Neki Aspekti Oslovljavanja u Govoru Dece Predskolskog Uzrasta

NEKI ASPEKTI OSLOVLJAVANJA U GOVORU DECE PREDKOLSKOG UZRASTA

NEKI ASPEKTI OSLOVLJAVANJA U GOVORU DECE PREDKOLSKOG UZRASTA

Ivona iberg i Svenka Savi

1. UVOD

Oslovljavanje je jedan od verbalnih naina zapoinjanja razgovora sa sagovornikom i osnovna mu je funkcija uspostavljanje kontakta (skretanje panje, zadravanje sagovornika u razgovoru, itd.). U funkciji oslovljavanja najee se u jezicima upotrebljava lino ime sa ili bez termina za oznaavanje rodbinskih odnosa (Miro, tetka Miro), nadimci, line zamenice Ti / Vi, zatim titule sa prezimenom ili bez njega (doktore, doktore Petroviu). Situacija je u tom pogledu drugaija u razliitim jezicima. U ovom radu interesuje nas samo kako deca oslovljavaju odrasle i vrnjake u svojoj sredini. Kako odrasli oslovljavaju decu bie predmet posebnog rada.

Hronoloki posmatrano, opisi sistema za oslovljavanje u jezicima bili su podstaknuti radom amerikih psihologa Rogera Browna i Alberta Gilmana (1960). Na materijalu iz razliitih jezika (neto podataka navodi se za srpskohrvatski jezik) autori su pokuali da daju neku vrstu tipologije oslovljavanja u odnosu na dva osnovna semantika kriterija: solidarnost (solidarity) i autoriteta ili moi (power). drugi kriterij se moe objasniti na sledei nain. U svim drutvenim zajednicama neki imaju mo ili autoritet nad drugim, bilo zato to su vii u unapred datoj socijalnoj hijerarhiji, bilo zato to su, po bilo kojem drugom kriteriju, u nadreenom statusu u odnosu na njih. Znaenje solidarnosti odnosi se na drutvenu distancu sagovornika. Neki ljudi se oseaju intimnijima, bliima, bilo zato to su ili zajedno u kolu, zajedno studirali ili bili u vojsci, bilo zato to pripadaju istoj porodici, istoj partiji itd. Ukoliko je takva distanca vea, sagovornici e se meusobno oslovljavati tako da distanca meu njima doe do izraaja u govoru. Dimenzija solidarnosti se moe zamisliti kao kontinuum na kojem postoje razliiti sluajevi. Razliiti faktori utiu na to da se kriterij solidarnosti u potpunosti ostvaruje, a pre svega faktori interpersonalne verbalne komunikacije.

Nakon ovog rada Browna i Gilmana novi podaci iz razliitih jezika (up. D.I. Slobin, 1963. za jevrejski jezik; Friedrich, 1972. za ruski; Paulston, 1976. za vedski; Lambert, 1972. za francuski jezik u Kanadi, itd.) i iz razliitih govornih situacija specifinih za odreene drutvene grupacije (up. D.I. Slobin et. al. 1968. o oslovljavanju u jednom osiguravajuem zavodu u SAD).

Za nas su, svakako, najznaajniji oni radovi u kojima se daje materijal iz slovenskih jezika, slinih po jezikoj strukturi sa srpskohrvatskim (up. Stone, 1977. za nekoliko slovenskih jezika poljski, eki, ruski, slovenaki; Friedrich, 1972. daje dijahroni ruski materijal iz knjievnog jezika 19. veka, dok A.A. Akiina i N.I. Formanovskaja, 1969. daju primere iz savremenog ruskog jezika obraanje poznatom, nepoznatom, pismom ili preko telefona; Kress i Jurii, 1978. za savremeni slovenaki jezik upotrebljavan na selu i u gradu). Za srpskohrvatski jezik najpotpunije podatke do sada iznosi M. Kocher (1967) i to samo za situaciju u podruju Beograda i Novog Sada. Ona opisuje stanje u razliitim socijalnim grupacijama. Neto podataka navodi i za deji uzrast (up. diskusiju njenih podataka u naem poglavlju 5. Diskusija), a uglavnom govori o upotrebi zamenikih oblika Ti / Vi dok o ostalim mogunostima oslovljavanja ne diskutuje. U knjizi M. Radovanovia (1979) daje se inventar mogunosti upotrebe ovih zamenikih oblika u srpskohrvatskom jeziku. I. Vasi (1979) nadalje razrauje upotrebu ovih zamenikih oblika uz neke druge oblike za oslovljavanje, samo u jednoj socijalnoj grupaciji meu studentima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Pomou upitnika opisane su tri govorne situacije porodina, fakultetska i neke situacije izvan ove dve tipizirane. Podaci pokazuju veliko kolebanje u upotrebi Ti i Vi forme u fakultetskoj sredini kada se studenti obraaju profesorima i studentima kolegama, a srazmerno nikakvo kolebanje kada se obraanje odvija u porodicama. Zakljuak je za fakultetsku sredinu da solidarnost meu studentima dovodi do toga da se oni meusobno oslovljavaju sa Ti, dok distanciranost prema profesorima uslovljava da ih studenti oslovljavaju sa Vi. Podatak se lepo moe porediti sa situacijom u savremenom vedskom jeziku gde je prevalencija upotrebe forme Ti u oba sluaja. Nadalje se podaci iz ova dva jezika mogu porediti sa onima iz amerikog engleskog u kojem nema opozicije Ti prema Vi formi, ali je uoljiva tendencija oslovljavanja profesora imenom. To bi odgovaralo formi Ti u vedskom, ali bi bilo razliito id Vi forme kojom se nai studenti obraaju profesorima.

Ukratko, vidi se da je problem jezikog oslovljavanja u srpskohrvatskom jeziku vrlo sloen i da do danas jo nemamo potpunu sliku o otme koji sve faktori utiu na izbor oblika Ti, odnosno Vi i ostalih naina oslovljavanja u odreenim situacijama, zatim kontekstima ili meusagovornikim odnosima u gradu ili na selu, u procesu dijahronog ili sinhronog sagledanja jezikih promena u knjievnom ili dijalekatskom govoru. Jedna svobuhvatna studija o nainima oslovljavanja u srpskohrvatskom jeziku svakako bi ukljuivala i opis kako mala deca ue da oslovljavaju osobe u svojoj sredini. Takav opis bi bio pokazatelj detetove socijalizacije u porodici, predkolskoj ustanovi i iroj drutvenoj sredini.

Istraivanja razvoja govora dece nisu mogla ostati izvan optih istraivanja u psiholingvistici i sociolingvistici. Tako e se podaci o nainima oslovljavanja odraslih i dece moi nai u mnogim studijama poslednjih godina u kojima se opisuju razliiti neindoevropski jezici. Pri tom su od velike vanosti za sagledavanje opte slike stanja u normalnim uslovima usvajanja govora i podaci iz govora dece iji je razvoj iz bilo kojih razloga ometen: kod slepe dece (up. podatke koje daje R. Mulford, 1980), kod autistine ili mentalno retardirane (up. R. Brown i R. Herrnstein, 1975). Podaci iz ovih drugih istraivanja mogu da objasne ta je to to se u sistemu oslovljavanja odvija kod normalne dece tokom socijalizacije u govornoj sredini (J. Lyons, 1977, vol. II). Na primer, s obzirom na odsustvo vizuelne percepcije sagovornika kod slepe dece, saznanje o prisustvu sagovornika pre poetka komunikacije obezbeuje se eksplicitnim pitanjem Jesi tu. Ili, pak, kod autistine dece koja mogu da vide sagovornika, ali im nedostaje intencija za obraanjem i oslovljavanjem, eksplicitno oslovljavanje sagovornika najee izostaje.

U srpskohrvatskom jeziku gotovo da nije opisano kako deca oslovljavaju odrasle na razliitim uzrastima, niti kako to ine odrasli sa decom. Podatke o oslovljavanju odraslih daje V. Vasi (1979) i zakljuuje da deca na ranom uzrastu upotrebljavaju lino ime i termine za oznaavanje rodbinskih odnosa, a ree nadimak. Konstatuje da deca uzrasta tri godine ustaljuju upotrebu samo rei za specijalizovano obeleavanje rodbinskih odnosa u porodici. O upotrebi linih zamenikih oblika Ti u Vi uglavnom ne diskutuje.

2. Hipoteze

O oslovljavanju kao obliku socijalnog govornog ponaanja pisano je kao o pojavi koja zavisi od statusa, uzrasta, zanimanja, poznatosti sagovornika. Kontekst aktivnosti se odve shvata u najirem smislu, kao oblici radnje koje sagovornici vre za vreme dok se oslovljavanje odvija. To je, dakle, tehniki termin kojim se u ovom radu obuhvataju razliiti tipovi aktivnosti sagovornika (up. opise razliitih aktivnosti koje dajemo dalje u tekstu).

Hipoteza I: Deca poseduju svoj proto-sistem za oslovljavanje. U njemu se mogu konstatovati razvojne faze. Kontekst detetove aktivnosti utie na izbor tipa oslovljavanja osobe sa kojom dete razgovara. tek kasnije dete postaje svesno funkcionisanja semantikih kriterija solidarnosti i moi o kojima piu Brown i Gilman.

Hipoteza II: U toku usvajanja sistema za oslovljavanje mogu se konstatovati individualne razlike u upotrebi razliitih tipova jezikih znakova i njihovoj frekvenciji upotrebe.

Na je zadatak u ovom radu: 1. da pokaemo kako se sistem oslovljavanja kod dece formira i menja u pravcu onog kakav je u upotrebi kod odraslih; 2. da razvojne faze dovedemo u vezu sa tipom aktivnosti kojom se dete bavi prilikom oslovljavanja odraslih.

3. Metod sakupljanja podataka i ispitanici

Grupu od 10 ispitanika ine tri para blizanaca i etvoro neblizanake dece na uzrastu od 1,7 do 2,7. U toku godinu dana materijal je beleen dnevno i nedeljno. Za ovu priliku odabrana su tri uzrasna preseka: 1,7 1,8, zatim 2,2 2,3 i 2,6 2,7. Za svaki presek od svakog deteta odabrano je 100 iskaza, to ini ukupan broj od 5394 iskaza u kojima se oslovljavanje pojavljuje (up. Tabelu 1 u kojoj se daju ukupni podaci o broju iskaza svih ispitanika za tri godine). Kako se i moglo oekivati, nije svaki od odabranih 100 iskaza sadravao oslovljavanje, te je broj analiziranih iskaza, prema tome, i daleko manji. S obzirom na to da je ovo samo probno istraivanje, mogunosti analize oslovljavanja u dejem govoru na srpskohrvatskom jeziku, smatrali smo da je ukupno 5394 iskaza dovoljno da obezbedi tu vrstu podataka.

Svi iskazi kodirani su prema odgovarajuim merilima, a zatim je materijal statistiki obraen.

S obzirom na to da je materijal prikupljan u prirodnoj govornoj sredini, u porodicama ispitanika, bilo je potrebno identifikovati i definisati najee kontekste aktivnosti koji su se u prikupljenom materijalu pojavljivali. Ustanovljeno je sedam tipova konteksta deje aktivnosti:

1. Govor kao osnovna aktivnost. To su primeri u kojima govorenje predstavlja aktivnost po sebi, pri emu govorenje nema vezu sa detetovom aktivnou. Najei sluajevi ovog tipa jesu kada dete i odrasli razgovaraju o nekom dogaaju:

Primer 1(2;2) O: Golubice moja bela!Tanja sedi i jede. Njena tetka je gleda i oduevljeno kae.

T: Vojim te to kae gojubice beja.

2. Kontakt sa detetom. To su primeri kada dete trai pomo ili panju odraslog, ili, pak, kada skree panju odraslog na neki predmet, osobu ili dogaaj:

Primer 2(2;5) S: Mama, maca plae.Dete stiska gumenu igraku macu i ovako govori majci..

Primer 3S: Di je konj, bako.Dete hoe da mu baka pronae igraku konja.

3. Slobodna igra uz uee odraslog. To je kontekst u kojem dete i majka najee imaju neku zajedniku igru slaganje kocki, pravljenje figura i delova, razne vrste igara (skrivanja, pretvaranja, itd.). Odrastao i dete se igraju naporedo ili skupa, a distanca u prostoru najee nije velika:

Primer 4(2;3) N: Daj mi malo kockice.Odrastao i dete sede na podu i igraju se kockama.

O: Evo ti ova.

4. Nepoznat kontekst. Nekada je nemogue utvrditi kontekst aktivnosti deteta i odraslog na osnovu oskudno zabeleene situacije u dnevnicima u kojima su iskazi beleeni. Zato je bilo potrebno izdvojiti poseban tip iskaza s nepoznatim kontekstom. (pre je to dokaz metodolokog propusta u prikupljanju materijala nego razvojnog pravca u aktivnosti deteta.)

5. Igranje uloga odraslih. Najee su u pitanju igre kupac prodavac, gost domain, otac majka, itd. U ovoj vrsti igre mogue je da partner detetu bude odrasla osoba ili drugo dete:

Primer 5(2;5) N: Daj mi oku. Jaoj, oko, al te volim od glave do pete.Starija i mlaa erka igraju se mame i tate. Lutka je dete (oka).

T: Doi malo da ga vidi.

N: Bolestan je.

6. Gledanje knjiga, televizije ili pozorine predstave. Kontekst aktivnosti u kojem su uesnici odrasla osoba, dete ili vrnjaci, u poziciji posmatraa, a ne neposrednog uesnika u situaciji:

Primer 6(2;6) T: Vidi ovaj, je l da meden! Ej, i ova je medena.Dete i odrastao gledaju knjigu Slone Rumenko.

O: To je slone.

7. Slobodna igra bez uea odraslog. Ukljueni su primeri u kojima su deca (blizanci, vrnjaci, starije i mlae dete) igraju bez uea odraslog:

Primer 7(2;7) T: Ej, neto sam ti kupila.Mlae dete uzima igraku i donosi je starijem.

N: Ba ti hvala, to mi treba.

Za ovih sedam tipova aktivnosti sagovornika ustanovljene su etiri jezike mogunosti oslovljavanja:

A. Rei za oslovljavanje. U naem inventaru to su najee vlastita imena, termini za oznaavanje rodbinskih odnosa (mama, tata, deda, baba, itd.), nadimci, najee upotrebljavani u vokativu. U istu grupu uvrstili smo i konkretne rei kao to su vidi, pogledaj, pazi, evo, eno, eto, ej, halo (u konverzaciji preko telefona), jer se u dejem inventaru i one upotrebljavaju u funkciji obraanja. Na primer, dete e rei obraajui se nepoznatoj osobi:

Primer 8(2;7) S: Ej, kako se ti zove?

Primer 9S: Eno Mira.Dete i majka su na terasi. Dete gleda na ulicu sa terase i ovako kae majci.

Primer 10S: Vidi Glia!Dete ne zna ime odraslog. Donosi mu i pokazuju crte.

Uoljivo je da je spisak rei za oslovljavanje kod dece u ovom radu drugaiji od onog koji se daje za govor odraslih (up. I. Vasi, 1979 i M. Radovanovi, 1979). Na ovom spisku nema primera upotrebe titula (drue, gospodine, profesore, itd.), niti primera upotrebe titule sa prezimenom (drue Petroviu), niti samog prezimena (Petroviu). Ovakve tipove oslovljavanja deca e upotrebljavati na kasnijem uzrastu od ovog koje je u naem radu odabran.

B. Morfoloki znak za oslovljavanje. Ovde se podrazumevaju nastavci ua drugo lice jednine kod glagola u imperativu, prezentu, perfektu i futuru. To su primeri tipa:

Primer 11(2;5) S: Napii mi ika gliu.Obraa se odraslom.

Primer 12S: Daj mi lutku.

C. Zamenike forme Ti / Vi.

D. Odsustvo jezikog znaka. U ovu grupu ukljueni su primeri u kojima odsustvuje sufiks kod glagola, a iz konteksta i opisa situacije jasno je da se radi o drugom licu. Na primer, dete kae odraslom: Primer 13 Da mi.

(Daj mi.)Trai da mu se da neka igraka.

Prilikom kodiranja dejih iskaza prema navedenim tipovima jezikog oslovljavanja (od A do D) bilo je tekoa sa klasifikovanjem iskaza u situaciji kada nije bio upotrebljen eksplicitini jeziki znak. Na primer, dete se obraa odraslom:

Primer 14 Mama ita mi. Donosi knjigu o miu majci.

Iskaz se moe razumeti kao: Mama, itaj mi o miu, gde se mama shvata kao oslovljavanje, a moe i kao Mama e da ita o miu gde oslovljavanje izostaje a iskazom se konstatuje. Od koristi su u takvim sluajevima bile intervencije samog deteta koje se samoispravljalo u toku obraanja. Na primer: Primer 15 Oe ita Paju. II Mama, oe ita paju. Dete donosi majci knjigu o Paji Patku i hoe da mi ona ita iz nje.

Potrebno je objasniti nain na koji su iskazi kodirani. Ako se u iskazu pojavljuje samo jedan od etiri mogua tipa oslovljavanja, svrstavan je u jednu od pomenutih grupa u odgovarajue kontekste aktivnosti. Ako se u istom iskazu pojave dve ili tri vrste oslovljavanja (na primer, Mama, ti uzmi gde su tipovi A, B, C tip, onda e biti svrstavan u tip A. Ako su prisutni B i C tipovi, primer je svrstan u tip C. Ovakva artificijelna odluka doneta je iz uverenja da postoji hijerarhija jezikog znaka za oslovljavanje: rei za oslovljavanje imaju najvei znaaj u oslovljavanju, zatim slede zamenike forme, iza njih su morfoloki znaci za oslovljavanje.

Iz dosadanjeg izlaganja jasno je da neverbalno obraanje u ovom radu nije uzimano u obzir (up. o verbalnom i neverbalnom obraanju u radu Ochs Scheffeline Platt, 1979, str. 5). U verbalnom obraanju nisu kodirani ni sledei primeri:

iskazi koji su deo ve zapoetog diskursa (odnosno, kodirano je samo ono oslovljavanje kojim zapoinje razgovor);

iskazi koji su deo tzv. egocentrinog govora za koje ne znamo kome su upueni;

iskazi koji sadre baby-talk rei za koje nismo bili sigurni da li su upotrebljeni u funkciji oslovljavanja ili samo u funkciji upravljenosti sagovorniku.

4. Rezultati

Odredili smo etiri mogunosti upotrebe jezikog znaka za oslovljavanje. Zatim smo posmatrali kako se oni koriste u navedenih sedam konteksta aktivnosti deteta sa odraslim na uzrastu od 1,7 do 2,7, to jest u poetnoj fazi usvajanja jezika. Ideja je bila da neki jeziki znaci za oslovljavanje u srpskohrvatskom jeziku mogu u odreenim kontekstima aktivnosti biti ee upotrebljavani nego neki drugi. To e zavisiti, pre svega, od prostorne blizine sagovornika u nekoj aktivnosti, ili njihovog zajednikog iskustva u aktivnosti (naroito izraene kod blizanaca), kao i od njihove emocionalne i psiholoke povezanosti. Ako su sagovornici povezani u prostoru, ako razgovaraju preko telefona, treba oekivati da e se oslovljavanje ee pojaviti u toku razgovora nego u sluaju kada su sagovornici u bliskoj prostornoj, emocionalnoj i psiholokoj povezanosti.

U Tabeli 1 dati su podaci o ukupnom materijalu svih ispitanika na pomenutom projektu Instituta. U Tabeli 2 nalaze se ukupni rezultati svih 10 ispitanika na uzrastu od 1,7 do 2,7. Rezultati iz Tabele 2 mogli bi se sumarno prikazati na sledei nain. 1) Od etiri naina oslovljavanja najee je korien onaj sa leksikim znakom (34,07%), zatim sledi morfoloki znak sa neto manjom frekvencijom (33,24%); oslovljavanja bez upotrebe jezikog znaka na ovom ranom uzrastu ima relativno mnogo (26,53%), dok je upotreba zamenike forme Ti daleko manje frekvencije od svojih prethodnik (6,32%). Upotreba znaka Vi na ovom uzrastu izostaje, sem nekoliko zabeleenih sluajeva u igri s ulogama (kupac prodavac).

Ako se pogledaju razliiti konteksti aktivnosti (od I do VII u Tabeli 2) onda se vidi da je daleko najvei broj oslovljavanja bio u kontekstu direktne aktivnosti deteta sa odraslim (kontekst II), ukupno 64, 08%. Ovaj podatak je oekivan jer odgovara optoj slici aktivnosti ispitanika i u drugim istraivanjima (up. S. Savi, 1978). Zatim po frekvenciji sledi kontekst igre dvoje dece (kontekst VII) sa 17,99%. Zanimljivo je da je govor kao osnovna aktivnost (kontekst I) ve na treem mestu po frekvenciji (6,51%). Podatak pre treba dovesti u vezu sa tipom porodice (uglavnom intelektualne), a manje ga uoptavati na svu decu srpskohrvatskog jezika ranog uzrasta.

Na etvrtom mestu po frekvenciji nalazi se kontekst slobodne igre uz uee odraslog (kontekst III), sa 6,45%, zatim sledi kontekst aktivnosti gledanja Tv, knjiga, itd. (kontekst VI) sa 3,12%. Sasvim je mali broj oslovljavanja u igrama sa ulogama, svega 1,49%, to se moglo oekivati. Igre s ulogama svojevrsnije su starijem uzrastu. Vredi naglasiti da se forma Vi najpre pojavljuje upravo u ovom kontekstu.

U posebnu grupu izdvojeni su primeri u kojima kontekst nije bio dovoljno jasno oznaen. Ukupno je 1,89% takvih primera.

Ako se pogleda u kojim kontekstima je leksiko oslovljavanje najee korieno, vidi se da je to u kontekstu aktivnosti sa odraslima (kontekst II). Morfoloki znak je upotrebljavan neto manje u istom kontekstu, ali mnogo vie u kontekstu gde je osnovna aktivnost igra bez uea odraslog (kontekst III i VII). Igra sa vrnjakom, starijim detetom (naporedna ili skupna) ne trai eksplicitnu upotrebu rei za oslovljavanje (ime, nadimak, termin za oznaavanje rodbinskih odnosa). Ovaj podatak smatramo jednim od najvanijih u svojoj analizi.

Zameniki oblici su takoe korieni mnogo vie u kontekstu aktivnosti sa odraslim, a manje u igri sa odraslim ili drugom decom. Slobodna igra (bez uloga) podrazumeva uesnike i nije potrebno posebno oslovljavati partnera u igri nakon toga to je igra uspostavljena.

Konstatujemo i individualne razlike u upotrebi etiri navedena tipa oslovljavanja u navedenih sedam konteksta aktivnosti (up. podatke date u Tabeli 3). Velike individualne razlike mogu se tumaiti nainom odabira materijala za analizu (sluajni odbir 100 iskaza u slobodnoj konverzaciji u prirodnoj porodinoj sredini). Ne uoavaju se izrazite razlike meu decom blizancima i neblizancima to se oslovljavanja tie. Na primer, rei za oslovljavanje najvie je od sve dece upotrebljavao blizanac Mileta (ukupno 104), pa neblizanako prvoroeno dete Sara (91), te neblizanako drugoroeno dete Tanja (80). U pogledu upotrebe zamenikih formi najvie ih je zabeleeno kod Natae (35), kod koje i inae ima najvie individualnih razlika.

to se konteksta aktivnosti tie, najizrazitije razlike su u kontekstu VII, tj. u igri dvoje dece. Tu je bitna razlika izmeu blizanake i neblizanake dece. Podatak je oekivan jer e se u situaciji u kojoj se dvoje dece stalno zajedno igra najee ostvarivati meu njima, a ne izmeu odraslog i jednog blizanca. Mogao se oekivati i podatak da je navie zajednike igre kod starijeg i mlaeg deteta (Nataa i Tanja) u istoj porodici. Kontekst VI je logino najrei kod prvoroene dece jedinadi (Sara, Vladan).

5. Diskusija: zamenike forme Ti / Vi i vokativ

Vredna su diskusije dva problema u ovom radu: upotreba zamenikih formi Ti / Vi i upotreba vokativa linih imena, kao i termina za oznaavanje rodbinskih odnosa i nadimaka. Posebna panja se poklanja ovim problemima zato to u domaoj psiholingvistikoj literaturi nije o njima opirnije pisano sa stanovita usvajanja govora, a u svetskoj literaturi jeste, te se mogu nai rezultati porediti.ameriki lingvista W. Chafe (1974) konstatuje da e govornik upotrebiti zamenicu samo ako je siguran da se ono na ta se zamenica odnosi nalazi u svesti sluaoca. Ako zameniki oblik Ti odgovara nastavakom obliku glagola za drugo lice jednine, onda se pitamo da li e se za isti semantiki sadraj ta dva znaka pojaviti u govoru dece istovremeno tokom govornog razvoja. Da bi se pouzdano moglo odgovoriti na ovo pitanje potrebno e biti analizirati potpun korpus prikupljenih podataka dece (dat u Tabeli 1), ali se u ovom radu mogu dati samo neki preliminarni zakljuci. Sufiksi za imperativ, prezent i perfekat za drugo lice jednine pojavljuju se ranije nego zamenica Ti . Nas je u ovom radu interesovalo zato se u razliitim kontekstima aktivnosti sagovornika upotreba Ti forme razlikuje od upotrebe sufiksa za drugo lice jednine. Oblici se razlikuju u pogledu funkcije koju u jeziku imaju. U kontekstu igre, konstatujemo u ovom radu, frekvencija upotrebe glagola sa sufiksima za drugo lice jednine raste. Kada je igra uspostavljena, nije vie potrebno oslovljavati sagovornika imenom ili nekim drugim leksikim znakom. Glagol sa nastavkom obavlja tu funkciju.

Valja objasniti i rezultat da se na ranom uzrastu (u ovom radu obuhvaenom) pojavljuje samo forma Ti, dok forma Vi gotovo sasvim izostaje. Objanjenje za doslednu upotrebu Ti, oblika kojim se izraava solidarnost i intimnost sagovornika u razgovoru, moemo nai u radu M. Kocher (1967) koja navodi da su se roditelji u porodici obraali deci iskljuivo Ti formom, kao to je sluaj i sa naim ispitanicima. To znai da je u direktnom govoru sa odraslima dete imalo mogunost da uje samo ovu formu. Tek u indirektnom govoru razgovoru roditelja sa gostima ili prijateljima, u kupovini itd. dete je moglo da uje upotrebu Vi forme, to se u materijalu konstatuje u igrama s ulogama (kontekst V). M. Kocher dalje navodi neka zapaanja o upotrebi oblika Ti u toku usvajanja govora kod deteta. Na primer, ona konstatuje da formu Ti dete naui kada progovori jer se svi malom detetu obraaju sa Ti pa ono, imitirajui taj model, svakoga oslovljava sa Ti. Navodi pomalo udan zakljuak da ako dete do sedme godine ne sretne starijeg roaka, pri prvom susretu e ga osloviti sa Vi. Situacija je, meutim, neto kompleksnija. Upotreba zamenice Vi pod jakim je uticajem odraslih. Odrasli e proceniti kada dete treba da pone obraanje odraslima sa Vi i kome e Vi najpre rei. Deca se u predkolskoj ustanovi obraaju sa Ti osoblju sa kojim se svakodnevno susreu. Pred polazak u kolu neka e deca poeti da upotrebljavaju Vi umesto Ti u razgovoru sa osobljem u ustanovi. Polazak u kolu je poslednji trenutak za poetak upotrebe Vi deca se uitelju obraaju obavezno sa Vi. Uitelj e ih u tom pravcu ispravljati ako deca upotrebe formu Ti obrativi im se. I. D. Kalogjera (1974) navodi podatak da roditelji intenzivno ispravljaju kod dece upravo pogrenu upotrebu forme Ti tamo gde bi po njihovoj proceni dete trebalo da upotrebi formu Vi. Postepeno se dete suoava sa injenicom da u jeziku postoje drutvene uloge kao i relativni drutveni status u datoj prilici. Starija e deca eksplicitno pitati odrasle da li neku osobu da oslove sa Ti ili Vi. To je period od devete do etrnaeste godine kada deca jo nemaju dovoljno iskustva u konverzaciji sa razliitim odraslim sagovornicima da bi mogla da procene kada i kome e rei Ti, odnosno Vi. M. Kocher zakljuuje da je do pete ili este godine starosti upotreba Ti kod dece prikladna, kao da odrasli ne oekuju od male dece da pravilno upotrebljavaju Vi formu. Kada poe u kolu dete se nae u situaciji obrnutog autoriteta u razgovoru sa uiteljem koga mora da oslovljava sa Vi, a koji mu govori Ti. Dete e tu upotrebu, prema M. Kocher, preneti i na sve starije sa kojima razgovara.Saoptavajui o upotrebi formalnog, utivog i neformalnog, familijarnog oblika linih zamenica u italijanskom jeziku, E. Bates (1976) ustanovljava da se upotreba formalnog znaka najpre pojavljuje u igri s ulogama. Isto konstatujemo i kod naih ispitanika. Takva upotreba Vi nije dokaz nekakvog socijalnog dozrevanja deteta u upotrebi te jezike forme oko tree godine ivota, ve njegovog shvatanja i razumevanja izvesnih principa formalne situacije koja zahteva formu Vi (kupac prodavac, gost domain, itd.). Da je to tako, svedoi primer iz govora Sare. Na uzrastu 3,3 do 5,0 ona se esto igrala igre gostiju i gospoa (gost domain) u kojima se koristila formom Vi kada se gospoe jedna drugoj obraaju. Meutim, kada je trebalo formu Vi da upotrebljava u razgovoru sa svojom uiteljicom engleskog jezika u prirodnoj konverzaciji, Sara je upotrebljavala formu Ti i posle nekoliko majinih ispravljanja. Kontrolu nad upotrebom forme Vi postie Sara tek oko este godine.Izgleda da postoji prelazni stupanj od upotrebe forme Vi u obliku ustaljenog ispravljanja koje smo primetili u porodicama naih ispitanika. Ako bi se dete obratilo eksperimentatoru imenom Miro, odrasli u porodici bi intervenisali na sledei nain: Nije ona Mira, ve tetka Mira. Odrastao dozvoljava upotrebu Ti forme, ali se neki vid potovanja eksperimentatora obezbeuje upotrebom jednog od termina za rodbinske odnose.

M. Kocher (1967) navodi da se u toku ivota jedne linosti mogu konstatovati tri naina upotrebe navedenih zamenikih formi u srpskohrvatskom jeziku: oko sedme godine kada dete kree u koli i ukljuuje se u iru drutvenu sredinu, izmeu etrnaeste i osamnaeste godine kada je kao adolescent osvojio odrasli status u drutvu, i u kasnijim srednjim godinama kada se krug intimnih prijatelja suava i zatvara te je upotreba Ti forme potisnula Vi u razgovoru sa poznanicima. Veina naih ispitanika sada je na osnovnokolskom uzrastu. Polazak u kolu za veinu je znaio prekretnicu u upotrebi forme Vi iri se njena upotreba. Na uzrastu od deset godina deca poinju samoinicijativno da upotrebljavaju Vi formu produktivno u novim situacijama i u susretu sa novim i njima nepoznatim linostima. Ono to je interesantno jeste podatak da deca tog uzrasta vre neku vrstu preispitivanja ranije upotrebe Ti forme u razgovoru sa od ranije poznatim osobama a sada ree vienim. Na primer, Sara je tokom detinjstva esto sretala Lidiju (staru oko pedeset godina). Uvek joj se obraala sa Ti. U periodu izmeu deset i jedanaest godina nije ju viala. U ponovnom prvom susretu s njom Sara je tiho pitala majku Da li ja Lidiji treba da kaem Ti ili Vi? Sada je Sari trinaest godina, poetak tinejderskog govornog ponaanja. Ona sada Lidiji i drugim poznatim odraslim osobama govori Ti samoinicijativno. Forma Ti je u ovom uzrasnom periodu prevalencija dece koja ele da to pre uu u svet odraslih.Drugi problem vredan ire diskusije u ovom radu jeste priroda vokativa kojima se govornik najee obraa sagovorniku. Sve studije koje saoptavaju o vokativu u dejem govoru konstatuju ranu pojavu u razliitim jezicima. I frekvencija njihove upotrebe je velika (up. R. Brown, 1973 za engleski jezik; M. Smoczvnska, 1978 za poljski; B.B. Schieffeline, 1979 za kaluli jezik iz Papua Nove Gvineje). Meutim, jo nemamo jedinstvenu studiju u kojoj bi se dao pregled svih sluajeva graenja i upotrebe vokativa na nivou tipologije ovog oblika u razliitim jezicima. U posebnoj studiji pod nazivom Prvi jezik Roger Brown (1973) navodi podatke iz razliitih jezika (amerikog engleskog, nemakog, jevrejskog, ruskog, luo, japanskog, korejskog) i zakljuuje da se vokativi pojavljuju u svim ovim jezicima veoma rano, ve u tzv. prvom stupnju razvoja govora, ali da deca nemaju komandu nad njegovim gramatikim i semantikim znaenjem. B.B. Scheiffline komentarie ovaj Brownov podatak istiui da o znaenju vokativa moemo najbolje doznati ako o njemu raspravljamo na nivou diskursa dete odrasli. Na tom nivou se jasno vidi kako deca upotrebljavajui vokative pokazuju koliko su ovladala socijalnom upotrebom jezika. Slaemo se sa njenim komentarom

Ve je uoeno da u nekim iskazima vokativ moe biti sam upotrebljen i onda mu je osnovna funkcija skretanje panje sagovornika. Iza njega moe slediti iskaz vokativ markira da je poruka koja sledi namenjena sagovorniku. Specifinost je naeg jezika, s obzirom na relativno slobodan red rei, da vokativ moe stajati na bilo kom mestu u iskazu (inicijalnom, medijalnom, finalnom), pa e i funkcija vokativa biti u razliitim stilskim bojenjima obeleena. Deca ranog uzrasta stavljaju vokativ uglavnom u inicijalni poloaj u iskazu, mada su relativno velike frekvencije i ostali poloaji u iskazu. na osnovu tih podataka moe se zakljuiti o detetovom poznavanju funkcije pojedinih konstitutienata reenice i njihovim meusobnim vezama.U literaturi o funkciji vokativa u dejem govoru ima dosta fragmentarnih kontradiktornih podataka. Na primer, R. Brown (1973) navodi za engleski jezik da se veina vokativa u njegovom korpusu pojavljivala uz pozdrave. Na primer, Zdravo, mama. B.B. Schieffeline navodi i druge funkcije u kaluli jeziku koje se mogu konstatovati i u srpskohrvatskom. Vokativ slui za zapoinjanje razgovora, odabiranje sagovornika meu nekoliko potencijalno prisutnih, zadravanje sagovornikove panje u ve zapoetom razgovoru, izraavanje elje ili zahteva da se sagovornik o neemu informie, te neke vidove kontrolisanja sagovornikovog ponaanja (kao to je est sluaj posramljivanja kod dece Nisi dobar, Sveto! Sram te bilo!; pretnje Tui u te, Sveto ili zadirkivanja).

U srpskohrvatskom jeziku inventar rei za oslovljavanje upotrebljen u vokativu uglavnom je slian onom ve opisanom u drugim jezicima: lino ime, nadimak, termin za oznaavanje rodbinskih odnosa. ovom spisku dodajemo i rei koje su u porodicama naih ispitanika bile koriene da odrede neko raspoloenje dece u datom trenutku. Na primer, kada su deaci blizanci bili ljuti, namrgoeni, baka ih je zvala Boco. Kada bi Sara oduevila majku, ona bi joj tepala Sreo moja, a otac Pripovetko moja. Velik broj imena iz milote upotrebljava se u vokativu da odredi emocionalnu povezanost odraslog i deteta. Rei kao to su maco, kuco, duo, srce itd. karakteristine su za govor roditelja upuen maloj deci. este su situacije kada, na primer, dete neto uini, a majka intervenie sa Ne tako, duo. Sve se ove rei nadalje mogu upotrebljavati u deminutivu ime se poveava raznovrsnost inventara nastavaka za vokativ. Time se postie relativno veliko arenilo sufiksa u vokativu u srpskohrvatskom jeziku u zavisnosti od toga kojoj imenikoj vrsti pripada ime koje se u vokativu koristi. Namee se pitanje kakav je odnos izmeu velike frekvencije vokativa u govoru dece (i odraslih) i relativno velike raznovrsnosti sufiksa u njemu. Moemo se pitati ta te dve varijable znae u razvoju morfologije u govoru dece uopte. Moe se pretpostaviti da uestalost upotrebe nekog oblika pospeuje njegovo usvajanje, dok velika raznovrsnost njegovih oblika, u ovom sluaju nastavaka, usporava razvoj govora. Bilo bi potrebno izvriti posebno istraivanje vokativa u srpskohrvatskom jeziku, i u slovenskim jezicima takoe, sa ciljem da se utvrdi odnos izmeu frekvencije upotrebe i raznovrsnosti sufiksalnih dodataka u njemu, kako u govoru dece tako i u govoru odraslih. Za sada je mogue pretpostaviti da velika upotreba vokativa sa razliitim nastavcima pomae detetu u oformljavanju opte strategije o zakonima morfologije u srpskohrvatskom jeziku.Sem toga to dete samo stvara neke strategije za reavanje problema usvajanja sufiksa u srpskohrvatskom jeziku (kao to je na primer pazi na kraj rei), u naem materijalu konstatujemo da roditelji vre poseban vid adaptiranog govora kada je re o vokativu. Na primer, zabeleili smo neki tip ustaljenog razgovora izmeu jednog roditelja i deteta iz kojeg bi se moglo zakljuiti da odrasli ui dete vokativu. Na primer, otac esto pita deake blizance pred nepoznatim gostima. Primer 16 O: Kako tata zove mamu?

S. Nado.

Ovaj tip trening razgovora sa detetom nastao je u situaciji kada je otac pozvao mamu po imenu, dete je ulo to i ponovilo opta pojava u razgovoru dece i odraslih. Ocu se svidelo da dete za majku kae njeno ime i nastavlja da insistira na ovoj vrsti igre

Drugi tip adaptiranja govora odraslih prema detetu u sluaju da se radi o vokativu jeste kada odrasli umesto vokativa upotrebi nominativ. Na primer, otac pita dete:

Primer 17 (1;8) Je l Sara voli tatu?

u znaenju Saro, da li voli tatu?

Oba tipa adaptiranog govora odraslih karakteristina su i za slovaki jezik (S. Savi, 1981), a za poljski jezik podatke daje M. Smoczynska (1979). Podatke bi valjalo uporediti sa neslovenskim jezikim materijalom da bi se mogla utvrditi prava funkcija ovog tipa adaptiranog govora odraslih. Moglo bi se pretpostaviti da odrasli na neki nain ue decu razliitim oblicima vokativa u slovenskim jezicima.

Uoene funkcije vokativa u kalilu jeziku potvruju se i u naem govornom materijalu. Postoji izvesna hijerarhija funkcija vokativa s obzirom na frekvenciju upotrebe. Na primer, najfrekventnija funkcija je bila ona u kojoj dete trai pomo odraslog (vokativi su neka vrsta zahteva) i kada skree panju na sebe, te kada eli da identifikuje sagovornika. Manje su frekventne one funkcije kojima dete vri kontrolu ponaanja sagovornika (zadirkivanje, posramljivanje, itd.). Izrazita je funkcija kojom se istie emocionalna povezanost deteta za odraslog (koriena u igri sa igrakama Hajde, mila. Nemoj, duo.)

U domaoj literaturi nemamo podatke o tome kakve funkcije ima vokativ u govoru odraslih upuen deci na istom ovom uzrastu. Nemamo podataka ni o njegovoj frekvenciji. Za situaciju u predkolskoj ustanovi podatke iznosi M. Joci (1981) koja u govoru vaspitaa konstatuje veliku frekvenciju njihove upotrebe. Ona ne komentarie njihovu funkciju, ali se moe pretpostaviti da je osnovna funkcija kontrola i / ili regulacija detetovog ponaanja. U naem materijalu vie vokativa konstatujemo u govoru blizanakih majki, ba u funkciji kontrole dejeg ponaanja, kao u primeru: Sveto, ne diraj Miletu.

Posmatrano sa razvojnog stanovita, moemo konstatovati da deca nisu pravila velike greke u upotrebi sufiksa za vokative. Greke su se najee javljale kada se dete sretalo sa novim osobama izvan porodice koje je trebalo u razgovoru da oslovi. Deak Vladan je poznanika Stojana u prvom susretu pozvao deminutivom Stojanica, umesto pravilnog Stole. Ili, pak, Danko je eksperimentatora dozivao Svenko umesto pravilnog Svenka, ali je na uzrastu 2,2 u toku istog posmatranja na kraju dete oslovilo i pravilnim oblikom. Deca su najee greke pravila u prvim mesecima posmatranja i to takve da su umesto nastavka za vokativ koristila nastavak za nominativ. Deaci blizanci su se meusobno dozivali bata na uzrastu 1,7 1,8 umesto bato. Ve na uzrastu 1,8 beleimo primer samoispravljanja u dozivanju:

Primer 18 M: Bata ... Bato ... Bate.

Pored ova dva diskutovana problema upotreba zamenikih formi Ti / Vi i vokativa, valja dodati jo nekoliko zapaanja u vezi sa upotrebom uzvika ej u funkciji oslovljavanja. Deca ga koriste dosta dugo, najee oslovljavajui nepoznate (ije ime ne znaju) ili, pak, intimne drugove. Roditelji kolske dece najee ispravljaju upravo ovu vrstu oslovljavanja jer se njome degradira status onog koji se oslovljava.

6. Zakljuak

Naa je hipoteza bila da deca usvajajui sistem za oslovljavanje u srpskohrvatskom jeziku na ranom uzrastu najpre poseduju svoj, proto-sistem razliit od onog kakav upotrebljavaju odrasli. Takav prvobitni sistem sadri, pored rei za oslovljavanje (lino ime, nadimak, termini za oznaavanje rodbinskih odnosa, zameniki oblici Ti, ree Vi), i kontaktne forme tipa evo, eto, eno, ej, vidi, pogledaj, halo, itd. ire posmatrano, to su rei za skretanje panje u naem jeziku koje se upotrebljavaju u kolokvijalnom razgovoru, naroito u razgovoru dece sa odraslima. Ovaj proto-sistem za oslovljavanje odraava bliske odnose meu sagovornicima, najee roditeljima i deci poznatim odraslim osobama u govornoj okolini. Ako sistem za oslovljavanje najbolje odraava socijalnu ulogu jezika, kako istie Lyons (1977, Vol. II, 575), onda se za prvu fazu usvajanja tog sistema moe rei da odraava neznatnu statusnu i drutvenu razliku odraslog i deteta. Dok dete odrasta u porodici, proto-sistem e se dobro uvati jer zadovoljava osnovne komunikacione potrebe deteta u takvoj mikrosredini. Ukljuivanjem u iru drutvenu sredinu, uglavnom oko sedme godine kada polazi u kolu, dete e se suoiti sa funkcionisanjem principa moi ili autoriteta, o kojem govore Brown i Gilman i polako uvoditi u upotrebu zameniku formu Vi, zatim prezime sa titulom ili bez nje, i druge oblike za oslovljavanje karakteristine za govor odraslih (drug / drugarica, nastavnice + ime, itd.).Roditelji umnogome interveniu u toku usvajanja sistema za oslovljavanje, te kada procene da je vreme da deca ponu da upotrebljavaju zameniku formu Vi intenzivno ih ispravljaju u govoru. Isto ine i sa uzvikom ej kao nestandardnom formom oslovljavanja drugih. U procesu prelaska deteta iz ue, porodine sredine u iru, kakva je kola, roditelji se pojavljuju kao predstavnici kulturnog, socijalnog i jezikog standarda detetovog govornog ponaanja. Tako e prvobitni proto-sistem tokom breg ili sporijeg ukljuivanja u iru socijalnu sredinu gubiti neke elemente izostaju forme koje smo nazvali kontaktnima, zatim se iri upotreba forme Vi. Oblici bez morfolokog znaka za oslovljavanje odraz su usvojenosti jezike strukture, a ne toliko socijalne funkcije te strukture u odreenom drutvu. I ovi oblici oslovljavanja e se tokom detetovog odrastanja gubiti. Tako moemo zakljuiti da sistem za oslovljavanje odraava kako ovladavanje samom strukturom srpskohrvatskog jezika, tako i njegovom komunikacionom komponentom.U radu je pokazano da kontekst detetove aktivnosti utie na izbor tipa oslovljavanja. Vie oslovljavanja imenom ili terminima za oznaavanje rodbinskih odnosa moe se konstatovati u aktivnosti deteta sa odraslim, a vie oslovljavanja morfolokim znakom (linim glagolskim sufiksom kod glagola) u kontekstu aktivnosti sa drugom decom (vrnjakom, blizancem, starijim ili mlaim).

U oslovljavanju se mogu sagledati i neke individualne razlike, pored ovih optih gore opisanih. Izrazita razlika u frekvenciji upotrebe navedenih tipova oslovljavanja, a gotovo nikakva u vrsti tipova.

Pokuali smo ovde da damo samo nekolike vane podatke o razvoju sistema za oslovljavanje kod dece, na poetnom stupnju usvajanja srpskohrvatskog jezika u ranoj socijalizaciji. Pored nekoliko vanih zakljuaka u ovom probnom istraivanju, neki nedostaci u metodu istraivanja spreavaju nas da zakljuke formuliemo tako da se odmah mogu primenjivati u praktinom radu sa decom u predkolskim ustanovama. Podatke bi trebalo proveriti na svim zabeleenim iskazima u korpusu (datim u Tabeli 1), a zatim longitudalno dobijene rezultate proveriti eksperimentom. Rezultate bi, zatim, valjalo uporediti sa onim kako odrasli oslovljavaju decu i ustanoviti koliki uticaj ima tzv. input govor odraslih na detetovo konstruisanje proto-sistem na prvom stupnju jezikog razvoja. Valja ipak podsetiti da je ovo, uz rad V. Vasi (1979) prvi opis sistema za oslovljavanje kod dece koja usvajaju srpskohrvatski jezik.

LITERATURA

Bates, E. (1976), Language and context: The acquisition of pragmatics, Academic Press, New York.

Brown, R. (1973), A first language: The early stage, Harvard University Press, Cambridge.

Brown, R. A. Gilman (1960), The pronouns of power and solidarity, Style in language, T. Sebeok (ed.), M.I.T. Press, Cambridge, Mass., 253 276.

Brown, R, R. Herrnsten (1975), Psychology, Metbuen and Co Ltd, London.

Chafe, W. (1974), Language and consciousness, Language, Vol. 50, No. 1, 111 133.

Ervin-Tripp, S. (1972), Alternation and co-occurence, Directions in sociolinguistics, J.J. Gumperz and D. Hymes (eds.), Holt, Rinehart and Winston, New York, 270 300.

Grieffith, P. (1979), Speech acts and early sentences, Language acquisition, P. Fletcher and M. Garman (eds.), Cambridge University Press, Cambridge, 105 120.

Joci, M. (1981), Tipovi jezike adaptacije u obraanju vaspitaa deci, , 21 23 1979 , Skopje, 168 176.Kalogjera, D. (1974), U prilog pojmu komunikativne kompetencije, Kultura, br. 25, 138 146.

Kess, J. F., .B. Jurii (1978), Slovene pronominal adress forms: Rural vs. urban sociolinguistic strategies, Antropological linguistics, Vol. 20, No.7, 297 311.

Kocher, M. (1976), Second person pronouns in Serbo-Croatian, Language, Vol. 43, No. 3, Part 1, 725 741.

Lambert, W.E. (1972), The use of Tu and Vous as forms of adress in French Canada: A pilot study, Language, psychology and culture, A.S. Dil (ed.), Stanford University Press, Stanford, 236 242.

Lyons, J. (1977), Semantics, Vol. II, Cambridge University Press, Cambridge.

Mulford, R.C. (1980), Talking without seeing: Some problems of semantic development in blind children, Department of linguistics, Stanford University (neobjavljena dok. disertacija).

Oches, E., B.B. Schieffelin, M.L. Platt (1979), Propositions across utterences and speakers, Developmental pragmatics, E. Ochs and B.B. Schieffelin (eds.), Academic Press, New York, 251 268.

Paulston, C.B. (1976), Pronouns of address in Swedish social class semantics and a changing system, Language in Society, Vol. 5, No. 3, 353 386.

Radovanovi, M. (1979), Sociolingvistika, Beogradski izdavaki zavod, Beograd.

Savi, S. (1978), Kako blizanci ue da govore, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.

Savi, S. (1981), Razvoj govora kod slovakog deteta (u rukopisu).

Schieffelin, B.B. (1979), Getting it together: An ethnographic approach to the study of the development of communicative competence, Developmental pragmatics, E. Ochs and B.B. Schieffelin (eds.), Academic Press, New York, 73 108.

Slobin, D.I. (1963), Some aspects of the use of pronouns of address in Yiddish, Word, Vol. 19, No. 2, 193 202.

Slobin, D. I., S.H. Miller, L. W. Porter (1968), Forms of address and social relations in a bussines organization, Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 8, No. 3, 289 293.

Smoczynska, M. (1978), Semantic intention and interpersonal function: Semantic analysis of noun + noun constructions, The developmental of communications, N. Waterson and C. Snow (eds.), John Wiley and Sons, New York, 289 300.Stone, G. (1977), Address in the Slavonic Languages, The slavonic and East European Review, Vol. LV, No. 4, 491 505.

Topolinska, Z. (1973), Vocativus kategoria gramatyczna, Otazky slovanske syntaxe III, Sbornik Symposia Modalni vystavby vypovedi v slovanskych jazycich, Brno 27 30. zary 1971, Universita J. E. Purkyne, Brno, 269 274.

Trudgill, P. (1974), Sociolinguistics, An introduction, Penguin Books, harmondsworth, Middlessey, 103 128.

Vasi, I. (1979), Govorno ponaanje predstavnika savremenog srpskohrvatskog jezika u situaciji obraanja, Prilozi prouavanju jezika, knj. 15, 57 70.

Vasi, V. (1979), Tipovi oslovljavanja odrasle osobe u govoru dece predkolskog uzrasta, Godinjak Saveza drutava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, br. 3, 175 180.

TABELA 1

Ukupan broj analiziranih iskaza

JedinadBlizanci

Uzrast u mes.SaraVladanNataaTanjaDizigotni razl. polaMonozigotniDizigotni istog pola

JDSMSaMa

13-156-19------

14-84-8720194444--

157674-22263112*21*--

1611092-89582522*15*--

17102158-8383583648--

18392118-99101637864--

19269112-411137113123122--

20177135-21828829084122--

2137298-65821226745*34*--

2229371-365172240167156--

2341477-31022126613583*152185

24503139-43513617034028528*11*

2531629*2943214964032682564090

2612463520105814141100128128179

2718640*26729718220129018194185

28145134271425-*-*27217284126

2925146*1982891883642542547071

303248318033623234536434810596

312651771711001832192642516491

321761341433671541351531485690

3310823782*2392121981509172124

3486*913173821841981509172109

3525815939115821733618717499124

3657*53*15515418721523810591109

Ukupno:5011256029896922383342973934321211671617

Svega:35.542

* U mesecima koji su ovde oznaeni zvezdicom nije zabeleeno vie iskaza iz sledeih razloga: 1) deca su odsustvovala iz Novog Sada zbog letovanja ili zimovanja; 2) bolovala od dejih zaraznih bolesti (zauci, boginje itd), pa E nije dolazio u posetu deci. Kod Sanje i Maje nisu uraunati primeri razgovora sa bratom. Sem Tanje, kod dece nisu uraunati iskazi izreeni u razgovoru sa vrnjacima ili starijom decom.

TABELA 2

Ukupna frekvencija etiri tipa oslovljavanja u sedam razliitih konteksta kod svih ispitanika

KontekstIIIIIIIVVVIVIIUkupno

f%f%f%f%f%f%f%f%

Leksiki znak387,1333562,85244,50101,8730,56244,509918,5753334,07

Morfoloki znak254,8130157,885210,0081,5481,5440,7712223,4652033,24

Zameniki znak1313,134949,491419,14001111,11001212,12996,32

Bez jezikog znaka245,7829871,8192,17112,6510,24204,824310,3641526,53

Ukupno1006,5198364,08996,54291,98231,49483,122,7617,991564

TABELA 3

etiri tipa oslovljavanja kod svakog ispitanika posebno

Sara


Leksiki znak0831600191

Morfoloki znak04954101271

Zameniki znak05000016

Bez jezikog znaka6500300059

Ukupno61876131014

Vladan






Ukupno14129100022

Nataa






Ukupno0426412030

Tanja






Ukupno141181622737

Jasmina






Ukupno1876100435

Danko






Ukupno1900001035

Sveta






Ukupno9811601447

Mileta






Ukupno37124470257

Sanja






Ukupno147600715

Maja






Ukupno089000114

(1982). Prilozi prouavanju jezika, knjiga 18, Filozofski fakultet, Novi Sad, str.5 26.

Materijal su sakupljale S. Savi, M. Joci i V. Vasi, za rad na projektu Psiholingvistika istraivanja i usvajanje srpskohrvatskog jezika, u Institutu za junoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

U ovom radu pravi se razlika izmeu oslovljavanja i upravljenosti iskaza. Pod pojmom upravljenost podrazumeva se da je iskaz nekom upuen, ali isti iskaz ne mora imati znak za oslovljavanje. Na primer, Idemo u etnju iskaz je u kojem postoji upravljenost bez oslovljavanja. Ili kada dete pita odraslog Kako se ovo otvori? upravljajui iskaz odraslom, ali ga pri tom ne oslovljava.

M. Kocher (1976) forme Ti i Vi svrstava zajedno sa sufiksalnim formama glagola, te je problem koji nas ovde interesuje nije zanimao.

Na primer, jedan blizanac se ruga drugom:

(1;8) S: Ti si astronaut. Astronaute!

M: Ko je Mileta Poti.

Ovde treba dodati i akcenatsku raznovrsnost, te razne alternacije konsonanata u osnovi; primer: Vuk, vok. Vue.

Neto podataka nalazi se u radu Z. Topolinjske (1973).

PAGE 1

Documents

Neki Aspekti Oslovljavanja u Govoru Dece Predskolskog Uzrasta