Međunarodna ekonomska špijunaža i zaštita zemalja u tranziciji

1

Fakultet za ekonomiju i inţenjerski menadţment

Sime Milutinovića- Sarajlije 32

21000 Novi Sad

Seminarski rad

tema:

MeĎunarodna ekonomska špijunaţa i

zaštita zemalja u tranziciji

Predmet: Ekonomska diplomatija

Profesor: Prof dr Slobodan Nešković Student: Miroslav Đinja

Asistent: Mr Milena Đelošević br. Indeksa: 96/08

18.05.2010

2

Sadržaj :

Uvod................................................................................................................3

1. Ekonomska obaveštajna aktivnost.........................................................4

Međunarodna ekonomska špijunaža......................................................7

Škole međunarodne ekonomske špijunaže...........................................14

Zaštita zemalja u tranziciji....................................................................18

Zaključak.................................................................................................23

Literatura................................................................................................25

3

Uvod

,,Ekonomska diplomatija predstavlja specifičan i istančan spoj diplomatije u klasičnom

smislu, ekonomskih nauka, nauka menadžmenta, metoda i tehnika pregovora sa stranim

partnerima, odnosa s javnošću i prikupljanja ekonomskih informacija od interesa za privredu

svoje zemlje ili kompanije u cilju prodora na svetsko tržište''1

Klasično ratovanje sve više

zamenjuje takozvano ekonomsko ratovanje, u kome dojučerašnji saveznici postaju najljući

neprijatelji, gde se ne biraju sredstva da se doĎe do informacija i dobije prednost u odnosu na

konkurenciju. Iako se ovo prvenstveno odnosi na privredne subjekte, u praksi se sve više

dogaĎa da drţava koristi svoje vojne i obaveštajne kapacitete zarad pribavljanja informacija

ili drugih prednosti svojim kompanijama. Kraj ,, hladnog rata'' nametnuo je njegovim

učesnicima prestanak potrebe za isključivo vojnom nadmoći i špijunaţom u isključivo vojne

svrhe. U današnje vreme se nadmoć i dominacija u globalnim razmerama sve više stiče kao

rezultat ne samo vojne, već i ekonomske, tehnološke i razvojne nadmoći nad protivnikom.

Ono što je nekad predstavljalo oruţje, danas je informacija, koja je postala četvrti obavezni

činilac proizvodnje, pored kapitala, radne snage i tehnologije. Upravo je informacija

najbitnija za ostvarivanje prednosti nad konkurencijom i zbog toga najrazvijenije zemlje

sveta sve više svojih obaveštajnih kapaciteta koriste radi pribavljanja briţljivo čuvanih

industrijskih, proizvodnih ili finansijskih informacija, koje će derţavi ili domaćoj kompaniji

da omoguće da stekne prednost nad konkurencijom i bolje pozicionira sebe na globalnom

trţištu. Naravno da se posebna paţnja mora posvetiti zemljama u tranziciji, pošto su one u

posebnom poloţaju. S obzirom na manji ili veći tehnološki zaostatak u odnosu na razvijene

zemlje, kod njih ne dolazi u tolikoj meri do slučajeva ekonomske špijunaţe, već se tu moţe

govoriti o pravom ekonomskom ratovanju protiv ovih zemalja, od strane tehnološki i

privredno razvijenijih zemalja, zarad ostvarivanja privrednih, vojnih ili političkih ciljeva.

Metodi ovog specifičnog načina voĎenja rata protiv neke drţave su ponekad daleko razorniji

nego metodi klasičnog vojnog ratovanja, mada ima i primera pozitivnih mera, u slučaju kada

situacija zahteva da se nekoj tranzicionoj zemlji omogući ubrzan ekonomski rast i razvoj, ili

ostvarivanje nekog specifičnog cilja, a koji je prihvatljiv ili poţeljan stranoj sili u čijoj je

1 Prvulović, V., Ekonomska diplomatija, Beograd: MEGATREND, 2009, str. 19

4

interesnoj sferi.

1.Ekonomska obaveštajna aktivnost

Šta je ekonomska obaveštajna aktivnost ?

,, Ekonomska obaveštajna delatnost moţe da se definiše kao skup koordinisanih akcija

istraţivanja, obrade i distribucije, radi njene eksploatacije, informacije korisne za ekonomske

aktere. Ove različite akcije vode se legalno sa svim garantijama neophodne zaštite za

očuvanje baštine preduzeća, u najboljim uslovima kvaliteta, rokova i cene. Korisna

informacija je ona koja je potrebna različitim nivoima odlučivanja u preduzeću, ili kolektivu,

da bi se elaborisali i uspostavili na koherentan način strategija i neophodne taktike u

postizanju ciljeva koje je definisalo preduzeće, u cilju poboljšanja svog poloţaja u

konkurentskom okruţenju. Ove akcije se u okrilju preduzeća ureĎuju u neprekinuti ciklus,

generator zajedničke vizije ciljeva koje treba dosegnuti ''2.

Ovo je definicija ekonomske obaveštajnosti koju daje francuski Generalni komesarijat za

plan, jedno od najviših drţavnih tela. Pod špijunaţom podrazumevamo svaku nedozvoljenu

radnju ili akciju poduzetu u cilju pribavljanja informacija čije posedovanje dovodi u prednost

osobu ili oraganizaciju koja je poseduje, u odnosu na protivnu stranu. Ekonomska špijunaţa

je posebna vrsta špijunaţe, koja se bavi pribavljanjem informacija u korist kako drţavnih,

tako i privatnih organizacija, po čemu se razlikuje od klasičnih oblika špijunaţe. Pri tome

moramo praviti razliku izmeĎu ekonomske špijunaţe i ekonomske obaveštajnosti, jer postoji

tendencija da se ova dva izraza izjednačavaju. Ekonomska obaveštajnost označava

pribavljanje ekonomskih podataka legalnim putem, sakupljanjem informacija iz zvaničnih

izvora, godišnjih izveštaja, publikacija i sl. Ekonomska špijunaţa predstavlja ilegalno

dolaţenje do informacija, koje je po pravilu u suprotnosti sa zakonom. Ovo nije pronalazak,

modernog doba. Od početka proizvodnje koja nije primarno namenjena za sopstvenu

upotrebu već za razmenu ili prodaju, pokušava se doći do informacija o konkurentskom

proizvodu ili tehnologiji proizvodnje zarad ostvarivanja kompetitivne prednosti. Koreni

2 Z.Petrović Piroćanac, Ekonomska špijunaža, Draslar partner, Beograd, 2005, str. 9

5

špijunaţe seţu daleko u prošlost i pominju se čak i u Bibliji, kada Mojsije šalje 12 špijuna da

izvide zemlju Kanaana, obećanu zemlju jevreja. Naravno da su prvi špijunski zadaci bili

preteţno vojne ili ratne prirode, koji su postavljali osnove za kasnije širenje delatnosti.

Kolevka moderne ekonoske obaveštajnosti, Francuska, još u srednjem veku je imala

razvijenu obaveštajnu mreţu koja se nje bavila samo vojnim već i ekonomskim obaveštajnim

podacima. Temelje ove sluţbe postavio je kardinal Rišelje, a njima se obilato koristio

francuski kraljevski sekretar, Ţan Baptist Kolber, koji je slao špijune u Englesku radi

pribavljanja podataka o engleskim zanatima, koji su posle toga razvijani u Francuskoj.

Najveći broj obaveštajnih operacija bio je vezan za drţavne poslove, mada su i pojedine

privatne kompanije unajmljivale špijune za svoje potrebe, i to prvenstveno banke. Jedan od

najboljih primera je Rotšild. Uoči bitke kod Vaterloa, gde su se sukobili Engleska i

Francuska, na Londonskoj berzi je vladala velika nervoza, jer su cene drzavnih akcija zavisile

od ishoda bitke. Kada je bitka završena, privatni obaveštajni agent je Rotšildu doneo

informaciju o pobedi Engleske. Rotšild meĎutim daje nalog svojim brokerima da krenu sa

prodajom akcija. Ostali trgovci, videvši postupak Rotšilda, kreću sa nagaĎanjem da Rotšild

zna da je Engleska izgubila i da zato prodaje akcije, i kreće besomučna prodaja. Svi prodaju

akcije i cene vrtoglavo padaju. U jednom trenutku Rotšild neprimetno daje znak brokerima da

krenu sa kupovinom akcija, i dok svi prodaju on polako kupuje. Kada je otkupio skoro sve

stiţe i zvanično obaveštenje o pobedi Engleske i cene strhovito skaču, što Rotšildu donosi

stotinu puta veći profit. Ovim primerom je dato i objašnjenje šta je bitna karakteristika

ekonomskih obaveštajnih podataka, da su to ' tačne informacije u tačno vreme'. Svoj veliki

procvat ekonomska obaveštajnost doţivljava u vreme industrijalizacije u 19. veku, da bi se do

danas njen udeo u ukupnoj obaveštajnosti samo povećavao. Pretpostavlja se da se danas

preko 60% obaveštajnih podataka odnosi na ekonomske podatke ili povezane sa ekonomijom

i industrijom. Pošto snagu jedne drţave, pored vojske, čini i njena industrija ili ekonomija, u

ekonomsku špijunaţu u korist privatnih ekonomskih subjekata ili preduzeća se sve više

uvlače drţavne obaveštajne strukture, da bi svojim domaćim ekonomskim subjektima

obezbedili pravovremene tačne informacije o planovima i namerama konkurencije ili

omogućili pristup novim tehnologijama ili trţištima. Vojno ratovanje je skoro u potpunosti

zamenilo ekonomsko ratovanje, mada se tamo gde nije moguće postići prednost ekonomskim

6

ili obaveštajnim putem još uvek pribegava vojnoj prisili ili čak i klasičnom ratu u ime ' viših

ciljeva' ili zaštite sopstvenih bezbednosnih interesa. Evidentna je takoĎe još jedna stvar, a to

je da su zemlje, koje su vojno saveznici, u ekonomskom ratu najljući protivnici. Najbolji

primer za to su SAD i Francuska, koje vode bezpoštedan rat u ekonomsko-obaveštajnoj sferi,

u kojem nema granica ni milosti. Sve drţave ohrabruju svoje kompanije da dele pribavljene

obaveštajne podatke izmeĎu sebe, radi njihove bolje iskorišćenosti. TakoĎe je veoma bitno i

da sve obaveštajne strikture jedne drţave deluju sinergistički, što znači da treba da apsolutno

saraĎuju i da jedna drugoj pomaţu dostavljanjem informacija i meĎusobnim konsultacijama,

jer se tako postiţe nekoliko puta veći efekat nego kada bi svaka sluţba radila zasebno, ili još

gore da budu konkurencija jedna drugoj.

Zadaci ekonomske obaveštajne aktivnosti

Postoje mnoge definicije koje objašnjavaju šta su primarni zadaci ekonomske obaveštajnosti.

Tako recimo profesor Filip Kler sa pariske Sorbone definiše četiri funkcije ekonomske

obaveštajnosti danas:3

1. Ovladavanje (odbrana i promovisanje) naučnim i tehnološkim znanjima

2. Detekcija opasnosti i prilika na domaćem i spoljnim trţištima

3. Kapacitet za definisanje individualnih ili kolektivnih dogovorenih strategija

4. Definisanje strategija uticaja oslanjanjem na akcije

Drugi poznavalac ove oblasti, Mikael Zartarian, smatra da ekonomska obaveštajnost ima tri

velika zadatka:

1. Ovladavanje naučnom, tehnološkom i konkurentskom baštinom preduzeća i njegova

zaštita

2. Detekcija pretnji i prilika sa kojima moţe da se suoči preduzeće

3. Ustanovljavanje strategija uticaja u sluţbi preduzeća


7

2. Međunarodna ekonomska špijunaža

,, Svi oblici i sve vrste finansijskih, poslovnih, naučnih, tehničkih, ekonomskih ili

inţenjerskih informacija, uključujući obrasce, kompilacije, programerske ureĎaje, formule,

dizajn, prototipove, metode, tehnike, procese, procedure, programe ili kodekse, materijalne i

nematerijalne, bez obzira na to kako su sastavljeni ili zapisani, u fizičkom, elektronskom,

grafičkom, fotografskom ili pisanom obliku, predstavljaju poslovnu tajnu''. Ovo je definicija

poslovne tajne koju daje američki Akt o ekonomskoj špijunaţi iz 1996. U širem smislu, tajna

podrazumeva svaki onaj podatak o jednoj drţavi (preduzeću, drţavnom organu, društvenoj

organizaciji- stranka, sindikat, udruţenje boraca itd.-, raznim ustanovama kao što su instituti,

univerziteti, socijalne sluţbe itd.), koji je od bitne vaţnosti za tu instituciju i čije bi saznanje

od strane neovlašćenih lica moglo da prouzrokuje konkretne štete kako za tu instituciju i

ustanovu tako i za drţavu u celini. Prema tome, za jednu zemlju nisu tajni podaci samo vojni,

politički i ekonomski podaci nego i socijalni, kulturni, obrazovni, turistički, sportski i drugi

koji bi mogli posluţiti drugoj drţavi da lakše ostvari svoje odreĎene ciljeve i nanese štetu

drţavi o kojoj raspolaţe takvim podacima. Nema sumnje da se čak i nacionalna bezbednost

drţava sve manje oslanja na vojnu, a sve više na ekonomsku moć. Jedna o ključnih promena

u svetu je to da na globalnom trţištu drţave počinju da gube primat, koji od njih preuzimaju

tzv. Transnacionalne kompanije, koje postaju ključni činioci integralnog globalnog sistema4.

S obzirom da ove kompanije zahtevaju velike količine kvalitetnih informacija za svoje

potrebe, one počinju da razvijaju sopstvene obaveštajne kapacitete, čime se oslobaĎaju

zavisnosti od drţavnih institucija te namene. To dovodi i do pomeranja moći sa drţava na

transnacionalne kompanije. Na osnovu svega što je dosad rečeno, poslovna špijunaţa bi se

mogla definisati kao zbir veoma delikatnih, planiranih i stručno izvedenih aktivnosti na

pribavljanju poverljivih informacija od koristi za poslovne projekte sopstvenog preduzeća,

1. 4 Nešković, S., Predavanja za studente na FIMEK-u, Univezitet Privredna Akademija, Novi Sad,

2010, str. 92

8

organizacije ili države ili za zaštitu poslovnih interesa istih5.

Da bi smo se bliţe upoznali sa načinima pristupa poverljivim informacijama, neophodno je

utvrditi koje su to informacije koje su najčešća meta ekonomskih obaveštajnih operacija. One

su podeljene u pet grupa:

finansijske

organizacione

marketinške

tehničke

naučne

Tipovi informacija koji su obično primarna meta jesu:

kodovi pristupnih kartica

informacije o projektima

informacije o cenama i predviĎanja trţišta

finansijske informacije

računarski izvorni kodovi

prototipovi, test materijali

informacije o kupcima

inţenjerski planovi i nacrti

hemijske formule

biomedicinska istraţivanja

softver (računarski programi)

Naravno da nisu samo ove informacije meta špijunaţe, uzima se i proverava svaka

informacija koja moţe biti od koristi. Da bi se došlo do informacija postoje dva načina-

legalni i nelegalni. Svaki od njih ima nekoliko metoda pristupa informacijama.

Legalni načini pristupa informacijama


2010, str. 89

9

Opšte je poznato da se preko 95% potrebnih informacija u ekonomskoj obaveštajnosti moţe

dobiti i dobija legalnim putem. Postoji više načina da se do traţenih informacija doĎe bez

korišćenja nelegalnih sredstava ili metoda:

Internet predstavlja najlakši i najviše korišćen način pronalaţenja informacija o

ekonomskim subjektima. Prema nekim istraţivanjima, izmeĎu 1990- 1995 je došlo do

povećanja ekonomske obaveštajne aktivnosti od preko 300%, i za to je kao glavni

krivac označen internet i informacije koje on pruţa. Najčešći način za dobijanje

informacija je putem e-mail-ova, kao i putem raznih upita. Evidentna je stvar da je

informatička obrazovanost zaposlenih prilično niska kada se radi o bzebednosti na

intenetu. Pristup društvenim mreţama tipa Facebook, Myspace, Twitter ili raznim

chat-sobama predstavlja veliku opasnost za svaku kompaniju, jer su zaposleni skloni

da u neobaveznim razgovorim čak i potpunim strancima pričaju vrlo poverljive stvari.

Popularnosti interneta kao načinu za pribavljanje poverljivih informacija doprinosi i

anonimnost, koju je mnogo lakše ostvariti putem interneta nego u nekim drugim

situacijama. Mogućnost širokopojasnog- broadband pristupa internetu sa javnih mesta

poput biblioteka ili intenet caffea pruţa velike mogućnosti za potpuno anoniman

ekonomsko obaveštajni rad.

Pretraga zaposlenih je uobičajen način dobijanja informacija. Najčešće se koristi

takozvani ,, fantomski intervju''. Od strane firme A se unajmi treća osoba da bi

intervjuisala zaposlene firme B radi navodnog zaposlenja, a u cilju izvlačenja

podataka od zaposlenih. S obzirom da ne postoji namera da se intervjuisani zaposli,

ova metoda je vrlo neetička, a u nekim situacijama se moţe smatrati i špijunskom

delatnošću.

Zajednička ulaganja i spajanja firmi predstavljaju još jedan način kako se legalno

dolazi do bitnih informacija. Ako zaposleni iz firme A duţe vreme rade zajedno sa

zaposlenim iz firme B, očekivano je da će se vremenom smatrati za partnere,

popuštaju bezbednosni protokoli i omogućava im se pristup informacijama i

tehnologijama. TakoĎe još jedna sigurna solucija za dolazak u posed traţene

tehnologije predstavlja kupovina ili preuzimanje kompanije, ali to je prilično skupo

10

rešenje.

Konferencije, izložbe, seminari i sajmovi predstavljaju dobro mesto da se u

direktnom kontaktu izvuku vaţne informacije. Zbog znanja i stručnosti, često su

učesnici angaţovani od strane kompanija ili vlada radi pribavljanja informacija.

Direktne posete su dugo vremena bile vredan izvor informacija iz tehnoloških ili

proizvodnih kompanija. Posetioci su obučavani kako da doĎu do vrednih informacija

namernim ulaskom u zabranjene zone, nedozvoljenim fotografisanjem ili

postavljanjem pitanja izvan dozvoljenih okvira.

Kopanje po smeću predstavlja još jedan odličan izvor raznih podataka, kao što su

bačeni dokumenti, zabeleške ili slično. Ovo je sasvim legalno zato što se odbačena

stvar ne smatra ničijim vlasništvom. Naravno, ukoliko se kanta za smeće nalazi u

ograĎenom prostoru bez dozvole ulaska, onda to predstavlja krivično delo. Iz ovog

izvora se često mogu izvući veoma vredne informacije,

Nelegalni načini pristupa informacijama

Iako predstavljaju samo mali deo ekonomskih obaveštajnih podataka, podaci dobijeni na

nelegalan način su često najvredniji, pošto su toliko vaţni da se do njih ne moţe doći

legalnim putevima. Najčešće ih pribavljaju:

Organizovani kriminal je postao vrlo čest način za pribavljanje informacija iz

preduzeća. Globalizacija biznisa je omogućila i neke nove trans-nacionalnih oblike

kriminala. Tako se kriminalci ne libe da pritiskom i ucenama na poslovne ljude uĎu u

najveće kompanije, i svojom snagom i moći, koja je često veća od lokalnih vlasti,

predstavljaju veliku opasnost za biznis i industriju6.

Nezavisni preduzetnici uključuju nezavisne ili slabo povezane osobe u ekonomskoj

špijunaţi. U suštini, radi se o privatnim detektivima koji su unajmljeni od strane

kompanija radi pribavljanja informacija koje kompanija unajmljivač smatra

potencijalno korisnim za sebe. Ovi ljudi , u zavisnosti od svoje pohlepe za novcem,

6 http://www.docstoc.com/docs/35700996/Economic-Espionage-and-Trade-Secrets, 16.05.2010

http://www.docstoc.com/docs/35700996/Economic-Espionage-and-Trade-Secrets

11

se ne libe i teţih povreda zakona radi pribavljanja traţene ,, robe''.

Bez obzira ko je lice koje pribavlja informacije, postoje nekoliko načina na koje kompanije ili

čak strane vlade pribavljaju informacije:

Zaposleni (insajderi) sa pravom pristupa predstavlaju veliki bezbednosni problem

za kompanije. Po nekim istraţivanjima, preko 75% ekonomske špijunaţe se obavlja

preko insajdera, osoba koje dolaze iz same firme ili imaju pristup osetljivim

podacima. Naravno, postoji odreĎen broj ljudi koji nenamerno odaju tajne koje ne bi

smeli. OdreĎen broj informacija se odaje prilikom neobaveznih ćaskanja uz piće posle

posla, kada paţnja popušta i ljudi su skloniji da kaţu više nego što bi smeli. TakoĎe se

koristi izmamljivanje informacija od strane obučenih profesionalaca, koji na posredan

i vešt način zbunuju ţrtvu i navode je da oda stvari koje inače ne bi. Ovo se naziva

socijalni inženjering, i iako samo po sebi nije krivično delo, moţe biti uvod u dalja

krivična dela.

Infiltracija među zaposlene predstavlja dobar način za špijunaţu. Pošto se bez većih

teškoća u velikom broju slučajeva moţe ući unutar subjekta špijunaţe pomoću

falsifikovanih-laţnih dokumenata, ovim pristupom je stepen uspeha špijunaţe

drastično povećan.

Regrutacija zaposlenih je jedan od najefikasnijih načina špijunaţe. Jednom kada se

insjader ili ,,krtica'' regrutuje pomoću mita ili nekog drugog načina, moţe mu se traţiti

posebna vrsta informacija, a ne sve na šta naiĎe. Sakupljač informacija ne treba da

bude fokusiran na izvršne direktore ili istraţivače, već će se mnogo više postići

regrutacijom niţeg osoblja, kao što su sekretarice, računarski tehničari ili čak i osoblje

odrţavanja. Ovde postoje dve prednosti: niţi nivoi zaposlenih su mnogo manje

sumnjivi, a često imaju veći pristup informacijama, i njihova cena moţe biti mnogo

niţa, a volja za saradnjom mnogo veća nego recimo generalnog menadţera. Ovaj

način špijunaţe je prilično lak, jer jedan broj zaposlenih i na svoju ruku krade

informacije radi dalje prodaje, dok su drugi nezadovoljni odnosom prema njima i kao

stvoreni za ovakvu vrstu saradnje.

12

Kompjuterski upadi predstavljaju još jedan, veoma čest, način za pribavljanje

informacija. S obzirom da se računari sve više koriste za obradu i skladištenje

podataka, sve je veći broj ,, upada'' u sisteme korporacija radi nelegalnog pribavljanja

informacija. Dok jedan broj takozvanih hakera radi ovo iz čistog sporta ili mrţnje

prema globalizaciji ili multinacionalnim kompanijama, postoje i profesionalci koji

kradu informacije radi prodaje na crnom trţištu. I konkurentske kompanije i

obaveštajne sluţbe unajmljuju ovakve profesionalce radi provaljivanja u tuĎe

informacione sisteme. Računa se da je preko 90% kompanija bilo bar jednom ţrtva

upada u informacioni sistem, dok su direktni gubici samo u 2002 godini iznosili preko

170.000.000 dolara zbog kraĎe informacija7.

Provale i krađe predstavljaju tradicionalan način za pribavljannje obaveštajnih

podataka. Iako se u većini slučajeva radi o fizičkoj kraĎi dokumenata, prilikom koje

se oni otuĎuju, moţe se desiti da provalnik samo fotografiše ili umnoţi traţeni

dokument, tako da ţrtva i ne zna da je pokradena i normalno nastavlja rad na projektu,

što konkurenciji omogućava praćenje razvoja i dalje informacije. Ovaj način je obično

povezan sa ostalim načinima ekonomskog obaveštavanja.

Elektronski nadzor se sve više koristi kako tehnika napreduje, pošto je moguće

izdvojiti jedan glas izmeĎu hiljada na stadionu ili prisluškivati mobilni telefon ţrtve.

Dok je ranije ova oprema bila ekskluzivitet drţavnih obaveštajnih sluţbi, danas je

moguće za malo novca kupiti najkvalitetniju opremu za prisluškivanje i nadzor.

Kao što se vidi, širok je dijapazon sredstava i tehnika za dolaţenje do informacija. Neke su

legalne, neke ne ali s obzirom na ţestinu današnje trţišne utakmice, ne treba se zavaravati da

svaka kompanija kojoj su potrebne informacije neće pribeći svakom načinu da bi došla do

njih, bio on legalan ili ne. Tradicionalne trţišne utakmice se pretvaraju u prave ratove, i tu cilj

opravdava svako sredstvo, te svaka kompanija mora da misli prvenstveno na sopstvenu

bezbednost.

Zaštita od špijunaže

7 http://www.docstoc.com/docs/35700996/Economic-Espionage-and-Trade-Secrets, 16.05.2010


13

Zaštita poverljivih podataka od špijunaţe ili kraĎe je kritično vaţna za organizacije koje ţele

da zadrţe svoju konkurentnost i nadmoć na trţištu. Računa se da preko 70% vrednosti

tipičnog malog ili srednjeg preduzeća predstavljaju njegovi intelektualni resursi- znanje,

tehnologije, zaposleni ili know-how, ali koliko zaposlenih zaista zna i razume šta je to

poslovna tajna8 ? Svaka kompanija koja razmišlja ,, korak unapred'' bi trebalo da oformi

poseban tim koji će se baviti integracijom i upravljanjen trima stubovima tradicionalne

bezbednosti: fizičkom bezbednošću, IT bezbednošću i upravljanjem rizicima. Naravno, da bi

kompanija izbegla da bude ţrtva ekonomske špijunaţe, moraju se preduzeti tri obavezna

koraka:

Identifikovanje poslovne tajne predstavlja prvi vaţan korak u zaštiti od ekonomske

špijunaţe. Jer da bi se poslovna tajna mogla štititi, mora se prvo prepoznat i

dokumentovati. Tek kada se proceni njena trţišna vrednost, moguće je preduzeti

korake radi kreiranja programa njene zaštite, što nije uvek lako. Veliki deo problema

je to što većina zaposlenih ne ume da prepozna šta bi moglo predstavljati poslovnu

tajnu. Osetljivi delovi, kao što su know-how i nove tehnologije su veoma ranive

prema kraĎi. Poslovna tajna koja nije dokumentovana je još uvek ovde, ali je

nezaštićena. Zato je zadatak tima za zaštitu da razvije i primeni tehnike i postupke

koji omogućavaju zaposlenima da prepoznaju poslovnu tajnu i aktivnije učestvuju u

njenom upravljanju i čuvanju.

Upravljanje rizicima ili preduzimanje razumnih mera da bi se izbeglo špijuniranje. S

obzirom da se mnogo poslovnih tajni preduzeća moţe naći u ličnim računarima

zaposlenih, elektronskim porukama ili raznim internim dokumenima, tim zaduţen za

bezbednost mora da razume kao se poslovne tajne upotrebljavaju, kako im se pristupa,

kako se unose i iznose iz kompanije. Kada potpuno ovladaju putanjama poslovnih

tajni, mogu kreirati sistem koji će klasifikovati, arhivirati ili uništavati iskorišćene

poslovne tajne bez bojazni da će one da padnu u pogrešne ruke. Naravno, da bi se ovo

postiglo, tim mora imati neograničen pristup tajnama i sistemu, što znači da u njemu

moraju biti ljudi od vrhunskog poverenja.

8 S.Fink. Sticky fingers : managing the global risk of economic espionage, USA, 2005, str. 223

14

Obuka zaposlenih kako da čuvaju poslovnu tajnu. Čuvanje poslovne tajne je od

vitalnog značaja za ekonomsku stabilnost preduzeća. Bez jasnog i kvalitetnog plana o

čuvanju poslovnih tajni postoji rizik da zaposleni, koji napuštaju kompaniju, svesno

ili nesvesno sa sobom ponesu veoma vaţne poslovne tajne. Naknadno dokazivanje

odgovornosti je teško, a posledice po kompaniju mogu biti ponekad katastrofalne, a

po pravilu veoma skupe. Zato je mnogo jednostavnije i efikasnije da se poslovna tajna

jasno identifikuje, a zaposlenima jasno predoči njena vaţnost i vrednost. Jednom kada

su pravilno informisani, zaposleni poklanjaju mnogo veću paţnju čuvanju poslovne

tajne. Naravno, ne treba zapostaviti ni ostale komponente, kao što je fizička

bezbednost podataka preduzeća, kao i IT zaštita, jer su tu rizici mnogo apstraktniji za

većinu zaposlenih koji ne razumeju funkcionisanje informacionih sistema, a jedan

kvalitatn profesionalac moţe napraviti veću štetu nego grupa lopova koja fizički

upadne u kompaniju. Naravno, bezbednosni tim jeste odgovoran za pravljenje

kvlitetnoih i primanljivih programa zaštite, ali je odgovornost svih zaposlenih da te

programe primenjuju, da bi se osigurala nihova uspešna primena. Tako se na radnim

mestima razvija jedna opšta kultura bezbednosti, gde je svako upoznat sa time koja je

to poslovna tajna kojom raspolaţe i kakva je njgova odgovornost u odnosu na nju.

Naravno, jednom napravljen i implementiran program nije garant sigurnosti, već se on

mora stalno prilagoĎavati, a zaposleni neprestano učiti i trenirati bezbednosnoj

kulturi.

3.Škole ekonomske špijunaže

Do sada smo spominjali opšte principe ekonomske špijunaţe i zaštite od špijunaţe. MeĎutim

, sve velike ekonomije su razvile svoje posebne sisteme ekonomske špijunaţe, ili čak i

posebne škole za obuku ekonomskih obaveštajaca, takozvane ,,škole za ekonomsko

15

ratovanje''. Pogledaćemo pojedinačno pristupe ovom segmentu od strane nekoliko vodećih

drţava.

Sjedinjene američke države

Kao jedina stvarna supersila, u vojnom i ekonomskom smislu, Amerika je tokom celog 20.

veka prednjačila u domenu ekonomske špijunaţe. Naravno, pošto su američke firme vodeće u

tehnološkim pronalascima, uvek je prisutna realna opasnost od špijunaţe, koja se

svakodnevno dešava. Veliki problem u ovome predstavlja američka transparenstnost, koja

omogućava strnim obaveštajnim elementima da skoro 90% traţenih informacija dobiju iz

legalnih izvora, bez korišćenja nelegalnih načina. Meta su kako civilne, tako i vojne

tehnologije, a špijuniraju svi, bez razlike, kako neprijatelji tako i saveznici. Prisutnost

špijunaţe američkih kompanija je tolika, da se računa da SAD godišnje gube izmeĎu 100 i

250 milijardi dolara9 zbog konkurentskih špijunskih aktivnosti. Za vreme takozvanog

,,hladnog rata'' protiv SSSR-a američka obaveštajna delatnost je bila usmerena preteţno na

vojne kapacitete i tehnologije, da bi se u vremenu posle toga polako prebacivala u sferu

ekonomske špijunaţe. Priličan zaokret u tome predstavlja pobeda Bila Klintona na

predsedničkim izborima 1992. On formira Nacionalni Ekonomski Savet, čija je preteţna

uloga poboljšanje kompetitivnosti u amerićkoj trgovini i privredi10

. Paţnja se usmerava na

razvijajuća nova trţišta, a prikupljanje ekonomskih podataka postaje jedan od najvaţnijih

zadataka obaveštajnih sluţbi. Ohrabruju se kompanije da dobijene obaveštajne podatke dele

izmeĎu sebe radi sveukupnog poboljšanja kompetitivnosti, dok CIA izdaje Dnevni brifing

ekonomske špijunaže, u kojem su sadrţani podaci dobijeni ekonomskom špijunaţom. Još

jedna stvar koju američka vlada sprovodi je agresivno lobiranje kod stranih drţava u korist

američkih kompanija, radi dobijanja unosnih poslova. Kao krajnje sredstvo se upotrebljava

vojna moć, tamo gde druga sredstva zakaţu. Problem koji postoji u američkoj privredi jeste

kultura, koja forsira individualizam, tako da se često razilaze lični i drţavni ciljevi, što

oteţava postizanje jedinstvenih ciljeva. U poslu ekonomske špijunaţe su uključene sve



16

obaveštajne strukture: CIA, NSA, vojne agencije, špijunski sateliti vojske, kao i sistemi za

prisluškivanje kao što je Echelon. Preko ovih visokotehnološih vlada SAD-a svakog dana

skuplja i analizira milijarde informacija, iz kojih se izdvajaju bitne i kao takve dostavljaju

kompanijama koje bi mogle imati koristi od njih.

Japan

Japan po mnogo čemu predstavlja specifičnost u ekonomskoj špijunaţi. Zemlja koja je iz II

svetskog rata izašla razorena, sa ogromnim gubicima i dve atomske bombe bačene na nju,

brzo se izdigla i počela da predstavlja ozbiljnog igrača na svetskoj ekonomskoj sceni. Glavne

razloge ovome treba traţiti u nekoliko specifičnosti. Japan je totalno drugačija zemlja od

zapadnih drţava. Udaljenost od ostalih drţava, poseban jezik i kultura samo su neki od njih.

U Japanu je oduvek prisutan visok patriotizam, a japanska elita je na vreme shvatila da je

jedini put oporavka Japana- ekonomski oporavak zemlje. Japanski menadţment ima

jedinstven pristup upravljanju preduzećima, gde se svaki zaposleni oseća kao deo porodice i

apsolutno je lojalan jednoj zajedničkoj ideji- osvajanju svetskog trţišta. U Japanu su

isprepletani mnogobrojni činioci ekonomskog razvoja zemlje: MITI (Ministarstvo za

meĎunarodnu trgovinu i industriju), JETRO (Japanska spoljno trgovinska organizacija), kao i

najveće kompanije, sindikalne organizacije i obaveštajne sluţbe.

Dve osnovne odlike japanske ekonomske špijunaţe jesu:

Intenzivno korišćenje informacija u ofanzivnoj politici industrijskog razvoja, kao i

pristup konkurentskim saznanjima

Dinamično upravljanje tajnama uz jasno označavanje strategijskih tajni koje se štite

po svaku cenu od ostalih država.

Osnovu čini deljivost informacija, koja je sveprisutna, jer doprinosi zajedničkim ciljevima.

TakoĎe se velika paţnja poklanja uticajnosti u svetu, lobiranju, a za ekonomsko obaveštajca

se koristi svaki Japanac u bilo kojoj zemlji u svetu koji moţe da bude od koristi.

Japanska Macušita škola za biznis i menadžment , u kojoj se školuje poslovna elita Japana, i

koja predstavlja najbolju ustanovu te vrste, garantuje Japanu dugoročnu prednost na polju

17

ekonomske obaveštajnosti, jer kvalitetan kadar, uz kulturu jedinstva i zajedničkog cilja, je

siguran garant za to.

Francuska

Francuska je prva u svetu osnovala školu za obučavanje ekonomskih obaveštajaca, nazvavši

je Škola za ekonomsko ratovanje.Francuzi imaju nakoliko stotina agenata angaţovanih u

industrijskoj špijunaţi u korist drţave, koje zovu Generali spoljne bezbednosti. Oni su jedina

drţava koja u ekonomskom obaveštajnom ratu nema problema da se zameri čak i SAD-u, od

kojih svi zaziru. Osnova francuske ekonomske špijunaţe je ekonomska odbrana zemlje.

Kompanijama se daje velika autonomija, a istovremeno se stimulišu da razmenjuju iskustva i

podatke zarad zajedničkog napretka, kao i stvaraje zajedničkih informacionih mreţa.

Predstavljaju glavnog obaveštajnog protivnika za SAD u Evropi. Glavna sluţba je DGSE

(Generalna direkcija spoljne bezbednosti).

Izrael

Glavna institucija ekonomske špijunaţe je LAKAM (Kancelarija za specijalne zadatke), što

je pandan za špijunske zadatke. Iako saveznici SAD-a, ne libe se špijunskih operacija protiv

njih. Najveći uspeh predstavlja kraĎa obogaćenog uranijuma od SAD-a, što im je omogućilo

da razviju sopstveno nuklearno naoruţanje, koje je glavni garant opstanka drţave Izrael meĎu

neprijateljskim arapskim drţavama. Naročito kradu vojnu tehnologiju.

Kina

Predstavlja narastajuću ekonomsku i obaveštajnu snagu. Uz mreţu od preko 70.000 ljudi

uključenih u obaveštajni rad pod okriljem ISTIC (Institut za naučnu i tehnološku informaciju

18

Kine). Poslednjih deset godina špijuniraju posebno SAD, i to u sferi visokih tehnologija

poput računarskih i kosmičkih. Poseban slučaj je ubacivanje agenta u Los Alamos, američku

laboratoriju za razvoj nuklearnog oruţja, što se do tada smatralo nemogućim. Veliki problem

predstavlja kineska piraterija poznatih robnih marki, čime se krši pravo intelektualne svojine.

Da bi naterali kineze da poštuju meĎunarodne zakone, primili su Kinu u STO (Svetsku

trgovinsku organizaciju), ali to nije rešilo problem, koji je sveprisutan zahvaljujući

prvenstveno odličnoj obaveštajnoj sluţbi, koja je sposobna da pribavi informacije o

bukvalnom svakom proizvodu koji zanima kinesku privredu.

4.Zaštita zemalja u tranziciji

Za razliku od ekonomski razvijenih drţava, kod zemalja u razvoju, posebno u zemljama u

tranziciji, kao što je i naša, ekonomska špijunaţa je, s jedne strane, meĎu preduzećima i

preduzetnicima veoma malo poznata, dok je sa druge strane omraţena, jer kod mnogih još

uvek podstiče negativne konotacije povezane sa radom drţavnih/vladinih klasičnih

obaveštajno-bezbednosnih sluţbi iz prošlosti, kao i danas11

. Zemlje u tranziciji su manje ili

više tehnološki zaostalije u odnosu na razvijene zemlje, što uslovljava poseban pristup

njihovoj špijunaţi. Svaki vid špijunaţe se vrši radi sticanja odreĎene prednosti nad

konkurencijom, dok kod zemalja u razvoju i tranzicionih zemalja ona ima i ulogu vršenja

pritiska radi ostvarivanja ciljeva drţava ili njihovih kompanija. Moglo bi se reći da na

globalizovanom svetskom trţištu vladaju zakoni pravog ekonomskog ratovanja, gde, po

pravilu, velike svetske sile, odnosno njihove transnacionalne korporacije, gutaju male i

nedovoljno razvijene zemlje12

. Neretko se pribegava i pravom ratu, koji se vodi klasičnim


2010, str. 92


19

ubojnim sredstvima. Najčešće se radi o vojnim intervencijama, koje se pravdaju zštitom

sopstvenih interesa, kojima se dodaju razlozi tipa zaštite demokratije, sprečavanja

humanitarnih katastrofa itd. Pokazalo se da je vrlo efikasno koristiti graĎanske ratove zarad

ostvarivanaj ciljeva, jer su mnogo jeftiniji od klasičnog ratovanja, a nema ţrtava meĎu

sopstvenim narodom, već ginu pripadnici takozvanih ,, paravojski ''. Ovakav vid ratovanja

primenjuje SAD u sklopu svoje koncepcije rat po nižoj ceni. Koriste se sukobi niskih

intenziteta, poput nedavnih ratova na Blakanu, gde se finansira jedna strana, koja će nakon

pobede da obezbedi ostvarivanje ciljeva finansijera. Da bi se još više smanjili troškovi

ratovanja, oni se dele na više učesnika, koji nisu zvanično u ratu, ali novčano potpomaţu

jednu stranu zarad sopstvenih interesa. Drugi, veoma efikasan metod ekonomskog ratovanja,

predstavljaju sankcije. Sankcije mogu biti razne prema sadrţaju: verske, političke, sportske,

ekonomske, vojne itd. Najznačajnije su ekonomske, vojne i političke sankcije. Sankcije mogu

biti uvedene od strane pojedinih drţava ili meĎunarodnih institucija, kao što su bile sankcije

protiv SR Jugoslavije, koje je uveo Savet bezbednosti UN 1991 godine. Sve sankcije se

preduzimaju u cilju izolacije i slabljenja ciljane drţave, da bi se oslabila privreda i

onemogućilo funkcionisanje političkog sistema i društvene delatnosti. Ovim se direktno slabi

sposobnost drţave za ratovanje, dok se druga strana indirektno ili čak direktno pomaţe, tako

da se ovim moţe uticati na ishod rata, jer su one podrška onoj strani u ratu koja ima naklonost

velikih sila. Naravno da sankcije mogu biti upotrebeljene i protiv drţava koje nisu krive, a

sve zarad postizanja globalnih ciljeva. Izlišno je reći da u ovakvim prilikama najviše trpi

civilno stanovništvo. Razlozi za uvoĎenje sankcija, osim rata, mogu biti i suprotstavljanje

uvoĎenju carinskih ili drugih propisa koje propisuju meĎunarodne isnstitucije, kao i

mehanizam jednostranih barijera u svetskoj trgovini. One mogu biti nametnute od strane

jedne zemlje, grupe zemalja ili interesnih grupacija, koje imaju uticaja na članove Saveta

bezbednosti UN, tako da Organizacija UN postaje instrument u rukama svetskih sila. Iako

sankcije predtsavljaju prvenstveno kaznenu meru, koja ima za cilj da ekonomski oslabi

pogoĎenu drţavu, ima primera da se pribegava i tzv pozitivnim sankcijama, kada se ţeli neka

zemlja nagraditi ili pozitivnim ekonomskim uticajem privoleti na saradnju.

2010, str. 19

20

NEGATIVNE SANKCIJE

Trgovina Kapital

embargo

bojkot

povećanje carinskih tarifa

diskriminacijske carine/nepovoljno/

oduzimanje statusa najpovlašćenije nacije

crna lista

kvote za uvoz i izvoz

damping

sprečavanje kupovine

pretnje gore navedenim

zamrzavanje aktive

kontrola uvoza i zvoza

uskraćivanje pomoći

oduzimanje vasništva nad svojinom

taksacija/nepovoljno/

odlaganje dugova meĎ.org.

pretnja gore navedenim

POZITIVNE SANKCIJE

Trgovina Kapital

uvozne olakšice/povoljno/

obezbeĎivanje statusa najpovlašćenije nacije

smanjivanje carinskih tarifa

neposredna kupovina

subvencije za uvoz i izvoz

produţavanje licence za uvoz i izvoz

obećanja gore navedenog

obezbeĎivanje pomoći

garancije za ulaganja

podsticanje posebnog uvoza ili izvoza

kapitala

taksacija/povoljno/

obećanja gore navedenog

Krajnje su različiti razlozi za uvoĎenje sankcija protiv pojedinih zemalja. Takvi su bili

uvoĎenje rasističih zakona i reţima aparthejda ( Juţna Afrika), savez sa drugom velikom

silom koja se proglasi pretnjom po nacionalne interese ili neprihvatljivost unutrašnjeg

ureĎenja ( Kuba), agresija na susednu zemlju ( Irak), neprihvatanje izabranog predsednika (

Haiti), sumnja na posedovanje nuklearnog ili henmijskog oruţja ( Irak, S.Koreja, Iran),

21

suprostravljanje nasilnoj secesiji dela svoje teritorije ili navodno kršenje ljudskih prava(

SFRJ i SR Jugoslavija)13

. Ovo su samo neki od razloga koji mogu biti korišćeni kao izgovor

za uvoĎenje sankcija nekoj drţavi. TakoĎe je vrlo prisutna instrumentalizacija raznih

meĎunarodnih institucija, globalnog ili lokalnog karaktera, koja ide čak do zloupotrebe

humanitarnih organizacija, koje se koriste radi doturanja oruţja i municije jednoj strani, ili

radi stvaranja slike navodnih humanitarnih katastrofa, koje bi opravdale vojne intervencije na

suverene drţave. Osim ekonomskog ratovanja na nivou i od strane drţava, poslednjih godina

se sve više u prvi plan nameće jedan drugi činilac ekonomskog rata protiv tranzicionih

zemalja, a to su transnacionalne kompanije. One svoju globalnu moć ostvaruju putem

kontrole tri najznačajnija trţišta: trţišta roba i usluga, finansijskog trţišta i trţišta

informacija14

, koje polako počinje da bude najvaţnije od ova tri. TakoĎe, značajan deo izvoza

tranzicionih zemalja, kao i veliki broj radnih mesta zavisi upravo od ovih kompanija. Zato je

veoma bitno da drţave imaju što više podataka o ovim kompanijama koje posluju kod njih,

da bi u eventualnim pregovorima mogle da zauzmu pravilnu poziciju. Nedostatak informacija

je napravio problem Indiji, koja je precenila svoje pregovaračke pozicije sa Coca-colom i

IBM-om, koji su otišli sa trţišta Indije, nanevši time ekonomiji Indije mnogo veću štetu nego

što su pretrpeli sami. Zbog toga tranzicione zemlje treba maksimalno da iskoriste svoje

pregovaračke pozicije, da sklopljeni ugovori budu na obostranu korist: kompanija dobija

trţište, a drţava radna mesta i mogućnost da obuči kvalitetan kadar, kao i da dobije dodatne

investicije u vidu projekata za zaštitu ţivotne sredine i slično.

Veliki problem za sve tranzicione zemlje predstavlja sam proces globalizacije svetske

privrede, jer on sluţi kreiranju ekonomske politike savremene drţave15

. To se naročito odnosi

na male zemlje ili one u razvoju, pošto njih prisiljavaju da se prilagode razvijenim zemljama,

obimom i tempom proizvodnje. Današnji ekonomski poredak je posledica globalizacije


2010, str. 27


2010, str. 29


2010, str. 97

22

privrede, a naročito finansijskih trţišta. MeĎunarodne finansijske institucije predstavljaju

osnovu svetskog ekonomskog poretka, kao što su MMF (MeĎunarodni monetarni fond), SB

(Svetska banka), STO (Svetska trgovinska organizacija). Sve njihove odluke se donose

glasanjem, a broj glasova svakog člana je uslovljen kvotama u MMF-u ili brojem akcija u

SB-u. Pošto najveći imaju najviše glasova, a najveća je SAD, lako se moţe zaključiti čijim

ciljevima se podreĎuje politika navedenih institucija. Svetska banka je odreĎena za

dugoročnu finansijsku pomoć drţavama u razvoju, i daje kredite za razvoj, dok je MMF

institucija čija je uloga kratkoročna pomoć drţavama za prevazilaţenje platno-bilansnih

problema i stabilnost kursa valuta. MMF kao uslov za davanje kredita uvek traţi od drţava da

uspostave ravnoteţu platnog bilansa u zemlji, da se ograniči javna potrošnja i da se poveća

fiskalna disciplina. Ovo uvek dovodi do pada proizvodnje i standarda graĎana. Paradoksalna

stvar je da je svaka tranziciona zemlja, koja je prihvatila savete MMF-a, reforme završila sa

mnogo većim problemima nego što ih je počela (Argentina), dok su drţave koje nisu htele da

primene tzv. ,,Šok terapiju'', koju predlaţe MMF, uspevale da reše svoje probleme i da

povećaju proizvodnju i razvoj. Njaveća opasnost od MMF-a je u tome što drţave , mahom u

tranziciji, prihvatanjem uslova za dobijanje kredita, padaju u duţničko ropstvo, kada je

nemoguće servisirati dugove prema kreditorima u inostranstvu, jer iznos dugova višestruko

nadmašuje vrednost izvoza drţave. MMF je osnovan sa ciljem pomoći nerazvijenim i

drţavama u tranziciji, ali je kasnije potpao pod uticaj najjačih članova, i umesto da brine o

razvoju tranzicionih zemalja, osnovna stvar je da se zaštite interesi kreditora, bez obzira na

stanje korisnika kredita. Svim drţavama je propisivan isti program oporavka i reformi, koje

nigde nisu dale rezultate, već u po pravilu gurnule zemlje u dugogodišnje ekonomske

probleme ili čak duţničko ropstvo. Svako ko ţeli kredit od MMF-a mora da prihvati paket

reformi, koje onemogućavaju zemljama u tranziciji da koriste mere zaštite domaćeg trţišta i

proizvodnje, što dovodi do uništavanja privrede konkurencijom transnacionalnih kompanija.

Drţava ne moţe da servisira svoje dugove, onda MMF dalju finansijsku pomoć uslovljava

privatizacijom preduzeća, koja bivaju kupljena od strane najvećih korporacija, što dovodi do

gubitka velikog broja poslovnih tajni preduzeća prostom akvizicijom. Iz preostalih preduzeća

se isisavaju kvalitetni kadrovi, kojima se nude bolji uslovi za rad i zarade. To dovodi do još

većeg pada kvaliteta u proizvodnji, gubi se trţišna utakmica, preduzeća se zatvaraju i

23

nezaposlenost raste. Praksa je pokazala da su tranzicione zemlje, koje su odbile reforme

MMF-a najbolje prošle. Primer je Slovenija, koja je u startu odbila pomoć i danas predstavlja

najbolje stojeću bivšu tranzicionu zemlju. Poljska je 1994 prekinula sa reformama po nalogu

MMF-a, a Rusija 1998, i obe su posle toga ostvarile privredni rast suprotno najavama

stručnjaka iz MMF-a.

5.Zaključak

Nema sumnje da ekonomska obaveštajna aktivnost predstavlja veliki izazov za zemlje u

tranziciji, u nekim slučajevima i veliku opasnost. Zbog toga je potrebno da se dobro odrede

strateški ciljevi u ovoj oblasti, i da se na njihovom ostvarivanju postigne pun konsenzus svih

relevantnih činilaca, kao što su drţavni organi, obaveštajne sluţbe i ekonomski činioci

drţave. Jedna od ključnih stvari u kojoj tranzicione zemlje mogu ostvariti kompetitivnost sa

velikim igarčima jeste baš ekonomska obaveštajnost, zahvaljujući dobrim obrazovnim

ustanovama i iskusnim obaveštajnim sluţbama, ali iza toga mora da stane prvenstveno drţava

sa svojim kapacitetima, da se donese jasna strategija dugoročnog razvoja, i da se se odrede

prioritetni ciljevi unutrašnje i spoljne politike. Ekonomska obaveštajnost postaje primarna

funkcija kako zvaničnih drţavnih organa, kao što su ambasadori ili konzuli, tako i

obaveštajnih elemenata. Tu drţava mora jasno da odredi svoje ciljeve i da radi na njihovom

punom ostvarivanju, da bi u sve većoj i oštrijoj trţišnoj utakmici mogla da izbori sopstveno

mesto zarad kompetitivnosti sa jačim igračima na globalnom trţištu. Slepo prihvatanje uslova

koje odreĎuju meĎunarodne institucije, zarad navodnih ,,reformi'', moţe drţavu skuplje

koštati nego da se osloni na sopstvene snage i posle par godina krize ostvari zdrav privredni

rast. Treba uvek imati na umu da su meĎunarodne institucije odavno izgubile ulogu koja im je

prvobitno bila namenjena, a to je pomoć zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Danas

su one servis najjačih privreda sveta, uključujući tu i transnacionalne kompanije,koje sluţe da

bi manjim i slabijim drţavama nametale trţišne uslove koji pogoduju samo jakim i

razvijenim privredama. Ovim putem se tranzicione zemlje u startu onemogućavaju za trţišnu

24

utakmicu, pretvarajući se na taj način u moderne kolonije i čisto trţište za privrede razvijenih.

Jedno od mogućih rešenja bi bilo da se meĎunarodna finansijska pomoć koristi prvenstveno

za osnaţivanje i reformu institucija zemalja u tranziciji, koje bi posle teret teških ekonomskih

reformi mogle da iznesu same, bez dozvoljavanja preteranog uplitanja stranih institucija.

TakoĎe je potrebno da tranzicione zemlje prvenstveno ulaţu u obrazovanje. Već je spomenuto

da informacija postaje jedan od ključnih resursa privrede, a u budućnosti će se to samo

povećavati, jer znanje u ljudski resursi predstavljaju jedan od najvaţnijih činilaca razvijenih

privreda. Opasnost za zemlje u tranziciji je i odliv mladih, kvalitetnih i školovanih stručnjaka,

čime privreda zemlje gubi dvostruko: prvo što školovanje kvalitetnih stručnjaka mnogo košta,

a posle toga jer ti stručnjaci ne doprinose ekonomiji sopstvene zemlje već neko drugi dobija

vrhunski ljudski resurs bez ulaganja. Isto tako se mora obratiti paţnja na privatizaciju

ključnih preduzeća u drţavi, kao što su telekomunikaciona, elektromreţa ili transportna.

Poklanjanje sopstvenih zaštićenih kanala komunikacije na upravljanje stranoj kompaniji

znači omogućiti sopstveno špijuniranje bez napora, što ni jedna drţava ne sme sebi da

dozvoli. Zato se mora napraviti balans izmeĎu onoga što se mora prihvatiti zarad interesa

drţave, a šta predstavlja samo očigledan interes neke svetske sile ili kompanije, koje se,sa

kvalitetnim diplomatskim i ekonomskim kadrom koji vodi pregovore, moţe rešiti i

odbijanjem ili delimičnim prihvatanjem bez opasnosti od izazivanja štete po interese drţave.

25

Literatura:

1. Nešković,S., Ekonomska diplomatija i socijalna ekologija kao post

moderne obrazovne discipline, Beograd: CESNA B, 2009

2. Nešković,S., Poslovna diplomatija u procesu decentralizacije i

regionalizacije kao nacionalni interes Republike Srbije, Kragujevac:

CESNA B, Grad Kragujevac, Ekonomski fakultet, 2009

3. Nešković,S., Ekološki menadţment, Beograd : Visoka škola za poslovnu

ekonomiju i preduzetništvo, 2010

4. Nešković, S., Ekologija i upravljanje ţivotnom sredinom, Banja Luka:

Univerzitet APEIRON, CESNA B, 2009

5. Nešković, S., Predavanja za studente na FIMEK-u, Univezitet Privredna

Akademija, Novi Sad, 2010

6. Petrović, Z.P., Ekonomska špijunaţa, Beograd: Draslar partner, 2005

7. http://www.docstoc.com/docs/35700996/Economic-Espionage-and-Trade-

Secrets, 16.05.2010

8. www.fas.org/irp/threat/handbook/economic.pdf

18.05.2010



http://www.fas.org/irp/threat/handbook/economic.pdf

26

Documents

Međunarodna ekonomska špijunaža i zaštita zemalja u tranziciji