Miodrag Karadži ć

Samo vi ajte, mi ćemo graktat i arlaukat Lica: Stevan Bećirović, prvoborac i partijski sekretar od... do sedmog nula osmog pedeset treće Dušanka, Stevanova sestra Risto, Stevanov sinovac i jedini muški potomak u kući Bećirovića Ljubica, Ristova majka Vid, do 1948. borac, a onda bio odsutan od kuće osam godina Spaso, simpatizer jedne strane, pošto ga druga nije simipatisala Drago, zaposlen u SUP-u, na ovjeri ili, bolje rečeno, izdavanju pasoša Veljko, Daničin muž Danica, žena koja pada iz žalosti u žalost Grana, Veljkova majka (umrla, zahvalan sin!) Mirko, komšija sve do kraja, a na kraju zaprosio Dušanku, nakon dvadeset jedne godine teške čežnje Borivoje, opštinski pisac posmrtnih govora Radovan, komšija bio i ostao Vozač, gazi kokoške Član I Član I Saobraćajac Grañani i djeca Kokoške Mrtve kokoške Bista (neminovna kao ličnost) Napomena: Dušanka puši non-stop, Stevan ne puši non-stop. Radovan nosi naočare i šešir dva broja manji. Ostali obučeni ipo sopstvenom ukusu. I ČIN 1. PORODIČNA TRAGEDIJA (Stan porodice Bećirović, namješten obično stvarima koje su bile moderne negdje početkom šezdesetih godina. Na vidnom mjestu okačena je Spomenica, okružena porodičnim fotografijama. Po svim stvarima proizvodi heklanja. U stanu, pomno prateći Stevana, sjede: Dušanka, Risto, Vid i Spaso. Stevan unezvijereno šeta.) STEVAN: Sve je to čis' lopov! Sve je to čis' lopov do lopova! Lopovčina do lopovčine, majku im fašističku jebem! DUŠANKA: Neka, ñavole, neka. Ne avetaj po stare dane. STEVAN: Eve ja ne avetam, no me izavetaše. Sve čis' lopov! Sve! Sve su to vucibatine i 'oštapleri! Da, da, i 'oštapleri, majku im fašističku jebem! Sve je to emigranat do emigranata, majku im emigranatsku! DUŠANKA: Ama, primiri se, kumim te bogom. Ne igraj se po stare dane. Ti ko da ne

znaš da je riječ mloge opekla? STEVAN: U ovu zemlju ja imam pravo da kažem Dušanka! Imam! Žiška sam ja, drugarice, živa žiška! Stevan Bećirović, ovi te ga lično gledaš, ako što vidiš, govorio je i na mlogo jači skup, a ne u svoju kuću! Govorio je i kad je mlogo teže bilo no danas! Govorio je kad je trebalo stisnut! DUŠANKA: Znam, ñavole, znam. STEVAN (zanosno) Govorio je Stevan: Smrt fašizmu, sloboda narodu! - i: Dolje bande meñunarodnig lopova i špijona! Sve je to on na praznik pred tri 'iljade ljudi reko! Išo je Stevan Bećirović vazda prvi na glasanje, da u kutiju uturi svoj glas za socijalizam kao prelazni oblik! Niko njega u ovu zemlju nije smio zaustavit i pitat: jesi i glaso? Niko! U drugu kutiju je ovi Stevan ispušto šipak! DUŠANKA: Da kradu, kradu. Ne baš svi, al' većina krade. STEVAN: Pa kud ina mene da udare, kumim te bogom? Pa kud na mene da uždiju, bogom te kumim? SPASO: Na tanke su grane pali, do zla boga. STEVAN: Državu su opljačkali, pa sad udarili po onima što su ovu slobodu krvlju zalivali po svim krajevima naše zemlje! Sad udarili na nosioce brastva i jedinstva! Ne mogu čekat da pomremo, je li? RISTO: Neka striko... Nit' je strašno, nit' je smak svijeta. STEVAN (kao da ga je tek ugledao): Ene ga! A oklen ti znaš je li ili nije, boža greoto? Na koga se ñede taki da mi je znat? Sramotiš nas i brukaš na svaki korak. Ne smijem ko druga čeljad u školu poć. RISTO: Popraviću se ja, striko... STEVAN: Ti!? Ti!? Kako ćeš se popravit kad nikad valjo nijesi? Dva put sam ti u školu bio i neću nikad više! Neće, sram me, pa sad kad bi odlikaš bio, ko što nećes, ne da nećeš, no ne možeš! (Zastaje šireći bespomoćno ruke.) Zašta sam se borio, majko svemoguća, da imam najgoreg ñaka u cijelu školu!? DUŠANKA: Kaki u cijelu... Nema takog ni u jednu na svijet! Još školu koju on može iz prve završit nijesu izmislili! STEVAN (nastavlja šetnju): E što me snañe, oca im poganog jebem! VID: Ne znam... nije moje da rečem, a neko čudo je počelo. STEVAN: Nijesu mene odabrali slučajno. Ne, ne! Što ne kradu ñe drugo, no kod mene? Kud Kakoljicu da zakolju, ruke im opale, osušile se dabogda, gubalo ig dabogda, prisjelo im zadovijek! DUŠANKA (zatiskajući uši): Ne kuni, ñavole. STEVAN: O, grom ig pogodio, kud Kakoljicu da zakolju? Zaboravili su oni, Dušanka, ko sam ja! Zaboravili su oni izgleda ko je Stevan Bećirović! Žiška sam ja, drugarice, živa žiška! Borac sam ja, Dušanka, borac, i to ne borac, no prvoborac! Prvoborac i partinski sekletar od, od, od... do sedmog nula osmog pedeset treće! VID: Ko li može bit', zaboga? STEVAN: Saznaću, kad tad! Saznaću, pa mi zadnje bilo, ko što neće! Saznaću, kunem vi se, saznaću, žiška sam ja, Dušanka, živa sam ja žiška! SPASO: A glavu joj bacili pred vrata. VID: Neko čudo jes'. Radovan veli kako je čuo da u crkvu neko jauče. Kaže: »Pišti isan ko da ga na vatru peku!« SPASO: Ama ne jedno, no petoro jauče. Svojijem sam ušima slušo. Petoro, po svu noć.

Stio sam da uñem, pa se sjetig da u crkvu od rata ne ulazim, a što se stra tiče, ušo big, pa da me bog, bože me prosti, čeka tamo. RISTO: Nećeš u crkvu, a za popom si išo? SPASO: Ja? RISTO: Ti, ti. SPASO: Nikad u život! Nikad za popom od rata išo nijesam! RISTO: Jesi, jesi! Ja sam te vidio na sarani u selo. SPASO: Na čijoj sarani, pogana raboto? RISTO: Kad ti je umrla majka. SPASO: Ono mi je brat, a ne pop, oči ti ispale! I on je majku saranjivo. STEVAN: Risto, srećo, izlazi! Risto, srećo, mrš! RISTO (izlazeći) Bio je najmanje još jedan pop... SPASO: To su drugovi došli na saučešće. Isto je bilo više članova partije. STEVAN: Daj mi, Dušanka, nešto da ga gañem. Daj mi nešto da mu prospem džigerice. Daj mi nešto, dako ga u glavu pogodim. (Dušanka mu dodaje »suvenir«: plastičnog magarca. Stevan gaña Rista, koji je već izašao u drugu sobu.) Ovi sam te put, Risto, promašio. Ovi si mi put uteko. Za današnji dan ždi svijeću dok si živ. Zafali Svetom Stevanu, što mu ruka nije ko četeresprve! DUŠANKA: I veliš, Vide, u crkvu neko jauče? VID: Jauče. STEVAN: Svašta je vjerovat. Tun smo četeres šeste radio našli! Sakrili ga u crkvu! Ostavili bogu da sluša vijesti i vodostaj! Predlago sam ja još onda da se crkva minira, da se govno u vazdug digne, ma zalud! To je bio samo jedan od mojijeg predloga, ma zalud! Sad crkva jauče, kradu narodu, poštenom narodu kokoši, stisli nas sa svijeg strana, od Vardara pa do Triglava, od ðerdapa pa do Dunava, kroz uši nam tako reći prolaze... tako reći i tako ne reći, teke prolaze, a mi ništa! Stisli se ko prdež u gaće, pa virkamo! DUŠANKA: Ko li to može bit, zaboga? STEVAN: Sve su to isti! Sve! Od zla oca, a od gore majke! A kud Kakoljicu da mi zakolju, a kud Kakoljicu s dušom da razdvoje, vrane im u svakom slučaju oči popile! DUŠANKA: Ne kuni, ñavole, ne kuni! VID: Trebalo bi u miliciju prijavit', nek' oni razbijaju glavu ko je. Nas su četeresosme 'vatali ko zečeve, a sad... STEVAN: Kome da javim? Kome? Znaš li ko im je načalnik? Znaš li? (Pauza.) Praviš se da ne znaš. VID: Ništa ne znam... STEVAN: Znaš, znaš! Marinko Lazarov iz Pridvorice je načalnik! E, zemljo, prevrni se! Prevrni se! On načalnik i njemu da prijavim, je li? Ako on iz tri put pogodi ko je načalnik, nos mi okini! Njemu da prijavim da pogodi ko jauče u crkvu i ko mi kolje kokoši?! VID: Ti si š njim zajedno išo u školu... STEVAN: Jesam jednu godinu, ne velim da nijesam. On je sa svakim iz tri sela u pet godina iš'o zajedno u prvi razred. DUŠANKA: Što ne bi rekli komšiji Dragu? On radi u miliciju. STEVAN: Nema on s tim ništa. On radi na pasoše. VID: Ko zna na čemu on radi? To se kod njig nikad ne zna. SPASO: I ja sam za to da se reče Dragu. Ne da se prijavi zvanično, no 'nako, komšinski.

STEVAN: Neće im niko tirebat ako ig ja uvatim! Ako mi panu šaka, zvaće i SUP i UDBU upomoć! Kad ig ja dovatim moliće boga da mi veže ruke! Sitne li će bit' muke Isusove! DUŠANKA: Vikala sam ti ja da je Kakoljica stara i da je treba klat. STEVAN: Ćuti, slušat te ne mogu! Ćuti, ne spominji mi je! Taman sam zaboravio zločin, a ti ko u inat. Taman sam smetnuo s uma koji me jad nañe, a ti posre' srca! Taman sam se kocentrisao da vatam bjelosvjecke lopove i špijone, da vatam ološ emigrantsku, da doakam gadovima, kad me ti prekide! Prekide me na najvažnije mjesto! VID: Vjerujem da su to isti oni što su Momčilu zapalili sijeno. STEVAN: Može bit', može bit'. Isti su oni sve četeres godina! Četeres godina se oni ne mijenjaju! Saćemo se i mi prerušit, saćemo se i mi u dvojke i trojke organizovat, saćemo se i mi zaukat, pa da vidimo ko će šta da makne! Žiška sam ja, Dušanka, živa žiška! Udarili su oni u najtvrñe mjesto ove države! U očni vid su udarili! Žiška sam ja, Dušanka, ne zaboravi, živa žiška! VID: Ti, Stevane, imaš pištolj, pa ćemo lako. STEVAN: Kako: lako? VID: Ti noćas naprijed s pištoljem, a mi ćemo za tobom. STEVAN: Imaš i 'ti levor. VID: Nemam, uzeli mi ga četeres osme. STEVAN: Imaš, imaš. Sakrio si najmanje jedan. VID: Nijesam sakrio ni šta sam mislio da mislim, a ne šta imam. STEVAN: ðe oni Risto, Dušanka? DUŠANKA: U sobu. STEVAN: Gañag li ga ja, il' mi se čini? DUŠANKA: Gaño si ga. STEVAN: Jesam li ga pogodio? DUŠANKA: Ne. STEVAN: Nijesam ga pogodio? DUŠANKA: Ne, da se ja sjećam. STEVAN: Žiška sam ja, Dušanka, živa sam ja žiška! Viñećeš kad u novine na prvu stranu iziñem s nogom na neprijatelja! Viñećeš kad objave kako sam ig povato. Pisaće, viñećeš: povatani svi do jednog! (Čuje se zvuk zvona na vratima. Stevan otvara vrata. Na vratima, odmaknut od ulaza, stoji Mirko i gleda u pločice.) MIRKO (zaprepašteno): Dobar dan... Uuu!... STEVAN: Kojim dobrom, Mirko? MIRKO: Uuuu!... STEVAN (primijetivši »korpus delikti« na ulazu): Uuu!... UUuu!... (Svi ustaju i sa zaprepaštenjem gledaju. Čuvši galamu iz sobe, ulazi i Risto.) STEVAN (izbezumljeno): Uuuu!... Ubiću, spasa mu nema! Ubiću, nema tu druge ni treće! Dvades' ću ubit, a jedan će bit pravi il' u srodstvu! Ubiću ga, kroz guzicu ću mu metak proćerat! Drugi će put šuplje srat, ko štanc mašina! Ubiću, ljudi, ubiću, časti mi, ne big vi se 'vako kleo, da neću! Ubiću, zaboraviće se Jasenovac, prišuljaću se zviždućući, pa onda sve rafal do rafala! Ubiću, a vidim da neko gaće skida! ðe mi je pištolj, Dušanka, počinjem odma'! DUŠANKA: Evo samo da počistim. Ulazi Mirko. (Mirko ulazi. Dušanka ostaje napolju

da čisti. Stevan nervozno šeta po sobi, lomeći prste. Ostali gledaju jedan u drugog, pokazujući potpuno iznenañenje.) STEVAN: Ko je, da je, svedno mi je! Ko je, da je, baš me briga! Ubiću, crkvu ću spalit, popa ću na suvo brijat, udariću na Vatikan, ako treba! RISTO: Viñe li, Miriko, ko je? MIRKO: Pozno sam ga, taman kad je gaće vezo. STEVAN: Vidio si ga?! MIRKO: Jesam. STEVAN: Pa ko je, majku mu fašističku, da izvineš, jebem! MIRKO: Ne big ti reko, pa da me kolješ. Nikad špijo nijesam, pa neću ni sad. STEVAN: Reći ćeš, il' ću te kroz cijev provrsti! (Dušanka ulazi, odlazi u kupalilo, pere ruke i sjeda. Unoseći se Mirku u lice) Pričaj Mirko Zavišin ko je bio, doklen te jadi nijesu našli! MIRKO: Niko moj nije špijo, bez striko Mikonja, pa neću ni ja! (Dušanka gotovo stalno prinosi ruke nosu vičući: Pi, pi, pi...) STEVAN: Potonji put te pitam da rečeš: ko je? MIRKO: Neću! STEVAN: Nu mi, Dušanka, oni levor da ga nanišanim! DUŠANKA: Pi, pi, pi... Onoliko još viñela nijesam! U prvi mag mi se učinjelo da je neko čizmu sazuo. STEVAN: Dodaj mi, Dušanka, levor, 'oću da ubijem Mirka! Donesi levor, dako ga ulovim! Davaj levor, Dušanka, puću i bez njega! RISTO: A vidio si ga, veliš, taman kad je gaće vezo? MIRKO: Jesam. RISTO: Pa šta mu reče kad ga viñe? MIRKO: Ču šta mu rekog? Jedva sam izgovorio: šta radiš tu Mrko, jad te našo? STEVAN: A Mrko, znači Mrko! Mrkosav. MIRKO: Ko je reko da je Mrko? STEVAN: Znači, Mrko Goluba Gorčilova! Žiška sam ja, Dušanka, živa sam ja žiška! Jedan je već moj! Jednoga sam otpiso! Jedan je zakukuriko zadnji put! MIRKO: Kako pogodi Stevane, svaka ti čas? VID: Što se posra čoeku pred vrata, grom ga ubio? Što ne pokuca ko čoek? MIRKO: Veli da je došo kod brata Bora, a njega nema. Stislo ga, oči da ispanu. Kune se da je jedanak izašlo napolje. DUŠANKA: To se vidi i da nije reko. MIRKO: Veli da je stio rukom da pokuca, pa mu odlećela dolje. Kune ise da je jedva razvezo gaće koliko ga je sila napala. A kako, Stevane, otkri da je Mrko, još mi nije jasno? STEVAN (značajno) Ču, kako. Radio sam ja, moj druže u OZNU dvije-tri godine! Mene nije mogla prepelica uteć, koliko sam se bio uvještio! Kako sam ja, samo kad se sjetim, uvatio jednu drugaricu, svaka mi čas'! Kako sam je uvatik, brale mili! Tek se posle utvrdilo da nije državni neprijatelj, a mogla je bit! DUŠANKA: Da on 'oće da priča, no neće, nema čoeka koji žalio ne bi što nema jedno uvo pride. STEVAN: Upamti, DUŠANKA: od danas s Mrkom ne govorim, do daljnjeg! Ni š ñecom mu ne govorim! Majci ću mu se javit poizdalje, al' ću se isto namrkit, nek misli šta mi je.

Lijepo mi doñe sad da Mrku opravim depešu i turim: od danas s vama ne zborim, izuzev Jevrosime, a neću! A Mrko će kad-tad doć. Doć, doć! Nije selo pro svijeta! Kad me vidi, sraće u tri smjene! RISTO: Šta su ti, striko, ñeca kriva? STEVAN: Dajte mi nešto da ga gañem! (Traži neki predmet po stanu.) Daj mi Dušanka nešto da ga s dušom razdvojim! Daj mi nešto, uvatao sam ga na nišan! (Dušanka mu opet dodaje plastičnog magarca. Stevan gaña.) Da mi je išta drugo dodala, no ovo magare, pogodio big te, Risto! Da mi je išta drugo bilo pri ruci, jeknuo mi ne bi! Još nijesam sviko s magaretom gañat, a kad sviknem, računaj, Risto, svaka ide u čelenku! Nećeš mi se više provlačit, pa nikome ništa! Ne, ne! Mrš u sobu. (Risto odlazi u svoju sobu.) Drukče ću ja od sad. Drukče, drukče. Žiška sam ja, Dušanka, živa sam ja žiška! VID: Daj Stevane da se zdogovorimo šta da radimo. SPASO: Ja sam da se uvedu dežurstva. Ja sam da dežuramo pod šivrama. Sve da bidne tajno, tako reći anonimno. Evo, na primjer, ja da bidnem amonimna šivra Stojanka majka Knežopoljka, ti Stevane da bidneš Sa Ovčara i Kablara, ti Vide šivra - Jama, Dušanka nek bidne šivra - il' Stari Vujadin, il' Deli Radivoje - kako 'oće, a za ostale ćemo iznać na licu mjesta, kako ko priñe. Sve šivre nek bidnu tajne i amonimne. Slaže te li se? STEVAN: Slažemo se da bidnu šivre, samo se ne slažemo s imenima. Kad Dragu rečemo, nek on bira kako će se ko zvat, on ima s tim iskustvo. VID: A šta ćemo s crkvom? SPASO: Ne big ništa preduzimo, doklen Draga ne čujemo. Crkva je odvojena od države, pa nek jauče, ko da je u tuñu zemlju. STEVAN: Ulazit doklen ne pitamo, nećemo. Ti Spaso noćas dežuraj pred crkvu, pa da nam rečeš šta ima i šta si čuo. SPASO: Što ja? STEVAN: Zato što je na tebe red. Tebe je i brat pop, pa ti je jopet, kako goj okreneš, crkva najbliža. VID: I otac ti je bio pop... SPASO: E neću prvi, pa da mi je crkva majka! Dežuraj ti Vide prvi, ti si i četeres osme dežuro! VID: Neka, Spaso, neka! Dežurali su i tvoji cijeloga rata na drugu stranu. SPASO: Moji jesu, al' ja nijesam! VID: Oćerali te što si im na svako mjesto nos 'kido! SPASO: Samo progovori još jednu, pa ću te prijavit da si se četeres osme izjasnio za Staljina! Prijaviću te, Vide, da si i onomad reko da je Rusija velika zemlja! VID: Uzmi mapu, pa vidi. SPASO: Jeste li ga čuli? Jeste li ga čuli? Ovo je najmanje za dvije godine! STEVAN: Dosta više! Ti Spaso noćas da dežuraš pred crkvu i tačka! (Spaso pokušava nešto da kaže) I tačka i znak uzvika, Spaso! Vid će, ako ti ostaneš živ, dežurat sjutra. Ja i Dušanka ćemo na smjenu pored kokošinjca. MIRKO: Šta se to dešava? STEVAN: Čuće se, čuće se! Jaukaće i Vatikan, kad ig povatamo! MIRKO: Koga? STEVAN: Ne znam koga, al' znamo zašto! Znamo zašto, a to je najvažnije! Dušanka i ja ćemo noćas kod Veljka, da čuvamo Ristanu. Svaki čas može umrijet, pa je red da neko

bude už nju, kad bidne dušu puštala. S njiovog prozora se vidi cijelo dvorište, taman ko da je osmatračnica. Moj kokošinjac se vidi s oba oka, a nije ni daleko, moš pljunut do njega. MIRKO: Ja došo da vi rečem kako sam čuo da vi je neko zaklo kokoš. STEVAN: Jes, ne kokoš, no Kakoljicu! Kakoljicu i nespominjite mi je više ko da je nije bilo, ko što jes. Ko mi je spomene tako je u osinjak! VID (ustajući) Zdogovorili smo se ko ljudi. Ti Spaso nemoj da se mlogo primičeš crkvi, da ti u krv ne uñe. SPASO (ustajući) Da sam ja vlas', da se išta pitam u Mjesnu zajednicu, pito big te što nosiš brke ko i oni što ig je nosio! Samo big te pito! VID (šireći ruke) Eve ñe Spaso ne da nosit brke ko što čeljad nose!? SPASO: Taksu zabranjeni, a ti vidi što! STEVAN: 'Ajde sad svak' svojijem poslom. 'Ajde sad svak na raspored. ðe oni Risto, Dušanka? DUŠANKA: U svoju sobu. STEVAN: Je li cio? DUŠANKA: A...? STEVAN: Pitam: je li cio u svoju sobu? DUŠANKA: Jes. STEVAN: E ako je, oca mi jebi! Ne znam može li to medecinski, a njemu su uši oñe! (Stavlja prst na usta) Saću ja grunut na vrata, pa ako ga ubijem vratima, nijesam kriv! DUŠANKA: Nemoj Stevane, može ti izmać vrata, pa ćeš se slomit. STEVAN: Učiš li Risto? RISTO (iz druge sobe) Učim, striko. STEVAN: On je, Dušanka, jedini ñak na svijet što po vas dan uči, a ništa ne zna! VID: 'Ajde Stevane, do viñenja. STEVAN: Do viñenja. (Gosti izlaze. Zatvarajući vrata) 'Ajde, ñavo ve okupljo! DUŠANKA: Ko... Kod njig ni na saranu nema više od petoro, ako nije sunčano... 2. PRIPREMA ZA ŽALOS', ILI KAKO SNAJA ISKRENO ŽALI SVEKRVU (Noć. U sobi sa jednim krevetom u uglu, jednom klupom i nekoliko stolica sjede: Stevan, Dušanka, Risto, Veljko, Danica, Radovan i Borivoje. Dušanka po »rasporedu« sjedi okrenuta prema prozoru, posmatrajući dvorište. Na krevetu leži bolesna, tj. prestara, baba Ristana, Veljkova majka. Dvoje koje je čuvalo je već pokojno. Prolazi treća godina kako snaja iskreno žali za njom.) VELJKO: Ma šta pričaš, Stevane? STEVAN: To što si čuo! To što si čuo, od »a« do »še«! VELJKO: Drži rne neki osjećaj da je i Ristani kraj. DANICA: Jes', jes'... Sve trčim, pa zapinjem. VELJKO (s osjećajem krivice) Jes', Danice, časti mi. Neće ona dugo, je l' de majko? (Baba ne reaguje.) Neće, vala, dok ćuti. Ćutanje, odobravanje, je l’ de, majko? (Iznenada baba počinje kolutati očima. Svi napregnuto gledaju u nju. Baba gleda na sve strane, razrogačila oči, ispod pokrivača polako vadi ruku i namješta je pored nosa. Veljko ushićeno) Gotova je! Mama je gotova! Koluta očtima! Još kolut naprijed, nazad ga pravit neće! (Baba iznenada, brzim pokretom hvata muvu koja joj je dosañivala. Svi su zapanjeni.)

DANICA: A ne umire, jado! Ne umire, jad 'te našo! Ne koluta, zakoluto! Vidiš li da se kocentriše da uvati muvu? VELIKO: Vi ñeg... STEVAN (primijetivši da Dušanka ne posmatra dvorište) Dušanka, ne skidaj oči s cilja, kad ti velim! DUŠANKA: Moram poñekad... STEVAN: Ne moraš, kad ja kažem! Ciljaj očima ñe sam reko, nemoj da te opominjem! DUŠANKA: Dobro, dobro... STEVAN: Ako ti ko promakne, drugu ćemo pjesmu pjevat! BORIVOJE: Sipaj Danice po jednu, dušu da ugrijemo. DANICA: Griješ je ti kod nas sve tri godine. Oñe si se utaborio, moš komotno preselit. BORIVOJE: Treba bit uz čoeka, kad mu je najteže. DANICA: Neće ona, Veljko, najmanje još dvije godine. Ima pet godina, još nazebla nije! O'šta da umre, kad je ništa ne boli? RADOVAN: Nema tun više razgovora. Dan tamo i' 'vamo, svedno je. DANICA: Ao...! Jes', kad nije kod tebe. Jes', svedno je, kad nije u tvoju kuću. DUŠANKA: Je li me prošo red? STEVAN: Reću ti ja kad bidne prošo. Ucrvljala ti se guzica u toplom? Šta bi da po svu moć dežuraš ko što sam ja dežuro? RISTO: Mogu te ja tetka odmijenit. STEVAN: Je li ovo Risto oñe il' mi se priviña? Je li ovo on, bogom ve kumim? Nu, Risto, ako si ti, priñi bliže, nešto te ne vidim. RISTO: Šta ću ti, striko? STEVAN: Da te opipam, srećo, ni za šta mi drugo ne trebaš. Jesi li ga ovo ti Dušanka dovela? DUŠANKA: Ne ja. STEVAN: Dajte mi nešto da ga gañem u čelenku! Dajte mi nešto tvrñe no njegova glava! Dajte ni kaki predmet tup s jedne a oštar s druge strane, dako ga u zatiok trevim! (Traži očima čime da ga gaña. Dušanka mu dodaje plastičnog jelena, takoñe »unikatni suvenir« sa stalka. Uzimajući »oružje«) Vidi, jopet magare. Nijesam sviko još š njim da gañam, a kad sviknem, moj si! DANICA: Nije to magare, no jelen iz Sutomora. STEVAN: Još nijesam sviko s jelenom gañat, a kad sviknem, moj si! (Gaña u Rista, koji je u meñuvremenu došao do izlaznih vrata i pogaña ga u nogu.) Dajte mi još jednog, dako ga u glavu pogodim! Ima li u ovu kuću još koji jelen, sad je moj! (Risto otvara vrata da izañe.) Risto! RISTO: Šta je striko? STEVAN: Mrš kući i knjigu u šake! Naglas čitaj da čujem! RISTO: (izlazeći) Dobro... RADOVAN: I veliš Stevane - Spaso dežura pred crkvu? STEVAN: Dežura. RADOVAN: Ko li može bit, pitaj Svetog Petra? STEVAN: Ko je da je, svedno mi je! Ko je, da je, doñe mi da sam samcat zapucam pravo na vrata i viknem: predajte se, kopiladi, opkoljeni ste sa četiri strane! Pa se sjetim da prvo moramo pitat ove naše da oni što ne rade unutra, ko ono nekad. Strag me da ne pogriješim, a inače bi ig ja već povato sve jednog po jednog il’ dva po dva!

DUŠANKA: Ćutite, neko se prikrada! (Opšta mobilizacija. Svi, izuzev Ristane, gledaju kroz prozor.) STEVAN: Dolijala kučka! Gotovo joj je! Kvrc! Dolijala kučka fašistička! Ja ću sad izić s levorom, nije me strag, pa vi mislite šta goj oćete, pa šta mu bog da! RADOVAN: Ne pucaj Stevane, ako ne motraš. Upozori ga. STEVAN: Čujete ili šta me sjetuje? Čujete li? Oñe se radi ko će prvi povuć, a on veli: ne pucaj. Da sam siguran da mi je levor u redu, on bi bio moj, a 'vako, viñećemo... DUŠANKA: Bar ga pitaj ko je, možda ti bidne žao... STEVAN: Aj sad ti iziñi kad svi navijaju za njega? Aj pomoli nos, majčin sine? Otvaraj taj prozor, neću izlazit, no ću ga odavle gañat meñu rogove! (Dušanka otvara prozor. Stevan, krijući glavu i ponekad provirujući, istina rijetko, repetira pištolj. Virkajući) Ko si, lopove fašistički, da ne upotrebim mlogo težu riječ? SPASO (iz dvorišta) Ja sam, Stevane, ja sam, glavom i bradom sam ovo ja: Stojanka majka Knežopoljka! STEVAN: Ja sam te nanišanio u zornjaču, pa ti vidi ko si. Naciljo sam te, špijone bjelosvjetcki, naciljo sam te, na vr' si mi mušice. SPASO (uspaničeno iz dvorišta) Nemoj da ga ko gurne, okinuće. Nemoj da ga strecnete, dokle se objasnimo, inače sam gotov! STEVAN (ohrabren) Zadnji te put ispred naroda pitam da rečeš: ko si? Zadnji i prezadnji put te pitam da istrtljaš: koja su te govna amo slala, s kojijem ciljem, iz koje si usrane države i koju si mi kokoš noćas nanišanio? SPASO (iz dvorišta molećivo) Imaš li još levor u ruci? STEVAN: Imam, imam! Levor mi je u desnicu, samo što zapjevo nije! SPASO: Stevane, brate mili: oñe je amonimna šivra Stojanka majka Knežopoljka, tako mi Svetog Jovana! Ako 'oćeš, provjeri. DUŠANKA: To je Spaso, Stevane, Spaso Obrenov. STEVAN: Ne trkljaj, Dušanka! Ne trtljaj! Spaso Obrenov je noćas na zadatak kod crkve, a ovo je neprijatelj ofarban u sve boje! SPASO (iz dvorišta) Ne pucaj, Stevane, nijesam stio da se otkrijem, a jesam ja Spaso Obrenov, a ono mi je bila amonimna šivra. STEVAN: Izlazi, pogani Spaso! Izlazi, a isto sam te trebo ubit! Svi su te doslen preskakali, a ja sam te trebo ubit! Trebo sam te prosvirat, trebo sam te pravo u tintaru, trebo sam te raznijet, a što nijesam zafali tavnoj noći, nijesam te vidio ka valja! Trebo sam te izbušit, kurvo švapska, isključujući nacionalne manjine! RADOVAN: Mogo ga je ubit. DUŠANKA: Još mu nije sigurno. BORIVOJE: Izvuće se Spaso da je četa, a ne Stevan. STEVAN: Ulazi Spaso u kuću kroz prozor! Ulazi, još me prs' srbi, izmeñu ostalog! SPASO: Dodaj mi Stevane ruku, ne mogu se ispet drukče. STEVAN (obraća se prisutnim u sobi) Evo vidite doklen sam pao? Vidite li ljudi ovo? Da mu dodam ruku, mjesto da ga zakujem!? Penji se, Spaso, penji se, ruku ti ne dam, kad big ti život spasio! SPASO: Nek mi neko pruži ruku, drukče se popet ne mogu. (Veljko mu dodaje ruku i Spaso se jedva penje kroz prozor. Pomoli glavu, zadihano) Dobro veče. DANICA: Umalo ti prije Ristane. SPASO (ulazeći) Tako mi i treba, kad se plekam ñe mi nije mjesto.

STEVAN: Neka, Spaso, neka! Ovo je najmanje drugi put da ti život opraštam, a oba put sam te trebo ubit! SPASO: Kako: drugi put? STEVAN: Drugi put, znaš ti dobro da je drugi put! Prvi je put bilo kad si mi krao oraje. SPASO: Brao sam ig po slobodi. STEVAN: Tebe je sve od četeres pete slobodno, nako ono tvoje. Krade mene neko ljudi oraje, sve do ñavoljeg. Odlučim jednu noć da iziñem i uvatim lopova, da ga uvatim i raščerečim, da ga s crnom zemljom sravnim, da mu, ako je brkat, brke osmudim! Žiška sam ja, ljudi, živa sam ja žiška! Sjednem pod orag, oko osam, i čekam. Devet sati, ništa, deset, ništa, jedanes', jopet ništa, kad neñe oko dvanes' viče Spaso s vrg oraga: O, Stevane! Ja se trgnem, lepetiram levor i viknem: O, ja?! A misliš li ti noćas na spavanje, obraza ti? - prokapa on ozgo! E tad sam ga isto trebo ubit! SPASO: Brao sam ig po slobodi, obraza mi. BORIVOJE: Tebe je sive tuñe po slobodi, a ni napili se ko ljudi nijesmo kad ti je majka umrla. SPASO (izbezumljen) Ene ovoga?! Oklen ti, književniče? E tebe sam ja trebo ubit! Ti pomać nećeš! RADOVAN: Smirite se ljudi. SPASO: Ne mogu Radovane, a ga vidim, ne mogu! Čim mi njegova slika sine u glavu, sjetim se govora kojim mi podvali, kad mi je majka umrla. RADOVAN: Sam si kriv. Trebo si ga prvo pročitat. SPASO: Crno mi čitanje. Crno mi čitanje, moj Radovane. I nekako sam mjesto: roditelju Obrene, viko: roditelju Miluša, nijesam pogriješio više no dva-tri put, da ova pogan, da ovi kopiljan nije uturio riječi koje nijesam mogo razaznat! Nijesam mogo od bruke da ga pitam šta je napiso, a kami sreće da jesam! Da ga upitag, svatio bi narod, nije prvi put da neko zastane, al' ne upitag, pa saranig majku s dva brata itelektualca, a nije nako jednog i ene ga ništa mu ne fali! Saranig je u asolutni mir i rekog da je umrla me'aničkom smrću! BORIVOJE: Ja sam napiso metaforičnom. SPASO: Jeste li ga čuli? Isto ko da je neko kocom ubio! STEVAN: Znači, na stražu kod crkve nema niko? SPASO: Ja sam pogrešno svatio ñe mi je raspored. STEVAN: Crna si mi ti opštenarodna odbrana! Domobran si ti, a ne opštenarodni branioc! SPASO: Neka, Stevane, krupne su to riječi pred 'voliko sjedoka. Znaš li ti da sam ja lezervni oficir! STEVAN: A 'ti si lezervni čoek, a ne oficir! SPASO: Tužiću te, Stevane, tužiću te opštinskom sudu! Preskočiću mjesnu zajednicu! 'Oću, časti mi! STEVAN: Pa što ga ne ubig, ljudi? Pa što ga ne prosvrdlag, da mi je znat? Što ga s dušom ne razdvojig, nikome nije jasno? Što mu ne zasukag mozak, zna li iko? Što ga ne gañag da ne kmekne, nek objasni neko, ja ne umijem? VELJKO (pomirljivo) Nemojte, ljudi, ne mojte. Ljucki se i zavadit i pomirit. Najgore je inat ćerat. DANICA (omalovažavajuće) Čujete li ko priča? Čujete li mojeg Veljka, molim vas? VELJKO: Što da ne pričam? DANICA: Znaš ti što! Dobro ti znaš što! Umirete eve trides' godina u ovu kuću, ko na

traku! VELJKO: Nema moj niko više, no mama. DANICA: Što ne reče, kad sam se udavala, da nikoga još saranio nijesi? Što? Što mi nijesi reko da ćemo prvig trides' godina po svu noć čuvat tvoju rodbinu? RADOVAN: Taki su običaji. On je najmlañi, pa sve kod njega. A i najbliže im je oñe. BORIVOJE: Lako je Veljku. Njemu je ostala još majka, samo još Ristana, a šta ćeš ti, moja Danice? Kod tebe kad se odvrze, sačuvaj bože! Sve jedno drugom do uva ostaralo, samo čekaju koje će prvo! DANICA: Upamti, Veljko: stričeve i ujake ne primam! Prvi koji doñe oñe u bolnicu biće lično od mene udavljen! VELJKO: Nema vala ko više od mojig, nako se ne razboli ujna Zonja, a neće, zdrava je ko dren. DANICA: Ne znate vi kako je padati iz žalosti u žalos'. Svakig neñelju dana kod nas dospijeva il' četeresnica il' godišnica. STEVAN (gleda na sat) Eve jedan sat. Dušanka, sad je na mene red da stražarim. Odog samo do stana da nešto oposlim, odmag se vraćam nazad. DUŠANKA: Vrati se brzo, iskrivig glavu. STEVAN (izlazeći) Odmag ću, strpi se minut. RADOVAN: Muanat li je, sačuvaj bože. Muanat, to sreto nijesam. Svuñe je bio prvi. Mali čo'ek, a velika peča! DUŠANKA: Malo je takig danas. RADOVAN: Kaki malo. Nema ig. Taki se više ne rañu u ovu državu. (Iznenada, kao sumanut, upada Stevan noseći otkinutu kokošiju glavu u ruci. Koluta očima, dišući kao davljenik.) DUŠANKA (ugledavši ga) Šta bi, Stevane, zlo nam u dom? (Stevan pokušava da izgovori, ali se čuje samo pištanje.) RADOVAN: Neko čudo jes'. STEVAN (isprekidano): Aj, ajaj, aj, aj! Uh, uh, uh, uh! VELJKO: Pričaj Stevane, vas se naježig. STEVAN: Aj, aj, aj!... DUŠANKA: Smiri se, pa polako. STEVAN (pišteći) Ubiše mi, ubiše mi pokojnog Milutina! SVI: Šta??? STEVAN (razgovetnije) Ubiše mi Milutina! DUŠANKA: Milutina?! STEVAN: Ostag bez Milutina! SVI: Uuuu...! STEVAN: Ubijam čim vidim, čim naslutim, čim pomislim. Ubijam redom! Sitni su kaubojski filmovi! (Gleda u otkinutu kokošiju glavu) Osvetiću te ja, Milutine, osvetit, zaklinjem ti se, ubiću paščad što te mučki, na ispavanje ubiše, što te na prepad obezglaviše! Neko je moj, da jebe oca! Neko je moj, da jebe i oca i majku! Neko je moj, da ću pasoš vadit, pa sve od zemlje do zemlje ić da ga nañem! Žiška sam ja, Milutine, živa sam ja žiška! Ubiše mi tebe i Kakoljicu, može se reć bračni par ubiše. RADOVAN: Šta sve neće nać poštena čoeka, bože dragi?! STEVAN: Počela je okupacija, počelo je opsadno stanje! Vataćemo se po ćoškovima, vataćemo se po parkovima i sobama, ja vi kažem!

RADOVAN: Ovo bi već trebalo u SUP prijavit. STEVAN: Nikome ne prijavljujem! Doklen bide radila fabrika metaka, ne prijavljujem! Dok bidne baruta, moji su! Moji su, u očni vid su udarili, u mozak su džarnuli, moji su, spasa im nema! Nikoga ću odmag ubit, nekoga moram odma s dušom razdvojit, biće mi mlogo lakše! DUŠANKA: Nemoj noćas, sjutra ćeš. STEVAN: Noćas nekog moram oladit! Sviko sam najviše noću ubijat! DUŠANKA: Nemoj noćas, nije preša. STEVAN: Ubit nekog moram, izdržat ne mogu! Nemojte me zaustavljat, džabe vi je! Neko je moj, na primjer Spaso! SPASO: Što ja? STEVAN: Ti si se jedini šuljo oko kokošinjca, eto što! SPASO: Nemoj, Stevane, ja sam na našu stranu. STEVAN: Jebem ja stranu na koju si ti! Ti si oñe jedini sumnjiv i spreman na sve i svašta! Pruži ruke da vidim jesu li ti krvave. Ako jesu, pričesti se i ostavi oproštajno pismo. SPASO (pružajući ruke) Evo vidi, Stevane, ni jedna nije krvava. STEVAN: Nu mi Veljko tvoje očajlije, 'vako ne vidim ništa. (Veljko mu dodaje naočare. Stevan gledajući Spasa u ruke) Podsijeci nokte, glibonja! Nijesi krvav, vidio sam svojijem oćima, krvav nijesi, a glibav si za dvojicu! SPASO: Neka Stivane, ne vrijeñaj! Nijesi ti jedini iz rata zaostao! STEVAN: Jeste li ga čuli? Potpiso je smrtnu presudu! Sa' ću te ubit, gotovo je, ubiću te, odlučio sam! (Stevan, ne ispuštajući kokošiju glavu iz ruku, vadi pištolj iz unutrašnjeg džepa.) Da si osto na stražu kod crkve, da si se po rasporedu rasporedio, još bi bio živ. Reci potonju želju, pa ću da puknem! SPASO (zaklanjajući se iza Dušanke) Ubiće me, časti mi! Poludio je! STEVAN: Makse od njega Dušanka, 'oću da pucam! (Čuje se zvuk zvona na vratima. Nastaje opšti tajac.) Niko da se mako nije! Ja ću da otvorim naglo i iznenada, nek uleti glavačke, ako je neprijatelj! (Stevan prilazi vratima, šuljajući se i naglo otvara vrata. U sobu upada Drago.) Oklen ti, Drago? DRAGO: Ne date zaspat, pa rekog da viñu šta se dešava. STEVAN (krijući pištolj) Ništa, brate mili. Čuvamo Ristanu, pa poñekad zaplačemo, šta bi drugo? SPASO: Nije Drago, nego je stio da me ubije! Stio je Stevan ovog momenta da me s dušom razdvoji! DRAGO: Što? SPASO: Neko mu je jopet zaklo kokoš pa sujma da sam ja. STEVAN: E kako laže, ovo sreto nijesam? Vrlo važno: kokoš manje, kokoš više... Ko da to mene sjekira... DRAGO: Neko ti je jopet zaklo kokoš? STEVAN: Zakla mi neko Milutina. DRAGO: A...? STEVAN: Evo vidi. (Pokazuje kokošiju glavu) Evo vidi Milutina mrtva! Evo vidi mog Mića zaklana, majku im četničku jebem! DRAGO: C, c, c, c... STEVAN: Ima li kod vas Drago ñe da se prijavljuju ubistva?

DRAGO: Doñi sjutra, pa prijavi krañu. STEVAN: Krañu? DRAGO: E. STEVAN: Je li ovo mrtva kokoš? DRAGO: Jes. STEVAN: Pa kaku krañu, kumim te bogom? Ovo je čis' zločin! DRAGO: Doñi ti sjutra, pa tamo objasni. STEVAN: Radite vi vaš poso, ja ću moj. Doslen vam se petljo u njega nijesam, neću ni oslen. Ostavite me na miru, a krvnika ću nać, ne zvao se ja Stevanom Bećirovićem! DANICA: Koje je doba, Veljko? VELJKO: Evo dva su sata. DUŠANKA: Trebali bi ić, nek čeljad odmore. (Svi ustaju da idu.) BORIVOJE: Doću ja jopet sjutra veče. DANICA: 'Oćeš, ne boj se. Više si baba ispratio na oni svijet, no što ig ima. (Svi izlaze.) Kako si, Veljko? VELJKO: Što? DANICA: A kako ti je majka? VEUKO: Što? DANICA: Pitam te 'nako, uzgred... 3. PORODIČNO VASPITANJE (Popodne. Stevan i Dušanka šetaju po dvorištu okrenutom prema ulici. Po dvorištu puštene kokoške. Vrlo rijetko se ulicom pojavi prolaznik ili auto.) STEVAN: Vidi Gaćana, nema mu ravna! DUŠANKA: Ne. STEVAN: Nema mu ravna! DUŠANKA: Ne. STEVAN: E ne, vala! DUŠANKA: Ko li zakla pokojnog Milutina, da mi je znat? STEVAN: Ne umiješ ti, no ko u inat. Ne umiješ ti no naopako! Kuj ti samo on pane naom? DUŠANKA: Sjetim se... STEVAN: Ko da se ja ne sjetim? On i Kakoljica mi ne izlaze iz glave, a ne pominjem ig na glas, no u sebe. Počo je neko da nam potkopava temelje, počo je neko da nas sistemacki uništava, počo je neko, oca mu jebem, da udara na narodnu imovinu. Neko nas špijunira iz bliže okoline, a ko je, aj pogodi? (Šetajući dolaze do klupe.) Aj da sjednemo oñe na klupu, zaklonito je, a može bit da se i lopov mota i planira za noćas. DUŠANKA: Dobro veliš. (Sjedaju na klupu. Kokoške su se razišle po dvorištu i po ulici. Nailaze kola i uz škripu kočnica gaze jednu. Stevan pokazuje Dušanki da ćuti. Vozač zaustavija kola, gleda okolo i ne primećujući nikoga, otvara gepek da ubaci kokošku. Taman kad je htio da je ubaci, istrčava Stevan i za njim Dušanka.) STEVAN (zadihano) Nemoj samo da rečeš da si stio kod doktora da je vodiš! VOZAČ (držeći neodlučno kokošku u rukama) Naleće... STEVAN: Naleće, pa pravo u špajiz! VOZAČ: Naleće, druže, časti mi! DUŠANKA: Jes, dosadio joj život.

VOZAČ: Izvinite, ja žurim... STEVAN: Žurio, ne žurio, na cilj si stigo! Kradeš poštenom narodu kokoši, sram te bilo! VOZAČ: Zaista žuirim... STEVAN: Udari ga, Dušanka, da ne poganim ruke. VOZAČ: Evo platiću koliko rečete da košta, pa da idem. STEVAN: Nije ovo pijaca, lopove bjelosvjecki! Nije ovo država u koju se sve može kupit i potkupit! Nije ovo Čile, il' neka slična zemlja, ološu bjelosvjecki! Ovo je poštena država, čiju slobodu smo mi krvlju tako reći zalivali! VOZAČ (Dušanki) Vi ste, gospoño, čuli kako me vrijeña? DUŠANKA: Zalijepi ga, Stevane, obraza ti! Juriš po sred njega! Nemoj da mu ostanemo dužni ni neupamćeni! STEVAN: Ne orli me, e ću i tebe i njega zalijepit! Ne orli me, kad vidim Graoku mrtvu, vas cijeli svijet mi se u krv pretvori! Uzmi mu podatke, nek ga imam u planu i na nišan, a gledat ga više ne mogu! Nu mi tu kokoš. (Uzima od vozača zgazenu kokošku. Stevan kreće prema dvorištu, dok Dušanka uzima podatke. Nailazi, kao kad ne treba, Risto. Ugledavši ga) O, Risto! RISTO (prilazeći) Šta je, striko? STEVAN: Kako je bilo u školu? RISTO: Dobro. STEVAN: A pitaju ili što tamo? RISTO: Kako kad. (Dolazi Dušanka.) STEVAN: A pitaju li tebe što, kojijem slučajem? RISTO: Nekad pitaju, nekad ne pitaju... STEVAN: Pa oklen ti, srećo strikova, 'nolike jedinice kad ne pitaju? RISTO: Papraviću ig ja, striko. DUŠANKA: Na koga se vrže, da mi je znat? STEVAN: Na koga, je li? E da ti rečem: jedan je, a ni na koga! RISTO: Učim ja striko po vas dan, ma ne ide... DUŠANKA: Zabičio si, zabičio! Čujem i da pušiš? STEVAN: Puši?! RISTO (prestravljeno) Ne pušim... Ne pušim, oči mi. STEVAN: Pušiš, izgleda da pušiš! RISTO: Ne pušim... STEVAN: Pušiš, kad ja kažem, pušiš! DUŠANKA: Puši, puši. RISTO: Ne pušim, svega mi. STEVAN (primičući mu se sasvim blizu) 'Ajde, duvaj! (Risto uvlači vazduh u sebe.) 'Ukni, zadnji ti put kažem! 'Ukni, nemoj da te ja izduvavam! (Risto duva. Zapanjeno) Uuuu...! Puši! DUŠANKA: Jesam li ti rekla? STEVAN: Em ne učiš, em pušiš! RISTO: Ne pušim, no mi prijenulo u školu. STEVAN (šireći ruke s kokoškom u desnoj) Kako ti što drugo ne prionu, majko svejedina? RISTO: Ne znam... STEVAN: Ćut, ni jednu više da nijesi proslovio! Jesi li čuo?

RISTO: Jesam... STEVAN: Jesi li dobro čuo? RISTO: Jesam, striko, dobro sam čuo. STEVAN: A nijesi dobro čuo! Nijesi dobro! Drž Dušanka pokojnu Graoku, treba nešto da mu rečem. (Dušanka prihvata zgaienu kokošku. Vukući Rista za uvo) Nijesi dobro čuo, kad ja kažem! RISTO (uvijajući se) Nemoj striko, neću nikad više! STEVAN (pritežući jače) Ne, ja ti garant! Ne, ja ti i garant i žirant! Zaždi još jednu, pomisli samo da zaždiješ, moj si! Kad prvu zadimiš, nastavi komotno š njom goret! DUŠANKA: Udri ga, ruke ti opale! Udri ga da upamti gimnaziju! Udri ga, dako mu šta uñe u glavu! RISTO (molećivo) Nemoj, striko, nemoj, mili striko... STEVAN (udarajući mu šamar) Neću! DUŠANKA (udara ga) Ne mogu odoljet! RISTO (krijući glavu rukama) Učiću po vas dan, samo me nemojte bit. STEVAN: Kako nemoj? 'Ajde reci: kako? 'Oću, Risto, da upamtiš školovanje! RISTO: Što se rodih, crni kukavac? STEVAN (udarajući mu još jedan šamar) Ne znam, časti mi. Ne znam, a tebe će sad bit jasno! DUŠANKA: Udri, udri! STEVAN: Ne orli me, Dušanka, ne sokoli me, e ću i tebe i njega zalijepit! O, Risto, srećo, u krlju se skrijo, majka te mrtva poljubila! DUŠANKA: Ne kuni, Stevane! STEVAN (opet ga vuče za uvo) O, prva puška u tebe, vrat slomio na livadu ñe ga niko doslen slomio nije!... DUŠANKA: Ne kuni!!! STEVAN: Knjigu u šake, knjigu pred nos, doklen te ozbiljnije nijesam dovatio! Vuci se kući kastiže! Još kad te ocu rečem, pamtićeš! RISTO: Ne njemu, striko, ako za boga znaš... STEVAN: Kući, kad kažem, i da čitaš na glas! Pamtićeš gimnaziju ko pjesmicu! Znaćeš, ja ti jemac, sve što uče i u drugi grad, a ne oñe! Znaćeš svo gimnazijsko gradivo ove zemlje! RISTO: Ja sam stio u medecinsku... STEVAN: Ao! Kako da ne! Imamo jednog muškog potomka u svu čuvenu familiju Bećirovića i 'oće u časne sestre?! Žensko bit nećeš, sad kad bi krepo! Ićeš Risto, u gimnaziju, sve doklen je ne završiš! Ić, ić, ja ti kažem! RISTO: Dobro, dobro... STEVAN: Niša ne dobraj! Znaš da nije dobro, znaš da ne može bit gore! Ako dobiješ još koju jedinicu, ko što 'oćeš, seli s ove planete! 'Ajte sad mrš kući! (Risto odlazi.) Sve mi je krenulo naopaoko! Mene, prvoborcu, dugogodišnjem partinskom sekletaru, kradu i gaze kokoši ko da je ratno stanje, neko mi se pred vrata posro, ova pogan ne uči, kuj goj okrenem, ne ide. Da oñe ima trinaestog jula, da oñe ima ustaničke puške, prešo big u borbene redove! Da iñe, u ovu zemlju ima odred za barbu protiv državnig neprijatelja, ja big bio u njega! Ja sam Dušanka sad tako reći obezglavljen. Šta goj dovatim, ko da ga ñavo takne?! Il' se mi moramo kocentrisat, il' nešto drugo činjet' 'vako dugo neće. Nešto se činjet mora. Evo, sama reci, je l' naša kuća najbolja i najčuvenija u cijeli kraj?

DUŠANKA: Jes'. STEVAN: Je li Risto najgori ñak u cijelu školu? DUŠANKA: Jes'. STEVAN: Misliš? DUŠANKA: Jes, sto posto. STEVAN: E što ću mu bubrege obit kad doñemo kući, pomagaj svedržitelju! (Ulaze u kuću.) 4. NAPAD JE ODLOŽEN, SNAJA UCVILJENA I STEVAN KUPIO KOLA (U stanu Bećirovića: Stevan, Spaso, Dušanka i Risto.) STEVAN: I tako Drago veli? SPASO: Tako od »a« do »še«. Doklen papa ne proñe, doklen mu ne protutnji posjeta, da u crkvu ni slučajno ne diramo. Veli doslovce: Ne dirajte, pa nek jauče ko goj 'oće. Radi se o stvarima koje vi ne možete svatit! STEVAN: Ma ne veli? SPASO: Taman tako. STEVAN: A nešto ljucki isplaniriš, a se pripremiš za neprestanu borbu, naiñe papa! Ne da se on u ovu zemlju popišat, a ne obračunat s nekim. DUŠANKA: Ova crkva nije pod papu. Ovo je pravoslavna crkva. SPASO: Pušti ñavola, njig kad džarneš, oni se udruže ko da su iste vjere. STEVAN: Nije mi svedno, al' kad se mora, odložićemo napad. Držaćemo crkvu na oko, pa ćemo na nju kad papa proñe. Držaćemo je na oko, poizdalje, da niko ništa ne posumnja. Veli li Drago 'oće li papa prolazit 'vuda? SPASO: Još se ne zna. Može bit 'oće, može bit neće. Kako mu cvrcne. STEVAN: Ču, kako mu cvrcne? SPASO: Tako mi reče. STEVAN: Mene u ovu zemlju ništa više nije jasno. Ja sam lično iz partije išćero Miliku zato što je ñetetu dao ime Sava, a rodilo se na Savindan, a sad dolazi lično papa i nikog što ga je zvao išćerat neće?! C, c, c, c! Evo da vi rečem: koliko ja pamtim nema pape koji ovu zemlju rasturit nije stio. Još ñavolji tamo zasio nije da mu prvo nije bilo kako će nam kosti glodat, a sad dolazi u goste!? SPASO: Neka, Stevane, ne razumijemo mi to. STEVAN: Razumijemo taman koliko i ovi te ga zovu! SPASO: Odog ja da i drugima ovo rečem. STEVAN: Ela, ela. (Spaso izlazi.) Jebo ig papa! Taman nam on fali?! DUŠANKA: Pušti ñavola. Ima plaćenig da se za to sjekiraju. Čudi me da nijesi Spasu reko za ono? STEVAN: Nijesam stio da mu kažem, a kad čuje, svisnuće. Ne znam šta će mi, a isto neka ig. Danas svaka šuša vozi, pa što ne big i ja? Zaslužio je Stevan Bećirović auto poodavno, no neka... DUŠANKA: 'Ajde, jadan, o čemu pričaš... Ne da si zaslužio lemuzinu, no avion, da je kako ipravde. STEVAN: Kad mu rečem da sam uplatio renaulta četiri, svisnuće! Puće! Sad samo da položim vozački, pa ćemo kroz grad ñir, nek svi vide! Ti ćeš Dušanka naprijed, a ti Risto nećeš ni pozadi, ako nastaviš učit ko i do sad što si. RISTO: Učiću, striko, po vas dan. Učiću, ako treba, i da polažem vožnju.

STEVAN: Bi li, obraza ti? RISTO: Znam ja tebe: imaš ti meku dušu. Daćeš ti mene njig poñekad... STEVAN: 'Oću samo ako bidneš popravio ocjene. Drukče ti ig ne bi dao, pa da potocima teku kroz ovu kuću! Ne bidneš li učio, ne da ti ig neću dat, no ću napisat: Ristu zabranjen ulaz za vazda! DUŠANKA: Moraćeš i ti sad po stare dane da učiš. STEVAN: No što, no ću imorat. Učiću po vas dan. Učit moram. Ne ko neki oñe što su. 'Oću da se vidi kako je Stevan Bećirović iz prve položio vožnju. Ima da im oči ispadnu. Kad ja sjedem u lemuzinu, Spaso će proključat! DUŠANKA: A da... Mogu mislit... Problejaće... Biće - oklen Stevanu pare, bože mili? STEVAN (instinktivno): Kako: oklen? DUŠANKA: Znam ja oklen, no će oni pitat. STEVAN: Ih!... Mogu zamislit... A oni zaspijevat neće. RISTO: Moraćeš sad i ljekarsko da izvadiš. STEVAN: Strecaš li me, strecaš. Tebe bi, mešči, milo bido da mi ne dadu? RISTO: Ama ne bi, no samo... STEVAN (prekide ga) Šta samo? RISTO: Samo pitam... STEVAN: E na koga si tako upitan, da mi je znat? Na koga si tako dobrodušan, bože, bože? DUŠANKA: Kad mi sad s lemuzinom u selo doñemo, kukala ti majka... Biće da za nama trče i plaze jezike. STEVAN: A... Tamo imam obavezu da vidim Mrka. Kad mu ja zaprdim pred kuću, pamtiće cio život! RISTO: Kad ćeš striko počet da učiš? STEVAN: Čuješ ili, Dušanka, molim te, ko pita? Čuješ li ovog kastiga? Vuci se u sobu, nemoj da te ja vučem! Sto put ti velim: uči ko ostali, bidni ko ostali, al' džabe. RISTO: Druge ne biju. STEVAN: Jesi li siguran? RISTO (ohrabren) Mene je strag kad učim, pa ništa ne pamtim. Trudim se ja, al' ništa upamtit ne mogu. STEVAN: Ošta te strag? RISTO: Vazda me strag da ćete me zalijepit. STEVAN: Ene ga, Dušanka! Čuješ li ga? Ispašće da mu nijesmo dali mi da završi?! DUŠANKA (krsteći se) Da se prekrstim. STEVAN: Viñećeš kad ja uzmem knjigu u šake. Viñećeš. Dako ti to šta pomogne. Počinjem danas da učim. DUŠANKA: Nemoj danas, nije o glavu. Danas je ðurñevdan. STEVAN: Eve mi učit ne da?! Pomagaj bože, eve mi roñena sestra učit ne da! Šta li tek misle ovi mimo ove kuće kad ona misli 'vako, da mi je znat? DUŠANKA: Ama ne valja poso na sveca počinjat... STEVAN: E, vidiš, ja baš 'oću! S bogom sam davno raščistio, a sa svecima uglavnom ne govorim! Načičkali su oni praznika, nema dana bez pe'-šes' mučenika! Što se njig tiče, ništa se započat moglo ne bi. Da smo se na njig oslanjali, udarili bi kamen temeljac oñe, da ne rečem kad. DUŠANKA: Kako goj 'oćeš...

STEVAN: E kad sjedem u lemuzinu, kukala ti majka! Kad ja sjedem u renaulta četiri! DUŠANKA: Pa se obučeš, narediš, turiš novu kapu, presvučeš preobuku, biće ig da crknu. STEVAN: 'Oće, 'oće, znam ja to. RISTO: Smijem li ja reć da smo kupili kola? STEVAN: Što smiješ li? RISTO: Pitam 'nako... STEVAN: Da ig nijesam ukro? RISTO: Ne ti. STEVAN: Pa od koga ne smiješ? RISTO: Nijesi me ti striko dobro svatio... STEVAN: Nemoj da te ja svatim kako umijem! (Čuje se zvuk zvona na vratima.) RISTO: Čini mi se da neko zvoni. STEVAN: Jes', zvoni, no se mi zapričali. Vidi, Dušanka, ko je. (Dušanka otvara vrata. Na vratima se pojavljuje Veljko.) DUŠANKA: Uñi, Veljko. VELJKO: Neću, no doñog da vi rečem da je Ristana umrla. DUŠANKA: Uuuu...! Kuku! 'Naki čoek, 'naka majka, 'naka duša, 'nako poštenje, kuku!... STEVAN (ustaje skrušeno) Ma ne veliš...? Nije, valjda...? To ne može bit! Uuuu...! Ristana?... Eto, svi smo za zemlju, svi smo za ukop, a njoj nije bilo ravne s ovu bandu mora! To nije bila žena, no čoek, no granit, no ko isan kad se načini ka valja! Malo je takig u ovu zemlju! Malo, il' nimalo! Učestvujem u žalosti, ne ko komšija, no ko sin, no ko sin, tako reći. Učestvujem u žalosti ko najroñeni, osjećam ko da mi čeljade iz kuće nesta. Vazda me je sjetovala, vazda je za svakog lijepu riječ imala, vazda je s anñelima meñu ljude bila. Njena će mudros' ostat upisata, njena će riječ posjećat na ljuckovinu, njen će lik, za vazda, ostat urezat u glave... (Stevan izjavljuje Veljku saučešće.) VELJKO: Imala je podosta godina... STEVAN: Šta su godine za 'nako čeljade? Šta su crni dani za vječno poštenje? 'Naki ljudi ne umiru, 'naki ljudi nestat ne mogu, no u sjećanje za vas vijek ostaju! DUŠANKA: C, c, c... Ristana... A mi se, ko za ñavola, zapričali, kupili; lemuzinu baš danas, pa se zapričali. VEUKO: A...? DUŠANKA: Velim: zapričali se, ñavo nam priču ponio. Kupili lemuzinu, pa se zapričali... VELJKO: Kad? STEVAN: Danas, govna... VELJKO: Ma jesi li, Stevane, obraza ti? STEVAN: Jesam, Veljko, kupio sam lemuzinu, i vakat je bio! VELJKO: Nek' su vi sretna, a milo mi je, isto ko da sam ig ja uzo. DUŠANKA: Znamo mi to, Veljko, znamo mi da je tebe milo, zato ti i velimo. E što će Spaso svisnut, kukala mu majka. A bogomi ni Vidu neće bit svedno. VELJKO: 'Oće, ne svisnut, no potavnit ko čivit. Biće da vi svaki dinar pretresaju. STEVAN: Znam da je tebe milo, a za njig mi je stalo taman ko da živi nijesu. VELJKO: A koja ste kola uzeli? STEVAN: Vrancuska su to... Renault četiri. VELJKO: Nek' su vi sa srećom, još za njig čuo nijesam.

STEVAN: Nijesam stio uzet njemačka, pa da mi ig džabe daju. Ovo su vrancuska, vele jedna od najboljig na svijet. VELIKO: Doñog da ve zovem... DUŠANKA: A umrla je, ne jedna od najboljig, no najbolja od najboljig u ove krajeve. STEVAN: Kad je sarana? VELJKO: Još ne znam. Moramo je prvo u kapelu nosit. Taki su sad zakoni. STEVAN: A to su izmislili ovi što iz kuće žive ćeraju. Ne znaju oni kako se nama sa čeljadetom rastat. Ne svataju da ga u kuću treba ožalit, da se š njim treba do kraja ispričat, da se ljucki vijek završava tek kad čoek iz kuće iziñe... DUŠANKA: Mora da Danica svisnu? VELJKO: Vala svisnu. Ne suši obraze. Čini mi se da joj je žalije no mene. DUŠANKA: Vjerujem ti, slobodno. Gledala sam snaja i svekrva, al' da se tako slažu bilo nije. Gledala sam svakakijeg sudbina, a Ristana ode sretna u zemlju, isto ko da je bila i kod ćeri i kod sina. Voljela je nju Danica ko majku. Pazila je nju Danica mimo običaje. Take ljubavi niñe bilo nije... STEVAN: E ne, nit će bit! DUŠANKA: Kako ćete je saranit? VEUKO: Što kako? DUŠANKA: 'Oćete li s popom, il' bez popa? VELJKO: Znam da bi ona 'ćela s popom, al' nećemo. Svi smo u partiju, pa je nezgodno... STEVAN: Imaš pravo. RISTO: Ne fali to ništa. To vam niko zamjerit neće. STEVAN: Ako ja znam, Dušanka, je l’ ovi naš Risto muško il' žensko, ubi me! U sve se trpa, sačuvaj bože! RISTO: Izleće mi... STEVAN: A tebe jadan ne ulijeće. VELJKO: Odog ja, pa navratite. (Veljko izlazi.) STEVAN: Nije lijepo reć, a mislim da se Danica više raduje no da su joj pemziju povećali. I čuješ, veli, plače! DUŠANKA: Ma šta pričaš i o čemu pričaš. Njoj je svanulo danas ko da je progledala. Plače, što da ne plače. Ona plače od radosti. STEVAN: Viñećeš sad kad doñem dolje i rečem da sam uzo lemuzinu. Biće ig da mi se javit neće. DUŠANKA: Mlogo će ti naudit... STEVAN: Umrije taman kad sam stio da učim. Taman sam stio uzet knjigu u šake, prekide me Veljko. Od sad kad odlučim da učim ne otvaram vrata, pa nek umire ko goj 'oće! RISTO: I ja isto tako: čim 'oću da učim, neko me zove. STEVAN: Čuješ li ga, amanati? Čuješ li iti, Dušanka, koliko je on zauzet?! RISTO: Ne velim da sam zauzet... STEVAN (prekida ga): No ja lažem, je li? RISTO: Ne kažem... STEVAN (prekida ga): No što kažeš? RISTO: Ništa nijesam reko... STEVAN: Ne da si reko, no si laprdo ko kaka ženetina! I šta će ti ono za popa? RISTO: Omaklo mi se...

STEVAN: Što ti se ne omače da ćutiš? RISTO: Vazda li sam kriv, majko svemoguća. STEVAN: On, Dušanka, tako mi boga, misli da nije. DUŠANKA: Jak mislioc... Bi reko: pamet... STEVAN: Saćemo, kad se mora, ić dolje. Ti, Dušanka, obraći pažnju na sljedeće: prvo upamti ko će se najviše zgranut kad rečem da sam uzo lemuzinu... DUŠANKA (prekida ga) Ču: ko? Spaso, ja ti se potpisujem! STEVAN: Ne prekidaj me, bog ga jebo! Znam da će se Spaso najviše zgranut, nijesam avetan, al' ti prati i ostale. Prati ko gleda broz prozor prema kokošinjcu, slušaj ko najviše pominje popa i crkvu, slušaj vijesti koje mogu bit korisne. Ti se ne uplekavaj, a kad se uplekaš odobravaj. Na primjer, ako neko reče da je trebalo doves popa, ti reci isto. Ako neko reće da nije i ti reci da nije. Ako ko pomene crkvu il' papu, odma zovi! Doklen ja ne doñem za papu reci: baš fino što će doć, i mi se radujemo, nije oñe još bio, dolazili su i drugi, pa što i on da ne doñe. Ako neko reče: koji će nam kurac papa? - ti reci: ne znam, ja se u to ne plekam, pitajte Stevana. Ako ko bidne napadao državu ti je brani ako moš. Popušti tek pri kraju, al' ga zabilježi! Sve što se o ratu bidne pričalo, pamti. Muvaj se pomalo, zañeni priču, o Ristani sve naljepše, o njiovoj familiji isto, sve su to borci, junačka kuća, poštena čeljad, vazda prvi za akcije, i tako... Ne pominji, da grdna nijesi, ono da su nam ukrali po kace kupusa, da lože naša drva i da većig govana oñe nema. Jesi li me svatila? DUŠANKA: Jesam. STEVAN: Ajmo sad. RISTO: A šta ću ja, striko? STEVAN: A...? RISTO: Imam li ja kaki zadatak? STEVAN: Saću ti ga ja dat! Nu mi, Dušanka, nešto, dok uteko nije! Nu mi kaki predmet, da mu nešto zadam! (Risto bježi u svoju sobu. Stevan i Dušanka izlaze.) 5. TO JE TEK PRAVA ŽALOS' (Ristanina soba. Vrlo rijetko se čuje plač neke od žena, a ostali s ozbiljnim izrazom na licu sjede razgovarajući. Stevan i Dušanka ulaze, Stevan skida kapu, sjeda na kapu, sjeda na klupu meñu komšije, spušta glavu i s tužnim izrazom na licu značajno odmahuje. Dušanka sjeda na klupu u drugom kraju sobe. Na sred sobe je sto sa pokojnicom na njemu.) VID: Sve jedno po jedno, moj Stevane... Eto i Ristana ode... STEVAN (sjedajući): Ode, ode, otputova... VID: Malo je bilo takig... Malo, il' ig nije bilo... STEVAN: Nema tun šta da se reče. Da koga ikad uvrdjedi, da kome grku reče, da se s kim zavadi, da bolova, ni po jada. Vazda je bila upitata, vazda vesela, vazda čoek, eto... VID: Godine jesu, al' kad goj čoek nestane, za žalit je. Svaki dan je sve manje ljudi, moj Stevane... STEVAN: Oklen će ig bit, kad svak svoju sviña? Evo u našu kuću ima najmanje dvades i vjera i pravaca, a ni jednog čoeka da valja. VID: Da, da... SPASO: Dobro Stevane veliš. Izjašnjuju se ljudi za tuñe zemlje rad vlasti, izjašnjuju se za na primjer neku stranu silu, špijaju tako reći, a 'oće pemziju od ove države. Da se ja što

pitam sve big ig proćero, pa nek idu kuj goj 'oće. VID: Jebo sam ja oca državi koju ti Spaso čuvaš! SPASO: Neko je na primjer iforbirovac, neko agenat, neko katolik, neko 'oće republiku, da se zgraneš. STEVAN: Špijona se namnožilo, svak je sumjiv. Skupljaju se po zemlji javno, o glavi nam rade, sve nam rasturiše, a niko ni po prknu! VID: Mene su uvatili a sam pomislio da je Rusija na istoku, a tamo sunce izlazi, pa ko velim... SPASO (prekida ga): Još ti tako misliš! VID: Mene su za to uvatili, a evo neki, ko primjer Spaso, vas život obrću miso i nikome ništa! Ako on me bidne u delegaciju koja će dočekat papu, okini mi nos! STEVAN: Zna li se kad dolazi? SPASO: Još nije utanačeno, a da će doć više je no sigurno. VID: Kad bi se kojijem slučajem digo kaki pokojnik iz rata, pa čuo da dolazi papa, vjerujem da bi mislio da je promašio državu. SPASO: Ne big se ja tako izjašnjavo, Vide. Ne big, rano je. VID: Rano, tako mi boga rano... Nek dolazi, kod mene u kuću neće. DRAGO: Nije vaše da se plekate u te stvari. STEVAN: Pričamo, Drago, pričamo. Imamo usta, pa pričamo. DRAGO: Ja samo velim... STEVAN: Nabroj nam ti o čemu smijemo, izdiktiraj nam, dako onda ne pogriješimo. DRAGO: Mlogo si se ti Stevane uskopištio. Mlogo, mlogo! STEVAN: Nijesam mislio da ti rečen ovo što ću ti sad reć, nijesam stio da oñe uplićem politiku, a sad moram. Moram, izazvo si me, pa da izdavaš državu, a ne pasoše! Reću ti Drago: jebo te papa! SPASO: Ubilježi ga Drago, ubilježi iga, na vrg mi je glave! STEVAN: A tebe Spaso jebo kaki manji pop, mlogo ti je papa! Da oñe ne leži Ristana mrtva, oba bi ti oka izvadio! Ništa sličnije govnu od tebe vidio nijesam! SPASO: Jesi li ga čuo, Drago, jesi li ga, molim te, čuo? DRAGO: Čuo sam te Stevane, dobro sam te čuo! SPASO: Aha! Da mi je njega kako mać, čini mi se rodio big se. Vazda se gica i prijeti, ko da je vlas'! Ne da izgovorit, što njegova starija bit neće! STEVAN: Gledo sam svakakog naroda, gledo sam svašta, vidio sam i kako ljudi izdavaju i kako špijaju, al' ništa doslen slično tebe Spaso vidio nijesam! Pomakse Vide da sjedem do njega. (Stevan ustaje da s Vidom promijeni mjesto.) DRAGO (prijeteći) Sjedi, Stevane, nemoj da obrćemo lis'! STEVAN (okreće se prema njemu): A? DRAGO: Sjedi, Stevane, s mirom, doklen nijesam reko da si kupio kola! (Opšte iznenañenje.) DRAGO (koristeći efekat): Da, da! Borac, a uzo kola! SPASO: Oklen mu pare, oklen mu pare!? Nema dana da kuko nije kako se živjet ne može! STEVAN: Da mi je levor pri ruci, bili bi sjutra u novine na zadnju stranu! DRAGO: Da, da! Član partije, a kupio kola! SPASO: I sekletar i sekletar je bio! STEVAN (hvata Spasa za grlo): Sa' ćeš počet da se nadimaš!

SPASO (cvileći): Ne daj Drago, brate mili! Udaviće me, časti imi! DRAGO (vuče Stevana): Uapsiću te, Stevane, ovog momenta ću te uapsit! DUŠANKA (prilazi): Drž ti, Stevane, Spasa, ja ću Draga! (Dušanka odvlači Draga od Stevana. Nastaje opšta pometnja) SPASO: U pomoć, u pomoć! U pomoć, njemu se nikad ne zna! STEVAN: Nogom u Draga, Dušanka, nogom ga dolje, a rukama gore! Spaso je moj! DUŠANKA (udarajući Draga i nogama i rukama): Ovi 'oće da bježi?! STEVAN: Gañi ga u nos, tun je najslabi! Gañi ga, ako nemoš u nos, u vilicu, pašće. SPASO: Pomagaj, Drago, brate mili! Pomagaj, ti si vlas' u ovu državu! DRAGO (braneći se od Dušanke): Brani se Spaso doklen se organizujemo. DUŠANKA (zadržavajući Draga, koji pokušava da bježi): Stani, stani, stani zeru! SPASO (plačnim glasom): Pušti me, Stevane, izvinjajem ti se. STEVAN: Drž, Dušanka, malo Spasa, ja ću Draga! DRAGO (zaklanjajući glavu): Ne dajte ljudi, ovi su poluñeli! (Prisutni ih, istina jedva, razdvajaju.) STEVAN (otimajući se): Puštite me, puštite me, neću im ništa! SPASO (krijući se iza jedne babe) Laže, laže, znam ja njega! STEVAN: A krivo vi ñe ce mi pod guzicom prñet renault četiri! VJiD: Je l' istina Stevane da si kupio kola? STEVAN: Jes', govna... SPASO: Ene ti Maksima Roganovića, kupio kola onomlane, a jos nije položio vožnju. Pada se tamo, osobito ako nijesi bistar, ko s 'kruške. DUŠANKA: Pada, bogomi, pada. Ti ne bi položio od danas do sudnjega dana. SPASO: Kako onda završig partinsku iz prve? DUŠANKA: Ti završio partinsku iz prve? SPASO: Ja, ja! DUŠANKA: Puštili te da te ne gledaju. SPASO: Jesi li je, Drago, čuo? Tvoje je samo da bilježiš. RADOVAN: Nekate, ñavole, nekate. 'Ajde da se zdogovorimo ko će držat Ristani govor. SPASO: Nema se tu šta dogovarat. Ja predlažem da Itrago koju reče. VID: Neka, Spaso, neka. Nije Ristana bila špijon da se od nje SUP oprašta. SPASO: Bilježi, Drago, bilježi! Bilježi, ovo se više pamtit ne može! Zabilježi da je Vid, iforbirovac, reko kako SUP ima posla sa špijonima! Nemoj da ti koja promakne! VID: Ja samo iznosim svoje mišljenje. SPASO: Nije to njegovo mišljenje, nije časti mi! Ti znaš da je on agenat Rusije. VID: Uuu...! SPASO: Jes' sto posto! Agenat, agenat, nema či, no ruski! Držte vi njega nako, dobro ga držte, zaglaviće on jopet na Goli otok! VID: Ćuti, Spaso, ćuti! Ćuti, doklen se nijesam sjetio da si me ti četeres osme prošpijo! SPASO (krijući se iza Draga): Ima ili ñe, Drago, u blizini patrola? Ima li? Oñe smo malo nas dva! VID: Bekneš li još koju, pane li ti naom i jedno slovo ove azbuke, moj si! SPASO: Oñe su svi protiv ove države! Oñe su svi na drugu stranu! Pričaju oni svakake vicove, ni jedan nije pozitivan! VID (suzdržavajući se) Da nijesmo došli na saranu, da nijesmo u tuñu kuću, jebo big ti poganog oca kroz oca!

SPASO (okuraženo) Jeste li ga čuli? Jeste li ga, molim ve, čuli? Jeste li čuli kako 'suje narodne roditelje? STEVAN: Da ovo nije žalos', da ovo nije žalos' kaku još nijesam sreto, reko big ja tebe za popa Milutina mlogo toga! Reko big ti, popovsko kopile, ko je narodni roditeij, i u koju državu je uteko! SPASO: Imaš li ti, Drago, oni aparat da pozoveš pomoć? Imaš li ti oni aparat te mu se isteže žica i zove milicija? Ako imaš, zovi, ako nemaš, trk po njega! DRAGO: Sjutra ćemo drugčije pričat! Ima oñe podosta sjedoka. RADOVAN: Smirite se ljudi, sram ve bilo! Nije ovo partinski sastanak, nije ovo ulica, no poštena kuća Veljka Roganovića! Smirite se, ne brukajte ljude, no se smirite! VELJKO: Tako je, Radovane, taman sam to stio da rečem. (Nastaje opšti tajac.) RADOVAN: Ako možemo ko ljudi da se zdogovorimo ko će držat govor, dobro je, ako ne možemo, nek' Veljko sam odredi, majka mu je. Ja predlažem da govor održi Spaso, a nek mu ga napiše Borivoje. Slažete li se? (Nastaje komešanje.) SPASO (koristeći gužvu) Slažem se i ja i fala vi što ste me odabrali. Za 'vakim ljudima, ko što je Ristana bila, za mene je čas' održat govor i koju ljucku sa srca reć. Samo Borivoje upamti: napišeš li i jednu riječ koju čuo nijesam, i jednu koju razaznat ne mogu, i jednu koju ne poznavam, pisat ig više nećeš! Kuj vazda bišteš riječi koje nikome nijesu jasne, ljeba ti? BORIVOJE (zavlači ruku u džep i vadi »govor«) Ja sam ga već napiso. Tvoje je samo da ga ljucki pročitaš. VELJKO: Kola čekaju, moramo je nosit u kapelu. (Komšije prihvataju sanduk i iznose ga.) DANICA (izlazeći) Kuku mene majko da nas zadovijeka! Kuku, razgovore moj, nado moja, kuku poštenje naše... RADOVAN: Neka, Danice, neka. Znam da ti je žao, znam da steise slagale mimo čeljadi, al' svako ima kraj. DANICA (plačući): E, moj Radovane... Pridrži me Veljko, pridrži me Veljko da ne panem u nesvijes', 'vake majke se više ne rañu, 'vakig majki nema... RADOVAN: Znam, znam... DANICA: Kako ću bez nje, kukala ja? Ko će me sad razgovorit, ko će me utješit, ko će... pridrži me Veljko, zadnji ti put velim! (Uz kuknjavu, plač i opšte komešanje, Ristana ode iz kuće. Ode, na isti način kao što je došla.) 6. KOMENTARI (Stan Bećirovića. Kasno popodne. Sjede: Dušanka, Risto i majka mu Ljubica. Stevan nervozno šeta.) STEVAN: Čuste li vi šta Spaso reče za Ristanu? DUŠANKA: Pomagaj majko svemoguća šta oni čoek nalaga?! Ne bi 'noliko da je general bila. STEVAN: Nije mene krivo za ono što mu je Borivoje napiso. Ne, ne. Krivo mi je za ono što sam doda! Krivo mi je što na kraju reče: »Vazda si više imala. no mlogi što misle da imaju, no mlogi što kupuju, no mlogi što po stare dane zaborave šta su i oklen su!« Tun je, oca mu jebem, na mene mislio! Tun mi je samo slika falila! A završi, isto mu oca jebem: »Neka ti je laka ova naša crna socijalistička zemlja!« DUŠANKA: 'Naki je govor držo Marinko za Gorčilom, samo je tamo bilo oče, a 'vamo

majko. STEVAN: Viñeste li vi, nije skido oči s mene! Ispeo se na samar, pa svaku riječ pravo na me baci! Stio sam da mu se primaknem, stio sam da mu samo u blizinu bidnem, a on, ko da osjeti, pa još jače počne vikat! Mislim u se: bil ga valjalo zalijepit, bil ga valjalo ko slučajno gurnut? I taman kad sam smislio da bi, on završi! RISTO: Šta je tebe majko 'ćelo da se lomiš i dolaziš amo? LJUBICA: Komšije smo u selo, pa je red. RISTO: Nijesi se trebala lomit... STEVAN: Šta ti znaš je l’ il' nije? Neka si ti snajka došla, neka si, da ne reču kako smo digli nos. LJUBICA: A i u školu big pošla da viñu kako učiš. Veli juče Vukašin: »Idi i vidi uči li šta Risto. Ne piše Stevan ništa, pa idi.« STEVAN (zastaje): Šta da mu pišem? Šta? Svako pismo big mu mogo isto pisat: Risto nit uči, nit će učit! U školu je il' najgori, il' meñu najgore! LJUBICA: Uuu...! RISTO: Nijesam majko... STEVAN: Šta nijesi? RISTO: Nijesam najgori. STEVAN: Šta to veliš? RISTO: Nijesam, striko, najgori, ima i gorig od mene. Dvojica su se ispisala. STEVAN: Sad je vas razred pao na njega! Snajka, je li ti živa majka? LJUBICA (iznenañeno): Jes', kako da nije. STEVAN: Nijesam znao. UUBICA: Kako nijesi? STEVAN: Ne, kad ti kažem. Mislio sam da je umrla i reko sam da jes'! LJUBICA: Kaiko, ñevere, kad znaš da je živa? STEVAN: Evo kako. Odem ja u gimnaziju, kad tamo ovi kastig tri dana nije dodio na časove. U dnevnik piše: Opravdano zbog babine smrti. Pita me razredni: je l’ mu umrla baba? Jes', velim mu, jes', umrla je, a mislim, kad doñem kući, neće ni on dugo! LJUBICA (zaprepašteno) Ma šta pričaš, crni ñevere? STEVAN: To što si čula! A nijesi od njegovig kastigluka ni upola čula! Ne znam jeste li ti i Vukašin živi, jer nijesam išo u školu mjesec dana. Doklen tamo ne odem, ne znam ništa. Evo, viñećeš, prijaviće da mu je i Ristana baba. Oklen mu ig toliko, pitaj svetog Jovana! LJUBICA: Pa što ga ne biješ ñevere, ruke ti opale? STEVAN: Ču što ga ne biješ? Kad big znao ñe mu je glava bio big ga po vas dan! 'Vako mi se čini da mi ovu krlju potura iz inata! RISTO (molećivo): Nemoj i ti majko, nemoj ga sokolit, e me i 'vako opuči. LIUBICA: Udri, ñevere, udri doklen u njega ima damara. Udri, dako mu što uñe u glavu. STEVAN: Ovu će godinu ponovit, pa ćemo dogodine drugu pjesmu. LJUBICA (ne vjerujući): Ponovit? STEVAN: Dobro je ako ga ne vrnu još jedan razred nazad. Doslen nijesu nikog, a od njega komotno mogu počet. LJUBICA: Kuku, kad Vukašin sazna... RISTO: E kud se rodig u ovu familiju, crni kukavac?! STEVAN: Slučajno, ja ti kažem! Takoga još imali nijesmo.

LlUBICA: I veliš, ñevere, da ne idem u školu? STEVAN: Ne, nako da se brukaš. Ja kad tamo odem ne izlazim na ulicu mjesec dana. LJUBICA: Isto ću ići. Moram, e se Vukašinu na oči pojavljivat ne smijem. STEVAN: Kako 'oćeš... RISTO: Nemaš rašta majko ić. Kreči se zbornica. STEVAN: Jesi li ga čula? Jesi li ga, molim te, čula? Ovo je najmanje sedamnaesti put ove godine da kreče školu! DUŠANKA: Poću ja s tobom. LJUBICA: 'Oćemo li odma'? STEVAN: No šta, no odma'. Svaki dan kasnije što odeš, sve te više kastiga od njega čeka! Najlepše mi je bilo otić s početka. Onda sam bio ko ostala čeljad. DUŠANKA: Ajmo, Ljubice. (Izlaze.) STEVAN: Kuj sad da udarim, ne znam? Na koju stranu da se obrnem, nije mi jasno? Udri tamo, udri amo, dočekuju svuñe na nož! Crkva puna neprijatelja, kokoši mi grñe stradaju no da su u logor, učit da polažem moram, a nemam kad. Spasa sam trebo ubit, sad big bio u zatvor, pa nek radi šta ko 'oće. U ovu je državu naljepše u zatvor. Naljepše, obraza mi! ðe goj drugo pipneš ne ide. Šta goj da 'oćeš, ne daju! Jebem ti ja ovo: sve dozvoljeno, a ništa ne smiješ! (Čuje se zvuk zvona na vratima.) STEVAN: Ko je sad, bog ga jebo? RISTO: Da otvorim? STEVAN: 'Ajde vidi ko je. (Risto ustaje i otvara vrata. Na vratima stoji Vid, a iza njega, na pristojnom odstojanju Spaso.) VIĆ: Pa ñe si ti domaćine? Niñe te nema. STEVAN: Je li to Spaso iza tebe? VID: Jes'. SPASO: Ja 'vuda više slučajno... STEVAN: Ulazi, Vide, što stojiš? SPASO: I ja naljego, ne znam šta mi bi... STEVAN: 'Ajde Stepinac, uñi i ti. SPASO: Ne moram ja... VID (ulazeći): 'Ajde, Spaso, ulazi kad te čoek zove. STEVAN: Da sam ga zvao, nijesam, al' nek uñe. SPASO (ulazeći zatvara vrata): Nema u ovi kraj dočeknijeg čoeka od Stevana Bećirovića. Ne, nit' ga je bilo. Svak' veli: Stevanovu kuću proć nemoš da te ne svrne. Isti otac Ananije. STEVAN: Sjedite... (Vid i Spaso sjedaju.) VID: Veli mi Spaso: Što ovo nema Stevana posle sarane, da ga nije što trevilo? Ne znam - velim mu - nije valjda, zdrav je onomad bio. 'Ajde - veli – da vidimo. I evo nas ñe smo. STEVAN: Sjedite kad ste tun. Nije ništa osobito, no učim tekstove za vozački po vas dan. SPASO: Reko sam ja bogomi da Stevan Bećirović svaki poso ljucki radi. Reko sam ja na sto mjesta doslen: jedan je Stevan Bećirović! Nos mi okini, ako nije sam. STEVAN: Vjerujem ti, slobodno ti vjerujem. VID: 'Oćemo li noćas po rasporedu, svak na svoju stranu? STEVAN: 'Oćemo taman ko što si reko. Ja vi rečem: jedan 'vamo, jedan tamo, a vi obrnete. Ostale su mi još četiri kokoši, imo sam sedam, sedam sam imo, pa sad šta im bog da. Doklen papa ne proñe, mogu mi ig sve poklat, ja mrdat neću. Učiću da polažem,

učiću da iz prve položim, a ako papa proñe, onda možemo na crkvu. Oko kokoši sve znam: i ko je lopov i ko ig kolje, samo ne mogu bez dokaza da ga ubijem. Uvatiću ga na lice mjesta, može bit noćas, može bit sjutra veče, kad naleti. Na trojicu sujmam, sujmo sam na četiri, jedan je od njig bio Risto, pa je otpo. RISTO: Ja? STEVAN: Bio si sujmiv s početka, najviše si mi ti bio sujmiv, al' si otpo iz dva razloga: prvi je zato što nijesi krvolok, a drugi zato ti niko u familiji nije krvolok! Mi ubijali jesmo, al' da ja znam niko klao nije, 'nako što se moralo. iSPASO: Ko su ostala tri? STEVAN: Od ostalig tri, jedan je najebo! Dva će proć, a jedan je moj! VID: Na koga sujmaš Stevane, oči ti? STEVAN: Reću ig tek kad i ove u crkvu povatamo, tek ću ig onda reć. VID: Što? STEVAN: Zato 'oću da ig pratim. VID: Nemoš svu trojicu. STEVAN: Toga se nijesam sjetio, al' mogu jednog po jednog! SPASO: Znači, od akcije nema ništa za sad? STEVAN: Ima da se crkva obilazi kako smo se zdogovorili. Noćas je na Vida red, a sjutra jopet na tebe Spaso. SPASO: Kad je tvoj red? STEVAN: Ja sam komadant. Moje je da ve ko ljude rasporedim, a više da ne jedete govna, ko ono ti Spaso što izjede, no da ljucki prionete na zadatke. VID: Odmijeni me noćas Stevane, imam, da izvineš, proliv, pa ću ja dežurat mjesto tebe ñe goj 'oćeš. STEVAN: Ču proliv? Oklen ti on, iznenada? VID: Ne znam, Stevane, ne znam oklen mi, a isto ko da me neko svrdlom prosvrdla ozdo. Evo sad imam osjećaj da će naić. STEVAN: Bjež u klozet, jad te našo! VID (trčeći): No šta no u klozet! Samo da izdržim još dva koraka i da odriješim gace, spašen sam! (Utrčava u klozet) STEVAN: Moram ga noćas zamijenit. SPASO (razgleda testove na stolu): Gledam ovo što polažeš, Stevane, pa se sjetim kako je naš Batrić polagao. Imo je svaki odgovor i pitanje tačno! STEVAN: Jes', iz pešes' puta. SPASO: Pričaj ti šta 'oćeš. On je položio sve što se položit moglo. STEVAN: Jes'... kako da ne... SPASO: Ja što ti kažem. On je u Bijograd polago, Stevane, u Bijograd, a tamo se polaže iz pravig knjiga, a ne iz ovig crtanki! Nije isto vozit kroz Bijograd i 'vuda. STEVAN: E to je istina. Ne big ja u njega ušo kolima, nako lud. (Vraća se Vid. Zakopčava pantalone.) Oposli i toga ñavola, Vide? VID: Uvatio sam zadnji voz. SPASO: I veliš: to su vrancuska kola? STEVAN: Vrancuska, moj druže! Vele da imaju amontizere mimo ostalig kola. SPASO: Najbolja su njemačka. Najbolja na svijet, ja vi kažem. VID: Bogomi da ig je uzo s Mjeseca ti bi reko da su s Marsa bolja! SPASO: Tebe bi, Vide, najbolja bila ruska.

VID: 'Oćeš da rečeš da oni nemaju kola, je li? SPASO: E ne, vala. VID: Ti znaš da nemaju? SPASO: Ono što znam, znam. VJPD: A ne, oni ništa nemaju. SPASO: Više nemaju no što imaju. VID: Pa sušto onda na Mjesec stigoše kad ništa nemaju? SPASO: Kolima nijesu. VID: Ne no su saonima! SPASO: Tebe, Vide, isto ko da je neko privezo za Ruse. Ne smije ti čeljade reć da nešto nemaju, što se odma' bio ne bi. VID: Ne dam ja pet para za njig. Mene je svedno il' jedni il' drugi, samo su ovi na istok... STEVAN: 'Ajde, kad ste već došli, da popijete po jednu. Ne kupuje se lemuzina svaki dan. (Stevan ustaje, sipa rakiju i sjeda. Dižući čašu) Življeli! SPASO (dižući čašu) Stevane Bećiroviću. Nek su ti sa srećom! Dabogda položio od prve! STEVAN (ostavlja čašu na stranu) Ne kuni me, Spaso, ne kuni me, doklen ti i ja nijesam pomislio isto! SPASO (kao da ne primjećuje) Pošteno si ig steko, pa nek laju okolo šta goj oće, dabogda bolja promijenio i sve dušmane zgazio! STEVAN: Da mi inijesi u kuću ušo digo big ja tebe zdravicu ko što je niko nikom dizo nije! (Ulaze Dušanka i Ljubica.) DUŠANKA (ulazeći): Vi malo zasjeli... Ako, ako... SPASO: Ovi smo momenat ušli. DUŠANKA: Samo vi sjedite. Je l’ tako, Risto? STEVAN: Neka, Dušanka! Poslije ćemo o tom. DUŠANKA: Svedno je sad il' poslije. Tun se ništa ispravit ne može. SPASO: Reko sam ja generalu Vojinu da su danas sve majke gospoñe, a ñeca sačuvaj bože. STEVAN: Ma kojem si ti generalu reko? SPASO: Vojinu. STEVAN: Nijesi ti njega ni na sliku gledo! SPASO: Ko lago, govno mu! Jesam li ti pokaživo slike s one sarane ñe se s trojicom ljubim? STEVAN: Ti!? SPASO: Ja, ja! VID: Gledo sam ig svojijem očima. Vjerovo nijesam, doklen mi ig nije pokazo. STEVAN: Ovi Spaso? VID: On, časti mi! STEVAN: Uuu...! SPASO (značajno): Nije to ništa... STEVAN: Ma je li to moguće, Vide, imena ti? VID: Vjerujem da ig i sad u novčanik nosi. SPASO: Tun su. Zaboravio sam da ig izvadim. (Spaso vadi slike iz novčanika i pokazuje.) STEVAN (razgleda slike): Eve gledam, eve vidim, a vjerovat ne mogu! RISTO (bojažljivo): Znam ja, striko, kako se sliko.

SPASO: Ti? RISTO: Pričo je fotograf te ga je sliko. Veli: kad je bila sarana u Titograd, poveo ga Spaso sa sobom i reko mu da ga slika. Onda - kaže - priñe Spaso generalu, pričepi mu nogu, ko slučajno, reče mu: izvini - ovi njemu: ništa - oba rašire ruke, bi reko ljube se, a ovi slika! Tako se i s dva ministra usliko! SPASO: Uuu...! STEVAN: Malo sam kad doslen Ristu vjerovo. Malo. Ovo je prvi put da ne sujmam u ono što priča! SPASO: Ove laži će mi platit, platit ja vi kažem! STEVAN: Prijetiš li ti to njemu? SPASO: Ovo će mi platit, kad tad! STEVAN: Znaš li ti či je Risto sinovac? SPASO: Uvatiću ga, izmać mi neće! STEVAN (ustaje): Upamti, Spaso, u ovu državu Rista niko, nako nas dvoje troje iz kuće, 'tać ne smije! Ako ti još jednom pane naom da mu prijetiš, ja ću ti u posjetu doć! (Spaso demonstrativno izlazi. Za njim izlazi i Vid.) RISTO: Nijesi me, striko, trebo branit. Ne smije on mene ništa. Jači sam ja od njega. STEVAN (izbezumljeno) Čuste li vi šta ovi reče? Ovi bi se bio! Ovi bi se i sa starima od sebe bio! Nu mi Dušanka nešto da mu vilice raščerečim, nu mi nešto da za sjutra ima opravdani izostanak, nu mi nešto, da mu jebem poganu vamiliju! (Dušanka mu dodaje plastičnog magarca. Stevan gleda u suvenir) Nemaš jelena iz Sutomora? DUŠANKA: Nemam. STEVAN (gaña Rista) Da je jelen, bio bi sjutra u novine na prvu stranu: Ovna ubio jelenom! (Risto se izmiče, suvenir ga promašuje, razgleda bojažljivo u rodbinu i odlazi, osvrćući se, u svoju sobu.) II čin 7. NOĆNA STRAŽA, A HEROJSKA JEZA (ILI ANTIHRIST) (Noć. Čuju se cvrčci, kreket žaba, lavež pasa... Mjesečina, praveći sjenke, odslikava zapušteno groblje, ograñeno tek na ponekom mjestu, i na sred groblja, crkvu. Ispred samog ulaza u groblje spomenik u obliku kapele. Po groblju spomenici s porodičnim fotografijama, otvorenim ñačkim knjigama, volanima (u blagopočivšujućem stanju vozači), biste... Stevan prilazi oprezno, razgleda oko sebe, zvizduće, istina nikako, stavlja ruke u džepove, kao nezainteresovan je, provjerava da li je ponio pištolj, vadi ga, posmatra, vraća u džep, opet se osvrće i ne primijetivši nikoga, krsti se) STEVAN: Da nijesam kršten, krstio se ne big. Ko da sam ja kriv što me pop Jovan krstio. Mračno li je, niñe mjeseca. Trebo sam ponijet durbin, al' kad nijesam, nikome ništa. Da je mjesečina, ne bi mi trebo, a 'vako, viñeću kurac išta. (Gleda prema nebu.) A što sijaš, jebalo majku! Viriš isto ko ona stvar pod suknju! Uću ja, ništa me ne gledaj. Uć, samo da se koncentrišem. (Uzmi vazduh punim plućima.) Vidi, sve zakreketalo, jebem ti žabe, a ovi na groblje ćute. Ulazi, Stevane, boli te kurac, ulazi komotno, nema oñe niko živ. Ču: ulazi? Uñi ti! Vidi: sve krs do krsta, nema pešes' petokraka! Da me nije ko pratio? Da se malo pripovrnem, može bit jes. (Pravi dva-tri koraka nazad. Razgleda) Niñe žive duše. Niñe nikog. (Vraća se) Saću ja uć, baterija je tun, da im je upiljim u oči. (Vadi iz džepa baterijsku lampu) Jedan, dva, tri, ulazi! (Ostaje na mjestu) Tri, dva, jedan, aj sad! (Ne

mrda) Da viknem: juriš! Možda ću uć? Da viknem, nema druge. Juriš! (Trči pet-šest koraka i baca se iza jednog spomenika) Uñog! Uuu...! Uuuu...! Eve mene na groblje! ðe mi je baterija? Izgubig li je, zaboga? (Baterijska lampa je i dalje u njegovoj ruci) Izgubio sam je, no šta, no izgubio. Kako ću sad naprijed? ðe je izgubig, ñe otrča, majko svemoguća? Da mi je nijesu ukrali? Može bit jesu... Je li mi levor tun? (Pipa se po džepu i primjećuje baterijsku lampu) Vidi, oklen ona oñe, kad sam je izgubio? (Okreće je sebi u oči) Vidi što je zasijalo, pi! Obneviñeg! Ne bi njig tako, slobodno! Kad bidne tamo trebalo, nećeš! Saću ja da se šuljam, saću ja puzeći do crkve, ne mogu me viñet, pa da imaju radar. Samo da vidim ko je ovo oñe saranjen. (Okreće lampu prema spomeniku.) Vidi: Zarubica Petko i Jovanka. Lako je sad vama. Ležite, mrtvi, ladni, a šta će mene snać, svedno je. Aj Stevane, šuljaj se, šta si stao, priñi, pa ako te bidne strag, bjež nazad. (Kreće se puzeći) Vas se izglibag! Uuu...! šta je ovo, zlo mi u dom? (Diže ruku i gleda.) Šta ovo uvatig u ruku, kaki je ovo kastig, za ime boga? (Podiže predmet koji je uhvatio i osvjetljava ga lampom) Vidi: gaće! Jesu li ovo, zaboga, gaće? Pi, pi, pi, jesu, gaće! Nekoga su gola saranili! (Iz crkve dopire zvuk nalik na dječji plač. Stevan sa uhvaćenim gaćama ostaje nepomičan) Sad ne progovaraj! Pravi se ko da si spomenik. Ako ima spomenika s knjigam i volanima, mora da ima i s gaćama. (Zvuk se i dalje čuje) Uuu... Ječi neko. Nekog deru. Vidi što je ovo srce navrlo?! Kuj ćeš, oči ti ispale? I ja big bježo, no je sad kasno. I ako gledaju, misle da smo spomenik. Misle, ja se ne pomičem. Vidi što ova baterija sija, vidi što sjakti, ko u inat. Ja sam jedini spomenik na svijet koji sija. Gasi se, jebo te Petrašin Milović, on je i na kozu skako! (Zvuk iz crkve se gubi.) Možda su me ošacovali, pa mi se sad šuljaju? Levor je tun, tun mi je i lična karta, pa nek naiñe ko goj 'oće. Da mi se kako vrnut, da mi je kako da u dva-tri laka skoka doñem do kuće, odmag big skočio. Ovoga su u crkvu odrali, sad sam ja na red. Jebo me otac! Levor ću ja sad u ruku desnu, bateriju u lijevu, pa naprijed! (Vadi pištolj) Što je studeno, vas se skočanjig. Nije 'vako ni u januar bilo. Ne, ni na Svetog Savu nije 'vako bilo. (Cvokoće) Mene vazda zapane da poginem! Vazda! Smijem ić naprijed? Smijem li, zaboga? Smijem taman koliko i nazad! Sjedi ñe si, prituli se, što čuješ, ne čuješ, što vidiš, ne vidiš. Najbolje je zažmuri, pa šta bog da. Zažmuri, Stevane, zažmuri, a što ti se prisralo, trpi! Mogo si srat kod kuće, il' ñe drugo uz put, mogo da išta imaš u glavu, a sad trpi. Da mi je kako kukavcu zamać za oni spomenik, tun big se prišutio ko da sam mrtav do ujutro. Ne big se mrdo vdše no mičem li se sad. (Pravi nekoliko »zaveslaja« puzeći prema spomeniku) Stigog živ! (Krije se iza spomenika.) Sad ja njig vidim, a oni mene ne vide, nako su mi iza leña. (Instinktivno se okreće nazad. Baterijska lampa osvjetljava bistu na spomeniku iza koga se Stevan sakrio. Stevan je preneražen. Razrogačio oči, m vjerujući gleda u bistu i nakon pauze.) Dobro veče! Naljego slučajno. Tun mi je saranjena strina Ješa, pa ko velim da je obiñem, nijesam odavno. Ako mi je išta drugo palo naom, sad me strijeljajte. Oklen ja oñe, je li? Nioklen, tako mi boga. Ja sam isto ko muva na govno. Vazda sam tamo ñe ne treba. Kad biste ime puštili, ne big ja više na kilometar prilazio. Baterija mi se zatekla u džep, inače je ne bi ponio. Imam ja i ličnu kartu, evo vidite. (Zavlači ruku u džep.) ðe mi je, zaboga? Imo sam je, obraza mi, a evo, vidi, sad je nema. Mogu li da idem? Nemojte ćutat, kumim ve bogom, vas se oduzeg. Evo, ruke sam digo uvis, ne morate mi zborit. (Diže ruke uvis. Lampa osvjetljava bistu. Stevan još jedanput osvjetljava bistu i, konačno, shvata da iza njega nema nikog.) Vidi bista! Vidi bista, oca joj jebem! Vidi ovo, vidi ovo natuštio brke, pa straši narod! Da mu je glava za života šta valjala, ne bi bila oñe, no u kaki muzej, a ono je ostavio na sred groblja! Sad sam se odo,

sad znaju ñe sam, sad su me naciljali! Vidi koje je doba godine, vas se skuvag! Ima šeset stepeni najmanje! Da upanem ñe u kaku vodu, gasio big se ko kreč. Skinuo big ja kaput, no mi je levor u njega. (Pipa po sebi.) Oklen mi ova vanjela, ne znam? Naturila Dušanka da ne preladim. Lijepo li sam obučen, ne bi me dvojica svukla za deset dana! Ušnjiro čojek crevlje na mrtvi čvor, da ne spanu, jedne gaće ozdo, onda svitice, onda još jedne svitice, a ozgo jopet gaće! Ušnjirano troje svitica, a kaiš na gornje gaće, ne mogu noge do vazduga doć. Zdendo se, ko da ću preko Krnova, a krenuo u boj! (Iz crkve ponovo počinju dopirati isti zvuci. Stevan ostaje nepomičan.) Deru još jednoga! 'Oće strag u kosti da mi uvale, 'oće da me živa spale. 'Vako su džandari prije rata: jedan se dere, krivi se, ko da mu duša na nos iskače, a ti čekaš kad će tebe. Kad me uvate, moro big tun nešto priznat, samo ne znam šta. Ne znam šta, a nešto se priznat mora! Da priznam da mi je krsna slava Aranñelovdan i da big ga slavio da smijem od ostalig, nema vajde. (Zvuci su vrlo neprijatni, isprekidani...) Priznaću kako sam prišo Saveti blizu i skopo je, priznaću, nijesam nikom doslen. Priznaću usmeno, a ako traže nešto napismeno, piriznaću da napismeno neću ništa priznat, pa nek deru! (Zvuci su već neravnomjerni i polako se gube.) Odrali ga! Odrali ga, sad mu je lakše! Ima li boga, zaboga? Ima li ikake sile na nebesa da ovo vidi? Ima li iko živi da mi reče kuj ću sad? Sam sam, sam samcat, usamljen taman ko dijete u kolijevku. Niko nije na moju stranu, niko ne navija za me, nikoga nije briga što ću ostat oñe, što ću bit saranjen na tuñi grob i što mi se neće znat ni groba ni mramora! Moram nekuj odavlen, moram, oñen sam otkriven. Saću jopet potrčat, pa ako me uvate, nek uvate. (Kreće prema crkvi s baterijom i pištoljem u ruci. Prilikom trčanja, pištolj se iznenada oglasi.) Opa, pogodili su me! (Stevan pada) Pogoñen sam sigurno u srce! Nema ñe drugo. (Ječi) Ja sam prva žrtva novog fašizma. Ja sam digo ustanak i najebo! Ja sam sad neznani junak, probušen po sre' srca, sigurno... Jes ig najmanje dvades pucalo... što sam diso, diso sam, uvatiću vazdug još dva tri put, pa zakovrnut. Kuku mene, umrijeću. (Plače) Kuku mene, sto posto ću umrijet. Evo, već sam počo da umirem. Lijeva mi se strana oduzela, još samo da se oduzme desna, pa je za vazda gotovo! Pogoñen sam u srce, mora da iz mene teku potoci krvi. Mora da otičem, otičem 'iljadu posto, taman ko rijeka u more. Nijesam doslen vjerovo da pred samu smrt ništa ne boli, a sad vjerujem. Ništa me ne boli, nako noga, neñe sam se uždio. Neñe sam joj jebo oca! Možda u mene ima još dva kila krvi, nema više kapi! Vas život sam proveo u borbu za revoluciju i padog na kraju ko žrtva meñunarodnig lopova i špijona! Padog crkvi u ruke! Sa'ću ja bit mrtav 'eroj. Sa' ću ja bit mrtav 'eroj, a oni što me nañu će dobit pemziju! Ja probig obruč, a drugi će proć! Nema u mene više ni dese' deka krvi, nema sigurno ni toliko. (Plače) Umrijeću možda za dva minuta... Kuku mene kukavcu za sobom. Nikog mi doslen žalije bilo nije... Bože, Stevane, što si ti bio dobar čoek... Nema takog više u ovu državu... Taki se više ne rañu... Taki se rode jednom u dva vijeka, ne više... Bio sam na stotinu sarana, a niñe mi doslen nikog žalije bilo nije... Puštio sam komad u gaće, oskočilo je zeru, nijesam ga mogo zaustavit, sad sam pozadi malo zalitan, al' nije greda... Kako oni pukoše u mene, ono oskoči pozadi. (Pipa se rukom po turu.) Bogomi nije komad no je odlećelo podobro. Ima tun oho! Možda sam ja i umro, pa pričam sam sa sobom na oni svijet? Može bit, oñe ništa ne treba isključivat. Da se uštinem iza uva, pa ako zaboli, još sam živ. (Iznenada skače u stranu.) Vidi, žaba! Vidi, žaba, žabljeg joj oca jebem! Oklen žaba na oni svijet? Oklen kod Svetog Petra žaba? (Posmatra oko sebe.) Ima on, nagučio svašta, nek mu se nañe. SPASO (iz daljine) O, Stevane!

STEVAN: Znaju mi i ime! VID: Stevaneee!!! STEVAN: Ima ig osamnes'! Izbrojo sam ig - tačno osamnes'! SPASO: Stevane! O, Stevane! ðe si to, ñe? STEVAN: Sad 'oće da ime uvate u laž. Sad 'oće da rečem da sam na drugu bandu, pa da me posle čereče! VID: Ozovi se, Stevane, sitigla bracka pomoć! STEVAN: ðe mi je oni levor, samo jednog da upucam. Samo da jednog skinem, čini oni se, rodio big se. (Gleda u ruku.) Vidi, ovi levor srasto s desnicom. Zgrčio mi ruku, ne znam šta je ruka, a šta levor. SPASO: Stevane, ovo smo ja i Vid! STEVAN: Sve su nas otkrili! Sve do ñavoljeg! Provalili su nam organizaciju, znaju svakog napamet! VID: Jesmo, Stevane, Spaso ovi put ne laže. STEVAN: Ovo je dokaz da su nas povatali! Znaju da Spaso vazda laže! VID: 'Ajmo, Spaso da ga tražimo, možda je neñe zaspo. SPASO: Aj ti sam, mene ostavi oñe da čuvam stražu. VID: Strag te? SPASO: Nije me strag, no se moramo rasporedit. Ja ću oñe ostat, a ti ga traži po groblju. (Iz crkve dopiru isprekidani zvuci.) SPASO (čuvši zvuke): Care nebesni, utješitelju, duše istine, koji si svuda prisutan i sve ispunjavaš, riznice dobara i davaoče života, doñi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spasa, Blagi, duše naše! VID: Šta to veliš, Spaso? SPASO: Ništa... VID: Jopet se nešto s bogom zdogovaraš? SPASO: Nijesam Vide, oči mi. Sjetio sam se nešto, pa ponovio naizust. VID: 'Ajde ulazi, Stevan je tun neñe. SPASO: Ako je tun neñe, doće on. VID: Misliš? SPASO: Sto posto. VID: 'Oćemo li ga čekat, il' da idemo? SPASO: Nemamo ga rašta čekat. Doće on sam. VID: Ču li ti, nekoga su odrali? SPASO: Čug. VID: Da nijesu Stevana? SPASO: 'Ajmo mi odavlen. 'Ajmo, neko me su ogulili kožu. STEVAN: Čujem ñe nešto pričaju, a šta, ne znam? VID: Ima li smisla ostavit Stevana na milos' i nemilos'? SPASO: Ušančio se on neñe, odabro je on mjesto ñe ga niko nać ne može. VID: Nije ljucki ostavit ga sama. 'Ajde da vidimo zajedno šta je s njim. SPASO: Aj ti, čuvaću ti ja mrtvu stražu. VID: Ako me nama za dese' minuta, zvoni na sva zvona. Viči u pomoć koliko te grlo nosi. Nemoj da ti se oduzme glas, nemoj da zanemoćaš, jer smo onda najebali. SPASO: Samo ti ulazi, ostalo je moje. (Vid lagano kreće prema groblju, upravo prema mjestu na kome je Stevan.)

STEVAN (izbezumljeno): Eve ig! Vidim četu! Opkoljen sam, spasa mi nema! Saće mi se uzet govor, pa neće znat iz koje sam države. Vidi, sve jedan po jedan, pravo na mene! Tačno znaju ñe sam! (Vid je već dva-tri koraka od Stevana. Glasno) Predavam se, predavam se, kapituliram bezuslovno! (Ustaje s rukama podignutim uvis. Vid u prvi mah zastaje potpuno iznenañen, zatim, kao da je vidio duha, zaprepašteno pokušava da doñe do riječi, ne uspijeva i na kraju, iz njegovih usta izlijeće prodoran krik.) SPASO (čuvši krik) U pomoć, u pomoć, poginuo Vid! (Trči ne osvrćući se) U pomoć, braćo mila, u pomoć, poginuo Vid! (Stevan čuvši krik u prvi mah sleñeno zastaje, iz ruke mu ispada lampa i pištolj, a zatim, udarajući od spomenika do spomenika bježi. Vid, ostavši sam, prosto ne vjerujući da je živ, skuplja svu hrabrost i bježi u suprotnom pravcu od Stevana.) 8. KAKO NASTAJU NARODNE JUNAČKE PJESME (Stan Bećirovića. Gospode bože koga sve tu nema: Stevan, Dušanka, Risto, Vid, Spaso, Drago, Borivoje, Veljko, Danica, Mirko... Tri tačke su stavljene ne kao znak, već kao nabrajanje odsutnih. Svi su uzbuñeni, Stevan je u stalnoj zavadi s položajem svog tijela, nikako da mu nañe odgovarajući položaj: čas sjedi, čas uzbuñeno šeta, čas lupa šakom o sto, previjen je na dva-tri mjesta, ima flaster na licu, oči su mu krvave... Dušanka je brižna, stalno mu ugaña, pridaje poseban značaj svakoj njegovoj riječi. Risto zinuo i iskolačio oči. Vid, svjedok ogromnog broja neprijatelja, povlañuje Stevanu, posebno glavom. Spaso se ponekad, kada je riječ o duhovima, prekrsti. Drago je zvaničan. Ostali sjede »razbacano«, stvarajući u epu »narod«. Jutro je.) STEVAN: Šta da vam pričam: živ sam osto, oladio četrnes', brojo sam ig... DUŠANKA: Pričaj s početka. STEVAN: Kad sam kreto od kuće, velim ja Dušanki: spremi mi opasač da imam ñe turat municiju, osjećam da će noćas krv leć. DUŠANKA (prekida ga): Istinska istina. STEVAN: Krenem od kuće, srbe me prsti, ma šta je ovo - misllim - što me vako prsti srbe, kad iznad glave nešto zafijuka. SVI: Šita? STEVAN: Zafijulka nešto, podigni glavu, kad imam šta viñet: leti oro na dva metra od mene i lijepo me u oči gleda. SVI: Uuu... STEVAN: Gleda, isto ko da me pita: kuj ćeš? Ja zastani, još jednom opipaj džepove da vidim jesam li sve ponio, vidim da jesam, te produži dalje. Ja dalje, on jedanak za mnom! DUŠANKA: Istinska istina... STEVAN: Taman neñe pred crkvu, ja pogledaj ponovo u njega kad on smiri krila, poče da kruži, pa iznenada bjež nazad! SVI: Uuu... STEVAN: Vidim, ne sluti na dobro, nekome će tikva puć, neči će mozak noćas bit prosut, nekome će crni gavran pjevat. Mislim: ako čekaju da ig neko otkrije, onda sigurmo čekaju da udari na ulaz. Doñem ja do ulaza, ko šetajući, doñem ko da sam naljego slučajno, ko baš me briga, pa onda zaokrenem, kad su najmanje očekivali, na drugu stranu, da ig iznenadim. Kad sam tamo došo, pritajim se, zaustavim dag, smirim damar, ne gledam široko, no nako žmireći, ko ispod oka, a sve ig ciljam. Ček, ček, ček, kad neñe, u zlo doba, vidim prvo virka jedan iz crkve, virka, osmatra, njuši, oñenut vas u

crno, brada mu žućkasta, sjakti se, oči ko i svaki čoek, ruke tanke a duge, duge, da me vjeruješ kolike su, virka on, velim vam, al' virkam i ja njega! Kad je vidio da niñe nikog nema, kad je osmoro da je teren čis', vrnu se nazad. Ja iskoristig priliku, viknu u sebe: »Juriš!« Pretrči pešes' metara, sakri se iza jednog spomenika, reko da mi bidnu bliži... VELJKO (prekida ga) Svaka ti čas'! STEVAN: Reko da mi bidnu bliži, da ig mogu golim rukama vatat! Pala tavna noć, ovoga sam bio vidio doklen nije pala tavna noć, pala tavna noć, ja upali' bateiriju, pa, taman da krenem, zaskoči mi jedan za leña! Da pucam, ne ide, čuće i ostali, da ne pucam, ovaj će me obalit. DRAGO: Jesi li puco? STEVAN: Šta da radim, misilim, kako da ga umorim da ne kvikne, kako da mu mas' izvadim da ne cvrči? Pade mi naom, sinu mi, šakom ga u nos, il' u grkljan, neće jaok majko reć! DUŠANKA: E kako ti to pade naom, nije mi jasno? STEVAN: ’Iljadu mi je misli sijevalo tog mometa kroz glavu, al' sam vidio da je ova najbolja. Šiknem ga šakom u nos, šiknem, zakovrnu! Koprco se nije! SVI: C, c, c, c... STEVAN: Taman što ovog fisnug, taman što se jedan bogu prestavi, kad imam šta čut... Još se vas ježim. SVI: Šta? STEVAN: Kad imam šta čut, kukala ti majka: nasta kalijež, nasta klanje, deru žive ljude, sve jednog po jednog! Priznat moram, sledi mi se krv, žao mi ljudi, žao mi crne ñece, ni krive ni dužne, žao mi ñe se neprijatelj uvuko u centar države, ñe potkopava temelje naše nezavisnosti, a nikoga glava ne boli. Šta da radim, mislim, šta da preduzmem, vrti mi se kroz glavu, pa se sjetim: žiška sam ja, učesnik sam ja rata, poginut neñe moram, kad-tad! DUŠANKA: Sve istinska istina. STEVAN: Poginut neñe moram, kad-tad, pa odlučim, kad već moram, noćas ću! Noćas ću ja, al' ću i njig oladit! Privučem se tik uz crkvu, priñem joj iza leña, pa, mic po mic, doñem do vrata. Provjerim još jednom je l' mi baterija na mjesto, vidim da jes', levor poljubim u vrg cijevi i taman da ruknem nogom u vrata, zaskoči mi jedan s lijeve, a jedan s desne strane. Njig pet, a ja sam! Njig pet, a ja sam, sam samcat! SVI: Uuu... STEVAN: Niñe nikog oko mene, ja sam, pomoći mi nema, a njig dva, kaki su, bi se mogli s rijekom nosit, a ne sa mnom. SPASO: A ñe su ona četiri? STEVAN: Koja četiri? SPASO: Veliš da ig je bilo šes'. STEVAN: 'Oćeš ti da me uvate? SPASO: Navijam za tebe, Stevane, obraza mi. STEVAN: Pa pušti da ig povatam, bog ga jebo! Prekineš me, ne znam ñe sam stao! DUŠANKA: Stao si kako su njig dva zaskočili na tebe. STEVAN: Ovoga jednog te je zaskočio zaslijepim baterijom pravo u oči, on turi ruku da pokrije oči, ja to iskoristig, pa ovoga drugog. SVI: Šta? STEVAN: Pa ovoga drugog zaslijepig! DUŠANKA: Istinska istina!

STEVAN: Obneviñeše oba za mimut, tutaju tamo amo, ne vide ništa, te ig ja nanišani pa po vrg mozga! SVI: Aoo...! STEVAN: Jednoga, izgleda, nijesam pogodio ka valja, koprco se minut, pa se smiri. Kako se on smiri, smiriše se i jauci u crkvi. Osvrnem se oko sebe, moć tavna. Mjeseca niñe, krekeću žabe, bi reko svak mirno spava. VID: Sve što priča, malo je. Sve što iznosi, nije ni upola. Ja i Spaso smo živi sjedoci, ko što ig u Kragujevac ima. Taman tada smo nas dva otišli da vidimo šta je sa Stevanom. Velim ja Spasu: ajmo Spaso, da vidimo šta je sa Stevanom, sam je, da mu priskočimo u pomoć, ako zatreba. SPASO: Isitinska istina. VID: Doñemo do groblja, zdogovorimo se da Spaso ostane na stražu, a da ja vidim šta je sa Stevanom, zdogovorimo se da ne upuštimo Stevana na milos' i nemilos' svakakijem govnima, zdogovorimo se, eto, da mu bidnemo pri ruci, zlu ne trebalo. Kreni ja prema crkvi, odmako pet koraka nijesam, kad živ čoek iz groba iskoči! SVI: Uuu... VID: Iskoči živ čoek iz groba, pa pravo na me! Iz usta mu izbi krik, zajauka, da se krv sledi! SPASO: Ja sam ga svojijem ušima čuo. VID: Ima u njega najmanje dva metra, sija, zatrubio pa jauče, ciči na neki strani jezik, pozno big ja da je naš, te ga ja gurni ponovo u grob, sad big pozno u koji. SPASO: Ja sam tada prvo osmotrio, vidim da ig ima dosita, pa odlučim da prikupim pomoć. DRAGO: Dobro je što si prvo mene probudio, dobro je što nijesi dalje širio vijes', inače je moglo doć do prekida odnosa s mlogo država. VELJKO: Šta je billo dalje Stevane, pričaj, vas sam se u uvo pretvorio? DUŠANKA: Neće on, što ga čoek neće ćerat, a da 'oće, nema čoeka koji žalio ne bi što nema uvo pride. STEVAN: Da sam smio u crkvu da uñem, sve big ig povato. Da nijesam vodio računa o odnosima sa crkvom, sve bi bilo riješeno. Ovi krik, te Vid pomenu, i ja sam čuo. Taman sam se bio prišuljo iza jednog spomenika, da vidim 'oće di kupit mrtve, kad iza leña naka spodoba, ima u nju taman koliko u nas dva kad sastaviš, kad sastaviš koja bilo dva i uzduž i poprijeko, skoči prešteći, još se naježim! Skoči, braćo mila, skoči raširenig ruku, ja se izmakni, te on po sred onoga mjesta ñe sam bio pade! Mora da je osto na mjesto mrtav, dalju mu sudbinu nijesam pratio, a jes' sigurno mrtav, inače bi usto. I da vi rečem: svakoga od nas ponaosob znaju. VELJKO: A...? STEVAN: Svakome ime znaju, znaju i koliko nas je i ko smo i šta smo. VELJKO: Lijepo li je imat te u komšiluk, moj Stevane... STEVAN: Tako je bilo od »a« do »še«! RISTO: Ja sam, striko, bio jutros na groblje, sve sam pretražio i nikoga tamo mrtva nijesam našo. STEVAN: Na groblje nema niko mrtav? RISTO: Ne. STEVAN: Koji je danas dan? DUŠANKA: Srijeda. STEVAN: Srijeda?

DUŠANKA: Jes'. STEVAN: Da je kojijem slučajem petak, sad big te pred svima oladio! Da je kojijem slučajem petak, ubio big te Risto, s dušom big te razdvojio, pa bi imo subotu i neñelju da vidaš rane! RISTO: Bio sam tamo, striko, sve sam pretražio... STEVAN: A oklen će ig bit na lice mjesta, avetinjo? ðe si ti vidio da se mrtvi posle boja ne kupe', ajde reci? RJISTO: Gledo sam ima li krvi... STEVAN: Ja računam isto da je petak! Nu mi, Dušanka, onog jelena, sad je prećero! Nu mi nešto, da izvidam rane! (Dušanka mu dodaje plastičnog magarca. Stevan gaña i promašuje) Ić ću ja Risto u Sutomore, kad-tad! Ić, ić, ništa se tješit nemoj! Kupiću svaki koji nañem, a onda bježat nećeš! (Risto odlazi u svoju sobu.) DRAGO: Kad sve saberem, kad svaki komad sastavim, predlažem sljedeće: doklen papa ne proñe, ne stupati više ni u kake okršaje! Od sad osmatrati samo s durbinom, poizdalje i bilježit. Sve ovo nek ostane meñu nas, paniku ne smijete širit, zakonom je zabranjeno, pravite se ko da tamo ništa nema, a kad on proñe, onda ćemo sproves mobilizaciju. STEVAN: Sto posto mi oni kradu kokoši. Nema ko drugi, no oni. Moraju se nečim ranit, a koliko svi znamo doslen se u prodavnice pojavili nijesu. Da jesu, znao bi Veljko, on je po vas dan u prodavnicu. VELJKO: Nijesu se pojavili da ja znam, a da jesu znao big. Jedino je doslen u prodavnicu ušo jedan i pito: ñe je stara crkva. DRAGO: Šta? VELJKO: Pito je jedan ñe je stara crkva, veli da mu je tun saranjen ñed. DRAGO: Kako izgleda? VELJKO: Pomalen, imo je na sebe šaren kaput i naočare. DRAGO: To im je izvidnica. Ako još koji put bidne naišo, ti se odma' izgubi i javi amo. VELJKO: 'Oću. DRAGO: Obilježi ga kredom, ako moš, neñe ga zašvrljaj na leña, pa ćemo ga poznat. VEUKO: Dobro. DRAGO: 'Ajmo sad. Noćas je dežurni Vid, pa ćemo čut šta je bilo. (Svi ustaju.) STEVAN: Sa' ću malo da se odmorim, pa ću posle nastavit istraživanje. DRAGO: Do viñenja. STEVAN: Do viñenja. (Svi izlaze.) Učiš li Risto? RISTO (iz sobe): Učim striko, učim... STEVAN: Pa što ne čitaš naglas, srećo? RISTO: Učim likovno. STEVAN: Likovno? RISTO: Učim Likovno, striko, pa crtam. STEVAN: Uči, srećo, uči. Sa' ću ja doć da radimo fiskulturu. (Stevan odlazi u Ristovu sobu.) 9. STIGLA LEMUZINA (Papa se nećka) (Ispred zgrade, oko novih kola, okupljeni su: Stevan, Dušanka, Risto, Spaso, Vid, Radovan, Veljko i Danica.) STEVAN (gladi kola) Lemuzina je to, lemuzina! DUŠANKA: Lijepe boje, da oči ne odvojiš.

STEVAN: Kad položim, onda ćemo ñir! RISTO: Da malo sjednem za volan? STEVAN: Ti bi odma' nešto pokvario. SPASO: Za mene je najljepša žuta boja. DUŠANKA: 'Ajde, jadan, o čemu pričaš. Nema boje pro plave! Mene kola žute boje liče isto ko da ig je tica posrala. SPASO: Kako za koga. Za mene, na primjer, naljepša su žuta kola. Il' žuta, il' zelena. VID: Vrlo važno za boju. Važno je kako ona idu. VELJKO: Stevane, svaka ti čas'! Ja do danas vjerovao nijesam da će doć, a evo ig! DANICA: Kupuju ljudi kola, Veljko, kupuju. Ne saranjuju, no kupuju! STEVAN: Iziću na taj vozački, čisto reda radi. Čisto! A što se znanja tiče, mogo big ja njig pitat, a ne oni mene. DUŠANKA: Svaki i poso ljucki radiš, to viñela nijesam. SPASO: Preksjutra polažeš? STEVAN: Aha. SPASO: Ako bidne kiše, teže će ti bit da voziš. Po klizavom je mlogo drukče. STEVAN: Pa ñe nañe kišu na ovu ljepotu, amanati, Spaso? SPASO: Samo velim... STEVAN: Položiću, pa da ćuskije padaju. Položiću, pa da je papa presjednik komisije. Ne znam smijem li od milicije, a sad big vozio jedan ñir. VID: Smiješ vala jedan, pa da ig je na svaki ćošak po dvades'. STEVAN: I to što veliš. 'Ajde, Dušanka, sjedaj da uvatimo jedan krug. RISTO: Mogu li i ja s vama? STEVAN: 'Ajde, nek' te ñavo nosi. SPASO: I ja ću, samo da vidim kako idu. STEVAN: 'Ajde za ovi put i ti sjedi. (Smještaju se u kola. Stevan daje kontakt, značajno gleda prisutne i pokušava da krene. Kola mu se gase.) Doklen čoek ne svikne na novo, ne može mrdnut. RISTO: Nemoj brzo puštat kvačilo. STEVAN: 'Ajde iziñi! Iziñi! Nijesam ga ni puštio, a on velli da ga ne puštam?! RISTO: Neću više progovarat... (Stevan ponovo daje kontakt i uz skakutanje kreće.) STEVAN (ponosno) Lemuzina je to, moj brajko, lemuzina! Dušanka, vidi ima li ko s te strane? DUŠANKA (gleda) Nema niko. STEVAN: A gledaju li nas gledaju! Vidi, sve to izbečilo u nas! RISTO: Što je pozadi komotno, da ne vjeruješ. STEVAN: No šta, no udobno. (Put prelazi jedna žena.) Čuvaj!!! Čuvaj!!! Imaš li oči, obneviñela dabogda!!! SPASO: Siviraj joj, ne čuje te. STEVAN (već preznojen) Nemoj me ti Spaso učit šta da radim u mojijem kolima, molim te! (Nailaze kola iz suprotnog smjera.) Vidi, vidi, kuj' ovi ide, da mi je znat? Ko ti dade dozvolu, govedo!? DUŠANKA: Kako voziš, svaka ti čas'! STEVAN: Nije to ništa... (Zaustavljaju se na semaforu.) Crveno, ko u inat! (Pali se zeleno. Stevanu se prilikom kretanja kola gase.) Uuu...! Eve će me ova avetinja pozadi udarit! Kuj 'si navro, konjino? (Čuje se sirena iz kola pozadi. Stevan je potpuno

dezorijetisan i uspaničen. Pokušava da krene i ne uspijeva. Zvuk sirene je već nepodnošljiv.) ðe mi je oni pištolj, da mu ja zasviram!? Dabogda ti, druže, majka na grob pištala! Vidi, vidi, ovi će me udarit! (Instinktivno sklanjaju glavu. U meñuvremenu opet se upalilo crveno.) SPASO: Polako, Stevane, da nas ko ne udari. STEVAN: Ćuti, ne pridodavaj! Ćuti ne pridodavaj i 'vako mi je svega dosta! DUŠANKA: Samo polako... STEVAN: Ne uči me, sa' će zeleno, ne uči me, doklen vas nijesam sve išćero! RISTO: Nemoj brzo pušitat kvačilo. STEVAN: 'Ajde izlazi! Izlazi, kad kažem! SPASO: Eve ga zeleno! STEVAN: A viñe li ga, viñe! (Konačno nekako kreće) Doklen čoek malo ne svikne, muka je. I cipela nova žulja. SPASO: E vidi kako prolaze mimo nas... STEVAN (drzeći volan da mu ne pobjegne) Jes', jes'... Doslen su te svi sačekivali! SPASO: Brzo li voze, pomagaj bože... STEVAN: Ovo je posljednji put da si mi u auto sjeo! Posljednji put! SPASO: Ne big više ni da me nagoniš. Vas se isprestraviljivag. STEVAN (primjetivši da je izašao iz grada) ðe izañog iz grada, bog me posro? ðe ću sad okrenut? RISTO: Lako ćeš: samo ideš u rikverc, a... STEVAN: Udari ga Dušanka da ne zaustavljam kola! Udari ga, lakše će mi bit! (I dalje vozi pravo. Stevan zaustavlja kola naglo) Moram se sad oñe okrenut, pa da će sve drob po dolini. DUŠANKA: Nemoš oñe... STEVAN: Mogu ne mogu, moram! 'Ajde izlazite. SPASO: Što? STEVAN: 'Ajde izlazi da ne ideš pješke kući! (Svi, osim Stevana, izlaze iz kola. Putem rijetko naiñu i druga kola.) Kako da okrenem, kad svaki čas zvrndaju? DUŠANKA: Ne znam, časti mi... STEVAN: Koliko je do prvog sela? RISTO: Nema ni pet kilometara. STEVAN: Sjedajte, pa ćemo tamo zaokrenut. RISTO: Ma probaj striko slobodno oñe. STEVAN: Probaću, ma ako se šta desi, zapamtićeš dan kad si sjeo da me zajebavaš! SPASO: 'Ajde, Stevane, vas narod okreće kola na putu. STEVAN: Ja na ovi put još nikoga vidio nijesam. Može bit da okreću kad je širi, a na 'vaki ne. DUŠANKA: Nijesmo trebali kretat... STEVAN: Nagovoriste me, jebo me otac! RISTO: Probaj slobodno. STEVAN: Dobro, dobro. Govori mi doklen mogu pozadi. RISTO (ide iza kola) 'Ajde, 'ajde, 'ajde slobodno. STEVAN (zaustavlja) Ču: 'Ajde? Evo me, samo što sletio nijesam. RISTO: Ima još dva metra', ajde slobodno. (Sa sto muka Stevan okreće kola. Ponovo svi sjedaju.)

STEVAN (samouvjereno) 'Ajde jadan, 'ajde... O čemu pričaš... Sto put sam ig oñe okreto. Big ig ja i na petoparcu okrenuo da je bila nužda. SPASO: Samo nas ti žive vrni kući i fala ti za vas vijek. STEVAN: Čuješ li me Spaso: ne smetaj me dok vozim doklen te jad nije našo! SPASO: Samo velim: dako živi stignemo... STEVAN: Neko 'oće, a nekome nije siguirno, pa se ti svrstaj ñe si. DUŠANKA: Voziš ti, svaka ti čas'! SPASO: Vozi, eve sam se oznojio najmanje dese' puta. STEVAN: Ko me nagovori da te sjedem, oca mu jebem! RISTO: Ne voziš ti loše za prvi put. STEVAN: Stićemo mi kući Risto. Stić kad-tad, ja ti velim! (Skreću u jednu ulicu. Na raskrsnici Stevan ugleda saobraćajca. Stevan izgubljeno) Sad sam najebo sto posto! Neko me prošpijo! (Saobraćajac ih ne zaustavlja) SPASO: Ako bog da zaustaviće nas drugi i isključit iz saobraćaja. DUŠANKA: Ču li ti Stevane, šta Spaso reče? STEVAN: Ja sam bio izgubio vazdug i ništa čuo nijesam. RISTO: Samo ti, striko, vozi ko da ništa nema, jer nas može još koji zaustavit. STEVAN: Sad mi je svedno. Veći strag preživljet ne mogu, pa nek zaustavlja ko 'oće. (Stižu pred kuću u kojoj stanuju. »Odbor za doček« je još uvijek tu. Stevan naglo zaustavlja kola. Svi izlaze) VID: ðe ste doslen, prestravili smo se? SPASO: Ja sam se tri put prežalio, pa ti vidi ñe. STEVAN: Ko... Kad nesoja sjedeš u auto. Sve vrijeme gledam u ogledalo koliko je on ispiždrio ka' ću pogriješit. SPASO: Kad ti ponovo sjedem u auto, pljuni mi u nos! STEVAN: A ono što si lupo vratima kad izlaziš, zaboravit ti neću! VID (gladi kola): Vala, brate, lijepa kola. SPASO: Nijesi ti u njig sjedo. Udobno li je na klupu, da ti je znat. STEVAN: Kad se pogan ispili, jedino moš da ga udaviš rad sevapa. Da mi nije greota ruke prljat, sad big te udavio! SPASO: A kad dadne migavac, klepće i cokće taman ko čaktar. STEVAN: E, sad si prećero! Prećero si! (Stevan traži očima kamen, Spaso se izmiče sa strahom i gaña ga. Promašuje.) Naćeš ti mene, Spaso, nać, ja ti kažem! Promašujem zasad, promašujem, jedino pogañem s jelenom iz Sutomora, a što, ne znam. DUŠANKA: Pušti ga Stevane, pušti ga, ko da se imaš s kim svadit... STEVAN: Šta ćeš ti oñe Risto? RISTO: Malo da vidim auto. STEVAN: Mrš kući, oca ti poganog jebem! Je li ti jasno? RISTO: Jes'. STEVAN: Mrš kući i uči! Ja sjutra polažem, a ako panem, moj si! RISTO: Što ja, striko? STEVAN: S tobom sam učio, eto što. (Svi se razilaze.) 10. PROBNI PILOT POLAŽE VOZAČKI (Pošto je položio testove, Stevan polaže vožnju. U auto, fiću, ulaze dva člana komisije i Stevan. Stevan nervozno trlja ruke i briše znoj sa čela.)

ČLAN I: Vozite pravo. STEVAN: 'Oću, pravo mi je najlakše. (Pali kola i dosta problematično kreće.) ČLAN I: Sad skrenite lijevo. STEVAN: Lijevo? ČLAN I: Da, da. STEVAN: Sad je kasno... Proñog... ČLAN II: Dobro kad si prošao ovo, skrenite ovdje desno. (U susret im nailaze kola.) STEVAN: E vidi, molim te! E, vidi, molim te, kud je ova budala zaćorila? A kuj ćeš s tim ñozlucima, s mjesta se ne mako? (Viče, kao da ga vozač u drugim kolima čuje.) ČLAN II: Skrenite desno. STEVAN: 'Oću, 'oću, samo polako. (Skreće desno.) ČLAN I: Parkirajte se. STEVAN: 'Oću, druže, 'oću, a ne bi oñe smo ñe iglu zabos, a ne 'voliko auto parkirat. (Nekako se parkira) Je l’ dobro? ČLAN II: Sad izañite na rikverc, pa držite lijevo. STEVAN: Znači: pravo, pa lijevo? ČLAN II: Ne, nego na rikverc, pa lijevo. STEVAN: Pa to i ja velim. ČLAN II: Vi ste rekli: pravo, pa lijevo. STEVAN: Pa i vi. ČLAN II (iznervirano): 'Oćete li vi da polažete, il' da završimo? STEVAN (snishodljivo): Izvinite, pogrešno sam te svatio, a 'oću. (Za sebe.) Ko izmisli rikverc, oca mu jebem! (Kreće na rikverc nesigurno, zaustavlja kola i kreće lijevo.) ČLAN I: Dobro je. STEVAN: Ama druže sve znam. Ako nijesam s Ristom učio po vas dragi dan, bog me ubio. Obnevidio sam od učenja. (Vozi nizbrdicom.) ČLAN I: Sad u ovoj ulici zaustavite, pa pod ručnom u rikverc. STEVAN: Pa idog li ja jednom u rikverc, amana ti? ČLAN I: Samo vi radite kako Vam se kaže. STEVAN: Moram li? ČLAN I: Ne morate. STEVAN (podozrivo) Izgleda da moram. Izgleda da moram, a nije preša. (Pokušava nakon zaustavljanja auta da krene nazad. Kola se kreću pravo.) ČLAN I (iznervirano) Nijesam reko naprijed, nego nazad! STEVAN: Ja sam te drukče svatio, pa sad glavu kidaj. ČLAN II: Dobro, dobro... Idite pravo, pa na semaforu lijevo. STEVAN (došavši do semafora): Koliko je ovdje senafora, sačuvaj dragi bože?! ČLAN II: Nema u gradu bez ovaj jedan. STEVAN: Ne znam je li jedan, al' ja vazda na njega natrčim. Vazda natrčim, ko da ig je sto! (Na svu sreću Stevan bez problema prolazi kroz zeleno i, očigledno, ne može da skrije radost.) Znam svaki senafor napamet! Znam, časti mi. ČLAN I (pokazujući saobraćajni znak): Koji je ovo znak? STEVAN: Znak? ČLAN I: Da, da. STEVAN: Ono je znak uzvika. ČLAN I: Molim?

STEVAN: Ono je bio znak uzvika, sad big se smio s tobom kladit. Ako 'oćeš, mogu se ja vrnut da ga vidiš. ČLAN I: Ja sam pitao: koji je to saobraćajni znak? STEVAN: Kad je znak uzvika, onda znači da ima neka posebna opasnos' na put. Jesam li pogodio? ČLAN I: Da, da... (Dolaze na mjesto sa koga su krenuli.) Zaustavite. (Stevan zaustavlja kola. Izlaze.) Moraćete ponovo polagati. STEVAN (poluonesviješćeno): Uuuu...?! Što??? ČLAN II: Moraćete malo bolje uvježbati vožnju. STEVAN: Aman, druže, znam da sam griješio, svi smo grešni, al' ne obaljuj, ako znaš šta je milos'. Ako panem, nemam se kuj kući vrtat. Čeka me dvadestoro da vidi jesam li položio. Ne znam šta mi je... Ja se oduzmem kad vas vidim, strag me, jedva držim pozadi, a ne zmam što. Nemojte me sad obalit, pa obaljujte drugi put kad goj 'oćete. Kažnjavajte me svaki dan, samo ne obaljujte. ČLAN I: Kako da vas pustimo posle onakvih grešaka? STEVAN: Ne znam kako, al' puštaj. Puštaj, puštio big i ja tebe, evo vi obećavam da kroz grad vozit neću. Voziće Risto, časti mi. Imam ja sinovca, vidra je to, on će vozit. Voljele bi komšije da panem, no da ig sunce ogrije. Ako panem, ja nemam ñe više meñu ljude, pa saberte. ČLAN I: Šta da radimo? Ovakvoga još imali nijesmo. ČLAN II: On naučiti bolje da vozi ne može. Da ga puštimo? ČLAN I: Da ga puštimo, šta ćemo drugo. Puštićemo te, al' ne sjedaj familiju u auto za dugo. STEVAN (oduševljeno) Fala vi, ko roñenoj braći! Fala vi, ko nikom dosad! Jeste ljudi, to sreto nijesam! Jeste ljudi, mimo ostali svijet! A što se familije tiče, nemojte brinut: nemam ja nikog, nijesam ženjen. (Stevan se klanjajući povlači, a zatim gotovo trčeći odlazi. Ispred kuće gotovo kompletan komšiluk čeka. Stevan prilazi kao paun) VID: Jesi li položio? STEVAN (kao da ga nije čuo): A...? VID: Ima li se šta čestitat? STEVAN (omalovažavajuće): Ne, ništa... VID: Položi li? STEVAN: Kako ti je to pitanje, Vide? Ču: jesam li položio? Što me ne pitaš jesam li imo i jednu grešku, na primjer? DUŠANKA (ozareno): Sve li naoposlu radiš, to sretala nijesam! RADOVAN: Svaka ti čas'! U tim godinama, pa iz prve! STEVAN: Čim smo sjeli... ama posle pet minuta sam znao da sam položio. Samo na jedno mjesto sam pogriješio. Brzina ograničena na šeset, a ja se zaboravio, pa dvadeset! SVI: C, c, c, c! STEVAN: Kažu da 'vakog još imali nijiesu. Jedan mi član komisije veli, dva ig ima, veli: Druže, da ste mlañi, kake lefrekse imate, mogli bi na trke ić! SPASO (poizdalje) Ja ga s tobom sjedat neću, pa nek priča šta ko 'oće. STEVAN: Čuješ, Spaso: jednom sam te u auto sio i koliko si glavat pozadi ništa vidio nijesam! DUŠANKA: 'Ajde, ljudi, da popijete po jednu. Ne polaže se vožnja svaki idan. (Dušanka sipa rakiju, a zatim se razilaze.)

11. PRIPREMA ZA ORUŽANI NAPAD U NULA NULA ČASOVA (Sastanak u stanu Bećirovića. Prisutni: Stevan, Dušanka, Risto, Spaso, Vid, Drago, Radovan, Borivoje, Veljko, Danica, Mirko i radi konspiracije, niko više. Sastanak »vodi« Drago. Tako bi bar trebalo da bude, da nije još pretendenata na »presto«. Drago je zvaničan, ispred sebe ima neke papire, skice, planove... Spaso vodi zapisnik. Ostali, shvatajući ozbiljnost situacije, pomno prate sve što se izgovori. Sve se to dešava negdje oko sutona.) DRAGO: Daklem, da zaključim: papa neće doć. MIRKO: Što? DRAGO: Objasnio sam jednom, ne moram sto puta! Neće doć, prvo: zato što je neñe zapelo, drugo: zato što nam ne treba i treće: koji će on kurac oñe? Kad ovi umre, možda će drugi doć, možda će drugi bit ko čeljade, a takoga bismo ljucki dočekaili. STEVAN: Nosi li svaki onu bijelu kapicu na glavu? DRAGO: Oklen ja znam? Može bit pred spavanje nose, može bit ne nose. BORIVOJE: Nosi svaki. STEVAN: Malo nam je nacionalista, samo nam još on fali?! DRAGO: Dalklem, papa neće doć, promašio nas je ovi put, pa možemo krenut u napad. Prvo, predlažem da stvorimo koncepciju kako ćemo napadat, s kojijeg strana, s kojijem ciljom, s kakim snagama, koga ćemo držat u lezervu... SPASO (prekida): Mene. DRAGO: Čekaj, Spaso, bog ga jebo! Bilježi šta pričam, posle ćemo se rasporeñivat. SPASO: Ja sam mene ubilježio u lezervu. DRAGO: Dalje: kako ćemo oružje upotrebit, ko će jurišat, a ko neće, ko će kupit, ne daj bože, mrve i ranjene, ko će kaku šivru imat, ko će bit komadant i tako dalje... VID: Ja predlažem da komadant bidne Stevan. SPASO: Ja predlažem da Stevan ne bidne komadant. VID: Što? SPASO: Ako on bidne komadant, mene se mjesto zna. Il' ću poginut il' ranjen bit, treće me zapas' ne može. RADOVAN: Predlažem da komandanta izaberemo tajnim glasanjem. Slažete li se? SVI: Slažemo. SPASO: Jopet će bit Stevan, evo viñećete. Ja ću glasat protiv, Drago će bit protiv, Mirka kako nagovorimo, a ostali će bit za. DRAGO (umiruje): Stanite da dižemo redom. Prvo: s kojijeg strana ćemo napas'? STEVAN: Ja predlažem da napanemo sa svijeg strana. DRAGO: Evo, Stevan je predložio da se napane sa svijeg strana, a nema no četiri. Ko je za moj predlog da se napane sa sve četiri strane svijeta? SPASO: Ja. (Diže ruku uvis.) STEVAN: Turi moj predlog na glasanje. DRAGO: Što da ga turam kad nas nema toliko koliko ti veliš. Da bi zaposjeli svaku tačku, mora nas bit 'noliko koliko i tačaka, a nas nema toliko. Je l' tako? (Komešanje.) Znači, moj predlog se jednoglasno usvaja, pa idemo dalje. Idemo dalje, a dalje je, mešči, ako se dobro sjećam, s kojijem ciljom napadamo? SPASO: Da uništimo neprijatelja. DRAGO: Tačno.

STEVAN: Nije tačno! DRAGO: Kako nije tačno? STEVAN: Nije tačno da samo zato napadamo. Napadamo il’ da ga uništimo, il’ ća ga zarobimo, ako možemo, i da otkrijemo ko mi kolje kokoši. Sinoć mi je neko, znate već, zaklo Pirgu, pa se i to mora unijet u plan borbe. DRAGO: Nemoj miješat tvoje kokoši s borbom narodnijeg masa. STEVAN: Jebem ti ja narodne mase pri mojim kakošima! SPASO: Bilježim, bilježim, sve što je reko, bilježim! Samo mi treba dvoje da ovjere zapisnik, zatvori ga promašit neće! STEVAN: Oli da ti ga ja ovjerim? SPASO: On prvo lane, pa 'oće da udari! RADOVAN: Smirite se, smirite se. Vrlo važno šta će uć ko cilj borbe, posle ćemo ga načinjet. Prvo da ig povatamo, pa ćemo posle 'imat dogovor s kojijem ciljom smo ig vatali. Slažete li se? (Komešanje.) VELJKO: Mogu li ja nešto? DRAGO: Reci, Veljko. VELJKO: Ako bidnu imali para, ja predlažem da ig bracki podijelimo. BORIVOJE: To ne dolazi u obzir. VELJKO: Što? BORIVOJE: Vrni Danicu kući, dovešću ja majku, pa onda predlaži. DRAGO: Tišina, tišina! Ako bidne kakoga plijena, sve ćemo predat državi. (Opšte neslaganje.) Ja tako predložit moram, zato što radim u SUP, a slažem se kako se zdogovorite. STEVAN: Prvo mene da se nadoknade kokoši. SPASO: Videćete, sve će on uzet! DANICA: Bogomi, ako bidne kake vajde od napada, ako bidne da se šta dijeli, poginućemo i ja i Veljko. Ne može nas zapas ništa naoposlu, ne može, evo viñećete. VELJKO: Samo da koje ne bidne teško ranjeno, morali bi ga il' ti, il' ja čuvat. DANICA: To je najmanje što me trevit može. MIRKO: Mene šta date... RISTO: Mene, striko, ne treba ništa... STEVAN: Da mi je, kukavcu, doživjet da se ti, Risto, jednom izjasniš ka valja, čini mi se rodio big se! Na koga si tako avetan, pomagaj zadnja uro? Isti ñed! Isti, ko sad da ga gledam! DRAGO: Čekiajte, ljudi, čekajte. Državi se nešto predat mora. Nemojte da vas ovo koči, ja radim u SUP, pa tako moram. RADOVAN: Prvo da ig uvatimo, lako ćemo posle dijelit. SPASO: Nećemo bogomi! STEVAN: Najbolje je nek' svak uzme ono što uvati, taman ko u pravi rat. SPASO: Mene jopet ništa zapas' neće. I u prošli sam bio u pozadinu. DUŠANKA: Zapalo te je, ne može bolje. RADOVAN: Nije loše ovo što Stevan predloži. SPASO: Loše je, gore bit ne može. Ja ću u zapisnik unijet da se po toj tački nijesmo mogli dogovorit ko ljudi, no da smo se dogovarali ko goveda. MIRKO: Mene šta goj date... BORIVOJE: Ja ću napisat pjesmu o napadu, neko mi je platit mora.

DRAGO: Daklem, složili smo se da se dijeli šta ko uvati. SPASO: Nemoj tako, Drago. Viñećeš, ja ako šta ne izgubim, dobit sigurno neću. DRAGO: Dobro, kad je tako, onda ćemo se zdogovorit da se vas cijeli plijen dijeli po zaslugama. Slažete li se? SPASO: Slažemo se, svi se slažemo jednoglasno! STEVAN: Mene prvo da se nadoknade kokoši, inače ću sve uzet! DRAGO: I kokoši da se nadoknade, kad čoek 'voliko isistira. Slažite li se? SPASO: Ja sam za to da se u zapisnik unese da je on za borbu priložio četiri kokoši, pa nek komisija posle cijeni njegove zasluge. STEVAN: Biće posle da si ti vodio zapisnik, a ja priložio četiri kokoši. SPASO: Upisaću da si ig priložio dobrovoljlno. STEVAN: Dobrovoljno nijesam, svaka mi je mučki oteta i na spavanje zaklata. Tražim da se nadoknade, inače ću obrnut ploču! RADOVAN: Pošto je da se nadoknade. DRAGO: Spaso upiši da smo se ljucki dogovorili da se Stevanu nadoknade kokoši. SPASO (piše): Dobro, dobro... DRAGO: Vidi, Spaso, šta je dalje. SPASO (gleda u zapisnik): Dalje je – s kakim snagama ćemo napadat? DRAGO: Tačno - s kakim snagama ćemo napadat? STEVAN: Ni s kakim, tako mi boga. DRAGO: Opšte je mišljenje, je l’ tako, da snaga imamo dovoljno i da ig samo treba rasporedit pravilno. Ovo što Stevan priča, to je nevjerovanje u najšire narodne mase, u njigovu snagu i spremnos' za odbranu domovine. On je sad čista frakcija koja se grupaši i zajebava. Istorija pamti mloge take i sve ig je očistila. STEVAN: Vide, oli ti sa mnom? VID: Što? STEVAN: 'Oću da načinim pokret otpora i da se izuzmem iz Dragove komande. Na moju stranu su već Risto i Dušanka, a i ostali će prić. VID: Ne smijem se izjasnit Stevane, obraza mi. STEVAN: Što? VID: Uranio sam jednom dosad i bio o'sutan od kuće osam godina. STEVAN: Ovi put se ne boj, m smo u pravu. VJJD: Nemoj mi Stevane zamjerit, ja ću se zadnji izjasnit. STEVAN: Dobro, dobro. Znam da navijaš za nas, a što ne smiješ da se izjasniš svatam. Prićeš ti nama noćas. RADOVAN: Nećemo se razdvajat. Ti ćeš, Stevane, bit komadant, Drago će bit zamjenik komadanta, tako ćemo izglasat, a mi, ostali, ćemo bit pod vašu komandu. Nastavi ti, Drago, dalje. DRAGO: A dalje je... Šta je, Spaso, dalje? SPASO (gleda u zapisnik) Dalje je, ako smo se o ovom prvom zdogovorili, dalje je, koga ćemo držat u lezervu? DRAGO: Tačno tako. Daklem, koga ćemo držat tu lezervu? SPASO: Ja sam jednog upiso. BORIVOJE: Koga? SPASO: Upiso sam mene i dosta je jedan u lezervu. BORIVOJE: U lezervu mogu samo stari ljudi i žene.

RADOVAN: Onda smo svi, liše Rista, u lezervu. DRAGO: Ja predlažem da ne ostavimo nikog zato što: prvo, nemamo kog, drugo, nemamo zašto i treće, ne znam šta sam stio da rečem. Slažete li se? (Komešanje.) Složili smo se, pa idemo dalje. SPASO: Ja sam mene isto ostavio u lezervu. DRAGO: Komotno se briši. Tebe ćemo zadužit da bidneš kurir, ako 'oćeš. SPASO: Ja big, ako može, bio kurir u lezervu. Slažete li se? (Komešanje.) Pošto ste se složili... STEVAN (prekida ga) Nijesmo se složili, no si se ti složio sam sa sobom. SPASO: Evo vidi šta piše u zapisnik. (Pokazuje mu.) STEVAN: Piše, oči mi, da smo se složili?! SPASO: Dalje je - kako ćemo oružje upotrebit i ko će jurišat? To jes', da pročitam tačno: kako ćemo oružje upotrebit i ko će jurišat, a ko neće? Ja, na primjer, neću. STEVAN: 'Oćeš, jebo me, te nećeš? SPASO: Ko lago, govno mu! STEVAN: Viñećemo noćas. DRAGO: ðe reče: viñećemo noćas, nek' svak ponese po jednu bateriju. STEVAN: Jurišaćeš, Spaso, nijesi doslen niñe, a noćas 'oćeš. Ja ću bit iza tebe! SPASO: Ja sam kurir, evo vidi. STEVAN: Znam ja šta si ti. Znam, noćas izmać nećeš. DRAGO: Polako, ñavole, polako! Smirite se! Ja predlažem i usvajam da upotrebimo svakako oružje i da jurišamo prema osjećaju. Koga uvati strag nek ne juriša. SPASO: Jednoglasno te usvajamo. Predlog ti je ko iz Skupstine. DRAGO: Od oružja nek' Stevan ponese levor, ja ću legetimaciju, a ostali šta nañu. STEVAN: Ja levor nemam, imam kola, renaulta četiri, a levor su mi sinoć u napadu neñe zaplijenili. RJSTO: Našo sam ga ja, striko. STEVAN: ðe si ga našo? RJSTO: Na grobije. Puco si iz njega, još miriše. STEVAN: No šta no puco! ðe je levor, nek' ga pomirišu. RISTO (vadi iz izepa pištolj) Evo ga. STEVAN: Nu mi ga amo. (Uzima pištolj.)'Ajde, Drago, omiriši. DRAGO (uzima i miriše): Jes', časti mi, osjeća 'se. STEVAN: Šta sam ti reko? Puco sam iz njega ko iz puškomitraljeza! Daj da i drugi omirišu. (Pištolj kruži, svi ga mirišu.) DUŠANKA: C, c, c, c... Sve li ti se u rukama pozlati, sretala nijesam! DRAGO: Ovo smo se zdogovorili, pa idemo dalje. STEVAN: Nijesmo se zdogovorili. Ne mogu ja svaku noć pucat, naporno je. Nek' noćas puca, evo, recimo, ko bi drugi no Drago. DRAGO: Što ja? STEVAN: Ti si narodna vlas', eto što. DRAGO: Ne dolazi u obzirima! Ja narodna vlas' jesam, al' da pucam ovlašćen nijesam. MIRKO: Samo nemojte mene. DRAGO: Što? Baš bi ti bio najbolji. MIRKO: Ja sam osloboñen vojske, pa mogu nekog pogrešno gañat. STEVAN: Drago, na tebe je palo da pucaš.

RISTO: Mogu ja... STEVAN: A? RI.STO: Mogu ja, mislim... ako neće ko drugi. STEVAN: Vidiš li da 'oće Drago? Vidiš li, oči ti ispale!? RISTO: Omaklo mi se... DRAGO: Nek levor bidne kod Rista, to je najbolje. Tako smo se svi zdogovorili, je l’ tako? (Komešanje. Negodovanje i odobravanje.) MIRKO: Samo nek' nijesam ja. VELJKO: Bogomi i ja. STEVAN: Risto neće ni učestvovat u napad. SVI: Što? STEVAN: Ne osjeća se dobro. Je l’ tako, Risto? RISTO (zatečen): A?... STEVAN: Velim da se ne osjećaš dobro, velim da si slab, velim, Risto, da si nešto odjednom zanemoćo, je l' tako? (Risto u nedoumici sleže ramenima.) Evo, jeste li viñeli? Ne zna ni šta ga pitam. DUŠANKA: Noćas je svu noć bunco, zaspijevo nije. Imo je vatru najmanje šeset. BORIVOJE: Ne može šeset, najviša je četeres dva. DUŠANKA: Ja sam mu je mjerila, imo je tačno šeset! DRAGO: Ja koliko vidim njenu ništa ne fali. STEVAN: I za tebe bi se, na prvi pogled, reklo da si ka valja. DRAGO: Šta mi fali? STEVAN: Tun je muka što ti ništa na izgled ne fali. Da ti nešto fali, znali bi šta. SPASO: Ja sam upiso da Risto nastupa s levorom. DRAGO: U zapisnik se komotno pozovi na me. VID: Sramota je da najmlañi drži oružje. Ja big, da se što pitam, predložio da vučemo šorkove. SiPASO: Ja sam kurir, jebe mi se za ostalo! VID: Slažete li se s mojijem predlogom? SPASO: Niko se ne slaže. (Većina, ipak, odobrava.) VID: Evo, ja ću načinjet cendulje, pa ko izvuče cendullju na koju piše: levor – taj će ga i nosit. (Komešanje. Osjeća se uzbuñenje. Vid pravi cedulje, stavlja ih u kapu i miješa.) Ko će prvi vuć? MIRKO: Samo nemojte mene. VID: Što? MIRKO: Ja ću izvuć cedulju na koju piše levor, take sam sreće... VELJKO: I ja isto... STEVAN (uzimajući duboko vazduh): Ja ću prvi! (Uzima cedulju. Za njim svi prisutni, izuzev Spasa, uzimaju po jednu cedulju.) VID: Uzmi ovu što je ostala, Spaso. SPASO: Uzmi je ti. Svi ste uzeli prazne, a mene ostala puna. VID: Ovo je tvoja, pa ti vidi. SPASO: Mene ostavili jednu da biram?! BORIVOJE (otvarajući cedulju) Kod mene nije! MIRKO: Jes, kod mene. SVI: A...?

MIRKO: Kod mene je, nemojte druge gledat. VELJKO: I kod mene, sto posto. VID: Jeste li ig otvarali? MIRKO: Što da je otvaram, kad znam da je oñe? VID: Otvori je, možda nije. MIRKO: Ne smijem. VEJLJKO: Ni ja. VID: Što? MIRKO: Pašću u nesvijes', eto što. VELJKO: I ja. DRAGO: Otvorite ig vi, mi ćemo vas držat. MIRKO: Otvori ti prvo tvoju. DRAGO: Ja sam uzo onu na koju piše levor. MIRKO: Oklen znaš? DRAGO: Tako sam stio. MIRKO: Pa, aj je otvori. DRAGO: Znam ja. Mene je Vid poturio jedinu koja dobija. VID: Ja ti poturio? DRAGO: Jesi, sto posto! Svetiš se, što te SUP u'apsio četeres osme. VID: Mene SUP nikad 'apsio nije. DRAGO: No ko je? VID: UDBA. MIRKO: Ja big otvorio, da me nije strag. VELJKO: I ja. DANICA: Evo ja ću. (Otvara cedulju.) Oñe nije. VELJKO: Blago mene! DANICA: Ajde i ti otvaraj. VELJKO: Smijem li? DANICA: Otvaraj, slobodno. VELIKO (žmureći): 'Ajde, kad veliš. (Dodaje joj cedulju.) Je li tun? DANICA (uzima): Nije. MIRKO: Blagoš vama! VELJKO (ushićeno): Da mi nije tebe, Danice, ne znam kuj big. Da mi nije tebe, bila bi cedulja s levorom u mene, pa vjeruj ako 'oćeš. VID: 'Ajde da i ja otvorim, pa šta mi bog da. (Otvara.) Oñe nije. DUŠANKA (otvara cedulju): Nije ni oñe. MIRKO: 'Ajde, Radovane, otvori ti tvoju. RADOVAN: Što ja? MIRKO: Mlogo će mi lakše bit ako je kod tebe. RADOVAN (pruža Mirku cedulju): Evo ti je, pa otvori. MJRKO (uzima cedulju): Koja je sad tvoja, pomiješag ig? RADOVAN: Ta u lijevu ruku. MilRKO: Nije, ta je moja. RADOVAN: Onda je ta u desnu. MIRKO: Znaš li koja je prazna? RADOVAN: Oklen ću znait?

MIRKO: Sa' ćemo viñet ovu tvoju, da ne kažem moju, što mi je u desnoj ruci. (Otvara cedulju.) RADOVAN: Ču: tvoju moju?! MIRKO: Ovo je moja! RADOVAN: Oklen znaš? MIRKO: Ovo je moja, sto posto! Ne piše na nju ništa! RADOVAN: Otvori onda tu što je ostala ko moja. MIRKO: Evo vi je, ja ne mogu. Tresu mi se ruke, pa ću drugi put. (Mirko dodaje cedulju Radovanu.) RADOVAN (otvara): Oñe nije. VID: 'Ajde, Drago, otvori ti. DRAGO: Neću! VID: Što? DRAGO: Zato što znam šta u nju piše. VID: Šta piše? DRAGO: Neću da ti rečem. VID: 'Ajde ti, Risto. RISTO: Ja sam moju otvorio. DRAGO: I šta piše, i šta pise? RISTO: Otvord ti tvoju, pa ću ti reć. DRAGO: Aj ti, Spaso, vidi ima li kod tebe šta novije? SPASO: Ja ovo što je ostalo u kapu neću. DRAGO: Aj da mijenjamo? SPASO: Neću s tobom. DRAGO: No s kim? SPASO: Mijenjo big se sa Stevanom. DRAGO: Neće on, a ja 'oću. SPASO: Mora da si ti u tvoju zvirnuo, pa 'oćeš da mi podvališ. DRAGO: Nijesam, časna partinska. SPASO: Ostalo je nas tri ko tri sužnja. Da sam znao kake će me muke nać ja big prvi otvorio. DRAGO: Pa aj otvori. SPASO: Neću sad. Kad nijesam prvi, potonji ću. DRAGO: Šta piše u tu tvoju Risto? RiSTO: Reću ti poslije. DRAGO: Samo mi reci: je l’ prazna il' nije? RlSTO: Reću ti na kraj. DRAGO: Moram otvarat, nema druge. Moram otvarat, a nijesam trebo. Osjećam da je ova moja najteža, odvali mi ruku. 'Ajde, Stevane, otvori je ti, ti si komadant, pa ako bidne na nju šta napisato, reci mi polako da se manje zgranem. Oli? STEVAN: 'Oću. DRAGO (dodaje mu cedulju): Ako bidne pisalo levor, nemoj mi odma reć, no počekaj minut da uvatim vazdug. Oli? Sl'EVAN (otvara cedulju): 'Oću, što da neću. DRAGO: Jesi li je otvorio? STEVAN: Jesam.

DRAGO: Neka isi. SPASO: Šta piše, šta piše? STEVAN: Da rečem? DRAGO: Nemoj još. Nemoj, dok ne uzmem vazdug. (Uzima vazduh punim plućima.) STEVAN: Mogu li sad? (Drago klima glavom odobravajući.) Ne piše ništa. DRAGO (ispuštajući vazduh): Časti ti? STEVAN: Evo vidi, ne piše ništa. DRAGO: Svaka ti čas'! SPASO: Sad sam ja najebo! Sad sam ja na red, kukala mi majka! Svak' uzo praznu, mene ostavili punu?! STEVAN: Oli da ti je ja otvorim? SPASO: Ne, samo je ti ne diraj. STEVAN: Što? SPASO: Ne znam što, al' znam da će u nju pisat svašta ako je ti takneš! DRAGO: Ja ću. SPASO: 'Ajde, Drago, da se mijenjamo. Ta radiš u SUP, ti si sviko s levorom pucat, a ja nijesam. DRAGO: Ja big volio da sam izvuko cedulju na koju je upisato levor. Big, vjerovali ili ne. SPASO: Evo ti ova moja, tun je. DRAGO: Uzo big je, no nije pošteno. SPASO: Pošteno je, ne može poštenije bit. DRAGO: Otvaraj je, zadocnismo. SPASO: Ja ću izić u drugu sobu i pokrit se po glavi. Zažmuriću, pa ako bidne na nju pisalo levor, nemojte me budit. Sviko sam u ovo doba zaspat. Ako bidne prazna, nek' mi neko javi preko žene, ne mojte vi. STEVAN (uzima cedulju nervozno i otvara je) Vidiš da je prazna. SPASO: Brazna?! STEVAN: Prazna, dmaš M oči. SPASO: Tun su neñe bile?! STEVAN: Evo, vidi: prazan je. (Stevan zastaje, razmišlja i okreće se prema Ristu.) Je l' kod tebe, Risto? RISTO (uvijajući ramena): Jes'... STEVAN: E, oca ti jebem! Moga li izvuć koju drugu? RISTO (s osjećajem krivice): Mogo sam... STEVAN: On je, Dušanka, tačno na ovu ciljo! DUŠANKA: Jes', sto posto jes'! DRAGO: Što ne reče odma' da je kod tebe? RISTO: Nijesam smio od strika. STEVAN: Nu mi tu cedulju 'amo. (Risto daje Stevanu cedulju.) Vidi: izabralo govno ovu! Što ne trže koju drugu, avetinjo? RISTO: Ta me zapala... Mene tako i u školu vazda zapane... STEVAN: Zapane, guba te zapala! Zapane, zapalo te što nikoga nije! MIRKO: Samo kad nije kod mene, mlogo mi je lakše. DRAGO: Ajmo dalje, nemamo kad. Sa' ćemo dijelit šivre. MIRKO? Šta?

DRAGO: Šivre! MIRKO: Pošto nijesam ženjen, mogu li zvat Punišu? DRAGO: Što? MIRKO: Nek' nas bidne više na djelu. DRAGO: ðavole, šivre su imena ljudi promijenjena u neka druga. Na primjer, tebe je ime Mirko, a ja ti danem šivru, recimo, Srña Zlopogleña, i onda se tako zoveš. MIRKO: Mogu li ja da mi danete ime koje 'oću? DRAGO: Ja ću predložit za svakog, pa i za tebe. MIRKO: Ja big volio da mi danete ime Mićo, tako me je jedino pokojna majka zvala. DRAGO: Jebem ti vaku vojsku! Svak vuče u svoju, umalo ne rekog republiku! SPASO: Samo ti Drago čitaj, ja ću zapisivat redom. DRAGO: Ja predlažem 'vako: Komadant je Stevan, a šivra mu MRTVA KOKOŠ. STEVAN: To zajebi! To komotno briši! DRAGO: Što? STEVAN: ðe si vidio komadanta s takom šivrom? DRAGO: Pušti me da pročitam sve redom, pa se posle žali. 'Vako: ja, kao zamjenik komadaruta, sam šivra SLIV ZETE, Spaso, kao kurir, je ZEČJE UVO, Dušanka nek bidne NOĆNA STRAŽA, Risto BRASTVO, Mirko... MIRKO (prekida ga): Molim? DRAGO: Slušaj šta pričam, bog ga jebo! Nijesam te zvao no ti saopštavam šivru koju moraš upamtit. MIRKO: Mene, ako može, nañenite ime Mićo, tako me je pokojma majka zvala. DRAGO: Ne može, džabe pričaš. Tebe je odreñena šivra IVAN GROZNI. MIRKO: Spaso, oli da se mijenjamo? SPASO: Što? MIRKO: Strag me. Strag me, a tvoja je ljepša. SPASO: Od čega te strag? MIRKO: Od šivre. DRAGO: Mijenjanje ne dolazi u obzirima! Dalje je 'vako: Vid je HIDROCENTRALA, Borivoje je JEDINSTVO, Veljko je JURIŠ, Danica DURMITOR, DURMITORE i Radovan POŠTA. SPASO: Sve sam zabilježio. DRAGO: Šivre su tajne, nikom ig saopštit ne smijete osim jedan drugom. Nek' svak upamti svoju i odsad nek se svak samo po šivri javlja. Ko bidne zaboravio šivru, ide direkt pod vojni sud i sudiće mu se ko izdajniku. MIRKO: Ja sam upamtio samo moju. DRAGO: Daćemo vi svima spisak s novim imenima, pa vježbajte noćas do nula nula časova. STEVAN: Kome da se ja žalim na šivru? DRAGO: U pravilnik piše da niko nema pravo na žalbu, evo vidi. (Pokazuje mu belješku.) Za svakog sam otkuco po jedan primjerak spiska šivri, pa bupajte noćas do nula nula časova. STEVAN: Što do nula nula? DRAGO: Jebeš komadanta koji ne zna kad počinje napad! STEVAN: Koliko je sad sati? DRAGO (gleda na sat): Evo... tačno je... tačno u sekund... moj je stao.

STEVAN: Od ovog mometa ja preuzimam komandu. Nariktajte svi satove spram radija i prilezite malo. U nula nula časova, naćemo se pred kapelu. MIRKO: Ka' ćemo se nać? STEVAN: U nula nula časova. MIRKO: Koliko je to? STEVAN: To je ponoć. MIRKO: Ja ću doć, ako se probudim. DRAGO: 'Ajde da se razdilazimo. Sve smo se zdogovorili ko lIjudi, novije nema ništa, pa se možemo razić. DUŠANKA: Sjedite da skuvam kavu. DANICA: Kad si dosad štedela, nemoj se sad trošit. (Svi ustaju i izlaze.) 12. ORUŽANI NAPAD U NULA NULA ČASOVA (Noć. Čuju se cvrčci, kreket žaba, iz daljine pjesma pijanih... Pored kapele, ispred crkve, pristižu »revolucionari«. Svi nose upaljene baterijske lampe, iako je mjesečina. Kapeli prilaze sa strahopoštovanjem, osvrćući se na sve strane. Često se prepadnu ugledavši jedan drugog. Stevan je stigao naravno ranije, zvaničan je, izdvojen od ostalih djeluje nekako strogo...) STEVAN: Jeste li svi tun? MIRKO: Ja jesam. STEVAN: A ostali? SVI (disharmonično): Jesmo. STEVAN: Da vi začas rečem: Noćas smo mi njiovi il' u najbolju ruku oni naši. Napadaćemo svim snagama, biće sve juriš do juriša, sve proboj do proboja, pa ako se probijemo. Plan tatike je 'vaki: Vrgovni štab sačinjajemo ja i Sliv Zete. S naše lijeve strane će ić Hidrocentrala, a s desne Brastvo. Osnovni plan je uvatimo neprijatelja. Ostali će ić ispred nas... SPASO (prekida ga): Kako to: ispred? STEVAN: Ko se javio za riječ? SPASO: Ja. STEVAN: Ne progovaraj bez dozvole, strijeljaću te! Ne trtljaj vazda, kad te niko ništa ne pita! Još jednu izusti ićeš pod poprijeki sud! DRAGO: Ne kaže se poprijeki, no prijeki. STEVAN: Svedno je to. Ovo moje je još bolje: em je poprijeki, em prijeki. Sad idemo dalje. (Iznenada iz crkve počinju dopirati poznati isprekidani zvuci.) Lezite, bog vas jebo, lezte, sa' će rafal! (Svi liježu.) MIRKO: Pucaju li? STEVAN (pokrivši glavu rukama): Prituli se, sa' će! MIRKO: Kuku mene! VELJKO (cvileći): Komadante! STEVAN: A? VELJKO: Jesu l' naši mlogo izginuli? STEVAN: Što povedog vojsku, što nakupig silne junake u proboj, što me zapadoše zorlije, jebalo majku! (Zvuci iz crkve se gube. Ležeći) Nareñujem da se svi dignete! (Ustaje jedino Risto) Naredig li ja da se svi dignete? DRAGO: Naredio si.

STEVAN: Pa što se ne dižete? DRAGO: Ja za mene znam. STEVAN: Dižte se, kukavice! Dižte se, zadnje vi dizanje bilo! SPASO: Ja se nemam rašta dizat. STEVAN: Što? SPASO: Ja sam kurir, a svi smo na gomilu. STEVAN: Sa' ćemo se rasporedit u borbene redove. Sa' ćemo raširit napad, dosta smo se branili. Nareñujem da se rastrčite, da se rasporedite u krug, nareñujem, a vi u sebe mislite: ko ga jebe! MIRKO: Uvati mi miso, svaka ti čas'! SPASO: Ja sam kurir... VID: Ne valja 'vako, Stevane. Svi smo na jedno mjesto, povataće nas ko zečeve. STEVAN: Znam da ne valja, no neće niko da mrda. Znam da smo se nagučili na gomilu ko naviljak, znam da su nas sve snimili, al' neće niko da mrda. Sve obislo jedno uz drugo, ko da su sašiveni! RISTO: Da uñam ja sam u crkvu? MIRKO: Uñi. STEVAN: Rekog li ti, Dušanka, na uzicu da ga vodiš? Rekog li? DUŠANKA: Samo nek' krene! DRAGO: Izražavajte se u šivrama, ne spominjite prava imena. STEVAN: Lez' ti Drago, naljepše ti je tako. MIRKO: I mene. STEVAN: Lez'te braćo, lez'te junaci, lez'te branioci i osvajači! Oñe je Borivoje, on će posle ispjevat pjesmu o junaštvu. BORIVOJE: 'Oću. DRAGO: Što se ti ne digneš? STEVAN: Digo big se da me nije Mirko uvatio za vanjelu. MIRKO: Ja sam mislio da je moja... STEVAN: 'Oćemo li napadat il’ nećemo? RADOVAN: 'Ajde, samo ti komanduj:. STEVAN: Ako ja i dalje komandujem, dižte se! (Niko ne ustaje) Dižte se, pasja sorto! Dižte se, ne digli se dabogda! (Stevan primjeti da se Spaso krsti i mrmlja) Da znam, Spaso, kojemu se svecu moliš, reko big mu, ako poginem, kako si govno! Samo da mi je dokučit, kukavcu, šta si mu nalago za mene, sad big te ubio! SPASO: Nijesam se molio... MIRKO: Ja jesam... VELJKO: 'Oćemo li mi Danice kući? DAN.ICA: Što? VELJKO: Tamo nam je sigurnije. STEVAN: Ostupanja nema! Daj mi Risto taj levor, moram vojsku na okup držat! (Risto mu daje pištolj. Stevan uzimajući pistolj) Ko će kući? MIRKO: Mene se, da izvinete, piša. STEVAN: Da je reko da 'oće kući, odma' bi ga ubio. 'Vako me zajeba, zajeba me iznenada. MIRKO: Odo ja... STEVAN: 'Ajde, pa se brzo vrni.

MIRKO: 'Oću, samo da prokapljem. VID: Ajmo ja i ti Stevane da jurišamo, mi smo i u rat zajedno jurišali. STEVAN: Nema druge no ja i ti. Slušajte svi dobro: saćemo ja i Vid jurišat, a vi grakćite, nek misle da nas ima ko na gori lista. Grakćite i vičite: okoljeni ste! Iz isvega mozga. Kad mi krenemo naprijed, gañite kršima po krovu crkve, da ako se prepanu. DRAGO: Samo vi ajte, mi ćemo graktat i arlaukat ko niko dosad. RISTO: Mogu i ja s vama? DUŠANKA: Ništa bez uzice. STEVAN: Dušanka, ako poginem, ko što 'oću, umlati ga čim kući doñeš, umlati, bubrege mu obi! DUŠANKA: 'Oću, samo nemoj ginut. VID: Ajmo. STEVAN: Smijemo li? VID: Ajmo, pa ćemo viñet smijemo li. STEVAN: Aj da krenemo, a vi arlaučite odma'. (Stevan i Vid kreću naprijed. Ostali ispuštaju krike kao indijanci, gañaju crkvu kamenjem, viču: okoljeni ste...) Vide, brate, jel' te strag? VID: Jes'. STEVAN: I imene. Više me strag ovig pozadi da me kršom ne ubiju, no ovig ispred. VID: Kako grakću, pomagaj bože... STEVAN: Vidi, sve grob do groba, niñe žive duše. (Iznenada, prema njima se kreće silueta čovjeka. Stevan počinje trčati nazad) Tvoj je, Vide! VUD (trči za njim): Nije ovi put. (Stižu do ostalih zadihani.) STEVAN (dišući kao davljenik): Ima ig četa! (Nastaje opšte uzbuñenje. Svi instinktivno ustaju i gledaju prema mjestu odakle su dotrčali Stevan i Vid.) DRAGO: Eve ig! VELJKO (krijući se iza Stevana): Ti si, Stevane, najjači, juriš na njig! STEVAN: Miči se od mene! (Pod svjetlima baterijskih lampi pojavljuje se Mirko.) DRAGO: Ovo je Mirko! SVI: Uuu... STEVAN: Oklen iti tamo izbi? MIRKO: Oposlig i jedno i drugo. Još da sam imo papira, bilo bi sve potaman. VELJKO: Da odložimo napad? STEVAN: Napad odlagat nećemo! Ja i Vid smo jurišali, sad nek' jurišaju Spaso i Drago. SPASO: Ne dolazi u obzirima. DRAGO: Bravo, Spaso! STEVAN: Dolazi bogoni! (Vadi pištolj iz džepa i okreće cijev prema Dragu.) Ajte dobrovoijno. DRAGO: Ovo nije ljucki. SPASO: Uzmi mu ga Drago, ti si vlas'. STEVAN (okreće cijev prema Spasu): Ajd ti dobrovoljno. SPASO: Nemoj mene, Stevane, nemoj, na tvoju sam stranu. STEVAN: Ti na moju stranu? SPASO: Jesam Stevane, nešto se u me prelomilo, sad sam na tvoju stranu. Ako me ne bideš forsiro, reću ti ko ti kolje kokoši. STEVAN: Ko?

SPASO: Reću ti posle, ako me sad puštiš. STEVAN: Onda će naprijed Drago, Veljko i Mirko. MIRKO: Mene vi je najlakše gurnut. Ako može, Stevane, da ti nešto šanem, pa onda sudi 'oću li ić u napad? STEVAN: Ajde šani. (Mirko Stevanu šapće nešto na uvo). STEVAN: Čestitam! SVI: Šta? STEVAN: 'Oće Mirko da se ženi! SVI: Uuu... STEVAN: A ovo drugo što si mi reko neću reć. O tome ćemo na kraj. SPASO: Koju si isprosio? MIRKO (stidno): Još nijesam, strag me da joj rečem... SPASO: Oli mi šanut, pa ću joj ja reć? MIRKO: 'Oću. (Šapće.) SPASO: Uuu... MIRKO: Aj joj reci. SPASO: Ne smijem. MIRKO: Šani ti Borivoju, on svašta smije. (Spaso šapće Borivoju.) BORIVOJE: Uuu... Da rečem? SVI: Ajde. BORIVOJE: 'Oće Mirko da prosi Dušanku! (Opšte iznenañenje) DUŠANKA: Kuku mene! MIRKO: Evo dvades jednu godinu 'oću, a nikako da stisnem. Mlogo vi se izvinjajem... SPASO: Samo da Dušanka pristane, ja sam odma' kum. (Iz crkve ponovo poznati isprekidani zvuci.) STEVAN: Lezte! (Svi se bacaju na zemlju. Mirko se nekako upetljo do Dušanke) Ako ja iznam kuj smo krenuli, jad me znao! SPASO: Da se vrnemo? VELJKO: No šta, no da se vrnemo. STEVAN: Vrtat se nećemo, sve dok jedan živ ima! Ovo je zapovjes' iz vr'ovnog štaba. DANICA: Oli pristat Dušanka? STEVAN: Ne upituj je sad, ne upituj je, posle ćemo o tom'. DUŠANKA: Ja kako Stevan reče... MIRKO: Nešto sam stio da rečem, znali ko šta? STEVAN: Ova moja baterija popuštila. Ostag bez svijetla. VID: Ajmo svi zajedno da vidimo kako čudo ima unutra. RADOVAN: Idem ja s kim goj 'oćete. SPASO: Najbolje je da ideš s Ristom. STEVAN: Što s njim? SPASO: On ako pogine ićiće vascijela škola na saranu. STEVAN: Vidi o čemu ono misli! Vidi šta se njemu mota po glavi! RISTO: Ajmo ja i ti striko zajedno. STEVAN: Aj da te poslušam jednom u život. Ako pogineš, nemoj mi se kući vratat! (Zvuci su prestali.) RISTO: Ajmo.

STEVAN: Ajmo nas dva. (Kreću) Jesi li vidio: 'oće tetka da ti se uda! RISTO: Jesam... STEVAN: A milo joj? RISTO: I mene se čini... STEVAN: Ko će nam sad kuvat? RISTO: Ako nećeš ti, ja ću. STEVAN: Ti? RISTO: E. STEVAN: A ka' ćeš učit, oca ti jebem!? RISTO: Kad iskuvam. STEVAN: A bil' kuvo na ti'u vatru? RISTO: Bi. STEVAN: Sve podešavaš da izgubiš vrijeme. Kuvat nećeš, da ćemo govna jes'! Je l' ti jasno? RISTO: Jes'. STEVAN: Što ovi pozadi ne arlauču? RISTO: Ne znam... STEVAN: Slušaj me sad dobro: ako poginem... RISTO (prekida ga): Nećeš ti još striko. STEVAN: Ako poginem, ne prekidaj me, ako poginem, upiši se komotno u medecinsku. RISTO: Što? STEVAN: Bolje da se odma oženiš, no ko tetka ti. RISTO: Dobro... STEVAN: Eve nas pred crkvu! RISTO: Da uñem? STEVAN: Grunućemo zajedno. Kad grunemo, ti se baci na lijevu, a ja ću na desnu bandu. Kad zapucam, ti potegni šta imaš od oružja. RISTO: Ja sam ponio nož. STEVAN: Koji? RISTO: Oni novi. STEVAN: Kuj njega uze, to je jedini te valja? RISTO: Oštar je. STEVAN: Pazi da se ne posiječeš. RISTO: Neću. STEVAN: Ajmo sad. Jedan, dva, kad rečem tri, grunućemo. Jesi li svatio? RISTO: Jesam. STEVAN: Ajmo sad: jedan, dva, kod rečem tri, onda ćemo juriš. RISTO: Dobro. STEVAN: Upamti dobro: na tri ulijeći. RISTO: 'Oću. STEVAN: Idi prvo reoi onim da zaurliču i zagrakću. RISTO: Dobro. (Odlazi.) STEVAN: Da se na brzinu prekrstim, nije zgoreg. (Krsti se. Risto se vraća.) RISTO: Rekli su da će zagraktat čim čuju itri. STEVAN: Ajmo sad. (Glasno.) Jedan, dva, tri! Ulijeći, sokole! (Čuvši »tri« ostali »pomažu« napad. Stevan i Risto upadaju u crkvu. Stevan puca. Nastaje opšti tajac.

Glasovi spolja prestaju.) Ubig li koga? RISTO: Oñe nema niko. STEVAN: Ne radi mi lampa ka valja, a neko ima. RISTO: Nema, skriko, evo vidi. (Risto osvjetljava cijelu prostoriju.) STEVAN: Jednoga sam oladio, vidio sam ga, a ñe su ostali, ñavo zna. RISTO (prelazi svijetlom po cijeloj prostoriji) Nema nikog, časti mi. STEVAN: Ostani tun, da ja zovem ostale. RISTO: Dobro. STEVAN (izlazi na vrata): Ajte amo, slobodno je. (»Revolucionari« se lagano približaviju.) DRAGO: Jeste li ig smakli? STEVAN: Ja sam puco, a koga sam ubio, ne znam. (Svi ulaze u crkvu. Potpuno je osvjetljavaju.) DRAGO: Niñe nikog. (Iznenada zvuk.) STEVAN: Lezte! (Svi liježu.) Sad smo im na nišan! MIRKO: Samo nek nijesam ja. STEVAN: Crnog zeta, bože mili! MIRKO: I nek' nije Dušanka. (Zvuk se i dalje čuje.) RISTO: Da vidim striko šta je? STEVAN: 'Ajde vidi. (Risto ustaje i pretražuje.) RISTO: Niñe ništa. (Ostali malo komotnije dižu glave.) Niñe ništa. STEVAN: Šta jauče? RISTO: Sa' ću viñet. (Ponovo pretražuje i zadržava se na prozoru.) Ustanite, komotno. Ovi metalni prozor škripi od promaje. STEVAN: Ne laži! DRAGO: Ne laži, takoñe! RISTO: Jes, oči mi. (Ispočetka bojašljivo, a zatim slobodnije ostali ustaju, okreću svjetlost prema prozoru i gledaju jedan drugog iznenañeno.) SVI: Uuu... STEVAN: Ljuljni ga malo, Risto. (Risto lagano pokreće prozor. Čuje se ranije opisani zvuk.) Vidi govnavog prozora, oca mu jebem! MIRKO: Samo nek' smo mi kako valja... STEVAN: Odi Mirko da te nešto pitam. MIRKO: Šta? STEVAN: Da mi rečeš ono drugo. MIRKO: Koje? STEVAN: Ko mi kolje kokoši? MIRKO: Kum Spaso. SVI: Uuu... STEVAN: Spaso?! MIRKO: Sigurno nijesam trebo reć... Je l’ de? SPASO (unezvijereno) Nijesam Stevane ja, nijesam, ovog mi pod kapu. STEVAN: No ko je? SPASO: Svaka je izvršila samoubistvo! STEVAN: Sa' ćeš i ti! (Stevan kreće prema Spasu. Spaso bježi.) SPASO (bjezeći) Ja sam dvije, a Drago je dvije. Vataj njega, on je vlas'! (Stevan trči

prema Spasu. Ostali čestitaju mladencima.) ZAVJESA