Uvod

Tranzicija predstavlja proces prelaska socijalističkog u kapitalističko društveno

ekonomsko uredjenje. Razlika izmedju socijalizma i kapitalizma leži u posedovanju imovine.

Socijalizam je sistem u kome je svojina prvenstveno bila u državnom ili društvenom

vlasništvu, dok je u novije vreme većinom u vlasništvu privatnih lica.

Samo ako se u tranzicionim ekonomijama mogu napraviti velike i trajne promene u

vlasništvu nad imovinom, daleko od države, prema pojedinačnim vlasnicima, može se izvršiti

tranzicija iz socijalizma u kapitalizam.

Iskustva sa državnom svojinom su bila vrlo negativna. Državna preduzeća su loše

vodjena, sa viskom stopom zaposlenih, lošom organizacijom, zastarelom tehnologijom,

previsokim cenama, i uvek podvrgnuta političkim ciljevima i zavisna od državne pomoći.

Ovakva preduzeća su jasan dokaz neefikasnosti državne svojine.

Postoje više razloga zbog kojih je privatno preduzeće efikasnije od državnog ili

društvenog - privatna preduzeća više su izložena disciplini komercijalnog finansijskog tržišta

nego državna ili društvena, privatna svojina znači da su interesi kapitala, bolje predstavljeni

nego u drugim oblicima vlasništva, privatna firma je sposobnija da ponudi dobra primanja

kako bi privukla i sačuvala dobre menadžere, i manje je podložna političkom uplitanju nego

državna ili društvena.

Koncept privatizacije je nastao i bio prihvaćen upravo zbog, vec pomenutog,

neuspeha preduzeća koja su u vlasništvu države. Zemljama u tranziciji bili su neophodni

ambiciozni programi privatizacije kako bi se okoncala veoma neefikasna dominacija drzavnih

monopolista u privredi. U užem smislu, privatizacija je proces koji predstavlja prenošenje

prava nad vlasništvom sredstava za proizvodnju. Moglo se ocekivati da ce privatno

vlasnistvo uneti vise racionalnosti i efikasnosti u takva preduzeca - da ce se njihovi finansijski

i radni rezultati poboljsati i da ce drzava poceti da od njih ubira porez umesto da im

dodeljuje subvencije.

Privatizacioni proces započet je u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina

prošlog veka, od strane britanske premijerke, Margaret Tačer. Proces je postao globalan i

1 | P a g e

zahvatio je i razvijene, kao i zemlje u razvoju, a ne samo bivše zemlje sa socijalističkim

društveno ekonomskim uredjenjem.

Efekti privatizacije su otvaranje novih radnih mesta, privredni rast, realizacija

socijalnog programa, porast životnog standarda, podsticanje lokalnog razvoja,

denacionalizacija, redovna isplata penzija, finansiranje programa za razvoj privrede i životne

sredine, itd.

Osnovni ciljevi privatizacije su jasno definisanje vlasništva, povećanje alokativne

efikasnosti, pravednost, privlačenje stranih investicija radi uravnoteženja budzeta i

pokrivanja socijalnih rashoda. Formiranje privatnog vlasništva predstavlja osnovni preduslov

tržišne ekonomije.

Postoji puno faktora koji otezavaju put ovom procesu.

Osim osnovnih ciljeva tipičnih za proces privatizacije, u tranzicionim zemljama

moralo se voditi racuna o:

političkoj izvodljivosti

socijalnoj pravednosti

Opšti ekonomski faktori bili su veoma nepovoljni za zemlje u tranziciji:

nisu postojala javno definisana svojinska prava

nije postojalo tržište kapitala

nisu postojale razvijene institucije kreditnog sistema

nije bilo dovoljno domaće štednje

Takodje, brzina privatizacije, to jest, očekivanja da se ceo proces završi za samo

nekoliko godina, što je bilo nerealno. Proces se odužio usled snažnih otpora privatizaciji,

dugih i čestih polemika oko metoda, učinaka, ciljeva, i čestih promena u zakonodavstvu.

Celokupan proces privatizacije u tranzicionim zemljama je veoma komplikovan i zahteva

dosta vremena.

2 | P a g e

Prvi kandidati za privatizaciju su mala i srednja preduzeća, čije privatizovanje je lakše

bez obzira na metod kojim se izvodi. Po granama, to bi bili – trgovina, zanatstvo,

ugostiteljstvo, preradjivačka industrija, deo usluga, drumski saobraćaj, itd.

U privatizaciji se prema važećim propisima garantuju javnost i regularnost postupka

prodaje kapitala, odnosno imovine preduzeća tako što se informišu domaća i strana

zainteresovana javnost, obezbeđuje javnost samog postupka privatizacije i isključuje

mogućnost za direktnu pogodbu prodavca i kupca jer je direktna pogodba često izvor

korupcije.

Privatizacija smanjuje korupciju: rukovodioci kompanija donose odluke koje treba

da zadovolje vlasnike, a ne drzavne funkcionere; nema vise drzavnog vlasnistva za koje niko

nije odgovoran. Kada se privatizacija izvrsi, nezavisni privatni sektor moze da posluje bez

mešanja vlade.

Privatizacija u Srbiji

prilikoIstorija privatizacije u Srbiji praktično je istorija primene različitih modela besplatne

distribucije kapitala zaposlenima, penzionerima i građanima. Ukupni efekti privatizacije u

Srbiji do demokratskih promena su minimalni, pre svega usled odsustva jasne volje tadašnje

vlasti da se dosledno sprovedu reforme i tranzicija ka tržišnoj ekonomiji./

Za razliku od prethodnih pokušaja promene vlasničke strukture preduzeca, aktuelni

koncept privatizacije se zasniva isključivo na prodaji većinskog kapitala i imovine.

Definisan je jedinstveni stav, da se samo sa efikasnom privatnom svojinom Srbija

može uključiti u globalne privredne tokove.

Najviše su korišćeni oblici tenderske i aukcijske prodaje. Oba metoda su proceduralno

razrađeni do najsitnijih detalja, investitori ih jasno prepoznaju i prihvaćeni su od najvećeg

broja međunarodnih finansijskih institucija koje učestvuju u finansiranju projekata

privatizacije.

3 | P a g e

Oblici privatizacije

Postoji četiri oblika privatizacije:

• INTERNA PRIVATIZACIJA

• EKSTERNA PRIVATIZACIJA

• DELJENJE DEONICA

• HOLDING KOMPANIJE

Interna privatizacija

Interna privatizacija je prodaja ili dodela akcija preduzeća radnicima i menadzerima

koji u njemu rade. Pretpostavlja se da radnici ne zaradjuju mnogo, pa su na osnovu toga

cene akcija veoma niske da bi njima bile pristupačne. Ako se tradicionalna privatizacija

pokaže kao previše spora i program prenošenja masovnog vlasništva se ne implementira,

osim ako drzava ne planira da zadrži vlasništvo za sebe, alternativa je da se postepeno

prebaci kontrola preduzeća internim faktorima. U stvarnosti ni jedna istočno-centralna

evropska zemlja ne propagira ovaj metod kao primarnu strategiju za privatizaciju. Umesto

toga najbolji način za opisivanje toga šta se dešava je da vlade, suočene sa političkim

pritiscima da prepoznaju efektivne tvdnje vlasništva preduzeća, u nadi da će privatizovati

državne sektore brzo, imaju institucionizovane programe i regulatorne procedure koje se

prepoznaju u pokušaju da što bolje sprovedu internu privatizaciju.

Problem je kad rukovodstvo i radnici, često sa vladom kao skrivenim partnerom,

zadrze većinski uticaj u odlučivanju funkcionisanja preduzeća, svi osim najuverenijih

spoljašnjih investitora će oklevati. Postoji mala verovatnoća napredovanja preduzeća i priliv

novca za nove investicije ako spoljašnji investitori ne mogu da se dogovore da daju prilični

udeo. Ako unutrašnji faktori steknu efektivnu kontrolu preduzeća bez vlasničkih prava, oni

mogu da iscrpe sve što je u vlasništvu firme ili da odbiju povećanje plata i beneficija.

Takodje uvek postoji konflikt izmedju zaposlenih i potrebe restruktuiranja radi povećanja

4 | P a g e

profita, i ovo može da dovede do ne prestojećih pritisaka na državu da nastavi da pomaže

preduzećima nakon njihove privatizacije.

U drugu ruku ako je proces regulisan i struktuiran da prenese vlasnička prava

internim faktorima na tržišno orijentisan i vidljiv način, i rukovodstvo je sposobno da

funkcioniše sa dovoljnom autonomijom od radnika, interna privatizacja može da rezultira u

efektivnoj strukturi korporativnog rukovodstva. Sa ovim u vidu i reagujući na pritiske od

rukovodstva i radnika , vladini programi su evoluirali da bi regulisali internu privatizaciju.

Programi su tipično koncipirani sa namerom privlačenja spoljašnjih investitora, ili

maksimiziranja uloga koji unutrašnji faktori moraju da prilože kao deo njihove ponude, u

pokušaju da ograniče korupciju i zloupotrebu.

Prednosti ovakvog oblika privatizacije su to što prihod ostaje u preduzeću – prelaz u

poslovni fond, brzina sprovodjenja, jednostavnost primene, politička popularnost- država je

po strani, mnoge tehničke prednosti, radnici prodajom ovih akcija koje su dobili besplatno

ili po jako niskoj ceni mogu vrlo lako da ostvare zaradu.

Mane ovakvog oblika su to sto je već nagoveštena, postoji mogućnost manipulacije –

bogaćenje samo malog broja rukovodećih lica u preduzeću, spontani karakter, menadzment

- “kadrovska lista”, stare navike u upravljanju i ponašanju, ovaj oblik nije povoljan zato što

ne donosi nikakve privatizacione prihode.

U internoj privatizaciji je veoma bitno da se veći deo akcija raspodeli pravilno,

ravnomerno i pravedno, kako bi se sprečila koncentracija vlasništva prilikom deobe akcija.

Ovakav oblik privatizacije je vrlo povoljan za zaposlene u preduzećima koja dobro posluju,

ali vrlo nepovoljan za zaposlene u preduzećima koja lošije rade, ili koja posluju sa gubicima,

što ipak predstavlja favorizaciju.

Eksterna privatizacija

Ovo je forma privatizacije kojom se omogućava svim gradjanima da učestvuju u

kupovini akcija preduzeća. Eksterna privatizacija može da se sprovede po nekoliko različitih

postupaka: deobom stanovništvu, prodajom pojedincima, prodajom stranim

5 | P a g e

investitorima, preko institucionalnih investitora. Dominantan oblik privatizacije je

prodaja preduzeća stranim investitorima. Predvidjena je mogućnost prodaje stranim

investitorima do 70% privredne imovine. Ovaj model privatizacije omogućava državi

da ostvari prihod budžeta. Budući da je reč o deviznim prihodima pruža se i

mogućnost unapredjenja platno-bilansne pozicije zemlje.

Eksterna privatizacija omogućava alokaciju akcija na ekonomskim principima,

jer one se prodaju onima koji su spremni da plate najvišu cenu. Prednost ovog

postupka privatizacije ogleda se u tome što strani investitor unosi u preduzeće

moderniji i efikasniji menadžment, bolju tehnologiju i efikasnije poslovanje.

Nedostatak eksternog modela privatizacije vezan je za sporost sprovodjenja

tog modela. Posebno je opasno što se često privatizacija ubrzava tako što se obaraju

cene akcija preduzeća koja se privatizuju. Budući da je domaća akumulacija

nedovoljna, sasvim je logično očekivati da će većinom stranci pokazati interes da kupe

našu privrednu imovinu. U tome se sastoji ključni nedostatak eksterne privatizacije po

postupku prodaje stranim investitorima. Otvara se mogućnost da veliki deo imovine

bude prodat strancima. Na taj način će se izgubi kontrola nad nacionalnom imovinom

koja predstavlja akumkulaciju mnogobrojnih generacija.

Postoje dva metoda eksterne privatizacije. To su metoda tendera i metoda aukcija.

Metoda tendera

Javni tender je način prodaje kapitala ili imovine prikupljanjem ponuda od

potencijalnih kupaca javnim oglašavanjem koji su u skladu sa definisanim uslovima prodaje.

Na javnom tenderu se vrši prodaja društvenog i državnog kapitala preduzeća.

Primenjuje se kod većih preduzeća sa velikim brojem radnika.

Tender se sprovodi kada preduzeće ispunjava kriterijume kao što su

zainteresovanost kupaca, veličina, strateški značaj.

Zaposleni i gradjani imaju odredjena prava po osnovu privatizacije tenderom.

Zaposleni mogu dobiti akcije bez naknade u visini do 15% kapitala koji se privatizuje, dok

6 | P a g e

gradjani mogu dobiti najmanje 15% kapitala preduzeća koje se privatizuje na ovaj način.

Zaposleni takodje imaju pravo da učestvuju u pripremanju potrebne tenderske

dokumentacije, da imaju svog predstavnika u tenderskoj komisiji, da nadgledaju postupak

prodaje, dakle da učestvuju u izboru najpovoljnije ponude.

Tenderska privatizacija se sastoji od više faza.

Prva faza:

Iniciranje postupka privatizacije preduzeća, tako što se Agenciji za privatizaciju

dostavlja inicijativa za privatizaciju. Nakon toga Agencija oglašava prospekt u sredstvima

javnog informisanja.

Prospekt predstavlja prikaz najvažnijih podataka o preduzeću koje je predmet

privatizacije, a njime i poziva potencijalne kupce da dostave pisma o zainteresovanosti.

Druga faza:

Bira se finansijski savetnik i imenuje Tenderska komisija, priprema se tenderska

dokumentacija, objavljuje javni poziv i prikupljaju ponude.

Savetnik moze biti konsultantska kompanija, investiciona banka ili advokatska kuća.

On se angažuje na poslovnima tehničkog pružanja pomoći u organizaciji tendera i izboru

najpovoljnijeg ponudjača. U saradnji sa preduzećem i Agencijom savetnik izradjuje

tendersku dokumentaciju.

Javni poziv je obaveštenje potencijalnim kupcima da dostave svoje ponude za

kupovinu preduzeća. Datum objavljivanja javnog poziva preko sredstava informisanja smatra

se danom počinjanja tendera.

Kupac se informiše o subjektu prodaje kupovinom tenderske dokumentacije koja

sadrži: informacioni memorandum o preduzeću, uslove i rokove za učestvovanje na tenderu,

opis procedure, ugovor o čuvanju poverljivih podataka, kriterijume za rangiranje ponuda,

vreme i način obilaska preduzeća, nacrt ugovora o prodaji, kopiju uredbe o prodaji kapitala i

imovine javnim tenderom, druge informacije i dokumentaciju neophodnu za prodaju

7 | P a g e

tenderom.Kupac je obavezan i da uplati depozit koji predstavlja garanciju njegove ozbiljnosti

u kupovini.

Tre ć a faza:

Sprovodjenje tendera. Nakon tačno utvrdjenog roka vrši se otvaranje ponuda i

utvrdjivanje: da li su poslate blagovremeno i da li su potpune. Pravo prisustva na otvaranju

imaju svi koji su se prijavili na tender, ili njihovi pravni zastupnici.

Zatim sledi ocenjivanje ponuda od strane specijalizovane Agencije i podnošenje

izveštaja Komisiji.

Kupcem se smatra lice čija je ponuda, nakon analize svih kriterijuma ocenjena kao

najpovoljnija. Tom licu Agencija upućuje obaveštenje o izboru i poziv za zaključenje ugovora

o prodaji.

Mana tenderske privatizacije je to što je sam postupak skup, komplikovan i traje

dugo. Prednosti tenderske privatizacije su to što postoje ozbiljni investitori, formiraju se

realne cene, i država ovim putem dolazi do prihoda-tenderskom prodajom se puni budzet.

Metoda aukcije

Novi koncept privatizacije podrazumeva prodaju do 70% kapitala preduzeća sa

većinskim društvenim i državnim kapitalom. Aukcija kao metod prodaje primenjuje se

uglavnom na mala i srednja društvena preduzeca, pre svega zbog njihove pretežne

usmerenosti na domace tržište i investitore iz bližeg okruženja.

Javna aukcija je metod privatizacije – prodaje kapitala javnim nadmetanjem.

Procedura javne aukcije je detaljno propisana. Proceduru sprovodi Agencija za privatizaciju.

Za aukciju je potrebno obezbediti ravnopravnost potencijalnih kupaca i informacije o

preduzeću u aukcijskoj privatizaciji. Potencijalni kupci se mogu informisati o preduzeću i

uslovima aukcije pomoću prospekata, javnog poziva za učešće na aukciji, kupovinom

aukcijske dokumentacije, posete preduzeću i razgovoru sa upravom.

Prava učešća na aukcijama imaju domaća i strana prava i fizička lica. Da bi

učestvovali na aukciji moraju da popune obrazac za prijavu koji se dobija u agenciji. Uslovi za

učešće na aukciji su :

8 | P a g e

otkup aukcijske dokumentacije

prijava i uplata depozita

registracija učesnika

Aukcijska dokumentacija obuhvata : program privatizacije, ugovor o čuvanju

poverljivih subjekta privatizacije, nacrt ugovora o prodaji, obrazac prijave za učešće na

aukciji, tekst garancije.

Aukcija počinje tako što akcionar otvara aukciju i oglašava ime subjekta privatizacije,

početnu cenu, procenat kapitala koji se nudi na prodaju. Ukoliko ima više od jednog

učesnika na aukciji, akcionar proglašava početnu cenu, zatim utvdjuje svako naredno

uvećanje cena. Kada posle trećeg poziva akcionara niko ne poveća cenu akcionar udarcem

čekića oznacava aukciju završenom, a kupcem se proglašava učesnik koji je prvi ponudio

najvišu cenu. Sresdstva i uslovi plaćanja na aukciji mogu biti domaća i strana konvertabilna

valuta i obveznice.

Posle završetka aukcije i proglašenja kupca, potpisuje se zapisnik i zaključuje ugovor

o kupovini. Ukoliko kupac ne potpiše zapisnik gubi svojstvo kupca i ugovor se zaključuje sa

drugom osobom sa najvišom ponudom.

Deljenje deonica

Deljenje deonica predstavlja povećanje broja glavnih deonica preduzeća koje se provodi

smanjenjem odnosno deljenjem nominalne vrednosti običnih deonica preduzeća tako da se

vlasnicima umesto jedne deonice uručuje deo novih deonica smanjenjem nominalne

vrednosti. U slučaju da deonice nemaju nominalne vrednosti, deljenje deonica obavlja se

samo povećanjem broja glavnih deonica.

Smanjenjem nominalne vrednosti deonica i povećanjem njihovog broja smanjuje se i

njihova tržišna cena. Na taj način se može uticati na povećanje potražnje za deonicama na

tržištu kapitala, jer postaju pristupačne i manjim štedišama, a time i na porast njihove

tržišne vrednosti u odnosu na deo tržišne vrednosti deonica pre deljenja. Zbog toga se

deljenje deonica tretira kao indikator budućeg razvoja preduzeća. Deljenje deonica može se

obavljati i kao obrambena taktika nastojanjima da se preduzeće preuzme.

9 | P a g e

Deljenjem deonica mogu se amortizirati negativni efekti javnosti u vezi s isplatom velikog

procenta dividendi na nominalnu vrednost deonica jer se s izglasavanjem manjeg procenta

isplate dividendi na veći broj deonica može zadržati ili povećati veličina isplaćenih dividendi

bez negativnog reagovanja sindikata i drugih delova javnosti u okolini preduzeća. Deljenjem

deonica smatra se i svaka podela dividendnih, odnosno bonusnih deonica koja premašuje

25% broja glavnih deonica. Efekat deljenja deonica najčešće ima i emisija deonica s pravima.

Suprotno postupku deljenja deonica.

Sve akcije preduzeća država odlučuje da proda po veoma niskoj ceni. Uslov za kupovinu

akcija jeste punoletstvo. Postoje dve mogućnosti podele deonica.

Prva je da se sve akcije podele svima jednako, mada to znači prevelika disperzija a samim

tim i loša vlasnička kontrola kao i nejasno korporativno upravljanje. Druga je da se podele

vaučeri odnosno zapisi svima jednako, da se licitira vaučerima i da se tako formiraju cene i

tržišta hartija.

Prednosti su egalitarnost, da društveno odnosno državno pripada svima, otvorenost

(lokalno i šire)-začetak tržišta i ne trebaju cene. Mane su to što nema prihoda, egalitarnost,

nejdenak doprnos gradjana, izaziva toškove i dokapitalizacija.

Nacionalni holding

Nije privatizacija, već početno odvajanje od države. Predstavlja sporiji metod.

Holding je pravni subjekt koji drži ili trajno učestvuje u vlasništvu drugih, pravno

samostalnih, preduzeća. ‘80tih godina se pojavljuje kod nas.

Kada društvo isključivo posluje dolaženjem u posed i učestvovanjem u vlasništvu i

upravljanju drugih preduzeća, reč je o nacionalnom holdingu odnosno holdingu društva. Ako

društvo ima i druge delatnosti, to je mešovito holding društvo. Ako je cilj holding društva

vlasništvo industrijskog karaktera, reč je o industrijskom holding društvu. Međutim, ako je

holding društvu cilj samo ulaganje sredstava, tu je reč o finansijskom holding društvu. To su,

zapravo, društva koja svojim temeljnim kapitalom učestvovati u temeljnom kapitalu drugog

10 | P a g e

društva, koje opet može učestvovati delom svoje aktive u temeljnom kapitalu trećih

društava, itd.

Na taj način holding društvo ima uticaj na poslovanje svih tih društava koja su pravno

samostalna, ali ekonomski zavisna od holdinga. Tako se oblikuju mreže od nekoliko desetina

(u nekim slučajevima i više od stotinu) preduzeća koje kontroliše jedna interesna grupa. U

međunarodnom marketingu takve se mreže nazivaju grupe preduzeća (grupe društava).

Najpoznatije grupe u svetu su: Rockefeller, Mellon, Hanna-Cleveland,... Matično preduzeće u

grupi može biti društvo s ograničenom odgovornošću. Međutim, uobičajeno je u svetu da

matično preduzeće u grupi bude deoničarsko društvo.

Zaključak

Promena vlasničke strukture i načina razmišljanja sa planske na tržišnu proizvodnju

je neophodna promena. Potrebno je uložiti trud da mehanizmi kojima se ta promena

sprovodi budu što jasniji, pravičniji i transparentniji. Da se kroz građenje novog sistema,

gradi i drugačija individualna radna svest.

Ipak, svaka privatizaciona transakcija je u osnovi poslovna operacija, u kojoj se svaka

strana trudi da prođe što bolje. Pitanje pravičnosti je, kao i kod svakog strujanja kapitala

problematično.

Čak iako se zanemare sve poteškoće samih poslovnih transakcija, postoji i činjenica

da je teško nekadašnjeg radnika – samoupravljača transformisati u zaposlenog koji, za platu,

daje svoj radni potencijal i angažman, a svoja individualna i kolektivna prava pred

poslodavcem štiti sindikalnom linijom, u okvirima koji su zakonski definisani.

Svaka privatizacija ima svoje prednosti i nedostatke. Važno je znati šta se očekuje od

privatizacije, koji je krajnji cilj i izabrati oblik koji daje šansu da se dodje do potencijalnog

kupca koji bi pronašao investicione motive. Ta ponuda treba da sadrži niz obaveza za

budućeg investitora koje će zaštititi i interese države i interes zaposlenih. S druge strane,

ponuda mora imati i određene beneficije koje bar stvaraju pretpostavke da investicija može

biti isplativa.

11 | P a g e

Moraju se praviti planovi i za period nakon izvršene privatizacije i baviti se pitanjima

integriteta trzista na kojima će poslovati privatizovana preduzeća. Promena vlasništva sama

po sebi nije dovoljna za dobijanje uspesnih privrednih rezultata. To se moze očekivati samo

ako postoje pravne i regulatorne institucije koje podržavaju privatno vlasništvo i ako one

funkcionišu tako da vlasnici mogu da koriste svoja prava i unaprede produktivnost i

profitabilnost. Štaviše, ako se planom ne predvide aranžmani koji vode delotvornom

korporativnom upravljanju, verovatno ce izostati i željeni ishod.

12 | P a g e

SADRŽAJ

Uvod………………………………………………………………………………….1,2

Privatizacija u Srbiji………………………………………………………………3

Interna privatizacija……………………………………………………….….4,5

Eksterna privatizacija……………………………………………………………5

Metoda tendera……………………………………………………………..6,7,8

Metoda aukcije…………………………………………………………………….8

Deljenje deonica……………………………………………………………..9,10

Nacionalni holding………………………………………………………..……10

Zakljucak…………………………………………………………………….…11,12

13 | P a g e

Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju – FEFA

SEMINARSKI RAD

Tema: Oblici privatizacije u tranziciji

Profesor: Studenti:

Dr.Mihailo Crnobrnja Sandra Korac 08/134

Asistent:

Jelena Miljković

Beograd, 2010. godina

14 | P a g e