УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ТЕХНОЛОШКО-МЕТАЛУРШКИ ФАКУЛТЕТ

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ КАО ПУТ У ДУЖНИЧКО РОПСТВО ЗЕМАЉА У ТРАНЗИЦИЈИ

У БЕОГРАДУ, ДЕЦЕМБАР 2014 Проф.др.АЛЕМПИЈЕ ЗУБЧАНОВИЋ

САДРЖАЈ

1.0 Увод......................................................................................................... 1

2.0 О неолибералном капитализму.......................................................... 2

3.0 Теорија Џозефа Штиглица.................................................................. 5

4.0 Теорија непоштеног дуга..................................................................... 8

5.0 Налази ли се Србија у дужничком ропству?.................................. 10

6.0 Закључак............................................................................................... 12

Литература............................................................................................... 13

1.0 УВОД

У Европи, па и у целом свету, све више економиста постаје свесно да је велики капитал

постао толико моћан фактор у светској политици и неолиберално-капиталистичким

друштвима, да је постао прави експлоататорски владар планете. Многе латиноамеричке,

афричке и европске земље бившег „Источног блока“ су деведесетих година кренуле у

процесе приватизације. У те земље се, у које можемо слободно убројити и Србију,

економском колонизацијом, осим локалне мафије увукао и велики капитал Запада, тако да

је откупио најпрофитабилније компаније и гурнуо све те поменуте земље у презадуженост

кредитима. Такве земље, новопечене жртве либерално капиталистичког система немају

никакву политичку самосталност, оне су у потпуности под привредном, финансијском,

политичком и војном контролом великог капитала. Оне се напросто налазе у дужничком

ропству. Земље дужници се налазе у ситуацији да не могу отплатити дугове, већ они само

расту, људи су све задуженији, живот је тежи, животни век становништва је све краћи,

економија пропада а мултинационалне корпорације и банке преузимају сав капитал у

земљи. У овом раду ћемо покушати да дамо кратак приказ нашег виђења иначе веома

дисперзног појма „неолибералног капитализма“, његовог развојног тока у историјском

смислу, механизме уласка у статус дужничког ропства и кључне улоге ММФ-а и Светске

банке у том неолиберално-капиталистичком походу, као и неколико примера земаља које

су успеле да се избаве из раља те „проклете“ друштвене, политичке и економске

ситуације.

1

2.0 О НЕОЛИБЕРАЛНОМ КАПИТАЛИЗМУ

Капитализам је такав економски систем у којем су сва или већи део средстава за

производњу у приватном власништву. Опште опредељење и примарни циљ власника је

профит. Инвестиције, производња и пласман роба се остварује пре свега по законима

слободног тржишта.1 Капитализам је у свом историјском развоју прошао кроз различите

фазе, и можемо рећи да је неолиберализам последња његова фаза која се карактерише по

својој агресивности.2 Причу о неолиберализму треба започети још од II Светског рата.

Крај 40-их и педесете године XX века се могу сматрати периодом обнове идеје „државе

благостања“ која је била угрожена светским ратом. Конгрес у Bretton Woods-у 1944.

представља и почетак светских економских институција-Светске банке и Међународног

монетарног фонда. Њихов прокламовани циљ је била превенција могућих конфликата у

будућности, давањем зајмова за обнову и развој и регулисање проблема биланса плаћања.3

Шездесетих година прошлог века се на економској сцени појављују Милтон Фридман и

други економисти Чикашке школе, који врло успешно и брзо шире своје идеје

неолиберализма. Теоријски успех неолиберализма доказује и чињеница да је Фридман

1976.године добио Нобелову награду за економију. Неолиберализам је свој велики замах

доживео 1979.године са пучевима у Чилеу и Аргентини , а особито је ојачао и развио се у

време владавине Маргарет Тачер у В.Британији и Роналда Регана у САД. Неолиберални

капитализам је утемељен на неколико претпоставки. Једна од њих је да слободно

тржиште, као саморегулишући систем, снагом „невидљиве руке“ ефикасно расподељује

ресурсе и осигурава народима света мир и благостање. Ова доктрина или „систем

политичке мисли“ као своје главне карактеристике има: приватизацију, која се спроводи

са циљем повећања ефикасности државних предузећа, а са друге стране, приватизацијом

предузећа, у дотадашњем власништву државе у којима су раднички синдикати најјачи,

директно се слаби њихова моћ; поред приватизације и слабљења синдиката, поменути

1 http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

2 http://www.socioeconomica.info/jspui/bitstream/11171/43/1/Ana%20Anufrijev.pdf

3 Горан Томка, Неолиберализам-Доктрина савременог света, Привредна изградња (2004) XLVII:3-4, str.214.

2

системи су уводили дерегулацију (у смислу препуштања одлуке о учествовању на

појединим тржиштима самим актерима, без мешања државе) и смањење пореза, односно

смањење оптерећења великом бизнису. Просто речено, неолиберални капитализам се у

основи сводио на глорификацију тржишта и елиминисање државног надзора над

економијом. Питање које се поставља је: да ли праћењем „неолибералних инструкција“

појединац, грађанин, добија више слободе или једноставно, уместо државе, као могућег

узурпатора слободе избора, долазе мулитинационалне компаније и њихова безусловна

жеља за профитом? Чини се да је у неолибералном капитализму појединац препуштен

тржишној дивљини и у духу Social Darwinism-a преживљавају најјачи-„Тhe survival of the

fittest“. Многи аутори из економске области тврде за Маргарет Тачер да је била social

darwinist4. Аутор Пјер Бурдије сматра да основне претпоставке неолиберализма воде

дарвинизму и опстанку „најјачих“, тј. сиромаштву „слабих“. У неолибералном смислу,

свако размишљање о систему који ће пружити помоћ сиромашнима, осуђено је на

пропаст. Сиромаштво постаје проблем „слабих“ и њихове несналажљивости у

обезбеђивању ширине избора или неспремности да изаберу од понуђеног. 2008.године је

свет захватила глобална финансијска и економска криза, највећа од Другог светског рата.

Криза је директно проузрокована кризом другоразредних хипотекарних кредита. Започела

је кризом због хиперпродукције у аутомобилској индустрији и кризом тржишта

некретнина у САД. Рапидан суноврат напумпаних а потом и секјуритизованих

(сакупљених у форму хипотекарних хартија од вредности) цена пословних и стамбених

објеката, довео је до пада вредности некретнина, угрозио хипотекарни систем и све

његове деривате. Та криза се услед глобализације убрзо прелила на читав свет. Постоје

становишта да је поменута криза продукт деловања тржишног фундаментализма који се у

својој основи своди на елиминисање државног надзора над економијом и глорификацију

тржишта. Србија се са светском економском кризом сусрела у току властите кризе на

политичком, економском и социјалном плану.

Дакле, историјат капитализма познаје различите фазе, а поменути неолиберални правац је

последња школа капиталистичког уређења. Институционални оквир неолибералног

капитализма је усвојен 1990.године од стране ММФ-а, Светске банке и Министарства

4 Susan George, Short history of neoliberalism, Conference on Economic Sovereignty in a Globalising World, Bangkok, 1999, стр.3

3

финансија САД и познат је као Вашингтонски споразум. Овим споразумом се прописује

десет ставова које би земље Латинске Америке требало да примењују при вођењу

економске политике ако претендују на добијање кредита. То су: фискална дисциплина,

преусмеравање јавних расхода, пореска реформа, либерализација финансијских тржишта,

јединствени девизни курс на бази конкурентских односа, спољнотрговинска

либерализација, отвореност према страним улагањима, приватизација, општа дерегулација

свих друштвених токова и јасна власничка права. У програму су доминантне идеје:

Максимална приватизација (укидање државног одн.јавног сектора у производним и

услужним делатностима);

Максимална дерегулација (редуковање интервенисања државе на најмању могућу

меру);

Максимална либерализација (укидање свих баријера и слободан проток робе и

капитала);

Смањење пореских обавеза богатима и смањење пореских олакшица сиромашнима.

Овај концепт који је Вашингтонски консензус прокламовао представља модел

капиталистичког неолиберализма и прихватиле су га све важније земље у развоју и

транзицији, осим Кине и Индије. Србија је по препоруци ММФ-а, Светске банке и Светске

трговинске организације прихватила модел реформи економске политике заснован на

овом споразуму 2001.године.

Најслабије карике ове доктрине су неравнотеже између : приватних и јавних интереса;

дугорочних и краткорочних, са једне стране планова, а са друге стране циљева; утрошака

рада и капитала; економске продуктивности и друштвене правде; материјалног стандарда

и културних потреба; потрошње и инвестиција и др. У неолибералном капитализму главну

улогу играју велике транснационалне корпорације, којима је једини циљ максимизирање

профита и пораст вредности акција. Новац постаје средство за себе, јер се њиме стиче

друштвена, економска па и политичка моћ. Профит као мотив се апсолутизије и не бирају

се средства за његово остварење-снижавају се трошкови рада, индустрије се селе у земље

са нижим трошковима рада, нижим порезима, нижим стандардима заштите животне

средине. Многобројне су и видљиве последице савремене неолибералне капиталистичке

економије у економском, социолошком, демографском, социјалном и психолошком

4

смислу, а најлакше су уочљиве следеће: повећан је број људи без посла, нарушена је

животна средина, нарушено је здравље људи, велики број људи је остао без некретнина и

простора за становање, велике транснационалне корпорације диктирају правила

понашања, повећани су сиромаштво и број гладних, смањене стопе привредног раста.

3.0 ТЕОРИЈА ЏОЗЕФА ШТИГЛИЦА

Џозеф Штиглиц (Joseph Stiglitz), професор на Колумбија Универзитету, представља

водећег критичара неолибералног капитализма и тржишног фундаментализма. Штиглиц

као штетне последице неолибералног капитализма износи: продубљивање сиромаштва

хендикепираних земаља, угрожавање равнотеже екосистема и стварање опасне

нестабилности међународног финансијског тржишта. Професор Штиглиц је још априла

2001. године објавио у реномираном британском Guardian-у чланак под називом „IMF`s

four steps to damnation“ 5(„ММФ-ова четири корака до проклетства“) у којем излаже своју

теорију о четири начина на које ММФ уништава земље које му се обраћају за помоћ.

Сценарио који примењују ММФ и Светска банка је следећи. Пре свега се детаљно

анализира и сними привредно и кадровско стање сваке државе која затражи помоћ. Потом,

Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани

програм који садржи четири обавезна корака:

Први корак: Приватизација

Оно што влада земље која тражи помоћ треба пре свега да уради јесте приватизација,

посебно великих јавних и кључних индустријских предузећа, као што су:

електропривреда, нафтна индустрија, водипривреда и сл.

Други корак: Либерализација

Пошто је држава-жртва спровела захтевану приватизацију, следи обавезно доношење

законске регулативе о либерализацији тржишног капитала, што омогућава инвестицијском

капиталу несметан улазак и излазак из земље, при чему у земљу-жртву улази релативно

мало капитала, а далеко већи део капитала на „законит“ начин несметано излази из земље.

Поменути процес извлачења капитала из земље је у економији познат под називом „круг 5 http://www.theguardian.com/business/2001/apr/29/business.mbas

5

врућег новца“. Инвестицијски капитал улази у земљу првенствено ради шпекулација

некретнинама и валутом, и карактеристично је да на први знак опасности по његову

сигурност се повлачи из земље, што може довести до тога да државне резерве пресуше за

веома кратко време. Након тако изрежираног бега капитала из земље, ММФ обавезно

тражи од владе да одмах драстично повећа каматне стопе чак и до 80% како би велике

светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала. Такве астрономске

камате, на које пристане и које омогући влада земље-жртве, брзо привуку одбегли

капитал, међутим, са друге стране, оне системски разарају индустријску производњу и

дефинитивно упропашћују богатство земље-жртве.

Трећи корак: Тржишно одређивање цена

Такозвано „тржишно одређивање цена“ у које ММФ увлачи земљу-жртву заправо значи

драматично подизање цена хране, енергената, воде, комуналних услуга, док плате и

пензије остају непромењене, што доводи до драстичног погоршања животног стандарда

становништва као и до подизања пословних трошкова у ионако посусталој привреди.

Четврти корак: ММФ-ов протест

Својим протестом ММФ подиже социјалне тензије и доводи земљу-жртву у стање

тоталног хаоса. Пример за то је Индонезија којој је 1998. ММФ укинуо субвенције за

храну и гориво најсиромашнијим категоријама становништва, након чега су широм земље

букнули протести и немири. ММФ-ови вешто темпирани и програмирани протести, као

својеврстан знак узбуне, доводе до новог масовног бега капитала из земље-жртве. У таквој

безизлазној ситуацији страни власници капитала могу по невероватно ниским ценама

откупити преосталу имовину земље-жртве у паничној распродаји.

Професор Штиглиц сматра да је по овом обрасцу у последњих неколико деценија у

земљама Трећег света створено много земаља губитница, док су при томе победници

моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом долазе у посед вештачки

обезвређених привредних потенцијала и некретнина.

Земље Источне Европе, а посебно Србија, су постали стечајни дужници ММФ-а, а сам

ММФ је постао стечајни управник Србије. Другим речима, Србија се, попут огромног

6

броја земаља у транзицији налази у модерном економском ропству-дужничкој кризи.

„Државе попут Србије које су склопиле stand by аранжман са ММФ-ом нису имале велике

користи од тога што се види у ситуацији пре и после ММФ-а“, истакао је Џозеф Штиглиц

када је 2008.године посетио Србију.6 Професор Штиглиц је даље истакао да ММФ од

Србије тражи да се њена централна банка фокусира на смањење и одржавање што ниже

инфлације, док се финансијска стабилност, раст, развој и раст запослености запостављају.

2009.године професор Штиглиц је на Генералној Скупштини УН предложио стварање

нових међународних финансијских институција које би биле конкуренти ММФ-у и

Светској банци које су довеле до дестабилизације. На крају да додамо да се и најновији

аранжман Србије са ММФ-ом и Светском банком суштински састоји од захтева за

смањивањем јавних расхода, консолидацијом државних финансија, мера штедње и

подстицање извоза7, што све звучи познато, у склопу претходних разматрања

неолибералне економске политике коју спроводе ММФ и Светска банка. Актуелна власт у

Србији једини излаз из ове тешке ситуације, поред дисциплинованог придржавања

добијених директива, види у долажењу до повољнијих кредитних аранжмана које би

искористила за превремену отплату скупих кредита.8

4.0 ТЕОРИЈА НЕПОШТЕНОГ ДУГА

6 http://www.socioeconomica.info/jspui/bitstream/11171/43/1/Ana%20Anufrijev.pdf

7 http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/512998/Simic-Srbija-ima-kisobran-MMFa-iznad-deviznih-rezervi

8 http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=01&dd=11&nav_id=798706

7

Према теорији непоштеног дуга, ако је дуг направљен од стране власти без пристанка и

одлуке народа, ако су средства потрошена противно интересима државе и ако су

повериоци знали за то, народ нема обавезу да прихвати и враћа овај дуг.9 Теорију

непоштеног дуга (eng. odious debt) је креирао Александер Сак, Рус који је након

Октобарске револуције, 1917.године емигирао у САД. Према Сак-овој, а сада и

међународно и правно признатој теорији, када се диктаторски режим задужи како би

ојачао репресију и сопствену позицију, а не ради потреба државе односно народа, дуг је

непоштен и не обавезује нацију. Такав дуг је дуг режима, односно лични дуг који је

владајућа клика договорила и реализовала. Да би дуг обавезивао државу мора бити

коришћен у интересима државе и уз пристанак народа, односно, дугови чија је намена

противна интересима државе и за које поверилац зна, не обавезују државу. Сматра се, у

теорији непоштеног дуга, да су повериоци тиме учинили непријатељски акт према народу

и не могу очекивати да народ преузме на себе враћање дугова режима.

Ову теорију су први пут спровели у праксу Американци када су освојили Кубу од

Шпанаца, крајем XIX века и одбили да плаћају дугове које је шпански колонијални режим

наметнуо Куби. Слична ситуација се поновила и у овом веку у Ираку, када је САД

свргнула Садама Хусеина са власти и дугове Ирака приписала режиму и прогласила их

непоштеним. Тај чин је највише погодио Русију и Француску (која у то време није хтела

да подржи САД у агресији на Ирак, па је доживела организовани бојкот својих производа

у Америци) због раније испоручене војне опреме. Међутим, након тога, читава прича о

непоштеном дугу је „гурнута под тепих“, како исти случај не би постао правило код

мањих задужених држава.

Један од најпознатијих, релативно скорих, случајева проглашења непоштеног дуга се

догодио 2008.године у Еквадору10. Наиме, нови председник државе, Рафаел Кореа, је

спољни дуг своје државе прогласио непоштеним, прекинуо сваку сарадњуу са ММФ-ом и

Светском банком а њихове представнике избацио из земље. Кореа је тврдио да је узрок

9 http://www.balkanmagazin.net/finansije/cid135-41418/neposteni-dugovi

10 http://www.s-p.hr/slamanje-duznickog-ropstva/

8

беде и сиромаштва у њиховој природним ресурсима богатој замљи дужничко ропство и

корумпирани политичари, а не лењи људи који мало раде, а пуно су плаћени. Еквадорски

народ је са одушевљењем прихватио ствари о којима је Кореа говорио. Еквадор је, упркос

претњама међународне заједнице и финансијских организација одбио да плаћа дугове

претходних режима који су закључивали штетне уговоре са страним повереницима на

штету државе а у своју корист и у корист инвеститора. Еквадор је иначе земља која

поседује нафтна налазишта, упркос том природном богатству, све више је тонула у дугове

а приходи од експлоатације нафте су ишли на плаћање камата за скупе и неповољне

кредите. 1970.године држава је имала дуг од 1,17 милијарди долара, да би 2006. године тај

дуг достигао вртоглавих 14,25 милијарди долара. Председник Кореа је организовао

оснивање Комисије за ревизију дуга, која је била састављена од домаћих и страних

стручњака. Комисија је проверавала све уговоре који су склапани од 1976.године до 2008.

На препоруку Комисије, држава је престала да отплаћује дугове на име државних

обвезница. Након осам месеци неплаћања, повериоци су отписали 65% дуга, тако да је

држава Еквадор за 800 милиона долара откупила преко 3 милијарде сопственог дуга и на

тај начин се решила огромних камата које су пустошиле буџет. Уместо на камате и

корупцију, Еквадор је усмерио новац на здравство, социјалну заштиту и економију и ову

земљу извукао из дужничког ропства.

5.0 НАЛАЗИ ЛИ СЕ СРБИЈА У ДУЖНИЧКОМ РОПСТВУ?

9

Иако је далеко од нивоа дуга какав има Грчка (преко 250 милијарди долара спољног дуга)

Србија се са спољним дугом који је премашио 80% БДП 11налази на путу у дужничку

кризу, односно сврстава се у високозадужене земље. Спољни дуг Србије крајем августа

2014.године је износио преко 26 милијарди евра, што се односи само на главницу.

Енормном расту спољног дуга предузећа и банака су допринеле стране банке, односно,

њихове филијале у Србији, у жељи да остваре високе профите.12 Према мишљењу

економисте Млађена Ковачевића, Србија ће морати додатно да се задужује и њен спољни

дуг ће се додатно повећавати. Актуелна власт спас очекује у аранжману који је на путу да

буде постигнут са ММФ-ом, кроз програм сличан програмима који су наметани многим

високозадуженим земљама-смањење плата и пензија, повећање пореза, приватизација

свега што није приватизовано.

11 http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/dug/dug_I_2014.pdf

12 http://www.nezavisne.com/posao/analize/Mladjen-Kovacevic-Zapad-doveo-Beograd-u-duznicko-ropstvo-269792.html

10

Почетком 2000-их година, Србија је имала прилику да, након промене власти, прогласи

део дотадашњег спољног дуга нелегитимним. Међутим, у то време су међународне

финансијске институције и кредитори играли значајну улогу у реформама. Током санкција

СР Југославији, међународни кредитори су зарачунавали затезне камате на дугове које

Југославија није могла да плаћа због забрањеног платног промета, тако да је дуг од 6,4

милијарди долара из 1990.године нарастао на 11 милијарди долара само по основу

неплаћених камата. Париски и Лондонски клубови поверилаца су касније опростили око

две трећине дуга, што је износило онолико колико су износиле камате на дуг који земља

није била у могућности реално да враћа.

11

6.0 ЗАКЉУЧАК

Неолиберализам, да се за тренутак на крају мало нашалимо и парафразирамо Лењина, као

„највиши стадијум капитализма“, је заснован на прокламованој равноправности и

слободној утакмици између свих светских компанија и држава која се одвија на

глорификованом „слободном тржишту“. Оно што упада у очи је управо неравноправност

између неразвијених или слабих земаља и развијених, као такмичара, према томе исход те

борбе односно такмичења је више него јасан. Услед немогућности да сачувају сопствену

економију и привреду у борби са вишеструко јачим противником –најразвијенијим

државама, привредама и економијама света, слабо развијене земље константно улазе у

трговински, а самим тим и новчани дефицит, односно, принуђене су да гуше сопствену

привреду, што директно слаби и саму државу која у таквом систему не продукује довољно

новца да би могла да функционише. Стога новац долази од страних , веома неповољних,

са високим каматама, кредита и зајмова, највише кроз ММФ и Светску банку од којих се

задужује држава, али и од осталих мањих банака, од којих се задужује грађанство,

односно народ. Народ је тај који на крају мора да отплати дугове и често вртоглаве износе

камата, али и дугове и камате државе, које такође отплаћује кроз бројне порезе, који су

изворно осмишљени и намењени за сасвим друге сврхе, као што су: здравство, просвета и

друга социјална давања. Имајући у виду наглашени егоизам и утилитаризам које заступа

неолиберални капитализам, који не бира средства да оствари профит по сваку цену,

намеће се као императив замена постојеће неолибералне праксе хуманијом и у

друштвеном смислу солидарнијом и племенитијом идеологијом (и праксом).

12

ЛИТЕРАТУРА

1. Горан Томка, Неолиберализам-Доктрина савременог света, Привредна изградња

(2004) XLVII:3-4, str.214.

2. Susan George, Short history of neoliberalism, Conference on Economic Sovereignty in a

Globalising World, Bangkok, 1999, стр.3

3. http://www.socioeconomica.info/jspui/bitstream/11171/43/1/Ana%20Anufrijev.pdf

4. http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D0%BF

%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

5. http://www.theguardian.com/business/2001/apr/29/business.mbas

6. http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/512998/Simic-Srbija-ima-kisobran-MMFa-iznad-

deviznih-rezervi

7. http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=01&dd=11&nav_id=798706

8. http://www.balkanmagazin.net/finansije/cid135-41418/neposteni-dugovi

9. http://www.s-p.hr/slamanje-duznickog-ropstva/

10. http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/dug/dug_I_2014.pdf

11. http://www.nezavisne.com/posao/analize/Mladjen-Kovacevic-Zapad-doveo-Beograd-u-

duznicko-ropstvo-269792.html

13