačku ljušturu kao oklop za mozak, ali je rekao da je ipak bila preslaba."

„Kad govorimo o oklopu, tu se misli na nešto nalik na koru dinje, zar ne?“

„Jednostavno rečeno, da." „Onda", rekoh, „jesu li ta antitela, ili taj oklop, ljuštura, kora

dinje, što god da je - je li to moje urođeno svojstvo? Ili pak stečeno?" „Možda je delom urođeno, a delom stečeno, ne znam. Uglavnom, deda ništa više o tome nije hteo da mi kaže. Rekao je da ću biti u opasnosti ako budem previše znala. Samo, ako sad dedinu teoriju pretvorimo u procente, čovek kao ti, sa prirodnim antitelima samo je jedan u milion ili milion i po, kakvog pri tom, osim ako ga ne obdariš sposobnošću da obavlja šafling, nemaš načina ni da pronađeš."

„Dakle, ako je teorija tvog dede tačna, to što sam ja među tom dvadesetšestoricom čista je sreća."

„Zato ti i jesi dragocen primerak. Mogao bi da budeš ključ." „Šta je tvoj deda uopšte hteo sa mnom? Šta mu znače oni podaci

za šafling i ona lobanja jednoroga koje mi je dao?" „Da ja to znam, mogla bih ovog trenutka da te izbavim iz svega

ovoga", rekla je. „I mene i svet", rekoh ja.

Unutrašnjost kancelarije, kao i mog stana, mada ne u tolikoj meri, bila je poprilično ispremetana. Razna dokumenta bila su razbacana po podu, sto ispreturan, sef razvaljen, fioke ormara izvađene i pobacane, a po iskasapljenoj sofi razbacana odeća koju su Profesor i ona držali u ormarićima. Sva njena odeća stvarno je bila roze. Impresivna kolekcija nijansi, od tamnoci- klama boje pa sve do svetloružičaste.

„Kakav užas!" rekla je ona vrteći glavom. „Možda su to bili ovi odozdo."

„Crnimraci?" „Ne, ne oni. Crnimraci se ne penju ovoliko visoko iznad zemlje, a

i da su došli dovde osećao bi se vonj koji ostaje za njima." ,Уопј?“ „Odvratan riblji, močvarni smrad. Nije ovo njihov rad. Mora da su

to uradili isti oni što su demolirali tvoj stan. I metod je sličan." „Može biti", rekao sam i još jednom pogledao oko sebe. Ispred

Prevmutog stola bila je rasuta kutija spajalica koje su sveducale pod

neonskim svedom. Pošto su mi i pre toga iz već nekog razloga privukle pažnju, pretvarajući se da nešto tražim na podu skupio sam šaku spajalica i gurnuo ih u džep pantalona.

„Jeste li ovde držali nešto važno?" „Ne", rekla je devojka. „Ovde smo držali sve same nebitne stvari. Samo računovodstvene knjige, priznanice, neka nevažna dokumenta vezana uz istraživanje i tome slično. Nije bilo ničega što bi predstavljalo problem ako nam ukradu."

„Pitam se da li je preživeo odašiljač signala za rasterivanje Crnimraka."

Iz gomile razbacanih stvari ispred ormarića - baterijskih lampi, kasetofona, budilnika, držača za selotejp, kutije bombona protiv kašlja - izvukla je mali uređaj nalik na aparat za merenje ultraljubičastih zraka, i nekoliko puta ga uključila pa isključila.

„Sve je u redu. Radi. Sigurno su mislili da je to neka beznačajna stvar. Osim toga, on radi na toliko jednostavnom principu da ne bi mogao da se pokvari tako lako“, rekla je.

Potom punačka devojka ode u ugao prostorije, čučnu na pod i otvori poklopac utičnice, pritisnu maleni prekidač koji se nalazio unutra, ustade i blago pritisnu zid na jednom mestu. Deo zida veličine telefonskog imenika se otvori, a ja unutra ugledah nekakav sef.

„Vidiš? Ovo nisu uspeli da pronađu", reče ona ponosno. Potom pritisnu četiri broja i otvori vrata sefa.

„Možeš li da izvadiš sve odavde i da staviš na sto, molim te?“ Trpeći bol svoje rane vratio sam prevrnuti sto u prvobitni položaj

i po njemu poredao ceo sadržaj sefa. Tu je stajao pet centimetara debeo svežanj štednih knjižica obmotan gumicom, nekakve menice i potvrde, dva do tri miliona u gotovini, nešto teško u platnenoj vreći, crna kožna beležnica i smeđa koverta. Onda je ona na sto istresla sadržinu smeđe koverte. U njoj se nalazio stari omega ručni sat i zlatni prsten. Staklo na omegi je bilo popucalo i bila je potpuno pocrnela.

„То mi je ostalo od tate", rekla je devojka. „Prsten je bio mamin. Sve ostalo je izgorelo." Klimnuo sam glavom, a ona vrati sat i prsten u koverat, i stavi jedan svežanj novčanica u džep blejzera. „Da, potpuno sam zaboravila da ovde stoji novac", rekla je. Potom je otvorila platnenu vreću i iz nje izvadila neku stvar potpuno umotanu u staru košulju. Razmotala je

košulju i pokazala mi šta je unutra. Bio je to mali automatski pištolj. Sudeći po tome kako je bio izanđao, bilo je jasno da to nije bio model već pravi revolver sa bojevim mecima. Ne razumem se u pištolje pa ne znam tačno, ali bio je to neki brauning ili bereta. Viđao sam ga u filmovima. Uz pištolj je stajao i rezervni šaržer i kutija s mecima.

„Umeš dobro da gađaš?" pitala je. „Otkud ti ta ideja?" rekao sam zgranuto. „Nikad oružje nisam

držao u ruci." „Ја sam odličan strelac. Vežbam već nekoliko godina. Išla sam

sama u vikendicu u planinama na Hokaidu i vežbala gađanje. Sa razdaljine od deset metara pogađam pravo u papirnu metu. Impresivno, je 1’ da?"

„Impresivno, nema šta", rekoh. „Gde li si ga samo nabavila?" „Pravi si tupan", rekla je devojka razočarano. „Ako imaš novca,

možeš da nabaviš bilo šta. Kako ti to nije jasno? Ali, pošto ti ionako ne znaš da pucaš, ja ću ga poneti. Može?"

„Samo napred. Ali, nemoj slučajno u onom mraku greškom da opališ u mene. Ako zaradim još neku ranu, više stvarno neću moći na noge."

„Jao, dobro. Ne brini. Ja sam užasno pažljiva", rekla je i stavila automatski pištolj u desni džep blejzera. Za divno čudo, koliko god ona stvari potrpala u džepove, njen blejzer nije de- lovao nimalo nadut, niti se izobličio. Mora da je bio specijalno skrojen. Ili je možda samo bio dobro sašiven.

Potom je otvorila crnu kožnu beležnicu negde na sredini i pod svetlom je dugo i ozbiljno proučavala. I ja sam bacio pogled na tu stranu, ali su se po njoj nizale samo nerazumljive cifre i slova, nalik na neku šifru. Ništa što je bilo napisano u njoj nije mi bilo razumljivo.

„Ovo je dedina beležnica", rekla je devojka. „Ispisana je šiframa koje razumemo samo on i ja. Tu su zapisani planovi i šta se dogodilo određenog dana. Deda mi je rekao da uzmem njegovu beležnicu da je pročitam u slučaju da mu se nešto desi. Evo, čekaj malo. Ti si s pranjem podataka završio 29- septembra, je 1’ tako?"

„Jeste", rekao sam. „Tu je zabeleženo ovako: Ф. Verovatno je to prvi korak. Šafling si

onda završio ili 30. uveče ili 1. oktobra ujutru. Grešim?" „Ne." „То je ©. Drugi korak. Sledeće je, da vidim, podne 2. oktobra. To

je (D. Piše: ’deaktivacija programa’."

„Da li ovo onačava rok, pitam se?" rekla je ona.

„U podne 2. oktobra trebalo je da se vidim s Profesorom. Možda je odlučio da tada deaktivira specijalan program koji mi je instalirao. Da ne bi bio kraj sveta. Ali, onda su se stvari promenile. Profesor je ili ubijen, ili je nekud odveden. To je sad ključno pitanje."

„Stani malo. Pogledaću malo dalje. Ovde je šifra vrlo složena." Dok je ona pregledala beležnicu, stao sam da sređujem stvari u

ruksaku i promenio bateriju u baterijskoj lampi. Kišne kabanice i gumene čizme iz ormarića bile su razbacane po podu, ali srećom nisu bile toliko oštećene da bi bile neupotrebljive. Ako bez kabanice budem prošao ispod vodopada, biću mokar do gole kože i smrznut do kostiju. A ako se budem smrzao, rana će ponovo početi da me boli. Onda sam naravno s poda uzeo i njene razbacane roze patike za džoging, pa i njih stavio u ruksak. Digitalni brojevi na mom ručnom satu pokazivali su da je ponoć blizu. Dakle, do roka za deaktiviranje programa ostalo je još tačno dvanaest sati.

„Posle se redaju samo stručne kalkulacije. Električno punjenje, brzina razlaganja, veličina otpora, faktor greške i takve stvari. Ništa ne razumem."

„Slobodno preskoči ono što ne razumeš. Nemamo mnogo vremena", rekao sam. „Možeš li da dešifruješ samo ono što razumeš?"

„Nema potrebe da dešifrujem." „Kako?" Dala mi je beležnicu, i pokazala prstom na jedno mesto. Na tom

delu nije bilo nikakve šifre, samo ogroman znakX, i zapisani datum i vreme. U poređenju s onim sićušnim slovima okolo koji su bili čidjivi isključivo lupom, X je bio toliko veliki i nesrazmeran da je samo pojačavao moj utisak da označava nešto zlokobno.

Hi je ovo možda ©. Ako se na © deaktivira program, onda do ovog X neće doći. Ali ako se iz nekog razloga ne deaktivira, program nastavlja da radi i dolazi do X. To ja mislim.“

„Dakle, ti i ja se po svaku cenu moramo videti s dedom do podneva 2. oktobra, zar ne?“

„Ako je moja pretpostavka tačna.“ „А da li je tvoj a pretpostavka tačna?“ „Moguće je“, rekao sam tiho. „Koliko je još sati ostalo?“ pitala me je devojka. „Do kraja sveta,

ili već, do tog velikog praska." „Trideset šest sati“, rekao sam. Nisam morao ni u sat da gledam.

Onoliko sati koliko Zemlji treba da obrne jedan i po krug. U međuvremenu će izaći dva jutarnja i jedno večernje izdanje novina. Budilnici će zvoniti dvaput, muškarci se dvaput obrijati. Neki srećnici bi za to vreme mogli dvaput ili triput da stignu da vode ljubav. Trideset šest sati je otprilike toliko. Ako uzmemo da čovek živi sedamdeset godina, to bi bio 17.033- deo njegovog života. A kad istekne tih trideset šest sati, nešto će doći. Potencijalno, kraj sveta.

„Šta ćeš sad?“ U kutiji za prvu pomoć koja je ležala pred ormarićem pronašao

sam analgetik, progutao ga s vodom iz termosa i stavio ruksak na leđa. „Šta drugo nego da siđem pod zemlju?" rekao sam.

Kraj sveta Smrt divljih životinja

Divlje životinje već su izgubile nekoliko pripadnika svog krda. Prvi

pravi sneg padao je čitavu noć, i sledećeg jutra nekoliko ostarelih životinja ležalo je ispod pet centimetara debelog snežnog pokrova, a njihova zlatna tela bila su sada već obelela od zime. Jutarnji zraci sunca provlačili su se kroz napukle oblake, svojom svežinom obasjavajući ledeni predeo. Beličasti dah krda od više od hiljadu divljih životinja lebdeo je na njegovoj svetlosti.

Probudio sam se pre svitanja i shvatio da je Grad potpuno obavijen belim prekrivačem. Divno je to bilo videti. Sred belog predela štrčao je crni Toranj sa satom, oko koga je kao pojas tekla je tamna Reka. Sunce još nije bilo izašlo, a svaki delić neba bio potpuno prekriven gustim oblacima. Obukao sam kaput, stavio rukavice i zaputio se u Grad pustim putem. Sneg kao da je počeo da pada čim sam ja utonuo u san, i prestao malo pre nego što ću ja otvoriti oči. Na snegu još nije bilo nijedne stope. Rasipao se na dodir, mek kao šećer u prahu. Uz obalu Reke, na vodi se uhvatila tanka ledena pokorica, a povrh nje napadali sneg.

Osim mog beličastog daha, sve u Gradu stajalo je nepomično. Nije bilo vetra, niti ijedne ptice. Samo je škripa mojih koraka po snegu neprirodno glasno odzvanjala među zidovima kuća, poput nekog veštačkog zvučnog efekta.

Kad sam se približio Kapiji, ugledao sam Čuvara ispred polja. Bio se zavukao ispod onih kola koja je onomad popravljao sa Senkom, i nauljivao osovine. Na kolima je stajalo nekoliko zemljanih ćupova onakvih u kakvima se drži ulje od uljane repice, dobro pričvršćenih konopcima za bočne daske da se ne preture. Čudio sam se čemu Čuvaru služe tolike količine ulja.

Čuvar izviri ispod kola i podiže ruku u znak pozdrava. Delovalo je da je u dobrom raspoloženju.

„Ti si baš poranio. Koji te je vetar ovamo doneo?“ „Došao sam da vidim snežni pejzaž", rekao sam. „Prelepo izgleda sa

vrha brega.“ Čuvar se glasno nasmeja i po svom običaju spusti mi onu svoju

veliku šaku na leđa. Nije čak nosio ni rukavice. „Pravi si čudak. Ima da ti pripadne muka kol’ko ćeš se nagledati

snega od sad pa nadalje, a ti samo zbog toga došo. Pravi si čudak." Izdišući beli dah poput parne mašine, on stade da gleda predeo oko

Kapije. „Ali, izgleda da si došo na pravo mesto", rekao je Čuvar. „Treba da

se popneš na osmatrački toranj. Videćeš nešto zanimljivo. Prve zimske

plodove. Sad ću još malo da dunem u rog, a ti ’ajde da razgledaš predeo napolju."

„Zimske plodove?" „Ма, shvatićeš kad budeš video." Ne shvatajući na šta misli, ja se popeh na osmatrački toranj pored

Kapije, i pogledah predeo izvan Grada. Sneg je bio za- trpao Jabukov gaj, kao da su se snežni oblaci spustili pravo na njega. Površina Severnog i Istočnog planinskog grebena bila je sasvim bela, sa samo jednom linijom hridi koje su štrčale kao neki ožiljak.

Tačno ispod osmatračkog tornja divlje životinje su spavale kao i uvek. Ležale su nepomične na tlu, nogu podvijenih ispod svojih tela, isturivši kao sneg blistavo bele rogove, svaka od njih gladna mirnog sna. Leđa su im već bila skoro prekrivena snegom, ali one kao da za to nisu marile. Bile su u strahovito dubokom snu.

Malo-pomalo sneg je već prestajao, a sunce već poče da obasjava tlo, ali sam ja ostao da stojim na osmatračkom tornju i posmatram predeo oko sebe. Zraci sunca bili su tek snopovi svetlosti, a i odista sam imao želju da vidim šta mi je to zanimljivo najavio Čuvar.

Čuvar ubrzo otvori Kapiju i kao i uvek dunu u rog jednom kratko, triput dugačko. Na prvi zvuk roga divlje životinje otvoriše oči, istegoše vratove i pogledaše u pravcu iz kog je dopirao ton. Gledam u količinu belog daha koji izlazi iz njihovih gubica i shvatam da započinje novi dan. Dok spavaju, životinje gotovo da i ne dišu.

Kad vazduh upije poslednji zvuk roga, životinje ustaju. Najpre pruže prednje noge kao da opipavaju oslonac, podignu trup, pa istegnu zadnje noge. Potom isture rog uvis i, na kraju, kao da su ga tek tad opazile, stresu se i sa tela skinu sneg koji padne na tlo. Zatim se okrenu ka Kapiji i započnu hod.

Tek pošto su divlje životinje prošle na unutrašnju stranu Kapije, uspeo sam da shvatim šta je Čuvar to hteo da mi pokaže. Nekoliko divljih životinja ostalo je da leži kao da su usnule, zamrznute u istom položaju. Bile su uginule. Pa ipak, nisu izgledale mrtve, već kao da duboko zamišljene odgonetaju neko važno pitanje. Za njih, međutim, odgovora nije bilo. Iz njihovih gubica i njuški beli dah više nije izlazio. Njihovi organizmi su prestali da rade, a njihovu svest progutala je duboka tama.

Kad su druge divlje životinje nestale u pravcu Kapije, iza njih su ostali leševi nekoliko njih, poput nekih živih izraslina na tlu. Njihova tela bila su zaodenuta snežnim mrtvačkim pokrovom. Samo je jedan rog

čudnovato živo štrčao u vazduhu. Preživele divlje životinje prolazile su pored njih, neke duboko pognutih glava, a neke polako, da se ne čuje topot njihovih kopita. Odavale su poštu mrtvima.

Dok se jutarnje sunce pelo visoko, a senka Zida protezala napred, sve dok zraci sunca nisu počeli mirno da tope sneg na tlu, netremice sam gledao u njihova tiha mrtva tela. Činilo mi se kao da će jutarnje sunce raskraviti i uginule životinje, podići ih iz mrtvih, a one početi svoje uobičajene jutarnje aktivnosti.

Ali one nisu ustajale. Samo se njihova zlatna dlaka nakvaše- na otopljenim snegom presijavala na suncu. Ubrzo su počele da me bole oči.

Sišao sam sa osmatračkog tornja, prešao Reku, popeo se na Zapadni breg i vratio se u svoju sobu, kad sam shvatio da me oči od jutarnjeg sunca bole mnogo jače nego što sam mislio. Zatvorio sam oči a suze bez zaustavljanja počeše da mi teku i padaju u krilo. Pokušao sam da hladnom vodom umijem oči, ali nije vredelo. Onda sam povukao tešku draperiju na prozor i, čvrsto žmureći, u tami u kojoj se izgubio svaki osećaj razdaljine, satima gledao čudnovate linije i oblike kako se pojavljuju, pa nestaju.

U deset sati na moja vrata pokucao je stari pukovnik s kafom na poslužavniku u rukama, i kad me je ugledao kako ležim zagnjuren u krevet, uzeo je ohlađeni peškir i njime mi protrljao kapke. Osećao sam kako mi glava iza ušiju pulsira od bola, ali su uprkos tome suze počele da nestaju.

„Pobogu, šta ti se desilo?" pitao me je stari Pukovnik. „Jutarnja svetlost mnogo je prodornija nego što ti misliš. Pogotovo u snežno jutro. Do sad bi trebalo da si naučio da oči Čitača snova ne mogu da izdrže jaku svetlost. Zašto si izlazio napolje?"

„Išao sam da gledam divlje životinje", rekao sam. „Mnogo ih je uginulo. Njih osam-devet, ma ne, možda još i više."

„Uskoro će ih uginuti još mnogo više. Svaki put kad padne sneg." „Zašto tako lako umiru?" upitao sam Pukovnika skidajući peškir sa

lica onako ispružen na leđima. „Slabe su, znaš. Od hladnoće i gladi. Oduvek je tako bilo." „Zar ne mogu da se odupru smrti?" Starac je odmahnuo glavom. „One ovde opstaju nekoliko desetina

hiljada godina, a i nadalje će biti tako. U zimu mnogo njih ugine, ali se u proleće rađaju mladunci. Novi život istiskuje stari, i to je sve. Jer, ograničen je broj divljih životinja koje mogu da žive od drveća i trave samo u ovom Gradu." v „А zašto se ne presele na neko drugo mesto? Ako odu u Sumu, tamo će naći drveća koliko god požele, a i na jugu ne Pada toliko snega. Čini mi se da ne moraju da ostaju ovde."

„Е, to ja ne znam“, rekao je Pukovnik. „Ali znam da ne mogu da odu iz ovog Grada. Vezane su uz ovaj Grad, zarobljene. Baš kao i ti i ja. One instinktivno dobro znaju da iz ovog Grada ne mogu pobeći. Ili možda ne mogu ni da jedu ništa osim drveća i trave iz Grada. A možda ne mogu preći nepristupačne litice koje se prostiru na jugu. U svakom slučaju, odavde ne mogu nikud.“

„Šta biva s njihovim leševima?" „Spaljuju se. Čuvar to radi“, odgovorio je Pukovnik obujmivši šolju

s kafom svojim velikim šakama da bi ih ugrejao. „Od sada pa za izvesno vreme, to će biti Čuvarev glavni posao. Najpre odseca glave uginulim životinjama, izvadi im mozak i oči pa ih ubaci u veliki kotao, i otud izađe potpuno čista lobanja. Tela stavi na gomilu, polije ih uljem od uljane repice, zapali i tako ih kremira.“

„Onda se u te lobanje ubace stari snovi, pa idu na police u Biblioteku, je 1’ tako?“

Starac nije odgovarao. Sve što se čulo bila je škripa njegovih koraka na drvenom podu. Škripa se polako udaljavala od kreveta, pa stala kod prozora. Potom je ponovo zavladala tišina.

„То ćeš saznati kad budeš shvatio šta su to stari snovi", rekao je starac. „То, zašto se stari snovi nalaze u lobanjama. To ne mogu ja da ti kažem. Ti si Čitač snova. Sam moraš da nađeš odgovor na to pitanje."

Obrisao sam suze peškirom i otvorio oči. Pukovnikova prilika pored prozora u mojim očima izgledala je zamagljeno.

„Mnoge stvari će ti postati jasnije kako odmiče zima", nastavio je stari pukovnik. Tako to ide, sviđalo se to tebi ili ne. Sneg će i dalje padati, a divlje životinje će umirati. To niko ne može da zaustavi. Popodne ćeš videti kako se uzdiže sivi dim od spaljenih životinja. Dokle god zima traje, i to će trajati iz dana u dan. Beli sneg i sivi dim."

Okorela zemlja čuda Narukvice, Ben Džonson, đavo

Iza ormara, isto kao i pre, prostirao se mrak, mada mi je možda zbog toga što sam u međuvremenu saznao da postoje Crnimraci sada delovao još tamniji i još hladniji. Toliko potpuni mrak ne viđa se nigde. Dok ulične svetiljke, neonske reklame i svetlosti izloga nisu odagnale tamu sa lica zemlje, svet mora da je bio ispunjen ovakvim mrakom koji ti preseca dah.

Prva je niz merdevine krenula ona. Sa odašiljačem signala za rasterivanje Crnimraka gurnutim duboko u džep kabanice i velikom baterijskom lampom prebačenom preko sebe, škripućući gumenim donovima čizama, hitro je sama sišla na dno. Nedugo potom, pomešan sa hukom vode koja teče, začuo se njen glas odozdo: ,,U redu je, siđi!“ Onda se zanjihala žuta svetlost. To dno ponora kao da je bilo nekako još dublje nego što ga ja pamtim. S baterijskom lampom u džepu počeo sam da silazim niz merdevine. Prečage su, naravno, bile klizave i morao sam da pazim da mi noga ne sleti s neke od njih. Dok sam silazio niz merdevine, sve vreme sam mislio na onu muziku Djuran Djuran koja je dopirala iz skajlajna s mladim parom. Pojma oni nemaju. O tome da ja s baterijskom lampom i nožekanjom u džepu i ranom na stomaku silazim u ponor usred mraka. U njihovim glavama su jedino cifre na brzinomeru, predosećaj seksa ili sećanje na njega i bezazlena pop pesma koja skače

i pada na top listi. Naravno, nisam mogao da ih krivim. Oni samo ništa ne znaju.

Eto, da ni ja nisam ništa znao, mogao sam lepo bez svega ovoga da prođem. Zamišljao sam kako sedim za volanom skajlajna, na susednom sedištu devojka, i mi jurimo kroz grad u noći dok nam svira Djuran Djuran. Pitam se da li ta devojka za vreme seksa skida one dve tanke srebrne narukvice sa zgloba leve ruke. Super bi bilo da ne skida, mislio sam. I ako skida svu odeću sa sebe, te dve narukvice trebalo bi da ostavlja na ruci, kao da su joj deo tela.

Ali, ona bi ih verovatno skinula. Zato što kad se tuširaju, devojke sa sebe skidaju najrazličitije stvari. To znači da bih s njom morao da vodim ljubav pre tuširanja. Ili da je eventualno zamolim da ih ne skida. Nisam znao šta je od toga bolja ideja, ali bih u svakom slučaju nešto sredio da s njom vodim ljubav, a da ih ona nosi na sebi. To mi je bilo važno.

Zamišljao sam kako s njom vodim ljubav dok nosi narukvice na ruci. Pošto uopšte nisam mogao da joj se setim lica, rešio sam da soba bude zamračena. Kad je mrak, lice se ne vidi najbolje. Skida svoje šik gaćice boje jorgovana, ili bele, ili svetloplave boje, i na njoj ostaju jedino narukvice. Na nežnom svetlu one se blago presijavaju i umilno zveckaju među čaršavima.

Dok sam se razmišljajući tako odsutno spuštao niz merdevine, pod kabanicom osetih da dobijam erekciju. Jao, mislio sam, kud sam baš ovde našao da dobijem erekciju? Što je nisam imao s onom bibliotekarkom - onom s proširenim želucem - u krevetu, nego baš nasred ovih glupavih merdevina? Kakve veze imaju dve najobičnije srebrne narukvice? I to baš sad kad treba da se desi kraj sveta.

Sišao sam niz merdevine i stao na stenovito tlo, a ona lampom osvetli naše okruženje.

„Nema sumnje, Crnimraci se smucaju ovuda“, rekla je. „Čujem zvuk.“

„Zvuk?" uzvratih pitanjem. „Kao da nešto perajima pljeska o tlo. Slab je, ali ako načuljiš uši,

čućeš ga. Osećam da su tu, a i njihov smrad." Oslušnuo sam, pokušao i da nanjušim nešto, ali nisam osetio ništa od

toga.

Ne vredi kad nisi naviknut", rekla je. „Kad ti je uho uvež- bano, možeš da čuješ i njihove glasove, znaš. Doduše, nisu baš glasovi, pre će biti zvučni talasi. Oni su kao slepi miševi. Ali ono po čemu se razlikuju od slepih miševa, to je da se jedan deo njihovih zvučnih talasa poklapa sa opsegom ljuskog sluha, a i mogu između sebe da komuniciraju."

„Ра kako su onda Krakeri stupili u kontakt s njima? Mislim, zar nije razgovor neophodan za kontakt?"

„Moguće je napraviti jedan takav uređaj za komunikaciju. On bi pretvarao njihove zvučne talase u ljudski glas i obratno, ljudske reči u njihove zvučne talase. Krakeri su možda napravili neki takav uređaj. I deda je mogao lako da ga napravi da je hteo, ali ipak nije."

„Zašto?" „Zato što nije hteo da priča s njima. Zato što su to gnusna stvorenja, a

i jezik im je odvratan. Jedu samo pokvareno meso i đubre, piju samo prljavu vodu. Nekada su živeli ispod grobalja i jeli trulež onih koji su tu zakopani. To je bilo pre nego što je uvedeno kremiranje."

„Dakle, ne jedu žive ljude, je Г da?“ „Kad nekog uhvate živog, drže ga nekoliko dana potopljenog u vodi,

pa počnu da mu redom jedu delove tela koji su počeli da trule." „Uh", rekao sam i uzdahnuo. „Sad me je stvarno baš briga za sve,

dođe mi da iz ovih stopa odem kući." Pa ipak, mi nastavismo napred uz reku. Ona je išla prva, a ja iza nje.

Uperio sam svetlost u njena leđa, a njene zlatne minđuše veličine poštanske marke blesnuše.

„Uvek nosiš tako velike minđuše. Je 1’ ti nisu teške?" oglasio sam se otpozadi.

„Navikla sam", odgovorila je. „То ti je isto kao penis. Je 1’ ti se nekad desilo da ti je penis težak?"

„Ра, nije. To se ne dešava." „Eto, to ti je isto." Nastavili smo neko vreme ćutke da hodamo. Pošto je izgleda odlično

poznavala put, ona je hitro nastavljala napred osvet- javajući okruženje. Pažljivo napipavajući tlo pod nogama, ja Sam je s mukom sledio.

„Је li, je 1’ ti skidaš minđuše kad se tuširaš ili kupaš u kadi?“ oglasih se ja da me ne bi opet ostavila daleko iza sebe. Ona je usporavala korak samo kad priča.

„Ne, ostavljam ih na sebi“, odgovorila je. „I kad se skinem gola, minđuše uvek ostavim na sebi. Seksi, je 1’ da?“

„Ра ne znam“, oklevao sam. „Kad to tako kažeš, valjda jeste."

„А seks, uvek to radiš spreda je 1’ tako? Jedno prema drugom?" „Ра, da. Uglavnom." „Ali ponekad i otpozadi, je 1’ da?" ,,Mhm.“ „Ali ima i gomila drugih poza, je 1’ tako? Ti odozdo, onda sedeća

poza, na stolici i tako to...“ „Ima raznih ljudi, pa i raznih poza." „Ne znam baš mnogo o seksu", rekla je. „Nikad to nisam ni videla,

ni radila. Niko me nije naučio." „Nije to stvar kojoj neko treba da te nauči, nego sama treba da je

otkrivaš", rekao sam. „Imaćeš i ti dečka, pa kad budeš spavala s njim, svašta ćeš saznati sasvim spontano."

„То mi se ne dopada baš previše", rekla je. „Ја više volim, kako da kažem, nešto nesvakidašnje. Želim da me nešto neodoljivo obuzme i da ja to prihvatim. Ne to svašta ili spontano i tako."

„Možda si previše godina života provela pored starijeg čoveka. Pored jednog genijalnog čoveka s nesvakidašnjim kva- litetima. Ali na ovom svetu ne žive samo takvi ljudi. Naprotiv, svi su prosečni, i svi tumaraju u mraku. Baš kao ja."

„Nisi ti takav. Ti si okej. Već sam ti rekla prošli put." U svakom slučaju, morao sam obavezno da izbacim te slike seksa iz

glave. Još sam imao erekciju, ali osim toga što imati erekciju u mrklom mraku u dubini podzemlja stvarno nije imalo nikakvog smisla, iznad svega, otežavalo mi je hodanje.

„Dakle, taj odašiljač signala emituje zvučne talase koje Crnimraci ne podnose, je 1’ tako?" menjao sam temu. „Jeste. Dokle god on emituje zvučne talase, ta družina nam neće prilaziti bliže od petnaest metara. Zato se ni ti ne odvajaj od mene više od petnaest metara. U protivnom, uhvatiće te, odvešće u svoje gnezdo, potopiti u bunar i početi da te jedu odande gde si truo. U tvom slučaju, to će sigurno prvo biti rana na stomaku. Imaju jezivo oštre zube i kandže. Kao noževe."

Kako sam to čuo, pribio sam se tik iza nje. je 1’ te još boli rana?" pitala je devojka. „Čini mi se da je malo bolje otkad sam popio lek. Kad sam mnogo

aktivan, počinje da me probada, ali kada se ponašam normalno, ne boli toliko", odgovorio sam.

„Ako budeš uspeo da vidiš dedu, on će ti sigurno otkloniti taj bol."

„Tvoj deda? Kako?"

„Prosto je. Uradio je to nekoliko puta i za mene. Kad me glava užasno zaboli, recimo. U svest ti ubaci kod uz pomoć koga zaboraviš bol. Pošto je bol za telo zapravo veoma važna poruka, to ne bi trebalo prečesto da se radi, ali ovo su sada vanredne okolnosti, pa verujem da mu neće smetati."

„Bio bih mu strašno zahvalan kad bi mi to učinio", rekao sam. „Pod uslovom, naravno, da uopšte vidimo dedu", rekla je devojka. Mašući moćnom baterijskom lampom levo-desno, stamenim korakom

nastavila je napred, uz tok podzemne reke. Svud po liticama s leve i desne strane zjapili su sporedni puteljci u pukotinama ili nekakve gadne rupe. Iz proreza u stenama ponegde je tekao mlaz vode praveći potočić koji se ulivao pravo u reku. Svud oko reke bila je obrasla mokra, ljigava mahovina, potpuno neprirodno jarke zelene boje. Uopšte nisam mogao da pojmim kako mahovina toliko duboko pod zemljom, gde nema nikakve fotosinteze, može da bude takve boje. Mora da i tu postoji nekakva podzemaljska promisao.

„Је li, šta misliš, znaju li Crnimraci da mi sad tumaramo ovuda?" „Naravno", rekla je devojka ravnodušno. „Ovo je njihov svet. Ništa

što se događa pod zemljom njima ne promiče. I sad mora da su tu negde okolo, bulje u nas. Sve vreme se čuje kako nešto gmiže."

Uperio sam svetio baterijske lampe u litice oko nas, ali izuzev rapavih stena neobičnog oblika i mahovine, nije se videlo baš ništa.

„Kriju se duboko u rupama ili u naprslinama stena, tamo gde svedost ne dopire", rekla je devojka. „А sad bi već trebalo da nam dolaze s leđa."

„Koliko je minuta prošlo otkad si uključila odašiljač signala?" pitao sam je.

Devojka je pogledala na ručni sat, pa rekla: „Deset". „Deset minuta, dvadeset sekundi. Biće sve u redu, za pet minuta stižemo do vodopada."

Do vodopada smo stigli tačno za pet minuta. Uređaj za od-stranjivanje zvuka izgleda da je još bio aktivan, jer je vodopad kao i prethodnog puta bio maltene bešuman. Na glave smo čvrsto navukli kapuljače, privezali ih vrpcom ispod brade, stavili zaštitne naočari i zaputili se u mukli vodopad.

„Baš čudno" rekla je devojka. „Ako uređaj za odstranjivanje zvuka još radi, to znači da laboratorija nije uništena. Da su Cmi- mraci zaposeli ovaj deo, prevrnuli bi sve ono tamo naglavačke. Ne mogu da smisle ovu laboratoriju."

Njena pretpostavka se pokazala tačnom - vrata laboratorije bila su propisno zaključana. Da su Crnimraci ulazili unutra, sigurno je ne bi zaključavali na izlasku. Neko je drugi upao unutra.

Dugo je ukucavala šifru na vratima, i zatim ih otvorila elektronskim ključem. U laboratoriji je bilo prohladno i mračno, ali se osećao miris kafe. Ona je požurila da zatvori vrata i zaključala ih, pa kad se uverila da se ne mogu otvoriti, pritisnula je prekidač i upalila svetla u prostoriji.

Stanje u laboratoriji svodilo se na manje-više isti rusvaj kao u kancelariji na površini ili u mom stanu. Po podu razbacana dokumenta, prevrnut nameštaj, posuđe porazbijano, tepih očerupan a po njemu kao da je istresena puna kofa kafe. Nisam mogao ni da zamislim zašto je Profesoru bilo potrebno toliko kafe. Koliko god je on voleo, toliku količinu kafe ipak niko sam ne bi mogao da popije.

Postojao je, međutim, jedan osnovni element destrukcije u laboratoriji koji ju je razlikovao od rusvaja na ona druga dva mesta. A on se sastojao u tome da su vinovnici načinili jasnu razliku između onoga što će uništiti i onoga što neće. Ono što je trebalo da razvale, uništili su do kraja, a sve ostalo nisu ni pipnuli. Kompjuter, telekomunikacioni uređaj, uređaj za od- stxanjivanЈе zvuka i generator stajali su netaknuti. Probali smo da ih uključimo i oni su stvarno radili. Jedino je nešto delova opreme na ogromnom odašiljaču zvučnih talasa za rasterivanje Cmimraka bilo iščupano, ali je i on mogao da proradi odmah pošto bi se to zamenilo.

I u stražnjoj sobi situacija je bila ista. Na prvi pogled, haos u kom ničemu nema spasa, ali zapravo pažljivo sračunat. Lobanje na policama potpuno su izbegle uništenje, a isto tako i merni instrumenti neophodni za istraživanje. Samo su zamenljivi, jeftini uređaji i sastojci za eksperiment propisno smrvljeni u prah.

Devojka ode do sefa u zidu i otvori vratanca, proverivši sadržaj. Nisu bila zaključana. Iz sefa izvadi pune šake izgorelih parčiča papira koji su se pretvorili u beli pepeo, pa ih rasu po podu.

„Uređaj za samospaljivanje sadržaja sefa u hitnim slučajevima očigledno radi kako treba", rekao sam. „Društvance nije uspelo ničega da se dokopa."

„Šta misliš, ko je to uradio?" „Ljudi", rekao sam. „Krakeri ili već neko ko se povezao s Cr-

nimracima da bi otvorio vrata. Ali ušli su samo ljudi i prevrnuli ovu prostoriju naglavačke. Ostavili su najvažniju opremu da bi posle i sami mogli da je koriste - verovatno zato da bi ovde nastavili Profesorovo istraživanje. Uz to su ponovo zaključali vrata da Crnimraci ne bi mogli ovde da vršljaju."

„Ali ničeg važnog nisu uspeli da se domognu." ,yerovatno“, rekao sam i obazreo se oko sebe po prostoriji. „Ali se

jesu domogli tvog dede. Ako već govorimo o važnim stvarima, on je najvažniji. A zahvaljujući tome, više nemam načina da saznam šta je Profesor ugradio u mene. Tu sad više nema pomoći."

„Ма nisu", rekla je bucmasta devojka. „Nisu oni uhvatili dedu. Ništa ne brini. Ovde postoji jedan tajni prolaz. Deda je sigurno tuda pobegao. Uz pomoć istog onakvog odašiljača za rasterivanje Cmimraka kakav imamo i ti i ja."

„Kako znaš?" „Nemam dokaza, ali znam. Deda je vrlo obazriv čovek, ne da se on

lako uhvatiti. Ako je neko pokušavao da uvuče ključ i otvori vrata, on je sigurno pobegao."

„Onda je do sada već stigao iznad zemlje." „Nije", rekla je devojka. „Nije to tako jednostavno. Taj taj- ni izlaz

je kao lavirint, direktno povezan sa središtem gnezda Cmimraka. Koliko god jurio, potrebno je oko pet sati da se izađe odatle. A pošto odašiljač signala protiv Cmimraka može da izdrži svega trideset minuta, deda je sigurno još unutra."

„Ili su ga Crnimraci ščepali." „Za to nemoj da brineš. Deda je za svaki slučaj obezbedio jedno

sigurno skrovište ispod zemlje kome se Crnimraci nipošto neće približavati. Sigurno se sad tamo sakrio i čeka da mi dođemo po njega."

,Уеота obazriv čovek, nema šta“, rekao sam. „А ti znaš gde se skrovište nalazi?“

„Aha, mislim da znam. Deda mi je do detalja objasnio kako se donde stiže. Osim toga, u beležnici postoji jednostavna mapa s oznakama na koje tačke treba paziti, gde vrebaju opasnosti i tako to.“

„Kakve opasnosti, na primer?“ ,yerovatno je bolje da ne znaš“, rekla je devojka. „Čini mi se da si

jedan od onih što se uznervoze i više nego što treba kad nešto čuju." Uzdahnuo sam i digao ruke od daljih pitanja o opasnostima koje me

potencijalno trenutno vrebaju. I bez toga sam dovoljno nervozan. „Koliko bi nam vremena bilo potrebno da dođemo do tog mesta

kome Crnimraci ne prilaze?11 „Za dvadeset pet - trideset minuta stižemo do ulaza. Odatle pa do

mesta gde se nalazi deda treba nam sat - sat i po. Kad stignemo do ulaza više nećemo morati da brinemo o Crnimraci- ma, ali onaj deo dotle je problem. Ako ne budemo brzi, baterija uređaja za rasterivanje Cmimraka će se istrošiti."

„А šta ćemo ako nam baterija odašiljača na pola puta nestane?" „Onda nam nema druge nego da se prepustimo sudbini", rekla je.

„Ako budemo neprestano mahali baterijskim lampama oko sebe, moći ćemo da držimo Crnimrake na odstojanju i pobegnemo. Crnimraci mrze da izađu na svetio. Ali, samo kad bi pronašli mali pojas tame gde mogu da izbegnu svetlost, pmžili bi mke i zgrabili i tebe i mene."

Uh, uh“, rekoh nemoćno. „Је 1’ se napunila baterija odašiljača?" Pogledala je pokazivač nivoa baterije na uređaju i bacila pogled

na sat. Evo, za pet minuta." „Trebalo bi da požurimo", rekao sam. „Ako je moja pretpostavka

tačna, Crnimraci su dosad sigurno preneli Krakeri- ma da smo ti i ja ovde, a ako je tako, oni će se odmah vratiti ovamo."

Svukla je kabanicu i čizme i presvukla se u američku vojničku jaknu koju sam poneo za nju i obula patike za džoging. „I ti bi trebalo da se presvučeš. Ako ne budeš lagan, nećeš uspeti da se probiješ do mesta na koje idemo.“

I ja sam skinuo opremu za kišu i preko džempera obukao sintetičku vindjaknu, podigavši rajsferšlus do grla. Potom sam stavio ruksak na leđa, skinuo gumene čizme i preobuo se u platnene patike. Sat je pokazivao blizu pola jedan.

Devojka ode u stražnju sobu, pobaca na pod vešalice koje su visile u ormaru, obema rukama uhvati šipku od nerđajućeg čelika na kojoj su stajale vešalice i poče da je vrti. Posle nekog vremena, začuo se zvuk kao kad menjač uđe u brzinu. Ona je nastavila da okreće šipku u istom smeru, kad se na desnom zidu ormara ukazao otvor od sedamdeset centimetara dužine. Provirio sam unutra: u rupi je bio onaj mrkli mrak, toliko gust da si ga mogao zahvatiti rukom. Iznutra me zapahnu hladan, memljiv vazduh.

„Sta kažeš, dobro smišljeno?" rekla mi je devojka, još rukama držeći šipku od nerđajućeg čelika.

„Stvarno jeste", rekoh. „Običnom čoveku ne bi palo na pamet da pravi izlaz u slučaju nužde na takvom mestu. Mora da je fanatik za ormare."

„Nemoj tako, nije on fanatik. Fanatik je neko ko se fiksira na jedan aspekt ili pravac, zar nije tako? Deda nije takav, on se u svakom polju ističe u odnosu na druge ljude. Od astrologije, preko genetike pa sve do stolarskog zanata“, rekla je. „Ne postoji niko kao što je on. Ima genija’ koliko hoćeš što po televiziji i novinama trube svašta, ali oni su svi lažnjaci. Istinskom geniju dovoljan je njegov svet."

„Njemu može da bude dovoljan, ali ljudima u njegovom okruženju nije. Ljudi koji ga okružuju bi da razbiju zidove okvira kojima je on zadovoljan i da nekako iskoriste njegov dar. Zato se i dešavaju ovakvi incidenti. Koliki god genije ili budala on bio, ne može da živi isključivo

u svom čistom svetu. Ma koliko se duboko pod zemlju zavukao, ma koliko visoki zid oko sebe podigao, kad-tad će doći neko i smrsiti sve konce. Ni tvoj deda nije nikakav izuzetak. Zbog toga sam ja zaradio ranu na stomaku, a za samo trideset pet sati svetu će doći kraj."

„Ako uspemo da nađemo dedu, sigurno će sve biti kako treba.“ Onda je došla do mene, dobro se protegnula i cmo- knula me ispod uha. Od njenog poljupca moje telo kao da se malo zagrejalo, a bol rane prilično se povukao. Može biti da se tu ispod uha nalazi neka moja specijalna tačka. Ili mi se jednostavno odavno nije desilo da me poljubi jedna seda- mnaestogodišnjakinja. Poslednji put me je jedna sedamnae- stogodišnjakinja poljubila pre osamnaest godina.

„Kad bi svi verovali da će sve biti kako treba, na ovom svetu ne bismo imali čega da se plašimo", rekla je.

„Stvari u koje verujemo s godinama sve je manje", rekao sam. „Isto kao i zuba. Nije da sam nešto preterano ciničan ili skeptičan, ali ih je jednostavno sve manje."

„Bojiš se?" „Bojim se", rekao sam. Pognuo sam se i još jednom pogledao u

rupu. „Oduvek su mi tesna i mračna mesta bila slaba tačka." „Ali, sad nam više nema nazad. Možemo samo da nastavimo napred,

zar ne?" „Razumno gledano", rekao sam. Spopadao me je osećaj da moje telo

postepeno prestaje da biva moje. U srednjoj školi sam igrao košarku, i u to vreme mi se ponekad dešavalo da se tako osetim. Lopta se kreće izuzetnom brzinom i telo pokušava na to da reaguje, ali svest mora da ga sustigne.

Devojka je sve vreme gledala u odašiljač kako se puni, t ubrzo rekla: „Idemo." Baterija je bila napunjena. Baš kao i do tada, devojka je išla ispred, a ja za njom. Kad je ušla u rupu, okrenula se natraške, i zavrtela ručku koja se nalazila pored ulaza da bi zatvorila vrata. Kako su se vrata zatvarala, pravougaonik svetlosti koja je još prodirala tuda bivao je sve tanji, da bi se potom pretvorio u jednu uspravnu liniju i ubrzo nestao. Oko mene je zavladao još potpuniji i gušći mrak nego pre, kakav do tada nikad nisam doživeo. Ni snop svetlosti baterijske lampe nije uspevao da razbije tu tamu. Samo je nesigurno pravio bušotinu kroz nju.

„Nije mi jasno“, rekao sam. „Zašto je tvoj deda namerno odabrao da mu prolaz za slučaj nužde ide kroz središte gnezda Crnimraka?"

„Zato što je ono najbezbednije", rekla je unuka osvetlja- vajući sebe. ,,U središtu gnezda Crnimraka nalazi se njihovo svetilište u koje oni ne mogu da ulaze."

„Је li to neka religiozna stvar?“ „Aha, mislim da jeste. Ja ga nisam videla svojim očima, ali deda mi

je tako rekao. Govorio je da je smešno njihovo ido- lopoklonstvo nazvati religijom, ali da ono svakako jeste neka vrsta verovanja. Njihovo božanstvo je riba. Džinovska riba bez očiju", reče ona i uperi snop svetlosti ispred sebe. „Hajdemo mi napred. Nemamo mnogo vremena."

Tavanica pećine sada je bila spuštena toliko nisko da sam morao da hodam pognut. Stene su bile praktično glatke, sa sasvim malo udubljenja i ispupčenja, ali mi se uprkos tome događalo da povremeno iz sve snage zveknem glavom u neki ćošak koji je štrčao. Vremena da za to marim, međutim, nisam imao. Ne skidajući snop svetlosti baterijske lampe s njenih leđa da je ne bih izgubio iz vida, išao sam napred kao bez duše. S obzirom na svoju kilažu kretala se veoma žustro, brzim korakom, očigledno puna snage i izdržljivosti. I sam sam bio u snazi, ali u onom pognutom položaju bol rane na donjem delu stomaka počeo je da me probada. Kao da su mi se u trbuh zabadale ledenice. Moja majica, hladna i mokra od znoja, prianjala mi je uz telo. Bez obzira na to, stoput mi je bilo lakše da trpim bol od rane nego da ispustim nju iz vida i ostanem sam u tom mraku.

Sto smo dalje išli, moj osećaj da mi rođeno telo ne pripada ivao je sve jači. Mislim da se to desilo jer svoje telo nisam mogao da vidim. Nisam mogao da vidim ni prst pred nosom.

Ne biti u stanju da vidiš svoje telo bizarna je stvar. Kad to dugo traje, počinješ da stičeš osećaj kao da je tvoje telo puka pretpostavka. Bez sumnje osećam bol kad se glavom zveknem u tavanicu, a i bol od rane na stomaku neprestano je prisutan. Osećam i tlo pod nogama. Ali, to su samo bol i dodir, ništa više. Samo neka vrsta ideje zasnovana na pretpostavci da telo postoji. Stoga i nije bilo nemoguće da je moje telo već iščezlo, i da je od njega ostala samo ideja kako ono funkcioniše. Isto kao kod ljudi kojima je operacijom amputirana noga, a oni se i posle toga sećaju svraba na nožnim prstima.

Probao sam nekoliko puta da uperim svetio u sopstveno telo da bih se uverio da još postoji, ali sam na kraju prestao iz straha da ću devojku izgubiti iz vida. Ma, tu mi je telo, ubeđivao sam sam sebe. Da mi je telo nestalo, a nastavila da postoji samo moja duša, da se tako izrazim, sad bi mi valjda bilo mnogo lakše. Ako duša treba zauvek da nosi ranu na trbuhu, čir na želucu ili hemoroide, gde je tu spasenje? A ako duša nije odvojena od tela, kakva je onda svrha njenog postojanja?

Razmišljajući o tim stvarima, sledio sam maslinastozelenu vojničku jaknu, usku roze suknju koja je provirivala ispod nje i roze najk džoging patike na bucmastoj devojci. Njene minđuše su se njihale, presijavajući se na tom svetlu kao par svitaca koji joj obleću oko vrata.

Ne osvrćući se ka meni ona je sve vreme hodala pravo, bez ijedne izgovorene reči. Kao da je smetnula s uma da ja uopšte postojim. Nastavljala je napred hitro, pod svetlošću lampe ispitujući sporedne puteljke i rupe na stenama. Kad bi došla do račvanja staze, ona bi zastala, iz gornjeg džepa jakne izvadila mapu, osvetlila je lampom, proverivši kuda treba ići. Za to vreme ja bih uspevao da je sustignem.

„Је 1’ sve u redu? Na pravom smo putu?“ pitao sam. „Aha, jeste. Za sada smo na pravom putu“, odgovorila je sigurnim

glasom. „Kako znaš da jesmo?" „Tako što jesmo", rekla je i uperila svetio pod svoje noge. „Evo,

pogledaj dole." Pognuo sam se i dobro zagledao u svetlosni krug koji je snop lampe

napravio na tlu. Presijavalo se nešto srebrno, га*

suto u udubljenju stene. Uzeo sam to u ruku i shvatio da su u pitanju metalne spajalice.

,yidiš“, rekla je devojka. „Deda je prošao ovuda. Ostavio nam je tra§' znao Је da ćemo poći za njim."

„Shvatam", rekao sam. „Prošlo je petnaest minuta. Hajde da požurimo", rekla je

devojka. I malo dalje napred bilo je nekoliko račvanja, ali pošto je na svakom

bilo spajalica da nam pokažu put, bez greške smo sledili stazu, uspevši da uštedimo makar nešto dragocenog vremena.

S vremena na vreme na tlu bi zjapila poneka duboka jama. Na mapi su položaji jama bili obeleženi crvenim flomasterom i kad god bismo se približavali nekoj od njih, usporavali bismo korak i hodali napred pažljivo osvetljavajući tlo pod nogama. Prečnik otvora jame bio je uvek između pedeset i sedamdeset centimetara i mogli smo bez problema da ih preskačemo ili zaobilazimo. Iz radoznalosti sam probao u jednu od njih da ubacim kamen veličine pesnice. Čekao sam i čekao, ali se nikakav udarac nije čuo. Kamen kao da je prošao čak do Brazila ili Argentine. Kad sam samo pomislio na to da bi noga mogla da mi se izmakne i da upadnem u jednu takvu rupu, želudac mi se vezao u čvor.

Staza je vijugala levo-desno poput zmije i račvajući se u nekoliko sporednih puteljaka nastavljala da se spušta sve niže. Nikakvih strmih padina nije bilo; staza se samo jednako spuštala. Kao da se sa svakim korakom onaj svet na površini pun svetlosti otkidao s mojih pleća.

Nasred puta jednom smo se zagrlili. Ona je iznenada stala, osvrnula se iza sebe, ugasila svetio i zagrlila me obema rukama. Prstom je napipala moje usne i poljubila me. I ja sam je zagrlio obema rukama i meko je priljubio uz sebe. Biti zagrljen u mrklom mraku bilo je stvarno čudno. Siguran sam da je Stendal nešto napisao o zagrljaju u mrklom mraku. Zaboravio sam naslov te knjige. Pokušavao sam, ali nikako nisam uspevao da ga se setim. Da li je Stendal zaista ikad u mrklom mraku dr-žao u zagrljaju neku devojku? Ako preživim i izađem odavde, a svetu još ne dođe kraj, svakako ću potražiti tu Stendalovu knjigu, mislio sam.

Miris dinje joj se više nije osećao na vratu. Umesto toga, sada je mirisao navrat sedamnaestogodišnjakinje. U delu ispod vrata mirisala je na mene. Američka vojnička jakna mirisala je na moj svakodnevni život. Na jela koja sam skuvao, na prosutu kafu, na moj znoj. Bili su usađeni unutra, ti mirisi. Zagrljen sa sedamnaestogodišnjom devojkom u mrklom mraku ispod zemlje, imao sam viziju da se takav život meni više nikad

neće vratiti. Moći ću da se setim da je on nekad postojao. Ali, u svojoj glavi nikako nisam mogao da stvorim sliku u kojoj se ja vraćam kući.

Dugo smo stajali zagrljeni. Vreme nam je letelo, ali ja to nisam doživljavao kao neki poseban problem. U tom zagrljaju, mi delimo zajednički strah. A to je u ovom trenutku najvažnije.

Ubrzo sam osetio njene grudi čvrsto pribijene uz moja prsa, a njena usta se otvoriše i njen meki jezik zajedno s toplim dahom uđe u moja usta. Jezici su nam se preplitali dok su njeni prsti lutali kroz moju kosu. Desetak sekundi kasnije pak sve prestade, i ona se iznenada odvoji od mene. A ja ostadoh da plovim u vazduhu poput kosmonauta ostavljenog u svemiru, ophrvan bezgraničnim razočaranjem.

Kad sam upalio lampu, video sam da ona stoji preda mnom. I ona je upalila svoju.

„Idemo", rekla je. Zatim mi je okrenula leđa i pošla napred kao i pre. Na mojim usnama još je stajao dodir njenih. Na svojim grudima još sam mogao da osetim otkucaje njenog srca.

„Је Г ti bilo lepo? Mislim, da se ljubiš sa mnom", pitala je ne okrećući se.

„Baš lepo“, rekao sam. „Ali nešto nedostaje, je 1’ da?" „Da", rekao sam. „Nešto nedostaje." „Šta li to nedostaje?" „Ne znam", rekao sam.

Pet minuta kasnije, taman kad smo došli do kraja ravnog puteljka, izbili smo na jednu prostranu čistinu. Zapah u vazduhu je bio drugačiji, pa čak i odzvanjanje naših koraka. Kad sam pljesnuo rukama, začuo se izvitoperen odjek, kao da je nadut negde na sredini.

Ona je izvadila mapu i dok je proveravala naš položaj, ja sam lampom osvetljavao naše okruženje. Tavanica je bila u obliku svoda, a i prostorija je, u skladu s tim, bila kružnog oblika, pravilnog kružnog oblika, što je jasno ukazivalo da je bila delo ljudskih ruku. Zidovi su bili glatki, bez ikakvih udubljenja ili izbočina. Na tlu je postojala jedna plitka rupa od jednog metra u prečniku, po kojoj se nataložila neka neidentifikovana, sluzava materija. Nije bilo nikakvog upečatljivog smrada, ali se u vazduhu osečalo nešto gadno, kao da su nam usta bila puna kiseline.

„Izgleda da je ovo ulaz u svetilište“, rekla je devojka. „Dobro je, zasad smo sigurni. Crnimraci ovamo ne ulaze."

„То što Crnimraci ovamo ne ulaze je u redu, ali hoćemo li ti i ja moći

odavde da izađemo?" „То ćemo prepustiti dedi. On će se sigurno već nekako snaći. Povrh

toga, moći ćemo da kombinujemo dva odašiljača signala i da rasteramo sve Crnimrake. Tačnije, dok nam jedan odašiljač bude radio, drugi ćemo ostaviti da se puni. Tako nećemo imati čega da se plašimo. Nećemo više morati da brinemo ni o vremenu."

„Razumem", rekoh. „Jesi li se sad malo ohrabrio?" „Malo jesam", rekao sam. Sa obe strane ulaza u svetilište stajali su minuciozni reljefi.

Prikazivali su dve ogromne ribe koje obrazuju obruč dok se ustima hvataju jedna drugoj za rep. Ribe su i na prvi pogled izgledale zagonetno. Glava naduvenih poput vetrobrana bombardera, bez očiju, a umesto njih iz duplji su im izbijala dva debela pipka koja su vijugala kao loza. Usta su im bila ne- srazmerno velika u odnosu na tela, ravna i razrezana skoro do skrga, a ispod njih su virili krupni delovi tela nalik na otkinute životinjske noge. Isprva sam pomislio da je to neki organ koji funkcioniše slično pijavkama, ali kad sam se dobro zagledao, video sam da na vrhu ima tri oštre kandže. Prvi put u životu sam video ribu s kandžama. Peraja su im bila čudnovatog oblika, a Ijušt izdignuta od tela, kao trnje.

” arn se Ч Је ovo mitsko biće? Ili možda stvarno posto- P- upitao sam je. „Ра, ne znam“, rekla je pa se sagla i sa zemlje opet pokupila nekoliko

spajalica. „Kako god bilo, izgleda da smo uspeli da pronađemo pravi put. Onda hajde, idemo brzo unutra!"

Još jednom osvetlih lampom reljef s ribama, pa pođoh za njom. Za mene je bilo pomalo šokantno da su Crnimraci u tom savršenom mraku mogli da izdube tako detaljan reljef. I makar moj razum shvatao da su oni u stanju da u toj tami sve vide, u trenutku kad mi se reljef našao pred očima, iznenađenje time nije bilo ništa manje. A oni nas verovatno upravo i u ovom času iz mraka netremice posmatraju.

Staza koja je vodila u svetilište blago je kretala uzbrdo a u skladu s njom i tavanica se uzdizala sve više. Uskoro više nije bila vidljiva ni pod svetlošću baterijske lampe.

„Odavde zalazimo u planinu", rekla je devojka. „Imaš iskustva u planinarenju?"

„Nekad sam jednom nedeljno odlazio na planinarenje. Doduše, nikad se nisam peo u potpunom mraku."

„Nije to stvarno neka planina", rekla je stavljajući mapu u gornji

džep. „Nije velika kao prava planina. Pre bi se moglo reći da je breg. Deda kaže da je za njih kao planina. Jedinstvena podzemna planina. Sveta planina."

„Znači, mi ćemo je sad oskvrnuti." „Ne, upravo je suprotno. Ona je od početka ukaljana. Sva prljavština

se skupila ovde. Drugim rečima, ovaj svet je kao Pan- dorina kutija zatvorena unutar Zemljine kore. A mi se upravo spremamo da prođemo kroz nju."

„Liči na pakao." „Aha, jeste. Stvarno liči na pakao. A vazduh odavde kroz

kanalizaciju i razne jame izbija na površinu. Crnimraci ne mogu da izađu na površinu zemlje, ali vazduh može. I tako ulazi u pluća ljudi."

„Ako nam uđe u pluća, možemo li mi to da preživimo?" „Verujem da možemo. Sećaš se kad sam ti rekla da nema mesta

strahu ako verujemo? Bilo šta dolazi u obzir: radosna sećanja, ljubav prema nekome, suze, detinjstvo, planovi za budućnost, omiljena muzika. Ako misliš na tako nešto, ničeg se ne plašiš."

„Mogu li da mislim na Bena Džonsona?" pitao sam. „Bena Džonsona?" „Glumca koji je odlično jahao konje u starim filmovima Džona

Forda. Užasno je lepo jahao." Slatko se smejala u onom mraku. „Stvarno si divan. Mnogo mi se

sviđaš." „Prevelika je razlika u godinama", rekao sam. „Uz to, ne umem da

sviram nijedan instrument." „Kad izađemo odavde, naučiću te da jašeš konja." „Hvala ti", rekao sam. „А na šta ti pomisliš?" „Na to da se ljubim s tobom", rekla je. „Zato sam se i poljubila s

tobom malopre. Nisi shvatio?" „Nisam shvatio." „А znaš li na šta je deda ovde mislio?" „Ne znam." „Ni na šta. On ume potpuno da isprazni glavu. Tako je to kad je neko

genije. Ako isprazniš glavu, ogavan vazduh ne može da uđe unutra." „Shvatam", rekao sam. Kao što je i rekla, što smo dalje išli, staza je postajala sve strmija, pa

se najedanput pretvorila u stenu kojom smo se mogli peti samo držeći se obema rukama. Za to vreme, neprekidno sam mislio na Bena Džonsona.

Bena Džonsona na konju. Kako sam znao i umeo mislio sam samo na Bena Džonsona kako jaše konja u scenama filmova Tvrđava Apača, Junaci zapada - Nosila je žutu traku, Karavan hrabrih i Rio Grande. Sunce prži prerijom, na nebu beli oblaci kao provučeni češljem. Krdo bufala u kanjonu, žene otiru ruke o bele kecelje i stoje na vratima. Reka teče, sunčevi zraci svetlucaju na vetru, ljudi pevaju. A Ben Džonson preseca taj pejzaž pravo kao strela. Dok prati prugu u nedogled, kamera drži kadar na njegovoj naočitoj figuri.

Hvatajući se za stenu i opipavajući tlo pod nogama, nastavio sam da mislim na Bena Džonsona i njegovog konja. Da li možda baš i zbog toga, tek bol od rane na stomaku nije mi delovao kao pravi i ja sam uspeo da nastavim dalje ne zamarajući svoj um činjenicom da sam zaista zadobio ranu. Kad malo bolje razmislim, možda ona njena tvrdnja da fizički bol umine ako se u svest ubaci specijalan signal uopšte nije preterivanje.

Sa stanovišta alpinizma, ovo zaista nije bilo nikakvo teško planinarenje. Tlo pod nogama bilo je čvrsto, nije bilo vertikalnih niti strmih litica, a na dohvat ruke uvek su bile izbočine na steni za koje sam se mogao pridržati. Gledano iz podnožja na zemlji, ruta je bila sasvim jednostavna, bezopasna čak i za amatera ili osnovca koji se u nedeljno jutro sam zaputio na vrh. Ali kad imamo u vidu da se ova nalazila u mraku ispod zemlje, onda je to već druga priča. Prvo, razume se, ništa se pod milim bogom ne vidi. I ništa ne znaš: šta je ispred tebe, koliko još imaš da se penješ, na kom se položaju trenutno nalaziš, po čemu tačno gaziš i da li uopšte ideš pravim putem. Stvarno nisam znao da ti gubitak vida donosi ovakav užas. U nekim situacijama to te lišava i sistema vrednosti, ili onog samopoštovanja i hrabrosti koje u njima postoje ili im se pripisuju. Kada ljudi nešto hoće da dosegnu, treba da se zapitaju tri sasvim obična pitanja. Šta sam sve do sada postigao? Gde se trenutno nalazim? Šta sve treba nadalje da uradim? Oduz- meš li čoveku te tri stvari, ostaće samo strah, nesigurnost u sebe i umor. A položaj u kome se ja trenutno nalazim bio je upravo to. Nije bio problem u tome koliko je to lako ili teško tehnički izvesti. Problem je bio u tome koliko sam u stanju da kontrolišem sam sebe.

Nas dvoje smo nastavili da se penjemo uz mračno brdo. Pošto nismo mogli da se pridržavamo za stene s baterijskim lampama u rukama, ja sam svoju stavio u džep pantalona, a ona je svoju prebacila preko leđa. Zahvaljujući tome nismo mogli da vidimo ama baš ništa. Lampa koja se

drmusala kod njenih kukova, samo je u prazno svetlela kroz mrak. Prateći tu svetlost kao svoj cilj, ćutke sam nastavio da se verem.

Da bi se uverila da ne zaostajem, ona bi mi s vremena na vreme nešto doviknula. „Је Г sve u redu?“ ili „još malo!“ i tome slično.

„Da mi otpevaš neku pesmu?“ pitala je posle nekog vremena. „Koju pesmu?“ pitao sam. „Bilo koju. Samo da ima melodiju i stihove. Pevaj mi nešto. “ „Ne pevam pred ljudima."

„Ма, pevaj. Slobodno." Šta sam drugo mogao - otpevao sam Pećku'6.

Dok u noći veje sneg Pećka gori veselo Stare priče priča mi Svojim toplim plamenom.

Pošto nisam znao kako dalje ide, izmislio sam neke prigodne stihove. Svi se greju oko pećke, kad se začuje kucanje na vratima. Otac ustaje i otvara ih, a ispred stoji ranjeni irvas koji kaže: „Gladan sam. Dajte mi nešto da pojedem." Oni otvore konzervu breskvi i nahrane ga. O tome se otprilike radilo. Na kraju svi sede ispred pećke i pevaju pesme.

„Stvarno si odličan", pohvalila me je. „Izvini što ne mogu da tapšem, ali pesma ti je super."

„Hvala", rekoh. „Hajde još jednu", tražila je devojka. Onda sam otpevao Snežni Božić.

Sanjam da za Božić Sneg sve prekrije Srce svoje i snove stare Tebi da darujem

Sanjam da za Božić Sneg sve prekrije I kad oči sklopim Čujem sanki praporce Sto na snegu blistavom U život me povrate.

„Baš je lepo!" rekla je. „Jesi li sam smislio stihove?" „Ма, onako, u hodu." „А što sve same pesme o zimi i snegu?"

16 Japanska dećija pesmica iz 1923. godine, autora Kosaku Jamade. ~ Prim. prev. „Ра, ne znam. Možda zato što je mračno i hladno. Ništa mi drugo

ne pada na pamet“, rekoh, povlačeći se od izbočine do izbočine na steni. „Sad je na tebe red da pevaš.“

„Može li Pesma o biciklu?“

„Samo napred."

U aprilsko jutro Na bicikl sela sam Nepoznatim putem se Ka šumi zaputila Moj novi bicikl Boje je roze / ručke i sedište Sve na njemu roze Pa čak i gume mu Boje su roze

„Nešto mi govori da si je sama smislila", rekoh. „Tako je, naravno. Sama sam je smislila", rekla je. „Је 1’ ti se

svidela?" „Da, svidela mi se." „Hoćeš da čuješ nastavak?" „Nego šta!“

Aprilskome jutru Samo roze pristaje Mom novom biciklu Nijedna druga ne ide Moje cipele Boje su roze I šešir i džemper Sve na meni roze Pantalone i gaće I one su roze.

„Savršeno sam shvatio kakva su tvoja osećanja prema roze boji, možemo li dalje?" rekao sam.

„То je važan deo", rekla je. „Šta misliš, je l postoje roze naočari za sunce?"

„Čini mi se da je Elton Džon jednom nosio takve.“ ,,Hmm“, reče ona. „Ра dobro. Pevam ti nastavak."

Usput čiku srela sam U odeći plavoj Nije se ni obrijao I brada mu plava Poput noći duge Plavetnilo tamno Duge noći, duge Plavetnila pune

„Jesam li to ja?“ upitah. „Ма ne. Nisi ti. Ti se ne pojavljuješ u ovoj pesmi.“

Ne zalazi u šumu

Reče meni čika Suma ti je zabran Divljih životinja Ni u jutro aprilsko Voda tuda neće Ni u jutro aprilsko Uzvodno da poteče

Ja se ipak na biciklu U šumu zaputih Vedrog jutra aprilskog Na roze biciklu Kad s njega ne silazim Ničeg se ja ne bojim Nit’je crven, nit’je plave Niti braon boje Moj bicikl roze je.

Malo pošto je otpevalaPesmu o biciklu, mi smo se konačno izgleda bili popeli do vrha i izbili na jednu zaravan. Kad sm° povratili dah, lampama smo osvetlili svoje okruženje. Zaravan je bila prilično prostrana, a njena kao sto ravna površina protezala se unedogled. Devojka je neko vreme čučala na samom početku zaravni gde je ponovo pronašla nekoliko spajalica.

„Dokle li je stigao tvoj deda?“ pitao sam. „Još malo i stigli smo. Tu je, blizu. Otprilike znam pošto mi je deda

mnogo puta pričao o ovoj visoravni." „Је 1’ to znači da je tvoj deda ovamo dolazio mnogo puta?“ „Naravno. Da bi napravio mapu podzemlja, deda je prešao svaki

njegov pedalj. Poznaje ovaj kraj kao svoj džep. Od toga kuda vode

pukotine pa sve do tajnih puteljaka, apsolutno sve.“ „Је 1’ sve sam obišao?" „Jeste, naravno", reče devojka. „Deda voli da radi sam. Nije da on ne

voli ljude ili da ne veruje drugima, nego ljudi jednostavno nisu u stanju da drže korak s njim."

„Imam osećaj da znam o čemu pričaš", složio sam se. „Ali, šta je ova zaravan u stvari?"

„Na ovoj planini su živeli preci Crnimraka. Dubili su rupe u površini stena i živeli u njima. Ova zaravan na kojoj ti i ja stojimo bila je mesto na kome su oni održavali verske obrede. Mesto na kome živi njihov bog. Tu je stajao neki sveštenik ili vrač, šta li, dozivao boga tame i prinosio mu žrtve."

„А taj bog, to je ona ogavna riba s kandžama, je 1’ da?“ „Jeste. Oni veruju da ta riba gospodari ovom zemljom tame. Da

gospodari svime - i zajednicom živih organizama i opštim stanjem stvari na ovoj zemlji, i principima i sistemom vrednosti, i životom i smrću. Po predanju Crnimraka, ribe su nekada davno na ovo mesto dovele njihove prve pretke." Ona uperi svetlost pod naše noge i pokaza mi nekakav desetak centimetara dubok i metar širok kanal izdubljen na površini. Kanal je vodio pravo u tamu. „Ako ideš tim putem, stižeš pravo do nekadašnjeg oltara. Mislim da se deda verovatno tamo krije. Najsvetije mesto u ovom svetilištu sigurno je taj oltar i tamo niko ne može prići, ma ko bio. Dokle god se tamo krije, nema bojazni da će ga neko uhvatiti."

Pošli smo pravo duž tog kanala. Staza se uskoro pretvorila u padinu, i što se ona više spuštala, zidovi sa strane bivali su sve viši. Sticao se utisak kao da će se svakog časa ti zidovi zaklopiti i spljeskati nas kao palačinke, ali je svud okolo bila mrtva tišina, kao na dnu bunara, tako da nismo brinuli da li se nešto oko nas kreće. Samo su naši koraci u gumenim čizmama čudnovato odjekivali u tom prorezu između zidova. Onako u hodu, nesvesno sam nekoliko puta pogledao uvis. Kad se nađu u mraku, ljudi spontano traže svetlost meseca i zvezda.

Naravno, iznad moje glave nije bilo ni jednog ni drugog. Čitavi slojevi tame visili su mi iznad glave. Bez daška vetra, vazduh je težak i stoji u mestu. Sve oko mene čini se još teže nego pre. Činilo mi se čak da i sam postajem sve teži. Čak i moj dah, bat koraka i pokreti ruku, kao da su otežali poput blata, bivaju povučeni nadole. Osećao sam se ne kao da sam sišao duboko pod zemlju, već kao da sam se spustio na neko nepoznato nebesko telo, negde u svemiru. I sila gravitacije, i gustina

vazduha i osećaj za vreme, sve se od početka do kraja potpuno razlikovalo od onoga kakve ih pamtim.

Digao sam levu ruku i uključio svetio na digitalnom satu da proverim koliko je sati. Dva sata i jedanaest minuta. Ako smo u podzemlje sišli tačno u ponoć, u mraku smo bili tek nešto više od dva sata, ali sam ja imao osećaj kao da sam u tami proveo već četvrtinu života. Posle gledanja čak i u slabašno svetio digitalnog sata, osetio sam kako je bol počeo da mi pulsira negde u dubini očiju. Verovatno su mi se oči već privikavale na tminu. I svetlost baterijske lampe jednako me je zaslepila. Kad duže vreme provedeš u mraku, on za tebe postaje normalno, osnovno stanje i počinješ da osećaš svetlost kao nešto neprirodno i strano.

Zatvorenih usta nastavili smo da hodamo sve dublje i dublje niz taj uzani prolaz nalik na kanal. Prolaz je bio ravan i jedan jedini, i nije bilo opasnosti da ću glavom udariti u tavanicu, pa sam isključio baterijsku lampu i nastavljao napred sle- deći odjek njenih gumenih čizama. Hodajući tako, postepeno sam gubio osećaj da li su mi oči otvorene ili zatvorene. Tama s otvorenim očima i ona sa zatvorenim, bile su potpuno iste. Probao sam da hodam čas otvarajući, čas zatvarajući oči, ali na kraju više nisam bio u stanju da razlikujem jedno od drugog. Između jedne ljudske radnje i druge, njoj suprotstavljene radnje, postoji istinska, realna razlika, a kad ta razlika nestane, automatski nestaje i zid koji razdvaja radnju A od radnje B.

Sve što sam u ovom trenutku uspevao da osetim jeste odjek njenih koraka u svojim ušima. A vrsta tla, vazduh i tama na čudan način izvitoperili su bat njenih koraka. Pokušavao sam taj zvuk nekako u svojoj glavi da pretvorim u glas, ali mi nikako nije polazilo za rukom da ga stvarno verbalizujem. Zvučao je kao neki afrički ili bliskoistočni, meni nepoznati jezik. Nikako se nije uklapao u opseg glasova na japanskom. Donekle bi možda bio približan glasovima na francuskom, nemačkom ili engleskom jeziku. Rešio sam da probam da ih verbalizujem na engleskom.

Isprva mi se činilo da zvuči ovako:

Even - through - be - shopped - degreed - well Ali, kad sam probao to i da izgovorim, shvatio sam da ne zvuči ni

približno kao bat koraka. Ako bih to preciznije izgovorio, zvučalo bi otprilike ovako:

Efgven - gthouv - bge - shpevg - egvele - wgevl Kao nešto na finskom. Nažalost, o finskom nisam znao ama baš

ništa. Sudeći po utisku kakav su odavale te reči kao da su govorile: „Sreo seljak starog đavola na drumu", ali to je bio samo utisak. Bez ikakvog osnova.

Nastavio sam da hodam pokušavajući da uklopim razne reči i rečenice u taj zvuk koraka. A onda sam zamislio njene roze najk patike kako naizmenično gaze po ravnoj stazi. Desna peta se spušta na tlo, centar ravnoteže se prenosi na prste, i pre nego što se odvoji od tla, spušta se leva peta. To se ponavlja u beskonačno. Vreme se usporava. Kao da se opruga časovnika zaustavila, a kazaljka ne ide napred. Roze patike za džoging u magli u mojoj glavi išle su napred-nazad, napred-nazad.

Efgven - gthouv - bge - shpevg - egvele - wgevl Efgven - gthouv - bge - shpevg - egvele - wgevl Efgven - gthouv - bge - shpevg - egvele - wgevl

- čuo se bat koraka. Na seoskom drumu u Finskoj, stari đavo sedeo je na kamenu. Imao je

deset, možda dvadeset hiljada godina, izgledao je veoma umorno, u prašnjavoj odeći i cipelama. Čak mu je i brada bila svenula. „Čemu tol’ka žurba, kud si se zaputio?" upita đavo seljaka. „Motika mi se zalomila, odo’ da je popravim", odvrati mu seljak. „Nemaš što da žuriš", reče đavo. „Sunce je jošte visoko, razloga za hitnju nema. Sedi na časak ovde, pak poslušaj moju priču." Seljak je dobro pogledao đavola. I sam je dobro znao da je sedeti s đavolom rđava rabota, ali mu se đavo učini tako jadno i ispijeno, pa seljak...

Nešto me udari u obraz. Nešto meko i pljosnato. Pljosnato i meko, ne toliko veliko, nešto poznato. Šta to bi? Dok sam ja sabirao misli, to me ponovo udari u obraz. Podigoh desnu ruku da ga oteram, ali nisam uspeo. I opet me udari u obraz. Nešto se njihalo sevajući mi neugodno pred očima. Otvorih oči. Nisam ni shvatio da su bile zatvorene dok ih nisam otvorio. Oči su mi bile zatvorene. Pred mojim očima bila je njena velika baterijska lampa, a moj obraz pljeskala je njena šaka.

„Prestani!" grmnuo sam. „Zaslepljuješ me, boli!" „Šta lupetaš? Šta ti pada na pamet ovde da spavaš? Ustaj smesta!"

rekla je ona. „Da ustanem?"

Upalio sam baterijsku lampu i osvetlio okolinu. Očigledno nisam ni primetio, ali sedeo sam na zemlji, oslonjen o zid. Mora da sam nesvesno zaspao. I tlo i zid su bili potpuno mokri od vode.

Polako sam se pridigao i ustao. „Nije mi jasno. Mora da sam u nekom trenutku zaspao. Ne sećam se

ni kad sam seo, ni kad sam zadremao." „То je njihovih ruku delo", rekla je devojka. „Oni pokušavaju da nas

navedu da zaspimo." „Om?" „Oni što žive na ovoj planini. Bogovi ili zli duhovi, šta li su,

uglavnom tako neka biča. Pokušavaju da nas ometu." Zavrteo sam glavom u pokušaju da rastresem nekakvu ukrućenost

koja je zaostala unutra. „Sve mi se zamaglilo u glavi, nisam više mogao da razlučim ni da li

su mi oči otvorene ili zatvorene. A još su i tvoje patike •spuštale čudan zvuk..."

„Moje patike?" Ispričao sam joj kako sam od zvuka njenih patika stigao do starog

đavola. „То je bila prevara", rekla je devojka. „Nekakva hipnoza. Da ja

nisam primetila, ti bi ovde verovatno spavao dok ne bi bilo prekasno." „Prekasno?" „Jeste, prekasno", rekla je, ali mi nije objasnila za šta prekasno.

„Sigurno si u ruksak ubacio konopac, je Г da?" „Aha, pet metara dugačak konopac." „Daj ga." Skinuo sam ruksak s leđa, zavukao ruku unutra, između konzervirane

hrane, bočice viskija i termosa napipao konopac i dao joj ga. Devojka je za moj kaiš zavezala jedan kraj konopca, a onaj drugi obavila oko svog struka. Onda je povukla konopac, proverivši da li je zategnut.

„Ovo je dobro", rekla je devojka. „Tako nećemo moći da odlutamo." „Osim ako oboje ne zaspimo", rekao sam. „Tebi se ne spava?" „Važno je da nas ne obrlate. Ako počneš sebe da sažaljevaš zbog

nedostatka sna, zle sile će to da iskoriste. Razumeš?" „Razumem." „Ako si razumeo, idemo onda. Nemamo vremena za gubljenje." Nastavili smo dalje povezani najlonskim konopcem. Trudio sam se

koliko god sam mogao da ne obraćam pažnju na zvuk njenih patika. Zato

sam uperio baterijsku lampu u njena leđa i hodao gledajući u maslinastozelenu vojničku jaknu koju je nosila. Sećam se, tu jaknu sam kupio 1971. godine. Te godine je još trajao rat u Vijetnamu, a Ričard Nikson, s onom svojom zloćudnom njuškom, bio je predsednik. Svi su nosili duge kose, prljavu obuću i američke vojničke jakne sa znakom peace na leđima, slušali psihedelični rok i mislili da su Piter Fonda. Prošlost toliko prepotopska, kao da je bila u doba dinosaura.

Pokušao sam da se setim nečega što mi se desilo u to vreme, ali ništa mi nije dolazilo u pamet. Šta mi je drugo preostalo nego da zamislim scenu s Piterom Fondom na motoru. A onda sam na tu scenu nadovezao Born to be Wild benda Stepenvulf. U nekom trenutku se, međutim, pesma Bom to be Wild pretvorila u I Heard It through the Grapevine Marvina Geja. Možda zato što su imale sličan uvod.

„О čemu razmišljaš?" začuo se njen glas ispred mene. „Ni o čemu posebno", rekao sam. „Hoćeš da mi pevaš?" „Dosta je bilo pevanja." „Onda smisli nešto." „Hajde da pričamo." „О čemu?" „О kiši, može?" „Može." „Koje se kiše sećaš?" „One večeri kad su moj otac i majka i braća poginuli, padala je kiša." „Možda da ipak pričamo o nekoj vedrijoj temi", rekoh. „Sve je u redu. Želim da ti ispričam", rekla je devojka. „А i nemam

kome drugom osim tebi... Ali, ako ne želiš da čuješ, naravno da neću pričati."

„Ako želiš da pričaš o tome, ispričaj mi", rekao sam. „Bila je to ona kiša za koju nisi siguran da li stvarno pada ili ne.

Padala je neprestano, od jutra. Nebo je bilo prekriveno mutnim sivilom, a oblaci se nisu pomerali. Ležala sam u krevetu u bolnici i sve vreme gledala u to nebo. Bio je početak novembra, a ispod prozora raslo je kamforovo drvo. Ogromno kamforovo drvo. Polovina lišća mu je već bila opala i kroz granje se videlo nebo. Voliš li da posmatraš drveće?"

„Ра, ne znam", rekao sam. „Nije da ne volim, ali ga nikad nisam nešto pažljivo posmatrao."

Ruku na srce, nisam znao ni razliku između hrasta i kam- forovog drveta.

„Ја obožavam da posmatram drveće. Oduvek sam to mnogo v°lela, a i sad je tako. Kad imam vremena, sednem pod drvo 1 u stanju sam da provedem sate dodirujući njegovu koru ili gledajući u grane. Drvo koje je tada stajalo u dvorištu bolnice u kojoj sam ležala bilo je stvarno divno kamforovo drvo. Ležala sam u krevetu i po ceo dan samo gledala u njegove grane i u nebo. Na kraju sam uspela da zapamtim svaku pojedinačnu granu na tom drvetu. Kao što oni fanatici za železnice pamte nazive svih mogućih voznih linija ili stanica.

E, na to kamforovo drvo često su dolazile ptice. Razne ptice: vrapci, svračci, čvorci i neka ptica divne boje kojoj ne znam naziv. Ponekad su dolazili i golubovi. Te ptice su dolazile, malo se odmarale na granama drveta, pa opet nekud odletele. Ptice su prilično osetljive na kišu, jesi li to znao?“

„Nisam.“ „Kad kiša pada, ili se sprema da padne, ptice nikad nisu dolazile na

drvo. Ali, čim kiša stane, one se odmah pojave i cvrkuću iz sveg glasa. Kao da u horu slave prestanak kiše. Ne znam zbog čega. Možda zato što i bube izađu kad kiša stane. Ili možda samo vole kad se razvedri. Uglavnom, tako sam znala kakvo će biti vreme. Ako ne vidim ptice, biće kiše, a ako dođu i cvrkuću, kiša je stala.“

„Jesi li dugo bila u bolnici?1' „Aha, mesec dana ili tako nešto. Imala sam problema sa srčanim

zaliscima i morala zbog toga na operaciju. Kažu da je operacija bila veoma teška, toliko teška da se i porodica već skoro oprostila od mene. Ali čudno je to. Na kraju sam samo ja preživela, sasvim zdrava, a svi ostali su umrli."

Tu je zaćutala, nastavljajući da hoda. I ja sam hodao, razmišljajući o njenom srcu, kamforovom drvetu i pticama.

„Na taj dan kad su svi poginuli, i ptice su bile strašno užurbane. Pošto je ta sitna kiša, za koju se nije moglo reći ni da li je kiša ili nije, počinjala i prestajala, i ptice su se čas skrivale, čas izlazile napolje. Dan je bio veoma hladan, ukazivao je da je zima na pragu, a u bolničkoj sobi bilo je uključeno grejanje, pa su se prozori odmah zamaglili i ja sam morala više puta da ih brišem. Ustajala sam iz kreveta, peškirom brisala prozor, pa se opet vraćala u krevet. U suštini nisam smela da ustajem, ali sam želela da vidim drvo, ptice, nebo i kišu. Kad dugo ležiš u bolnici, takve stvari ti postanu životna pitanja. Jesi li nekad ležao u bolnici?"

„Nisam", rekoh. Oduvek sam bio zdrav kao dren.

„Bile su neke ptice sa crvenim krilima i crnim glavama. Uvek su išle u paru. U poređenju s njima čvorci su izgledali tako jednolično, kao neki bankarski službenici. Ali, sve su one čim kiša stane zajedno dolazile na grane da cvrkuću.

„Tad mi je palo na pamet koliko je ovaj svet čudan. Na ovom svetu rastu stotine miliona ili milijarde kamforovih stabala - naravno, ne moraju to da budu baš kamforova stabla - i sunce sine ili kiša počne da pada, na njih sleće ili sa njih odleću stotine miliona ili milijardi ptica. Kad sam to zamislila, odjednom sam se strašno rastužila."

„Zašto?" „Zato što je svet pun drveća kome nema broja, i ptica kojima nema

broja, i kiša kojima nema broja. Pa ipak, ja nisam mogla da razumem samo to jedno kamforovo drvo i samo tu jednu kišu. Nikada i neću. Pomislila sam da ću ostariti i umreti, a da nikad neću razumeti to jedno jedino kamforovo drvo i tu jednu jedinu kišu. Jednostavno nisam znala šta ću i osetila se strašno usamljeno. Bila sam sama i plakala sam. Želela sam da me neko čvrsto zagrli. Ali nisam imala nikoga ko bi me zagrlio. Ostala sam sama samcita da plačem u krevetu.

„Utom je zašlo sunce, svud je pao mrak i više nisam mogla da vidim ptice. Tako više nisam mogla da znam ni da li kiša pada ili ne. Te večeri je poginula cela moja porodica. To su mi rekli tek kasnije."

„Mora da ti je bilo strašno kad su ti rekli." „Ne sećam se baš najbolje. Čini mi se da u to vreme ništa nisam

mogla da osećam. Jedino čega se sećam je da te jesenje kišne večeri nisam imala nikog da me zagrli. Za mene je to bio kraj sveta. Ne možeš da podneseš taj mrak i koliko ti je teško, koliko si usamljen, i želiš da te neko zagrli, a oko tebe nema nikog ko bi to učinio. Znaš li kakav je to osećaj?"

„Mislim da znam", rekao sam. „Jesi li nekad izgubio nekog koga voliš?" „Nekoliko puta." „I sad si sasvim sam?" „Ра, nije baš tako", rekoh ja, držeći prstima najlonski konopac koji

mi je bio vezan za kaiš. „Na ovom svetu niko ne može da ostane sasvim sam. Svi se malo-pomalo povezuju jedni s drugima. I kiša pada, i ptice cvrkuću, i želudac ti raspore, a desi Se i da se u mrklom mraku poljubiš s devojkom."

„Ali bez ljubavi, svet kao i da ne postoji", rekla je bucmasta devojka.

„Svet bez ljubavi isto je što i vetar koji duva napolju kroz prozor. Ne možeš ni da ga dodirneš ni da ga pomirišeš. Koliko god devojaka platio, sa koliko god njih ti onako usput spavao, to nije prava stvar. Nijedna od njih te neće čvrsto stegnuti u zagrljaj.1*

„Eh, sad, nije baš da sam se toliko devojaka naplaćao ili onako usput s njima spavao", pobunio sam se.

„Svejedno je“, rekla je. Pa, možda i jeste. Nije baš da je mene neko čvrsto zagrlio. A nisam

ni ja nikog čvrsto zagrlio. Tako ja nižem godine. Sam samcit, kao morski krastavac zalepljen za stenu na dnu mora, samo nižem godine.

Hodajući tako odsutno i zamišljeno, ponovo nisam primetio kad je ona zastala, i ja se sudarih s njenim mekim leđima.

„Izvini", rekao sam. ,,Pst!“ reče ona i zgrabi me za ruku. „Čuje se neki zvuk. Slušaj!" Ukopan na tom mestu, osluškivao sam odjek koji je dolazio iz dubine

mraka. Zvuk je dopirao odnekud pravo s puta kojim smo dolazili. Sasvim tih zvuk, koji ne čuješ ako ne obratiš pažnju. Kao da zemlja blago tutnji, ali i kao nekakvo teško, metalno struganje. Što god da je to bilo, čulo se neprekidno, i kako je vreme prolazilo, bivalo je sve glasnije. Zvuk je bio jeziv i hladan, kao da neka ogromna buba pokušava da mi se uspuza uz leđa, i toliko nizak da je jedva ulazio u slušni opseg ljudskog uha.

Čak i vazduh oko nas poče da podrhtava u ritmu talasa tog zvuka. Osetili smo kako nas polako zapljuskuje težak olovni vetar, kao neko blato koje otiče s vodom. Vazduh je bio pun vlage, prohladan. Sve oko nas bilo je ispunjeno predosećajem da će se nešto dogoditi.

„Da nije zemljotres?" „Ne, nije zemljotres", rekla je bucmasta devojka. „Nešto mnogo

strašnije."

Kraj sveta Sivi dim

Kao što je Pukovnik predvideo, dim se uzdizao svakodnevno. Uzdigao bi se odnekud iz Jabukovog gaja i bio progutan negde unutar gustih, teških oblaka. Gledajući ga netremice, savladala me je iluzija da Jabukov gaj i proizvodi sve te oblake. Dim je počinjao da se uzdiže tačno u tri po podne, a do koliko sati bi to potrajalo, zavisilo je od broja uginulih divljih životinja. Na dan posle snežne mećave i ledene noći, gusti oblak dima koji je podsećao na šumski požar uzdizao bi se satima.

Nisam znao zbog čega ljudi nisu osmislili neku strategiju da spreče njihovo umiranje.

„Zašto se negde ne izgradi nekakva štala?“ upitao sam starog pukovnika u pauzi između partija šaha. „Zašto ne zaštite divlje životinje od snega, vetra i hladnoće? Ne mora to da bude neka velika građevina. Samo da ima krov i neke zidove, spasila bi mnoge živote."

„То je uzaludan posao", rekao je Pukovnik ne skidajući pogled sa table. „Sve i da sagradiš štalu, životinje ti ne bi u nju ušle. Od davnina spavaju samo na zemlji. Makar i glavu zbog toga izgubile, spavaju samo napolju. Izložene snegu, vetru i studeni."

Pukovnik stavi sveštenika pred kralja i time učvrsti blokadu. Po jedan rog sa svake strane, i povučena je linija vatre. Čekao je moj napad.

„To mi zvuči kao da divlje životinje same traže patnju i smrt“, rekao sam.

„U izvesnom smislu i jeste tako. Al’ to ti je za njih prirodna stvar. I studen i patnja. Za njih je to možda spas."

Pošto je starac zaćutao, stavio sam majmuna pored zida. Namera mi je bila da izazovem zid da se pomeri. Pukovnik tek što nije povukao taj potez, kad se iznenada predomisli, povuče viteza jedno polje unazad, zgusnuvši odbrambeni obruč kao igle u jastučetu.

„Polako se i ti učiš lukavštinama", reče Pukovnik kroz smeh. ,Уата doduše još nisam ni prineti", smejao sam se i ja. „Nego, o

kakvom spasu to govorite?" „Govorim o tome da ih možda čeka spas ako umru određenom

smrću. Uginu one, to je činjenica, ali se o proleću ponovo rode. Kao novi mladunci."

„А ti mladunci rastu, pa na isti način umiru u mukama? Zašto one moraju toliko da se pate?"

„Tako je to propisano, eto zašto", reče stari čovek. „Ti si na potezu. Osim ako ne zdrobiš mog sveštenika, nemaš šanse da pobediš."

Posle čitava tri dana neprekidnih snežnih padavina, najednom se potpuno razvedrilo. Sunce je posle duge pauze po belom ledenom Gradu prosipalo svoje zrake, dok se svud unaokolo čuo žubor vode od otopljenog snega. Sve je bilo okupano bleštavim sjajem, dok su sa svih strana dopirali zvuci gromada snega dok otpadaju sa grana drveća. Bežeći od svetlosti, povukao sam zavesu na prozoru i potpuno se zatvorio u svoj stan. Ali, ma koliko se ja skrivao iza debele draperije koja je potpuno zaklanjala prozor, nisam mogao da pobegnem od nje. Mrazom prekriveni Grad, poput izvanredno izbrušenog dragulja, pravio je odbleske iz najrazličitijih uglova, šaljući te čudnovato bleštave zrake pravo u moju sobu i zaslepljujući mi oči.

Takva popodneva provodio sam zagnjuren u krevetu, s jastukom preko očiju, i osluškivao cvrkut ptica. Razni cvrkuti najrazličitijih ptica stizali su na moj prozor, pa odlazili na nečiji drugi. Ptice tačno znaju da starci koji žive u Službenoj četvrti ostavljaju mrvice hleba na prozorskom banku. Čuo sam i žamor starih ljudi koji žive u ovom naselju dok su sedeli na suncu i pričali. Jedino sam ja bio udaljen od blagodeti toplog sunca.

Kad je sunce zašlo, ustao sam iz kreveta, hladnom vodom umio natekle oči, stavio tamne naočari, i pošao niz snežnu padinu do Biblioteke. U danima kada bi mi svetlost zaslepila oči, od bolova nisam mogao da pročitam previše snova. Kad bih završio jednu ili dve lobanje, očne jabučice su me od sve- tlosti koju odaje stari san bolele kao da su probodene iglama. Onaj prazan prostor u dubini očnih duplji bio je težak, kao napunjen peskom, a vrhovi mojih prstiju gubili su svoj prefi- njeni osećaj.

Tada bi mi ona opuštala oči nakvašenim hladnim peškirom i ugrejala mi laganu supu da pojedem ili mleko da popijem. I supa i mleko bili su nekako čudnovato gromuljičavi, neprijatni pod jezikom i bljutavi, ali posle nekoliko puta usta mi se malo-pomalo navikoše na njih i ja počeh da osećam njihov dobar ukus.

Kad sam joj to rekao, obradovala se i nasmešila. „То znači da se polako navikavaš na ovaj Grad“, rekla je. „Hrana se

u ovom Gradu pomalo razlikuje od hrane na drugim mestima. Mi ovde pripremamo razne stvari od veoma malog izbora namirnica. Ono što deluje kao meso, to zapravo nije, ono što izgleda kao jaje, to u stvari nije, a ni ono što izgleda kao kafa, nije kafa u stvari. Sve se spravlja od zamena za te sastojke. Kako je, je Г ti se telo malo ugrejalo, a u glavi laknulo?11

„Stvarno jeste", rekao sam. Zahvaljujući supi, u moje telo je toplota odista počela da se vraća, a

ona težina u glavi prilično splasnula. Zahvalio sam joj na supi i zatvorio oči, odmarajući telo i glavu.

„Sad ti još nešto treba, zar ne?" upitala me je. „Meni? Osim tebe?" „Nisam sigurna, ali tako mi se najednom učinilo. Kao da će se tvoja

duša koja se zatvorila zbog zime, barem malo otvoriti ako budeš imao to nešto."

„Ono što meni treba je sunčeva svetlost", rekao sam. Onda sam skinuo tamne naočari, obrisao stakla krpom, pa ih vratio na oči. „Ali to je uzalud. Moje oči ne smeju da vide svetlost dana.“

„U pitanju je sigurno nešto skromnije. Nešto malecko što će ti otvoriti dušu. Kao ono kad sam ti malopre vrhovima prstiju masirala oči, sigurno postoji nekakav način da se tvoja duša otvori. Ne možeš da se setiš? Šta se to dogodilo u svetu u kome si živeo da ti se duša tako zatvori?"

Dugo sam pretraživao po retkim delićima svog sećanja, ali nisam mogao da se setim nijedne stvari kakvu ona traži.

„Ne vredi. Ničega ne mogu da se setim. Sve pamćenje koje bi trebalo da imam izgleda da se izgubilo."

„Ako se setiš nečega, makar to bilo i nešto najsitnije, probaj da to izgovoriš. Hajde da razmislimo zajedno. Htela bih barem malo da ti budem od pomoći."

Klimnuo sam glavom i još jednom se usredsredio na pokušaj da prekopam svoja zatrpana sećanja na stari svet. Ona su, međutim, bila čvrsta kao stena, i koliko god ja napora uložio, nisam uspevao da ih pokrenem. Glava ponovo poče da me boli. Mora biti sam sebe konačno izgubio onog trenutka kad sam se razdvojio od Senke. Sve što je u meni ostalo bila je nesigurna i neuhvatljiva duša. A i ona se sve čvršće zatvarala zbog zimske studeni.

Stavila mi je dlan na slepoočnicu. „Dosta je. Ostavićemo razmišljanje za drugi put. A ti ćeš se u

međuvremenu nečeg možda setiti." „Sad ću pročitati još samo jedan stari san za kraj", rekao sam. „Izgleda da si se premorio. Zar ne bi bilo bolje da nastaviš sutra? Ne

treba da se siliš. Stari snovi će te čekati koliko god treba." „Ne, lakše mi je kad čitam stare snove nego kad ne radim ništa.

Barem dok to radim ne razmišljam ni o čemu." Neko vreme je gledala u mene, pa ubrzo klimnu glavom, ustade od

stola i nestade u ostavi. Ja podbočih glavu na stolu, zatvorih oči i prepustih se tami. Koliko li će trajati ova zima? Biće duga i oštra, rekao je Pukovnik. A tek što je počela. Hoće li Senka moći da izdrži tu dugu zimu? A ja, hoću li uspeti da je prebrodim sa ovako nesigurnom, upetljanom dušom u sebi?

Spustila je lobanju na sto, obrisala je vlažnom krpom kao i uvek, pa je očistila suvom. Još podbočen na stolu, posmatrao sam pokrete njenih prstiju.

„Postoji li nešto što ja mogu da učinim za tebe?“ reče ona podigavši najednom pogled.

,yeć mi mnogo toga činiš", rekao sam. Ona prestade da briše lobanju, sede na stolicu i pogleda pravo u

mene. „Ne govorim o tome, već o nečemu posebnom. Recimo, da legnem s tobom."

Odmahnuo sam glavom. „Ne, neću da spavam s tobom. Mada mi je drago što to kažeš."

„Zašto? Zar me ne želiš?" „Želim te. Ali ne mogu sad da spavam s tobom. To nema veze s tim

da li te želim ili ne." Ona se malo zamisli, ali ubrzo poče ponovo da briše lobanju. Za to

vreme, podigao sam glavu i gledao u žuti luster koji je visio s tavanice. Ma koliko moja duša bila stegnuta, ma koliko me zima pritisla, ja ne mogu sad da spavam s njom. Ako bih to učinio, moja duša bi bila u još većoj muci, a moj osećaj gubitka još veći nego što je sad. Imao sam osećaj da Grad priželjkuje da ja spavam s njom. Na taj način mnogo bi se lakše domogao moje duše.

Stavila je očišćenu lobanju ispred mene, ali ja je nisam dotakao. Gledao sam u njene prste na stolu. Pokušao sam da pročitam nekakav smisao iz njenih prstiju, ali to nije bilo moguće. Bilo je to samo deset tankih prstiju.

„Voleo bih da mi pričaš o svojoj majci", rekao sam.

„Sta o mojoj majci?" „Bilo šta." „Ра...“, rekla je, dodirujući lobanju na stolu. „Čini mi se da sam

prema majci gajila drugačija osećanja nego prema drugim ljudima. Naravno, ne mogu baš najbolje da se setim, jer je to bilo veoma davno, ali mi se tako čini. Mislim da su bila drugačija i od mojih osećanja prema tati i sestrama. Mada ne znam razlog za to."

„Tako je to sa dušom. Nije sve jednako. Kao tok reke. Menja se u skladu s krajolikom."

Nasmešila se. „То zvuči nepravedno." „То je tako", rekao sam. „Ali ti i sada voliš majku, zar ne?“ „Ne znam.“ Okretala je lobanju po stolu posmatrajući je iz različitih uglova. „Možda su mi pitanja suviše neodređena." „Ра da, mislim da jesu." „Onda, hajde da pričamo o nečemu drugom", rekao sam. „Sećaš li se

kakve je stvari volela tvoja majka?" „Aha, odlično se sećam. Volela je sunce, šetnje, kupanje u leto i da

bude pored divljih životinja. Mnogo smo šetale kad su dani bili topli. Ljudi iz ovog Grada obično ne šetaju. A i ti voliš šetnje, zar ne?"

,yolim“, rekao sam. ,yolim i sunce i kupanje. Možeš li da se setiš još nečega?"

„Da. Kod kuće je mama često pričala sama sa sobom. Ne znam da li je to nešto što je volela, ali je stalno pričala sama sa sobom."

„О čemu?" „Ne sećam se. Ali to nije bila obična priča sa samom sobom. Uopšte

ne mogu to da objasnim, ali mi se čini da je to za nju bilo nešto posebno."

„Posebno?" „Da, govorila je nekim čudnim naglaskom, istezala i skraćivala reči.

Kao vetar kad duva, visokim tonovima, pa niskim." Gledajući u lobanju u njenim rukama, ponovo sam počeo da

pretražujem svoja maglovita sećanja. Ali, ovog puta, nešto me je podsetilo.

„То je bila pesma", rekao sam. „Umeš li i ti tako da govoriš?" „Pesma se ne govori. Peva se." „Otpevaj nešto", rekla je. Duboko sam udahnuo i pokušao nešto da otpevam, ali nisam mogao

da se setim ni jedne jedine melodije. Sve su pesme iz mene nestale. Zatvorio sam oči i uzdahnuo.

„Ne vredi. Ne mogu da se setim pesme", rekao sam. „Kako bi mogao da se podsetiš?"

„Ako bih imao ploče i gramofon. Ali, to je verovatno nemoguće. Može i muzički instrument da posluži. Ako bih zasvirao na nekom instrumentu, možda bih se setio barem jedne pesme."

„Kakvog je oblika muzički instrument?" „Postoje stotine vrsta instrumenata, ne mogu da ti objasnim ukratko.

U zavisnosti od vrste razlikuju se i način sviranja i njegov zvuk. Različitih su veličina i oblika, počevod onih koje jedva može da podigne četvoro ljudi, do onih koji staju na dlan."

Dok sam to izgovarao, zapazio sam da se nit mojih sećanja sasvim polako ali sigurno odmotava. Ili su se stvari možda jednostavno odvijale u dobrom pravcu.

„Može da se desi da u arhivi u stražnjem delu zgrade postoji takvo nešto. Kad kažem arhiva, to je sad prostorija u koju su stavljene razne tričarije iz starih vremena. I ja sam samo bacila pogled unutra. Sta kažeš, da potražimo?"

„Hajde da pogledamo", rekao sam. „Ionako danas izgleda više neću čitati snove."

Prošli smo kroz ostavu u kojoj su bile poredane lobanje, izašli u drugi hodnik, stigli do istih onakvih vrata s peskiranim staklom kao na ulazu u Biblioteku i otvorili ih. Na mesinganoj kvaki uhvatio se tanak sloj prašine, ali nisu bila zaključana. Kad je okrenula prekidač za svetio, žuta sipljiva svetlost osvetli tu duguljastu prostoriju, protegnuvši na zidu bele senke raznih stvari nagomilanih na podu.

Na podu su uglavnom bili koferi i torbe. Unutra je bilo i stvari poput pisaće mašine u kutiji i teniskih reketa, ali to su bili izuzeci, jer su čitav prostor u sobi uglavnom zauzimale torbe, velike i male. Mora da ih je bilo stotinu. I sve su bile prekrivene zastrašujućom količinom prašine. Kako li su sve te torbe dospele tu, to nisam znao, ali je delovalo da će biti mukotrpan posao otvoriti svaku od njih.

Sagnuo sam se do poda i probao da otvorim kutiju s pisaćom mašinom. Bele čestice prašine zaplesale su u vazduhu poput snega oko lavine. Bio je to stari model pisaće mašine velike kao kase, sa okruglim tipkama. Delovalo je da je dugo bila korišćena, jer je crna boja ponegde bila izlizana.

„Znaš li šta je ovo?" „Ne znam", rekla je stojeći pored mene prekrštenih ruku. »Nikad to

nisam videla. Je 1’ to instrument?" „Ne, to je pisaća mašina. Kuca slova. Veoma star predmet." Zatvorio sam poklopac kutije pisaće mašine, vratio je na mesto i

otvorio kutiju od pruća koja se nalazila pored. U kutiji je stajao komplet opreme za piknik. Viljuške i noževi, tanjiri i šolje i komplet požutelih, nekad belih salveta, bili su uredno složeni u njoj. I to su bile stvari iz starih vremena. Otkad su se pojavili plehani tanjiri i papirne čaše, ovakve stvari više niko ne nosi sa sobom.

U velikoj putnoj torbi od svinjske kože bila je uglavnom odeća. Odela, košulje, kravate, čarape, donji veš - sve su izjeli moljci i više nije ličilo ni na šta. Među odećom bio je i pribor za higijenu i pljoska za viski. Četkica za zube i četka za brijanje bili su potpuno stvrdnuti, a kad sam otvorio poklopac pljoske, iz nje se nije osećao nikakav miris. Unutra nije bilo ničeg drugog. Ni knjige, ni sveske, ni beležnice.

Nekoliko kofera i putnih torbi koje sam otvorio sadržale su uglavnom iste takve stvari. Odeću i nešto malo nužnih stvari koje kao da su zbrda-zdola potrpane u velikoj žurbi pred put. Svakoj od njih nedostajalo je ono nešto što čovek koji je na putu obično nosi, i to je ovim stvarima pred mojim očima davalo nekakav neprirodan utisak. Niko na put ne kreće bez odeće i pribora za higijenu. Ukratko, među stvarima u toj torbi nije se osećalo ništa što bi govorilo o karakteru njihovog vlasnika ili njegovom životu.

I sva odeća bila je prilično obična. Nije bilo ni skupocenih stvari, niti nekih naročito iznošenih. Među njima je bilo razlika u stilu, sezoni nošenja, polu i godinama vlasnika ali nisam video nijednu upečatljivu stvar. Čak su i mirisale gotovo isto. Veliki deo su progrizli moljci. Na odeći nije bilo etiketa. Kao da je nečijom rukom svaka od stvari lišena imena i osobenosti. Od njih su ostale samo bezimene krpe koje je neko razdoblje iznedrilo.

Otvorio sam pet-šest kofera i torbi, pa sam odustao od otvaranja ostalih. Bili su jezivo prašnjavi, a i nisam mogao da zamislim da se u nekoj od njih nalazi muzički instrument. Ako je negde u ovom Gradu instrument i postojao, to nije bilo ovde, već negde sasvim drugde - u to sam bio siguran.

„Idemo odavde", rekao sam. „Užasna je prašina, oči su me zabolele.

„Jesi li se razočarao što nismo našli muzički instrument?" „Ра, jesam. Ali, potražićemo na nekom drugom mestu", rekao sam.

Rastao sam se od nje i sam krenuo uz Zapadni breg, kad je s leđa počeo da duva zimski vetar kao da juri za mnom, uz oštar fijuk koji je parao nebo iznad Čestara. Kad sam se osvrnuo, dopola pojedeni mesec pojavio se tačno iznad Tornja sa satom, a oko njega su plovili gusti oblaci. Površina Reke na slaboj mesečini bila je crna, kao prelivena katranom.

Pade mi na um onaj topli šal koji sam pronašao u koferu u arhivi. Na njemu je ostalo nekoliko velikih rupa koje su pro- grizli moljci, ali da sam ga obmotao nekoliko puta sigurno bi odagnao ovu studen. Saznao bih mnogo stvari ako samo upitam Čuvara. Recimo, kome pripadaju one stvari, i mogu li da ih koristim. Stajao sam tu bez šala oko vrata, a vetar je brijao po mojim ušima do granice bola. Sutra ću otići da vidim Čuvara. Moram da saznam šta radi Senka.

Ponovo okrenuh leđa Gradu i pođoh uz ledenu uzbrdicu ka Službenoj četvrti.

Okorela zemlja čuda Rupe, pijavice, toranj

„Nije zemljotres", rekla je devojka. „Nešto mnogo straš- nije." „Na primer?" Zaustila je na tren kao da će nešto reći, pa se predomislila i

odmahnula glavom. „Nemam sad vremena da ti objašnjavam. Uglavnom, trči napred

koliko te noge nose. Nema nam drugog puta. Možda će te rana na stomaku malo boleti, ali i to je bolje nego da umreš, je 1’ tako?"

,Valjda", rekoh. Tela povezanih konopcem, nas dvoje se iz sve snage dadosmo u trk

pravo niz kanal. Svetio lampe u njenoj ruci poskakivalo je gore-dole u ritmu njenog trka, praveći cik-cak šaru na visokim ravnim zidovima koji su se uzdizali s obe strane kanala. I stvari u mom ruksaku na leđima treskale su i čangr- ljale. Konzerve, termos, bočica viskija, sve to. Došlo mi je da pobacam odatle sve osim najnužnijih stvari, ali nisam imao kad da se zaustavljam. Nisam imao vremena ni da pomislim na bol od rane na svom trbuhu. Bio sam obuzet jedino trčanjem za njom. A kako smo bili povezani konopcem, nisam mogao da uhvatim neku opušteniju, sebi prilagođenu brzinu. Mrakom useklim među stenama odzvanjali su samo pravilni ritmovi

njenog dahtanja i poskakivanja mog ruksaka, ali i njih ubrzo poklopi tutnjava zemlje.

Što smo više napredovali, taj zvuk je bivao sve jači i jasniji. A razlog zbog koga je zvuk postepeno bivao sve monstruozniji bila je činjenica da smo mi jurcali pravo ka njegovom izvoru. Taj zvuk, koji se isprva činio kao podzemna tutnjava, uskoro se pretvorio u silovit dah koji kao da je izbijao iz nekakvog džinovskog grla. Kao da ogromna količina daha izlazi iz pluća i u dubini grla se pretvara u zvuk koji ne postaje glas. U njegovoj pratnji i dalje se čulo škripanje tvrdog stenovitog tla, a zemlja poče neujednačeno da podrhtava. Pod našim nogama kao da se odvijalo nešto zlokobno, neznano šta, što će nas progutati svakog trenutka.

Koliko god zastrašujuća pomisao bila da trčiš pravo na izvor tog zvuka, devojka je odabrala taj pravac, a ja nisam imao izbora nego da je sledim. U svakom slučaju, nije bilo druge nego da idemo dokle god se moglo.

Na sreću, put nije ni krivudao niti je po njemu bilo ikakvih oštećenja. Bio je ravan kao staza za kuglanje, pa smo samo trčali i trčali, ne razmišljajući ni o čemu.

Dah nam je bivao sve bliži. Silovito uzburkavši tamu podzemlja, izbijao je iz pravca neke fatalne tačke. Povremeno bi se začulo kao da se ogromne stene strahovitom silom taru jedna o drugu. Kao da se sve moguće sile u toj tami tiskaju i previjaju boreći se da se oslobode svog jarma.

Nalet tutnjave je trajao i trajao, a onda najedanput stade. Pauza je trajala sekund, da bi se potom sve oko nas ispunilo nekakvim čudnovatim šištanjem, kao da hiljade staraca ispuštaju dah kroz stisnute zube. Nijedan drugi zvuk se više nje čuo - ni tutnjava, ni dah, ni struganje stena, ni škripa stenovitog tla, sve drugo je prestalo. Crnim mrakom jedino je odjekivalo šištanje vazduha koje para uši. Donekle je zvučalo i kao tih uzbuđen dah divlje zveri koja je napela svu snagu i nepomična čekala da joj se približi lovina, a delimično kao zujanje bezbroj podzemnih insekata čija se odvratna tela istežu i grče u iščekivanju nečega. Bio je to svejedno mučan zvuk, pun nečega strahovito zloćudnog, kakav nikad dotad nisam čuo.

Ono što je meni bilo najmučnije kod tog zvuka jeste to što sam imao osećaj da nas on nije odbijao, već prizivao k sebi.

Znajući da mu se približavamo, zlo srce mu je drhtalo od radosti. Mislio sam na to i trčao, u strahu od koga mi se ledila kičma. Nije to bio nikakav zemljotres. Kao što je i sama rekla, bilo je to nešto mnogo strašnije od zemljotresa. Ali, nisam mogao ni da pretpostavim šta bi to moglo biti. Situacija je daleko prevazilazila okvire moje moći uobrazilje, tačnije dosezala je do samih granica moje svesti. Nije mi preostajalo ništa drugo osim da upregnem svoje telo do granica spoznaje, i preskačem jedan po jedan duboki ponor bez dna koji se isprečio između moje moći uobrazilje i stvarnog stanja. Mnogo je lakše sve vreme pređuzimati nešto, nego ne raditi ništa.

Imam osećaj da smo prilično dugo trčali, ali zaista ne znam koliko. Čini mi se daje to trajalo samo tri-četiri minuta, ali možda baš i trideset-četrdeset. Od straha i pometnje koja se zbog toga izrodila u meni, bio mi je paralizovan normalan osećaj za vreme. Trčao sam i trčao, ali ne pamtim nikakav osećaj umora, niti je bol od rane na stomaku izbijao igde van kutka moje svesti. Laktovi su mi bili nekako čudno ukrućeni i to je bio jedini fizički osećaj koji sam bio u stanju da spoznam u tom trku. U meni nije čak postojala ni prava svest o tome da bez prestanka trčim. Noge su iskakale jedna pred drugu i doskakivale na tlo potpuno spontano. Samo sam trčao sve dalje i dalje, kao da me neki težak grumen vazduha potiskuje napred.

Ono što tada nisam znao bilo je da je ta ukrućenost mojih laktova poticala od zvuka. Trudeći se da ne obraćam pažnju na mučno šištanje, spontano sam napeo mišiće u ušima i ta napetost se sa mojih ukrućenih ramena prenosila na laktove. Shvatio sam to tek kad sam odjednom tresnuo pravo u njena leđa, oborio je na zemlju, preleteo je i otkotrljao se ispred nje. Do ušiju mi uopšte nije doprlo upozorenje koje mi je iz sveg glasa doviknula. Ja jesam čuo nešto, ali kao da se bilo zatvorilo kolo koje je povezivalo fizički zvuk koje moje uši čuju i moju svest koja je činila napore da shvati šta on znači, i ja to uopšte nisam prepoznao kao upozorenje. U trenutku kada sam poleteo da glavom udarim u tvrdo tlo, to je ono što mi je prvo palo na pamet. Potpuno nesvesno sam podesio sluh. Ovo je bilo upravo kao „odstranjivanje zvuka", mislio sam. Dovedena u ekstremne okolnosti, ljudska svest izgleda pokazuje raznovrsne čudne sposobnosti. Ili sam se to ja možda polako približavao evoluciji.

Ono što sam sledeće osetio - ili preciznije rečeno, ono što sam istovremeno osetio, jer se preklopilo - bio je divljački bol s jedne strane glave. Pred očima kao da mi je eksplodirala tama i razletela se, vreme

je stalo, a u tom izvitoperenom vremenu i prostoru moje telo, činilo mi se, potpuno se uvrnulo. Toliko je bol bio silovit. A možda sam već umro, samo je moja svest još bila u stanju agonije od bola prema mom iskidanom pamćenju.

Kad je prošao taj jedan tren, međutim, uspeo sam da shvatim da sam još živ. Živ sam, još dišem, i zahvaljujući tome i osećam taj brutalni bol u glavi. Osećao sam kako mi iz očiju teku suze i kvase mi obraze. Skotrljale su se niz moje obraze, pale na stenovito tlo i tekle mi na uglove usana. Prvi put sam u životu tako stravično udario glavom.

Bio sam ubeđen da ću tu izgubiti svest, ali me je nešto vezivalo za taj svet agonije i mraka. To su bili neki komadići mog maglovitog sećanja da sam se zatekao usred nečeg započetog. Tako je, nešto sam pošao da uradim. Trčao sam, nasred puta se spotakao i preturio. Od nečeg sam bežao. Ne smem sad ovde da zaspim. Skupio sam svu snagu i čvrsto se uhvatio za te komadiće sećanja, onako rasute, jadne i maglovite.

Stvarno sam se držao za njih. Ali ubrzo, kako sam postepeno dolazio k sebi, shvatio sam da ono za šta se držim nisu samo komadići sećanja. Bio sam čvrsto zgrabio najlon konopac. Izgleda da sam na trenutak postao jedan poteži komad vešeraja koji se vijorio na vetru. Opirao sam se da me vetar, gravitacija i druge slične sile ne obore na zemlju, ulagao sav napor da bih ispunio svoju misiju kao komad vešeraja, mislio sam. Zašto mi je takvo nešto palo na pamet, ni sam ne znam. Možda mi je prešlo u naviku da razne situacije u koje dospe- vam pretvaram u neke praktične oblike. Ono što sam sledeće osetio bila je činjenica da su mi gornji i donji deo tela u potpuno različitim stanjima. Tačnije rečeno, od struka nadole nisam osećao praktično ništa. Osećajima u svom gornjem delu tela mogao sam sasvim dobro da vladam. Imam bol u glavi, moje usne i obraz prilepljeni su uz ledeno i tvrđo stenovito tlo, moje ruke čvrsto drže konopac, želudac mi se popeo negde do grla, grudi mi leže na nekoj izbočini. Sve mi je to bilo jasno, ali nikakvu ideju nisam imao šta mi je s donjim delom tela.

Možda sam izgubio donji deo tela, pomislih. Od šoka mog pada na zemlju, telo mi se valjda prepolovilo tačno na mestu gde mi je bila rana na stomaku, a donji deo tela odleteo nekud. Moje noge, mislio sam, moji nokti na nogama, moja bedra, moj penis, moji testisi, moj... Ali, to mi je ipak delovalo neprirodno. Da sam izgubio donji deo tela, ovo ne bi bili jedini bolovi koje osećam.

Rešio sam da pokušam hladnije da razmotrim svoje stanje. Donji deo mog tela je tu. Samo je trenutno u stanju u kome ne može da oseti ništa. Čvrsto sam zažmurio, istrpeo bol u glavi koji je nadirao poput talasa, i koncentrisao se na donji deo tela. Imao sam osećaj da je moje upinjanje da se koncentrišem na donji deo tela, koji sam osećao kao da ga nemam, isto kao i napor da snagom volje podignem penis koji nije u erekciji. Kao da svom snagom guraš kroz prazan prostor.

U tom pokušaju pomislih na onu dugokosu devojku proširenog želuca koja je radila u biblioteci. Uh, zašto li samo nisam uspeo da dobijem erekciju kad sam s njom bio u krevetu, mislio sam. Tad je u stvari sve krenulo nizbrdo. Ipak, nisam mogao doveka tako da razmišljam. Imati erekciju nije jedini životni cilj. To sam shvatio još davno kada sam pročitao Sten- dalov Kartuzijanski manastir u Parmi. Odagnao sam misli o erekciji iz glave.

Moj donji deo tela u nekom je stanju koje je negde između, shvatio sam. Recimo, kao da negde visi u vazduhu... Da, moj donji deo tela visi u vaduhu sa stene, a moj gornji deo tela ga jedva zadržava da ne padne. Zato se moje ruke tako čvrsto drže za konopac.

Kad sam otvorio oči, shvatio sam da je nekakvo zaslepljuju- će svetio upereno u mene. To debeljuca baterijskom lampom osvetljava moje lice.

Svu snagu koju sam mogao da skupim uložio sam u ruke kojima sam se držao za konopac i napeo se da povučem donji deo tela na čvrsto tlo.

„Brzo!" viknula je. „Brzo, inače ćemo izginuti!" Pokušao sam nekako da prebacim noge na stenovito tlo, ali je to

bilo teže nego što sam mislio. I kada bih podigao noge, ne bih imao na šta da ih oslonim. Nisam imao kud, i ja odlučno pustih konopac, čvrsto se podupreh laktovima o stenovito tlo, rešen da povučem čitavo telo nagore. Telo mi je bilo strašno teško, a tlo nekako čudnovato sluzavo, kao obliveno krvlju. Nisam znao zašto je bilo klizavo, a nisam ni imao kad da na to obraćam pažnju. Rana na stomaku bila mi je prislonjena uz rub stene i ja osetih bol kao da mi neko ponovo para utrobu nožem. Kao da je neko iz sve snage gazio po meni, gnječeći moje telo, moju svest i moje biće do najsitnijih delića.

Uprkos svemu, izgleda da mi je polazilo za rukom da povlačim svoje telo nagore, centimetar po centimetar. Onda sam shvatio da mi se kaiš zakačio za ivicu stene, ali je istovremeno najlon konopac koji je bio zavezan za njega pokušavao da me povuče napred. Osim što to

nikako mojim stvarnim naporima nije bilo od pomoći, strahovit bol od rane na stomaku potpuno mi je razbijao koncentraciju.

„Ne vuci konopac!" dreknuo sam u pravcu iz koga je dopirala svetlost. „Nekako ću se sam povući, samo ga više ne vuci, molim te.“

„Hoćeš li moći?" „Moći ću, nekako." Dok mi je šnala kaiša još bila nataknuta na izbočinu stene, ja skupih

svu snagu i podigoh jednu nogu, uspevši da se izvučem iz te crne rupe, za koju nisam ni znao šta je. Kad se uverila da sam bez posledica uspeo da se izvučem iz rupe, ona mi priđe i prepipa mi rukama celo telo da se uveri da su svi njegovi delovi još tu.

„Izvini što te nisam povukla gore", rekla je. „Svom snagom sam se čvrsto držala za stenu da ne bismo i jedno i drugo pali u ponor."

„Nema problema, ali zašto mi nisi unapred rekla za ovu rupu?" „Nisam imala kad. Zato sam ti doviknula da staneš." .-Nisam te čuo", rekoh. „U svakom slučaju, moramo što pre odavde“, rekla je devojka.

„Ovde ima mnogo takvih rupa, moramo da pripazimo dok prolazimo. Odmah iza njih je naše odredište. Ali, ako ne požurimo, isisaće nam krv, pa ćemo zaspati i umreti.“

,,Krv?“ Ona uperi svetio u rupu u koju umalo što nisam upao. Rupa je bila

kružnog oblika, kao opisana šestarom, približno jedan metar u prečniku. Kad je osvetlila predeo oko nje, shvatio sam da se rupe iste te veličine nižu na tlu dokle god je pogled dopirao. Podsećalo je na džinovsko pčelinje saće.

Okomiti stenoviti zidovi koji su stajali sa obe strane puta sada su nestali, a ispred nas se prostiralo bezbroj takvih rupa na otvorenoj, ravnoj površini. Tlo je bilo uzano, kao izvezeno između rupa. Na najširim mestima prolazi su bili oko metar široki, a na najužim - svega tridesetak centimetara, ali je izgledalo da će biti izvodljivo proći tuda samo ako budemo pažljivi.

Problem je bio u tome što se činilo da to tlo podrhtava. Čudan prizor. Stenovito tlo koje bi trebalo da je potpuno čvrsto, delovalo je kao da se mrda, poput živog peska. Prvo sam pomislio da me oči varaju usled onog snažnog udarca u glavu. Uperio sam svetlost baterijske lampe u svoju ruku i video da se ona niti trese niti mrda. Izgledala je isto kao i uvek. To je značilo da nisam u nervnom rastrojstvu. Tlo se zaista pomeralo.

„То su pijavice", rekla je. „Horda pijavica je ispuzala iz rupa. Isisale bi nam svu krv do srži i napravile od nas prazne ljušture."

„Joj", rekao sam. „Је li to ona strašna stvar koju si spominjala?" „Nije. Pijavice su samo njen predznak. Prava strahota nam tek

predstoji. Požuri!" Tela povezanih konopcem, počesmo da gazimo po ste- novitom tlu

prekrivenom pijavicama. Dok su mi patike gazile preko bezbroj pijavica, ljigavi osećaj mi se od nogu uvlačio pod kičmu.

„Pazi da ti se noga ne oklizne. Ako upadneš, to će ti biti poslednje. Odavde se pijavice protežu kao more", rekla je.

Ona se čvrsto uhvatila za moj lakat, a ja za rub njene jakne. Hodati po mraku, sledeći svega tridesetak centimetara uzan

pojas stenovitog tla koje je bilo sluzavo i klizavo, bio je stvarno mukotrpan zadatak. Slojevi guste tečnosti zgaženih pijavica slepili su nam se za donove kao žele i nikako nismo mogli da uhvatimo čvrsto tlo pod nogama. Jasno sam osećao da mi pijavice, koje su mi se tokom malopređašnjeg pada očigledno zakačile za odeću, sada sisaju krv negde na vratu i oko uha, ali čak ni njih nisam mogao da stresem. U levoj ruci mi je bila baterijska lampa, a desnom sam se držao za rub njene jakne i nijednu od njih nisam mogao da upotrebim. Hodao sam osvetljavajući baterijskom lampom tlo pod nogama prinuđen da buljim u najezdu pijavica, ma koliko mi to grozno bilo. A bilo ih je beskonačno mnogo. I samo su nadirale iz rupa.

„Crnimraci mora da su nekad davno žrtve koje su prinosili bacali u ove rupe“, rekao sam devojci.

„Tako je. Sve si shvatio", rekla je ona. „Toliko mi je barem jasno", rekoh. „Verovali su da su pijavice izaslanici riba, odnosno njihovi

podanici. I kao što su žrtve prinosili ribama, tako su ih prinosili i pijavicama. Žrtve pune sočne krvi i mesa. A to su uglavnom bili ljudi koje bi Crnimraci negde ščepali i ovamo ih doveli."

„Valjda se ta tradicija nije održala do danas." „Da, valjda. Deda je govorio da su oni sami jeli ljudska tela, a da su

samo glave odsecali i kao žrtvu prinosili pijavicama i ribama. Otkad je ovo mesto postalo svetilište, barem, niko ovamo nije zalazio."

Prešavši preko samo nekoliko rupa mora da smo izgazili hiljade ljigavih pijavica. I ona i ja umalo da se ne okliznemo nekoliko puta, ali smo se svaki put pridržali jedno za drugo i uspeli da prevaziđemo taj problem.

Činilo se da onaj jezivi huk kuva sa dna mračnih rupa. Kao da je istezao pipke sa dna rupa, potpuno nas okruživši poput šume u noći. Kad sam malo bolje oslušnuo, taj zvuk je bio nekakvo hripanje, kao da ga gomila ljudi presečenih vratova ispušta kroz svoje razjapljene dušnike.

,Voda je sve bliža", rekla je. „Pijavice su bile samo njen predznak. Kad pijavica više nigde ne bude na vidiku, dolazi voda. Vrlo uskoro voda će pokuljati iz svih ovih rupa i preplaviti sve oko nas. Pijavice to znaju. Zato i pokušavaju da pobegnu

iz rupa. Moramo nekako doći do oltara pre nego što voda nadre.“ „Ti si to znala?" rekao sam. „Zašto mi to unapred nisi rekla?" „Pravo da ti kažem, ni sama nisam bila sigurna. Voda ne izlazi

odatle svakog dana, samo dva-tri puta mesečno. Nisam verovala da će to biti baš danas."

„Nevolja nikad ne dolazi sama", izgovorio sam ono što mi je od tog jutra bilo na pameti.

Nastavili smo napred, vrlo obazrivo prelazeći od rupe do rupe. Hodali smo i hodali, ali rupama nije bilo kraja. Kao da su se protezale do kraja sveta. Za donove cipela sada su nam bili slepljeni toliki slojevi mrtvih pijavica da više uopšte nismo imali osećaj kao da hodamo po tlu. Sa svakim korakom, glava mi je bila sve odsutnija, a telu je bilo sve teže da održi ravnotežu. U ekstremnim okolnostima telesne sposobnosti se često povećavaju, ali je moć koncentracije uma mnogo ograničenija nego što to čovek misli. Ma kakva opasnost bila u pitanju, ako takvo stanje nastavi da traje, moć koncentracije neminovno počinje da opada. A kako vreme protiče, konkretna svest o opasnosti i moć da se zamisli smrt takođe otupljuju, a praznina u umu sve je upadljivija.

„Još samo malo", rekla mi je devojka. „Još samo malo i uspećemo da se sklonimo na sigurno mesto."

Pošto me je zamaralo da izgovorim bilo šta, samo sam bez reči klimnuo glavom. Tek onda sam se dosetio da je potpuno besmisleno klimati glavom u mrklom mraku.

„Је Г sad čuješ? Sve je u redu?" „Sve je u redu. Samo mi se povraća", odgovorio sam.

Tu mučninu sam osećao još odranije. Tlo kojim gmižu horde pijavica, smrad koji one odaju, sluzava tečnost, jeziv huk, mrak, premor organizma i želja za snom - sve mi se pomešalo jedno s drugim i stezalo moj želudac kao gvozdenim obručem. Osetio sam kako mi se želudačna kiselina i mučnina penju sve do korena jezika. Moja moć koncentracije sve je bila bliža svojim granicama. Osećao sam se kao da sam svirao na klaviru koji ima samo treću oktavu i koji pet godina nije naštimovan. Koliko li već sati tumaram po ovom mraku, razmišljao sam. Koliko li je sati u spoljnom svetu? Da li je nebo već obelelo? Da li se već raznose jutarnje novine?

Nisam mogao čak ni da pogledam na ručni sat. Sva moja energija bila je usredsređena na to da stavljam nogu pred nogu po tlu koje sam osvetljavao baterijskom lampom. Želeo sam da vidim nebo dok se razdanjuje, mic po mic. Da popijem toplo mleko, da udahnem miris

drveća u jutro, da listam jutarnje novine. Već mi je bilo muka i od mraka i pijavica i od rupa i Crnimraka. Svi organi i mišići i ćelije u mom telu žudeli su za svetlošću. Bilo kakvom, makar i najbleđom svetlošću. Samo sam želeo da vidim pravu svetlost, neku koja ne potiče od baterijske lampe, makar to bio samo njen tračak.

Pomislivši na svetlost, želudac mi se stegao kao da je nečim stisnut, a usta mi se ispuniše dahom koji je vonjao na pokvarenu picu sa salamom.

„Kad prođemo ovaj deo pustiću te da povraćaš do mile volje, izdrži još samo malo", rekla je devojka i čvrsto me stegla za lakat.

„Neću povratiti", prostenjao sam. ,Veruj mi“, rekla je. „Svi kroz to prolaze. Možda nevolja nikad ne

dolazi sama, ali i tome će doći kraj. Ne može večno da traje." Verujem ti", odgovorio sam. Jedino što mi se činilo da se te rupe protežu u beskraj. Imao sam

osećaj kao da se sve vreme vrtimo ukrug. Još jednom sam pomislio na jutarnje novine. Na one tek odštampane jutarnje novine, od kojih ti ostaje štamparska boja na prstima. Debele od presavijenih dodataka sa reklamama na sredini. U jutarnjim novinama piše sve moguće. Sve moguće o životu na površini zemlje. Od premijerove satnice i stanja na berzi, preko kolektivnog samoubistva čitave porodice i dužine suknje u modi, do recenzije ploča i oglasa o prodaji nekretnina.

Problem je bio u tome što ja ne uzimam novine. Pre otprilike tri godine izgubio sam naviku da ih čitam. Ni sam ne znam zašto sam prestao da ih čitam, ali sam svejedno prestao. Možda zato što je moj život evoluirao izvan sfere novinskih članaka i televizijskih emisija. Moj jedini dodir sa svetom bio je da zadate cifre u glavi promešam tako da ih pretvorim u neke sasvim druge, a preostalo vreme provodio sam sam, čitajući sta- i romodne romane, gledajući stare holivudske filmove na videu i pijući pivo ili viski. Zato i nisam imao potrebu da pregledam novine ili časopise.

U toj mrkloj tami okružen bezbrojnim rupama i pijavicama, ipak, meni lišenom svetlosti strahovito su se čitale novine. Seo bih na neko sunčano mesto, i kao mačka kad oliže celo čanče mleka, pročitao novine od prve do poslednje strane, progutao svako slovce. Pod tim suncem, u sebe bih upio svaki delić života ljudi na ovom svetu i iscelio svaku ćeliju.

„Vidi se oltar", rekla je.

Taman da podignem pogled, kad mi se noga okliznula i ja ne uspeh da podignem glavu. Kakve god on boje bio, kako god izgledao, ako ne budem stigao do tog oltara, neće ni biti bitno. Skupio sam poslednju snagu koja mi je preostala i pažljivo nastavio napred.

„Evo, još deset metara", rekla je devojka. Kako je ona to izgovorila, ono hripanje sa dna rupa istog je časa

nestalo. Prestalo je na vrlo neprirodan i iznenadan način, kao da je neko tu u dubini podzemlja zamahnuo džinovskom oštrom sekirom i jednim potezom presekao izvor zvuka. Bez ikakve prethodne najave, bez ijednog potonjeg odjeka, huk koji je toliko dugo pritiskao zemlju i uzdizao se sa samog njenog dna parajući uši, u trenu je nestao. Imao sam osećaj ne samo kao da je huk nestao, već kao da je iščezao i sam prostor u kome se taj zvuk nalazio. Pošto je nestanak zvuka bio toliko iznenadan, ja sam na trenutak izgubio ravnotežu i samo što se nisam okliznuo.

Sve je prekrila mrtva tišina od koje skoro da su uši bolele. Tišina koja je nastala tako naglo u mrklom mraku delovala je mnogo zlokobnije od bilo kog neprijatnog ili jezivog zvuka. Prema nekom zvuku, ma kakav on bio, čovek se može nekako odnositi. Ali tišina je nula, jedno veliko ništa. Ona nas okružuje, ali ne postoji. Osetio sam nejasan pritisak u ušima, kao kad se pritisak vazduha promeni. Ne uspevajući da reaguju na to iznenada izmenjeno stanje, moje uši se napregnuše pokušavajući da razaznaju neki znak u toj tišini.

Tišina je, međutim, bila potpuna. Zvuk koji je presečen nije se više pojavio. I ona i ja ostadosmo ukopani u istoj pozi,

načuljenih ušiju u toj tišini. U pokušaju da se rešim tog pritiska u ušima, progutao sam pljuvačku, ali nije delovalo. Jedino što se dogodilo je da je taj zvuk u mojim ušima neprirodno i preuveličano odjeknuo, kao kad igla gramofona udari u gramofonsku glavu.

„Је 1’ se voda povukla?" upitao sam. „Tek sad će da počne da kulja", rekla je devojka. „Onaj huk koji se

čuo do malopre potiče od vazduha koji se zadržao u za- vijucima rupa, a sada biva istisnut pod pritiskom vode. A pošto ga je istisnula do kraja, vodu sad više nema šta da zadrži."

Devojka me je uzela za ruku i mi pređosmo još nekoliko preostalih rupa. Možda sam to samo umislio, ali imao sam osećaj da je pijavica koje su se kretale po stenovitom tlu sada mnogo manje nego pre. Kad smo prešli još pet-šest rupa, ponovo smo izbili na jednu praznu zaravan. Tu više nije bilo nijedne rupe, niti ijedne pijavice. Pijavice su izgleda bežale u suprotnom pravcu od nas. Nekako smo uspeli da prebrodimo najgori deo. Makar se sad ovde podavili u poplavi, i to je stoput bolje nego da smo upali u rupu s pijavicama i tu pomrli.

Napola nesvesno ispružio sam ruku da skinem pijavicu s vrata, ali me ona zgrabi za ruku i zaustavi me.

„То ćeš posle. Ako se prvo ne popnemo na toranj, udavi- ćemo se“, rekla je i držeći me za ruku hitrim koracima krenula napred. „Neće ti ništa biti od pet-šest pijavica, a i ako budeš pokušao silom da ih skidaš, otkinućeš i kožu. Zar to nisi znao?"

„Nisam znao", rekao sam. Glup sam kao ponoć. Dvadeset ili trideset koraka dalje ona me zaustavi i velikom

baterijskom lampom u ruci osvetli ogromni „toranj" koji se uzdizao pred našim očima. Goli „toranj" valjkastog oblika uzdizao se pravo u mrak iznad naših glava. Izgledalo je da se, baš kao svetionik, postepeno od podnožja sužava ka vrhu, ali nisam imao predstavu koliko je mogao biti visok. Bio je preveliki da bi se njegova konstrukcija mogla sagledati cela, a ni mi nismo imali dovoljno vremena da se u to upuštamo. Ona je samo na tren svetlošću prešla preko njegove površine, da bi odmah Potom ne govoreći ništa otrčala do njega i počela da se penje nekakvim stepenicama koje su se nalazile sa strane „tornja". Ja sam, normalno, požurio za njom.

Posmatran sa izvesne udaljenosti i pod nedovoljnim osvet- ljenjem, ,,toranj“ je podsećao na nekakav i2vanredan grandiozni spomenik koji su ljudi zadivljujuće vesto gradili decenijama, ali kad sam mu se zaista približio i dodirnuo ga rukom, shvatio sam da je to samo gruba stenovita masa neobičnog oblika. Puki slučajni proizvod prirodnog procesa erozije.

Čak i spiralne stepenice koje su oko ,,tornja“ izdubili Crnimraci izgledale su previše loše da bi se uopšte mogle nazvati stepenicama. Gazišta su bila nepravilna i neujednačena, širine za po jedva jedno stopalo. Tu i tamo poneki je stepenik čak i nedostajao. Tamo gde su nedostajali stepenici potpomagali smo se upirući nogama o ispupčenja na bočnom zidu. Pošto smo radi održavanja ravnoteže morali da se obema rukama pridržavamo za stenu, nismo mogli baterijskim lampama da osvetljavamo stepenike dok pod nogama napipavamo jedan po jedan, pa se s vremena na vreme dešavalo da nam noga kojom iskoračimo samo sleti naniže ne pronašavši uporište. Za nas lično bila je to jedna krajnje problematična i nepraktična tvorevina. Priljubljeni uza zid stene, pažljivo smo napredovali korak po korak, kao gušteri.

Kad smo se popeli na trideset šesti stepenik - imam tu naviku da brojim stepenike - u mraku ispod nas začuo se čudan zvuk. Kao da je neko iz sve snage odlučno hitnuo džinovsku sočnu šniclu i pljesnuo je o taj bezlični zid. Potom je u sekundi zavladala trenutna tišina, kao kad bubnjar u vazduhu zadrži palicu trenutak pre nego što će njome zamahnuti. Iščekujući šta sad nailazi, obema rukama sam se čvrsto uhvatio za stenu, pribijen uza zid. Ono što se sledeće začulo bio je očigledno zvuk vode. Zvuk vode koja kulja istovremeno iz bezbroj rupa koje smo upravo prošli. I to nije bila neka osrednja količina vode. Setio sam se scene iz filmskih novosti o svečanom otvaranju brane koji sam gledao dok sam išao u osnovnu školu. Guverner prefekture, ili šta li je već bio, s kacigom na glavi pritisnuo je dugme na mašini, kad su se vrata na ustavi otvorila, a široki stubovi vode uz oblake vodenih kapljica i tutnjavu grunuli u daleku prazninu. To su bila ona vremena kada su se u bioskopima još prikazivale filmske novosti i crtani filmovi. Strah je ledio moje detinje srce dok sam gledajući taj film zamišljao šta bi bilo da sam se ja iz nekog razloga našao ispod brane u trenutku kad je provalila ta ogromna vodena masa. Ni na pamet mi nije padalo, međutim, da ću se četvrt veka kasnije možda odista naći u takvom položaju. Deca su sklona da veruju da će ih od svake vrste katastrofa koje se dešavaju na ovom svetu na

kraju ipak sačuvati nekakva nebeska sila. Ili je barem tako bilo kad sam ja bio dete.

„Koliko visoko će se podići voda?“ zapitah devojku koja je bila dva-tri koraka iznad mene.

„Prilično", kratko je odgovorila. „Jedini način da se spasimo je da se popnemo što je god više moguće. Uglavnom, voda ne može da se popne do samog vrha. To je sve što znam.“

„Koliko li ima stepenika do vrha?“ ,JDosta“, rekla je. Baš lep odgovor. Ostavlja mesta mašti. Peli smo se spiralnim putem oko „tornja" onoliko brzo koliko smo

mogli. Sudeći po zvuku vode, ,,toranj“ uz koji smo bili prilepljeni uzdizao se pravo usred praznog prostora, a svud oko njega bile su rupe s pijavicama. To je značilo da smo se peli sve više i više uz taj ukrasni stub podignut u centru fontane. A ako je njena teorija bila tačna, taj prazan prostor, nalik na trg, biće naliven vodom kao močvara i jedino će gornja polovina ili sam vrh „tornja “ ostati da poput ostrva viri iznad vodene površine.

Baterijska lampa koja joj je visila o remenu preko ramena tresla se u nepravilnom ritmu iznad njenih kukova, a snop svetlosti iscrtavao je nepravilne oblike kroz mrak. Peo sam se stepenicama za tim svetlom kao zvezdom vodiljom. Negde na pola puta izgubio sam pojam do kog smo stepenika stigli, ali mora da smo ih već bili prešli sto pedeset ili dvesta. Onaj strahoviti pljusak vode koja kao da je isprva iz vazduha udarala o stenovito tlo uskoro se pretvorio u tada već prigušen, kao poklopljen zvuk vode koja naliva podnožje vodopada. U stvari, nivo vode se peo. Pošto nisam video tlo pod nogama, nisam mogao da odredim do koje je tačke voda stigla, ali mi ne bi bilo ništa čudno ni da je tog časa počela onako hladna da mi zapljuskuje nožne zglobove. Sve je ličilo na ružan san kakav sanjaš kad ti nije dobro. Nešto me juri, a moje noge nikako da se pomere napred, to nešto mi je za petama i svojim ljigavim rukama samo što me ne ščepa za članke. Grozno bi bilo i da je to bio samo san u kom mi spasa nema, ali je situacija bila još strašnija jer se sve i te kako dešavalo na javi. Ne obazirući se na stepenike, obema rukama sam se čvrsto uhvatio za stenu trapavo pomičući svoje telo napred.

Odjednom mi sinu da bismo se možda do vrha mogli popeti plivajući na površini vode. To bi bilo lakše, a i ne bi bilo opasnosti od pada. Neko vreme sam razmatrao tu ideju u svojoj glavi i uopšte mi nije

delovala tako loše. No, kad sam joj je saopštio, samo je ispalila: „То neće ići.“ „Ispod

površine vode su jaki vrtlozi, to nije mesto gde se može plivati. Kad bi te povukli dole, nikad više ne bi isplivao na površinu, a sve i da isplivaš, kud bi plivao po ovom mraku?“

Drugim rečima, koliko god mene to onespokojavalo, nije bilo drugog puta nego da se penjem nogu pred nogu. Zvuk vode se stišavao iz časa u čas, kao kad motor postepeno smanjuje brzinu, i pretvarao se u prigušeno ječanje. Nivo vode je rastao bez zaustavljanja. E da nam je samo nekog čestitog svetla, makar nekog bledunjavog, mislio sam. Da je samo bilo svetla, lako bismo se mi uzverali uz ovu stenu, a još bismo mogli i da vidimo dokle je stigla voda. Ne bi me spopadao ni onaj košmarni strah od toga da će me nešto zgrabiti za članke. Iz dubine duše prezirao sam taj mrak. Uopšte meni nije bila voda za petama. Bio je to mrak koji se prostirao između površine vode i mojih nožnih zglobova. A taj mrak ledio mi je kosti i ulivao mi neizmeran strah.

U glavu su mi se ponovo vratile filmske novosti. Ogromna brana na filmskom platnu beskonačno je izbacivala lukove vode u korito. Filmske kamere snimale su taj prizor iz raznih uglova. Odozgo, spreda, sa strane, objektiv se vodi koja šiklja približava toliko da će je skoro dotaći. Na betonskom zidu brane vide se senke vodenih mlazova. Njihove senke trepere po jednoličnom belom betonskom zidu baš kao da su prava voda. Dok netremice gledam u tu senku, odjednom se ona pretvara u moju senku. Na tom zakrivljenom zidu brane treperi moja sopstvena senka. Ja sedim na sedištu u bioskopu i zurim u svoju senku. Odmah sam shvatio da je to moja senka,

ali kao puki gledalac u bioskopu nisam znao kako prema toj činjenici treba da se odnosim. Bio sam samo bespomoćan dečak od devet-deset godina. Možda je trebalo da odem do platna i povratim svoju senku ili da poletim u kabinu za projekcije i ukradem film. Nisam, međutim, mogao da prosudim da li bi to bilo ispravno ili ne. Zato sam i ostao samo da zurim u nju, ne čineći ništa.

Moja senka treperila mi je pred očima beskonačno dugo. Tiho je drhturila kao daleki pejzaž na jari. Niti je rečima niti je pokretima ruku mogla bilo šta da mi saopšti. Pa ipak, nešto je pokušavala da mi kaže. Senka je tačno znala da ja tu sedim i gledam je, ali je bila jednako bespomoćna kao i ja. Bila je samo senka.

Izgleda da niko od gledalaca osim mene nije primećivao da je ta senka bila zapravo moja. Pored mene je sedeo moj stariji brat, ali ni on nije primetio da je to moja senka. Da jeste, ne sumnjam da bi mi to došapnuo. Bio je od onih koji ti sve vreme pričaju na uvo u bioskopu.

Ni ja nikom nisam rekao da je to bila moja senka. Imao sam neki osećaj da mi ne bi poverovali. Osim toga, izgledalo je da senka samo meni želi da prenese neku poruku. Sa nekog drugog mesta i iz nekog drugog vremena, pokušavala je nešto da mi kaže preko filmskog platna.

Na tom lučnom betonskom zidu moja senka je stajala sama, odbačena od svih. Kako je uopšte dospela na taj zid i šta je odatle nameravala da uradi, to ja nisam znao. Uskoro će početi da pada mrak koji će i nju da prekrije. A možda će je ta bujica odneti i ona će stići do mora, gde će ponovo ispuniti ulogu moje senke. Kad sam na to pomislio, strašno sam se rastužio.

Ubrzo se vest o otvaranju brane završila, a na platnu se pojavila scena krunisanja kralja neke zemlje. Nekoliko konja sa ukrasima na glavama vuklo je prelepu kočiju preko kamenog trga. Po tlu sam tražio svoju novu senku, ali se osim senki konja, kočije i zgrada nije videla nijedna druga.

Moje sećanje se tu završava. Nisam, međutim, mogao da razlučim da li je to bilo nešto što mi se jednom davno zaista dogodilo. Jer, sve do ovog trenutka, kad sam se toga naprasno setio, nije se nijednom pojavilo u mojim sećanjima na prošlost.

Možda je to bio samo mentalni prizor koji sam izmislio slušajući zvuke vode u tom nestvarnom mraku. Jednom davno pročitao sam u jednoj knjizi iz psihologije rečenicu o takvim aktivnostima psihe. Objašnjenje psihologa glasilo je ovako: kada dospeju u ekstremne okolnosti, da bi se sačuvali od surove realnosti ljudi često snevaju „snove usred bela dana '. Ali, za jedan mentalni prizor koji sam sam izmislio, slike koje sam video bile su toliko jasne i sveže, i imale su toliko snažnu moć, kao da je moje biće odista bilo deo svega toga. Mogao sam čak i da prizovem mirise i zvuke koji su me u tim trenucima okruživali. A mogao sam u sebi da osetim i onu zbunjenost i pometnju i besmisleni strah koje sam osećao tada, sa devet ili deset godina. Ma šta ko mislio, meni se to stvarno dogodilo. Pod uticajem neke sile to je ostalo zatvoreno u dubini moje svesti, ali je na površinu isplivalo kada sam bio sateran u ekstremne okolnosti koje su skinule obruč sa nje i otvorile je.

Neke sile? Mora da je to bila operacija koja je na mom mozgu izvršena da bih

stekao znanje šaflinga. Oni su potisnuli moje pamćenje do samog zida svesti. Već su me odavno lišili sećanja.

Kad sam to shvatio, počeo sam da se ljutim. Niko nema pravo da mi otima sećanja. To su moja i samo moja sećanja. Ukrasti nekome sećanja isto je što i ukrasti mu godine života. Što sam se više uzrujavao, postajalo mi je sasvim svejedno da li se plašim. Što god da bude, preživeću - rešio sam. Preživeću, izaći ću iz ovog ludog i mračnog sveta i povratiti sva sećanja koja su mi ukradena. Više me nije briga hoće li biti kraj sveta ili što god već. Moram sebi da vratim svoje celo biće.

„Konopac!" povika devojka odjednom. „Konopac?" „Hodi ovamo brzo! Visi konopac." Žurno sam se popeo još tri-četiri stepenika, došao do nje i dlanom

opipao površinu zida. Tu je zaista bio konopac. Nije bio previše debeo, ali je to bio čvrst konopac kakav se koristi za planinarenje, čiji je jedan kraj visio negde u predelu mojih grudi. Uhvatio sam ga jednom rukom i onda pažljivo, postepeno ulažući sve više snage, probao da ga povučem. Sudeći po tome kako se ponašao, bio je čvrsto vezan za nešto.

„То mora da je bio deda“, viknula je. „Deda je zbog nas spustio

konopac." „Da se za svaki slučaj popnemo još jedan krug“, rekao

sam. Okanivši se prepipavanja tla pod nogama obišli smo jedan krug oko

,,tornja“. Konopac je i dalje visio na istom mestu. Na svakih tridesetak centimetara, na konopcu su bili uvezani čvorovi na koje se mogla osloniti noga. Ako je stvarno vodio do vrha „tornja", to je značilo da smo mogli da uštedimo dosta vremena.

„То je dedino delo, nema greške. On pazi na svaki detalj." „Da znaš", rekao sam. „Hoćeš li moći uz konopac?" „Naravno", rekla je. „Od detinjstva se odlično penjem uz konopce.

Zar ti nisam rekla?" „Onda kreni prva", rekao sam. „Kad stigneš gore, uperi baterijsku

lampu nadole, molim te. Onda ću ja početi da se penjem." „Ali nadoći će voda. Zar ne bi bilo bolje da se penjemo zajedno?" „Pravilo kod planinarenja je da se jedan čovek penje uz jedan

konopac. Ima to veze i sa jačinom konopca, ali i s tim da ako se dvoje penje istovremeno uz jedan konopac, penjanje biva utoliko teže i utoliko duže traje. Osim toga, čak i ako nadre voda, držaču se za konopac pa ću nekako uspeti da stignem do vrha."

„Hrabriji si nego što izgledaš", rekla je. Čekao sam nepomično u mraku misleći da će me možda još jednom poljubiti, ali ona je ne obraćajući pažnju na mene samo počela hitro da se penje uz konopac. Držeći se obema rukama za stenu, gledao sam uvis za svetlošću baterijske lampe koja se drmusala i nasumice poskakivala tamo-amo. Kao neki omamljeni duh koji se ljuljao napred-nazad u povratku na nebo. Zureći u taj prizor baš mi je došlo da popijem gutljaj viskija, ali je on bio pozadi u mom ruksaku, i što god da pokušam, bilo je nemoguće da tako nestabilan uspem da skinem ruksak s leđa i iz njega izvadim bočicu viskija. Zato sam i odustao, rešivši da samo zamislim kako pijem viski. Čist i miran bar, činijica s kikirikijem, tiho svira Vendome Modern džez kvarteta, i dupli viski s ledom. Čašu ostavljam na pult i neko vreme je gledam ne dodirujući je. Viski je takva stvar - prvo treba samo da se posmatra. Kad se nasitiš gledanja, onda ga popiješ. S njim je kao i s lepom devojkom.

Stigavši do tog dela, shvatio sam da nemam ni odelo, ni sako. Onaj udareni par mi je nožem iseckao svu čestitu odeću koju sam posedovao. Uh, pomislio sam. Šta da obučem kad idem u bar? Pre nego što krenem u bar, moram da smislim neku odeću. Odlučio sam se za tamnoplavo

odelo od tvida. Elegantne tamnoplave boje. S tri dugmeta, bez naramenica, starinskog kroja koji se ne nabira sa strane. Jedno od onakvih kao što je početkom šezdesetih godina nosio glumac Džordž Pepard. Košulja da bude plava. Neka koja se dobro slaže, malčice izbledela plava. Materijal - malo deblji čvrsti pamuk, kragna sasvim obična. Kravata može prugasta u dve boje. Cr- veno-zelena. Crvena da bude tamna, a zelena, ona za koju ne znaš da li je zelena ili plava, boja olujnog mora. To bih pokupio u nekoj šik radnji s muškom odećom, obukao se, ušao u neki bar i poručio dupli viski s ledom. I pijavice i Crnimraci i ribe s kandžama nek divljaju po podzemlju do mile volje. Ja ću biti na površini u tamnoplavom odelu i piću viski koji je stigao iz Škotske.

Kad sam se prizvao k sebi, zvuk vode je bio nestao. Možda je prestala da nadire iz rupa. Ili je nivo vode toliko porastao da se zvuk više nije mogao čuti. Mene je, međutim, bilo baš briga. Ako voda hoće da se penje, nek se penje. Ja sam rešio da preživim, što god da bude. I da povratim svoja sećanja. Više se niko nikad neće igrati sa mnom. Hteo sam to da viknem da me ceo svet čuje. Niko se više nikad neće zavitlavati sa mnom!

Pošto sam shvatio da nikakve svrhe nema da u tom mraku sred podzemlja prilepljen za stenu vičem bilo šta, odustao sam od dranja, izvio sam vrat unazad i pogledao uvis. Stigla je mnogo više da se popne nego što sam pretpostavljao. Ne znam na koliko metara razdaljine je bila, ali mi se činilo da je to bilo otprilike negde u visini tri-četiri sprata prosečne robne kuće. Do odeljenja sa ženskom odećom ili materijalima za kimono - tu negde. Koliko je uopšte visoka ova stenčuga, razmišljao sam, sad već utučeno. I ovo dokle smo zajedno stigli bilo je već dovoljno visoko, a ako se uzdiže još više gore, cela mora da je prilične visine. Jednom sam se iz čistog hira popeo peške na dvadeset šesti sprat jednog solitera, pa mi se činilo da i ova stena mora da ima otprilike toliki uspon.

Sva sreća pa je bio mrak i nije se videlo ništa ispod. Koliko god ja bio naučen na planinarenje, viseći na ovako visokom mestu bez ikakve opreme u najobičnijim patikama bilo me je strah i da pogledam dole. Kao perač prozora koji bez skele i sigurnosnih konopaca visi negde na sredini solitera. Sve je bilo u redu dok sam se samo peo ne razmišljajući ni o čemu, ali kad sam se jednom zaustavio, visina je počela da me uznemirava.

Još jednom sam izvrnuo vrat i pogledao nagore. Ona se izgleda još

uvek pela, jer se svetio i dalje isto onako drmusalo, mada je izgledalo dosta dalje nego malopre. Lepo je i sama rekla - stvarno je odlično umela da se penje uz konopac. Pri tom, ovo je bila ozbiljna visina. Apsurdno velika, zapravo. I šta bi onom starcu da beži na ovakva mesta, mislio sam. Da je lepo seo i sačekao nas na nekom normalnijem mestu, ne bi nam bilo ovako kako nam je sad.

Razmišljajući odsutno o takvim stvarima, učinilo mi se da mi je neko odozgo nešto doviknuo. Kad sam pogledao gore, ugledao sam maleno žuto svetio, poput lampice na repu aviona, kako mi sporo daje znak. Izgleda da je ona konačno bila stigla na vrh. Jednom rukom se čvrsto uhvatih za konopac, a drugom izvadih baterijsku lampu iz džepa pa je uperih nagore dajući joj isti takav znak. Zatim sam lampu uperio nadole, pokušavajući da proverim dokle je stigla površina vode, ali je njena svetlost bila previše slaba i ja ne uspeh da vidim skoro ništa. Tama je bila toliko gusta da se nije moglo razaznati ništa osim ako ne priđeš sasvim blizu. Ručni sat je pokazivao četiri i dvanaest ujutru. Još nije svanulo. Još nisu razneli jutarnje novine. Ni vozovi nisu krenuli. Ljudi na zemlji su čvrsto spavali i nisu ništa znali.

Obema rukama sam povukao konopac, duboko udahnuo, i počeo polako da se penjem.

Kraj sveta Senkino polje

Kada sam tog jutra otvorio oči, divnom vedrom vremenu posle tri dana već je bio kraj. Nebo je bilo sasvim prekriveno gustim tamnim oblacima, a sunčevi zraci koji su jedva dopirali do zemlje bili su lišeni

svakog sjaja i toplote. Pod tom mutnom i hladnom svetlošću, ogoljene grane drveća bile su utisnute u nebo poput pukotina, a ledeni žubor Reke pronosio se svud okolo. Oblaci su izgledali kao da bi svakog časa mogli doneti sneg.

„Danas verovatno snega neće ni biti“, objasnio mi je Pukovnik. „Ono nisu oblaci koji nose sneg."

Otvorio sam prozor i još jednom pogledao u nebo, ali i dalje nisam mogao da razlikujem oblake koji nose sneg od onih koji ga ne nose.

Čuvar je sedeo izuven ispred velike gvozdene peći i grejao noge. Peć je bila istog oblika kao ona u Biblioteci. Odozgo je imala površinu na koju su mogla stati dva čajnika ili lonca, a sasvim nisko, fioku za vađenje pepela. S prednje strane postojala je metalna ručka kao na ormariću. Čuvar je sedeo na stolici s obema nogama na toj ručki. Od pare iz čajnika i mirisa jeftinog duvana za lulu - koji je takođe verovatno bio zamena za duvan - vazduh u prostoriji bio je zagušljiv, a nesumnjivo je sadržao i vonj njegovih nogu. Na drvenom stolu iza stolice na kojoj je sedeo Čuvar, jedni do drugih stajali su oštrački kamen, bradve i sekirice. Po njihovim izbledelim drškama videlo se da su sve bradve i sekirice bile veoma često korišćene.

„Treba mi šal“, započeo sam. „Bez šala mi je strašno hladno oko vrata."

„Mora da je tako“, reče Čuvar uvereno. „Potpuno te razu- mem.“ ,,U arhivi u Biblioteci ima odeće koju niko ne koristi, pa sam mislio

da bih mogao nešto od toga da uzmem." „Аа, na to misliš", rekao je Čuvar. „Uzmi odonud što god hoćeš. Za

tebe nema problema. Možeš da uzmeš što god budeš hteo, i kaput, i šal."

„А njihovi vlasnici?" „Ne brini ti za vlasnike. I da ih ima, već bi dosad zaboravili na te

stvari", rekao je. „Nego, čujem da tragaš za muzičkim instrumentom, je 1’ da?"

Klimnuo sam glavom. Čuvar sve zna. ,,U principu, muzički instrumenti ne postoje u Gradu", rekao je on.

„Ali, to ne znači da ih nema uopšte. Pošto ozbiljno radiš svoj posao, neće biti ništa strašno ako budeš nabavio instrument. Idi do Električne centrale i pitaj Nastojnika. Tamo ćeš možda pronaći instrument."

„Električne centrale?" pitao sam iznenađeno. „То barem imamo", rekao je Čuvar i pokazao na sijalicu iznad

glave. „Šta si mislio, odakle nam struja? Raste na jabuci?" Čuvar se smejao dok mi je crtao mapu puta do Centrale. „Idi

uzvodno duž južne obale Reke. Posle tridesetak minuta hoda, s desne strane ćeš videti ambar. Krov mu je propao, a nema ni vrata. Skreni desno iza njega i nastavi neko vreme kud te put vodi. Naići ćeš na brežuljak, a iza njega je Šuma. Uđi u Šumu i posle otprilike petsto metara naići ćeš na Centralu. Razumeo si?"

„Mislim da jesam", rekao sam. „Ali, zar nije opasno zalaziti u Sumu tokom zime? Svi su mi to rekli, a i već sam jednom upao u nevolju."

„Аа, jeste. Potpuno sam zaboravio na to. Stavio sam te na kola 1 prevezo te na Breg", rekao je Čuvar. „Jesi li se oporavio?"

„Sad sam dobro, puno hvala.“ „Naučio si lekciju, je 1’ da?“ „Da, jesam.“ Čuvar se iskezio i promenio položaj nogu na dršci. „Dobro je kad

se nauči lekcija. Kad nauče lekciju, ljudi postanu obazrivi. Kad postanu obazrivi, neće da se povrede. Dobar drvoseča nosi samo jedan ožiljak na telu. Ni više, ni manje. Samo jedan. Razumeš šta hoću da ti kažem?"

Klimnuo sam glavom. „Nemoj da brineš za to. Centrala je blizu ulaza u Sumu, a i put je

samo jedan, ne možeš se izgubiti. Nećeš ni videti ljude iz Šume. Opasnost vreba duboko u Šumi i u blizini Zida. Ako se njih kloniš, nemaš zašto da brineš. Samo, ne smeš skretati s puta niti ići iza Centrale, inače ćeš opet upasti u nevolju."

„Da li je Nastojnik Centrale jedan od ljudi koji žive u Šumi?" „А ne. On se razlikuje i od ljudi iz Šume, a i od ljudi iz Grada. On

je polovičan. Ne ide u dubinu Šume, ali ni u Grad ne ulazi. Bezopasan, ali nema petlju."

„Kakvi ljudi žive u Šumi?" Čuvar nakrivi glavu i ćutke stade da me gleda. „Ко što sam ti na

početku reko, možeš da me pitaš što god hoćeš, ali na meni je hoću li ti odgovoriti ili ne."

Klimnuo sam glavom. „Ма, nije važno. Uglavnom, ne bih da ti odgovaram na to", rekao

je Čuvar. „Nego, već dugo tražiš da vidiš Senku. Šta kažeš, je 1’ došao dan da se vidite? Otkad je stigla zima, snaga mu je prilično oslabila, sad ne bi trebalo da bude problema."

„Је li u lošem stanju?" „Ма nije. Ništa mu ne fali. Svaki dan bude napolju po nekoliko

sati, vežba, a i apetit mu je dobar. Samo kad dođe zima i dan se skraćuje a hladnoća pojačava, stanje senke koja god da je neminovno se pogoršava. Nije niko za to kriv. Tako to mora, prirodno je. Nisam kriv ni ja, a ni ti. Uostalom, hajde da se vidiš s njim da ti on ispriča."

Čuvar je sa zida skinuo svežanj ključeva, stavio ga u džep jakne i zevajući obuo svoje kožne cipele na pertlanje. Izgledale su dosta teško, a sa donova su štrcali metalni šiljci za hodanje po snegu.

Mesto na kome je prebivao Senka nalazilo se u međuprostoru između Grada i spoljnog sveta. Ja nisam mogao da izađem u spoljni svet, a Senka nije mogao da uđe u Grad. Stoga je Senkino polje" bilo jedino mesto na kome su se ljudi koji su izgubili senku i senke koje su izgubile čoveka mogli sastajati. Do Senkinog polja se dolazilo kroz stražnji izlaz Čuvareve kućice. Ono se samo nazivalo poljem, ali nije bilo previše prostrano. Bilo je veličine malo veće obične bašte, s vrlo ozbiljnom gvozdenom sigurnosnom ogradom.

Čuvar je iz džepa izvadio svežanj ključeva, otvorio gvozdene vratnice i propustivši mene prvog unutra, i sam pošao za mnom. Polje je bilo pravilnog kvadratnog oblika, a do njega je bio Zid koji opasuje Grad. U jednom uglu stajao je stari brest, a ispod njega prosta klupa. Brest je bio obeleo; nisam mogao da razlučim da li je još živ ili je bio uvenuo.

U uglu do Zida stajala je na brzinu sklepana kućica od cigle i drvene građe. Na prozorima nije bilo stakla, a zaklopna vrata su bila od drvenog panela. Pošto nije bilo dimnjaka, verovatno unutra nije ni postojalo grejanje.

„Tvoja senka leži unutra", rekao je Čuvar. „Nije tako neudobno кб što izgleda. Ima i vode, a i toalet. Postoji i podrum, u njemu nema promaje. Nije ko u hotelu, ali dovoljna je da sačuva od nevremena. Hoćeš da uđeš?"

„Ne, videćemo se ovde", rekao sam. Glava me je bolela od onog užasnog vonja u Čuvarevoj kućici. Nek se malo i smrznem, ali mnogo mi je bolje tu gde mogu da udišem čist vazduh.

„Dobro, sad ću da ga dovedem", rekao je Čuvar i sam ušao u kućicu.

Podigao sam kragnu kaputa, seo na klupu ispod bresta i petama cipela grebući po zemlji čekao da dođe Senka. Tlo je bilo tvrdo, ponegde još pokriveno zaleđenim snegom. U podnožju Zida na

mestima do kojih sunce ne dopire, sneg se nije bio otopio. Posle izvesnog vremena, Čuvar je sa Senkom izašao iz kućice.

Drobeći smrznuto tlo šiljcima na svojim donovima, Čuvar je krupnim koracima prešao preko polja dok ga je Senka polako sledio. Senka uopšte nije izgledao kao da mu ništa ne fali, kako mi je rekao Čuvar. Lice mu je bilo mnogo ispijenije nego pre, zaraslo u bradu i brkove, oči ispale.

„Ostaviću vas malo nasamo", reče Čuvar. „Sigurno se nakupilo svakojakih priča. ’Ajde, ispričajte se na miru, al’ nemojte baš dugo. Ako se nekim slučajem opet slepite, trebaće mi vremena da vas ponovo rastavljam. A šta biste time dobili? Samo nevolje, i jedan i drugi. Je 1’ tako?“

Klimnuo sam glavom u znak potvrde. Verovatno i jeste tako. Ako se opet slepimo, samo ćemo morati ponovo da se razdvajamo. A onda ćemo morati sve isto ispočetka.

Obojica smo pogledom netremice pratili Čuvara dok je zaključavao vratnice i ulazio u kućicu. Krckanje njegovih cipela dok je šiljcima bušio tlo pod nogama udaljavalo se, da bi se ubrzo začuo tresak teških drvenih vrata. Kad je Čuvar nestao s vidika, Senka je seo pored mene. Onda je počeo isto kao i ja petama da buši rupu u zemlji. Na sebi je imao grubi džemper krupnog boda, radne pantalone i stare radne čizme koje sam mu ja dao.

„Jesi li dobro?" pitao sam ga. „Ра, baš i nisam", rekao je Senka. „Užasno je hladno, a i hrana je

grozna." „Ali, čuo sam da svakog dana vežbaš." ,yežbam?“ rekao je Senka i začuđeno pogledao u mene. „Ne bih to

nazvao vežbanjem. Svakog dana me Čuvar izvuče napolje da bih mu pomagao da spaljuje životinje. Potrpamo leševe na kola, odvezemo ih van kapije do Jabukovog gaja, polijemo ih uljem i zapalimo. Pre nego što spali životinje, Čuvar im bradvom odseca glave. Video si kakvu fantastičnu kolekciju sečiva ima? Svejedno, taj čovek nije normalan. Kad bi mu se pružila prilika, rado bi raskomadao sve što postoji pod kapom nebeskom."

„Је 1’ i on čovek iz Grada?" „Nije. Njega su verovatno samo unajmili. Taj tip uživa u tome da

spaljuje životinje. Ljudi iz Grada na to i ne pomišljaju. Mnogo smo ih već spalili otkad je došla zima. Jutros su tri životinje uginule. Sad idemo da ih spaljujemo."

Senka je ponovo neko vreme petama cipela dubio rupu u smrznutoj zemlji, kao i ja. Zemlja je bila stvrdnuta kao kamen. Zimske ptice su oštro kriknule i odletele s brestove grane.

„Našao sam mapu", rekao je Senka. „Još je bolje nacrtana nego što sam mislio, a i objašnjenja su jezgrovita. Jedino što si malo zakasnio."

,Bio sam bolestan", rekao sam. „Čuo sam za to. Ali kasno je već otkad smo zašli u zimu. Želeo sam

da je dobijem još ranije. Tako bi sve teklo glatkije, a i plan bih napravio mnogo pre."

„Plan?" „Plan da pobegnemo odavde. Zar se to ne podrazumeva? Kakav bih

drugi plan mogao da imam? Nisi valjda mislio da sam ti tražio mapu iz dosade?"

Odmahnuo sam glavom. „Mislio sam da ćeš mi ti objasniti šta predstavlja ovaj čudnovati Grad. Jer, ti si sa sobom odneo praktično sva moja sećanja."

„Nije tako", reče Senka. „Činjenica je da ja nosim većinu tvojih sećanja, ali ja ne mogu ništa s njima. Da bismo nešto mogli s njima, moramo ponovo da postanemo jedno ti i ja. Ali, to je uzalud. Ako uradimo takvo nešto, nikad se više nećemo videti, a ni plan nećemo moći da sprovedemo. Zato sam sam razmišljao o tome šta predstavlja ovaj Grad."

„I jesi li shvatio?" „Nešto jesam, ali to još ne mogu da ti kažem. Ako dobro ne utvrdim

sve detalje, objašnjenje neće biti ubedljivo. Daj mi još malo vremena da razmislim. Imam utisak da ću nešto shvatiti ako budem razmislio još malo. Samo što će do tada možda već biti kasno. Otkad je stigla zima, moje telo zaista slabi sve više i više. Čak i ako završim planove za bekstvo, moguće je da nećemo moći da ih ostvarimo jer ja neću imati snage. Zato sam i želeo da imam mapu pre nego što dođe zima."

Pogledao sam u brestove grane iznad glave. Kroz debele grane videli su se mračni zimski oblaci tankih obrisa.

„Ali, odavde ne možemo pobeći", rekao sam. „Jesi li dobro pogledao mapu? Nigde nema izlaza. Ovo je Kraj sveta. Nema povratka na staro, a odavde nemamo kud."

„Možda i jeste Kraj sveta, ali izlaz mora da postoji. U to sam siguran. Tako je zapisano na nebu. To, da izlaz postoji. Ptice prelaze Zid, je Г tako? Kuda idu te ptice? U spoljni svet. Izvan ovog Zida i te kako postoji drugi svet i upravo zbog toga Zid okružuje Grad i ne

dozvoljava ljudima napolje. Da napolju nema ničega, ne bi postojala potreba da bude opasan Zidom. Sasvim sigurno postoji i izlaz."

„Ili možda . r e k a o sam. „Ја ću ga svakako pronaći i pobeći odavde s tobom. Neću da

umrem na ovom nesrećnom mestu." Kad je to izgovorio, Senka zaćuta i ponovo poče da kopa zemlju. „Mislim da sam ti to već na početku rekao - ovaj Grad je

neprirodno i pogrešno mesto", rekao je Senka. „Još sam ube- đen u to. I neprirodno, i pogrešno. Problem je, međutim, u tome što je Grad savršen tako neprirodan i pogrešan. Sve je u njemu neprirodno i izvrnuto i baš takvo se savršeno uklapa jedno s drugim. Čini savršenu celinu. Evo, ovako."

Senka petom iscrta krug na zemlji. „Krug je zatvoren. Kad si ovde dugo i razmišljaš o raznim

stvarima, postepeno počinje da ti se čini da su oni u pravu, a da ti grešiš. Upravo zbog toga što deluje toliko savršeno. Shvataš li na šta mislim?"

„Odlično shvatam. I sam ponekad imam takav osećaj. Da sam u poređenju s Gradom ja jedno slabo, protivrečno i beznačajno biće."

„Ali, to je greška", rekao je Senka crtajući onako bezveze neku mapu pored kruga. „Mi smo ti koji su u pravu, a oni su ti koji greše. Mi smo prirodni, a oni su neprirodni. Ubeđen sam u to. Ubeđen sam u to koliko god je to moguće. A ako ti ne budeš, nećeš ni primetiti a Grad će te već progutati, a kad te proguta, biće prekasno."

„Samo, šta je ispravno a šta je pogrešno, to je krajnje relativna stvar, a meni su oduzeta sećanja na osnovu kojih uopšte i mogu da odmerim i uporedim te dve stvari."

Senka je klimnuo glavom. „Potpuno mi je jasno da si zbunjen. Ali, probaj da razmisliš - veruješ li u perpetuum mobile?"

„Ne, perpetuum mobile u principu ne postoji." „То ti je isto to. Sigurnost i savršenstvo ovog Grada isto su što i

beskonačno kretanje. U principu, savršen svet nigde ne postoji. Ali ovo jeste savršen svet. To znači da mora da je u pitanju neki trik. Mehanizam koji vidimo kao perpetuum mobile mora da negde iza kulisa koristi neku spoljnu, nama nevidljivu energiju."

„Jesi li je pronašao?" Ne, nisam još. Kao što sam ti malopre rekao, ja upravo razrađujem

teoriju, ali još nisam utvrdio sve pojedinosti. Za to mi treba još vremena."

„Hoćeš li da mi kažeš tu teoriju? Možda ću moći barem nekako da ti pomognem da je učvrstiš."

Senka je izvukao ruke iz džepova pantalona, dunuo topli dah u njih da ih ugreje i protrljao ih na krilu.

„Ne, ti to nećeš moći. Meni je u lošem stanju telo, ali tebi je u lošem stanju duša. Moraš najpre da se oporaviš. Ako se ne oporaviš, obojica smo gotovi još i pre nego što uspemo da pobegnemo. Sam ću razmisliti, a ti učini sve da sebe sačuvaš. To je najvažnije."

„Činjenica je da sam zbunjen", rekao sam gledajući dole u krug iscrtan na zemlji. ,,U pravu si. Ne mogu da ustanovim kuda treba da idem. Ne mogu da utvrdim ni kakav sam čovek nekad bio. Koliku uopšte snagu ima duša koja je izgubila svoje ’ja’? I to još u Gradu koji ima takvu snagu i sistem vrednosti. Otkad je došla zima, postepeno gubim veru u svoju dušu."

„То nije tačno", rekao je Senka. „Nisi ti izgubio sebe. Samo su ti sećanja vešto skrivena. Zato i jesi zbunjen. Ali nisi pogrešio. Sve i da izgubi sećanja, duša ide u pravcu u kom treba da ide. Duša ima svoje principe po kojima funkcioniše. Ima svoje ’ja’. Veruj u sopstvenu snagu. Jer, ako ne budeš verovao, možda će te ščepati neka sila spolja i odvesti te na neko nepoznato mesto."

„Trudiću se", rekao sam. Senka je klimnuo glavom i neko vreme gledao u oblake na nebu, ali

je konačno zatvorio oči kao da se o nečemu zamislio. „Kad sam u nedoumici, ja gledam ptice", rekao je Senka. „Kad

gledam ptice, uvek shvatim da ne grešim. Savršenstvo Grada ni na koji način ne utiče na ptice. Niti na njih utiče Zid, Kapija ili rog. I ti gledaj ptice kad se tako osetiš."

Ćulo se kako me Čuvar doziva sa ulaza u taj kavez. Vreme za razgovor je isteklo.

„Izvesno vreme nemoj da dolaziš da me vidiš", došapnuo mi je Senka na rastanku. „Kad bude bilo potrebe, ja ću srediti da se s tobom vidim. Čuvar je veoma sumnjičav čovek i biće na oprezu misleći da se nešto događa ako se budemo često sretali, a ako bude na oprezu, ja ću teško moći da planiram. Ako te bude nešto pitao, pretvaraj se da si imao neku razmiricu sa mnom. U redu?“

„Razumeo sam“, rekoh.

„Kako je bilo?“ pitao me je Čuvar kad sam se vratio u kućicu. „Mora da ti je bilo lepo što si posle dužeg vremena video svoju senku.“

„Nisam siguran", rekao sam i odmahnuo glavom. „Tako ti je to“, rekao je Čuvar zadovoljno.

Okorela zemlja čuda Jelo, fabrika slonova, zamka

U odnosu na penjanje stepenicama, ovo penjanje uz konopac bilo je neuporedivo lakše. Čvorovi su bili uvezani tačno na svakih trideset centimetara, a i sam konopac bio je taman odgovarajuće debljine za šaku. Držeći se obema rukama za konopac i ozbiljno se ljuljajući celim telom napred-nazad, peo sam se korak po korak. Kao u sceni iz filma Trapez. Doduše, na konopcima za trapez nikad ne vezuju čvorove. Kad bi vezivali čvorove, publika ih uopšte ne bi shvatala za ozbiljno.

Povremeno bih pogledao uvis, ali me je zaslepljivala svetlost koja je bila usmerena pravo ka meni i nisam mogao da steknem pravi osećaj o rastojanju. Ona se verovatno brine i sve vreme odozgo prati kako se ja penjem, mislio sam. Rana na trbuhu me je bolela i ponovo pulsirala u ritmu mog srca. I glava me je još bolela od udarca prilikom pada. Nije me bolela baš toliko da bi mi smetalo da se penjem uz konopac, ali me je ipak bolela. Sto sam bio bliži vrhu, baterijska lampa koju je držala u ruci postepeno je sve jasnije osvetljavala moje telo i moje okruženje. Ta usluga koju mi je činila bila je za mene ipak suvišna. Bio sam se toliko potpuno navikao na penjanje u mraku da mi je svetio narušavalo ravnotežu, pa mi se i noga čak nekoliko Puta okliznula. Nisam mogao da odredim razdaljinu između onoga što je bilo osvetljeno i onoga što je zašlo u senku. Ono što je bilo na svetlu delovalo je kao da je

istureno i više nego što jeste, a ono što je bilo u senci izgledalo je kao da je upalo. Pri tom me je svetio i zaslepljivalo. Ljudski organizam se brzo prilagođava svakom okruženju. Nije bilo nikakvo čudo da su Crnimraci koji su od pamtiveka boravili u mrkom mraku prilagodili svoje telesne funkcije tim uslovima.

Posle šezdeset ili sedamdeset čvorova na konopcu, konačno sam uspeo da stignem do mesta koje je delovalo kao vrh. Držeći se obema rukama za rub stene, podigao sam se poput takmičara u plivanju uz ivicu bazena. Ruke su mi već bile očigledno premorene od tolikog penjanja uz konopac, pa mi je bilo potrebno dosta vremena da telo podignem na stenu. Imao sam osećaj kao da sam kilometar ili dva plivao kraul. Ona me je uhvatila za kaiš i pomogla mi da se podignem.

„Ovo je bilo gadno“, rekla je. „Za četiri-pet minuta, oboje bismo bili mrtvi."

,,Uh“, rekao sam dok sam izvrnut na ravnu stenu hvatao dah. „Dokle je stigla voda?“

Ona spusti baterijsku lampu na tlo i poče polako da vuče konopac. Negde kod tridesetog čvora ona stade i dade mi konopac da pipnem. Bio je potpuno mokar. Voda se popela do ozbiljne visine. Da smo samo četiri-pet minuta zakasnili s penjanjem uz konopac, kao što je rekla, nema sumnje da bi bilo čupavo.

„Nego, jesi li našla dedu?“ upitah. „Da, naravno", rekla je. „Eno ga kod oltara. Samo je iskre- nuo

zglob. Kaže da mu je noga upala u neko udubljenje dok je bežao.“ „А ipak je uspeo dovde da stigne?" „Jeste. Deda ima snažno telo. To nam je porodično." „Očigledno", rekao sam. I sebe smatram prilično snažnim, ali

njima stvarno nisam ni prineti. „Hajdemo. Deda nas čeka. Kaže da ima mnogo o čemu s tobom

da razgovara." „I ja sa njim", rekao sam. Ponovo sam stavio ruksak na leđa i zaputio se za njom u pravcu

oltara. To što se zvalo oltar bila je u stvari samo obič

na okrugla rupa u zidu stene. U toj rupi bila je jedna velika prostorija, a u udubljenju u zidu stajala je gasna lampa koja je mutnom žutom svetlošću osvetljavala njenu unutrašnjost. Stene nepravilnog oblika pravile su bezbroj senki čudnih oblika, profesor je sedeo pored lampe, umotan u ćebe. Polovina lica bila mu je u tamnoj senci. Na tom svetlu oči su mu izgledale potpuno utonule, ali je zapravo bio slika i prilika zdravlja.

je li, čujem da je bilo gadno“, rekao je Profesor radosno. Znao sam da će voda da izbije, al’ sam mislio da ćete ranije stići pa se nisam uzbuđivao. “

„Ја sam se izgubila u gradu deko", rekla je bucmasta unuka. „Zato sam zakasnila skoro ceo dan da se s njim nađem."

„Dobro, dobro. Sad je svejedno", rekao je Profesor. „Sad je svejedno da 1’ se kasnilo, ii’ se nije kasnilo."

„Šta je pobogu svejedno?" zapitao sam. ,,De, de, pusti sad te priče, nego ’ajde sedi tamo. Prvo da ti

skinemo tu pijavicu s vrata. Ako je ostavimo tu, ostaće ti ožiljak." Seo sam na mesto malo dalje od Profesora. Unuka je sela pored

mene, iz džepa izvadila šibicu, kresnula je i spalila ogromnu pijavicu koja mi se bila priljubila za vrat. Pijavica mi se toliko bila napila krvi da se nadula kao vinski čep. Zacvrčala je pod plamenom šibice i otpala. Neko vreme se grčila dole na zemlji, ali ju je onda devojka zgazila patikom. Koža na vratu me je pekla. Kad sam naglo nakrivio vrat nalevo, činilo mi se da će mi se koža sljuštiti kao sa prezrelog paradajza. Posle jedne nedelje ovakvog života, celo telo bi mi se pretvorilo u pokretnu enciklopediju povreda. Delili bi moje fotografije u boji, poput onih slika sa primerima povreda skočnog zgloba izlepljenih po šalterima apoteka. Ubodna rana na stomaku, čvoruga na glavi, ožiljak na koži od pijavice - a mogli bi da dodaju i erektilnu disfunkciju. To bi dodalo na užasu.

„Jesi 1’ pono štogod za jelo?" pitao me je Profesor. „Tol’ko sam žurio da nisam imo vremena da ponesem dovoljno hrane, od juče osim čokolade ništa u usta nisam stavio."

Otvorio sam ruksak, izvadio nekoliko konzervi, hleb i termos s vodom i zajedno sa otvaračem za konzerve dao ih Profesoru. Profesor se prvo napio vode iz termosa, a onda je

uzeo da proučava jednu po jednu konzervu, kao da proverava godinu berbe vina. Potom je otvorio konzervu breskvi i konzervu govedine.

,,’Oćete i vi nešto?" pitao nas je Profesor. Ne, hvala, odgovorili smo. U tom trenutku i na takvom mestu, nešto nismo bili pri apetitu.

Profesor je otkinuo komad hleba, na njega stavio govedinu i stao u slast da se davi u njoj. Potom je pojeo nekoliko breskvi, prislonio konzervu na usta i popio sirup iz nje. U međuvremenu, ja sam izvadio bočicu viskija i otpio dva-tri gutljaja. Zahvaljujući viskiju, bol na raznim delovima tela prilično je uminuo. Nije da mi je alkohol ublažio bol, nego mi je omamio svest, pa sam zahvaljujući tome imao osećaj da moj bol ima neki svoj samostalan život koji nema nikakve direktne veze sa mnom.

„Uh, spasoste ste me", rekao je Profesor. „Uvek ovde ostavim hrane za slučaj nužde za dva-tri dana, al’ ovog puta nisam pazio pa nisam popunio zalihe. Baš sam grozan. Kad se navikneš da opušteno provodiš vreme, kad-tad ti pažnja popusti. Ima jedna odlična izreka: ’Posle kiše japundže ne treba.’ Naši stari su znali dobro da kažu."

Profesor se neko vreme smejao sam za sebe: „Но, ho, ho!" j „Dakle, završili smo s jelom", rekao sam. „Hajde da pređemo na

glavnu temu. Možete li najpre da mi ispričate redom sve ispočetka? Šta vam je uopšte bila namera? Šta ste uradili? Šta će se dogoditi kao posledica toga? Šta ja da radim? Sve to."

„Moro bih da zađem u veoma stručna objašnjenja", reče Profesor sumnjičavo.

„Preskočite stručna objašnjenja, molim vas, i ispričajte mi jednostavnim jezikom. Tek toliko da shvatim okvir i konkretnu strategiju."

„Ako bih ti sve ispričo, ti bi se verovatno naljutio na mene, a to zaista..."

„Neću se ljutiti", rekao sam. Kakve sad ima svrhe da se ljutim? „Prvo moram da ti se izvinim", rekao je Profesor. „Ра nek’ je i bilo za potrebe istraživanja, al’ ja sam te iskoristio i doveo te u bezizlazan položaj. I mene samog to je prinudilo da se duboko zamislim. Nije da se sad izvlačim, nego ti se izvinjavam iz dubine duše. Samo da znaš, to istraživanje koje sam sprovodio, to je bila jedna tol’ko važna i dragocena stvar da te molim, ako ništa drugo, makar to da razumeš. Kad je naučniku zlatna žila znanja pred očima, ništa mu drugo nije u vidokrugu. Upravo zato nauka i napreduje bez zastoja. Strogo govoreći, nauka cveta baš zbog tog svog čistog pristupa... Ovaj, jesi 1’ kad čito Platona?"

„Kao da nisam", rekoh. ,,U svakom slučaju, pređite na suštinu

molim vas. Ovo o čistim ciljevima naučnih istraživanja sam shvatio." „Oprosti mi, samo sam ’teo da kažem da ta čistota nauke može

ponekad da nanese patnju velikom broju ljudi. Isto кб što to čine i razne čisto prirodne pojave. Lava vulkana zatrpava gradove, poplava nosi ljude, zemljotres zbriše sve s lica zemlje - al’ ako bismo govorili o zlonamernosti takvih prirodnih pojava..."

„Deko", javila se bucmasta unuka sa strane. „Ako malo ne ubrzaš priču, bojim se da nećemo stići."

„Da, da, u pravu si", rekao je Profesor, uzeo njenu ruku i potapšao je. „Nego, ovaj, odakle da počnem? Nikad nisam umeo da izlažem sve po redu, ne znam odakle bi’ počo."

„Dali ste mi brojke i tražili od mene da obavim šafling, je Г tako bilo? Šta je bio smisao toga?"

„Da bi’ ti to objasnio, moram da te vratim tri godine unazad." „Hajde, vratite me molim vas", rekao sam. ,,U to vreme radio sam u laboratoriji Sistema. Nisam bio zvanično

zaposlen кб laborant, nego sam rukovodio nekom vrstom nezavisne grupe naučnika. Imo sam četvoro-petoro zaposlenih pod sobom, fantastičnu opremu na raspolaganju, neograničena novčana sredstva. Za pare me baš briga, a taman posla da bi’ radio pod nekim, al’ nigde drugde ne bi’ mogo doći do tih sredstava za eksperimente ko što Si-stem daje za istraživanja, a i više nego bilo šta drugo, nisam mogo da odolim ideji da rezultate istraživanja prenesem u stvarnost. ,,U tim danima, Sistem se našo u veoma opasnoj situaciji. Tačnije, Krakeri su provalili u ama baš sve metode sistema za kodiranje podataka napravljenih da bi se informacije zaštitile. Što je Sistem više usložnjavao te metode, Krakeri su koristili sve komplikovanije metode da u njih provale - i to se stalno ponavljalo. Кб da su se takmičili u pravljenju ograda. Jedna porodica napravi visoku ogradu oko kuće, a da bi ih susedi nadigrali, naprave još višu. E, te ograde onda budu toliko visoke da izgube svoju upotrebnu vrednost. Ali, bez obzira na to, niko zbog toga ne može ni da odustane. Jer, ako odustane, onda gubi. A onaj ko gubi, više nema zašto da postoji. Tada je Sistem odlučio da razvije metod kodiranja podataka u koji je jednostavno nemoguće provaliti, a koji bi se zasnivo na potpuno drukčijim principima. Tad su pozvali mene da budem šef grupe koja će taj metod razviti.

„Dobro su uradili što su mene odabrali. Jer, ja sam ti u to vreme - mada to i sad važi - bio najkompetentniji i najambiciozniji naučnik u oblasti neurofiziologije. S obzirom na to da nisam piso istraživačke studije, ni izlago na naučnim skupovima, niti bilo šta od tih gluposti, naučni krugovi su me potpuno ignorisali, al’ mi nije bilo ravnog po

stručnom znanju o mozgu. Sistem je to znao. Zato su me i doveli na to mesto. Ono što su oni želeli je potpuni preokret koncepcije. Ne nekakvo usložnjavanje ili rafinisanje postojećih metoda, nego drastičan, koreniti preokret. A takvo nešto nije mogo da im izvede neki tamo naučnik sa fakulteta, koji u laboratoriji radi od jutra do sutra, zamajava se pisanjem dosadnih studija i prebrojava platu. Istinski inventivan naučnik ne možeš biti ako nisi slobodan čovek. “

„Ali da biste ušli u Sistem, morali ste da se odreknete tog položaja slobodnog čoveka, zar ne?“ pitao sam. „Jeste, upravo tako“, rekao je Profesor. „Baš je tako kako kažeš. I sam sam se dobrano zamislio zbog toga. Nisam se po- kajo, al’ se jesam zamislio. Ali, nije da se sad pravdam, goreo sam od želje da budem u poziciji da svoju teoriju sprovedem u delo. Ja sam već tad u glavi imao jasno koncipiranu teoriju, al’ nisam imo kako da je proverim u stvarnosti. Tu je počivala jedna problematična tačka mog neurofiziološkog istraživanja, a to je da nisam mogo eksperiment da izvedem na životinjama ko što se to radi u drugim oblastima psihologije. Jer, mozak majmuna nema podsvest ko što je ljudska, niti složene funkcije koje bi reagovale na sećanja.“

Pa ste zato iskoristili nas za eksperiment sa ljudima11, rekao sam. De, de, ne žuri sa zaključcima. Prvo da ti na prost način objasnim

svoju teoriju. Postoji jedno opšte pravilo kad su šifre u pitanju, a to je da nema šifre koja se ne može provaliti. To je potpuno tačno, i to zbog toga što se šifre zasnivaju na određenom principu. Ma kol’ko taj princip bio složen ili sofisticiran, u krajnjoj liniji ima zajedničke tačke u svesti mnogih ljudi i stoga je mnogima razumljiv. A ako ukopčaš koji je to princip, otkrio si šifru. Čak i kod najpouzdanijeg sistema za šifrovanje, takozvanog sistema book-to-book, a tu ti se dvoje koji imaju isto izdanje jedne knjige dogovore koja će reč na kojoj strani i u kom redu biti ključ - ako neko pronađe knjigu, ode mast u propast. Prvo, stalno moraš voditi računa da knjiga bude u tvojim rukama. A to je previše opasno.

„Е, tu sam se ja zamislio. Postoji samo jedna savršena šifra. A to bi bio sistem kodiranja koji niko ne može da shvati. Drugim rečima, kodiranje informacija se obavlja kroz savršenu crnu kutiju, a onda se tako obrađene informacije obrnutim procesom kodiranja vraćaju kroz crnu kutiju. Sadržinu i princip te crne kutije ne zna čak ni onaj koji kodira. Može da se njima služi, al’ ni sam ne zna šta su oni u stvari - eto tako to izgleda. A pošto ih ni on sam ne zna, niko drugi ne može informacije ni da ukrade. Šta kažeš, savršeno, je Г da?“

„Dakle, ta crna kutija je zapravo ljudska podsvest, zar ne?“ „Da, upravo tako. Da ti objasnim dalje. Radi se o ovome: ponašanje

svakog čoveka zasniva se na različitim principima. Ne postoje dva ista čoveka. Što bi se reklo - to je pitanje identiteta. A šta je identitet? To je jedinstveni sistem spoznaje zasnovan na skupu sećanja na čovekova prethodna iskustva. Jednostavnije rečeno, to se zove duša. Ne postoje dva čoveka na ovom svetu koja imaju istu dušu. Međutim, ljudi praktično uopšte ne razumeju sopstveni sistem spoznaje. I sa mnom je tako, a 1 s tobom. Sve što mi od toga shvatamo - ili pretpostavljamo da shvatamo - svega je petnaesti ili dvadeseti deo celine. To ti se zove ’vrh ledenog brega’. ’Ajde da ti postavim jedno prosto pitanje: jesi 1’ ti hrabar, ii’ si plašljiv?"

„Ра, ne znam“, rekao sam iskreno. „Ponekad sam plašljiv, a ponekad hrabar. Ne mogu to da svedem tek tako.“

„Sistem spoznaje je upravo to. Ne možeš da svedeš tek tako. Spontano, maltene u sekundi biraš između dve suprotnosti, odvažnosti i kukavičluka, u skladu sa situacijom i ciljem. Takav jedan savršen program ti imaš u sebi. Ti, međutim, o sitnim detaljima i sadržini tog programa ne znaš skoro ništa. Zato što nema ni potrebe da znaš. I bez obzira na to što ne znaš, i dalje si u stanju da funkcionišeš kao ti sam. Eto, to ti je crna kutija. Drugim rečima, u našim glavama postoji nešto poput ogromnog neistraženog groblja slonova. Izuzev velikog svemira, to je jedina ljudska terra incognita.

„Ne, ’groblje slonova’ nije dobar izraz. Nije to neko sabirno mesto mrtvih sećanja. Mislim da bi možda približniji naziv za to bila fabrika slonova’. Tu se razvrstava bezbroj delića sećanja i svesti, razvrstani delići se na složen način spajaju u jednu liniju, pa se te linije opet na složen način spajaju u snopove, a snopovi sačinjavaju spoznajni sistem. Prava fabrika, još i obavlja proizvodnju! Direktor fabrike si naravno ti, al’ nažalost, ne možeš da uđeš u nju. Ko u Alisi u zemlji čuda, da bi uspeo da staneš unutra treba ti specijalan napitak. Ala je taj Luis Kerol smislio priču, svaka mu čast!“

„Dakle, naši obrasci ponašanja određuju se u skladu sa nalozima koje izdaje ta fabrika slonova."

„Tako je“, rekao je starac. „Odnosno...“ „Samo trenutak", prekinuo sam ga. „Imam pitanje." „Izvoli, izvoli." „Shvatio sam suštinu. Ali, ti obrasci ponašanja ne idu dotle da

određuju naše stvarno ponašanje koje pripada površinskom sloju svesti. Recimo, da li ću ujutru uz hleb popiti mleko, ili ću piti kafu ili čaj - zar to nije nešto što radim prema raspoloženju?"

„То si potpuno u pravu", reče Profesor i duboko klimnu glavom. „Još jedan problem je to što se ljudska podsvest stalno menja. Ko kad bi enciklopedija izlazila svaki dan. A da bi se ljudski sistem spoznaje

stabilizovao, trebalo je rešiti ta dva problema." „Problema?" rekoh. „Šta je tu problematično? Zar to nije

normalno ljudsko ponašanje?" „De, de", rekao je Profesor umirujući me. „Ako nastavimo ovako,

zabrazdićemo u teološka pitanja. To se valjda zove determinizam, tako nešto. Da 1’ je ljudsko ponašanje unapred određeno božijom voljom, ii’ je pak potpuno autonomno, od početka do kraja? Naravno, nauka se od modernih vremena naovamo razvija stavljajući naglasak upravo na tu psihološku spontanost ljudi. Samo, niko nema odgovor na pitanje šta je ta autonomnost. Niko ne može da dokuči tajnu fabrike slonova u nama. Frojd i Jung su objavili razne teorije, al’ jedino što su postigli jeste da smisle razne stručne izraze da o tome raspredaju. Jesu bile korisne, ali da se time učvrstila teorija 0 ljudskoj spontanosti, e vala nije. Kako ja na to gledam, time su psihologiju samo malo prefarbali naučno-filozofskim bojama."

Tu Profesor opet dobi napad smeha: „Но, ho, ho!“ Devojka 1 ja smo zurili u njega i čekali da prestane.

„Ја sam ti čovek koji je pre svega sklon da realno razmišlja", nastavio je Profesor. „Da se izrazim uz pomoć stare izreke: ’Podajte caru carevo, a Bogu božije’. Metafizika nije ništa drugo do simboličko naklapanje. Ima brdo toga što treba obaviti na određenom mestu pre no što se prepustimo takvim stvarima. Evo, recimo kad je u pitanju ova crna kutija: crnu kutiju možeš kao takvu ostaviti i ne dirati je, a možeš je i koristiti kao crnu kutiju. S tim što...", rekao je Profesor i podigao prst. ,,S tim što se moraju rešiti ona dva pitanja koja ti maločas pomenuh. Jedno je neizvesnost ponašanja na površinskom nivou svesti, a drugo su promene na crnoj kutiji koje prate nakupljanje novih iskustava. A to nisu pitanja koja se daju lako rešiti. To je zato što su to, ko što ti ono malopre reče, normalna ponašanja kod ljudi. Čovek stiče iskustva dokle god je živ, a ta iskustva se iz časa u čas u njemu skupljaju. Prestanak toga za čoveka je isto što i smrt. „Tu sam ja razvio jednu teoriju: šta bi bilo da zamrznemo crnu kutiju u čoveku u jednom određenom trenutku? Ako ona Posle toga ’oće da se menja, nek se menja. Al’ da nezavisno °d toga zamrznemo crnu kutiju u datom trenutku, koja bi se mogla u tom obliku prizvati po potrebi. To mu dođe nešto ko trenutno zamrzavanje."

„Samo trenutak", rekao sam. „То znači da su u jednom čo- veku pohranjena dva različita sistema spoznaje, zar ne?"

„I te kako, i te kako", rekao je starac. „Baš je tako kako kažeš. Brzo ti kopčaš. Ko što sam i mislio. Upravo je tako kako kažeš. Sistem spoznaje A se stalno čuva. S druge strane, njegove faze A', A", A'" i tako dalje, menjaju se neprestano. Ko da u desni džep pantalona

staviš zaustavljeni sat, a u levi onaj koji i dalje otkucava. Po potrebi možeš da izvadiš koji hoćeš. Na taj način bismo resili jedan problem.

„I onaj drugi problem moguće je rešiti po istom principu: na površinskom nivou preseći sve mogućnosti izbora originalnog sistema spoznaje A. Razumeš?"

Ne razumem, rekao sam. „Dakle, površinski sloj se ostruže, кб što zubar struže gleđ. Ostavi

se samo neophodan centralni deo, to jest jezgro svesti. Ako tako uradiš, ne mogu da se dese nikak’e suštinske slučajne greške. Taj sistem spoznaje s kog je skinut površinski sloj se onda zamrzne i ubaci u bunar. Plop! To je bio prototip metode šaflinga. Tu teoriju sam ti ja manje-više razvio još pre no što sam ušo u Sistem."

„Govorimo o operaciji na mozgu, zar ne?" „Operacija na mozgu je neophodna", rekao je Profesor. „Da se

istraživanje nastavilo, verovatno bi potreba za operacijom prestala. Verovatno bismo uspeli da stvorimo uslove da se uz pomoć neke vrste hipnotičke tehnike ta intervencija obavi sa spoljne strane. U ovoj fazi, međutim, nije se još dotle stiglo. Nema drugog puta osim elektro-stimulacije mozga. Drugim rečima, da se veštački menjaju tokovi moždanog kola. To i nije neka neuobičajena stvar. Nije to ništa više od izvesnog prilagođavanja operacija na mozgu pacijenata koji boluju od epilepsije, kakve se i danas obavljaju. Na taj način bi se poništila električna pražnjenja koja proističu iz moždanih poremećaja... no, možda je već dosta ovih stručnih stvari, je li?"

„Da, dosta je", rekao sam. „Dovoljna je samo suština." „Ukratko, na moždane talase postavlja se skretnica ili ’junction’.

U nju se ubace elektrode i mala baterija. Na određeni signal, kao na prekidač, ona se prespaja."

Što znači, u moju glavu su ubačene te elektrode i baterija?" „Naravno. ,,Uh.“ Ne, nije to bogzna šta, ništa tako strašno ko što ti misliš. Ono je

veličine zrna pasulja, tol’ki ljudi na svetu šetaju okolo s tolikim nečim u organizmu. A ono što još treba da ti kažem je da je taj originalni sistem spoznaje, odnosno to kolo zaustavljenog sata, u stvari slepo kolo. Kad uđeš u to kolo, uopšte nisi svestan toka svojih misli. Odnosno, ti za to vreme ne znaš ni o čemu razmišljaš, ni šta radiš. Da nije toga, postojala bi opasnost da ti sam poremetiš taj sistem spoznaje."

„Ali osim toga, postoji i pitanje isijavanja čistog jezgra svesti pošto se sa njega ukloni površinski sloj, zar ne? To sam čuo od jednog od vaših zaposlenih posle operacije. Da to isijavanje može da ima dramatičan uticaj na ljudski mozak."

„Tačno je, ima i toga. Al’ o tome nije bilo jasnog stanovišta. U tom trenutku, to je bila samo jedna hipoteza. Ništa još nije bilo isprobano, samo se pretpostavljalo da i do toga može doći.

„Malopre si spomenuo eksperiment na ljudima, al’ da ti pravo kažem, mi smo već obavili nekoliko takvih eksperimenata. Jer, nismo hteli da ugrozimo nekog tako važnog ko što ste vi Kalkulusi, znaš. Sistem je pronašo deset odgovarajućih ljudi, nad njima smo obavili operacije i pratili rezultate."

„Kakvi su to bili ljudi?" „То nam nije rečeno. Uglavnom, deset mladih i zdravih

muškaraca. Uslov je bio da nemaju istoriju mentalnih bolesti i da im je koeficijent inteligencije preko 120. Nismo mi znali ni kakve su oni ljude doveli, ni na koji način. Rezultati su bili i takvi i takvi. Sedmorici od desetorice skretnica je radila kako treba. Kod trojice skretnica uopšte nije funkcionisala, tako da je radio ili samo jedan od sistema spoznaje, ili su se bili pomešali. Ali, kod one sedmorice bilo je sve u redu."

„Sta je bilo s onima kod kojih su se sistemi pomešali?" „Vraćeni su u pređašnje stanje, bez ikakvih posledica. Dok )e

trajala obuka one preostale sedmorice, nekoliko problema je izbilo na videlo. Jedno je bilo tehničko pitanje, a drugo se ticalo samih ispitanika. Prvi aspekt je bio da se brkao pozivni

signal kojim se inicira prebacivanje skretnice. U početku smo za taj pozivni signal uzeli neki proizvoljni petocifreni broj, ali se iz nekog razloga kod nekoliko njih događalo da se skretnica prebaci na miris soka od grožđa. To smo ustanovili kad im je sok od grožđa dat za vreme obeda.“

Bucmasta devojka se pored mene kikotala, ali meni nije bilo ništa smešno. Otkad mi je urađena intervencija radi šaflinga, mnogi mirisi su počeli da mi odvraćaju pažnju a da nisam imao uticaja na to. Jedan od njih je bio miris dinje koji sam osetio u njenoj kolonjskoj vodi, zbog koga sam u glavi počeo da čujem zvuke. Ako će mi se sistemi spoznaje smenjivati svaki put kad osetim neki miris, to uopšte neće biti simpatično.

„Zato smo rešili da ubacimo specijalne zvučne talase između brojeva. Oni su veoma nalik na pozivne signale koji izazivaju reakciju kakva se doživljava na mirise određene vrste. Druga je bila činjenica da kod nekih od ljudi originalni sistem spoznaje ne radi kako treba i pošto se skretnica prebaci. Ispitali smo razne stvari i shvatili da je od samog početka bilo defekata u sistemima spoznaje ispitanika. Samo jezgro svesti ispitanika bilo je suštinski nestabilno i razređeno. Jesu bili zdravi i imali sve intelektualne sposobnosti, al’ im psihički identitet nije bio uspostavljen. Bilo je i primera da nedovoljno vladaju sobom. Ako neko ima identitet, al’ nema disciplinu, on ti je neupotre-bljiv. Ukratko, postalo je jasno da nije svako nad kim se obavi operacija sposoban za šafling, već da je ipak potrebno da bude i podoban za to.

„Tako su iz ovih ii’ onih razloga preostala samo njih trojica. Kod njih se skretnica prebacivala tačno na zadati pozivni znak, a zamrznuti originalni sistem spoznaje stabilno i efikasno vršio je svoju funkciju. Posle mesec dana dodatnih eksperimenata sa njima, dobili smo zeleno svetio."

„Posle toga je i nama urađena intevencija radi šaflinga, zar ne?“ „Tako je. Posle testiranja i razgovora sa blizu petsto Kalku- lusa,

odabrali smo dvadeset šest zdravih muškaraca bez istorije mentalnih bolesti, onih koji su pokazivali snažnu psihološku nezavisnost, ali koji su apsolutno bili u stanju da kontrolišu svoje ponašanje i osećanja. Bio je to užasno mukotrpan pro-

ces. Tol'ko toga ima što se ne može zaključiti samo iz testova i razgovora, razumeš. Onda je sistem napravio detaljnu dokumentaciju o svakom od dvadesetšestorice. O svemu živom: vaspitanju, ocenama iz škole, porodici, seksualnom životu, piću... Zato tebe poznajem ko samog sebe.“

„Jedna stvar mi nije jasna", rekao sam. „Ро onome što sam čuo, jezgro naše svesti, to jest crna kutija, pohranjena je u datoteci Sistema. Kako ste to uspeli?"

„Precrtali smo vaše sisteme spoznaje do detalja, napravili njihovu simulaciju i odlučili da ih pohranimo u glavnu banku podataka. Da to nismo uradili, ne bi vas bilo moguće pokrenuti u slučaju da vam se nešto dogodi. To je bila vrsta osiguranja."

„А ta simulacija je bila savršena?" „Ne, naravno, ne mož’ biti savršena. Ali, funkcionalno je bila

blizu savršene, jer je bilo lako precrtati efikasno skinute površinske slojeve. Preciznije rečeno, simulacija nastaje na osnovu tri vrste koordinatnih ravni i holografu. Dosadašnji kompjuteri naravno nisu imali ovu mogućnost, al’ bi na novim kompjuterima bilo moguće odgovoriti na složeni sklop svesti koja u sebi sadrži funkcije fabrike slonova. Ukratko, to je pitanje fiksnog preslikavanja strukture, al’ to je duga priča, ne bi’ ja o tome sada. Ako bi’ to objasnio prostim rečima, način precrtavanja bi bio sledeći: najpre se u kompjuter unese model električnog pražnjenja, a taj model se od situacije do situacije za nijansu menja. To je zato što se preraspoređuju delići sećanja u okviru linije, a potom se i linije preraspoređuju u okviru snopa. U toj preraspodeli ima onoga što nema nikakvog smisla, ali i onoga što nešto znači kad se očita. Kompjuter procenjuje šta je tu šta. Ono što nema smisla on briše, a ono što ima smisla urezuje u osnovni model. I to ponavlja iznova i iznova, stotinama hiljada puta. Ko kad se slažu slojevi plastificiranog papira. Pa kad se uveri da ništa odozdo više ne probija, taj model sačuva u obliku crne kutije."

„Је 1’ to znači da ste reprodukovali moj mozak?" „Ne, nije tako. Mozak je nemoguće reprodukovati. Sve što sam

uradio je da fiksiram tvoj sistem spoznaje na pojavnom nivou. I to u određenom vremenskom okviru. A kad je u pi

tanju fleksibilnost koju pokazuje mozak prema vremenskom okviru, mi tu ama baš ništa ne možemo. Samo, to nije jedina stvar koju sam uradio. Pošlo mi je za rukom da reprodukujem sliku te crne kutije.“

Profesor je to rekao, i na smenu gledao u mene pa u bucmastu unuku.

,,U pitanju je reprodukcija slike jezgra svesti. To dosad niko nije uspeo da izvede, jer i nije bilo moguće. Ja sam to omogućio. Šta misliš kako?"

„Stvarno ne znam." „Ispitanicima bih pokazao neki predmet, potom bih analizira

elektromagnetnu reakciju na taj prizor u njihovim mozgovima, pretvara je u brojeve, a njih u tačke. U početku se pojavljivo isključivo sasvim jednostavan grafički prikaz, ali se posle nebrojenih prerada i dodatih detalja, na monitoru kompjutera konačno pojavila slika kakvu su ispitanici videli. Taj proces nije tako jednostavan kao što zvuči, zahteva neve- rovatne napore i vreme, ali prosto rečeno, to ti je to. I kada se to tako ponavlja i ponavlja, kompjuter usvoji model i u skladu sa elektromagnetnom reakcijom mozga počinje automatski da prikazuje sliku. Mnogo je sladak taj kompjuter. Ti mu konstantno zadaješ komande, a on konstantno radi posao.

„Potom se u kompjuter koji je konačno usvojio model ubacuje crna kutija. Tad ti se slika jezgra svesti malo-pomalo onako baš lepo prikaže. Ta je slika, naravno, ipak krajnje fragmentarna i zbrkana i, takva kakva je, nema nikakvog smisla. Tu se mora obaviti jedna montaža. Jeste, baš ono ko filmska montaža. Seckanje i lepljenje slika, pa se nešto odbaci, a koješta se spoji. Onda se sklapa u jednu priču koja ima smisla."

„Priču?" „Nije to ništa tako čudno, znaš", rekao je Profesor. „Izuzetni

muzičari pretvaraju svoju svest u zvuk, slikari je pretvaraju u boju i oblike. A pisci je pretvaraju u priču. I ovde je princip isti. Naravno, pošto se radi o konverziji, nije to apsolutno tačno preslikavanje, al’ je stvarno korisno za shvatanje opšteg okvira svesti. Ma kol’ko on bio tačan, posmatrajući niz haotičnih prizora, nikako nismo mogli da shvatimo čitavu sliku, znaš. A i pošto nije da smo to vizuelno izdanje stvarno za nešto kori

stili nije nam ni bilo neophodno da bude tačno od početka do kraja. To pretvaranje u sliku ja sam ionako radio samo iz ličnog hobija."

„Hobija?" Ranije, a to ti je bilo pre rata, radio sam ko neki asistent

montažera, i tako sam se dobro izveštio u toj vrsti posla. A taj posao ti je u stvari uspostavljanje reda nad onim što je haotič- no. Tako sam i mogo sam da se zatvorim u laboratoriju i bez pomoći drugih zaposlenih da obavim taj posao. Niko nije znao šta ja tamo radim. Onda sam podatke pretvorene u slike odno sa sobom kući. To je moje lično blago."

„Jeste li svest sve dvadesetšestorice pretvorili u slike?" „Tako je. Sve odjednom. Svakoj sam dao neki naslov, a oni su

posle postali naslovi svake pojedinačne crne kutije. Tvoj je bio ’Kraj sveta’, znaš."

„Tačno. ’Kraj sveta.’ Stalno sam se čudio otkud meni takav naslov."

„Hajde, o tome ćemo pričati posle", rekao je Profesor. „Uglavnom, niko nije znao da sam uspeo tih dvadeset šest svesti da reprodukujem u slikama. Nikome nisam ni rekao. To istraživanje sam hteo da obavim kao nešto što nema veze sa Sistemom. Projekat za koji me je Sistem angažovao uspešno sam završio, a sa njim i neophodne eksperimente na ljudima. Dosta mi je više bilo da obavljam istraživanje za tuđ račun. Hteo sam već jednom da se vratim onom istraživačkom životu gde ću se baviti malo ovim malo onim, kako se meni ćefne. Uopšte ti ja nisam tip da se posvetim isključivo jednom istraživanju. Više mi leži da se bavim čitavim nizom istraživanja istovremeno. Ovde malo frenologije, tamo malo akustike, uza sve to neurologija - eto, u tom stilu. A to ne mož’ kad radiš za nekog. I tako, kad se istraživanje okončalo, ja završio svoj zadatak a ostali mi još jedino neki tehnički poslovi, ja sam Sistemu rekao da ’oću da dam otkaz. Oni, međutim, uopšte to nisu hteli da mi dozvole. Zato što sam o tom projektu previše znao. Mislili su da bi se ceo plan sa šaflingom vratio na nulu ako bi’ ja u toj fazi otrčo kod Krakera. Ko njima nije prijatelj, automatski im je neprijatelj. Zamolili su me da sačekam tri meseca. Rekli mi da nastavim da istražujem što god hoću u toj laboratoriji. Da ne moram da im

obavim nijedan posao i da će mi platiti bonus. Ako već ’oću da idem, da odem za tri meseca kad oni završe sistem za strogo čuvanje tajne. Pošto sam po prirodi slobodan čovek, izuzetno mi je teško palo da na taj način budem vezan, ali dobro, nisam mislio da je to išta loše. Tako sam odlučio da se ta tri meseca opustim i radim što god hoću.

„Ali kad čovek ne radi ništa, to ne vodi ničemu dobrom. U toj dokolici, palo mi je na um da ispitanicima - a to ste bili vi - na skretnicu u mozgu dodam još jedno posebno kolo. Treće kolo spoznaje. A u to kolo ubacio sam jezgro svesti koje sam ponovo montirao."

„А zašto opet takvo nešto?" „Jedan razlog je što sam hteo da vidim kakve će to efekte imati na

ispitanike, znaš. Hteo sam da znam kako će kod ispitanika funkcionisati svest koju je neko drugi preuredio i izmontirao. U ljudskoj istoriji nema nijednog takvog primera. A drugi - iako je to naravno bila usputna motivacija - bio je da ako će mene Sistem da tretira kako on hoće, onda ću i ja da radim što god ja hoću. Hteo sam, znaš, da napravim bar jednu funkciju za koju oni neće znati."

„I samo ste zbog toga", rekao sam, ,,u naše glave ugradili ta složena kola i napravili koloseke kao za električni voz?"

„Nemoj tako, bila bi sramota da je tako. Stvarno bi me bila sramota. Ti to verovatno ne shvataš, ali naučnik ne može da obuzda svoju radoznalost. I sam se normalno gnušam tolikih eksperimenata na ljudima koje su u logorima obavljali naučnici u saradnji s nacistima, ali sam u dubini duše samo mislio da ako već nešto radim, zašto to ne bih radio makar za jotu delotvomije, ako ikako mogu. Svi naučnici koji se bave živim bićima u dubini duše misle to isto. Pri tom, ono što sam ja radio nipošto nije bilo opasno po život. Samo sam ono čega je bilo dva napravio da bude tri. Samo sam malo izmenio tok tih kola, nikakvo to nije bilo posebno dodatno opterećenje za mozak. Isto ko da koristiš jednu istu karticu sa slovom abecede samo da napraviš drugu reč."

,,U stvarnosti, međutim, svi kojima je urađena intervencija šaflinga su umrli, osim mene. Zbog čega?" „То ni ja ne znam", rekao je Profesor. „Ко što i sam kažeš, tačno je da je umrlo čak dvadeset pet od dvadeset šest Kalku- lusa kojima je urađena intervencija. Svi su bez izuzetka umrli na istovetan način. Uveče su legli u krevet i zaspali, i ujutru se više nisu probudili."

„Dakle, i meni bi moglo da se desi“, rekao sam, „da sutra umrem na isti način, zar ne?“

„Stvari nisu baš tako jednostavne", rekao je Profesor muvajući se ispod prekrivača. „Dakle, smrti dvadeset pet njih koncentrisane su u

periodu od otprilike pola godine. Odnosno, između godinu i dva meseca i godinu i osam meseci od intervencije. Svi do jednog umrli su u tom periodu. A ti evo, tri godine i tri meseca kasnije, još uvek bez ikak’ih posledica obavljaš šafling. Zbog toga sam prinuđen da mislim da samo ti imaš neki poseban kvalitet koji drugi nisu imali."

„Poseban? U kom smislu poseban?" „Čekaj malo, da nisu tebe posle intervencije spopadala neka

čudnovata stanja? Recimo vizuelne, zvučne halucinacije, nesvestice i tome slično?"

„Nisu", rekao sam. „Nemam ni vizuelne ni zvučne halucinacije. Jedino sam izgleda postao užasno preosetljiv na neke vrste mirisa. Najčešće na neke voćne mirise."

„То vam je svima zajedničko, znaš. Specifični mirisi voća utiču na skretnicu. Ne znam zbog čega, аГ uglavnom, tako je. Ali nije bilo vizuelnih i zvučnih halucinacija ili gubitka svesti kao posledica toga?"

„Nije", odgovorio sam. ,,Hmm“, zamislio se malo Profesor. „Nešto drugo?" „То sam tek malopre prvi put primetio, ali događalo mi se da

imam osećaj da mi se vraća neko skriveno sećanje. Do sada je to bilo u delićima, pa nisam previše obraćao pažnju, ali ono malopre je bilo jasno i trajalo je dugo. Znam šta je bio uzrok. Izazvao ga je zvuk vode. I to nije bila halucinacija. Sasvim konkretno sećanje. Sasvim sam siguran u to."

„Nije tačno", rekao je Profesor kategorično. „Možda t* to doživljavaš kao sećanje, ali to je veštački most koji si sam napravio. Drugim rečima, normalno je da između tvog identiteta i svesti koju sam ja izmontirao i uneo u tebe postoji jaz koji ti pokušavaš da premostiš da bi potvrdio svoje Postojanje."

„Nije mi jasno. Do sada mi se to nikad nije desilo. Zašto bi se to događalo sad tako naprasno?"

„Zato što sam ja prebacio skretnicu i pustio u rad treće kolo", rekao je Profesor. „Ali, ’ajde da govorimo po redu, inače će biti teško da se ispriča, a i tebi će biti teško da razumeš."

Izvadio sam bočicu viskija i ponovo otpio gutljaj. Cela priča bila je još mnogo gora nego što sam pretpostavljao.

„Kad su prva osmorica poumirala jedan za drugim, zvali su me iz Sistema i tražili da rasvetlim uzroke smrti. Što se mene tiče, da ti pravo kažem, nisam ’teo više ništa da imam s tim, al’ je to ipak bila tehnologija koju sam ja razvio, a i bilo je pitanje života i smrti, pa nisam mog’o da pređem preko toga. Uglavnom, rešio sam da odem da vidim. Ispričali su mi šta se i kako desilo i dali mi rezultate autopsije mozga. Кб što ti malopre rekoh, sva osmorica umrla su na isti način,

od nejasnih uzroka. Ni na telima ni na mozgu nije bilo nijednog oštećenja, svi su prestali da dišu u mirnom snu. Delovalo je kao eutanazija. Ni na njihovim licima nije bilo nikakvih znakova patnje."

„Niste saznali uzrok smrti?" „Nisam sazno. Naravno, mogu da dam pretpostavku ili teoriju, šta

li već. S obzirom na to da je svih osam Kalkulusa umrlo jedan za drugim posle intervencije, to se nije moglo podvesti pod slučajnost. Morale su se preduzeti neke mere. A to u svakom slučaju i jeste dužnost naučnika. Ja sam ovako rezonovao: da nije možda funkcija skretnice postavljene u mozgu popustila, ii’ je skretnica pregorela ii’ je uništena, a sistem spoznaje se zamutio, i ta energija preopteretila funkcije mozga? Ili ako uzmemo da nije bilo problema sa skretnicom, da ne leži neki suštinski problem u samom puštanju jezgra svesti u rad pa makar i na kratak vremenski period? Da 1’ je to ipak možda teško podnošljivo za ljudski mozak?" rekao je Profesor i povukavši prekrivač sasvim do vrata, napravio malu stanku. „То je bio moj rezon. Nisam imo dokaza, ali razmatrajući razne stvari koje su tome prethodile i koje su se dogodile posle, pretpostavljo sam da je uzrok najverovatnije u jednom od ta dva, ii’ u oba."

„Zar se ni posle autopsije mozga to nije razjasnilo?" Mozak ti nije ko toster ili mašina za veš. Ne vidiš ti tu ni kablove,

ni prekidače. A pošto se radi samo o promeni toka električnog pražnjenja koje se ne vidi, ne možeš ni da ga utvrdiš na skretnici izvađenoj posle smrti. Ako na živom mozgu ima nepravilnosti, to možeš da ustanoviš, al’ na mrtvom mozgu ne možeš da ustanoviš ništa. Naravno, možeš da ustanoviš oštećenja ili izrasline ako ih ima, ali ni toga nije bilo. Bili su potpuno čisti.

„Stoga smo pozvali deset preživelih ispitanika da dođu u laboratoriju i na njima izvršili ponovne provere. Uradili elek- troencefalograme, prebacivali sisteme spoznaje, proverili da li skretnice rade kako treba. Obavili smo i detaljne razgovore s njima, pitali ih da li su osetili neke nepravilnosti u organizmu i da li su im se dešavale zvučne ili vizuelne halucinacije. Ali nije bilo ničega što bismo mogli nazvati problemom. Svi su bili zdravi i obavljali su šafling u savršenom redu. Zbog toga smo pomislili da je na mozgovima ljudi koji su umrli bilo nekih urođenih nedostataka i da nisu imali ono što je potrebno za šafling. Nismo znali koji su to nedostaci, samo da treba usavršiti ispitivanja da bi oni bili otklonjeni pre druge generacije intervencija šaflinga.

„Na kraju se ipak pokazalo da smo pogrešili. Jer, već u sledećih mesec dana umrla su još petorica, od kojih smo nad trojicom ispitanika obavili vrlo detaljne ponovne provere. Dakle, ljudi su umrli

neposredno posle ponovne provere na kojoj smo zaključili da nema nikakvih problema. Za nas je to bio strašan šok. Usled nepoznatih uzroka umrla nam je već polovina od dvadeset šest ispitanika. Problem je dakle bio mnogo fundamentalniji od toga da li je neko podoban ili nije. Drugim rečima, to je značilo da je prebacivanje između dva sistema spoznaje za mozak bilo nemoguće. Stoga sam Sistemu predložio da zamrznemo projekat. Da izvadimo skretnice iz mozgova preživelih ljudi i da obustavimo šafling. Jer bi u suprotnom moglo da se dogodi da svi umru. Sistem mi je, međutim, rekao da to nije moguće. Odbili su moj predlog."

„Zašto?“ „Sistem za šafling je vrlo efikasno radio i nije bilo realno moguće u

tom trenutku ceo taj sistem vratiti na nulu. Tada bi i funkcije Sistema bile paralisane. Pri tom, nije bilo izvesno da će svi umreti, a preživeli bi se mogli koristiti kao odlični primeri za sledeće istraživanje - tako su mi rekli. Tad sam napustio sve.“

„А preživeo sam samo ja.“ „Tako je.“ Potiljkom oslonjen na zid stene, odsutno sam posmatrao tavanicu i

dlanom trljao izraslu bradu na obrazu. Nisam mogao da se setim kad sam se tačno poslednji put obrijao. Mora da sam izgledao grozno.

„I, zbog čega ja nisam umro?" „I to je samo moja teorija", rekao je Profesor. „Teorija zasnovana

na teoriji. Ali, intuicija mi govori da nisam daleko od punog pogotka u metu. Evo o čemu se radi: ti si oduvek koristio više zasebnih sistema spoznaje. Naravno, to si činio nesvesno. Bez svesti o tome, a da ni sam nisi znao, tvoj identitet je bio udvojen. Ako upotrebimo onu moju metaforu od pre, to su bili oni satovi u desnom i levom džepu pantalona. Oduvek si imao neku svoju skretnicu, što bi značilo da si već bio stvorio mentalni imunitet. To je bila moja teorija."

„Imate li nekih dokaza za to?" „Imam. Nešto ranije, pre neka dva-tri meseca, ponovo sam

pogledao sve crne kutije, odnosno sisteme spoznaje dvadeset- šestorice pretvorene u slike, i tada sam nešto zapazio, a to je da je tvoja bila najkoherentnija od svih, bez ikakvih grešaka i potpuno suvisla. Jednom rečju, da je bila savršena. Toliko savršena da bi takva kakva je mogla da prođe kao roman ili film. Crne kutije ostale dvadesetpetorice uopšte nisu bile takve. Sve su bile haotične, mutne, neuobličene, za koju god da se uhvatiš da je izmontiraš, nije bilo nikakvog smisla, ni zaključka. Ko da si samo povezo neke snove, tako otprilike. Potpuno drukčije od tvoje. Tol’ko različite, ko da porediš sliku akademskog slikara i dečji crtež.

„Mnogo sam razmišljao zašto je do toga došlo, al’ sam mogo da zaključim samo jedno: da si ti sam uspeo da je uobličiš. Da zbog toga u gomili tvojih slika postoji vanredno jasna struktura. Da se opet poslužim metaforom, ti si sam sišao u fabriku slonova u dubini svoje svesti i svojim rukama si napravio slona. A da to ni sam nisi znao."

„Ne mogu da verujem“, rekao sam. „Kako je to moglo da se dogodi?"

„Postoje razni uzroci", rekao je Profesor. „Iskustva iz detinjstva, porodično okruženje, preveliko ostvarenje ega, osećaj krivice... ti imaš posebnu sklonost da do krajnosti čuvaš ljušturu svog ’ja’. Grešim?"

„Možda je tako", rekao sam. „I šta će s tim biti? Ako pret-postavimo da ja zaista jesam takav?"

„Ništa neće biti. Ako se ništa ne dogodi, imaćeš dug život", rekao je Profesor. „Ali u stvarnosti, ne može biti da se ništa neće dogoditi. Sviđalo se to tebi ii’ ne, ti si se našo u poziciji da budeš ključ koji će odrediti tok događaja u ovom tupavom ratu informacija. Neće mnogo proći i Sistem će s tobom kao uzorkom započeti projekat druge generacije. Temeljno će te analizirati i po tebi čeprkati. Šta će konkretno da se desi, to ni ja ne znam. Ali u svakom slučaju, nema sumnje da će tu biti raznih neprijatnih stvari. Ne znam ja o životu bogzna šta, ali znam toliko. A hteo sam bar nekako da ti pomognem."

„Uh", rekoh. „Više ne učestvujete u tom projektu?" „Ko što sam ti mnogo puta reko, nije moj stil da za tuđ račun

prodajem svoja istraživanja. Osim toga, neću da budem saučesnik u mogućoj smrti ne znam ni ja kol’ko njih, ko što se onomad desilo. To me je nateralo da se dobrano preispitam. Sve mi je to stvorilo neprilike, pa sam zato od ljudi i pobego pod zemlju i tu napravio laboratoriju. Da je samo Sistem, pa i nekako, ali sad mi i Krakeri dolaze i pokušavaju da me iskoriste. Nikako ne volim te takve gigantske organizacije. Oni mare samo za ono što njima odgovara."

„I, zašto ste me onomad tako nasamarili? Zvali me da obavim kalkulaciju pod lažnim izgovorom."

„Hteo sam da isprobam svoju teoriju dok te se Sistem ili Krakeri ne dočepaju i ne pročeprkaju po tebi. Da sam mogo da je potvrdim, sve bi prošlo bez ovoga i ni ti ne bi upao u ove nevolje. U podacima za kalkulaciju koje sam ti dao skriven je pozivni znak koji aktivira tvoj treći sistem spoznaje. Drugim rečima, prebacio si se na drugi sistem spoznaje, pa si potom prešao na treći sistem spoznaje i u njemu obavio kalkulaciju."

„Taj treći sistem spoznaje je onaj koji ste pretvorili u sliku i ponovo je izmontirali, zar ne?“

„Upravo tako", klimnuo je glavom Profesor.

„Ali, kako je to dokazalo vašu teoriju?" „То je pitanje onog jaza", rekao je Profesor. „Iako nesvestan toga,

ti si odlično razumeo jezgro svoje svesti. Zato u fazi korišće- nja drugog sistema spoznaje i nisi imao nikakvih problema. Treće kolo, međutim, bilo je ono koje sam ja montirao, i jaz između ta dva se prirodno pojavio. A taj jaz morao je u tebi izazvati neku reakciju. Ja sam sa svoje strane hteo da izmerim tvoju reakciju na jaz. Iz rezultata tog merenja trebalo je da mogu barem malo detaljnije da pretpostavim jačinu i prirodu onoga što je zatvoreno u dubini tvoje svesti kao i uzroke njegovog nastanka."

„Trebalo je?" „Tako je. Trebalo je. Ali sad je to sve uzalud. Krakeri su se

udružili s Crnimracima i demolirali mi laboratoriju. Sav materijal su mi odneli. Kad su oni otišli, vratio sam se ponovo u laboratoriju i pogledao. Ništa od onoga što je bilo važno nisu ostavili. S tim ništa ne može da se izmeri. Odneli su čak i crne kutije pretvorene u slike."

„Kakve to veze ima s tim da će svetu doći kraj?" upitao sam. „Preciznije rečeno, neće ovom svetu doći kraj. Kraj sveta se

odvija unutar uma." „Ništa ne razumem", rekao sam. „Drugim rečima, u jezgru tvoje svesti. Kraj sveta je slika koju je

iscrtala tvoja svest. Ne znam ja zašto je takvo nešto skriveno duboko u tvojoj svesti. Ali svejedno je tako. Svetu je kraj u tvojoj svesti. Drukčije rečeno, tvoja svest živi u tom kraju sveta. U tom svetu ne postoji skoro ništa od onoga što postoji u ovom. U njemu nema ni vremena, ni prostora, ni života ni smrti, a nema ni sistema vrednosti niti ega u pravom smislu. Tamo divlje životinje kontrolišu ljudsko ’ja’."

„Divlje životinje?" „Jednorozi", rekao je Profesor. ,,U tom gradu žive jedno- rozi." „Је Г ti jednorozi imaju neke veze s onom lobanjom koju ste mi

dali?" „То je replika koju sam ja napravio. Vešto, je 1’ da? Napravio

sam je po tvojoj vizuelnoj slici, al’ sam se dobro namučio. Nema ona neko posebno značenje, nego se samo zanimam za frenologiju pa sam hteo da probam da je napravim, to je sve. Poklanjam ti je.“

„Čekajte malo“, rekao sam. „Shvatam da u mojoj svesti postoji takav jedan svet. Onda ste ga izmontirali tako da dobije jasniji oblik i ugradili ga u moju glavu kao treće kolo. Potom ste poslali pozivni znak i aktivirali to kolo u mojoj svesti da bi obavila šafling. Dotle je sve tačno, je 1’ tako?“

„Tačno je.“

„Čim se šafling okončao, treće kolo se automatski zatvorilo, a moja svest se vratila na prvo kolo.“

„То nije tačno“, rekao je Profesor, češkajući se pozadi po vratu. „Bilo bi prosto kad bi to tako išlo, ali ne ide. Treće kolo nema funkciju da se automatski zatvara."

„Znači, moje treće kolo je ostalo aktivno?" „Ра, jeste, tako je.“ „Ali ja sada razmišljam i ponašam se u skladu s prvim kolom." „То je zato što je drugo kolo začepljeno. Ako napravimo grafički

prikaz, to je otprilike ovakav mehanizam", rekao je Profesor, iz džepa izvadio beležnicu i hemijsku olovku, nacrtao ovo i dao mi u ruku.

„То je to. To je tvoje uobičajeno stanje. Skretnica A se nadovezuje na ulaz 1, a skretnica B na ulaz 2. Međutim, sad )e ovako", rekao je profesor i na drugom papiru nacrtao još jedan crtež.

„Razumeš? Skretnica B je vezana za treće kolo, dok se skretnica A automatski prebacuje i nadovezuje na prvo kolo. To je ono što omogućava da ti razmišljaš i ponašaš se u skladu s prvim kolom, znaš. Ali, to je samo privremeno. Treba hitno prebaciti skretnicu B na kolo 2. Jer, preciznije rečeno, treće kolo nije nešto što je tvoje. Ako bismo ga tako ostavili, usled diferencijalne energije pregorela bi skretnica B i ti bi ostao za- uvek vezan za treće kolo, a električno pražnjenje bi pomerilo skretnicu A na tačku 2, pa bi potom i sama skretnica

pregorela. Trebalo je tačno da izmerim tu diferencijalnu energiju pre nego što se to dogodi i vratim sve u prvobitno stanje."

„Trebalo je?" upitao sam. „Bio sam u stanju to da izvedem. Ko što ti malopre rekoh, one

tupadžije su mi rasturile laboratoriju i odnele sve bitne materijale. Žao mi je zbog toga, ali sad ne mogu više ništa za tebe da uradim."

„То znači da", rekao sam, „ako sve ostane ovako, zauvek ću biti zaglavljen u trećem kolu, zar ne? Više ne mogu da se vratim u prvobitno stanje?"

„Tako će biti. Živećeš na Kraju sveta. Stvarno mi je žao zbog toga."

„Žao vam je?" rekao sam zapanjeno. „Nije ovo nešto što se na žaljenju može završiti. Možda je vama dovoljno da kažete da vam je žao, ali šta će biti sa mnom? Zar niste vi sve ovo započeli? Ovo nije šala. Nisam mogao ni da zamislim nešto ovako strašno."

„Ali, otkud sam mogao da sanjam da će se Krakeri i Crnimraci udružiti? Oni su znali šta sam započeo i ganjali me da bi se domogli tajne šaflinga. A sada verovatno i Sistem zna za to. Za Sistem smo ti i ja nešto kao dvosekli mač. Razumeš? Sistem verovatno misli da smo se ti i ja udružili i počeli nešto na drugom mestu. A shvatili su i da to Krakeri žele da imaju. Krakeri su se namerno trudili da to Sistemu stave do znanja. To znači da Sistem planira da nas ukloni da bi sačuvao tajnu. Kako god da okreneš, ti i ja smo izdali Sistem, i oni će pokušavati da nas likvidiraju pa makar to značilo ukidanje metode šaflinga. Jer, ti i ja smo temelj prvog projekta šaflinga i ako bismo pali u ruke Krakera, za Sistem bi to bila katastrofa. S druge strane, Krakerima je upravo to cilj. Ako Sistem ukloni tebe i mene, projekt šaflinga će potpuno zamreti, a ako se to izbegne i mi otrčimo kod njih, to bi za njih bilo još bolje. U svakoj varijanti nemaju šta da izgube.“

,,Uh“, rekao sam. Oni što su došli da mi razvale stan i raspore mi stomak ipak su bili Krakeri. Izveli su tu farsu samo da bi pažnju Sistema usmerili na ovu stranu. A to znači da sam ja upao pravo u njihovu zamku.

„То znači da ja treba već jednom da se predam. Jure me i Krakeri i Sistem, a ako samo ostanem ovako skrštenih ruku, ovakav kakav sam biću izbrisan."

„Ne, nije to tvoj kraj. Samo ćeš ući u jedan drugi svet.“ „То je isto“, rekao sam. „Slušajte, i sam shvatam da sam takav

čovek da ti treba lupa da me pronađeš u gomili. Oduvek je tako bilo. I meni samom je trebalo ne znam ni sam koliko vremena da se pronađem na školskoj fotografiji sa mature. Pošto nemam porodicu, nikoga neće biti briga i ako budem izbrisan. A pošto nemam ni

prijatelje, niko za mnom neće tugovati kad me ne bude. Ja to dobro znam. Možda će to zvučati čudno, ali ja sam u ovom svetu na svoj način bio zadovoljan time. Ne znam zbog čega. A možda sam tako podeljen nadvoje pravio komediju od svega toga i živeo opušteno. Ne podnosim veliki broj ljudi koji obitavaju na ovom svetu, a ni oni očigledno ne podnose mene, ali među njima ima i onih koji mi se dopadaju, a ti koji mi se dopadaju, dopadaju mi se mnogo. I to bez obzira na to da li se Ja njima sviđam ili ne. Ja tako živim. Ne želim nikuda da idem. Neću ni da budem besmrtan. Starost jeste teška, ali samo ja ne starim. Svi ostali stare. Neću ni jednoroge, ni ogradu."

„Nije ograda nego zid“, ispravio me je Profesor. „Šta god da je. Ograda, zid, neću ništa od toga", rekao sam.

„Moram malo da se naljutim. To mi se retko dešava, ali sad mi je stvarno došlo da se razljutim."

„Ра dobro, šta ćeš, ovo je takva situacija", rekao je Profesor češući ušnu školjku.

„Vi ste skoro stoprocentno odgovorni za sve ovo. Ja nisam ni za šta kriv. Vi ste sve započeli, razradili i mene uvukli u to. Ugradili ste ljudima kola u glave zato što vam se tako prohtelo, meni dali da obavim šafling pošto ste falsifikovali dokumente, izdali Sistem, naveli Krakere da nas ganjaju, doveli me u ovu nedođiju pod zemljom, a sad pokušavate i da okončate moj svet. Ovo je neviđeni užas! Zar nije tako? Svejedno, smesta me vratite u pređašnje stanje."

,,Hmm“, rekao je starac. „On je potpuno u pravu, deko", ubacila se bucmasta devojka. „Ti

si ponekad previše obuzet svojim stvarima i tako ljudima stvaraš probleme. Sećaš li se kako je bilo s onim eksperimentom s perajima? Moraš nešto da učiniš da mu pomogneš."

„Ја sam mislio sve najbolje, ali je sve išlo od lošeg ka gorem", rekao je starac pokunjeno. „А onda je došlo dotle da više ništa nije u mojim rukama. Ni ja tu ne mogu ništa, a ni ti tu ne možeš ništa. Kola su ubrzano pošla nizbrdo i više ih niko ne može zaustaviti."

,,Uh“, rekao sam. „Ali, ti bi u tom svetu trebalo da možeš da povratiš ono što si u

ovom izgubio. Ono što si izgubio i što gubiš." „Ono što sam izgubio?" „Tako je", rekao je Profesor. „Sve ono što si izgubio. Sve je

tamo."

Kraj sveta

Električna centrala

Kad sam joj po završetku čitanja snova ispričao da ću ići do Električne centrale, lice joj se smračilo.

„Električna centrala je u Šumi", rekla je peskom u kofi zatrpavajući užarene komade uglja.

„Maltene je na samom ulazu u Šumu", rekao sam. „Ра i sam Čuvar mi je rekao da to nije nikakav problem."

„Niko ne zna šta je Čuvaru u glavi. Sve i da se nalazi na njenom ulazu, Šuma je ipak opasno mesto."

„Ја svejedno idem da vidim. Stalo mi je do toga da nađem muzički instrument."

Kad je izvadila sav ugalj, otvorila je fioku koja je bila u donjem delu i istresla beli pepeo iz nje u kofu. A zatim je nekoliko puta odmahnula glavom.

„Idem i ja s tobom", rekla je. „Zašto? Ti sigurno ne želiš ni da se približavaš Šumi. A ni ja ne

želim da te uvlačim u to.“ „Ne mogu da te pustim da to radiš sam. Ti još ne shvataš svu

strahotu te Šume."

Pod oblačnim nebom zaputili smo se uz Reku ka istoku. Jutro je bilo toliko toplo da skoro da je podsećalo na dolazak proleća. Nije bilo ni daška vetra, i samo se ponegde nežno čuo žubor Reke koja je izgubila onu svoju ledenu bistrinu. Posle deset-

petnaest minuta hoda, skinuo sam rukavice i šal. „Kao da je proleće", rekao sam. „Da, zaista. Samo, ova toplota neće potrajati duže od jednog dana.

Uvek je tako. Zima će se brzo vratiti", rekla je ona. Kad smo na južnoj obali mosta prošli raštrkane kuće, s desne

strane puta su se mogla videti samo polja, a u skladu s tim se i makadamski put pretvorio u uzan prašnjavi zemljani drum. Između brazdi na poljima još su ponegde, poput ogrebotina, zaostali beli zaleđeni rubovi. Duž leve obale nizale su se vrbe, mekih grana zamočenih u Reku. Malene ptice su pokušavale da predahnu na njihovim drhturavim granama, ali bi posle nekoliko pokušaja da održe ravnotežu odustajale i odletele na drugo drvo. Bledi sunčevi zraci nežno su sijali. Nekoliko puta sam podigao glavu uvis da okusim tu mirnu toplotu. Desnu ruku ona je bila zavukla u džep svog kaputa, a levu u džep mog. Ja sam u levoj ruci nosio omanji kofer, a desnom držao njenu ruku u svom džepu. U koferu je bio naš ručak i poklone za Nastojnika.

Kad dođe proleće, toliko toga je mnogo lakše, razmišljao sam dodirujući njenu toplu ruku. Ako moja duša prebrodi zimu, i ako Senkino telo uspe da prebrodi zimu, možda ću uspeti da je povratim u obliku približnijem prvobitnom stanju. Kao što Senka kaže, zimu ću morati da savladam.

Hodali smo polako uzvodno, posmatrajući predele oko sebe. Za to vreme skoro da ni reč nismo progovorili, ni ona ni ja. Ipak, to nije bilo zato što nismo imali o čemu da razgovaramo, već zato što nismo osećali potrebu. Išli smo pomno posmatrajući jedan po jedan prizor oko nas: obrise belog snega koji je pratio udubljenja na zemlji, ptice s crvenim plodovima drveća u kljunovima, gruba i duboka polja puna zimskog povrća, malene rukavce koje je ponegde pravio rečni tok i planinski venac prekriven snegom. Svaki od tih prizora pred našim očima kao da nam je punio grudi iznenada pristiglom i trenutnom toplinom koja se širila u svaki delić naših tela. Čak ni u oblacima koji su prekrili nebo nije bilo one težine, a naš skromni svet bio je meko obmotan čudnovatim osećajem bliskosti.

Videli smo i divlje životinje kako tumaraju među uvelim rastinjem u potrazi za hranom. Bile su prekrivene bledim zlatnim krznom osenčenim belom bojom. Dlaka im je bila mnogo duža i gušća nego u jesen, ali se jasno videlo da su im tela mnogo mršavija nego ranije. U predelu ramena izbočene kosti štrče im poput federa na staroj sofi, a koža na vratu opuštena je toliko da visi sasvim nisko. Oči su im maltene beživotne, a nožni zglobovi natekli kao lopte. Jedino što je onaj rog što im štrči posred čela na njima bio nepromenjen. Isto kao i pre, ponosno isturen pravo nagore ka nebu.

U grupi od tri-četiri, divlje životinje hodale su duž brazda na poljima, premeštajući se od grma do grma. Plodovi i meki zeleni listovi pogodni za hranu, međutim, skoro se nigde više nisu mogli videti. Nešto plodova još je preostalo na visokim granama drveća, ali tako visokim da ih životinje uopšte nisu mogle dosegnuti. Uzalud pretražujući zemlju za opalim plodovima drveća, tužno su gledale uvis u ptice koje su ih kljucale.

„Zašto li divlje životinje ne diraju useve na poljima?" pitao sam. „То je tako. Ni sama ne znam zbog čega", rekla je ona. „Divlje

životinje nikad ne diraju ono što čovek stavlja u usta. Naravno, pojele bi ako im mi damo, ali u suprotnom, ne jedu ih."

Na obali Reke nekoliko životinja kleči na prednjim nogama i pije vodu iz rukavca. Čak i kad smo prošli tik pored njih, one su sve samo nastavljale da piju vodu, i ne podigavši pogled. Njihovi beli rogovi koji su se jasno ogledali o površinu vode u rukavcu izgledali su kao bele kosti potonule na samo dno.

Kao što mi je Čuvar objasnio, posle trideset minuta hoda uz Reku, negde kad smo prešavši Istočni most skrenuli desno, naišli smo na usku stazu. Bila je toliko uzana da smo lako mogli da je previdimo. U tom delu više nije bilo polja, a obe strane puteljka bile su obrasle visokom travom. Ta poljana prostirala se tačno između Istočne šume i polja.

Puteljak među travom postepeno prelazeći u uspon, dok je trava bivala sve proređenija, a onda odjednom uzbrdica postade strmija, pretvarajući se u stenu. Naravno, stena nije bila toliko strma da se uz nju ne bismo mogli popeti, jer su tu

postojali prilično solidni stepenici. Bila je to relativno meka peščana stena, a stepenici zaobljeni od gaženja. Posle dužeg hoda, konačno smo izbili na vrh brega. Njegova ukupna visina bila je otprilike nešto niža od Zapadnog brega na kome sam ja živeo.

Za razliku od severne strane, južna strana brega imala je glatku padinu. Još malo se nastavljalo uvelo rastinje, a iza njega se poput mora prostirala crna Istočna šuma.

Nas dvoje smo tu seli da uhvatimo dah, i neko vreme po- smatrali pejzaž oko sebe. Posmatran sa istočne strane, Grad je odavao mnogo drugačiji utisak od onog predela koji mi je uvek bio pred očima. Rečni tok bio je iznenađujuće pravolinijski, bez ijednog peščanog spruda, i izgledao je kao veštački kanal kojim je voda tekla pravo. Iza Reke se prostirala Severna močvara, a sa desne strane močvarnog zemljišta odvojena Rekom Istočna šuma prostirala se kao da nagriza izolovano područje zemlje. S leve strane, na ovoj obali Reke videla su se polja pored kojih smo prošli. Dokle god nam je pogled dopirao nije bilo nijedne kuće, a Istočni most stajao je prazan i usamljen. Ako čovek napregne pogled mogao je razaznati Radničku četvrt i Toranj sa satom, ali su oni izgledali nestvarno, poput nekakvog priviđenja na velikoj udaljenosti.

Posle kratkog predaha, zaputili smo se niz padinu ka Šumi. Na ulazu u Šumu nalazilo se plitko jezero providnog dna, a u samom centru stajao je samo panj ogromnog osušenog drveta boje kosti. Na njemu su stajale dve bele ptice i zurile u nas. Sneg je bio toliko tvrd da naše cipele na njemu ne ostaviše ni jedan jedini trag. Duga zima sasvim je promenila izgled Šume. U njoj nema ni cvrkuta ptica, niti ijedne bubice. Samo još džinovsko drveće crpi životnu snagu iz zaleđene dubine zemlje i proteže se visoko do sumornog oblačnog neba.

Hodajući stazom po Šumi, počeli smo da razaznajemo čudan zvuk. Bio je približan fijuku vetra razigranom usred Šume, ali se nigde oko nas nije osećao ni dašak vetra. Osim toga, bio je previše jednoličan za zvuk vetra, bez ikakve promene u tonu. Što smo više napredovali, bivao je sve glasniji i jasniji, ali nismo znali šta on predstavlja. I njoj je tada bio prvi put da odlazi do Električne centrale.

Tu je stajao jedan debeli hrast iza koga se video proplanak. Na samom kraju tog proplanka stajala je građevina koja je mogla biti Električna centrala. Na toj zgradi nije bilo ničeg specifičnog što bi ukazivalo da radi kao centrala. Izgledala je kao običan ogromni magacin. Niti je imala neka čudna postrojenja, niti su iz nje izlazili visokonaponski vodovi. Izgledalo je da je onaj bizarni fijuk koji je dopirao do naših ušiju poticao upravo iz te zgrade od opeke. Na ulazu

su stajala masivna dvokrilna gvozdena vrata, a sasvim u vrhu zida videlo se nekoliko prozorčića. Puteljak se završavao tačno na tom proplanku.

„Izgleda da je ovo Električna centrala", rekao sam. Vrata s prednje strane zgrade su, međutim, izgleda bila zaključana,

jer nas dvoje zajedničkim snagama nismo uspeli ni da ih pomaknemo. Odlučili smo da obiđemo jedan krug oko zgrade. S druge strane

zgrada je bila nešto duža nego spreda i u vrhu zida stajao je niz prozorčića istih kao i s prednje strane. Onaj neobični zvuk dopirao je kroz prozore iznutra. Ali, vrata nije bilo. Samo se uzdizao jednoličan zid od opeke, bez ikakvih posebnih obeležja. Izgledao je isto kao Zid kojim je bio opasan Grad, ali je gledajući ga izbliza postalo jasno da je načinjen od grube opeke sasvim drugačijeg kvaliteta od one od koje je bio sagrađen Zid. Bile su hrapave na dodir, ponegde i okrnjene.

Sa stražnje strane od iste takve opeke bila je podignuta prijatna priključna kuća za stanovanje. Bila je iste veličine kao i Čuvareva kućica, sa sasvim običnim prozorima i vratima. S prozora su umesto zavesa visila platna od vreća za zrnevlje, a na krovu je stajao dimnjak pocrneo od gareži. Ako ništa drugo, tu se barem osećao miris ljudskog prisustva. Tri puta po triput sam pokucao na drvena vrata, ali odgovora nije bilo. Vrata su bila zaključana.

„Preko puta je ulaz u Električnu centralu", rekla je i uzela me za ruku. Kad sam pogledao u pravcu u kom je pokazivala prstom, zaista sam ugledao mali ulaz u samom uglu stražnje strane zgrade i gvozdena vrata koja su bila otvorena ka spolja.

Kad smo stali ispred ulaznih vrata, onaj fijuk se pojačao. Unutrašnjost zgrade bila je još mračnija nego što sam zamišljao. Prekrio sam oči obema rukama dok se ne naviknu na mrak i dugo zurio u unutrašnjost, ali uopšte nisam mogao da zamislim šta je unutra. Tu nije bilo nijednog svetla - koliko je samo čudno da usred Električne centrale nema nikakvog osvet- ljenja - jedino je slaba svetlost prodirala kroz visoke prozore i zadržavala se negde na tavanici. Samo je fijuk, sam za sebe, obletao praznu zgradu.

Kako nije delovalo da bi me iko čuo čak i kad bih se oglasio, samo sam stajao tako na ulazu i skinuo naočare, čekajući da mi se oči naviknu na tamu. Malo odmaknuta, ona je stajala iza mene. Izgledala je kao da se radije ne bi približavala zgradi ako ne mora. Fijuk i tama ulivali su joj strah.

S obzirom na to da sam stalno u tami, nije potrajalo dugo dok nisam razaznao da unutra u zgradi, na sredini, stoji čovek. Bio je mršav i sitan. Čovek je netremice gledao u debeli okrugli gvozdeni stub od tri-četiri metra u prečniku koji se uzdizao pravo sve do

tavanice. Osim tog okruglog stuba, u unutrašnjosti zgrade nije bilo ničeg ni nalik na postrojenje, ničeg ni nalik na mašinu. Bila je prazna kao vežbaonica za jahanje. Po podu je bila postavljena ista onakva cigla od koje su sačinjeni zidovi. Zgrada je ličila na džinovsku peć.

Ostavivši nju na ulazu, u zgradu sam ušao sam. Kad sam stigao na pola puta od ulaza do okruglog stuba, čovek me je izgleda bio opazio. Nepomičan, samo je okrenuo glavu u mom pravcu i netremice gledao kako mu se približavam. Bio je mlad. Možda nekoliko godina mlađi od mene. U svakom pogledu, njegova spoljašnjost bila je sušta suprotnost Čuvarevoj. Tankih udova i vrata, i belog lica. Koža mu je bila glatka, maltene bez traga brade ili brkova, visokih zalizaka na širokom čelu. I odeća na njemu bila je čista i uredna.

„Dobar dan“, rekao sam. Čvrsto stisnutih usana on je gledao u mene, pa se blago naklonio. „Nadam se da ne smetam", rekao sam. Morao sam da govorim

glasno zbog onog fijuka. Čovek je odmahnuo glavom ukazujući da mu ne smetam, pa mi prstom pokazao na prozorčić veličine razglednice na okruglom stubu. To je valjda značilo da pogledam kroz njega. Kad sam bolje pogledao, prozorčić je bio deo vrata na okruglom stubu. Vrata su bila čvrsto zatvorena rezom. Kroz prozorčić se videlo kako se nekakav ogromni ventilator, postavljen paralelno s podom, silovito i brzo vrti. Kao da se vrtela osovina nekog motora od nekoliko hiljada konja. Pretpostavljao sam da snaga vetra koji odnekud duva pokreće ventilator čija se energija koristi za pravljenje struje.

„То je vetar", rekao sam. U znak potvrde, čovek je klimnuo glavom. Potom me je uzeo pod

ruku i poveo me ka ulazu. Bio je za pola glave niži od mene. Hodali smo rame uz rame do ulaza, poput starih prijatelja. Na ulazu je stajala ona. Čovek se i njoj, isto kao i meni, blago naklonio.

„Dobar dan", rekla je. „Dobar dan", odgovorio je čovek. Odveo nas je do mesta do kog fijuk nije dopirao. Bilo je to polje u

raskrčenom delu Šume iza kućice. Posedali smo tu na neke naredane panjeve.

„Izvinite, ne mogu da govorim previše glasno", pravdao se mladi nastojnik. ,yi ste sigurno došli iz Grada."

Jeste, odgovorio sam. „Kao što vidite", rekao je mladi muškarac, „električna energija

Grada potiče od vetra. Ovde u zemlji postoji velika otvorena rupa i mi koristimo vetar koji duva iz nje."

Muškarac zaćuta na trenutak, gledajući u zemlju pod nogama.

,Vetar duva jednom u tri dana. U ovom kraju ima mnogo podzemnih jama. Kroz njih ili izbija voda ili duva vetar. Ja ovde održavam postrojenja. Kad nema vetra, zatvaram rezu na ventilatoru, podmazujem ga, ili zaštićujem prekidače da se ne zalede, znate. Struja koja se ovde proizvede do Grada stiže podzemnim vodovima."

Nastojnik je to rekao pa se osvrnuo i pogledao polje. Bilo je opasano visokom Šumom kao zidom. Crna zemlja na njivi bila je brižljivo uređena, ali na njoj još nije bilo nijednog useva.

„Kad imam vremena malo-pomalo krčim Šumu i proširujem njivu. Pošto sam sam, naravno da ne mogu da postignem ništa veliko. Zaobilazim veliko drveće i biram mesta na kojima nešto mogu da učinim. Samo, lepo je kad nešto radiš sa svojih deset prstiju. Kad dođe proleće, imam i povrća. Jeste li ovamo došli da pogledate ovo mesto?“

„Tako je“, rekao sam. „Ovde nikad ne viđam ljude iz Grada1', rekao je Nastojnik. „Niko

ne zalazi u Šumu. Naravno, izuzimajući ljude koji obavljaju isporuku. Jednom nedeljno oni mi isporučuju hranu i dnevne potrepštine."

„Ovde sve vreme živite sami?" pitao sam. „Jeste. Već prilično dugo. Toliko dugo da već po zvuku znam u

kom je stanju svaki delić mašina. Ja s njima svakodnevno razgovaram, tako i znam. Kad nešto dugo radiš, znaš takve stvari. Ako su mašine u redu, i ja sam miran. Raspoznajem ja i u zvuke Šume. A njih ima raznih. Ta Šuma kao da je živa."

„Zar vam nije teško da sami živite u Šumi?" „Da li je to teško ili nije, u to se ja ne razumem baš najbolje",

rekao je. „Šuma je tu, a ja tu živim. To je sve. Neko mora da bude ovde i pazi na mašine. Osim toga, ovo gde sam ja praktično je ulaz u Šumu i ne znam mnogo o onome što se nalazi u njenoj dubini."

„Dolaze li i drugi ljudi da žive u Šumi?" pitala je ona. Nastojnik je neko vreme mislio, pa ubrzo nekoliko puta blago

klimnuo glavom. „Znam nekoliko njih. Oni su svi duboko unutra, ali ih ima

nekoliko. Kopaju ugalj, krče šumu i prave njive i slično. Ali ja sam do sad sreo svega nekolicinu, a samo sam s nekoliko njih razgovarao. To je zbog toga što me oni ne prihvataju. Oni žive u Šumi, a ja živim ovde i to je sve. Verovatno u dubini Šume ima još takvih ljudi, ali ne znam ništa više od toga. Ja u dubinu Šume ne zalazim, a oni gotovo nikad ne dolaze do ulaza u Šumu."

„Jeste li ikad videli neku ženu?" zapitala je ona. „Ženu od trideset jednu ili trideset dve godine."

Nastojnik je odmahnuo glavom. „Ne, nisam video nijednu ženu. Svi koje sam sreo bili su muškarci."

Pogledao sam u nju, ali ona nije izgovorila više ništa.

Okorela zemlja čuda Enciklopedija na čačkalici, besmrtnost, spajalice

,,Uh“, rekao sam. „Zar stvarno ne možete ništa da učinite? Koliko je daleko situacija odmakla po vašem proračunu?"

,,Je 1’ to misliš na situaciju u svojoj glavi?" pitao je Profesor. „Razume se", rekao sam. Zar postoji neka druga situacija? „Do kog

stepena je uništeno ono što je bilo u mojoj glavi?" „Ро mojoj proceni, otprilike pre šest sati tvoja skretnica B se već

istopila. Kad kažem ’istopila’, tu reč upotrebljavam iz praktičnih razloga, a to ne znači da se jedan deo tvog mozga stvarno istopio, nego..."

„Nego se treće kolo zamrznulo, a drugo kolo je crklo, je 1’ tako?" „Jeste, o tome se radi. Stoga je, кб što ti malopre rekoh, u tebi već

započeto premošćavanje da bi se to nadomestilo. Drugim rečima, počeo si da proizvodiš sećanja. Da upotrebim metaforu, u skladu s promenama u modelu fabrike slonova koja se nalazi u tvojoj podsvesti, u toku je podešavanje kanala koji povezuje nju i površinski sloj tvoje svesti."

„А to znači", rekao sam, „da ni skretnica A ne funkcioniše kako treba, je 1’ tako? Odnosno, iz kola u mojoj podsvesti pro- curile su informacije, zar ne?"

„Precizno govoreći nije tako“, rekao je Profesor. „Taj kanal postoji od samog početka. Ma koliko mi delili tvoj sistem spoznaje, ne smemo odseći taj kanal. To znači da se tvoj površinski sloj svesti, ili kolo 1, zasniva na tome da crpi napajanje iz tvoje podsvesti, odnosno kola 2. Taj kanal je i koren drveta, ali i zemlja. Ako toga nema, ljudski mozak ne funkcioniše. Zato smo i ostavili taj kanal. U

najmanjoj mogućoj meri, tako da u normalnim okolnostima ne bude bespotrebnog propuštanja i curenja, znaš. Usled topljenja skretnice B dogodilo se pražnjenje energije koje je kanalu nanelo abnormalan šok. On je iznenadio tvoj mozak koji je zato započeo proces premošćavanja."

„Da li to znači da će ta proizvodnja novih sećanja od sada pa nadalje da se nastavi ubrzanim korakom?"

„Tako je. Jednostavno rečeno, to ti je nešto kao deja vu. U principu, ništa različito. To će se verovatno nastaviti još neko vreme, a onda će ubrzo krenuti ka reorganizaciji sveta u skladu s tim novim sećanjima."

„Reorganizaciji sveta?" „Tako je. Ti se sad spremaš da se preseliš u jedan drugi svet.

Zbog toga se i svet koji vidiš pred sobom menja mic po mic. To je ono što svest i predstavlja. Svet se i menja s tom svešću. Činjenica jeste da svet postoji sad i ovde, i na ovakav način. Ali, posmatrajući ga na pojavnom nivou, on je samo jedna od bezbroj mogućnosti. Ako bismo sitničarili, svet se menja u zavisnosti od toga da 1’ si krenuo desnom ili levom nogom. Nije onda ništa čudno da se svet menja ako se menjaju sećanja."

„То mi zvuči kao sofizam", rekao sam. „Previše teoretski. Prenebregavate faktor vremena. Tako nešto bi postalo problem samo u vremenskom paradoksu."

„Ovo u izvesnom smislu i jeste vremenski paradoks", rekao je Profesor. „Stvarajući svoja sećanja, ti stvaraš svoj lični paralelni svet."

„Što znači da se svet koji upravo doživljavam malo-pomalo udaljava od mog prvobitnog sveta, zar ne?"

„То niti mogu da znam, niti to iko može dokazati. Sve što ti govorim jeste da se ne može poreći takva mogućnost. Normalno da ti ne pričam o nekom graničnom paralelnom svetu ko iz naučnofantastičnih knjiga. Sve je to pitanje svesti o tome.

To je slika sveta kako je tvoja svest spoznaje. A ja mislim da se on menja u raznim aspektima."

„Dakle, posle te promene, prebaciće se skretnica A, po- javiće se potpuno drugi svet, a ja ću živeti u njemu? I ja tu transformaciju ne mogu izbeći, nego mi ostaje samo da sedim i da čekani?"

„Tako je." „Dokle će trajati taj svet?" „Zauvek", rekao je Profesor. „Stvarno ne razumem", rekao sam. „Zbog čega ’zauvek’? Telo bi

trebalo da ima svoju konačnost. Ako organizam umre, umire i mozak. Ako mozak umre, to je kraj svesti. Zar nije tako?"

„Nije tako. Misao ne poznaje vreme. U tome je razlika između misli i snova. Misao sve može da vidi u sekundi. Može i da iskusi večnost. Možeš i da postaviš zatvoreno kolo, a misli će se po njemu vrteti bez prestanka. Takve su ti misli. Nisu one кб san koji može da se prekine. To ti je kao enciklopedija na čačkalici."

„Enciklopedija na čačkalici?" „Enciklopedija na čačkalici je teoretska igra koju je smislio neki

naučnik. Teorija o tome kako se cela enciklopedija može urezati na jednu čačkalicu. Znaš li kako?"

„Stvarno ne znam." „Jednostavno je. Informacije, to jest ceo tekst enciklopedije,

pretvara se u brojeve. Svako slovo se pretvara u dvocifreni broj. A je 01, B je 02, i tako dalje. 00 je prored, a na isti način se i tačka i zarez pretvaraju u brojeve. Ispred čitavog niza stavlja se decimala. Na taj način niže se veoma dugačak broj iza decimale. Recimo 0,1732000631. .. Potom se ta cifra urezuje u određenu tačku na čačkalici. Odnosno, ako je 0,50000... tačno na sredini čačkalice, onda 0,3333... označava tačku na prvoj trećini čačkalice. Razumeš na šta mislim?"

„Razumem." „Na taj način se svaka informacija, ma koliko dugačka bila,

urezuje u neku tačku na čačkalici. Ovo je naravno samo teorija, u stvarnosti je neizvodljiva. Toliko sitna tačka ne bi se mogla urezati uz pomoć današnje tehnologije. Ipak, možeš da shvatiš prirodu

ljudske misli. Vreme predstavlja dužinu čačkalice. Količina infor-macija koje možeš da sabiješ u čačkalicu nema veze s njenom dužinom. Ona može biti bilo koje dužine. Može i da se nastavlja skoro u beskraj. Ako pak ima beskonačan broj decimala, onda to i jeste beskraj. Ne završava se. Razumeš? Problem je u softveru. Sa hardverom to nema nikakve veze. Bila to čačkalica, dvesta metara dugačko stablo ili ekvator, nema baš nikakve veze. Čak i ako tvoje telo umre i istrune, a tvoja svest se ugasi, tvoja misao će biti uhvaćena u tački u onoj sekundi pre toga, i deliće se u beskonačno. Seti se starog paradoksa o streli u letu. Onog: ’strela miruje’. Smrt tela je strela u letu. Ona leti pravo ka tvom mozgu, i to niko ne može da izbegne. Svaki čovek će jednom umreti, a telo će iščeznuti. Vreme strelu goni napred. Ali, znaš, кб što ti malopre rekoh, misao nastavlja da deli to vreme zauvek. Zbog toga ovaj paradoks postoji u stvarnosti. Strela nikad ne pogađa u metu.“

„Drugim rečima“, rekao sam, „to je besmrtnost." „Tako je. Ljudi koji su ušli u svoje misli besmrtni su. Iako

precizno govoreći to nije besmrtnost, ali je približno tome. To je večni život."

„А to je i bio pravi cilj vašeg istraživanja, zar ne?" „Ne, nije tako", rekao je Profesor. „Ni sam na to u početku nisam

obratio pažnju. Isprva sam to istraživanje započeo iz pukog zanimanja za to. Na to sam, međutim, naleteo kako je istraživanje odmicalo. Tada sam otkrio da ljudi ne postaju besmrtni time što će produžiti vreme, već tako što će ga izdeliti."

„I onda ste mene uvukli u taj svet besmrtnosti, je 1’ tako?" „Ne, to je bilo pukom slučajnošću. Uopšte nisam imao tu nameru.

Veruj mi, molim te. Stvarno je tako. Nije mi bila na- mera da ti ovo napravim. Samo, sada to više nije stvar izbora. Ti sada možeš da uradiš samo jedno da bi se izvukao iz tog besmrtnog sveta."

„А to je?" „Da sad umreš", izgovorio je to Profesor sasvim formalno. „Da

umreš pre nego što se skretnica A poveže. Na taj način, ništa neće ostati."

Pećinom je zavladala mrtva tišina. Profesor se nakašljao, bucmasta devojka je uzdahnula, a ja sam izvadio viski i popio ga. Niko od nas nije progovorio ni reč.

A... kakav je to svet?“ upitao sam Profesora. „Taj besmrtni svet.“ „Кб što ti malopre rekoh“, kazao je Profesor, „to je miran svet. To

je tvoj svet, svet koji si sam napravio. U njemu možeš biti ono što jesi. U njemu je sve, a istovremeno u njemu nema ničeg- Možeš li da zamisliš takav svet?“

„Stvarno ne mogu.“ „Ali, to je ono što je tvoja podsvest stvorila. A to ne može svako.

Ima onih koji zauvek tumaraju po haotičnom i kontradiktornom svetu. Ali ti si drugačiji. Ti si čovek podoban za besmrtnost."

„А kada će se dogoditi taj prelaz u drugi svet?“ upitala je bucmasta devojka.

Profesor je pogledao na svoj ručni sat. I ja sam pogledao na svoj. Bilo je šest i dvadeset pet. Već se sasvim razdanilo. I jutarnje novine su već razdeljene.

„Ро mom proračunu, za dvadeset devet sati i trideset pet minuta", rekao je Profesor. „Možda grešim plus-minus četrdeset pet minuta, ali to je sve. Da bi nam bilo lakše, podesio sam ga u podne. Sutra u podne."

Zavrteo sam glavom. Da bi nam bilo lakše? Opet sam popio gutijaj viskija. Ali, koliko god pio, moje telo uopšte nije imalo osećaj da je u njega ušao alkohol. Nisam čak osećao ni ukus viskija. Bio je to čudan osećaj, želudac mi je bio stvrdnut kao kamen.

„Šta ćeš sad da radiš?" upitala me je devojka položivši mi ruku na krilo.

„Ра, ne znam", rekao sam. ,,U svakom slučaju, hoću da se popnem na površinu zemlje. Ne bih na ovakvom mestu da čekam da stvari idu svojim tokom. Otići ću negde gde sunce izlazi. Tek tamo ću razmišljati šta dalje."

„Је Г to bilo sve što treba da ti objasnim?" upitao me je Profesor. „Jeste, hvala", odgovorio sam. „Sigurno si ljut na mene." „Ра, malo jesam", rekao sam. „Ali od ljutnje nemam ništa, a 1 sve

je toliko suludo da uopšte ne mogu da progutam da se to stvarno dešava. Možda ću sa zakašnjenjem da se naljutim mnogo više. Doduše, tad ću već možda biti mrtav za ovaj svet."

„Stvarno nisam imao nameru da ovol’ko zalazim u detalje da bih ti objasnio", rekao je Profesor. „Da ti nisam гекб za ovo, sve bi se završilo, a ti ništa ne bi ni znao. A možda je to psihološki lakše. Ali da znaš, nećeš ti umreti. Samo će tvoja svest zauvek nestati."

„Ista stvar", rekao sam. „Svejedno, hteo sam da znam kako stoje stvari. Ako ništa drugo, ovo je moj život. Ne želim da mi se neki prekidač isključi bez mog znanja. Sve svoje želim sam da sredim. Pokažite mi gde je izlaz, molim vas."

„Izlaz?" „Izlaz koji vodi odavde na površinu zemlje." „То će potrajati, a i moraćeš proći pored gnezda Crnimraka. Ne

smeta ti?"

„Nema veze. Šta sad još može da me uplaši?" ,,U redu", rekao je Profesor. „Kad siđeš s ove stene, doći ćeš do

vode. Ona se sad povukla i sasvim je mirna, pa ćeš moći lako da je preplivaš. Plivaj u pravcu jug-jugozapad. Baterijskom lampom ću ti osvetliti pravac. Plivaj pravo i naići ćeš na malu rupu na zidu s druge strane koja se nalazi malo iznad površine vode. Kad prođeš kroz nju izaći ćeš u odvodni kanal. Taj odvodni kanal nadovezuje se pravo na tračnice podzemne železnice."

„Podzemne železnice?" „Da, tako je. Negde između stanica Gaienmae i Aojama Ićome na

liniji Ginza podzemne železnice." „А zašto se nadovezuje na podzemnu železnicu?" „Zato što Crnimraci pod kontrolom drže tračnice podzemne

železnice. Preko dana i nekako, ali noću oni u podzemnoj že- leznici rade što god im se ’oće. Radovi na tokijskoj podzemnoj železnici drastično su proširili područje aktivnosti Crnimraka. Napravili su im još više prolaza. Povremeno uhvate ponekog železničara pa ga pojedu."

„Zašto to niko ne obelodani?" „Bilo bi strašno kad bi se to objavilo. Kad bi za to znao ceo svet,

ko bi radio u podzemnoj železnici? Ko bi se uopšte vozio njome? Nadležni naravno znaju za to, pa su ojačali zidove, zacementirali rupe i pojačali rasvetu iz bezbednosnih razloga, al’ se Crnimraci ne daju tek tako odvratiti. Oni za jednu noć iskopaju rupu ii’ pregrizu strujne kablove."

„Ako je izlaz između stanica Gaienmae i Aojama Ićome, koji je onda ovo kraj gde smo sad?“

„Ра, šta znam, valjda ispod hrama Meiđi, kod ulice Omo- tesando. Ni sam ne znam baš tačno na kojoj smo tački. Put je krivudav i prilično uzak, pa treba vremena, al’ se ne mož’ izgubiti. Odavde prvo ideš u pravcu Sendagaje. Imaj na umu da se gnezdo Crnimraka nalazi otprilike nešto ispred Nacionalnog stadiona. Odatle put skreće nadesno. Kad se skrene desno, ide se ka stadionu Dingu, a otud se kod muzeja izlazi na Ginza liniju podzemne železnice u ulici Aojama. Do izlaza treba oko dva sata. Jesi 1’ manje-više shvatio?"

„Jesam. “ „Deo u blizini gnezda Crnimraka prođi što god brže možeš. Ne

valja da se smucaš na onak’om mestu. Onda pripazi u podzemnoj železnici. Tud prolazi struja visokog napona, a i vozovi neprestano prolaze. Sad ti je špic, znaš. Bilo bi glupo da te voz pregazi taman kad uspeš da izađeš odavde."

„Pripaziću", rekao sam. „А šta ćete vi sad?"

„Istego sam nogu, a i kad bi’ sad izašo napolje, ganjali bi me i ovi iz Sistema i Krakeri. Pritajiću se ovde neko vreme. Ovde me niko neće juriti. Srećom, i hrane ste mi doneli. Pošto malo jedem, od ovog ću moći da preživim tri-četri dana", rekao je Profesor. ,,’Ajd ti sad. Niš’ za mene ne brigaj."

„А šta ću s uređajem za rasterivanje Crnimraka? Do izlaza će mi biti potrebna dva uređaja, što znači da vama neće ostati nijedan."

„Povedi i moju unuku sa sobom", rekao je Profesor. „Kad te ona otprati, vratiće se da mene izvede."

„Može", rekla je unuka. „А šta ćemo ako joj se nešto desi? Ako je uhvate ili nešto tako?" „Neće me uhvatiti", rekla je ona. „Nemaj brige", rekao je Profesor. „Ovo dete je stvarno pouzdano

za svoje godine. Imam poverenja u nju. A i nije da nemam načina, ako bude nužda. Mogu da napravim priručno sredstvo za rasterivanje Crnimraka makar imo samo bateriju, vodu i male parčiće metala. U principu je jednostavno pa nije onol’ko efikasno ko uređaj, al’ služeći se prednostima ove lokacije, moći ću makar da rasteram te stvorove. Eno, celim putem sam posipao one parčiće metala, vido si? Crnimraci ne mogu da ih smisle. Doduše, ne deluju duže od petn’es’-dva’es’ minuta."

„Parčići metala - mislite na one spajalice?" pitao sam. „Jes’, jes’. Spajalice su ti najpogodnije. Em su badava, em ne

rđaju, odma’ se namagnetišu, mož’ i da ih povežeš i nosiš oko vrata. Kako god da okreneš, one su broj jedan."

Iz džepa vindjakne izvadio sam šaku spajalica i dao je Profesoru u ruku. „Dovoljno je da imam ovo, je 1’ da?"

„То, to", rekao je Profesor iznenađeno. „Ima da ti bude od fantastične koristi. Usput sam u stvari malo pretero s po- sipanjem, pa sam mislio da ih neće biti dovoljno. Stvarno si bistar. Ne, izvini, ovol’ko da neko mućne glavom, stvarno je retkost."

,Угете nam je da pođemo, deko", rekla je unuka. „Nemamo baš mnogo vremena."

„Čuvajte se", rekao je Profesor. „Crnimraci, lukavi su to stvorovi."

„Biće sve u redu. Vratiću se“, rekla je unuka i blago cmo- knula Profesora u čelo.

„А tebi se stvarno izvinjavam što je sve ovako ispalo", rekao je Profesor meni. „Kad bi’ mogo, menjo bi’ se s tobom. Ja sam se lepo naživeo, ni za čim ne žalim. Za tebe je ovo malo prerano. Kad je tako naprečac, duša ne bude spremna, a na ovom svetu ostane mnogo toga za čim se žali."

Ćutke sam klimnuo glavom. „Al’ se nemoj previše bojati", nastavio je Profesor. „Nemaš čega

da se bojiš. Razumeš da ovo nije smrt? Ovo je večni život. A u njemu možeš biti ono što jesi. U poređenju s tim, ovaj svet sada nije ništa drugo do lažno priviđenje. Nemoj to zaboraviti."

„Onda, idemo?" rekla je devojka i uhvatila me pod ruku.

Kraj sveta Muzički instrumenti

Mladi Nastojnik Električne centrale uveo je nas dvoje u svoju kućicu. Kako je kročio unutra, proverio je vatru u peći, poneo čajnik s prokuvanom vodom u kuhinju, i skuvao nam čaj. Potpuno promrzli od studeni u Šumi, bili smo zahvalni što smo mogli da popijemo topli čaj. Dok smo ispijali čaj, sve vreme se čuo fijuk vetra.

„Ovo je čaj od biljke koja se može naći u Šumi“, rekao je Nastojnik. „Celo leto ga sušim u hladovini, pa mi potraje čitavu zimu. Hranljiv je, a i greje telo.“

„Stvarno je ukusan11, rekla je ona. Bio je mirisan, sladunjavog ukusa. „Kako se zove biljka od čijeg je lišća?" upitao sam. „Ра, ne znam joj baš ime", rekao je mladić. „Trava koja raste u

Šumi. Ima lep miris pa sam zato probao da napravim čaj od nje. To je neka zelena, niska trava, koja cveta negde oko jula meseca. U to vreme uberem kratke listove i osušim ih. Divlje životinje vole da jedu njene cvetove."

„I divlje životinje dolaze ovamo?" upitah. „Aha, doduše, do početka jeseni. Kako se bliži zima, prestaju da

zalaze u Šumu. Kad otopli, dolaze u grupama od po nekoliko, pa se

igraju sa mnom. Zato što ih hranim. Ali u zimu ne. Iako znaju da će dobiti hranu, ne prilaze Šumi. Zbog toga sam sam kao panj po čitavu zimu.“

„Hoćete li da ručate zajedno s nama?“ pitala je ona. „Poneli smo sendviče i voće, ali izgleda da imamo i previše za dvoje. Šta kažete?"

„Bio bih vam zahvalan", rekao je Nastojnik. „Odavno nisam jeo nešto što je neko drugi pripremio. A ja imam dinstane šumske pečurke. Hoćete li da probate?"

„Hoćemo, hvala", rekao sam. Sve troje smo jeli sendviče koje je ona napravila i dinstane

pečurke, a posle obeda smo jeli voće i pili čaj. Za vreme jela skoro da nismo progovorili. U našoj ćutnji fijuk vetra počeo je poput providne vode da prodire u sobu i ispunjava tu tišinu. Zvuk viljušaka, noževa i posuđa pomešan sa fijucima vetra dobio je nekako nestvaran prizvuk.

„Nikada ne izlazite iz Šume?" upitao sam ja Nastojnika. „Ne", reče on i tiho odmahnu glavom. „То je tako. Uvek sam

ovde i staram se o Električnoj centrali. Možda će neko jednog dana doći da preuzme taj posao. Ne znam kada, ali ako tako bude, tad ću moći da odem iz Šume i vratim se u Grad. Ne mogu da kročim ni jedan korak izvan nje. Čekam vetar koji duva svaka tri dana."

Klimnuo sam glavom i ispio preostali čaj. Nije prošlo mnogo vremena otkad se začuo fijuk vetra. Potrajaće još barem dva - dva i po sata. Pomno osluškujući taj fijuk vetra, malo-pomalo počeo sam da stičem osećaj kao da mi vuče telo na tu stranu. Zamišljao sam da mora da je usamljen dok sam samcit u toj praznoj centrali usred Šume sluša fijuke vetra.

„Nego, vi sigurno niste dovde došli samo da biste razgledali centralu, zar ne?" rekao je mladić. „Jer, kao što vam malopre rekoh, ljudi iz Grada ovamo nikad ne dolaze."

„Došli smo u potrazi za muzičkim instrumentima", rekao sam. „Rečeno mi je da dođem kod vas da vas pitam znate li gde se nalaze muzički instrumenti."

Nekoliko puta je klimnuo glavom, neko vreme zagledan u viljušku i nož prekrštene na tanjiru.

„Tačno je, ovde ima nekoliko muzičkih instrumenata. Stari su pa ne znam jesu li upotrebljivi ili ne, ali ako ima onih koji

su upotrebljivi, uzmite ih. Ja ionako ništa ne umem da sviram. Samo ih gledam kako stoje jedan do drugog. Hoćete li da pogledate?"

Ako bismo mogli", rekao sam. Povukao je stolicu i ustao, a ja sam ga sledio. „Izvolite ovuda. Izloženi su u spavaćoj sobi", rekao je. ja ću ostati

ovde da pospremim sudove i skuvam kafu", rekla je ona. Nastojnik je otvorio vrata koja su vodila u spavaću sobu, upalio

svetio i uveo me unutra. „Ovde su", rekao je. Duž zida spavaće sobe nizali su se razni muzički instrumenti. Svi

su bili toliko dotrajali da bi se slobodno mogli nazvati antikvitetima, i većina njih su bili žičani instrumenti. Mandolina, gitara, violončelo i nekakva mala harfa. Većina žica bila je crvena od rđe, pokidana ili je pak nedostajala. U Gradu se sigurno ne bi mogle naći nove da se zamene.

Bilo je među njima i instrumenata koje nikad do tad nisam video. Drveni instrument u obliku daske za pranje veša iz koje je štrčao red metalnih žica poput kandži. Uzeo sam ga u ruke i malo ga isprobao, ali nije odao ama baš nikakav zvuk. Bio je i jedan instrument sa nekoliko malih doboša u nizu. Imao je i specijalne male palice, pa ipak, njima izgleda nije bilo moguće proizvesti nikakav zvuk. Postojao je i oveći duvački instrument oblika sličnog fagotu, ali ja očigledno nisam znao kako da ga upotrebim.

Nastojnik je sedeo na malom drvenom krevetu i posmatrao mene dok razgledam instrumente, jedan za drugim. I prekrivač i jastuk bili su čisti i uredno namešteni.

„Ima li nešto što biste mogli upotrebiti?" obratio mi se. „Ра, nisam siguran", rekao sam. „Sve su to stari instrumenti.

Pokušaću." Ustao je sa kreveta i otišao do vrata, zatvorio ih i vratio se. Pošto

u spavaćoj sobi nije bilo prozora, zatvorena vrata prigušila su fijuk vetra.

„Zar vas ne kopka zbog čega ja skupljam ovakve stvari?" pitao me je Nastojnik. ,,U ovom Gradu tako nešto nikoga ne zanima. Nikog od ljudi iz Grada ne zanimaju stvari. Naravno,

svi imaju stvari neophodne za život. Lonce, noževe, čaršave, odeću i tome slično. Ali, njima je to dovoljno. Dovoljno je da im služe svrsi. Niko ne želi ništa izvan toga. Ja, međutim, nisam takav. Veoma me zanimaju ovakve stvari. Ni meni samom nije jasno zašto je to tako. Ali, mene privlače ovakve stvari. Stvari složenih oblika, lepe stvari."

Spustio je jednu ruku na jastuk, a drugu zavukao u džep pantalona.

„Zbog toga, da budem iskren, volim i ovu Električnu centralu", nastavio je. ,Ventilator, razne merne instrumente, transformatore. Možda u meni oduvek postoji takva sklonost, pa sam zato i poslat ovamo. A možda mi se ta sklonost razvila otkad sam ovamo došao i vodim samački život. Ovamo sam došao veoma davno, i potpuno sam zaboravio sve što je bilo pre. Zato mi se ponekad čini da se više nikad neću vratiti u Grad. Jer, dokle god u meni ima te sklonosti, Grad me više nikad neće ni prihvatiti."

Uzeo sam u ruku violinu na kojoj su ostale još samo dve žice, i pokušao da ih trgnem. Začuo se suv, stakato ton.

„Odakle skupljate muzičke instrumente?" pitao sam. „Sa raznih mesta", rekao je. „Zamolio sam ljude koji mi donose

namirnice da ih skupljaju za mene. Dešava se da stari muzički instrumenti stoje zatrpani u ormarima ili šupama raznih kuća. Mnogi su neupotrebljeni završili kao ogrev, ali još ih je malo ostalo. Zamolio sam da mi takve donesu ako ih pronađu. Svi muzički instrumenti su lepog oblika. Ja niti znam kako se upotrebljavaju, niti to želim, ali osećam tu lepotu samo dok ih gledam. Tako su komplikovani, a i na njima nema ničeg suvišnog. Stalno tu sedim i gledam u njih. Samo to, i ja sam zadovoljan. Mislite li da je čudno što ja to tako osećam?"

„Muzički instrumenti su veoma lepi", rekao sam. „Tu nema ničeg čudnog."

Pogled mi je zastao na ručnoj harmonici koja se preturila između violončela i doboša, i ja je podigoh. Bila je starinskog tipa, sa dugmićima umesto dirki. Na čvrsto stisnutom mehu ponegde je bilo sitnih pukotina, ali koliko sam mogao da vidim, nisu propuštale vazduh. Provukao sam šake ispod kaiševa s dve strane i probao nekoliko puta da je razvučem i skupim. Bilo je potrebno mnogo šire razvlačiti je i zatvarati nego što sam mislio, ali je delovalo da ću moći nekako da sviram na njoj ako samo budem pritiskao odgovarajuću dugmad. Samo ako ne propušta vazduh, harmonika nije preterano kompli- kovan instrument, a čak i da propušta vazduh, relativno bi se jednostavno dala popraviti.

„Mogu li da pokušam nešto da odsviram?" upitao sam. „Samo izvolite. Za to i služi", rekao je mladić.

Rastežući i zatvarajući meh, probao sam da pritiskam dugmad redom, odozdo nagore. Ispod dugmadi se čuo sasvim tih zvuk, ali su to bili ipak pravi tonovi na lestvici. Potom sam probao da još jednom ispritiskam dugmad odozgo nadole.

„Kakvi čudni zvuci", rekao je mladić sa zanimanjem. „Kao da menjaju boje."

„Pritiskanjem dugmadi proizvode se različiti tonovi. Svaki se ponaosob razlikuje. A među njima ima tonova koji su u saglasju i onih koji nisu."

„Ne razumem baš najbolje šta je to. Šta to znači - saglasje? Da oni jedni druge traže?"

„Upravo tako", rekao sam. Probao sam da pronađem jedan odgovarajući akord. Iako ton nije bio uštimovan, to ipak nije bio neprijatan zvuk. Ali, nisam mogao da se setim pesme. Samo akorda.

„Jesu li to bili tonovi u saglasju?" „Tako je", odgovorio sam. „Ne znam", rekao je. „То je bio i više nego čudan zvuk. Takav

zvuk po prvi put čujem. Ne znam kako to da izrazim. Nije ni kao zvuk vetra, a ni kao pesma ptica."

To je rekao i spustio ruke u krilo, pogledao u harmoniku pa u moje lice.

„Svejedno, poklanjam vam taj instrument. Uzmite sve instrumente koje želite. Takve stvari treba da budu kod onog koji zna kako da ih koristi. Ja s njima ne znam šta bih", rekao je i neko vreme osluškivao fijuk vetra. „Idem još jednom da pogledam kako radi mašina. Moram da je proveravam svakih trideset minuta. Da li se ventilator okreće kako treba, da li transformator radi bez problema, i tome slično. Možete li da me sačekate u susednoj prostoriji?"

Kad je mladić izašao, ja sam se vratio u trpezariju i popio kafu koju mi je ona skuvala.

„Је li to muzički instrument?" pitala je ona. „Jedna vrsta muzičkog instrumenta", rekao sam. „Instrumenata

ima raznih vrsta, pa se i njihovi zvuci razlikuju u zavisnosti od toga." „Liči na meh." „Princip mu i jeste isti." „Mogu li da ga dodirnem?" „Naravno", rekao sam i dao joj harmoniku. Uzela ju je obema

rukama kao da postupa s krhkim mladunčetom neke životinje, i zagledala se u nju.

„Čudan je nekako", rekla je i nelagodno se nasmešila. „Ali, dobro je što si ga našao. Raduješ se?"

„Stvarno je vredelo doći dovde."

„Ovom čoveku senka nije odstranjena kako treba. Ostalo mu je sasvim malo, ali još uvek ima to malo senke", rekla je šapatom. „Zato i jeste u Šumi. Nije ni dovoljno jakog duha da bi išao dublje u Šumu, niti može da se vrati u Grad. Zao mi ga je."

„Misliš li da je i tvoja majka u Šumi?" „Možda jeste, možda i nije", rekla je. „Istinu ne znam. Samo mi

je palo na pamet."

Mladić se u kućicu vratio posle sedam-osam minuta. Zahvalio sam mu za instrument, otvorio kofer, izvadio poklone iz njega i poredao ih po stolu. Mali sat, šahovsku tablu i upaljač. Pronašao sam ih u torbama u arhivi.

„Ovo je u zsqak moje zahvalnosti za instrument. Primite, molim vas", rekao sam.

Mladić je isprva odlučno odbijao, ali ih je na kraju ipak primio. Posmatrao je sat, gledao je upaljač, i potom jednu po jednu šahovsku figuru.

„Znate li kako se koriste?" pitao sam ga. „Sve je u redu, nema potrebe", rekao je. „Toliko su lepi da mi je

dovoljno samo da ih gledam, s vremenom ću i sam otkriti kako se upotrebljavaju. Jer, vremena barem imam dosta na raspolaganju."

Uskoro ćemo morati da pođemo, rekao sam. „Zar ste u žurbi?" pitao je tužno. „Hteo bih da se vratim u Grad pre sumraka, odremam malo i dam

se na posao", rekao sam. ,,Da“, rekao je mladić. „Razumem. Ispratiću vas do ulaza. Zapravo

bih voleo da vas ispratim do izlaza iz Šume, ali ne smem da se udaljavam od Centrale dok radi."

Nas troje smo se rastali ispred kućice. „Dođite nekad ponovo, pa mi dajte da čujem zvuke tog in-

strumenta", rekao je mladić. Očekujem vas, ma kad to bilo." „Hvala", rekao sam. Što smo se više udaljavali od Električne centrale, fijuk vetra

postepeno je bivao sve slabiji, da bi blizu izlaza iz Šume već nestao.

Okorela zemlja čuda Jezero, Masaomi Kondo, hulahop čarape

Bucmasta devojka i ja smo sabili stvari i umotali ih u rezervne majice da se ne bi pokvasile dok plivamo, pričvrstivši ih na glave. Izgledali smo smešno, ali nismo imali vremena za smejanje. Pošto smo za sobom ostavili hranu, viski i nepotrebnu opremu, stvari nije bilo previše. Samo baterijska lampa, džemper, cipele, novčanik, nož i uređaj za rasterivanje Crnimraka. I ona je nosila otprilike isto toliko.

„Čuvajte se“, rekao je Profesor. Gledajući ga pod prigušenim osvetljenjem, izgledao mi je mnogo starije nego kad sam ga prvi put video. Koža mu je visila, vlasi suve, poput biljaka izniklih gde im mesto nije, a po njegovim licu izbile su smeđe mrlje. Gledajući ga takvog, izgledao je kao bilo koji umorni starac. Bili geniji za nauku ili ne, svi ljudi stare i umiru.

„Zbogom", rekao sam. Uhvatili smo se za konopac u mraku i spustili se do površine

vode. Ja sam sišao prvi i kad sam joj lampom dao signal, spustila se i ona. Ulaženje u vodu usred mraka bilo je nekako neprijatno i uopšte mi nije bilo do toga, ali tu naravno nije bilo biranja. Najpre sam ušao jednom nogom u vodu i zatim se potopio do ramena. Jeste bila ledeno hladna, ali sama voda nije bila posebno problematična. Najobičnija voda. Nije delovalo da

išta pliva po njoj, a i specifična gravitacija je bila ista. Unaokolo je sve bilo tiho kao na dnu bunara. Ništa se nije pomicalo - ni vazduh, ni voda, ni tama. Samo je zvuk našeg kretanja kroz vodu u tom mraku odjekivao višestruko pojačano. Kao da neka džinovska vodena životinja vari svoj plen. Tek kad sam ušao u vodu dosetio sam se da sam potpuno zaboravio od Profesora da tražim da mi ublaži bol rane.

,yaljda u ovoj vodi ne pliva ona riba s kandžama?" upitao sam u pravcu u kom se nalazila ona.

„Ne pliva", rekla je. „Verovatno. To bi trebalo da je legenda." Uprkos tome, nije mi polazilo za rukom da iz glave oteram

pomisao kako džinovska riba odjednom isplivava sa dna i od- griza mi nogu. Mrak pothranjuje razne strahove.

„Nema ni pijavica?" „Ра, ne znam. Valjda ih nema", odgovorila je. Tela povezanih konopcem, polako smo plivali prsnim stilom da ne

bismo skvasili stvari, obišli oko „tornja" i tačno sa stražnje strane pronašli svetlost baterijske lampe koju je uperio Profesor. Kao da je dopirala sa izokrenutog svetionika, svetlost je prodirala pravo kroz mrak, bojeći jedno mesto na vodenoj površini u bledožutu.

,,U onom pravcu treba da idemo", rekla je. Što je značilo da je trebalo poklopiti snop svetlosti baterijske lampe sa tom svetlošću na površini vode.

Ja sam plivao ispred, a ona iza mene. Na smenu su se čuli zvuci mojih ruku dok prave zaveslaje kroz vodu, pa zatim njenih. Povremeno bismo zastajali i osvrtali se unazad da pro- verimo pravac, pa podešavali svoj put prema tome.

„Pazi da ti stvari ne upadnu u vodu", rekla mi je plivajući. „Ako se uređaj bude pokvasio, biće neupotrebljiv."

„Ма, sve je u redu", rekao sam. Iskreno rečeno, međutim, da mi stvari ne bi upale u vodu bilo je potrebno da uložim priličan napor. A kako je sve bilo obavijeno mrklim mrakom, nisam znao ni gde se površina vode nalazi. Nisam povremeno znao ni gde su mi rođene ruke. Setio sam se reke u Hadu koju je Orfej morao da pređe da bi stigao do sveta mrtvih. Na ovom svetu ima bezbroj oblika religija i mitova, ali ono što ljudi raz

mišljaju o smrti svuda je manje-više isto. Orfej je ušao u čamac pa je prešao mračnu reku. A ja plivam prsno sa zavežljajem na glavi. U tom smislu, stari Grci imali su mnogo više stila nego ja. I rana mi je smetala, ali od toga što mi smeta nisam imao ništa. Srećom, da li zato što sam bio napet, nisam osećao preveliki bol, a sve i da mi se rana rašila, to ne bi bila fatalna povreda.

„Jesi li stvarno bio mnogo ljut na dedu?“ upitala me je devojka. Zahvaljujući mraku i čudnom odjeku njenog glasa, nisam imao pojma ni u kom se pravcu nalazila, niti na kolikoj udaljenosti od mene.

„Ne znam. Ni sam ne znam", doviknuo sam u približno odgovarajućem smeru. I sam moj glas dopirao je iz nekog čudnog smera. „Dok sam ga slušao šta mi govori, prestalo je da me bude briga."

„Baš te briga?" „I nije bio neki život, a ni neki mozak." „Ali, zar nisi malopre rekao da si sasvim zadovoljan svojim

životom?" „То se samo tako kaže", rekao sam. „Svakoj vojsci treba zastava." Neko vreme je razmišljala o značenju mojih reči. U među-

vremenu, nastavili smo da plivamo u tišini. Duboka i teška tišina zavladala je podzemnim jezerom poput same smrti. Gde li je ona riba, mislio sam ja. Počeo sam da verujem da ta čudna riba s kandžama sigurno negde postoji. Da možda ne spava na dnu jezera? Ili možda pliva po nekoj drugoj pećini? A možda nas je osetila i upravo pliva ka nama. Zamislio sam kakav bi to osećaj bio da me riba kandžama zgrabi za nogu i stresao se. Sve i da u bliskoj budućnosti treba da umrem ili budem izbrisan, što god već, svakako bih da izbegnem makar da me neka riba pojede na ovom jadnom mestu. Ako ću već da umrem, hoću da umrem pod svetlošću sunca. Ođ te hladne vode noge su mi bile teške i umorne, ali sam uprkos svemu skupio snagu i uporno pravio zaveslaje kroz vodu.

„Ali, ti si mnogo dobar čovek", rekla je. U njenom glasu nije bilo ni trunke umora. Bio je smiren, kao da je ušla u kadu da se okupa.

„Malo je onih koji tako misle", rekao sam. „Ali ja mislim tako.“ plivao sam i pokušao da se osvrnem unazad. Svetlost Profesorove

baterijske lampe ostala je daleko za nama, ali moje ruke još uvek nisu dotakle stenu ka kojoj smo se zaputili. Kako je moguće da je ovo

toliko daleko, razmišljao sam razočarano, дко je daljina tolika, mogao je barem jednom rečju to da spomene. Tad bih plivao spreman na to. Šta li je s ribom? Možda me još nije primetila.

„Ne bih da pravdam dedu“, rekla je, „ali on nije zao čovek. Samo, kad se zagreje za nešto, ne vidi ništa oko sebe. Ovo je počeo iz najbolje namere. Hteo je da te spasi i na svoj način razreši tvoju tajnu pre nego što se Sistem na pogrešan način poigra s tobom. Deda se na sebi svojstven način stidi što je sa- rađivao sa Sistemom i primoravao ljude da mu budu zamorčići u eksperimentima. To je bilo pogrešno.“

Nastavio sam ćutke da plivam. Šta ja imam od toga da mi neko sad kaže da je to bilo pogrešno?

„Molim te da mu zato oprostiš", rekla je devojka. „Oprostio mu ja ili ne, mislim da to tvog dedu uopšte ne dotiče",

odgovorio sam. „А zašto je on na pola puta napustio projekat? Ako je osećao toliku odgovornost, zar nije trebalo da dodatno usavrši istraživanje da u Sistemu ne bi bilo više žrtava? Ma koliko on prezirao rad u okviru velike organizacije, zahvaljujući tome što je nastavio s istraživanjem, ljudi umiru kao muve.“

„Deda više nije mogao da veruje ljudima iz Sistema", rekla je devojka. „Govorio je da su Kalkulusi iz Sistema i Krakeri iz Fabrike desna i leva ruka istog čoveka."

„О čemu pričaš?" „Drugim rečima, da je ono što radi Sistem i ono što radi Fabrika

tehnički ista stvar." „Tehnički, da. Ali, mi čuvamo informacije, a Krakeri ih kradu.

Ciljevi su nam potpuno različiti." „Ali", rekla je, „šta ako Sistemom i Fabrikom rukovodi isti

covek? Odnosno, šta ako desna ruka krade informacije, a leva ih čuva?" Polako praveći zaveslaje po vodi u tom mraku, zamislio sam se nad njenim rečima. Nisam mogao da poverujem u tu priču, ali nije bila nemoguća. Ja svakako jesam radio za Sistem, ali i da me neko pita, uopšte ne bih znao da mu objasnim kakva je njegova unutrašnja struktura. Upravo zbog toga što je ogroman i zato što su unutrašnje informacije zbog tajnovitosti restriktivne. Dobijali smo naloge s vrha, i samo ih izvršavali. A šta se dešavalo na vrhu, čovek sa margine kao što sam ja nije imao nikakvu predstavu.

„Ako je tako kako ti kažeš, to je biznis koji donosi ogromne

profite", rekao sam. „Nahuškaju jednu stranu protiv druge i mogu da dižu cenu koliko god hoće. Drže li među njima ravnotežu, ne moraju da brinu ni o obaranju cene."

„Deda je to počeo da primećuje dok je obavljao istraživanje u okviru Sistema. U krajnjoj liniji, Sistem je jedno privatno preduzeće koje je u svoje interese uvuklo i državu. A cilj privatnog preduzeća je da ostvari profit. Sve bi uradilo da bi ga se domoglo. Sistem je istakao natpis: „zaštita informacija", ali to je samo paravan. Deda je prognozirao da će se situacija užasno pogoršati ako bude nastavio s istraživanjem. Da će se, ako bude nastavio s tako naglim unapređenjem tehnologije preobražavanja i izmene mozga, svet i ljudska egzistencija pretvoriti u noćnu moru. Tu mora da postoji kontrola i kočnica. A toga ni u Sistemu ni u Fabrici nema. Zato se deda i povukao iz projekta. Bilo mu je žao zbog tebe i drugih Kalkulusa, ali nije smeo dalje da nastavlja s istraživanjem. Da nije bilo tako, žrtava bi bilo još više."

„Hteo bih jedno da te pitam: jesi li ti znala za sve ovo od početka?" upitao sam je.

„Da, znala sam", priznala je posle malo oklevanja. „Zašto mi to odmah nisi rekla? Da jesi, ne bi bilo potrebe da

dolazim na ovo glupavo mesto, barem bih vreme uštedeo." „Htela sam da se vidiš s dedom da bi tačno shvatio o čemu se

radi", rekla je. „Osim toga, i da sam ti rekla, ti mi sigurno ne bi poverovao, zar ne?“

„Možda je tako", rekao sam. Da mi je iznebuha pomenula to treće kolo ili besmrtnost, što god, zvučalo bi mi prilično neverovatno.

Otplivavši još malo, moja šaka je iznenada dotakla nešto tvrdo. Pošto sam se bio zamislio, u prvom trenutku sam se načas

našao zbunjen, ne shvatajući o čemu se radi, ali mi je ubrzo došlo do pameti da je u pitanju stena. Nekako smo uspeli da preplivamo podzemno jezero.

„Stigli smo“, rekao sam. I ona je došla do mene i potvrdila da je u pitanju stena. Kad sam

se osvrnuo iza sebe, video sam da svetlost baterijske lampe treperi u mraku poput zvezdice. Prateći liniju te svetlosti, pomerili smo se desetak metara nadesno.

,yerovatno je ovde negde", rekla je devojka. „Rupa u zidu trebalo bi da stoji otprilike pedeset centimetara iznad površine vode."

„Da nije ostala ispod vodene površine?" „Sigurno nije. Vodena površina je ovde uvek na istom nivou. Ne

znam zašto, ali uglavnom jeste tako. Ne pomera se ni pet centimetara."

Pazeći da mi se zavežljaj ne rasturi, iz umotane majice na glavi izvukao sam malu baterijsku lampu i držeći se jednom rukom za ispupčenje na steni uspostavio ravnotežu i osvetlio mesto pedeset centimetara iznad. Zaslepljujuća žuta svetlost osvetlila je stenu. Bilo je potrebno mnogo vremena da mi se oči naviknu na svetlost.

„Izgleda da nema nikakve rupe", rekao sam. „Probaj da se pomeriš još malo udesno", rekla je devojka. Pomerao sam snop svetlosti iznad glave prateći stenu. Ništa ni

nalik na prolaz, međutim, nisam mogao da ugledam. „Jesi li sigurna da treba da idemo udesno?" pitao sam. Sad kad

sam prestao da plivam, stojeći nepomično u vodi, počeo sam da stičem osećaj da mi se hladnoća uvlači u samu srž bića. Zglobovi su mi se po čitavom telu ukočili kao smrznuti, i ja nisam mogao ni usta da otvorim kako treba da bih progovorio.

„Nisam pogrešila. Još je malo dalje udesno." Drhtavo sam se pomerio još malo udesno. Uskoro je moja leva

ruka prepipavajući po steni dotakla nešto čudno na dodir. Bilo je okruglo i ispupčeno poput štita, ukupne veličine gramofonske ploče. Napipavajući površinu vrhovima prstiju, shvatio sam da po njoj ima nečeg što je napravljeno ljudskom rukom. Uperio sam svetlost baterijske lampe ka njemu i pobliže ga pogledao.

,,Reljef“, rekla je. Ne mogavši da pustim glas, samo sam ćutke klimnuo glavom. Bio

je to reljef istih motiva kakve smo videli na ulazu u sve- tilište. Dve gadne ribe s kandžama koje se ustima hvataju jedna drugoj za rep, u obruču oko sveta. Poput meseca uronjenog u more, dve trećine okruglog reljefa virile su iznad površine vode, dok je preostala trećina bila potopljena u vodu. Isto kao i onaj prethodni, i ovaj je bio prefinjene izrade. Da se napravi nešto tako vešto na ovom mestu gde čovek nema na čemu stabilno ni da stoji sigurno je bilo potrebno mnogo vremena.

„Tu je izlaz", rekla je. „Takvi reljefi verovatno postoje i na ulazima i na izlazima. Proveri iznad."

Svetlošću baterijske lampe pratio sam stenu nagore. Pošto je bila malo isturena, nisam mogao jasno da vidim gde se nalazi udubljenje, ali sam shvatao da tu očigledno nečeg ima. Dodao sam joj baterijsku lampu, rešen da probam da se popnem.

Iznad reljefa postojala su dva pravilna udubljenja tačno da se mogu pridržati obe ruke. Zapeo sam iz sve snage i povukao svoje ukrućeno telo, stajući na reljef. Ispružio sam desnu ruku i uhvatio se za izbočinu na steni, podigao se i provirio iznad. Tačno tu se nalazio otvor prolaza. Kako je bilo mračno, nisam mogao dobro da ga vidim, ali sam osetio kako otud blago dopire vazduh. Bio je prohladan i neprijatan, sa ustajalim zapahom, ali sam barem shvatio da se tu sigurno nalazi tunel. Oslonivši se laktovima na izbočinu stene, s nogama u udubljenjima, povukao sam telo nagore.

„Tu je rupa", doviknuo sam ispod sebe, kroz bol od rane. „Dobro je", rekla je. Prihvatio sam baterijsku lampu od nje, stegao joj ruku i povukao

je gore. Seli smo jedno do drugog na ulazu jame i neko vreme tu cvokotali. Majica i pantalone su mi bili potpuno natopljeni i ledeni kao da sam ih držao u frižideru. Kao da sam preplivao džinovsku čašu viskija s vodom, takav mi je bio osećaj.

Potom smo skinuli zavežljaje s glava i presvukli majice. Njoj sam ustupio svoj džemper. Bacio sam mokru majicu i jaknu. Donji deo odeće bio mi je mokar, ali pošto baš nisam poneo još i pantalone i veš, tu nisam mogao ništa.

Dok je ona proveravala uređaj za rasterivanje Crnimraka, ja sam nekoliko puta zasvetlio baterijskom lampom, signalizirajući profesoru na vrhu ,,tornja“ da smo nas dvoje dobro stigli do rupe. U odgovoru na to, u mraku je dva-tri puta zasvetlucalo sitno žuto svetio i potom nestalo. Svet je ponovo utonuo u onaj apsolutni mrak. Svet neizmerno dalekog, gustog i dubokog ništavila.

„Hajdemo", rekla je. Uključio sam svetio na ručnom satu i proverio vreme. Bilo je sedam sati i osam minuta. Vreme kada sve televizijske stanice u horu prikazuju jutarnje vesti. Sada svi ljudi na površini doručkuju dok im se sanjive glave pune vremenskom prognozom, reklamama za analgetike i izveštajima o razvoju situacije i problemima oko izvoza automobila u SAD. A niko od njih ne zna da sam ja čitavu noć proveo tumarajući podzemnim stazama i bogazama. Da sam plivao po ledenoj vodi, da su mi se pijavice napile krvi, u kakvoj sam agoniji bio od bola rane na stomaku. Ne znaju ni da će mom sadašnjem svetu za dvadeset osam sati i četrdeset dva minuta doći kraj. Na vestima na televiziji, niko ih o tome neće obavestiti.

Jama je bila mnogo uža od svih mesta kroz koje smo do sad prolazili, toliko da smo skoro morali da se zgrčimo puzeći kroz nju. Još je bila i vijugava kao crevo. Bilo je i udubljenja poput rupa niz koje smo morali silaziti pa se opet uspinjati. Bilo je i komplikovanih kružnih zavijutaka poput trase tobogana smrti u luna-parku. Stoga je prolazak njome zahtevao silno vreme i napor. Verovatno je i nisu prokopali Crnimraci, već je stvorena dejstvom prirodne erozije. Kakvi god oni bili, sigurno se ne bi baš polomili da naprave jedan tako komplikovan prolaz.

Napredovali smo trideset minuta pa smo promenili uređaj za rasterivanje Crnimraka, da bi se posle još desetak minuta hoda uzani krivudavi prolaz završio, a mi odjednom izbili na čistinu s visokom tavanicom. Kao na ulazu u napuštenu zgradu svud je bio mrak i mrtva tišina, i miris memle. Prolaz se račvao desno i levo i ja osetih blag vazduh kako struji zdesna nalevo. Svojom velikom baterijskom lampom osvetlila je račvanje iz koga su se staze protezale na jednu i drugu stranu. Krajevi i jedne i druge bili su uvučeni pravo u tamu.

„гча ciesnu", геша je. „10 je taj pravac, a i vazduh dopire odatle. Kao što je deda rekao, sad smo negde kod Sendagaje i ako skrenemo desno trebalo bi da idemo u pravcu stadiona Dingu. “

Pokušao sam u svoj glavi da prizovem predeo na površini zemlje. Ako je onako kako ona kaže, tu iznad nas bi trebalo da su dva restorana za ramen6, knjižara Kavade i studio Viktor Blizu je i berbernica u koju ja odlazim. Tamo idem već deset godina.

,,U blizini je moja omiljena berbernica", rekao sam. „Stvarno?" rekla je nezainteresovano. Činilo mi se da nije tako loša zamisao da pre kraja sveta odem u

berbernicu i ošišam se. Ionako za dvadeset četiri sata nisam mogao bogzna šta da uradim. Možda će kupanje i presvlačenje u čistu odeću i odlazak u berbernicu biti moj najveći domet.

„Sad pripazi", rekla je. „Izgleda da stižemo u blizinu gnezda Crnimraka. Čujem im glasove, a i osećam smrad. Ne udaljavaj se, pribij se tik uz mene."

Načuljio sam uši i pokušavao da namirišem nešto, ali nikakav zvuk niti smrad nisam uspevao da osetim. Pričinjavalo mi se da čujem neke čudne fijuke, ali nisam uspevao jasno da ih razaznam.

„Znaju li oni da im se približavamo?" „Naravno da znaju", rekla je. „Ovo je njihovo carstvo. Nema toga

što oni ne znaju. A i ljute se. Prošli smo kroz njihovo svetilište i prilazimo njihovom gnezdu. Kad bi nas uhvatili bilo bi teško nama. Zato se nipošto ne odvajaj od mene. Ako se i samo malo udaljiš, iz mraka bi mogla da izađe neka ruka i odvuče te.“

Rešili smo da prilično skratimo konopac koji nas je povezivao, kako bismo održali razdaljinu od pedesetak centimetara.

„Pripazi. Ovde je zid nestao", kriknula je devojka i uperila svetlost ka levoj ruci. Baš kao što je rekla, zid je sa leve strane u na praznina. Snop svetlosti proDijau sc iu ил umu JJ. trele, negde napred potpuno progutan mrakom. Mutna poput želea, gadna tama kao da je bila živa, disala i podrhtavala. Z „Čuješ?" pitala je.

„Čujem", rekao sam. Sada sam već jasno mogao da čujem glasove Crnimraka. Mada,

iskreno rečeno, više su ličili na zvonjavu u ušima nego na glasove.

6 ramen - supa s testeninom, mesom i povrćem. - Prim. prev.

Parajući tamu i oštro nam bušeći uši poput svrdla, bilo je to zujanje bezbroj insekata. Snažno se odbijalo o zidove, uvrćući mi bubne opne. Istog časa sam bacio baterijsku lampu, sklupčao se na zemlji i obema rukama čvrsto zapušio uši. Kao da mi svaki nerv u telu s mržnjom stružu turpijom.

A ta mržnja razlikovala se od svake mržnje koju sam do tad iskusio. Njihova mržnja naletala je na nas poput silovitog vetra koji izbija iz podzemne rupe, pokušavajući da nas raskomada. Imali smo osećaj da su se mračne misli, koje kao da su svu tamu podzemlja sažele u sebi, i iskrivljen, iskvaren tok vremena u svetu lišenom svetlosti i vida pretvorili u jedan džinovski grumen i da nam vise nad glavama. Nikad do tad nisam znao da mržnja može nositi toliku težinu.

„Ne zastajkuj!" dreknula mi je u uho. Glas joj je bio hrapav, ali nije zadrhtao. Da sam stvarno zastao shvatio sam tek kad je viknula na mene.

Odlučno je povukla konopac koji nas je vezivao oko strukova. „Ne smeš da se zaustavljaš! Ako staneš, tu je kraj. Uvući će te u mrak."

Moje noge se, međutim, nisu pomerile. Njihova mržnja čvrsto mi je prikovala noge za tlo. Imao sam osećaj da je vreme počelo da se kreće unazad, vraćajući me grozomornim pradavnim sećanjima. Više nisam mogao nikud.

U tom mraku ona me je snažno odalamila po licu. Toliko jako da sam na sekund ogluveo.

„Desna!" začuo sam njenu viku. „Desna! Razumeš? Pruži desnu nogu. Desnu, tupane!"

Vukući desnu nogu konačno sam uspeo da je pomerim. U njihovim glasovima osećalo se malo očajanja.

„Leva!" dreknula je, i ja levu nogu pomerih napred. „Tako je, samo tako nastavi. Polako, korak po korak. Jesi li

dobro?“ Dobro, rekao sam, ali ni sam nisam bio siguran da li sam stvarno

pustio glas. Ono što sam shvatio jeste da, kao što je rekla, Crnimraci pokušavaju da nas zgrabe i uvuku u gustu tamu. Prenoseći nam strah sa ušiju na čitavo telo, najpre su nam ukopali noge, pokušavajući potom da nas povuku za ruke.

Kad sam jednom pokrenuo noge, sada sam naprotiv dobio impuls

da se zaletim u trk. Samo sam hteo što pre da pobegnem sa tog grozomornog mesta.

Ona je, međutim, kao da je prozrela kako se osećam, pružila ruku i čvrsto me zgrabila za ručni zglob.

„Osvetli tlo pod nogama", rekla je. „Leđima uza zid, idemo postrance korak po korak. Razumeš?“

„Razumem." „Nipošto ne smeš da uperiš svetio nagore." „Zašto?" „Zato što su tamo Crnimraci. Odmah tu", rekla je šapatom.

„Nipošto ne smeš da ih gledaš. Ako ih ugledaš, više nećeš moći da hodaš."

Osvetljavajući tlo pod nogama baterijskom lampom, hodao sam postrance korak po korak. S vremena na vreme hladan vazduh koji je smrdeo na crknutu ribu očešao bi mi obraze, i ja bih svaki put zaustavio dah. Bilo je to kao da smo se zatekli u unutrašnjosti ogromne ribe kojoj su ispala crvljiva creva. Glasovi Crnimraka još su se čuli. Odbojan zvuk, koji kao da je neko cedio odnekud gde zvuk ne bi trebalo ni da postoji. Moje uvrnute bubne opne samo su se skamenile, a u mom grlu jedna za drugom zastajala je pljuvačka kiselog vonja.

Uprkos tome, moje noge su se refleksno pomerale u stranu. Koncentrisao sam se isključivo na to da desnu pa levu nogu prebacim do račvanja. Ona bi mi se povremeno i obratila, ali moje uši nisu uspevale da čuju šta ona to govori. Dokle god sam živ, neću iz pamćenja moći da izbrišem te njihove glasove, mislio sam. Jednog dana ti glasovi će ponovo doći iz mraka da me progone. A njihove sluzave ruke sigurno će me jednog dana zgrabiti za članke.

Više uopšte nisam znao koliko je vremena prošlo otkad sam kročio u taj košmarni svet. A pošto je plava lampica na uređaju za rasterivanje Crnimraka u njenoj ruci još uvek svetlela, ne bi trebalo da ga je prošlo previše. Meni je ono, međutim, delovalo kao dva ili tri sata.

Ipak, u međuvremenu, osetio sam da se menja strujanje vazduha. Smrad je počeo da splašnjava, pritisak u ušima počeo da slabi kao kad se jezero povlači, a i sam odjek zvuka se pro- menio. Kad sam došao k sebi, i glasovi Crnimraka bili su daleki kao šum mora. Najgore je prošlo. Kada je uperila svetio nagore, ono je ponovo osvetljavalo

stenu. Prislonjeni uza zid, duboko smo uzdahnuli i dlanovima brisali hladan znoj sa čela.

Ni ona ni ja dugo nismo progovarali. I daleki glasovi Crnimraka ubrzo su nestali, a mir je ponovo zavladao krajem. Samo su odnekud kapi tupo odjekivale udarajući u tlo.

„Šta je to što oni toliko mrze?“ zapitao sam je. „Svet koji ima svetlost i one koji u njemu žive“, rekla je. „Ne mogu da verujem da su se Krakeri udružili s takvim

stvorenjima. Ma kakve prednosti im to donosilo." Nije odgovorila ništa na to. Umesto toga, još jednom me je

zgrabila ra ručni zglob. „Znaš li o čemu sad razmišljam?" „Ne znam", rekao sam. „О tome koliko bi bilo lepo kada bih mogla da pođem s tobom u

taj svet u koji sada odlaziš." „Odrekla bi se ovog sveta?" „Da, bih", odgovorila je. „Dosadan je. Život u tvojoj svesti deluje

mnogo zanimljivije." Ne govoreći ništa, samo sam odmahnuo glavom. Ja uopšte ne

želim da živim u svojoj svesti. Ne želim da živim ni u čijoj svesti. „Uglavnom, hajdemo napred", rekla je. „Ne možemo doveka da

čamimo ovde. Treba da potražimo izlaz kroz kanalizaciju. Koliko je sad sati?"

Pritisnuo sam dugmence na satu i upalio svetio na brojča- niku. Prsti su mi još blago drhtali. Potrajaće još neko vreme dok se ne oslobodim drhtavice.

„Osam i dvadeset", rekao sam. „Promeniću uređaj“, rekla je devojka i pritiskom na prekidač

pokrenula novi, njime zamenila onaj do tada korišćeni ispražnjeni uređaj i zadenula ga između majice i suknje. Tad je bio prošao već ceo sat otkad smo ušli u prolaz. Po Profesorovom objašnjenju, ako pođemo još malo napred, trebalo bi da dođemo do puta koji skreće ulevo a vodi do ulice s drvoredom kod muzeja. Kad stignemo dotle, tračnice podzemne železnice već bi trebalo da nam budu pred nosom. A podzemna železnica je barem produžetak civilizacije na zemljinoj površini. Tako ćemo i mi nekako moći da se izbavimo iz carstva Crnimraka.

Posle izvesnog hoda, kao što smo i očekivali, put je pod pravim

uglom skretao nalevo. Izgleda da smo izbili do ulice sa drvoredom ginko stabala ispred hrama Meiđi. A pošto je bio početak jeseni, na granama drveća još bi trebalo da stoje svi zeleni listovi. Pokušao sam u glavi da stvorim miris zelenila pod zracima sunca i daške vetra rane jeseni. Želeo sam da se izležavam tamo satima i posmatram nebo. Otišao bih u berbernicu, ošišao se, pa potom u park Gaien da ležim na travi i gledam u nebo. Onda bih popio ledeno hladno pivo. Pre nego što dođe kraj sveta.

„Pitam se da li je napolju vedro", rekao sam devojci koja je išla ispred.

„Ра, ne znam. Kako i da znam?“ rekla je devojka. „Nisi gledala vremensku prognozu?" „Nisam gledala. Pa, ceo dan sam tražila tvoju kuću.“ Pokušao sam da se setim da li su se prethodne večeri, kada sam

izašao iz kuće, na nebu pojavile zvezde, ali mi nije polazilo za rukom. Sve čega sam mogao da se setim bio je mladi par koji se vozio skajlajnom i slušao Djuran Djuran. Uopšte ne mogu da se setim zvezda. Kad malo bolje razmislim, u proteklih nekoliko meseci nisam baš nijednom pogledao gore u zvezde. Taman i da su se pre tri meseca sve zvezde povukle s neba, ja to bez sumnje ne bih ni primetio. Sve što sam ja video i pamtio bile su srebrne narukvice na devojčinoj ruci, štapići od lizalica bačeni u saksiju s fikusom i takve stvari. Kad sam na to pomislio, učinilo mi se da ja zapravo vodim prilično nepotpun i neadekvatan život. Pade mi na pamet da sam tako mogao da budem čobanin u nekom jugoslovenskom selu i živim svoj život svake noći posmatrajući zvezde Velikog jVledveda. I skajlajn, i Djuran Djuran, i srebrne narukvice, i šafling, i tamnoplavo odelo od tvida, sve bi mi to delovalo kao neki san iz daleke prošlosti. Sva moja razna sećanja kao da su na čudnovat način spljoštena, poput automobila pod presom pretvorenog u jednu tablu lima. Moja složena, isprepletana sećanja sada su se svela na jednu karticu, debljine obične kreditne kartice. Spreda gledana, deluje pomalo neprirodno, ali gledana sa strane ona postaje samo tanka linija koja nema nikakvog smisla. Sve što znam sadržano je unutra, a to je samo jedna najobičnija plastična kartica. Ta kartica ne znači ništa ako je ne ubaciš u prorez uređaja koji je za to specijalno napravljen.

Možda se prvo kolo stanjuje, razmišljao sam. Možda zato svoja sadašnja sećanja doživljavam ovako kao da su spljoštena i tuđa. Moja

svest se verovatno postepeno odvaja od mene samog kakav sam sad. A ta lična karta mog identiteta postaje sve tanja i tanja, poput papira, dok na kraju sasvim ne iščezne.

Mehanički hodajući iza nje, još jednom sam se setio onog para iz skajlajna. Ni sam ne znam zašto sam toliko razmišljao o njima, ali mi valjda nije padalo na pamet ništa drugo. Šta li njih dvoje sada rade, mislio sam. Ipak, nisam mogao ni da zamislim šta li oni rade u pola devet ujutru. Možda još čvrsto spavaju u krevetu, a možda se svako od njih upravo vozom zaputilo na posao. Ni sam nisam znao šta je bilo od ta dva. Moja mašta nije baš imala najbolju vezu sa funkcionisanjem sadašnjeg sveta. Da sam scenarista televizijske serije, možda bih smislio neku odgovarajuću radnju. Devojka je otišla na studije u Francusku i udala se za Francuza, ali je on ubrzo doživeo saobraćajnu nesreću i pretvorio se u biljku. Umorna od takvog života, ostavila je muža i vratila se u Tokio i radi u belgijskoj ili švajcarskoj ambasadi. Srebrne narukvice su joj uspomena od venčanja. Tu dolazi novi kadar i ide zimska scena sa obale u Nici. Ona uvek nosi te narukvice na ruci. I kad se kupa, i kad vodi ljubav. Muškarac, veteran studentskih demonstracija u amfiteatru Jasuda Tokijskog univerziteta, stalno nosi naočare za sunce kao glavni glumac filma Pepeo i dijamanti. On je Poznati reditelj neke televizijske stanice i često ga more snovi izvršila samouDistvo. iu ponovo novi каааг. u svaitum mu- - to bi bila serija s dosta skokovite montaže. Kad god njoj zveckaju narukvice na zglobu leve ruke, on se seti presečenih vena svoje žene oblivenih krvlju. Zato je moli da narukvice prebaci na desnu ruku.

,,Neću“, kaže ona. „Ja ih uvek nosim na levoj ruci.“ Može da se ubaci i jedan pijanista kao u Kazablanci. Pija_ ništa

alkoholičar. Na klaviru mu obavezno stoji čaša s čistim džinom i malo limuna. On im je jedini zajednički prijatelj koji zna njihove tajne. Bio je talentovani džez pijanista, ali ga je alkohol upropastio.

Kad sam dotle stigao i shvatio da se to već pretvara u budalaštinu, prestao sam da razmišljam o tome. Takav jedan scenario nema nikakve veze sa realnošću. Ali kad sam počeo da mozgam o tome šta je to realnost, u glavi mi je nastao haos. Realnost je bila teška poput ogromne kartonske kutije napunjene peskom, potpuno apsurdna. A ja mesecima čak ni zvezde nisam video.

„Ne mogu više da podnesem11, rekao sam.

„Šta to?“ pitala je. „Ni mrak, ni memljiv smrad, ni Crnimrake, ništa od toga. Ni

mokre pantalone, ni ranu na stomaku. Ne znam čak ni kakvo je vreme napolju. Koji je danas dan?“

„Još malo“, rekla je devojka. „Još malo pa je gotovo." „Izgleda da mi je glava u haosu", rekao sam. „Ne mogu da se

setim kako izgleda napolju. Na šta god da pomislim, odem u nekom čudnom pravcu."

„Na šta si pomislio?" „Na Masaomija Kondoa, Rjoko Nakano i Cutomua Jamazakija."7 „Zaboravi na to", rekla je. „Nemoj ni o čemu da razmišljaš.

Uskoro ću te izvući odavde." Tad sam rešio da ni o čemu ne razmišljam. A pošto nisam

razmišljao ni o čemu, hladne mokre pantalone slepljene uz д1ј uprkos tome što mi je po telu bilo toliko hladno, ja se začudo

nisam setio da mi se ide u toalet. Kad li sam poslednji ut obavio malu nuždu? Preturio sam sva svoja sećanja, ali ništa nije vredelo. Nisam

uspevao da se setim kada je to bilo. Ako ništa drugo, otkad sam sišao u podzemlje nijednom nisam

mokrio. Možda pre toga? Pre toga sam vozio auto. Pojeo hamburger i video ono dvoje u skajlajnu. Možda pre toga? Pre toga sam spavao. Došla je bucmasta devojka i probudila me Da nisam tad otišao u toalet? Može biti. Potrpala je stvari u torbu i udarala me dok me nije probudila, i samo me odvela. Nisam imao vremena za malu nuždu. A pre toga? Nisam mogao da se setim šta je tačno bilo pre toga. Išao sam kod lekara, valjda. Lekar mi je ušio ranu. Ali koji lekar? Ne znam. Uglavnom, neki lekar. Lekar u belom mantilu ušio mi je ranu malo iznad linije stidnih dlačica. Da nisam pre ili posle toga išao u toalet?

Ne znam. Mislim da nisam. Da sam pre ili posle toga otišao u toalet, trebalo

bi da se jasno sećam bola od rane koji bi se javio za to vreme. A pošto ga se ne sećam, mora da nisam mokrio. To znači da prilično dugo nisam otišao u toalet. Koliko sati?

A kad pomislim na vreme, u glavi mi nastane pometnja kao u

7 Imena dva popularna glumca i jedne glumice japanskih serija i

filmova. - Prim. prev.

kokošarniku u zoru. Dvanaest sati? Dvadeset osam sati? Trideset dva sata? Kud li je nestala moja mokraća? Za to vreme popio sam i pivo, i koka-kolu, i viski. Kud li je otišla sva ta tečnost iz mene?

Ne, možda je to bilo prekjuče. To kad sam zadobio ranu na stomaku i otišao u bolnicu. Imam utisak da je juče bio neki sasvim različit, drugi dan. Samo, nisam imao pojma kakav je to dan bio. Možda je jučerašnji dan bila samo maglovita masa sati. Kao neki ogroman luk naduven od sve vode koju je upio u sebe. Gde se šta nalazi, i šta će se desiti ako negde pritisnem neko dugme, uopšte nisam znao.

Toliki događaji išli su napred-nazad, kao na karuselu. Kad li je to bilo kad su mi ona dvojica rasporila trbuh? Je li to bilo pre ili posle onog mog sedenja za šankom kafeterije u super- marketu u cik zore? Kad li sam mokrio? A i zašto me sada toliko mori taj odlazak u toalet?

„Evo ga“, rekla je, osvrnula se iza sebe i čvrsto me stisnula za lakat. „Kanalizacija. To je izlaz.“

Iz glave sam rasterao misli o maloj nuždi i pogledao krug na zidu od svetlosti njene baterijske lampe. Tu se nalazio četvrtasti otvor poput odvoda za smeće kroz koji je taman mogla da se provuče jedna osoba.

„Ali ovo nije kanalizacija", rekao sam. „Kanalizacija se nalazi iza. Ovo je prolaz do nje. Oseća se vonj." Zavukao sam glavu u tu rupu i probao da pomirišem. Zaista se

osećao onaj zapah kanalizacije. Posle tolikog vrludanja podzemnim stazama, čak sam i taj poznati smrad kanalizacije osećao kao sasvim blizak. Jasno sam osetio i kako iz dubine rupe dopire vazduh. Ubrzo je tlo počelo lagano da podrhtava i iz dubine rupe začula se tutnjava podzemne železnice dok prolazi tračnicama. Tutnjava je potrajala desetak ili petnaestak sekundi, postepeno se utišavajući poput česme koja se gasi, pa zatim nestala. Nema sumnje, to je bio izlaz.

„Konačno smo stigli", rekla je i poljubila me u vrat. „Kako se osećaš?"

„Nemoj to da me pitaš", rekao sam. „Ni sam nisam siguran." Prva je ona glavom napred počela da se zavlači u rupu. Kad je

njena meka stražnjica zamakla u dubini rupe, pošao sam za njom i ušao unutra. Uzani prolaz neko vreme se protezao pravo. Moja baterijska lampa uspevala je da osvetli jedino njenu stražnjicu i noge.

Njeni listovi podsetili su me na neko belo, glatko kinesko povrće. Njene butine ispod pripijene, potpuno mokre suknje, delovale su kao dva siročeta.

„Hej, jesi li tu?" viknula je. „Tu sam", doviknuo sam. „Nekom je ispala cipela." „Kakva cipela?" „Muška crna kožna cipela. Samo jedna." Ubrzo sam je pronašao. Bila je stara, s izlizanom petom. Na

njenom vrhu stajalo je smrznuto izbelelo blato. „Otkud ovde cipela?" Pa, ne znam. Možda je ovde negde čoveku koga su uhvatili

Crnimraci spala cipela.“ „Šta drugo", rekao sam. Pošto nisam imao u šta drugo da gledam, kretao sam se napred

pogledom ispitujući rub njene suknje. Suknja se povremeno pela sasvim iznad njenih butina, otkrivajući njenu meku belu kožu neumrljanu blatom. Do onog dela gde su nekad stajale metalne kopče haltera. Nekad je između ruba najlon čarapa i haltera postojao otkriveni deo kože. Pre nego što su se pojavile ženske hulahop čarape.

Tako me je njena koža podsetila na stara vremena. Na Džimija Hendriksa, Krim, Bitlse, Otisa Redinga - ta vremena. Probao sam da odzviždućem nekoliko uvodnih stihova pesme Pitera i Gordona I go to Pieces. Dobra pesma. Gorko-slatka. Mnogo bolja od pesama Djuran Djuran. Ali, možda ja tako osećam zbog toga što sam ostario. To je bilo u modi pre i više od dvadeset godina. Ko je pre toliko godina mogao da pretpostavi da će se pojaviti hulahop čarape?

„Zašto zviždiš?" doviknula mi je. „Ne znam. Zviždi mi se“, odgovorio sam. „Koja je to pesma?" Rekao sam joj naslov. „Ne znam tu pesmu." „Zato što je bila popularna pre nego što si se ti rodila." „О čemu je pesma?" „О telu koje puca po šavovima i nestaje." „Zašto baš tu pesmu zviždiš?" Malo sam razmislio, ali nisam znao razlog tome. Samo mi je pala

na pamet.

„Ne znam", rekao sam. Dok sam pokušavao da se setim neke druge pesme, nas dvoje smo

stigli do kanalizacije. Kažem kanalizacije, ali to je bila najobičnija debela betonska cev. Prečnika oko metar i po, a po njenom dnu tekla je otprilike dva centimetra duboka voda. Pored vode rasla je nekakva ljigava mahovina. Negde ispred nekoliko puta se začuo zvuk podzemne železnice kako prolazi. Zvuk je sada već bio jasan i glasan, a mogli smo da vidimo i slabu žutu svetlost.

„Zašto li je kanalizacija vezana za prugu podzemne žele- znice?“ pitao sam.

„Ovo i nije prava kanalizacija", rekla je ona. „Ona samo sakuplja podzemne vode i odvodi ih do kanala podzemne železnice. Ali, u nju prodiru i otpadne vode, pa je zato zagađena. Koliko je sad sati?"

„Devet i pedeset tri", rekao sam joj. Sa suknje je skinula uređaj za rasterivanje Crnimraka i isključila

ga, pa ga zamenila onim koji je prethodno koristila. „Evo, još malo. Samo, budi i dalje na oprezu. Moć Crnimraka

proteže se i na unutrašnjost podzemne železnice. Video si onu cipelu malopre?"

„Jesam", rekao sam. „Prepao si se?" „Poprilično." Napredovali smo duž betonske cevi prateći tok vode. Gumeni

donovi naše obuće šljapkali su kao da lapću vodu, poklopljeni zvukom prolaska vozova koji su se čas približavali, čas udaljavali. Prvi put sam u životu bio tako srećan što čujem zvuk podzemne železnice dok prolazi. Za mene je ona bila nešto prepuno života, buke i blistave svetlosti. U njoj su se vozili razni ljudi koji su čitali novine i časopise, svaki na putu ka svom odredištu. Setio sam se blistavih reklama u boji i mape podzemne železnice iznad vrata u vozu. Na mapi podzemne železnice, linija Ginza uvek je bila prikazana žutom bojom. Ne znam zašto žutom, ali obavezno tom bojom. Kad god pomislim na liniju Ginza, uvek mi na pamet padne žuta boja.

Nije bilo potrebno još mnogo vremena da stignemo do izlaza. Na izlazu je bila pričvršćena gvozdena rešetka, razvalje- na taman tako da jedan čovek može da se provuče kroz otvor. Beton je bio izdubljen a gvozdene šipke potpuno iščupane. Bilo je jasno da je to delo Crnimraka, za koje smo po prvi put bili zahvalni. Da je rešetka i dalje

stajala tu, nas dvoje bismo mogli samo da gledamo u spoljni svet pred sobom, bez nade da ikud maknemo. Ispred okruglog izlaza videla se četvrtasta drvena kutija za skladištenje opreme i signalnih lampi. Pocrneli betonski stubovi koji su razdvajali jedne tračnice od drugih nizali su se na ravnomernom rastojanju. Svetiljke pričvršćene za te stubove bledo su osvetljavale unutrašnjost podzemne železnice, ali je čak i takvo svetio bilo previše zaslepljujuće za moje oči. Pošto sam toliko vremena bio zakopan u podzemlju bez ikakvog svetla, oči su mi se bile potpuno prilagodile na mrak.

„Hajde da zastanemo malo ovde, dok nam se oči ne privijenu na svetlost", rekla je. „Na ovo svetio navići ćemo se već za desetak-petnaest minuta. A kad nam se oči naviknu, poći ćemo opet malo napred. Tamo ćemo se ponovo privikavati na još jaču svetlost. U protivnom ćemo oslepeti. Do tada, ako naiđe voz, ne smeš da gledaš u njega, razumeš?"

„Razumeo sam", rekoh. Uhvatila me je pod ruku, posela me na suvi deo betona i zatim

sela pored mene. Potom se naslonila na mene i uhvatila me obema rukama malo iznad lakta.

Pošto smo čuli da se približava voz, pognuli smo glave i čvrsto zažmurili. Sa spoljne strane naših kapaka, blistava žuta svetlost treperila je neko vreme, da bi ubrzo nestala, zajedno s tutnjavom od koje su bolele uši. Iz mojih očiju zaslepljenih svetlošću skortrljalo se nekoliko krupnih suza. Obraze sam obrisao rukavom majice.

„Sve je u redu, brzo ćemo se privići", rekla je. I njoj su iz očiju niz obraze tekle suze. „Treba da propustimo još tri-četiri voza. Do tad će nam se oči već navići pa ćemo moći da dođemo blizu stanice, a ako dotle uspemo da stignemo, ni Crnimraci više neće moći da nas jure. Moći ćemo da izađemo na površinu."

„Sećam se da mi se nešto ovako već desilo", rekao sam. „Da si hodao kroz unutrašnjost podzemne železnice?" „Ма, ne to. Mislim na svetlost. Da su mi suze tekle od za-

slepljenosti." „Ра to se svakome dešava." „Ne to. Ne mislimo na isto. Oči su mi bile na specifičan način

drugačije, a bila je specifična i svetlost. A još je i bilo veoma hladno. Moje oči su, baš kao sad, dugo bile naviknute na polumrak i nisam

mogao da gledam u svetlost. Bile su sasvim drugačije oči." „Možeš li još nečega da se setiš?" „То je sve. Ne sećam se više ničega." „Mora da ti se sećanje kreće unazad", rekla je. Pošto je sve vreme bila naslonjena na mene, osećao sam kako mi

njena dojka dodiruje ruku. Svud po telu bilo mi je hladno zbog mokrih pantalona, ali je to jedno mesto koje je dodirivalo njene grudi bilo toplo.

„Uskoro ćemo izaći na površinu. Imaš li neki plan? Kuda bi otišao, šta bi hteo da radiš, s kim da se vidiš i tako to“, pitala je ona i pogledala na ručni sat. „Imaš još dvadeset pet sati i pedeset minuta.“

„Idem kući da se okupam. Da se presvučeni. Posle ću možda da odem do berbernice", rekao sam.

„Ostaće ti još vremena." „Kasnije ću razmišljati o tome šta posle", rekao sam. „Mogu li i ja kod tebe?" pitala je. „I ja bih da se okupam i

presvučem." „Možeš", rekao sam. Pristizao je drugi po redu voz iz pravca stanice Aojama Ićome, pa

smo nas dvoje ponovo oborili glave i zažmurili. Svetio je i dalje bilo zaslepljujuće, ali mi suze više nisu tekle kao ranije.

„Nije ti toliko izrasla kosa da bi morao kod berberina", rekla je devojka uperivši svetlost ka mojoj glavi. „Osim toga, sigurno bi ti mnogo bolje stajala duža."

„Dojadila mi je duža kosa." „Svejedno, nije porasla toliko da bi trebalo da ideš kod berberina.

Kad si se poslednji put šišao?" „Ne znam", rekao sam. Uopšte ne mogu da se setim kad sam

poslednji put bio kod berberina. Ne mogu da se setim ni kad sam juče poslednji put bio u toaletu. A ono što je bilo pre nekoliko nedelja deluje mi kao davna prošlost.

„Imaš li kod kuće odeću koja bi meni odgovarala po veličini?" „Ра, ne znam. Mislim da nemam." „Ма, nema veze. Snaći ću se nekako", rekla je. „Koristićeš

krevet?" „Krevet?" „Mislim, hoćeš li pozvati neku devojku da vodite ljubav?" „Ne, nisam o tome razmišljao", rekao sam. „Mislim da neću."

„Onda, mogu li ja u njemu da odspavam? Htela bih da odremam pre nego što se vratim kod dede.“

„Meni ne smeta, ali bi moglo da se desi da u moj stan navale Krakeri ili ovi iz Sistema. Izgleda da sam u poslednje vreme naglo postao popularan, ni vrata ne mogu da mi se zaključaju."

„То me ne uzbuđuje", rekla je. Možda je zaista ne uzbuđuje, pomislio sam. Svakome smetaju

različite stvari. Treći voz je stigao iz pravca stanice Šibuja i prošao tik ispred nas.

Zatvorio sam oči i počeo polako da brojim u sebi. Kad sam izbrojao do četrnaest, prolazio je poslednji vagon. Oči skoro da me više nisu bolele. Konačno smo uspeli da prevaziđemo prvu fazu do izlaska na površinu. Sada više ni Crnimraci neće moći da nas uvuku u bunar, niti će moći da nas pojede džinovska riba.

„Е, pa", rekla je, odmakla se od moje ruke i ustala, „hoćemo li polako?"

Klimnuo sam glavom i ustao, pa sišao za njom na tračnice podzemne železnice. A onda smo počeli da hodamo u pravcu stanice Aojama Ićome.

Kraj sveta

Rupa

Kad sam se ujutru probudio, svi događaji iz Sume delovali su mi kao san. Ali to nije mogao da bude san. Na stolu je pre- vrnuta na stranu stajala mala stara harmonika, skupljena poput malene životinje. Sve je bila stvarnost. I ventilator pokrenut vetrom koji je dopirao sa dna zemlje, i obešeno lice mladog Nastojnika, i njegova kolekcija muzičkih instrumenata.

Ipak, nezavisno od toga, u mojoj glavi neprekidno se čuo čudnovato nadrealan zvuk. Kao da se nešto bilo probilo kroz moju glavu, takav je to zvuk bio. Trajao je bez prestanka, i bez prestanka se u moju glavu zarivalo nešto pljosnato. Nisam osećao bol u glavi. Glava mi je bila sasvim bistra. Samo je bilo nadrealno.

Iz kreveta sam se obazreo oko sebe po prostoriji, ali u njoj nije bilo ničeg drugačijeg. I tavanica, i četiri zida, i pomalo iskrivljen pod, i prozori i zavese, bili su isti kao i uvek. Tu je bio sto, a na stolu harmonika. Na zidu su visili kaput i šal. Iz džepa kaputa virile su rukavice.

Potom sam probao da malo pomaknem svaki deo tela, jedan po jedan. I moji delovi tela su se pomerali kako treba. Ni oči me nisu bolele. Nije bilo baš ničeg čudnog.

Pa ipak, taj tup zvuk i dalje se nastavljao u mojoj glavi. Bio je nepravilan i isprepletan od nekoliko homogenih zvukova. pokušao sam da ustanovim odakle se čuje, ali ma koliko ja osluškivao, uopšte nisam znao iz kog pravca dopire. Počeo sam da mislim da izbija iz moje glave.

Kad sam za svaki slučaj ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor, konačno sam uspeo da shvatim odakle zvuk potiče. Na praznom tlu tačno ispod prozora tri starca su lopatama kopala veliku rupu. Zvuk je poticao od vrhova lopata kojima su oni pokušavali da probiju ledenu, stvrdnutu zemlju. Vazduh je bio tako hladan da se i zvuk na čudnovat način izvrtao, i mene potpuno poremetio. Kako su mi se događale najrazličitije stvari, moji živci su bili prilično napeti, pa je i to možda

bio jedan od uzroka. Kazaljka na satu pokazivala je da je već bilo blizu deset. To mi je

bilo prvi put da sam se toliko uspavao. Što li me Pukovnik nije probudio? Osim kada sam imao temperaturu, on me je bez izuzetka svakog dana budio u devet i donosio u moj stan poslužavnik s doručkom za nas dvojicu.

Čekao sam do deset i trideset, ali se Pukovnik i dalje nije pojavljivao. Odustao sam i spustio se u kuhinju, uzeo hleb i nešto da popijem, vratio se u svoju sobu i sam završio doručak. Kako sam već dugo bio naviknut da doručkujem u društvu, hrana mi je bila nekako bezukusna. Pojeo sam svega pola tog hleba, rešen da ostatak ostavim za divlje životinje. A onda, dok peć još nije sasvim dovoljno zagrejala prostoriju, umotao sam se u kaput i nepomično sedeo na krevetu.

Varljiva toplota prethodnog dana ipak je nestala preko noći, a prostorija je bila ispunjena onom mučnom hladnoćom. Nije duvao ni toliko jak vetar, ali se okolni pejzaž ponovo preobrazio u onaj isti zimski, a na nebu od Severnog planinskog venca do divljine na jugu gotovo mučno su visili oblaci prepuni snega.

Na čistini ispod prozora, četiri starca su nastavljala da kopaju rupu.

Četiri? Kad sam malopre pogledao, siguran sam da ih je bilo trojica. Tri

starca su lopatama kopala rupu. Ali sada je bilo četiri starca. Jedan im se u međuvremenu pridružio, pretpostavljao sam. To ne bi bilo ništa čudno. U Službenoj četvrti živelo je toliko staraca da im se nije znalo broja. Četiri starca su se rasporedila na četiri mesta, i svaki od njih je za sebe ćutke nastavljao da kopa tlo pred nogama. Povremeno bi rubovi njihovih tankih jakni silovito zalepršali pod iznenadnim nale-tom vetra, ali oni kao da nisu preterano patili od te hladnoće, rumenih obraza samo su nastavljali bez predaha da lopatama razbijaju tlo. Jedan od njih je čak preznojen skinuo jaknu sa sebe. Jakna je visila sa grane drveta i njihala se na vetru poput prazne ljušture.

Kad se soba zagrejala, seo sam za sto, uzeo harmoniku odatle, i počeo polako da pritiskam i širim meh. Posmatrajući je sad u svojoj sobi, delovala mi je mnogo tananije nego kada sam je prvi put video u Šumi. Dugmići i meh bili su potpuno izbledeli, ali na drvenim kutijama nije bilo ni tačkice izlizane boje. Na njihovim rubovima još su ostali netaknuti prefinjeni arabeskni ornamenti. Mogla je lako da prođe kao umetnički predmet, pre nego kao muzički instrument. Meh

je, kao što se moglo i očekivati, bio prilično stvrdnut i krut, ali ipak ne toliko da bi bio neupotrebljiv. Mora da je veoma dugo stajala netaknuta ljudskom rukom. Ali, čije su ruke po njoj nekad svirale i kakvim je putevima dospela na ono mesto, to nisam mogao da znam. Sve je bilo obavijeno velom misterije.

Ali, ne samo sa stanovišta spoljašnjosti već i sa gledišta njenih funkcija, harmonika je bila veoma interesantna. Pre svega, bila je malena. Kad se skupi, mogla je tačno da stane u džep mog kaputa. Pa ipak, ništa time nije izgubila na funkciji muzičkog instrumenta, i sve što je trebalo na njoj da postoji da bi je činilo harmonikom, ona je imala.

Nekoliko puta sam je razvukao i skupio, proveravajući kako se pokreće meh, da bih potom počeo desnom rukom redom da isprobavam dugmad i u skladu s tim pritiskam akorde s leve strane. Pošto sam uspeo da je navedem da oda neki zvuk, napravio sam predah da odmorim ruke i oslušnem druge zvuke oko sebe.

Još uvek se čulo kako starci kopaju rupu. Zvuk vrhova njihove četiri lopate dok probijaju zemlju, u neprekidnom neravnomernom ritmu, čudnovato jasno je ulazio u sobu. Nalet vetra povremeno bi zatresao prozor. Kroz prozor su ponegde još bile vidljive padine na kojima se zadržao sneg.

Nisam znao da li zvuci harmonike dopiru do ušiju tih staraca. Verovatno ne, mislio sam. Bio je tih, a i nije išao niz vetar.

Bilo je to veoma davno kada sam svirao na harmonici, a i ovo je bio novi model harmonike dugmetare, pa mi je bilo potrebno mnogo da se priviknem na tu starinsku strukturu i raspored dugmadi. A pošto je bila malenog formata, malena su bila i dugmad, i uz to smeštena užasno blizu jedno drugom. Detinja ili ženska ruka još i nekako, ali da velika ruka odraslog muškarca zasvira po njima kako treba, bio je to veoma mukotrpan zadatak. Povrh svega, trebalo je delotvorno skupljati i širiti meh u odgovarajućem ritmu.

Uprkos svemu, prošlo je sat ili dva dok nisam uspeo da bez greške odsviram nekoliko jednostavnih akorda. Pa ipak, nikako mi u svest nije dolazila nijedna melodija. Iznova i iznova pritiskao sam dugmad pokušavajući da se setim bilo čega što bi ličilo na melodiju, ali je to bio samo besmisleni niz tonova koji me nije vodio nikuda. S vremena na vreme, neki slučajni redosled tonova podsetio bi me na nešto, ali je to odmah nestajalo u vazduhu.

Imao sam utisak da su i zvuci lopata staraca krivci za to što ne mogu da pronađem nijednu melodiju. Naravno, nisu oni bili jedini, ali je činjenica da su mi zvuci koje su oni proizvodili razbijali koncentraciju. A pošto su zvuci njihovih lopata dopirali i previše jasno do mojih ušiju, počeo sam već da stičem osećaj da to starci rupu kopaju usred moje glave. Sto su oni više zamahivali lopatama, imao sam utisak da je praznina u mojoj glavi bivala sve veća.

U podne se vetar iznenada pojačao i počeo da nosi sneg. Čulo se kako snežna prašina suvo udara o prozorsko staklo. Vetar je ubrzo razduvao malene snežne čestice tvrde kao led koje su u neravnomernim nanosima napadale na prozorski banak. Nije to bio sneg koji će se zadržati, već onaj koji će se uskoro pretvoriti u velike snežne pahulje pune vlage. Redosled je uvek bio takav. A potom će ubrzo sva zemlja ponovo biti prekrivena snegom. Oštre snežne čestice uvek su prethodile velikim snežnim padavinama.

Starci su, međutim, nimalo se ne obazirući na sneg, nastavljali da kopaju rupu. Izgledalo je kao da su od početka

znali da će sneg početi da pada. Nijedan od njih nije podizao pogled ka nebu, niti je pravio predah, niti progovarao ijednu reč. Samo je jakna zakačena za granu drveta na onom istom mestu letela na silovitom vetru.

Broj staraca se popeo na šest. Dvojica koja su im se naknadno pridružila radila su s pijukom i kolicima. Starac koji je imao pijuk stajao je u rupi i razbijao stvrdnutu zemlju, dok je onaj s kolicima stajao napolju i lopatom ubacivao zemlju na kolica, spuštao se niz padinu i izbacivao je napolje. Rupa je već bila iskopana do pojasa. Nikako nisam mogao da izbrišem zvuke silovitog vetra, njihovih lopata i pijuka.

Odustavši od potrage za pesmom, odložio sam harmoniku na sto, otišao do prozora i neko vreme posmatrao šta starci rade. Ne mogu da razlučim da li je neko od njih bio vođa. Svaki od njih je radio jednako, niko nije izdavao uputstva niti naređenja. Starac s pijukom u rukama izuzetno efikasno je razbijao tvrdu zemlju, četvorica su lopatama izbacivala zemlju napolje, a jedan je ćutke prevozio zemlju niz padinu.

Gledajući netremice u tu rupu, međutim, u meni se javilo nekoliko pitanja. Prvo, rupa je bila bespotrebno velika da bi se u nju ubacivalo smeće, a drugo - zbog čega kopaju sad kad velika vejavica samo što nije počela? Možda je to bila rupa s nekom posebnom namenom. Sve i da je tako, vetar će naneti sneg u nju i do sutra ujutru verovatno je potpuno zatrpati. Ako su pratili kretanje snega, toliko bi i sami starci morali da znaju. Severni planinski greben već je dopola bio prekriven napadalim snegom.

Koliko god ja razmišljao, nisam mogao da shvatim smisao onoga što su starci radili, pa se vratih do peči, sedoh na stolicu i stadoh da, ne razmišljajući ni o čemu, odsutno posmatram užarene komade uglja. Pesme se verovatno neću ni setiti, mislio sam. Imao ja instrument ili ne, sasvim je svejedno. Ma koliko ja redao tonove, ako nema pesme, oni će predstavljati samo puki niz zvukova. Harmonika ostavljena na stolu bila je samo jedan divan predmet. Činilo mi se da sada veoma dobro razumem reči Nastojnika Električne centrale. Nema potrebe da ih svira, toliko su lepi da je dovoljno samo da ih

gleda, govorio je on. Zatvorio sam oči i nastavio da slušam kako sneg i dalje udara o prozorsko okno.

Kad je došlo vreme ručku, starci su konačno prekinuli posao i vratili se u Službenu četvrt. Iza njih samo su lopate i pijuk ostale da leže na tlu.

Sedeo sam na stolici pored prozora i posmatrao rupu bez igde ikoga, kada je Pukovnik došao iz susedne sobe i pokucao na moja vrata. Na sebi je imao onaj svoj debeli kaput i nisko nabijen radni kačket na glavi. I na kaputu i na kapi bilo je snežne prašine.

„Izgleda da će negde oko večeri dobro da napada", rekao je. „Da donesem ručak?"

„Bio bih vam zahvalan", rekao sam. Desetak minuta kasnije, došao je s loncem u rukama i stavio ga

na peć. Potom je poput nekog ljuskara koji odbacuje ljušturu kad se menja godišnje doba, pažljivo skinuo sa sebe kapu, pa kaput, pa rukavice. Na kraju je prstima zagladio sedu kosu, seo na stolicu i uzdahnuo.

„Izvini što nisam mogao da dođem na doručak", rekao je starac. „Od jutra sam imao posla preko glave, pa nisam stigao da jedem."

„Da niste slučajno kopali rupu?" „Rupu? Ah, onu rupu. To mi nije posao. Mada mi kopanje ne bi

teško palo", rekao je Pukovnik i zakikotao se. „Imao sam posla u Gradu."

Kad se lonac zagrejao, podelio je jelo u dve porcije i tanjire stavio na sto. Bio je to ragu od povrća s rezancima. Duvajući u kašiku, jeo je u slast.

„А čemu služi ona rupa?" upitao sam Pukovnika. „Ničemu", rekao je Pukovnik prinoseći kašiku ustima. „Oni

kopaju rupu samo da bi je kopali. U tom smislu, rupa je sasvim čista." „Ne razumem." „Jednostavno je. Oni kopaju rupu zato što im se kopa. Nikakve

druge svrhe ona nema." Zvakao sam hleb i razmišljao o čistoći te rupe. „Oni povremeno kopaju rupe", rekao je starac. „То je u principu

isto kao što se ja zanimam za šah. Nema nikakvog po

sebnog značenja, niti ikuda vodi. Ali, to nije važno, jer ionako nikom i nije potrebno posebno značenje, niti iko želi nekud da stigne. Svako od nas za sebe ovde kopa svoju čistu rupu. Zar ne misliš da je aktivnost bez cilja, ili napor bez napretka, ili put bez odredišta u suštini lepa stvar? Niti možeš drugog da povrediš, niti da budeš povređen. Nikoga nećeš preteći, niti tebe iko može prevazići. Nema pobede, nema ni poraza.11

„Mislim da shvatam šta mi govorite." Starac je nekoliko puta klimnuo glavom, pa se okrenuo svom

tanjiru i pojeo poslednji zalogaj ragua. „Možda se tebi neke stvari u ovom Gradu čine neprirodnim. Ali

za nas su one prirodne. Prirodne, čiste, mirne. Neke od njih si verovatno spoznao, i ja želim da ih spoznaš. Dugo sam živeo vojničkim životom, i ne žalim zbog toga. Bio je to zanimljiv život na svoj način. I sad se ponekad setim dima baruta, mirisa krvi, bleska sablji i truba koje zovu u boj. Ali, više ne mogu da se setim onoga što nas je navelo da idemo u borbu. Časti, patriotizma, žudnje za borbom i mržnje, svih tih stvari. Ti sad možda strahuješ od toga da ćeš izgubiti dušu. I ja sam strahovao. Ne treba toga da se stidiš." Tu se Pukovnik prekinuo i izvesno vreme gledao u prazno tražeći reči. „Ali, kad se odrekneš duše, dolazi mir. Duboki mir, kakav do sada nikad nisi iskusio. To nipošto nemoj zaboraviti."

Ćutke sam klimnuo glavom. ,,U Gradu sam čuo priče o tvojoj senci", rekao je Pukovnik

hlebom skupljajući ostatke ragua sa tanjira. „Priča se da je tvoja senka u prilično lošem stanju. Povrati sve što stavi u usta, izgleda da već tri dana nije ustajala iz kreveta u podrumu. Možda neće još dugo. Ako ti nije mrsko, šta misliš o tome da odeš da se jednom vidite? Izgleda da bi htela da se vidi s tobom."

„Ne znam", rekao sam pretvarajući se da se malo kolebam. „Ја bih išao, ali ne znam da li će me Čuvar pustiti da vidim Senku."

„Naravno da će te pustiti. Pa, senka ti umire, a čovek ima pravo da vidi svoju senku. Takva su pravila. U ovom Gradu smrt senke se smatra počasnom ceremonijom, ni Čuvar ne sme da joj se ispreči. Nema zašto da se ispreči."

„Onda idem sad", rekao sam posle kratke stanke. „Ра da, tako je najbolje**, rekao je starac, prišao mi i potapšao me

po ramenu. „Pre večeri, dok ne padne sneg. Kako god da okreneš, senka je čoveku neko najbliži. Oprosti se kao čovek i spokojno živi.

Pusti je da umre u miru. Možda će ti biti teško, ali to je za tvoje dobro.“

„Potpuno razumem**, rekao sam. A onda sam obukao kaput i obmotao šal oko vrata.

Okorela zemlja čuda Pregled karata, Polis, deterdžent

Od izlaza iz cevi do stanice Aojama Ićome nije bilo preveliko rastojanje. Hodali smo po tračnicama, a kad bi naišao voz, krili bismo se u senci stuba i čekali da prođe. Mi smo jasno videli unutrašnjost vagona, ali putnici u njemu se nisu ni osvrtali na nas. Niko ko se vozi podzemnom železnicom ne gleda napolje. Putnici čitaju novine ili samo sede i gledaju u prazno. Za ljude je podzemna železnica samo jedno praktično sredstvo da efikasno pređu neku gradsku razdaljinu. Nikome srce ne igra zato što sedi u vozu.

Broj ljudi u vozovima nije bio tako veliki. Putnika koji stoje skoro da i nije bilo. Iako je jutarnji špic već bio prošao, koliko ja pamtim, u vozu na liniji Ginza nešto posle deset sati trebalo bi da je bila malo veća gužva.

„Koji je beše danas dan?“ upitao sam devojku. „Ne znam. Nikad ne razmišljam o tome koji je dan“, rekla

je. „Premalo je putnika za radni dan“, rekao sam nakrivivši glavu.

„Možda je nedelja." „А šta ako je nedelja?"

„Ništa. Samo je nedelja", rekao sam. Hodati po tračnicama bilo je mnogo lakše nego što sam mislio.

Prostrano je, nema nikakvih prepreka ni semafora, ni

orolaska automobila. Nema ni prosjaka, ni pijanaca. Neonske svetiljke na zidu osvetljavale su tlo taman koliko je bilo potrebno, a zahvaljujući rashladnim uređajima i vazduh je bio svež. Ako ništa drugo, u poređenju s onim memljivim vazduhom iz dubine zemlje, ovom nisam imao šta da zamerim.

Prvo smo propustili jedan voz u pravcu stanice Ginza, pa jedan u pravcu stanice Šibuja. Potom smo se približili stanici Aojama Ićome i iz senke stuba osmotrili peron. Ako nas neko od zaposlenih u stanici bude uhvatio da šetamo po pruzi, teško nama. Nisam imao blagu predstavu kako bismo se opravdali. Ispred same platforme videle su se le- stve. Delovalo je da ćemo lako moći da preskočimo ogradu. Jedini je problem bio da se neopaženi provučemo pored staničnih radnika.

Netremice smo iz senke stuba posmatrali kako se voz koji je išao u pravcu stanice Ginza zaustavlja na peronu, otvara vrata da bi izbljuvao putnike, prima nove putnike i zatvara vrata. Vi- deli smo konduktera kako je izašao na peron, utvrdio da su svi putnici izašli i ušli, zatvorio vrata i dao signal za polazak. Kad je voz nestao s vidika, i stanični radnik je nekud otišao. Nije se više mogao videti ni radnik na peronu preko puta.

„Hajdemo", rekao sam. „Nemoj da trčiš nego hodaj i pretvaraj se da se ništa ne dešava. Ako potrčiš, putnici će nešto posumnjati."

„Razumela sam", rekla je. Izašli smo iz senke stuba, brzim koracima otišli do ivice perona,

popeli se gvozdenim merdevinama kao da to radimo svaki dan i kao da tu nema ničeg neobičnog, i preskočili drvenu ogradu. Nekoliko putnika je pogledalo u našem pravcu sa začuđenim izrazima na licima. Mora da su se pitali: „Šta li ovo dvoje tu rade?" Nas dvoje ni slučajno nismo delovali kao da radimo za podzemnu železnicu. Blatnjavi po ćelom telu, potpuno mokrih pantalona i suknje, raščupane kose, suze nam teku kad nas zaslepi svetio. Takvi nismo ni mogli da ličimo na zaposlene u podzemnoj železnici. Ali, ko bi uopšte po sopstvenom izboru i hodao po tračnicama podzemne železnice?

I pre nego što su stigli da donesu neki svoj zaključak, nas dvoje smo hitro prešli preko perona i stigli do izlaza gde se

pregledaju karte. Tek kad smo došli do izlaza, ja sam se setio da nemamo karte.

„Nemamo karte", rekao sam. „Kad izgubiš kartu, treba valjda nešto da se plati", rekla je ona. Mladom staničnom službeniku koji je radio na šalteru rekao sam

da smo izgubili karte. „Jeste li sve dobro pregledali?" pitao je službenik. „Ima raznih

džepova. Možete li još jednom da pretražite?" Tu pred izlazom nas dvoje smo se pretvarali da pretražujemo sve

na sebi. U međuvremenu, stanični službenik je sumnjičavo pogledom ispitivao naš izgled.

Nema ih, rekao sam. „Na kojoj stanici ste ušli?" Šibuja, rekao sam. „Koliko ste platili, od Šibuje dovde?" Zaboravio sam, rekoh. „Mislim sto dvadeset ili sto četrdeset jena,

tako nešto." „Ne sećaš se?“ „Mislio sam na nešto drugo", rekao sam. „Jeste li stvarno ušli na stanici Šibuja?" pitao je službenik. „Ра, zar na ovom peronu ne staje voz koji kreće iz Šibuje? Kako

bismo mogli da te prevarimo?" bunio sam se ja. „Mogli ste dovde da dođete sa perona preko puta. Linija Ginza je

prilično dugačka. Osim toga, mogli ste linijom Tozai da pođete iz Cudanume, izađete na stanici Nihonbaši, tu pre- sednete i dođete dovde."

„Cudanume?" „Na primer", rekao je stanični službenik. „Dobro, koliko košta karta od Cudanume? Toliko ćemo platiti. Je

Г to u redu?" „Jeste li došli iz Cudanume?" „Ne", rekao sam. „U životu nisam bio u Cudanumi." „Ра što bi onda platio?" „Zar mi nisi tako rekao?" „Ра, rekao sam ’na primer’, zar ne?“ U tom trenutku naišao je drugi voz, i iz njega je izašlo dvadesetak

putnika koji su prošli kroz vratanca za pregled karata i

г izašli napolje. Gledao sam za njima dok izlaze. Nije bilo nikog ko je izgubio kartu. Onda smo nastavili pregovore.

„Dobro, od koje stanice treba da platimo kartu da bi ti bio zadovoljan?" upitao sam.

„Od one na kojoj ste ušli“, rekao je stanični službenik. „Dakle, kao što sam rekao, u Šibuji“, rekao sam. „Ali se ne sećaš koliko." „Ја zaboravljam takve stvari", rekao sam. „I ti se sigurno ne sećaš

koliko košta kafa u Makdonaldsu." „Ne pijem kafu u Makdonaldsu", rekao je službenik. „I ti tamo

bacaš pare." „То je bilo ’na primer’", rekao sam. „Ја istog trenutka za-

boravljam takve sitnice." „Svako ko izgubi kartu mi to kaže. Svi dođu na ovaj peron i kažu

da su ušli u Sibuji. Svi do jednog." „Ра, zar nisam rekao da ćemo platiti odakle god treba? Odakle

treba da platimo?" „Otkud ja to mogu da znam?" Tu mi se smučilo da dalje vodim raspravu koja nikuda ne vodi i

ja mu ostavih novčanicu od hiljadu jena i izađoh napolje. Iza leđa se čuo glas staničnog službenika kako nas doziva, ali smo nas dvoje samo nastavili da hodamo, pretvarajući se da ga ne čujemo. Sad kad svetu samo što nije došao kraj, bilo mi je dosta toga da me neko zamara jednom ili dvema kartama podzemne železnice više nego što već jeste. Kad malo bolje razmislim, ja se podzemnom železnicom nisam ni vozio.

Iznad zemlje je padala kiša. Sitna kiša poput iglica potpuno je skvasila zemlju i drveće. Mora da je padala čitavu noć. Prilično sam se sneveselio zbog činjenice da kiša pada. Ovo mi je poslednji važan dan. Ne želim da pada kiša. U to ime, moglo bi da se razvedri na dan-dva. Ako posle toga bude pljuštalo mesec dana kao u romanima Dž. G. Balarda, ja za to neću ni znati. Želim da ležim na travi po kojoj se prosipaju blistavi zraci sunca, da slušam muziku i pijem pivo. Ne tražim ništa više.

Ali, nasuprot mojoj zamisli, kiša nije pokazivala znake da će

stati. Nebo je bilo potpuno prekriveno mutnim oblacima, kao nekoliko puta obmotanim najlonskom folijom, iz kojih je neprestano sipila kiša. Hteo sam da kupim jutarnje novine

da bih pročitao vremensku prognozu, ali da bih kupio novine morao bih da odem do mesta sasvim blizu izlaza gde su se pregledale karte. Ako do tamo budem otišao, već sam mogao da vidim kako se moja i službenikova besplodna rasprava ponovo otvara. Tako sam odustao od kupovine novina. Bio je to početak jednog neupečatljivog dana. A još nisam znao ni koji je to dan u nedelji.

Svi ljudi su hodali s kišobranima. Jedini smo nas dvoje bili bez kišobrana. Stali smo ispod strehe jedne zgrade i dugo zblanuto gledali u gradske prizore kao da gledamo Akropolj. U pokislu raskrsnicu dolazili su i iz nje odlazili automobili svih boja. Bilo mi je nezamislivo da se duboko ispod tla pod našim nogama protezao onaj uvrnuti svet Crnimraka.

„Dobro je što pada kiša“, rekla je devojka. „Zašto?" „Ра, da je bilo vedro, sunce bi nas toliko zaslepljivalo da još neko

vreme ne bismo izašli na površinu. Dobro je, je 1’ da?“ „Ра, sad...“, rekao sam. „Šta ćeš sad da radiš?“ pitala je devojka. „Prvo ću da popijem nešto toplo. Onda idem kući da se okupam." Ušli smo u obližnju samoposlugu i na štandu sa sendvičima blizu

ulaza poručili dva potaža od kukuruza i jedan sendvič s jajima i šunkom. Kad nas je videla onako štrokave, devojka za pultom se prvo prepala, pa je zatim pretvarajući se da ništa ne primećuje čisto službenim tonom uzela našu narudžbinu.

„Dva potaža od kukuruza, jedan sendvič s jajima i šunkom", rekla je.

„Tako je“, rekao sam. A onda sam je upitao: „Koji je danas dan?“ „Nedelja", odgovorila je. „Jesam li ti rekla?" kazala je bucmasta devojka. „Pogodila sam." Rešio sam da vreme dok nam ne stignu potaži i sendvič ubijam

čitajući sportski žurnal ostavljen na susednom sedištu. Nisam mislio da će čitanje sportskih novina biti od bilo kakve koristi, ali bolje i to nego ništa. Na novinama je stajao datum: nedelja, 2. oktobar. U novinama o sportu nije bilo vremenske prognoze, ali je umesto toga na stranici o konjskim trkama stajao prilično iscrpan izveštaj o kiši. Kiša bi trebalo da stane jo večeri, ali će u poslednjoj trci staza i dalje biti blatnjava, pa se očekuje prilično teška trka. Na bejzbol stadionu Dingu održala se poslednja utakmica između Jakulta i Ćunićija, i Ja- kult je izgubio sa 6

: 2. Niko nije znao da se tačno ispod centra stadiona nalazilo gnezdo Crnimraka.

Devojka je rekla da bi htela da vidi prednju stranu pa sam je ja izvadio i dao joj je. Htela je da pročita članak pod naslovom: „Gutanje sperme prolepšava kožu?“ Ispod njega je stajala ispovest: „Ubacili su me u kavez i napastvovali". Razmišljao sam kako li se napastvuje devojka ubačena u kavez. Sigurno postoji neki način. Koji god da je, sigurno je prilično zahtevan. Ja to sigurno ne bih uspeo.

„Је li, voliš li kad ti progutaju spermu?" upitala me je devojka. „Sve mi je jedno", odgovorio sam. „Ali ovde piše: ’Generalno, muškarci vole da im žena tokom

oralnog seksa proguta spermu. Muškarac je na taj način uveren da ga žena prihvata. To je izvesna vrsta rituala, ali i potvrde’."

„Nisam siguran", rekao sam. „Је 1’ ti se to nekad desilo?" „Ne sećam se. Verovatno jeste." ,,Hmm“, rekla je i vratila se nastavku članka. Ja sam čitao rang listu udarača Centralne lige i Pacifičke lige. Doneli su nam čorbe i sendvič. Svako je pojeo svoju čorbu, a

sendvič smo podelili na pola. Osećao se ukus tosta, šunke, belanaca i žumanaca. Papirnom salvetom sam sa usta obrisao mrvice tosta i žumanceta, pa jednom uzdahnuo. Toliko duboko da mi se činilo da sam skupio sav vazduh koji sam držao u sebi. Takav uzdah se ne ponavlja više puta u životu.

Izašao sam iz restorana da pozovem taksi. A pošto sam izgledao onako prljavo, potrajalo je dosta vremena da ga i zaustavim. Vozač taksija bio je mladi muškarac duge kose, s velikim stereo kasetofonom na suvozačkom sedištu, na kome je svirala muzika benda Polis. Doviknuo sam mu destinaciju i duboko se zavalio na naslon sedišta.

„Је li, što ste tako štrokavi?" upitao nas je taksista gledajući u retrovizor.

„Potukli smo se na kiši“, odgovorila je devojka. „А? Haos!“ rekao je vozač. „Nego, grozno izgledate. Još ti na

vratu imaš tu šljivu." ,,Znam“, rekao sam. „Nema veze, meni ništa ne smeta", rekao je taksista. „Kako to?" pitala je devojka. „Zato što vozim samo mlade koji mi deluju kao da slušaju rok.

Takve mušterije mogu i prljave da budu, meni ne smeta. Zanimaju me samo ljudi koji to slušaju. Volite Polis?"

„Prilično", bio je moj tačan odgovor.

„Kad radiš u firmi, znaš, ne daju ti ovo da puštaš. Kažu: ’daj one balade na radiju’. Nije zezanje! Nisam lud da slušam Maći i Seiko Macudu i slične gluposti. Polis je strava. Ceo dan mogu da ih slušam i nije mi muka. I rege je dobar. Šta kažete na rege?"

„Nije loš", rekao sam. Kad se završila kaseta Polis, taksista je pustio Boba Mar- lija. Na

kontrolnoj tabli bilo je brdo kaseta. Od premora, promrzlosti i nespavanja mislio sam da će mi se telo raspasti na delove i uopšte nisam bio u stanju da uživam u muzici, ali sam bio zahvalan što se makar vozim u automobilu. Odsutno sam otpozadi gledao taksistu dok drži volan i mrda ramenima u ritmu regea.

Auto se zaustavio ispred moje zgrade, ja sam platio vožnju i izašao iz taksija, kroz prozor mu proturio novčanicu od hiljadu jena kao napojnicu i rekao: „Evo, da kupiš kasete."

„Super si", rekao je taksista. ,yidimo se." „Sigurno." „Nego, šta misliš, mora da će za deset-petnaest godina u taksijima

svud po svetu puštati rok, a? Je 1’ da da bi to bilo super?" „Stvarno bi bilo super."

Doduše, ja nisam verovao da će tako biti. Ima više od deset godina otkako je umro Džim Morison, pa ja još nikad nisam ušao u taksi u kome se puštaju Dorsi. Na svetu ima stvari koje se menjaju i onih koje se ne menjaju. A stvari koje se ne menjaju, ne menjaju se nikad. Muzika u taksiju je jedna od takvih stvari. Na radiju u taksiju obavezno se slušaju pop pesme, neke loše voditeljske emisije ili prenosi bejzbol utakmica. Sa zvučnika u robnim kućama dopire muzika orkestra Remona Lefevra, u pivnicama se puštaju polke, a u radnjama tokom novogodišnjih praznika božične pesme Venturesa.

popeli smo se liftom. Moja vrata su i dalje bila razvaljena, ali ih je neko bio lepo uklopio u ram tako da su na prvi pogled izgledala zatvoreno. Ne znam ko je to uradio, ali mu je bez sumnje bilo potrebno mnogo vremena i truda za to. Pre- mestio sam čelična vrata kao poklopac kromanjonske pećine i uveo devojku unutra. A onda sam iznutra ponovo namestio vrata tako da se unutrašnjost stana ne vidi i, da mi bude lakše, zakačio lanac.

Stan je bio potpuno sređen. Toliko sređen da sam na trenutak poverovao da sam umislio da mi je stan prethodnog dana bio potpuno rasturen. Sav onaj nameštaj koji bi trebalo da je isprevrtan bio je vraćen na mesto, hrana rasuta po podu počišćena, a odeća okačena u ormaru. I kuhinja, i kupatilo i spavaća soba su blistale, bez i trunke otpadaka.

Ipak, kad sam sve malo bolje pregledao, ponegde je i dalje bilo

tragova destrukcije. Rupa u televizoru razbijene katodne cevi zinula je poput vremenskog tunela, frižider je bio mrtav, a njegova unutrašnjost potpuno prazna. Sva iscepana odeća bila je pobacana iz ormara, u kome je ostalo nešto malo, tek toliko koliko bi stalo u jedan omanji kofer. U kredencu je ostalo samo nekoliko tanjira i čaša. Zidni sat je takođe bio stao. Nijedan električni aparat više nije radio kako treba. Neko je izdvojio i pobacao sve ono što više nije bilo upotrebljivo, i zahvaljujući tome, moj stan je izgledao lepo i uredno. Onako bez ijedne suvišne stvari, izgledao je zaista prostrano. Sigurno je nedostajalo i nekoliko neophodnih stvari, ali nisam mogao ni da zamislim koje bi to stvari za mene u ovom trenutku uopšte i mogle da budu. Ušao sam u kupatilo i pregledao bojler, pa kad sam se uverio da nije upropašćen, napunio sam kadu toplom vodom. I sapun i brijač i četkica za zube i peškiri i šampon bili su netaknuti, a i tuš je bio u redu. Ni bade-mantilu ništa nije falilo. Verovatno su mnoge stvari nestale iz kupatila, ali nisam mogao da se setim nijedne od njih.

Dok se kada punila a ja pregledao sobu, debeljuca je ležala na krevetu i čitala Balzakov roman Seljaci.

,yidi, i u Francuskoj je bilo vidri", rekla je. „Sigurno da je bilo", rekao sam. „Ima li ih još?" „Ne znam", odgovorio sam. Otkud ja to mogu da znam. Seo sam na stolicu u kuhinji i počeo da razmišljam o tome ko li je

mogao da tako pospremi ovaj moj stan koji je ličio na đubrište. Neko je s nekim ciljem uložio toliko truda da pospremi svaki njegov kutak. Možda su to bila ona dva Krakera, a možda i ljudi iz Sistema. Nisam mogao ni da zamislim čime se njihove misli i radnje rukovode. Ali, u svakom slučaju, bio sam zahvalan tom nekome ko mi je tako lepo sredio stan. Stvarno je prijalo vratiti se u tako čistu kuću.

Kad se kada napunila, rekao sam joj da ode da se okupa prva. Devojka je zabeležila stranu u knjizi, ustala iz kreveta i hitro se svukla u kuhinji. Pošto se svlačila tako spontano, i ja sam seo na krevet i odsutno posmatrao njenu nagotu. Njena telesna građa bila je čudna, istovremeno i detinja i odrasla. Obično je ljudsko telo ravnomerno prekriveno belim mekim salom poput mlečnog želea. A pošto je bila ugojena na taj način, potpuno prosečno, ako ne obrati pažnju, čoveku se može desiti i da potpuno zaboravi na činjenicu da je ona punačka. I njene ruke, i butine i vrat i struk bili su lepo zaobljeni i glatki kao kitova koža. S obzirom na telesne dimenzije njene grudi nisu bile toliko velike, ali su ipak bile lepo oblikovane, a stražnjica fino podignuta.

„Nije toliko loše, moje telo?" pitala me je iz kuhinje. „Nije loše", odgovorio sam. „Mnogo mi je bilo teško da se ovoliko ugojim. Moram da jedem

užasne količine hrane, pa još i kolače i prženu hranu", rekla je. Cutke sam klimnuo glavom. Dok se kupala, ja sam skinuo majicu i mokre pantalone i

presvukao se u ono odeće što mi je ostalo, ispružio se na krevet i razmišljao šta da radim. Sati je već bilo blizu pola dvanaest. Ostalo mi je još svega nešto preko dvadeset četiri sata. Neophodno je da odlučim šta tačno da radim. Ne ide da poslednja dvadeset četiri sata svog života prepustim slučaju.

Napolju je i dalje padala kiša. Sitna, tiha kiša, oku skoro nevidljiva. Da nisam video kapi kiše kako klize niz strehe iznad prozora, ne bih ni bio siguran da pada. S vremena na vreme ispod prozora su prolazili automobili i čulo se kako se asfalt prekriva tankim slojem vode. Čuli su se glasovi dozivanja nekoliko dece. Devojka je u kupatilu pevala pesmu čiju melodiju nisam uspevao najbolje da čujem. Ionako ju je sama spevala.

Onako ispruženom na krevetu strahovito mi se prispavalo, ali nisam smeo tako da zaspim. Ako budem zaspao, samo će mi proći sati, a ništa neću uraditi.

Ali kad je došlo dotle da razmislim šta da radim tokom tih budnih sati, pojma nisam imao šta bi to trebalo da bude. Sa abažura lampe pored kreveta skinuo sam gumeni rub, malo se igrao njime, pa ga vratio na mesto. U svakom slučaju, u ovoj sobi ne mogu da ostanem. Ništa neću dobiti time da se ne pomerim odatle. Ako izađem napolje, možda i uradim nešto. A šta treba da radim, smisliću tek pošto izađem.

Kad sam malo razmislio, čudna je bila ta spoznaja da ti je ostalo svega dvadeset i četiri sata života. Postoji brdo stvari koje bi trebalo da uradiš, ali ti nijedna ne pada na pamet. Ponovo sam skinuo gumicu sa abažura i počeo da je vrtim prstima. A onda sam se setio turističkog postera Frankfurta koji je visio na zidu supermarketa. Reka, preko nje most, a po površini vode plivaju labudovi. Nije to loš grad. Činilo mi se da ne bi bilo loše da odem u Frankfurt i tamo okončam svoj život. Ali, verovatno bi bilo nemoguće stići u Frankfurt u roku od dvadeset četiri sata, a sve i kad bi to bilo moguće, stvarno ne bi dolazilo u obzir da više od deset sati provedem vezan za sedište i jedem groznu avionsku hranu. Osim toga, nije nemoguće ni da taj pejzaž mnogo bolje izgleda na posteru nego u prirodi. Ipak bih po svaku cenu hteo da izbegnem makar to da život okončam razočaran. U tom slučaju, putovanje treba da izbrišem iz planova. Prevoz zahteva previše

vremena, a i u većini slučajeva zapravo i nije tako zanimljivo kao što čovek očekuje.

Jedino što sam na kraju mogao da smislim bilo je da sa devojkom odem na lepu večeru i piće. Ništa drugo mi se nije radilo. Izvrteo sam stranice beležnice, našao telefonski broj biblioteke, okrenuo ga i tražio da pozovu devojku za informa- cionim pultom.

,,Halo“, javila se devojka sa informacionog pulta. „Hvala za one knjige o jednorozima", rekao sam. „Ne, hvala tebi na večeri", rekla je ona. „Da li bi možda htela da se večeras ponovo nađemo na večeri?"

predložio sam. ,yečeri", ponovila je kao odjek. „Večeras imam studijsku grupu." „Studijsku grupu?" odjekivao sam ja. „Studijsku grupu o zagađenju reka. Znaš ono - ribe istre- bljene

zbog deterdženata u rekama i tako to. Svi to zajedno istražujemo. Večeras ja treba svima da izložim svoja otkrića."

„Zvuči kao vrlo korisno istraživanje", rekao sam. „Aha, i jeste. Zato bih da pomerimo večeru za sutra, ako je

moguće. Sutra je ponedeljak, pa i biblioteka ne radi, tada bih imala vremena."

„Sutra popodne više neću biti tu. Ne mogu telefonom da ti objašnjavam detalje, ali idem daleko na neko vreme."

„Ideš daleko? Nešto kao na put?" pitala je ona. „Tako nešto", rekao sam. „Izvini, sačekaj trenutak", rekla je. Izgleda da je razgovarala s nekim ko je došao na informa- cioni

pult nešto da pita. Preko telefona prenosio se izgled predvorja biblioteke u nedelju. Neka mala devojčica govorila je vrlo glasno, a njen otac ju je prekorevao zbog toga. Čuo se i zvuk kompjuterske tastature. Svet se kretao kao i obično. Ljudi su u biblioteci pozajmljivali knjige, stanični službenici su motrili na putnike bez karata, a trkački konji i dalje trčali po kiši.

„Informacije o rekonstrukciji privatnih kuća", čuo se njen glas kako objašnjava sagovorniku. „Na polici F5 postoje tri knjige, pogledajte tamo molim vas."

Potom se čuo glas njenog sagovornika kako odvraća nešto na to. Izvini molim te“, vratila se ona na telefon. „ОК, može. Propustiću

studijsku grupu. Svi će mi zvocati zbog toga, sigurna sam. „Izvini." ,,U redu je. U rekama u ovom kraju ionako više nema preživelih

riba, pa ništa neće biti i ako moje istraživanje zakasni jednu nedelju."

„Verovatno si u pravu“, rekao sam. „Hoćemo li da večeramo kod tebe?“ „Ne, ne možemo kod mene. Frižider mi je crkao, a više nemam ni

hrane. Ne mogu ništa da skuvam.“ „Znam“, rekla je. „Znaš?“ „Aha. Ali, baš sam lepo sve počistila, je 1’ da?“ „Ti si sve počistila?" „Jeste. Možda nije trebalo? Jutros sam ti usput ponela još jednu

knjigu, ali su ti vrata bila skinuta, pa sam pospremila kad sam videla da je unutra sve u neredu. Malo sam zakasnila na posao, ali to sam uradila i zbog one večere, između ostalog. Nadam se da ti ne smeta."

„Ne, nipošto", rekao sam. „Stvarno sam ti zahvalan." „Onda, hoćeš li da me sačekaš ispred biblioteke večeras oko šest i

deset? Samo nedeljom zatvaramo u šest." ,Važi“, rekao sam. „Mnogo ti hvala." „Nema na čemu", rekla je. I prekinula vezu. Dok sam tražio odeću u kojoj ću ići na večeru, bucmasta devojka

je izašla iz kupatila. Dodao sam joj peškir i bade-mantil. S peškirom i bade-mantilom u rukama, devojka je neko vreme stajala gola preda mnom. Mokra kosa joj je bila slepljena za čelo i obraze, a šiljate uši provirivale su kroz nju. Na ušima je imala one svoje zlatne minđuše.

„Uvek se kupaš s minđušama na ušima?" pitao sam je. „Da, naravno. I prošli put sam ti to rekla, zar ne?" rekla je devojka.

,,U redu je pošto nikako ne mogu da mi spadnu. Sviđaju ti se ove minđuše?"

„Lepe su", rekao sam. U kupatilu se sušio njen veš, suknja i bluza. Roze grudnjak roze

gaćice, roze suknja i bledoružičasta bluza. Seo sam na kadu i od samog pogleda na taj prizor glava poče da me probada kod slepoočnica. Oduvek sam mrzeo da vidim i ženske hula- hopke kako se suše u kupatilu. I da me neko pita, ne znam da objasnim zašto. Uglavnom, stvarno to ne volim.

Na brzinu sam oprao kosu i istuširao se, oprao zube i obrijao se. Potom sam izašao iz kupatila, obrisao se peškirom, obukao gaće i pantalone. Uprkos svim mojim ludim aktivnostima, rana na stomaku me je bolela mnogo manje nego prethodnog dana. Toliko da se nisam ni setio da je imam sve dok nisam ušao u kadu. Bucmasta devojka je sedela na krevetu i sušila kosu fenom čitajući nastavak Balzakovog romana. Kao i do tada, kiša napolju nije pokazivala znake da će prestati. U kupatilu se sušio veš, na krevetu je devojka fenom slušila

kosu i čitala knjigu, napolju je padala kiša, a ja sam imao osećaj kao da sam se vratio u onaj bračni život od pre mnogo godina.

„Treba li ti fen?“ pitala je devojka. „Ne treba", rekao sam. Taj fen je ostavila moja bivša žena kad je

otišla iz kuće. A meni s ovom kratkom kosom fen stvarno ne služi ničemu.

Seo sam pored nje, naslonio glavu na naslon kreveta i zatvorio oči. U mraku mojih zatvorenih očiju razne boje su se pojavljivale pa nestajale. Kad malo bolje razmislim, ovih nekoliko dana nisam ni oka sklopio. Kad god sam hteo da spavam, neko je dolazio da me protrese i razbudi. Kako sam zažmurio, osetio sam kao da san hoće da me uvuče u duboki svet tame. Kao da je poput Crnimraka pružio ruke sa dna tame i vuče me tamo.

Otvorio sam oči i obema rukama protrljao lice. Pošto sam posle tako dugog vremena umio lice i obrijao se, koža mi je bila isušena i zategnuta kao na bubnju. Kao da sam trljao nečije tuđe lice. Pekla su me ona mesta sa kojih su mi pijavice isisale krv. Te dve pijavice mora da su mi isisale priličnu količinu krvi.

„Је li", rekla je devojka i ostavila knjigu na stranu. „Stvarno ne bi voleo da ti devojka proguta spermu?"

„Trenutno ne", rekao sam. „Nisi raspoložen?"

„Tako je." „Ne bi spavao sa mnom?" „Sada ne.“ Ne sviđam ti se zato što sam debela?“ „Nije tačno“, rekao sam. „Imaš baš slatko telo.“ „Ра što onda nećeš da spavaš sa mnom?“ „Ne znam", rekao sam. „Ne znam zašto, ali imam osećaj da ne bi

trebalo sad s tobom da spavam." „Је 1’ to iz nekih moralnih razloga? Kosi se s tvojim životnim

principima?" „Životnim principima", ponovio sam. Čudno su mi zvučale te reči.

Gledao sam u tavanicu i razmišljao malo o tome. „Ма ne, ništa slično", rekao sam. „Nešto sasvim drugo. Nekakav

osećaj, instinkt, nešto približnije tome. A možda to ima i veze s tim što mi sećanja idu unazad. Ne mogu baš dobro da objasnim. Strašno bih voleo da spavam s tobom. Ali to nešto me koči. Sada nije trenutak."

S laktom na jastuku netremice je gledala u mene. „Ne lažeš me?" „Ne lažem za tako nešto." „Stvarno tako misliš?" „Stvarno tako osećam.“ „Možeš li da mi dokažeš?" „Dokažem?" iznenađeno sam uzvratio pitanjem. „Tako da me ubediš da zaista želiš da spavaš sa mnom." „Imam erekciju." „Pokaži mi", rekla je ona. Malo sam se premišljao, ali sam na kraju ipak svukao pantalone i

pokazao joj. Bio sam previše umoran za dalju raspravu, a osim toga, na ovom svetu ću ionako biti samo još malo. Nisam mislio da će se pokazivanje zdravog penisa u erekciji jednoj sedamnaestogodišnjakinji izroditi u opštu društvenu krizu.

,,Hmm“, rekla je devojka gledajući u nabrekli penis. „Mogu li da ga dodirnem?"

„Ne možeš", rekao sam. „Ali to jeste dokaz, zar ne?" „Ра jeste, nema veze." Podigao sam pantalone i prekrio penis. Ispod prozora se ćulo kako

polako prolazi veliki kamion teretnjak.

„Kad ponovo ideš do dede?“ pitao sam ja. „Kad malo odspavam i kad mi se veš osuši", rekla je devojka. „Do

večeri bi voda trebalo da se povuče, pa ću tada moći ponovo da odem kroz podzemnu železnicu."

„Ро ovakvom vremenu odeća ima da ti se suši do sutra ujutru." „Stvarno?" rekla je ona. „Ра šta onda da radim?" ,,U blizini postoji perionica s mašinama za sušenje veša, pa možeš

tamo da odeš." „Ali, nemam šta da obučem da bih izašla napolje." Neko vreme sam razmišljao, ali mi nije sinulo ništa pametno. Na

kraju mi nije preostalo ništa drugo nego da sam odem u perionicu i ubacim njenu odeću u mašinu za sušenje veša. Otišao sam u kupatilo i potrpao njenu mokru odeću u Luft- hanzinu kesu. Potom sam među preostalom odećom odabrao platnene maslinastozelene pantalone i plavu majicu na kopča- nje. Odlučio sam se za braon mokasine. Tako se dogodilo da će meni jedan deo ono malo preostalog dragocenog vremena otići u perionici, na jadnoj metalnoj stolici na sklapanje. Sat je pokazivao dvanaest i sedamnaest.

Kraj sveta Senka na samrti

Kad sam otvorio vrata Čuvareve kućice, zatekao sam ga kako kod stražnjeg izlaza čepa drva.

,,’Oće veliki sneg", rekao je Čuvar sa sekirom u ruci. „Jutros su četiri uginule. Sutra će ih uginuti još više. Ove godine zima je posebno oštra."

Skinuo sam rukavice i stao ispred peći da zgrejem prste na rukama. Čuvar je slagao tanke cepanice i ubacio ih u teretna kola, zatvorio

stražnja vrata i vratio sekiru na zid. Zatim je došao do mene i stao da greje prste kao i ja.

„Biće da ću od sada neko vreme sam spaljivati divlje životinje. Otkad je on tu, bilo mi je mnogo lakše, ali sad nemam kud. Ionako je to moj poso."

„Је li Senka toliko loše?" „Ne mogu da kažem da je dobro", rekao je Čuvar vrteći glavom.

„Nije dobro. Leži već tri dana. Staram se ja o njemu kol’ko god mogu, al’ na životni vek nemam nikakvog uticaja. Ljudska moć ima svoje granice."

„Mogu li da vidim Senku?" „Ah, možeš. Naravno da možeš. Ali nemoj duže od trideset minuta.

Za trideset minuta moram da pođem da spaljujem životinje." Klimnuo sam glavom. Čuvar je sa zida skinuo svežanj ključeva i otključao gvozdene

vratnice koje su vodile do Senkinog polja. Zatim je brzim korakom ispred mene presekao preko polja, otvorio vrata Senkine kućice i propustio me unutra. Kućica je bila prazna, bez ijednog komada nameštaja, a pod obložen hladnom opekom. Kroz proreze na prozorima strujao je hladan vetar, a vazduh je unutra bio potpuno leden. Kao u hladnoj komori.

„Nisam ja kriv", rekao je Čuvar kao da se pravda. „Nisam ja tvoju senku ovde iz hobija gurnuo. Pravila su takva da se senke ovde dovode da žive, a ja ih samo poštujem. Tvojoj senki je još i dobro. U gadnim vremenima ovde su se gurale i po dve-tri senke."

Razgovor bi se otegao što god da sam rekao, pa sam samo ćuteći klimnuo glavom. Ipak nije trebalo Senku da ostavljam na ovakvom mestu.

„Senka ti je dole", rekao je. „’Ajde, siđi. Dole je barem malo toplije. Samo što malo vonja."

Čuvar je otišao u ugao prostorije, povukao vlažna crna drvena vratanca u podu i otvorio ih. Unutra nije bilo stepenica, već samo jedne jednostavne merdevine. Čuvar je najpre sišao nekoliko prečaga, pa me je rukom pozvao da ga sledim. Stresao sam sneg s kaputa i pošao za njim.

Kad sam sišao u podrum, najpre me je zapahnuo miris mokraće i izmeta. A kako nije bilo prozora, vazduh je samo stajao, nemajući kud da ode. Podrum je bio veličine ostave čiju je trećinu zauzimao krevet. Na krevetu je okrenut ka meni ležao Senka, potpuno ispijen. Ispod

kreveta je virila porcelanska noćna posuda. Postojao je stari, oronuli sto, na kome je gorela stara sveća, ali osim nje u prostoriji nije bio vidljiv nijedan drugi izvor svetlosti niti toplote. Na podu je bila gola zemlja, a prostorija je bila ispunjena hladnim vazduhom od koga se telo ledilo do srži. Ležeći pokriven vunenim prekrivačem do ušiju, ne pomerajući se ni milimetar, Senka je gledao u mene beživotnim pogledom. Baš kao što je rekao stari pukovnik, videlo se da neće još dugo.

„Idem ja sad", rekao je Čuvar kao da ne može više da podnese smrad. „Sad vi pričajte nasamo. Pričajte kol’ko hoćete. U

tvojoj senki više nije ostala ni mrva snage da se opet prilepi za tebe.“ v

Kad je Čuvar nestao, Senka je neko vreme gledao po sobi pa me pozvao rukom da sednem kraj njegovog uzglavlja.

„Izvini, možeš li da odeš gore i proveriš da Čuvar ne prisluškuje?" rekao mi je Senka tiho.

Klimnuo sam glavom, tiho se popeo uz merdevine, otvorio vrata i pogledao napolje, pa kad sam se uverio da gore nema nikog, ponovo se vratio dole.

„Nema nikoga", rekao sam. „Moram nešto da ti kažem", rekao je Senka. „Uopšte nisam tako

slab kao što izgledam. Pretvaram se da bih zavarao Čuvara. Istina jeste da mi je telo prilično slabo, ali ovo povraćanje i ležanje u krevetu je samo gluma. Još sam dovoljno jak da ustanem i hodam."

„Da bi pobegao?" „Naravno. Da nije toga, ne bih ovako nešto ni radio. Tako sam

dobio tri dana. U roku od tri dana ću pobeći. Jer, za tri dana verovatno stvarno više neću moći da ustanem. Ovaj podrumski vazduh užasno utiče na organizam. Jezivo je hladno, kosti će mi načisto propasti. Nego, kakvo je vreme napolju?"

„Pada sneg", rekao sam ruku zavučenih u džepove. „Kad padne veče biće još gore nevreme. Temperatura bi trebalo prilično da se spusti."

„Kad pada sneg mnogo životinja poumire", rekao je Senka. „А što više životinja ugine i Čuvar ima više posla. Uzmi svežanj ključeva koji visi na zidu i otvori rešetke da bismo pobegli zajedno."

„Kroz Kapiju?" „Kroz Kapiju ne možemo. Kapija je zaključana spolja, a i kad

bismo bežali kroz nju, Čuvar bi nas uhvatio dok trepneš. Ne možemo ni preko Zida. Preko njega mogu samo ptice."

„Ра, kuda ćemo onda da pobegnemo?" „То prepusti meni. Razradio sam dobar plan. Skupio sam mnogo

podataka o Gradu. Toliko sam proučavao tvoju mapu da se skoro probušila, a i od Čuvara sam se naslušao raznih stvari. Misli da više nema načina da ja pobegnem odavde, pa mi je mnogo toga ispričao o Gradu. Zahvaljujući tome što si ga ti

umirio. U početku se oteglo i više nego što sam očekivao, ali mi planovi teku kako treba. Kao što je i Čuvar rekao, u meni više nema snage da se za tebe zalepim, ali ako uspem da izađem napolje ja ću se oporaviti, pa ćemo ponovo biti zajedno. Tako neću skončati na ovom mestu, a ti ćeš moći da povratiš svoja sećanja i opet budeš onaj ko si bio.“

Ne govoreći ništa, gledao sam u plamen sveće. „Šta je sad bilo?“ pitao je Senka. „А ko sam ja to uopšte bio?“ rekao sam. „Hej, nemoj tako, nije valjda da se sad premišljaš?" rekao je Senka. „Premišljam se. Stvarno se premišljam", rekao sam. „Prvo, ne

mogu da se setim ko sam ja to bio. Da li je taj svet uopšte vredan da mu se vratim, i da li sam ja sam vredan povratka."

Senka je zaustio nešto da kaže, ali sam digao ruku i zaustavio ga. „Čekaj malo. Pusti me da završim. Zaboravio sam ko sam nekada

bio, ali je sadašnji ja počeo da oseća ljubav prema ovom Gradu. Draga mi je ona devojka koju sam upoznao u Biblioteci, a i Pukovnik je dobar čovek. Volim i da posmatram divlje životinje. Zime su oštre, ali je zato posmatranje drugih godišnjih doba veoma lepo. Ovde niko nikog ne povređuje, niko se ne sukobljava. Život je ovde jednostavan, ali i ispunjen na svoj način i svi su ovde jednaki. Niko ni o kom ružno ne govori, niti krade od drugog. Oni rade, ali uživaju u tome. Njihov rad je čist i sam sebi svrha i niko na njega nije prisiljen. Niko nikom ne zavidi. Niko ne tuguje, niti pati."

„Nema ni novca, ni imovine, ni položaja. Nema ni parniče- nja, ni bolnica", dodao je Senka. „Niko ne stari, niti ima strah od smrti. Zar nije tako?"

Klimnuo sam glavom. „А šta ti misliš? Zbog kog bih razloga ja uopšte morao da odem odavde?"

„Ра“, rekao je Senka, izbacio ruku iznad prekrivača i protr- ljao svoje osušene usne. „Ima smisla to o čemu ti govoriš. Kad bi postojao takav svet, to bi bila prava utopija. Protiv njega ne bih imao ništa. Ti bi mogao da uradiš što god ti je volja. Bio bih zadovoljan i da ovde umrem. Ali, ti previđaš nekoliko stvari. I to veoma važnih stvari."

Senka utom dobi napad kašlja. Čekao sam da mu se kašalj primiri- „Kad smo se prošli put videli, rekao sam ti da je ovaj Grad

neprirodan i pogrešan. Ali i da je takav, neprirodan i pogrešan, on potpuno savršen. Ti sada govoriš o tom njegovom savršenstvu i celovitosti. A ja ti govorim o toj neprirodnosti i pogrešnosti. Dobro me

saslušaj. Pre svega, ključna je pretpostavka da savršenstvo na ovom svetu ne postoji. To je isto ono o čemu sam ti prethodno govorio, a to je da perpetuum mobile u principu ne postoji. Entropija se stalno uvećava. A gde nju ovaj Grad uopšte izlučuje? Ovdašnji ljudi - doduše, izuzimajući Čuvara - zaista ne povređuju jedni druge, ne mrze jedni druge, niti imaju želje. Svi žive zadovoljno i mirno. Šta misliš zbog čega? Zato što nemaju dušu.“

„То dobro znam“, rekao sam. „То savršenstvo počiva na činjenici da su izgubili duše. A kad su

izgubili duše, i njihovi životi su se protegli do večnosti. Zato niko od njih niti stari, niti umire. Najpre im od tela bude otkinuta senka, pa čekaju da ona umre. Kada senka umre, posle toga više ništa nije toliki problem. Samo još treba skinuti ono malo pene koja ostane od duše.“

„Skinuti penu?“ „Kasnije ću ponovo doći na to. Prvo ću o duši. Rekao si mi da u

Gradu nema ni sukobljavanja, ni mržnje, ni želja. Samo po sebi, to je odlično. Da se bolje osećam, na tome bih mu iz sve snage čestitao. Ali, to što nema sukobljavanja, mržnje ni želje, znači da nema ni njihovih suprotnosti. A to su radost, sreća i ljubav. Samo iz razočaranja, očajanja i tuge rađa se radost. Nigde sreća ne postoji bez razočaranja. To je ono što ja nazivam prirodnim. Osim toga, tu je naravno i ljubav. Tako je i sa onom devojkom iz Biblioteke koju spominješ. Ti nju verovatno zaista voliš. Samo, takva osećanja te ne vode nikuda. Jer, ona nema dušu. Ljudi bez duše puke su hodajuće iluzije. Kakvog bi smisla imalo imati tako nekoga uz sebe? Zar je to beskonačni život kakav ti želiš? Zar i ti želiš da postaneš jedna takva prikaza? Ako ja ovde umrem, i ti ćeš im se pridružiti, ovde zauvek ostati, i nikad više nećeš moći da izađeš iz ovog Grada. “

Mučna, hladna tišina obavila je podrumsku prostoriju. Senka se ponovo nekoliko puta zakašljao.

„Ali, ja ne mogu ovde da je ostavim. Što god ona bila, ja je volim i želim. Ni sam ne mogu da zavaravam svoje srce. Ako sada pobegnem, kasnije ću se sigurno zbog toga kajati, a kada jednom izađem odavde, više nikad neću moći da se vratim."

,,Uh“, rekao je Senka, pridigao se u krevetu i oslonio na zid. „Izgleda da ću morati mnogo da se potrudim da te ubedim. Pošto se znamo odavno, odlično znam da si prilično tvrdoglav čovek, ali da ćeš ovako u poslednjem minutu da mi iznosiš takve složene probleme? Šta ti uopšte hoćeš? Ako si mislio da ti i ja i devojka zajedno pobegnemo

odavde, to neće ići. Ljudi bez senke ne mogu da žive napolju.“ „Ра, to i sam znam", rekao sam. „Ono što ja govorim jeste: kako bi

bilo da ti odavde pobegneš sam? Ja ću ti pomoći.“ „Ne, ti i dalje ništa ne razumeš“, rekao je Senka glave naslonjene na zid. „Ako ja pobegnem i ostavim te ovde samog, ti ćeš biti u očajnom stanju. To mi je Čuvar rekao. Svaka senka, koja god da je, umire ovde. I senke koje izađu napolje dolaze ovamo kad treba da umru. Iza senki koje ne umru ovde, ostaje samo nesavršena smrt. A ti ćeš zauvek morati da živiš s onim što ti je ostalo od duše. I to još u srcu Šume. U Šumi žive ljudi kojima senka nije uklonjena kako treba. Tebe će oterati tamo da večno lutaš Šumom sa raznim mislima u svom umu. A znaš kakva je Šuma? “

Klimnuo sam glavom. „Samo, nju u Šumu nećeš moći da povedeš sa sobom", nastavio je

Senka. „Jer je ona savršena. Nema dušu. Savršeni ljudi žive u Gradu. Ne žive u Šumi. Ti ćeš ostati bez igde ikoga, a onda nema smisla da ostaješ ovde, zar ne?“

„Kuda idu ljudske duše?“ „Ра, ti si valjda Čitač snova", rekao je Senka zapanjeno. „Kako to

da ti to ne znaš?" „Svejedno ne znam", rekao sam.

„Onda ću ti reći. Duše se u divljim životinjama iznose izvan Zida. I to je smisao onog skidanja pene. Divlje životinje upijaju i skupljaju ljudske duše, pa ih nose u spoljni svet. Kad dođe zima, ti delovi ljudskog ’ja’ pohranjeni unutra umiru. Ne ubija njih ni hladnoća ni glad. Njih ubija teret ljudskog ’ja’ koji im je Grad nametnuo. A kad dođe proleće, rađaju se nove životinje. Koliko životinja umre, toliko ih se i rodi. A i ti mladunci kad porastu nose teret ljudskog ’ja’ onih koji su počišćeni odatle i umiru na isti način. To je cena savršenstva. Kakvog to savršen-stvo onda ima smisla? Savršenstvo koje se održava na plećima nejakih i bespomoćnih?"

Ne progovarajući ni reč, samo sam gledao u vrhove svojih cipela. „Kad životinja ugine, Čuvar joj odseče lobanju", nastavio je Senka.

„Jer, u tu lobanju duboko je urezana duša. Lobanja se lepo obradi, pa se zakopa u zemlju na godinu dana da bi joj oslabila snaga i potom se pohrani u ostavi Biblioteke gde je Čitač snova dodirom prstiju oslobađa u atmosferu. Posao Čitača snova dodeljuje se onom ko je tek pristigao u Grad i kome senka još nije umrla - to jest, nekom kao što si ti. Ljudsko ’ja’ koje pročita Čitač snova odlazi u atmosferu i nekud nestaje. To je takozvani ’stari san’. Drugim rečima ti imaš ulogu da ga uzemljiš.

Razumeš li šta pokušavam da ti objasnim?" „Razumem", rekao sam. „Kada mu senka umre, Čitač snova prestaje da čita snove i stapa se

s Gradom. Na taj način Grad nastavlja večno da se obrće u ciklusu savršenstva. Ono što je nesavršeno nameće nesavršenim bićima, i samo skida kajmak s vrha. Misliš li da je to ispravno? Da li je to pravi svet? Zar stvari tako treba da izgledaju? Razumeš li, pogledaj sve malo sa stanovišta slabih i nesavršenih. Sa stanovišta životinja, senki i ljudi iz Šume."

Dugo sam zurio u plamen sveće, sve dok me nisu zabolele oči. Zatim sam skinuo naočari i dlanom obrisao suze s njih.

„Doći ću sutra u tri", rekao sam. ,,U pravu si. Ne treba da ostanem na ovakvom mestu."

Okorela zemlja čuda Pranje veša po kišnom danu, iznajmljivanje auta, Bob Dilan

Pošto je bila nedelja i kišni dan, sve četiri sušilice u perio- nici bile su zauzete. Na drškama sušilica visile su raznobojne najlonske kese i kese iz prodavnica. U perionici su bile tri žene. Jedna je bila domaćica u kasnim tridesetim, a dve devojke izgledale su kao da žive u obližnjem ženskom studentskom domu. Ne znajući šta će sa sobom, domaćica je sedela na stolici na sklapanje i netremice posmatrala kako se okreće bubanj mašine za veš kao da gleda u televizor. Devojke su sedele jedna pored druge i listale stranice magazina JJ. Kad sam ja ulazio unutra,

devojke su pogledale u mom pravcu, pa se odmah vratile svom vešu i časopisu.

Sedeo sam na stolici s Lufthanzinom kesom na krilu i čekao da na mene dođe red. Po tome što studentkinje nisu imale nikakve stvari, odmah sam shvatio da se njihov veš već nalazi u bubnju sušilice. To je značilo da sam sledeći na redu, koja god da se od onih četvora vrata prva otvore. Pa dobro, ne bi trebalo toliko da potraje, mislio sam, i malo odahnuo. Potonuo sam samo kad sam pomislio da bih na jednom takvom mestu mogao da provedem i sat ili dva gledajući kako se veš okreće. Već mi je bilo ostalo manje od dvadeset četiri sata.

potpuno sam se opustio na stolici i odsutno gledao u jednu tačku negde u vazduhu. Perionicom je lebdela čudna mešavina mirisa praška i specifičnog mirisa veša koji se suši. Dve studentkinje su pored mene razgovarale o šarama na džemperima. Nijedna nije bila neka lepotica. Lepe devojke nedeljom popodne ne čitaju časopise po perionicama.

Nasuprot mojim očekivanjima, nijedna sušilica se nije zaustavljala. Perionice imaju svoja nepisana pravila, a jedno od njih mora da je: „Sušilica na koju čekaš nikad se neće zaustaviti". Gledajući ga spolja veš izgleda potpuno suv, ali bubanj ipak nikako da se zaustavi.

Čekao sam petnaestak minuta, ali se bubanj i dalje okretao. Za to vreme ušla je vitka mlada devojka lepe građe s velikom papirnom kesom u rukama, ubacila pelene u mašinu za veš, otvorila kesicu praška i posula ga po njima, zatvorila vratanca i u mašinu ubacila novčić.

Zatvorio sam oči i hteo da odremam, ali nisam mogao da zaspim kad sam se setio da će se bubanj verovatno zaustaviti dok ja budem dremao i da će neko drugi pre mene u njega ubaciti veš. Ako mi se to desi, opet ću uludo trošiti vreme.

Kajao sam se što nisam poneo neki časopis da čitam. Da sam imao nešto za čitanje, ne bi mi se ni prispavalo, a i vreme bi mi prolazilo brže. Samo, nisam znao da li bi uopšte treba lo da ubrzavam vreme. Verovatno bi zapravo trebalo nekako da mi što sporije prolazi. Ali, kakvog smisla ima da mi vreme sporo prolazi baš u perionici? Zar time ne bih samo postigao suprotan efekat?

Kad sam počeo da razmišljam o vremenu, zabolela me je glava. Vreme je nešto previše apstraktno. A kada u taj vremenski okvir pokušavaš da uguraš jednu po jednu materijalnu stvar, više ne možeš da razlučiš da li je ono što iz toga proističe vremensko ili materijalno svojstvo.

Presekao sam svoja razmišljanja o vremenu, rešen da razmislim šta

mi je činiti kad budem izašao iz perionice. Prvo je trebalo da kupim odeću. Pošto više nema vremena za preprav- ku pantalona, neće biti moguće sašiti odelo od tvida na kakvo sam se odlučio u dubini podzemlja. Jeste šteta, ali moraću da odustanem od njega. Izdržaću u ovim platnenim pantalonama i kupicu sako, košulju i kravatu. Uz to i kišni mantil. Tako ode- ven sigurno ću moći u bilo koji restoran. Da pronađem sve to biće mi potrebno oko sat i po. Kupovinu ću verovatno završiti do tri. Imaću dakle tri prazna sata do šest po podne kad sam imao dogovor.

Pokušao sam da razmislim kako da upotrebim ta tri sata, ali mi ništa zgodno nije sinulo. Pospanost i umor pomutili su mi misli. A negde duboko u meni, na mestu do koga nisam mogao da doprem, sve je bilo pomućeno.

Dok sam ja raspetljavao svoje misli, zaustavio se prvi bubanj zdesna. Kad sam se uverio da mi se to ne privida, obazreo sam se oko sebe. I domaćica i studentkinje su bacile pogled na taj bubanj, ali ni jedna od njih nije pošla da ustane sa stolice. Po pravilima koja su vladala u perionicama, otvorio sam vratanca sušilice, ugurao hrpu toplog veša koja se skupila u dnu bubnja u kesu koja je visila na ručki mašine i istresao sadržaj svoje kese unutra. Zatvorio sam vratanca i ubacio novčić, pa kad sam se uverio da je bubanj počeo da se okreće, vratio sam se na stolicu. Sat je pokazivao dvanaest i pedeset.

Domaćica i studentkinje su mi s leđa posmatrale svaki pokret. Onda su pogledale u bubanj u koji sam ubacio veš, pa opet u mene. 1 ja sam podigao pogled i pogledao u svoj bubanj s vešom. U osnovi, em ga je bilo premalo, em je to bila isključivo ženska odeća i veš, i još sav roze boje. Bio sam i previše upadljiv. Bilo mi je dosta svega, pa sam okačio najlon kesu na dršku sušilice, rešen da negde drugde ubijem narednih dvadeset minuta.

Kao da svetu nešto hoće da nagovesti, sitna kiša nastavljala je da pada istim tempom kao i tog jutra. S kišobranom u ruci obišao sam krug po kraju. Kad se izađe iz mirnog naselja, nailazi se na ulicu s nizom raznoraznih prodavnica. Berbernica, pekara, radnja sa opremom za surf - nisam mogao ni da zamislim šta će surferska radnja u Setagaji - prodavnica duvana, poslastičarni- ca, video-klub i hemijska čistionica. Ispred hemijske čistionice stajao je natpis „Kišnim danima popust 10 odsto“, a ja nikako nisam mogao da dokučim zašto je čišćenje jeftinije kad pada kiša. U radnji se video oćelaveli vlasnik kako s mrzovoljnim izrazom na licu pegla košulju. S tavanice se poput debelih loza spuštalo

nekoliko kablova pegli. Bilo je to jedno od onih starinskih hemijskih čišćenja u kojima su vlasnici lično peglali stvari. Čovek mi je bio nekako simpatičan. U takvoj jednoj radnji verovatno ne heftaju broj računa za rub košulje. To ne podnosim, pa zato i ne nosim stvari na hemijsko čišćenje.

Na nekakvoj klupici ispred hemijske čistionice stajalo je nekoliko saksija s cvećem. Gledao sam u njih izvesno vreme, ali nisam znao ime nijednog cveća koje je raslo u njima. Ni sam ne znam zbog čega ne pamtim nazive cveća. U koji god pogledao, svaki cvet u njima bio je potpuno običan. Imao sam osećaj da njihove nazive sigurno zna svaki normalan čovek. Kapi kiše su padale sa strehe pravo u crnu zemlju u saksijama. Netremice gledajući u njih spopala me je nekakva čežnja. Živim na ovom svetu već trideset pet godina, a ne znam naziv ni najobičnijeg cveta.

Toliko sam toga otkrio ispred samo jedne radnje hemijskog čišćenja. Jedno od tih otkrića bilo je da sam neznalica kad su u pitanju nazivi cveća, a drugo da je u danima kad kiša pada čišćenje jeftinije. Skoro svaki dan prolazim ovom ulicom, a sve do sad nisam primetio čak ni da ispred te radnje stoji klupica.

Po klupici je puzao jedan puž, pa je i on bio jedno novo otkriće za mene. Dotad sam živeo u ubeđenju da puževi ispu- zaju samo tokom kišne sezone. A kad malo bolje razmislim, da se puževi stvarno pojavljuju isključivo u kišnoj sezoni, gde bi bili i šta bi radili tokom svih ostalih doba godine?

Odneo sam tog oktobarskog puža do saksije i stavio ga na zeleni list biljke. Puž se neko vreme njihao na listu, da bi se potom onako nagnut umirio, i stao da nepomično osmatra svoju okolinu.

Potom sam se vratio do prodavnice duvana i kupio paklu dugog larka i upaljač. Ostavio sam cigarete pre pet godina, ali ne bi trebalo da bude toliko strašno ako budem popušio jednu paklu poslednjeg dana u svom životu. Kad sam izašao ispred radnje, stavio sam jednu cigaretu u usta i zapalio je upaljačem. Osećaj upaljene cigarete prvi put posle toliko vremena u mojim ustima bio je još više stran nego što sam mislio da će biti. Lagano sam uvukao dim, pa ga lagano otpahnuo. Prsti na rukama su mi bili blago utrnuli, a glava prazna.

Posle toga sam svratio u poslastičarnicu i kupio četiri kolača. Svaki od njih je imao dugačak francuski naziv, pa kad su mi ih zapakovali u kutiju više pojma nisam imao šta sam uopšte kupio. Sve što sam francuskog naučio zaboravio sam istog sekunda kad sam izašao s

fakulteta. Prodavačica u poslastičarnici, devojka visoka kao jela, jezivo je loše vezivala vrpce. Nikad u životu nisam video tako visoku devojku koja ima tako nespretne prste. Ne znam, naravno, da li je to potpuno uobičajeno na ovom svetu. Moguće je i da je to samo neki jedinstveni spoj.

U obližnji video-klub odlazio sam ponekad. Bračni par koji ga je držao bio je otprilike mojih godina, a žena je bila mnogo lepa. Na TV ekranu od dvadeset sedam inča postavljenom na ulazu išao je film Gvozdena pesnica Voltera Hila. Čarls Bronson igra boksera, uličnog borca, a Džejms Koburn njegovog menadžera. Ušao sam unutra, seo na sofu koja je tu i stajala baš u te svrhe, rešen da ubijem vreme gledajući scenu s boks-mečom.

Na drugom kraju video-kluba, žena se dosađivala za pultom dok je pazila na radnju, pa sam joj ponudio jedan kolač. Odabrala je tortu od krušaka, a ja sam uzeo čizkejk. Jeo sam kolač i gledao kako se Čarls Bronson tuče s nekim ćelavim grmaljem. Većina gledalaca očekivala je da pobedi taj grmalj, ali sam ja taj film gledao već pre nekoliko godina i znao sam da će pobediti Čarls Bronson. Kad sam dovršio kolač, zapalio sam cigaretu i popušio je do pola, i sačekavši da Čarls Bronson konačno nokautira protivnika, ustao sa sofe.

„Slobodno ostani još malo da pogledaš1', rekla je žena. Rado, nego veš mi eno stoji u sušilici u perionici, rekao sam. Kad

sam bacio pogled na sat, bilo je već jedan i dvadeset pet. Sušilica je sigurno stala već odavno.

,,Uh“, rekao sam. „Ništa ne brini. Sigurno ti je neko izvadio veš i stavio ga u kesu.

Šta će nekom tvoje gaće?11 „Ра, jeste", rekao sam mlako. „Sledeće nedelje nam stižu tri stara Hičkokova filma", rekla

je.

Izašao sam iz video-kluba i istim putem se vratio u perioni- cu. Unutra srećom nije bilo nikog na vidiku, a moj veš je ležao

na dnu bubnja sušilice u iščekivanju mog povratka. Od četiri sušilice, samo je jedna još bila u pogonu. Ugurao sam veš u kesu i vratio se u svoj stan.

Bucmasta devojka je čvrsto spavala u mom krevetu. Bila je toliko duboko usnula da sam, kad sam je ugledao, na sekund pomislio da je mrtva, ali kad sam joj približio uho, mogao sam da čujem kako tiho diše u snu. Iz kese sam izvadio osušeni veš i ostavio ga pored njenog uzglavlja, a kolače pored lampe. Da sam mogao i sam bih se zavukao u krevet pored nje, ali nisam.

Otišao sam u kuhinju i popio čašu vode, setio se da odem u toalet, pa se vratio u kuhinju i sedeći na stolici razgledao oko sebe. U kuhinji su bile razne stvari: česma, aparat za prokuvava- nje vode, ventilator, šporet na gas, šerpe i lonci raznih veličina, frižider, toster, kuhinjski orman, držač za noževe, velika limenka bruk bond čaja, aparat za kuvanje pirinča, kafe-aparat i slično. Tu jednu reč „kuhinja" sačinjavalo je zaista mnogo različitih aparata i predmeta. Pažljivo posmatrajući taj prizor, mogao sam ponovo da osetim mir. A upravo mi je red od koga je na čudnovat način sačinjen ovaj svet i unosio taj mir.

U ono vreme kad sam se doselio u taj stan, još sam imao ženu. To je bilo još pre osam godina, ali sam u tim danima često sam usred noći sedeo za stolom u trpezariji i čitao knjigu. A kako je moja žena spavala veoma tiho, ponekad bi mi se desilo da se zabrinem da nije slučajno umrla u snu. Na svoj način, ma koliko nesavršen bio, ja sam je voleo.

Kad malo bolje razmislim, već osam godina živim u tom stanu. Pre osam godina u njemu smo živeli žena, mačka i ja. Prvo je otišla moja žena, pa potom mačka. A sad odlazim i ja. Umesto pepeljare uzeo sam staru šoljicu koja više nije imala tacnu i zapalio cigaretu, pa popio malo vode. Zašto li sam na ovakvom mestu proveo čitavih osam godina, razmišljao sam u čudu. Nije se meni nešto posebno sviđao taj stan, a i renta mi nipošto nije bila mala. Bio je i previše osunčan sa zapada, a nastojnik je bio neljubazan. Osim toga, otkad sam se tu doselio, ni život mi nije postao ništa vedriji. A i broj stanara se ubrzano smanjivao.

U svakom slučaju, razne se stvari očigledno privode kraju.

Večni život, pomislio sam. Besmrtnost. Ja sam se zaputio u besmrtnost, tako je rekao Profesor. Ovaj kraj

sveta nije smrt, već jedna nova transformacija, u kojoj ću ja biti ono što jesam i u kojoj ću se ponovo sresti s onim što sam izgubio i s onim što upravo gubim.

Možda i jeste tako. Ne, verovatno jeste. Taj starac sve zna. Ako on kaže da je to svet besmrtnosti, onda i jeste tako. Nijedan Profesorov argument, međutim, nije ostavljao utisak na mene. Bili su previše apstraktni, previše magloviti. Imao sam osećaj da sam i sad sasvim dovoljno dosledan sebi, a i pitanje kako besmrtan čovek da razmišlja o svojoj besmrtnosti daleko je prevazilazilo uske okvire moje moći uobrazilje. Utoliko više ako se tu pojavljuju i jednorozi i visoki zidovi. Imao sam utisak da je Čarobnjak iz Oza i dalje mnogo realističniji od svega toga.

Šta sam ja to izgubio? Razmišljao sam o tome preturajući po glavi. Sigurno mnogo toga. Ako bih seo sve da zapišem, verovatno bih ispunio celu svesku formata kao za predavanja na fakultetu. Bilo je stvari koje mi nisu delovale važno kad sam ih izgubio, pa mi je to posle padalo teško, a bilo je i obrnutih situacija. Izgleda da sam sve vreme gubio razne stvari, ljude i osećanja. U džepu kaputa mog simboličnog bića postojala je sudbinska rupa koju nijedan konac niti igla nije mogla da zakrpi. U tom smislu, da je neko proturio glavu kroz prozor mog stana i dreknuo mi: „Tvoj život je nula!“ ne bih imao nikakvog osnova to da poreknem.

Ali, ako uzmemo da bih mogao ponovo ispočetka da proži- vim svoj život, imao sam osećaj da bi bio isti ovakav. Jer, to - taj život koji sve vreme gubim - to je ono što sam ja. A meni nema drugog puta nego da budem to što jesam. Ma koliko me ljudi odbacivali, ma koliko ja odbacivao druge, ma koliko brisao i ograničavao divna osećanja, kvalitete i snove, ja ne mogu biti niko drugi do onaj ko sam.

Nekada, kad sam bio mlađi, mislio sam da bih mogao da budem neko drugi. Mislio sam i da sam mogao da otvorim bar u Kazablanki i možda sretnem Ingrid Bergman. Ili nešto realističnije - na stranu da li bi to zaista bilo realističnije ili ne - mislio sam da bih mogao da se domognem života koji bi bio mnogo vredniji i više odgovarao meni samom. Čak sam se

uvežbavao za taj sopstveni preobražaj. Čitao sam The Greening of America i tri puta odgledao film Goli u sedlu. Uprkos svemu tome, kao brod sa iskrivljenim kormilom, uvek sam se vraćao na isto mesto. To sam bio ja. Ja nikuda nisam išao. Bio sam tu i čekao da se vratim samom sebi.

Da li bi to trebalo nazivati izneverenim nadama? Nisam znao. Možda to i jesu izneverene nade. Turgenjev bi ih

možda nazvao iluzijama. Dostojevski bi to možda zvao paklom. Somerset Mom bi to valjda nazivao stvarnošću. Kako se god to nazivalo, to sam bio ja sam.

Nisam mogao da zamislim svet besmrtnosti. Tamo bih ja verovatno mogao da povratim ono što sam izgubio i da sebe izgradim iznova. Neko bi mi tapšao, neko možda čestitao. A ja bih možda bio srećan i uspeo da se domognem života koji bi bio mnogo vredniji i više odgovarao meni samom. Ali, to bi bio neki drugi ’ja’, koji sa mnom kakav sam sada ne bi imao nikakve veze. Ja, ovakav kakav sam sada, imam sebe samog. A to je istorijska činjenica koju niko ne može da pobije.

Posle dužeg razmišljanja, došao sam do zaključka da bi bilo najsuvislije da pretpostavim da ću za nešto više od dvadeset dva sata umreti. Kad se postavim tako kao da ću se preseliti u svet besmrtnosti, cela stvar počinje da mi liči na Učenje Don Huana, a time ne rešavam ništa.

Ja ću umreti - tako ću razmišljati iz praktičnih razloga. To mnogo više liči na mene. Kad sam tako počeo da razmišljam, bilo mi je mnogo lakše.

Ugasio sam cigaretu i otišao u spavaću sobu, nakratko se zagledao u usnulo devojčino lice i zatim proverio da li mi se u džepu pantalona nalazi sve što mi treba. Ali, kad sam bolje razmislio, skoro da ne postoji ništa što je ovom sadašnjem meni zaista potrebno. Osim novčanika i kreditnih kartica - ima li još nečega? Nema zašto da mi bude potreban ključ od stana, a ni legitimacija Kalkulusa. Ne treba mi ni beležnica, a pošto sam prestao da vozim, ne treba mi ni ključ od automobila. Šta će mi tek nož? Ni sitniš mi ne treba. Sav sitan novac iz džepa istresao sam na sto.

Prvo sam podzemnom železnicom otišao do Ginze, ušao u radnju Pol Stjuart i kupio košulju, kravatu i sako na ameriken

ekspres karticu. Sve sam to obukao na sebe i pogledao se u ogledalu. Nisam izgledao loše. Malo mi je zasmetalo što mi je sa maslinastozelenih platnenih pantalona nestao upeglani šav, ali nije sve moglo da bude savršeno. Spoj teget flanelskog sakoa i bledonarandžaste košulje davao mi je izgled mladog službenika reklamne agencije koji obećava. Ali makar nisam izgledao kao čovek koji je do malopre puzao po podzemlju da bi s lica zemlje nestao za dvadeset i jedan sat.

Kad sam lepo stao, shvatio sam da mi je levi rukav sakoa kraći za centimetar i po od desnog. Tačnije, nije rukav sakoa bio kraći, nego je moja leva ruka bila duža. Pojma nisam imao zašto. Ja sam dešnjak i ne sećam se da sam levu ruku ikad posebno opterećivao. Prodavač je rekao da im treba dva dana da sako preprave i predložio da to uradimo, ali ja sam naravno odbio.

„Da li možda igrate bejzbol?" pitao me je prodavač predajući mi kopiju računa kreditne kartice.

Ništa slično, rekao sam. „Telo se izvitoperi od većine sportova", objasnio mi je prodavač.

„Kad je odeća u pitanju, najbolje je izbegavati preterano vežbanje i previše jela."

Zahvalio sam mu i izašao iz prodavnice. Svet je očigledno pun najrazličitijih pravila. Na nova otkrića čovek nailazi bukvalno na svakom koraku.

Kiša je i dalje padala, ali pošto sam bio previše gladan da bih nastavljao s kupovinom, odustao sam od potrage za mantilom i ušao u pivnicu da popijem pivo i pojedem sirove ostrige. Iz nekog razloga, pivnicom su se pronosili zvuci Bru- knerove simfonije. Nisam znao broj te simfonije, ali brojeve Bruknerovih simfonija ionako niko ne zna. U svakom slučaju, prvi put mi je u životu bio da čujem Bruknerovu simfoniju usred pivnice.

U pivnici su osim mene bila zauzeta još samo dva stola. Za jednim je bio mladi par, a za drugim sitan starac sa šeširom na glavi. Starac sa šeširom je pijuckao pivo gutljaj po gutljaj, dok je mladi par s gotovo netaknutim čašama piva ispred sebe tiho razgovarao o nečemu. Doduše, svaka pivnica u kišno popodne uglavnom tako izgleda.

Slušajući Bruknerovu muziku iscedio sam limun na pet ostriga i jeo ih redom u smeru kazaljke na satu, ispijajući kriglu piva srednje veličine. Kazaljka ogromnog zidnog sata u pivnici spremala se da za pet minuta pokaže tri sata. Ispod brojčanika bila su dva suočena lava, tela uvrnutih jedno oko drugog i vrtela se oko opruge. Oba su bili mužjaci, s

repovima izvrnutim poput kuka na čiviluku. Ubrzo se dugačka Bruknerova simfonija završila, i počeo je Ravelov Bolero. Neobična kombinacija.

Kad sam poručio drugo pivo, otišao sam u toalet i ponovo obavio malu nuždu. Trajalo je beskonačno. Ni meni samom nije bilo jasno otkud mi tolika količina mokraće, ali pošto nisam imao nikakva hitna posla, nastavio sam na miru da mokrim. Mislim da mi je trebalo barem dva minuta da završim. Za to vreme iza mojih leđa čuo se Bolero. Mokriti uz Ravelov Bolero nekako je čudna stvar. Stičeš osećaj da ćeš ostati večno da mokriš.

Okončavši to dugotrajno mokrenje, osećao sam se kao da sam se ponovo rodio. Oprao sam ruke, pogledao odraz svog lica u iskrivljenom ogledalu, vratio se za sto i pio pivo. Hteo sam da zapalim cigaretu, ali sam tad shvatio da sam paklu larka zaboravio u kuhinji, pa sam pozvao konobara, kupio seven star i šibice.

Sedeo sam u praznoj pivnici s osećajem da je vreme stalo, dok je ono u stvarnosti polako otkucavalo. Lavovi su nastavljali da se okreću za sto osamdeset stepeni, a kazaljka je stigla do tri i deset. Gledao sam u tu kazaljku na satu podbočen laktovima o sto, pio pivo i pušio seven star. Kako god pogledao, provoditi vreme gledajući u kazaljku sata stvarno je čista besmislica, ali nisam imao nikakvu bolju ideju. Svaki čovekov postupak polazi od pretpostavke da se život nastavlja, a kad mu tu pretpostavku oduzmeš, ne ostaje mu praktično ništa.

Izvadio sam novčanik iz džepa i pregledao svaku stvar koja se nalazila u njemu. Unutra je bilo pet novčanica od deset hiljada jena i nekoliko novčanica od hiljadu jena. U džepu s druge strane bilo je dvadeset novčanica od deset hiljada jena pričvršćenih spajalicom. Osim gotovine, tu su bile ameriken ekspres i viza kartica. Zatim, dve bankovne gotovinske kartice. Te dve gotovinske kartice sam presavio i ubacio u pepeljaru. Više nemam za šta da ih upotrebim. Članske karte za zatvoreni bazen i video klub, kao i karticu s pečatima koju sam dobio kad sam kupio kafu takode sam bacio. Ostavio sam vozačku dozvolu, a dve stare posetnice bacio. Pepeljara se napunila razvalinama mog života. Ono što mi je na kraju ostalo bio je samo novac, kreditne kartice i vozačka dozvola.

Kad je kazaljka na satu stigla do pola četiri, ja sam ustao sa stolice, platio račun i izašao iz pivnice. Pošto je kiša u međuvremenu bila već skoro sasvim prestala, rešio sam da kišobran ostavim u držaču na ulazu.

Vreme nije izgledalo tako loše. Čim se vreme popravilo, trebalo bi da i meni krene nabolje.

Otkako sam ostavio kišobran za sobom, osećao sam se mnogo laganije i poželeo da odem na još neko mesto. Po mogućstvu, neko na kome je gužva. Pošto sam izvesno vreme zurio u ekrane na Sonijevoj zgradi zajedno s arapskim turistima, sišao sam u podzemnu železnicu i kupio kartu do Šinđukua na liniji Marunoući. Izgleda da sam zadremao istog sekunda kad sam seo na sedište, jer kad sam došao k sebi, voz je već bio stigao u Šinđuku.

Na prolasku kroz vratnice za pregled karata setio sam se da su lobanja i podaci od šaflinga još pohranjeni na stanici Sin- đuku. Nisam mislio da će mi sada išta od toga biti od koristi, a i nisam kod sebe imao revers, ali pošto nisam imao šta drugo da radim, odlučio sam da odem da ih podignem. Popeo sam se uza stepenice u staničnoj zgradi, otišao do šaltera gde su se izdavale stvari date na čuvanje i rekao da sam izgubio revers.

„Probali ste da ga pronađete?" pitao je službenik. Sve sam pretražio, rekao sam. „Šta ste ostavili?" „Plavu sportsku torbu s najk logom", rekao sam. „Šta vam je taj najk logo?" Pozajmio sam papir i olovku od njega i nacrtao mu najk logo u vidu

spljeskanog bumeranga i iznad ispisao „NIKE". Službenik je sumnjičavo pogledao u njega, i s papirom u ruci počeo da pretražuje policu, da bi se ubrzo vratio s mojom torbom.

„Је 1’ ova?" „Jeste", rekao sam. „Imate li neki dokument radi provere imena i adrese?" Kad sam mu dao vozačku dozvolu, službenik je pogledao u nju, pa

u listić koji je bio zakačen za torbu. Zatim je skinuo

listić, stavio ga zajedno s hemijskom olovkom na pult i rekao: potpišite ovde“. Potpisao sam se na papirić, uzeo torbu i zahvalio mu.

Iako sam uspeo da podignem svoje stvari, kako god pogledao, plava sportska torba s najk logom nikako nije pristajala uz moju odeću. Nije išlo da pođem na večeru s devojkom sa sportskom torbom u ruci. Razmišljao sam i o tome da kupim drugu torbu, ali izbor torbe koja je po veličini odgovarala loba- nji sveo se ili na putni kofer ili na futrolu za kuglu za kuglanje. Kofer je bio pretežak, a u poređenju s futrolom za kuglu, najk torba ipak je bila neuporedivo bolja.

Posle dužeg razmišljanja, došao sam do zaključka da bi najpametnije bilo da iznajmim auto i bacim torbu na njegovo zadnje sedište. Tako neću morati da se gnjavim hodajući naokolo s torbom u rukama, niti ću imati potrebe da brinem koliko mi se ne slaže s odećom. Po mogućstvu bih iznajmio neki šik evropski auto. Nije da sam ja neki ljubitelj evropskih automobila, nego je ovo ipak jedan specifičan dan u mom životu i imao sam osećaj da bi bilo dobro da sednem u neki lepo dizajnirani auto. Osim folksvagena koji je prestao da se proizvodi i malih domaćih automobila, nikad u životu nisam vozio ništa drugo.

Ušao sam u kafe, pozajmio telefonski imenik preduzeća, hemijskom olovkom stavio oznake pored brojeva telefona četiri poslovnice rentakara u blizini stanice Šinđuku, i pozvao ih redom. Nijedna od njih nije nudila evropske automobile. U nedeljno popodne u ovo doba godine automobila na raspolaganju za iznajmljivanje gotovo da i nema, a ionako nisu držali strana kola. Od četiri poslovnice, dve nisu više imale nijedno vozilo koje bi se dalo nazvati putničkim automobilom. U jednoj je ostala jedna honda sivik. Poslednja poslovnica imala je tojotu karina 1800GT tvin-kam turbo i tojotu mark II. Obe su bile nove sa ugrađenim muzičkim uređajima, rekla je žena. Mrzelo me je da još razgovaram telefonom pa sam odlučio da iznajmim tojotu karina 1800 GT tvin-kam turbo. A pošto me automobili nikad preterano nisu zanimali, na kraju mi je stvarno bilo svejedno. Nisam čak znao ni kako izgleda tojota karina 1800 GT tvin-kam turbo, a kako tojota mark II.

Zatim sam otišao do prodavnice ploča i kupio nekoliko kaseta. Bila je to raznorodna mešavina kaseta - najveći hitovi Džonija Matisa, Senbergova Ozarena noć pod dirigentskom palicom Zubina Mehte, Stormy Monday Kenija Barela, Popular Ellington Djuka Elingtona, Brandenburški koncert Trevora Pinoka, i kaseta Boba Dilana na kojoj se nalazila pesma Like a Rolling Stone - ali šta sam drugo mogao kad nisam imao pojma kakva će mi se muzika slušati u tojoti karina 1800GT tvin-kam turbo. Kad budem seo u nju možda će mi se u stvari slušati baš Džejms Tejlor, ili recimo bečki valceri. Možda čak Polis ili Djuran Djuran. A možda mi se neće slušati ništa. To ne mogu da znam.

Ubacio sam tih šest kaseta u torbu i otišao do poslovnice rentakara, tražio da mi pokažu auto, pokazao im svoju vozačku dozvolu i potpisao dokumente. U poređenju sa automobilom koji sam ja vozio, vozačko sedište tojote karine 1800GT tvin- kam turbo izgledalo mi je kao pilotska kabina spejs šatla. Kad bi neko ko je navikao da se vozi u tojoti karini seo u moj auto, verovatno bi mislio da je ušao u pećinu kromanjonca. Ubacio sam kasetu Boba Dilana u kasetofon i slušajući Watching the River Flow dugo pritiskao jedan po jedan prekidač na komandnoj tabli. Ne bi bilo dobro da usred vožnje greškom pritisnem nešto što ne treba.

Dok sam ja tako u parkiranom automobilu isprobavao jedno po jedno dugme, prijatna žena koja me je uslužila izašla je iz kancelarije, stala pored auta i pitala ima li nekih problema. Imala je čist, prijatan osmeh, kao sa dobre reklame. Beli zubi, zategnuta brada, lepa boja karmina.

Nema nikakvih problema, samo proveravam razne stvari da problema ne bi ni bilo, rekao sam joj.

„Razumem11, rekla je ona i ponovo se nasmešila. Njen osmeh me je podsetio na devojčicu koju sam znao u srednjoj školi. Bila je pametna, trezvena devojčica. Prema onome što sam čuo, udala se za aktivistu revolucionarnog pokreta koga je upoznala na fakultetu, dobila dvoje dece, ostavila ih i otišla od kuće, i od tada joj se gubi svaki trag. Osmeh službenice poslovnice koja je izdavala automobile podsetio me je na tu drugaricu iz srednje škole. Niko nije mogao ni da sanja da će se

sedamnaestogodišnja devojčica koja je volela Dž. D. Selindžera i Džordža Harisona nekoliko godina kasnije udati za aktivistu revolucionarnog pokreta, roditi mu dvoje dece i sada se voditi kao nestala.

„I nama bi posao bio lakši kada bi svi bili tako savesni vozači kao vi“, rekla je. „Ove nove modele automobila s kompjuterizo- vanim komandama teško je voziti dok se čovek ne navikne.“

Klimnuo sam glavom. Nisam jedini koji je nenaviknut na njih. „Gde da pritisnem da dobijem koren od 185?“ pitao sam.

„Izgleda nigde dok se ne pojavi sledeći model“, rekla je ona smešeći se. „То je Bob Dilan, je 1’ da?“

,,Jeste“, rekao sam. Bob Dilan je pevao Positively 4th Street. I posle dvadeset godina, dobra pesma je dobra pesma.

„Dovoljno mi je i samo malo da čujem, odmah prepoznam Boba Dilana“, rekla je.

„Zato što usnu harmoniku svira još gore od Stivija Von- dera?“ Ona se nasmejala. Uživao sam u tome što sam je nasmejao. Još

sam uspevao da nasmejem devojke. „Ne, nego po specifičnoj boji glasa“, rekla je. „Glas mu zvuči kao

da neko dete stoji na prozoru i gleda u kišu kako pada.“ „Lepo si to definisala“, rekao sam. Zaista lepo. Pročitao sam nekoliko knjiga o Bobu Dilanu, ali ni u jednoj nisam video definiciju koja bi mu bolje odgovarala od te. Koncizna, pravo u srž. Kad sam joj to rekao, obrazi su joj se zarumeneli.

„Ne znam ni sama, samo tako osećam." „Strašno je teško rečima izraziti ono što osećaš", rekao sam. „Svi

mi imamo razna osećanja, ali retki su oni koji umeju precizno da ih izraze."

„Moj san je da pišem knjige", rekla je. „То bi ti sigurno dobro išlo", rekao sam ja. „Mnogo hvala", rekla je. „Samo, prava je retkost da jedna mlada devojka kao ti sluša Boba

Dilana." ,yolim staru muziku. Boba Dilana, Bitlse, Dorse, Berdse, Džimija

Hendriksa." ,Уо1ео bih da se nekom prilikom ispričam s tobom", rekao sam.

Nasmešila se i malčice nakrivila glavu. Slatke devojke znaju jedno trista načina da daju odgovor. I to razvedenom tridesetpe- togodišnjem izmorenom muškarcu. Zahvalio sam joj i odvezao auto. Dilan je pevao The Memphis Blues Again. Zahvaljujući susretu s njom, raspoloženje mi se znatno popravilo. Izbor tojote karine 1800GT tvin-kam turbo apsolutno se isplatio.

Digitalni sat na komandnoj tabli pokazivao je četiri i četrdeset dva. Bez sunca na obzorju, nebo iznad grada polako je tonulo u sumrak. Mileo sam zakrčenim ulicama u pravcu svoje kuće. Ne samo da su ulice nedeljom popodne po kiši inače bile zakrčene, već se mali zeleni sportski auto zario nosom u bok kamiona od osam tona punog betonskih blokova, i kompletan saobraćaj bio je tragično paralisan. Zeleni sportski auto bio je potpuno spljošten, kao kartonska kutija na koju je neko seo. Nekoliko njih stajalo je oko policajca u crnom kišnom mantilu dok je šlep služba kačila lanac za kuku na stražnjem delu automobila.

Dugo je potrajalo dok nisam uspeo da prođem mesto nesreće, ali pošto je do dogovorenog vremena bilo još dosta, ja sam mirno pušio cigarete, nastavljajući da slušam Boba Dilana. A onda sam pokušao da zamislim kako li to izgleda kad se udaš za aktivistu revolucionarnog pokreta. Može li se to shvatiti kao jedna vrsta zanimanja? Naravno, revolucija nije posao u pravom smislu reči. Ali, ako hoće da mu posao bude politika, revolucija bi trebalo da bude jedan njegov oblik. Samo, ja o tome baš i ne mogu najbolje da rasuđujem.

Da li muž za trpezarijskim stolom uz pivo priča o tome kako revolucija napreduje?

Pošto je Bob Dilan počeo da peva Like a Rolling Stone, prestao sam da razmišljam o revoluciji i počeo da pevušim zajedno s njim. Svi mi starimo. To je jasna stvar, kao što je jasno da kiša pada.

Kraj sveta Lobanje

Videle su se ptice u letu. Ptice su preletele belu ledenu padinu Zapadnog brega i nestale iz mog vidokruga.

Grejući ruke i noge ispred peći, pio sam vruć čaj koji mi je skuvao Pukovnik.

„Ideš li danas da čitaš snove? Dobro će da napada, biće opasno peti se i silaziti niz Breg. Možeš li da pauziraš od posla jedan dan?“ pitao je stari čovek.

„Danas nikako ne mogu da pravim pauzu", rekao sam. Starac je zavrteo glavom i izašao, ali se ubrzo vratio odnekud

noseći čizme za sneg. „Obuj ovo. U njima se nećeš klizati po vejavici." Probao sam ih. Veličina mi je bila taman. Dobar znak. Kad je došlo vreme, obmotao sam šal oko vrata, stavio rukavice i

kačket koji mi je Pukovnik pozajmio. Onda sam skupio harmoniku i ubacio je u džep kaputa. Sviđala mi se ta harmonika i nisam želeo više ni na časak da se odvojim od nje.

„Čuvaj se", rekao je starac. „Ovo je i za tebe najvažniji trenutak. Sto god bilo, sada više nema povratka."

„Da, znam", rekao sam.

Kao što sam i očekivao, u rupu je napadala prilična količina snega. Staraca oko nje više nije bilo, a i sve njihovo oruđe bilo je uredno pospremljeno. Ako se ovako nastavi, nema sumnje da će do jutra cela rupa biti potpuno zatrpana snegom. Stajao sam ispred rupe i dugo gledao kako sneg upada u nju, pa sam se uskoro odmakao odatle i pošao niz Breg.

Sneg je snažno vejao, video sam svega nekoliko metara ispred sebe. Skinuo sam naočari i stavio ih u džep, pa sam povukao šal do ispod očiju i tako silazio niz padinu. Šiljci mojih čizama za sneg pravili su prijatan zvuk pod nogama, a s vremena na vreme bi se začuo ptičji cvrkut u Čestaru. Kako li je pticama bilo na tom snegu, nisam znao. A kako li je tek divljim životinjama? Kako li se osećaju, o čemu li razmišljaju sred tog snega koji ne prestaje da pada?

U Biblioteku sam stigao čitav sat ranije nego obično, ali je ona već bila zagrejala prostoriju založivši peć, i čekala me. Otresla je napadali sneg s mog kaputa i skinula komadiće leda prionule za šiljke mojih čizama.

Iako sam tu bio prethodnog dana, izgled Biblioteke pobudio mi je nekakvu nostalgiju. Žuta svetlost lampe kroz peski- rano staklo, ona poznata toplina koju odaje peć, miris kafe iz pare koja ključa u lončetu, sećanja na stara vremena koja su se krišom zavukla u svaki ugao prostorije, njeni mirni pokreti bez ičeg suvišnog u sebi, sve to mi se činilo kao nešto što sam veoma davno izgubio. Opustio sam svoje telo i potpuno utonuo u tu atmosferu. I zatim pomislio kako se upravo spremam da taj svet zanavek izgubim.

„Hoćeš sad da jedeš? Ili ćeš malo kasnije?" „Neću da jedem. Nisam gladan", rekao sam. „Dobro. Kaži ako ogladniš. A kafu?" „Može, hvala." Skinuo sam rukavice i okačio ih na metalni poklopac peči da se

suše, i dok sam ispred peći grejao prste da se jedan po jedan otkrave, gledao sam nju dok skida lonče sa peći i sipa kafu u šolju. Dala mi je šolju pa sela sama za sto i stala da pije svoju kafu.

„Napolju užasno veje. Prst se pred okom ne vidi", rekao sam. „Da, nastaviće se tako danima. Sve dok ovi gusti oblaci koji stoje

na nebu ne istresu sav sneg koji nose.“ popio sam otprilike polovinu kafe, poneo je sa sobom i seo na

stolicu preko puta nje. Spustio sam šolju na sto i bez reči neko vreme gledao u njeno lice. Netremice zagledan u nju, osetio sam tugu koja je pretila da me nekud odvuče sa sobom.

„Kad bude stao, videćeš da je napadalo snega koliko u životu sigurno nisi video“, rekla je.

„Samo, možda neću moći da ga vidim." Podigla je pogled sa svoje šolje i uprla ga u mene. „Zašto? Svako može da vidi sneg.“ „Danas neću čitati snove. Hoću da razgovaram s tobom", rekao

sam. „О nečemu veoma važnom. Želim mnogo toga da ti kažem, a želim i da mi ti pričaš. Je 1’ to u redu?"

Ne znajući kuda razgovor vodi, ukrstila je prste na stolu i odsutno zureći u mene klimnula glavom.

„Moja senka je na samrti", rekao sam. „Mislim da i sama to znaš, ali ove godine zima je oštra i mislim da neće moći toliko dugo da izdrži.

Pitanje je dana. Ako mi senka umre, izgubiću dušu zauvek. Zbog toga sada moram da donesem odluke o mnogo čemu. O sebi, o odnosu prema tebi, i svim takvim stvarima. Skoro da više i nemam vremena za razmišljanje, ali sve i da imam vremena da razmišljam do mile volje, zaključak bi verovatno bio isti. A zaključak sam već doneo."

Pio sam kafu i još jednom razmislio da nije možda zaključak koji sam doneo pogrešan. Nije bio pogrešan. Ipak, koji god put ja odabrao, mnoge ću stvari izvesno izgubiti.

„Mislim da ću sutra popodne otići iz ovog Grada", rekao sam. „Ne znam kuda ću izaći niti na koji način. To će mi reći Senka. Senka i ja ćemo zajedno otići iz Grada, vratiti se u svet iz koga smo došli i živeti tamo. Vući ću svoju senku za sobom isto kao nekad, stariću uz patnje i tegobe i onda umreti. Mislim da meni više odgovara takav svet. Život kroz koji me vode i vuku srce i duša. Ti to verovatno ne možeš da razumeš."

„Zar ti se ovaj Grad ne sviđa?" „Na samom početku, ti si mi rekla da će mi se ovaj Grad dopasti

ako sam u njega došao zato što sam tražio mir. Mir i spokoj jesu ono što mi se zaista sviđa u ovom Gradu. A ako budem izgubio dušu, dobro znam da će taj mir i spokoj postati savršeni. U Gradu nema baš ničega zbog čega bi ljudi u njemu patili. Mislim i da ću se verovatno čitavog života kajati što sam izgubio ovaj Grad. Pa ipak, i pored svega toga, ja ne mogu da ostanem u njemu. Jer, moja duša mi nikad ne bi mogla oprostiti da ostanem ovde po cenu da žrtvujem Senku i divlje životinje. I ma koliko spokoja to meni moglo da donese, ja ne mogu da izdam svoju dušu. Makar ona ubrzo sasvim iščezla. To je opet nešto sasvim drugo. Kad se nešto jednom okrnji, makar i sasvim iščezlo, ono zauvek ostaje oštećeno. Razumeš li šta pokušavam da ti kažem?"

Dugo je ćutala, zureći u svoje prste. Para koja se pušila iz šolje kafe već je bila sasvim nestala. U celoj prostoriji, ništa se nije pomicalo.

„Više se nikad ovamo nećeš vratiti, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „Ко jednom izađe odavde, više nikad ne

može da se vrati. To je potpuno jasno. Čak i ako bih pokušao da se vratim, Kapija Grada mi se više ne bi otvorila."

„I to ti ništa neće značiti?" „Biće mi veoma teško tebe da izgubim. Ali, ja tebe volim, a važno

je da to osećanje postoji. Ako ono bude poprimilo neki neprirodan oblik, ja neću više želeti da te imam. Ako bi tako bilo, pre bih mogao da podnesem da izgubim tebe, ali da zadržim dušu."

Prostorijom je ponovo zavladao muk. Samo se zvuk pucketanja uglja prenaglašeno čuo. Pored peći visili su moj kaput, šal, kapa i rukavice. Sve sam te stvari dobio od ovog Grada. Bile su sasvim jednostavne, ali mi je svaka od njih bila prirasla za srce.

„Razmišljao sam i o tome da pustim Senku da pobegne napolje i da ostanem ovde sam", rekao sam joj. „Ali, tada bih bio proteran u Šumu, i tebe više nikad ne bih mogao da vidim. Jer ti u Šumi ne možeš da živiš. U Šumi mogu da žive samo oni koji svoje senke nisu ubili do kraja, oni kojima je duša ostala. Ja imam dušu, a ti je nemaš. Zbog toga ne možeš čak ni da me poželiš."

Ona je tiho odmahnula glavom.

„То je tačno, ja nemam dušu. Moja mama ju je imala, ali ja je nemam. A pošto joj je ostala duša, oterali su je u Šumu. To ti nisam rekla, ali ja se dobro sećam trenutka kada je moja mama proterana u Šumu. I sad ponekad na to pomislim. Pomislim na to da bih i ja sad u Šumi živela s mamom da sam je imala. A da imam dušu, i tebe bih mogla da poželim."

„Makar te proterali u Šumu? Misliš li da bi uprkos tome bilo bolje da imaš dušu?"

Zurila je u svoje prste prekrštene na stolu, pa ih zatim razdvojila. „Pamtim da mi je mama rekla da ako imaš dušu, kud god da odeš

nemaš šta da izgubiš. Je li to istina?" „Ne znam", rekao sam. „Da li je to tačno, to ja ne znam. Ali, tvoja

je majka verovala u to, zar ne? Pitanje je samo da li ti veruješ u to ili ne."

„Mislim da mogu da verujem u to“, rekla je duboko zagledana u moje oči.

„Možeš da veruješ?" pitao sam iznenađeno. „Zar stvarno možeš da veruješ?"

„Možda", rekla je. „Hajde, dobro razmisli. Ovo je veoma važno", rekao sam. „Jer

verovati u nešto, ma šta da je, i jeste sasvim jasna naznaka postojanja duše. Razumeš? Ti u nešto veruješ. Možda će ti nada biti izneverena. A ako bude izneverena, uslediće razočaranje. Upravo se tako pokreće duša. Imaš li ti dušu u sebi?"

Ona je odmahnula glavom. „Ne znam. Samo sam mislila na mamu. Nisam razmišljala šta to podrazumeva. Pomislila sam da bih mogla da verujem, to je sve.“

„Mislim da u tebi još ima nečega što je povezano s dušom. Samo, to nešto je čvrsto zatvoreno i ne izlazi napolje. Zato si i uspela dovde da dođeš a da te Zid ne opazi."

„Ako je u meni ostalo malo duše, da li to znači da moja senka isto kao ni mamina nije ubijena kako treba?"

„Ne, mislim da možda nije to u pitanju. Tvoja senka je verovatno umrla ovde baš kao što treba i zakopana je u Ja- bukovom gaju. To čak postoji i u evidenciji. Ali posredstvom majčinog sećanja, u tebi je ostala nekakva vizija ili delić duše

i to je ono što te potresa. Ako budeš pratila njene tragove, siguran sam da ćeš do nečega doći.“

Prostorija je bila neprirodno tiha, kao da su pahulje koje su napolju plesale upile sav zvuk iz nje. Imao sam osećaj da Zid negde zadržava dah i prisluškuje svaku našu reč. Bilo je i previše tiho.

„Hajde da pričamo o starim snovima", rekao sam. „Divlje životinje upijaju duše koje iz nas izlaze svakodnevno i te duše se pretvaraju u stare snove, zar ne?"

„Da, tako je. Kada nam senke umru, divlje životinje izvlače svaki delić naših duša i upijaju ih u sebe."

„Ako je tako, onda bih ja iz starih snova mogao da pročitam deo po deo tvoje duše, zar ne?"

„Ne, to nije moguće. Moja duša nije upijena kao celina. Moja duša je rasuta i nju su upile različite divlje životinje, a njeni delovi na složen način isprepletani su sa delovima duša drugih ljudi tako da ih nije moguće razaznati. Ti ne možeš da razlikuješ koji od njih su delovi moje, a koji su delovi tuđih duša. Ti si eto sve ovo vreme čitao stare snove, pa i dalje ne možeš da pogodiš koji su moji. Takvi su stari snovi. Njih niko ne može da razmrsi. Oni ostaju u metežu i tako haotični iščezavaju."

Potpuno sam razumeo šta mi govori. Čitao sam ih svakog dana, pa i dalje nisam uspevao da shvatim ni delić nekog starog sna. A ostalo mi je još samo dvadeset i jedan sat. A za taj dvadeset i jedan sat nekako bih morao da dođem do njene duše. Čudno je to. U tom besmrtnom Gradu, za ograničeno vreme od dvadeset jednog sata morao sam da načinim mnogo izbora. Zatvorio sam oči i nekoliko puta duboko udahnuo. Morao sam da skoncentrišem svaki svoj nerv da otkrijem ključ koji će mi pomoći da raspetljam ovo stanje u kome se nalazim.

„Hajdemo u ostavu", rekao sam. „Ostavu?" „Da odemo u ostavu i probamo da razmislimo gledajući u lobanje.

Možda će nam nešto pametno pasti na um." Uzeo sam je za ruku i ustao od stola, pošao iza pulta i otvorio vrata

koja su vodila u ostavu. Kad je upalila svetio, prigušena svetlost osvetlila je bezbroj lobanja poredanih po policama. S debelim slojem prašine na sebi, izbledele lobanje štrčale su u

г polumraku. Sve u istom položaju otvorenih vilica, prazno su zurile napred svojim zjapećim očnim dupljama. Hladna tišina koju su odavale spustila se na unutrašnjost ostave poput prozirne magle. Oslonjeni o zid nas dvoje smo izvesno vreme gledali u te redove lobanja. Hladan vazduh probijao mi je kroz kožu i ledio mi kosti.

„Misliš li da ćeš stvarno uspeti da pročitaš moju dušu?“ pitala je gledajući me u oči.

„Mislim da ću uspeti“, rekao sam mirno. „Kako ćeš to izvesti?11 „То još ne znam“, rekao sam. „Ali mora da ću moći. Ja to znam.

Mora da postoji neki delotvoran način. Pronaći ću ga.“ „Kao da pokušavaš da pronađeš kapi kiše koje su upale u reku.“ ,yidi, duša i kišne kapi su dve različite stvari. Duša nije nešto što

pada s neba. Nije ona nešto što se ne da razlikovati od drugih stvari. Molim te da mi veruješ, ako ikako možeš. Sigurno ću je pronaći. Ovde ima svega, i nema ničega. Siguran sam da mogu da pronađem ono što tražim."

Neko vreme je ćutala pa je rekla: „Pronađi moju dušu.“

Okorela zemlja čuda Grickalica za nokte, sos od butera, gvozdena vaza

Kad sam se parkirao ispred biblioteke, bilo je pet i dvadeset. Pošto sam imao još dosta vremena, izašao sam iz auta rešen da procunjam gradom sad kad je kiša stala. Ušao sam u kafe koji je imao šank i popio kafu gledajući prenos golfa na televiziji, pa onda ubijao vreme igrajući igricu u salonu za video igre. Protivtenkovskom artiljerijom uništavao sam tenkove koji su napadali preko reke. U početku sam ja pobeđivao, ali kako je igra odmicala, protivnički tenkovi množili su se kao leminzi, da bi na kraju uništili moje položaje. Kad su mi položaji bili uništeni, ekran se zabeleo od belog usijanja nuklearne eksplozije. Pojavila su se slova GAME OVER - INSERT COIN. Po uputstvu sam ubacio još jedan novčić od sto jena. Istog časa začula se muzika, a moji položaji su se ponovo pojavili netaknuti. Bila je to bitka koja jednostavno mora da se izgubi. Da nisam mogao da je izgubim, igra se nikad ne bi završila, a kakvog bi smisla mogla imati igra koja nema kraj? To bi bio problem i za salon za video igrice, a bogami i za mene. Ubrzo su moji položaji bili ponovo uništeni, a na ekranu se pojavilo belo usijanje. A potom i natpis GAME OVER - INSERT COIN.

Pored salona za video-igrice bila je prodavnica alata, a u njenom izlogu se videla čitava selekcija raznih alatki. Uz komplete ključeva, gedora i šrafcigera nizali su se pneumatski pištolji za zakucavanje eksera i bušilice. Bio je tu i komplet ručnog alata nemačke proizvodnje u kožnoj kutiji. Sama kutija nije bila veća od ženske tašnice, a u nju je bilo napakovano sve moguće, od mini testere i čekića pa sve do elektroskopa. Pored nje je stajao komplet od trideset noževa za rezbarenje. Pošto mi nikad do tada ni na pamet nije palo da bi moglo da postoji trideset različitih vrsta noževa za rezbarenje, bio sam blago rečeno šokiran. Svaki od njih se za nijansu razlikovao od prethodnog, a neki od njih su bili takvih oblika da nisam mogao ni da sanjam kako se upotrebljavaju. U poređenju sa bučnim salonom za video-igre, unutrašnjost prodavnice alata bila je tiha kao stražnja strana ledenog brega. Za pultom u dubini radnje sedeo je sredovečni muškarac proređene kose koji je nosio naočari i uz pomoć šrafcigera nešto rasklapao.

Odjednom mi sinu i ja uđoh unutra, pa počeh da tražim grickalicu

za nokte. Poput primeraka nekih insekata, grickalice za nokte stajale su lepo naredane odmah do kompleta brijača. Među njima je bila jedna strašno čudnog oblika za koju nikako nisam mogao da ustanovim kako se upotrebljava, pa sam je uzeo i odneo na kasu. Bila je u obliku pljosnatog parčeta metala od nerđajućeg čelika, i nisam mogao ni da zamislim gde bi i šta trebalo pritisnuti da bi se njome isekli nokti.

Kad sam došao do pulta, vlasnik radnje je spustio mali mikser koji je rasklapao uz pomoć šrafcigera i pokazao mi kako se grickalica koristi.

„Dobro gledajte, može? Ovo je jedan, ovo dva, i zatim tri. Evo, imamo grickalicu, je li tako?"

,,Aha!“ rekao sam. Stvarno se pretvorila u pravu pravcatu grickalicu. On ju je zatim vratio u malopređašnji oblik parčeta metala i dao mi je. Ponovio sam ono što je on uradio i ona je ponovo postala grickalica.

„Dobra stvar", rekao mi je kao da mi odaje neku tajnu. „Henkelove proizvodnje, trajaće vam doživotno. Vrlo je praktična za putovanja. Ne rđa i ne tupi se. I psu biste njome mogli da sečete nokte."

Platio sam dve hiljade i osamsto jena i kupio tu grickalicu. Bila je spakovana u malenu crnu kožnu futrolu. Kad mi je vratio kusur, čovek je ponovo započeo rasklapanje miksera. Imao je mnogo šrafova uredno razvrstanih po veličini na lepoj beloj tacni. Crni šrafovi naredani na toj tacni delovali su kao da su baš srećni tu gde su.

Kad sam završio s kupovinom grickalice za nokte, vratio sam se u auto i slušao Brandenburški koncert dok sam je čekao. A onda sam razmišljao o tome zašto li su šrafovi izgledali tako srećni na toj tacni. Možda zato što su prestali da budu deo miksera, i ponovo stekli svoju nezavisnost kao šrafovi. A možda baš zato što im je dodeljeno jedno za šrafove sasvim izuzetno i lepo mesto kao što je bela tacna. U svakom slučaju, baš prija kad vidiš da nešto izgleda tako srećno.

Iz džepa jakne izvadio sam grickalicu za nokte i još jednom je sklopio, probao da odsečem jedan krajičak nokta za probu i zatim je vratio u njenu futrolu. Uopšte nije loše sekla. Prodav- nice alata uopšteno liče na slabo posećene okeanarijume.

Kako joj se bližilo vreme zatvaranja u šest sati, kroz vratnice

biblioteke počelo je da izlazi mnogo ljudi. Većina njih su bili srednjoškolci koji su verovatno učili u čitaonici. Mnogi od njih su poput mene nosili sintetičke sportske torbe u rukama. Dok sam zurio tako u njih, svi su mi izgledali kao nekakva neprirodna bića. Svi kao da su u neku ruku bili preuveličani, kao da im nešto nedostaje. U suštini, u njihovim očima ja mora da sam izgledao kao mnogo neprirodnije biće. Takav je ovaj svet. Ljudi to zovu „generacijskim jazom".

Među tim srednjoškolcima bilo je i starijih ljudi. Starci nedeljna popodneva provode u čitaonici iščitavajući časopise i po četiri različita dnevna lista. Nakupe se silnih podataka kao slonovi i vraćaju se kućama gde ih čeka večera. U njima nema one neprirodnosti koju osećam kod srednjoškolaca.

Kad su oni izašli, odnekud se začuo zvučni signal. Šest sati. Čuvši taj signal, posle odista dugog vremena shvatio sam da umirem od gladi. Kad sam malo bolje razmislio, od jutra nisam pojeo ništa osim polovine sendviča sa šunkom i jajima, malog kolača i sirovih ostriga, a prethodnog dana skoro ništa. Osećaj gladi bio je poput džinovske rupe. Nalik na jednu od onih mračnih, dubokih rupa kakve sam video u podzemlju, a kad u nju ubaciš kamen, ne čuje se ništa. Oborio sam sedište u autu i gledajući u njegov nizak krov razmišljao o hrani. U moju glavu dolazile su i nestajale slike raznih vrsta hrane. Pojavila se i slika bele tacne pune šrafova. Ako bih na njih stavio beli sos i uz to jeo kroasan, čak i oni su mi delovali baš ukusno.

Kada je devojka s informacionog pulta izašla kroz vrata biblioteke, bilo je šest i petnaest.

„Је 1’ to tvoj auto?“ pitala je ona. „Nije, iznajmio sam ga“, rekao sam. „Ne ide uz mene?“ „Aha, ne ide uz tebe. Ovaj auto mi više pristaje uz mlađe ljude." „Samo je još taj bio ostao u rentakar agenciji. Nije da sam ga

iznajmio zato što mi se nešto posebno sviđa. Bilo mi je potpuno svejedno."

„Hmm", rekla je obilazeći oko auta odmeravajući ga, pa sela na sedište s druge strane. Potom je detaljno ispregledala unutrašnjost automobila, otvarajući pepeljare i zavirujući u kasetu.

Brandenburg, zar ne?" rekla je. „Sviđa ti se?" „Aha, sviđa. Stalno ga slušam. Najbolji je onaj Karla Rihtera, ali

ovo je neki relativno noviji snimak. Ko je to?"

„Trevor Pinok", rekao sam. ,yoliš Pinoka?" „Ne nešto posebno", rekao sam. „Spazio sam ga slučajno pa sam

ga kupio. Ali nije loš." „Jesi li nekad slušao Brandenburg Pabla Kazalsa?" „Nisam." „То moraš da čuješ. Ne mogu da kažem da je klasičan, ali prilično

je ozbiljan." „Moraću da ga odslušam", rekao sam, ali nisam znao da li ću za to

imati vremena. Ostalo mi je još svega osamnaest sati, a za to vreme moraću malo i da odremam. Koliko god malo vremena da mi je u životu ostalo, nisam mogao ni da probdim baš čitavu noć.

„Šta ćemo da jedemo?" pitao sam. „Šta kažeš na italijansku kuhinju?" „Može." „Znam jedno mesto, idemo tamo. Relativno je blizu. Sve im je

strahovito sveže." „Gladan sam", rekoh. „Mogao bih da pojedem i šrafove." „I ja“, rekla je. „Baš ti je dobra ta košulja!" „Hvala", rekao sam. Do restorana je bilo petnaest minuta vožnje. Mileli smo

krivudavim putem kroz naselje izbegavajući ljude i automobile, kad se nasred uzbrdice pred nama odjednom ukazao italijanski restoran. Izgledao je kao neka bela drvena kuća u zapadnom stilu pretvorena u restoran, sa toliko malom tablom da niko ko dobro ne obrati pažnju ne bi ni shvatio da je to restoran. Restoran je bio u mirnom naselju okruženom visokom ogradom, a visoke krošnje himalajskih kedrova i borova ocrtavale su tamni krug na nebu u sumrak.

„Nisam mogao ni da zamislim da se na ovakvom mestu nalazi restoran", rekao sam zaustavljajući auto na parkingu ispred restorana.

Restoran nije bio mnogo veliki, imao je samo tri stola i četiri stolice za šankom. Konobar sa keceljom nas je poveo do najdaljeg stola u unutrašnjosti restorana. Kroz prozor pored stola videle su se grane šljive.

„Da uzmemo vino za piće?" pitala je ona. „Izbor prepuštam tebi", rekao sam. Nisam se razumeo u vina

toliko dobro kao u piva. Dok se ona s konobarom do najsitnijih pojedinosti konsultovala o vinima, ja sam kroz prozor gledao u drvo šljive. Bilo mi je čudno da u bašti italijanskog restorana raste šljiva, a

možda to i nije bila neka preterano čudna stvar. I u Italiji možda rastu šljive. Eto, i u Francuskoj ima vidri. Kad smo odlučili koje ćemo vino, otvorili smo jelovnike i počeli da razrađujemo plan šta ćemo jesti. Prilično je potrajalo dok smo se odlučili. Za predjelo smo uzeli salatu od kozica s prelivom od jagode i sirove ostrige, paštetu, sipu u sopstvenom mastilu, patlidžan zapečen sa sirom i marinirani snetac, a od testenina ja sam odabrao domaće taljatele, a ona špagete s pesto sosom.

„А da uz to podelimo jedne makarone u sosu od ribe?" rekla je ona.

„Odlično", rekao sam. „Koja vam je dobra riba danas?" upitala je ona konobara. „Danas nam je stigao svež brancin", rekao je konobar. „Šta kažete

na ukrčkani brancin, zapečen s bademima?” „Uzeću to", rekla je ona. „I ja", rekao sam. „Uz to ćete mi dati salatu od spanaća i rižo to s

pečurkama." „А ja ću grilovano povrće i rižoto s paradajzom", rekla je ona. „Porcije rižota su prilično obilne", rekao je konobar zabrinuto. „Sve je u redu. Ja od juče ujutru skoro ništa nisam jeo, a

gospođica ima prošireni želudac", rekao sam. „Kao crnu rupu", rekla je. ,,U redu", rekao je konobar. „Za desert ćete mi doneti sorbe od grožđa, sufle od limuna i

espreso", rekla je. „I meni to isto", rekao sam. Konobar je dugo beležio porudžbinu na bloku za beleške

i otišao, a ona je s osmehom pogledala u mene. „Nisi valjda ovoliko poručio da bi išao u korak sa mnom?" „Stvarno umirem od gladi", rekao sam. „Odavno nisam bio

ovoliko gladan." „Baš lepo", rekla je. „Znaš, ne verujem ljudima s malim apetitom.

Uvek imam utisak da to nečim drugim kompenzuju, a ti?" „Ne bih znao", rekao sam. Stvarno ne bih znao. „То mora da ti je omiljena fraza." „Može biti." „’Može biti’. I ta ti je omiljena." Nisam znao šta da kažem pa sam ćutke klimnuo glavom. „Zbog čega? Zar su tvoje misli tako neodređene?"

Dok sam ja u svojoj glavi ponavljao „ne bih znao" i „može biti" došao je konobar i u maniru ekskluzivnog dvorskog terapeuta koji prestolonasledniku namešta iščašeni zglob brižljivo izvadio čep i sipao vino u čašu.

„Čini mi se da je ’nisam kriv’ bila omiljena fraza glavnog lika u Strancu. Kako se ono beše zvao?"

„Merso", rekao sam. „Jeste, Merso“, ponovila je. „Čitala sam ga u srednjoj školi.

Samo, današnji srednjoškolci uopšte ne čitaju knjige kao što je Stranac. Skoro sam to u biblioteci istraživala. Koje ti pisce voliš?“

,,Turgenjeva.“ „Turgenjev i nije neki pisac. Njegove knjige su zastarele.“ „Može biti“, rekao sam. „Ali ja ga volim. Dobri su i Flober i

Tomas FIardi.“ „Ne čitaš nikog novog?“ „Somerseta Moma povremeno." „Retki su oni koji bi Somerseta Moma nazvali novim piscem",

rekla je ona naginjući čašu s vinom. „Isto kao što ni u džubokse ne stavljaju ploče Benija Gudmana."

„Ali, zanimljiv je. Oštricu brijača sam pročitao tri puta. Nije to neki značajan roman, ali da se pročitati. Bolje nego da je obrnuto."

,,Hmm“ rekla je u čudu. „Nego, ta narandžasta košulja ti stvarno dobro stoji."

„Puno ti hvala", rekao sam. „I tvoja haljina je mnogo lepa." „Hvala ti", rekla je. Bila je to tamnoplava haljina od pliša, sa

uzanom belom čipkom uz vrat. Imala je dve tanke srebrne ogrlice oko vrata.

„Kad si se ti javio, otišla sam kući da se presvučeni. Strašno mi je zgodno, pošto živim baš blizu posla."

„Shvatam", rekao sam. Shvatam. Pošto su nam doneli nekoliko predjela, neko vreme smo samo

ćutali i jeli. Nisu bila nimalo pretenciozna, već vrlo pre- fmjenog ukusa. I sastojci su bili sveži. Kozice su bile kao tek izvađene iz vode, čvrste i s ukusom mora.

„Jesi li rešio ono pitanje vezano za jednoroge?" pitala je viljuškom odvajajući ljušturu s kozica.

,,Manje-više“, rekao sam brišući salvetom mastilo sipe sa usta. „Za sada je rešeno."

„I gde su bili ti jednorozi?"

„Ovde", rekao sam vrhom prsta dodirujući svoju glavu. „Jednorozi žive u mojoj glavi. U krdima."

„Је 1’ to neka simbolika?" „Ne, nije. Mislim da tu nema nikakve simbolike. Oni stvarno žive

u mojoj svesti. Jedan čovek mi je to otkrio." „Zvuči zanimljivo. Pričaj mi još o tome." „Nije toliko zanimljivo", rekao sam i dodao joj tanjir sa plavim

patlidžanom. Ona mi je zauzvrat dodala tanjir na kome je bio snetac. „Ali, stvarno me zanima." „Duboko u svesti postoji nekakvo jezgo koje ni sam čovek ne

opaža. U mom slučaju to je jedan grad. Kroz grad protiče jedna reka, a on je opasan visokim zidom od opeke. Stanovnici tog grada ne mogu napolje. Jedini koji mogu iz njega da izlaze su jednorozi. Jednorozi poput upijača upijaju ljudsko ’ja’, odnosno ega, i iznose ih van grada. Zbog toga u gradu ne postoji ničije ’ja’ niti ego. A ja živim u tom gradu - eto, to je otprilike to. Doduše, nisam ga video svojim očima, pa ne mogu ništa više od toga da ti kažem."

„Kakva maštovita priča!" rekla je. Kad sam joj sve to objasnio, sinulo mi je da mi starac reku ni rečju nije pomenuo. Izgleda da me je malo-pomalo taj svet sve više i više uvlačio u sebe.

„Ali, nisam je ja svesno smislio", rekao sam. „Ра neka je i nesvesno, ali ti je jesi smislio, zar ne?" „Ра, dobro", rekoh. „Nije loš ovaj snetac." „Nije loš." „Nego, ta tvoja priča, zar ne misliš da liči na onu rusku priču

o jednorogu?" pitala je dok je nožem sekla plavi patlidžan na pola. „I oni jednorozi su u Ukrajini živeli u zajednici okruženoj zidovima."

„Stvarno liči", rekao sam. „Možda imaju nekih dodirnih tačaka." „U pravu si", rekao sam i zavukao ruke u džepove. „Imam poklon

za tebe." „Obožavam poklone", rekla je. Iz džepa sam izvadio grickalicu za nokte i dao joj je. Ona ju je

izvadila iz futrole i gledala u čudu. „Šta ti je ovo?" „Daj mi je na čas", rekao sam i uzeo grickalicu od nje. „Dobro

gledaj. Ovo je jedan, ovo dva, i onda - tri." „Grickalica za nokte, je 1’ da?“ „Upravo tako. Dobro će ti doći kad negde putuješ. Kad hoćeš da

je sklopiš, uradiš sve isto, obrnutim redosledom. Evo, vidi." Ponovo sam pretvorio grickalicu u maleno parče metala i vratio

joj je. Onda ju je ona sama sklopila, pa opet vratila u prvobitni položaj.

„Baš zanimljivo. Hvala ti puno“, rekla je. „А je 1’ ti često devojkama poklanjaš grickalice?“

„Ne, ovo mi je prvi put. Malopre sam ugledao prodavnicu alata, pa mi je baš došlo da unutra nešto kupim. Komplet noževa za rezbarenje je bio preveliki, pa zato.“

„Grickalica je super. Hvala. Grickalice za nokte se lako negde zature, pa ću ovu lepo da stavim u unutrašnji džep tašne.“

Uvukla je grickalicu u futrolu i stavila je u svoju tašnu s remenom.

Sklonili su tanjire od predjela i doneli testeninu. Moja strahovita glad je i dalje trajala. Šest tanjira predjela u crnoj rupi u mom telu nije ostavilo skoro nikakvog traga. Oveliku porciju taljatela poslao sam u želudac za relativno kratko vreme i zatim pojeo polovinu makarona u sosu od ribe. Kad sam sve to zbrisao, imao sam osećaj da se usred mraka sada već videla bleda svetlost.

Pošto smo završili s testeninom, dok još nije stigao brancin, nas dvoje smo nastavili da pijemo vino.

„Inače", rekla je ona s usnama na rubu vinske čaše. Njen glas u čaši je zbog toga odjeknuo čudnovato prigušeno. „Је 1’ tvoj stan onako ruiniran nekom mašinom? Ili se skupila čitava banda njih pa ga razvalila?"

„Ne koriste oni mašine. To je uradio jedan čovek", rekao sam. „Snažan neki čovek." „Taj ne zna za umor." „Ti ga poznaješ?" „Ne, prvi put sam ga video u životu." „Da su odigrali ragbi utakmicu u tvom stanu pa ne bi bio u

onakvom haosu." „Siguran sam", rekoh. „Је 1’ to imalo neke veze s onom pričom o jednorozima?“ „Verovatno jeste." „I to se sad sve resilo?" „Nije se resilo. Barem nije što se njih tiče." „А što se tiče tebe, rešilo se?" „I jeste i nije", rekao sam. „Mogao bih da kažem da jeste s

obzirom na to da nemam izbora, a pošto ništa nisam odabrao ja sam, onda i nije. Od samog početka ignorišu moju nezavisnost u svemu što se dešava. Otprilike, kao da sam ja jedino ljudsko biće u vaterpolo timu foka."

„I zbog toga sutra odlaziš nekud daleko?" „Ра, da." „Mora da si se upleo u nešto strašno komplikovano." „Toliko je komplikovano da ni sam ne znam šta je tu šta. Ceo svet

se sve više komplikuje. Cepanje jezgra, raspad socijalizma, razvoj kompjuterske tehnologije, veštačka oplodnja, špijunski sateliti, veštački organi, lobotomija. Pojma nemam ni šta je šta na kontrolnoj tabli u automobilu. Jednostavno rečeno, mene lično su uvukli u informacioni rat. Ja sam im spona dok kompjuter ne dobije svoje ’ja’. Improvizacija, drugim rečima."

„Zar će kompjuteri ikad imati svoje ’ja’?" „Možda hoće", rekao sam. „Tako će kompjuteri moći sami da

kodiraju podatke i obavljaju kalkulacije. Tad niko neće moći da ih ukrade."

Konobar je stigao i ispred nas stavio brancina i rižoto. „Nije mi baš jasno", rekla je dok je rasecala ribu posebnim nožem

za to. „Baš zbog toga što je biblioteka jedno veoma mirno mesto. Puna je knjiga, i svi tamo dolaze samo da bi ih čitali. Podaci su dostupni svima, niko se za njih ne bori."

„Trebalo je da se i ja zaposlim u biblioteci", rekao sam. Stvarno je trebalo to da uradim.

Pojeli smo brancina i slistili rižoto do poslednjeg zrna pirin- ča. Dno moje rupe u stomaku konačno je postalo vidljivo.

„Brancin je bio odličan", rekla je zadovoljno. „Postoji trik kako se pravi sos od butera", rekao sam. „Sitno se

isecka luk i pomeša s dobrim buterom, pa se dinsta na blagoj vatri. Dobar ukus se ne postiže ako se proces skraćuje."

„Ti baš voliš da kuvaš, zar ne?“ „Kulinarstvo od devetnaestog veka skoro da nimalo nije

evoluiralo. Ili barem nije kada je u pitanju dobro kulinarstvo. Svežina sastojaka, trud, čulo ukusa i osećaj za lepo - zauvek ostaju nepromenljive vrednosti.“

„I ovaj sufle od limuna je odličan", rekla je. „Možeš li još da jedeš?"

„Naravno", rekao sam. Kad je sufle u pitanju, mogu i pet porcija

da pojedem. Pojeo sam sorbe od grožđa i sufle od limuna i popio espre- so.

Sufle je stvarno bio divan. Deserta i treba da bude otprilike toliko. Espresa je bilo taman toliko da stane na dlan, ali je bio jak, punog ukusa.

Kad smo sve to potrpali u džinovske rupe u stomaku, glavni kuvar je došao da se pozdravi s nama. Rekli smo mu da smo izuzetno zadovoljni.

„Kad nam gosti ovako lepo jedu, i za nas ima smisla da im kuvamo", rekao je kuvar. „Ni u Italiji nema baš mnogo ljudi koji bi mogli toliko da pojedu."

„Hvala vam", rekao sam. Kad se kuvar vratio u kuhinju, mi smo pozvali konobara i naručili

još po jedan espreso. „Ti si prvi čovek u mom životu koji može da pojede koliko i ja“,

rekla je. „Mogu ja još", rekoh. „Kod kuće imam hladnu picu i flašu čivas regala “ „Ne zvuči loše."

Njena kuća je stvarno bila veoma blizu biblioteke. Malena kuća sagrađena za prodaju, ali izdvojena. Imala je normalan prilaz, pa čak i baštu, taman toliku da je u njoj jedan čovek mogao da se izležava. Bašta je delovala kao da ni u jednom delu dana nije osunčana, ali je u jednom njenom uglu lepo rasla azaleja. Kuća je imala čak i sprat.

„Ova kuća je kupljena kad smo se venčali", rekla je. „Kredit sam vratila od muževljevog životnog osiguranja. Kupili smo je s namerom da imamo decu, ali je za mene samu prevelika."

„Siguran sam u to", rekao sam razgledajući oko sebe sa sofe u dnevnoj sobi.

Ona je iz frižidera izvadila pieu i stavila je u rernu, pa je zatim na sto u dnevnoj sobi donela čivas, čaše i led. Ja sam uključio muzičke uređaje i pritisnuo PLAY na kaset-deku. Na kaseti koju sam odabrao bila je muzika Džekija Maklina, Majlsa Dejvisa, Vintona Kelija i tome slična. Dok se pica pekla, sam sam slušao Bags Groove i Surrey with the Fringe on Top i ispijao viski. Ona je za sebe otvorila vino.

„Voliš stari džez?“ pitala me je. „Kad sam bio u srednjoj školi, samo sam ovakve pesme slušao u

džez kafeu“, rekao sam.

„Ne slušaš nove stvari?" „Polis, Djuran Djuran - slušam sve. Sve što mi puste." „А ti sam ih ne puštaš toliko često?" „Eto, nema potrebe", rekao sam. „On - moj pokojni muž - slušao je samo staru muziku." „Ličio je na mene." ,,U pravu si, ličio je pomalo na tebe. Umro je u autobusu od

udarca gvozdenom vazom." „Како?“ „Upozorio je nekog mladića koji je prskao lakom za kosu po

autobusu da to ne radi, a ovaj ga je udario gvozdenom vazom."

„Odakle tom mladiću gvozdena vaza?" „Pojma nemam", rekla je. „Ne mogu ni da pretpostavim." Ni ja nisam mogao ni da pretpostavim. „Grozna je to smrt, biti pretučen u autobusu." „Baš tako. Žao mi je", rekao sam iz saosećanja. Pica je bila gotova, a nas dvoje smo pojeli po pola i jedno kraj

drugog na sofi ispijali svoja pića. „Је 1’ te zanima da vidiš lobanju jednoroga?" pitao sam je. „Šta? Naravno da me zanima!" rekla je. „Stvarno je imaš?" „Samo repliku, doduše. Nije prava." „Svejedno bih volela da je vidim."

Otišao samo do automobila parkiranog napolju, sa zadnjeg sedišta uzeo sportsku torbu i pošao nazad. Bilo je mirno, prijatno oktobarsko veče. Kroz ponegde napukle oblake koji su prekrivali nebo video se skoro pun mesec. Sutra će izgleda biti lep dan. Vratio sam se u dnevnu sobu, raskopčao rajsferšlus na torbi, izvadio lobanju umotanu u peškir i dao joj je. Ona spusti čašu s vinom na sto i brižljivo stade da je proučava.

„Izuzetan rad.“ „Pravio ju je jedan stručnjak za lobanje", rekao sam pijući viski. „Izgleda kao prava." Zaustavio sam kasetu, iz torbe izvadio mašice i lupnuo njima po

lobanji. Začuo se onaj isti suvi zvuk kao i ranije: ,,Uun“. „Šta je to?" „Svaka lobanja odaje različit zvuk", rekao sam. „Stručnjak za

lobanje na osnovu tog zvuka može da pročita razna sećanja iz njih." „То baš lepo zvuči", rekla je. A onda je i ona probala maši- cama

da lupne o lobanju. „Ova mi ne deluje kao replika." „Zato što je delo ruku veoma ekscentričnog čoveka." „Lobanja mog muža je pukla. Ona verovatno ne bi odavala zvuk

kakav bi trebalo da odaje." „Ра, ne znam", rekao sam. Ostavila je lobanju na stolu, uzela čašu i otpila vino. Rame uz

rame na sofi, nas dvoje smo naginjali svoje čaše i posmatrali lobanju. Lobanja divlje životinje lišena mesa izgledala je i kao da nam se smeje, ali i kao da je zaustila da udahne vazduh.

„Pusti neku muziku", rekla je. Ponovo sam iz hrpe kaseta izvukao jednu, ubacio je u dek i

pritisnuo dugme, pa se zatim vratio na sofu. „Је Г ti ovde dobro? Ili bi možda radije da odemo u krevet na

spratu?" pitala je ona. „Dobro je ovde", rekao sam. Sa zvučnika se čula pesma I’ll be home Peta Buna. Imao sam

osećaj kao da vreme teče u pogrešnom pravcu, ali me za to više nije bilo briga. Neka teče u kom god pravcu hoće. Ona je navukla čipkastu zavesu na prozor koji je gledao u baštu, i ugasila svetio u sobi. A onda je pod svetlošću mesečine svukla odeću sa sebe. Skinula je ogrlice, ručni sat u obliku narukvice i svoju plišanu haljinu. I sam sam skinuo svoj ručni sat i bacio ga iza naslona sofe. Onda sam svukao jaknu i kravatu i iskapio viski do dna. Dok je ona rolala svoje najlon-čarape niz noge, počela je pesma Georgia on My Mind Reja Čarlsa. Zatvorio sam oči, podigao obe noge na sto i počeo u svojoj glavi da vrtim vreme, kao led u čaši s viskijem. Činilo mi se kao da se sve ovo nekad davno već dogodilo. Samo su odeća koju smo svlačili, muzika u pozadini i reči pesama bili malo drugačiji. Mada, ta razlika nije bila nikakva suštinska. Kad se vrtiš ukrug, uvek se vratiš u istu tačku. Kao da u mrtvoj trci jašeš na konju dok se vrtiš na karuselu. Niko ne može da odmakne, niko da bude preteknut, i svi stižu na isto mesto.

„Sve ovo kao da se već odavno desilo", rekao sam zatvorenih očiju.

„Normalno", rekla je. A onda je uzela čašu iz moje ruke i počela polako da raskopčava dugmad moje košulje, kao da vadi zrna graška iz mahune.

„Kako znaš?" „Tako što znam", rekla je. A onda je poljubila moje obnažene

grudi. Njena kosa mi je pala na stomak. „Sve se već nekad davno desilo. Samo se vrti ukrug. Zar nije tako?"

Zatvorenih očiju prepustio sam se dodiru njenih usana i njene kose. Mislio sam na brancina, na grickalicu za nokte, na puža na klupici ispred hemijske čistionice. Ovaj svet je toliko pun nagoveštaja.

Otvorio sam oči i privukao je k sebi, obgrlivši je rukama da bih joj otkopčao grudnjak. Nije bilo kopče.

„Spreda", rekla je. Svet je evoluirao, nema šta.

Posle trećeg vođenja ljubavi nas dvoje smo se istuširali i zajedno umotani u ćebe na sofi slušali ploču Binga Krozbija. Bio sam odlično raspoložen. Erekcija mi je bila savršena kao piramida u Gizi, njena kosa je divno mirisala na regenerator, pa čak i sofa, čiji su jastuci doduše bili tvrdi, nije bila tako loša. Bila je iz onih starih vremena kad su se još pravile čestite sofe i odisala je njihovim mirisom. Nekada su odista postojala ta divna vremena kada su se takve sofe podrazumevale.

„Dobra je ova sofa", rekao sam. „Mada, stara je i propala, mislila sam da je promenim." „Ostavi je." „Dobro, hoću", rekla je. Pevušio sam Danny Boy uz taktove pesme Binga Krozbija. „Voliš tu pesmu?" ,yolim“, rekao sam. „U osnovnoj školi sam svirao tu pesmu na

usnoj harmonici na takmičenju i kao nagradu dobio dvanaest olovaka. Nekad sam stvarno dobro svirao usnu harmoniku."

Ona se smejala. „Život je čudo." „Čudo", rekao sam. Ponovo mi je pustila Danny Boy, a ja sam je još jednom otpevao.

Kad sam počeo da je pevam drugi put, odjednom sam se rastužio, iz potpuno nepoznatih razloga.

„Hoćeš li mi barem pisati pisma kad odeš?" pitala je. „Pisaću ti", odgovorio sam. „Ako odande budem mogao da

šaljem pisma." Ono vina što je još ostalo u boci podelila je u naše dve čaše. „Koliko li je sati?" pitao sam. „Pola noći", odgovorila je.

Kraj sveta Harmonika

„Osećaš to, zar ne?“ rekla je. „Osećaš da možeš da pročitaš moju dušu, zar ne?“

,Уеота snažno to osećam. Tvoja duša bi trebalo da je tu negde na dohvat ruke, ali ja ne znam gde. Trebalo bi da mi se već ukazao način kako da dođem do nje.“

„Ako ti tako osećaš, onda je to tačno." „Ali, ne mogu da je pronađem." Seli smo na pod ostave i jedno kraj drugog oslonjeni o zid podigli

poglede u lobanje koje su se nizale pred nama. Lobanje su samo ćutale, ne govoreći mi apsolutno ništa.

„А da to nije možda zbog toga što se taj tvoj snažan osećaj javio tek relativno nedavno?" rekla je ona. „Sad kada je senka počela da ti slabi, pokušaj da se setiš svake stvari koja se dogodila u tvom okruženju. Možda se tu negde krije ključ. Ključ koji vodi do moje duše.“

Sedeći na tom hladnom podu zatvorio sam oči i neko vreme osluškivao kako mi u ušima odjekuje tišina tih lobanja.

„Jutros su ispod mog prozora starci kopali rupu. Ne znam šta su nameravali da zakopaju u nju, ali bila je veoma velika. Probudili su me zvuci njihovih lopata. Zvučalo je kao da rupu kopaju upravo u mojoj glavi. Onda je pao sneg i zatrpao ju je.“

„Ima li još nešto?" „Išao sam s tobom do Električne centrale u Sumi. To i ti znaš, zar

ne? Upoznao sam mladog Nastojnika i razgovarao s njim o Šumi. Potom mi je pokazao ventilator koji se nalazi iznad rupe iz koje dopire vetar. Fijuk vetra je bio jeziv. Kao da je dopirao iz dubine podzemlja. Nastojnik je mlad, miran i mršav."

„Dalje?" „Od njega sam dobio harmoniku. Malenu harmoniku koja se sklapa.

Stara je ali može normalno da svira." Ona je zamišljena nepomično sedela na podu. Imao sam osećaj da iz

časa u čas temperatura u ostavi opada. „Možda je to harmonika", rekla je. „Mora da je ona ključ." „Harmonika?" rekoh. „Ima smisla. Harmonika je vezana uz pesmu, pesma je u vezi s

mojom mamom, a moja mama vezana je uz deliće moje duše. Zar nije tako?"

„Potpuno si u pravu", rekao sam. „То zaista ima smisla. Moguće je da je to ključ. Ali, jedna važna spona nedostaje. Ja ne mogu da se setim ni jedne jedine pesme."

„Ne mora to da bude pesma. Možeš li barem nešto da mi odsviraš na njoj, da barem malo čujem zvuk te harmonike?"

„Mogu", rekao sam. Zatim sam izašao iz ostave i iz džepa kaputa koji je visio pored peći izvadio harmoniku, doneo je i seo pored devojke. Zavukao sam ruke ispod kaiševa na kutijama i odsvirao nekoliko akorda.

„Kakav divan zvuk!" rekla je. „Је li to nekakav vetar?" „I jeste od vetra", rekao sam. „Od vetra ona i stvara različite zvuke,

pa ih onda uklapa." Čvrsto je zatvorila oči osluškujući te akorde. Redom sam pokušao da odsviram sve akorde kojih sam mogao da se

setim. Potom sam prstima desne ruke meko pritiskao dugmad tražeći note. Nisam uspeo da proizvedeni melodiju, ali to mi nije ništa smetalo. Bilo je dovoljno da za nju proizvedeni te zvuke vetra. Odlučio sam da ne tražim ništa više od toga. Bilo je dosta samo da poput ptice dušu prepustim tom vetru. Ne mogu da se odreknem svoje duše, mislio sam. Ona je ponekad teška, mračna stvar, a ponekad je kao ptica koja plovi na vetru u stanju da sagleda čitavu večnost. A upravo u zvucima te malene harmonike, ja uspevam da sakrijem svoju dušu.

Činilo mi se da mi do ušiju dopire huk vetra koji duva napolju. Zimski vetar pleše ulicama Grada. Obavija se oko visoko uzdignutog

Tornja sa satom, provlači se ispod mosta, i povija grane vrba koje se nižu duž Reke. Njiše grane drveća u Šumi, provlači se kroz rastinje, trese električne kablove kroz Fabričku četvrt i udara u Kapiju. Na njemu se divlje životinje lede, a ljudi u svojim kućama zadržavaju dah. Zatvorio sam oči i pokušao u svojoj glavi da zamislim razne gradske prizore. Tu su pešča- ni sprudovi na Reci, osmatrački tornjevi na zapadnom delu Zida, Električna centrala u Šumi, osunčana mesta na kojima su prethodnog dana ispred svojih službenih stanova sedeli starci. Pognutog stava divlje životinje piju vodu iz rukavaca, a zelena letnja trava se na vetru njihala duž kamenih stepenica na kanalu. Jasno sam se sećao Južnog jezera do koga sam išao zajedno s njom. Pamtio sam i polje iza Električne centrale, poljanu na zapadu na kojoj su se nalazile stare kasarne, i bunar i ruševine koje su ostale pored samog Zida na istočnoj strani Šume.

Onda sam pomislio na razne ljude koje sam tu upoznao. Na Pukovnika iz susedne sobe, starce koji su živeli u Službenoj četvrti, Nastojnika Centrale, pa na Čuvara kapije - svako od njih sada u svojoj sobi sigurno osluškuje fijuke vetra i mećavu koji napolju brišu.

Zauvek gubim svaki od tih prizora, svakog od tih ljudi. A time, naravno, i nju. Pa ipak, verovatno ću do kraja života pamtiti ovaj svet i ljude koji u njemu žive, kao da je sve to bilo juče. I bez obzira na to što ovaj Grad u mojim očima izgleda neprirodno i pogrešno, i što su ljudi koji u njemu žive izgubili svoje duše, to nipošto nije njihova krivica. Ja ću se sigurno čak i Čuvara sa setom sećati. I on je ipak samo jedan delić koji čini čvstu kariku u lancu. Nešto je načinilo taj moćni Zid, a ljudi samo bivaju uvučeni njime. Činilo mi se da bih mogao da volim sve te prizore i ljude Grada. Ne mogu da ostanem u ovom Gradu. Pa ipak, ja sve njih volim.

U tom trenu, nešto me je dirnulo u srce. Jedan akord, kao da nešto traži, odjednom se našao u meni. Otvorio sam oči i pokušao da pritisnem taj akord. A zatim sam desnom rukom potražio tonove tog akorda. Dugo sam ih tražio i konačno uspeo da pronađem njegova prva četiri tona. Poput blagih sunčevih zraka, ta četiri tona polako su plovila s neba i spu-štala se na moju dušu. Ta četiri tona su tražila mene, a ja sam tražio njih.

Dajući taj akord, više puta sam redom odsvirao ista četiri tona. Ta četiri tona su tražila još nekoliko tonova i drugi akord. A onda sam i ja počeo da tražim drugi akord. Odmah sam ga pronašao. Da se pronađe melodija bilo je potrebno malo truda, ali su me ona prva četiri tona

dovela do sledećih pet. A za njima je stigao još jedan akord i njegova tri tona.

To je bila pesma. Ne cela, ali prvi stih pesme. Ponavljao sam mnogo puta ta ista tri akorda i dvanaest tonova. Pesme koja mi je dobro poznata.

Danny Boy. Zatvorio sam oči i odsvirao nastavak. Kad sam se setio naslova,

ostatak melodije i akorda prirodno je potekao iz vrhova mojih prstiju. Odsvirao sam pesmu mnogo puta. Melodija se razlivala po mojoj duši, i ja sam jasno osećao kako mi popušta napetost iz svakog ukočenog dela tela. Postao sam potpuno svestan koliko je samo moje telo iz dubine duše to želelo. Ali toliko sam davno izgubio pesmu da više nisam bio u stanju da osećam žudnju za njom. Muzika je topila moje dugom zimom sleđeno srce i telo, donoseći mojim očima toplu, poznatu svetlost.

Činilo mi se da sam kroz tu pesmu bio u stanju da osećam kako sam Grad diše. Ja sam bio u tom Gradu, i taj Grad je bio u meni. U skladu s drhtajima mog tela taj Grad je disao, podrhtavao. I Zid se pokretao, gibao. Taj Zid sam osećao kao sopstvenu kožu.

Posle dugog ponavljanja te pesme, odvojio sam ruke od instrumenta i spustio ga na pod, pa oslonjen na zid sklopio oči. Još sam mogao da osetim drhtaje svog tela. Imao sam utisak da su sve stvari koje se tu nalaze zapravo u meni. I Zid, i Kapija i divlje životinje, i Šuma i Reka, i vetar iz rupe i Jezero - sve sam to bio ja. Sve se to nalazilo u meni samom. Čak je i ta duga zima verovatno bila deo mene.

Kad sam sklonio harmoniku, ona je zatvorila oči i dugo me, čvrsto obema rukama držala za ruke. Iz njenih očiju tekle su suze. Ja sam joj položio ruke na ramena i poljubio je u oko. Suze su im dale nežnu, vlažnu toplotu. Bleda svetlost obasjala joj je obraze, a njene suze zasvetlucaše. Ali ta svetlost nije poticala od prigušenog svetla lustera koji je visio sa tavanice u ostavi. Bila je belja, topla poput svetlosti zvezda.

Ustao sam i ugasio luster. Tada sam uspeo da shvatim odakle dopire ta svetlost. To su svetlele lobanje. Prostorija se osvetlila poput belog dana. Svetlošću nežnom kao prolećno sunce i tihom poput mesečine. Probudila se davna svetlost, usnula u beskonačnom nizu lobanja na policama. Redovi lobanja su bešumno sjajili, kao obasjani svetlošću rasutom po površini mora u rano jutro. Njihova svetlost, čak ni sasvim izbliza, nije me, međutim, zaslepljivala. Ona mi je donosila olakšanje i ispunjavala moju dušu toplinom koju su mi nosila davna sećanja. Osećao sam kako mi se vid isceljuje. Moje oči više ništa nije moglo da povredi.

Bio je to divan prizor. Posvuda su svetlucale čestice svetlosti. Poput bisera koji se provide sa dna jezera, bacale su svoju svetlost u ćutnji na koju su se zavetovale. Uzeo sam jednu od lobanja u ruke i meko povukao vrhovima prstiju po njenoj površini. Mogao sam u lobanji da osetim njenu dušu. Bila je unutra. Pod mojim prstima ukazala se tek u tragovima. Svaka od tih čestica u sebi je sadržala samo blagu toplotu i svetlost, ali tu toplotu i svetlost niko joj nije mogao oduzeti.

„Unutra je tvoja duša“, rekao sam. „Jedino ona iznutra izbija i svetli.“

Malko je klimnula glavom, pa se očima vlažnim od suza pomno zagledala u mene.

„Mogu da pročitam tvoju dušu. Mogu i da je spojim u jedno. Ona nije izgubljena niti razbijena u deliće. Tu je, unutra, i više ti je niko ne može oduzeti."

Ponovo sam je poljubio u oko. „Molim te da me ovde ostaviš samog na neko vreme", rekao sam.

„Hteo bih da tvoju dušu do jutra pročitam. A onda ću malo odspavati." Ona je ponovo klimnula glavom i obazrela se oko sebe gledajući u

redove lobanja koje svetle, i zatim izašla iz ostave. Kad su se vrata zatvorila, dugo sam oslonjen na zid nepomič-

razloga da to bude jelka. Skupivši rukama rubove svog bade- -mantila, napregao sam pogled u pravcu stola. Bila je to lobanja koju sam na njemu ostavio. Ili ju je tamo možda ostavila ona. Svejedno. U svakom slučaju, to što je poput božične jelke svetlelo na stolu, bila je lobanja jednoroga koju sam ja doneo. Svetlost je treperila povrh nje.

Svaka tačkica svetlosti bila je sasvim sićušna, a sama svetlost nije bila jaka. Samo se iznad lobanje pojavila poput neba prekrivenog zvezdama. Meka, bleda svetlost isijavala je u još jednom, zasebnom sloju, oko bleštave opne lobanje. Zbog toga je izgledalo da svetlost izbija s vrha lobanje, pre nego da blešti na njenoj površini. Jedno kraj drugog na sofi, nas dvoje smo dugo nemo posmatrali to maleno more svetlosti. Ona me je nežno rukama uhvatila pod ruku, dok su obe moje šake još uvek pridržavale rubove bade-mantila. Bila je duboka noć, i oko nas je sve bilo tiho.

„Је li ovo neka tvoja smicalica?" Odmahnuo sam glavom. Već sam proveo noć s lobanjom kod

sebe, ali ona tada nije svetlela. Da izvor te svetlosti potiče od nekakve fluorescentne boje ili lišaja, ne bi ona čas svetlela, čas ne. Uvek bi svetlela kad je oko nje mrak. Povrh toga, nije svetlela pre nego što smo mi zaspali. Nije to bila nikakva smicalica. Bilo je to nešto što prevazilazi delo ljudskih ruku. Nikakva ljudska moć ne bi mogla da proizvede tako meku i nežnu svetlost.

Meko sam sklonio njene ruke sa svoje, pružio ruku ka lo- banji na stolu, mirno je podigao i stavio na krilo.

„Nije te strah?" prošaputala je. „Nije", rekao sam. Nije me strah. Ovo je bilo nešto što je na neki

način povezano sa mnom. A niko se ne plaši sebe samog. Kad sam dlanovima prekrio lobanju, osetio sam u njoj blagu

toplotu, kao da potiče od plamena koji tinja. I moji su prsti/ izgledali kao umotani svetlosnom siluetom. Zatvorenih očiju, sa svojih deset prstiju uronjenih u tu nežnu toplotu, mogao sam da osetim kako mojom dušom poput dalekih oblaka plove razna stara sećanja.

„Ne deluje mi kao replika", rekla je ona. „Mora da je prava lobanja, šta misliš? Nosi u sebi stara, davna sećanja..."

Bez reči sam klimnuo glavom. Ali, šta sam ja mogao o tome da znam? Što god ona bila, sada je odavala svetlost, a ta svetlost bila je u mojim rukama. Sve što sam znao bilo je da ta svetlost meni nešto govori. Direktno sam to mogao da osetim. Na nešto me verovatno upućuje.

Možda na novi svet koji dolazi, a možda i na stari svet koji sam ostavljao za sobom. Ja, međutim, nisam uspevao da shvatim šta mi ona poručuje.

Otvorio sam oči i još jednom pogledao u svetlost koja mi je prste bojila u belo. Tačno je da nisam mogao da shvatim značenje te svetlosti, ali sam ipak jasno mogao da osetim da u njoj nema nikakve zle niti neprijateljske namere. Izgledala je kao da je sasvim deo mojih ruku, kao da je sasvim ispunjena nečim što se u njima nalazi. Pokušao sam meko vrhovima prstiju da pratim trag te svetlosti. Nemam čega da se plašim, mislio sam. Nemam nijednog razloga da se bojim sebe samog.

Vratio sam lobanju na sto i vrhovima prstiju dotakao njene obraze. „Baš su topli", rekla je. „Svetlost ih je ugrejala", rekao sam. „Smem li i ja da je dodirnem?" „Naravno." Potom je ona položila ruke na lobanju i na neko vreme zatvorila oči.

I njeni prsti sledili su svetlosnu opnu kao i moji. „Osećam nešto", rekla je. „Ne znam šta, ali to je nešto što sam nekad

davno već osetila. Nekakav vazduh, ili svetlost ili zvuk, nešto od toga. Ne mogu da objasnim šta."

„Ni ja ne mogu da objasnim", rekao sam. „Baš sam žedan." „Hoćeš pivo? Ili možda vodu?" „Može pivo." Dok je ona iz frižidera izvadila pivo i s čašama ga donela u dnevnu

sobu, ja sam podigao ručni sat s poda iza sofe i pogledao koliko je sati. Bilo je četiri i šesnaest. Svanuće za sat i nešto. Uzeo sam telefon i pozvao svoj kućni broj. A pošto nikad do tad nisam zvao sopstveni broj, bilo mi je potrebno malo vremena da ga se prisetim. Niko se nije javljao. Posle petnaeste zvonjave spustio sam slušalicu, ponovo pozvao i pustio da zvoni petnaest puta. Rezultat je bio isti. Nije bilo odgovora.

Da li je debeljuca već uspela da stigne do dede koji ju je čekao u podzemlju? Ili su kod mene došli Krakeri ili ljudi iz Sistema i nekud je odveli? Što god da je bilo, ona se sigurno dobro snašla, mislio sam. Umela je da reaguje barem deset puta bolje nego ja, što god da se desi. Pri tom je bila upola mlađa od mene. Kad sam spustio slušalicu, pomislio sam da više nikad neću videti tu devojku i malo se rastužio. Osećao sam se kao da gledam kako iz zatvorenog hotela iznose jednu po jednu sofu i luster. Jedan po jedan prozor se zatvarao, za- vese se spuštale.

Posmatrajući svetlost koja je isijavala iz lobanje, nas dvoje smo sedeli jedno kraj drugog na sofi i pili pivo.

„Da li to lobanja sija zato što reaguje na tebe?“ pitala je ona. „Ne znam“, rekao sam. „Ali mi se tako čini. Možda ne na mene, ali

na nešto reaguje." Sipao sam ostatak piva u čašu i polako ga ispijao do dna. Kao da

sam bio u srcu šume, svet pre svitanja bio je pritajen i tih. Po tepihu na podu bila je razbacana moja i njena skinuta odeća. Moj sako, košulja, kravata i pantalone, njena haljina, najlon čarape i gaćice. Imao sam osećaj kao da je ta gomila odeće svučene i bačene na pod bila jedan od ishoda mog tri- desetpetogodišnjeg života.

„Šta to gledaš?“ pitala je. ,,Odeću“, rekao sam. „Zašto gledaš u odeću?“ „Do malopre je bila deo mene. I tvoja odeća je bila deo tebe. Ali,

sad više nije. Kao da je nečija tuđa. Ne liči mi na moju odeću.“ „Da nije to zbog seksa?" rekla je. „Ljudi su posle seksa skloni

preispitivanju." „Ne, nije to“, rekao sam s praznom čašom u ruci. „Nisam ja počeo

da se preispitujem. Samo mi razne stvari koje čine ovaj svet sada padaju u oči. Puževi, kiša i izlozi radnji sa alatom, takve stvari mi eto strašno odvlače pažnju."

„Da pospremim odeću?" „Ne, neka je tako. Tako ću biti mirniji. Ne treba da raskla- njaš." „Pričaj mi o puževima." ,yideo sam puža ispred hemijske čistionice", rekao sam. „Nisam znao

da ih ima u jesen." „Puževa ima preko čitave godine." „Očigledno." „U Evropi, puževi imaju mitsko značenje", rekla je. „Kućica

označava carstvo tame, a to što puževi izlaze iz nje označava dolazak sunčeve svetlosti. Zbog toga su ljudi, kad god bi videli puža, instinktivno razbijali njegovu kućicu da bi ga izvadili napolje. Jesi li to nekad radio?"

„Nisam", rekao sam. „Ti svašta znaš." „Svašta saznaš kad radiš u biblioteci." Sa stola sam uzeo paklu seven stara i zapalio jednu cigaretu šibicom

iz pivnice. A onda sam ponovo pogledao u odeću na podu. Na njenim svetloplavim najlon čarapama stajao je rukav moje košulje. Plišana

haljina bila je uvrnuta u predelu struka, a njene gaćice od tanke tkanine ležale su pored kao pala zastava. Ogrlice i ručni sat bili su bačeni na sofu, a njena crna kožna tašna s remenom ležala je na stočiću u uglu sobe.

Njena pobacana odeća više je ličila na nju od nje same. A možda je i moja odeća više ličila na mene od mene samog.

„Zbog čega si se zaposlila u biblioteci?" pitao sam je. „Zato što sam uvek volela biblioteke", rekla je ona. „Tihe su, pune

knjiga i znanja. Nisam htela da radim u banci ili trgovinskoj firmi, a i nisam volela da budem učiteljica."

Otpahnuo sam dim cigarete ka tavanici i neko vreme gledao za njim. „Hteo bi da znaš više o meni?" pitala je. „Gde sam rođena, kako sam

odrastala, na koji sam fakultet išla, kad sam izgubila nevinost, koja mi je omiljena boja, takve stvari?"

,,Ne“, rekao sam. „Ne moram sad. Može i postepeno." „I ja bih tebe da upoznajem postepeno."

„Rodio sam se blizu mora", rekao sam. „Kad god sam išao na obalu posle tajfuna, nalazio sam razne stvari. Izbacili bi ih talasi. Nalazio sam mnogo stvari, ne možeš ni da zamisliš kakve. Boce, drvene nanule, kape, futrole za naočare, čak i stolice i stolove. Pojma nemam kako su talasi mogli da na obalu izbace takve stvari. Ali, ja sam toliko voleo da ih tražim da sam se radovao kad god bi naišao tajfun. Moguće je da su talasi povukli stvari koje su bile odbačene negde na obali pa su ih ponovo izbacivali."

Ugasio sam žar cigarete u pepeljari i odložio praznu čašu na sto. „Sve te stvari koje je izbacilo more bile su nekako čudnovato

pročišćene. Sve je to bilo smeće koje više nije bilo upotrebljivo, ali je bilo čisto. Među njima nije bilo nijedne prljave stvari koju ne bih mogao da dotaknem. More je zaista nešto posebno. Kad god se osvrnem na svoj dosadašnji život, ja se setim tog smeća. Moj život je uvek bio takav. Skupljao sam otpad i na svoj način ga prečišćavao pa ga izbacivao na neko drugo mesto - i sve to ničemu nije služilo, samo je trulilo."

„Ali, da bi se tako nešto izvelo, potrebno je imati neki svoj stil, zar ne? Da bi mogao nešto da prečistiš."

„Ма, zbog čega bi bio potreban stil? Ako je do stila, to i svaki puž ima. Samo sam išao od jedne do druge obale. Naravno da se odlično sećam i svega onoga što je bilo između, ali činjenica da se sada samo sećam toga, sa mnom nije ni na koji način povezana. Samo se sećam. Sve jeste čisto, ali ničemu ne služi."

Spustila mi je ruku na rame, ustala sa sofe i otišla u kuhinju. Potom je iz frižidera izvadila vino, sipala ga u čašu i zajedno s novim pivom za mene donela ga na poslužavniku.

,yolim ove časove tame pre svitanja", rekla je. „Verovatno zato što su čisti i ničemu ne služe."

„Još malo pa će se i to vreme završiti. Čim svane, počeće da se raznose novine i mleko, i krenuće vozovi."

Meko se zavukla pored mene, pokrila se do grudi i počela da pije vino. Ja sam sipao pivo u čašu, i s tim pivom u ruci gledao u lobanju na stolu koja još nije gubila svoj sjaj. Svojom bledom svetlošću osvetljavala je bocu piva, pepeljaru i šibice na stolu. Devojčina glava bila je na mom ramenu.

„Gledao sam te malopre dok si dolazila iz kuhinje ovamo", rekao sam.

„I, kako je bilo?" „Imaš mnogo lepe noge." „Svidele su ti se?" , Veoma." Spustila je čašu na sto i poljubila me ispod uha. „Znaš“, rekla je. „Mnogo volim komplimente."

Što se zora više primicala, sunčeva svetlost kao da je spirala sjaj sa lobanje i ona je postepeno prestajala da svetli, da bi se ubrzo pretvorila u one jednako bele, ni po čemu posebne kosti. Zagrljeni na sofi, kroz zavesu smo posmatrali kako jutarnja svetlost razgoni tamu iz spoljnog sveta. Njen topli dah bio je vlažan na mom ramenu, a njene grudi malene i meke.

Kad je ispila vino, u tim kratkim časovima sklupčala se i mirno zaspala. Sunčeva svetlost jasno je bojila krovove susednih kuća, ptice su doletele u baštu, pa otišle. Čuo se glas spikera sa vesti na televiziji i kako neko negde pali motor automobila. Meni se više nije spavalo. Nisam mogao da se setim koliko sam sati spavao, ali je moja pospanost već bila sasvim iščezla, a više nisam bio ni pripit. Meko sam njenu glavu sa svog ramena po- merio u stranu, ustao sa sofe i otišao u kuhinju, popio nekoliko čaša vode i popušio cigaretu. Zatim sam zatvorio vrata između kuhinje i dnevne sobe, upalio radio na stolu i slušao ga utišanog. Želeo sam da čujem neku pesmu Boba Dilana, ali nažalost nijedne njegove pesme nije bilo na programu. Umesto toga, svirala je pesma Autumn Leaves Rodžera Vilijamsa. Jesen je.

Njena kuhinja veoma je ličila na moju. Imala je sudoperu, ventilator, frižider i zamrzivač, gasni bojler. I veličina i funkcionalnost i izrabljenost i broj kuhinjskih aparata bili su manje-više isti. Za razliku od moje kuhinje jedino nije imala gasnu rernu, ali je umesto toga imala mikrotalasnu pećnicu. Tu je bio čak i kafe aparat. Imala je više vrsta noževa za različite svrhe, koji nisu bili naročito naoštreni. Nema te žene koja ume da oštri noževe. Sve njene činije bile su vatrostalne da bi se mogle koristiti u mikrotalasnoj pećnici, a tiganji su joj bili fino premazani uljem. I rešetka u sudoperi je bila potpuno čista. Ni meni samom nije bilo jasno zašto se toliko zanimam za tuđe kuhinje. Uopšte mi nije namera da zabadam nos u nečije lične stvari, ali meni kuhinje sasvim spontano privlače pažnju. Kad se završila pesma Rodžera Vilijamsa, počela je Autumn in New York Frenk Čeksfild orkestra. Pod svetlošću jesenjeg jutra odsutno sam gledao u lonce, ćupove i teglice sa začinima poredane na polici. Kuhinja mi je izgledala kao svet u malom. Kao neki stih Vilijama Šekspira. Ceo svet je kuhinja.

Kad se pesma završila začuo se glas devojke koja je puštala muziku: „Jesen je stigla1. Onda je pričala o mirisu džempera koji prvi put obučeš kad stigne jesen. Rekla je da se u romanu Džona Apdajka pojavljuje jedna divna slika o tom mirisu. Sle- deća pesma bila je Early Autumn Vudija Hermana. Kuhinjski tajmer na stolu pokazivao je sedam i dvadeset pet. Sedam i dvadeset pet u jutru, 3- oktobar. Ponedeljak. Nebo je bilo bistro i vedro, kao izdubljeno oštrim sečivom. Lep dan, izgleda, za rastanak od života.

Prokuvao sam vodu u loncu i probario paradajz da bih ga oljuštio, zatim sitno iseckao beli luk i povrće koje sam zatekao i napravio paradajz-sos, dodao koncentrat od paradajza, unutra ubacio kobasice. Dok se to krčkalo, od tanko iseckanog kupusa i paprike napravio sam salatu, pristavio kafu da se skuva u aparatu, blago poprskao francuski hleb vodom i zavio ga u foliju, pa ga prepekao u rerni. Kad je jelo bilo gotovo, probudio sam devojku i pospremio prazne limenke i čaše sa stola u dnevnoj sobi.

„Baš lepo miriše!" rekla je. „Mogu li sad da se obučem?" pitao sam. Meni je baksuz kad se

obučem pre devojke. U civilizovanom društvu to se doduše verovatno naziva učtivošću.

„Naravno, samo izvoli", rekla je i skinula majicu sa sebe. Jutarnja svetlost načinila je bledu senku na njenim grudima i stomaku,

osvetljavajući joj stidne dlačice. Neko vreme je ostala tako, posmatrajući svoje telo.

„Nije tako loše", rekla je. „Nije loše", rekao sam. „Nigde ni grama viška, stomak mi je zategnut a i koža mi je glatka.

Barem još neko vreme", rekla je i poduprla se obema rukama o sofu pa pogledala u mene. „Samo što takve stvari jednog dana preko noći nestanu. Zar nije tako? Nestanu u trenu, kao konac kad pukne, i više se nikad ne vraćaju na staro. Ne mogu a da se tako ne osećam."

„Hajde da jedemo", rekao sam. Ona je otišla u susednu sobu, navukla gornji deo žute trenerke i stare, izbledele farmerice. Ja sam na sebi imao platnene pantalone i košulju. Sedeli smo jedno preko puta drugog u kuhinji, jeli hleb, kobasice i salatu i pili kafu.

„Је 1’ se ti tako lako snalaziš u kuhinji u bilo čijoj kući?“ pitala je ona.

„Kuhinje su suštinski svuda manje-više iste“, rekao sam. „Skuvaš nešto pa pojedeš. Nema tu nekih velikih razlika."

„Nikad ti nije bilo muka od toga da živiš sam?“ „Ne znam. Nikad nisam tako razmišljao. Bio sam oženjen pet

godina, ali sad više uopšte ne mogu da se setim kakav mi je život tad bio. Imam utisak kao da oduvek živim sam.“

„Ne bi se nikad više ženio?" „Sad mi je svejedno", rekao sam. „Nema nikakve razlike. Kao pseća

kućica na kojoj postoji i ulaz i izlaz. Ušao ili izašao s ove ili one strane, nema neke razlike."

Ona se smejala s ugla usana ubrusom brišući sos od paradajza. „Prvi put čujem da neko poredi brak sa kućicom za pse."

Kad smo završili s jelom, ja sam ugrejao ostatak kafe u bokalu i nalio nam po jednu šolju.

„Sos od paradajza ti je bio mnogo ukusan", rekla je. „Bio bi još ukusniji da sam imao lovorov list i oregano", rekao sam

ja. „А i mogao sam da ga krčkam još desetak minuta." „Ali, bio je odličan. Ovako bogat doručak odavno nisam imala",

rekla je. „Šta planiraš za danas?" Pogledao sam na sat. Bilo je pola devet. „Hajdemo odavde u devet", rekao sam. „Idemo u neki park ti i ja da

se izležavamo na suncu i pijemo pivo. U pola jedanaest ću te odbaciti

autom i onda idem. A ti?" ,yratiću se kući da operem veš, sredim kuću, a onda ću sama da se

prepustim sećanju na seks. Nije loš plan, je 1’ da?" „Nije loš", rekao sam. Uopšte nije loš. „Samo da znaš, nisam ja od onih što odmah završe u krevetu s

nekim", dodala je ona. „Znam", rekao sam. Dok sam ja na česmi prao sudove, ona se tuširala i pevala neku

pesmu. Oprao sam tanjire i lonce nekim sredstvom za sudove na biljnoj bazi koje skoro da se nije penilo, obrisao ih krpom i poslagao na sto. Onda sam oprao ruke i pozajmio četkicu koju sam našao u kuhinji da operem zube. Potom sam otišao do kupatila i pitao je da nema slučajno nešto čime bih mogao da se obrijem.

„Otvori ormarić s desne strane. Imam nešto što je on davno koristio", rekla je.

U ormariću je stvarno stajala džilet pena za brijanje s mirisom limuna i jedan šik brijač. Sprej s penom za brijanje bio je napola istrošen, a na njegovom otvoru stajala je sasušena bela pena. Smrt za sobom ostavlja napola istrošene boce pene za brijanje.

„Našao si?" pitala je. „Našao", rekao sam. Onda sam se vratio u kuhinju s penom za

brijanje, žiletom i čistim peškirom, ugrejao vodu i obrijao se. Kad sam završio s brijanjem, lepo sam isprao žilet i njegov držač. Moje vlasi i vlasi mrtvaca pomešale su se u sudoperi i potonule na dno.

Dok se ona oblačila, ja sam sedeo u dnevnoj sobi i čitao jutarnje novine. Neki taksista je za volanom imao srčani udar, zabio se u ogradu nadvožnjaka i poginuo. Obe putnice, trideset dvogodišnja žena i četvorogodišnja devojčica, zadobile su teške povrede. U nekoj gradskoj skupštini dvoje je umrlo od trovanja pokvarenim pohovanim ostrigama koje su im isporučene za ručak. Ministar spoljnih poslova izrazio je nezadovoljstvo američkom politikom visokih kamatnih stopa, američki bankari su na nekom sastanku razmatrali kamate na kredite date latinoameričkim zemljama, ministar finansija Perua kritikovao je ekonomsku invaziju SAD na zemlje južne Amerike, a za- padnonemački ministar spoljnih poslova odlučno je zahtevao uspostavljanje ravnoteže trgovinske razmene sa Japanom. Sirija se žalila na Izrael, a Izrael na Siriju. Bio je objavljen i savet ocu koji je trpeo nasilje svog osamnaestogodišnjeg sina. U novinama nije pisalo ama baš ništa što bi

meni bilo od koristi u poslednjim satima života. U bež platnenim pantalonama i raskopčanoj braon kariranoj bluzi

ona je stajala ispred ogledala i češljala se četkom. Ja sam vezao kravatu i obukao sako.

„Šta ćeš s onom lobanjom?" pitala me je. „Poklanjam ti je", rekao sam. „Možeš da je staviš na neku policu."

„Šta misliš, da je stavim na televizor?" Uzeo sam lobanju koja je bila već sasvim izgubila sjaj, doneo je

do ugla dnevne sobe i stavio je na televizor. „Kako ti se čini?" „Nije loše", rekao sam. „Hoće li opet svetleti, šta misliš?" „Garantovano", rekao sam. Onda sam je još jednom zagrlio, da

mi se ta toplina ureže u svest.

Kraj sveta Bekstvo

Kako se zora primicala, svetlost lobanje bivala je sve nežnija, sve bleđa. Kroz otvoreni maleni krovni prozor na tavanici ostave prodirali su mutni jutarnji zraci sive boje i kada su već počeli blago da osvetljavaju zidove, svetlost je iz svake od lobanja nekud nestala, zajedno sa sećanjima iz duboke tame.

Sve dok i poslednji tračak svetlosti nije izmakao mom pogledu, ja sam prstima klizio po lobanjama, upijajući njihovu toplotu u svoje telo. Nisam znao koliko ću tih celih svetlosti za noć uspeti da pročitam. Lobanja koje je trebalo pročitati bilo je previše, a meni dodeljeno vreme vrlo ograničeno. Ipak, rešen da se ne obazirem na vreme, prstima sam nastavljao nežno i pažljivo da pretražujem jednu po jednu. Svakog trena uspevao sam jasno da pod prstima osetim prisustvo njene duše. Imao sam utisak da mi je i to dovoljno. Nije bilo pitanje broja, količine ili razmere. Makar davao sve od sebe, nije bilo moguće da pročitam celu ljudsku dušu, od početka do kraja. Unutra je bez svake sumnje postojala njena duša, i ja sam to mogao da osetim. Zar sam mogao išta više od toga da poželim?

Kad sam poslednju lobanju vratio na policu, seo sam na pod i naslonio se na zid. Kroz krovni prozor visoko iznad svoje glave nisam mogao da razaznam kakvo je vreme napolju. Sudeći po svetlosti, mogao sam jedino da zaključim da je tmurno i oblačno. Bledi sumrak poput tečnosti je tiho uplovio u ostavu, dok su lobanje ponovo tonule u dubok san. I sam sam zatvorio oči, odmarajući um u svežim prvim jutarnjim časovima. Prislonivši dlanove na obraze, na svojim prstima osećao sam zaostalu toplotu svetlosti.

Sedeo sam nepomično u uglu ostave sve dok mi se duša nije primirila u toj tišini i svežini. Vreme kako sam ga ja osećao proticalo je neravnomerno. Boja blede svetlosti koja je prodirala kroz prozor nikako se nije menjala, a senke su stjale na istim mestima. Mogao sam da osetim kako njena duša koju je upilo moje telo vrluda i meša se sa svim onim što u meni postoji, prožimajući svaki kutak mog bića. Mora da će mi biti potrebno mnogo vremena da je sažmem u neki jasniji oblik. A potom će biti potrebno još više vremena da je njoj prenesem i navedem je da prodre u njeno biće. Pa ipak, koliko god vremena to zahtevalo, i ma koliko njen oblik bio nesavršen, ja mogu da joj dam njenu dušu. A tada će, mislio sam, ona sigurno moći da svoju dušu preoblikuje u nešto celovitije.

Ustao sam s poda i izašao iz ostave. Za stolom u čitaonici ona je usamljeno sedela i čekala me. Pod tmurnom svetlošću zore, konture njenog tela izgledale su mnogo blede nego inače. Bila je to duga noć, i za nju i za mene. Kad me je ugledala, bez reči je ustala od stola i stavila lonče za kafu na peć. Dok se kafa grejala, ja sam na česmi u dnu prostorije oprao ruke i obrisao ih peškirom. Zatim sam seo ispred

peći da se ugrejem. „Kako si? Umoran?11 pitala je. Klimnuo sam glavom. Telo mi je bilo teško kao grudva blata,

jedva da sam ruke mogao da podignem. Čitao sam stare snove celih dvanaest sati bez predaha. Uprkos tome, umor nije zašao u moju dušu. Kao što mi je i rekla mog prvog dana Čitača snova, ma koliko se telo zamorilo, čovek ne sme da dozvoli da mu se umor uvuče u dušu.

„Trebalo je da odeš kući da se odmoriš", rekao sam. „Nije bilo potrebe da ostaješ ovde."

Ona je sipala kafu u šolju i dala mi je u ruku. „Dokle god si ti ovde, i ja sam tu." „Је li i to jedno od pravila?" „То je moje pravilo", rekla je sa smeškom. „Osim toga, moju si

dušu sad čitao. Nisam valjda mogla da ostavim svoju dušu i odem nekud."

Klimnuo sam glavom i otpio kafu. Kazaljka starog zidnog sata pokazivala je osam i petnaest.

„Da spremim doručak?" „Ne treba", rekao sam. „Ali, od juče nisi ništa jeo." „Ne moram da jedem. Radije bih se sad malo ispavao. Možeš li

da me probudiš u pola tri? Voleo bih da dotle sediš pored mene i gledaš me dok spavam. Neće ti smetati?"

„Ako ti tako želiš", rekla je sa smeškom na licu. „То želim više od svega", rekao sam. Iz stražnje sobe ona je donela dva prekrivača i umotala me njima.

I kao onda, kosom mi je dodirnula obraz. Kad sam zatvorio oči, do mojih ušiju dopiralo je pucketanje ogreva. Njeni prsti bili su na mom ramenu.

„Dokle će trajati zima?" pitao sam je. „Ne znam", odgovorila je. „Niko ne zna kada će zima da se

okonča. Ali ne bi trebalo da potraje još dugo. Ovo bi mogla da bude poslednja velika mećava."

Ispružio sam ruku i vrhovima prstiju dodirnuo njen obraz. Ona je zatvorila oči i neko vreme kušala njihovu toplotu.

„Је li to toplota moje svetlosti?" „Kakav je osećaj?" „Liči na prolećnu svetlost", rekla je. „Mislim da ću moći da ti prenesem šta je u tvojoj duši", rekao

sam. „Moglo bi da potraje, ali ako ti budeš verovala u to, siguran sam da ću jednog dana uspeti da ti to prenesem."

„Shvatam", rekla je. A onda je meko spustila dlan na moje oči. „Spavaj", rekla je.

I ja sam spavao.

Probudila me je tačno u dva i trideset. Dok sam oblačio kaput i na sebe stavljao šal, rukavice i kapu, ona je bez reči sedela sama i pila kafu. Zahvaljujući tome što je visio pored peći, moj snegom prekriven kaput bio se potpuno osušio i ugrejao.

„Možeš li da mi pričuvaš harmoniku?" pitao sam.

Ona je klimnula glavom. Zatim je uzela harmoniku sa stola, malo je zadržala u rukama kao da vaga njenu težinu i vratila je na mesto.

„Mogu. Brižljivo ću je čuvati", klimnula je ona glavom.

Kada sam izašao napolje, shvatio sam da je sneg mnogo sitniji i da je vetar stao. Izgleda da je mećava koja je trajala čitavu noć bila prestala nekoliko sati ranije, jer su nisko po nebu plovili mutni sivi oblaci, ukazujući na to da će pravi sneg još jednom prekriti Grad. Ovo je bio samo mali predah.

U trenutku kada sam prelazio Zapadni most zaputivši se na sever, video sam kako je s druge strane Zida počeo da se uzdiže onaj isti sivi dim. Isprva je to bio čudnovato isprekidan beli dim, da bi se ubrzo pretvorio u crni dim koji je poticao od velike količine spaljenih telesa. To se Čuvar nalazio u Ja- bukovom gaju. Pohitao sam ka Čuvarevoj kućici, i sam u čudu kako sam uspevao da koračam kroz sneg dubok do kolena. Kao da je sneg upio sve zvuke u njemu, Grad je prekrila mrtva tišina. Nije bilo ni daška vetra, ni cvrkuta ptica. Samo je škripa netaknutog snega pod šiljcima mojih zimskih čizama odjekivala čudnovato prenaglašeno.

U Čuvarevoj kućici nije bilo žive duše. Osećao se onaj isti kiseli vonj. Plamen je u peći bio ugašen, ali se unutra toplota zadržala, kao da je goreo sve do malopre. Osvrćući se oko sebe u toj sobi, spopao me je osećaj da bi Čuvar svakog časa mogao da iskrsne odnekud i spusti mi onu svoju veliku šaku na rame. Imao sam utisak da me i onaj red noževa, i lončići i lula, sve te stvari unaokolo iza leđa

osuđuju. Bojažljivo sam ispružio ruku izbegavajući taj jezivi niz sečiva i

hitro skinuo svežanj ključeva koji je visio na zidu, stisnuo ga u šaku i kroz stražnja vrata pošao do ulaza u Senkino polje. Na belom snegu koji je prekrivao polje nije bilo ničijih stopa, samo je na njegovoj sredini usamljeno štrčalo crno brestovo stablo. Na tren sam imao osećaj kao da je to neki sveti prostor koji ljudska noga ne bi smela da oskvrne. Sve je delovalo kao utonulo u uravnoteženu tišinu i prijatan, zlata vredan san. Snežni pokrivač bio je prelepo namreškan, a brestove grane, poput čvornovatih ruku na kojima se zadržao poneki grumen

snega, odmarale su se u vazduhu potpuno nepomične. Sneg je već bio skoro sasvim prestao da pada. Samo bi s vremena na vreme zašumeo povetarac koji kao da se setio da zaduva. Da je moja noga prekinula njihov kratki miran san, činilo mi se da mi to nikad ne bi zaboravili.

Ipak, nisam imao vremena za oklevanje. Više nije bilo odustajanja. Uzeo sam onaj svežanj i pokušao da utrnulom rukom u bravu stavim svaki od četiri ključa redom. Nijedan od njih, međutim, nije odgovarao toj bravi. Osećao sam kako mi pod miškom izbija hladan znoj. Još jednom sam se setio onog trenutka kada je Čuvar otvarao tu bravu. I on je tada imao četiri ključa. Nema nikakve sumnje. Lepo sam ih prebrajao. Jedan od njih bi morao da odgovara bravi.

Na trenutak sam vratio svežanj u džep, protrljao ruke i kad sam ih dobro zagrejao, ponovo sam isprobao ključeve redom. Treći ključ je uspeo do kraja da uđe u bravu i okrenuo se uz glasnu škripu. Tim pustim poljem razlegao se jasan, oštri metalni zvuk. Toliko glasan da je delovalo da se čuje sve do Grada. S ključem u bravi neko vreme sam se osvrtao oko sebe, ali nisam stekao utisak da se neko kreće ka meni. Niti se čuo glas, niti ičiji bat koraka. Odškrinuo sam teške gvozdene vratnice i provukao se unutra, a onda ih meko, bešumno zatvorio.

Noge su mi tonule duboko, kao progutane snegom, mekim poput pene, koji je prekrivao polje. Čuo se zvuk kao da neko ogromno živo biće brižljivo žvaće svoju lovinu. Ostavljajući za sobom dva prava paralelna reda tragova prelazio sam preko polja i prošao pored klupe zatrpane hrpom snega. Grane brestovog drveta pratile su me pretećim pogledom. Odnekud se začuo ptičiji krik.

Vazduh je u kućici bio još hladniji nego napolju, skoro da se ledio. Otvorio sam podna vratanca i sišao dole niz merdevine.

Senka je sedeo u podrumu i čekao me. ,Već sam pomislio da nećeš doći“, rekao je Senka izdišući beli dah. „Obećao sam ti. Uvek ispunjavam obećanja", rekao sam. „Hajde, idemo

odavde što pre. Ovde stravično smrdi." „Ne mogu da se popnem uz merdevine", rekao je Senka s uzdahom.

„Malopre sam probao ali nije vredelo. Izgleda da sam mnogo slabiji nego što

sam i sam mislio. Kakva ironija! Pretvarao sam se da sam slab, a nisam bio ni svestan koliko sam zaista onemoćao. Onaj noćašnji mraz mi je pogotovo prodro do kostiju."

„Odneću te do gore." Senka je odmahnuo glavom. „I ako me odneseš do gore, opet neću moći

dalje. Više ne mogu da trčim. Nikako neću moći da stignem do izlaza. Izgleda da je ovo kraj."

„Ti si sve ovo započeo. Nemoj sada da mi kloneš duhom", rekao sam. „Nosiću te na leđima. Što god da bude, izbavićemo se odavde i preživećemo."

Senka me je gledao upalim očima. „Ako ti tako kažeš, i ja sam naravno za", rekao je Senka. „Jedino što ćeš

teško moći da hitaš kroz sneg sa mnom na leđima." Klimnuo sam glavom. „Od početka nisam ni mislio da će išta biti

jednostavno."

Podigao sam oklembešenog Senku uz merdevine, pa ga onda podupro ramenom da bismo prešli preko polja. Crni Zid koji se uzdizao s naše leve strane ćutke je odozgo pogledom pratio nas dvojicu i naše tragove u snegu. Videli smo kako su se grane bresta zatresle, pošto je sneg, čiji teret više nisu mogle da izdrže, s njih popadao na tlo.

„Skoro da ne osećam noge", rekao je Senka. „Nameravao sam da radim vežbe da mi od silnog ležanja ne bi oslabile, ali mi je soba bila premala."

Vukući Senku sa sobom izašao sam iz polja, ušao u Čuva- revu kućicu i za svaki slučaj vratio svežanj ključeva na zid. Ako sve bude u redu, Čuvar možda neko vreme neće ni primetiti da smo se dali u bekstvo.

,,U kom pravcu ćemo sad?" pitao sam Senku drhteći ispred peći u kojoj se plamen bio već ugasio.

„Idemo do Južnog jezera", rekao je Senka. „Do Južnog jezera?" ne razmišljajući uzvratio sam pitanjem. „Čega ima na

Južnom jezeru?" „Ima Južnog jezera. Skočićemo u njega i pobeći. S obzirom na vreme

napolju, verovatno ćemo se prehladiti, ali to nije ništa strašno kad pomisliš u kakvom smo položaju sada."

„Ispod površine Jezera struje su jake i ako budemo uskočili unutra one će nas povući na dno i udavićemo se.“

Dok mu je telo drhtalo, Senka se zakašljao nekoliko puta. „Ne, nećemo. Kako god da pogledaš, to je jedini izlaz. Sve sam razmotrio,

od A do Š. Južno jezero je izlaz. Nijedan drugi nije moguć. Nisi ti uznemiren bez razloga, ali te molim da mi sada veruješ. Pa, ja ovde žrtvujem jedini život koji imam, i ne bih se tek tako igrao s njim. Detalje ću ti objasniti usput. Čuvar će se vratiti za sat ili sat i po, a čim se bude vratio odmah će shvatiti da sam pobegao i

krenuće u poteru. Ne smemo ovde da se zadržavamo." Ispred Čuvareve kućice nije bilo nikog. Samo su se u snegu videla dva

različita traga. Jedan od njih je bio trag mojih stopa pri ulasku u kućicu, a drugi, trag Čuvarevih stopa na izlasku iz kućice, koji je vodio u pravcu Kapije. Video se i trag kolskih točkova. Tu sam uprtio Senku na pleća. Njegovo omršavelo telo bilo je već veoma lagano, ali ipak, kada sam pomislio na to da treba s njim na leđima da pređem breg, izgledalo mi je da će to za mene ipak biti ozbiljan teret. A kako se moje olakšano biće sasvim naviklo na život bez senke, uopšte nisam bio siguran da ću moći da izdržim njegovu težinu.

„Do Južnog jezera ima dosta. Treba preći istočnu stranu Zapadnog brega, onda zaobići Južni breg i ići putem kroz šiprag."

„Hoćeš li moći nekako?" „Kad sam dovde došao, ništa mi drugo nije preostalo", rekao sam. Zaputio sam se snežnom prtinom na istok. Po stazi su se i dalje jasno

ocrtavali tragovi koje sam ostavio pri dolasku i zbog njih sam bio pod utiskom da se mimoilazim sa samim sobom iz prošlosti. Osim mojih, tu su bili još samo mali tragovi kopita divljih životinja. Osvrnuo sam se iza sebe, a iza Zida se i dalje pravo uvis izvijao debeli sivi pramen dima. Uspravni stub dima ličio je na neki zloslutni sivi toranj čiji su vrh progutali oblaci. Sudeći po njegovoj širini, Čuvar mora da je spaljivao priličan broj divljih životinja. Velika mećava koja je napadala u toku noći ubila je najviše divljih životinja do sada. Nema sumnje da će Čuvaru biti potrebno mnogo vremena da spali sve životinjske leševe, što je značilo da će njegova potera prilično okasniti. Imao sam osećaj da su svojom mirnom smrću divlje životinje smišljeno pomogle našim planovima.

Istovremeno, ipak, taj duboki sneg ometao mi je hodanje. Od očvrsnulog snega prionulog uz šiljke mojih čizama noge su mi bile teške, a tlo klizavo. Kajao sam se što nisam našao nekakve krplje ili skije. Na podneblju koje toliko obiluje snegom, mora da je postojalo takvo nešto. Možda ih je i Čuvar imao u ostavi svoje kućice, mislio sam. Unutra je odista bilo svakojake opreme. Ali, sada više nisam mogao da se vraćam onamo. Već sam bio stigao do Zapadnog mosta, a i ako bih se vratio, sve to utrošeno vreme bilo bi izgubljeno. Sa svakim korakom telo mi je bilo sve vrelije, a po čelu je počeo da mi izbija znoj.

„Ovi tragovi naših stopa na prvi pogled jasno odaju kuda smo se zaputili", rekao je Senka osvrćući se unazad.

Vukući noge kroz sneg, zamišljao sam Čuvara kako se dao u poteru za nama. Ima da trči kroz sneg kao sam đavo. Bio je neuporedivo snažniji od mene, a još i nije nosio nikog na leđima. Uz to, sigurno bi na sebi imao opremu uz pomoć koje bi se lako kretao kroz sneg. Morao sam da odmaknem što sam dalje mogao pre nego što se on vrati u svoju kućicu. U protivnom, svemu će biti kraj.

Zamislio sam devojku kako sedi ispred peći u Biblioteci. Na stolu stoji harmonika, crveni plamen gori u peći, a iz lončeta izbija para. Pomislio sam na

dodir njene kose na svom obrazu i njenih prstiju na svom ramenu. Nisam mogao da dozvolim da mi Senka tu umre. Ako nas Čuvar bude uhvatio, Senku će ponovo vratiti u podrum i on će tamo skončati. Skupio sam svu snagu i koračao napred, povremeno se osvrćući iza sebe da proverim vidim li sivi dim s one strane Zida.

Na putu smo se mimoišli s mnogobrojnim divljim životinjama. Lutale su po snegu, u uzaludnoj potrazi za siromašnim izvorima hrane. Svojim tamnoplavim očima budno su motrile dok sam prolazio sa Senkom na leđima, izdišući beli dah. Izgledale su kao da sasvim dobro razumeju značenje naših postupaka. Kada sam krenuo da se uspinjem uz breg, počelo je da mi ponestaje daha. Usled Senkine težine, noge su mi se ukopavale u snegu. Kad malo bolje razmislim, ja dugo nisam radio nikakve fizičke vežbe. Beli dah mi je bivao sve gušći, a pahulje koje su ponovo stale da padaju mutile su mi vid.

„Jesi li dobro?" začuo se Senka s mojih leđa. „А da se malo odmoriš?" „Izvini, ali mogu li samo pet minuta da predahnem? Za pet minuta će mi biti

dobro." „Možeš, ne brini. Sam sam kriv za to što ne mogu da hodam. Samo se ti

odmaraj koliko god treba. Sve se na tebe samog sručilo." „Ali, to je i za moje dobro", rekao sam. „Zar nije tako?" „I ja tako mislim", rekao je Senka. Spustio sam Senku na tlo, čučnuo u snegu i udahnuo. Moje upaljeno telo nije

bilo u stanju ni da oseti hladnoću snega. Noge su mi od kukova do vrhova stopala bile otvrdnule kao kamen.

„Mada, i ja se ponekad zapitam", rekao je Senka. „Da ti nisam rekao ništa i u miru skončao, da li bi ti ovde na svoj način ostao srećno da živiš, bez ikakve patnje?"

„Možda i bih", rekao sam. „Ја sam ti se u tome isprečio." „Ali, i trebalo je da to spoznam", rekao sam. Senka je klimnuo glavom. A onda je podigao glavu i bacio pogled na sivi

dim koji se uzdizao iz pravca Jabukovog gaja. „Izgleda da će Čuvaru biti potrebno još dosta vremena da spali sve te

životinje", rekao je. „Osim toga, još malo pa je naš uspon gotov. Posle toga treba još samo da obiđemo oko Južnog brega, a onda ćemo moći da odahnemo. Čuvar više neće moći da nas stigne."

Izgovorivši to, Senka je skupio šaku mekanog snega i rasuo ga po tlu. ,,U početku sam imao predosećaj da Grad ima neki skriveni izlaz. U međuvremenu sam postao siguran u to. Upravo zato što ovaj Grad jeste savršen. Savršenstvo uvek u sebi sadrži razne mogućnosti. U tom smislu, ne mogu ni da kažem da je ovo Grad. Previše je neuhvatljiv i celovit. Ukazuje ti na razne mogućnosti, a istovremeno neprestano menja oblik i time održava svoje

savršenstvo. Drugim rečima, ovo nipošto nije formiran, savršen svet. Ovo je svet koji postiže savršenstvo svojim kretanjem. Stoga, ako ja želim da imam izlaz, onda on i postoji. Razumeš li šta pokušavam da ti kažem?"

„Potpuno razumem", rekao sam. „I sam sam to tek juče shvatio. To da je ovo svet mogućnosti. Ovde ima svega, i nema ničega."

Zaseo u snegu, Senka je neko vreme gledao u mene. A zatim je nekoliko puta ćutke klimnuo glavom. Sneg se postepeno pojačavao. Izgledalo je da se velika mećava ponovo približava Gradu.

„Ako uzmemo da izlaz negde sigurno postoji, onda samo treba da ga nađemo metodom eliminacije", nastavio je Senka. „Prvo brišemo Kapiju. Sve i da se može pobeći kroz Kapiju, Čuvar bi nas sigurno uhvatio za tili čas. On taj kraj poznaje kao svoj džep. Osim toga, svako ko planira bekstvo sigurno bi se prvo setio da izađe kroz Kapiju. A izlaz ne bi trebalo da je mesto kojeg bi se bilo ko tako lako dosetio. Ni Zid ne dolazi u obzir. Ni Istočna kapija. I jedno i drugo su čvrsto zaptiveni, a i tamo gde Reka ulazi u Grad postoji teška rešetka. Tuda se nikako ne može pobeći. U tom slučaju, ostaje samo Južno jezero. Pobeći ćemo iz ovog Grada zajedno s Rekom."

„Jesi li siguran?" „Siguran sam. Intuitivno znam. Svi ostali izlazi su potpuno zabarikadirani,

jedino je Južno jezero ostavljeno bez nadzora. Nema čak ni ogradu. Zar ne misliš da je to čudno? Grad je Jezero obavio strahom. A ako uspemo da prevaziđemo taj strah, moći ćemo da pobedimo Grad."

„Kad si to shvatio?" „Kad sam prvi put video Reku. Čuvar me je samo jednom poveo, ali sam

uspeo da dođem do Zapadnog mosta. Kad sam ugledao Reku, ovo sam pomislio: uopšte nemam osećaj da ta Reka ima zle namere. Ta voda je puna života. Ako budemo sledili tu vodu i prepustili se njenim strujama, sigurno ćemo izaći iz Grada i uspeti da se vratimo na mesto gde je naš pravi život i gde možemo u pravom obliku da ga živimo. Veruješ li u ovo što ti govorim?"

„Mogu da ti verujem", rekao sam. „Mogu da verujem u to što govoriš. Možda Reka i prolazi tuda. Kroz svet koji smo ti i ja ostavili za sobom. I ja ga se sad već pomalo prisećam. Vazduha, zvukova, svetlosti - takvih stvari. Pesma je uspela na sve to da me podseti."

„Ni ja ne znam da li je taj svet lep“, rekao je Senka. „Ali, ako ništa drugo, to je svet u kome ti i ja treba da živimo. Bio on dobar ili loš. Ima u njemu i onoga što nije ni dobro ni loše. Ti si se tamo rodio, i tamo ćeš i umreti. A kad ti umreš, i ja ću nestati. To je najprirodnija stvar.“

.Verovatno je tako“, rekao sam. Zatim smo ponovo zajedno odozgo pogledali Grad. I Toranj sa satom, i

Reka i most i Zid i dim bili su potpuno skriveni iza snega koji veje. Sve što smo mi mogli da vidimo bio je strahovit sneg koji se poput vodopada stuštio na

zemlju. „Ako ti je sad dobro, vreme je da polako pođemo", rekao je Senka. „Kako

stvari stoje, Čuvar će možda morati da prestane da spaljuje divlje životinje i možda se vratiti ranije."

Klimnuo sam glavom, podigao se, i sa štitnika kape stresao napadali sneg.

Okorela zemlja čuda Kokice, Lord Džim, iščeznuće

Na putu do parka svratio sam u prodavnicu alkoholnih pića da kupim limenke piva. Kad sam je upitao koju marku piva voli, ona je rekla da joj je svejedno, dokle god se peni i ima ukus piva. Delili smo isto mišljenje. Nebo je bilo vedro kao da je tog jutra postalo, bez daška vetra. Bio je početak oktobra. Pili bismo bilo šta, samo da se penilo i imalo ukus piva.

Pošto sam imao dosta novca, ipak smo kupili pakovanje od šest limenki uvoznog piva. Zlatne limenke miler haj laj- fa presijavale su se kao obasjane zracima jesenjeg sunca. I muzika Djuka Elingtona savršeno je pristajala vedrom oktobarskom jutru. Mada bi muzika Djuka Elingtona verovatno savršeno pristajala i novogodišnjoj noći na nekom groblju sred Antarktika.

Vozio sam automobil zviždućući uz jedinstveni trombonski solo Do Nothing til You Hearfrom Me Lorensa Brauna. Potom je usledio solo Džonija Hodžisa Sophisticated Lady.

Parkirao sam auto pored parka Hibija i mi smo legli na travu u parku i pili pivo. Tog ponedeljka ujutru, park je bio prazan i tih kao paluba nosača aviona pošto su s nje odleteli svi avioni. Samo je jato golubova šetalo tamo-amo po travi kao da radi vežbe zagrevanja.

„Nigde ni oblačka", rekao sam.

„Eno ga jedan tamo", rekla je ona i pokazala u pravcu malo iznad Hibija amfiteatra na otvorenom. Činjenica, stajao je jedan oblak. Samo jedan beli oblak, poput vate upletene u krošnju kamforovog stabla.

„I nije neki oblak", rekao sam. „Taj se ne važi." Rukom zaklonivši oči od sunca, netremice je gledala u oblak. ,,U

pravu si, stvarno je mali", rekla je. Dugo smo bez reči gledali u taj maleni komadić oblaka i otvorili

još po jedno pivo. „Zašto si se razveo?" pitala me je. „Zato što u vozu nikad nisam mogao da sedim do prozora", rekao

sam. „Zavitlavaš me, je 1’ da?" „То je neko izgovorio u jednom romanu Dž. D. Selindžera. Čitao

sam ga u srednjoj školi." „А šta je stvarno bio razlog?" „Prosto je. U leto pre pet-šest godina, ona je samo otišla i nikad

se više nije vratila." „Nisi je više nikad video?" „Tako je“, uzeo sam u usta malo piva i polako ga progutao.

„Nemam ni zašto da je vidim." „Nije vam bilo dobro u braku?" ,,U braku nam je bilo odlično", rekao sam zagledan u limenku

piva u svojoj ruci. „Samo, to nema nikakve veze sa suštinom stvari. Dvoje ljudi mogu da leže u istom krevetu, ali kad zatvore oči, svako od njih je sam. Razumeš šta hoću da kažem?"

„Da, mislim da razumem." „Nije moguće tek tako generalizovati kada je o ljudima reč, ali

mislim da se oni, kada su vizije u pitanju, mogu uopšteno podeliti na dve grupe. Na one sa celovitom i one sa ograničenom vizijom. Ja sam ipak čovek koji mahom živi s ograničenom vizijom. A ispravnost te ograničene vizije za mene nije bitno pitanje. Granica negde mora da postoji, pa se tu i nalazi. Samo, ne razmišlja svako na taj način."

„Čak i oni koji razmišljaju tako, trude se da tu granicu malo pomere, zar ne?"

„Moguće. Ali ja nisam od tih. Ne mora svako neizostavno da sluša muziku na stereo uređaju. Neće ti se sluh ništa posebno razviti ako budeš slušala violinu s leve, a kontrabas s desne strane. Samo su sredstva koja ti stimulišu viziju sada složenija.1*

„Da nisi ti malo previše tvrdoglav?11 „То mi je i ona rekla.11 „Supruga?11 „Da11, rekao sam. „Da imam jasne stavove, ali da sam nepo-

pustljiv. Hoćeš pivo?11 „Hoću, hvala11, rekla je. Skinuo sam plastični prsten sa četvrtog miler haj lajfa i dao joj ga. „А šta ti misliš o svom životu?11 pitala je ona. Zurila je u otvor na

limenci piva, ne prinoseći je ustima. „Jesi li čitala Braću KaramazoveT1 pitao sam. „Samo jednom, davno." „Treba ponovo da pročitaš tu knjigu. U njoj svašta piše. Negde pri

kraju romana Aljoša ovako kaže mladom učeniku Kolji Krasotkinu: ’Čujte, Kolja, vi ćete, pored ostalog, biti i vrlo nesrećan čovek u životu. Ali ćete, u celini, ipak blagosloviti život.’"19

Kad sam iskapio svoje drugo pivo, malo sam oklevao pa onda otvorio i treće.

„Aljoša je mnogo toga razumeo", rekao sam. „Ali, kad sam to prvi put čitao, prilično sam se zamislio. Kako uopšte vrlo nesrećan život u celini može biti blagosloven?"

„I zato si ograničio svoj život?" „Možda", rekao sam. „Trebalo je ja da budem na mestu tvog

muža i da me neko usred autobusa ubije gvozdenom vazom. Mislim da bi takva smrt mnogo bolje išla uz mene. Slika, tako delimična, trenutno se zaustavlja. Nemaš vremena ni bilo šta da pomisliš."

Podigao sam glavu onako ispružen na travi i pogledao u onom pravcu gde je trenutak pre bio oblak. Više ga nije bilo. Bio je zaklonjen lišćem kamforovog drveta.

19 Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog u prevodu Jovana Mak- simovića, Rad, Beograd 1973. - Prim. prev.

„Је li, mogu li i ja da uđem u tu tvoju ograničenu viziju?" pitala je ona.

„Svako može i da uđe i da izađe", rekao sam. „То je prednost ograničene vizije. Kad ulaziš, dovoljno je da dobro obrišeš cipele, a kad izlaziš, samo da zatvoriš vrata za sobom. Tako svi rade."

Ona se smejala i ustala, pa rukom stresla travu sa svojih platnenih

pantalona. „Idem polako. Vreme je, je 1’ da?" Pogledao sam na sat. Bilo je deset i dvadeset dva. „Odbaciću te do kuće", rekao sam. „Nema potrebe", rekla je. „Idem do robne kuće ovde u kraju da

obavim kupovinu, pa ću kući vozom. Tako je bolje." „Onda, da se ovde pozdravimo. Ja ću ostati još neko vreme. Baš

mi prija." „Hvala ti na grickalici." „Nema na čemu", rekao sam. „Javićeš mi se kad se vratiš?" „Doći ću u biblioteku", rekao sam.,Volim da gledam ljude kad

rade." „Zbogom", rekla je.

Gledao sam nepomično za njom, dok je pravo stazom odlazila iz parka, kao Džozef Kotn u Trećem čoveku. Kad je njena prilika nestala među senkama drveća, gledao sam u golobove. Hod golubova se od jednog do drugog za nijansu razlikovao. Posle nekog vremena došla je jedna udešena žena s malenom devojčicom i počela da baca kokice, a svi golubovi oko mene odleteli su na tu stranu. Devojčica je imala tri ili četiri godine, i kao i sve devojčice tog uzrasta, širila je ruke idući im u susret. Naravno, nijednog nije uspela da uhvati. Golubovi imaju svoj skromni golubiji način života. Udešena mama je jednom bacila pogled u mom pravcu, ali se posle toga više uopšte nije obazira- la na mene. Čovek koji se izležava na travi ponedeljkom ujutru s pet praznih limenki piva oko sebe ne može biti normalan.

Zatvorio sam oči i pokušao da se setim imena tri brata iz Braće Karamazovih. Mitja, Ivan, Aljoša i još vanbračni sin Smerdjakov. Koliko li na ovom svetu ima ljudi koji napamet znaju imena sve braće Karamazovih?

Netremice gledajući u nebo, učinilo mi se da sam čamac koji plovi po nepreglednom moru. Nigde vetra ni talasa, samo tako plovim po njemu. Ima nečeg posebnog u brodu koji plovi po okeanu, napisao je Džozef Konrad. LordDžim, scena brodoloma

Nebo je bilo duboko i blistavo, kao čvrsti pojam u koji niko ne može da posumnja. Kad sa zemlje gledaš u njega, imaš osećaj da ono sažima sve što postoji. Isto kao more. Kad danima gledaš u more, počinješ da pomišljaš da na svetu ne postoji ništa osim njega. Džozef Konrad je verovatno mislio isto što i ja. U malenom čamcu,

odsečenom od fiktivnog broda i izbačenom u nepregledni okean, nesumnjivo ima nečeg posebnog, a od te posebnosti se ne može pobeći.

Ispružen na travi ispijao sam poslednju limenku piva i pu- šio, pa odagnao književne analize iz glave. Trebalo se ipak malo vratiti u realnost. Bilo mi je ostalo još samo sat i nešto.

Ustao sam, poneo prazne limenke piva do kante za smeće i bacio ih unutra. Onda sam iz novčanika izvadio kreditne kartice i spalio ih u uličnoj pepeljari. Udešena mama je ponovo pogledala u mom pravcu. Normalni ljudi ponedeljkom ujutru ne spaljuju kreditne kartice u pepeljarama. Prvo sam spalio ameriken ekspres, pa onda viza karticu. Moje kreditne kartice su baš lepo gorele u toj pepeljari. Hteo sam da spalim i svoju pol stjuart kravatu, ali sam malo razmislio, pa odustao. Bilo bi previše upadljivo, a i nije bilo nikakve potrebe da je spalim.

Onda sam na kiosku kupio deset kesica kokica, od kojih sam devet prosuo na zemlju za golubove, a desetu na klupi pojeo sam. Kao u dokumentarnom filmu o Oktobarskoj revoluciji, skupilo se čitavo jato golubova i kljucalo kokice. Jeo sam kokice zajedno s golubovima. Odavno ih nisam jeo, i bile su mi stvarno odlične. Udešena mama i ćerka zajedno su posmatrale fontanu. Mama je bila otprilike moja vršnjakinja. Gledajući je, ponovo sam se setio one nekadašnje drugarice iz razreda koja se udala za aktivistu revolucionarnog pokreta, rodila dvoje dece i nekud nestala. Ona više ne može decu ni u park da povede. Nisam, naravno, znao kako se ona odnosi prema tome, ali sam imao osećaj da bih s njom imao šta da podelim kada je u pitanju činjenica da mi se život upravo gasi. A možda bi ona - to uopšte nije nemoguće - poricala da među nama ima tog nečeg zajedničkog. Ima već dvadeset godina da se nismo videli, i za tih dvadeset godina zaista se svašta dogodilo. Razlikuju se i naše životne situacije i načini razmišljanja. I uprkos tome što oboje odlazimo s ovog sveta, ona je to uradila svojom voljom, a ja nisam. Meni je samo neko u snu izvukao čaršav na kome sam spavao i odneo ga.

Imao sam utisak da bi me ona verovatno zbog toga osuđivala. Verovatno bi mi rekla: „А šta si ti to uopšte odabrao?" I jeste tako. Nisam odabrao apsolutno ništa. Ako ćemo pravo, jedino što sam ja svojevoljno odabrao bilo je da oprostim Profesoru i da ne spavam s njegovom unukom. Ali, od kakve je koristi to bilo meni? Da li bi njoj to bilo dovoljno da bi cenila ono što sam ja učinio da se suprotstavim

sopstvenom iščeznuću? To nisam znao. Tih skoro celih dvadeset godina održavalo je

veliku razdaljinu među nama. Koje je to principe ona vrednovala a koje nije, bilo je izvan okvira moje moći imaginacije.

A u tim okvirima više skoro ništa nije ostalo. Videli su se samo golubovi, fontana, travnjak i mama i ćerka. Zureći u te prizore, ipak, po prvi put sam za poslednjih nekoliko dana pomislio da ne želim da nestanem s ovog sveta. U koji god ja to svet sada odlazio, sasvim je svejedno. Čak i ako uzmem da je svetlih 93 procenta mog života potrošeno u prvoj polovini mojih trideset pet godina, to je u redu. Brižljivo bih čuvao onih preostalih sedam procenata i ostao zauvek samo da po- smatram sve ono od čega je sazdan ovaj svet. Ne znam zbog čega, ali činilo mi se da je to jedna od odgovornosti koja mi je dodeljena. Činjenica je da sam od jedne tačke u vremenu provodio svoj život iščašeno. Za to su postojali određeni razlozi. I mada ni od koga ne mogu da tražim da ih razume, ja drugačije jednostavno nisam mogao.

Pa ipak, ja taj iščašeni život ne želim da ostavim i da išče- znem. Imam dužnost da ga do kraja ispratim. Ako to ne uradim, prestaću da budem iskren prema sebi. Ne mogu tek tako da se odreknem sopstvenog života.

Sve i da niko ne požali zbog mog nestanka, sve i da nikom zbog njega ne ostane praznina u srcu, sve i da niko ne primeti da me nema, to neće biti moj problem. Činjenica je da sam previše toga izgubio. Čak mi se čini da nije ni ostalo više ništa što bih još mogao da izgubim osim sebe samog. Međutim, u meni su poput taloga još ostali nekakvi odsjaji stvari koje sam izgubio, a zahvaljujući njima sam do ovog trenutka i opstao.

Nisam želeo da nestanem s ovog sveta. Kad sam zatvorio oči, mogao sam jasno da osetim potrese svoje duše. Naletali su u dubokim, ogromnim talasima, koji su prevazilazili tugu i osećaj usamljenosti i potresali moje biće iz temelja. Trajali su beskonačno. Laktova prebačenih preko naslona klupe, trpeo sam te potrese. Niko se nije našao da mi pomogne. Niko nije mogao da me spasi. Baš kao što ni sam nikog nisam mogao da spasavam.

Hteo sam glasno da zajecam, ali od plakanja nisam imao ništa. Već sam prestario da bih plakao, a i previše sam toga već iskusio. Na ovom svetu postoji tuga koja ne proliva suze. Tuga koju nikome ne bih mogao da objasnim, a i kada bih mogao, niko ne bi mogao da je

razume. Ta tuga ne poprima nijedan drugačiji oblik, već ti samo tiho prekrije dušu, baš kao sneg u mirnoj noći.

Kad sam bio mlađi, pokušavao sam nekako tu tugu da pretočim u reči. Ali, koliko god ja reči utrošio, nikome nisam uspevao da je prenesem i pomislivši da nisam u stanju čak ni da je objasnim sebi samom, konačno sam od toga odustao. Tako sam zaključao svoje reči i zatvorio svoju dušu. Duboka tuga ne može da se pretvori čak ni u suze.

Poželeo sam da zapalim cigaretu, ali nisam imao svoju paklu. U džepu su mi bile samo papirne šibice. I njih je bilo ostalo samo još tri. Zapalio sam ih jednu za drugom i pobacao ih na zemlju.

Kad sam ponovo zatvorio oči, potresi su već nekud bili nestali. U mojoj glavi bila je samo tišina koja je plovila po njoj polako, poput prašine. Dugo sam gledao te čestice. Prašina se nije ni podizala ni spuštala, samo je nepomično stajala tu. Malo sam napućio usne i ispustio dah, ali se ni tad nije pomakla. Ni vetar, ma koliko jak bio, nije mogao odatle da je razduva.

Onda sam pomislio na devojku iz biblioteke od koje tek što sam se rastao. Zatim na njenu plišanu haljinu, najlon čarape i gaćice na gomili na tepihu. Da li one još leže na podu ostavljene, baš kao da su ona sama? I da li sam se ja prema njoj poneo pravedno? Ne, ne mogu tako, mislio sam. Ko je uopšte od mene zahtevao bilo kakvu pravednost? Niko. Tako nešto od sebe zahtevam samo ja sam. Pa ipak, ima li život kome nedostaje pravednost ikakvog smisla? Baš kao što se ona sviđa meni, tako se njoj sviđaju njena haljina i donji veš bačeni na pod. Je li i to jedan od oblika te moje pravednosti?

Pravednost je jedan koncept koji važi isključivo u ograničenom svetu. I taj koncept se proteže na sve. Na sve segmente, od puževa i pultova radnji sa alatom do života u braku. I uprkos tome što je niko ne zahteva od mene, osim nje ja nemam ništa što bih mogao da pružim. U tom pogledu pravednost liči na ljubav. Ono što dajemo nije u skladu s onim što tražimo. I upravo su zbog toga mnoge stvari prošle mimo, ili pak kroz mene.

Verovatno bi trebalo da žalim za svojim životom. I to je jedan od oblika pravednosti. Samo što ja nisam imao za čim da žalim. Makar sve što ostavim za sobom odneo neki vetar, i dalje će to biti ono što sam ja želeo. A u mojoj glavi ostaće da plovi samo bela prašina.

Pošto sam na kiosku u parku kupio cigarete i šibice, probao sam

još jednom da sa telefonske govornice pozovem svoj kućni broj. Nisam očekivao da će se neko javiti, ali sam pomislio da nije loša ideja da mi telefoniranje kući bude poslednja stvar u životu. Već sam mogao da zamislim kako tamo telefon zvoni i zvoni.

Ali, nasuprot mojim očekivanjima, na treće zvono neko je digao slušalicu i rekao: ,,Halo.“ Debeljuca u roze kostimu.

„Još si tu?“ pitao sam iznenađeno. „Ма kakvi!“ rekla je. „Izašla sam jednom i vratila se. Nisam

valjda mogla baš sve to vreme da se izležavam? Vratila sam se jer sam htela da pročitam ostatak knjige."

„Balzaka?" „Da, tako je. Strašno je zanimljiva. Imam osećaj kao da me je

sudbina dovela do nje.“ ,,Nego“, rekao sam. „Jesi li uspela da izbaviš dedu?“ „Naravno. Bilo je mnogo lako. Voda se već bila povukla, a i taj

put sam prelazila po drugi put. Unapred sam kupila čak i dve karte za voz. Deda je odlično. Pozdravio te je.“

„Hvala", rekao sam. „Gde je on sad?“ „Otišao je u Finsku. Previše je peripetija za njega u Japanu da bi

mogao da se koncentriše na istraživanje. Rekao je da će u Finskoj napraviti laboratoriju. Izgleda da je neko baš mirno i lepo mesto. Imaju i irvase."

„А što ti nisi otišla?" „Odlučila sam da ostanem da živim u tvom stanu." ,,U mom stanu?" „Jeste. Baš mi se svideo. Vrata mogu da stave, a ja ću kupiti

frižider i video. To ti je neko porazbijao, je 1’ tako? Hoće li smetati ako posteljina i zavese budu roze?"

„Neće." „Mogu li i da se pretplatim na neke novine? Htela bih da

pogledam TV program." „Možeš", rekao sam. „Samo, opasno je da budeš tamo. Mogli bi

da dođu ljudi iz Sistema ili Krakeri." „Ih, ne plašim se ja njih", rekla je. „Oni su tražili dedu i tebe, ja ni

sa čim nemam veze. Osim toga sad su bila neka dvojica, jedan veliki i jedan mali, ali ja sam ih isterala napolje."

„Kako?" „Pucala sam iz pištolja onom velikom pored uha. Sigurno sam mu

probila bubnu opnu. Ništa strašno."

„Čekaj, pucanj iz pištolja usred stana mora da je digao strašnu buku."

„Ма nije", rekla je. „Ako je jedan pucanj u pitanju, svi pomisle da je to samo opalio auspuh nekog automobila. Bio bi problem da je hitaca bilo više, ali moja ruka je sigurna, jedan je bio dovoljan."

„Ne mogu da verujem", rekao sam. „Osim toga, mislila sam da te zamrznem kad ti se svest bude

ugasila, šta misliš o tome?" „Možeš da radiš što god hoćeš. Ionako više neću ništa osećati",

rekao sam. „Sad idem na pristanište Harumi Futo pa možeš tamo da me pokupiš. Biću u beloj tojoti karina 1800GT tvin-kam turbo. Ni sam ne znam da ti objasnim kog je oblika taj auto, ali će unutra svirati traka Boba Dilana."

„Ко ti je taj Bob Dilan?" „Napolju pada kiša...", zaustio sam, ali mi je bilo teško da

objašnjavam pa sam odustao. „Jedan pevač napuklog glasa." „Pošto te zamrznem, deda će možda otkriti neku novu tehniku da

te vrati u pređašnje stanje. Nemoj baš previše da se nadaš, ali nije da ne postoji takva mogućnost."

„Kad mi se svest bude ugasila, neću ni moći da se nadam", skrenuo sam joj pažnju. „Ali, zar ćeš ti da me zamrzneš?"

„Sve je u redu, nemoj ništa da brineš. Dobra sam u tome. Tokom eksperimenata zamrzavala sam i te kako žive pse i mačke. Tebe ću lepo zamrznuti, pa ću te sakriti negde gde niko neće moći da te pronađe", rekla je. „Onda, ako sve bude kako treba, kad ti se svest vrati, hoćeš li spavati sa mnom?"

„Normalno", rekao sam. „Pod uslovom da i dalje budeš htela da spavaš sa mnom."

„Znači hoćeš?" „Koliko god to dozvole tehničke mogućnosti", rekao sam.

„Doduše, ne znam koliko će godina proći do tada." „Koliko god da prođe, neću više imati sedamnaest godina", rekla

je. „Svi ljudi stare", rekao sam. „Makar bili i zamrznuti." „Čuvaj se", rekla je. „I ti", rekao sam. „Sad kad sam popričao s tobom, malo mi je

lakše." „Zato što se pojavila mogućnost da se vratiš u ovaj svet? Ali, još

ne znamo da li je to stvarno moguće, a i mnogo je..."

„Ne, ne zbog toga. Naravno, mnogo sam zahvalan što se pojavila ta mogućnost, ali nije to ono na šta sam mislio, nego sam stvarno srećan što sam uspeo da razgovaram s tobom. Što sam ti čuo glas i saznao šta radiš."

„Da ti pričam još?" „Ne, ovo je dovoljno. Nemam još mnogo vremena." „Slušaj", rekla je bucmasta devojka. „Nemoj da se plašiš. Čak i

ako zauvek nestaneš, ja ću te pamtiti do kraja života. Iz moje duše ti nikad nećeš nestati. Zapamti to."

„Zapamtiću", rekao sam. I spustio slušalicu. Kad je došlo jedanaest sati, obavio sam malu nuždu u obližnjem

toaletu i izašao iz parka. Upalio sam motor i razmišljajući 0 raznim stvarima vezanim za zamrzavanje, povezao se ka luci. Ulica Ginza bila je prepuna ljudi u odelima. Dok sam čekao na semaforu, među njima sam tražio priliku bibliotekarke koja je tu negde obavljala kupovinu, ali je nažalost nisam pronašao. Sve što sam mogao da vidim bile su figure nekih nepoznatih ljudi.

Stigavši do luke, parkirao sam auto kod nekog pustog magacina, pušio cigarete i slušao kasetu Boba Dilana na auto-repeat. Oborio sam sedište, podigao obe noge na volan i mirno udahnuo. Osećao sam da mi se pije još piva, ali ga više nisam imao. Zajedno s devojkom u parku ispio sam sve do po- slednje limenke. Zraci sunca prodirali su unutra kroz prednji vetrobran, obmotavši me svojom svetlošću. Zatvorio sam oči 1 osetio kako mi ti zraci greju očne kapke. Kad sam pomislio koliki su dugačak put zraci sunca prešli da bi stigli do ove planete i jednim svojim krajičkom ugrejali moje kapke, imao sam čudan osećaj. Kao da promisao vaseljene nije previdela čak ni moje kapke. Imao sam utisak da barem malo razumem kako se osećao Aljoša Karamazov. Verovatno je ovom ograničenom životu data ograničena sreća.

Lično sam mislio da sam na sopstveni način usrećio i Profesora i bucmastu devojku i bibliotekarku. Ne znam da li sam uopšte imao povlasticu da usrećujem bilo koga drugog, ali pošto ću u svakom slučaju vrlo brzo iščeznuti s ovog sveta, nije bilo bojazni da će me neko pozvati na odgovornost zbog toga. Na taj spisak ljudi koje bih usrećio dodao sam i Polis-rege taksistu. Dozvolio nam je onako blatnjavima da se vozimo u njegovom autu. Nije bilo razloga da ga ne dodam na spisak. Verovatno i sada vozi drumovima s rok muzikom na uređajima, tražeći po ulicama mlade mušterije.

Ispred mene se videlo more. Na vodenoj liniji video se i stari teretnjak koji tek što je završio s istovarom. Galebovi, poput belih mrlja, sedeli su posvuda. Bob Dilan je pevao Blowing in the Wind. Slušajući tu pesmu, razmišljao sam o pužu, grickalici za nokte, brancinu u sosu od butera i peni za brijanje. Svet je pun raznih otkrića.

Rano jesnje sunce svetlucalo je na namreškanoj površini mora. Izgledala je kao da je neko razbio ogledalo i pretvorio ga u prah. U prah toliko sitan da niko više nikad ne bi mogao da ga sastavi u prvobitni oblik. Makar imao na raspolaganju celu kraljevsku vojsku.

Dilanova pesma me je automatski podsetila na devojku iz agencije za iznajmljivanje automobila. Tako je, i nju je trebalo da usrećim. Ona je na mene ostavila baš lep utisak. Ne mogu da je izostavim sa spiska.

Pokušao sam da zamislim kako izgleda. Nosi blejzer zelene boje koja asocira na travnjak bejzbol stadiona početkom sezone, belu bluzu i crnu leptir mašnu. Moguće je da je to uniforma njene agencije. U suprotnom, niko nikad ne bi nosio crnu leptir mašnu i zeleni blejzer. Sluša stare pesme Boba Dilana i misli na kišu kako pada.

I ja sam počeo da mislim na kišu. Kiša na koju sam ja mislio bila je ona sitna, za koju ne znaš ni da li pada. Samo, ona naravno pada. Kvasi puževe, kvasi žive ograde, kvasi stoku. Kišu niko ne može da zaustavi. Niko od nje ne može da umakne. Ona uvek pravedno pada.

Ubrzo se ta kiša pretvorila u mutnu, neprozirnu zavesu i prekrila moju svest.

Naišao je san. Sada ću moći da povratim sve ono što sam izgubio, mislio sam.

Ako je i bilo izgubljeno, to nipošto ne znači da je i uništeno. Sklopio sam oči i prepustio se tom dubokom snu. Bob Dilan je pevao A Hard Rain’s A-Gonna Fall.

Kraj sveta Ptica

Kada srno stigli do Južnog jezera, sneg je toliko žestoko napadao da je bilo gotovo mučno. Izgledalo je baš kao da se nebo raspalo i sručilo na zemlju. Sneg je sipao i po površini Jezera, čije ga je jezivo tamno plavetnilo bešumno upijalo. Na celoj beloj površini zemlje zjapio je samo okrugli otvor Jezera, poput džinovske ženice.

Senka i ja smo stali kao ukopani i dugo bez glasa netremice posmatrali taj prizor. Isto kao i prethodnog puta kada sam bio tu, okolinom je odjekivao onaj jezivi huk vode, ali valjda zbog snega, taj zvuk je bio veoma prigušen, kao neka tutnjava koja dopire izdaleka. Pogledao sam uvis u nebo koje je bilo prenisko da bi se nebom moglo nazvati i usmerio pogled ka Južnom zidu koji se zamagljen crnio iza snežne mećave. Zid mi više ništa nije govorio. Bio je to samo pusti, hladni pejzaž, koji je pristajao imenu Kraj sveta.

Dok sam tako nepomično stajao, sneg je zasipao moja ramena i štitnik kape. Tolika vejavica do sada je sasvim izbrisala tragove koje smo ostavili za sobom. Pogledao sam u Senku koji je stajao malo podalje od mene. Povremeno rukama stresajući sneg sa sebe, Senka je škiljio očima posmatrajući površinu Jezera.

„Ovo je izlaz. Nema nikakve sumnje", rekao je. „Grad sada više neće moći da nas drži zatvorene. Slobodni smo kao ptice."

Senka je zatim pogledao pravo uvis i zatvorio oči, puštajući da mu sneg pada na lice poput dugo iščekivane kiše.

„Baš je lepo vreme. Nebo vedro, a vetar topao", rekao je Senka pa se nasmejao. Kao da su mu skinuti teški okovi, u Senkino telo vraćala se ona stara snaga. Polako vukući noge, hodao je sam do mene.

„Mogu to da osetim", rekao je. „То da s druge strane ovog Jezera postoji spoljni svet. A ti? Plašiš li se još da uskočiš unutra?"

Odmahnuo sam glavom. Senka je čučnuo na zemlju i odvezao pertle na svojim cipelama. „Ako nastavimo da stojimo ovde smrznućemo se. Hoćemo li

polako da uskačemo? Skinuću cipele, pa ćemo se vezati za kaiševe. Ako se budemo razdvojili, to neće na dobro izaći."

Skinuo sam kapu koju sam pozajmio od Pukovnika i stresao sneg

koji je na nju napadao, pa je gledao u svojoj ruci. Bila je to vojnička kapa iz nekih starih vremena. Mestimično pohabana, skoro sasvim izbledela. Pukovnik mora da ju je čuvao i nosio više decenija. Još jednom sam dobro očistio sneg sa nje i stavio je na glavu.

„Mislim da ću ostati ovde", rekao sam. Senka je prazno gledao u mene, kao da su mu oči izgubile fokus. „Dobro sam razmislio o tome", rekao sam Senki. „Nije lepo

prema tebi, ali sam mnogo razmišljao o samom sebi. Vrlo dobro znam šta će značiti to da ostanem ovde sam. Dobro znam i da je jedino razumno da se ti i ja zajedno vratimo u stari svet. To je i tvoja i moja prava stvarnost, i sasvim shvatam da bi bio pogrešan izbor pobeći od nje. Ali ja ipak ne mogu da odem odavde."

S obema rukama u džepovima, Senka je polako nekoliko puta odmahnuo glavom. „Ali, šta se desilo? Zar mi nisi obećao da ćemo pobeći odavde? Zar nisam upravo zbog toga pravio planove a ti me na leđima doneo dovde? Šta je to moglo da uslovi tako dramatičan preokret u tvojoj duši? Žena?“

„Ima i toga“, rekao sam. „Ali nije samo to u pitanju. Preo- krenulo me je nešto što sam otrkio. Upravo tada sam odlučio da ostanem ovde.“

Senka je uzdahnuo. A onda ponovo pogledao u nebo. „Pronašao si njenu dušu? Pa si odlučio da odeš u Šumu i živiš s

njom, a mene da oteraš odavde?" „Još jednom ti kažem, nije samo to u pitanju", rekao sam. „Otkrio

sam ko je stvorio ovaj Grad. Zbog toga imam odgovornost i dužnost da ovde ostanem. Zar ne želiš da znaš ko ga je stvorio?"

„Ne želim da znam", rekao je Senka. „Zato što to već znam. Znam to još odranije. Ti si taj koji je stvorio ovaj Grad. Izmislio si sve u njemu. Od Zida i Reke, preko Šume i Biblioteke, do Kapije i zime. Sve što postoji. I ovo Jezero, i ovaj sneg. Toliko je i meni potpuno jasno."

„Ра, zašto mi to onda nisi ranije rekao?" „Da sam ti rekao, ti bi verovatno isto ovako hteo da ostaneš tu.

Hteo sam po svaku cenu da te odvedem odavde. Napolju odista postoji svet u kome ti i treba da živiš."

Senka je seo u sneg i nekoliko puta zavrteo glavom.

„Znao sam da mene verovatno više nećeš slušati pošto to budeš otkrio."

„Imam svoje odgovornosti", rekao sam. „Ne mogu da odbacim ljude i svet koji sam sam stvorio i samo odem. Zao mi je zbog tebe. Stvarno mi je žao. Biće mi teško da se od tebe rastanem. Ali moram da preuzmem odgovornost za ono što sam sam uradio. Ovo je moj svet. Zid je zid koji okružuje mene samog, Reka je reka koja protiče kroz mene samog, a dim je od vatre koja u meni gori."

Senka je ustao, netremice zagledan u mirnu površinu vode. Sred tog snega koji je neprekidno padao nepomičan Senka odavao mi je utisak kao da malo-pomalo gubi dubinu i ponovo se vraća u svoju prvobitnu pljosnatu figuru. Obojica smo dugo ćutali. U vazduhu bi se samo ukazao beli dah iz naših usta, pa zatim nestao.

„Dobro znam da je uzalud da te odvraćam", rekao je Senka. „Samo, živeti u Šumi je mnogo teže nego što ti misliš. Sve je u Šumi drugačije od onoga u Gradu. Moraćeš naporno da radiš da bi opstao, zime su duge i oštre. Kad jednom odeš u Šumu, više nikad odande nećeš izaći. Moraćeš tamo da ostaneš zauvek."

„I o tome sam dobro razmislio." „Ali se nisi predomislio." „Nisam", rekoh. „Neću te zaboraviti. U Šumi ću se malo- -pomalo

prisećati starog sveta. Verovatno ima mnogo stvari kojih moram da se setim. Raznih ljudi i raznih mesta, raznih svetlosti i raznih pesama."

Senka je ukrstio šake i nekoliko puta ih promrdao. Sneg koji je napadao na njega bacao je na njegovo telo čudnu senku. Izgledala je kao da se polako isteže iz njegovog tela. Trljao je svojim rukama i, kao da osluškuje njihov zvuk, blago nakrivio glavu.

„Idem ja polako", rekao je Senka. „Nekako je čudno to što se više nikad nećemo videti. Ne znam šta da ti kažem za kraj. Ništa mi odgovarajuće ne pada na um."

Ja sam još jednom skinuo kapu i stresao sneg, pa je ponovo stavio na glavu.

„Nadam se da ćeš biti srećan", rekao je Senka. „Voleo sam te. Iako sam ti bio samo senka."

„Hvala ti", rekao sam.

Kada je Jezero sasvim progutalo moju senku, dugo sam ostao da gledam u površinu vode. Na njoj više nije bilo ni jednog talasa. Voda

je bila mirna, plava poput očiju divljih životinja. Sad kad sam izgubio senku, osećao sam se kao da sam ostao sam-samcit na rubu vasione. Više nikud nisam mogao da odem, niti igde da se vratim. Ovde je Kraj sveta, a odatle se nema kud. Tu se svet završava i mirno stoji.

Okrenuo sam leđa Jezeru i kroz sneg se zaputio u pravcu Zapadnog brega. S one strane Zapadnog brega prostire se Grad, teče Reka, a u Biblioteci s harmonikom sada me sigurno čeka ona.

Kroz gusti sneg koji pada ugledao sam jednu belu pticu kako leti na jug. Prešla je preko Zida, da bi je potom, zasuto snegom, progutalo južno nebo. Ostala je jedino još škripa mojih koraka u snegu.

6 Vilhelm Furtvengler (1886-1954) bio je čuveni nemački kompozitor 7 Ujedinjena crvena armija bila je militantna studentska grupa u Japanu,

osnovana 1971. godine. Ovde spomenut incident odnosi se na smaknuće dvanaest njenih „nedostojnih1 pripadnika početkom 1972. u čistki koju je sprovela sama grupa, kao i na pogibiju dva policajca i jednog civila u naknadnom okršaju tokom policijske opsade i pokušaju pripadnika Armije da izbegnu hapšenje. - Prim. prev.