ГарднероватеоријаошупљојЗемљи

Marshall Gardner, из Ауроре, (Illinois, USA), је својевремено поднео пријаву за патент Америчкој

Федералној Агенцији за Патенте.

Након 18 месеци, 12.05.1914. Америчка Агенција му је одобрила патент број 1096102 и издала

сертификат о ваљаности теорије. Прва верзија теорије изашла је као књига на 240 страница. Осам

година касније, исти аутор, настављајући с прикупљањем доказног материјала из подручја

астрономије и поларних експедиција, објављује ново издање књиге на 450 страница.

Година је 1920. Наслов књиге је: "Путовање у Унутрашњост Земље" с поднасловом "Јесу ли полови

заиста откривени?". Патент, а и књиге, постају поверљивом војном тајном. Неки тврде

"најповерљивијом" свих времена.

У почетку, пре 4-5 милијарди година Земља је још увек била ширећа лопта суперврућег ротирајућег

гаса. Постепено се почела скупљати док се хладила. Закони физике кажу да се гасови који се хладе

згушњавају. Самоцентрирајућа гравитацијска сила је смањивала промер гасне лопте... али до

одређене тачке. (Управо на овом месту наступа разлика између Гарднера и старе теорије о

формирању наше планете. Та теорија говори да се то згушњавање наставило све док Земља није

постала пуна у средишту. Према Гарднеру, овај сценариј важи само за велика свемирска тела,пре

свега за сунце.Али,то не важи за типичне планете.)

Други фактор је центрифугална сила. И док гравитација настоји да увуче сав материјал према

центру, постоји и супротна сила,центрифугална. Двобој две природне силе, центрифугалне и

центрипеталне,иде док се не постигне баланс. Према Гарднеру, он настаје кад се формира сфера

радијуса 8.000 миља. Надаље, центрифугална сила има још једну карактеристику коју не треба

сметнути с ума. Узмимо пример воде која истице из каде када подигнемо чеп. Око рупе се убрзо

створи вир (вортекс): празан простор с убрзано-ротирајућим материјалом. Применимо исти принцип

на нашу планету у доба док се стврдњавала. На десним ротацијским завршецима (данас их зовемо

"половима"), центрифугална сила је била значајно слабија него на екватору. Стога је на екватору

ова сила задржала чврсти материјал у радијусу од око 8.000 миља. Идући к половима била је мање

успешна и контракције су престале 1.400 миља пред поларним регијама.

Закључак?

Природним компромисом наша планета је настала као шупља лопта с поларним отворима од 1.400

миља (2.000 километара)!

И још даље. Гарднер тврди да је у самом центру ове лопте, пропорционално мала средишња лопта

("унутрашње сунце"). Између земљине коре и средишњег сунца је расположиви слободни простор.

Докази се поновно наслањају на карактеристике центрифугалне силе. Наиме,она не само да је слаба

на половима,него је слаба и у самом средишту ротације. Базирано на његовим проучавањима

планетарне маглице кроз обсерваторијске фотографије, Гарднер је закључио:

- тврди Земљин омотач је дебео око 800 миља,

- поларни отвори су око 1.400 миља широки.

- гравитацијски средишње сунце у планетарном центру је радијуса 600 миља,

- константни судар топлог с хладним поларним ваздухом узрокује сталну покривеност поларних

отвора с вишеслојним густим облацима.

У наставку, испитивањем низа поларних експедиција, наметнуле су се нове мистерије, као:

- драматично побољшање климе што се више приближава половима,

- бизарност чувене Aurora Borealis

- ексцентрично понашање компаса приближавањем половима.

- драматично повећање биљног и животињског света приближавањем половима,

- камење, дрвеће, прашина, пелуд и блато нађени на врховима ледених брегова,

- аномалије у понашању радио-таласа у поларним регијама,

- гравитацијски пораст измерен на поларном врху, довољан да одржава одвојеност слане и слатке

воде,

- чудна ситуација са северним Ескимима,народом с јединственим језиком,чије усмено предање каже

да су потекли из топлих земаља,још северније,с константном дневном светлошћу,

- дубина поларног мора и јако јужно струјање на Арктику,

- перфектно очувани свежи мамути пронађени у леду

Поставља се и питање о постојању цивилизације људи која живи у средишту земље,а која је позната

под називом „Агарта“.

Наиме,будисти у својој теологији верују у њено постојање. Они верују како је то раса супер

мушкараца и супер жена који повремено излазе на површину земље како би надгледали развој

људске расе.Такође верују како тај подземни свет садржи милионе становника и многе градове,а

њихов главни град је Схамбалла.

Они верују да је краљ тог света дао овлашцења Далаи Лами с Тибета који је њихов земаљски

представник. Његове поруке се преносе кроз тајне тунеле који повезују тај унутрасњи свет с

Тибетом.

Индијски епови, Рамаyана и Бхагавад Гита најпознатији су текстови Индије. Рамаyана износи причу о

великом аватару Рами. Бхагавад Гита даје причу о Кришни. Рамаyана описује Раму као „изасланика

из Агарте“ који је стигао зрачним возилом. Прилично је задивљујуће необично утолико што и

будистичка и хиндуистичка религија засебно говоре о Агарти.

Први јавни научни доказ настао је 1947. године када је контра-адмирал Richard E. Byrd из морнарице

Сједињених Држава одлетео директно на Северни пол и том приликом уствари ушао је у унутрашњу

земљу. У својем дневнику с осталим сведоцима, говори о уласку у шупљу унутрашњост земље и о

путовању 1700 миља преко планина, језера, река,зелене вегетације и животињског живота. Он

говори како је видео дивовске животиње сличне мамутима из древних времена како се крећу кроз

шипражје. Коначно је пронашао градове и цивилизацију у напредовању. Његов авион коначно су

дочекале летеће машине какве никада раније није видео. Отпратиле су га на сигурно место за

слетање и изасланици с Агарте су га љубазно поздравили.Он и његова посада одведени су на сусрет

с краљем и краљицом Агарте. Рекли су му како му је допуштен улазак у Агарту због његовог високог

морала и етичког карактера. Наставили су говорити како су откад су Седињене Државе бациле

атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки веома забринути за своју властиту сигурност и опстанак.

Одлучили су како је дошао тренутак за већи контакт са спољним светом како би спречили да не

уништимо планету и његову цивилизацију заједно с њиме.

1956. године адмирал Бyрд водио је другу експедицију на Антарктик и/ или Јужни пол. На тој

експедицију он и његова посада поновно су ушли 2,300 миља у средиште земље. Адмирал Бyрд

тврди како су Северни и Јужни пол уствари два од многих отвора у средиште Земље.

Адмирал Бyрд тврди да унутрашња земља има унутрасње сунце. Теорија адмирала Бyрда је да су

полови земље избочени, а не удубљени. Бродови и авиони уствари могу улетети или увести се право

унутра.

Америчка штампа је објавила откриће адмирала Бyрда, међутим тајна влада, сместа су га заташкали.

Раy Палмер, издавач часописа „Flying Saucer Magazine“ (Летећи тањир) написао је детаљну причу о

открићима адмирала Бyрда. Влада Седињених Држава је или покуповала, украла или уништила све

примерке,а затим уништила стампарску машину.

Откриће адмирала Бyрда је објавио и „National Geographic“. Часопис је објављен, а влада Седињених

држава приграбила је скоро сваки примерак. Да прича није истинита зашто би влада била тако

нервозна.

Друга занимљива чињеница је да влада Седињених Држава не допушта авионима да прелећу

полове. Сви летови су усмерени да иду около полова а то ће вам рећи сваки пилот који лети у тим

подручјима. Други занимљив феномен је чињеница да су ледењаци састављени од свеже воде, а не

од слане воде која ношена струјама долази с полова. Друго занимљиво питање је зашто је топлије у

близини полова него на 600 до 1000 миља од њих. Отвори на половима такође могу бити део разлога

за тако много опажања летећих тањира.

У књизи др. Raymond-a Bernard-a под називом „The Hollow Earth“ (Шупља земља) он говори о човеку

који је потврдио причу адмирала Бyрда. Др. Nephi Cotton из Лос Анђелеса исприцао је како му је

један од пацијената, човек Нордијског порекла испричао следећу причу:

„Живео сам у Арктичком кругу у Норвешкој. Једног лета ја и пријатељ смо смислили да кренемо на

путовање барком и да уђемо што више можемо у Северну земљу. Стога смо укрцали месечне залихе

хране у мали рибарски брод и запловили.На крају првог месеца отпутовали смо далеко на север, иза

пола и у необичну нову земљу. Били смо прилично задивљени тамошњим временом. Топло, и

повремено ноћу скоро превише топло за спавање. Затим смо угледали нешто тако необично да смо

обојица били задивљени. Напред топло отворено море а били смо на великој планини. У тој планини

у одређеној тачки чинило се како се празни оцеан. Збуњени наставили смо у томе смеру и нашли се

како пловимо у големи кањон који води у унутрашњост земље. Наставили смо пловити, а затим смо

угледали нешто што нас је изненадило... сјајно сунце у унутрашњости земље .

Океан који нас је носио у шупљу унутрашњост земље постепено је постао река.Та река је пролазила,

што смо касније схватили, скроз кроз унутрашњу површину света од једног до другог краја. Може

вас однети,ако је довољно дуго следите,право од Северног до Јужног пола.

Видели смо како је унутрашња површина земље подељена на тло и воду. Има много сунчеве

светлости и обиље животињског и биљног живота. Пловили смо све даље и даље у ту фантастичну

земљу,фантастичну јер је све било огромне величине у односу на спољасне ствари. Биљке су

велике, стабла гигантска и на крају смо дошли до горостаса. Они су становали у кућама и градовима

попут нас на земљиној површини и користили су неку врсту електричног транспорта попут

једнотрачног возила за превоз људи. Возио је дуж обале реке од града до града.

Неколицина становника унутрашње земље, огромни дивови, уочили су наш брод на реци и били су

прилично задивљени. Били су, међутим прилично пријатељски. Позвани смо у њихове куће да

обедујемо с њима, те смо се мој сапутник и ја раздвојили. Он је отишао с једним дивом у његов дом,

а ја сам отишао с другим дивом.

Мој дивовски пријатељ ме је одвео у свој дом а ја сам био потпуно застрашен огромном величином

свих предмета у његовом дому.Испред мене су ставили тањур и напунили га с порцијом хране тако

да би ме залогај нахранио за целу недељу. Див ми је понудио грозд грожђа и свака боба грожђа је

била тако велика као једна од наших брескви. Пробао сам га и открио како је много слађе од било

којег које сам пробао вани.

Остали смо са дивовима једну годину уживајући у њиховом друштву као што су и они уживали у

упознавању нас.Све време нити једном нису били непријатељски према нама и било нам је

дозвољено да се вратимо својој кући на исти начин на који смо стигли... у ствари, љубазно су нам

понудили своју заштиту ако нам устреба за повратак.“

Други извјештај о посети шупљини земље је навео други Норвежанин по имену Олаф Јансен,што је

записано у књизи под називом "The Smoky God" (Замагљени Бог), коју је написао Wиллис Георге

Емерсон. Наслов "Smoky God" (Замагљени Бог) односи се на централно сунце у шупљој

унутрашњости земље које је мање и мање сјајно од нашег сунца, наравно и стога изгледа

замагљено. Књига описује искуство оца и сина који у малом рибарском чамцу покушавају пронаћи

„земљу иза северног ветра“, о којој су чули. Зрачна олуја их је очигледно однела кроз поларни отвор

у шупљу унутрашњост земље.

Књига је штампана 1908 године. Говори о искуствима сина. Они су онде провели две године а при

повратку кроз јужни поларни отвор отац је изгубио живот када се ледењак расцепио и уништио

чамац.Син је био спашен и испричао је своју неверојатну причу.

Смештен је у затвор за лудаке јер му нико није веровао. Након ослобађања и што је 26 година радио

као рибар, преселио се у Седињене Државе. У својим деведесетима је срео Willisa Georgea Emersona

и испричао му је своју причу. На самрти му је такође дао своје карте које је направио о

унутрашњости земље и рукопис о својим искуствима. Књига, "The Smoky God", говори о његовим

искуствима.

У књизи говори како ти људи живе од 400 до 800 година и како су веома напредни у науци. Могу

преносити своје мисли од једнога до другога с одређеном врстом зрачења и поседују изворе струје

снажније од нашег електрицитета. Они су створитељи летећих тањира с којима се управља с вишим

моћима, добивеним из електромагнетизма атмосфере. Они су високи дванаест или више стопа.

Једна друга занимљива опаска на рубу књиге је да су 1942. године Немачки нацисти послали

експедицију састављену од неких од водећих науцника с покушајем да пронађу улазак у шупљину

земље. Георинг, Химмлер и Хитлер су с ентузијазмом подржали пројект. Хитлер је био уверен како је

земља удубљена и да у унутрашњости земље живе људи.

У "The Hollow Earth", Раyмонд Бернард такође говори о фотографији објављеној 1960. године у

Торонту у Канади, која приказује прекрасну долину са зеленим брдима. Пилот је тврдио како је

фотографија снимљена из његовог авиона док је прелетао „Северни пол“.